1. PREDMET I NAZIV USTAVNOG PRAVA

Prema formalnoj, klasičnoj koncepciji, predmet ustavnog prava su ustavni tekstovi, tj. pravne

norme koje sadrže ustavi.U početku ,reč ustav ,imala je ideološko značenje ,a ustavni režim

je bio sinonim za liberalni politički režim ukoliko je ustav pored organizacije vlasti ,utvrđivao i

potvrđivao prava i slobode građana i sadržao garancije za njihovo ostvarivanje.Postojanje

ustava bilo je simbol i uslov političke slobode. 

Ideološka moć koja se pripisivala reči ustav ,ograničavala je područje ustavnog prava na

proučavanje liberalnih političkih režima ,tj. na proučavanje liberalnih demokratskih režima .

Početkom 19.veka ovaj stav je prihavtio i sproveo ga Benžamen Konstant u svom „Kursu

ustavne politike“. 

Materijalna koncepcija predmeta ustavnog prava interesuje se pre svega za sadržinu ,

materiju pravnih pravila, pa je ustavno pravo učenje o pravnim pravilima koja uređuju

određenu materiju - političke institucije. Političke institucije obuhvataju dva područja

objektivne stvarnosti:

1. organe- institucije koje su stvorili ljudi radi postizanja zajedničkih ciljeva

2. mehanizme- tiče se tehnike koja omogućuje pojedincimada deluju , omogućavaju ljudima

da uspostavljaju međusobne odnose 

Ustavno pravo obuhvata i proučava samo političke institucije ,one koje se odnose na najvišu

vlast države. Politički režim je raspored celine političkih institucija u datom momentu u

određenom društvu.

U današnje vreme, to je tekst koji kao svoju glavnu temu ima organizaciju javnih vlasti i

ujamčavanje ličnih i kolektivnih sloboda.

Predmet ustavnog prava se još uvek određuje tako što se kaže da je ustavno pravo deo

javnog prava, skup normi koje uređuju organizaciju javnih ustanova i vršenje vlasti od strane

njihovih organa. Načelno uzev ,uređuje vršenje javne vlasti od strane javnih tela .Ustavno

pravo čine sve norme koje uređuju strukturu države , uređuju sastav i funkcionisanje

ustavnih organa i ustanovljavaju osnovna načela političkog režima. Ovako shvaćeno ustavno

pravo ima trostruku sadržinu:

1. struktura države –država se razmatra preko svojih konstitutivnih elemenata ,načina

nastanka , promene i nestanka oblika i sistema vlasti

2. sastav i funkcionisanje ustavnih organa-ustavno pravo ne obuhvata sve državne

organe,neko samo ustavne državne organe

3. osnovna načela političkog režima države-većina načela je konstitucionalizovana,što za

posledicu ima da se ona tada postavljaju kao materijalne granice prilikom vršenja

zakonodavne vlasti i kao zapovesti koje neposredno obavezuju građane u njihovom odnosu

sa državaom

Naziv ustavno pravo nije opšte prihvaćen ,koristi se još i naziv državno pravo.Naziv državno

pravo obuhvata i pravne propise o organizaciji i funkcionisanju državnih organa .Ovaj naziv

po pravilu uključuje i opšte učenje o državi. Naziv ustavno pravo se vezuje za pojavljivanje

formalnih ustava krajem 19. i početkom 20.veka. Naziv državno pravo se upotrebljavao u

Nemačkoj, a prema Hegelu je država ostvarivanje moralne ideje , ona je sama sebi cilj, u njoj

sloboda dolazi do svog najvišeg prava .

Naziv ustavno pravo je nastao u Engleskoj , Francuskoj i SAD, kao izraz borbe za

ustavnost ,tj. za ograničavanje svemoći apsolutnog centra vlasti putem ustava koji nosioci

vlasti neće moći samovoljno da menjaju kada im se prohte. Ustav je shvatan kao izraz

narodne suverenosti i njime se ograničava suverenost države ,tj. državne vlasti. Ustavom se

stvara država ,on je delo najviše i izvorne vlasti koju vrši neposredno narod ,dok je zakon

izraz vlasti ustanovljene ustavom koju vrše narodni predstavnici. Nazivu se ne može poreći

demokratsko poreklo, njegov značaj ,pa se opravdano ne upotrebljava naziv državno pravo.

2.POJAM I KLASIFIKACIJA IZVORA USTAVNOG PRAVA

Termin „izvor prava“ se koristi da bi se izrazile tri stvari:

1. izvor donošenja prava - su organi ili subjekti koji su nadležni za donošenje norme.Izvor

donošenja prava je državni organ (parlament ,vlada) ili organ federalne ili autonomne

jedinice (oblasni savet) ili pojedinačni subjekt (Ugovarači na osnovu slobode ugovaranja) ili

svi članovi društva

2. izvor saznanja prava - je akt ili dokument koji sadrži pravne norme , može ga sačiniti akt

koji je formalnopravno zakonodavni , formalnopravno uredbodavni ili puko ljudsko ponašanje

3. izvor nastanka prava - je proces stvaranja norme ,kojoj pravni poredak priznaje

sposobnost izvora prava

Ova tri značenja termina izvor prava, ukazuju na tri obeležja forme pravnog akta:

1. donosilac akta

2. forma akta

3. postupak donošenja akta.

Klasična podela izvora prava je na: 

1. materijalna

2. formalna .

Materijalni izor prava su društvene činjenice ,a formalni su oblici u kojima se izražavaju opšti

pravni akti . Organi koji mogu donositi materijalne zakone su oni kojima su takva ovlašćenja

data u ustavu .Materijalni zakon je akt koji sadrži opštu i apstraktnu normu , dok je formalni

zakon akt koji nezavisno od karaktera norme potiče od zakonodavnog organa. Ustav je

materijalni zakon. Samo izuzetno izvor ustavnog prava može postati i formalni zakon .

U izvore ustavnog prava svrstavamo:

1. ustavne zakone ,tj. ustavi

2. zakoni parlamenta

3. delegirani zakoni ( zakoni čiji donosilac nije parlament ,doneseni na osnovu delegacije

zakonodavne vlasti parlamenta)

4. dekreti-zakoni (dekreti izvršne vlasti sa zakonskom sangom)

5. uredbe izvršne vlasti

6. parlamentarni poslovnik

7. običaji i ustavne konvencije 

8. odluke ustavnih sudova

Ovi izvori su međusobno koordinirani.Odnosi su uređeni hijerarhijski ,jer jedna norma preteže

nad drugom. Na vrhu hijerarhijske lestvice se nalaze ustavni zakoni , tj. ustavi koji pretežu

nad svim ostalim materijalnim zakonima.Ustav predstavlja akt sa najvišom pravnom

snagom .Svi ostali izvori su ispod njega , manje su pravne snage i moraju biti usaglašeni sa

njim .Odmah ispod njih su zakoni koje donosi parlament i akti izjednačeni sa zakonima koji

raspolažu svojstvom koje se određuje kao „snaga zakona“ koja ima dve posledice: 

1. posledice abrogacije -norme koje donosi zakonodavac i norme koje su sa njima

izjednačene abrogiraju ,derogiraju ili menjaju sve zakonske norme

2. posledica nepovredivosti - norme koje zakonodavac donosi i norme koje su sa njima

izjednačene ne mogu biti izmenjene ,derogirane ili abrogirane osim posredstvom drugih

normi koje donosi zakonodavac

Između nekih od njih postoji i jednakost ,kao što su zakoni parlamenta , delegirani zakoni i

dekreti zakoni . Zakoni federalne jedinice ili jedinice teritorijalne autonomije uredjuju

činjenice i odnose koji su u oblasti njihove nadležnosti ili dopunjavaju odredbe federalnih

zakona.Ustavi mnogih zemalja predvodjaju da odredjenu materiju može urediti samo

zakonodavac.tada je reč o zakonskim rezervatima, iz kojih je isključena svaka normativna

aktivnost izvršne vlasti.Zakonski rezervati mogu biti :

1. apsolutni -kada materije koje u njih spadaju moraju u svim vidovima biti regulisane

zakonom 

2. relativni -kada ustav rezerviše za zakon samo pravce i temelje u odnosnoj materiji a ostali

mogu biti regulisani i normativnim izvorima.

Uredbe izvršne vlasti i parlamentarni poslovnici su akti niže pravne snage od pomenutih

zakona, zato se i nalaze na nižem mestu, i ne mogu izmeniti, derogirati ili abrogirati zakone

parlamenta , kako federalne , tako ni federalnih ni autonomnih jedinica .Odluke ustavnih

sudova su specifičan izvor prava jer se njima ustav samo tumači ,a ne stvara.One imaju

snagu materijalnog zakona , deluju erga omnes, ali ne stvaraju ustavnu normu.

3.USTAVNI OBIČAJI

Običaj pripada tipu nepisanog prava. Običaj predstavlja ustaljeno ,opšte prihvaćeno

ponašanje praćeno svešću o njegovoj pravnoj obaveznosti. Svaki običaj ima dva bitna

konstitutivna elementa : 

1. spoljni ili materijalni element -koji se sastoji u kontinuiranom i jednoobraznom ponavljanju

jednog istog ponašanja

2. unutrašnji ili psihološki element -koji se sastoji u rasprostranjenom ubeđenju o pravnoj

obaveznosti tog ponašanja

Običaj nije autonoman izvor prava u odnosu na zakon , jer je zakon taj akt u kojem običaj

nalazi svoj obavezni oslonac.U nekim pravnim sistemima običajna pravila su glavni izvor

prava ( common low sistem), dok u našem pravnom sistemu ,gde su na prvom mestu pisana

pravna pravila ,to nije slučaj.Kod nas običaj nije autonoman (samostalan ) izvor prava u

odnosu na zakon ,jer mora imati osnonac u zakonu.To zanči da je on u našem pravu izvor

opošteg karaktera , tj. ima obaveznu snagu samo u slučajevima kada se prizna materijalnim

zakonom.

Običaji nisu podoban izvor parva ,jer je potrebno izuzetno dugo vremena da nastanu kao i da

se izmene. Ustavni običaj je specifičan po tome što u njegovom formiranju učestvuju

isključivo državni organi.

U teoriji ustavnog prava prihvaćena su tri tipa ustavnih običaja:

1. secundum constitutionem – koji sadrži običajne interpretativne norme .Tumači nejasnu ili

neodređenu ustavnu normu , pri čemu u nju čak unosi novine, nešto što tekstualno u njoj ne

postoji 

2. praeter constitutionem – koji sadrži introduktivne norme .Ustavni običaj koji nastaje kad

neko pitanje sa područja ustavne materije nije uredjeno pisanom ustavnom normom u celini

ili delimično.Predstavlja jedan od načina kojim se popunjavaju ustavne praznine

3. contra constitutionem –jesu abrogativni običaji . Ustavni običaj koji je u suprotnosti sa

nekom utvrđenom pisanom ustavnom normom ,njime se postojeći ustavni tekst menja u cilju

bržeg prilagođavanja novim uslovima društvenog života ,dolazi na mesto zastarele pisane

ustavne norme, a u većini ustavnih poredaka u svetu nije dozvoljen.

Posle II svetskog rata izvršena je racionalizacija ,prevođenje ustavnih sistema koji su najpre

funkcionisali na osnovu malog broja pisanih normi , u sisteme koji su se zasnivali na većem

broju pisanih normi sadržanih u ustavu. Uprkos tome ,ustavni običaji se nisu mogli u

potpunosti odstraniti iz sistema izvora ustavnog prava u jednoj zemlji. 

Posebnu vrstu pisanih ustavnih normi čine ustavne konvencije koje se razlikuju od ustavnih

običaja po tome što se kod ustavnog običaja psihološki element ispoljava kao svest o pravnoj

neophodnosti ,dok se kod ustavne konvencije on izražava kao potreba prakse. Kao izvor

ustavnog prava , ustavne konvencije imaju poseban značaj u Velikoj Britaniji i dele se u tri

grupe:

1. one koje se odnose na kraljeve prerogative i kabinetski sistem

2. one koje se tiču parlamentarnog postupka 

3. one koje su posvećene odnosima u britanskoj zajednici naroda 

Mnoge ustavne konvencije našle su svoje mesto u Vestminsterskom zakonu od 1931.godine

4.PRIRODA I ZNAČAJ USTAVNOG PRAVA

Ustavno pravo je pravna disciplina.Ono obuhvata ukupnost pravnih pravila koja uredjuju

političke institucije u kojima je sedište najviše državne vlasti u svakoj državi , kao i lične i

kolektivne slobode kojima se ograničava politička vlast. Ustavno pravo se razlikuje od:

1. ustavne istorije - koja proučava evoluciju ustavnih institucija

2. ustavne politike - koja proučava ciljeve koji se žele postići različitim ustavnim

institucijama, snage koje pokreću ustavne organe i poželjne reforme za bolje funkcionisanje

sistema vlasti

3. ustavne sociologije - koja se bavi društvenim pojavama i njihovim posledicama na

funkcionisanje ustavnih institucija

Posebni odeljci ustavnog prava su:

1. teorija države - bavi se isključivo strukturom države

2. savezno i regionalno pravo - proučava strukturu i organizaciju federalnih jedinica i regiona,

kao i odnose organa federalne ili regionalne države ,s jedne i organa federalnih jedinica ili

regionalnih organa s druge strane

3. državno računovodstvo - koje se tiče finansijskog funkcionisanja države i kontrole

parlamenta nad finansijskim vođenjem države

4. izborno političko pravo - koje proučava izborne uslove i postupak izbora članova

parlamenta

5. parlamentarno pravo - koje proučava norme koje uređuju organizaciju parlamenta i

unutrašnje funkcionisanje domova parlamenta

Ustavno pravo se pojavljuje u tri oblika:

1. kao opšte ustavno pravo - proučava opšte ustavne institute, koji su iznad pozitivnog

partikularizma i apsorbuje ga u sebi

2. kao pozitivno ustavno pravo - odnosi se na pojedinačni ustavni poredak

3. kao uporedno ustavno pravo - upoređuje ustavne norme različitih poredaka, kako bi

ustanovilo sličnosti i razlike

Ustavno pravo je fundamentalna grana unutrašnjeg javnog prava.Suština javnog prava je u

odnosima nejednakosti koje uređuje i što se ono odnosi na samo jezgro države , na njenu

organizaciju i njene odnose sa pojedincima. Unutrašnje parvo se primenjuje u okviru države

Ustavno pravo je fundamentalna grana prava jer se odnosi na najviše državne institucije :

političke institucije nasuprot administrativnim.

Poltičke institucije obrazuju organi uobičajeno nazvani „javne vlasti“ i poltički mehanizmi.To

su najvažniji organi koji donose najvažnije odluke i utvrđuju opštu politiku jedne zemlje ,kao i

mehanizmi pomoću kojih se ovakve suštinske odluke donose: šef države ,vlada ,ministri ,

parlament...U okviru javnih vlasti pravi se razlika na zakonodavnu ,izvršnu i sudsku. Sudska

vlast ne vrši politički izbor ,ona ne donosi poltičke odluke,a u nekim zemljama je u

organizacionom smislu podčinjena jednoj od druge dve vlasti.S jedne strane ,u državi stvarno

postoji sudska funkcija , koja se sastoji u primeni zakona u slučaju kada se ovaj krši ili kada

postoji spor o tome , a sa druge strane mesto koje je dodeljeno sudskoj funkciji i nezavisnost

u njenom radu su merilo za procenu i podelu političkih sistema.

Administrativne institucije su hijerarhijski niže u odnosu na poltičke.One odgovaraju

zadacima primene i izvršavanja političkih odluka i vođenju svakodnevnih poslova. Njihovu

delatnost pokreću i nad njom vrše kontrolu nosioci političke vlasti.Pravo koje proučava

administrativne institucije je upravno pravo.

Najveći značaj ustavnog prava je u stalnom nastojanju da se pomire prava i slobode građana

na jednoj strani i vlasti na drugoj.Ustavno pravo danas sve više uzima svoj angažman u

proučavanju demokratije i igra značajnu ulogu u razvoju demokratske svesti.Ustavno pravo

svedoči o tome da se pod državom ne može više podrazumevati samo državni organizam ,

kao skup organa , nego i delovanje i uticaj gradjana na državu.

5.NAUKA I METOD USTAVNOG PRAVA

Ustavno pravo započinje svoj razvoj 1834.godine , kada je na inicijativu Gizoa, na Pravnom

fakultetu u Parizu osnovana katedra „Ustavno pravo“ sa zadatkom da organizuje akademsko

proučavanje materije ustavnog uređenja. Ustavno pravo je pravna disciplina ,što određuje i

metod njegovog proučavanja koji je pretežno pravni. Po tome se ustavno pravo razlikuje od

političke nauke ,čiji su cilj , postupak i metod drugačiji. 

Ustavno pravo obuhvata nekoliko dimenzija proučavanja svog predmeta ,koje se mogu

kombinovati. To su : istorijska, nacionalna , inostrana , komparativna dimenzija i njihova

sinteza –opšte teorijska dimenzija.

Politička nauka se bavi onim što jeste ,to je pozitivna disciplina ,ali ima drugačiji prilaz

stvarnosti koju proučava.Ustavno pravo se bavi primenom prava ,obraća pažnju na vladavinu

prava ,kako bi se ostvario što veći stepen pravde i jednakosti među ljudima.Politička nauka

ide sa one strane poznavanja pravnih pravila, ona proučava kako se ispoljavaju političke

pojave ,koje ekonomske i socijalne snage određuju karakter političkog režima.

Ustavno pravo se ne može danas proučavati onako kako se proučavalo pre nekoliko

decenija.

Imajući u vidu da ustavno pravo proučava određene institute u njihovom pravom

obliku ,možemo zaključiti da je njegov metod dogmatsko pravni , dok korišćenje istorijsko-

sociološkog metoda podesnije u oblasti ustavne istorije i ustavne politike. Metod ustavnog

prava je u tesnoj vezi sa shvatanjem njegovog predmeta.Tumačenje pravnih normi –

egzegeza i normativni pristup korišćeni su u razradi klasičnog shavatnja predmeta ustavnog

prava. Egzegetički prilaz sastoji se u doslednom objašnjavanju teksta od kojeg se predmet

sastoji. Normatini prilaz zahteva se na analizi ustavne stvarnosti jedne zemlje na osnovu

predhodno postavljenog idealnog modela ustavnog sistema.Ta koncepcija predstavlja merilo

za ocenu ustavne stvarnosti.

Egzegetički metod nije dovoljan za razumevanje domašaja pravnih pravila. Da bi se pravne

pojave potpuno pokazale ,pravne norme koje ih regulišu moraju se smestiti u istorijsko ,

ideološko, kulturno i socijalno okruženje .Zbog toga ustavno pravo mora koristiti sve metode

društvenih nauka. Na prvom mestu ustavno pravo mora koristiti pozitivni metod , a on se

sastoji u analizi ustavne stvarnosti ,ali bez obaziranja na idealan metod konstruisan a

priori .Cilj ustavnog prava nije da otkrije da su pravila koje obuhvata u sglasnosti sa

utvrdjeninm modelom , nego sasvim jednostavno , da utvrdi zašto takva pravila

postoje.Ustavno pravo spada u društvene nauke.

6. Pojam i istorijat ustava

Ideja ustava potiče iz tri izvora.

1. postojanje glavnog, svetovnog višeg zakona – nekada je suveren vladao po svojoj volji,

njegova se vlast mogla ograničiti i on postaviti na svoje mesto samo u ime zakona koji bi bio

iznad njega

2. drugi izvor su lična prava – nekada su pojedinci uživali privilegije i trpeli odricanja po

milosti jačih i volji božijoj. Kada su se ljudi oslobodili svevlasti svojih vladara, prava koja su od

njih otrgli trebalo je zaštititi, kako bi ona trajno postala njihova svojina

3. treći izvor je povelja, pisani dokument – postojalo je verovanje da je vlast stvorio narod i

da joj je dodelio ograničena ovlašćenja i ustanovio način vršenja. Kao dokaz tih pregorativa

naroda pojavile su se pisane povelje. Pošto narod za takve svoje pregorative nije imao

svedoke, bila je stvorena pretpostavka o društvenom ugovoru.

Ustav nije ništa drugo do viši i glavni zakon o državnoj vlasti, kojim se štite prava i slobode

pojedinca, izložen u pisanoj formi.

Pojavu ustava obeležavaju prvi pisani i svečani tekstovi. Svrha tih tekstova bila je trojaka: da

utvrde prava i slobode bilo za određene staleže bilo za sve ljude, koje će monarh poštovati,

da zajemče prava i povlastice parlamenta, da poboljšaju vršenje državne vlasti.

Ustav se određuje u materijalnom i formalnom smislu. To je normativni pojam ustava. Pod

ustavom u materijalnom smislu, podrazumeva se skup normi kojima se uređuju osnovi

društvene organizacije u jednoj političkoj zajednici, način vršenja državne vlasti u njoj kao i

granice državne vlasti. Obuhvata norme kojima se uređuju odnosi između pojedinaca i

države i između državnih vlasti međusobno. Pod ustavom u formalnom smislu, podrazumeva

se formalni, pisani opšti pravni akt najjače pravne snage. Za pisani ustav se kaže još i da je

osnovni ustav, čime se ukazuje i na njegovu nadzakonsku pravnu snagu. 

Nije bilo i nema zemlje na svetu koja nije imala ili nema ustav u materijalnom smislu. Ustav u

formalnom smislu nema svaka zemlja u svetu.

U upotrebi je i politički pojam ustava. U političkom smislu ustav postoji kad je onemogućena

subjektivnost, samovolja i zloupotreba nosilaca državne vlasti. Elementi političkog pojma

ustava su: podela vlasti, unapred propisani mehanizmi za saradnju više vlasti, racionalan

metod ustavnih promena i time prilagođavanja ustava društvenoj stvarnosti, priznanje

sloboda i prava pojedincu i mehanizama za njihovu zaštitu.

Nastao je i sociološki pojam ustava. Najpoznatiji pobornik takvog shvatanja ustava je Lasal.

On razlikuje stvarni od pisanog ustava. Stvarni ustav su realni, faktički odnosi sila koji postoje

u jednom društvu. Pisane naziva listom hartije. Stvarne ustave imala je svaka zemlja u svako

doba.

7. Materija (sadržina) ustava

Ustav se odnosi na dve vrste pitanja. Prva grupa pitanja vezuje se za državnu vlast a druga

za društvo i njegove pripadnike, građane. Obe grupe čine ustavnu materiju, sadržinu ustava.

Grupa pitanja vezana za državnu vlast obuhvata različite načine formiranja vlasti, podelu

vlasti na različite državne organe, odnose između državnih organa, akte koje oni donose.

Pitanja vezana za društvo obuhvataju načela i ustanove putem kojih se odvija ekonomski i

politički život u društvu, kao i povelju građanskih sloboda i prava.

U teoriji ustavnog prava postoji više gledišta o tome koja je ustavna materija, šta je sadržina

ustava. Moguće ih je grupisati u četiri grupe.

Prema prvoj grupi, materiju ustava čini organizacija i funkcionisanje državnih organa, kao i

granice državnoj vlasti koje se uspostavljaju ljudskim slobodama i pravima.

Drugo gledište, materiju ustava vezuje za stvaranje prava u jednoj zemlji, znači opštih

pravnih normi, posebno zakona.

Prema trećoj grupi, materiju ustava čini područje organizacije i rada političkih činilaca i

institucija, tj. proces vršenja vlasti.

Četvrto shvatanje, ističu pristalice poltičkog pojma ustava, ustava kao političkog procesa

ograničenja državne vlasti. Oni smatraju da materiju ustava čini sistem stvarnog ograničenja

političke, odnosno državne vlasti.

Pisani ustav je pravni akt. Sastoji se od pravnih normi, čija je sadržinska osobenost u

području odnosa koji se ustavnim normama uređuju, a formalna osobenost u stepenu pravne

snage. Osnovni deo u ustavu je onaj koji se sastoji od pravnih normi.

S obzirom na značaj ustava kao pravnog akta, u njemu postoji jedan tekst koji prethodi

normama, koji nije stilizovan u obliku članova i u njemu je dikcija slobodnija, više oratorska i

svečana. Taj deo prethodi naslovu ustava ili sledi posle naslova ustava, a prethodi normama

ustava. Taj deo nosi naziv preambula. Preambula je predgovor za ustav, uvod u ustav.

Najčešće je formulisana u obliku jedne dugačke rečenice sa više posebnih stavova, ali ima

primera i u jednoj kontinuiranoj rečenici, ili kao čitavi ideološki traktati.

U vezi sa važnošću ustava kao pravnog akta su i delovi koji mogu uslediti posle normativnog

teksta. To su razni spiskovi koji razrađuju sadržinu normi i različiti dodaci, prilozi ustavu.

Dodaci se donose zajedno sa ustavom kao integralni tekst ustava, a ako se donose posle

stupanja ustava na snagu, onda se usvajaju po postupku za promenu ustava.

Ustavi koji se manjaju putem ustavnih amandmana, obuhvataju i ustavne amandmane, iako

se oni donose posle ustava kao svoj sastavni deo. Ustavni amndmani se dodaju na kraju

ustava, kao njegovo produženje. Najprikladnije pojmu amandmana je da bude čista dopuna.

Smisao ustavnih amandmana je da obezbede dugovečnost ustavu, umesto njegovo

zamenjivanje novim.

8. Svojstva ustava

Ustav u formalnom smislu ima jedan par pravnih i jedan par nepravnih svojstava. Pravna

svojstva ustava su da je osnovni zakon i da je najviši opšti pravni akt. Nepravna svojstva

ustava su da je ideološko politički i programsko deklarativni akt.

Ustav je kao osnovni zakon sastavljen od opštih pravnih pravila, ali je ipak osnovni zakon.

Ustav je osnovni zakon u četiri osnovna značenja:

- to je akt koji je doneo poseban ustavotvorni organ ili običan zakonodavni organ, ali po

postupku težem od običnog zakonodavnog postupka

- to je akt kojim se predvižaju zakonodavni organ i zakonodavni postupak

- to je akt koji sadrži osnovnija pravna pravil od onih koje sadrži zakon

- to je opšti pravni akt, tj. zakon koji obuhvata najširu materiju pravnog normiranja.

Ustav je najviši pravni akt, jer iz njega proilazi pravni sistem zemlje u celosti i što uslovljava 

važenje svih drugih propisa. Njegov donosilac je pravno suveren, pravno slobodan, nevezan

pravom. To je ustavotvorna vlast.

Jača pravna snaga ustava u odnosu na zakone ogleda se u aktivnom i u pasivnom smislu. U

aktivnom smislu, kao svojstvo ustava da uspostavi poredak ustavnih normi, da im odredi

pravnu snagu, a u pasivnom smislu kao svojstvo nepovredivosti ustava u odnosu na norme

nižeg stepena, koje ga ne mogu izmeniti niti ukinuti.

U većini zemalja najjača pravna snaga ustava sankcionisana je tako što je ocena ustavnosti

propisa institucionalizovana izričitim ustavnim odredbama.

Premda je ustav pretežno pravni akt, on je istovremeno i ideološko politički akt, pošto su

rešenja data u ustavnim normama često inspirisana različitim teorijama o ulozi države u

društvu, o odnosu pojedinca prema državi i kolektivu.

Sa svojstvom ustava kao ideološko političkog akta u tesnoj vezi je svojstvo ustava kao

programsko deklarativnog akta. Premda je ustav u osnovi pozitivnopravni tekst kojim se

propisuje sadašnje ustavno uređenje, on je zbog toga što se očekuje da važi dugo u

budućnosti, često iznad stvarnih mogućnosti datog društva, pa je u tom smislu, pored važeće

norme, ustav i program za budućnost.

U teoriji se pravi razlika između ustava-bilansa i ustava-programa. Prvi su okrenuti

sadašnjosti i imaju za cilj da pravno uobliče postojeću realnost, dok drugi teže promeni

realnosti, određuju ciljeve koje treba dostići, kao i instrumente pogodne za postizanje tih

ciljeva.

9. Vrste ustava

U teoriji postoje klasične i moderne podele ustava. Klasične podele ustava izvedene su

prema formalnim merilima. Takve su podele na pisane i nepisane, kodifikovane i

nekodifikovane i čvrste i meke, kao i podela ustava prema donosiocu. Njihov tvorac je

britanski konstitucionalista Džems Brajs.

Pisani su usatvi oni koji čitavu materiju izlažu u pisanom obliku. Takvi su ustavi u formalnom

smislu.

Nepisani ili običajni, ili istorijski ustavi su sastavljeni od ustavnih običaja, pošto pravila koja ih

čine nisu izražena u pisanom obliku. To su ustavi u materijalnom smislu.

Kodifikovani ustavi su formalni ustavi izraženi u jednom aktu.

Nekodifikovani ustavi izraženi su u nekoliko akata. U istoriji najpoznatiji primer takvog ustava

je ustav Treće francuske republike od 1875, dok danas takvo svojstvo ima ustav Izraela.

Ustavi se dele na čvrste i meke prema pravnim re+imima za njihove promene. Ako se mogu

promeniti putem običnih zakona, ustavi su meki, a ako je za njihovu promenu potreban

poseban postupak, teži od običnog zakonodavnog, ustavi su čvrsti.

Kod čvrstih ustava poseban revizioni postupak obuhvata složenije uslove za pokretanje

postupka za promenu ustava i teže uslove za usvajanje akta o promeni.

Postoje i ustavi koji ograničavaju mogućnosti za svoju promenu. Ta ograničenja mogu biti

dvojaka, s obzirom na vreme i s obzirom na predmet. 

- S obzirom na vreme, tako što se zabranjuje svaka promena ustava pre isteka dužeg ili

kraćeg vremenskog perioda ili što se zabranjuje promena ustava u posebnim vremenima u

kojima se nalazi zemlja.

- S obzirom na predmet, tako što se zabranjuje promena određenih ustavnih institucija ili

ustavnih odredaba.

Već je prevaziđena podela ustava prema donosiocu na:

- oktroisane ustave (ustavne povelje) – narodu daruje monarh, nakon čega nema više ista

prava koja je dotle imao, jer od tada jedini izvor njegovih prava postaje pisani ustav.

- ustavni paktovi - usvaja ih narodno predstavništvo a konačnu saglasnost na njih daje

monarh. 

- ustavi koji su izraz narodne suverenosti - usvaja narodno predstavništvo ili birači

neposrednim narodnim glasanjem – referendumom. Oni su izraz narodne suverenosti.

Moderne podele ustava – najoriginalnije su one koje su izvedene prema ontološkom merilu,

tj. prema odnosu ustava i društvene stvarnosti. Tvorac takvih podela je Karl Levenštajn. On

ih deli na:

- normativne – polaze od konkretne društvene stvarnosti, oni se prave po meri konkretnog

društva, pa se zbog toga u tom društvu ostvaruju. Tu se društvena stvarnost i ustav

podudaraju. Takvi su ustavi autohtoni.

- nominalni – su ustavi pravljeni za neku drugu stvarnost, realno postojeću ili imaginarnu, s

kojom se ne podudara stvarnost društva u kojoj oni treba da važe. To su ustavi koji su pravno

važeći ali se ne ostvaruju. Takvi su ustavi alohtoni.

- semantički – oni se ostvaruju u društvenom životu ali ne dopuštaju nikakvu sopstvenu pa

time ni društvenu promenu. Oni konzerviraju postojeću vlast.

Bendžamin Akcin u svojoj dihotomnoj podeli ustave deli na: 

- stabilne (postojane) i fleksibilne (promenjive) 

- normativne i nominalne.

Biskareti di Rufia deli ustave na:

- pravne (stabile) i faktičke (fleksibilne)

10. Donošenje i promena ustava

Državna vlast koja donosi ustav zove se ustavotvorna vlast, dok se državna vlast koja menja

važeći ustav zove reviziona vlast. Obe su podvrste uakonodavne vlasti.

Ustavotvorna vlast je originerna i neograničena vlast, nema pravila koja postoje pre nje i koja

bi je obavezivala. Zato se i zove ustanovljavajuća, dok se vlasti koje je ona ustanovila

nazivaju ustanovljenim.

Procedura donošenja novog ustava treba da bude takva da poštuje stabilnost važećeg

ustavnog poretka i da omogući prilagođavanje ustava društvenim promenama kada je to

potrebno.

Vlast promene važećeg ustava najčešće se dodeljuje zakonodavcu. Ustav se menja po

posebnom postupku, težem od zakonodavnog. Moguće je da promena izglasana u

parlamentu postane konačna tek pošto od strane građana bude potvrđena na referendumu.

Referendum u revizionom postupku može biti obavezna faza, bez koje nema promene

ustava. Promena ustava moguća je i bez referenduma.

Promene važećeg ustava moguće su u dva pravna oblika:

- u obliku ustavnog zakona o izmenama

- u obliku amandmana na ustav.

Promena ustava u obliku ustavnog zakona o izmenama i dopunama interveniše i tekstualno

u prvobitni tekst ustava tako što se ugrađuje u taj tekst. To je onda nov tekst.

Kad se promena vrši u obliku ustavnih amandmana, u prvobitni tekst ustava se ne dira, on i

posle amandmana ostaje isti onakav kakav je bio i pre njih. Dodaju se na kraju teksta ustava

i zajedno sa prvobitnim ustavom čine ustav zemlje, sastavni su deo ustava zemlje."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:01 pm

11. Promena ustava u Republici Srbiji

Ustav Rep. Srbije od 2006. pripada vrsti čvrstih ustava. To znači da se menja po složenijem

postupku od postupka po kojem se donose i menjaju obični zakoni.

Pod izrazom promena ustava podrazumeva se i promena važećeg ustava (parcijalne

promene) i donošenje novog ustava (totalne promene). Postupak za promenu Ustava

Rep.Srbije odvija se u dve faze, s tim što je čvrstina tog ustava dvostruko garantovana.

Prva faza revizionog postupka je podnošenje i usvajanje predloga za promenu ustava. U

Rep.Srbiji su ovlašćeni podnosioci predloga za promenu ustava:

1. najmanje jedna trećina ukupnog broja poslanika

2. predsednik Republike

3. Vlada

4. najmanje 150.000 birača

Ovlašćenje određenog broja narodnih poslanika i Vlade za pokretanje postupka za promenu

Ustava je uobičajeno. Takvo ovlašćenje za promenu ustava Rep.Srbije ima predsednik

Republike zato što je neposredno izabran, kao što su neposredno izabrani i narodni poslanici,

i zbog položaja koji ima među republičkim organima. Ustav Rep.Srbije ne utvrđuje sadržinu

predloga za promenu ustava. U tom predlogu bi trebalo da se naznače odredbe ustava čija

se promena predlaže i da se naznači pravac promene. Kad je reč o zameni važećeg ustava

novim, u predlogu za promenu ustava trebalo bi navesti razloge za donošenje novog ustava i

osnovna načela na kojima bi se taj ustav zasnivao. Kako predlog za promenu ustava može

podneti samo ovlašćeni predlagač, to znači da je organ koji odlučuje o predlogu vezan

sadržinom predloga.

Predlog za promenu ustava Narodna skupština usvaja dvotrećinskom većinom od ukupnog

broja narodnih poslanika. Ako većina ne bud3 postignuta, o pitanjima sadržanim u predlogu

koji nije usvojen, promeni ustava se ne može pristupiti u narednih godinu dana.

Druga faza je izrada i usvajanje akta o promeni ustava. Ustav Rep.Srbije ne kaže ko priprema

predlog akta o promeni ustava, a poslovnik Narodne skupštine dosad je određivao da ga

priprema Odbor za ustavna pitanja. Narodna skupština usvaja akt o promeni ustava

dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i može odlučivati da ga građani

potvrde na ustavotvornom referendumu (fakultativni ustavni referendum). Ustav ne kaže da

Narodna skupština odlučuje o potvrđivanju promene Ustava na republičkom referendumu, ali

je logično da to bude dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika. Ako

Narodna skupština ne odluči da akt o promeni ustava stavi na potvrdu građanima, promena

je Ustava je usvojena izglasavanjem u Narodnoj skupštini, a akt o promeni Ustava stupa na

snagu kad ga potvrdi Narodna skupština.

Postoje slučajevi kad se promena Ustava usvojena u Narodnoj skupštini mora potvrditi od

strane građana na ustavotvornom referendumu (obavezni ustavotvorni referendum).

Narodna skupština je tako dužna da akt o promeni ustava usvojen dvotrećinskom većinom

od strane narodnih poslanika, stavi na ustavotvorni referendum radi potvrđivanja od strane

građana ako se promena Ustava ’odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i

manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja,

odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za

promenu ustava’. Kad se akt o promeni ustava stavi na potvrđivanje, građani se izjašnjavaju

na ustavotvornom referendumu najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja akta o

promeni Ustava. Promena ustava je usvojena ako je za akt o promeni ustava glasala na

ustavotvornom referendumu većina izašlih građana, a akt o promeni ustava stupa na snagu

kad ga proglasi Narodna skupština..

Za sprovođenje promene Ustava donosi se dvotrećinskom većinom od ukupnog broja

narodnih poslanika ustavni zakon, kojim se uređuju pitanja vezana za prelazak sa starog na

novi ustavni sistem.

12. PREDISTORIJA USTAVA

Pisani ustavi i ustavi u formalnom smislu javljaju se tek krajem 18. veka. Začetke ustavnosti

nalazimo još u staroj Grčkoj i u Rimu. U staroj Grčkoj pravila se razlika između običnih zakona

– nomoi i onih koji bi se danas smatrali ustavima - politeja. Iz starog Rima potiče naziv

constitutio, kojima se označavaju akti imperatora iz kojeg jezičko poreklo vodi današnji

ustav. Rimljani su razlikovali dve vrste najviše vlasti: vlast koja ustanovljava državu (rem

publicam constituere) i vlast koja donosi zakon (leges scribere) .

U nauci ustavnog prava kao akti iz kojih je izveden ustav u formalnom smislu obično se

uzimaju povelje o ljudskim pravima donesene u srednjevekovnoj Engleskoj. Prvi takav akt

bila je Velika povelja o slobodama iz 1215. godine, kojom je plemstvo, od dotle apsolutnog

monarha uspelo da za sebe otrgne jedan krug sloboda i prava koje je, u obliku posebnog

ugovora zaključenog sa monarhom, proglasilo i zaštitilo. Plemstvo je dobilo i akt kojim je

moglo da se odupre monarhu u slučaju ne ispunjenja nekih odredbi, a to je Peticija prava

(1628.g.), Sporazum naroda (1647.g.), Habeas corpus akt (1679.g) i Zakon o pravima

(1689.). Svi ovi akti su bili doneseni u 17.veku. Posle pogubljenja Čarlsa I i zavođenja

Kromvelovog protektorata, propao je Kromvelov pokušaj donošenja prvog pisanog ustava

koji je nosio naziv Instrument vlasti. Iz tih razloga, Engleska, kasnije Velika Britanija ni do

danas nije donela pisani ustav.

U srednjevekovnoj Srbiji, mnoge odredbe Dušanovog zakonika iz 1349. sa dopunama 1354.

godine, koji je bio zbor feudalnih zakona, bile su po svojoj materiji ustavnog karaktera.

Ideju pisanog i formalnog ustava iznela je buržoazija, koja je imala pre svega ekonomski

interes da ruši stari feudalizam, a pisani ustav se pokazao kao moćno sredstvo. Svrha ustava

je da ograniči apsolutnog vladaoca i da vlast podvede pod unapred propisana pravila. Svrha

ustava je bila i da se obezbede lična prava i slobode pojedinaca. Ideja o ustavu se javlja

paralelno sa sekularizacijom i demistifikacijom državne vlasti . Ustav je bio manifestacija

društvenog ugovora kojim se stvara ovozemaljski svet. Ustavi doneti krajem 18.veka imaju

političko-filozofski karakter. Pisani ustavi se pojavljuju kao jedan od prvih ishoda buržoaskih

revolucija i van domašaja, bilo monarha bilo zakonodavne vlasti. Tako je ustav shvaćen kao

„osnovno pravo i osnovni zakon“.

13. USTAVNOST KAO KONSTITUCIONALIZACIJA VLASTI

Krajem 18. i početkom 19. veka sve je u znaku borbe za pisanu ustavnost, koju izjednačavaju

sa demokratijom i političkom slobodom. U Severnoj Americi cilj je bio da se pruži najviša

pravna zaštita neotuđivim pravima pojedinca i naroda, u Evropi uvođenje ustavnih i

ograničenih monarhija, a u Latinskoj Americi propisivanje pravila po kojima će funkcionisati

nacionalna vlast. 

1. Ustavnost je posledica borbe protiv neodgovorne vlasti i ona je proizvod vizije nove

slobode. Ta vizija nove slobode izražena je u američkoj „Deklaraciji nezavisnosti“ iz

1776.godine i francuskoj „Deklaraciji prava čoveka i građanina“ iz 1789. godine.

Koristeći se „Deklaracijom o nezavisnosti“ svih 13 država bivših kolonija na tlu severne

Amerike su po proglašenju nezavisnosti donele svoje ustave. One su se najpre udružile 1778.

godine posebnim aktom „Članovi o konfederaciji u konfederalni savez“, da bi 1787.doneli

ustav. Osnovna obeležja severnoameričkog ustava su: predsednički sistem vlasti, federalno

državno uređenje i izrazita formalna čvrstina. Do danas na ovaj ustav je doneseno 27

amadmana.

Konstitucionalizacija vlasti u Evropi bila je izvršena u obliku ustavne, a potom ustavne

parlamentarne monarije. Prototip ustavne monarhije su Ustav Francuske iz 1791.g. i Ustavna

povelja iz 1814.g. Ustavna monarhija je sistem vlasti u kojem pored monarhijske egzekutive

postoji i izabarana predstavnička skupština (Norveška i Španija). Ustavna parlamentarana

monarhija se svodi na to da je monarh šef države, a ulogu aktivne egzekutive preuzima

vlada koja proizilazi iz parlamentarne većine i odgovara joj za rad (Velika Britanija ,

Švedska ,Belgija). Kralj nije mogao raspustiti skupštinu, imao je prema njoj samo pravo

odložnog veta. Za parlamentarnu monarhiju je bitno da monarh ne može svoja zakonodavna

ovlašćenja vršiti samostalno nego samo zajednički sa parlamentom, samo u parlamentu, dok

svoja ovlašćenja nosioca izvršne vlasti vrši formalno, pošto vlada predhodno donese

skupštinsku odluku.

Glavna teorijska inspiracija ustava, koji je konstitucionalizovana državna vlast, bila je terija o

podeli vlasti Džona Loka i Monteskjea.

Konstitucionalizacija državne vlasti Latinske Amerike išla je svojim putem, koja se svodila na

nezavisnost od kolonijalnih vlasti.

U vreme u kojem se u Evropi i Americi odvija konstitucionalizacija vlasti, Afrika i Azija su sa

stanovišta ovog procesa, samo geografski pojam. Pisani ustav je odudarao od njihove kulture

i tradicije, a i većina zemalja bila je pod kolonijalnom vlašću. Izuzetak je bila afrička država

Liberija koja je dobila ustav 1847.godine.

14. LIBERALNO – DEMOKRATSKA USTAVNOST

Ovaj tip ustavnosti je karakterističan uglavnom za zapadnoevrospke zemlje kroz koje je

protutnjala revolucionarna 1848.godina. Cilj ovog pokreta bio je da se uklone poslednji ostaci

feudalnog uređenja. Pokret je imao socijalno i nacionalno obeležje. Došlo je do

demokratizacije poltičkog života i poboljšanja ekonomskog položaja. Narodi u

višenacionalnim državama (npr. Austro-ugarska), kao i oni koji su bili podeljeni na mnogo

malih državica (Italija, Nemačka) isticali su svoje pravo na samoopredeljenje. Jedni su želeli

da osnuju sopstvenu nacionalnu državu, a drugi da se ujedine. Polazno načelo bilo je načelo

narodne suverenosti. Iz ovakvih težnji i zahteva razvila se liberalno-demokreatska ustavnost.

Liberalno-demokratske ustave karakteriše nastojanje da se vlast svih državnih organa, čak i

monarha, opravdava suverenošću naroda, kojom se opravdava i obaveznost ustava. To je

dovelo do proširenja primene načela izbornosti. S tim je u vezi i proširenje biračkog prava,

tako što su jedan za drugim otpadali različiti osnovi njihovog ograničenja (cenzusi) – po

osnovu imovine, godina starosti, polu, obrazovanju...

Potpuna pobeda buržoazije povukla je za sobom čišćenje države od feudalnih ostataka.

Monarhija se ili zamenjuje republikom ili se monarhova ovlašćenja sužavaju. U dvodomnim

parlamentima, gornji dom od doma plemstva pretvara se ili u teritorijalno predstavništvo ili u

dom poslanika sa kvalifikovanim pasivnim biračkim pravom (povećane god.starosti,poseban

javni ugled...).

Polazna teorija ove vrste ustavnosti je teorija društvenog ugovora Žan Žak Rusoa, po kojoj su

se ljudi odrekli svoje prvobitne slobode, da bi se podvrgli spoljnoj vlast, koja se zasniva na

ugovoru između pojedinaca i nje, nijedna vlast ne može biti legitimna, ako se ne bazira na

pristanku podređenih. Ova teorija je bila negacija teorije božanskog prava, kao izvora

državne vlasti, kao i teorije monarhove suverenosti.

Tipičan predstavnik liberalno – demokratske ustavnosti je francuski Ustav od 1848, kao i

nekodifikovan Ustav Treće republike od 1875.

15.USTAVNOST RACIONALIZOVANOG PARLAMENTARIZMA,SOCIJALISTIČKA I AUTORITARNA

USTAVNOST

Prvi svetski rat izremetio je tokove liberalnog kapitalizma. Socijalistička ustavnost je proizišla

iz socijalističke revolucije u Rusiji 1917.godine. Temelji ovog poretka zapisani su u Deklaraciji

prava radnog i eksploatisanog naroda, koja je postala sastavni deo ustava iz 1918.godine.

Temelji ovog poretka bili su :

1. likvidiranje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju – imalo je za cilj slamanje

ekonomske moći buržoazije i organizovanje sovjetske narodne privrede, pre svega industrije

(ukidanje privatne svojine nad zemljištem i sredstvima za proizvodnju, uvođenje zajedničke

svojine nad šumama, vodama i drugim prirodnim bogatstvima, prelazak preduzeća i banaka

u ruke radnika, neotuđivo pravo naroda na samoopredeljenje, eliminisanje parazitskih slojeva

uvođenjem obaveznog rada)

2. diktatura proleterijata odnosno sovjetska vlast i federativno državno uređenje, znači da

sva vlast u zemlji, kako centralna tako i lokalna, pripada sovjetima.

3. pravo naroda na samoopredeljenje – Deklaracija je ugradila u osnove države. Prema

Deklaraciji, radnici i seljaci svake nacije imaju pravo da na svojim sovjetima samostalno

odluče: da li žele i na kojim načelima da učestvuju u federalnoj vladi i ostalim federalnim

sovjetskim ustanovama. Federalno državno uređenje Rusije je izraz prava njenih nacija na

samoopredeljenje.

Sovjetska ustavnost je šire prihvaćena tek nakon Drugog svetskog rata.

USTAVNOST RACIONALIZOVANOG PARLAMENTARIZMA - Ova vrsta ustavnosti za svoj model

ima liberalno-demokratsku ustavnost. Međutim, liberalno–demokratski ustavni sistemi su

pretežno bili zasnovani na običajnim pravilima, a ovde se uvode pisana pravna pravila kao

temelj sistema. Ovde se parlamentarni sistem, za razliku od sistema polaznog modela,

pravno uobličava tj. vrši se njegova racionalizacija te otuda i imamo ovakav naziv ove vrste

ustavnosti, da se sve manifestacije političkog života podvedu pod pisani ustav.

Ustavnosti racionalizovanog parlamentarizma pripadaju: Ustav Nemačke iz 1919.g.

(Vajmarski ustav), Ustav Austrije iz 1920.g., Ustav Poljske iz 1921.g., Ustav Češke 1920. i

Ustav Španije 1931.

Racionalizacija parlamentarizma je ovde učinjena na više načina. Kao prvo, uvedena su

ustavna pravila o političkoj odgovornosti ministara. Ministri su obavezni da podnesu ostavku

ukoliko im parlament izglasa nepoverenje. Kao drugo, pravno je uobličen i postupak

imenovanja ministara. Umesto parlamenta, ovde predlog za prvog ministra daje šef države, a

za ostale ministre kandidat za prvog ministra.

Parlament u ovom sistemu ima prvenstveno zakonodavnu vlast. Naročito se obraća pažnja

skraćivanju zakonodavnog postupka u hitnim slučajevima i u slučajevima krize, kako bi se

što pre pronašao izlaz.

Suština racionalizacije parlamentarnog sistema u pomenutim ustavima najčešće se svodi na

njihovo nastojanje da se izvrši stabilizacija vlade uopšte, izvršne vlasti u odnosu na

parlament.

Među pomenutim ustavima koji pripadaju ovom tipu ustavnosti, prema svojim normativnim

rešenjima posebno se ističu profesorski ustavi, u čijem su redigovanju učestvovali poznati

profesori, konstitucionalisti. Tu spadaju Vajmarski ustav od 1919, Ustav Austrije od 1920. i

Ustav Španije od 1931.

AUTORITARNA USTAVNOST – je negacija osnovne funkcije ustava. Sa ustavnog stanovišta

autoritarna ustavnost se izgradila dvojako:

1. kao paralelna ustavnost uz formalno važeće demokratske uslove (Nemačka, Italija,

Španija)

2. kao novim ustavima uspostavljena ustavnost čijim donošenjem su prestale da važe

prethodni demokratski ustavi (Austrije, Poljske)

16. USTAVNOST SOCIJALISTIČKIH ZEMALJA, DEMOKRATSKO-SOCIJALNA USTAVNOST I

USTAVNOST TREĆEG SVETA

Nakon II svetskog rata došlo je do tripartitne podele sveta na : socijalističke, kapitalističke i

zemlje trećeg sveta (zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike). Socijalističke zemlje ostaju

verne modelu socijalističke ustavnosti sadržanom u ustavu SSSR-a iz 1936.godine.

U socijalističkoj ustavnosti zapažaju se tri talasa:

1. prvi talas u periodu između 1945. i 1948. koga nazivaju talasom provizorne socijalističke

ustavnosti, jer se na stare forme kalemi nova sadržina (Ustav Čehoslovačke iz 1945.godine,

Ustav Poljske iz 1947.godine)

2. drugi talas između 1948. i 1954.godine u kome je uvažavanje Staljinovog ustava iz

1936.naišlo na najširu primenu (Ustav Bugarske 1947.godine, Ustav Rumunije iz 1948., naša

zemlja napustila je sovjetski model 1953.godine Ustavnim zakonom u kome se postavljaju

temelji socijalističkog samoupravljanja ustavnosti, koja će biti izgrađena za sve vreme

postojanja SFRJ) 

3. treći talas počinje 1954.godine koga karakteriše donošenje nacionalnih socijalističkih

ustava (ustav Rumunije 1965, ustav Albanije 1976.godine)

KAPITALISTIČKE ZEMLJE - zadržavaju kao osnovu liberalno –demokratski model ustavnosti, ali

ga dalje razvijaju, naročito na polju socijalnih prava, i trude se da otklone sve nedostatke

parlamentarizma. Novi model ustavnosti, nastao na ovaj način nazivamo modelom

demokratsko-socijalne ustavnosti. Države uvode u definiciju države pojam socijalna. To je

kasnije za sobom povlačilo garantije socijalnih prava građanima, kao i intervenciju države u

socijalnoj, posebno u ekonomskoj oblasti, radi postizanja ekonomske pravde. 

Tip demokratsko – socijalne ustavnosti karakteriše nastojanje da se pronađu novi ustavni

instrumenti za otklanjanje slabosti parlamentarnog sistema. Jedan je bio konstruktivno

izglasavanje nepoverenja, a drugi je jačanje pozicije i ovlašćenja šefa države.

ZEMLJE TREĆEG SVETA - Ovaj tip ustavnosti je jako heterogen. Ne radi o autentičnoj, već o

kompilatorskoj ustavnosti. Prvi ustav Latinske Amerike bio je Ustav Haitija od 1805. Velika

učestanost ustavnih promena je opšte obeležje latinoameričke ustavnosti. Ustavnost na tlu

Azije otpočinje sticanjem unutrašnje autonomije u okviru otomanskog carstva ili

ograničenjem vlasti apsolutnog monarha ili kao posledica unutrašnjih revolucija. U zemljama

Latinske Amerike prototip svih njihovih ustava bio je predsednički ustav SAD od 1787. Zemlje

Afrike i Azije su uglavnom kao modele za svoje ustave uzimale ustave kolonijalnih zemalja,

usvajajući ili parlamentarni ili čisti predsednički sistem vlasti. U zemljama trećeg sveta ima

mnogo primera originalnih organizacionih rešenja u ustavima, ali nijedan od njih nije dobio

snagu uzora. Izuzetak mogu biti ustavi koji se vraćaju izvornim ustavnim načelima Islama.

Među njima je moguće napraviti podelu na one u kojima načela Islama čine osnovu ustavnog

poretka koji po svojim bitnim obeležjima pripada tipu liberalne ili socijalističke ustavnosti i na

one u kojima načela Islama prožimaju ustavni poredak u celosti.

17. SLOM SOCIJALISTIČKE USTAVNOSTI I POVRATAK KLASIČNOJ LIBERNO-DEMOKRATSKOJ

USTAVNOSTI

Krajem osamdesetih godina, tačnije u razdoblju između 1989. i 1991.godine je došlo do

sloma socijalizma u Evropi. Bivše socijalističke zemlje je, sa stanovišta socijalističke

ustavnosti, u periodu neposledno posle sloma moguće podeliti u tri grupe:

1. Prvu grupu čine zemlje koje u tom periodu prestaju da postoje kao države. To su SSSR, DR

Nemačka, Čehoslovačaka i SFRJ. SSSR se raspada na 15 država .Od ovog broja njih 12

formira labavu zajednicu nezaisnih država. Van ove zajednice ostaju: Estonija, Letonija,

Litvanija. Što se ustavnosti tiče, neke revidiraju svoje ranije ustave, a neke, kao npr. Rusija

1993.godine, donose nove. DR Nemačka prestaje da postoji rušenjem čuvenog Berlinskog

zida, tj. ujedinjenjem sa zapadnom Nemačkom u jedinstvenu državu. Čehoslovačka se

raspada na Češku i Slovačku. Obe novonastale države donose svoje ustave 1993.godine.

Raspadom SFRJ sve države su donele svoje ustave, osim BiH (ona je dobila svoj ustav

Dejtonskim sporazumom od 1995. u obliku aneksa tog sporazuma), a SRJ je to učinila

27.aprila 1992.godine.

2. Drugu grupu čine zemlje koje su zadržale svoje stare ustave, ali su uz njih odstranile sva

socijalistička obeležja i dodala im nova, svojstvena zapadno-evropskoj liberalno-

demokratskoj ustavnosti (Mađarska, Poljska, Albanija)

3. Treću grupu čine zemlje koje donose potpuno nove ustave (Bugarska i Rumunija 1991. i

Mongolija 1992.godine).

Osnovne promene u bivšim socijalističkim zemljama izvršene su u tri oblasti:

1. u oblasti privrede:

- proklamovanje tržišne privrede 

- slobode preduzetništva

- pravo privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju

2. u oblasti političkog života:

- uvođenje višestranačkog sistema kao i višestranačkih slobodnih izbora

- proširivanje građanskih, naročito političkih sloboda i prava i garancije tih prava

- uspostavljanje dosledne lokalne samouprave

3. u oblasti državne organizacije

- institucionalizovanje načela podele vlasti

- uvođenje ustavnog sudstva

- postavljanje institucionalnih garantija sudske nezavisnosti

Proklamuje se pravo na svojinu i jednakost svih oblika.Promene u oblasti organizacije vlasti

su radikalne. Izričito je proglašeno načelo podele vlasti. 

18. FUNKCIJE USTAVA

Ideja da sve ustavne norme treba skupiti na jednom mestu u jednom svečanom

normativnom aktu, potekla je s kraja 18.veka. Smisao ideje uvek je bio da se ustavom

propišu pravna pravila za vršenje državne vlasti, kako bi se onda ova vršila po tim pravilima,

unapred propisanim. Cilj ustava je isto tako i da obezbedi da se vlast vrši za dobrobit cele

zajednice, a ne samo vladajućih. Putem ustava se država pred spoljnim svetom legitimiše

kao najviša vlast na svom području. Osnovna funkcija ustava je da isključi samovolju državne

vlasti i zavede vladavinu objektivnog prava

Glavna politička funkcija ustava je da u redovnim društvenim i političkim prilikama u jednoj

zemlji bude sredstvo koje onemogućuje ekcese vlasti, koje joj postavlja granice i time

sprečava njene zloupotrebe do kojih bi došlo kad takvo sredstvo ne bi postojalo.

Ustav uspostavlja pravnu sigurnost i izvesnost o granicama vlasti, kao i garantije sloboda i

prava pojedinca i društva. Obezbeđuje društveni mir, štiti individualna prava i slobode. Ustav

je simbol nacionalnog jedinstva.

19. Počeci ustavnosti u Republici Srbiji

Prvi pokušaj rešavanja ustavnog pitanja u Srbiji bio je nacrt uredbe o Praviteljstvujuščem

sovjetu i besedama kojom je on bio propraćen. Praviteljstvujušči sovjet bio je zamišljen kao

centralni organ vlasti koji bi delio vlast sa vrhovnim voždom. Nacrt uredbe i besedu je

pripremio Boža Grujović. Skupština na kojoj je osnovan Praviteljstvujušči sovjet održana

28.avgusta 1805. u selu Borku. Na skupštini nije usvojen ni nacrt niti je pročitana beseda. 

Kao formalni ustavni akti koji su prethodili prvom srpskom ustavu poznata su dva takva akta,

od 1808. i 1811.

Akt od 1808. zajednički je akt Karađorđa i Praviteljstvujuščeg sovjeta, a sastoji se od dve

odredbe o kojima su oni razmenili saglasnost. Prema svojoj sadržini i karakteru, to uređenje

ima obeležja apsolutne, koncentrisane monarhije, a prema načinu donošenja to je samovoljni

ustav Karađorđa i njegovih starešina.

Drugi ustavni akt ustaničke Srbije od 1811, usvojen je na skupštini starešina u Beogradu. Reč

je o zakletvama Karađorđa i starešina. U njima savetnici i ostale ustaničke starešine priznaju

Karađorđa za jedinog vrhovnog vođu, a Karađorđe se zaklinje da ništa neće preduzeti bez

sporazuma sa Praviteljstvujuščim sovjetom. Dok je Praviteljstvujušči sovjet prema svojoj

funkciji bio vrsta vlade, Praviteljstvujušči sovjet prema aktu od 1811. je istovremeno vlada

sastavljena od popečitelja i Veliki sud i Veliki Vilajetski sud.

Ustavnim aktom od 1811. uspostavljeno je ’opštenarodno ureždenije’ u ustaničkoj srbiji.

Prema aktu od 1811. centralni organ vlasti bio je vožd (knez). Ovim aktima je u zemlji

uspostavljena vrhovna i središnja vlast."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:03 pm

20. PERIODI U RAZVOJU USTAVNOSTI U KNEŽEVINI I KRALJEVINI SRBIJI (PREMA SLOBODANU

JOVANOVIĆU)

Periodizacija srpske ustavne istorije (7 perioda) prema S.Jovanoviću:

1. doba stvaranja vladalačke vlasti

2. doba činovničke oligarhije

3. doba policijske džzavedoba ustavnosti

4. doba parlamentarnosti

5. doba reakcije

6. doba povraćene parlamentarnosti

DOBA STVARANJA VLADALAČKE VLASTI - Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Srbija je bila

sve do 1830. pašaluk u okviru osmanlijskog carstva, da bi joj te godine Turska pod pritiskom

Rusije, sultanovim hatišerifom priznala unutrašnju samostalnost. Otvoreno je ustavno pitanje

u Srbiji. U Miletinoj buni glavni zahtev je bio da knez izda ustav zemlji, Miloš je to i učinio pa

je 1835. izdat prvi ustav u Srbiji.

Sretenjski ustav – rađen je pod uticajem francuskog Ustava od 1791. i Ustavne povelje od

1814. Dva centralna organa, knez i Državni savet, dele zakonodavnu i izvršnu vlast, a jedno

odeljenje Državnog saveta delovalo je kao sud trećeg i najvišeg stepena.

Državni savet – pored kneza bio je najviša vlast u zemlji

- sastojao se odšest ministara, neodređenog broja državnih savetnika, predsednika i glavnog

sekretara.

Knez – imenuje sve vlasti i sve činovnike, postavlja članove saveta

- jači je činilac u zakonodavstvu od Saveta, njegovo pravo potvrde zakona izglasanog u

savetu može da ide do konačnog veta na izglasani zakon, u kojem slučaju on ne može

postati zakon

- prilikom potvrđivanja zakona izglasanog u Savetu, knez mu može uskratiti svoju saglasnost,

što znači da ima pravo veta na zakon. Kneževo veto na izglasani zakon je odlažuće, jer je

dužan da zakon koji mu Savet pošalje na saglasnost i treći put potvrdi

- kako knez ima diskreciono pravo da ocenjuje ubedljivost dokaza o tome da podneti zakon,

kome je on već dva puta uskratio potvrđivanje, nije na štetu naroda niti predstavlja povredu

ustava, to nema pravnihg prepreka da u osnovi odlažuće veto preraste u apsolutno.

Narodna skupština – vlast koja utvrđuje poreze i druge dažbine, bez čijeg pristanka se zemlja

ne može zadužiti

- izborno telo koje se sastoji od 100 najodabranijih, najpoštenijih i najrazumnijih članova

- saziva se svake godine da bi rešila o danku

- ima ulogu i ustavotvornog organa

- kad zaključe da je nužna promena ustava, knez i Državni savet sazivaju Narodnu skupštinu i

zajedno s njom odlučuju o tome

- u Skupštini mora biti prisutno najmanje ¾ poslanika, a odluka se donosi većinom od

najmanje 2/3 njihovih glasova

- dodeljuje jojnse pravo da knezu i savetu podnosi molbe za donošenje neophodnih zakona,

da ih obaveštava o zloupotrebama u upravi zemljom i da se žali knezu na Državni savet ako

bi njegovi članovi kršili ustav ili prava srpskih građana.

Sretenjski ustav sadržao je poseban odeljak pod nazivom ’Obštenarodna prava Srbina’, u

kojem su se jamčila lična prava, dok se činovnicima zajemčivala stalnost. Gražanin je

oslobođen kuluka činovnicima, ali je ostao kuluk državi prilikom gradnje građevina od

opštenarodne koristi, kada će država plaćati pristojnu nadnicu. Starim i bolesnim činovnicima

dodeljivala se državna penzija.

DOBA ČINOVNIČKE OLIGARHIJE

Turska je Srbiji podarila Ustav 1838. u obliku sultanovog hatišerifa poznat pod imenom Turski

ustav.

Savet – postavlja knez

- broj članova je 17, odabrani iz reda starešina i najvažnijih među Srbima

- član saveta uživa stalnost, a mogao je biti otpušten tek pošto se njegova krivica bude

dokazala kod Porte

Knez – izvršna vlast je koncentrisana kod kneza, dok je zakonodavna podeljena između kneza

i saveta

- savet utvrđuje predlog zakona i dostavlja ga knezu na potvrdu, on može potvrdu dati ili je

uskratiti

- ima apsolutni veto

- on ne može učiniti da jedan akt postane zakon, potrebno je da ga usvoji Savet, ali ako on to

neće nijedan akt ne može postati zakon.

Turski ustav je više organski zakon, ograničen na propisivanje unutrašnje uprave u zemlji. 

- ukinuo kuluk svake vrste,

- proglasio je potpunu slobodu trgovine,

- odvojio je sudstvo od uprave,

- ustanovio je posebnu mrežu sudova (primiriteljnih pri selima, sudovi prvog stepena u

svakom od 17 okruga i Apelacioni sud), 

- zajemčena je sudska nezavisnost, stalnost sudija i nespojivost sudijske dužnosti s drugim

dužnostima. 

Miloš nije želeo da deli vlast ni sa kim, pa je 1839.abdicirao, dovodeći time dinastiju u krizu.

