POJAVA USTAVA

Postoje tri izvora:

- postojanje glavnog, svetovnog viseg zakona – suveren je vladao po svojoj volji putem bozjeg prava, pa bi se njegova vlast jedino mogla ograniciti postojanjem zakona koji bi bio iznad njega

- licna prava – nekada su pojedinci uzivali privilegije ili trpeli odricanja po milosti jacih I volji Bozjoj, a kada su se ljudi oslobodili svevlasti svojih vladara, prava koju su od njih otrgli trebali su zastititi kako bi trajno postala njihova svojina

- povelja – pisani dokument kao sredstvo ogranicavanja vlasti; slabljenjem apsolutne moci krune, nastaje verovanje da je vlast stvorio narod, da joj je on dodelio ogranicenja I ustanovio nacin vrsenja vlasti. Na taj nacin je stvorena pretpostavka o drustvenom ugovoru, koji predstavlja uvod u sledeci korak - stvaranje Ustava.

“Ustav je visi I glavni zakon o drzavnoj vlasti, kojim se stite prava I slobode pojedinca, izlozen u pisanoj formi” (Hamilton)

Pojavu Ustava obelezavaju prvi pisani I svecani tekstovi kojima se tada pocela ogranicavati do tada neogranicena drzavna vlast. Imali su trojako svojstvo:

- utvrdjivali su prava I slobode za sve ljude (ljudske prava I slobode) koje ce monarh postovati- zajamcivali su prava I povlastice parlamenta, omogucavale odredjenim drus.grupama koje su bile

van vrsenja drzavne vlasti da ucestvuju preko svojih posrednika u njenom vrsenju- poboljavale su vrsenje drz.vlasti obezbedjenjem nove I punije legitimnosti drzave

Prvi ovakvi tekstovi su se pojavili u srednjovekovnoj Engleskoj.

POJAM USTAVA

Normativni pojam ustava – Ustav je skup normi

- u materijalnom smislu - Ustav je skup normi kojima se uredjuju osnovi drustvene ogranizacije u jednoj politickoj zajednici, nacin vrsenja drz.vlasti I granice drzavne vlasti. Ustav obuhvata norme kojima se uredjuju odnosi pojedinca I drzave, kao i izmedju drzavnih vlasti medjusobno.

- u formalnom smislu - Ustav je najvisi pisani opsti pravni akt, najvise pravne snage

Politicki pojam ustava – Ustav postoji kada je nemoguca subjektivnost, samovolja I zloupotreba nosilaca drzavne vlasti. Njime se kao najvisa volja u drzavi uspostavlja apstraktna volja objektivnog prava, a iskljucuje najvisa licna volja vladajucih.

- Karl Levenstajn – dao najpotpunije elemente politickog pojma: podela vlasti, unapred propisani pravni mehanizam za saradnju vise vlasti, racionalan metod ustavnih promena, a time I prilagodjavanje ustava drustvenoj stvarnosti, priznanje sloboda I prava pojedinaca I mehanizam za njihovu zastitu itd.

- Karl Fridrih – smatra da jedna zemlja ima ustav u politicnom smislu ukoliko je u njoj delotvorno ogranicena drz.vlast. Pojmovi kao sto su zakonodavna, izvrsna I sudska vlast, prava federalnih jedinica, sloboda govora itd, su simboli ustavnog poretka u kojem je ustav politicka snaga. Oni su sastavni delovi tzv. sindroma ustavnosti ciji su pokazatelji koncentracija vlasti, uspostavljanje I garantovanje ljudskih prava, teritorijalna podela vlasti, lokalna samouprava I sudska kontrola uprave.

Socioloski pojam ustava – Ferdinard Lasal – razlikuje stvarni od pisanog ustava. Stvari ustav su realni odnosi sila koji postoje u svakom drustvu. Pisani ustav je za njega list hartije I smatra da pisani ustav mora biti u skladu sa stvarnim ustavom tj. kada su tacni izraz stvarnih odnosa sila koje postoje u drustvu.

MATERIJA USTAVA (materia constitutionis)

Dve grupe pitanja se vezuju za materiju ustava. Prva su pitanja vezana za drzavnu vlast, a druga za drustvo I gradjane. Obe grupe pitanja cine tzv. ustavnu materiju.

Pitanja vezana za drzavnu vlast obuhvataju razlicite nacine formiranja vlasti (izbor, postavljanje), podelu vlasti na drzavne organe, odnose izmedju drzavnih organa, akte koje donose itd.

Pitanja vezana za drustvo sadrze nacela I ustanove preko kojih se odvija politicki I ekonomski zivot u drustvu, kao I povelju gradjanskih prava I sloboda. U rezimu ustava u formalnom smislu ta povelja moze biti u pisanom obliku sa pravnom snagom ustava ili moze da prethodi ustavu (u vidu preambule npr) ili moze biti obuhvacena normativnim tekstom ustava. Ta prava su prvobidno obuhvatala samo prava pojedinca, a kasnije su bila dopunjena drugim drustvenim pravima.

U teoriji postoje cetiri gledista sta je ustvari ustavna materija:

- organizacija I funkcionisanje drzavnih organa, granice drzavne vlasti koje se uspostavljaju ljudskim pravima I slobodama

- stvaranje prava u jednoj zemlji, odnosno postojanje zakona, oznacavanje zakonodavnih organa, zakonod.postupka, kao I sadrzine buducih zakona

- podrucje organizacije I rada politickih cinilaca I institucija tj.proces vrsenja vlasti- sistem stvarnog ogranicenja drzavne odn.politicke vlasti

STRUKTURA I SISTEMATIKA USTAVA

Nakon obicajnog ustava preovladjujuci oblik izrazavanja ustava postaje pisani ustav. Pisani ustav je pravni akt, u njemu preovladjuje normativni govor I nacin izrazavanja. Sastoji se od pravnih normi, cija je sadrzinska osobenost u podrucju odnosa koji regulisu, a formalna osobenost u stepenu pravne snage (najvisa pravna snaga).

Preambula – predgovor za ustav, uvod u ustav (moze stajati pre naslova ustava ili moze stajati posle naslova, a pre normi u ustavu). Moze biti formulisana kao jedna dugacka recenica sa vise posebnih stavova, kao jedna kontinuirana recenica itd. Osnovni problem u vezi sa preambulom je da li je ona puka politicka deklaracija (kada nije pravno obavezna) ili je pravna norma (kada je pravno obavezna), stoga ukoliko preambula ne propisuje neko pravilo ponasanja nece biti pravno obavezna tj. nece imati snagu pravne norme. Sadrzina preambule je uglavnom utvrdjivanje motiva za donosenje ustava, ciljevi novog ustavnog uredjenja, navodjenje donosioca ustava itd.

Delovi, prilozi - sastavni delovi ustava koji slede nakon normativnog teksta. To su razni spiskovi koji razradjuju sadrzinu normi, razni dodaci, prilozi ustavu (u zagradi se pored dodatka naznacuje na koje se clanove u ustavu odnosi). Dodaci se donose zajedno sa ustavom kao njegov sastavni deo, a ukoliko se donesu nakon stupanja ustava na snagu, onda se usvajaju po postupku za promenu ustava I njihova pravna snaga jednaka je snazi ustavne norme.

Ustavni amandmani – sastavni deo ustava ukoliko se ustav menja putem ustavnih amandmana I donose se nakon donosenja ustava. Dodaju se na kraju ustava, kao njegovo produzenje I njima se menja prvobitni tekst ustava. Ustavni amandmani moraju biti koncepcijski I logicki u skladu sa ustavnim sistemom koji je utvrdjen prvobitnim tekstom ustava. Imaju snagu ustava, jel ih donosi ustavotvorna vlast. Sustina ustavnih amandmana je da cine dopunu ustava, tj. da dopune ono sto vec postojecim odredbama ustava nije uredjeno, kako bi se obezbedila dugovecnost ustava I izbeglo kompletno menjanje ustava. Zato se po pravilu u ust.amandmani I ne navodi sta se u prvobitnom tekstu menja ili sta prestaje da vazi. Ukoliko se isti odnos ili pitanje iz ustava ustavnim amandmanom kompeltno menja tj. uredjeno je drugacije, onda vazi pravilo lex posterior derogat priori (vazi resenje iz ustavnog amandmana).