Toma Vučić Perišić je to iskoristio, proterao Mihaila i dinastiju Obrenović, a u zemlju vratio

dinastiju Karadjordjevića sa Aleksandrom kao knezom.

DOBA POLICIJSKE DRŽAVE - Period vlade Aleksandra Karadjordjevica (1842-1858) zbog

strogog poštovanja Ustava od 1838.označen je kao “vlada ustavobranitelja”. Bila je to

oligarhijska vladavina Saveta. Njeni glavni doprinosi su: 

- donošenje pisanih zakona, 

- odvajanje sudske od upravne vlasti, 

- podela centralne uprave na ministarstva,

- uvodjenje činovnicke nezavisnosti, ukidanje kuluka i ostvarivanje slobodne trgovine. Srbija

je ličila na činovnicku Republiku. Sukob Aleksandra Karadjordjevica i Saveta doveo je do

ponovne smene dinastija. U zemlju je vracena dinastija Obrenovića, odlukom Svetoandrejske

skupštine 1858. Tada je donet i zakon o Narodnoj skupštini. Pod kratkom drugom vladom

kneza Miloša i drugom vladom kneza Mihaila, Ustav od 1838.bio je ignorisan, da bi pod

knezom Mihailom bio promenjen nizom organskih zakona. Najvažnija izmena bila je

oduzimanje nepokretnosti članovima Saveta i njihovo dovodjenje u isti red s državnim

činovnicima. Knez Mihailo je sjedinio sve vlasti kod sebe, izvršio je potpunu centralizaciju

uprave, a policijska stega dostiže vrhunac. To je bilo doba policijske države.

DOBA USTAVNOSTI - Rasutost Ustava Srbije u više akata i ubistvo kneza Mihaila (1868) bili su

razlog što je Namesništvo za vreme maloletstva prestolonaslednika Milana Obrenovića

donelo nov Ustav 1869. Taj ustav doneo je mnoge novine, a ovaj period je označen kao doba

ustavnosti. Njime je u državni život uvedena i Narodna skupština koja je dobila ovlašćenja da

učestvuje u zakonodavstvu. Ona nije u celosti bila izborna, četvrtinu njenih poslanika je

postavljao knez. Činovnici i advokati nisu mogli biti narodni,a mogli su biti kneževi, tj.vladini

poslanici. Skupština nije raspolagala ni pravom zakonodavne inicijative, nego je knezu mogla

izraziti samo želju da joj njegova vlada podnese zakonski predlog na usvajanje. Ni budzetsko

pravo skupštine nije bilo potpuno, jer je vlada mogla odbiti predloge Skupštine za izmene u

budzetu i produžiti postojeći budzet za narednu godinu. Knez je raspolagao pravom

zakonodavne sankcije, tj.potvrde zakona. Imao je i ovlašćenje da u stanjima krize u zemlji

izdaje samostalno privremene zakone, koje je naknadno podnosio na odobrenje Skupštini.

Ustav od 1869. zahtevao je neuobičajeno visoki kvorum prisutnih poslanika (najmanje ¾) za

rad Skupštine, dok je za odlučivanje zahtevao većinu glasova prisutnih poslanika. Poslanički

imunitet sveden je samo na neodgovornost za dati glas, a izostavljena su jemstva

nepovredivosti poslanika izvan Skupštine. Vlada nije bila politicki odgovorna Skupstini, tako

da nije funkcionisao parlamentarni rezim. Vlada je bila monarhova vlada, a ne parlamentarna

vlada. Srbija je bila nasledna ustavna monarhija sa narodnim predstavništvom, u njoj

ministre postavlja i otpušta knjaz. Postojala je samo krivična odgovornost ministara. Državni

savet je postepeno pretvoren u najvisi upravni sud u zemlji, čiji je glavni cilj da upravnu vlast

drži u granicama zakona. Članove Državnog saveta postavljao je knez, a njihov broj nije

mogao biti manji od 11 ni veći od 15.

Ustav od 1869.g. proglašava neka od ličnih sloboda i prava, ali istovremeno omogućuje

zakonu da ih ograniči i suzi. Prvi put se proglašava sloboda misli. Ustav je još proglasio

samoupravu opština.

DOBA PARLAMENTARNOSTI - Po dobijanju nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878.g.

Srbija se okreće uredjivanju svog unutrašnjeg života. U to vreme u zemlji nastaju političke

stranke (radikalna, liberalna i napredna). U ustavotvornoj (Velikoj) skupštini, radikali su imali

većinu i isposlovali su nov Ustav 1888.g. od kojeg počinje doba parlamentarnosti.

Ustav od 1888.g. je proklamovao: da je narodno predstavništvo ravnopravan učesnik u

zakonodavstvu sa monarhom, parlament dobija u celosti budzetsko pravo, vlada je politički

odgovorna parlamentu, izbori su neposredni, a poslanički mandati se deli po načelu

srazmernog predstavništva, gradjanska prava su precizno utvrdjena i jemči ih neposredno

ustav, sudstvo je nezavisno, uvedena je okružna, sreska i opštinska samouprava.

Pojavljuje se ustanova kvalifikovanih poslanika, po dva lica posebnih svojstava (fakultetska

diploma) koja se neposredno biraju za poslanike u svakom okrugu. Biračko pravo nije bilo

opšte, postoji obaveza poreskog cenzusa. Kralj saziva Narodnu skupštinu, otvara i zaključuje

njene sednice, odlaze ih i ima pravo da je raspusti, s tim što akt raspuštanja mora sadržati

naredbu za nove izbore u najdaljem roku od dva meseca. Postoji i novi izbor članova

Državnog saveta. Od 16 njegovih članova, 8 imenuje kralj, a 8 bira Narodna skupština.

Glavna novina Ustava od 1888. bio je sistem srazmernog predstavništva, kao merilo za

raspodelu poslaničkih mandata. Taj sistem se uzima kao sredstvo zaštite manjine. Sistem

srazmernog predstavništva i ustanova kvalifikovanih poslanika imali su konkretan politički cilj

- da ograniče moć nesporne radikalske većine u narodu.

Osnovna vrednost Ustava od 1888. je što je omogućio parlamentarizam,čija je suština u

tome što se ministri na taj položaj ne postavljaju i na njemu ne ostaju po monarhovoj volji,

nego po volji parlamentarne većine. Ovaj ustav omogućio je prelazak iz ustavne u

parlamentarnu monarhiju

DOBA REAKCIJE - Vladavinu Radikalne stranke pod Ustavom od 1888. prekinuo je kralj

Aleksandar Obrenović, tako što je 1894.g. suspendovao Ustav 1888.g. i vratio na snagu

Ustav od 1869.g. pod izgovorom uspostavljanja neutralnih vlada, on je uspostavio svoj lični

režim, koji je trajao sve do oktroisanja novog Ustava od 1901.g., sa kojim počinje doba

reakcije. Ustav od 1901.g. bio je kombinacija radikalskih i naprednjačkih ustavnih ideja.

Njime je uspostavljeno dvodomno narodno predstavništvo sa Senatom kao gornjim domom.

Gornji dom se smatrao pogodnim sredstvom za suzbijanje skupštinske većine i za zaštitu

manjine. Kralj saziva Narodno predstavništvo, otvara i zaključuje njegove sednice. Kralj može

da odlaže sednice, da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore za novu. Narodno

predstavništvo ima kao i kralj pravo zakonodavne inicijative. Ustav se opredelio za

neposlanicku vladu, a ministri ne mogu biti poslanici u Narodnoj skupštini, niti senatori, u

suprotnom gube mandat. Ministri podležu krivičnoj odgovornosti, a sudi im Senat. Državni

savet ima svojstvo najvišeg upravnog suda, sastoji se od 15 članova koje imenuje kralj, a

državni savetnici uživaju stalnost. Ustav od 1901.g. je izostavio ustanovu Velike narodne

skupštine. Ovaj ustav je od teritorijalnih jedinica poznavao samo opštinu, koja se uredjivala

na načelu samouprave. Garantije gradjanskih prava u njemu nisu bile potpune. Kod aktivnog

biračkog prava podignut je birački census.

DOBA POVRAĆENE PARLAMENTARNOSTI - Sukob izmedju kralja i radikala rezultirao je u još

jednom državnom udaru Aleksandra Obrenovica, kojim je 25.marta 1903.g , na 45 minuta

pred ponoć suspendovao važeci ustav, kako bi za to vreme bez pristanka skupštine doneo

novi izborni zakon sa mnogo manje jemstava za slobodu izbora, da bi odmah posle ponoći

vratio ustav na snagu. Tim izbornim zakonom Narodna skupština je ukinuta i raspuštena, a

zakazani su skupštinski izbori za 19.maj 1903.g. Potom je došlo do ubistva kralja Aleksandra

čime je ugašena dinastija Obrenovića. Za kralja je doveden Petar Karadjordjevic. Pre toga,

Narodno predstavništvo vratilo ja na snagu Ustav od 1888.g. pod nazivom novog Ustava od

1903. kojim otpočinje doba povraćene parlamentarnosti. Uslov da novi kralj stupi na presto

bio je da pristane na taj ustav. 

Ustav od 1903.g. bio je osnov za uspostavljanje parlamentarizma u Srbiji. Njime su u Ustav

od 1888.g. unesene izmene (ukupno 42) medju kojima su glavne one kojima je cilj bio da

više ograniče monarhovu vlast. Tim ustavom je zaključena ustavnost u Srbiji, jer 1914.g.

izbija Prvi svetski rat, a posle njegovog završetka došlo je do stvaranja Ujedinjene kraljevine

Srba, Hrvata i Slovenaca 1918.g. čiju je okosnicu činila Kraljevina Srbija.

21. NASTANAK PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Ujedinjenjem južnoslovenskih naroda u zajedničku državu, Kraljevina Srbija je izgubila svoju

vlastitu državnost i postala je sastavni deo jugoslovenske države koja je u periodu 1918-

1941.g. bila unitarna država, a u razdoblju 1943-1992g. Federalna država sastavljena je od

šest federalnih jedinica, a u vremenu 1992-2003g.. dvojna federacija sastavljena od Srbije I

Crne Gora, dok je od 2006.g. samo Srbija bez CG. Ustavnom poveljom od 2003.g. prestala je

da postoji zajednička država i Srbija i Crna Gora su Ustavnom poveljom, kao vrstom

konfederalnog ugovora, zaključile realnu uniju pod nazivom SCG.

Objava rata Austro-Ugarske Srbiji 1914.g. otvorila se mogućnost da jugoslovenski narodi sa

teritorije Austro-Ugarske pristupe već postojećim državama jugoslovenskih naroda, Srbiji i

Crnoj Gori. Najpre je vlada Srbije na sednici Narodne skupštine 7.decembra 1914.g. u Nišu

dala izjavu (Niska deklaracija) u kojoj kao svoj zadatak navodi da treba da obezbedi uspešan

kraj borbe koja je vremenom prerasla u borbu za oslobodjenje i ujedinjenje svih

jugoslovenskih naroda. Nakon ove izjave, maja 1915.g. srpski, hrvatski i slovenački emigranti

iz Austro-Ugarske obrazovali su u Londonu Jugoslovenski odbor kao predstavništvo

Jugoslovena van Srbije. Marta 1917.g. u Parizu je grupa crnogorskih emigranata obrazovala

Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje koji je težio ujedinjenju svih jugoslovenskih zemalja

u jednu državu. Za razliku od pomenutih odbora, poslanički klub u Carevinskom vecu u Beču

od maja 1917.g. zalagao se za formiranje samostalne države jugoslovenskih zemalja, ali pod

vlašću Austro-Ugarske, čime se zapravo predlagalo trijalističko preuredjenje Austro-Ugarske.

Konkretni pokušaji došli su do izražaja u Krfskoj deklaraciji od 1917.g, i Ženevskom

sporazumu od 1918.g.

Krfska deklaracija je sporazum zaključen izmedju Jugoslovenskog odbora, koji je predstavljao

austrougarske Jugoslovene,i srpske vlade, kao predstavnika srpske države, koji je postignut

20.jula 1917.g. na Krfu. Taj sporazum je saglasna izjava volja o obrazovanju slobodne i

nezavisne države Srba, Hrvata i Slovenaca s jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim

državljanstvom. Država bi se zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila bi ustavna,

demokratska i parlamentarna monarhija na čelu sa dinastijom Karadjordjevića. Ustav te

države donela bi posle zaključenja mira ustavotvorna skupština i to brojno kvalifikovanom

većinom u saglasnosti sa kraljem. Krfska deklaracija nije bila pravno obavezujuci akt. Nju

nisu potpisala dva punopravna subjekta medjunarodnog prava, pa nije ni mogla pravno

obavezivati svoje potpisnike. Njen značaj je prvenstveno:

1. politički - jer je prvi put njome jasno potvrdjen zahtev zainteresovanih strana da se stvori

zajednička država jugoslovenskih naroda, a ne proširena Velika Srbija, i da ta zajednicka

država bude nezavisna, a ne Jugoslavija u granicama Austrije.

2. moralni - moralna obaveznost njenih potpisnika da se pridrzavaju obaveza koje su na sebe

dobrovoljno preuzeli.

Ženevski sporazum je akt donesen na konferenciji koja je održana od 6. do 9.novembra

1918.g. u Ženevi na kojoj su učestvovali predstavnici vlade Kraljevine Srbije i skupštinskih

političkih grupa, predstavnici Narodnog veća u Zagrebu (Narodno veće SHS nastalo je

početkom oktobra 1918.g.), kao i predstavnici Jugoslovenskog odbora u Londonu. Ženevski

sporazum bio je pokušaj da se od Kraljevine Srbije, kao medjunarodno priznate drzave, i

novostvorene Države Slovenaca, Hrvata i Srba, kao medjunarodno nepriznate države

austrougarskih Jugoslovena, stvori zajednička država. Do momenta stvaranja zajedničke

države one bi postojale u obliku realne unije. Ovim sporazumom nije bilo unapred rešeno

pitanje oblika vladavine, već je to prepušteno budućoj ustavotvornoj skupštini. Ženevski

sporazum je ostao mrtvo slovo na papiru.

Do ujedinjenja ovih država u jednu ipak je došlo, ali na sasvim drugačiji način. 24.novembra

1918.g. Središnji odbor Narodnog veća odlučio je da se Država Slovenaca, Hrvata i Srba

ujedini s Kraljevinom Srbijom.

Izmedju Ženevskog sporazuma i zaključaka Narodnog veća uočljivo je postojanje važne

razlike. Na osnovu Ženevskog sporazuma, Kraljevina Srbija i država austrougarskih

Jugoslovena ostale su da postoje kao dve odvojene i različite države, sve dok ustavotvorna

skupština ne donese ustav kojim bi njihovu ugovornu zajednicu tipa realne unije pretvorila u

jedinstvenu, zajedničku državu. Na osnovu zaključaka Narodnog veća, Kraljevina Srbija i

država austrougarskih Jugoslovena stapaju se još pre sazivanja ustavotvorne skupštine u

jednu državu, tako da je ustavotvorna skupština trebalo da odluči o konačnom ustavnom

uredjenju države koja je već stvorena.

25.novembar 1918.g. u Novom Sadu - rezolucija o ujedinjenju Vojvodine sa Srbijom;

26.novembar 1918.g. u Podgorici - odluka da se Crna Gora ujedini sa Srbijom

Po dolasku delegacije Središnjeg odbora Narodnog veća u Beograd, došlo je do sastanka sa

prestolonaslednikom - regentom Srbije 1.decembra 1918.g. na sastanku su razmenjeni

pismeni pozdravi čija je sadržina unapred dogovorena. Nakon ovih izjava, prestolonaslednik

je u ime kralja Petra I proglasio ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca,

Hrvata i Srba u jedinstveno kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Ova izmena pismenih izjava

izmedju prestolonaslednika Srbije i izaslanika Narodnog veća uzima se kao čin formalnog

osnivanja države Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovako sprovedeno ujedinjenje nije bilo

ratifikovano od strane najviših organa vlasti odnosnih država, Narodne skupštine Srbije i

Narodnog veća Države Slovenaca, Hrvata i Srba, već su oni o tome bili samo obavešteni.

Narodnoj skupštini Srbije akt ujedinjenja bio je saopšten 29.decembra 1918.g. kao gotova

stvar, dok je Predstavništvo Narodnog veća isti akt saopštilo narodu 3.decembra 1918.g.,

obaveštavajuci ga istovremeno da je prestala funkcija Narodnog veća kao vrhovne suverene

vlasti Države Slovenaca, Hrvata i Srba na teritoriji bivše Austro-Ugarske.

22. PRAVNA KVALIFIKACIJA PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Pitanje pravne kvalifikacije Kraljevine SHS svodi se na to da li je ona bila stara ili nova

država, tj.da li je istovetna sa Kraljevinom Srbijom ili predstavlja jednu novu državu, koja se

javila posle nestanka Kraljevine Srbije. Pravni položaj države odredjen je:

1. spolja - država je jedna serija ugovora zaključenih izmedju nje i drugih država

2. iznutra - država je jedna serija zakona, koje su doneli njeni zakonodavni organi propisujući

pravila ponašanja svojim gradjanima. 

Najvažniji medju zakonima je ustav, jer iz njega proizilaze svi ostali zakoni. Spoljno

odredjenje države je medjunarodno-pravno, dok je unutrašnje uredjenje države ustavno-

pravno. Ta dva odredjenja se ne moraju poklapati.

Kraljevina SHS je sa gledišta medjunarodnog prava stara država. Ugovorni položaj Kraljevine

SHS se nije razlikovao od ugovornog položaja Kraljevine Srbije. Kraljevina SHS je nasledila

ceo sistem medjunarodnih ugovora Kraljevine Srbije, nema prekida kontinuiteta. Sa gledišta

medjunardnog prava Kraljevina Srbija nije bila nov pravni subjekt, koji bi imao nova prava i

obaveze, nego je ona bila stara Kraljevina Srbija sa celim svojim sistemom medjunardnih

ugovora. Glavni razlog što nije smatrana novom državom bio je taj što je od subjekata koji su

tu državu stvorili, samo jedan - Kraljevina Srbija - imao priznati medjunarodnopravni

subjektivitet. Ujedinjenje izvršeno 1918.g. nije predstavljao spoj dveju starih država u jednu

novu, već je predstavljalo spoj otcepljenih teritorija bez priznate medjunarodno-pravne

ličnosti sa jednom već postojećom državom. 

Kad je reč o pravnoj kvalifikaciji Kraljevine SHS sa ustavnopravnog gledišta, mišljenja su bila

podeljena.

1. Prema jednom mišljenju - Kraljevina SHS je produženje Kraljevine Srbije, kojoj su se

austrougarski Jugosloveni jednostavno pridružili. Srpska država nijednog momenta nije

prestala da postoji.

2. Prema drugom mišljenju - Kraljevina SHS je nedovršena država, koja nije konačno

stvorena. U njoj postoji stara srpska, ali i stara hrvatska država. Slomom Austro-Ugarske

obnovljena je državna samostalnost Hrvatske. Prihvaćeno je stvaranje zajedničke države, ali

se njen ustav zbog očuvanja ravnopravnosti pregovarača, morao doneti na slobodno

izabranoj skupštini u kojoj bi se odlučivalo bez nadglasavanja po etničkoj osnovi. Zajednička

država SHS nastaće tek kad se samostalna srpska i samostalna hrvatska država budu

pogodile o zajedničkom ustavu.

3. Prema trećem gledištu - Kraljevina SHS je nova država zato što se njen ustav ne može

dovesti u vezu ni sa kakvim ranijim ustavom. On nije proizišao iz nekog prethodnog ustava,

nego je proizišao iz originerne vlasti nove države. Kraljevina SHS nije stara država, jer niti je

Ustav Kraljevine Srbije protegnut na celu teritoriju Kraljevine SHS, niti je Ustav Kraljevine SHS

donet po propisima Ustava Kraljevine Srbije. Njenim stvaranjem izvršen je prekid u ustavnom

poretku Kraljevine Srbije.

Dok stvaranje Kraljevine SHS nije izazvalo nikakav prekid u medjunarodno-pravnom položaju

Kraljevine Srbije, pa se zato i uzima da je Kraljevina SHS, sa gledišta medjunarodnog prava

stara država, dotle je stvaranje te države izazvalo potpuni prekid u dotadašnjem ustavnom

položaju Kraljevine Srbije, pa se zato i uzima da je Kraljevina SHS sa gledišta ustavnog prava

nova država.

23. USTAVNO UREĐENJE KRALJEVINE SHS DO DONOŠENJA VIDOVDANSKOG USTAVA

Do donošenja prvog ustava, centralni organ vlasti u Kraljevini SHS bili su kralj, vlada i

Privremeno narodno predstavništvo. Sve do smrti kralja Petra I Karadjordjevića 1921.

kraljevsku vlast u ime kralja vršio je prestolonaslednik - regent, kao namesnik.

Medju državnim organima najmoćniji je bio kralj, koji nije poštovao političke dogovore. Tako

je za predsednika vlade umesto Nikole Pašića, mandate poverio Stojanu Protiću. Vlada nije

odgovarala pred Privremenim narodnim predstavništvom, nego isključivo pred kraljem. Prva

vlada donela je (22.12.1918.) propise koji su imali ustavni karakter - o nazivu države i njenim

amblemima i odredila je sastav Privremenog predstavništva.

Privremeno narodno predstavništvo bilo je zakonodavni organ, koji je sve svoje akte morao

da podnese ustavotvornoj skupštini na potvrdu. Prvodecembarskim aktom bilo je predvidjeno

da će Privremeno narodno predstavništvo obrazovati sporazum izmedju Narodnog veća i

predstavnika naroda Kraljevine Srbije, ali je sastav tog organa ipak odredila vlada.

Privremeno narodno predstavništvo i prestolonaslednik - regent doneli su Zakon o izboru

narodnih poslanika za ustavotvornu skupštinu. Poslanici se prema tom zakonu biraju na

osnovu opsteg, jednakog i neposrednog biračkog prava, tajnim glasanjem. Žene i aktivna

vojna lica nisu imali pravo glasa. Starosni census za vršenje aktivnog biračkog prava iznosio

je 21 godinu, a za vršenje pasivnog biračkog prava 25 godina. Na svakoj kandidatskoj listi

moralo je biti onoliko kvalifikovanih poslanika koliko se puta broj 4 nalazio u broju

predstavnika koje je odnosna izborna jedinica imala da izabere. Činovnici i predsednici

opština nisu mogli istovremeno biti i poslanici. Od svake vrste ograničenja bili su izuzeti

ministri i profesori pravnih fakulteta. 

Momentom sazivanja Ustavotvorne skupštine 12.12.1920.g. prestao je mandat Privremenom

narodnom predstavništvu. Glavni zadatak Ustavotvorne skupštine bio je da donese ustav i

tako omoguci prelaženje iz privremenog u trajno ustavno uredjenje zemlje. Ustavotvorna

skupština je preuzela i funkciju zakonodavnog tela. Privremeni poslovnik o radu Ustavotvorne

skupštine donela je vlada u obliku uredbe, čime je povredjeno suvereno pravo Ustavotvorne

skupštine da sama propiše svoje konstituisanje i postupak svog rada. Poslovnik je pošao od

pretpostavke da je kraljevska vlast postala pre postanka Ustavotvorne skupštine i pre

donošenja ustava, i da Ustavotvorna skupština ima da deli ustavotvornu nadležnost sa tim

već ustanovljenim kraljem. Poslovnikom je predvidjeno da najmanje 20 poslanika može

podneti predlog ustava i to u roku od 10 dana po obrazovanju ustavnog odbora u skupštini.

Amandman na predlog ustava moglo je takodje podneti 20 poslanika. Poslovnik je još

prekršio zahtev Narodnog veća da se ustav buduće zajedničke države donese dvotrećinskom

većinom glasova poslanika Ustavotvorne skupštine. Po izbornom zakonu kralj je imao

mogućnost da raspusti Ustavotvornu skupštinu, tako da od njene stvarne suverenosti nije

ostalo gotovo ništa.

24. USTAVI PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

VIDOVDANSKI - Ustav je usvojen minimalnom apsolutnom većinom 28.juna 1921.g. Od

ukupno 419 poslanika Ustavotvorne skupštine za predlog ustava glasalo je 223, protiv je

glasalo 35, dok je 161 apstiniralo.

Po usvajanju ustava od strane Ustavotvorne skupštine, Ustav je potvrdio u ime kralja

prestolonaslednik-regent. Prema načinu donošenja taj ustav pripadao je vrsti ustavnog

pakta. Poznat je pod imenom ‘Vidovdanski’.

Prema Vidovdanskom ustavu, drzava SHS je ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija

čiji je službeni jezik srpsko-hrvatsko-slovenački. Po obliku državnog uredjenja ta država je

unitarna, a njen višenacionalni sastav je pretpostavljao federalno uredjenje unitarnom.

Centralna vlast bila je organizovana na načelu podele vlasti, u obliku parlamentarnog režima.

Zakonodavnu vlast vršili su “zajednički” kralj i Narodna skupština. 

Kralj je raspolagao pravom zakonodavne inicijative, zakonodavne sankcije i proglašenja

zakona. Raspolagao je i pravom sankcije akta o promeni ustava, kao i pravom inicijative za

promenu ustava. Imao je i pravo objavljivanja rata i zaključivanja mira. Sazivao je Narodnu

skupštinu u redovni i vanredni saziv. Svojim ukazom mogao je raspustiti Narodnu skupštinu,

ali je ukaz o raspuštanju morao da sadrži naredbu za nove izbore najdalje u roku od tri

meseca. Kralj je jedini bio nadležan za postavljanje sudija. U svojstvu šefa države,on je

raspolagao uobičajenim ovlašćenjima za tu funkciju (vrhovni komandat vojske, predstavlja

državu u odnosima sa drugim zemljama, imenuje vladu). Kralj je bio neprikosnovena licnost,

nije mogao biti odgovoran ni optuživan, izuzet je od političke i svih drugih odgovornosti.

Narodna skupština bila je jednodomno predstavničko telo, ali zbog visokog starosnog

cenzusa i ograničenja aktivnog i pasivnog birackog prava,ona nije bila pravo narodno

predstavnistvo. Svaki clan Narodne skupštine imao je pravo zakonodavne inicijative i pravo

da ministrima upućuje pitanja i interpelacije, a ministri su dužni da na njih daju odgovor u

toku istog saziva. U slučaju rata, Narodna skupština je mogla naročitim zakonom privremeno

suspendovati uživanje u ustavu izričito navedenih prava gradjana. Odlučivala je i o promeni

ustava, po sistemu koji u sebi sadrži prikriveni referendum. Pošto se konačno odlučivanje o

promeni ustava vršilo po sistemu ustavnog pakta, to je odluka Narodne skupštine o promeni

ustava morala biti sankcionisana (potvrdjena) od strane monarha.

Ministarski savet bio je treći centralni organ vlasti. Ministri su bili odgovorni i kralju i Narodnoj

skupštini. Vlada treba da proizilazi iz parlamentarne vecine i da samo njoj odgovara za svoj

rad, ali oba uslova u praksi nisu bila poštovana. Sistem vlasti u kojem postoji jednovremena

politička odgovornost ministara i pred krunom i pred parlamentom naziva se “monarhijski

parlamentarizam”. Sistem vlasti u kojem ministri odgovaraju samo pred parlamentom naziva

se “republikanski perlamentarizam”. Pored političke odgovornosti ministara, predvidjena je i

njihova gradjanska i krivična odgovornost. Krivična je za povredu Ustava i zakona učinjena u

službenoj dužnosti, i za takve povrede ministre optužuju kralj i Narodna skupština.

Gradjanska je odgovornost za štete koje prouzrokuju nezakonitim vrsenjem sluzbe, i tada

umesto ministara odgovara država. Politički odgovaraju pred kraljem i Narodnom

skupštinom, a krivično odgovaraju pred posebnim Državnim sudom koji cine 6 drzavnih

savetnika i 6 kasacionih sudija. Ministarski savet ili pojedini ministri raspolagali su, po

kraljevom ovlašćenju, pravom zakonodavne inicijative. Ministarski savet je mogao izdavati

uredbe potrebne za primenu zakona a uredbama sa zakonskom snagom mogao je uredjivati

odnose samo na osnovu zakonskog ovlascenja.

Sudovi su nezavisni i sude po zakonima. Organizuju se kao prvostepeni, apelacioni i

Kasacioni sud samo jedan za celu zemlju. Kasacioni sud je nadležan za resavanje sukoba o

nadleznosti izmedju upravne, gradjanske ili vojne i sudske vlasti, za resavanje sukoba o

nadleznosti izmedju upravnih i redovnih sudova. Postavljanje sudova vrši kralj svojim ukazom

uz pomoć posebnog izbornog tela, dok je članove prvostepenih sudova postavljao sam, bez

sadejstva izbornog tela. Sudije su stalne, sve do navrsetka godina starosti za penziju. Za

resavanje upravnih sporova ustanovljavaju se posebni upravni sudovi. Vrhovni upravni sud u

zemlji je Državni savet, polovinu njegovih clanova bira kralj, a drugu polovinu Narodna

skupstina. Nadzor nad upravnom vlašcu vrši i Glavna kontrola koja se sastoji od predsednika

i 11 članova, njih bira Narodna skupština. Glavna kontrola je pomoćni organ parlamenta koji

vodi nadzor nad izvrsenjem državnog budzeta i pregleda racune drzavne administracije.

Vidovdanski ustav je pored klasicnih licnih i politickih sloboda i prava sadrzao i mnoga

socijalno-ekonomska prava. 

Jedinice administrativno-teritorijalne podele bile su: oblasti, okruzi, srezovi i opstine. Jedna

oblast je mogla imati najvise 800.000 stanovnika, a podela na oblasti izvršena je prema

prirodnim, socijalnim i ekonomskim prilikama. Umesto malog broja velikih oblasti, treba

ustanoviti veliki broj malih oblasti. Time je omoguceno sprovodjenje centralizovanog

drzavnog uredjenja i ostvarivanje koncepcije o jedinstvenom narodu, kojem odgovara

jedinstvena nacionalna drzava.

Ustavni sistem koji je funkcionisao na osnovu Vidovdanskog ustava bio je opterećen brojnim

slabostima. Izlaz iz krize kralj Aleksandar video je u zavodjenju svoje diktature.

Proklamacijom od 6.januara 1929.g. on je suspendovao ustav i raspustio Narodnu skupstinu,

i time zaveo licnu vladavinu. Time je prekinut ustavni kontinuitet u zemlji. Uredjenje zemlje

je promenjeno nasilnim putem-drzavnim udarom. Tako je od ustavne monarhije Kraljevina

SHS postala apsolutna monarhija , a zemlja je zasla u vanustavno stanje. Zakonom o

kraljevskoj vlasti i vrhovnoj drzavnoj upravi od 6.januara 1929.g. Kraljevina SHS odredjena je

kao nasledna monarhija, a kralj je proglasen nosiocem sve vlasti u zemlji. Donosio je i

proglašavao zakone, objavljivao rat i zaključivao mir, predstavljao državu u odnosima sa

drugim državama, postavljao državne činovnike, bio vrhovni komandant oružanih snaga. On

nije podlegao nikakvoj odgovornosti. 

Zakonom o nazivu i podeli Kraljevine na upravna podrucja od 3.oktobra 1929.g. država je

dobila naziv Kraljevina Jugoslavija, bila je podeljena na banovine, srezove i opstine. Postojalo

je 9 banovina (Dravska – Ljubljana, Savska – Zagreb, Vrbaska – Banja Luka, Primorska – Split,

Drinska – Sarajevo, Zetska – Cetinje, Dunavska – Novi Sad, Moravska – Niš, Vardarska –

Skoplje, Beograd sa Zemunom i Pančevom izdvojen u posebno upravno područje). Banovine

su imale za cilj da učvrste nacionalni unitarizam i drzavni centralizam. Banovine je drzava

organizovala dosledno centralisticki. Bana je postavljao kralj koji je oličavao kraljevsku vlast

u banovini.

SEPTEMBARSKI USTAV (OKTROISAN - Pod pritiskom unutrasnjih i medjunarodnih okolnosti,

vanredno ustavno stanje se moralo prekinuti. Kao sto ga je svojim aktom zaveo, kralj ga je

svojim aktom i ukinuo. On je 3.septembra 1931.g. podario ustav svom narodu. Taj ustav

poznat je pod nazivom “septembarski” ili “oktroisani”. Njime je okoncan “medjuustavni”

period u istoriji ustavnosti prve jugoslovenske drzave.

Ustavom od 1931.g. Kraljevina Jugoslavije odredjena je kao nasledna ustavna monarhija.

Izostavljena je oznaka “parlamentarna”, jer vlada nije bila politicki odgovorna parlamentu.

Prema obliku drzavnog uredjenja ona je i dalje unitarna drzava.

Kralj je bio dominantan cinilac u organizaciji i radu svih vlasti. Pored funkcije sefa drzave,on

je raspolagao i pravom zakonodavne inicijative i zakonodavne sankcije. Proglasavao je

zakone, objavljivao je rat i zakljucivao mir. Imao je pravo sazivanja Narodnog predstavnistva

u redovan i vanredan saziv. Mogao je raspustiti Narodnu skupstinu i narediti nove izbore. Kao

sef upravne vlasti, kralj je postavljao drzavne cinovnike i davao vojne cinove.

Sudsku vlast vrsili su sudovi, a njihove presude i resenja izricali su se i izvrsavali u ime kralja,

na osnovu zakona. Kralj je imao pravo amnestije, tj.ponistavanja posledice kaznjivog dela, ali

bez povrede prava privatnih lica na naknadu stete, kao i pravo pomilovanja, tj.oprostaja,

smanjivanja ili ublazavanja dosudjene kazne. Kralj je mogao da donosi izuzetne mere u

slucaju rata, mobilizacije i nereda.

Ustav od 1931.g. uvrstio se u tip ustavnosti izmedju dva svetska rata poznat kao autoritarna

ustavnost. Prema ovom ustavu , kralj je neprikosnovena licnost kojoj se ne moze nista staviti

u odgovornost , jer za njegove radnje odgovara Ministarski savet.

Narodno predstavnistvo bilo je dvodomno , sastojalo se od : Senata i Narodne skupstine. Oba

doma bila su ravnopravna, bar u oblasti zakonodavstva. Clanstvo u Senatu bilo je nespojivo

sa clanstvom u Narodnoj skupstini. Jednu polovinu clanova Senata postavljao je kralj, a drugu

je posebnim putem birao kolegijum ciju su vecinu cinili postavljeni funkcioneri. Senatora ima

srazmerno broju stanovnika, nisu mogli biti mladji od 40 godina, mandat im je trajao 6

godina. Senat je kao gornji dom znacio jacanje kraljevih prerogative, dok je Narodna

skupstina bila predstavnicko telo izabrano opstim, jednakim i neposrednim pravom glasa na

vreme od 4 godine, ali javnim glasanjem. Aktivno biracko pravo-21 godina, a pasivno-30

godina.

Septembarski ustav suzio je pravo zakonodavne inicijative clanova Narodnog predstavnistva

u odnosu na Vidovdanski ustav. Po Vidovdanskom ustavu pravo podnosenja zakonskih

predloga pripadalo je svakom clanu Narodne skupstine, a prema Septembarskom ustavu to

pravo ima svaki clan Narodnog predstavnistva ciji predlog pismeno pomogne najmanje 1/5

clanova Senata ili Narodne skupstine.

Ministarski savet sastojao se od predsednika i ministara, sa portfeljom i bez portfelja (resor,

ministarsvo), koje je imenovao i razresavao kralj. Ministarski savet bio je politicki odgovoran

jedino kralju. Svesno se htela iz Septembarskog ustava ukloniti pravna mogucnost za

politicku odgovornost ministara pred parlamentom. Ministarski savet vrsio je upravnu vlast,

izdavao je uredbe potrebne za primenu zakona, imao je generalno ustavno ovlascenje za

donosenje izvrsnih ili nesamostalnih uredbi. Uredbe po nuzdi mogao je donositi samo kralj u

vanrednim prilikama.

Ustav od 1931.g. zadržao je administrativno - teritorijalnu podelu zemlje, predvidjenu

Zakonom o nazivu i podeli Kraljevine na upravna podrucja od 3.oktobra1929.g., Zemlja je

bila podeljena na banovine, srezove i opstine. Bilo je 9 banovina ciji su nazivi bili geografski.

Na celu banovine nalazio se ban kojeg je postavljao kralj na predlog predsednika

Ministarskog saveta. U banovinama su postojala i samoupravna tela, a to su bili Banovinsko

vece i banovinski odbor. Banovinsko vece biralo se na 4 godine opstim, jednakim i

neposrednim pravom glasa, javnim glasanjem. Banovinsko vece je imalo pravo da donosi

autonomne uredbe (banovinske uredbe). Na taj nacin, banovinama je priznata vlast

statuiranja, tj. Pravo da propisuju obavezne norme za sve stanovnike u banovini koje bi imale

zakonsku snagu. Time su banovine dobile obelezje politicko-teritorijalne autonomije.

Banovinsko vece biralo je iz svoje sredine banovinski odbor koji je samoupravni izvrsni organ

u banovini. 

Ustavom nije bila uvedena samouprava sreza, dok su opstine odredjene kao samoupravna

tela.

Septembarski ustav menjao se po sistemu ustavnog pakta. O njegovoj promeni odlucivali su

Narodno predstavnistvo i kralj, koji je raspolagao i pravom ustavotvorne inicijative , a

postupak promene je u sebi sadrzao prikriveni referendum. U postupku odlucivanja o

promeni ustava ucestvovao je i Senat , a kralj je dobio povecani uticaj u slucaju neslaganja

izmedju Senata i Skupstine (to su razlike u odnosu na Vidovdanski ustav).

U periodu svog vazenja , Ustav od 1931.g. pretrpeo je dve promene:

1. Prva je bila izvrsena Uredbom o Banovini Hrvatskoj, znaci aktom izvrsne, a ne

zakonodavne vlasti. Uredba je predstavljala sprovodjenje u zivot politickog sporazuma

izmedju Cvetkovica (predsednika Ministarskog saveta) i Mačeka (predsednika Hrvatskog

narodnog zastupnistva), koji je bio zakljucen 26.avgusta 1939.g. kojim se resavalo politicko

“hrvatsko pitanje”. Uredba se donosi da bi se obezbedilo ucesce Hrvata u zivotu drzave i da

bi se time ocuvali javni interesi. Prema sporazumu Cvetkovic-Macek predvidjeno je

obrazovanje zajednicke vlade koja ce osnovati Banovinu Hrvatsku, predvidjen je i nje

teritorijalni obim. Banovina Hrvatska uziva finansijsku samostalnost. Zakonodavnu vlast vrse,

u Banovini, kralj i Sabor zajednicki. Upravnu vlast vrsi kralj preko bana. Ban odgovara za svoj

rad kralju i Saboru. Sudsku vlast vrse sudovi, cije se presude izricu u ime kralja, a na osnovu

zakona. Uredbom se predvidja postojanje Ustavnog suda nadleznog za ocenu ustavnosti

zakona i sporove o nadleznosti izmedju Drzave i banovine. Banska uprava sastojala se od 11

odeljenja. 

Kralj je sazivao i raspustao Sabor, imenovao bana, postavljao drzavne sluzbenike. Buduci da

je kralj bio neodgovoran, sve njegove akte premapotpisivao je ban. 

Uredbu o Banovini Hrvatskoj doneli su, na predlog Ministarskog saveta, namesnici istog dana

kada je zakljucen i sporazum. Tog istog dana namesnici su raspustili Senat i Narodnu

skupstinu. S obzirom da nisu bili raspisani izbori za novo Narodno predstavnistvo, Uredbu o

Banovini Hrvatskoj Narodno predstavnistvo nije moglo da potvrdi. O pitanju drzavnopravnog

polozaja Banovine Hrvatske u Kraljevini Jugoslaviji postoji vise misljenja. 

U svakom slucaju, Uredbom je u Kraljevini Jugoslaviji uspostavljeno asimetricno drzavno

uredjenje koje je uticalo na obim politickih prava stanovnistva na delu teritorije preostalom

od teritorije Banovine Hrvatske.

2. Druga revizija, tj.povreda Ustava od 1931.g. izvrsena je faktickim putem, 27.marta 1941.g.

kada se nakon podnosenja ostavke namesnika i obaranja vlade Cvetkovic-Macek, maloletni

kralj, Petar II proglasio punoletnim. Sa namesnistva, ustavne funkcije kralja prešle su na

Petra II koji je bez saglasnosti Narodnog predstavnistva (jer nije ni postojalo) imenovao novu

vladu.

Ustavna istorija podeljena na 5 glavnih delova:

1. Doba privremene ustavnosti 1918-1921.

2. Doba monarhijskog parlamentarizma 1921-1929.

3. Doba apsolutne monarhije 1929-1931.

4. Doba posrednog parlamentarizma 1931-1939.

5. Doba egzekutivne (nepredstavnicke) vlasti 1939-1941.

25. NASTANAK DRUGE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Jugoslavija je napadnuta 6.aprila 1941.g. od strane sila osovine, da bi 18.aprila 1941.g.

stupio na snagu akt o njenoj kapitulaciji. Potom je usledila okupacija njene teritorije i

komadanje delova njene teritorije. Podela Jugoslavije imala je za cilj njeno unistenje kao

drzave.

Jezgro antifasistickog , narodno-oslobodilackog pokreta u Jugoslaviji bila je Komunisticka

partija Jugoslavije. Ona je bila jedina drustvena i politicka snaga koja je mogla preuzeti takvu

ulogu posle sloma Vojske Kraljevine Jugoslavije. U toku jula 1941.g. podignut je oslobodilacki

ustanak u svim jugoslovenskim zemljama, da bi ubrzo doslo i do uspesnih oruzanih akcija

partizanskih odreda.

Stvaranjem prve oslobodjene teritorije, KPJ organizovano pristupa obrazovanju organa nove

vlasti, narodno-oslobodilackih odbora. Uporedo sa narodno-oslobodilackom borbom u zemlji,

vrsena je i revolucionarna promena vlasti. Time je nastupio raskid sa vazecim ustavnim

poretkom i otpoceo je proces stvaranja nove drzave odozdo, od lokalnih organa vlasti.

Narodno -oslobodilacki odbori stvarali su se u selima, opstinama, srezovima, okruzima. Oni

su bili organi celokupne vlasti.

Pre donosenja prvih pravnih propisa o narodno-oslobodilackim odborima, postojali su stavovi

vojno-politickog rukovodstva i vodecih politickih licnosti u zemlji. Prvi opstevazeci i

jedinstveni pravni propisi narodno-oslobodilackih odbora bili su Focanski propisi doneseni

februara 1942.g. Doneo ih je Vrhovni stab NOP i DV Jugoslavije (narodno-oslobodilacke

partizanske i dobrovoljacke vojske Jugoslavije). Oni su ustanovili jednoobraznu organizacionu

strukturu i jedinstvene zadatke narodno-oslobodilackih odbora. Ovi se odredjuju kao

teritorijalni organi narodno-oslobodilacke borbe, oni vrse sve funkcije vlasti. Propisi

predvidjaju seoske, opstinske i sreske narodno-oslobodilacke odbore. Seoski se biraju

neposredno, a ostali po delegatskom principu (posredno).

Krajem leta 1942.g. rukovodstvo narodno-oslobodilackog pokreta zakljucilo je da se narodno-

oslobodilacki odbori kao spontano nastali organi vlasti na oslobodjenoj teritoriji vise ne mogu

smatrati privremenim organima vlasti. Narodno-oslobodilački odbori trebalo je da potvrde da

je konacno svrseno sa organima vlasti koji su dotle postojali i da su oni klica iz koje ce se

razviti buduca drzava. Narodno-oslobodilački odbori odredjeni su kao stalni organi narodne

demokratske vlasti Septembarskim propisima koje je Vrhovni stab NOP i DV Jugoslavije

doneo septembra 1941.g. u Drinicima, i tu se propisi sastoje iz dva akta. 

Septembarskom propisima htelo se istaci da je narodno-oslobodilacki ustanak odlucno

upucen u pravcu revolucije, da je ucinjen nepovratan raskid sa drzavnom organizacijom i

drzavnim poretkom Kraljevine Jugoslavije, a da je nova narodna vlast postala element novog

drzavnog poretka koji je u izgradnji. Stvorena je potencijalna drzavna organizacija kojoj su

nedostajali najvisi organi vlasti da bi potpuno bila zaokruzena.

Dalji napori rukovodstva bili su usmereni upravo na stvaranje takvih, najvisih

opstejugoslovenskih organa vlasti koji bi uskladjivali rad narodno-oslobodilackih odbora.

Pojavio se jos jedan problem, od pocetka ustanka Vrhovni stab Vojske Jugoslavije bio je

najvise vojno i politicko rukovodstvo i najvisi organ drzave koja se stvarala. Prosirenjem

ratnih dejstava , doslo je do razgranjavanja Vojske Jugoslavije, sto je znacilo vece

opterecenje Vrhovnog staba i povecanje oslobodjene teritorije, a sve to je znacilo vecu

kolicinu poslova za politicko rukovodstvo. Postalo je neophodno da se Vrhovni stab posveti

organizaciji i rukovodjenju velikom oslobodilackom armijom i vojnim operacijama, a da

poslove organizacije narodne vlasti i koordiniranja rada narodno-oslobodilačkih odbora treba

poveriti najvisem opstejugoslovenskom organu vlasti.

Oba pomenuta cilja trebalo je da ostvari skupstina predstavnika Narodno-oslobodilačkih

pokreta iz svih krajeva Jugoslavije, koja je odrzana u Bihacu novembra 1942.g. Na zasedanju

ovog partizanskog parlamenta stvoreno je Antifasisticko vece narodnog oslobodjenja

Jugoslavije –AVNOJ. To telo se konstituisalo kao opstenarodno i opstepartijsko politicko

predstavnistvo narodno-oslobodilacke borbe u Jugoslaviji, kao telo koje stoji na celu Narodno-

oslobodilačke borbe u svojstvu njenog politickog predstavnistva. AVNOJ sacinjavaju

predstavnici svih naroda i svih politickih stranaka i grupa. AVNOJ bira Predsednistvo , tj.

predsednika i 3 potpredsednika i Izvrsni odbor. AVNOJ se ne moze smatrati drzavnom vladom

nego politickim organom narodno -oslobodilacke borbe koja dosledno treba da zadrzi

antifasisticki karakter, nije konstituisan najvisi organ vlasti , ali su funkcije vojnog i politickog

rukovodjenja ustankom razlucena jedna od druge.

Rukovodstvo Narodno-oslobodilačkih pokreta nije odustajalo od cilja da formiranjem najviseg

organa vlasti ozakoni pobedu revolucije. Krajem 1943.g.odrzano je drugo zasedanje AVNOJ-

a. 

Na drugom zasedanju AVNOJ-a ustanovljeno je privremeno ustavno uredjenje u zemlji:

1. konstituisanje AVNOJ-a u vrhovno zakonodavno i izvrsno predstavničko telo Jugoslavije i

formiranje Nacionalnog komiteta oslobodjenja Jugoslavije

2. oduzimanje prava zakonitoj vladi Jugoslavije jugoslovenskoj vladi u inostranstvu i zabrana

povratka u zemlju Kralja Petra II Karadjordjevica

3. izgradnja Jugoslavije na federativnom principu. 

AVNOJ je bio privremena jednodomna skupstina konstituisana na federalnom nacelu od

nacionalnih delegacija. Njegova dva organa bili su:

1. Predsednistvo - kao suzeno telo AVNOJ-a

2. Nacionalni komitet oslobodjenja Jugoslavije (NKOJ) - kao najvisi upravni i izvrsni organ

narodne vlasti.

Drzava koja je formalno stvorena odlukom o stvaranju najviseg organa vlasti nazivala se

Demokratska Federativna Jugoslavija –DFJ. 

Za vreme privremenog ustavnog uredjenja jedna od najvaznijih politickih akcija bila je akcija

za medjunarodno priznanje promene vlasti u Jugoslaviji, za priznanje nove Jugoslavije. U tom

cilju u toku 1944.g. zakljucena su dva sporazuma izmedju predsednika kraljevske vlade u

emigraciji i NKOJ-a. Cilj tih sporazuma (Tito-Subasic) bio je likvidiranje dvojstva organa za

medjunarodno predstavljanje iste drzave. To je postignuto drugim sporazumom Tito-Šubašic.

Time su prestala da postoje dva organa za predstavljanje iste drzave, Kraljevska vlada i

NKOJ, a umesto njih obrazovan je jedan takav organ - Privremena narodna vlada.

Korak ka konacnom ustavnom uradjenju Jugoslavije bili su trece zasedanje AVNOJ-a i

Privremena narodna skupstina koja je iz njega proizisla. 

Trece zasedanje AVNOJ-a odrzano je avgusta 1945.g. u Beogradu. U novim uslovima AVNOJ

je morao prosiriti sastav. On je nosio karakter ratnog drzavnog rukovodstva. Prosirenje

sastava AVNOJ-a trebalo je da dovede i do promene njegovog naziva koji bi sada odgovarao

neratnim uslovima. U AVNOJ su usli:

1. predstavnici krajeva koji nisu bili dovoljno zastupljeni na drugom zasedanju

2. predstavnici politickih stranaka i grupa

3. izvestan broj predstavnika Narodnog predstavnistva Kraljevine Jugoslavije saziva od 1938.

g.

Ovako prosiren AVNOJ prerastao je u Privremenu narodnu skupstinu i na taj nacin je dobijen

vrhovni organ drzavne vlasti koji sada ima karakter redovnog organa drzavne vlasti. AVNOJ

time nije bio ukinut vec je samo promenio naziv.

Glavni zadatak Privremene narodne skupstine bio je da stvori uslove za prevodjenje

privremenog ustavnog uredjenja u konacno, tj. da stvori uslove za donosenje ustava. Bilo je

potrebno da resi sledeca tri pitanja:

1. da odredi koji ce organ i kako doneti ustav

2. da odredi biracko pravo gradjana

3. da organizuje izborni sistem za izbor poslanika za ustavotvornu skupstinu. 

Ta pitanja su resena donosenjem sledeca tri zakona: 

1. Zakona o ustavotvornoj skupstini

2. Zakona o birackim spiskovima

3. Zakona o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skupstinu.

Ustavotvorna skupstina bila je ustrojena saglasno federalnom principu, sastojala se od dva

doma: Savezne skupstine i Skupstine naroda. Na izborima za U.skupstinu 11.novembra 1945,

lista Narodnog fronta odnela je ubedljivu pobedu za oba doma. Ustavotvorna skupstina

otpocela je 29.novembra 1945. zasedanje koje je trajalo sve do 1.februara 1946. Donesena

je Deklaracija o proglasenju FNRJ kojom je i formalno ukinut monarhijski oblik vladavine. FNRJ

je savezna narodna drzava republikanskog oblika, zajednica ravnopravnih naroda koji su

slobodno izrazili svoju volju da ostanu u Jugoslaviji. Glavni zadatak U.skupstine bio je da

donese ustav. Prednacrt tog ustava izradila je posebna komisija Ministarstva za konstituantu.

Vlada FNRJ ga je razmotrila kao svoj predlog i dostavila Ustavotvornoj skupstini na pretres.

Ustavotvorna skupstina je na zajednickoj sednici oba doma 31.januara 1946.g. usvojila i

proglasila Ustav FNRJ. Narodne republike su tokom decembra 1946. i januara 1947.donele

svoje ustave, a AP Vojvodina i oblast Kosovo i Metohija su u toku maja 1948. g. donele svoje

statute. Time je uspostavljen novi ustavni poredak u zemlji. 

Ustavotvorna skupstina je svojom sopstvenom odlukom produzila rad kao Narodna skupstina

FNRJ.

26. USTAVI DRUGE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

U drugoj jugoslovenskoj drzavi (FNRJ,SFRJ) bila su donesena tri potpuna ustava i jedan

ustavni zakon. Potpuni ustavi bili su doneseni 1946, 1963. i 1974. a ustavni zakon kojim je

zamenjen deo ustava FNRJ od 1946. bio je donesen 1953.

Ustav FNRJ od 1946. g. je samo sankcionisao, ustavnopravno izrazio tekovine revolucije i

oslobodilackog rata u zemlji, a to su bile:

1. nova vlast, tj.novi nosilac vlasti

2. promene drustveno-ekonomske pre svega, svojinske strukture

3. priznanje postojanja vise jugoslovenskih naroda, umesto fikcije o jednom jedinstvenom,

sto je imalo za rezultat uvodjenje federalnog drzavnog uredjenja, umesto unitarnog. 

Ustavna definicije FNRJ - savezna narodna drzava republikanskog oblika, zajednica

ranopravnih naroda, koji su na osnovu prava naroda na samoopredeljenje, kao i na pravo na

otcepljene, izrazili svoju volju da zive zajedno u federativnoj drzavi. 

Drugo bitno obelezje Ustava od 1946. g. je ugledanje na sovjetski model ustavnosti iz Ustava

SSSR od 1936. g. Taj uticaj dosao je do izrazaja u odredbama o svojinskim oblicima i

upravljanju privredom, u odredbama o organizaciji vlasti na nacelu jedinstva vlasti i u

dihotomnoj podeli svih drzavnih organa na organe drzavne vlasti i organe drzavne uprave.

Princip demokratskog centralizma je oblik odnosa izmedju drzavnih organa koji obuhvata

istovremeno odgovornost prema onima koji su ih izabrali, tj. koje predstavljaju, kao i

principijelnu podredjenost visim organima drzavne vlasti koji su takodje birani od naroda, koji

su izraz njegove samouprave i podlezu kontroli naroda. Na taj nacin jaca se jedinstvo vlasti,

obezbedjuje se samouprava, kontrola odozdo i kontrola odozgo, svestrana inicijativa i

jedinstvena linija u sprovodjenju drzavne politike. 

Ustav od 1946.g. uspostavio je jedno etatisticko drustveno i centralisticko drzavno uredjenje,

koje je iskljucivalo svaki oblik pluralizma. 

Ustavni zakon od 1953.g. nije bio potpun, celovit ustav, posto nije regulisao ustavnu materiju

u celosti ni sistematski nego samo njen deo. Samostalnim ustavnim zakonom reformise se

postojece ustavno uredjenje, umesto da se popravlja vazeci ustav. Ustavni zakon od 1952.g.

normirao je drugacije i novo drustveno uredjenje i drugacije je organizovao vlast u federaciji,

republici, autonomnoj pokrajini u odnosu na Ustav od 1946.g. Posto nisu sazreli drustveni

uslovi za uspostavljanje jednog u celosti samoupravnog uredjenja, to promena dotadasnjeg

ustavnog uredjenja nije bila izvrsena u obliku novog ustava, nego delimicnog ustava,

ustavnog zakona koji je zajedno sa Ustavom od 1946.g. sacinjavao ceo i potpun ustav

Jugoslavije sve do donosenje novog potpunog ustava 1963.g.

Ustavnim zakonom otpoceo je u ustavnoj materiji veliki jugoslovenski eksperiment nazvan

“samoupravljanje”. Prema ustavnom zakonu, osnovu drustvenog i politickog uredjenja zemlje

cine:

1. drustvena svojina na sredstvima za proizvodnju

2. samoupravljanje proizvodjaca u privredi

3. samoupravljanje radnog naroda u opstini, gradu, srezu

4. samoupravljanje radnog naroda u oblasti prosvete, kulture i socijalnih sluzbi.

Jugoslavija se odredjuje kao socijalisticka, demokratska savezna drzava suverenih i

ravnopravnih naroda. Umesto naroda kao skupa biraca, u prvi plan izbija deo naroda koji ima

isto klasno obelezje-radni narod, kojem pripada sva vlast.

Samoupravljanje se odrazilo i na drzavu, tj.njene organe, posebno na parlament. Pored doma

koji je konstituisan na principu klasicnog politickog predstavnistva, konstituise se i dom

profesionalnog predstavnistva, koji predstavlja samo jednu kategoriju biraca-proizvodjaca,

zato se i nazivao “vece proizvodjaca”. 

Ustavni zakon napustio je podelu drzavnih organa na organe drzavne vlasti i organe drzavne

uprave, i proglasio je Saveznu narodnu skupstinu za predstavnika narodnog suvereniteta i

najvisi organ vlasti federacije. Prestali su da postoje Prezidijum Narodne skupstine FNRJ i

Vlada FNRJ i ustanovljena su dva izvrsna organa Savezne narodne skupstine - predsednik

republike i Savezno izvrsno vece. Oba ova organa proizilazila su iz Skupstine i odgovarala joj

za rad. Predsednik Republike vrsio je funkciju sefa drzave, dok je Savezno izvrsno vece bilo

neka vrsta politickog odbora skupstine kojem se poveravaju politicko-izvrsni poslovi.

Predsednik Republike bio je predsednik Saveznog izvrsnog veca.

Napusten je princip demokratskog centralizma, od federacije do opstine, i povecana su prava

narodnih republika i autonomnih jedinica, dok je u opstini, gradu i srezu proglaseno

samoupravljanje radnog naroda.

Ustav SFRJ od 1963.g. i Ustav SFRJ od 1974.g. imali su za cilj da ustanove celovit i zaokruzen

samoupravni ustavni sistem. Oni su radjeni kao povelje drustvenog samoupravljanja. 

Ustav SFRJ od 1963.g. promenio je i naziv Jugoslavije. Novo ustavno ime postalo je

“Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija”. Jugoslavije se odredjuje kao savezna

drzava dobrovoljno ujedinjenih i ravnopravnih naroda i socijalisticka demokratska zajednica

zasnovana na vlasti radnog naroda i samoupravljanju. U oblasti ekonomskog uredjenja

osnovni ustavni institute bili su drustvena svojina i samoupravljanje i samoorganizovanje

radnih ljudi kako u mikro celijama, tako i na nivou nacionalne privrede. 

Pojavljuje se i nova koncepcija teritorijalnih jedinica, koje se obuhvataju terminom

“drustveno-politicke zajednice”. Takve zajednice su: opstina, srez, autonomne pokrajine koje

su u sastavu Republike Srbije, socijalisticka republika i federacija. “Drustveno-politicke

zajednice” su shvacene kao drustvene zajednice i jedinice politicke vlasti. Medju njima nema

hijerarhije, a medjusobni odnosi njihovih organa zasnivaju se na pravima i duznostima

utvrdjenim na osnovu ustava. Opstina je proglasena osnovnom drustveno-politickom

zajednicom.

Organizacija vlasti je prozeta samoupravljanjem. Zasnovana je na principu jedinstva vlasti, a

skupstina je najvisi organ vlasti i organ drustvenog samoupravljanja. Sa tim u skladu je i

nova struktura skupstine, koja obuhvata pored opstepolitickog veca i vece radnih zajednica.

Predsednik Republike postao je samostalni organ federacije, nezavisan od Saveznog izvrsnog

veca. Novi drzavni organi bili su Ustavni sud Jugoslavije i ustavni sudovi republika, kojima je

poverena funkcija zastite ustavnosti. Jugoslavija je bila prva socijalisticka zemlja u svetu koja

je uvela ustavne sudove.

Na Ustav SFRJ od 1963.bilo je doneseno XLII amandmana. I-VI 1967, VII-XIX 968,XX-XLII

1971. Prve dve grupe ustavnih amandmana su se kretale u pojmovnim granicama tog oblika

promene ustava, uz dva izuzetka, ustavnim amandmanima od 1971.g. prosirene su i

uvedene nove oblasti samoupravljanja i promenjen je karakter federacije.

Ustav SFRJ od 1974.g. odredjuje se kao grobar druge jugoslovenske drzave. Taj ustav nosio

je omrznuti epitet najduzeg ustava na svetu, bio je opterecen frazeologijom, pa je zato

njegov normativni tekst niskog pravnog kvaliteta. Taj ustav operisao je pojmovima i

institucijama koji nemaju pandane u uporednom ustavnom pravu, pa je bio tezak za

razumevanje. Ovaj ustav je produzenje pojedinih resenja Ustava od 1963.g. i gotovo svih

resenja ustavnih amandmana od 1971.

Definicija Jugoslavije po Ustavu od 1974 .- ona je savezna drzava, kao drzavna zajednica

dobrovoljno ujedinjenih naroda i njihovih socijalistickih republika, kao i socijalistickih

autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova koje su u sastavu Socijalisticke Republike Srbije,

zasnovana na vlasti i samoupravljanju radnicke klase i svih radnih ljudi, i socijalisticka

samoupravna demokratska zajednica radnih ljudi i gradjana i ravnopravnih naroda i

narodnosti.

Osnovna obelezja ekonomskog sistema prema ovom ustavu su:

1. drustvena svojina kao osnova slobodnog udruzenog rada i vladajuceg polozaja radnicke

klase u proizvodnji i u drustvenoj reprodukciji u celini

2. samoupravljanje radnika u proizvodnji i raspodeli drustvenog proizvoda. 

Obelezje politickog sistema je da su radnicka klasa i svi radni ljudi nosioci vlasti i upravljanja

drugim drustvenim poslovima. Sam ustav odredjuje takav politicki sistem kao socijalisticku

samoupravnu demokratiju po obliku, a kao diktaturu proletarijata po socijalnoj sustini. Savez

komunista Jugoslavije (pripada ustavnoj kategoriji drustveno-politickih organizacija) je

vodeca idejna i politicka snaga radnicke klase i svih radnih ljudi u izgradnji socijalizma i u

ostvarivanju solidarnosti radnih ljudi i bratstva i jedinstva naroda i narodnosti Jugoslavije. Svi

savezni organi zasnovani su na nacelu jednake zastupljenosti republika i odgovarajuce

zastupljenosti autonomnih pokrajina. U oba doma saveznog parlamenta su bile iskljucivo

predstavljene republike i pokrajine, kao jedini subjekt federacije, dok drugi subjekt, gradjani,

nisu bili neposredno predstavljeni. Prisutno je jednodomno odlucivanje uprkos postojanju dva

doma. U vrsenje pojedinih funkcija savezne drzave neposredno su bili ukljuceni republicki i

porajinski organi. Sudska funkcije dobila je iskljucivo republicki ,odnosno pokrajinski karakter.

Samoupravljanje je prodrlo i u klasicne drzavne funkcije kakva je sudska, koja je proglasena

funkcijom “drustvene zajednice”. Samoupravni sudovi su ravnopravno sa drzavnim sudovima

vrsili sudsku funkciju. Medju pravnim aktima nije bilo klasicne hijerarhije.

Jedna od najvecih novina Ustva SFRJ od 1974. bio je tzv. delegatski sistem, tj.delegatski

nacin konstituisanja organa i tela u kojima se donose odluke, pocev od osnovnih

samoupravnih organizacija, pa sve do skupstina drustveno-politickih zajednica. Doslo je do

promene ustavne definicije skupstine, koja je postala organ drustvenog samoupravljanja i

najvisi organ vlasti u okviru prava i duznosti drustveno-politicke zajednice. Krajnja posledica

delegatskog sistema bila je potiskivanje gradjanina kao biraca. 

Ustav SFRJ od 1974.g. imao je ukupno XLVIII amandmana, iako je bio predvidjen takav

postupak za promenu koji je obezbedjivao njegovu nepromenjivost. I-VIII 1981,IX-XLVIII

1988.g. prvima je bilo sprovedeno nacelo kolektivnog rada, odlucivanja i odgovornosti, a

putem drugih je ucinjen prodor novog u okviru starog , tj.njima su korigovani neki institute

Ustava SFRJ od 1974.g

Razvoj ustavnosti posle kraha prve jugoslovenske drzave se moze podeliti na sledece glavne

periode: 1. Period stvaranja nove drzavne vlasti 1941-1943.

2 Period privremenog ustavnog uredjenja 1943-1946.

3. Period drzavnog socijalizma 1946-1953.

4. Period samoupravnog socijalizma 1953-1992."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:04 pm

27. SLOM DRUGE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Ustav od 1974.g. podstakao je partikularizam i separatizam, koji je doveo do potpune

dezintegracije Jugoslavije. Republike su se zaokruzivale kao zatvorene privredne celine i

postepeno uživljavale u buduci status samostalnih i nezavisnih drzava. Doslo je do

umnozavanja privrednih kapaciteta i razdrobljavanja privrede i trzista. Svaki oblik vecinskog

odlucivanja u federaciji proglasavan je od strane republika napadom na nacionalnu

suverenost i na ustavni polozaj republike. 