SVOJSTVA USTAVA

Pravna svojstva ustava – ustav je osnovni zakon I najvisi opsti pravni akt

- Osnovni zakon – znacenja:o to je akt koji je doneo poseban ustavnotvorni organ ili obican zakonodavni organ po

postupku tezem od obicnog zakon.postupka, o to je akt kojim se predvidjaju zakonodavni organ I zakonodavni postupak, o to je akt koji sadrzi osnovnija pravna pravila od onih koji sadzi zakon, o to je opsti pravni akt tj.zakon koji obuhvata najsiru materiju pravnog normiranja (materia

constitutionis)

- Najvisi opsti pravni akt – iz njega proizilazi pravni sistem jedne zemlje I uslovljava vazenje svih drugih propisa. Donosilac je ustavotvorna vlast koja je pravno suverena, slobodna, pravom neogranicena vlast u tom smislu sto nije duzna da se povinuje ranije donetim normama, makar bile I ustavnog karaktera. Ustavom zapocinje stvaranje prava, a pravo koje se donosi nakon ustava mora biti u skladu sa ustavom, a postojece pravo se mora sa njim uslaglasiti. Jaca pravna snaga ustava u odnosu na zakone I druge norme se ogleda u pasivnom smislu (svojstvo nepovredivosti ustava u odnosu na druge norme koje ga ne mogu izmeniti ili ukinuti) I aktivnom smislu (svojstvo ustava da uspostavi poredak ustavnih normi, da im odredi pravnu snagu). Ustav odredjuje svoju pravnu snagu, kao I pravnu snagu drugih opstih pravnih normi. Pravna snaga ustava ima I svoju sankciju koja se sastoji u mehanizmu za lisavanje pravne snage onih akata koji nisu u skladu sa ustavom.

Nepravna svojstva ustava – ustav je zbog karaktera svoje ustavne materije podlozan uticajima filozofskih I politickih misljenja I ideologija

- Ideolosko politicki akt – resenja data u ustavu su cesto inspirisana raznim teorijama o ulozi drzave u drustvu, o odnosu pojedinca I drzave, o raznim odnosima medju pojedinih funkcija drzavne vlasti

- Programsko deklarativni akt – posto se od ustava ocekuje da vazi dugo u buducnosti, iako se njime regulise sadasnje ustavno uredjenje, te se time ustavom smatra I program za buducnost. U teoriji se razlikuju ustav – bilans (pravno uoblicavanje postojece realnosti, okrenuti sadasnjosti) I ustav – program (odredjuje ciljeve koji se zele postici u buducnosti)

KLASICNE PODELE USTAVA

Prva podela:

- pisane – koji svoju materiju izlazu u pisanom obliku (ustavi u formalnom smislu) I - nepisane – tzv.istorijski ustavi koji su sastavljeni od ustavnih obicaja (ustavi u materijlnom

smislu)

Brajs: zemlje sa nepisanim ustavom su one ciji ustavi nisu u celosti pisani. Prema tome one pre nemaju pisani, nego sto imaju nepisani ustav.

Druga podela:

- kodifikovane – formalni ustavi izrazeni u jednom aktu- nekodifikovani – ustavi izrazeni u vise akata (ustav Izraela)

Treca podela:

- cvrste – za promenu ovakvih ustava potreban je poseban postupak, tezi od zakonodavnog. Revizioni postupak za promenu obuhvata slozene uslove za pokretanje postupka za promenu ustava I teze uslove za usvajanje akta o promeni.

- meki – mogu se menjati preko obicnih zakona

Dajsi: imao predlog kako da posebnim revizionim postupkom obezbedi cvrstinu ustavnim pravilima. Po njemu nijedna dalekoseznija promena ustavnog uredjenja se ne bi mogla usvojiti ukoliko se biracima ne bi dala prilika da se preko opstih parlamentarnih izbora izjasne o predlozenim promenama. Ovaj postupak je dva puta bio primenivan, ali nije dobio snagu ustavne konvencije (izborni sistem I biracno pravo zena 1918g su bili sprovedeni bez odrzanih opstih parlamentarnih izbora).

Formalno se moze govoriti da cu pisani ustavi cvrsti ustavi, mada meki ustavi prave razliku izmedju obicajnih I ustavnih normi od kojih se sastoje. Formalno, meku ustavi se odredjuju kao akti ciji se postupak promene na razlikuje od postupka za donosenje obicnih zakona, te stoga nema posebne suprematije ustavnih normi u odnosu na zakonske norme.

Takodje, u teoriji se govori o razlici izmedju sustinske cvrstine ustava, koji podrazumeva da se njegovi osnovni principi mogu promeniti samo revolucionarnim putem I formalne cvrstine ustava, koji zahteva otezani postupak u odnosu na zakonodavni postupak, sto je jemstvo ocuvanja osnovnih principa ustavnog poretka (Lavagna).

U stvarnosti, promena ustava ne zavisi samo od pravnog postupka za promene ustava, nego I od mnogih drugih politickih I socioloskih cinilaca, kao I od osetljivosti naroda u odredjenom istorijskom trenutku. Stoga, otezan postupak za promenu ustava nece uciniti da se ustav redje menja, niti ce promena ustava bez znacajnih prepreka (meki ustav) dovesti do cestih promena takvih ustava. Takodje, zapazeno je da je u praksi mnogo teze promeniti nepisani ustav koji se zasniva na ukorenjenim ustavnim obicajima, nego cvrsti ustav.

Ogranicavanje promena ustava:

- s obzirom na vreme – zabranjuje se svaka promena ustava pre isteka odredjenog kraceg ili duzeg vremenskog perioda, ili sto se zabranjuje promena u posebnim vremenima u kojima se nalazi zemlja

- s obzirom na predmet – zabranjuje se promena odredjenih ustavnih institucija ili ustavnih odredaba

Cetvrta podela: prema donosiocu na oktorisane (daruje monarh I time ogranicava svoju apsolutnu vlast), ustavne paktove (usvaja narodno predstavnistvo uz potvrdu monarha) I ustavi narodne suverenosti (usvaja narodno predstavnistvo referendumom)

MODERNE PODELE USTAVA

Karl Levenstajn – podela ustava prema ontoloskom merilu (odnosu ustava I drust.stvarnosti) I to na:

- normativne – polaze od konkretne drustvene stvarnosti, prave se po meri konkretnog drustva, te se zbog toga I u drustvu ostvaruju (drustvena stvarnost I ustav podudaraju)

- nominalni – pravljeni za neku drugu stvarnost sa kojom se ne podudara trenutna stvarnost drustva, oni su pravno vazeci ali se ne sprovode, posto postoji raskorak izmedju njih I stvarnosti za koju vaze

- semanticki – normativni ustavi koji se ostvaruju u drustvu ali ne dozvoljavajuci nikakvu sopstvenu, niti drustvenu promenu, promenu politicke vlasti

Bendzamin Akcin – takodje podela prema ontoloskom merilu I to na:

- stabilne I fleksibilne – u zavisnosti da li se menjaju po njima predvidjenom postupku (stabilni – ustav proizilazi iz drugog ustava ili fleksibilni – menjaju se revolucionarnim putem)

- normativne I nominalne

Biskareti di Rufia – prema istom merilu deli na:

- pravne (stabilne) I fakticke (fleksibilne)- normativne (oni koji se ostvaruju) I nominalne (koji ne zive u stvarnosti) – prema

Levenstajnovoj podeli

DONOSENJE USTAVA

Drzavna vlast koja donosi ustav naziva se ustavotvorna vlast, a vlast koja menja ustav naziva se reviziona vlast. Obe su podvrste zakonodavne vlasti. Danas se u vecini ustava ne pravi razlika izmedju ove dve vrste vlasti, u tom smislu sto se od jednog organa po istom postupku donosi nov I menja postojeci ustav (toj grupi pripada I Ustav Rep.Srbije iz 2006).

Ustavotvorna vlast je originerna I neogranicena vlast, nema pravila koja postoje pre nje I koja bi je obavezivala. Ustavotvorna vlast moze pripadati celom narodu (starih Grka, a danas u Svajcarskoj) ili narocito izabranim narodnim predstavnicima za njeno vrsenje (ustavotvorna skupstina) ili obicnoj zakonodavnoj vlasti.

Rezviziona vlast menja vec ustanovljeni ustavni poredak po revizionom postupku. Neki smatraju da reviziona vlast mora kretati u ustavnim granicama kada je rec o osnovnim nacelima koja se odnose na oblik drzave, jer bi se ova mogla menjati samo potpuno novim ustavom ili samo faktickim revolucionarnim putem.

Procedura donosenja novog ustava treba da postuje stabilnost vazeceg ustavnog poretka I da omoguci prilagodjavanje ustava drustvenim potrebama.

PROMENA USTAVA

Pri menjanju ustava zakonodavni organ ne postupa po obicnom zakonodavnom postupku, nego po tezem postupku od zakonodavnog. Takodje, moguce je I da promena izglasana na parlamentu postane konacna tek nakon sto je potvrdjena od strane gradjana na referendumu.

Referendum moze biti obavezna faza, bez koje nema promene ustava. Takav primer je delom Ustav Rep.Srbije iz 2006, gde odredjene odredbe ne mogu biti promenjene bez ustavnotvornog referenduma. Referendum moze biti I samo mogucnost, sto znaci da je promena ustava moguca I bez referenduma.