Federacije je prestala biti drzavni subjekt koji bi imao vlastiti subjektivitet u odnosu na svoje

republike, a postala je politicka pijaca na kojoj se obavlja politicki pazar. U praksi je postala

savez sest republika i dve pokrajine, a u stvarnom zivotu je postojala onoliko, koliko je to bilo

u zajednickom interesu republika i pokrajina. Jedina svetla tacka u propadanju savezne

drzave bili su ustavni amandmani od marta 1989.g. na Ustav od 1974.g. posle kojih je Srbija

prvi put posle duze vremena postala suverena drzava. 

Ovaj proces ubrzao je i raspad jedine politicki objedinjavajuce snage u zemlji - Saveza

komunista Jugoslavije. Od spoljnih cinilaca svoj doprinos raspadu Jugoslavije dale su

radikalne promene politickog okruzenja izazvane krahom rezima drzavnog socijalizma u

zemljama Istocne i Srednje Evrope, a posebno raspad SSSR-a.

Ustav SFRJ od 1974.g. je ekonomski i politicki sasvim iscrpeo zemlju, a delegatski sistem je

gradjane sasvim odsekao od politike i vlasti. Pravac u kojem ce se resavati drustvena i

ustavna kriza, tj.sudbina Jugoslavije, pokazala je najrazvijenija republika, Slovenija,

amandmanima na svoj ustav donesenim krajem leta 1989.g. kada je jasno nagovestila svoje

emancipovanje od Jugoslavije. 1990.g. je usledila Deklaracija o suverenosti drzave Republike

Slovenije. Zatim je usledio, bez ustavnog osnova, republicki referendum na kojem je biracima

bilo postavljeno sugestivno pitanje da li su za samostalnu i nezavisnu Sloveniju, posle kojeg

je usledila jednostrana odluka o proglasenju Slovenije nezavisnom drzavom, i nasilno

otcepljenje od Jugoslavije. Slovenija je tako stvorila model za otcepljenje od Jugoslavije koji

se sastojao iz 4 faze. U prvoj se republika proglasava suverenom drzavom, kako bi postigla

da kriterijum za ocenu ustavnosti moze biti samo njeno pravo, tj.njen ustav i njeni zakoni. U

drugoj fazi, sada vec stvorena drzava, suvereno raspisuje referendum na kojem pita celo

biracko telo da li je za to da ta suverena drzava postane i samostalna i nezavisna. Posto

dobije odgovor koji je trazila, ”suverena, nezavisna i samostalna drzava” donosi deklaraciju u

kojoj proglašava svoju nezavisnost, na sta se svodi treca faza, i u cetvrtoj, poslednjoj fazi,

sledi cin otcepljenja. Ovaj model Slovenije su iskoristile i Hrvatska, Makedonija i Bosna i

Hercegovina, koje su sve jednostranom odlukom napustile Jugoslaviju.

Sve su to bili jednostrani akti kojima se suprotno saveznom ustavu menjao u ustavu opisan

sastav Jugoslavije kao savezne drzave i dovodila u pitanje njena drzavna suverenost,

nezavisnost i teritorijalna celokupnost. Na referendumima se nisu izjasnjavali jugoslovenski

narodi, vec gradjani kao biracko telo. Nosilac prava na samoopredeljenje je nacija u smislu

etnosa, a ne narod u smislu demosa ili populusa. Pravo nacije na samoopredeljenje je

posebno bilo povredjeno u visenacionalnoj Bosni i Hercegovini, u kojoj nijedna od

konstitutivnih nacija nije imala apsolutnu vecinu. Referendum u BIH je usledio 29. februara

1992.g.

Sredinom januara 1992.g. usledio je zavrsni cin medjunarodne zajednice, tj.otpoceo je proces

medjunarodnog priznanja otcepljenih republika kao nezavisnih drzava u republickim

granicama,u kojima su se prostirale kao clanice federativne Jugoslavije. Time je prvi put od

svog postojanja (od 1975.) povredjena Deklaracija Helsinske konferencije o nepromenjivosti

granica u Evropi i napravljen je ozbiljan presedan za federalno uredjenje zemlje. 

Posle secesije cetiri federalne jedinice, u SFRJ su ostale, cuvajuci njen drzavni subjektivitet,

preostale dve od ukupno sest federalnih jedinica. Referendum u Crnoj Gori od 1.marta 1992.-

da Republika Crna Gora ostane u zajednickoj drzavi sa drugim republikama, a Narodna

skupstina republike Srbije 27.februara 1992.g. dala je punu podrsku dogovoru najvisih

predstavnika Republike Srbije i Republike Crne Gore o zajednickoj drzavi.

Savezno vece Skupstine SFRJ sa preostalim delegatima u svom sastavu donelo je 27.aprila

1992.g. na osnovu predloga i saglasnosti Narodne skupstine Republike Srbije i Skupstine

Republike Crne Gore, USTAV SR JUGOSLAVIJE. Time je i formalno, sa stanovista unutrasnjeg

ustavnog prava, prestala da postoji druga jugoslovenska drzava i nastala je nova, treca

jugoslovenska drzava. Sa stanovista medjunarodnog prava SR Jugoslavija je ostala stara

drzava. Prijem Jugoslavije u Ujedinjene nacije 2000. god. ima deklarativno, a ne konstitutivno

znacenje, jer drzava ne nastaje time sto se prima u UN, ona vec postoji.

28. USTAV SR JUGOSLAVIJE OD 1992.GODINE

Ustav SR Jugoslavije bio je ustavnopravno uoblicavanje ostatka Jugoslavije posle njenog

rasparcavanja 1991-1992. Ustav je bio donesen u uslovima pritiska spoljnih cinilaca, ali i

unutrasnjih koji su vrseni radi izbora ustavotvorne skupstine. On je trebalo da potvrdi da SR

Jugoslavija predstavlja kontinuitet bivse SFRJ, a da je on sam proizasao iz Ustava SFRJ od

1974. odnosno, da je donesen prema revizionom postupku predvidjenom u tom ustavu.

Medjunarodna zajednica je odbila da prizna da je SR Jugoslavija pravni nastavak SFRJ i

okrivila ju je za rat u BIH i zavela joj je medjunarodne sankcije. Politicka opozicija u zemlji je

bojkotovala prve izbore za Saveznu skupstinu, ali je na prevremene izbore krajem

1992.g.ipak izasla.

Iako je Ustav SR Jugoslavije od 1992. g. znacio raskid sa dotadasnjom socijalistickom

samoupravnom ustavnoscu, iako je proglasio sva demokratska nacela, on je bio zestoko

osporavan iz dva razloga. Prvi je bio cisto proceduralni - isticalo se da je prilikom njegovog

donosenja bio povredjen revizioni postupak predvidjen Ustavom SFRJ od 1974 g. pa da je ceo

postupak donosenja tog ustava nelegitiman i nelegalan, a on sam nistav i nepostojeci. Drugi

je bio materijalni, sadrzinski i sustinski - isticalo se da je drzavno uredjenje predvidjeno tim

ustavom “hibrid federacije i konfederacije” ,vise konfederalno, nego federalno, te da taj

ustav svoje dve clanice vise razdvaja nego sto ih spaja. SR Jugoslavija bi trebalo da bude

unitarna drzava izdeljena na regione, s obzirom da u obe republike vecinu cini isti narod.

Ustav SR Jugoslavije od 1992. bio je promasaj u tom smislu sto se nikako ne moze napraviti

harmonicna federacija od svega dve federalne jedinice, kad je jedna od njih bila nesrazmerno

veca od druge. Problem dvoclanih federacija - kad medju njima dodje do trvenja i sukoba,

nema treceg koji bi taj sukob ublazio, ako ne i odstranio, i zato se one neminovno raspadaju.

Problem dvoclanih federacija postaje jos slozeniji kad je razlika u velicini teritorije i privrednoj

snazi dve federalne jedinice velika. Srbija je bila 16 puta brojnija od Crne Gore, 6,5 puta je

imala vecu teritoriju, a 18 puta veci drustveni proizvod. Raskorak izmedju fakticke

nejednakosti i formalne ravnopravnosti federalnih jedinica moze se relativno uspesno

savladati u federacijama sa vecim brojem federalnih jedinica, jer u njima postoji razlicitost.

Manja i slabija Crna Gora bila je prezastupljena u odnosu na broj stanovnika, na uštrb Srbije

koja je ostala nedovoljno zastupljena. 

Odnosi izmedju dveju politickih vecina i federalnih jedinica posebno su se zaostrili posle

donosenja ustavnih amandmana od 2000. na Ustav SR Jugoslavije od 1992. kojima su bili

uvedeni neposredni izbori za federalni dom, Vece republika, isti kao i za Vece gradjana,

neposredni izbori za predsednika Republike i kojima je kancelarska varijanta

parlamentarizma bila zamenjena klasicnim parlamentarizmom. Ti amandmani bili su

proglaseni vrstom “ustavnog udara” na Republiku Crnu Goru. Crna Gora je pocela sve vise

da se udaljava od Republike Srbije, tako da je federalna drzava funkcionisala samo na

teritoriji Republike Srbije, sto je znacilo dupliranje istovrsnih organa u njoj. Time je federacija

postala sasvim obesmisljena.

29. RASPAD ZAJEDNIČKE DRŽAVE JUGOSLAVIJE I STVARANJE DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I

CRNA GORA

SR Jugoslavija je prestala da postoji jednim politickim sporazumom sa kojim su se saglasila

dva njena predstavnika, dva predstavnika Republike Crne Gore i jedan predstavnik Republike

Srbije, u prisustvu jednog visokog funkcionera Evropske unije. Tim sporazumom ona se

razlozila na dve drzave, na Srbiju i na Crnu Goru, i time je prestala da postoji. Obe ove

drzave su odmah zatim zakljucile sporazum o stvaranju drzavne zajednice Srbija i Crna Gora.

Tim sporazumom one su prosle sledecu evoluciju - od republika clanica federalne drzave

postale su najpre drzave u punom smislu reci, da bi potom zakljucile sporazum o drzavnoj

zajednici i tako postale drzave clanice te drzavne zajednice.

SR Jugoslavija je prestala da postoji, a njen Ustav od 1992. g. je prestao da vazi. Citav

poduhvat likvidiranja zajednicke drzave je necisto pravno izveden. Iako su odluke donesene

bez oslonca na Ustav SR Jugoslavije od 1992. ipak su bili zadrzani organi predvidjeni tim

ustavom sve do izbora i konstituisanja institucija drzavne zajednice, a u drzavama clanicama

ostali su i dalje na snazi mnogi savezni zakoni i drugi savezni propisi nekadasnje SR

Jugoslavije. 

Citav postupak stvaranja drzavne zajednice, iako provucen kroz formalne organe, nije imao

nikakvu formu. Prilikom konstituisanja institucija drzavne zajednice, odstupilo se od Ustavne

povelje prostim dogovorom dva politicka vrha dve drzave clanice. A kada medju njima nije

bilo saglasnosti, Ustavna povelja se morala promeniti, kako bi se odstupilo od resenja

sadrzanih u njoj. Sporazum o izmeni povelje 2005. je izmedju ostalog potpisao i Visoki

predstavnik za zajednicku spoljnu politiku i bezbednost Evropske unije, Havijer Solana. Na

osnovu sporazuma 29.juna 2005. konacno su usvojena tri amandmana na Ustavnu povelju

drzavne zajednice Srbija i Crna Gora.

30. RASPAD DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA I KONSTITUISANJE REPUBLIKE SRBIJE

KAO SAMOSTALNE DRŽAVE

Drzavna zajednica je prema Ustavnoj povelji, provizorni oblik objedinjavanja dve drzave

clanice, ugovorna tvorevina sa raskidnim uslovom. Njeno trajanje je Ustavnom poveljom

oročeno na 3 god. Prve tri godine od usvajanja Ustavne povelje su “probni period” drzavne

zajednice, a posle njegovog isteka drzave clanice imaju pravo da pokrenu postupak za

promenu drzavnog statusa, za istupanje iz drzavne zajednice. Posto su tu zajednicu cinile

dve jedinice, istupanjem jedne od njih, gasi se, prestaje da postoji i njihova zajednicka

tvorevina.

Republika Crna Gora je usla u drzavnu zajednicu pod spoljnim pritiskom. U Republici Srbiji

bilo je jasno da je drzavna zajednica labavi drzavni savez dve gotovo nezavisne drzave i

prelazni oblik ka njihovoj punoj samostalnosti i suverenosti.

Crna Gora je iskoristila mogucnost koju pruza Ustavna povelja, i po proteku roka od 3 god. od

njenog usvajanja, pokrenula je postupak za promenu svog drzavnog statusa, odnosno, za

istupanje iz drzavne zajednice. Odluka o istupanju donosi se na referendumu, a zakon o

referendumu koji donosi drzava clanica mora biti zasnovan na medjunarodno priznatim

demokratskim standardima. Referendum u Crnoj Gori bio je odrzan 21.maja 2006. sa

sledecim pitanjem- “Zelite li da Republika Crna Gora bude nezavisna drzava sa punim

medjunarodno-pravnim subjektivitetom?”. Rezultat referendumskog glasanja bio je u prilog

drzavnog statusa Republike Crne Gore kao samostalne drzave. Time je i Republika Srbija,

postala samostalna drzava i dobila svojstvo drzave sledbenika. Osnovni zadatak Srbije bio je

da donese Ustav na osnovu kojeg bi se organizovala kao samostalna drzava. Ustav Republike

Srbije od novembra 2006. g. donesen je na osnovu ustavotvornog postupka predvidjenog

Ustavom Republike Srbije od 1990.

31. Suverenost države i suverenost naroda

Suverenost države znači da država ima monopol vlasti, monopol sile nad stanovništvom

određene državne teritorije. Raščlanjavanjem tog pojma dolazi se do zaključka da on

obuhvata tri elementa: spoljni, unutrašnji i sintetički.

Spoljni element podrazumeva nezavisnost državne vlati u odnosu sa drugim državama, što

znači da je državna vlast prilikom donošenja svojih odluka pravno slobodna od svakog

spoljašnjeg mešanja. U odnosima sa drugim državama suverenost državne vlasti izražava se

kao nezavisnost.

Unutrašnji element obuhvata suprematiju državne vlasti u odnosu na sve druge vlasti i

institucije na njenoj teritoriji. Ona mora biti u stanju da na efikasan način sankcioniše

povrede državnog poretka. U odnosima prema subjektima i organizacijama na državnoj

teritoriji, suverenost državne vlasti izražava se kao suprematija državne vlasti.

Sintetički element je logička posledica koja spaja prethodna dva elementa, iz kojih proizlazi

pravna neograničenost državne vlasti, što znači da državna vlast može propisivati pravne

norme po svom nahođenju, bez ikakvog, spoljašnjeg ili unutrašnjeg, ograničenja. Država

sama propisuje svoj pravni poredak.

Dok je pitanje suverenosti države vezano za poređenje i odnos države s drugim političkim

institucijama, pitanje narodne suverenosti vezano je za nosioca, sopstvenika suverenosti u

državi, pripadništva državne suverenosti. O tome ko je nosilac državne suverenosti postoji

više teorija: teokratska, legitimistička, društvenog ugovora, nacionalne suverenosti i

marksistička.

Prema teokratskoj, nosilac suverenosti je Bog, koji je poverava na vršenje vladaocu kao svom

zemaljskom namesniku. Prema jednoj varijanti, Bog određuje vladaoca kao nosioca

suverenosti na zemlji neposredno, prema drugoj Bog to čini posredstvom proviđenja, koje

utiskuje događajima ili ljudima.

Prema legitimističkoj teoriji, suverenost je pregorativa koja je dugo vremena pripadala jednoj

dinastiji, tako da je vremenom postala njeno isključivo svojstvo, koje se izražavalo u njenom

privatnom pravu da ga očuva i prenese na svoje potomke, pri čemu investitura pape nije bila

potrebna. Najveći doprinos ove teorije je što se vlast sa neba i sa Boga spustila na zemlju i

na ljude.

Prema teoriji društvenog ugovora ili teoriji narodne suverenosti, suverenost pripada narodu,

dok prema teoriji nacionalne suverenosti suverenost pripada naciji. Teorija narodne i teorija

nacionalne suverenosti međusobno se razlikuju u tri pitanja: identiteta suverena, načina

predstavljanja suverena, karaktera predstavništva.

Prema teoriji narodne suverenosti, suveren je narod, u smislu svih građana, od kojih

svakome pripada po jedan deo suverenosti. Narod ima svoju sopstvenu volju. Uzet kao skup

svih građana, narod kao opšta volja ne može preneti na svoje poslanike pravo da njegovu

suverenu volju predstavljaju. Budući da je svaki građanin titular jednog dela suverenosti, on

ima pravo da izabere svoje predstavnike.

Prema teoriji nacionalne suverenosti, nosilac suverenosti je nacija, koja je jedan

transcedentalni entitet, različit od skupa svih građana. Nacija je nedeljiva celina, različita od

pojedinaca koji je sačinjavaju. Ona je jedini suveren, njena volja je suverena, pa građani ne

mogu sami vršiti suverenost, nego predstavljati suverenu volju nacije.

Prema marksističkoj teoriji, nosilac suverene vlasti u državi nije narod u celosti pošto kao

takav ne postoji ni u stvarnosti. U stvarnosti narod je podeljen u društvene klase, a klasa koja

je iz klasne borbe proizašla kao vladajuća jeste deo naroda koji je stvarni nosilac suverene

vlasti.

32. Oblici narodne suverenosti

Teorija nacionalne suverenosti logički vodi ka predstavničkoj demokratiji, dok je teorija o

narodnoj suverenosti mnogo bliža neposrednoj ili poluneposrednoj demokratiji.

Predstavničkom demokratijom naziva se politički režim u kojem suveren vrši suverenost

posredstvom svojih predstavnika. Suverena čine svi građani koji su nosioci biračkog prava tj.

biračko telo. Biračko telo ne vrši suverenu vlast ali određuje ko će je u njegovo ime vršiti. 

Glavni problem predstavničke demokratije je kako obezbediti kontrolu biračkog tela nad

predstavnicima, pošto ona formalno postoji samo u trenutku izbora predstavnika, a ne i

tokom trajanja njihovog mandata.

Činjenica da je predstavnički mandata ograničenog trajanja i želja predstavnika da ponovo

budu izabrani, mogućnosti su za izvesnu kontrolu biračkog tela nad predstavničkim

mandatima.

U sistemu neposredne demokratije skupština svih građana vrši državnu vlast, tj. neposredno

odlučuje. Kako je skupština svih građana jedina institucija vlasti, to u sistemu neposredne

demokratije postoji jedinstvo svih funkcija državne vlasti. 

Poluneposredna demokratija je mešovit sistem, koji se nalazi između predstavničke i

neposredne demokratije. To je sistem u kojem suverenost vrše izabrani predstavnici

građana, ali i sami građani neposredno, putem institucija neposrednog vršenja suverenosti,

tj. vlasti. Učešće građana u vršenju suverenosti, tj. odlučivanju može biti dvojako: u obliku

inicijative, tj. predloga za donošenje odluke (narodna inicijativa) i u obliku samog donošenja

odluke u užem smislu, tj. odlučivanju o predlogu (referendum), a može u obliku jednog i

drugog, tj. da građani predlažu donošenje odluke i da je sami donose.

33. Ustav i suverenost

Danas su retki ustavi koji sadrže odredbu o tome da je država čiju ustavnu organizaciju

utvrđuju suverena. Takvo svojstvo države podrazumeva se samim tim što ona vrši

ustavotvornu vlast i donosi ustav. 

Za razliku od svojstva državne suverenosti koje ustavi, po pravilu, izričito ne naglašavaju,

gotovo da nema ustava koji izričito ne određuje titulara suverenosti u državi.

Sa stanovišta ustavnog prava, najkorektnija odredba o nosiocu suverenosti je ona koja kaže

da su to građani. To je izraz koji je pravno odrediv i čije je značenje sasvim izvesno, za

razliku od izraza ’narod’ ili ’nacija’.

Posle duge pauze, noviji ustavi počeli su ponovo da određuju građanina kao nosioca

suverenosti. Ustav RS od 2006. kaže "Suverenost potiče od građana koji je vrše

referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. –

Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti

suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana."

Za zemlje koje su se u svojim ustavima izjasnile kao socijalističke karakteristična je odredba

o radničkoj klasi ili savezu radnika i seljaka kao nosiocu suverenosti.

34. Legitimnost državne vlasti

Pod legitimnošću se podrazumeva pristanak pripadnika jedne političke zajednice, tj. države,

na postojeće institucije vlasti i njihove vršioce zato što su u saglasnosti sa nekim višim

načelima ili što su obrazovani po određenim proceduralnim pravilima. Legitimna je država u

čijem je konstituisanju i radu što neposrednije ostvarena narodna suverenost.

Legitimnost treba razlikovati od pravne zakonitosti, od legalnosti. Legalnost je organizovanje

i rad institucija vlasti i vršilaca vlasti u saglasnosti sa zakonima važećeg prava, dok je

legitimnost pozitivno vrednovanje, uverenje u valjanost i prihvatanje institucija i vršilaca

vlasti zbog toga što su u saglasnosti sa političkim idealima i vrednostima koji uživaju podršku

većine pripadnika političke zajednice.

Polazeći od različitih osnova i principa legitimnosti, Veber razlikuje tri idealna tipa legitimne

vlasti:

- racionalno-zakonita vlast – počiva na uverenju o ’legalnosti’ opštih pravila ponašanja i

pravu onih koji dolaze na vlast da prema tim pravilima izdaju zapovesti.

- tradicionalna vlast – počiva na dokazanom uverenju u svetost drevnih tradicija i legitimnom

položaju onih koji vrše vlast prema tim tradicijama

- harizmatska vlast – počiva na privrženosti posebnoj i izuzetnoj svetosti, heroizmu ili

uzornom karakteru jedne ličnosti i normativnim uzorima ili naređenjima koji od nje potiču.

Teorije o legitimnosti državne vlasti mogu se grupisati u tri grupe:

- prema teokratskim teorijama – vlast je Božije punomoćje. Pravi vladalac je samo Bog.

Zemaljska vlast ima ovlašćenje da vlada odozgo, od Boga,

- prema autokratskim teorijama – državna vlast iz sebe same crpe izvor svog autoriteta i

svoje moći. Državna vlast je apsolutna u tom smislu što je oslobođena svakog uticaja sa

strane. Državna vlast je legitimna jer proizlazi iz prava države da vlada,

- prema demokratskim teorijama – vlast je punomoćje dobijeno od naroda. Državna vlast

ovlašćenje da vlada ima odozdo, od naroda, od volje naroda. To je demokratska ili narodna

vlast. Državna volja je narodna volja, koja se izražava bilo neposredno, odlukom birača, bilo

preko narodnih predstavnika izabranih na osnovu opšteg prava glasa i neposredno.

Legitimna je ona državna vlast koja potiče od naroda.

Narod se shvata dvojako: ili kao zbir pojedinačnih građana, kada je narodna volja zbir

pojedinačnih volja, ili kao nedeljiva organska celina, koja ima svoju sopstvenu volju.

Smisao teorije o legitimnosti državne vlasti je da ukažu koja je vlast legitimna. To je ona vlast

čiji je titular legitiman. Ako državnu vlast vrši neko drugi, a ne njen legitimni titular, taj drugi

je onda uzurpator, koji trenutno može imati uz sebe materijalnu silu, ali koji za sebe

bespravno prisvaja pravo koje mu ne pripada.

35. Teorije o funkcijama državne vlasti

Iako jedinstvena, državna vlast deljiva je na pojedine svoje funkcije. Funkcija je delatnost

države, koja nosi određena obeležja, usmerena na vršenje državne vlasti. Delatnosti koje

streme jednom istom pravnom cilju, obrazuju jednu funkciju države. Državne funkcije mogu

se utvrditi primenom različitih metoda, pri čemu su najvažnija tri takva merila:

1. materijalno ili objektivno

2. organsko ili subjektivno

3. formalno merilo.

Najjednostavnije merilo za razlikovanje teorija o državnim funkcijama jeste broj državnih

funkcija koje odnosno merilo utvrđuje. Prema tom merilu, razlikuju se dualističke, trijalističke

i kvadrijalističke teorije o državnim funkcijama.

Dualističke teorije suštinu državne vlasti vide u naređivanju i izvršavanju naredbi. Postoji

samo donošenje opštih pravnih normi i njihovo primenjivanje u društvenom životu, njihovo

izvršavanje. Ona vlast koja propisuje opšta pravila ponašanja jeste zakonodavna, a ona koja

ta pravila izvršava je izvršna. Tako široko i neprecizno određena, izvršna vlast istovremeno

apsorbuje upravnu i sudsku vlast. Uprava i sudstvo samo su dve vrste izvršavanja zakona.

Trijalističke teorije sve državne funkcije dele u tri grupe: zakonodavnu, izvršnu (upravnu) i

sudsku. Trijalističke teorije nastale su na osnovu kritike dualističkih teorija, za koje su

smatrale da su suviše uprošćene. Te teorije pošle su od teze da se upravna vlast toliko

razlikuje u materijalnom pogledu od sudske vlasti, da to povlači za sobom različitu

organizaciju i postupak, kao i različitu prirodu akata u kojima te dve vlasti ishode. To je

dovoljno da se one smtraju dvema sasvim različitim državnim vlastima, koje postoje uporedo

sa trećom takvom vlašću, zakonodavnom. Najpoznatiji predstavnici trijalističkih teorija su

Monteskje, Laband, Jelinek, Digi i od domaćih pisaca Slobodan Jovanović i Radomir Lukić.

Prema kvadrijalističkim teorijama pored pomenute tri, treba razlikovati i četvrtu vlast.

Četvrta vlast bila bi izvršna vlast u užem smislu, ili izvršno politička vlast, za razliku od

upravne vlasti koja bi se mogla shvatiti i kao izvršno upravna. Tu četvrtu državnu funkciju

teoretičari najčešće nazivaju funkcijom vlade.

Treba praviti razliku između ovih teorija i teorija koje u okviru izvršne vlasti prave podelu na

vladu i upravu. Ove druge su još uvek trijalističke teorije. 

U trijalističkim teorijama u kojima se u okviru izvršne vlasti pravi podpodela na upravu i

vladu, uprava se obično određuje kao izvršavanje zakona, tj. kao državna funkcija

svakodnevne primene zakona na pojedinačne slučajeve, s druge strane, funkcija vlade se

određuje kao nadzor nad očuvanjem ustava i njegovom primenom, kao i nad

funkcionisanjem najvažnijih javnih sluđbi. Prema nekim piscima, funkcija vlade sastoji se u

izvršavanju dispozicija ustava i vršenju slobodne delatnosti koja nije regulisana pravom, dok

se funkcija uprave sastoji u izvršavanju dispozicija zakona i vršenju slobodne delatnosti koja

je priznata pravnim poretkom.

Žan Rivero smatra da je u nauci javnog prava najteže povući granicu između funkcija vlade i

uprave.

Najpoznatiji predstavnici kvadrijalističkih teorija su Konstan, Majer, Oriju a od naših pisaca

Jovan Đorđević.

36. Materijalni ili objektivni pojam državnih funkcija

Materijalna ili objektivna podela i pojam državnih funkcija utvrđuju se s obzirom na sadržinu

delatnosti države kojom ona ostvaruje svoje ciljeve. Primenom tog merila razlikuju se

zakonodavna, izvršna i sudska funkcija.

Zakonodavnu funkciju država vrši kada stvara norme svog pravnog poretka. Vrši se putem

zakona. Obeležja zakona su da se sastoji od opštih, apstraktnih i novostvorenih

(konstitutivnih) pravnih pravila.

Opštost zakonskog pravila – norme znači da je to norma koja je upućena raznovrsnim

adresatima. Ona važi erga omnes i tiče se neodređenog broja slučajeva i odnosa.

Apstraktnost zakonskog pravila – norme znači da je to norma koja obavezuje semper et ad

semper, nikako se ne iscrpljujući u jednoj primeni. Njene konkretne mogućne primene su

neodredive.

Zakonsko pravilo – norma je novostvoreno (konstitutivno) u tom smislu što se njime vrši

jedna konstituišuća funkcija u pravnom poretku države, ustanovljava se ius novum. To je

suštinsko obeležje zakonodavne funkcije i zakona u materijalnom smislu.

Nema uvek zakon u materijalnom smislu formu zakona, i obrnuto, nije uvek zakon u

formalnom smislu u isto vreme i zakon u materijalnom smislu. Zakon samo u formalnom

smislu je akt, donesen od strane zakonodavnog organa i po zakonodavnom postupku, ali čiju

sadržinu ne čine novokonstituisane pravne norme. Zakon samo u materijalnom smislu je akt

koji se sastoji od novokonstituisanih pravnih normi, ali nije donesen od strane zakonodavnog

organa. Zakon istovremeno i u formalnom i u materijalnom smislu – je akt koji je donesen od

strane zakonodavnog tela, koji istovremeno sadrži novokonstituisane pravne norme.

Zakonodavna funkcija sastoji se u stvaranju normi pravnog poretka države, ali pošto te

norme imaju različitu važnost, to se u okviru zakonodavne funkcije mogu razlikovati sledeće

podfunkcije: zakonodavna ustavotvorna funkcija, funkcija revizije ustava, redovna

zakonodavna funkcija i normativna funkcija, koja se vrši formalno upravnim aktima. 

Izvršna funkcija – aktima izvršne vlasti ostvaruje se izvršavanje zakona. Izvršna funkcija je

izvršna u odnosu na zakonodavnu, pošto su njeni ciljevi određeni zakonom i zato što se

moraju ostvarivati u granicama određenim zakonom.

Najvažnija obeležja izvršne funkcije jesu neposrednost i konkretnost. Takva delatnost teži ili

zaštiti javnog poretka (delatnost policije) ili upotpunjavanju pojedinačnih aktivnosti kad su

ove nedovoljne za podmirenje potreba građana ili kad sasvim izostaju (privredna delatnost

države) ili u pružanju pogodnosti i usluga koje su neophodne stanovništvu (vršenje javnih

službi).

Izvršna funkcija može se podeliti na upravnu funkciju i na funkciju vlade. Upravnom

funkcijom država se stara o javnim interesima koje preuzima kao svoje sopstvene interese.

To čini konkretnim i izvršnim pravnim aktima kojima se izvršava dispozicija zakona. Funkcija

vlade nema za predmet pojedinačne javne interese, nego celokupni život države, uzet u

celosti.

Funkcija vlade vrši se sa znatnom, katkad i punom diskrecionalnošću i posredstvom tzv.

političkih akata, kojima državni organi preduzimaju najvažnije i najvitalnije mere u

unutrašnjoj i spoljnoj politici zemlje. Takvi bi akti bili: imenovanje članova vlde, sazivanje i

raspuštanje zakonodavne skupštine, parlamentarno izglasavanje poverenja i nepoverenja

vladi, zaključivanje međunarodnih ugovora, objavljivanje rata, zaključivanje mira itd.

Akti ove funkcije nemaju posebnu formu, ali je bitno da je njihovo donošenje neposredno

regulisano ustavom. Često akte vlade nije moguće po formi razdvojiti od akata zakonodavne

i upravne funkcije, u koje se akti vlade često prerušavaju.

Sudska funkcija – je delatnost države kojom se garantuje održavanje i ostvarivanje pravnog

poretka. Tri suštinska elementa sudske funkcije su: pravna norma, ljudsko ponašanje koje se

vrednuje i spor.

Pravna norma je ona konkretna norma po čijoj se meri valorizuje ljudsko ponašanje. Ona je

merilo za vršenje sudske funkcije, pa se zbog toga kaže da je i sudska funkcija vezana

zakonom. Ne vezuju sve pravne norme sudiju čvrsto. 

Ljudsko ponašanje je ono koje se vrednuje sa stanovištva pravne norme. Sudija, pošto utvrdi

činjenično stanje u vezi s odnosnim ponašanjem i domašaj pravne norme koju treba

primeniti, mora odlučiti koje će se pravne posledice na to ponašanje primeniti.

Spor je suštinski element za sudsku funkciju. Spor kao element sudske funkcije, omogućuje

razlikovanje sudstva od uprave. Jer, i sudstvo i uprava se konkretizuju u izvršenju pravne

norme. Tipičan izraz sudske funkcije je presuda ili odluka."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:05 pm

37. Organski ili subjektivni pojam državnih funkcija

Organski ili subjektivni pojam državnih funkcija polazi od podele državnih funkcija na različite

državne organe, tj. na različite nosioce koji se nalaze na vrhu države.

U tesnoj je vezi sa teorijom o podeli vlasti koju je formulisao Monteskje. Ta teorija kaže da je

radi obezbeđenja skladnog funkcionisanja države i istovremenog garantovanja slobode

građanima nužno da svaka državna funkcija u materijalnom smislu bude poverena jednom

organu, ili nizu različitih organa, tako da se ne može dogoditi da pojedinac ili skupština

istovremeno mogu donositi zakone, izvršavati ih i donositi presude na osnovu zakona. Prema

rečima Monteskjea, potrebno je da ’vlast zaustavlja vlast’.

Teoriju o podeli vlasti prihvata ogromna većina ustava u svetu. Prema organskom ili

subjektivnom pojmu državnih funkcija, zakonodavna funkcija se sastoji od jedne ili dve

skupštine (doma), koje imaju predstavnički karakter, s kojima se ponekad sjedinjuje i šef

države, s tim što se ne retko od istog organskog ansambla sastoji i ustavotvorna vlast,

izvršna funkcija sastoji se od šefa države, od vlade i od raznovrsnih podređenih organa

uprave, sudska funkcija sastoji se od organa pravosuđa.

Formalni pojam funkcija državne vlasti polazi od različite forme akata koje donose različite

državne vlasti i dobrim delom izjednačuje se s organskim pojmom, pošto svaka vlast donosi

svoje akte u tipičnoj formi. 

Zakonodavnu funkciju država vrši kad donosi formalni zakon, izvršnu funkciju država vrši kad

donosi upravni akt, a sudsku kad donosi presudu.

Svi akti koje donosi jedna funkcija, pored svoje tipične forme, dobijaju samim tim što su u

takvu formu odeveni, snagu svojstvenu formalnim aktima te funkcije. A to znači da formalni

zakoni dobijaju tzv. zakonsku snagu, presude dobijaju snagu presuđene stvari, a upravni akti

dobijaju snagu izvršne vlasti, tj. postoji mogućnost javne uprave da neposredno sprovede

izvršenje sopstvenih akata, a da pri tom nije obavezna da se kao privatni subjekti za to obrati

sudskoj vlasti, osim ako u posebnim slučajevima nije izričito drukčije predviđeno normama o

državnoj organizaciji.

Presuda uvek ima svoju posebnu snagu, bilo da je donesena od strane sudske vlasti, bilo od

strane zakonodavne ili izvršne vlasti. Drukčiju snagu imaju presude ustavnih sudova koje

mogu erga omnes staviti van snage formalne zakone i akte koji imaju snagu zakona, ukoliko

su oni proglašeni neustavnim, ali to je zbog toga što ustavni sudovi rešavaju ustavne

sporove, a ne redovne sudske sporove.

38. Pojam državnih funkcija prema Ustavu Republike Srbije

Ustav Republike Srbije od 2006. daje nedvosmisleni organski pojam državnih funkcija. Ustav

polazi od podele državne vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ne određuje sadržinu

svake od tri vlasti, nego njihovog nosioca, s kojim izjednačuje odnosnu državnu vlast.

Narodna skupština je ’najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti’.

Narodna skupština ne vrši u celini ustavotvornu vlast samostalno, nego samo jednim delom,

a drugim uz sadejstvo građana na ustavotvornom referendumu. Vlada je ’nosilac izvršne

vlasti’. Sudska vlast ’pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti’. Predsednik Republike

’izražava državno jedinstvo’. Ustavni sud ’štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska

prava’.

Izvan podele su ostali predsednik Republike i Ustavni sud, za koje nije rečeno da vrše ni

zakonodavnu, ni izvršnu, ni sudsku funkciju. To je učinjeno kako bi ti državni organi uspešnije

vršili svoju osnovnu funkciju usklađivanja i kontrole celog ustavnog poretka.

U državama sa parlamentarnim sistemom vlasti, kakav u osnovi postoji i u Republici Srbiji,

teško da se može prihvatiti teza o postojanju navodno autonomne predsedničke funkcije, jer

prema Ustavu Republike Srbije predsednik Republike nije organ odlučivanja nego nosilac

ovlašćenja da daje impulse i inicijative i da vrši kontrolu koja se tiče ili političkog

usmeravanja države ili funkcionisanja parlamentarne većine.

39. Teorija o podeli vlasti

Podela vlasti je jedno od mogućih organizaciono-tehničkih načela na kojem se uređuju odnosi

između državnih vlasti (funkcija). To načelo je prvi formulisao Monteskje u svom delu ’Duh

zakona’. Monteskje je želeo da svojom doktrinom o podeli vlasti pruži pojedincu veće

garantije političke slobode. Vlast se ne mže vršiti na arbitreran i nekontrolisan način. Ona ne

može biti koncentrisana kod jedne jedine ličnosti, pošto je večito iskustvo da onaj ko ima tu

vlast sklon da je zloupotrebi. Da bi se takve zloupotrebe izbegle, potrebno je da vlast

zaustavlja vlast. To se postiže tako što se svaka od tri vlasti dodeljuje posebnoj grupi organa,

tako da svaka vlast kontroliše drugu vlast, čime se uspostavlja ravnoteža vlasti. Teorija o

podeli vlasti podrazumeva da je svaka od tri državne funkcije poverena nizu organa

međusobno koordiniranih, koji obrazuju jednu organizacionu celinu.

U teoriji najveća razmimoilaženja nastala su u vezi sa tumačenjem Monteskjeovog shvatanja

podele vlasti.

Prema prvom shvatanju, podela vlasti tumači se kao potpuna izolacija vlasti i ona postoji kod

svaka od tri funkcije državne vlasti vrši nezavisno od ostale dve funkcije državne vlasti. To se

najpotpunije postiže ukoliko svaku funkciju državne vlasti isključivo vrši samo jedan državni

organ, pri čemu su nosioci svake pojedinačne funkcije državne vlasti organizaciono i

funkcionalno nezavisni jedan od drugog. Jedan isti državni organ ne može vršiti više od jedne

funkcije državne vlasti. Time se postiže da nosioci funkcija državne vlasti budu među sobom

nezavisni i ravnopravni, što je uslov slobode i demokratije.

Prema drugom shvatanju, podela vlasti znači takav sistem vršenja funkcija državne vlasti u

kojem pojedinu od tih funkcija ne vrši samo jedan državni organ, odnosno vrsta organa, nego

više različitih neidentičnih organa. Svaka od tri grupe organa vrši jednu od tri funkcije

državne vlasti kao svoju osnovnu funkciju, s tim što istovremeno postoji mogućnost

učestvovanja u vršenju funkcije dodeljene drugoj vrsti državnih organa. U teoriji najpoznatiji

predstavnik ovakvog shvatanja podele vlasti bio je Šarl Ajzenman. Takvo shvatanje bliže je

Monteskjeovom shvatanju odnosa između tri državne vlasti.

Učenje o podeli vlasti je danas prevaziđeno, pošto umesto legislative i egzekutive danas

postoji novi funkcionalni dualizam, koji se ogleda u odnosu dva pola u vršenju državne vlasti.

Prvi pol čini politička manjina, koja se izražava u parlamentarnoj opoziciji a drugi pol čini

politička većina, tj. većinska stranka koja se izražava u parlamentarnoj većini i u vladi.

Umesto da se vlast vrši na liniji odnosa legislativa – egzekutiva, u novim uslovima ona se vrši

na liniji odnosa opozicione manjine i vladajuće većine.

U Ustavu Rep.Srbije od 2006. kaže se: ’Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na

zakonodavnu, izvršnu i sudsku. – Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj

kontroli. – Sudska vlast je nezavisna.’

40. Teorija o jedinstvu vlasti

Jedinstvo vlasti je organizaciono-tehničko načelo na kojem se uređuju odnosi između nosilaca

različitih funkcija vlasti suprotno načelu podele vlasti. Postoji apsolutni i relativni oblik načela

jedinstva vlasti. U apsolutnom obliku načelo jedinstva vlasti postoji kada sve državne funkcije

vrši jedan isti državni organ, odnosno jedan jedinstveni hijerarhijski niz istovetnih državnih

organa. Danas je jedinstvo vlasti u apsolutnom obliku nezamislivo. U relativnom obliku

jedinstvo vlasti postoji kad nije obezbeđena nezavisnost neke od državnih vlasti. Svaku od

državnih funkcija vrši poseban državni organ, pa u tom smislu postoji podela vlasti, ali sve

vlasti nisu nezavisne, pa u tom smislu postoji jedinstvo vlasti. Jedan državni organ ima

nadmoćnost u odnosu na druge, tako što su mu svi organizaciono ili funkcionalno podređeni,

što su jednostavno njegovi organi.

Da bi vršenje funkcija državne vlasti bilo organizovano na organizaciono-tehničkom načelu

jedinstva vlasti, potrebno je da zakonodavni organ, koji je nosilac zakonodavne funkcije u

celini, ima mogućnost da utiče na rad nosilaca drugih funkcija državne vlasti ili da

neposredno, odnosno posredstvom svojih organa, vrši druge funkcije državne vlasti, s tim što

se nosioci drugih funkcija državne vlasti nikako ne mogu mešati u rad zakonodavnog organa.

Organizaciona sredstva uticaja svode se na ovlašćenja izbora nosilaca drugih funkcija

državne vlasti, kao i na mogućnosti njihovog opoziva ne samo za nezakonit, nego i za

necelishodan rad. Funkcionalna sredstva uticaja svode se na nadzor nad radom nosilaca

drugih funkcija i eventualno na mogućnost ukidanja, odnosno poništavanja njihovih akata, na

određivanje pravaca i sadržine njihog rada, kao i na mogućnost supstituisanja nosilaca tih

funkcija državnim organom koji je nosilac jedinstva državne vlasti.

Nezavisno od toga u kojem obliku se ispoljavao, princip jedinstva vlasti, odričući se

neophodnih ograničenja vlasti u interesu političke slobode koju je preporučivao Monteskje,

uključujući u sebe rizik razaranja pluralizma u okviru demokratije. To je sasvim očigledno kad

do jedinstva vlasti dolazi u korist egezekutive.

41. Predsednički sistem

Predsednički sistem je oblik državne vlasti, zasnovan na načelu stroge podele državne vlasti.

Suštinska obeležja predsedničkog sistema su sledeća:

1. monocefalna egzekutiva, oličena u šefu države kojeg neposredno biraju građani, što je

način da mu se obezbede ugled i uticaj ravni onima koje uživa narodno predstvaništvo,

parlament

2. ne postoje sredstva kojima bi jedna vlast mogla uticati na egzistenciju druge vlasti, a

postoji uzajamna nezavisnost predsednika i parlamenta

3. postoji stroga podela poslova, prema kojoj je zakonodavstvo u osnovi rezervisano za

domove parlamenta, poslovi izvršne vlasti za šefa države, a poslovi sudske vlasti za sudove.

Suština predsedničkog sistema leži u položaju i organizaciji izvršne vlasti. Predsednik 

republike istovremeno vrši funkciju šefa države i šefa vlade, odnosno on je istovremeno i šef

države i vlada, tj. čitava egzekutiva. Zbog ovakvog načina organizacije izvršne vlasti, ceo

sistem vlasti dobio je naziv predsednički.

Predsednik je u prvom redu šef izvršne vlasti: on imenuje starešine upravnih resora, koji

odgovaraju samo njemu za svoj rad, studije, ambasadore, najviše činovnike i službenike u

zemlji. Pored ovlašćenja šefa države, on ima i ovlašćenja vlade i prvog ministra iz

parlamentarnog sistema, s tim što je njegova vlast jača i šira od ovih. Predsednika republike

biraju ili građani neposredno ili izborni kolegijum, koji je širi i različit od parlamenta. Dva su

ustavna ograničenja moguće personalizacije vlasti posredstvom ove institucije: prvi je

relativno kratko trajanje mandata, dok je drugi dopuštanje samo jednog uzastopnog izbora ili

isključivanje svakog uzastopnog izbora.

Za vreme celog svog mandata predsednik, uz pomoć svog kabineta vrši celokupnu izvršnu

vlast, dok zakonodavni organ, parlament vrši celokupnu zakonodavnu vlast. Odavde

proizlaze dve važne posledice. Prva je da nijedan organ ne može intervenisati u vršenju

funkcije dodeljene drugom organu. Druga je da nijedan organ nikad ne može odlučivati o

postojanju drugog.

U predsedničkom sistemu vlasti važna poluga u međuzavisnosti nosilaca vlasti putem

koordinacije je i sudska vlast. Tu vlast vrše sudovi prema načelu samostalnosti i nezavisnosti,

u nadležnost im je dato i ovlašćenje da ispitaju ustavnost akata koje je doneo parlament, pre

svega zakona. Rešavajući konkretne sporove, sudovi su ovlašćeni da ne primene zakon koji

smatraju neustavnim, primenjujući na taj način, prilikom rešavanja konkretnog spora,

neposredno ustav.

Prvi i najtipičniji predsednički sistem stvoren je u SAD Ustavom od 1787. Predsednički sistem

pokazuje danas niz oblika ili varijanti: od slabog do jakog, uključujući tu i apsolutnog šefa

države. Poseban oblik predsedničkog sistema funkcioniše pod nazivom ’prezidencijalizam’.

Prezidencijalizmom se naziva sistem koji proizlazi iz predsedničkog sistema. Ali koji ne

poštuje osnovni zakon na kojem se taj sistem zasniva, a to je stroga podela vlasti. Ta

deformacija predsedničkog sistema obuhvata dva različita modela:

1. Konzulski prezidencijalizam – latinoameričku varijantu karakteriše premoć šefa države i

neposredno uplitanje vojske u funkcionisanje vlasti. Afrički prezidencijalizam izraz je nužnosti

da se uspostavi dovoljno moćna vlast kojom bi se prevazišle etničke podele. Takvi ciljevi se

ostvaruju posredstvom ustanove šefa države, kojem se dodeljuju pregorative koje ovaj organ

ne poseduje u istinskom predsedničkom organu (zakonodavna inicijativa, pravo raspuštanja

skupštine...)

2. Parlamentarni prezidencijalizam – obuhvata mešovite sisteme koji su pozajmili izvesna

obeležja predsedničkog sistema uz očuvanje parlamentarnih mehanizama vlasti. Prvi takav

primer mešavine dva sistema pružao je Vajmarski ustav od 1919., prema kojem se

predsednik republike birao neposrednim izborima, dok je vlada bila politički odgovorna

parlamentu.

42. Parlamentarni sistem

Parlamentarni sistem je poseban oblik državne vlasti zasnovan na načelu podele vlasti.

Načelo gipke podele vlasti ili saradnje vlasti, na kom se zasniva parlamentarni sistem,

pretpostavlja:

1. gipku specijalizaciju vlasti, što uključuje i postojanje oblasti u kojima zajednički deluju

različiti državni organi, nosioci različitih vlasti

2. sredstva uzajamnog pritiska jedne vlasti na drugu.

Paralamentarni sistem nastao je u Engleskoj, kao plod lagane evolucije odnosa

između kralja i parlamenta.

U parlamentarnom sistemu zakonodavna vlast pripada parlamentu, koji je najčešće dvodom i

čiji se članovi biraju opštim i neposrednim glasanjem. Izvršna vlast organizovana je kao

bicefalna, tj. ima dva nosioca – šefa države i vladu. Parlamentarni sistem karakteriše

promenjiva , parlamentarna egzekutiva.

Šef države je stabilni element izvršne vlasti, na njega parlament ne može ni na koji način

uticati, niti ga ustavni organ može iz političkih razloga smeniti pre isteka vremena na koje je

izabran. To ne znači da za akte šefa države niko ne snosi odgovornost. Za njih odgovara šef

vlade ili nadležni ministar koji ih je premapotpisao, zajedno sa šefom države. Predsednik

vlade ili ministar svojim premapotpisom jamči za istinitost potpisa šefa države i preuzima na

sebe odgovornost za premapotpisani akt. Osnovna funkcija šefa države u parlamentarnom

sistemu je usklađivanje dve aktivne, efektivne vlasti, vlade i parlamenta.

Vlada proizlazi iz parlamentarne većine, a čine ga starešine upravnih resora i članovi bez

resora, s predsednikom vlade, odnosno prvim ministrom (premijerom) na čelu. Vlada je

efektivni i operativni deo izvršne vlasti. Vlada posle izbora u parlamentu postaje samostalna

u odnosu na šefa države, u tom smislu što je odgovorna jedino parlamentu. Svoju funkciju

vrši pod stalnom kontrolom parlamenta i obavezna je da se povuče čim izgubi njeno

poverenje. Parlament je iz političkih razloga može smeniti pre vremena na koje je izabrana.

Vlada je nosilac zakonodavne inicijative i daleko najveći broj zakona koji je usvojen u

parlamentu proizašao je iz vladinih zakonskih predloga.

U parlamentarnom sistemu dominiraju dva problema: problem odnosa između parlamenta i

vlade i problem harmonizacije tih odnosa. Ti odnosi zasnovani su na međuzavisnosti putem

integracije.

Pojedinačna obeležja parlamentarnog sistema mogla bi se podvesti pod tri njegova načela:

1. Ravnopravnost legislative i egzekutive – ostvaruje se dvojako. Svaka od ove dve vlasti

može okončati egzistenciju one druge. Instrumenti posredstvom kojih se to ostvaruje su

glasanje o nepoverenju vladi i raspuštanje parlamenta. Drugi element postizanja

ravnopravnosti dve vlasti je što svaka od njih ima svoja sopstvena ovlašćenja. Zakonodavna i

finansijska vlast pripada parlamentu, a izvršavanje zakona i usmeravanje državne uprave

egzekutivi.

2. Saradnja između vlasti – vlada ima pravo ulaska u parlament, prisustvovanja sednicama i

pravo na reč u toku sednica parlamenta. Brojna su sredstva putem kojih vlada može

učestvovati u radu parlamenta. To su: zakonodavna inicijativa, učešće u utvrđivanju dnevnog

reda na sednicama parlamenta, učešće u parlamentarnim debatama. Parlament vrši stalnu

kontrolu nad vladom tako što ima pravo da saslušava članove vlade, da formira stalne

komisije, anketne i kontrolne odbore koji prate i kontrolišu rad vlade, da glasa o budžetu, bez

kojeg vlada nije u stanju da vrši svoje funkcije, da članovi parlamenta postavljaju vladi

pitanja i slično.

3. Postojanje sredstava uzajamnog uticaja jedne vlasti na drugu ne sme da dovede u pitanje

načelnu ravnopravnost vlasti. To posebno važi kad između dve vlasti nastane spor.

Parlament tada može pokrenuti pitanje političke odgovornosti vlade. Politička odgovornost je

odgovornost za rad vlade koji parlament ocenjuje kao necelishodan, premda on može biti

savršeno zakonit.

Odgovornost vlade može biti kolektivna. Ona znači da vlada kao celina podnosi

ostavku kad joj se izglasa nepoverenje. Odgovornost vlade može biti i pojedinačna, tj.

pojedinih ministara, članova vlade. Odgovornost vlade nalaže da vlada stalno ima

parlamentarnu većinu, tj. da uživa poverenje parlamenta.

Vlada raspolaže protivsredstvima za rešavanje spora sa parlamentom. Najmoćnije takvo

sredstvo je raspuštanje parlamenta, ali i postavljanje pitanja svog poverenja u parlamentu

oblik je pritisaka na parlament. Time vlada izbegava mogućnost da bude potčinjena

parlamentu. U slučaju neslaganja s parlamentom, vlada se mora ili pokoriti volji parlamenta

ili povući.

Za praktično funkcionisanje opisanog modela parlamentarnog sistema potrebno je ispunjenje

određenih društvenih i političkih pretpostavki. Prva i najvažnija takva pretpostavka je

postojanje jasne i stabilne parlamentarne većine. Ovakvu većinu najlakše obezbeđuje

dvostranački sistem. Druga pretpostavka uspešnog funkcionisanja parlamentarnog sistema

je postojanje u političkim programima i delatnosti političkih stranaka u zemlji određenog

stepena saglasnosti o temeljima društvenog uređenja i podudarnosti njihovih zahteva u

tekućoj političkoj akciji.

43. Oblici parlamentarnog sistema

Parlamentarni sistem je nastao u Engleskoj, u procesu borbi između plemstva i buržoazije, s

jedne, i monarha, s druge strane, da bi se kasnije razvio u nizu, pre svega, evropskih

zemalja. Danas u političkoj praksi postoji nekoliko oblika parlamentarnog sistema, od kojih su

najpoznatiji onaj koji postoji u Velikoj Britaniji i onaj koji postoji u Francuskoj. Britanski

parlamentarni sistem počiva na dvostranačkom sistemu. U njemu je esencijalni deo izvršne

vlasti kabinet (vlada), koji je faktički najvažniji nosilac izvršne vlasti. Uticaj šefa države na

formiranje vlade je krajnje formalan. Francuski parlamentarni sistem funkcioniše u uslovima

višestranačkog sistema, pa u njemu šef države ima odlučujuću ulogu prilikom imenovanja

vlade, a i sam je nosilac važnih poslova izvršne vlasti.

Najpoznatiji oblici parlamentarnog sistema su: dualistički, monistički, klasični i

’racionalizovani’ parlamentarni sistem.

1. Dualistički parlamentarni sistem, naziva se i orleanski, jer se primenjivao za vreme julske

monarhije u Francuskoj. Karakteriše se dvostrukom odgovornošću vlade, pred monarhom i

pred parlamentom. Vlada mora uživati poverenje parlamenta i podržku šefa države. Šef

države je efektivna vlast i on raspolaže diskrecionim pravom raspuštanja parlamenta,

odlažućim vetom na odluke parlamenta i pravom da smeni vladu. Šef države imenuje i

razrešava ministre, posebno prvog ministra i lično se meša u vodjenje unutrašnje i spoljne

politike. On je nosilac zakonodavne inicijative i prava zakonodavne sankcije (potvrde

zakona).

2. Monistički parlamentarni sistem karakteriše slabljenje izvršne vlasti, čija ovlašćenja vrši

vlada odgovorna parlamentu, isključivo njegovom donjem domu. Vlast proizlazi iz jednog

jedinog izvora – parlamenta. Šef države je potisnut. Kod monističkog parlamentarnog

sistema postoji opasnost koncentracije svih vlasti kod parlamenta i time pretvaranja tog

sistema u skupštinski.

3. Klasični ili obični parlamentarni sistem nastao je i danas funkcioniše prema najprostijoj

organizacionoj shemi. U njemu dominira obično većinsko načelo, pa se zove i većinski

parlamentarni sistem. Klasični parlamentarni sistem je monistički parlamentarni sistem, ali

karakterističan po stranačkoj homogenosti parlamentarne većine iz koje proizlazi vlada, zbog

čega se mandat vlade poklapa sa trajanjem parlamentarnog saziva. U jednom broju zemalja

višestranački parlamentarni sistem nije dao zadovoljavajuće rezultate. Zato se nastojalo da

se vladi prilikom njenog formiranja pruži najveća moguća parlamentarna većina. Kao i da se

poslanici obavežu da dobro promisle pre nego što primoraju vladu na odstupanje.

4. ’Racionalizovani’ parlamentarni sistem ima glavni cilj stvaranje stabilne vlade.

Racionalizacija je težila da za imenovanje i pokretanje odgovornosti vlade uvede

kvalifikovanu većinu, kako bi se obezbedila stabilnost vlade. Racionalizovani parlamentarni

sistem je sitem koji na detaljan način organizuje odnose između vlade i parlamenta i izražava

se kao vrlo složen splet odnosa. Dodaje se da se racionalizacija odnosa između legislative i

egzekutive proteže i na druge elemente, osim na izbor i političku odgovornost vlade.

44. Mešoviti i autoritarni sistem

Nestabilnost vlade, koja se pripisuje parlamentarnom sistemu, dovodi u pojedinim zemljama

do primene mešovitog sistema, koji se nalazi, prema svojim obeležjima, između

predsedničkog i parlamentarnog. Od predsedničkog sistema pozajmljuje ustanovu

predsednika republike izabranog na neposrednim izborima ili od strane posebnog izbornog

kolegijuma. Od parlamentarnog sistema pozajmljuje vladu, kao kolegijalni organ solidarno

politički odgovoran parlamentu.

Mešovite sisteme karakteriše organska nezavisnost šefa države. Vlada je politički odgovorna

u parlamentu, preko šefa države može učestvovati u raspuštanju parlamenta, uključena je u

zakonodavni rad parlamenta, funkcioniše parlamentarna kontrola delatnosti vlade. Iako u

mešovitim sistemima postoji formalno bicefalna egzekutiva, stvarno je u tim sistemima

egzekutiva bliža monocefalnoj egzekutivi. Vlada je u senci predsednika republike koji

imenuje i razrešava predsednika vlade, a na predlog predsednika vlade imenuje i razrešava

njene članove.

Mešoviti sistemi nose u sebi potencijalnu slabost. Povećavaju rizik sukoba, posebno ako svaki

od organa legislative ili egzekutive želi da koristi svu vlast kojom raspolaže. U osnovi se u

parlamentarnom kontekstu odnosa nalaze dva organa od kojih svaki ima istu demokratsku

legitimaciju neposrednih izbora, što može dovesti da različito politički iskazuju jednu istu

suverenost. Takva kontradikcija se rešava trajnim smanjivanjem uloge ili predsednika

republike ili parlamenta.

Mešoviti sistemi funkcionišu u državama koje se vrlo razlikuju prema površini teritorije koju

zauzimaju, prema broju stanovnika, prema prošlosti i prema nivou privrednog razvoja. Od

mešovitih sistema koji funkcionišu danas treba pomenuti Austriju, Finsku, Irsku, Island,

Portugaliju i Francusku pod ustavom Pete republike.

Autoritarni sistem – zasnovan je na jedinstvu vlasti. Jedinstvo vlasti u njima sprovodi se u

korist egzekutive. Primeri takvog sistema su režim konzulata i prvog i drugog carstva u

Francuskoj, fašistički režim u Italiji, nacional-socijalistički režim u Nemačkoj, Frankov režim u

Španiji. Državne vođe ojačane čestim plebiscitima koji su im pribavili pristanak naroda i

demokratski politički izgled, počeli su da zamišljaju kako su oni jedini i istinski predstavnici

naroda.

45. Skupštinski sistem

Skupštinski sistem zasniva se na načelu jedinstva tj. preplitanja vlasti u korist skupštine

(parlamenta). Postoji kad skupština na osnovu ustava ima i u praksi političku prevlast nad

vladom. Drugo njegovo obeležje su povećane nadležnosti skupštine. Njegove pristalice u

teoriji tvrde da u državi ne mogu postojati tri jednake vlasti. U stvarnosti, samo jedna od njih

proizilazi iz naroda, to je zakonodavna vlast, oličena u parlamentu. U praksi, skupština

zadržava za sebe osnovnu funkciju donošenja zakona, a na druge organe prenosi izvršavanje

zakona i suđenje.

Skupštinski sistem je posledica Rusovog shvatanja društvenog ugovora. Prema njegovoj

koncepciji narodne suverenosti, tamo gde narod ne može sam vršiti zakonodavnu vlast,

logično je da sve vlasti poveri skupštini koju sam bira i koja iz njega proizlazi. Takav sistem

naziva se skupštinski ili konventski.

Skupštinski sistem u organizacionom smislu podrazumeva sledeće:

1. kolegijalni oblik egzekutive

2. imanovanje egzekutive od strane skupštine

3. mogućnost razrešenja egzekutive od strane skupštine

4. pravo skupštine da poništi odluke egzekutive.

Kriterijum za razlikovanje skupštinskog sistema od parlamentarnog nalazi se u 

nemogućnosti egzekutive da postavi pitanje svog poverenja i da raspusti skupštinu.

Zbog relativno slabe primene skupštinskog sistema u praksi, opravdano se postavlja pitanje

da li je održivo skupštinski sistem još uvek smatrati kategorijom ili oblikom u sistematizaciji

vlasti.

Moris Diverže negira da je do danas uopšte postojao skupštinski sistem. On ističe da je to

sistem vlasti koji poznaju samo udžbenici ustavnog prava, a ne i stvarnost. Ima i autora koji

smatraju da bi bilo nepromišljeno naglim potezom izbrisati skupštinski sistem sa ustavne

mape. Postoji i mišljenje da je skupštinski sistem zabludeli ili izopačeni parlamentarni sistem.

Primer skupštinskog sistema su privremena vlast skupštine (Konventa) u toku francuske

revolucije, a kao trajni sistem potčinjenosti egzekutive legislativi ističe se Švajcarska, prema

ustavima od 1848, 1874, i 1999.

Pojedini autori svrstavaju u skupštinski sistem i savremeni ustavni sistem Izraela.

46. Sistem vlasti u Republici Srbiji

Ustav Republike Srbije od 2006. ponovio je sistem vlasti uspostavljen u Ustavu 1990.

Državna vlast je podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, a ’odnos tri grane vlasti

zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli’.

Narodna skupština je ’najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti’.

Pored toga što odlučuje o promeni ustava i donosi i menja zakone, narodna skupština

odlučuje i o drugim pitanjima u vezi sa državnom suverenošću i u vezi sa odbranom i

bezbednošću. Narodna skupština vrši i izbornu funkciju i kvazisudsku funkciju.

Vlada je ’nosilac izvršne vlasti’. Njene osnovne funkcije su:

1. utvrđivanje i vođenje politike

2. izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine

3. usmeravanje i usklađivanje rada organa državne uprave. 

Vlada utvrđuje i vodi politiku tako što Narodnoj skupštini predlaže zakone i druge opšte akte i

daje mišljenje o njima kad ih podnese drugi predlagač, izvršava zakone tako što donosi

uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona, a rad organa državne uprave usmerava i

usklađuje tako što propisuje unutrašnje uređenje ministarstva i drugih organa državne

uprave, vrši nadzor nad njihovim radom i što je državna uprava za svoj rad odgovorna Vladi.

Predsednik republike izražava jedinstvo Republike Srbije. Predsednik je moderator u

odnosima između nosilaca dve osnovne političke vlasti, zakonodavne i izvršne, Narodne

skupštine i Vlade. On je šef države, državni organ koji oličava državu, pa je njegova osnovna

funkcija predstavljanje države u zemlji i inostranstvu. Njegovo najjače ustavno ovlašćenje je

da je vrhovni komandant Vojske Srbije. Kao moderator u odnosima između dve aktivne vlasti,

Narodne skupštine i Vlade, predsednik ukazom proglašava zakone i stim u vezi ima pravo

suspenzivnog zakonodavnog veta, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika

Vlade i kandidate za nosioce javnih funkcija koje bira Narodna skupština, ima pravo da na

obrazložen predlog Vlade raspusti Narodnu skupštinu. Kao organ predstavljanja države u

zemlji i inostranstvu predsednik republike postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike

srbije na osnovu predloga Vlade i prima akreditivna i opozivna pisma stranih dplomatskih

predstavnika. Kao vrhovni komandant Vojske Srbije predsednik Republike ’komanduje

Vojskom Srbije i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije’.

Sudovi vrše sudsku vlast, koja je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije. Sudovi su

nezavisna grana vlasti, odvojena u vršenju svoje osnovne funkcije od nosioca zakonodavne i

izvršne vlasti, premda ’sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kad je to

predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih

međunarodnih ugovora’.

Ustavni sud štiti ustavnost i zakonitost.

Sistem vlasti u Republici Srbiji prema Ustavu od 2006. ima spoljašnja obeležja mešovitog

sistema, kakav danas postoji u ogromnoj većini bivših socijalističkih zemalja. Sistem vlasti u

Republici Srbiji više naginje parlamentarnom nego mešovitom sistemu, konkretno, naginje

racionalizovanom parlamentarnom sistemu."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:05 pm

47.POJAM POLUNEPOSREDNE DEMOKRATIJE

Neposredna demokratija je integralna primena ideje demokratije kao neposredne vladavine

naroda. Ona postoji kad se pripadnici jedne politicke zajednice okupljaju na javnom mestu ili

na jednom prostoru I odlucuju o javnim poslovima. Najraniji oblici neposredne demokratije

pojavili su se u V I IV veku pre nase ere i to su bile skupstine svih slobodnih gradjana u Atini

(eklezije). Neposredna demokratije je sa stanovista savremenih drzava “domen utopije”.

Zato primena neposredne demokratije dolazi u obzir samo u malim teritorijalnim jedinicama-

danas u Svajcarskoj postoji nekoliko kantona koji imaju mali broj stanovnika.

Neposredna demokratije je zamenjena predstavnickom demokratijom. U njoj gradjani ne

odlucuju neposredno na svom skupu,ali zato neposredno biraju one koji ce u njihovo ime

odlucivati. 

Predstavnicka demokratija kritikovana je sa stanovista teorije drustvenog ugovora I narodne

suverenosti kao oblik otudjivanja suverenosti od svog autenticnog nosioca. Zato je

primenjeno nekoliko nacina ne bi li se ublazio cisti predstavnicki sistem vlasti,medju kojima

su najpoznatiji - imperativni mandat,opoziv,kratko trajanje mandata I sl. Ali nastajali su I

posebni oblici putem kojih je predstavnicka demokratija pretvarana u poluneposrednu

demokratiju. 

Poluneposredna demokratija je kombinacija predstavnicke I ciste demokratije. U njoj postoje

predstavnicki organi,parlament I drugi,ali o najvaznijim javnim pitanjima,posebno u oblasti

zakonodavstva,narod rezervise za sebe donosenje odluke bez ucesca predstavnika naroda ili

u kombinaciji s ovim. Razlog takvog odlucivanja je prakticna vaznost tih pitanja I zelja naroda

da se njima neposredno bavi. Postoji vise oblika neposrednog odlucivanja gradjana u okviru

predstavnicke demokratije. Takvi oblici su: 

1. narodna inicijativa

2. referendum,narodni veto

3. plebiscit. 

Prema sadrzini radnje kojom se ucesce naroda manifestuje,ovi oblici se mogu podeliti na one

u kojima narod predlaze donosenje odredjenih akata I na one u kojima donosi odredjene

akte, pa se svode na narodnu inicijativu I na referendum. Oba institute su ustanove

neposrednog narodnog zakonodavstva.

48.NARODNA INICIJATIVA

Narodna inicijativa je ovlascenje odredjenog dela birackog tela da pokrene postupak za

promenu ustava ili za donosenje formalnog zakona. Donosilac tih akata ima obavezu dap o

predlogu biraca postupi, tj.da pokrene postupak za donosenje takvih akata. Narodna

inicijativa omogucuje biracima da dobiju zakon koji smatraju oportunim,cak I kada se

parlamenrt tome suprotstavlja. Ona prisiljava parlament da odlucuje o zakonu koji biraci

predlazu,jer parlament o njemu mora voditi pretres. Referendum I narodni veto jamce

narodu da nece biti potcinjeni zakonima koje ne zele. Narodna inicijativa mu omogucuje da

dobije zakonodavstva kakvo zeli. Dok referendum znaci ucesce gradjana u usvajanju jednog

akta, narodna inicijativa je oblik ucesca gradjana u predlaganju donosenja odredjenog

akta,pod uslovom da je ostvaren dovoljan broj potpisnika. Ni u jednom od dva oblika gradjani

ne ucestvuju u pretresu. 

Narodna inicijativa moze imati dva oblika:

1. Prvi oblik je prosta ili neformulisana inicijativa. Njeni podnosioci opstim izrazima

oznacavaju cilj I smisao zakona koji zele,na osnovu kojih ce parlamentarno telo saciniti

integralni tekst predloga zakona. Ovakva inicijativa obavezuje parlament da je uzme u

razmatranje,tj.da izradi na osnovu nje predlog zakona.

2. Drugi oblik je formulisana inicijativa,koja je u stvari po clanovima redigovani predlog

zakona. Primer-Ustav Republike Italije od 1947. Kad parlament na osnovu predloga izglasa

zakon,taj zakon je konacno usvojen,bez potrebe da ide na narodno glasanje,referendum. Ako

ga parlament odbaci ili ga izmeni, Ustav moze predvideti da predlog potekao od narodne

inicijative ide na narodno glasanje. Ustav moze predvideti I da se inicijativa za donosenje

zakona neposredno podnese narodu, na narodno glasanje, bez mogucnosti da se o zakonu

odlucuje u parlamentu. Narodna inicijativa postoji u kantonima u Svajcarskoj ne samo za

reviziju ustava nego I u vezi sa donosenjem obicnih zakona I tada se inicijativa podnosi

parlamentu. Ako je narodna inicijativa za promenu saveznog ustava formulisana kao predlog

redigovan po clanovima, takav predlog podnosi se na usvajanje neposredno gradjanima,a

savezni parlament ima mogucnost da predlozi protivpredlog predlogu koji je potekao od

narodne inicijative,ukoliko sa njim nije saglasan.

49.REFERENDUM

Referendum je ustanova pomocu koje biracko telo izrazava neposrednim glasanjem svoje

glediste ili svoju volju o merama koje je neka druga vlast vec preduzela ili tek namerava da

ih preduzme. Danas-referendum postoji uvek kad se jedan akt podnosi na usvajanje narodu.

Ukoliko je iznosenje zakona na referendum ustavna obaveza, zakoni koje usvoji parlament

postaju konacni tek posto ih usvoji biracko telo. Postojanje referenduma opravdava se

teorijom narodne suverenosti. Preko referenduma gradjani drze kontrolu nad vrsenjem javnih

poslova. Referendum je neposredno izjasnjavanje gradjana za dve ponudjene alternative (za

I protiv). 

Postoji vise vrsta referenduma.:

1. Prema predmetu razlikuju se :

• Ustavotvorni

• zakonodavni,

• administrativni,

• finansijski

• referendum u oblasti medjunarodnih odnosa I medjunarodnog prava.

2. Prema vremenu primene razlikuju se :

• prethodni referendum (prethodi aktu drzave I utvrdjuje opsta nacela za taj akt)

• naknadni referendum (sledi posle akta drzave,ali bez njega nema tog akta drzave).

3. Sa stanovista dejstva,razlikuju se :

• konstitutivni referendum (kad ima za cilj da potvrdi valjanost ili dejstvo nekog akta) 

• abrogativni referendum (kad tezi da ukine akt koji je na snazi,ne zamenjujuci ga nekim

drugim). 

4. U odnosu na pravni osnov,razlikuju se :

• obavezni referendum (kad je kao takav predvidjen ustavom,prema kojem odnosnog akta

nema bez pristanka birackog tela) 

• fakultativni referendum (kad ga moze zahtevati odredjen procenat birackog tela).

5. Sa gledista obaveznosti odluke donesene na referendumu,razlikuju se :

• obavezujuci referendum 

• savetodavni referendum. Savetodavni referendum postoji kad se akt koji je predmet

referenduma ne usvaja putem referenduma,nego se glasanjem na referendumu o tom aktu

samo izrazava misljenje. Od gradjana se na referendumu jednostavno trazi da izraze svoje

misljenje,ali to misljenje ne obavezuje parlament.

6. Posebnu vrstu referenduma predstavlja arbitrazni referendum,koji postoji kad posebni

drzavni organ, po pravilu sef drzave,iznosi birackom telu na arbitrazu spor koji je nastao

izmedju njega I parlamenta,odnosno izmedju domova parlamenta.

Akt koji je usvojen na referendumu ima istu pravnu snagu kao odgovarajuci akt usvojen u

predstavnickom telu.

Da bi referendum uspeo potrebno je da se ispune odredjeni uslovi,od kojih su najvaznija dva:

1. prvi,da biraci mogu slobodno da se izraze

2. drugi,da biraci budu dovoljno kvalifikovani,kako bi mogli da izraze svoju stvarnu volju. 

Prvi uslov znaci da je referendum uspesan samo ukoliko su odstranjeni pritisci na birace,sto

ce omoguciti da njihova volja bude stvarno njihova. Referendumska kampanja mora biti

slobodna,I da je rasprava u vezi sa referendumom otvorena. 

Drugi uslov uspeha referenduma vezan je za kompetentnost biraca,njihovu sposobnost da

raspolazu znanjima I obavestenjima bez kojih nije moguce donositi slozene referendumske

odluke. Nepostojenje takve spososbnosti naziva se “moralnom smetnjom” za sprovodjenje

referenduma. 

Poseban uslov uspesnosti referenduma je nacin postavljanja referendumskog pitanja,koje ne

sme biti dvosmisleno,niti tako da se u jednom pitanju nalaze dva pitanja. Ono mora biti

jednostavno,mora biti postavljeno tako da bude pogodno za odgovor sa “da” ili sa “ne”.

50.NARODNI VETO I PLEBISCIT

Narodni veto je podvrsta zakonodavnog referenduma putem kojeg biraci ukidaju vazenje

postojeceg zakona. To je najblazi oblik ucesca biraca u zakonodavstvu. Zakon je akt I delo

parlamenta, ali se moze primenjivati samo ako posle proteka odredjenog roka odredjeni broj

biraca nije zatrazio da bude iznesen na narodno glasanje,na kojem se narod moze

suprotstaviti zakonu svojim vetom,a to zanci kasirati taj zakon,ponistiti ga. U slucaju da do

narodnog glasanja dodje I na njemu odnosni zakon bude bio odbacen,smatrace se kao da

nikada nije ni bio donesen. To znaci da veto naroda na zakon ima povratno dejstvo,jer se

smatra da zakon koji je njime pogodjen nije nikada ni postojao. 

Narodni veto je raskidni uslov, kojem je podvrgnut odnosni zakon,koji svoju egzistenciju

zasniva na tome sto je izglasan u zakonodavnom telu. Njegova uloga je da kasira zakon koji

vec postoji, a potrebna je vecina upisanih biraca, apstinenti samim neizlazenjem na glasanje

stavljaju do znanja da su oni za to da bude na snazi zakon koji je izglasalo zakonodavno telo. 

Ima I onih koji smatraju da je narodni veto vrsta fakultativnog naknadnog zakonodavnog

referenduma. Ali,ucesce biraca u naknadnom referendumu je naglasenije nego u narodnom

vetu I ima drugacije pravno znacenje. U slucaju narodnog veta zakon je donesen,on je

iskljucivo delo parlamenta; biraci imaju pred sobom zakon koji je donesen bez njihovog

ucesca,oni ga jedino mogu kasirati,tako da imaju vlast sprecavanja,tj.pravo da poniste

odluku koju je doneo neko drugi. U slucaju naknadnog referenduma,tekst usvojen u

parlamentu jos uvek nije postao zakon. Taj tekst je jos uvek samo predlog koji je prosao

samo prvu etapu na svom putu da postane zakon,tj.usvajanje u parlamentu. Da bi postao

zakon,neophodno je da prodje i drugu etapu,tj.usvajanje od strane biraca. Na

referendumu,za razliku od narodnog veta,gradjani ucestvuju aktivno u stvaranju zakona,oni

su kozakonodavac sa parlamentom.

Plebiscit - narodno glasanje kojim se izrazava poverenje ili nepoverenje prema jednom

coveku u cijim je rukama drzavna vlast,tako sto se odobravaju njegovi akti ili im se izrazava

protivljenje. Referendum se odredjuje kao pravo birackog tela da se izrazi o nekoj

normativnoj meri,prema cemu se razlikuje od plebiscita, putem kojeg se biracko telo

izjasnjava i o pitanjima kao sto su oblik vladavine, poverenje politickom lideru I sl. Plebiscite

se ne odnosi kao referendum na normativni ili na uoravni akt,nego samo na cinjenicu ili na

dogadjaj koji su u vezi sa strukturom drzave ili sa statusom i oblikom drzave.

Najjednostavnija razlika izmedju referenduma i plebiscite je ona prema kojoj referendum

postoji kad se glasa “za”ili “protiv” jednog resenja,dok plebiscite postoji kada se glasa “za” ili

“protiv” jednog coveka. Plebiscite se tice vise politickog izbora, politicke opcije I uopste

politickog odlucivanja,nego odlucivanja o jednom normativnom aktu. Ali,plebiscite je u sustini

referendum, posto su biraci u oba slucaja pozvani da se izjasne o jednom tekstu. Svaki

referendum je manje ili vise sadrzavao elemente plebiscita. Tu se manje radilo o

odobravanju jednog teksta, a vise o coveku koji je podstakao referendum. Primer-referendum

u Francuskoj,27.aprila 1969. general De Gol se povukao iz javnog zivota,posto se vecina

izjasnila za “ne”.

U praksi,referendum moze biti pracen plebiscitom,sto je cesce, i obrnuto,sto je redje. Tada

postoji opanost da se pod vidom odobravanja jednog teksta pruza neogranicena podrska

jednom coveku. 

Nepoverenje prema plebiscitu opravdava se cestom upotrebom plebiscita u autokratskim

rezimima, u kojima se njima u direktnom obliku izrazava poverenje coveku koji je drzavni vrh

zaposeo nasilnim putem. Autoritarne licnosti sklone su da koriste referendum kao plebiscite

za potvrdu svog autoriteta. Stvarni plebiscite bili su referendumi De Gola,na kojima su

glasovi o predlozima normativnih akata bili korisceni kao potvrda politici predsednika

Republike.

51.NARODNA INICIJATIVA I REFERENDUM U REPUBLICI SRBIJI

Narodna inicijativa I referendum su oblik izrazavanja suverenosti gradjana. Ustavna povelja

drzavne zajednice SCG nije predvidjala nijedan oblik neposredne demokratije na nivou cele

drzavne zajednice,jer njeni neposredni konstituensi nisu gradjani,vec dve drzave clanice.

Ustav Republike Srbije poznaje narodnu inicijativu za donosenje zakona I narodnu inicijativu

za promenu ustava. Pravo predlaganja zakona,drugih propisa I opstih akata ima najmanje

30.000 biraca,a predlog za promenu ustava moze podneti najmanje 150.000 biraca. Od

narodne inicijative kao ustanove neposredne demokratije,tj.neposrednog ucesca biraca u

vrsenju vlasti,treba razlikovati prevo gradjana da podnose predstavke,peticije I predloge

drzavnim I drugim organima I funkcionerima I da na njih dobijaju odgovor ako gat raze kao

njihovo individualno pravo.

Ustav Republike Srbije razlikuje dva slucaja obaveznog referenduma I opstu mogucnost za

raspisivanje fakultativnog referenduma. Obavezan je referendum kad se odlucuje o promeni

granica Republike Srbije I kad se konacno usvaja akt o promeni ustava. Akt o promeni ustava

smatra se konacno usvojenim ako se za njega na republickom referendumu izjasni vise od ½

ukupnog broja biraca..Tada je rec o obaveznom naknadnom ustavotvornom referendumu. 

Kada je rec o fakultativnom referendumu,takodje postoje dva slucaja:

1. U prvom.Narodna skupstina moze odluciti da o pojedinim pitanjima iz njene nadleznosti

odluku donesu gradjani republickim referendumom. 

2. U drugom slucaju,Narodna skupstina duzna je da odluci o zahtevu za raspisivanje

republickog referenduma koji podnese najmanje 150.000 biraca. Pored republickog,ustav

poznaje I opstinski referendum. O referendumu postoji republicki zakon. 

U Republici Srbiji postoje obavezni ustavotvorni I mogucnost za zakonodavni referendum.

52.BIRAČI I BIRAČKO PRAVO

Biracko telo je u smislu narodne suverenosti nosilac suverene vlasti. Kako tu svoju vlast ne

moze vrsiti neposredno,ono bira svoje predstavnike koji obrazuju predstavnicko telo-

parlament,koje umesto birackog tela,tj.u njegovo ime I u njegovom interesu,vrsi u

odredjenom vremenskom razmaku drzavnu vlast. 

Biracko telo sastoji se od gradjana koji imaju biracku sposobnost,tj.ustavom I zakonom

garantovano pravo da biraju svoje predstavnike. Sa birackom sposobnoscu ide I

predstavnicka ili poslanicka sposobnost, tj.sposobnost da se predstavljaju biraci. Obe ove

sposobnosti cine sadrzinu birackog prava, ciji je nosilac drzavljanin odnosne zemlje. Sve

radnje koje su u vezi s izborom imaju za cilj ostvarenje birackog prava. Biracko pravo je

osnov formiranja predstavnickog tela I time ucesca gradjana u obavljanju drzavnih poslova.

Ono je kamen temeljac demokratije I narodne vladavine. 

O pravnoj prirodi birackog prava postoje tri teorije:

1. Prema prvoj u cijoj je osnovi Rusoovo shvatanje narodne suverenosti (pojedinci koji cine

narod zadrzavaju deo suverenosti),biracko pravo je individualno pravo koje pripada svakom

pojedincu. To je pravo pojedinca koje prethodi zakonu,pa ga zakonodavac samo

priznaje,tj.potvrdjuje. 

2. Prema drugoj teoriji,biracko pravo je javna funkcija,uspostavljena ustavom radi izrazavanja

nacionalne volje. U osnovi ove teorije je shvatanje nacije kao nosioca suverenosti. Nacija je

nedeljiv entitet,razlicit od aktuelnih pojedinaca,pa pojedinci nemaju po sebi pravo da

ucestvuju u izboru predstavnika nacije. Ustav I zakon odredjuju lica koja ce izrazavati volju

nacije,a pravo koje im je priznato je biracko pravo. Biracko pravo je odraz prava nacije na

predstavljanje,jer se volja nacije moze izraziti samo posredstvom predstavnika nacije. 

3. Treca teorija je kompromis izmedju prve dve,I prema njoj biracko pravo je istovremeno I

individualno pravo I javna funkcija. Biraci imaju individualno pravo da ucestvuju u cinu

izbora,a ucescem u tom cinu oni postaju funkcioneri,tj.drzavni organ. 

Osnovno pitanje u vezi s birackim pravom je ko je njegov nosilac. Kome treba dati pravo da

ucestvuje u formiranju birackog tela (aktivno biracko pravo) I da izborom od strane drugih

postane clan predstavnickog tela (pasivno biracko pravo).

U zavisnosti od kruga gradjana kojima je dozvoljeno uzivanje birackog prava,razlikuju se :

1. Opste biracko pravo ne znaci da su njegovi nosioci svi gradjani. I za njegovo uzivanje traze

se odredjene kvalifikacije,koje se svode na sledece uslove: drzavljanstvo,punoletstvo I

posedovanje poslovne sposobnosti (sposobnost da se sopstvenim delovanjem zasnivaju

prava I obaveze,tj.sposobnost za samostalno obavljanje radnji). Opste biracko pravo znaci

odsustvo svake diskriminacije na osnovu socijalnih,a ne licnih kriterijuma.

2. Ograniceno biracko pravo postoji kad se iz njegovog uzivanja iskljucuju citave kategorije

gradjana,koje inace ispunjavaju uslov posedovanja poslovne sposobnosti. Osnovi iskljucenja

od uzivanja birackog prava se vezuju za posedovanje dodatnih kvalifikacija. Te kvalifikacije

vezane su za placanje neposrednog poreza,za poreklo,boju koze,za duzinu boravka u

drzavi,za pol,za stepen skolovanja,za visoke godine starosti (imovinski census,census po

poreklu,census nastanjenosti,census po polu,census obrazovanosti,starosni cenzus) I sl. Ima

slucajeva da se citave profesije iskljucuju od uzivanja birackog prava-sluge,cinovnici,vojna

lica. 

Danas je u skoro svim zemljama biracko pravo opste,uzivaju ga svi punoletni gradjani koji

poseduju poslovnu sposobnost I nisu odlukom suda zbog izvrsenog krivicnog dela

privremeno liseni njegovog uzivanja.

U Republici Srbiji pravo da bira poslanika ima njen drzavljanin koji je navrsio 18 godina

zivota,koji je poslovno sposoban I koji ima prebivaliste na podrucju izborne jedinice u kojoj

ostvaruje biracko pravo. Za poslanika moze biti izabran domaci drzavljanin koji je navrsio 18

god,koji je poslovno sposoban I koji ima prebivaliste na teritoriji Republike Srbije. 

Uslov da biracko pravo bude demokratski odredjeno je da bude ne samo opste,vec I

jednako,tj.da se ono uziva I vrsi prema nacelu “1 covek,1 glas”. 

Jednako biracko pravo znaci da svaki birac ima samo jedan glas na jednim izborima,kao I da

glas svakog biraca ima jednaku vrednost, jednak uticaj svakog glasa. 

Nejednako biracko pravo postoji kad pojedine kategorije gradjana raspolazu vecim brojem

glasova od ostalih gradjana. Oblici nejednakog prava glasa bili su:

1. Pluralni votum sastojao se u tome sto su pojedine kategorije biraca,formirane na osnovu

imucnosti ili stepena obrazovanja,imale dva ili vise glasova,za razliku od ostalih biraca koji su

imali samo jedan glas. Primer-Belgija od 1893. do 1919. g.

2. Mnogostruki (umnozeni) votum znacio je da su svi biraci formalno imali jedan glas,ali su

pojedine kategorije biraca mogle na istim izborima glasati u vise izbornih jedinica. Primer-

Velika Britanija do 1948. 

3. Kao treci oblik nejednakog birackog prava pominje se porodicni votum prema kojem sef

porodice ima broj glasova srazmeran velicini porodice. 

Pored ove izricite nejednakosti birackog prava,postoji I prikrivena ili fakticka nejednakost

birackog prava,do koje dolazi posredno, iako svi biraci imaju jednako biracko pravo. To se

dogadja kad izborne jedinice sa razlicitim brojem biraca biraju jednak broj predstavnika,kao I

kad izborne jedinice sa istim brojem biraca biraju razlicit broj predstavnika. Suptilniji oblik

nejednakosti je krojenje izbornih jedinica,koje ima za cilj favorizovanje odredjenih politickih

tendencija,tj.odredjenog politickog opredeljenja biraca. Primer-SAD “dzerimandering”. 

58.ZAŠTITA BIRAČKOG PRAVA

Biracko pravo ima u svim drzavama sa pisanim ustavom rang ustavnog prava I kao takvo

uziva najvisu pravnu, ustavnopravnu zastitu. Cilj zastite birackog prava je obezbedjivanje

slobodnog opredeljivanja biraca I njihova zastita od svakog uticaja sa strane,koji bi

onemogucavao izrazavanje stvarne volje biraca. Povrede birackog prava najcesce dolaze od

strane politickih stranaka koje ucestvuju u izbornoj borbi,od organa nadleznih za

sprovodjenje izbora ili su produkt niskog kulturnog nivoa biraca. 

Oblici zastite birackog prava se dele prema razlicitim merilima:

1. Prema karakteru zastite,razlikuju se: 

• Politicka

• pravna zastita birackog prava.

2. Prema momentu kada se zastita obezbedjuje,razlikuju se:

• zastita koja se pruza dok izborni postupak jos uvek traje

• zastita koja se obezbedjuje posle okoncanja izbornog postupka. 

3. Prema vrsti organa koji pruza zastitu,razlikuju se :

• zastita od strane organa za sprovodjenej izbora

• zastita od strane organa za pruzanje pravne zastite svih prava gradjana,ukljucujuci I

biracko pravo. Biracko pravo je sudski zasticeno. Zastita birackog prava poverena je I samom

predstavnickom telu u obliku institucije verifikacije poslanickog mandata. 

U Republici Srbiji Zakon o izboru narodnih poslanika govori o zastiti “izbornog prava”,sto je

siri pojam pojma “birackog prava”. Izborno pravo obuhvata pravo gradjana da na nacin I po

postupku utvrdjenim zakonom biraju I budu birani,kandiduju I budu kandidovani,da

kandidatima javno postavljaju pitanja,kao I da raspolazu svim drugim pravima koja su

predvidjena izbornim zakonom. 

U Republici Srbiji o zakonitosti sprovodjenja izbora narodnih poslanika I o zastiti birackog

prava u toku izbora,stara se Republicka izborna komisija (RIK) ciji konacni akti podlezu oceni

zakonitosti od strane Vrhovnog suda Srbije. 

Svaki birac,kandidat za narodnog poslanika ili podnosilac izborne liste ima pravo da podnese

prigovor RIK-I zbog povrede izbornog prava u toku izbora ili nepravilnosti u postupku

predlaganja,izbora. Prigovor se podnosi u roku od 24 casa od casa kada je donesena odluka.

RIK donosi resenje u roku od 48 casova od casa prijema prigovora I dostavlja ga podnosiocu

prigovora. Kad RIK usvoji prigovor,ponistice odluku ili radnju na koje je prigovor podnesen.

Kad RIK ne donese resenje po prigovoru u zakonskom roku,smatrace se da je prigovor

usvojen. RIK moze doneti resenje kojim odbacuje (zbog neispunjenja zakonskih

pretpostavki)ili odbija (zato sto smatra da nema povrede izbornog prava) prigovor. 

Protiv svakog resenja RIK-e donesenog po prigovoru moze se izjaviti zalba Vrhovnom sudu

Srbije. Zalba se podnosi u roku od 48 casova od prijema resenja. Vrhovni sud Srbije odlucuje

o zalbi u roku od 48 casova od prijema zalbe. Sud zalbu moze odbaciti,odbiti ili usvojiti.

Odluka donesena u postupku po zalbi je pravnosnazna I protiv nje se ne mogu podneti

zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke,niti zahtev za ponavljanje postupka. U

slucaju da sud usvoji zalbu,izbori ce se ponoviti najkasnije u roku od 10 dana. 

Pored ove zastite,u Republici Srbiji postoji institut verifikacije (potvrdjivanja) mandata

narodnih poslanika,za koju je nadlezna Narodna skupstina,sto je nacin proveravanja da li su

tek izabrani narodni poslanici stvarno izabrani I sto je istovremeno potvrda ispravnosti

poslanickog mandata. Poslanici sticu prava I duznosti danom verifikacije mandata.

54.EVIDENCIJA BIRAČA

Izborni postupak zapocinje dokazivanjem birackog prava,koje se dokazuje upisivanjem u

biracki spisak,koji je sredstvo registracije I evidencije biraca. Upisivanje biraca u biracki

spisak je forma potvrdjivanja onih koji koriste to svoje pravo da su stvarno kvalifikovani da

ga koriste. 

Svi nosioci birackog prava upisuju se u poseban document,u biracki spisak. Biracko pravo

mogu ostvariti samo gradjani upisani u biracki spisak. Tu se upisuju gradjani koji su navrsili

godine punoletstva, osim onih koji su pravnosnaznom sudskom odlukom potpuno liseni

poslovne sposobnosti. Biracki spisak sadrzi: redni broj ,licno ime, licni broj, pol, godinu

rodjenja, mesto prebivalista I prostor za primedbu. Biracki spiskovi su :

1. stalni zato sto se ne vode samo za konkretne izbore,vec se nezavisno od konkretnih izbora

u njih upisuju svi gradjani koji imaju aktivno biracko pravo. Oni su

2. jedinstveni,jer vaze za sve izbore,od izbora za jedinice lokalne samouprave pa do

centralnog predstavnickog tela. Upis u biracki spisak vrsi se na osnovu podataka iz maticnih

knjiga I sluzbene evidencije I drugih javnih isprava. 

Nadlezni organi su duzni da organima kod kojih se void biracki spisak dostavljaju izvestaje o

promenama u gradjanskom stanju gradjana. Ispravke I dopune birackog spiska mogu se

vrsiti u toku cele godine. Biracki spisak se izlaze na uvid javnosti posle raspisivanja izbora I

sve do u zakonu odredjenog vremena mogu se traziti njegove promene. 

Biracki spisak ima snagu javne isprave, sto znaci da upis u biracki spisak ima snagu dokaza

da upisano lice poseduje biracko pravo I da se ta cinjenica ne moze ispitivati na birackom

mestu u trenutku izbora. Oni koji se ne nalaze na birackom spisku,ne znaci da oni biracko

pravo trajno ne uzivaju,jer bi to bilo suprotno ustavnoj odredbi prema kojoj je biracko pravo

opste.

55.IZBORNE JEDINICE

Celokupno biračko telo se deli po teritorijalnom principu na izborne jedinice od kojih svaka,

srazmerno broju birača , bira određeni broj predstavnika.Ukupan zbir birača po biračkim

jedinicama daje biračko telo, a ukupan zbir predstavnika izabranih po izbornim jedinicama

čini predstavničko telo. Biračko telo deli se na izborne jedinice zbog materijalne

nemogućnosti da svi birači zajedno biraju sve predstavnike. Postoje birački sistemi u kojima

biračko telo nije izdeljeno na biračke jedinice ,nego svi birači biraju sve predstavnike.Prilikom

podele na izborne jedinice najvažnije je da se vodi računa da time ne bude ugrožena

jednakost biračkog prava. Poštuje se zahtev da na isti broj građana – birača dolazi isti broj

njihovih predstavnika.. 

Veličina izborne jedinice zavisi od toga da li se u njoj bira samo jedan ( uninominalni izbori )

ili više kandidata primenom sistema liste ( izbori po listama). Veličinu izborne jedinice

određuje prihvaćeni način raspodele mandata ( većinski sistem ili sistem srazmernog

pretstavvništva). U načelu velike izborne jedinice više odgovaraju političkim strankama.

Mogu se koristiti postojeće jedinice političko – teritorijalne podele, ali kako je ta podela

pravljena za sasvim drugačije ciljeve i uz vođenje računa o sasvim drugačijim merilima ona

se ne može bez korekcije koristiti i u izborne svrhe. U izbornim jedinicima izbori se mogu

vršiti:

1. prema principu jedan poslanik u svakoj izbornoj jedinici kao pojedinačni

2. prema principu liste i izbora više poslanika u svakoj izbornoj jedinici.

56.KANDIDOVANJE

Postoje tri grupe načina na koje političke stranke određuju svoje kandidate na izborima :

1. Kandidate i stvarno i formalno određuje stranačko rukovodstvo

2. Kandidate načelno biraju svi članovi stranke ( članovi stranke biraju lokalne stranačke

odbore koji određuju kandidata)

3. Kandidate biraju i članovi stranke i drugi birači ( ovaj sistem je zastupljen u SAD-u , svaka

politička stranka određuje listu predkandidata , a zatim birači na tzv. Primarnim izborima

biraju kandidata u kojeg imaju najviše poverenja. Moris Di Verže kaže da i ovde postoji

problem, jer i te predkandidate ipak bira stranbačko rukovodstvo. Tako da i ovde važi

njegova zamerka da su uvek kandidati u suštini kandidati stranke, a ne birači te su oni

kasnije kada budu izabrani odgoorni toj stranci, a ne biračima. 

U Republici Srbiji, kandidati za narodne poslanike mogu predlagati registrovane političke

stranke, stranačke koalicije i druge političke organizacije , posebno ili zajedno , kao i grupe

građana . Na izbornoj listi među svaka 4 kandidata po redosledu na listi mora biti po jedan

kandidat – pripadnik onog pola koji je manje zastupoljen na listi. Ukupno na izbornoj listi

mora biti najmanje 30% kandidata manje zastupljenog pola. Ukoliko izborna lista ne

ispunjava ovaj uslov, smatra se da je to smetnja za njeno proglašenje, pa Republička izborna

komisija poziva predlagača liste da taj nedostatak otkloni. Izborna lista je utvrđena kada je

svojim potpisima podrži najmanje 10 000 birača . Birač može svojim potpisom podržati

izbornu listu samo jednog predlagača . Svaki potpis mora biti overen u opštinskom sudu .

Izbornu listu utvrđuje Republička izborna komisija i ona sadrži sve izborne liste sa ličnim

imenima svih kandidata i podacima o godini rođenja , zanimanju i prebivalištu."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:06 pm

57. SPROVOĐENJE IZBORA

Radnja sprovođenja izbora sastoji se u glasanju birača.Neophodno je formirati nezavisna tela

čiji je zadatak da obezbede zakonit i pravilan tok izbora.Neophodno je da budu sasim

nestranački.U našoj zemlji su izbori organizovani kao neposredni ,a glasanje je tajno.Organi

za sprovođenje izbora su : 

1. Republička izborna komisija

2. birački odbori.

Postoje izborna komisija za celu teritoriju zemlje (Savezna izborna komisija) i izborne

komisije izbornih jedinica.Članovi izborne komisije se imenuju na četiri godine.Birački odbori

se formiraju po biračkim mestima ,a njihovi članovi se imenuju za svake izbore.Ovi organi za

sprovođenje izbora su samostalni i nezavisni u svom radu.Dužni su da poštuju zakone i druge

propise.Za svoj rad odgovaraju organu koji ih je izabrao.Članovi Republičke izborne komisije

imenuje Narodna skupština (predsednika i šesnaest članova), a biračke odbore (predsednika

i najmanje dva člana) obrazuje i imenuje Republička izborna komisija.,koja radi u stalnom i

proširenom sastavu.Izbori mogu biti organizovani kao :

1. posredni –postoje kada birači biraju određeno telo koje će umesto njih izabrati njihove

predstavnike.Posredni mogu biti :

• jednostepeni posredni ( kada birači biraju izborno telo tj. drugostepene birače ,a onda ovi

biraju predstavnike) 

• višestepeni ( kada drugostepeni birači ne biraju predstavnike već trećestepene birače koji

biraju predstavnike).

2. neposredni- postoje kada građani sami biraju svoje predstavnike

Jedino su neposredni izbori demokratski izbori u savremenom svetu .Još je Sen Zist govorio

da onaj koji nije izabran neposredno od naroda i ne predstavlja taj narod.Izbori se obavljaju

glasanjem .Glasanje je materijalna radnja koja se sastoji u davanju glasa birača onom

kandidatu čiji izbor za narodnog predstavnika on želi.Glasanje se obavlja na biračkom

mestu.Birač glasa na onom biračkom mestu na kojem je upisan u birački spisak.Biračko

mesto se određuje s obzirom na broj birača,tako da obuhvata najmanje 2500 birača.Po

pravilu , birači glasaju lično ,ali birač koji nije u mogućnosti da glasa lično ima pravo da

povede lice koje će umesto njega ,onako kako mu ono bude reklo ispuniti listić.Takođe je

moguće glasanje putem pisma i to :

1. nemoćana ili sprečena lica

2. lica koja se nalaze na služenju vojnog roka ili na vojnoj vežbi

3. lica koja rade na dan održavanja izbora ,ili su na školovanju u inostranstvu ili van svog

mesta

4. lica koja rade u diplomatskom ili konzularnom predstavništvu RS u inostranstvu i članovi

njihovih porodica

5. lica koja su u pritoru ili na izdržavanju kazne zatvora

Sve glasačke listiće priprema i overava izborna komisija.Broj biračkih listića mora biti jednak

broju birača upisanih u birački spisak .Svi glasački listići se štampaju na istom

mestu.Glasanje može biti javno ili tajno.Kao prednost javnog ističe se moralna odgovornost

birača za svoj glas ,jer kada i drugi znaju kako je on glasao ,on će to obaviti potpuno savesno

i ozbiljno.Pristalice tajnog glasanja ističu da javno glasanje sužava slobodu birača ,jer je on

izložen pritisku vlasti i drugim ljudima od kojih je ekonomski zavistan.Danas je u svim

savremenim sistemima predviđeno tajno glasanje.

58. RASPODELA MANDATA

Posle utvrđivanja rezultata glasanja sledi vrlo važna faza – raspodela mandata između

stranačkih kandidata prema rezultatima izbora. Glasovi birača pretvaraju se u mandate

poslanika. Postoje dva glavna načina raspodele mandata :

1. sistem većine – koji obuhvata dve varijante – sistem relativne većine i sistem apsolutne

većine

2. sistem srazmernog predstavništva 

SISTEM VEĆINE - moguć je pri pojedinačnm glasanju. Biračko telo se tada deli na male

izborne jedinice koje biraju po jedno lice za predstavnika. To znači da se čitava zemlja deli na

onoliko izbornih jedinica koliko predstavničko telo ima članova, a u svakoj od njih se bira po

jedan predstavnik. Izabran je onaj kandidat koji dobije većinu glasova. Takav sistem

raspodele poslaničkih mandata podstiče smanjivanje broja političkih stranaka i postepeno

dovodi do dvostranačkog sistema. Sistem relativne većine neposredno utiče na

predstavljanje političkih stranaka u predstavničkom telu. Stranka koja je dobila relativnu

većinu na izborima po pravilu je dobila mnogo veći broj predstavnika. Sistem većine može

biti predstvaljen i kao sistem apsolutne većine, prema kojem je izbore dobio onaj kandidat

koji je dobio polovinu glasova i još jedan glas preko od ukupnog broja glasova u toj izbornoj

jedinici. U sistemu apsolutne većine se lako može dogoditi da nijedan kandidat ne dobije

potreban broj glasova, tj. 50% plus jedan, pa se u tom slučaju glasa ponovo. U tom

ponovljenom glasanju primenjuje se ili sistem relativne većine ili tzv. čiste balotaže (tu se u

svakoj izbornoj jedinici, izbor vrši između dva kandidata koji su u prvom glasanju osvojili

najveći broj glasova tako da je neminovno da jedan dobije apsolutnu većinu). 

SISTEM SRAZMERNOG PREDSTAVNIŠTVA - moguć je ako se glasanje u izbornim jedinicama

vrši prema listama, ako se u jednoj izboronoj jedinici bira više predstavnika. Glasanje se vrši

po listama, što znači da birači u svakoj izbornoj jedinici ne zaokružuju jednog željenog

predstavnika, već čitavu listu (sa više predstavnika) koju žele. Dakle, ne glasa se za jednog

čoveka, već za listu, tj.za sve kandidate koji se na toj listi nalaze. Postoje četiri sistema

(tehnike) raspodele mandata koji za osnov imaju sistem srazmernog predstavništva.

1. sistem izbornog količnika - ukupan broj glasalih deli se sa brojem predstavnika koje

izborna jedinica bira i tako se dolazi do izbornog količnika. Svaka lista dobija onoliko

predstavničkih mandata koliko se puta izborni količnik sadži u broju glasova datih za tu listu.

Primer: u izbornoj jedinici koja bira 4 predstavnika glasalo je ukupno 40.000 birača, za listu A

30.000, a za listu B 10.000. Izborni količnik iznosi 10.000. Lista A dobija 3 predstavnička

mandata (30.000/10.000=3), a lista B 1 mandat (10.000/10.000=1). 

Njegovom primenom ne mogu se uvek raspodeliti svi mandati. U tom slučaju preostali

mandati se dodeljuju listama koje imaju najveći ostatak.

Primer:ako se bira 5 predstavnika, izborni količnik bi iznosio 8.000 (40.000/5=8.000). Lista A

bi dobila prva 3 predstavnička madata uz ostatak od 6.000, a lista B 1 mandata uz ostatak

od 2.000. Pošto ima veći ostatak lista A dobija pravo na preostali jedan predstavnički

mandata.

2. D’Ontov sistem ili sistem najvećeg količnika - je zastupljen kod nas. Dobio je naziv po

imenu belgijskog matematičara koji ga je izgradio. Broj glasova koji je dobila svaka lista deli

se sa 1,2,3,4,... sve do broja predstavnika koji se bira u određenoj izbornoj jedinici. Dobijeni

količnici sređuju se po veličini, pri čemu se u obzir uzima onoliko najvećih količnika koliko se

predstavnika u toj izbornoj jedinici bira. Svaka lista dobija onoliko predstavničkih mandata

koliko se ovih količnika u njoj sadrži. 

Primer: u izbornoj jedinici koja bira 5 predstavnika lista A je dobila 60.000 glasova, lista B

50.000 glasova, lista V 36.000 glasova i lista G 24.000 glasova. Deljenjem ovih iznosa

glasova sa 1,2,3,4 i 5 dobijaju se sledeći količnici: A – 60.000, 30.000, 20.000, 15.000 i

12.000, lista B – 50.000, 25.000, 16.666, 12.500 i 10.000, lista V – 36.000, 18.000, 12.000,

9.000 i 7.200, lista G – 24.000, 12.000, 8.000, 6.000 i 4.800. Pet najvećih količnika su :

60.000 (A), 50.000 (B), 36.000 (V), 30.000 (A) i 25.000 (B). Lista A dobija 2 predst. mandata,

lista B=2 i lista V=1 mandat.

Nedostatak je taj što se ne uzimaju u obzir glasovi sa kandidatskih lista koji preostanu pošto

se ukupan broj za listu datih glasova podeli najvećim količnikom.

3. Badenski sistem i Herov sistem

Sistem srazmernog predstavništva potstiče obrazovanje velikog broja političkih stranaka. U

Republici Srbiji je u izborima narodnih poslanika primenjen za raspodelu mandata sistem

srazmernog predstavništva u varijanti D’Ontovog sistema. A to znači da se mandati

raspodeljuju tako što se ukupan broj glasova koji je dobila svaka izborna lista podeli

brojevima od jedan do zaključno sa brojem 250. Dobijeni količnici razvrstavaju se prema

veličini, a u obzir se uzima 250 najvećih količnika. Ako dve ili više izbornih lista dobiju iste

količnike na osnovu kojih se dodeljuje jedan mandat, a nema više neraspodeljenih mandata,

mandat će se dodeliti listi koja je dobila ukupno veći broj glasova. U raspodeli mandata

učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje 5% glasova od ukupnog broja glasova

birača koji su glasali u izbornoj jedinici. Izborni cenzus ne važi kada su u pitanju stranke

manjina i njihove koalicije. 

U Republici Srbiji postoji sistem nevezane liste, podnosioci izborne liste dostavljaju

Republičkoj izbornoj komisiji podatke o tome kojim se kandidatima sa izborne liste dodeljuju

poslanički mandati, dobijeni sistemom najvećeg količnika. Samo ak podnosilac liste u

zakonom određenom roku ne dostavi te podatke u zakonom određenom roku, RIK posebnim

rešenjem dobijene mandate sa te izborne liste dodeljuje kandidatima sa liste prema

njihovom redosledu na listi.

Prosečnim biračima je bliži većinski sistem nego sistem srazmernog predstavništva. Tu je

presudan kvalitet kandidata za poslanika, a ne program ili ličnost lidera političke stranke.

Kada je reč o državnim institucijama, sistem većine omogućuje formiranje stabilnog

parlamenta i jake vlade.

Politička teorija i praksa su došle do nedostataka većinskog sistema. Moguće je da bi jedna

stranka dobila veći broj poslanika nego što joj srazmerno njenoj snazi pripada. Ovaj sistem

onemogućuje predstavljanje čitavih kategorija birača. Iz politike eliminiše stranke male i

srednje veličine.

Prednosti sistema srazmernog predstavništva su: podjednako se vrednuje svaki glas birača,

omogućuje predstavljanje manjine. On više odgovara idealu pravde. Kao kompromis između

ova dva sistema nastaje mešoviti sistem, zasnovan na dvostrukom glasanju.

59.ODNOS PREDSTAVNIKA I BIRAČA

Postoje dva shvatanja ,tj. dve teorije o odnosu predstavnika i birača:

1. teorija o slobodnom i predstavničkom mandatu –predstavnici su nezavisni od birača, a

njihovo biračko pravo se smatra funkcijom ,uloga birača iscrpljuje se u momentu

glasanja;izabrani predstavnik je slobodan u svojim postupcima sve do isteka svog

mandata.Između birača i predstavnika ne postoji pravna ,nego politička veza.Predstavnici

dobijaju punomoćstvo od celog naroda, a ne od birača svoje izborne jedinice.

2. teorija o vezanom ili imperativnom mandatu – predstavnici su odgovorni svojim biračima,

a njihovo biračko pravo smatra se individualnim pravom građana;veza između biraču i

njihovim predstavnika činom izbora ne prestaje:birači za sve vreme trajanja predstavničkog

mandata kontrolišu svoje predstavnike i njihov rad i mogu ,u svako doba, da opozovu one

koji se ne pridržavaju izbornog programa ili one čijim radom nisu zadovoljni.Karakterišu ga tri

obeležja:

• pravo birača da daju uputstva svojim predstavnicima

• obaveza predstavnika da sojim biračima podnose izveštaje o svom radu

• pravo birača da opozovu svoje predstavnike i pre isteka roka na koji su izabrani

Slobodni mandat nastao je posle imperativnog .Prema njegovoj teoriji , predstavnici u

predstavničkom telu predstavljaju nedeljivu naciju , a ne pojedinačne birače.Pojavom

političkih stranaka , predstavnici su vezani političkim programom.Prema Ustavu Republike

Srbije , narodni poslanik se shvata kao predstavnik stranke na čijoj listi je izabran.politička

stranka određuje i ko će sedeti u Naradnoj skupštini i kako će se ponašati.

60.PRESTANAK MANDATA, PONOVNI IZBORI I POPUNJAVANJE UPRAŽNJENIH PREDSTAVNIČKIH

MESTA

Prestanak mandata regulisan je zakonom.U našem sistemu prihvaćena je teorija o

slobodnom ili predstavničkom mandatu ,te u skladu sa tim predstavnički mandat nekog od

predstavnika ne može prestati voljom birača , ali do toga može doći usled određenih

okolnostri koje su predviđene našim izbornim zakonom.Predstavniku prestaje mandat usled

postojanja određenih grupa razloga:

1. Prva grupa se tiče uslova za sticanje biračkog prava ,a tu su :

• ako izgubi domaće državljanstvo

• ako bude lišen poslovne sposobnosti

• ako mu prestane prebivalište na teritoriji republike, tj. teritoriji RS u čijem parlamentu je

izabran za poslanika

2. Druga grupa je vezana za pravne i političke odluke koje utiču na njegov status narodnog

predstavnika.U našem izbornom zakonodavstvu to su :

• kada je poslanik pravosnažnom sudskom odlukom kažnjen kaznom zatvora bezuslovno u

trajanju od najmanje 6 meseci 

• kada preuzme posao ili funkciju nespojivu sa funkcijom poslanika 

3. Treća grupa je strogo lične prirode Tu se nalaze dve situacuje :

• kada poslanik podnese ostavku i 

• u slučaju nastupanja smrti poslanika

PONOVNI IZBORI –su izbori koji se sprovode kada izborna komisija poništi ibore zbog

nepravilnosti do kojih je došlo u sprovođenju izbora .Ovi slučajevi su predviđeni

zakonom.Izbori se ponavljaju samo na onim biračkim mestima na kojima je došlo do

poništenja izbora.Propisuju se i sprovode na način koji je propisan za sprovođenje izbora.Njih

raspisuje Republička izborna komisija koja je i poništila iste.Oni se prema iz6bornom zakonu

RS sprovode , najdocnije 15 dana od dana poništenja izbora u Rs ,tj. sedam dana od

poništenja na biračkom mestu.Lista kandidata ostaje nepromenjena ,osim kada kada su

izbori poništeni zbog nepravilnosti u utvrđivanju izborne liste.

POPUNJAVANJE UPRAŽNJENIH PREDSTAVNIČKIH MESTA-Upražnjena mesta u parlamentu

moraju se popuniti novim predstavnicima.To popunjavanje se vrši prema različitim

postupcima u zavisnosti od toga da li izbori sprovedeni i predstavnički mandati raspodeljeni

prema većinskom ili prema sistemu srazmernog predstavništva.Kada predstavniku koji je

izabran prema većinskom sistemu prestane mandat ,tada se raspisuju dopunski izbori.Kada

predstavniku izabranim prema prema sistemu srazmernog predstavništva prestane mandat

pre isteka vremena na koje je izabran ,mandat pripada političkoj stranci sa čije je liste isti

kandidat i dodeljuje se kandidatu sa iste liste koji nije dobio mandat.Ako takvog kandidata

nema , upražnjeno mesto pripada podnosiocu liste.od kandidata se pribavlja pismena

saglasnost o prihvatanju mandata , a njegov mandat traje do isteka mandata predhodnog

poslanika.

Prevremeni izbori u RS su mogući samo u slučaju raspuštanja Narodne skupštine .

61. Pojam i društvena uloga političkih stranaka

Tri su konstitutivna elementa u pojmu političke stranke: stranka je organizacija, oblik

političkog organizovanja ljudi, osnov organizovanja ljudi u stranku je istovetna politička

ideologija, a cilj udruživanja je osvajanje i vršenje državne vlasti, legalnim, demokratskim

putem, učešćem na izborima i dobijanjem većine na izborima.

Političke stranke se razlikuju od srodnih institucija koje postoje u sistemu predstavničke

demokratije. Razlikuje se od interesne grupe, prema tome što ima političku ideologiju i što je

njen cilj da osvoji i vrši državnu vlast. Interesne grupe imaju konkretne materijalne ili

ideološke interese čijem ostvarivanju teže i uticajem na državnu vlast, ali njihov cilj nije

osvajanje i vršenje državne vlasti.

Od političkog pokreta, razlikuje se prema jedinstvenoj političkoj ideologiji. Politički pokreti

imaju za cilj odbranu, uključujući i posredstvom državne vlasti, vrlo širokih i relativno

neodređenih opštenarodnih interesa koji se ne mogu obuhvatiti nikakvom posebnom

ideologijom u pravom smislu reči. Za odbranu takvih interesa formiraju se političke

organizacije.

Od oružane grupe koje za cilj imaju osvajanje vlasti rušenjem postojećih institucija vlasti,

razlikuju se prema tome što osvajanju vlasti teže na način propisan ustanovljenim javnim

poretkom.

Uloga političkih stranaka je trojaka: da utvrde i izluče opštu volju, da odaberu buduće

predstavnike i disciplinuju izabrane, da vaspitavaju i obaveštavaju birače.

Glavna uloga stranke je da prikupi i ujedini mišljenje koje već postoji, samo što je rasuto i

suviše diferencirano.

Stranke najpre odabiraju kandidate za narodne predstavnike. Ako je reč o glasanju po

listama, stranka ima veliki uticaj na predlaganje kandidata i utvrđivanje lista po izbornim

jedinicama, dok se na uninominalnim izborima uloga stranke umanjuje i svodi na izbor

kandidata, prepuštajući pitanje konačnog izbora sreći utakmice između ličnosti.

Bez ovakve uloge političkih stranaka ne bi se mogla obezbediti kompaktna većina na

izborima. Da bi se birački glasovi grupisali oko malog broja kandidata, potrebni su

organizatori koji bi pozvali sve birače istog političkog pravca da glasaju samo za jednog

kandidata. Tog kandidata moraju predložiti sami ti organizatori, vodeći računa o tome da

pronađu takvog čoveka koji će izazvati najmanje otpora.

Uloga stranke je i da disciplinuje izabrane predstavnike naroda. Ona se najpre svodi na to da

se izabrani zaštiti od sebe samog, tj. od iskušenja da popusti pod pritiskom različitih

interesnih grupa i da sačuva program koji je bio izlagan na izborima od napada koji na njega

čine pojedinačni interesi. Stranka mora biti dovoljno dobro uređena da uspostavi disciplinu i

poštovanje položaja predstavnika.

Treća društvena funkcija političkih stranaka je obrazovanje i obaveštavanje birača. Funkcija

vaspitavanja ili obrazovanja birača obuhvata podsticanja birača na prevazilaženje njihovih

pojedinačnih preokupacija i njihovo okretanje ka potrebama celine društva kojem pripadaju.

U tom zadatku trajnog vaspitivanja birača da budu okrenuti ka opštim interesima, političke

stranke nemaju monopol i tu se očekuje pomoć od strane drugih organizovanih grupa, kakvi

su klubovi, sindikati, građanski pokreti i sl.

Doprinose obaveštavanju birača tako što zahvaljujući postojanju više stranaka, postiže

raznovrsnost koja dovodi do oslobađanja i širenja različitih obaveštenja.

Država može prema političkim strankama zauzimati različite stavove. Četiri najpoznatija

stava države prema političkim strankama jesu: stav zabrane (kad zabranjuje osnivanje i rad),

stav ignorisanja (kad se država ne interesuje za stranački život), stav priznavanja (kad

država posvećuje posebno zakonodavstvo strankama, kad ih podvrgava obaveznoj

registraciji), stav inkorporisanja (kad postoji država – stranka, tj. kad država priznaje jednoj

stranci javnu funkciju određivanja pravca državne politike i kad predviđa institucionalno

spajanje između državnih i stranačkih organa).

Pravna priroda političke stranke je dvostruka: ona je s jedne strane, udruženje građana a sa

druge strane ona je državni organ.

Kao udruženje, nema svojstvo pravnog lica nego svojstvo faktičkog udruženja koje raspolaže

ograničenom imovinskom samostalnosšću. Svojstvo stranke kao državnog organa naročito

dolazi do izražaja u izbornom sistemu srazmernog predstavništva prilikom glasanja po

vezanim listama, u tom smislu što se na njima ne mogu promeniti ni imena ni redosled

kandidata po listama koje su predlođile političke stranke kao organizovane grupe birača.

Osnovni cilj političke stranke je da osvoji i vrši državnu vlast. Osvajanjem državne vlasti

stranka dobija priliku da ostvari i ispuni ideologiju i program stranke, što znači da državu

potčini stranci, odnosno da država bude u rukama onih društvenih grupa koje predstavlja

stranka. Politička stranka vrši državnu vlast na taj način što na odlučujuća mesta u državnoj

organizaciji postavlja svoje pripadnike. Članovi stranke kao državna službena lica u državnim

organima, donose u tom svojstvu državne odluke. Te odluke istovetne su sa stranačkim

odlukama i upravo je ta stranka odredila da se one imaju pretvoriti u državne odluke.

Legalnost političkih stranaka je njihovo bitno obeležje i ono znači da stranka na vlast dolazi

izborima i na način predviđen postojećim zakonima. U suprotnom slučaju, reč je o

revolucionarnim političkim organizacijama.

62. Istorijat političkih stranaka

Prethodnica političkih stranaka bile su grupe političkih istomišljenika, koje su se organizovale

da bi vršile uticaj na državu i obezbedile pobedu svoje ideje u vezi sa nekim pitanjem

državnog uređenja i organizacijom države. U Engleskoj su takva prethodnica bili torijevci i

vigovci, od kojih je nastala Konzervativna i Liberalna stranka. U Francuskoj su to bili

žirondinci i jakobinci, tj. umereni i radikalni republikanci. U SAD je došlo do podele na

federaliste i antifederaliste.

Pojava političkih stranaka vezuje se za XIX vek i u vezi je sa proširivanjem prava glasa i

usvajanjem načela narodne suverenosti, prema kojem vlast pripada većini naroda. Izraz

’stranka’ podrazumeva deo mnoštva, više od jednog, dakle više stranaka.

U toku XIX veka političke stranke zastupale su i branile različite interese u okviru opšteg

interesa buržoazije. Sve su to bile buržoaske stranke, od kojih su jedne bile liberalno, a druge

konzervativno orijentisane. Krajem XIX i početkom XX veka, organizovan i ojačan u borbi za

svoja prava putem sindikata i drugih oblika organizovane borbe, proleterijat stvara prve

socijalističke i socijaldemokratske stranke sa kojima nastavlja borbu za svoja prava. Iz

socijalističkih i socijaldemokratskih stranaka izdvajaju se posebne komunističke stranke. U

okviru opštih klasnih interesa buržoazije formiraju se pored već postojećih i nove desničarske

stranke, od kojih se neke bile izrazito fašističke orijentacije. U daleko većem broju zemalja na

vlasti bile su komunističke stranke. Po pravilu su i komunističke i fašističke stranke

smenjivane s vlasti, sa stanovišta važećeg pravnog poretka, protivzakonitim putem. Danas

su one jedina dva stranaka čije je osnivanje u pojedinim zemljama, po pravilu u onim u

kojima su te stranke bile na vlasti, zabranjeno.

U svetu gotovo da više ne postoje zemlje bez većeg broja političkih stranaka. Kao da je svuda

pobedu odnelo Berkovo shvatanje da su stranke uslov demokratske vladavine.

63. Tipologija političkih stranaka

Prema socijalnoj grupi čije interese stranka izražava, mogu se podeliti na:

- buržoaske - obuhvataju: konzervativne, liberalne, demokratske, demohrišćanske, 

radikalne, narodne, republikanske i slične.

- radničke – obuhvataju: socijaldemokratske, socijalističke, komunističke i stranke 

’nove socijalističke levice’.

Prema karakteru i ciljevima političkog delovanja, mogu se podeliti na:

- ideološke – imaju čvrsto i jasno izgrađenu stranačku ideologiju, koje se drže u 

izbornoj propagandi i borbi za glasove birača

- pragmatske – se u okviru načelno određene osnovne političke orijentacije i 

krajnjih političkih ciljeva prilagođavaju promenjivim uslovima i praktičnim potrebama

trenutka.

U zavisnosti od širine članstva, mogu se podeliti:

- kadrovske – težište stavljaju na kvalitet, čine stranci odani i provereni članovi, aktivisti

- masovne – težište stavljaju na broj članova, imaju brojno članstvo u širokim narodnim

masama.

U zavisnosti od odnosa prema postojećem sistemu u celini, mogu se podeliti:

- revolucionarne – teže radikalnoj promeni postojećih društvenih odnosa

- stranke društvenog statusa quo-a – ograničavaju se na delovanje u okviru postojećeg

društvenog i političkog poretka odnosa.

Prema osnovu okupljanja članstva, mogu biti:

- političke u užem smislu – stranke koje sprovode opšti politički program

- nacionalne stranke – obuhvataju pripadnike iste nacije i imaju nacionalne ciljeve

- konfsionalne – obuhvataju pripadnike iste konfesije

- regionalne – obuhvataju stanovnike jedne pokrajine ili regiona, a cilj im je unapređivanje

interesa tog područja.

Prema stepenu discipline kojoj je podvrgnuto stranačko članstvo i rukovodstvo, mogu se

podeliti na:

- čvrste – karakteriše stroga stranačka disciplina

- labave – više se drže na svesti svojih članova i liberalnijem režimu odnosa prema stranci

kao organizaciji i između članova međusobno.

64. Tipologija stranačkih sistema

Klasična podela stranačkih sistema po broju političkih stranaka razlikuje jednostranačke,

dvostranačke i višestranačke sisteme.

Jednostranački sistem je politički monopolizam jedne stranke, on isključuje stranački

pluralizam bilo izričito, bilo posredno. U jednostranačkim sistemima ima glasanja ali nema

izbora. Stranka je stalno na vlasti, ona se identifikuje sa državom, njenoj vladavini niko se ne

suprostavlja. Sve do pred kraj XX veka bile su poznate dve vrste jednostranačkih sistema, u

SSSR i zemljama narodne demokratije, i u pojedinim afričkim zemljama.

Dvostranački sistem ima nekoliko oblika: čisti dvostranački sistem, nepotpuni ili

pseudodvostranački i sistem ’dve i po stranke’.

Čisti dvostranački sistem postoji u zemljama u kojima su javno mnjenje i biračko telo gotovo

ravnomerno podeljeni na dve političke stranke u kojima postoji čvrsta stranačka disciplina,

koja se periodično smenjuje na vlasti. Ovaj stranački sistem rasprostranjen je u

anglosaksonskim zemljama.

Lažni dvostranački sistem postoji kad u okviru dve vodeće stranke ne postoji kohezija i čvrsta

stranačka disciplina, koje su u stanju da obezbede stabilnu parlamentarnu većinu.

Nepostojanje čvrste parlamentarne većine, uprkos postojanju dve političke stranke, obeležje

je ove vrste sistema.

U sistemima ’dve i po stranke’ postojanje treće stranke dovodi do stvaranja koalicione vlade.

U tim sistemima dve velike političke stranke dominiraju u političkom životu, u tom smislu što

se bez jedne od njih ne može formirati parlamentarna većina. Da bi obrazovale takvu većinu,

one se moraju naslanjati na treću, znatno manju stranku, čiji značaj biva utoliko veći.

Smatra se da su dve glavne grupe razloga koji dovode do stvaranja i održavanja

dvostranačkog sistema oblik izbornog sistema i suprostavljenost dominantnih društvenih

grupa.

Što se oblika izbornog sistema tiče, njegov uticaj na tip stranačkog sistema izražavao bi se,

prema Diveržeu, na sledeći način: većinski sistem u jednom krugu doprinosi stvaranju

polarizovanog višestranačkog sistema, sistem srazmernog predstavništva dovodi do

integralnog višestranačkog sistema.

Kad je reč o suprostavljenosti dominantnih društvenih grupa misli se na suprostavljenost

ideologija dominantnih društvenih grupa koje istorijski slede jedna za drugom.

Višestranački sistem obeležava postojanje više političkih stranaka koje imaju šanse da

postanu vladajuće. I višestranački sistem ima nekoliko oblika:

- integralni višestranački sistem ili čisti podrazumeva postojanje više političkih stranaka od

kojih nijedna ne može skupiti više od 30% glasova na parlamentarnim izborima. Zbog toga

nijedna politička stranka nema snage da samostalno obrazuje vladu.

- polarizovani višestranački sistem postoji kad se više političkih stranaka grupiše u dva

različita stranačka bloka, koji nastaju bilo u bojkotovanju izbora, bilo udruživanja na

predstojećim izborima, bilo u cilju stvaranja parlamentarne većine posle obavljenih izbora.

- višestranački sistem sa dominirajućom političkom strankom obeležava postojanje političke

stranke relativno nadmoćnije u odnosu na druge postojeće, koje su skromnije moći i izrazito

međusobno podeljene. To se izražava u tome što ta stranka na parlamentarnim izborima

dobija većinu koja je blizu apsolutnoj većini ili je apsolutna većina. Ta stranka ima manje ili

više izraženu hegemoniju u političkom životu, koja se često sastoji u neprekidnom vršenju

vlasti.

Razlozi postojanja višestranačkog sistema mogu se grupisati u nekoliko grupa: oblik 

izbornog sistema, čisto politički razlozi, odnosi između društvenih grupa, nacionalni i verski

razlozi.

U teoriji je značajna podela na sisteme s opozicijom i bez opozicije.

- sistem s opozicijom je stranački sistem u kojem postoji opzicija, tj. u kojem postoje

najmanje dve političke stranke, od kojih je jedna na vlasti dok je druga u opoziciji.

- sistem bez opozicije – tu postoji samo jedna stranka ili više stranaka na vlasti, a nijedna

stranka u opziciji."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:07 pm

65. Organizacija političkih stranaka

Dva osnovna pitanja vezana za organizaciju političkih stranaka jesu: ko čini političku stranku

i kakva je unutrašnja organizacija političke stranke.

Stranku čini manji ili veći broj ljudi koji se nazivaju članovima stranke. Postoje i drugi oblici

vezanosti za stranku, a razlikuju se sledeće kategorije pripadnika: (Pijetro Virga) 

1. osnivači – to su ljudi koji su osnovali stranku

2. organizatori – ljudi koji posle osnivanja stranke organizuju njene aktivnosti i razvijaju

stranku

3. rukovodstvo – ljudi koji čine stranački kadar

4. učesnici ili aktivisti – ljudi koji uzimaju aktivno učešće u stranačkom životu

5. pristalice – ljudi koji su saglasni sa programom stranke, koji ga prihvataju, podržavaju

stranku na izborima glasanjem za nju...

U teoriji se razlikuju tri stupnja veze između stranke i pojedinca. To su:

1. pristalice – su najbrojnija stranačka populacija, a od njih se jedino očekuje da prilikom

glasanja na parlamentarnim ili predsedničkim izborima daju glas svojoj političkoj stranci. Oni

su glavna udarna snaga političke stranke. Od njihovog broja zavisi moć i uticaj stranke.

2. simpatizeri – su jače privrženi stranci od pristalica. Oni ne samo što glasaju za svoju

stranku, učestvuju i u propagandi i agitaciji stranačke ideologije, u skupovima koje organizuje

njihova stranka, kao što su aktivi i u organizacijama koje su naklonjene njihovim političkim

strankama. Često su davaoci novčane pomoći svojim političkim strankama.

3. članovi – članstvo se zasniva upisom ili prijemom u stranku, Članovi imaju stranačku

knjižicu, imaju određena prava i dužnosti, podvrgnuti su stranačkoj disciplini i kaznama. S

obzirom na podelu rada i zalaganje u političkom životu stranke, razlikuju se tri vrste

stranačkih članova: obični (bez posebnih zaduženja u stranci), aktivisti (angažuju se u

izvršavanju stranačkih zadataka, posreduju između rukovodstva i običnih članova) i

rukovodioci (sačinjavaju rukovodstva stranačkih organa, kao i individualni stranački

funkcioneri. Oni čine stranačku elitu. Na svoje položaje u stranci dolaze izborom).

U većini političkih stranaka unutrašnji stranački odnosi su formalno demokratski, u tom

smislu što svi članovi stranke učestvuju u izboru stranačkih organa, u utvrđivanju stranačke

politike, utvrđivanju strategije u političkoj i izbornoj borbi.