Promena ustava je moguca na dva nacina:

- u obliku ustavnog zakona o izmenama I dopunama ustava – intervenise I tekstualno u prvobitni ustav tako sto se ugradjuje u njegov tekst. Posle ustavnog zakona prvobitni tekst ustava nije isti kao sto je ranije bio, to je nov tekst

- u obliku ustavnog amandmana – prvobitni tekst ustava se ne dira, vec se ustavni amandman dodaje u ustav I regulise pitanja koja nisu do sada regulisana postojecim tekstom ustava. Ukoliko ustavni amandman regulise pitanje koje je sadrzano u ustavu na drugaciji nacin, kasnije ce vaziti odredba ustavnog amandmana. Ustavnim amandmanima se najcesce tekst ustava dopunjuje cineci ga savremenijim I odredjenijim.

Ukoliko se kao merilo uzme osobenost organa koji vrsi revizionu vlast, mozemo ih podeliti u nekoliko grupa:

- o reviziji odlucije obican zakonodavni organ, po obicnom zakonodavnom postupku, ali uz obavezu trazenja misljenja od drugog organa

- o reviziji odlucuje obican zakonodavni organ, ali predlog za reviziju mora biti usvojen kvalifikovanom vecinom clanova domova

- o reviziji odlucuje obican zakonodavni organ u dva uzastopna glasanja u odredjenom vremenoskom periodu

- o reviziji odlucuje obican zakonodavni organ u dva uzastopna saziva, gde izbor parlamenta koji donosi odluku o reviziji dobija znacenje referenduma

- o reviziji odlucuje obican zakonodavni organ, uz odlucivanje naroda na referendumu- o reviziji odlucuju zakonodavni domovi sjedinjeni u zajednicku skupstinu- o reviziji odlucuje jedino ustavotvorni organ

PROMENA USTAVA U REPUBLICI SRBIJI

Ustav Republike Srbije iz 2006g pripada cvrstim ustavima, sto znaci da se menja po postupku slozenijim od onog po kome se menjaju obicni zakoni. Postoji zabrana da se ustav menja za vreme vanrednog I ratnog stanja.

Ustav RS pod nazivom promena ustava podrazumeva I parcijalne promene, tj. promene vazeceg ustava I totalne promene, tj. donosenje novog ustava.

Postupak promene ustava se odvija u dve faze:

- Podnosenje I usvajenje predloga za promenu ustava – gde su ovlasceni podnosioci za promenu najmanje jedna trecina od ukupnog broja poslanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150.000 biraca. Ustav ne utvrdjuje sadrzinu predloga za promenu ustava, a najcesce bi trebalo da se naznace odredbe koje se menjaju (kod parcijalne promene), kao I pravac promene. Kada je rec o zameni postojeceg ustava novim (kod totalne revizije), u prelogu bi trebalo navesti razloge za donosenje novog ustava I osnovna nacela na kojima bi se novi ustav zasnivao. Predlog Narodna skupstina usvaja dvotrecinskom vecinom glasova, a ukoliko predlog ne bude izglasan, ne moze se pristupiti novim promenama u roku od godinu dana.

- Izrada I usvajanje akta o promeni Ustava – do sada ga je pripremao Odbor za ustavna pitanja. Narodna Skupstina usvaja akt o promeni dvotrecinskom vecinom, a moze odluciti I da ga gradjani potvrde na referendumu. Ako Narodna Skupstina ne stavi akt na potvrdu gradjanima, promena je automatski izglasana u Narodnoj Skupstini, a on stupa na snagu kada ga potvrdi Narodna Skupstina. Medjutim, postoje I slucajevi kada akt o promeni ustava mora biti potvrdjen na tzv.ustavnom referendumu I to u slucaju kada se odnosi na preambulu Ustava, nacela Ustava, ljudska I manjinska prava I slobode, uredjenje vlasti, proglasenje ratnog I vanrednog stanja itd. Gradjani se odlucuju u roku od 60dana od dana usvajanja akta o promeni Ustava.

Za sprovodjenje promena Ustava donosi se ustavni zakon kojim se uredjuju pitanja vezana za prelazak sa starog na novi ustavni sistem.

FUNKCIJA USTAVA

Osnovna ideja o stvaranju jednog akta sa ustavnim normama imala je za smisao da se ustavom propisu pravna pravila za vrsenje drz.vlasti, kako bi se ova onda vrsila prema tim pravilima, a ne prema subjektivnoj volji vladajucih. Cilj ustava je da obezbedi da se vlast vrsi za dobro cele drustvene zajednice, a ne samo vladajucih.

Ustav je prvi simbol nezavisnosti drzave. Preko njega se drzava legitimise kao najvisa vlast na svom podrucju, koja ima pristanak naroda da nad njim vlada na tom podrucju I da u njoj gradjani uzivaju individualne slobode I prava.

Ipak, osnovna funkcija ustava je da iskljuci samovolju drzavne vlasti I zavede vladavinu objektivnog prava. Time nosioci drz.vlasti nisu vise svemocni, vec je sva njihova moc ustavom odredjena I oni je mogu vrsiti samo u granicama ustava.

Glavna politicka funkcija ustava je da u drustvenim I politickim prilikama, sprecava ekscese vlasti, da joj postavlja granice I time sprecava zloupotrebe do kojih bi mozda doslo da takvo sredstvo ne postoji.

Ustav na taj nacin uspostavlja pravnu sigurnost, kao I garantuje slobode I prava pojedinca I drustva. Njime se obezbedjuje drustveni mir I napredak, stite individualna prava I slobode, unapredjuje nacionalno blagostanje. Ustav je takodje I simbol nacionalnog jedinstva.

OBELEZJA DRZAVNE VLASTI

Pod drzavom se podrazumeva zajednica ljudi nastanjena na jednoj teritoriji I organizovana saglasno jednom pravnom poretku. Elementi drzave su: stanovnistvo, teritorija I drzavna vlast.

Narod I teritorija se smatraju personalnim I materijalnim elementom drzave, dok se drzavna vlat smatra idealnim I pravnim elementom. Vlast je odnos zapovedanja u kome jedan (ili vise njih) zapoveda, a drugi mu se pokoravaju. Drzavna vlast se od drugih oblika vlasti razlikuje po tome sto je ona u granicama drzavne teritorije vrhovna, suverena vlast. Sve druge vlasti u drzavi su potcinjene drzavnoj vlasti.

Svojstva drzavne vlasti su:

- nezavisnost – sto znaci da nije potcinjena niti povlascenja nekoj visoj vlasti od nje same. Drzavna vlast podrazumeva pravnu mogucnost da svojom odlukom odredi okvire svoje nadleznosti I da primeni sve mere da ga zastiti.

- neprekidnost – znaci da ona stalno traje, bez prestanka I ne vezano za promenu njenih nosioca- nedeljivost – znaci da je to jedna vlast, cak I kada se vrsi posredstvom vise organa tj. deli se na

pojedine svoje funkcije

SUVERENOST DRZAVE I SUVERENOST NARODA

Suverenost drzave je pojam koji se dobija poredjenjem drzave sa drugim politickim institucijama, odnosno definisanjem odnosa drzave sa tim drugim politickim institucijama. Jedino drzava ima suverenu vlast, sto znaci da jedino ona ima suprematiju nad drugim vlastima, nad odredjenim narodom na odredjenoj teritoriji, a da pri tom nije pokorena nikakvoj drugoj vlasti.

Suverenost podrazumeva tri elementa:

- spoljni element – nezavisnost drzavne vlasti u odnosu na druge drzave, sto znaci da je ona pravno slobodna od spoljasnjih mesanja pri donosenju svojih odluka. To znaci da ona nije pravno obavezna da se povinuje zapovestima bilo koje strane vlasti koja se nalazi izvan drzavne teritorije

- unutrasnji element – suprematija drzavne vlasti u odnosu na sve druge vlasti na njenoj teritoriji, odnosno drzavna vlast odlucuje o uslovima I o nacinima na koji funkcionisu svi drugi subjekti I organizacije na njenoj teritoriji, kao I da ima pravo sankcije pri povredi pravnog poretka (suprematija drzavne vlasti)

- sinteticki element – spoj prethodna dva, koji podrazumeva neogranicenost drzavne vlasti odnosno drzavna vlast moze propisivati pravne norme po svom nahodjenju bez ikakavog spoljnog uticaja I ogranicenja.