Članstvo u političkim strankama može biti individualno ili direktno i kolektivno ili indirektno.

Političke stranke podeljene su na organizacione jedinice, osnovne i šire. Osnovne

organizacione jedinice stranke organizuju se na teritorijalnom ili na funkcionalnom principu.

Kod liberalnih i demokratskih stranaka to je odbor, kod demohriš., socijaldem. i socijalističkih

to je sekcija, kod komunističkih to je ćelija, a kod fašističkih to je milicija.

Osnovne organizacione jedinice političke stranke čine širu stranačku organizaciju na teritoriji

jedne političko-teritorijalne jedinice, koja ima svoje stranačke organe, da bi svi ti širi

organizacioni odbori bili povezani u jedinstvenu celinu, što je u stvari politička stranka. Na

čelu stranke nalaze se vrhovni stranački organi.

Posebnu organizacionu celinu i važan centar moći obrazuju stranački poslanici u parlamentu

organizovani u parlamentarne grupe. Parlamentarna grupa je kategorija poslovnika

parlamenta i ona je nosilac određenih prava u radu parlamenta. Na njenom čelu nalazi se

predsednik, koji je inače visoki stranački funkcioner. Parlamentarna grupa ima svoju

unutrašnju organizaciju, čija je svrha da se obezbedi jedinstveno glasanje poslanika iz iste

političke stranke i njihovo jedinstveno delovanje u parlamentu.

66. Politička ideologija

Politička ideolgija je nužan uslov svake političke delatnosti. Bez ’svoje’ političke ideologije

političke stranke se međusobno ne bi mogle razlikovati, pošto bi sve one mogle biti mašine

za osvajanje vlasti. Politička stranka jeste politička organizacija, zbog toga što ima ’svoju’

političku ideologiju, tj. svoju politiku u svom stranačkom programu. Osnove političke

ideologije, stvaraju slobodni politički mislioci van političkih stranaka i ti osnovi se nalaze u

filozofiji i u opštoj društvenoj ideologiji.

Politička stranka je nosilac političke ideologije. Političku ideologiju mogli bismo da odredimo

kao sistem uverenja, ideja i postavki o uređenju društva i države sa stanovištva interesa

određenih društvenih grupa. Politička ideologija razarđuje se u programu stranke. Stranački

program razlikuje se od čiste ideologije. Program je pre svega okrenut praksi, dok je

stranačka ideologija apstraktnija. 

Jednom stvorenu ideologiju i program stranka propagira svojom propagandnom delatnošću i

tako postiže usvajanje određene ideologije u širokim masama.

Delatnost stranke na širenju njene ideologije, odnosno programa stranke naziva se

propagandom. Propagandu treba razlikovati od agitacije. Dok je propaganda izlaganje svih

stranačkih ideja o jednom pitanju, koje zbog njihove složenosti može usvojiti samo tanak sloj

relativno obrazovanih ljudi, agitacija je izlaganje samo jedne, najvažnije ideje, i to obično

pomoću konkretnih primera, tako da može biti usvojeno od strane velikog broja ljudi.

Za uspeh političke akcije konkretne političke stranke neobično je važno ideološko jedinstvo

stranke.

Vezanost političke stranke za društvene grupe, konkretno za društvene klase, mnogi autori

smatraju sastavnim delom ’definicije’ političke stranke.

67. Ocena političkih stranaka

Društvena uloga političkih stranaka može se oceniti kao nužna i korisna.

Političke stranke stavljaju u pokret široke narodne mase, podstiču ih na korišćenje i

olakšavaju im korišćenje njihovih političkih prava, uključujući ih u politiku, ali one stavljaju u

pokret i državni aparat, radi ostvarivanja određene politike, čime mu određuju i sadržinu

rada.

Posredstvom političkih stranaka, birači na parlamentarnim izborima biraju ne samo

poslanike, oni biraju i vladu. Bez pomoći političkih stranaka, teško bi se izbori za narodne

predstavnike mogli uspešno obaviti, a građani mogli vršiti svoja politička prava.

Istina je i to da su političke stranke vezane za tip demokratije u kojoj su široke mase građana

neaktivne, dok se politikom bavi samo aktivna manjina organizovana u političke stranke.

Glavna opasnost kojoj je taj tip demokratije izložen je da stranke od činioca koji pokreće

široke mase gražana na vršenje njihovih političkih prava uspostave, umesto vladavine

naroda, vladavinu političkih stranaka i time profesionalnih političara.

Druga je opasnost da stranke radi dobijanja većine na izborima i osvajanja vlasti pređu u

demagogiju umesto da vode državničku politiku. Stranke vode računa prvenstveno o svojim

uskim interesima.

68. Političke stranke u ustavnom sistemu republike Srbije

Danas u svetu preovlađuju ustavi u kojima se stranke ne pominju, nego su obuhvaćene i

podrazumevaju se kao izraz prava građana na sindikalno i političko udruživanje. Na taj način

političkim strankama prepušta se potpuna sloboda delatnosti. Druga krajnost su ustavi i

političko zakonodavstvo država koji su od političkih stranaka napravili neku vrstu državnog

organa, čiji je rad posle načelne ustavne regulacije, detaljno regulisan zakonima. Po

donošenju ustava, te države donele su i zakone o političkim strankama u kojima su

uređivana bitna pitanja vezana za nastanak i delatnost političkih stranaka.

U ovu grupu država ulazi i Republika Srbija. Prema Ustavu Republike Srbije od 2006: "Jamči

se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana. –

Osnivanje političkih stranaka je slobodno. – Političke stranke ne mogu neposredno vršiti

vlast, niti je potčiniti sebi."

Ustav Republike Srbije prihvata najliberalniji sistem nastanka političke stranke, sistem prijave

nadležnom organu uprave. Upisom u registar političkih organizacija stranka stiče svojstvo

pravnog lica. Zakonska je odredba po kojoj se političke organizacije organizuju i deluju samo

na teritorijalnom principu, dok se politička organizacija definiše kao samostalna i dobrovoljna

organizacija građana obrazovana radi ostvarivanja političkih ciljeva. Za političke stranke važi

načelo samoorganizovanja tj. one svojim osnovnim opštim aktom, na demokratskim

principima uređuju svoje programske ciljeve i unutrašnju organizaciju. Političke stranke mogu

sticati sredstva za svoju delatnost iz članarina, priloga, poklona, legata, zaveštanja, budžeta i

drugih izvora u skladu sa zakonom. Stranci će se zabraniti rad kad stiče sredstva od stranih

lica.

Ustav Republike Srbije od 2006. poznaje i institut "zabrane delovanja tj. osnivanja i rada

političkih stranaka." Taj ustav utvrđuje: "Nedopušteno je delovanje političkih stranaka koje je

usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih

prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje". 

O zabrani političkih stranaka i drugih udruženja odlučuje Ustavni sud Srbije. Ustav dodeljuje

još Ustavnom sudu nadležnost da odlučuje o saglasnosti opštih akata političkih stranaka,

sindikata i udruženja građana.

Ustav ustanovljava zabranu članstva u političkim strankama određenim nosiocima javnih

funkcija ili pripadnicima određenih službi. Tako "Sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci,

Zaštitnik građana, pripadnici policije i Vojske Srbije ne mogu biti članovi političkih stranaka".

69. Pojam i poreklo parlamenta

Prema organskoj podeli vlasti, parlament je telo koje donosi zakone, zakonodavno telo. Naziv

institucije potiče od latinske reči parlare, koja znači govoriti. On je mesto gde se zbori,

govori, pa bi odgovarajuća reč za parlament bila sabor ili zbor, a ne ona koja preovlađuje –

skupština. 

Poreklo parlamenta je u zahtevu plemstva da i ono učestvuje u razrezivanj poreza, a ne da

mu vladalac samovoljno nameće dažbine. Parlament je nastao iz razloga ograničenja

fisklanih prava monarha. Staleške skupštine nisu nastale da bi vršile zakonodavnu funkciju,

njihova osnovna funkcija bila je finansijska i sudska. U apsolutnoj monarhiji zakonodavac je

bio jedino monarh, on je bio ’živi zakon’ – viva lex. Na vrhuncu monarhovog apsolutizma,

staleške skupštine izgubile su svoj značaj.

Teorija o parlamentu kao zakonodavnom telu nastala je u XVIII veku, a njen tvorac bio je

Monteskje. Parlament je umesto isključivo finansijske i sudske, dobio na vršenje i

zakonodavnu funkciju. Prvi pu je ova ideja ustavno uobličena u Ustavu SAD od 1787. Suština

narodnog predstavništva je u tome da poslanici u njemu ne predstavljaju samo svoje birače

nego čitav narod.

U Engleskoj je parlament nastao evolutivnim putem, preobražajem staleške skupštine.

Parlament je savremeni sastav britanskog parlamenta koji obuhvata monarha, Dom lordova i

Dom komuna. Svi oni vrše zakonodavnu vlast zajedno, a nijedan od njih posebno, ni

samostalno.

Najstariji parlament je onaj koji postoji na Islandu od 930.god. Osnovali su ga stanovnici

Norveške.

Iako je parlament predstavnički organ i nosilac najvažnije funkcije državne vlasti,

ustavotvorne i zakonodavne, on nije nosilac suverenosti niti je iznad ustava. U

demokratijama nosilac suverenosti je narod. Pravo je tako jače od parlamenta, iako je

parlament njegov formalni stvaralac. To se postiže tako što se parlament podvosi pod ustav.

Sve negde do Prvog svetskog rata parlament je smatran centralnom predstvaničkom

institucijom. Danas centar predstavništva teži da postane organ izvršne vlasti, pogotovo

tamo gde za osnovu ima većinsku stranku u parlamentu.

70. Funkcije parlamenta

Zakonodavstvo se tradicionalno smatra svojstvenom nadležnosšću parlamenta. Parlament ne

vrši svu zakonodavnu vlast u zemlji, niti je njegova nadležnost samo zakonodavna vlast.

Zakonodavna vlast parlamenta znači da je parlament taj organ u državi koji donosi izvorne

propise, koji originerno reguliše društvene odnose. Pod pojmom takve vlasti podvosi se i

ustavotvorna vlast, koja je u većini država u celosti ili delom u nadležnosti parlamenta.

Zakonodavni postupak ima tri faze:

1. fazu zakonodavne inicijative (predlaganje zakona)

2. fazu raspravljanja o predlogu zakona i usvajanja zakona

3. fazu stupanja zakona na snagu

Zakonodavnom inicijativom raspolažu članovi parlamenta. U zemljama sa parlamentarnim

sistemom vlasti glavni predlagač zakona je vlada. Predlaganjem zakona parlamentu vlada

ostvaruje svoj program, za čije sprovođenje je dobila poverenje parlamenta. Zakoni koji su

izglasani u parlamentu primenjuju se tek pošto budu dopili sankciju egzekutive (promulgacija

zakona).

Prvo podnošenje amandmana na predloženi zakon deli se između članova parlamenta i

vlade. To pravo proizlazi iz prava zakonodavne inicijative, tako da je predlog zakona

kompletiran tek istekom roka za podnošenje amandmana. Njega tada čini prvobitni tekst

predloga i amandmani ovlašćenih predlagača dati na taj tekst. Takav tekst ulazi u fazu

rsprave u parlamentu, najpre u načelu, zatim u pojedinostima.

Amandman na predloženi zakon je predlog ovlašćenog podnosioca amandmana, čija je svrha

poboljšanje predloženog zakona. Pri tome isti podnosilac amandmana ima pravo na

amandman jedne sadržine na istu odredbu zakona.

Iako je parlament zakonodavno telo, u stupanju zakona na snagu važnu ulogu može odigrati

egzekutiva, i to tako što ima mogućnost da odloži primenu zakona. Prva takva mogućnost je

pravo zakonodavnog veta, po pravilu odlažućeg, a druga je otezanje sa donošenjem uredaba

za izvršavanje zakona, čije je postojanje pretpostavka za primenu većine zakonskih

odredaba.

Zakonodavnoj funkciji parlamenta pripada i njegova funkcija donošenja budžeta i završnog

računa. Budžet je specifičan finansijski zakon. On je i moćno sredstvo kontrole parlamenta

nad radom vlade, pošto parlament prilikom donošenja budžeta ima pravo da u detalje

odlučuje o rashodima vlade. Odlučivanje o budžetu je način da se izvršna vlast stavi pod

kontrolu zakonodavne vlasti.

Parlament vrši zakonodavnu funkciju i kad ratifikuje međunarodne ugovore koje zaključuju

vlada ili šef države. Kad zaključeni međunarodni ugovor ratifikuje parlament, on to čini u

formi zakona.

Parlamentu pripadaju još neke nadležnosti, a to je odlučivanje o ratu i miru i raspisivanje

referenduma. Odlučivanje o ratu i miru je akt suverenosti.

Druga osnovna funkcija parlamenta, koju on vrši u državama sa parlamentarnim ili

skupštinskim sistemom vlasti, jeste kontrola nad radom izvršne vlasti, pre svega nad vladom.

U takvim sistemima vlasti parlament ’stvara i uklanja vladu’, bira je i razrešava. Parlament

vrši stalni nadzor nad radom vlade, koja je politički odgovorna parlamentu. Najefikasnije

sredstvo za kontrolu parlamenta nad radom vlade je pravo parlamenta da donosi budžet. Bez

budžeta, vlada nije u mogućnosti da vrši svoju funkciju, pa je neizglasavanje budžeta u

parlamentu jednako padu vlade. Sva ostala sredstva kojima parlament vrši kontrolu nad

vladom mogu se podeliti u dve grupe: u prvu ulaze sredstva kojima se parlament obaveštava

o radu vlade, a u drugu sredstva kojima se pokreće politička odgovornost vlade u

parlamentu.

Sredstva kojima se parlament obaveštava o radu vlade mogu biti stalna i povremena. Stalno

sredstvo kontrole parlamenta nad radom vlade su stalne komisije parlamenta. Povremena

sredstva kontrole parlamenta nad radom vlade su poslaničko pitanje, interpelacija i anketna

komisija. Anketne komisije se formiraju radi ispitivanje nekog važnog pitanja koje je u bližoj

ili daljoj vezi sa radom vlade. Poslaničko pitanje je konkretno pitanje koje poslanik postavlja

određenom članu vlade ili vladi kao državnom organu iz oblasti njihovog delokruga, u

pismenom ili usmenom obliku. Interpelacija je kvalifikovano pitanje upućeno članu vlade ili

vladi u celini.

Od sredstava za pokretanje političke odgovornosti vlade klasično sredstvo u parlamentarnom

sistemu je predlog za glasanje o nepoverenju vladi. Predlog postavlja određen broj poslanika.

Da bi vlada izgubila poverenje parlamenta, potrebno je da predlog usvoji ista ona većina koja

je potrebna za vladin izbor. Gubitak poverenja u parlamentu obavezuje vladu na podnošenje

ostavke.

Svuda u svetu parlamenti imaju i značajnu izbornu funkciju. U jednom broju zemalja

parlament je kvazi-sudski organ koji obavlja kvazi-sudska ovlašćenja. Reč je o ovlašćenjima

parlamenta da sudi nosiocima izvršne vlasti – predsedniku republike i članovima vlade.

U ustavnom sistemu Republike Srbije parlament, Narodna skupština, je zakonodavno telo. U

tom svojstvu Narodna skupština donosi zakone i druge opšte akte, akte sa pravnom snagom

zakona, kao što su budžet i završni račun, plan razvoja i prostorni plan i potvrđuje

međunarodne ugovore. U tu grupu poslova spadala bi i prethodna saglasnost koju Narodna

skupština daje na statut autonomne pokrajine. Narodna skupština po posebnom postupku

odlučuje o promeni ustava, odnosno donosi ustav, s tim da o pojedinim pitanjima promene

ustava ne odlučuje samostalno.

Narodna skupština ima sledeće nadležnosti: odlučuje o promeni granica, odlučuje o ratu i

miru i proglašava i ukida ratno i vanredno stanje, raspisuje republički referendum, raspisuje

javni zajam i odlučuje o zaduživanju Republike Srbije.

U oblasti bezbednosti i odbrane Narodna skupština nadzire rad službi bezbednosti i usvaja

strategiju odbrane.

Pošto je Ustav Republike Srbije usvojio u osnovi parlamentarni sistem vlasti, to je funkcija

Skupštine izbor i razrešenje Vlade i kontrola nad njenim radom. Ustavna formulacija je da

Skupština ’bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara’.

Izbornom funkcijom Narodne skupštine obuhvaćen je, pored izbora predsednika i članova

Vlade i širok krug nosilaca javnih funkcija. Narodna skupština bira i razrešava sudije

Ustavnog suda, bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova,

Republičkog javnog tužioca, javne tužioce, sudije i zamenike javnih tužalaca u skladu sa

Ustavom, bira i razrešava guvernera Narodne banke Srbije i nadzire njegov rad, bira i

razrešava Zaštitnika građana i nadzire njegov rad, bira i razrešava druge funkcionere

određene zakonom.

Od kvazisudskih ovlašćenja Narodna skupština ima ovlašćenje da daje amnestiju za krivična

dela.

Za razliku od Ustava Republike Srbije od 1990, nadležnost Narodne skupštine nije isključivo

ustavna, nego je i zakonska kategorija ("Narodna skupština vrši i druge poslove određene

Ustavom i zakonom").

71. Ratno i vanredno stanje

Od poslova u nadležnosti Narodne skupštine Ustav Republike Srbije od 2006. u posebnim

članovima razrađuje pravo i dužnost Narodne skupštine da "odlučuje o ratu i miru i

proglašava i ukida ratno i vanredno stanje". Prema Ustavu, dva su stepena neredovnog

stanja u zemlji: vanredno i ratno. Oba stanja proglašava Narodna skupština, i to vanredno

stanje većinom glasova svih poslanika, a ratno stanje većinom glasova narodnih poslanika na

sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika. Narodna skupština sastaje se bez

poziva posle proglašenja ratnog ili vanrednog stanja. Za vreme ratnog ili vanrednog stanja

Narodna skupština ne može biti raspuštena. Ako mandat predsednika Republike ističe za

vreme ratnog ili vanrednog stanja, mandat se produžava tako da traje do isteka tri meseca

od dana prestanka ratnog, odnosno vanrednog stanja. Ustav ne može biti promenjen za

vreme ratnog ili vanrednog stanja.

Vanredno stanje je "stanje javne opasnosti u kojem je ugrožen opstanak države ili građana, a

posledica je vojnih ili nevojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti". Narodna skupština

proglašava vanredno stanje "kad javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana" na

osnovu zajedničkog predloga predsednika Republike i Vlade. 

- Proglašenje vanrednog stanja može se predložiti i na delu teritorije Republike Srbije. 

- Odlukom o proglašenju vanrednog stanja utvrđuje se područje Republike Srbije na kojem se

proglašava vanredno stanje, ako se ono proglašava na delu ugrožene teritorije. 

- Kad prestanu uslovi zbog kojih je vanredno stanje proglašeno predsednik Republike i

predsednik Vlade podnose Narodnoj skupštini predlog za donošenje odluke o ukidanju

vanrednog stanja.

- Da se režim vanrednog stanja ne bi mogao zloupotrebiti, maksimirano je njegovo trajanje –

odluka o vanrednom stanju važi najviše 90 dana.

- Posle isteka tog roka, Narodna skupština može odluku o vanrednom stanju produžiti

najduže još 90 dana i to većinom od ukupnog broja poslanika. Iz istog razloga, Narodna

skupština sastaje se bez posebnog poziva i ne može biti raspuštena.

- Kad Narodna skupština proglasi vanredno stanje, ona može u odluci o proglašenju

vanrednog stanja propisati mere kojima se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih i

manjinskih prava. Ove mere najduže važe 90 dana, a po isteku ovog roka mogu se obnoviti

pod istim uslovima.

- Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog

stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik

Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština.

- Mere odstupanja, kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom,

može propisati Vlada, uredbom uz ’supotpis predsednika Republike’. U pogledu dužine

važenja važi isto ograničenje (90+90dana).

- Kad odluku o proglašenju vanrednog stanja nije donela Narodna skupština, ona je potvrđuje

u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane. U

slučaju da ovu odluku ne potvrdi skupština prestaje da važi završetkom njene prve sednice

održane po proglašenju vanrednog stanja.

- Kod mera kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava, Vlada je dužna da podnese

potvrdu Narodnoj skupštini u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim skupština

bude u mogućnosti da se sastane. U slučaju da skupština ne postupi ovako, uredba o

merama odstupanja prestaje da važi 24 sata od početka prve sednice održane po

proglašenju vanrednog stanja. 

Ratno stanje je "stanje opasnost i u kojem je oružanim delovanjem spolja ugrožena

suverenost, nezavisnost i teritorijalna celovitost zemlje, odnosno mir u regionu, koji zahteva

mobilizaciju snaga i sredstava za odbranu". Ratno stanje je neredovno stanje.

- Proglašava ga Narodna skupština "na osnovu zajedničkog predloga predsednika Republike i

Vlade".

- Kad prestanu uslovi zbog kojih je proglašeno ratno stanje, predsednik Republike i

predsednik Vlade podnose Narodnoj skupštini predlog za donošenje odluke o ukidanju ratnog

stanja.

- Proglašavajući ratno stanje, Narodna skupština može propisati mere kojima s eodstupa od

ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava.

- Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju ratnog stanja

donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade. Sve

mere propisane u periodu ratnog stanja potvrđuje Narodna skupština čim bude u mogućnosti

da se sastane.

U vezi sa ratnim i vanrednim stanjima je i institut odstupanja u tim stanjima od ljudskih i

manjinskih prava zajemčenih Ustavom. Ustav je takvom odstupanju postavio znatna

ograničenja:

1. odstupanja od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava dozvoljena su samo u

obimu u kojem je to neophodno

2. mere odstupanja ne smeju da dovedu ’razlikovanja na osnovu rase, pola, nacionalnosti,

veroispovesti, jezika ili društvenog porekla’

3. mere odstupanja prestaju da važe prestankom vanrednog ili ratnog stanja

4. mere odstupanja ni u kom slučaju nisu dozvoljene u pogledu prava zajemčenih u izričito

navedenim članovima Ustava.

72. Struktura parlamenta

Kad je u pitanju struktura parlamenta, moguća su dva rešenja. Može biti jednodomo telo,

sastavljeno od jednog doma, i može biti dvodomo, sastavljeno od dva doma. U teoriji se

smtra da je jednodomni parlament više u saglasnosti sa načelom narodne suverenosti.

Jednodomno predstavništvo proizlazi iz teorije o suverenom narodu, čija je volja jedna i

nedeljiva. Dvodomni sistem obezbeđuje političku slobodu time što deli zakonodavnu vlast i

omogućuje međusobno ograničavanje dva doma.

Bikameralizam je bio načelo sastava parlamenta u vreme uvođenja predstavničke

demokratije i bio je izraz nužnosti očuvanja socijalnog ekvilibrijuma u odnosima dve

dominantne društvene klase, feudalne i građanske. Zbog toga je bio konzervativni

bikameralizam. Putem drugog doma, aristokratija je pokušavala da zaustavi uspon

buržoazije, dodeljujući joj posebno predstavništvo. Razlozi postojanja gornjeg doma u to

vreme bili su konzervativni – da usporava ili da zaustavlja rad donjeg doma.

Danas dvodomni parlament u federalnim državama je neposredna posledica federalnog

državnog uređenja. U parlamentu tih država jedan dom predstavlja države članice na

jednakoj osnovi i on je sredstvo zaštite njihove autonomije. Taj dom oličava federaciju kao

zajednicu federalnih jedinica, kao složenu državu. To je gornji dom federalnog parlamenta.

Drugi dom predstavlja građane na demografskoj osnovi i izraz je njihove jednakosti u

federalnoj državi, nezavisno od njene podele na federalne jedinice. Taj dom oličava

federaciju kao zajednicu građana, kakva je svaka unitarna država. To je donji dom federalnog

parlamenta.

Danas postoje tri oblika bikameralizma: politički, federalni, i socijalno-ekonomski. 

Politički bikameralizam se tako određuje zbog toga što je uloga koja se dodeljuje 

gornjem domu politička. Drugi dom treba da bude protivmera donjem domu. Njegova

osnovna uloga je da zaustavlja preteranosti i da ublažava brze i nepromišljene odluke donjeg

doma. Politički bikameralizam ima dve varijante: jednu, aristokratski drugi dom, drugu,

demokratski dom. Aristokratski bikameralizam je onaj u čijem su drugom domu predstavljene

pojedine društvene klase, tj. u njemu se nalaze pojedinci koji tim klasama pripadaju. Razlog

ovakvog bikameralizma leži u očuvanju privilegija klase koja društveno i ekonomski slabi ili u

verovanju u više sposobnosti jednog dela biračkog tela. Aristokratski bikameralizam danas

izaziva isključivo istorijski interes. Demokratski bikameralizam u drugom domu vidi činioca

kontinuiteta i stabilnosti u odnosu na dom koji je neposredno izabran od strane pojedinaca

kao takvih. Izborni mehanizam za drugi dom treba da obezbedi izbor ličnosti koje su po časti

i ugledu poznate u svojim izbornim jedinicama. Takav dom manje je neposredno zavisan od

ćudi birača prvog doma. Zato se ponekad ovaj oblik bikameralizma naziva i elitistički

bikameralizam.

Demokratski oblik bikameralizma obezbeđuje se primenom različitih instrumenata. Najpre je

biračko pravo za izbor članova drugog doma znatno suženo u odnosu na prvi dom, u tom

smislu što je starosni cenzus za drugi dom viši. Drugi instrument je duže trajanje mandata

članova gornjeg doma u odnosu na poslanički mandat članova donjeg doma. Uvodi se i

parcijalni sistem obnove članova drugog doma. Poslednji instrument je način izbora članova

gornjeg doma, tu se primenjuje određen sistem posrednih izbora, budući da je biračko telo za

donji dom uglavnom sastavljeno od predstavnika neposredno izabranih opštim pravom glasa.

Federalni bikameralizam izraz je složene političke strukture federalne države. Federalna

država obuhvata dvostruki niz državnih organa: jedni su organi država članica, drugi su

organi cele države, tj. federalne države. Taj dualizam izražava se u federalnoj državi, tako što

njen parlament ima dva doma: jedan, koji predstavlja sve građane u federalnoj državi

neizdeljenoj na federalne jedinice, drugi, koji predstavlja svaku državu članicu kao takvu, u

njenom svojstvu autonomnog subjekta. Federalne parlamente karakteriše apsolutna

ravnopravnost domova. Za karakter federalnog doma, bitno je da su uređena tri pitanja:

- način određivanja predstavnika

- karakter njihovog mandata

- način glasanja predstavnika u federalnom parlamentu.

Što se tiče načina određivanja predstavnika za federalni dom, poznata su tri rešenja: 

1. prema koje te predstavnike biraju birači federalne jedinice neposredno, 

2. prema koje te predstavnike biraju parlamenti federalnih jedinica, srazmerno broju

predstavnika pojedinih stranaka u parlamentima, 

3. prema kojem se predstavnici federalnih jedinica uopšte ne biraju, nego ih postavlja organ

izvršne vlasti federalnih jedinica ili čak federalni izvršni organ.

Kad je reč o mandatu predstavnika federalnih jedinica u federalnom parlamentu, on može

biti imperativni ili slobodni. Imperativni mandat postoji kad su predstavnici federalnih

jedinica pravno obavezni da postupaju prema nalozima organa koji ih je postavio, a koji ih

kao njihov mandatar, može opozvati i zameniti drugim predstavnicima. Slobodni mandat

postoji kad su predstavnici federalnih jedinica u federalnom domu pravno samostalni u

formiranju svojih stavova i slobodni u tumačenju intersa svoje federalne jedinice koju

predstavljaju, dakle i u glasanju.

Način glasanja predstavnika federalnih jedinica u federalnom parlamentu može biti dvojak:

oni mogu istupiti kao jedinstvena delegacija svoje federalne jedinice i glasati en bloc ili

glasati pojedinačno, svaki predstavnik ponaosob. Uz određivanje predstavnika federalnih

jedinica metodom postavljanja, idu i imperativni mandat predstavnika i glasanje po

delegacijama u federalnom parlamentu. Uz metod izbora predstavnika federalnih jedinica,

ide slobodan predstavnički mandat i samostalno glasanje predstavnika u federalnom

parlamentu. Federalni dom obrazovan prema prvom modelu pripada tipu veća, a prema

drugom tipu senata.

Socijalno-ekonomski bikameralizam znači predstavljanje u drugom domu ekonomskih grupa,

profesija i različitih društvenih slojeva. Dvodomnost se u ovom sistemu postiže tako što su u

prvom, donjem domu, predstavljeni pojedinci, odnosno preko političkih stranaka

predstavljeni su politički interesi naroda, dok su u drugom gornjem domu pojedinci

predstavljeni kao vršioci određene profesije ili kao učesnici u određenoj ekonomskoj

delatnosti. Što se tiče međusobnih odnosa domova, postoje različita rešenja, ali je pravilo da

se drugom domu dodeljuju manja ovlašćenja od prvog.

Kritičari bikameralizma upzoravaju kako je drugi dom nekoristan i nedemokratski. Nekoristan

je jer po drugi put radi isti posao koji je već obavio donji dom. Nedemokratski je zbog toga

što mu se, kako bi imao izgled originalnosti, tj. kako bi se birao drukčije od donjeg doma,

izborna osnova sužava. Drugi dom usporava i otežava funkcionisanje parlamenta.

Bikameralizam se još kritikuje kao institucija suprotna demokratskom idealu.

Ako je bikameralizam primenjen u potpunosti, neke od kritika koje mu se upućuju stoje i one

su nesporne. Ako je njegova primena nepotpuna, što je danas češći slučaj, nedostaci koji mu

se pripisuju znatno se smanjuju.

Jedno od osnovnih pitanja dvodomnosti je način rada dvodomnog parlamenta. Postoje tri

mogućnosti:

1. Sve nadležnosti parlamenta vrše oba doma ravnopravno i ona znače punu saglasnost

domova u pogledu akata koje ravnopravno donose. To je apsolutna dvodomnost, koja znači

egalitarni bikameralizam.

2. druga mogućnost je da izvesna pitanja iz nadležnosti parlamenta budu konačno odlučena

saglasnošću jednog doma, pri čemu saglasnost drugog doma uopšte nije potrebna, tj. drugi

dom za odlučivanje o tom pitanju uopšte nije nadležan. Da bi se načelo dvodomnosti

sačuvalo i u ovakvim slučajevima, o većini pitanja iz nadležnosti parlamenta dva doma

odlučuju ravnopravno.

3. Treća mogućnost je kad se izvesna pitanja iz nadležnosti parlamenta konačno odlučuju na

zajedničkoj sednici dva doma. U takvim slučajevima dva doma se spajaju u jedan na

zajedničkoj sednici. Parlament tada odlučuje kao jednodomna institucija. I za ovu mogućnost

je karakteristično pravilo da parlament vrši svoje nadležnosti saglasnošću oba doma.

Osnovni problem kod dvodomnog odlučivanja je kako postupiti u slučajevima kada nema 

saglasnosti između domova. Tu se najčešće povređuje načelo ravnopravnosti domova, jer se

i pored potrebne načelne saglasnosti oba doma, prednost u slučaju kad takve saglasnosti

nema daje donjem domu.

U Republici Srbiji Narodna skupština, kao državni parlament. Je jednodomna i ima 250

narodnih poslanika. U njenom sastavu se obezbeđuje "ravnopravnost i zastupljenost polova i

predstavnika nacionalnih manjina, u skladu sa zakonom"."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:08 pm

73.Unutrašnja organizacija parlamenta (imunitet i inkompatibilitet parlamentaraca) 

Unutrašnja organizacija parlamenta obuhvata nekoliko oblasti koje se sastoje od posebnih

institucija regulisanih ustavnim i drugim normama. Reč je o sledećim oblastima: položaj

parlamentaraca, materija zasedanja i sednica parlamenta, parlamentarna radna tela i

parlamentarni funkcioneri.

Položaj parlamentaraca treba da obezbeđuje nezavisnost njihovu u odnosu na spoljne

pritiske, s jedne, i nezavisnost institucije parlamentarca, s druge strane. Instituti koji služe

prvoj svrsi jesu parlamentarni imunitet i parlamentarna naknada, a drugoj paralamentarni

inkompatibilitet.

Parlamentarni imunitet znači neprikosnovenost parlamentarca. Njegovi osnovi su u načelu

narodne suverenosti i načelu podele vlasti. Parlamentarac je narodni predstavnik, izraz

narodne suverenosti, i kao sama ta suverenost i on je neprikosnoven. Načelo podele vlasti

uključuje nezavisnost i neprikosnovenost parlamentarca u odnosu na izvršnu vlast.

Parlamentarni imunitet ima dva oblika: imunitet neodgovornosti i imunitet nepovredivosti.

Samo oba imuniteta zajedno omogućuju punu slobodu vršenja funkcije parlamentarca. Dok

imunitet neodgovornosti deluje automatski, imunitet nepovredivosti deluje samo ako se

parlamentarac na njega pozove. Imunitet neodgovornosti štiti parlamentarca kad vrši

parlamentarnu funkciju, dok imunitet nepovredivosti štiti parlamentarca kad ne vrši

parlamentarnu funkciju.

Imunitetom neodgovornosti pokrivena je neodgovornost parlamentarca za govor, izraženo

mišljenje i dat glas u parlamentu. Ta neodgovornost pokriva akte parlamentarca učinjene u

vršenju njegovih funkcija. Za svoje govore i mišljenja van parlamenta, parlamentarac je

odgovoran kao i svaki građanin. 

Imunitetom neodgovornosti obuhvaćeni su samo oni akti za koje se može uzeti da se preko

njih odvija radnja parlamenta. 

Na sednicama u parlamentu i u parlamentarnim radnim telima, parlamentarci imaju

neograničenu slobodu reči. Samo parlament, na osnovu poslovnika koji sam donosi, može

postaviti granice toj slobodi. Klasične disciplinske mere koje poznaju parlamentarni

poslovnici su opomena, oduzimanje reči, privremeno udaljavanje sa sednice, ali one nemaju

veze sa krivičnopravnim sankcijama. 

Neodgovornost parlamentarca za izraženo mišljenje i dat glas u parlamentu je apsolutna –

ona važi dok mandat parlamentarca traje i posle isteka mandata. Najvažniji element sadržine

ovog imuniteta je sloboda govora.

Imunitet nepovredivosti tiče se akata izvršenih van obavljanja funkcije parlamentarca, njime

se štiti sva vanparlamentarna delatnost parlamentarca. To je proceduralni imunitet, koji

sprečava primenu opšteg prava na parlamentarca. Smisao ovog imuniteta je da se

parlamentarcu jamči sloboda od hapšenja. Taj imunitet može biti ukinut, ali samo odlukom

parlamenta.

Prema svom obimu, imunitet nepovredivosti širi je od imuniteta neodgovornosti, jer

potencijalno obuhvata mnogo veći broj krivičnih dela, ali je po svom dejstvu on slabiji, jer

predstavlja samo vremensko odlaganje krivičnog gonjenja, dok se parlament ne izjasni, a

najduže dok traje parlamentarni mandata, odnosno dok se to lice nalazi u svojstvu

parlamentarca. 

Zaštita koja se pruža imunitetom nepovredivosti je privremna.

Imunitet nepovredivosti ne važi u slučaju flagrantnog delikta, tj. zaticanje na krivičnom delu

redovno se izuzima od zaštite od ovog imuniteta.Osnov imuniteta nepovredivosti je u načelu

podele vlasti. Svrha ovog oblika imuniteta je da štiti parlamentarca od tendencioznog i

neodgovornog lišavanja slobode.

Imunitet parlamentarca u Ustavu Republike Srbije od 2006. obuhvata dve klasične

komponente: imunitet neodgovornosti i imunitet nepovredivosti. Imunitet neodgovornosti je

potpun, jer "narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za

izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije". Za izraženo mišljenje van

Skupštine poslanik je odgovoran kao i svaki drugi građanin, pod pretpostavkom da se ne

pozove na imunitet ili da mu Skupština ukine imunitet. I kad Skupština ne odobri pokretanje

postupka protiv poslanika, on za izraženo mišljenje van Skupštine može biti pozvan na

odgovornost posle isteka poslaničkog mandata. Poslanik za izraženo mišljenje u Skupštini ne

može biti pozvan na odgovornost ne samo za vreme trajanja mandata, nego ni posle isteka

mandata.

Prema Ustavu Republike Srbije od 2006. imunitet nepovredivosti obuhvata dve stvari:

- zabranu pritvora narodnog poslanika

- zabranu pokretanja krivičnog ili drugog postupka u kojem se protiv poslanika može izreći

kazna zatvora.

Narodni poslanik može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine ako je zatečen u

vršenju krivičnog dela za koje je propisan akazna zatvora u trajanju dužem od pet godina.

Ukoliko se narodni poslanik nije pozvao na imunitet Narodna skupština može odlučiti da se

imunitet primeni, kad oceni da je to potrebno za obavljanje poslaničke funkcije. Protiv

poslanika ne bi se mogao voditi postupak za drugo krivično delo osim za ono za koje je

traženo i dato odobrenje. Za svako drugo kažnjivo delo mora se tražiti posebno odobrenje.

Imunitet analogan imunitetu narodnih poslanika uživaju predsednik Republike, predsednik,

potpredsednik i ministri u Vladi Srbije, sudije Ustavnog suda i zaštitnik građana. O imunitetu

inokosnih organa, predsednika Republike i zaštitnika građana, odlučuje Narodna skupština, a

o imunitetu članova kolegijalnih organa, Vlade i sudije Ustavnog suda, odlučuje Vlada i

Ustavni sud. Narodna skupština ukida imunitet predsedniku Republike i Zaštitniku građana,

kao i narodnim poslanicima ’većinom glasova svih narodnih poslanika’.

Ustav Rep. Srbije sadrži samo odredbe o zaštiti i o pravima narodnih poslanika. On ne

spominje izričito poslanikove dužnosti. Osnovna dužnost narodnih poslanika je da prisustvuje

skupštinskim sednicama, pošto ispunjenje svih ostalih pretpostavlja poslanikovo prisustvo u

parlamentu. Skupštinski poslovnici da bi sprečili ometanje rada parlamenta često

ograničavaju učešće poslanika u raspravi bilo u pogledu dužine trajanja bilo u pogledu broja

javljanja za reč.

Parlamentarna naknada ima dvostruki cilj:

- da demokratizuje regrutovanje parlamentarca, tako što ovi neće pripadati isključivo višim

socijalnim kategorijama dok vrše parlamentarni mandat. Ona nije dovoljna da se pokriju svi

troškovi parlamentarne aktivnosti, pa političke stranke moraju finansirati jedan njen deo

- pomoću nje se moralizuje ponašanje izabranih parlamentarca, tako što će poslužiti kao

sredstvo za suzbijanje iskušenja korupcije.

Parlamentarni inkompatibilitet je zabrana za parlamentarce da istovremeno kumuliraju 

parlamentarni mandata sa položajima koje su zauzimali pre izbora ili koje su stekli posle

izbora. Inkomatibilitet može biti smetnja i za učešće na parlamentarnim izborima, kako

kandidat na izborima ne bi pomoću svog položaja vršio pritisak na biračko telo. Najprirodniji

razlog inkompatibilnosti su teškoće, pa i fizička nemogućnost da se istovremeno vrše dve

funkcije. Pravi razlog parlamentarnih inkompatibiliteta je obezbeđivanje nezavisnosti člana

parlamenta u odnosu na vladu.

U Ustavu Republike Srbije od 2006, najpre postoji odredba opšteg značenja o zabrani sukoba

interesa, prema kojoj "niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa

njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima". U Ustavu se utvrđuje koje

su državne ili javne funkcije, poslovi ili interesi u sukobu sa funkcijom narodnog poslanika:

"Narodni poslanik ne može biti poslanik u skupštini autonomnepokrajine, niti funkcioner u

organima izvršne vlasti i pravosuđa, niti može obavljati druge funkcije, poslove, dužnosti za

koje je zakonom utvrđeno da predstavljaju sukob interes". Izborni zakon utvrđuje da

poslaniku prestaje mandat "ako nastupi jedan od slučajeva nespojivosti funkcije poslanika sa

drugom funkcijom".

74. Unutrašnja organizacija parlamenta (zasedanja i sednice parlamenta)

Zasedanja i sednice parlamenta su drugi krug pitanja sa područja unutrašnje organizacije

parlamenta. 

Parlament se bira na jedan odsek vremena. U tom vremenu traje mandat parlamenta, pa se

taj period naziva legislaturni period ili legislatura. Trajanje mandata ne sme biti ni suviše

kratko ni suviše dugo. Najčešće se primenjuje srednje rešenje, ni isuviše kratak ni preterano

dug mandat. U posebnim prilikama, predviđenim ustavom, mandat parlamenta može trajati i

duže od redovnog mandata, sve dok takve prilike postoje (ratno stanje, vanredno stanje...).

Mandat parlamenta može trajati i kraće od parlamentarnog mandata utvrđenog u ustavu.

Poseban slučaj skraćivanja mandata je raspuštanje parlamenta, ali u takvim slučajevima to

dolazi protiv volje parlamenta.

U Ustavu Republike Srbije od 2006. u pogledu dužine legislaturnog perioda, usvojeno je

srednje rešenje: taj period, odnosno mandat parlamenta traje četiri godine.

Narodnoj skupštini može prestati mandat pre isteka legislaturnog perioda kad je predsednik

Republike raspusti "na obrazloženi predlog Vlade, kao i u slučajevima kad je predsednik

Republike dužan da raspusti Narodnu skupštinu na osnovu Ustava". Ustav ne predviđa

mogućnost produživanja mandata skupštine za vreme ratnog ili vanrednog stanja. Ustav

Republike Srbije ne poznaje mogućnost samoraspuštanja Skupštine, tj. raspuštanje Skupštine

njenom sopstvenom odlukom.

Parlament u načelu slobodno utvrđuje trajanje svojih redovnih i vanrednih

zasedanja .Zasedanje je period u kom se parlament sastaje, u kojem radi bilo preko svojih

radnih tela, bilo na plenarnim sednicama. Zasedanja mogu biti: redovna i vanredna. Redovna

zasedanja vezana su za određen dan u mesecu, dok su vanredna ona koja ovlašćeni

predlagač predloži u vremenu između redovnih zasedanja i koja se u tom vremenu

održavaju. Redovnih zasedanja je po pravilu dva, jedno prolećno i jedno jesenje. Prema

Ustavu Republike Srbije: "Narodna skupština se obavezno sastaje u dva redovna zasedanja

godišnje. – Prvo redovno zasedanje počinje prvog radnog dana u martu, a drugo redovno

zasedanje počinje prvog radnog dana u oktobru. Redovno zasedanje ne može trajati duže od

90 dana. – Narodna skupština sastaje se u vanredno zasedanje na zahtev najmanje jedne

trećine narodnih poslanika ili na zahtev Vlade, sa unapred određenim dnevnim redom. –

Narodna skupština sastaje se bez poziva posle proglašenja ratnog ili vanrednog stanja." U

sistemu podele vlasti kakav postoji u Ustavu Republike Srbije, egzekutiva ne može prekidati

tok zasedanja parlamenta, osim u slučaju kad upotrebljava svoje pravo raspuštanja

parlamenta.

Parlament efektivno radi na svojim sednicama. Parlamentarnim poslovnikom se određuje ko

može sazvati sednicu parlamenta, vreme njenog početka i završetka, pauze u toku sednice i

sl. Ustavi često utvrđuju potreban broj parlamentaraca bez kojeg nema punovažnog

odlučivanja. Najčešće je to većina od ukupnog broja parlamentaraca, ali se često, radi

sprečavanja opstrukcije, taj broj spušta i na jednu trećinu parlamentaraca.

Osnovno pitanje na sednici parlamenta je pitanje dnevnog reda sednice. Članovi parlamenta

ne mogu na sednicama govoriti o svemu u isto vreme. Sam parlament odlučuje o dnevnom

redu. Obično ta funkcija neformalno pripada telu koje sačinjavaju predsednik parlamenta,

predsednici parlamentarnih odbora i komisija i predstavnici svih parlamentarnih stranaka.

U paralamentu se na sednicama odluke o pojedinim tačkama dnevnog reda donose

glasanjem. Kad je glasanje javno,glasa se dizanjem ruke ili u slučaju elektronskog glasanja

pritiskom na dugme, koje se nalazi na klupi parlamentarca. Glasanje može biti i tajno, i tada

se može obavljati putem glasačkih listića, koji se nakon obavljenog glasanja ubacuju u

glasačku kutiju. Kad ne postoji drugačija odredba o tome, obično je dovoljna kvorumska

većina, tj. većina glasalih od kvoruma prisutnih. Za odlučivanje o određenim pitanjima, ustav

može zahtevati apsolutnu ili kvalifikovanu većinu. Tada je reč o većini članova koji čine

parlament. To je ustavna većina. I Ona iznosi polovinu od ukupnog broja članova parlamenta

više jedan. Isto tako se može zahtevati i većina od dve trećine, tri petine.

Prema Ustavu Republike Srbije, pravilo je da Narodna skupština donosi odluke većinom

glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika, dakle,

kvorumskom većinom. Pitanja o kojima Narodna skupština odlučuje posebnom, ustavnom

većinom obuhvataju celokupnu izbornu nadležnost. Zakoni o kojima Narodna skupština

odlučuje većinom glasova svih narodnih poslanika su referendum i narodna inicijativa, plan

razvoja i prostorni plan, javno zaduživanje, zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih

ugovora... Pošto od dve svoje nadležnosti – donošenje i menjanje Ustav i odlučivanje o

promeni granica Republike Srbije – Narodna skupština odlučuje po posebnom postupku za

promenu Ustava, dvotrećinskom većinom, jednom uz mogućnost, drugi put uz obavezu

potvrde građana na republičkom referendumu, proizilazi da je pravilo po kojem Narodna

skupština donosi odluke većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna

većina narodnih poslanika, izuzetak, da po njemu Narodna skupština odlučuje o daleko

manjem broju pitanja iz svoje ustavne nadležnosti, a da je izuzetak kad Narodna skupština

odlučuje većinom glasova svih narodnih poslanika, pa su zbog toga takva pitanja i taksativno

navedena u Ustavu.

75. Unutrašnja organizacija parlamenta (parlamentarna radna tela i parlamentarni

funkcioneri)

Treći krug pitanja iz oblasti unutrašnje organizacije parlamenta obuhvata parlamentarna

radna tela i parlamentarne funkcionere.

Dva su oblika rada parlamenta: u plenumu, na sednicama, i u parlamentarnim odborima, na

njihovim sednicama. Parlamentarni odbori su pomoćna radna tela parlamenta, koja pomažu

parlamentu u radu i doprinose efikasnosti toga rada. U parlamentarnim odborima se

pretresaju pitanja i pripremaju predlozi za donošenje odluka na parlamentarnim sednicama,

kako bi parlament mogao efikasnije da radi.

Danas je pravilo da su parlamentarni odbori unutrašnja radna tela parlamenta, odnosno

njegovih domova, koja nemaju ovlašćenja vlasti. Njihova funkcija svodi se na pripremanje

rada parlamenta, odnosno domova i na olakšavanje ostvarivanja nadležnosti parlamenta. Ta

funkcija se može raščlaniti na dva područja: na područje zakonodavstva i zakonodavnog

postupka i na područje kontrole egzekutive. Na područje zakonodavstva i zakonodavnog

postupka osnovna uloga parlamentarnih odbora je da razmotre tekst predloga zakona,

podnesu na taj tekst amandmane, ukoliko ih imaju i da o svemu, preko izvestioca odbora,

izveste plenum. Na području kontrole egzekutive, parlamentarni odbori, u zavisnosti od

sistema vlasti, mogu imati različita ovlašćenja, od personalnih do funkcionalnih.

Parlamentarni odbori se konstituišu kao stalna radna tela parlamenta sa specijalizovanim

delokrugom. Članove odbora predlažu parlamentarne grupe, srazmerno broju svojih

parlamentaraca u parlamentu. U mnogim državama sa parlamentarnim sistemom vlasti u

kojima nema nespojivosti izmežu službe parlamentarca i ministra pravilo je da ministri koji su

članovi parlamenta ne mogu biti članovi odbora. Članove odbora bira parlament na

plenarnim sednicama, za mandatni period za koji je i sam izabran. Predsednika odbora, koji

je najčešće samo predsedavajući u odboru, bez posebnih sopstvenih ovlašćenja, ili bira sam

odbor ili ga imenuje parlament, odnosno odgovarajući dom. O stavovima i mišljenjima

odbora plenum izveštava poseban izvestilac iz reda članova odbora. Njegova je dužnost da

na parlamentarnim sednicama objašnjava i brani stav i mišljenja odbora.

Parlamentarni funkcioneri su visoki zvaničnici u parlamentu, koji to svoje zvanje stiču na

osnovu svojih parlamentaraca. Njih u to zvanje biraju parlamentarci na plenarnim sednicama

parlamenta, odnosno njegovih domova. Kako se odluke u parlamentu donose na sednicama,

to je neophodno da postoji lice zaduženo za sazivanje sednica, predsedavanje na

sednicama,, vođenje sednica, uspostavljanje reda na sednicama i sl. Takvi funkcioneri su

predsednik parlamenta, predsednici domova, potpredsednici, predsednici parlamentarnih

odbora. Najvažniju ulogu među njima imaju predsednik parlamenta, odnosno predsednici

domova.

Predsednik paralamenta je po pravilu predsedavajući na parlamentarnim sednicama.

Budući da je jednodomno telo, Narodna skupština Republike Srbije ima jednog predsednika.

Tako u Rep. Srbiji "Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika bira

predsednika i jednog ili više potpredsednika Narodne skupštine. – Predsednik Narodne

skupštine predstavlja Narodnu skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši

druge poslove određene Ustavom, zakonom i poslovnikom Narodne skupštine".

Funkcija predstavljanja Skupštine znači da predsednik obavlja sledeće poslove: 

- opšti u ime skupštine sa drugim državnim organima i sa pojedincima,

- vodi prepisku Skupštine i potpisuje njene akte

- izdaje i potpisuje poslanicima legitimacije,

- zastupa Skupštinu na raznim svečanostima.

Funkcija rukovođenja radom Skupštine znači da predsednik:

- otvara i zaključuje sednice Skupštine,

- predlaže dnevni red sednica

- daje reč govornicima

- stavlja predmet na glasanje i proglašava rezultat glasanja

- vodi računa o poštovanju i primeni poslovnika Skupštine.

Predsednik Skupštine raspisuje izbore za predsednika Republike 90 dana pre isteka mandata

predsednika Republike, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana u skladu sa zakonom.

Prema zakonu o lokalnim izborima, izbore za odbornike raspisuje predsednik Narodne

skupštine.

Predsedniku Skupštine prestaje funkcija pre isteka vremena na koje je izabran ostavkom,

razrešenjem ili prestankom mandata narodnog poslanika. U Republici Srbiji u slučaju

podnošenja ostavke predsedniku Narodne skupštine "prestaje funkcija danom održavanja

sednice na kojoj je podneo ostavku, odnosno na prvoj sednici Narodne skupštine, ako je

ostavku podneo između dve sednice". Predsednik Skupštine može se razrešiti funkcije pre

isteka vremena na koje je izabran prema postupku predviđenom za izbor predsednika

Skupštine. Prestankom mandata narodnog poslanika, predsedniku Narodne skupštine

prestaje uslov da bude izabran za predsednika Narodne skupštine. Predsednik skupštine

učestvuje u debatama i glasanju na sednicama.

76. Raspuštanje parlamenta

Raspuštanje parlamenta je "odluka kojom se okončava vlast jednog parlamenta pre isteka

mandata njegovih članova". Raspuštanjem parlamenta država ostaje bez zakonodavnog

organa, pa se zato istovremeno sa raspuštanjem parlamenta raspisuju parlamentarni izbori u

rokovima određenim u Ustavu. Akt vlade o raspuštanju parlamenta smatra se tipičnim

političkim aktom, u kojem politički elementi pretežu nad pravnim, pa zato on i ne podleže

pravnoj kontroli, nego kontroli celishodnosti koju vrši biračko telo. Ocenu tog akta daće birači

na parlamentarnim izborima time što će, ako ga odobravaju, na parlamentarnim izborima

svoj glas dati političkoj opciji vlade, a ako ga ne opravdavaju, glas će dati suprotnoj političkoj

opciji, koja je preovlađivala u parlamentu koji je vlada raspustila.

U vezi sa raspuštanjem parlamenta postavlja se nekoliko pravnih pitanja:

1. ko je nosilac prava raspuštanja parlamenta

2. iz kojih se razloga parlament može raspustiti

3. kakva je ’pravna priroda’ raspuštenog parlamenta

Nosilac ovlašćenja da raspusti parlament je organ izvršne vlasti, šef države ili vlada. U teoriji

se razlikuju dva oblika ovlašćenja za raspuštanje parlamenta. Prvi je predsednički ili kraljev,

kada šef države raspušta parlament koji je prema njemu postavljen neprijateljski, drugi je

vladin, kojim vlada raspuštajući parlament raspisuje prevremene izbore da bi učvrstila ili da

bi povratila većinu.

Što se tiče razloga za raspuštanje parlamenta, oni mogu biti navedeni u ustavu ili formulisani

u obliku blanko ovlašćenja. U prvom slučaju, razlozi mogu biti navedeni vrlo konkretno i

iscrpno, ili krajnje neodređeno i uopšteno. U drugom slučaju, vlada na osnovu slobodne

ocene raspušta parlament, pri čemu upotreba tog prava nije podvrgnuta nikakvim uslovima

osim, eventualno, u pogledu forme ili vremena kada ga može upotrebiti.

Prema Ustavu Republike Srbije od 2006, ovlašćenje za raspuštanje Narodne skupštine je

podeljeno između predsednika Republike i Vlade. Predsednik Republike može raspustiti

Skupštinu na obrazloženi predlog Vlade. U Ustavu nisu navedeni razlozi kad se Narodna

skupština može raspustiti, što znači da Vlada ima slobodu da motiviše svoj predlog

predsedniku Republike da raspusti Skupštinu razlozima koje ona nađe za shodno. Predsednik

Republike ima slobodu da prihvati ili da odbije Vladin predlog. Vlada ne može predložiti

raspuštanje Narodne skupštine, ako je u skupštini podnesen predlog da joj se izglasa

nepoverenje ili ako je ona sama postavila u Skupštini pitanje svoga poverenja. Narodna

skupština ne može biti raspuštena ni za vreme ratnog i vanrednog stanja.

Predsednik raspušta narodnu skupštinu ukazom, a istovremeno sa raspuštanjem Narodne

skupštine on raspisuje izbore za Narodne poslanike, tako da se ti izbori okončaju najkasnije

za 60 dana od dana raspuštanja Narodne skupštine.

Raspuštena Narodna skupština "vrši samo tekuće ili neodložne poslove, određene zakonom.

U slučaju proglašenja ratnog ili vanrednog stanja, ponovo se uspostavlja njena puna

nadležnost, koja traje do okončanja ratnog, odnosno vanrednog stanja".

Ustav razlikuje tri slučaja raspuštanja Narodne skupštine ex constitutione:

1. ako se u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere Vladu

2. ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od izglasavanja nepoverenja Vladi

3. ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana neizglasavanja poverenja. 

U sva tri slučaja predsednik Republike je dužan da raspusti Narodnu skupštinu i da raspiše

izbore za narodne poslanike.

77. Pojam i evolucija šefa države

Šef države je kao državni organ prethodio parlamentu i nije se vezivao samo za jednu

funkciju, nego je istovremeno vršio sve državne funkcije. Bilo je to u periodu apsolutne

monarhije. Kada je došlo do podele državnih funkcija na različite državne organe, šef države

postaje nosilac izvršne a parlament zakonodavne funkcije. Samo u sistemima krute podele

vlasti, kakav je predsednički, šef države vrši celokupnu izvršnu vlast, dok u zemljama sa

gipkom podelom vlasti izvršnu funkciju vrše šef države i vlada.

Šef države je državni organ koji predstavlja državu kao celinu. Taj organ može biti

organizovan kao monarh ili kao predsednik republike, što je osnov za podelu državnih oblika

na monarhiju i republiku.

Monarh je šef države koji na taj položaj nije biran, nego dolazi nasleđem, koji tu vlast vrši bez

ograničenja dužine mandata, formalno doživotno, i koji je kao ličnost ’osvećena, nepovrediva

i neodgovorna’. Neodgovornošću je obuhvaćena monarhova ličnost, a ne i monarhovo

imanje, što znači da se protiv monarha može povesti parnica.

Predsednik republike je šef države, koji se na taj položaj bira posredno ili neposredno od

strane birača, čiji je mandat određen vremenski na nekoliko godina, uz eventualno

ograničenje ili bez ograničenja ponovnog izbora i koji je uz sve to odgovoran. Pri tom je

materijalna i krivična odgovornost predsednika republike pravilo, dok je njegova politička

odgovornost izuzetak.

Monarhija i monarh su prošli kroz određene oblike, to su: staleška monarhija, apsolutna

monarhija i ustavna monarhija. Staleška monarhija – monarhova vlast bila je slaba, bila je

okrnjena i postojanjem staleških skupština, koje je monarh morao sazivati radi odlučivanja.

Monar je samo feudalni vladalac, on je bio ’sizeren’, dok su ostali feudalci bili njegovi vazali.

Apsolutna monarhija – monarh postaje suvereni izvor svake vlasti u državi, njegova vlast je

neograničena. Njegova volja je zakon a građani su njegovi podanici. Ustavna monarhija –

monarhova vlast je određena ustavom i ona je postala ograničena političkim slobodama

građana i ustanovom narodnog predstavništva. Ustavna monarhija može biti dualistička i

parlamentarna. U dualističkoj monarhiji ima parlamenta ali nema parlamentarnog sistema.

Kralj postavlja ministre nezavisno od parlamentarne većine, a ovi njemu jedino odgovaraju

za svoj rad. U parlamentarnoj monarhiji kralj vlada ali ne upravlja. Ministre bira većina u

parlamentu, kojoj su ministri i odgovorni. Monarhova ovlašćenja su u vezi sa sastavom i

radom vlade simbolična. I monarhova vlast u zakonodavstvu postaje čisto formalna. Monarh

je samo formalni šef izvršne vlasti.

Predsednik republike – njegov položaj kao državnog organa zavisi od toga da li ta institucija

postoji u predsedničkom ili parlamentarnom sistemu vlasti. U predsedničkom sistemu vlasti,

bira se od neposredno od strane birača, a njegova ovlašćenja približna su onima koja ima

monarh u dualističkoj monarhiji. U parlamentarnom sistemu, bira se od strane narodnog

predstavništva i on nema više vlasti od parlamentarnog monarha, ali obično ima manji ugled

i uticaj. On vrši na simboličan način ovlašćenja koja su mu dodeljena i ograničava se na

stavljanje svog potpisa na akte čiju je sadržinu utvrdila Vlada. Stvarnu izvršnu vlast vrši

vlada, koja proizlazi iz parlamenta i politički mu je odgovorna. Svi akti predsednika moraju

biti premapotpisani od strane odgovornih ministara, članova vlade, nad kojima parlament

može vršiti kontrolu. 

U savremenim državama, šef države je nosilac izvršne funkcije državne vlasti. U zavisnosti

od toga da li on tu funkciju vrši u celini ili deli sa vladom, kao drugim organom izvršne vlasti,

u savremenim državama razlikuje se monocefalna, bicefalna i mešovita izvršna vlast.

Monocefalna vlast postoji kad celokupnu vlast vrši šef države, kad je šef države istovremeno

i šef vlade. Vlada kao državni organ formalno ne postoji, niti ima sopstvena ovlašćenja. 

Bicefalna izvršna vlast postoji kad postoje dva posebna državna organa od kojih svaki ima

sopstvenu nadležnost iz oblasti izvršne vlasti. Pri tom je šef države simbolični, a vlada je

stvarni nosilac izvršne vlasti. To je tradicionalni oblik izvršne vlasti u parlamentarnom

sistemu. 

Mešovita izvršna vlast – vlada utvrđuje i vodi nacionalnu politiku, ali joj se u vršenju

određenih funkcija pridružuje i predsednik republike, koji ima ustavno ovlašćenje da

obezbeđuje redovno funkcionisanje javnih vlasti kao i kontinuitet države.

78. Izbor i organizacija šefa države

Na položaj šefa države može se doći dvojakim putem – nasleđem i izbormo. U prvom slučaju

reč je o monarhu i monarhiji, u drugom o predsedniku republike i republici. Postoji i treći

faktički put, kad se na položaj šefa države dolazi putem oružane sile. Tada je reč o diktatoru i

diktaturi.

Osnovno pitanje kod izbornog šefa države je ko ga bira. To mogu biti parlament ili birači

neposredno, odnosno za tu svrhu formirano predstavničko telo – elektorski kolegijum.

Drugo važno pitanje kod izbornog šefa države, kakav je predsednika republike, je dužina

trajanja mandata, kao i mogućnost ponovnog izbora na tu funkciju. Većina ustava u svetu

kao primerenu dužinu mandata za ovu funkciju određuju četiri godine ili pet godina. Što se

tiče mogućnosti ponovnog izbora na istu funkciju, ustavi poznaju raličita rešenja:

- ograničenje ponovnog izbora u tom smislu što predsednik kojem ističe mandat može biti

izabran samo još jedanput, ali uzastopno, 

- ograničenje prema kojem isto lice može biti izabrano za predsednika republike najviše dva

puta, ali to ne mora biti uzastopno i nepostojanje bilo kakvih ograničenja ponovnog izbora.

Šef države, monarh ili predsednik republike, po pravilu je inokosni državni organ. Može 

biti organizovan i kao kolegijalni organ, što podrazumeva postojanje više ljudi u organu koji

ima oblik komiteta ili direktorijuma kojem se dodeljuje izvršna vlast. U kolegijalnom organu

odluke se donose većinom glasova. Svojstvena mu je potpuna jednakost svih njegovih

članova, koja isključuje svaku unutrašnju hijerarhiju i podrazumeva rotirajućeg

predsedavajućeg.

U Republici Srbiji, predsednik Republike bira se putem čistih neposrednih izbora. Izbore za

predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine odlukom 90 dana pre isteka

mandata predsednika Republike, tako da se okončaju u narednih 60 dana od dana

raspisivanja izbora. Od dana raspisivanja izbora do dana glasanja ne može proteći manje od

30 ni više od 60 dana. Odluka o izborima za predsednika Republike mora biti vezana za

određen dan glasanja, a nikako za budući neizvestan događaj ili okolnost.

Izbore za predsednika Republike sprovode organi koji sprovode izbore za narodne poslanike.

Kanidata za predsednika Republike mogu predložiti politička stranka, koalicija političkih

stranaka i grupa građana, s tim što predlog kandidata može biti podnesen samo ako ga

svojim potpisima kod suda podrži najmanje 10.000 birača. Birač može potpisom podržati

samo jednog kandidata. Predlog kandidata podnosi se Republičkoj izbornoj komisiji

najkasnije 20 dana pre izbora. Republička izborna komisija utvrđuje listu kandidata za izbor

predsednika Republike najkasnije 15 dana pre dana održavanja izbora, s tim što redni broj

kandidata na listi utvrđuje žrebom. Na predsedničkim izborima glasa se samo za jednog

kandidata tako što se zaokružuje redni broj ispred imena i prezimena kandidata.

Za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su

glasali, bez obzira na odziv birača. Ako nijedan kandidat ne dobije većinu glasova birača koji

su glasali, glasanje se ponavlja u roku od 15 dana od dana prvog glasanja. Ponovljeno

glasanje se vrši po sistemu balotaže, a to znači da na njemu učestvuje samo dva kandidata

koja su u prvom krugu glasanja dobila najveći broj glasova. Na glasačkom listiću na

ponovljenom glasanju prvi po redosledu je kandidat koji je na prvom glasanju dobio najviše

glasova. Na ponovljenom glasanju za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio

najveći broj glasova, a ako na ponovljenom glasanju kandidati osvoje isti broj glasova,

glasanje se ponavlja u roku od 15 dana. Izabranom predsedniku Republike mandat počinje

da teče od dana polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom. Ako Narodna skupština nije

u redovnom zasedanju, ili ako joj je prestao mandat, sastaje se da bi predsednik Republike

pred njom položio zakletvu. Tekst zakletve utvrđen je u Ustavu Republike Srbije od 2006.

Mandat predsednika Republike traje pet godina. Postoji mogućnost produžetka mandata

predsednika Republike u neredovnim prilikama. Niko ne može više od dva puta da bude

biran za predsednika Republike.

Ustav Republike Srbije određuje najširi krug delatnosti nespojivih sa funkcijom predsednika

Republike. Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu

delatnost.

Imuntet predsednika Republike istovetan je sa imunitetom narodnih poslanika, a o njemu

odlučuje Narodna skupština, većinom glasova svih narodnih poslanika.

U slučaju prestanka mandata ili privremene sprečenosti predsednika Republike zamenjuje

predsednik Narodne skupštine, ali najduže tri meseca. Predsednik Narodne skupštine ima

ustavnu obavezu da se u vremenu dok zamenjuje predsednika Republike obave predsednički

izbori i tako izabere novi predsednik Republike: "Izbore za predsednika Republike predsednik

Narodne skupštine je obavezan da raspiše tako da se održe najkasnije tri meseca od dana

nastanka sprečenosti predsednika Republike odnosno prestanka mandata na koji je biran".

Iako predsednik Narodne skupštine zamenjuje predsednika Republike, on nema ovlašćenja

predsednika Republike kad ga zamenjuje.

Ustav Republike Srbije ne predviđa instituciju potpredsednika Republike. To je u saglasnosti

sa parlamentarnim i mešovitim sistemom vlasti. Ustanova potpredsednika karakteristična je

za čisti predsednički sistem vlasti.

79. Ovlašćenja i akti šefa države

Karakteristično ovlašćenje šefa države kao organa izvršne vlasti je da on predstavlja državu

u zemlji i inostranstvu. On postavlja i opoziva diplomatske predstavnike svoje zemlje u

inostranstvu i prima akreditivna i opzivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, daje

odlikovanja i priznanja, daje pomilovanja za krivična dela. Šef države predlaže mandatara za

sastav vlade, vodeći računa o odnosu političkih snaga u parlamentu, predlaže kandidate za

sudije najviših sudova u zemlji ili ih imenuje, raspisuje izbore za parlament i slično. U većini

država u svetu šef države je vrhovni komandant vojske. U zakonodavstvu ima pravo na

suspenzivni veto, pravo da potpisuje opšte akte vlade, pravo predlaganja ili raspisivanja

referenduma. 

U Republici Srbiji predsednik Republike je "državni organ koji izražava državno jedinstvo

Republike Srbije". Predsednik Republike je nadnacionalni, nadregionalni i nadstranački

državni organ. Ustavna ovlašćenja predsednika Republike mogu se razvrstati u tri grupe:

1. predstavljanje Republike Srbije

2. poslovi svojstveni stabilnoj, neoperativnoj egzekutivi u parlamentarnom sistemu

3. ovlašćenja u neredovnim stanjima u zemlji.

Predstavljati Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu znači oličavati je, biti personifikacija nje

kao države, njen simbol. Predsednik Republike ukazom postavlja i opziva ambasadore na

osnovu predloga Vlade, prima akreditivna i opzivna pisma stranih diplomatskih predstavnika

i daje pomilovanja i odlikovanja.

Kao organ izvršne vlasti, predsednik ukazom proglašava zakone, predlaže Narodnoj skupštini

kandidata za predsednika Vlade pošto sasluša mišljenja predstavnika izbornih lista, raspisuje

izbore za Narodnu skupštinu, predlaže Narodnoj skupštini nosioce pojedinih funkcija, u skladu

sa Ustavom i zakonom i komanduje Vojskom Srbije i postavlja, unapređuje i razrešava oficire

Vojske Srbije, u čemu se očituje nadređenost civilne nad vojnom vlašću.

Ovlašćenja predsednika Republike u neredovnim stanjima, vanrednom i ratnom, nisu

njegova originerna nadležnost. Proglašenje takvog stanja i donošenje mera odstupanja od

ljudskih i manjinskih prava u takvom stanju – ustavnu nadležnost ima Narodna skupština. Tek

ako ona nije u mogućnosti da se sastane, te dve radnje prelaze u nadležnost drugih nosilaca

funkcija, među kojima je i predsednik Republike. Kad Narodna skupština nije u mogućnosti

da se sastane odluku o proglašenju ratnog, vanrednog stanja ili mera odstupanja od ljudskih i

manjinskih prava donose predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik

Vlade.

Ovlašćenja predsednika Republike su isključivo ustavna kategorija, za razliku od ovlašćenja

Narodne skupštine i ovlašćenja Vlade, koja su ustavna i zakonska kategorija.

Predsednik Republike donosi ukaze, odluke, pravila, naredbe, naređenja i druge pravne akte

koji su određeni zakonom. Ukazom predsednik Republike proglašava zakon, raspušta

Narodnu skupštinu, postavlja i opoziva ambasadore Republike Srbije, daje odlikovanja i

postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije. Odlukom predsednik Republike

raspisuje izbore za narodne poslanike, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika

Vlade, daje pomilovanja, imenuje generalnog sekretara predsednika Republike, šefa kabineta

predsednika Republike, savetnika predsednika Republike i druge funkcionere u Generalnom

sekretarijatu predsednika Republike i odlučuje o pitanjima za koja ne donosi druge pravne

akte. Poslove u oblasti odbrane obavlja donošenjem odluka, pravila, naredaba, naređenja i

drugih pravnih akata koji nisu određeni zakonom.

Kao organ stabilne egzekutive predsednik Republike ima dva ovlašćenja prema Narodnoj

skupštini: 

1. da joj vrati izglasani zakon na ponovno odlučivanje (suspenzivni zakonodavi veto)

2. da raspusti Narodnu skupštinu (pravo disolucije)

Pravo suspenzivnog zakonodavnog veta predsednik Republike ima u vezi sa savojim

ustavnim ovlašćenjem da ’ukazom proglašava zakone, u skladu sa Ustavom’. Pri tom je

dužan da najkasnije u roku od 15 dana od dana izglasavanja zakona, odnosno najkasnije u

roku od sedam dana ako je zakon donesen po hitnom postupku, donese ukaz o proglašenju

zakona ili da zakon, uz pismeno obrazloženje, vrati Narodnoj skupštini na ponovno

odlučivanje. Zakon o predsedniku Republike je precizirao iz kojih razloga predsednik

Republike može vratiti zakon Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje (ako smatra da

zakon nije u saglasnosti sa ustavom, ili je u suprotnosti sa međunarodnim ugovorom, ili ako

pri donošenju zakona nije poštovana procedura). Kad predsednik republike smatra da je

zakon ’neustavan’, to nema dovoljnu težinu. Na ponovnom odlučivanju po tom zakonu

Narodna skupština ga može ponovo izglasati i on će postati zakon. Predsednik republike ne

može Narodnoj skupštini vratiti na ponovno odlučivanje zakon o kojem su se građani izjasnili

na referendumu pre njegovog donošenja ni zakon koji su građani potvrdili na referendumu.

Ako Narodna skupština odluči da ponovo glasa o zakonu koji joj je predsednik Republike

vratio na ponovno odlučivanje, zakon se izglasava većinom od ukupnog broja poslanika.

Suspenzivni zakonodavni veto ima smisla samo ako se prilikom ponovnog odlučivanja o

vetiranom zakonu za njegovo izglasavanje traži većina veća od Vladine većine u Narodnoj

skupštini, većina koja nadmašuje Vladinu parlamentarnu većinu. Samo u tom slučaju

predsednik Republike može blokirati sprovođenje vladine politike.

Pravo predsednika da raspusti Narodnu skupštinu je u jednom slučaju pravo a u druga dva

obaveza. U oba slučaja istovremeno sa ukazom o raspuštanju Narodne skupštine predsednik

Republike donosi odluku kojom raspisuje izbore za narodne poslanike, tako da se izbori

okončaju najkasnije za 60 dana od dana raspisivanja. Pravo predsednika Republike da

raspusti Skupštinu na obrazloženi predlog Vlade je generalna ustavna mogućnost.

Predsednik republike ne može raspustiti Narodnu skupštinu bez obrazloženog predloga

Vlade, a kad takav predlog postoji Narodnu skupštinu ne mora raspustiti. On nema

diskreciono pravo da samostalno raspusti Narodnu skupštinu. Ali, ima zakonsku dužnost da u

roku od 72 sata donese ukaz kojim na obrazloženi predlog Vlade raspušta Narodnu skupštinu

ili da Vladu i javnost obavesti o tome da ne prihvata predlog Vlade. Zakon o predsedniku

Republike kaže da predsednik neće razmatrati predlog Vlade da se Narodna skupština

raspusti u sledeća tri slučaja:

1. ako je Narodnoj skupštini podnesen predlog da se Vladi izglasa nepoverenje

2. ako Narodna skupština nije prihvatila Vladin odgovor na interpelaciju

3. ako je Vlada podnela prelog da se glasa o poverenju Vladi.

Predsednik Republike ima obavezu da raspusti narodnu skupštinu u dva slučaja:

1. ako Narodna skupština u roku od 90 dana od svog konstituisanja ne izabere Vladu

2. ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana kada je prethodnoj Vladi prestao

mandat.

80. Položaj i odgovornost šefa države

U monarhiji je šef države neodgovoran za svoje postupke, on ne podleže ni političkoj ni

krivičnoj odgovornosti. U predsedničkom sitemu, šef države kao oblik monocefalne

egzekutive, ne može biti politički odgovoran, tj. ne može biti smenjen pre isteka vremena za

koje je izabran. Šef države koji je mandat dobio na opštim neposrednim izboima, može

odgovarati samo pred biračima, ukoliko postoji ustanova opoziva ili ukoliko se kandiduje za

obnavljanje predsedničkog mandata, s obzirom na ustavnu mogućnost dva uzastopna izbora.

U ustavnom sistemu Republike Srbije predsednik Republike može politički odgovarati samo

zbog povrede Ustava. Kao kod svake političke odgovornosti, i ovde je sankcija razrešenje od

državne funkcije, što ne isključuje odgovornost pred redovnim sudovima, u skladu sa

zakonom.

U Republici Srbiji odgovornost predsednika Republike realizuje se pred Narodnom

skupštinom. Postupak za razrešenje predsednika Republike može predložiti najmanje trećina

narodnih poslanika, uz pismeno obrazloženje zbog čega smatraju da je predsednik prekršio

Ustav. Kad Narodna skupština pokrene postupak za razrešenje predsednika Republike zbog

povrede Ustava, Ustavni sud je dužan da najkasnije u roku od 45 dana odluči o postojanju

povrede Ustava. Narodna skupština razrešava predsednika Republike zbog povrede Ustava

glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika. Ustavna odredba o razrešenju

predsednika Republike zbog povrede Ustava ima dva bitna nedostatka. Prvi, u njoj se ne

kaže kojom većinom Narodna skupština pokreće postupak za razrešenje predsednika

Republike na predlog najmanje trećine narodnih poslanika. Tumačenjem proizlazi da Narodna

skupština takvu odluku donosi većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je

prisutna većina narodnih poslanika. Drugi nedostatak je što se u ustavnoj odredbi ne kaže da

Narodna skupština može razrešiti predsednika republike zbog povrede Ustava samo kad

Ustavni sud utvrdi da je povredio Ustav. Takva odluka Ustavnog suda ne znači da će

predsednik Republike biti razrešen u Narodnoj skupštini.

Predsednik Republike u Republici Srbiji ima pravo na pismenu ostavku koju dostavlja

predsedniku Narodne skupštine. Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome

obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine. Predsedniku Republike prestaje

mandat danom podnošenja ostavke.

Kad predsedniku Republike prestane mandat pre isteka vremena na koje je biran, izbore za

predsednika Republike predsednik Narodne skupštine obavezan je da raspiše tako da se oni

održe najkasnije tri meseca od prestanka mandata predsednika Republike. Isto pravilo važi i

u slučaju sprečenosti predsednika Republike da obavlja dužnost."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:09 pm

81. Pojam i poreklo vlade

Vlada je organ izvršne vlasti. Vlada kao organ izvršne vlasti karakteristična je samo za

parlamentarni sistem vlasti, u kojem postoji bicefalna izvršna vlast. U predsedničkom

sistemu vlada postoji kao faktički skup bliskih saradnika predsednika Republike koje ovaj

postavlja i otpušta prema svom nahođenju. U skupštinskom sistemu vlasti, vlada nije

samostalni državni organ nego je organizaciono vezana za parlament, funkcionišući kao

njegov izvršni odbor.

Vlada se kao državni organ prvi put pojavila u Engleskoj. Da bi u sukobima sa parlamentom

izašao na kraj, monarh je obrazovao tim svojih saradnika. On ih je imenovao i oni su mu

odgovarali za rad. Ti monarhovi saradnici nosili su naziv ministri.

Vlada je državni organ izvršne vlasti koji predstavlja skup najviših funkcionera (ministara)

koji se nalaze na čelu pojedinih resora uprave. Vlada je kao državni organ potrebna kako bi

se održalo jedinstvo u radu ministara i obezbedilo raspravljanje o pitanjima opšte politike,

koja ne ulazi u delokrug nijednog posebnog ministarstva. Vlada određuje opšti pravac

državne politike.

Vlada se sastoji od ministara, koji su prošli kroz fazu feudalnog i ustavnog ministra.

Ministarska funkcija dobila je javnopravni karakter tek krajem XVII veka, sa preobražajem

feudalne u apsolutnu monarhiju. Feudalni ministar je bila najpre funkcija privatnopravnog

karaktera, pa tek potom javnopravnog. Za razliku od feudalnog ministra, koji je još uvek bio

vezan isključivo za monarha, ustavni ministar dolazi tek sa parlamentarnim sistemom. On

dolazi na ministarsku funkciju i s nje odlazi isključivo voljom parlamenta.

82. Izbor i sastav vlade

Vladu kao organ izvršne vlasti obrazuje parlament. U većini zemalja sa parlamentarnim

sistemom vlasti određenu ulogu u obrazovanju vlade igra šef države bilo tako što u

parlamentu predlaže mandatara za sastav vlade, bilo tako što parlamentu na predlog

mandatara predlaže još i celokupni sastav vlade. Političku većinu može činiti jedna politička

stranka ili više političkih stranaka. U prvom slučaju obrazuje se politički homogena

jednostranačka vlada, a u drugom koaliciona ili koncentraciona (svestranačka) vlada.

Koaliciona vlada obrazuje se od stranačke koalicije, tj. od političkih stranaka koje imaju

većinu u parlamentu i koje su obrazovale stranački savez u cilju obrazovanja vlade. U

vanrednim situacijama obrazuje se političkim konsenzusom koncentraciona vlada od

predstavnika svih parlamentarnih stranaka.

Vlada se može obrazovati i od ličnosti koje nisu stranačke, koje nisu članovi političkih

stranaka. Tada je reč o politički neutralnim vladama. Osnovni ciljevi takvih vlada su

izvlačenje zemlje iz krize angažovanjem najkompetentnijih ličnosti u zemlji, nezavisno od

političkih stranaka. Takve vlade se nazivaju vladama ’narodnog jedinstva’, ’demokratskog

jedinstva’, ’građanskog jedinstva’. Poseban oblik politički neutralnih vlada su činovničke

vlade. One se obrazuju od činovnika koji zauzimaju najviša mesta u hijerarhiji državne

uprave, a koji zbog takvog položaja ne mogu biti članovi političkih stranaka. Činovnička vlada

se formira kao prelazno rešenje u uslovima parlamentarnih kriza, koje nastaju kao posledica

raspada starih i nemogućnosti sklapanja novih stranačkih koalicija sa ciljem da vrše funkciju

vlade do novih parlamentarnih izbora. Od činovničke vlade treba razlikovati ekspertsku

vladu, koja dolazi kao posledica svesnog nastojanja političke većine u parlamentu da se u

vladu izaberu prevashodno stručni a ne politički ljudi.

Sa stanovišta mogućnosti, odnosno obaveze ili zabrane pripadanja članova vlade

parlamenta, vlade mogu biti:

- poslanička vlada – vlada čiji članovi obavezno moraju biti članovi parlamenta

- mešovita vlada – postoji kad za obrazovanje vlade ne postoji obaveza da njeni članovi

pripadaju parlamentu, niti je članstvo u vladi smetnja da mu pripadaju

- neposlanička vlada – postoji kad je ustavom ustanovljena inkompatibilnost između članstva

u vladi i pripadnosti parlamentu.

Vlada je kolegijalni organ, što znači da se sastoji od određenog broja pojedinaca. To su 

predsednik vlade ili prvi ministar (premijer), eventualno potpredsednik vlade, i ministri, kako

oni koji stoje na čelu pojedinih resora, tako i bez portfelja. U zavisnosti od broja članova,

vlade se mogu grupisati u:

- male – ispod 20 članova

- srednje – između 20 i 40 članova

- velike – imaju preko 40 članova.

Ministri imaju dvostruku ulogu, odnosno nadležnost: političku, kao članovi vlade, i 

administrativnu, u meri u kojoj se rukovode ministarskim departmanom. U tom pogledu

razlikuju se: ministri bez portfelja, koji ne rukovode ministarskim departmanom, i

departmanski ministri, zaduženi za jedan ministarski departman, bilo putem zakona, bilo

putem delegacije od strane ministara koji se nalaze na višem stepenu hijerarhije u vladi.

Vlada se obavezno obrazuje na početku izbornog perioda parlamenta, s tim što njeno

ostajanje na vlasti zavisi od toga da li će i dokle će uživati poverenje parlamenta. Kad izgubi

poverenje parlamenta, vlada silazi sa vlasti. Pravilo je da je mandat vlade jednak dužini

parlamentarnog mandata.

Radi postizanja veće operativnosti vlade, u okviru vlade obrazuju se uža, malobrojnija tela, u

kojima se donose najvažnije odluke i koje na sebe preuzimaju rukovođenje vladom u celini.

U Republici Srbiji kandidata za predsednika Vlade (mandatara) predlaže Narodnoj skupštini

predsednik Republike, pošto sasluša mišljenja predstavnika izabranih izbornih lista u

Narodnoj skupštini. O kandidatu za predsednika Vlade, njegovom programu i predloženim

članovima Vlade otvara se pretres. Po završetku pretresa, o predlogu za predsednika i

članove Vlade odlučuje se u celini, tajnim glasanjem, osim ako Narodna skupština ne odluči

da se glasa javno. Narodna skupština istovremeno glasa o programu Vlade i izboru

predsednika i članova Vlade. Vlada je izabrana ako je za njen izbor glasala većina od

ukupnog broja narodnih poslanika. Ako Vlada ne bude izabrana, ceo postupak se ponavlja.

Posle svakog konstituisanja novoizabrane Narodne skupštine bira se Vlada.

Vladu sačinjavaju predsednik, potpredsednici i ministri. Potpredsednik Vlade može biti jedan

ili više njih, a Vlada može imati, pored resornih, i ministre bez portfelja. Broj potpredsednika

Vlade i ministara bez portfelja određuje Narodna skupština prilikom svakog izbora Vlade, na

predlog kandidata za predsednika Vlade. Ustav Republike Srbije od 2006. usvaja koncept

neposlaničke Vlade, jer urvrđuje da "član Vlade ne može biti ni poslanik u Skupštini

autonomne pokrajine, odbornik u Skupštini jedinice lokalne samouprave, član izvršnog veća

autonomne pokrajine i izvršnog organa jedinice lokalne samouprave, a zakonom se uređuje

koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi u sukobu sa položajem člana Vlade".

Predsednik, potpredsednici i ministri uživaju imunitet, koji je izjednačen s imunitetom

narodnih poslanika. O imunitetu predsednika i člana Vlade odlučuje Vlada.

Predsednik Vlade predstavlja Vladu, saziva i vodi njene sednice, usmerava i vodi rad Vlade,

stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade i usklađuje njen rad. Potpredsednik Vlade

pomaže predsedniku Vlade u vršenju njegovih prava i dužnosti, usklađuje rad ministarstva u

pojedinim oblastima koje odredi predsednik Vlade i obavlja druge poslove koje mu odredi

predsednik Vlade. Predsednik Vlade određuje potpredsednika koji ga zamenjuje za vreme

odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade, izuzev ovlašćenja za

predlaganje izbora ili razrešenje člana Vlade.

Ministri rukovode radom ministarstava. Ministarstva primenjuju zakone i druge propise i

opšte akte Narodne skupštine i Vlade, kao i opšte akte predsednika Republike, rešavaju u

upravnim stvarima, vrše upravni nadzor i obavljaju druge upravne poslove utvrđene

zakonom. Poslovi državne uprave i broj ministarstava određuje se zakonom, a unutrašnje

uređenje ministarstava i drugih organa državne uprave i organizacija propisuje Vlada

uredbom. Ustav Rep. Srbije još kaže da je državna uprava vezana zakonom i da je za svoj rad

odgovorna Vladi. U Ustavu je izričito rečeno: "Ministri su za svoj rad i za stanje u oblasti iz

delokruga ministarstva odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini".

Prema Ustavu Rep.Srbije, mandat Vlade poklapa se sa mandatom Narodne skupštine ("traje

do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala"). Mandat Vlade počinje da teče

danom polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom. Tekst zakletve je utvrđen u Zakonu o

Vladi. Mandat Včade pre isteka vremena na koje je izabrana prestaje izglasavanjem

nepoverenja, raspuštanjem Narodne skupštine, ostavkom predsednika Vlade i u drugim

slučajevima utvrđenim Ustavom. Takva Vlada može do izbora nove vlade vršiti samo poslove

predviđene zakonom, a ne može predložiti raspuštanje Narodne skupštine. Članu Vlade

mandat prestaje pre isteka vremena na koje je izabran konstatovanjem ostavke,

izglasavanjem nepoverenja u Narodnoj skupštini i razrešenjem od strane Narodne skupštine,

na predlog predsednika Vlade.

83. Ovlašćenja i akti Vlade

Vlada kao organ izvršne vlasti ima samostalna ovlašćenja samostalnog organa jedino u

parlamentarnom sistemu vlasti. U predsedničkom sistemu vlasti je neformalni organ šefa

države koji nema sopstvena ovlašćenja, dok je u skupštinskom sistemu vlasti vlada formalni

organ parlamenta koji u ime parlamenta obavlja izvršnu vlast.

Opšti akti vlade u hijerarhiji pravnih akata dolaze odmah iza ustava i zakona. Njima se

društveni odnosi mogu regulisati prvobitno i origenerno i tada su ti akti zakoni čiji donosilac

je organ izvršne vlasti. Za donošenje takvih opštih akata vlada mora imati izričito ustavno

ovlašćenje. Ali se opšti pravni akti vlade donose prevashodno radi izvršavanja zakona i

drugih opštih akata parlamenta i tada se njima društveni odnosi regulišu sekundarno i

derivativno (tzv. izvršne uredbe). Pored opštih, vlada je ovlašćenja inza izdavanje

pojedinačnih akata, počev od političkih, prilikom čijeg donošenja vlada uživa veliku slobodu i

koji ne podležu oceni zakonitosti, pa do upravnih akata, koje vlada izdaje kao najviša

upravna vlast u zemlji.

Posebnu vrstu akata vlade predstavlja tzv. delegirano zakonodavstvo, tj. uredbe sa

zakonskom snagom koje vlada donosi po osnovu delegacije zakonodavne vlasti koju vrši

parlament. Tada parlament svoje ustavno ovlašćenje da donosi zakone prenosi pod

utvrđenim uslovima na vladu. Parlament može ustupiti zakonodavnu vlast vladi samo kad je

to ustavom izričito utvrđeno.

Parlament može dvojako delegirati vladi ovlašćenje za donošenje zakona: donošenjem tzv.

zakona o punim vlastima (ovlašćenjima), odnosno zakona o habilitaciji, kojima ovlašćuje

vladu da umesto njega uredi određene oblasti zakonom s ograničenim vremenskim važenjem

ili donošenjem tzv. okvirnih zakona, u kojima određuje samo okvire i opšta načela u oblasti

društvenih odnosa zahvaćenih tim zakonima a detaljnije njihovo uređivanje prepušta vladi.

U ustavnom sistemu republike srbije Vlada ima klasična ovlašćenja Vlade iz parlamentarnog

sistema vlasti. To su: vođenje politike, organizovanje izvršavanja zakona i usmeravanje i

usklađivanje državne uprave. Ustav Republike Srbije od 2006. odgovornost Vlade razlaže na

tri osnovna područja njenih ovlašćenja: "Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za politiku

Republike Srbije, za izvršavanje zakona, propisa i drugih opštih akata Narodne skupštine i za

rad organa državne uprave". 

Najmoćniji instrument vođenja politike u nadležnosti Vlade je predlaganje zakona, drugih

propisa i opštih akata Skupštini, predlaganje Skupštini plana razvoja, prostornog plana,

budžeta i završnog računa i davanje mišljenja o predlozima zakona, drugih propisa i opštih

akata drugih ovlašćenih predlagača. Vlada je kvalifikovani nosilac zakonodavne inicijative u

Skupštini.

Kao izvršni organ, Vlada izvršava zakone, propise i opšte akte Narodne skupštine tako što

donosi uredbe, odluke i druge opšte akte za izvršavanje zakona, drugih propisa i opštih akata

Narodne skupštine. Vlada raspolaže generalnim ovlašćenjem za donošenje izvršnih uredaba.

U okviru nadzora nad radom organa uprave, Vlada ima dva ovlašćenja:

1. da donese propis za čije je donošenje nadležan organ uprave, ako bi nedonošenje tog

propisa moglo izazvati štetne posledice po život ili zdravlje ljudi, životnu sredinu, privredu ili

imovinu veće vrednosti

2. da poništi ili ukine propis organa državne uprave koji je u suprotnosti sa zakonom ili

propisom Vlade i da odredi rok za donošenje novog propisa.

S obzirom na to da je Vlada operativni nosilac izvršne vlasti, ona još zastupa Republiku Srbiju

kao pravno lice i pri tom vrši prava i obaveze koje Republika Srbija ima kao osnivač javnih

preduzeća, ustanova i drugih organizacija. Vlada u tom svojstvu raspolaže imovinom

Republike Srbije.

Vlada je ovlašćena da utvrđuje svoju unutrašnju organizaciju, po osnovu svog prava na

samoorganizovanje. Vlada Rep.Srbije uredbom osniva stručne i druge službe za svoje

potrebe.

U ustavnom sistemu Rep. Srbije Vlada donosi propise, dakle opšte pravne akte podzakonske

snage, i druge akte. Najpoznatiji i najčešći akti Vlade su uredbe, odluke, rešenja i zaključci.

Uredbom Vlada "podrobnije razrađuje odnos uređen zakonom, u skladu sa svrhom i ciljem

zakona". Odlukom Vlada "osniva javna preduzeća, ustanove i druge organizacije, preduzima

mere i uređuje pitanja od opšteg značaja i odlučuje o drugim stvarima za koje je zakonom ili

uredbom određeno da ih Vlada uvek uređuje odlukom". Rešenjem Vlada "odlučuje o

postavljenjima, imenovanjima i razrešenjima, u upravnim stvarima i u drugim pitanjima od

pojedinačnog značaja". Zaključke Vlada donosi kad ne donosi druge akte.

84. Odgovornost vlade i minstarska odgovornost

Vlada kao organ izvršne vlasti postoji dok uživa poverenje parlamenta. Kad joj parlament

izglasa nepoverenje, vlada je dužna da odstupi. To je suština političke odgovornosti vlade

pred parlamentom.

Politička odgovornost vlade pred parlamentom može biti dvojaka:

- solidarna – odgovornost vlade kao tima

- individualna – odgovornost pojedinog člana vlade, ministarska.

Klasična sredstva putem kojih se realizuje odgovornost vlade pred parlamentom jesu:

poslaničko pitanje, interpelacija i glasanje o nepoverenju vladi.

Poslaničko pitanje je konkretno pitanje koje poslanik postavlja vladi u celini ili pojedinom

članu vlade nadležnom za upravnu oblast iz koje je pitanje. Vlada ili nadležni ministar

odgovaraju na pitanje ali povodom postavljenog pitanja ne može nastati rasprava u

parlamentu. Poslanik koji je postavio pitanje može postaviti vladi ili nadležnom ministru

dopunsko pitanje i dobiti odgovor na njega. Smisao poslaničkog pitanja je da se rad vlade

učini javnim. Pitanje mora biti iz domena rada vlade.

Interpelacija je načelno pitanje u vezi sa radom vlade, koje postavlja jedan poslanik ili

poslovnikom predviđena grupa poslanika, o kojem se u parlamentu vodi rasprava. U raspravi

mogu učestvovati svi članovi parlamenta. Rasprava povodom odgovora vlade na

interpelaciju okončava se glasanjem u parlamentu. Glasa se o stavu koji je preložen u

podnesenoj interpelaciji ili o prostom prelasku na sledeću tačku dnevnog reda. Vlada ima

pravo da predloži sopstveni stav povodom interpelacije, o kojem će parlament isto tako

glasati. Cilj interpelacije je da se rad učini javnim, ali i da se da ocena o radu vlade, pa da se

ukoliko je ta ocena negativna pokrene i odgovornost vlade.

Predlog za glasanje o nepoverenju vladi proizlazi iz ubeđenja poslanika opozicije koji ga

pokreću da je rad vlade nezadovoljavajući i da je zbog toga treba zameniti drugom vladom.

Individualna odgovornost ili ministarska može biti: politička, materijalna i krivična.

Politička odgovornost znači gubitak poverenja prema ministru u paralamentu, tj. ona postoji

kad ministru bude izglasano nepoverenje od strane parlamenta. U takvim slučajevima

ministar se ne kažnjava, nego se razrešava ministarske dužnosti.

Materijalna odgovornost ministara je odgovornost za štetu nastalu prilikom vršenja njegove

službene dužnosti nanesenu njegovom nezakonitom radnjom.

Krivična odgovornost ministra postoji kad on prilikom vršenja svoje službene dužnosti učini

delo kažnjivo po krivičnom zakonu. Ovaj oblik treba razlikovati od krivične odgovornosti

ministra kao privatne ličnosti kad učini obično krivično delo, koje ne stoji niukakvoj vezi s

vršenjem službe.

Ustav Republike srbije poznaje oba oblika neodgovornosti, i solidarni i individualnu. Reč je o

glasanju o nepoverenju bilo Vladi u celini, bilo pojedinom njenom članu. Minimalan broj

poslanika koji mogu podneti predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom njenom

članu iznosi 60. U predlogu se mora navesti razlog zbog kojeg se predlaže glasanje o

nepoverenju. Predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom njenom članu Narodna

skupština razmatra na prvoj narednoj sednici, a najranije pet dana po podnošenju predloga.

Nakon okončanja rasprave pristupa se glasanju o predlogu. Predlog za glasanje o

nepoverenju Narodna skupština je prihvatila ako je za njega glasalo više od polovine svih

narodnih poslanika.

Ako Narodna skupština izglasa nepoverenje Vladi, Vladi prestaje mandat, a predsednik

republike dužan je da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako Narodna skupština ne

izabere novu Vladu u roku od 30 dana od izglasavanja nepoverenja, predsednik Republike je

dužan da raspusti Skupštinu i da raspiše parlamentarne izbore. Ako Narodna skupština

izglasa nepoverenje članu Vlade, predsednik Vlade je dužan da pokrene postupak za izbor

novog člana Vlade.

Kako predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ne bi bio zloupotrebljen, ako Vladi ili članu

Vlade ne bude izglasano nepoverenje potpisnici predloga ne mogu podneti novi predlog za

glasanje o nepoverenju pre isteka roka od 180 dana.

Predlog za glasanje o poverenju Vladi podnosi Narodnoj skupštini Vlada u cilju da iz tog

glasanja izađe ojačana, sa većom političkom snagom kako bi se ohrabrila za preduzimanje

mera za koje drži da su od nacionalnog značaja. Predlog za glasanje o poverenju Vladi

Narodna skupština razmatra na prvoj narednoj sednici, a najranije pet dana od njegovog

podnošenja, osim ako Vlada nije podnela zahtev da se predlog za glasanje on poverenju

razmatra na sednici Narodne skupštine koja je u toku, u tom slučaju, razmatraće se na toj

sednici. Nakon okončanja rasprave, pristupa se glasanju o predlogu. Narodna skupština

prihvatila je predlog ako je za njega glasalo više od polovine svih narodnih poslanika.

Ako Narodna skupština ne izglasa poverenje Vladi, Vladi prestaje mandat a predsednik

Republike dužan je da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako Narodna skupština ne

izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana neizglasavanja poverenja, predsednik

Republike dužan je da raspusti Narodnu skupštinu i da raspiše parlamentarne izbore. 

Predlog predsednika Republike za razrešenje pojedinog člana Vlade podnosi Narodnoj

skupštini predsednik Vlade. Predsednik Vlade izvodi ovo pravo iz svojstva mandatara za

sastav Vlade. To svojstvo uključuje pravo da predloži sastav Vlade, ali i razrešenje člana

Vlade kojeg više ne želi u sastavu Vlade. Ustavna je odredba da su ministri odgovorni ne

samo Narodnoj skupštini nego i predsedniku Vlade. O predlogu za razrešenje člana Vlade

Narodna skupština glasa na prvoj narednoj sednici, a odluka o razrešenju je donesena ako je

za nju glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Članu Vlade koji je razrešen

mandat prestaje danom donošenja odluke o razrešenju, a predsednik Vlade je dužan da po

prestanku mandata članu Vlade zbog razrešenja pokrene postupak za izbor novog člana

Vlade.

U Ustavu Republike Srbije od 2006. interpelacija je ustavna kategorija. Nju može podneti

najmanje 50 narodnih poslanika, a ona može biti usmerena prema Vladi ili ministru radi

pretresanja pitanja u vezi sa njihovim radom. Vlada ili član Vlade kojima je interpelacija

upućena dužni su da odgovore na interpelaciju u roku od 30 dana. O njihovom odgovoru

najpre raspravlja, a potom i glasa Narodna skupština. Glasanjem Narodna skupština može

prihvatiti ili ne prihvatiti ponuđeni odgovor. Narodna skupština odlučuje o odgovoru na

interpelaciju većinom glasova svih narodnih poslanika. Ako ga prihvati, Narodna skupština

nastavlja sa radom shodno usvojenom dnevnom redu za tu sednicu. Ako ga ne prihvati,

pristupa se glasanju o nepoverenju Vladi ili članu Vlade, osim ako po neprihvatanju odgovora

na interpelaciju sam predsednik Vlade, odnosno član Vlade ne podnesu ostavku. Ustav RS od

2006. u vezi sa interpelacijom kaže da se o pitanju na koje se interpelacija odnosi ne može

ponovo raspravljati pre isteka roka od 90 dana.

Predsednik Vlade podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine, ali je dužan da o njoj

obavesti i predsednika Republike i javnost. Ostavka predsednika Vlade mora se konstatovati

na prvoj narednoj sednici Narodne skupštine i za čin konstatacije ostavke predsednika Vlade

vezan je prestanak mandata Vlade.

Član Vlade podnosi ostavku predsedniku Vlade, a predsednik Vlade je prosleđuje

predsedniku Narodne skupštine, koja ostavku konstatuje na prvoj narednoj sednici. Članu

Vlade koji je podneo ostavku mandat prestaje danom konstatacije ostavke, a predsednik

Vlade je dužan da po prestanku mandata člana Vlade zbog podnošenja ostavke pokrene

postupak za izbor novog člana Vlade.

Vlada kojoj je prestao mandat može vršiti samo tekuće poslove i ne može predlagati

Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte, niti donositi propise, izuzev ako je njihovo

donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna,

privredna ili tehnička nesreća. Ona ne može postavljati državne službenike na položajima u

organima državne uprave, a pri vršenju osnivačkih prava Republike Srbije može jedino da

imenuje ili da saglasnost na imenovanje vršioca dužnosti direktora i članova upravnog i

nadzornog odbora. Vlada kojoj je prestao mandat ne može predsedniku Republike predložiti

raspuštanje Narodne skupštine. Član Vlade kojem je mandat prestao usled prestanka

mandata Vlade ima ista ovlašćenja kao član Vlade koji je podneo ostavku.

Ministar protiv kojeg je predsednik Vlade podneo predlog za razrešenje ne može, od

podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje do odluke Narodne skupštine, vršiti

svoja ovlašćenja, nego njih preuzima član Vlade kojeg predsednik Vlade ovlasti.

Ministar koji je podneo ostavku dužan je da vrši tekuće poslove dok mu ne prestane mandat.

On ne može donositi propise izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to

nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća, a pri

vršenju osnivačkih prava Republike Srbije može jedino da imenuje ili da saglasnost na

imenovanje vršioca dužnosti direktora i članova upravnog i nadzornog odbora.

Kad je ministru prestao mandat, ovlašćenja ministra kojem je mandat prestao vrši član Vlade

kojeg je predsednik Vlade ovlasti. Predsednik Vlade dužan je da, u takvim slučajevima,

predloži Narodnoj skupštini izbor novog ministra u roku od 15 dana od prestanka mandata

prethodnog ministra.

85. Unitarna i federalna država

Dva osnovna tipa državnog uređenja su unitarna i federalna država (federacija). Ako državna

vlast ima po vertikali jedinstvenog nosioca, reč je o unitarnoj državi, a ako je ta vlast

raspoređena na više centara, reč je o federalnoj državi.

U unitarnoj državi građani se pokoravaju jednoj vlasti, pod istim su ustavnim režimom i pod

vladavinom istih zakona. Vlast predstavlja jedan nosilac, dok su građani u njoj podređeni

jednoj političkoj volji, jednoj zakonodavnoj i jednoj ustavotvornoj vlasti. 

Od ovog značenja unitarne države treba razlikovati sjedinjenu uniju, koja je isto tako oblik

unitarne države. Za razliku od proste unitarne države, u sjedinjenoj uniji postoji pluralizam

zakonodavstva, samo bez pluralizma zakonodavca. U sjedinjenoj uniji zakonodavac u zemlji

donosi pravne norme koje nisu jednako primenjive na celoj teritoriji. Zakonodavac može,

prilikom donošenja zakona, utvrditi da taj zakon važi na delu državne teritorije.

Unitarna država može biti i decentralizovana, tj. u njoj se državna vlast može vršiti i od

strane centralnih organa odvojenih i relativno samostalnih decentralizovanih organa koji

imaju sopstvenu nadležnost. 

Federalna država je poseban tip države. Najbolje će se odrediti iz poređenja sa

decentralizovanom unitarnom državom. Razlika između ova dva tipa države:

- nadležnost decentralizovanih jedinica određuje se i menja zakonom i podložna je uticaju

centralne vlasti, nadležnost federalnih jedinica se odrežuje i menja ustavom i van domašaja

je isključivog uticaja federalne tj. centralne vlasti.

- nad aktima decentralizovanih jedinica centralni organi mogu pod određenim uslovima vršiti

i političku kontrolu, ocenjujući njihovu celishodnost i adekvatnost, u federalnoj državi nad

aktima federalnih jedinica može postojati samo pravna kontrola, tj, kontrola ustavnosti i

zakonitosti.

Federalnu jedinicu karakteriše postojanje samostalnog delokruga u kojem ona vrši 

najvišu, zakonodavnu vlast. Ustavom federalne države obezbeđeno je pravo učešća

federalne jedinice u obavljanju nadležnosti federalne države, i to posebno njene

ustavotvorne i zakonodavne vlasti.

Decentralizacija je vezana za oblik unitarne države, dok je federalna država poseban tip

države.

U slučaju sukoba nadležnosti između federalne jedinice i federalne vlasti, prevagu ima ona

vlast koja se kreće u granicama nadležnosti određenim u federalnom ustavu. Takve sporove

u federalnoj državi rešava ustavni sud.

Uprkos svim razlikama federalna država je bliža i sličnija decentralizovanoj unitarnoj državi

nego konfederaciji. Razlika između federacije i decentralizovane unitarne države razlika u

stepenu primene načela decentralizacije u okviru iste vrste.

86. Značenje i poreklo federalizma

Reč ’federalizam’ se upotrebljava prilično neodređeno, da označi bilo koji oblik ujedinjavanja

autonomnih jedinki. Federalizam obuhvata oblike udruživanja od labave konfederacije

posebnih članica koje su se ugovorom složile da formiraju zajednički organ za vršenje

zajedničkih poslova, sve do tesno spojene federalne unije posebnih članica u jednu federalnu

vlast. Razlike u oblicima federalizma nisu stroge ni čvrste.

Izraz ’federalizam’ potiče od latinske reči foedus, foederis, koja znači ugovor, savez.

Federalizam označava pojavu povezivanja i slobodnog udruživanja različitih teritorijalnih

zajednica ljudi u okviru jedne države ili između više država i političkih celina, u različite

svrhe. Sreće se još u starom veku, posebno u antičkoj Grčkoj, u kojoj su postojali savezi

kojima su bili povezani gradovi – države. Razlozi stvaranja tih saveza ili liga su bili isključivo

odbrambeni. Majušni gradovi – države su se udruživanjem branili od osvajačkih težnji Sparte,

Makedonije ili Rima. Središnja vlast je imala samo nadležnost u oblasti vojske i odbrane.

Primeri ovakvih saveza bili su Ahajska liga, stvorena u III i II veku pre nove ere između grčkih

gradova – država severnog Peloponeza radi borbe za nezavisnost Grčke, a protiv

makedonske hegemonije i Etolska liga, stvorena od gradova – država u planinskoj oblasti u

Grčkoj, Etoliji radi suprostavljanja Ahajskoj ligi i antičkoj Makedoniji. 

Dva glavna oblika federalizma su intra državni federalizam, čiji je glavni oblik federalna

država, i inter državni federalizam, čiji je glavni oblik konfederacija, savez država. Federacija

i konfederacija su oblici ili stepeni ostvarivanja federalizma.

87. Konfederacija i federacija

Konfederacija je pojačani savez država kojim se ne stvara nikakva superdržava, nego jedno

međunarodno društvo država. U konfederaciji ne postoji teritorija konfederacije, ne postoje

građani, odnosno državljani konfederacije, niti postoji najviša vlast konfederacije kao takve.

Konfederacija nema nijednu od tri klasične državne vlasti i ona je skup nezavisnih država sa

kojima opšti preko njihovog zajedničkog organa. Konfederacija je samo ugovorni odnos

između nezavisnih i suverenih država. Konfederacija nije pravna ličnost nego je pravni odnos.

Nastaje i prestaje pravnim putem. 

U federaciji postoji naddržava, koja za svoje stanovništvo ima ukupnost građana posebnih

država članica, koja za svoju teritoriju ima ukupnost teritorije država članica i koja ima

sopstvenu vlast, različitu od vlasti država članica.

Konstitutivni akt i pravna osnova konfederacije je međunarodni ugovor, koji utvrđuje ciljeve

konfederacije i načina njihovog ostvarivanja. Zato se i kaže da je konfederacija tvorevina

međunarodnog prava. Pošto je nastala jednoglasnom odlukom članica, status konfederacije

može se promeniti opet samo jednoglasnom odlukom članica. Otuda slaba integracija država

članica konfederacije.

Federacija je tvorevina državnog prava koja se zasniva na ustavnom pravu. U federaciji

središnja država ima svoj ustav koji uređuje uniju sa državama članicama i utvrđuje

uzajamne nadležnosti u oblasti zakonodavstva, uprave i sudstva. Prvenstveno u federaciji

ima federalni ustav. Prvenstvo federalnog ustava u federaciji izražava se tako što se kaže da

središnja vlast ima ’nadležnost nadležnosti’. Upravo zbog toga suverenost pripada centralnoj

vlasti, a ne državama članicama. Federalni ustav menja se po većinskom načelu, a ne kao

federalni ugovor, jednoglasnošću država članica.

Konfederacija funkcioniše preko kongresa delegata udruženih država. U tom organu svaka

država imala je po jedan glas, bez obzira na broj svojih delegata. Za punovažnost odluka bila

je potrebna jednoglasnost, a sprovođenje tih odluka je prepušteno je diskrecionom pravu

udruženih država. Konfederacija nema nikakve izvršne vlasti koja bi imala pravo da svoje

odluke nametne građanima. Da bi obavezivale i građane udruženih država, odluke država

moraju prvo postati unutrašnje pravo svake pojedinačne države.

Proizilazi da su konfederacija i federacija dve različite političke vrste i ne mogu se uzimati

kao dva oblika iste vrste. Konfederacija se u praksi pokazala kao prolazna, labava i slaba

tvorevina. Nekada postojeće konfederacije su se ili sasvim raspale ili su se pretvorile u

zajednice sasvim drugih pravnih obeležja. Najpoznatiji primeri konfederacije bile su helvetska

konfederacija, Utrehtska unija, Severnoamerički savez, Sovjetski savez, Nemački savez.

88. Priroda i ciljevi federacije

U osnovi federacije je ideja udruživanja. Pri tom je federacija ujedinjenje tipa dobrovoljne

zajednice udruđenih delova. Svaka federacija je upućena najpre na sporazum o uniji.

Tradicionalna ustavna teorija pitanje suštine federacije vezuje za pitanje suverenosti, pošto

ona suverenost smatra suštinskim obeležjem države. Prema njoj, osnovno pitanje federalne

države je da li je suvernost u njoj jedinstvena ili je pak podeljena. Ako je jedinstvena kome

onda pripada: federalnoj vlasti ili vlasti federalnih jedinica? Ako nije, kao je podeljena?

Jedinstvena suverenost traži odgovor na pitanje: ko je nosilac suverenosti. Tu postoje dva

odgovara. Prema prvom, suverenost pripada federalnoj državi, pošto je jedino ona u pravom

smislu država, pa sledstveno, samo ona raspolaže suverenom vlašću. Prema drugom,

suverenost je postojala i ostala u federalnim jedinicama, pošto su one prvobitni i osnovni

subjekti koji su prethodili federaciji kao subjektu. Federalna vlast je njihov izraz i delo.

Pravna priroda federalne države je ista kao i pravna priroda svake druge federalne države.

Njeno osnovno obeležje je suverenost, koja pripada glavnim ustavnim organima federalne

vlasti. Zakoni i odluke federalne države neposredno obavezuju građane, a ne preko

federalnih jedinica, tj. njihovih organa. U federaciji na vrhu hijerarhije pravnih akata nalazi se

federalni ustav.

Prema Vilijemu Rikeru, odlike federacije koje najpotpunije izražavaju njenu prirodu su: 

1. postojanje dva nivoa vlasti na jednoj teritoriji i nad jednim stanovništvom

2. svaki od dva nivoa vlasti ima bar jedno područje u kojem je potpuno samostalan od

drugog

3. postojanje jemstva samostalnosti svake vlasti u okvirima njene nadležnosti.

Federalnu državu karakteriše jedinstveno državljanstvo. Iako u federacijama često 

postoji dualizam državljanstva, u njima nema dvojnog državljanstva u smislu međunarodnog

privatnog prava. Svaki građanin federacije je državljanin jedne suverene države, čak i kad

ima državljanstvo ili zavičajnost federalne jedinice.

Ciljevi federalnog uređenja su dvojaki. Prvi cilj federacije je da se tim tipom državnog

uređenja pomire političko jedinstvo i regionalne ili nacionalne različitosti i po tim osnovama

autonomije. Drugi je da se sa federacijom ostvari dublje jedinstvo.

Savremene federacije imaju u poređenju sa onima iz XIX veka drukčiju prirodu. U XIX veku

federalne jedinice izvršavale su svoje zajedničke ciljeve preko federacije, tj. njenih organa,

koji su bili samo sredstvo za izvršavanje ciljeva federalnih jedinica. U XX veku ciljeve i

politiku u federaciji utvrđuje federacija preko svojih organa, dok federalne jedinice samo

sprovode politiku koju je utvrdila federalna vlada. To je opšta tendencija evolucije prirode

federacije.

89. Merila federacije

Cela konstrukcija federalne države zasniva se na tri merila, odnosno načela:

- suprematija federalne države

- autonomija federalnih jedinica

- participacija federalnih jedinica

Načelo suprematije federacije znači da je federacija, s jedne strane, posebna 

politička i državna organizacija, a s druge strane, da je ona super država koja raspolaže

punom suverenošću, kako spoljnom tako i unutrašnjom. Međunarodna ili spoljna suverenost

federacije ogleda se u njenom pravu da odlučuje o ratu i miru, pravo da zaključuje

međunarodne ugovore i pravu da bude predstavljena u spoljnom svetu. Ustavna ili

unutrašnja suverenost federacije sastoji se u pretpostavljenosti njenog pravnog poretka

pravnom poretku federalnih jedinica. Pravni poredak federacije proteže se na celoj teritoriji i

nad celokupnim stanovništvom federalnih jedinica. Suprematija federacije pravno se izražava

kao prioritet i suprematija federalnog prava. Federalni zakoni u svakom slučaju ukidaju i

menjaju zakone federalnih jedinica koji s njima nisu usaglašeni.

Načelo autonomije federalnih jedinca u federalnoj državi znači da federalne jedinice imaju

svoju federalnim ustavom utvrđenu nadležnost i individualizovan i poseban zakonodavni,

izvršni i sudski sistem organa. Autonomija federalnih jedinica je suštinsko obeležje federalne

države, jer bez nje udružene jedinice ne bi imale karakter federalnih jedinica, a federacija se

samim tim ne bi razlikovala od decentralizovane unitarne države. Autonomija federalnih

jedinica sastoji se u tome što svaka od njih ima sopstvene nadležnosti koje obavlja

samostalno putem svojih organa. U tome se razlikuje federalna država od decentralizovane

unitarne države. Autonomija federalnih jedinica izražava se i priznaje u njihovom pravu da

propisuju sopstveni ustav, pod uslovom da poštuju osnovna načela izražena u federalnom

ustavu.

Prema načelu participacije, federalne jedinice kao takve učestvuju u vršenju nadležnosti

federacije, tako što njihovi predstavnici ulaze u sastav federalnih organa ili se neposredno

preko svojih organa izjašnjavaju o pitanjima iz nadležnosti federacije. Federalne jedinice kao

takve, nezavisno od veličine svoje teritorije i broja stanovnika, učestvuju u vršenju

zakonodavne vlasti federacije, u promeni federalnog ustava, izvršavanju federalnih zakona i

slično. Bez načela participacije federalnih jedinica federacija bi bila jedna ’unija nejednakih’.

90. Nužnost federacije i najvažniji razlozi obrazovanja federacije

Federacija je gotovo nužnost zemalja sa velikim geografskim prostarnstvom. Federacija je

nužnost država čiji su stvarni problemi toliko različiti, da ih nije moguće rešavati putem

jednih istih pravila i naredbi koje donose jedni isti organi iz jednog centra.

Nužnost federacije nameću i neki trajni i manje objektivni razlozi. Kao što su međunarodni

položaj zemlje i spoljne okolnosti, posebno opasnost od zajedničkog neprijatelja.

Postoje i suprotna gledišta o tome da li je federacija za heterogena društva pravi izbor.

Prema njima, federacija nije u stanju da dovede do državne celine, nego ona podstiče

separatističke tendencije u heterogenim društvima. Jedino je jedinstvo koje se ostvaruje

jakom i jedinstvenom vlašću pouzdana garantija za stvarno jedinstvo

Najčešći osnovi različitosti između društvenih grupa, ujedno su i razlozi izbora federalnog

državnog uređenja. To su etnički, istorijski, geografski i privredni razlozi.

Višenacionalnost tj. postojanje više nacija i etničkih grupa na geografskom području jedne

iste države, jedan je od najjačih i najvažnijih razloga opredeljivanja za federalno uređenje.

Federacija pruža državni okvir za izražavanje nacionalnih posebnosti. Najlogičniji i najprostiji

oblik uticaja etničkog činioca je kad svaka nacija dobija svoju federalnu jedinicu. Takvo

merilo bilo je primenjivano u bivšim federacijama, SFRJ i Češko-Slovačkoj federaciji.

Istorijski razlog dolazi do izražaja kod federacija nastalih metodom agregacije. Reč je o

nastanku federacije od ranije samostalnih država ili državama sličnih ljudskih kolektiviteta

koje su se udružile u federaciju. Primeri takvih federacija su Švajcarska, SAD.

Geografski razlozi za konstituisanje federalnog uređenja postoje u geografskim prostranim

državama, u kojima se federalno uređenje uvodi u cilju lakšeg i adekvatnijeg organizovanja

državnog područja. U takvim državama kontinentalnih razmera federacija je glavna

alternativa carevini, kao sistemu vlasti koji sjedinjuje ogromna prostranstva prinudnim putem

i drži ih pod jednom državnom vlašću. To su Ruska federacija, Kanada, SAD, Brazil, Australija,

Indija, Nigerija i Argentina.

Određenu ulogu kod izbora federalnog uređenja igraju i privredni razlozi, tj. privredna

specifičnost pojedinih regiona u državi, koja može biti uslovljena bilo karakterom tla, bilo

istorijom pojedinih područja.

U vezi sa izdvajanjem razloga obrazovanja federacije, treba istaći da su retke konkretne

federacije u svetu kod kojih je delovao samo jedan od navedenih razloga prilikom

opredeljivanja za federalno uređenje.

91. Vrste federacije

Federacije se međusobno mogu razlikovati prema različitim merilima deobe. Četiri merila se

mogu smatrati valjanim razlikovanjem posebnosti između federacija: prema načinu nastanka

pojedinih federacija, prema nacionalnom sastavu, prema federalnoj strukturi i prema načinu

organizovanja federalnog područja.

1. Federacije stvorene agregacijom i devolucijom

Prema načinu nastanka, mogu se razlikovati federacije nastale metodom agregacije i 

metodom devolucije. Prvi slučaj znači sjedinjavanje nekoliko nezavisnih država u jednu

federalnu, a drugi predstvalja razjedinjavanje jedne unitarne države, njeno cepanje na

nekoliko državnih celina koje dobijaju svojstvo federalne jedinice. Federacije nastale

metodom agregacije pokazale su se kao stabilnije. Nastanak federacije putem agregacije

obično prolazi kroz dva stadijuma: prvi je konfederacija država, drugi je prelaženje

konfederacije u federaciju.

2. Jednonacionalne i višenacionalne federacije

Prema nacionalnom sastavu stanovništva, sve federacije mogu se podeliti u dve 

grupe: federacije sa etnički homogenim stanovništvom i višenacionalne federacije. 

Danas gotovo da nema zemlje sa apsolutno etnički homogenim stanovništvom. Ukoliko su

pripadnici drugih nacija brojniji ili kompaktno nastanjeni na jednom delu državne teritorije,

njima se priznaje status i prava nacionalne manjine.

3. Federacije sa stalnom i promenjivom strukturom

Posebno razvrstavanje federacija vrši se s obzirom na federalnu strukturu tj. na broj 

federalnih jedinica i područje federacije. Ta struktura može biti stalna i promenjiva pa se

razlikuju federacije sa stalnom i promenjivom strukturom 

U federacijama sa promenjivom strukturom, promene u pogledu broja federalnih jedinica i

time područja federacije, mogu biti trovrsne: one koje proizlaze iz prijema novih federalnih

jedinica u sastav federacije i time povećanja broja jeinica i područja federacije; one koje

proizlaze iz unutrašnje reorganizacije broja i unutrašnjih granica između federalnih jedinica;

one koje proizlaze iz otcepljenja, odnosno istupanja federalnih jedinica iz sastava federacije i

time smanjenja i broja federalnih jedinica i područja federacije.

U federacijama sa stalnom federalnom strukturom bile bi one koje ne pominju nijednu od

ovih mogućnosti za promenu svoje strukture, dok bi u federacije sa promenjivom strukturom

spadale one koje predviđaju neku od ovih mogućnosti za promenu svoje strukture. Danas

više nema ustava u svetu koji predviđa treću mogućnost za promenu svoje strukture.

4. Federacije sa običnim i mešovitim sastavom

S obzirom na to da li područje federacije sačinjava skup područja federalnih jedinica 

ili u sastav federacije ulaze i neka druga područja van područja federalnih jedinica, razlikuju

se federacije sastavljene samo od federalnih jedinica i federacije sastavljene od federalnih

jedinica i od drugih federalnih područja. Moguće su dve vrste tih područja: jednu čine

posebne teritorije koje nisu organizovane u obliku federalnih jedinica, a drugu područja

glavnih grdova federacije, izuzeta iz područja date federalne jeinice i potčinjena neposredno

saveznim organima.

U prvu grupu federacija koje u svom sastavu imaju samo federalne jedinice ulaze evropske

federacije, a u drugu vanevropske federacije.

92. Položaj federalnih jedinica

Položaj federalnih jedinica utvrđen je u federalnom ustavu. Dva najvažnija pitanja ustavnog

položaja federalnih jedinica u federaciji su pitanje karaktera tog položaja, tj. da li su

federalne jedinice istinske države koje raspolažu svojstvom suverenosti i njihovo pravo na

samoorganizovanje.

S pitanjem nosioca suverenosti tesno je povezano i pitanje da li federalne jedinice raspolažu

pravom nulifikacije ili ponoštavanja, tj. pravom da ne primenjuju i da odbace na svojoj

teritoriji važenje federalnih zakona za koje drže da su u suprotnosti sa njihovim osnovnim

pravima. Drugo pitanje u vezi s položajem federalnih jedinica je da li federalne jedinice imaju

pravo secesije ili slobodnog istupa iz federacije, tj. pravo da se na osnovu sopstvene odluke

povuku iz federacije. O tome da li su federalni zakoni pravno valjani i da li zasecaju u

nadležnost federalnih jedinica ne mogu odlučivati federalne jedinice, nego nezavisni pravni

organ federacije, Federalni vrhovni sud.

Pravo na samoorganizovanje – pravo federalnih jedinica na samoorganizovanje je njihovo

pravo da sopstvenim ustavom propišu svoju organizaciju. To je bitna razlika federalnog

uređenja u poređenju sa unitarnim. Reč je o pravu na donošenje sopstvenog ustava.

Ustavi federalnih jedinica su akti slabije pravne snage od federalnog ustava. Zbog toga s

eoni moraju kretati u granicama rešenja federalnog ustava.

Pravo na samoorganizovanje federalnih jedinica sadrži sledeća obležja:

- federalna jedinica poseduje ustavni poredak koji slobodno stvara njena ustavotvorna vlast i

koji ona slobodno menja, pod rezervom poštovanja federalnog ustava

- ustavni poredak federalne jedinice obrazuje kompletan sisitem države, obuhvatajući sve

organe u kojima se uobičajeno izražava državna vlast. Autonomija federalnih jedinica pored

administrativne, podrazumeva i zakonodavnu i sudsku autonomiju.

- na čelu federalne jedinice nemaju službenike koji podležu državnoj tuteli federalne države

nego istinske upravljeače. Organi federalne jedinice su u celini gospodari svog pravnog

režima i svog delovanja. Vršenje njihovih nadležnosti izuzeto je od svakog usmeravanja, od

svake kontrole i od svakog uplitanja federalnih organa, osim slučajeva predviđenih ustavom

- politički poredak federalne jedinice je u ustavnopravnom smislu čvrst. Nadležnosti

federalnih jedinica ne mogu se umanjivati niti ukidati bez njenog pristanka ili bar njenog

učešća u formiranju takve volje gederalne države.

93. Podela nadležnosti kao osobeno obeležje federacije

Federacija je državno uređenje u kojem postoji, s jedne strane, teritorijalna podela na

federalne jedinice i podela nadležnosti između federacije i tih jedinica, a s druge, sistem

dvostruke vlasti. Taj dvostruki sistem ogleda se u sledećem: jedna vlast je opšta, centralna,

ona obavlja zajedničke poslove, a druga je posebna, regionalna, ona obavlja posebne

poslove federalnih jedinica. U federaciji se istovremeno obavljaju ove dve vlasti.

U decentralizovanoj unitarnoj državi, nema podele nadležnosti, nego je nadležnost države

jedinstvena, samo što se vrši preko različitih organa.

Za svaku federaciju posebno pitanje je kakav treba da bude u materiji podele nadležnosti

federalni ustav. Ako je ustav u toj oblasti detaljanm neminovno će se postaviti pitanje

njegovog tumačenja, a ako je sumaran, neminovno je nastajanje sukoba nadležnosti.

Podela nadležnosti u federaciji ima materijalnu i formalnu komponentu. Materijalna

komponenta podele nadležnosti je određena vrsta poslova ili stvari u nadležnosti federalne

vlasti i vlasti federalnih jedinica. Formalna komponenta su instrumenti pomoću kojih svaka

od dve vlasti obavlja poslove, odnosno stvari u svojoj nadležnosti. Tako federacija za

obavljanje poslova iz svoje nadležnosti ima suverena prava. To su zakonodavstvo, uprava i

sudstvo, kao i organi za vršenje tih prava.

Pravila o materijalnoj i formalnoj podeli nadležnosti utvrđuju se u ustavu i mogu se promeniti

samo promenom ustava. Ta ustavna mogućnost da se raspolaže nadležnošću za podelu

nadležnosti poznata je pod nazivom nadležnost nadležnosti federalne države. To je pravo

federacije da ustavom određuje i menja svoju nadležnost i time nadležnost federalnih

jedinica.

U slučaju da federalne jedinice daju pristanak na promenu federalnog ustava izglasanu od

strane federalnog ustavotvornog organa, onda pravo federalne države da raspolaže

nadležnošću nadležnosti federalne države ima svoju granicu i ono nije više u pravnom smislu

apsolutno.

94. Metodi podele nadležnosti u federacijama u svetu. Oblasti u nadležnosti federacije i

federalnih jedinica

Postoje dva tradicionalna metoda za određivanje, tj. podelu nadležnosti u federalnoj državi.

Prema prvom, federalnoj vlasti se ustavom pozitivno određuje nadležnost, dok sve ostale u

ustavu nenabrojane nadležnosti koji nisu date federalnoj vlasti ostaju u nadležnosti

federalnih jedinica.

Prema drugom metodu, nadležnosti koje nisu ustavom pozitivno određene kao nadležnost

federalnih jedinica, pripadaju federalnoj vlasti. Tada je pretpostavka nadležnosti u korist

federacije.

Prvi metod podele nadležnosti saglasniji je sa prirodom federalnog načela i on u ustavima

federalnih država preovlađuje kao pravilo, dok se drugi primenjuje kao izuzetak.

Ustavi federalnih država nikad ne nabrajaju posebno poslove nadležnosti i federacije i

federalnih jedinica. Obično se posebno nabraja nadležnost samo jednog od dva subjekta,

najčešće federacije, a generalnom klauzulom određuju se nadležnosti drugog subjekta,

najčešće federalnih jedinica.

Obim nadležnosti federalne vlasti zavisi i od uloge koju država ima u ustavnom uređenju

zemlje. U federacijama čijim se ustavom institucionišu liberalna shvatanja o ulozi države u

društvu uži je obim nadležnosti od federalne vlasti. U federacijama u kojima je uloga države

u oblasti javnog života veća, šira je nadležnost federalne vlasti. 

Iz metoda na koji se deli nadležnost između federacije i federalnih jedinica moguće je

zaključiti da se u federaciji poslovi koji su u nadležnosti države mogu podeliti u dve grupe:

grupu onih poslova koji su u isključivoj nadležnosti federacije i grupu onih poslova koji su u

isključivoj nadležnosti federalnih jedinica. U stvarnosti je teško, gotovo nemoguće razdvojiti

sve državne poslove. Tako se u federaciji pojavljuje i treća grupa poslova, koji su u mešovitoj

ili zajedničkoj nadležnosti.

Kad je reč o podeli zakonodavne nadležnosti, u federaciji se razlikuju tri oblika zakonodavne

nadležnosti: isključiva zakonodavna nadležnost federacije, isključiva zakonodavna nadležnost

federalnih jedinica i mešovita zakonodavna nadležnost. Mešovita zakonodavna nadležnost

može biti paralelna i konkurentna. Paralelna postoji kada istu oblast odnosa uređuju

zakonom i federacija i federalne jedinice. Federacija u takvim slučajevima svojim zakonima

uređuje osnove ili načela, a federalne jedinice svojim zakonima detaljno uređuju čitavo

područje odnosa. Konkurentna je u stvari zakonodavna nadležnost federacije. Ako federacija

ne donose svoj zakon, federalne jedinice imaju ustavno pravo da svojim zakonima urede to

područje odnosa. Kad federacija donese svoj zakon, u toj oblasti prestaje da važi zakon

federalne jedinice. Prema tome, u tim oblastima postoji ili zakon federacije ili zakon

federalne jedinice.