Suverenost naroda vezano je za nosioca suverenosti u drzavi, odnosno kome suverenost pripada. Ima vise teorija:

- teokratkska teorija – nosilac suverenosti je Bog, a koji vrsenje vlasti poverava vladaocu na zemlji- legitimisticka teorija – suverenost pripada odredjenoj dinastiji, prenosilo se na potomke bez investiture

pape- teorija drustvenog ugovora – koja afirmise jednakost ljudi po kojoj suverenost nije mogao vrsiti jedan

covek pa makar I u ime Boga. Suverenost pripada narodu, a oni je ostvaruju preko izabranih predstavnika koji cine narodnu skupstinu.Teorija narodne suverenosti po kojoj je suveren narod u smislu svih gradjana od kojih svakome pripada po jedan deo suverenosti. Suveren narod moze neposredno vrsiti suverenu vlast ili preko svojih predstavnika kojima se dodeljuje mandat koji se moze u svako doba opozvati ukoliko ga narodni predstavnici iznevere (teorija o birackom pravu)

- teorija nacionalne suverenosti – nosilac suverenosti je nacija koja je nedeljiva, gde gradjani ne mogu neposredno vrsiti vlast, vec moraju predstavljati suverenu volju nacije. Narod pri izboru svojih

predstavnika ne vrse pravo vec funkciju – izrazavaju nacionalnu volju. Predstavnici od biraca ne mogu primati odredjene mandate, niti ih biraci mogu neposredno kontrolisati kao u slucaju narodne suverenosti.

- marksisticka teorija – suverenost pripada ne pripada narodu u celini, vec odredjenim drustvenim klasama, odnosno vladajucim drus.klasama

OBLICI OSTVARIVANJA SUVERENOSTI

Dve dominirajuce teorije o nosiocu suverenosti sadrze razlicita gledista o oblicima ostvarivanja suverenosti: teorija nacionalne suverenosti vodi ka predstavnickoj demokratiji, dok je teorija narodne suverenosti bliza neposrednoj ili poluneposrednoj demokratiji.

Predstavnicka demokratija – politicki rezim u kojem suveren (nacija, redje narod) vrsi suverenost posredstvom svojih predstavnika. Suverena cine svi gradjani nosioci birackog prava, koji cine biracko telo koje odredjuje ko ce u njihovo ime vrsiti vlast. To zahteva postojanje odgovarajuceg izbornog sistema koji zahvata skup elemenata od birackog prava do raspodele mandata predstavnika.

Glavni problem predstavnicke demokratije je bio kako obezbediti kontrolu birackog tela nad predstavnicim, posto kontrola postoji samo u momentu izbora predstavnika, a ne tokom celog mandata. Zbog toga predstavnicka demokratija moze cesto voditi zloupotrebi suverenosti.

Neposredna demokratija – rezim u kome skupstina gradjana vrsi neposrednu vlast odnosno neposredno odlucuje. Kako je skupstina gradjana jedna institucija vlasti, time postoji jedinstvo svih funkcija drzavne vlasti. Medjutim, takav oblik vrsenja vlasti je prakticno danas nezamisliv

Poluneposredna demokratija – mesovit sistem, gde suverenost vrse izabrani predstavnici gradjana, ali I sami gradjani neposredno putem narodne inicijative (predlog za donosenje odluke) ili referenduma (odlucivanje o predlogu). Gradjani u ovom sistemu takodje mogu neposredno odlucivati I u obliku prava da jednu vec donetu odluku potvrde (sankcija) ili odbiju potvrdjivanje (veto).

USTAV I SUVERENOST

Danas su retki ustavi koji sadrze odredbu da je drzava koja se ustavom utvrdjuje suverena. To svojstvo drzave se podrazumeva, samim tim sto ona vrsi ustavotvornu vlasti donosi ustav.

Ponekad se sustina drzavne suverenosti daje opisno, ali se rec suveren izostvalja (Ustav Albanije iz 1928g) I tu je rec o spoljnom elementu suverenosti. Mada, postoje I ustavi koji izricito odredjuju drzavu kao suverenu (Ustav Finske iz 1919g, Ustav Rumunije iz 1948g). Odredbu o drzavnoj suverenosti sadrzi I Ustav SR Jugoslavije iz 1992g.

Za razliku od svojstva drzavne suverenosti koju ustavi izricito ne naglasavaju, gotovo da nema ustava koji izricito ne odredjuje titulara suverenosti u drzavi. U savramenim ustavima kao titulara suverenosti navode se ili nacija ili narod ili svi gradjani. Sa stanovista ustavnog prava, najkorektnija je odredba o nosiocu suverenosti koja kaze da su to svi gradjani (npr. Ustav Francuske iz 1795g, Ustav Makedonije iz 1991g, Ustav Republike Srbije iz 1990g itd). Slicnu odredbu o nosiocu suverenosti ima I Ustav Republike Srbije iz 2006g koji kaze: “ Suverenost potice od gradjana koji je vrse referendumom , narodnom inicijativom I preko svojih slobodno izabranih predstavnika….”