Kad je reč o materijalnoj komponenti podele nadležnosti u federaciji, važi najopštije pravilo:

poslovi od opšteg i zajedničkog interesa, kao i oni koji u interesu svih građana može bolje

obavljati zajednička vlast, u nadležnosti su federalne vlasti kao zajedničke vlasti. Poslovi koji

po svojoj prirodi zahtevaju jednoobraznost regulisanja putem kojih se federacija prema spolja

ili prema unutra pojavljuje kao jedna državna celina, dodeljuje se u nadležnost federaciji.

Poslovi koji imaju regionalni značaj i obim u nadležnosti su federalnih jedinica. Putem njih se

izražavaju različitosti i posebnosti federalnih jedinica.

Za federalnu državu rezervisane su najvažnije nadležnosti u oblasti inostranih poslova,

odbrane, privrede, finansija, carina i telekomunikacija, dok su za federalne jedinice

rezervisane manje važne nadležnosti koje nisu u strogom smislu reči vezane za državnu

suverenost, kao što su zdravlje, kultura, prosveta, rad i slično.

Pored ovih isključivih nadležnosti, relativno znatan krug poslova je i u mešovitoj ili

zajedničkoj nadležnosti. Najčešće su to poslovi u oblasti ekološke zaštite, socijalnih službi,

trgovine, saobraćaja i slično.

U oblasti svoje nadležnosti federalna vlast, odnosno vlast federalnih jedinica, obavljaju svoje

poslove preko zakonodavnih, izvršnih i sudskih organa, koji donose odgovarajuće vrste

pravnih akata.

Najvažniji oblici nadležnosti su zakonodavstvo, uprava i sudstvo. Tako je pravilo da federacija

u krugu svoje nadležnosti ima zakonodavnu vlast, koju ne može preneti na federalne

jedinice. To isto pravo u krugu svoje nadležnosti imaju i federalne jedinice ali ga u nekim

ustavnim sistemima mogu preneti na federaciju.

Federacija može u pojedinim materijama donositi tzv. okvirne zakone ili zakone-načela, s tim

da ih zakonodavna vlast federalnih jedinica dalje razražuje.

Što se tiče izvršne vlasti, izvršavanje federalnih zakona je u nadležnosti federalnih jedinica, a

samo po izuzetku za izvršavanje federalnih zakona mogu u federalnim jedinicama postojati

federalni organi. Kad organi federalnih jedinica ne izvršavaju federalne zakone, federalni

organi mogu preko svojih područnih organa preduzeti sve potrebne mere, uključujući i

preuzimanje njihovog neposrednog izvršavanja. Federacija može nadležnost za izvršavanje

federalnih zakona iz pojedinih upravnih oblasti preneti na federalne jedinice.

Što se tiče sudske vlasti, pravilo je da federalna sudska vlast rešava sporove koji proiziđu iz

primene federalnih zakona i drugih federalnih propisa, dok sudska vlast federalnih jedinica

rešava sporove koji proiziđu iz primene zakona i propisa federalnih jedinica. Konačnu sudsku

instancu predstavlja federalni vrhovni sud.

95. Drugi dom federalnog parlamenta i egzekutiva u federaciji

Najpoznatiji oblik učešća federalnih jedinica kao takvih u obavljanju nadležnosti federacije

jeste drugi dom federalnog parlamenta. Federalne jedinice su nezavisno od veličine i broja

stanovnika, jednako predstavljenje u gornjem domu federalnog parlamenta. Postoje

federacije u kojima su federalne jedinice u gornjem domu federalnog parlamenta

predstavljene srazmerno broju svojih birača. Gornji dom federalnog parlamenta je sredstvo

preko kojeg one utiču da prilikom stvaranja državne politike i donošenja federalnih zakona

dođu do izražaja potrebe i težnje pojedinačne federalne jedinice.

Primena federalnog načela ne ogleda se samo u sastavu, nego i u odlučivanju drugog doma.

Načelo dvodomnosti u odlučivanju federalnog parlamenta mora se dosledno sprovoditi.

Kad je reč o organima izvršne vlasti u federaciji, šefu države i vladi, učešće federalnih

jedinica u njihovom izboru uglavnom dolazi do izražaja preko drugog doma federalnog

parlamenta.

U federalnim državama u kojima je predsednik republike fizičko lice, federalne jedinice

učestvuju u njegovom izboru na neposredan ili posredan način.

U svetu su retki federalni ustavi koji utvrđuju obavezu zastupljenosti federalnih jedinica kao

takvih u federalnoj vladi. Za razliku od parlamenta, vlada je organ koji od svojih članova

zahteva stručnost i efikasnost, pa je za članstvo u vladi osnovna preporuka stručnost.

U pojedinim federalnim sistemima, federalne jedinice neposredno preko svojih organa

uprave učestvuju u izvršavanju federalnih zakona. Drugi način organizovanja izvršavanja

federalnih zakona je preko federalnih organa uprave, koji izvršavaju federalne zakone pod

kontrolom federalne vlade na celoj teritoriji države. To je sistem paralelnog postojanja

federalne uprave i uprave federalnih jedinica. Sasvim je prirodno i uobičajeno da federacija,

kao svaka država, ima sopstvenu izvršnu vlast, koja izvršava njene zakone i druge propise.

96. Sudstvo u federaciji i učešće federalnih jedinica u vršenju ustavotvorne vlasti u federaciji

S obzirom da je federacija tip države sa podeljenom nadležnošću, u njoj su česti sukobi

nadležnosti između federalne vlasti i vlasti federalnih jedinica, kao i ovih drugih međusobno.

Zbog toga je u federaciji neophodno postojanje objektivnih i nezavisnih sudova, koji bi bili u

stanju da donose objektivne odluke o smislu ustava i o tome koja je od vlasti u federaciji

nadležna vlast. Takvi organi su sudovi.

U fedraciji sudska funkcija može biti organizovana na više načina. Najprirodniji je onaj način

prema kojem paralelno postoji federalna sudska vlast i sudska vlast federalnih jedinica.

Federalno sudstvo bi rešavalo sporove opšteg karaktera, na koje je potrebno primeniti

federalni ustav, federalne zakone i međunarodne ugovore. Sudovi federalnih jedinica bi

rešavali sporove koji proizlaze iz primene zakonodavstva federalne jedinice.

Višestepenost sudstva u federalnim jedinicama je pravilo, dok samo federalno sudstvo može

biti organizovano u dva oblika: kao jedan vrhovni federalni sud i kao višestepeno federalno

sudstvo.

Od sudova u federacijama karakterističan je federalni Vrhovni sud u SAD. Taj sud sudi u

prvom i poslednjem stepenu u svim slučajevima koji se tiču ambasadora i u kojima je država

jedna parnična stranka. U svim drugim slučajevima iz svoje nadležnosti on je apelacioni sud

koji odlučuje konačno. On je konačni čuvar federalnog ustava.

Bez obzira na to kako je federalno sudstvo organizovano, ono je u federaciji neophodno, jer

se putm njega obezbeđuje krajnji autoritet federaciji i njenom pravnom poretku, s jedne, i

izlazi u susret zahtevu za izjednačavanje sudske prakse u tumačenju i primeni pravnog

poretka federacije, s druge strane.

Ustavna odredba o sastavu fedralnih sudova može biti neodređena, tako što bi onog ko bira

sudije obavezivala da vodi računa o predstvaljenosti federalnih jedinica, ili sasvim precizna,

tako što bi utvrđivala paritetni sastav federalnih sudova, tj. jednaku zastupljenost federalnih

jedinica u njima.

Najvažniji oblik učešća ufederalnih jedinica u vlasti federacije je njihovo učešće u vršenju

ustavotvorne vlasti, tj. u donošenju i promeni federalnog ustava. Ovde su moguća dva

rešenja. Prema prvom, u donošenju i promeni federalnog ustava odlučuje federalni

parlament kvalifikovanom, nadzakonskom većinom. Tu se u odlučivanje federačne jedinice

uključuju posredno, preko gornjeg doma federalčnog parlamenta, koji je predstavništvo

federalnih jedinica. Prema drugom rešenju, odluka federalnog parlamenta o promeni

federalnog ustava obavezno podleže saglasnosti federalnih jedinica neposredno. Takvu

saglasnost daju bilo parlamenti federalnih jedinica, pri čemu se smatra da je saglasnost data

ako su saglasni parlamenti većine federalnih jedinica, dve trećine federalnih jedinica ili tri

četvrtine federalnih jedinica, bilo birači u federalnim jedinicama neposredno na referendumu,

u kom se slučaju za predložene promene mora izjasniti većina birača u većini federalnih

jedinica. Ovo drugo rešenje smatra se bližim suštini federalnog uređenja."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:10 pm

97. Dekoncentracija i decentralizacija

U unitarnoj državi državnu vlast kao jedini državni organi vrše centralni organi. Oni tu vlast

mogu vršiti u celini ili pojedine poslove državne vlasti poveravati necentralnim organima, koji

su im podređeni u određenom stepenu. S obzirom na odnos koji se uspostavlja između

centralnih i necentralnih organa, unitarna država može biti cntralizovana i decentralizovana.

Instrument pomoću kojeg se postiže potpuna podređenost necentralnih organa centralnim i

uspostavlja centralističko državno uređanje u unitarnoj državi naziva se dekoncentracija, dok

se instrument pomoću kojeg se necentralnim organima ostavlja izvestan stepen

samostalnosti u odnosu na centralne organe i uspostavlja decentralizovano državno uređenje

naziva decentralizacija. Zajedničko im je što i jedan i drugi državnu upravu približavaju

građanima.

Razliku između dekoncentracije i decentralizacije izražava Andre Oriju kad kaže da se kod

dekoncentracije poslovi državne uprave poveravaju necentralnim državnim organima,

predstavnicima države, dok se kod decentralizacije ti isti poslovi poveravaju nedržavnim

organima, predstavnicima građana. U tom smislu je dekoncentracija centralizam, pošto ona

sprovodi koncentraciju vlasti kod centralnih državnig organa, posebno uprave. Tipičan primer

dekoncentracije su okruzi koji su formirani u Republici Srpskoj.

Dok koncentracija znači obavljanje upravnih poslova u sedištu centralnih organa državne

uprave, dekoncentracija je obavljanje poslova državne uprave iz nadležnosti centralnog

organa državne uprave van njegovog sedišta, preko njegovih ekspozitura. Ekspoziture su

dislocirane organizacione jedinice centralnog organa državne uprave. One su organizacioni

deo centralnog organa državne uprave i hijerarhijski su mu potpuno podređene.

Kod dekoncentracije je reč o prenošenju određenih poslova državne uprave sa centralnog na

lokalni nivo, ali posredstvom i u korist državnih organa. Dekoncentracija vlasti ne stoji

niukakvoj vezi sa decentralizacijom, mada se ponekad naziva i administrativna ili birokratska

decentralizacija.

Decentralizacija je prenošenje poslova državne uprave iz nadležnosti centralnih državnih

organa na necentralne organe tipa lokalnih organa uprave ili čak na lokalna predstavnička

tela, koja bira lokalno stanovništvo, tj. građani neposredno.

Decentralizaciju ustanovljava država prema svojoj volji, državnim zakonom. Ona je

podvrgnuta načelu specijalnosti, tj. može obuhvatiti samo određene poslove iz oblasti

državne upravne vlasti i ništa preko ni izvan toga, za razliku od države koja preko svojih

organa vrši sve državne vlasti, tj. ima opštu nadležnost državne vlasti. Otuda decentralizacija

označava samostalnu upravu, samoupravu. Decentralizacija ne znači slobodno i konačno

vršenje prenesenih poslova državne uprave. Ona je stavljena pod nadzor centralne državne

vlasti, tj. organa te vlasti koji vrše kontrolu zakonitosti.

98. Teritorijalna decentralizacija

Decentraliazacija može biti funkcionalna i teritorijalna.

- Funkcionalna decentralizacija sastoji se u priznavanju određenim javnim službama, o čijem

funcionisanju brine država, prava na određen stepen nezavisnosti, koja obuhvata upravljanje

u upravljanju i rukovođenju. 

- Teritorijalna decentralizacija sastoji se u takvoj nezavisnosti kojom raspolažu teritorijalni

kolektivi, odnosno građani koji su u njima nastanjeni, da u okviru zakona samostalno sobom

upravljaju, u sferi lokalnih poslova.

U širem značenju teritorijalna decentralizacija je ustanova nezavisna od državne vlasti i

centralnih državnih organa vlasti, ona je autentična lokalna samouprava. To je narodna

samouprava koja, u zavisnosti od veličine teritorije na kojoj se konstituiše, može biti lokalna

samouprava i regionalna teritorijalna autonomija. Tu nema nikakvog prenošenja državnih

poslova, nego samo samoupravnog obavljanja lokalnih i regionalnih poslova, kao svojih

polsova.

U užem značenju teritorijalna decentralizacija je oblik decentralizacije uprave, pa se s

obzirom na takvu sadržinu ona naziva lokalna uprava. To je poveravanje državnih poslova

koje organi lokalne samouprave i teritorijalne autonomije vrše kao prenesene, tuđe poslove.

Teritorijalna decentralizacija u smislu lokalne samouprave, prevazilazi značenje

decentralizacije u smislu prenošenja poslova državne uprave od strane centralnih

necentralnim i nedržavnim organima. Uže značenje teritorijalne decentralizacije svodi

državne poslove na poslove državne vlasti.

Organi jedinca lokalne samouprave nisu lokalni organi državne vlasti, jer su lokalne jedinice

samoupravne jedinice, a lokalni organi su samoupravni organi. Bitno je da lokalne jedinice

nisu čisto administrativne jedinice bez teritorijalne samouprave, nego su, obrnuto, jedinice

teritorijalne samouprave koje obavljaju teritorijalne poslove lokalnog karaktera.

Pojmom teritorijalne decentralizacije u širem smislu može se obuhvatiti i pojam teritorijalne

autonomije. Njime se obuhvata autonomija u oblasti zakonodavstva koja se dodeljuje

jedinicama teritorijalne autonomije. Zakoni jedinica teritorijalne autonomije, za razliku od

državnih zakona, ne važe na celoj državnoj teritoriji nego na teritoriji autonomne jedinice i

imaju slabiju pravnu snagu od državnih zakona, koji su u strogom smislu reči, jedini

primordijalni zakoni u državi. Lokalna samouprava i teritorijalna autonomija oblici su

teritorijalne decentralizacije u širem smislu shvaćene unitarne države.

99. Pojam lokalne samouprave

Lokalna samouprava je oblik odlučivanja i upravljanja u lokalnim zajednicama, konstituisanim

na užim delovima državne teritorije, i to neposredno od strane njenih stanovnika ili putem

njihovog predstavništva, koje oni neposredno biraju, kao i drugih lokalnih organa. To je

lokalna vlast koju vrše lokalni organi.

Lokalnom samoupravom se ostvaruje političko pravo građana na samoodlučivanje o lokalnim

poslovima.

U teoriji lokalna samouprava određuje se kao vlast u lokalnoj zajednici, koja uživa određeni

stepen slobode u obavljanju svojih prava i dužnosti. Ta vlast se obavlja na ograničenom delu

državne teritorije, koji potpada pod opštu nadležnost državne vlasti, koja se vrši na celoj

državnoj teritoriji.

Lokalni interesi i poslovi bitno su različiti od interesa i poslova koji dolaze do izražaja u državi

kao celini. U lokalnim zajednicama rešavaju se svakodnevna životna pitanja građana, dok se

u državi i državnim organima vodi visoka politika. Članovi u lokalnim predstavničkim telima

treba isključivo da se rukovode lokalnom situacijom i potrebama.

Samostalno odlučivanje postoji kad to stanovništvo o lokalnim poslovima odlučuje bilo

neposredno, bilo putem svojih izbabranih predstavnika u lokalnim predstavničkim telima i od

strane funkcionera lokalne jedinice koje ta tela biraju. Otuda je lokalna samouprava

demokratska politička institucija.

Osnovna obeležja lokalne samouprave su: 

1. postojanje ustavom utvrđenog kruga samoupravnih lokalnih poslova, koje jedinice lokalne

samouprave obavljaju bez uplitanja centralnih organa

2. građani u lokalnim jedinicama slobodno biraju svoje predstavničko telo ili neposredno

odlučuju o bitnim pitanjima od interesa za lokalnu zajednicu

3. organizaciona i personalna samostalnost lokalnih institucija

4. postojanje samostalnih finansijskih i drugih sredstava, tj. sopstvenih prihoda, čiji se izvori i

namena utvrđuju u budžetu lokalne zajednice

5. postojanje ustavom i zakonom utvrđene zaštite samoupravnih prava, koja omogućuje

uredno funkcionisanje lokalne samouprave.

Krug samoupravnih lokalnih poslova treba da se sastoji od poslova čijim se obavljanjem

može, stvarno i formalno, uticati na život i razvoj lokalne zajednice. Lokalno predstavničko

telo treba da bude organ odlučivanja, ono treba da ima svoju stvarnu i mesnu nadležnost.

Određivanje lokalnih poslova vrši se u zakonu o lokalnoj samoupravi ili o lokalnim jedinicama

metodom nabrajanja tih poslova – sistem enumeracije ili metodom opšte pretpostavke

nadležnosti prema kojem su lokalni svi oni poslovi koji nisu ustavom ili zakonom utvrđeni kao

državni poslovi – sistem generalne klauzule.

Lokalnim poslovima mogu se smatrati: poslovi kod kojih je prostorna blizina korisnika uslov

njihovog uspešnog obavljanja, poslovi čiji je predmet smešte u pojedinioj lokalnoj jedinici,

poslovi koji se uspešno mogu obaviti lokalnim sredstvima, poslovi kojima se zadovoljavaju

specifične lokalne potrebe.

O poslovima iz lokalnog delokruga građani u lokalnim jedinicama odlučuju neposredno ili

posredstvom lokalnog predsavništva. Kad je reč o lokalnim predstavničkim telima, postavlja

se specifičan problem izbora lokalnih predstavnika, kao obezbediti da za lokalne

predstavnike budu izabrani građani koji su usmereni na lokalne probleme i njihovo rešavanje

u lokalnom interesu.

Organizaciona i personalna samostalnost lokalnih institucija i uopšte lokalne samouprave

zavisi od odnosa države i lokalne samouprave. Postoje tri mogućnosti za postavljanje odnosa

između državnih organa i lokalne samuprave: puna samostalnost jedinica lokalne

samouprave; potpuna nesamostalnost lokalne samouprave, kakva postoji u centralizovano

uređenim državama; mešoviti sistem, prema kojem su jedinice lokalne samouprave u

obavljanju jednih poslova samostalnije, dok su u drugim podvrgnute većem uticaju.

Lokalna samouprava mora imati na raspolaganju finansijska sredstva. Ona obuhvataju

sredstva koja izvorno pripadaju lokalnim jedinicama i sredstva koja obezbeđuje država.

Država ima pravo da vrši kontrolu nad trošenjem ovih drugih sredstava.

Element pojma lokalne samouprave je i zaštita ustavom proklamovanog prava na lokalnu

samoupravu. Takvu zaštitu obezbeđuje država preko svojih organa, najčešće redovnih ili

posebnih ustavnih sudova, odnosno organa nadležnih za rešavanje upravnih sporova. Oblik

zaštite prava lokalne samouprave zavisi od toga o kakvoj je povredi toga prava reč i od vrste

opšteg pravnog akta u kojem je ujamčeno pravo na lokalnu samoupravu.

Izraz samostalnosti lokalnih jedinica je i njihovo pravo na udruživanje i povezivanje sa istim

lokalnim jedinicama u različite oblike saveza. Takvi savezi mogu obuhvatati lokalne jedinice

sa određenog područja u okviru državne teritorije ili na celoj državnoj teritoriji, a mogu se

protezati i van državnih granica, u obliku međunarodnih organizacija lokalnih jedinica. Motivi

takvog udruživanja mogu biti posebni, radi obavljanja konkretnih zadataka, ili opšti, radi

opšte međusobne saradnje.

Prvi oblici lokalne samouprave nastali su u Evropi u XV i XVI veku, razvojem srednjovekovnih

gradova, koji su dobili status slobodnih gradova putem raznih povelja i statuta.

Danas je u većini zemalja u svetu lokalna samouprava potisnuta, a uzroci toga su:

1. širenje uloge savremene države i jačanje centralizma i etatizma

2. stvaranje velikih političkih stranaka, koje nemaju interes za lokalnu politiku

3. premeštanje u državi blagostanja mnogih poslova koji su se nekad obavljali od strane

lokalnih vlasti na državne organe

4. sužavanje finansijske samostalnosti lokalne samouprave, koja postaje sve zavisnija od

donacija i subvencija države

5. sužavanje normativne samostalnosti lokalne samouprave pod pritiskom sve razgranatije

državne regulative

6. sužavanje prostora lokalne samouprave nastajanjem potreba za jedinistvenim javnim

službama, kakve su zdravstvo, školstvo, saobraćaj i slično.

100. Sistemi lokalne samouprave

Sistemi ili tipovi lokalne samouprave razlikuju se prema nekom od ključnih obeležja realno

postojeće lokalne samouprave. Jedno od takvih obeležja je odnos države prema lokalnoj

samoupravi. Moguće je da su lokalne jedinice organi države i državne uprave, ili uporedo s

tim svojstvom i organi lokalne samouprave, ili su isključivo organi samouprave, oblik

samoorganizovanja građana za samoupravno obavljanje lokalnih poslova nezavisan od

države.

U Engleskoj je lokalna samouprava autohtona ustanova. Sistem lokalne samouprave se

zasniva na razlikovanju dva posebna sistema vlasti: jedan čine centralni organi vlasti, dok

drugi čine organi lokalne samouprave. Nadležnosti obe vlasti utvrđuje parlament. Lokalni

organi sve svoje nadležnosti obavljaju u sopstvenom delokrugu.

U SAD postoji više različitih sistema lokalne samouprave, od kojih su glavna tri: model mer

savet, komisijski model i menadžerski model.

U osnovi sistema lokalne samouprave u Francuskoj su dve lokalne jedinice – opština i

deprtman, s tim što su se regioni konstituisali od jedinica specijalne nadležnosti u

teritorijalne jedinice opšte nadležnosti.

Zavisno od strukture i teritorijalne organizacije lokalne samouprave, razlikuju se sledeći

sistemi lokalne samuprave: jednostepena lokalna samouprava, dvostepena lokalna

samouprava, trostepena i višestepena lokalna samouprava.

U sistemima dvostepene i trostepene lokalne samouprave prvi stepen je samoupravna

organizacija, dok organizacija dvostepene i trostepene samouprave predstavlja u izvesnom

smislu decentralizaciju centralne vlasti pomešanu sa određenim stepenom samostalnosti

lokalnih samoupravnih organa. U tim jedinicama postoje i predsavnici centralnih državnih

organa. Ti organi obično vrše nadzor nad samoupravnim lokalnim organima.

U logici i tradiciji strukture lokalne samouprave jeste trostepena lokalna samouprava, sa tri

stepena lokalnih jedinica: najnižim, koji ima za cilj neposredno uključivanje stanovništva u

obavljanje lokalnih poslova, osnovnim koji je glavni nosilac lokalnih poslova i lokalnih javnih

službi i regionalnim, koji treba da izrazi realno postojeće regionalne celine u zemlji ili da

takve celine stvori radi ostvarivanja određenih ciljeva.

Tipologija sistema lokalne samouprave u teoriji se još izvodi i prema stepenu učešća građana

u upravljanju lokalnom zajednicom. Lokalna samouprava može se razvrstati u pet različitih

sistema: lokalna samouprava...

1. zasnovana na neposrednom učešću građana 

2. zasnovana na predstavničkom učešću građana u obliku kabinetske vlade

3. zasnovana na predstavničkom učešću građana na načelu predsedničke, policijske i

menadžerske vladavine

4. zasnovana na predstavničkom učešću građana na načelu komitetske, odnosno kolegijalne

vladavine

5. zasnovana na predstavničkom učešću građana na načelu skupštinske vladavine.

101. Lokalna samouprava u Republici Srbiji

Zakon o lokalnoj samoupravi Republike Srbije određuje dvojako lokalno samoupravu. U

prvom značenju, lokalna samouprava je "pravo građana da upravljaju javnim poslovima od

neposrednog, zajedničkog i opšteg interesa za lokalno stanovništvo, neposredno i preko

slobodno izabranih predstavnika u jedinicama lokalne samouprave". U drugom značenju,

lokalna samouprava je "pravo i sposobnost organa lokalne samouprave da, u granicama

zakona, uređuju poslove i upravljaju javnim poslovima koji su u njihovoj nadležnosti i od

interesa za lokalno stanovništvo".

U Republici Srbiji postoji jednostepena lokalna samouprava i u okviru nje posebna rešenja za

gradove i grad Beograd (glavni grad). U Zakonu o lokalnoj samoupravi kaže se da se u

Rep.Srbiji lokalna samouprava ostvaruje u opštini, gradu i gradu Beogradu, kao teritorijalnim

jedinicama lokalne samouprave. Ustav Rep.Srbije utvrdio je da "grad ima nadležnosti koje su

Ustavom poverene opštini, a zakonom mu se mogu poveriti i druge nadležnosti", a da "grad

Beograd ima nadležnosti koje su Ustavom i zakonom poverene opštini i gradu, a zakonom o

glavnom gradu mu se mogu poveriti i druge nadležnosti".

Opština je osnovna jedinica lokalne samouprave u Republici Srbiji. Zakonska definicija:

"Opština je osnovna teritorijalna jedinica u kojoj se ostvaruje lokalna samouprava, koja je

sposobna da preko svojih organa samostalno vrši sva prava i dužnosti iz svoje nadležnosti i

koja ima najmanje 10.000 stanovnika". Samoupravni status opštine sastoji se u sledećem:

1. u ustavom i zakonom zajemčenom samostalnom delokrugu ovlašćenja i poslova

2. u pravu da samostalno i slobodno biraju svoje organe

3. u sigurnim i stalnim izvorima prihoda kojima mogu samostalno raspolagati

4. u posebnoj zaštiti samoupravnog statusa.

U Republici Srbiji ima 150 opština.

Grad je prema funkcijama utvrđenim ustavom i zakonom, opština na svojoj teritoriji.

Zakonska definicija glasi: "Grad je jedinica lokalne samouprave utvrđena zakonom, koja

predstavlja ekonomski, administrativni, geografski i kulturni centar šireg područja i ima više

od 100.000 stanovnika".

Gradu se zakonom mogu poveriti, pored poslova koji se poveravaju pojedinoj opštini, i drugi

poslovi državne uprave. Novina Zakona o lokalnoj samoupravi je što ovlašćuje grad da, u

skladu sa zakonom, obrazuje komunalnu policiju i obezbeđuje i organizuje vršenje poslova sa

komunalne policije.

U Republici Srbiji ima 23 grada.

Grad Beograd ima status posebne teritorijalne jedinice. I on obavlja nadležnosti opštine i

grada, utvrđene Ustavom i zakonom, ali i poslove navedene u Zakonu o glavnom gradu. Iz

Zakona o glavnom gradu proizlazi da je podela grada Beograda na gradske opštine je

zakonska obaveza. Ta odredba glasi: "Radi efikasnijeg i ekonomičnijeg obavljanja određenih

nadležnosti grada Beograda, u okviru zakonom utvrđene teritorije grada Beograda, Statutom

grada se obarazuju gradske opštine." Zakon o glavnom gradu izričito kaže da gradska

opština u gradu Beogradu ima, kao i grad Beograd, svojstvo pravnog lica. Statutom grada se

određuju poslovi iz nadležnosti grada Beograda koje vrše gradske opštine, a grad Beograd

može ukinuti sopstvenu gradsku opštinu i njeno područje pripojiti jednoj ili više gradskih

opština.

Osnovni i najviši pravni akt jedinice lokalne samouprave je statut, koji njena skupština donosi

samostalno.

Jedinice lokalne samouprave imaju svoju imovinu, kojom samostalno upravljaju njihovi organi

u skladu sa zakonom.

102. Nadležnost opštine i finansiranje lokalne samouprave

• Nadležnost opštine:

Opština ima dve vrste nadležnosti:

- samoupravnu ili izvornu

- prenesenu ili decentralizovanu.

U pogledu samoupravne ili samostalne nadležnosti opštine najvažnije je utvrditi granice te

nadležnosti, s obzirom na to da i Rep.Srbija preko državnih organa ima određenu dimenziju

nadležnosti u istim oblastima. 

Izvorna nadležnost obuhvata poslove u čijem obavljanju opština uživa autonomiju u odnosu

na državu.

Povereni poslovi su državni poslovi, za čije obavljanje je nadležna država. Država ima

ustavno ovlašćenje da zakonom poveri obavljanje svojih poslova određenoj jedinici lokalne

samouprave i istovremeno da joj prenese sredstva za te poslove.

Dok za obavljanje izvornih poslova važi sistem enumeracije, za obavljenje prenesenih važi

sistem generalne klauzule – u zakonu o lokalnoj samoupravi rečeno je da lokalne jedinice

obavljaju državne poslove samo kad su im ovi izričito povereni zakonom. Da bi lokalne

jedinice te poslove mogle obavljati, potrebno je da za svaki od tih poslova imaju specijalno

zakonsko ovlašćenje. 

I jedinica teritorijalne autonomije može odlukom poveriti jedinici lokalne samouprave na

teritoriji autonomne pokrajine vršenje pojedinih poslova iz svoje nadležnosti.

Poslovi u izvornoj nadležnosti su javni poslovi koji su od neposrednog, zajedničkog i lokalnog

interesa za lokalno stanovništvo. Određuju se statutom jedinice lokalne samouprave i drugim

opštim aktom. U Zakonu o lokalnoj samoupravi izvorni poslovi opštine grupisani su u 39

grupa poslova.

Zakon o lokalnoj samoupravi odredio je prirodu i vrstu državnih poslova koje Republika može

poveriti na obavljanje opštini. Sredstva za obavljanje poverenih poslova obezbeđuje

Rep.Srbija ili autonomna pokrajina, zavisno od toga ko ih je poverio. 

• Finansiranje lokalne samouprave

Za obavljanje svoje nadležnosti, jedinica lokalne samouprave ima relativnu finansijsku

autonomiju, koja obuhvata posebne i stabilne izvore prihoda. Finansiranje poslova jedinice

lokalne samouprave obezbeđuje se iz budžeta jedinice lokalne samouprave i iz budžeta

Republike. Sredstva budžeta jedinice lokalne samouprave obezbeđuju se iz izvornih i iz

ustupljenih javnih prihoda, transfera, primanja po osnovu zaduživanja i drugih prihoda i

primanja utvrđenih zakonom. Kad jedinica lokalne samouprave nije u mogućnosti da tokom

godine obezbedi finansiranje poslova iz svog budžeta, njoj se obezbeđuju dopunska sredstva

iz budžeta Republike.

Izvorni javni prihodi jedinice lokalne samouprave ostvareni na njenoj teritoriji utvrđeni su u

zakonu

103. Organi jedinica lokalne samouprave

Prema Ustavu i važećem zakonodavstvu, u Republici Srbiji o poslovima lokalne samouprave

građani odlučuju u jedinici lokalne samouprave neposredno i preko svojih slobodno izabranih

predstavnika. U opštini se radi obavljanja poslova iz njene nadležnosti obrazuju: 1. skupština

opštine, 2. predsednik opštine, 3. opštinsko veće, i 4. opštinska uprava.

Isti organi postoje i u gradu i gradu Beogradu (Skupština grada, gradonačelnik, Gradsko veće

i Gradska uprava, odnosno grada Beograda).

Skupština opštine je predstavnički organ koji obavlja osnovne funkcije lokalne vlasti. Sastoji

se od odbornika (čiji broj ne može biti manji od 19 ni veći od 75, koji se biraju na četiri

godine). Broj odbornika utvrđuje se statutom opštine.

Skupština opštine se smatra konstituisanom izborom predsednika i postavljanjem sekretara.

Sednicu skupštine opštine saziva i predsedava predsednik skupštine, po potrebi, a najmanje

jednom u tri meseca. Skupština opštine odlučuje ako sednici prisustvuje većina od ukupnog

broja odbornika, a odluke donosi većinom glasova prisutnih odbornika. O donošenju statuta,

budžeta i urbanističkih planova odlučuje se većinom glasova od ukupnog broja odbornika. 

Predsednik skupštine opštine bira se iz reda odbornika na vreme od četiri godine, na predlog

najmanje trećine odbornika, većinom glasova od ukupnog broja odbornika skupštine opštine.

Može biti razrešen i pre isteka vremena na koje je izabran, na isti način na koji je biran. On

ima zamenika, koji se bira i razrešava na isti način kao i predsednik skupštine opštine.

Sekretar skupštine opštine se postavlja na predlog predsednika skupštine na četiri godine i

može biti ponovo postavljen (on mora biti lice sa završenim pravnim fakultetom, položenim

stručnim ispitom za rad u organima uprave i radnim iskustvom od najmanje tri godine). Stara

se o obavljanju stručnih poslova u vezi sa sazivanjem i održavanjem sednica skupštine i

njenih radnih tela i rukovodi administrativnim poslovima vezanim za njihov rad.

Skupštinu grada sačinjavaju odbornici, koji se biraju na četiri godine, čiji se broj utvrđuje

statutom grada, s tim što njihov broj ne može biti veći od 90, dok skupština grada Beograda

ima 110 odbornika koji se biraju na četiri godine.

Izbor odbornika – Odbornici se biraju na osnovu lista političkih stranaka, njihovih koalicija,

drugih političkih organizacija i lista koje predlože grupe građana. Izborna lista mora ispuniti

tri uslova:

1. mora biti podržana od najmanje 30 birača po predlogu za svakog kandidata

2. mora sadržati najmanje jednu trećinu kandidata od ukupnog broja odbornika koji se bira

3. mora imati najmanje 30% kandidata manje zastupljenog pola na listi.

Podnosilac izborne liste određuje redosled kandidata na listi. Za odbornika može biti izabran

punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije koji ima prebivalište na teritoriji

jedinice lokalne samouprave u kojoj je predložen za odbornika.

Pravo da bira odbornika ima punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije koji

ima prebivalište na teritoriji jedinice lokalne samouprave u kojoj ostvaruje izborno pravo.

Izbore za odbornika raspisuje predsednik Narodne skupštine, s tim što od dana raspisivanja

izbora do dana održavanja izbora ne može proteći manje od 45 ni više od 90 dana. Izbore

sprovode izborna komisija jedinice lokalne samouprave i birački odbori. Po završenom

glasanju, rezultate izbora utvrđuje izborna komisija. Svakoj izbornoj listi pripada broj

mandata koji je srazmeran broju dobijenih glasova.

U raspodeli mandata učestvuju liste koje su dobile najmanje 5% glasova od ukupnog broja

glasova birača koji su glasali. Političke stranke nacionalnih manjina i koalicije političkih

stranaka nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli mandata i kad su dobile manje od 5%

glasova od ukupnog broja birača koji su glasali.

Izborna komisija utvrđuje broj mandata koji pripada savkoj izbornoj listi i primenom sistema

najvećeg količnika. Mandati se raspodeljuju tako što se ukupan broj glasova koji je dobila

svaka pojedina lista podeli brojevima od jedan zaključno sa brojem koji odgovara broju

odbornika koji se biraju u skupštinu jedinice lokalne samouprave. Tako dobijeni količnici se

razvrstavaju po veličini, a u obzir za podelu mandata uzima se onoliko najvećih količnika

koliko se bira odbornika u skupštinu jedinice lokalne samouprave.

Podnosilac izborne liste će, najkasnije u roku od 10 dana od dana objavljivanja ukupnih

rezultata izbora, dostaviti izbornoj komisiji lokalne samouprave podatke o tome kojim

kandidatima sa izborne liste se dodeljuju dobijeni odbornički mandati, što znači da on nije

vezan redosledom kandidata na listi.

Predsednik opštine (gradonačelnik) vrši izvršnu funkciju u opštini. On je jedan od dva izvršna

organa u opštini. Bira ga skupština opštine, iz reda odbornika, na vreme od četiri godine,

tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika skupštine opštine. Kandidata

za predsednika opštine predlaže predsednik skupštine opštine. Predsedniku opštine i

zameniku predsednika opštine izborom na ove funkcije prestaje mandat odbornika u

skupštini opštine.

Predsednik opštine ima dva svojstva. On je inokosni izvršni organ u opštini, s jedne, i on je po

položaju predsednik opštinskog veća kao kolegijalnog izvršnog organa u opštini, s druge

strane. 

Predsednik može biti razrešen pre isteka vremena na koje je biran, na obrazložen predlog

najmanje trećine odbornika, na isti način na koji je izabran. Ako skupština ne razreši

predsednika opštine, odbornici koji su podneli predlog za razrešenje ne mogu ponovo

predložiti razrešenje predsednika opštine, pre isteka roka od šest meseci od odbijanja

prethodnog predloga.

Predsednik opštine predlaže razrešenje zamenika predsednika opštine, odnosno člana

opštinskog veća pre isteka vremena na koje su birani, o čemu odlučuje skupština opštine na

isti način na koji su izabrani.

Opštinsko veće je kolegijalni izvršni organ opštine. Čine ga predsednik opštine, zamenik

predsednika opštine, kao i članovi opštinskog veća čiji je broj utvrđen statutom opštine i koje

bira skupština opštine, na period od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od

ukupnog broja odbornika. Kandidate za članove opštinskog veća predlaže kandidat za

predsednika opštine. Broj članova opštinskog veća koje skupština opštine bira na predlog

predsednika opštine, ne može biti veći od 11. Članovi opštinskog veća ne mogu istovremeno

biti odbornici.

Opštinsko veće: 

1. predlaže odluke i akte iz nadležnosti skupštine opštine; 

2. neposredno izvršava i stara se o izvršavanju odluka i drugih akata skupštine opštine; 

3. vrši nadzor nad radom opštinske uprave; 

4. poništava i ukida akte opštinske uprave koji nisu u skladu sa zakonom, statutom i drugim

opštim aktom ili odlukom koje donosi skupština opštine i 

5. postavlja i razrešava načelnika opštinske uprave, odnosno načelnika uprava za pojedine

oblasti.

Opštinsko veće može odlučivati ako sednici prisustvuje većina od ukupnog broja njegovih

članova. Ono odlučuje većinom glasova prisutnih članova.

Opštinska uprava je dobila svojstvo posebnog organa opštine (lokalne samouprave). Ona je

nosilac upravne funkcije, koja je jedan sloj izvršne funkcije, u opštini. 

Može biti organizovana kao jedinstven organ ili u više opštinskih uprava za pojedine oblasti

( kod opština sa preko 50.000 stanovnika).

Opštinskom upravom kao jedinstvenom službom rukovodi načelnik (pravni fakultet, položen

ispit, 5god radnog iskustva). Kad se organizuje u više uprava, radom uprave rukovodi

načelnik. U okviru opštinske uprave organizovane kao jeedinstveni organ, kao i za vršenje

srodnih poslova, mogu se obrazovati unutrašnje organizacione jedinice. Načelnika opštinske

uprave postavlja opštinsko veće na osnovu javnog glasa, na pet godina, a rukovodioce

organizacionih jedinica u upravi raspoređuje načelnik. Akt o organizaciji opštinske uprave

donosi skupština opštine na predlog opštinskog veća. Akt o unutrašnjem uređenju i

sistematizaciji opštinske uprave donosi načelnik uz saglasnost opštinskog veća.

U gradu Beogradu se za obavljanje poslova pomoćnika gradonačelnika u oblasti ekonomskog

razvoja u Gradskoj upravi postavlja gradski menadžer, a za obavljanje poslova pomoćnika

gradonačelnika u oblasti urbanizma u Gradskoj upravi se postavlja gradski arhitekta.

Pomoćnike gradonačelnika postavlja i razrešava gradonačelnik.

104. Neposredno učešće građana u obavljanju poslova u opštini

Od oblika učešća građana u obavljanju poslova jedinica lokalne samouprave Zakon o lokalnoj

samoupravi poznaje:

1. građansku inicijativu

2. zbor građana

3. referendum

Građanskom inicijativom građani predlažu skupštini jedinice lokalne samouprave donošenje

akata kojima se uređuje neko pitanje iz nadležnosti jedinice lokalne samouprave, promenu

statuta ili drugih akata, raspisivanje referenduma. O predlogu sadržanom u inicijativi

skupština opštine dužna je da održi raspravu i da dostavi građanima obrazloženi odgovor u

roku od 60 dana od dana podnošenja.

Zbor građana se saziva za deo teritorije jedinice lokalne samouprave utvrđen njenim

statutom. Na zboru građana se raspravljaju i daju predlozi o pitanjima iz nadležnosti jedinice

lokalne samouprave. Zbor građana većinom glasova prisutnih usvaja zahteve i predloge i

upućuje ih skupštini ili pojedinim organima i službama jedinice lokalne samouprave, koji su u

roku od 60 dana od održavanja zbora građana dužni da razmotre zahteve i predloge potekle

sa zbora i da o njima zauzmu stav, odnosno da donesu odgovarajuču odluku ili meru i da o

tome obaveste građane.

Referendum može biti fakultativan i obavezan, a raspisuje se o pitanjima iz delokruga

skupštine jedinice lokalne samouprave. U oba slučaja ga raspisuje skupština jedinice lokalne

samouprave i to fakultativni, na sopstvenu inicijativu, a obavezni na zahtev najmanje 10%

birača od ukupnog biračkog tela u jedinici lokalne samouprave, na način utvrđen zakonom i

statutom. Odluka putem referenduma je donesena kad se za nju izjasnila većina građana

koja je glasala, pod uslovom da je glasalo više od polovine ukupnog broja građana. Odluka

donesena na referendumu je obavezna.

Mesna zajednica i drugi oblici mesne samouprave su oblik neposrednog učešća građana u

ostvarivanju lokalne samouprave. Mesna zajednica je oblik stalnog učešća građana u

neposrednom obavljanju poslova od zajedničkog interesa. Mesna zajednica i drugi oblici

mesne samouprave osnivaju se radi zadovoljavanja potreba i interesa lokalnog stanovništva,

pre svega u selima ali se mogu osnivati i u gradskim naseljima. Poslovi koje vrši mesna

zajednica ili drugi oblici mesne samouprave, organi, njihov izbor, organizacija i način

odlučivanja utvrđuju se aktima mesne zajednice. Skupština jedinice lokalne samouprave,

većinom glasova od ukupnog broja odbornika, odlučuje uz prethodno pribavljeno mišljenje

građana o obrazovanju, području za koje se obrazuje i ukidanju mesnih zajednica i drugih

oblika mesne samouprave.

Mesna zajednica odnosno drugi oblik mesne samouprave ima svojstvo pravnog lica u okviru

prava i dužnosti utvrđenih statutom i odlukom o osnivanju. Sredstva za rad mesne zajednice

utvrđena su Zakonom o lokalnoj samoupravi. Skupština jedinice lokalne samouprave može

svojom odlukom svim ili pojedinim mesnim zajednicama ili drugim oblicima mesne

samouprave poveriti vršenje određenih poslova iz nadležnosti jedinice lokalne samouprave

uz obezbeđivanje za to potrebnih sredstava. Za obavljanje određenih poslova iz nadležnosti

opštinske uprave, odnosno gradskih uprava, posebno u vezi sa ostvarivanjem prava građana,

može se organizovati rad opštinske uprave u mesnim zajednicama.

Mesna zajednica je oblik interesnog samoorganizovanja građana. Ona je oblik

samoorganizovanja građana u jedinicama lokalne samouprave, ali sama nije i jedinica

teritorijalne organizacije Republike Srbije.

105. Odnos Republike (države) i jedinice lokalne samouprave

Postoji nekoliko odnosa republičkih organa i organa jedinice lokalne samouprave. U tim

odnosima Republiku oličava Vlada i resorno ministarstvo. Njima stoji na raspolaganju šest

mogućnosti za intervencije Republike prema lokalnoj samoupravi radi uspostavljanja

ustavnosti i zakonitosti.

1. Vlada je dužna da obustavi od izvršenja opšti akt jedinice lokalne samouprave za koji

smatra da nije saglasan Ustavu ili zakonu rešenjem koje stupa na snagu objavljivanjem u

"Službenom glasniku Republike Srbije". To rešenje prestaje da važi ako Vlada u roku od pet

dana od njegovog objavljivanja ne pokrene pred Ustavnim sudom postupak za ocenu

ustavnosti i zakonitosti opšteg akta.

2. Nadležno ministrastvo će pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti statuta,

propisa ili drugog opšteg akta jedinice lokalne samouprave pred Ustavnim sudom kad smatra

da taj akt nije u saglasnosti sa Ustavom, zakonom ili drugim propisom Republike Srbije.

3. Ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave, kad smatra da opšti akt organa

jedinice lokalne samouprave nije u saglasnosti sa njenim statutom, ukazaće na toskupštini

jedinice lokalne samouprave radi preuzimanja odgovarajućih mera. Ako skupština jedinice

lokalne samouprave ne bi postupila po predlozima ministarstva nadležnog za poslove lokalne

samouprave, ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave pokrenuće postupak

pred Vrhovnim kasacionim sudom i istovremeno će predložiti Vladi da obustavi od izvršenja

odnosni akt do odluke Vrhovnog kasacionog suda.

4. Ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave, kad nađe da pojedinačni akt

organa, odnosno službe jedinice lokalne samouprave, protiv kojeg nije obezbeđena sudska

zaštita, nije u saglasnosti sa zakonom ili drugim propisom, odnosno odlukom ili drugim

aktom jedinice lokalne samouprave, predložiće skupštini jedinice lokalne samouprave da

takav akt ukine ili poništi. Ukoliko skupština ne postupi u roku od mesec dana po tom

predlogu, ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave odnosni pojedinačni akt

ukinuće ili poništiti.

5. Vlada na predlog ministarstva nadležnog za poslove lokalne samouprave može doneti

odluku o raspuštanju skupštine jedinice lokalne samouprave ako:

1. skupština ne zaseda duže od tri meseca

2. ne izabere predsednika opštine ili opštinsko veće u roku od mesec dana od dana

konstituisanja jedinice lokalne samouprave, ili od njihovog razrešenja odnosno podnošenja

ostavke

3. ne donese statut ili budžet u roku utvrđenom zakonom.

Kad Vlada donese odluku o raspuštanju skupštine jedinice lokalne samouprave, predsednik

Narodne skupštine raspisuje izbore za odbornike u roku od dva meseca od stupanja na snagu

odluke o raspuštanju skupštine jedinice lokalne samouprave, a odbornicima tada izabranim

mandat traje četiri godine. Do konstituisanja skupštine tekuće i neodložne poslove skupštine

i izvršnih organa jedinice lokalne samouprave obavlja privremeni organ jedinice lokalne

samouprave koji čine predsednik i četiri člana, koji obrazuje Vlada svojim rešenjem.

6. Vlada imenuje privremeni organ jedinice lokalne samouprave koji obavlja tekuće i

nadležne poslove iz nadležnosti skupštine i izvršnih organa jedinice lokalne samouprave i

kad se u jedinici lokalne samouprave ne sprovedu izbori za odbornike ili se posle sprovedenih

izbora ne konstituiše skupština u skladu sa zakonom u roku od dva meseca od objavljivanja

rezultata izbora.

106. Zaštita lokalne samouprave

Kao politička institucija i ljudsko pravo, lokalna samouprava zaštićena je čitavim nizom

instrumenata i institucija. U dva slučaja zaštita se ostvaruje preko državnih organa, a u dva

preko organizacionog mehanizma lokalne samouprave.

Prvo, organ određen statutom jedinice lokalne samouprave ima svojstvo ovlašćenog

predlagača pred Ustavnim sudom, koji pokreće postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti

zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili autonomne pokrajine kojim se povređuje

pravo na lokalnu samoupravu.

Drugo, pored zaštite prava na lokalnu samoupravu kada su ta prava povređena zakonom i

drugim opštim aktom, garantuje se i ustavnosudska zaštita prava na lokalnu samoupravu

protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa. Organ određen statutom jedinice lokalne

samouprave ima pravo žalbe Ustavnom sudu ako se pojedinačnim aktom ili radnjom

državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave onemogućava vršenje nadležnosti

jedinice lokalne samouprave.

Treće, u jedinici lokalne samouprave može se ustanoviti zaštitnik građana (ombudsman) koji

je ovlašćen da kontroliše poštovanje prava građana, utvrđuje povrede učinjene aktima,

radnjama ili nečinjenjem organa uprave i javnih službi, ako je reč o povredi propisa i opštih

akata jedinice lokalne samouprave. Dve ili više jedinica lokalne samouprave mogu doneti

odluku o ustanovljavanju zajedničkog zaštitnika građana.

Četvrto, u nacionalno mešovitim jedinicama lokalne samouprave osniva se savet za

međunacionalne odnose kao samostalno radno telo. Čine ga predstavnici srpskog naroda i

nacionalnih manjina. Nacionalno mešovitim jedinicama lokalne samouprave smatraju se

jedinice lokalne samouprave u kojima pripadnici jedne nacionalne manjine čine više od 5%

od ukupnog broja stanovnika ili pripadnici svih nacionalnih manjina čine više od 10% od

ukupnog broja stanovnika prema poslednjem popisu stanovništva u Republici Srbiji. 

Savet za međunacionalne odnose razmatra pitanje ostvarivanja, zaštite i unapređivanja

nacionalne ravnopravnosti, u skladu sa zakonom i statutom. Odluke u savetu za

međunacionalne odnose donose se konsenzusom članova saveta. Savet o svojim stavovima i

predlozima obaveštava skupštinu jedinice lokalne samouprave, koja je o njima dužna da se

izjasni na prvoj narednoj sednici, a najkasnije u roku od 30 dana. Skupština i izvršni organ

jedinice loaklne samouprave su dužni da predloge svih odluka koje se tiču nacionalne

ravnopravnosti prethodno dostavi na mišljenje savetu.

Savet za međunacionalne odnose dobio je i važna ovlašćenja za zaštitu ustavnosti,

zakonitosti i statutarnosti. Savet ima pravo da pred Ustavnim sudom pokrene postupak za

ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke ili drugog opšteg akta skupštine jedinice lokalne

samouprave ako smatra da su njime neposredno povređena prava pripadnika srpskog

naroda i nacionalnih manjina predstavljenih u savetu za međunacionalne odnose. Savet ima

pravo da pred Vrhovnim kasacionim sudom pokrene postupak za ocenu saglasnosti odluke ili

drugog opšteg akta skupštine jedinice lokalne samouprave sa statutom.

107. Pojam teritorijalne autonomije

Teritorijalna autonomija konstituiše se u slučaju kad su posebnosti određenog područja u

okviru unitarne države takve da zahtevaju veći stepen političke samostalnosti od lokalne

samouprave, ali pri tom nisu ni tolike da zahtevaju promenu kvaliteta državnog uređenja.

Etimološki, autonomija podrazumeva svojstvo teritorijalne zajednice u okviru države, da je

zakonodavni organ, da donosi sopstvene zakone, da vrši samozakonodavstvo. Jedinice

teritorijalne autonomije uživaju samostalnost u najvažnijoj državnoj funkciji, zakonodavnoj.

Teritorijalna autonomija obuhvata još i samostalnost u izvršavanju sopstvenih zakona, a u

znatno manjem stepenu i samostalnost u izvršavanju zakona države i, po pravilu, tek kad joj

to bude povereno posebnim državnim zakonom. Po pravilu, sudska autonomija nije područje

autonomnog delokruga jedinica teritorijalne autonomije.

Teritorijalna autonomija u osnovi nije ustavna nego zakonska kategorija. To je obeležje

teritorijalne autonomije koje ovu razlikuje od federacije i približava je lokalnoj samoupravi. Uz

to, jedinice teritorijalne autonomije podložne su ustavotvornoj vlasti države. Država može

bez njihovog pristanka ustavom ukinuti teritorijalnu autonomiju. To što je teritorijalna

autonomija zakonska kategorija, uglavnom znači da se njen delokrug određeuje u državnim

zakonima, a ne u ustavu, dok se samo postojanje teritorijalne autonomije predviđa u ustavu.

Zakoni koje donosi zakonodavni organ teritorijalne autonomije pripadaju tipu primordijalnih,

izvornih zakona. Njima se društveni odnosi koji su u oblasti autonomnog zakonodavnog

delokruga uređuju inicijalno. Od zakona države razlikuju se po tome što su slabije pravne

snage od ovih i što je prostor njihovog važenja uži – oni važe samo na delovima državne

teritorije kojima je data teritorijalna autonomije. Pravna snaga zakona jedinica teritorijalne

autonomije jača je od pravne snage eventualnih opštih akata jedinica lokalne samouprave.

Prema stepenu samostalnosti koju imaju u odnosu na zakone države, zakoni autonomije

mogu se podeliti na nekoliko vrsta. Svi zakoni jedinica teritorijalne autonomije moraju biti u

saglasnosti sa zakonima države.

Centralna vlast ima ovlašćenja kontrole zavisnosti rada autonomnih organa, a u krajnjem

slučaju ona može raspustiti autonomne organe i ukinuti ili poništiti njihove akte.

Posebno obeležje jedinica teritorijalne autonomije je postojanje preciznih, najčešće zakonom

predviđenih garantija njihovog autonomnog statusa. Garant njihove autonomije najčešće je

ili zakonodavno telo države, nekada i njegov poseban organ, ili poseban, ukoliko već postoji

u sistemu vlasti odnosne države, ustavni sud.

Teritorijalnu autonomiju trebalo bi razlučiti od drugih oblika autonomije, pre svega

personalne, kulturne, institucionalne i regionalne ekonomske autonomije. 

Personalna autonomija je autonomija za određene nacionalne, verske, profesionalne,

staleške, i sl. socijalne grupe, to je autonomija ne teritorijalno, nego personalno

konstituisanih zajednica. Ova autonomija sastoji se u samostalnosti personalne zajednice u

upravljanju svojim poslovima.

Pod kulturnom autonomijom podrazumeva se pravo nacija ili etničkih grupa kao takvih.

Kulturna autonomija samo je oblik duhovne autonomije.

Institucionalna autonomija podrazumeva pravo pojedinih institucija da uživaju samostalnost

u osnivanju, radu, upravljanju i finansiranju.

Regionalna ekonomska autonomija je, u stvari, oblik teritorijalne autonomije, ali u oblasti

privrede. Ovakav oblik autonomije uživaju u okviru političko-teritorijalne celine uže

teritorijalne jedinice – koje po svojim privredno-geografskim celinama predstavljaju

kompaktne privredne celine.

Treba razlikovati pojam autonomije koji postoji u međunarodnom pravu. Autonomija postoji

kad jedna ranije zavisna teritorija dobije pravo da svojim unutrašnjim poslovima upravlja

preko organa koje bira i kontroliše njeno stanovništvo, s tim što određena strana država ili

međunarodna organizacija vrši kontrolu nad radom tih organa, pa čak i važnije političke

funkcije na toj teritoriji, naročito u oblasti vojnih i spoljnih poslova.

Teritorijalna autonomija je, potencijalno i teorijski, demokratski oblik državnog uređenja.

108. Iskustva teritorijalne autonomije u ustavnoj praksi

Razlozi zbog kojih se u pojedinim državama konstituiše teritorijalna autonomija su rešavanje

problema etničke složenosti davanjem autonomnog statusa teritorijama nastanjenim

pojedinim nacionalnim manjinama, drugim etničkim i nacionalnim kolektivitetima, ali i

pojedinim istorijskim teritorijalnim jedinicama, koje su imale posebnu istoriju u odnosu na

državnu celinu, kao i pojedinim geografski homogenim područjima u okviru države.

Najpravilniji oblik primene teritorijalne autonomije je kad je cela državna teritorija prekrivena

mrežom autonomnih jedinica koje imaju jednak položaj. Najnepravilniji oblik primene

teritorijalne autonomije je kad se ovim oblikom državnog uređenja zavodi asimetrično

državno uređenje u zemlji. To se dežava kad se autonomne jedinice konstituišu samo na delu

državnog područja.

Upoređivanje državnih uređenja sa teritorijalnom autonomijom, uglavnom u evropskim

zemljama, omogućuje izvođenje sledećih sintetičkih zaključaka.

Prvo, odstupanja od teorijskog "modela" teritorijalne autonomije su očigledna i idu u dva

pravca: na više, u smislu davanja autonomnim jedinicama veće autonomije koja se

izjednačuje sa stepenom samostalnosti federalne jedinice u federaciji i na niže, u smislu

smanjivanja stepena autonomije na stepen samostalnosti lokalne samouprave.

Drugo, teritorijalna autonomija pojavljuje se u različitim društveno-istorijskim sistemima.

Razloge njenog uvođenja možemo grupisati u četiri osnovna: 1. etničko jezički, 2.

geografsko-teritorijalni, 3. ekonomski, 4. kulturno-istorijski.

Treće, nema teritorijalne autonomije kao oblika političke decentralizacije bez autonomnog

vršenja zakonodavne funkcije u materijalnom smislu od strane organa teritorijalnih

autonomnih jedinica.

Četvrto, autonomni delokrug ostvaruju organi koji su autonomni od centralnih državnih

organa. Sistem vlasti je u autonomnim jedinicama zasnovan na istom načelnom modelu na

kojem se zasniva i sistem centralne državne vlasti.

Peto, pojam teritorijalne autonomije, u zemljama u kojima postoje odgovarajući društveni

odnosi, apsorbuje u sebi jezičku i kulturnu autonomiju.

Šesto, nema teritorijalne autonomije bez realne materijalne osnove, koja se sastoji od

finansijske autonomije autonomnih jedinica, a koja je u većini zemalja ograničena.

Sedmo, osim u nekadašnjem SSSR, drugoj Jugoslaviji i donekle Španiji, autonomne jedinice

kao takve ne učestvuju u radu centralnih organa države, one ne mogu kao takve učestvovati

u formiranju državne volje.

Osmo, jedinice teritorijalne autonomije, budući da se u njima autonomija ostvaruje u okviru

šire celine – države ili federalne jedinice – nalaze se pod nadzorom te celine. Taj nadzor

ostvaruju različiti državni organi, na različite načine i s različitim ovlašćenjima.

Deveto, osim u Italiji i Španiji, autonomne jedinice svuda su unele "asimetriju" u državno

uređenje odnosne zemlje.

Deseto, teritorijalna autonomija je u suštini kompromisni oblik oblik državnog uređenja.

Autonomija je uvedena u državama u kojima, s jedne strane, posebni teritorijalni kolektiviteti

nisu bili dovoljno jaki da izvojuju status federalne jedinice, ali su bili dovoljno jaki da se izbore

za teritorijalnu autonomiju i u kojima je s druge strane, centralna državna vlast, u interesu

očuvanja svog jedinstva i jedinstva državnog područja bila prisiljena da jednom svom delu

podari zakonodavnu autonomiju, a da njeno vršenje podvede pod svoj nadzor. 

109. Pokrajinska autonomija u Republici Srbiji

U Republici Srbiji autonomne pokrajine organizovane su samo na delu njene teritorije, a ne

na celoj. Prema Ustavu Rep.Srbije "Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i

Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija". U dve autonomne pokrajine ne funkcioniše isti tip

teritorijalne autonomije. Na Kosovu i Metohiji postoji "suštinska autonomija" koja se uređuje

"posebnim zakonom koji se donosi o postupku predviđenom za promenu ustava".

Ustavom je otvorena mogućnost obrazovanja i novih, pored onih u Ustavu navedenih,

autonomnih pokrajina, kao i ukidanja ili spajanja već osnovanih autonomnih pokrajina. Takve

promene teriotorijalne organizacije Republike Srbije mogu se vršiti po postupku za promenu

Ustava. Predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih

pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom.

Ustav predviđa da se teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se može promeniti

granica između autonomnih pokrajina određuju zakonom.

Za dve autonomne pokrajine je izričito rečeno da su "autonomne teritorijalne zajednice

osnovane Ustavom, u kojima građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju".

Autonomija dve autonomne pokrajine sastoji se u samostalnom obavljanju njihovog

delokruga preko organa koje biraju građani u autonomnoj pokrajini, tj. prema Ustavu

"autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i svojim statutom, uređuju nadležnost, izbor,

organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju".

Delokrug autonomnih pokrajina obuhvata izvorne i poverene poslove. Izvorni poslovi su

autonomna nadležnost pokrajine, koju ona samostalno obavlja, dok su povereni poslovi

državni poslovi koje Rep.Srbija poverava pokrajini na vršenje. Izvorna nadležnost autonomnih

pokrajina obuhvata ovlašćenja programskog, budžetskog, normativnog, izvršnog i

organizacionog karaktera.

U okviru ovlašćenja programskog karaktera, autonomna pokrajina preko svojih organa, u

skladu sa zakonom, uređuje pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti prostornog planiranja i

razvoja.

Budžetska ovlašćenja obuhvataju donošenje budžeta i završnog računa autonomne

pokrajine. Autonomna pokrajina je autonomni finansijski subjekt, koji ima izvorne prihode za

finansiranje svoje nadležnosti i za obezbeđivanje sredstava jedinicama lokalne samouprave

za obavljanje poverenih poslova.

Normativna ovlašćenja autonomne pokrajine su ovlašćenja za donošenje odluka i opštih

akata, u skladu sa ustavom i zakonom, kojima se uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u

oblasti poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i

lečilišta, zaštite životne sredine... Autonomna pokrajina utvržuje svoje simbole i način

njihovog korišćenja. Odluke i opšti akti autonomne pokrajine moraju biti saglasni s ustavom,

zakonom i ostalim republičkim propisima. Najviši oblik normativnih ovlašćenja autonomne

pokrajine je statut autonomne pokrajine, koji donosi njena skupština, uz prethodnu

saglasnost Narodne skupštine.

Autonomna pokrajina ima dvojaka izvršna ovlašćenja. U njoj se preko organa autonomne

pokrajine izvršavaju zakoni, drugi propisi i opšti akti Rep. Srbije čije je izvršavanje povereno

organima autonomne pokrajine i donose propisi za njihovo izvršavanje kad je to zakonom

predviđeno, s jedne, i obezbeđuje izvršavanje pokrajinskih odluka i opštih akata, s druge

strane.

Organizaciona ovlašćenja su ovlašćenja za obrazovanje organa, organizacija i službi

autonomne pokrajine i za uređivanje njihove organizacije i rada. Osnovna struktura organa

pokrajine utvrđena je Ustavom Republike Srbije.

Autonomne pokrajine su Ustavom od 2006. dobile ovlašćenja da se ’staraju’ o ostvarivanju,

zaštiti i unapređivanju ljudskih i manjinskih prava u skladu sa zakonom. Zakon treba da

konkretizuje oblike ovakvog staranja o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava.

Bitno je naglasiti da izvorni delokrug autonomne pokrajine nije zaključen ustavnom

odredbom o nadležnosti autonomne pokrajine. On se može proširivati ili sužavati u zavisnosti

od kruga pojedinih pitanja od pokrajinskog značaja u globalno određenim oblastima u

Ustavu. Povereni delokrug autonomne pokrajine sastoji se od pojedinih poslova koje

Republika Srbija zakonom poveri autonomnoj pokrajini iz okvira svojih prava i dužnosti.

Poveravanje pojedinih poslova autonomnoj pokrajini samo je ustavna mogućnost, koja se

može izvršiti jedino zakonom.

Drugi ključni element pokrajinske autonomije su pokrajinski organi preko kojih pokrajina

obavlja svoje nadležnosti, kako izvorne tako i poverene. Ti organi nemaju karakter državnih

organa. Ustav RS od 2006. pominje samo jedan pokrajinski organ – skupštinu autonomne

pokrajine, za koju kaže da je ’najviši organ autonomne pokrajine’. Nju čine poslanici koji se

biraju na vreme od četiri godine, na neposrednim izborima tajnim glasanjem, u skladu sa

odlukom skupštine autonomne pokrajine. U skupštini autonomne pokrajine obezbeđuje se

srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skladu sa zakonom.