Posebnu vaznost ovakvih odredbi imaju visenacionalne zajednice I njima se sprovodi polazno nacelo o jednakosti gradjana I koncepcija gradjanske drzave.

Za zemlje koje su se izjasnile kao socijalisticke karakteristicna je odredba o radnickoj klasi ili savezu radnika I seljaka kao nosiocu suverenosti (Ustav Republike Kube iz 1976g).

POJAM LEGITIMNOSTI

Legitimnost – pristanak pripadnika jedne politicke zajednice tj. drzave na postojece institucije vlasti I njihove vrsioce zato sto su u saglasnosti sa nekim visim nacelima ili sto su obrazovani po odredjenim proceduralnim pravilima. Legitimna je ona drzava u cijem je konstituisanju I radu sto neposrednije ostavrena narodna suverenost.

Legitimnost treba razlikovati od pravne zakonitosti, legalnosti. Legalnost je organizovanje I rad institucija vlasti I vrsilaca vlasti u saglasnosti sa zakonima vazeceg prava, dok je legitimnost uverenje u valjanost I prihvatanje institucija I vrsilaca vlasti. Legitimna je ona drzava koja je to postala odlukom tj. pristankom vecine naroda.

Problemom drustvenih I ideoloskim osnova legitimnosti bavio se nemacki sociolog Maks Veber. On je smatrao da, iako je vlast monopol sile, ona se zasnivajuci svoju egzistenciju samo na toj cinjenici, ne moze dugo zadrzati. Zato joj je potrebno da postane legitimna, da uziva pristanak vecine na koju se odnosi. Veber poznaje tri idealna tipa legitimne vlasti:

- racionalno-zakonita: pociva na uverenju o legalnosti opstih pravila ponasanja I pravu onih koji dolaze na vlast da se prema tim pravilima izdaju zapovesti

- tradicionalna: pociva na uverenju u svetost drevnih tradicija I legiticnom polozaju onih koji vrse vlast prema tim tradicijama

- harizmatska: pociva na privrzenosti posebnom uzornom karakteru jedne licnosti, heroizmu I normativnim uzorima ili naredjenjima koji od nje poticu

TEORIJE O LEGITICMNOSTI DRZAVNE VLASTI

U vezi sa pitanjem sta je sustina legitimnosti vlasti odnosno odakle potice autoritet vlasti, ima vise teorija:

- teokratka teorija – vlast je Bozje punomocje I pravi vladalac je samo Bog. Zemaljska vlast ima ovlascenje da vlada odozgo, od Boga I samo njemu da odgovaraju. Zemaljska vlast je legitimna I stanovnistno je duzno da joj se pokorava samo kad ona ne povredjuje Bozje zapovesti

- autokratkska teorija – drzavna vlast iz sebe same crpi izvor svog autoriteta I moci. Ona je oslobodjena uticaja sa strane kako od Boga, tako I od naroda. Ona je legitimna jer poizilazi iz prava drzave da vlada

- demokratska teorija – vlast je ponomocje dobijeno od naroda. Drzavna vlast ima ovlascenje da vlada dobijeno odozdo od naroda. To je demokratska ili narodna vlast. Drzavna volja je volja naroda koja se izrazava bilo neposredno, odlukom biraca, bilo preko narodnih predstavnika na osnovu opsteg prava glasa. Legitimna je ona vlast koja potice od naroda.

Istorijski posmatrano, drzavna vlast se razlicito potvrdjivala I legitimisala prvo kao politicko-religiozno svojsvo vladaoca, pa kao dinasticka vlast vladajuceg kolena, pa se do demokratskih nacela gde je vlast sa vladaoca presla na politicku zajednicu odnosno narod.

Sve teorije o nosiocu suverenosti dovode do istih zakljucaka: u drzavi postoji samo jedan suveren koji je legitiman, a shodno tome u drzavi moze postojati samo jedna regularna vlast, a to je ona u kojoj suverenost vrsi njen legitimni titular.

Iz svega ovoga proizilazi da se polazna definicija drzave moze razdraditi. Ona bi se mogla definisati kao organizacija koja raspolaze suverenom vlascu, garantovanom monopolom upotrebe legitimne fizicke prinude, gde tu suverenu vlast vrsi nad stanovnistvom odredjene teritorije. Nov pojam je uvodjenje upotrebe prinude kao legitimnog pojma. Legitimna je vlast koja ima opravdanja, na koju pristaju oni nad kojima se ta vlast vrsi. Ona je izraz poverenja I volje gradjana izrazenih na izborima.