Da pokrajinska autonomija funkcioniše u okviru Ustava, treba da posluže dva ustavna

instituta uvedena ustavom od 2006. To su:

1. Nadzor nad radom organa autonomne pokrajine mora biti prožet ustavnim 

načelom prema kojem pravo na pokrajinsku autonomiju ’podleže samo nadzoru ustavnosti i

zakonitosti’. Ostvarujući to načelo, Vlada može pred Ustavnim sudom pokrenuti postupak za

ocenu ustavnosti ili zakonitosti odluke autonomne pokrajine, pre njenog stupanja na snagu, a

Ustavni sud može u tom slučaju, do donošenja svoje odluke, odložiti stupanje na snagu

osporene odluke autonomne pokrajine.

2. Zaštita pokrajinske autonomije ostvaruje se pred Ustavnim sudom dvojakim 

ovlašćenjima organa određenog statutom autonomne pokrajine. Prvo ovlašćenje vezano je za

pravo žalbe Ustavnom sudu koji taj organ ima ako se pojedinačnim aktom ili radnjom

državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave onemogućava vršenje nadležnosti

autonomne pokrajine. Drugo ovlašćenje je vezano za pravo organa određenog statutom

autonomne pokrajine da pred Ustavnim sudom pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili

zakonitosti zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne

samouprave kojim se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju.

Najviši pravni aktpokrajinske autonomije je statut pokrajinske autonomije, koji je ustavna

kategorija. Njime se na osnovu ustav autvrđuju nadležnosti autonomne pokrajine, izbor,

organizacija i rad njenih organa i druga pitanja od interesa za autonomnu pokrajinu. Statut

pokrajine je po svojoj prirodi složen pravni akt, koji donosi skupština autonomne pokrajine, uz

prethodnu saglasnost Narodne skupštine.

Od dve autonomne jedinice donela je svoj statut Autonomna pokrajina Vojvodina."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:11 pm

110. ZNAČENJE I ELEMENTI POJMA „CIVILNO DRUŠTVO“

Smatra se da izraz „civilno društvo“ potiče još od engleskog političkog filozofa Džona Loka ,

koji je u svojoj političkoj filozofiji odvojio sferu građanskog društva od građanske vlasti.

Prema njemu društo je nezavisno i samostalno političko telo koje bira i kontroliše vlast. To

društvo koje nije država se nazivalo civilno društvo. Ono se rađalo na ruševinama feudalnih

podela i rascepkanosti, sa jedne, i pucanjem stega apsolutne monarhije sa druge strana.

Građansklo društvo bilo je društvo koje je bilo nezavisno od feudalne i apsolutne države. 

Krajem 80-ih godina prošlog veka izraz civilno društo dobija posebno značenje u državama u

kojima dolazi do sloma socijalizma. U to vreme koncepcija civilnog društva se pojavila kao

alternativa autoritarnom socijalizmu. 

Osnov građanskog društva je slobodan pojedinac koji se svesno povinuje državnoj vlasti i

zakonima, s tim što je držana last legitimna ( proizišla je iz olje i pristanka građana ). 

Dva najvažnija pokazatelja civilnog društva su :

1. ljudske i građanske slobode

2. slobodna privreda

Elementi civilnog društva su :

1. ljudske i građanske slobode i prava

2. slobodno tržište – sloboda čoveka da kao pojedinac razmenjuje svoje proizvode i usluge 

3. autonomija spontano nastalih društvenih institucija 

4. postojanje vladavine prava – podrazumeva vezanost državnih organa, zakonodavca

vrednostima demokratskog društva

5. vlast mora biti ograničena

6. poseban tip kulture, demokratska ili participativna politička kultura - jednaka dostupnost

građana svim javnim funkcijama, ograničavanje vlasti, vladavinu prava, učešće građana u

izboru organa vlasti

Civilno društvo je otvoreno društvo, kako u unutrašnjem, tako i u spoljašnjem pogledu.

Iznutra je zasnovano na pluralizmu i tolerisanju razlika, dok je spolja otvoreno i slobodno za

komunikaciju sa drugim društvima organizovanim u države.

111. POJAM I EVOLUCIJA LJUDSKIH I GRAĐANSKIH PRAVA

Ljudskim i građanskim pravima utvrđuje se pravni položaj pojedinaca prema organima vlasti.

Obim i poštovanje ljudskih prava su najbolji pokazatelj karaktera odnosa između državne

vlasti i građanina. Tradicionalna koncepcija ljudskih prava vidi u njima sredstvo otpora

državi. Ona polazi od ideje o stalnom postojanju sukoba između pojedinaca i njegovih

zahteva, s jedne strane i društva i njegovih zahteva s druge strane. Država i vlast su nužno

zlo, zbog čega ih trebašto više ograničiti. Vlast nosi u sebi stalnu opasnost, pošto su oni koji

je vrše skloni da je zloupotrebe .

Prema klasičnoj doktrini liberalizma, ljudska prava povlače za sobom dve posledice :

1. ona predstavljaju zonu privatne delatnosti rezervisanu za pojedinca

2. u domenu državne delatnosti, ona su sredstvo otpora državne vlasti radi sprečavanja

zloupotrebe i prekoračavanja vlasti

Prvo svojstvo ljudskih prava znači da se putem njih uspostavlja privatni domen u koji ne

može ući država. Tu je reč o ličnim i građanskim pravima kao i o političkim i ekonomskim .

Drugo svojstvo znači da u domenu državne delatnosti ljudska prava znače da te delatnosti

nisu neograničene i da građani imaju instrumente da se odupru preteranoj i nasilničkoj

delatnosti države. Tu je najveći broj politčkih sloboda .

Smisao ljudskih i građanskih prava krajem 19. i početkom 20. veka se znatno menjaju u

odnosu na tradicionalna shvatanja. Više se ne misli da ona služe samo ograničavanju države

i protivljenju državnoj vlasti. Država nije više samo pravna i politička ustanova, nego je i

socijalna i kulturna zajednica, koja interveniše u privrednom životu sa ciljem postizanja

socijalne pravde, koja se stara o fizičkom i kulturnom razvoju svojih građana i u njihovom

interesu konstituiše nova ljudska prava (ekonomska i socijalna), a sebi nameće određene

obaveze da obezbedi svim građanima materijalne uslove koji im omogućuju vršenje drugih

javnih prava i sloboda.

Posle I svetskog rata tradicionalna ljudska prava su u određenoj meri promenila svoju

sadržinu.Njihov glavni cilj nije više da samo zakloni pojedinca od intervencije države, njihov

cilj postaje i zaštita pojedinaca od privatnih moćnika, posebno iz oblasti privrede. To, u

izvesnim slučajevima, nalaže intervenciju države.

Prva ljudska prava bila su osvojena u Velikoj povelji o slobodama 1215.godine.

O ljudskim pravima, u pravom smislu te reči, može se govoriti tek od uspostavljanja

kapitalizma 

Buržoazija je postepeno, najpre u nagodbama sa vladaocem , a kasnije i oružanim putem

osvajala pojedina područja ljudskih prava. Ta prava su bila zapisivana u svečanim

deklaracijama, među kojima su najpoznatije: Deklaracija nezavisnosti (doneta u SAD-u

1776.), Deklaracija prava čoveka i građanina (Francuska 1789.), Deklaracija prava čoveka i

građanina (deo francuskog tzv. Montanjarskog ustava iz 1793.g.). 

Kako u to vreme mnoge države donose svoje prve pisane ustave, odredbe o ljudskim

pravima postaju sastavni deo tih ustava umesto da se, kao do tada, formulišu u posebnim

deklaracijama. Posle učvršćivanja političke vlasti buržoazije, ljudska prava uređuje i štiti

država i ona postaju sastavni deo formalnog ustavnog poretka. Više nije problem

proglašavanja ljudskih prava, nego ostvarivanje proglašenih prava.

Ustavi su polazili od dva različita shvatanja o ljudskim pravima :

1. ljudska prava određuju kao podarena, kao dar vlasti kojoj je ostavljeno na volju hoće li ih

poštovati ili ne 

2. ljudska prava su prirodna i neotuđiva od čoveka i jedan su od najvažnijih činilaca

ograničavanja vlasti. Iz ovakvog shvatanja potekla je ideja narodne suverenosti

Sredinom 20. veka došlo je do internacionalizacije ljudskih prava. U osnovi ovog poduhvata

je uverenje da postoji jedno za sva društva vežeće jezgro osnovnih ljudskih prava i sloboda.

Reč je o minimalnim standardima u oblasti ljudskih prava koje treba da postignu sve države.

Tako ljudska prava prebačena iz čisto unutrašnje u međunarodnu sferu. Taj proces je

otpočeo donošenjem „Povelje Ujedinjenih nacija„ 1945.godine i usvajnjem „Univerzalne

deklaracije o ljudskim pravima„ u Generalnoj skupštini ujedinjenih nacija 1948.godine.

Sledeći korak međunarodne zajednice bila je razrada i dopuna predviđenih ljudskih prava

paktovima o ljudskim pravima i to: „Međunarodnim paktom o građanskim i političkim

pravima 1966. godine“ i „Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim

pravima„ iz 1966.godine. Pošto ih je ratifikovao potreban broj država, ovi paktovi su stupili

na snagu 10 godina kasnije, 1976. godine.( Jugoslavija je tada ratifikovala ova dva pakta)

U sistem međunarodne zaštite ljudskih prava ulaze i različiti regionalni akti, kao što su:

evropska Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 1950., Evropska

socijalna povelja od 1965., Američka konvencija o ljudskim pravima od 1969., Afrička povelja

o pravima čoveka i naroda od 1981.

112.PODELA LJUDSKIH I MANJINSKIH PRAVA

Postoji više različitih podela ljudskih prava prema različitim kriterijumima:

1. podela prema subjektu – nosiocu određnog prava

- individualna (pojedinačna) - nosilac ovih prava je čovek ili građanin 

- kolektivna (grupna) – nosilac je grupa, odnosno pripadnik grupe 

2. u zavisnosti od toga da li su ljudska prava samo normativna proklamacija onog što treba

da bude, a čega u stvarnosti nema (mrtvo slovo na papiru) ili su činjenice koje postoje u

stvarnosti, ljudska prava delimo na :

o formalna 

o stvarna 

3. sa stanovišta međusobnog odnosa između pojedinca (građanina) i država razlikujemo tri

kategorije ljudskih prava :

o prava negativnog statusa – prava u koja država ne sme dirati, prava koja su slobodna od

svake intervencije države, zato se još nazivaju i prava sloboda

o prava pozitivnog sistema – prava koja daju građanima pravo da od države zahtevaju

određeno postupanje ili činjenje 

o prava aktivnog statusa – građani aktivno učestvuju u obavljanju javnih poslova

4. prema svom predmetu, ljudska prava delimo na :

o lična 

o politička

o ekonomska

o socijalna

o kulturna

5. prema vremenu nastanka, ljudska prava delimo na:

o prava prve generacije – lična i politička prava

o prava druge generacije – ekonomska, socijalna i kulturna prava

o prava treće generacije – nazivaju se „prava narod , uveo ih je Karel Vasak . Njihovi nosioci

su određeni kolektivi, a sadržina im je složena i obuhvata množinu prava (npr. pravo na

razvoj, pravo na mir, pravo na zdravu okolinu).Praktično, nosioci su svi građani u jednoj

državi

Uslov uživanja mnogih ljudskih prava u konkretnoj državi jeste da između države i pojedinca

postoji naročita javnopravna veza – državljanstvo. Republika Srbija pruža zaštitu svom

državljaninu koja uključuje garantije :

1. domaći državljanin ne može biti lišen državljanstva

2. ne može biti proteran iz zemlje

3. ne može biti lišen prava da promeni državljanstvo.

Svim građanima ljudska prava moraju biti jednako dostupna. Pravo građana na 

jednakost izraženo je u Ustavu: "Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna,

po bilo kom osnovu, a naročito na osnovu rase, pola nacionalne pripadnosti, društvenog

porekla, rođenja, veroispovesti, imovnog stanja, kulture, jezika, političkog ili drugog

uverenja, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta." Drugi element prava građana na

jednakost je pravna ravnopravnost: "Pred Ustavom i zakonom su svi jednaki. – Svako ima

pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije". Treći element je mogućnost pozitivne

diskriminacije: "Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može

uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su u suštinski nejednakom

položaju sa ostalim građanima".

113. LIČNA PRAVA

Građanskim pravima obezbeđuju se čoveku i građaninu njegova privatna ličnost, kao i

učešće u javnom životu države. U građanska prava ubrajamo: lična i politička prava. Cilj ovih

prava je da obezbede u društvu ulogu svakom pojedincu koji se formira kao ličnosti stiče

politički subjektivitet. Privatna ličnost čoveka i građanina, obezbeđuje se Ustavima dvojako :

1. garantijama koje ustav daje pojedincu, prema sudskoj i pravnoj vlasti

2. garantijama građaninu posebnih ličnih prava

Ustavne garantije koje pojedinac ima su trojake :

1. garantije u vezi sa lišenjem slobode i pritvorom 

2. garantije poštovanja ljudske ličnosti i njenih prava u krivičnom i drugim postupcima

3. garantije u vezi sa kažnjavanjem za kažnjiva dela i izricanjem osuda i kazni.

Ustavom su zagarantovana sledeća lična prava:

1. lična sloboda – pravo na ličnu bezbednos , niko ne može biti lišen slobode osim u slučaju i

po postupku predviđenim zakonom

2. pravo na život – ljudski život je neprikosnoven. U RS nema smrtne kazne. Zabranjeno je

kloniranje ljudskih bića.

3. nepovredivost integriteta - fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti

izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut

medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

4. pravo na pravnu ličnost - pravo na pravnu i poslovnu sposobnost i na izbor i korišćenje

ličnog imena 

5. nepovredivost stana – stan je nepovrediv, niko ne može bez pismene dozvole suda ući u

tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njegovog držaoca, niti u njima vršiti pretres.

Službeno lice sme ući u tuđi stan i bez odluke suda i vršiti pretres bez prisustva svedoka radi

lišenja slobode učinioca krivičnog dela i radi spasavanja ljudi i imovine.

6. nepovredivost tajne pisma – tajnost pisma i drugih sredstava komunikacije je nepovrediva.

Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i uz odluku suda, ako je neophodna radi

vođenja krivičnog postupka i za zaštitu bezbednosti RS. Na način predviđen zakonom

7. pravo na zaštitu podataka o ličnosti – zajemčena je zaštita podataka o ličnosti. Postiže se

trojako: 1. zabranom upotrebe podataka o ličnosti van namene za koju su prikupljeni, 2.

pravom svakoga da bude upoznat sa prikupljenim podacima o ličnosti koji se na njega

odnose, 3. pravom sudske zaštite u slučaju zloupotrebe podataka o ličnosti.

8. sloboda kretanja i nastanjivanja – svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u RS,

da je napusti i da se u nju vrati. Ova sloboda se može ograničiti zakonom, ako je to

neophodno za vođenje krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja

zaraznih bolesti ili odbrane RS

9. sloboda savesti i veroispovesti – jemči se sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti,

pravo da se ostane pri svom uverenju ili da se oni promene po svom izboru. Niko nije dužan

da se o svojim uvrenjima izražava. Svako je slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje

veroispovedanja obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave,

pojedinačno ili u zajednici, kao i da javno iznese svoje versko uverenje. Može biti ograničena

zakonom, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, slobode i prava

građana. Roditelji ili staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno

obrazovanje u skladu sa svojim uverenjem.

10. sloboda izražavanja nacionalne pripadnosti – obuhvata dve stvari: slobodu izražavanja

nacionalne kulture i slobodu upotrebe jezika i pisma. Niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj

nacionalnoj pripadnosti.

11. sloboda nauke i umetnosti – sastoji se od dve komponente: slobode stvaranja i

objavljivanja naučnih i umetničkih dela i garantovanje autorskih prava nosiocima ovih

’duhovnih’ proizvoda..

114.POLITIČKA PRAVA

Politička prava su u osnovi različiti oblici učešća pojedinca u javnom životu zemlje. Ona su

pravo na demokratiju. To su :

1. biračko pravo - svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin RS ima pravo da bira i da

bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, a izbori su slobodni i neposredni. Glasanje je

tajno i lično. Izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom

2. sloboda štampe - slobodno osnivanje novina i drugih sredstava javnog informisanja. U RS

nema cenzure. Širenje informacija se može sprečiti ili ograničiti odlukom nadležnog suda

samo ako je to neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje ustavom utvrđenog

poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta RS, propagiranje rata...

3. sloboda govora – je sinonim za svako javno istupanje i oblik izražavanja slobode misli

4. sloboda misli i javnog izražavanja - jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda

da se govorom, pisanjem, slikom, ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja

autoriteta i nepristrastnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i

nacionalne bezbednosti RS

5. sloboda zbora – mirno okupljanje građana je slobodno. Ukupljanje u zatvorenom prostoru

ne podleže odobrenju ni prijavljivanju. Zborovi, demonstracije i druga okupljanja na

otvorenom području, prijavljuju se državnom organu u skladu sa zakonom. Može biti

ograničeno zakonom, samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala prava

drugih ili bezbednosti RS

6. sloboda udruživanja – jemči se sloboda političkog sindikalnog ili nekog drugog udruživanja

i pravo da se ostane van svakog udruženja. Udruženja se osnivaju bez prethodnog

odobrenja, upisivanjem u registar koji vodi državni organ. Tajna i paravojna udruženja su

zabranjena. Udruženja protiv ustavnog poretka, ustavni sud može zabraniti. Članovi političkih

stranaka ne mogu biti sudije, javni tužioci, pripadnici policije i vojske

7. pravo na peticiju – svako ima pravo da sam ili u zajednici uputi peticiju ili predlog

državnom organu, organizaciji kojoj su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne

pokrajine ili organima lokalne samouprave i da od njih dobije odgovor kada ga traži.

Upućivanjem peticije niko ne trpi štetne posledice, osim ako nije učinio krivično delo.

115.EKONOMSKA I SOCIJALNA PRAVA

Ustavi utvrđuju ekonomska prava građana u vezi sa svojinom i u vezi sa radom. Ustav RS i

Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama ujamčili su sledeća

ekonomska prava građanima :

1. pravo svojine – jamči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na

osnovu zakona. Može biti ograničeno ili oduzeto samou javnom interesu utvrđenom na

osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti

način korišćenja imovine.

2. pravo nasleđivanja - jamči se pravo nasleđivanja u skladu sa zakonom, ne može biti

ograničeno ili isključeno zbog neispunjavanja javnih obaveza.

3. pravo na rad – jamči se pravo na ra , u skladu sa zakonom. Svako ima pravo na slobodan

izbor rada. Svima su pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta. Svako ima pravo na

poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu. Ženama, omladini i invalidima omogućuju se

posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada u skladu sa zakonom.

4. pravo na obezbeđenje (osiguranje) – prava zaposlenih i nihovih porodica na socijalno

obezbeđenje i osiguranje uređuje se zakonom. Fondovi socijalnog osiguranja osnivaju se u

skladu sa zakonom. Penzijsko osiguranje se uređuje zakonom. RS se stara o ekonomskoj

sigurnosti penzionera.

5. pravo na štrajk – zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim

ugovorom. Može biti ograničeno zakonom, shodno prirodi i vrsti delatnosti

Socijalnim pravima koja država jamči svojim građanima, ona se stara o njihovom fizičkom

vaspitanju i kulturnom razvoju. Reč je sledećim pravima:

1. pravo na zaštitu zdravlja – svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.

Zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju se

zakonom. RS pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture.

2. pravo na zdravu životnu sredinu – svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na

blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako je odgovoran za zaštitu

životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava istu.

3. pravo na zaštitu majke, deteta i porodice – imaju posebnu zaštitu u skladu sa zakonom.

Majci se pruža posebna zaštita i podrška pre i posle porođaja, posebna zaštita pruža se

maloletnoj deci o kojoj se roditelji ne staraju ili deci ometenoj u psiho-fizičkom razvoju, svako

dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i

očuva svoj identitet, roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitaju i obrazuju svoju

decu i u tome su ravnopravni, vanbračna zajednica izjednačava se sa brakom...

4. pravo na školovanje – svako ima pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno

i besplatno. Srednje je besplatno i nije obavezno. Svi građani imaju pravo, pod jednakim

uslovima pristup visokoškolskim ustanovama i obrazovanje na istim. Osnivanje škola i

univerziteta je uređeno zakonom.

5. pravo na socijalnu zaštitu - pripada onim građanima i porodicama kojima je neophodna

društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća

116. PRAVA PRIPADNIKA NACIONALNIH MANJINA

Sve do prvog svetskog rata pod manjinom su se smatrale, pre svega verske manjine. Tek od

tog vremena, pod manjinom se podrazumevaju manjina po rasi, po veri i po jeziku.. 

Suština zaštite pripadnikanacionalnih manjina je nediskriminacij , jednakost sa ostalim

građanima, ali uz to i dodatna prava i mere kojima se obezbeđuje očuvanje njihovog

nacionalnog, verskog, kulturnog i jezičkog integriteta. 

Dve su skupine državljana jedne dežave koje su prema nacionalnim ili etničkim obeležjima

brojčano manjine.To su : nacionalne i etničke manjine.

Pod nacionalnom manjinom se podrazumeva deo pripadnika jedne nacije koja ima formiranu

matičnu državu, a koji živi na teritoriji države koju je formirala druga nacija, čija je to matična

država.

Pod pojmom etničke manjine podrazumeva se deo nacije koji nema formiranu državu, a pri

tome poseduje svest o etničkom poreklu, kulturi, istoriji, jeziku, trediciji, veroispovesti. Bitan

element nacionalne manjine je i volja da izrazi svoje posebnosti. Nacionalne manjine su

realnost u višenacionalnim državama.

Prema članu 75, Ustava RS, pripadnicima nacionalnih manjina, pored prava koja su Ustavom

zajemčena svim građanima, jamče se dodatna, individualna ili kolektivna prava. Individualna

prava ostvaruju se pojedinačno, a kolektivna u zajednici sa drugima, u skladu sa Ustavom,

zakonom i međunarodnim ugovorima.

Putem kolektivnih prava pripadnici nacionalnih manjina, neposredno ili preko svojih

predstavnika, učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za

svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanju i službenu upotrebu jezika i pisma, u skladu sa

zakonom. 

Prema Ustavu RS pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo: na izražavanje, čuvanje,

negovanje, razvijanje, i javno ispoljavanje nacionalne i etničke, kulturne i verske posebnosti,

na upotrebu svojih simbola na javnom mestu, na školovanje na svom jeziku, na osnivanje

privatnih ustanova na svim nivoima... 

Zabranjena je bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini. Diskriminacijom

se ne smatraju posebni propisi i privremene mere koje RS može uvesti u ekonomskom,

socijalnom, kulturnom i političkom životu radi postizanja pune ravnopravnosti između

pripadnika nacionalnih manjina i stanovnika koji su u većini.

U članu 77. Ustava RS, pripadnici nacionalnih manjina imaju jednako pravo da učestvuju u

upravljanju javnim poslovima i da stupaju na javne funkcije. Pri zapošljavanju u državnim

organima, vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti

pripadnika nacionalnih manjina.

U članu 78. Ustava RS, zabranjena je nasilna asimilacija pripadnika nacionalnih manjina.

Zaštita se uređuje zakonom. Zabranjeno je preduzimanje mera koje bi prouzrokovale

veštačko menjanje nacionalnog sastava stanivništva napodručjima gdepripadnici nacionalnih

manjina žive tradicionalno i u značajnom broju.

Članom 80. Ustava RS zagarantovano im je pravo na udruživanje i saradnju sa

sunarodnicima, a članom 81.Ustava RS razvijanje duha i tolerancije.

117. USTAVNI POLOŽAJ STRANACA

Stranac je lice sa stranim državljanstvom ili lice bez državljanstva. U članu 17. Ustava RS

predviđeno je da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorom imaju u RS sva prava

zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani

RS. 

Pored ovog prava ustav, u članu 57. kaže da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog

svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, ili pripadnosti nekoj grupi ili

zbog svojih političkih uverenja ima pravo na utočište u RS. 

Postupak za sticanje utočišta se uređuje zakonom. Detaljnije odredbe o strancima sadrži

Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama.U njoj se takođe uređuje

pravo utočišta ili azila. Utvrđuje se još, da svako ko je prinudno raseljen na teritoriji RS ima

pravo na delotvornu zaštitu i pomoć u skladu sa zakonom i međunarodnim obavezama.

Utvrđena je i načelna zabrana ekstraditacije stranaca, jer se on može proterati samo na

osnovu odluke nadležnog organa u skladu sa zakonom. Ulazak i boravak stranaca na teritoriji

RS uređuje se zakonom.

Članom 85. Ustava RS, predviđeno je da strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na

nepokretnostima, u skladu sa zakonom i međunarodnim ugovorom. Stranci mogu steći pravo

koncesije na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa, kao i druga prava

određena zakonom. Strana lica su na tržištu izjednačena sa domaćim stanovništvom.

118. OSTVARIVANJE I ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA

U oblasti ljduskih prava suština stvari je u tome koliko se ljudskih prava ostvaruje u životu, a

ne broj proklamovanih prava. Da bi se postiglo njihovo ostvarivanje i zaštita, moraju postojati

mehanizmi za to. Društveni uslovi su prvi i najbitniji uslov za njihovo ostvarivanje. Ti

društveni uslovi su .

1. stepen razvoja materijalne proizvodnje

2. nepostojanje opštih društvenih , pre svega klasnih sukoba

3. nepostojanje birokratskih odnosa u društvu

4. postojanje mogućnosti slobodnog udruživanja 

5. postojanje razvijenog i efikasnog javnog mnjenja

6. postojanje odgovarajuće ideologije humanizma, tj. postojanje ubeđenja da je čovek

stvarno najveća vrednost društva, a da su njegova prava zaista neprikosnovena

7. postojanje humanističke, demokratske tradicije odnosnog društva

8. postojanje građanske svesti čoveka, a naročito njegove pravne svesti, tj. građani treba da

su svesni postojanja određenih ljudskih prava i da imaju dovoljno znanja da se njime koriste i

da ih uživaju

Za ostvarivanje ljudskih prava, pored ovih društvenih uslova, potrebno je da postoje ustavom

predviđeni mehanizmi zaštite, a to su :

1. prava čoveka i građanina ostvaruju se, a dužnosti ispunjavaju neposredno na osnovu

ustava, pri čemu se zakonom može propisati način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava

čoveka i građanina kad je to ustavom predviđeno ili kada je to neophodno za njihovo

ostvarivanje

2. zloupotreba sloboda i prava čoveka i građanina je protivustavna i kažnjiva

3. svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih prava u zakonom utvrđenom postupku

4. svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o

njegovom pravu

5. pravo vođenja upravnog spora, tj. pravo da o zakonitosti konačnih upravnih akata odlučuje

sud u upravnom sporu, ako zakonom nije predviđena druga sudska zaštita

6. pravo na ustavnu žalbu ustavnom sudu zbog povrede pojedinačim aktom ili radnjom

sloboda i prava čoveka i građanina utvrđenih ustavom

119.OMBUDSMAN

Reč „ombudsman“ je švedska reč i znači „poverenik“, „predstavnik“, „komesar“. Najčešće je

u upotrebi ’pravobranilac građana’.

Ombudsman je organ koji pripada oblicima spoljne, nesudske, parlamentarne kontrole

uprave. Njegova osnovna uloga je da u ime parlamenta obavlja kontrolu nad primenom

zakona i drugih propisa od strane državnih organa, pre svega organa uprave i javnih službi i

da štiti individualna prava građana.

On štiti građane od nezakonitog i nepravilnog rada uprave (policije, uprave zatvora, javnih

službi, vojnih organa) zbog načela nezavisnosti sudstva, sudovi ne bi trebalo da budu

uvršćeni u državne organe koji podležu kontroli ombudsmana.

Posebnost ovog organa je u tome što on ne nastupa u svojstvu organa vlasti, poput tužioca i

suda, nego kao autoritativni i nezavisni organ parlamenta, a u širem smislu društva, javnosti

i demokratije. Ombudsman je institucija kojoj se poveravaju kontrola i ograničavanje javne

vlasti u interesu zaštite čoveka i njegovih prava. Glavni instrument delovanja ombudsmana

su preporuke organima uprave, iznošenje u javnost uočenih nedostataka u radu uprave i

podnošenje izveštajan o tom radu parlamentu. Intervencija ombudsmana je supsidijarna, tj.

ona dolazi u obzir tek kad se ispune mogućnosti za primenu drugih pravnih sredstava.

Težište u radu ombudsmana nije na kontoli težih povreda zakonitosti već je to preduzimanje

mera u slučaju nepravednog i necelishodnog rada uprave. 

Ombudsman bira parlament između uglednih i obrazovanih ličnosti sa dokazanim vrlinama.

Izbor se najčešće vrši između uglednih pravnika u zemlji, koji imaju dugogodišnje iskustvo u

upravi i uživaju veliki autoritet i ugled. Ima slučajeva gde ga postavlja šef države ili Vlada

(Francuska). Ombudsamn je po pravilu inokosni organ ali od ovog pravila ima izuzetaka kada

je ombudsman kolegijalno telo (npr. u Austriji). Po pravilu postoji ombudsman opšteg tipa

koji je nadležan za sve oblasti društvenog života, ali postoje i specijalizovani ombudsamni

koji vrše kontrolu u pojedinim oblastima društvenog života. Mandat ombudsmana traje duže

od mandata parlamenta što umnjuje zavisnost ombudsmana od parlamentarne većine.

Postoji mogućnost ponovnog izbora funkcije ombudsmana. Građanin čija su prava povređena

može se obratiti ombudsmanu za zaštitu svojih prava, ili neposredno, ili preko članova

parlamenta. Podnošenje pritužbe obdusmanu nije vezano za neke formalnosti, koje bi mogle

odbijati građane od ovog oblika zaštite. Ukoliko ombudsman ne odbaci pritužbu, on započinje

istragu. Ishod istrage zavisi od toga dali je ombudsman došao do zaključka daje bilo povrede

zakona i prava građana, ili takvih povreda nije bilo. Ako smatra da povrede nije bilo, dolazi

do svojevrsnog odbijanja pritužbe od strane ombudsmana. To znači da izostaje i uopšte

posebno obraćanje ombudsmana konkretnom organu. Ombudsman mora biti politički

neutralna ličnost, u radu potpuno nezavisna od parlamenta. To je obično ličnost koja nije

stranački, ni politički opredeljena niti angažovana.

Ombudsman nema ovlašćenja da se neposredno meša u rad uprave, u tom smislu što bi

menjao, ukidao ili poništavao akte uprave. Najviše što može prema organima uprave je da

odgovarajućem organu uputi kritiku. Uz to ombudsman može pokrenuti disciplinski, a u

nekim slučajevima i krivični postupak protiv službenog lica, a kada je reč o funkcioneru

izabranom od strane parlamenta, predloži parlamentu njegovo razrešavanje. U nekim

zemljama ombudsman ima ovlašćenje da podnosi predlog zakona kojim bi se omogućilo bolje

funkcionisanje uprave. Moćno sredstvo delovanja ombudsmana je njegovo obraćanje

javnosti.

U Ustavu RS, „zaštitnik građana“ je predviđen članom 138. To je nezavistan državni organ

koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnih zapravnu

zaštitu, imovinskih prava, interesa RS, kao i drugih organa, organizacija, preduzeća i

ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja. Njega bira i razrešava Narodna skupština, u

skladu sa Ustavom i zakonom. Nije ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine,

predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava. Za svoj rad je

odgovoran Narodnoj skupštini. Uživa imunitet kao narodni poslanik . O zaštitniku građana

donosi se poseban zakon.

120. POJAM I ELEMENTI SLOBODNE PRIVREDE U REPUBLICI SRBIJI

Ekonomske slobode jedan su od ključnih elementaat demokratskog društva Pitanje koje se

postavlja jeste , kakav treba da bude slobodni privredni poredak koji odgovara demokratiji?

Danas nema države u kojoj je privreda u celini u državnoj svojini ili je potpuno slobodna od

državne regulative. Preovlađuju mešovite privrede, čiji su elementi preduzeća i državna

kontrola privrede. Slobodno tržište koje funkcioniše na načelu podele i tražnje je glavni

pokretač privrednog rasta i prosperiteta. Slobodna privreda je suprotnost privredi zasnovanoj

na centralnom državnom planiranju. Zasniva se na logici da sloboda nije po sebi dovoljna za

postizanje privrednog uspeha.

Ekonomsko uređenje u RS počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi

preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika

svojine. Republika Srbija je jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem roba,

rada, kapitala i usluga. Elementi slobodnog privrednog poretka su:

1. ravnopravnsot privatne svojine i drugih oblika

2. slobodno tržište

3. sloboda privrednog delovanja 

4. samostalnost privrednih subjekata

Ustav jamči : 

1. javna svojina - državna svojina, svojina autonomne pokrajine i jedinica lokalne

samouprave. Tu su i prirodna dobra 

2. privatna svojina – poljoprivredno zemljište, šumsko zemljište, građevinsko zemljište.

Njihovo korišćenje i raspolaganje je slobodno. Ta sloboda nije apsolutna vec je ograničena

Ustavom

3. zadružna svojina

Slobodno tržište jamči se Ustavnom odredbom u kojoj je utvrđena koncepcija ekonomskog

uređenja. Ustavom RS, se garantuje jednak položaj svih na tržištu. Zabranjeni su akti, koji su

u suprotnosti sa zakonom, kojima se ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem

monopolskog položaja. Prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu

zakonom biti umanjena.

Sloboda privrednog delovanja zajemčena je Ustavom. Ona nije apsolutna, može se ograničiti

zakonom. U vezi sa tim su i prava stranaca :

1. strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnosti u skladu sa zakonom ili

međunarodnim ugovorom 

2. stranci mogu steći pravo koncesije na prirodnim dobrima i dobrima od opšteg interesa 

Samostalnost privrednih subjekata je isto bitno obeležeje slobodne privrede. U Ustavu nije

određena njegova sadržina, ali obuhvata elemente koji su u ustavu, a to je da se preduzeća

slobodno organizuju, samostalni su u obavljanju delatnosti, povezivanju i udruživanju, imaju

isti položaj u pogledu privređivanja.

Element ekonomskog uređenja Republike Srbije je i zaštita potrošača.Članom 90. Ustav RS

štiti potrošače. Posebno su zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i

privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu.

Elementi ekonomskog uređenja su i javne finansije. Porezi i prihodi su regulisani članom 91.

Ustava RS. Sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti R , autonomnih pokrajina i jedinice

lokalne samouprave obezbeđuju se iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom. Obaveza

plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika.

Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave imaju budžete u kojima moraju biti

prikazani svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju njihove nadležnosti. Zakonom se utvrđuju

rokovi u kojima budžet mora biti usvojen i način privremenog finansiranja. Izvršavanje svih

budžeta kontroliše Državna revizorska institucija. Narodna skupština razmatra predlog

završnog računa budžeta po pribavljenom mišljenju Državne revizorske institucije.

Član 95. Ustava RS, posvećen Narodnoj banci Srbije, kaže da je Narodna banka Srbije

centralna banka RS, samostalna je i podleže nadzoru Narodne skupštine, kojoj i odgovara.

Njom rukovodi guverner, koga bira Narodna skupština. O Narodnoj banci Srbije se donosi

zakon. Državna revizorska institucija je najviši državni organ revizije javnih sredstava u RS,

samostalna je i podleže nadzoru Narodne skupštin , kojoj odgovara. O njoj se takođe donosi

zakon.

121. Različita shvatanja vladavine prava

Postoje tri različita shvatanja vladavine prava:

1. Prema liberalno demokratskom shvatanju, pojam vladavine prava nije vremenski i

prostorno ograničen, nego je to filozofska kategorija koja ima univerzalno i večito važenje.

Vladavina prava je merilo ispravnosti i valjanosti bilo kojeg pozitivno pravnpg poretka. Ovako

shvaćena vladavina prava iskazuje se više političkim nego pravnim načelima. Pa se ističe da

je vladavina prava sinonim za demokratsku zajednicu, da je ona poredak slobode i da se

njome obezbeđuje individualna sloboda.

Ovo svatanje se određuje i kao prirodnopravno shvatanje vladavine prava. Vladavina prava

je nešto više od vladavine važećeg ustava i važećih zakona, ona je poredak slobode.

Vladavina prava je učenje o tome kakvo pravo treba da bude i kakva bi svojstva ustav i

zakoni trebalo da imaju.

Fridrih Hajek smatra da vladavina prava nije vladavina konkretnih zakona, negoje vladavina

onog što zakoni treba da budu, ona je ’metapravna doktrina ili politički ideal’. Taj ideal je

ostvarljiv i vladavina prava postoji u stvarnosti u meri u kojoj mu se pozitivni zakonodavac

približava i sledi ga.

Kosta Čavoški je mišljenja da ’vladavina prava ne predstavlja vladavinu bilo kakvih pozitivnih

zakona nezavisno od stvarne sadržine koju oni mogu da imaju, već vladavinu onoga što

zakoni treba da budu’.

2. Prema pozitivističkom shvatanju, pitanje valjanosti prava svodi se na formalnu zakonitost

akata državne vlasti. Nema nikakvih metapravnih, ekstrapravnih merila za ocenu valjanosti i

ispravnosti važećeg prava. Ovakvo shvatanje naziva se još formalističko i legalističko, jer se

prema njemu vladavina prava svodi na puku usaglašenost pravnih akata manje pravne

snage sa pravnim aktima veće pravne snage i na saglasnost organa vlasti i pojedinaca

pozitivnom pravu, nezavisno od toga kakva mu je sadržina.

Prema ovom shvatanju, pravna država suprostavlja se policijskoj državi. U pravnoj državi

uprava je potčinjena zakonu, isto ako i sudstvo. Osnov vršenja upravne vlasti mora biti

specifičan upravni akt, koji je donesen na osnovu zakona. Pojedinac ima položaj građanina,

koji raspolaže subjektivnim javnim pravima, putem kojih uzima učešće u javnim poslovima i

po osnovu kojih uživa zaštitu države od samovolje njenih organa.

Rodončelnik pravnog pozitivizma je Hans Kelzen.

3. Vladavina prava znači vladavinu pozitivnopravnog poretka određenih svojstava. Vladavina

prava znači ograničenu vlast, ali državna vlast mora biti ograničena u ustavu i zakonima

nedvosmisleno formulisanim pravilima koja isključuju koncentraciju vlasti na jednom mestu,

samovolju vlasti, ili zadiranje vlasti u oblast ljudskih i građanskih sloboda i prava. Takva

pravila moraju biti izričito formulisana u pozitivnom pravu.

Dajsi je vladavinu prava odredio kao ’fundamentalno načelo’ britanskog ustava, razloživši ga

na tri posebna načela. Prvo je apsolutna suprematija ili prevlast zakona nad arbitrernom

vlašću. Drugo načelo je jednakost pred zakonom koji je isti za svakog. Treće se odnosi na

postojanje ustavnog prava tj. pravila koja su u stranim državama izražena u pisanom ustavu,

koji nije izvor, nego je posledica ljudskih i građanskih prava, koja utvrđuju i sprovode ih

sudovi. 

122. Načela i institucije vladavine prava

Postoji nekoliko načela i institucija koje pozitivno pravo treba da sadrži da bi se taj

pozitivnopravni poredak okvalifikovao kao poredak vladavine prava.

1. Legitimnost vlasti – Državna vlast tj. njeni organi, treba da budu demokratski ustanovljeni.

Državna vlast treba da izražava stvarnu volju građana, tj. ona treba da bude izraz pristanka

naroda na slobodnim i neposrednim izborima u političkoj konkurenciji u kojoj su sve političke

snage imale jednake mogućnosti za pridobijanje javnog mnjenja.

Legitimnost vlasti obuhvata sledeća načela ustanovljavanja organa vlasti, pre svega

parlamenta:

- opštost biračkog prava - podrazumeva nemogućnost isključivanja pojedinih kategorija

građana iz uživanja biračkog prava

- jednakost biračkog prava – znači da nosioci biračkog prava imaju jednak glas

- neposrednost izbora – znači da birači biraju svoje predstavnike neposredno i da nikakvo

predstavništvo birača ne može birati narodne predstavnike

- sloboda izbora – podrazumeva isključivanje svih vrsta pritisaka na birače i uopšte uticaja na

njih u cilju preinačavanja njihove volje

- tajnost glasanja – je garantija slobode opredeljivanja birača na izborima i ona znači da niko

nema pravo da od birača traži da se izjasni za koga je glasao i da li je opet glasao.

2. Podela vlasti – znači da nema usredsređivanja vlasti kao jednog organa, niti mešanja

vlasti. Ravnomernim raspoređivanjem vlasti na više nosilaca postiže se ravnoteža vlasti i

uspostavlja vladavina zakona umesto vladavine ljudi.

3. Nezavisnost sudstva – Nezavisni sudovi su arbitri u svim vrstama pravnih sporova,

uključujući i upravne sporove u kojima je tužena strana država, tj. sudsku kontrolu

zakonitosti upravnih akata. Bitno je da i zakoni kao i upravni akti podležu sudskoj kontroli.

Nezavisnost sudstva znači i nezavisnost sudija, koja se obezbeđuje posebnim sistemom

izbora i stalnošću sudija.

4. Ustavnost i zakonitost (načelo legaliteta) – Suština načela legaliteta leži u vladavini

objektivne volje, izražene u ustavu i zakonima, koji unapred propisujući pravila ponašanja

vlasti isključuju samovolju pojedinca i voluntarizam. To načelo znači da se građani ne

pokoravaju ličnoj volji drugih ljudi, nego bezličnim pravilima koja važe za sve građane

podjednako. Posebno se rad državnih organa mora zasnivati na ustavu, zakonu i zakonito

donesenim propisima.

5. Ustavna jemstva ljudskih i građanskih prava – Ljudska i građanska prava i slobode su

istovremeno sredstva ograničavanja državne vlasti i osnov celokupnog pravnog poretka. 

Kako se ljudska prava ne bi jednim aktom davala, a drugim oduzimala, u ustavu je

neophodno ustanoviti kao pravilo njihovo neposredno ostvarivanje na osnovu ustava, da se

obim ljudskih prava ne bi mogao sužavati zakonima. Za ostvarivanje ustavom proglašenih

ljudskih prava od posebnog značaja je postojanje kontrole zakonitosti nad aktima uprave,

pošto je osnovna funkcija uprave primena prava.

6. Sloboda privrede i privredne aktivnosti – Privreda je slobodna kada se odvija po njoj

svojstvenim privrednim zakonima, čije delovanje ne mogu odstranjivati niti sputavati zakoni

države. Zakoni države mogu samo olakšavati i podsticati delovanje ekonomskih zakona, a

nipošto ne mogu ići protiv njih. Privredni život treba da se odvija na načelu samoregulisanja.

Ustav mora ustanoviti načelo samoograničenja države u oblasti privrede."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

 

Posts: 235

Joined: Sat Mar 14, 2009 3:56 pm

Top

Re: Ustavno pravo - skripta

by Ribica on Mon Nov 29, 2010 10:12 pm

123. Sudska vlast, sud i sudije

Sudska vlast – grana državne vlasti koja autoritativno, snagom državne vlasti, rešava

sporove o pravu. 

U nadležnosti sudske vlasti je da autoritativno kaže šta su zakon, pravo i pravda i da izriče, a

u nekim sistemima vlasti i da primenjuje sankcije.

Prema klasičnom shvatanju, sudska vlast obuhvata dve stvari:

1. vlast izricanja prava, tj. vlast tumačenja, ali često i stvaranja prava

2. vlast donošenja izvršne odluke, kojoj se daje autoritet presuđene stvari.

Presuđena stvar ima snagu pravne tj. zakonske istine – što se presudom suda utvrdi, to se

smatra istinom u pravu, pa su dalji sporovi isključeni.

Bitna pretpostavka za vršenje sudske vlasti je postojanje spora o pravu. Spor o pravu je

ključni pojam pomoću kojeg se sudska vlast razlikuje od drugih državnih vlasti. Moguće su

dve vrste sporova:

- prva vrsta nastaje kada se privatna lica ne slažu u tumačenju onih zakonskih propisa koji

uredjuju njihove medjusobne odnose

- druga vrsta sporova nastaje kada državna vlast treba da kazni krivca za povredu pravnog

poretka.

Sudska vlast je vezana pravom, tj. zakonom.

Sudska funkcija poverena je na vršenje posebnim državnim organima i drž.službenicima,

sudovima i sudijama.

Sudovi se smatraju opštim i jednakim za sve građane. Postoje i specijalni sudovi.

Opšti sudovi dele se na:

- građanske – presude se donose po privatnopravnim parnicama

- krivične – presude se izriču po krivičnim delima.

Najčešće su to jedinstveni sudovi.

Sudovi se organizuju instanciono, u dva ili više stepena, kao prvostepeni i drugostepeni

(odnosno apelacioni), a često i trećestepeni (odnosno vrhovni ili kasacioni).

Prvostepeni sudovi su sudovi čije odluke u pojedinim sudskim predmetima nisu konačne.

Apelacioni sud je drugostepeni sud koji odlučuje po žalbama, ali je za krupnije sporove on i

prvostepeni sud.

Kasacioni sud po pravilu, povodom pravnog leka ne odlučuje u meritumu spora, tj. ne rešava

sporno pitanje, nego odlučuje o zakonitosti presude, sa pravom da presudu koju smatra

nezakonitom poništi i vrati predmet na ponovno suđenje.

Izuzetno, i kasacioni sud može presuđivati u prvom stepenu.

Specijalni odnosno posebni sudovi, mogu biti vrlo različiti, zavisno od vrste spora koji

rešavaju. Takvi su: trgovački, privredni, vojni, upravni, radni, carinski, poreski, verski, bračno-

statusni... Poseban značaj imaju upravni sudovi, koji rešavaju upravne sporove, tj. sporove o

zakonitosti upravnih akata. Razvila su se dva sistema upravnih sudova: francuski odnosno

kontinentalni i anglosaksonski. U prvom upravne sporove rešavaju upravni sudovi, u drugom

ovu funkciju vrše opšti sudovi.

U Republici Srbiji sudska vlast pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti. Ne mogu se

osnivati privremeni, prekiili vanredni sudovi. Najviši sud u Rep.Srbiji je Vrhovni kasacioni

sud. 

Sudije - Za obavljanje sudske vlasti od posebnog značaja je obezbeđivanje nezavisnosti

sudija, a to znači njihovu vezanost isključivo zakonom. Smisao nezavisnosti je u

obezbeđivanju nepristrasnosti sudije u obavljanju njegove funkcije, tj. da zakon neće biti

arbitrerno tumačen, ni pravda arbitrerno deljena.

Jemstva nezavisnosti suda i sudija su mnoga, a među njima najvažnija su dva: način na koji

se postaje sudija i jemstva profesionalnog položaja sudije.

Način na koji se postaje sudija može biti trojak:

1. kockom

2. izborom od strane parlamenta ili imenovanjem od strane šefa države, uz savetodavno

učešće kolegijuma sudija, ili posebnih tela, ili od strane tih kolegijuma sudija ili posebnih tela,

samostalno

3. na osnovu uspeha, odnosno rezultata u posebnim školskim ustanovama.

Jemstva profesionalnog položaja sudije su trojaka:

- prva se tiču obezbeđivanja stalnosti sudijskog položaja

- druga obuhvataju određene puteve napredovanja u sudijskoj hijerarhiji 

- treća se odnose na obezbeđivanje disciplinskog režima sudija.

- Načelo stalnosti ima za cilj da spreči ucenjivanje sudija prilikom ponovnog izbora i

arbitrerno premeštanje sudija iz jednog u drugo mesto, kako bi izvršna vlast kažnjavala

sudije za njihovu neposlušnost.

- Napredovanje sudija obezbeđuje njihov nezavisan položaj ukoliko je ono, bilo automatsko,

bilo izvedeno na osnovu objektivnih merila.

- Disciplinske mere prema sudijama ne mogu se izricati pre konsultacije s organom koji je

zadužen da se stara o obezbeđivanju nezavisnosti sudija kakav je Visoki savet magistrature u

Francuskoj.

124. Ustavna načela o sudovima

U svetu su retki ustavi koji sadrže organizacione norme o sudovima. U većini zemalja takve

norme sadrže zakoni. I Ustav Repubilke Srbije kaže: "Osnivanje, organizacija, nadležnost,

uređenje i sastav sudova uređuje se zakonom". Ustavom se obično uređuju pitanja izbora i

razrešenja sudija, utvrđuju načela organizacije i rada sudova, nadležnost i organizacija

najvišeg suda u zemlji. Ustavna načela o sudovima vađe za sve vrste sudova u čemu

izražava jedinstvo sudskog sistema zemlje.

1.Sudska vlast je posebna državna vlast. - Sudstvo je posebna državna vlast, koja se u

sistemima zasnovanim na načelu podele vlasti organizuje i vrši, kao i druge državne vlasti,

na načelu samostalnosti i nezavisnosti. Sudska vlast je jedinstvena na celoj teritoriji

Republike Srbije, što znači da se vrši samo u državi, a ne i u autonomnim pokrajinama i

jedinicama lokalne samouprave.

2. Samostalnost i nezavisnost sudova - Samostalnost sudova znači da su sudovi posebna

vrsta državnih organa, organizaciono odvojenih od drugih organa, za koje važe posebna

pravila organizovanja.

Pod nezavisnošću podrazumeva se sloboda sudova od svakog uticaja sa strane, slobodno

donošenje sudskih odluka.. Načelo nezavisnosti ili legaliteta vršenja sudske vlasti znači da je

sud podveden pod pravo. U tom smislu nezavisnost sudija nije apsolutna, to je nezavisnost u

okvirima važećeg prava. Sud rešava sudske sporove onako kako je izričito ili prećutno

propisano pravnim normama. Suđenje je zakonito ako su odluke suda saglasne sa sadržinom

normi zakona.

Nezavisnost sudova potencijalno zavisi i od kvaliteta zakonodavstva. Sredstva čiji je cilj da

garantuju nezavisnost suda i sudije, jesu žalba u instancionom postupku i vanredni pravni

lekovi u različitim postupcima.

Odredba Ustava kaže: "Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu

Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom opšteprihvaćenih

pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora". 

Nezavisnosti suda (realna nezavisnost sudske vlasti) odgovara nezavisnost sudije

(personalna nezavisnost sudske vlasti). Ustav je određuje: "Sudija je u vršenju sudijske

funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. – Svaki uticaj na sudiju u vršenju

sudijske funkcije je zabranjen".

3. Obaveznost sudskih odluka – Sud je državni organ pa su odluke suda obavezne za

sve, a kako je sud nezavisan organ, odluke suda ne mogu biti predmet vansudske kontrole.

Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku.

Izuzetak su slučajevi amnestije i pomilovanja, kad se zakonodavna i izvršna vlast mešaju

post factum u sudske odluke. "Pomilovanjem ili amnestijom izrečena kazna može se, bez

sudske odluke, oprostiti u celini ili delimično".

4. Zbornost suđenja - Zbornost i suđenje u veću je potencijalno veća garantija objektivnosti

suda, svestranijeg ocenjivanja činjeničnog stanja. Ovo načelo u Ustavu glasi: "Sud sudi u

veću, a zakonom se može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac". Prema

pravilu, nema veća bez tri sudije, ali veće može biti i u brojnijem sastavu. Zakonom se može

odrediti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac.

5. Učešće građana u suđenju – Ovo načelo podrazumeva učešće nestručnjaka, običnih

građana u suđenju, pored profesionalnih sudija. Poznato je još i kao sistem porote. Do danas

su se razvila dva sistema porote: anglosaksonski i sistem mešovite porote. Kod nas postoji

mešoviti sistem porote, gde povremene sudije-porotnici (laici) učestvuju u raspravljanju i

odlučivanju ravnopravno sa profesionalnim sudijama. Ovo načelo utvrđeno je u Ustavu

Rep.Srbije: "U suđenju učestvuju sudije i sudije-porotnici, na način utvrđen zakonom. –

Zakonom se može propisati da u određenim sudovima i u određenim stvarima sude samo

sudije".

6. Javnost suđenja – Znači da pored stranaka suđenju mogu prisustvovati i treća

nezainteresovana lica u neodređenom broju. Svrha javnosti suđenja je višestruka: da služi

kao garantija protiv zloupotrebe slobodnog sudijskog uverenja, da podstakne sudiju da se

bolje pripremi za vođenje usmene rasprave, da podstiče i širi uverenje u ispravnost i

zakonitost suđenja, da što širi krug građana sazna sadržinu propisa.

U Ustavu Republike Srbije se kaže: "Raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti

samo u skladu sa Ustavom". A to su sledeći slučajevi:

1.radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti,

2.radi javnog reda i morala,

3.radi zaštite interesa maloletnika

4.radi zaštite privatnosti u postupku.

Pri tom se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu

postupka. Zakon nema slobodu da odredi isključivanje javnosti mimo razloga ili konkretnih

slučajeva utvrđenih ustavom.

7. Stalnost sudijske funkcije – Načelo stalnosti sudijske funkcije znači da sudija, kad jednom

bude izabran, obavlja svoju funkciju stalno, ne podležući ponovnim periodičnim izborima.

Načelo sudijske funkcije obuhvata i nepokretnost vršioca sudijske funkcije koje Ustav

Rep.Srbije utvrđuje kao posebno načelo o sudovima: "Sudija ima pravo da vrši sudijsku

funkciju u sudu za koji je izabran i samo uz svoju saglasnost može biti premešten ili upućen u

drugi sud. U slučaju ukidanja suda ili pretežnog dela nadležnosti suda za koji je izabran,

sudija izuzetno može bez svoje saglasnosti biti trajno premešten ili upućen u drugi sud, u

skladu sa zakonom".

Ustav Rep.Srbije utvrđuje da je sudijska funkcija stalna, izuzev u slučaju prvog izbora za

sudiju, kada se sudija bira na tri godine. Razlikuje prestanak sudijske funkcije na njegov

zahtev i protiv njegove volje – nastupanjem zakonom propisanih uslova i razrešenje iz

zakonom predviđenih razloga. Oba oblika okončavanja sudijske funkcije protiv volje sudije

nisu utvrđeni u Ustavu.

8. Sudijski imunitet – Obuhvata slobodu mišljenja u presuđivanju (materijalno-pravni

imunitet) i zaštitu od pritvaranja za dela učinjena u vršenju sudijske funkcije bez odobrenja

parlamenta ili visokog saveta sudske vlasti (procesno-pravni imunitet). Ustav Rep.Srbije o

sudijskom imunitetu kaže: "Sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje

ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja

zakona od strane sudije. – Sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog

krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta

sudstva". O imunitetu sudija odlučuje Visoki savet sudstva.

9. Nespojivost sudijske funkcije – Ovo načelo podrazumeva nespojivost sudijske funkcije sa

drugim državnim ili javnim i profesionalnim službama. Njime se garantuje ne samo

nezavisnost, nego i nepristrasnost u izricanju pravde. Ustav Rep.Srbije predviđa: "Zabranjeno

je političko delovanje sudija. – Zakonom se uređuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni

interesi nespojivi sa sudijskom funkcijom"

125. Izbor sudija i prestanak sudijske funkcije u Republici Srbiji. Visoki savet sudstva

Ustav Republike Srbije razlikuje dva načina izbora sudije:

1. primenjuje se kada se za sudiju bira lice "koje se prvi put bira na sudijsku 

funkciju". Sudiju tada bira Narodna skupđtina na predlog Visokog saveta sudstva. To je izbor

na određeno vreme i traje 3 godine, tako da je tu reč o "probnom mandatu".

2. primenjuje se kad se sudija trajno bira za obavljanje sudijske funkcije, u istom ili 

drugom sudu. Sudiju tada bira Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom. Visoki savet

sudstva odlučuje o izboru sudija koji su na stalnoj funkciji u drugi ili viši sud.

Poseban način izbora važi za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednike sudova.

Predsednika Vrhovnog kasacionog suda bira skupština na predlog Visokog saveta sudstva po

pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne

skupštine, na period od 5 godina i on ne može biti ponovo biran. Predsednike sudova bira

Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva.

Sudiji prestaje sudijska funkcija:

1. na njegov zahtev

2. nastupanjem zakonom propisanih uslova

3. razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga

4. ako ne bude izabran za trajno obavljanje sudijske funkcije.

Odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva, a protiv te odluke sudija

ima pravo žalbe Ustavnom sudu. Izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne

žalbe.

Predsedniku Vrhovnog kasacionog suda prestaje funkcija pre isteka vremena na koje je

izabran:

1. na njegov zahtev

2. nastupanjem zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije

3. razrešenjem iz zakonom propisanih razloga za razrešenje predsednika suda.

Odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda donosi Narodna

skupština, u skladu sa zakonom, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Visokog

saveta sudstva. Predsednicima sudova prestaje funkcija odlukom o prestanku funkcije, koju

donosi Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva. 

Visoki savet sudstva – Ustavo Rep.Srbije od 2006.godine Visoki savet sudstva je postao

ustavna kategorija. Ustav ga određuje kao "nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i

garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija". Reč je o autonomnom sudskom

organu sui generis, koji obavlja deo funkcija pravosudne uprave.

Članove Visokog saveta sudstva bira, neposredno ili posredno, Narodna skupština. Visoki

savet sudstva ima u svom sastavu tri člana po položaju – predsednik Vrhovnog kasacionog

suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine – od

kojih su svi došli na taj položaj izborom od Narodne skupštine, i osam izbornih članova koje

bira Narodna skupština, u skladu sa zakonom. Među njima šest su sudije sa stalnom

sudijskom funkcijom i dva "ugledna i istaknuta pravnika" sa najmanje 15 godina iskustva u

struci od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta. 

Mandat članova Visokog saveta sudstva traje 5 godina, osim za članove po položaju, a član

Visokog saveta sudstva uživa imunitet kao sudija.

Protiv odluke Visokog saveta sudstva može se izjaviti žalba Ustavnom sudu u slučajevima

propisanim zakonom.

126. Javno tužilaštvo u Republici Srbiji

U ustavnom sistemu Rep.Srbije javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni

učinioce krivičnih i drugih zakonom određenih kažnjivih dela i preduzima mere radi zaštite

ustavnosti i zakonitosti. Javno tužilaštvo potčinjeno je pravu i pravnom poretku. Ono svoju

osnovnu funkciju vrši "na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i

propisa donetog na osnovu zakona".

Javno tužilaštvo je inokosni organ čijim radom rukovodi javni tužilac. Organizaciju javnog

tužilaštva karakteriše načelo organizacionog jedinstva te institucije i vertikalne povezanosti

svih organizacionih nivoa javnog tužilaštva kao jedinstvenog organa za obezbeđivanje

zakonitosti. Niži javni tužilac podređen je višem, a niže javno tužilaštvo višem. Svaki javni

tužilac podređen je Republičkom javnom tužiocu i svako javno tužilaštvo Republičkom

javnom tužilaštvu.

Republičko javno tužilaštvo je najviše tužilaštvo u Republici Srbiji.

Republički javni tužilac odgovoran je za rad javnog tužilaštva u celini i za svoj rad Narodnoj

skupštini. Javni tužioci odgovaraju za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Republičkom javnom

tužiocu i Narodnoj skupštini, aniži javni tužioci i neposredno višem javnom tužiocu. Zamenici

javnih tužilaca odgovaraju za svoj rad javnom tužiocu.

Ustav je predvideo dva načela položaja javnih tužilaca: imunitet i nespojivost tužilačke

funkcije.

Imunitet javnog tužioca obuhvata dve vrste garantija:

- javni tužilac i zamenik javnog tužioca ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo

mišljenje u vršenju tužilačke funkcije, osim ako je reč o krivičnom delu kršenja zakona od

strane javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca.

- javni tužilac, odnosno zamenik, ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog

krivičnog dela učinjenog u vršenju tužilačke funkcije,odnosno službe, bez odobrenja

nadležnog odbora Narodne skupštine.

Nespojivost tužilačke funkcije obuhvata zabranu političkog delovanja javnih tužilaca i

zamenika javnih tužilaca i druge funkcije, poslove ili privatne interese koji budu zakonom

utvrđeni kao nespojivi sa tužilačkom funkcijom.

Republičkog javnog tužioca bira Narodna skupština, na predlog Vlade, po pribavljenom

mišljenju nadležnog odbora Narodne skupštine. On se bira na period od šest godina i može

ponovo biti biran. Javne tužioce bira Narodna skupština na predlog Vlade, na period od šest

godina i oni mogu biti ponovo birani. 

Zamenik javnog tužioca je lice koje "zamenjuje javnog tužioca pri vršenju tužilačke funkcije i

dužan je da postupa po njegovim uputstvima". Kada se lice prvi put bira za zamenika bira ga

Narodna skupština na predlog Državnog veća tužilaca, a mandat zameniku javnog tužioca

koji je prvi put izabran na funkciju traje 3 godine. Zamenike javnih tužilaca za trajno

obavljanje funkcije, u istom ili drugom javnom tužilaštvu bira Državno veće tužilaca. Državno

veće tužilaca odlučuje o izboru zamenika javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji u drugo ili

više javno tužilaštvo.

Republičkom javnom tužiocu prestaje funkcija:

1. ako ne bude ponovo izabran

2. ako sam to zatraži

3. nastupanjem zakonom propisanih uslova

4. razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga.

Odluku o prestanku funkcije Republičkom javnom tužiocu donosi Narodna skupština, u skladu

sa zakonom, a odluku o razrešenju donosi na predlog Vlade.

Razlozi za prestanak funkcije javnom tužiocu i zameniku tužioca su:

1. zahtev za prestanak funkcije

2. nastupanjem zakonom propisanih uslova 

3. razrešenjem iz zakonom propisanih razloga.

Podrazumeva se da javnom tužiocu prestaje funkcija i ako ne bude ponovo izabran, a

zameniku tužioca ako ne bude izabran na stalnu funkciju s obzirom na vremenski ograničen

mandat javnog tužioca i zamenika koji se prvi put bira na tu funkciju. 

Odluku o prestanku funkcije javnog tužioca donosi Narodna skupština, u skladu sa zakonom,

pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Vlade.

Odluku o prestanku funkcije zamenika tužioca donosi Državno veće tužilaca u skladu sa

zakonom. Protiv odluke o prestanku funkcije javni tužilac i zamenik tužioca mogu izjaviti

žalbu Ustavnom sudu, a izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe.

Državno veće tužilaca – samostalan sržavni organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost

javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, u skladu sa Ustavom. Iz Ustava proizilazi da je veće

nadležno za statusna pitanja isključivo zamenika javnih tužilaca.

Sastoji se od 11 članova. U sastav ulaze: Republički javni tužilac, ministar za pravosuđe i

predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao članovi po položaju, i osam izbornih

članova, koje bira Narodna skupština u skladu sa zakonom. Od osam izbornih članova, šest

su javni tužioci ili zamenici javnih tužilaca sa stalnom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije

autonomnih pokrajina i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u

struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta.

Mandata članova traje 5 godina, osim za članove po položaju. Član državnog veća tužilaca

uživa imunitet kao javni tužilac.

127. Pojam i značaj ustavnog sudstva

Ustavno sudstvo je kao državna funkcija novijeg datuma. Prvi oblici ove funkcije i mehanizmi

za njeno ostvarivanje ’izmišljeni’ su u SAD. Tvorac te funkcije je predsednik Vrhovnog suda

SAD, Džon Maršal.

Kontrola ustavnosti u unutrašnjem pogledu (materijalna kontrola) obavlja se s obzirom na

sadržinu ustava, dok se spoljašnja (formalna kontrola) odnosi na ustavom predviđeni

postupak donošenja zakona (zakonodavni postupak).

Svu logiku instituta najpreciznije je izložio sudija Maršal. Prema njemu, ili je ustav osnovni

zakon viši od običnih zakona koji ga ne mogu promeniti, ili je ustav na istom nivou kao

zakoni, što može imati za posledicu promenu ustava od strane zakonodavca.

Za formiranje institucije kontrole ustavnosti, ili bolje reći ustavnog sudstva, potrebo je da

budu ispunjena dva uslova:

1. tehnički – sastoji se u postojanju hijerarhije između pravnih normi

2. politički – pretpostavlja da su u jednoj zemlji ustavom proglašena ljudska i građanska

prava.

Bez hijerarhije pravnih normi nema kontrole ustavnosti.Norme ustavnog prava nalaze 

se na vrhu hijerarhije pravnih normi. Ne stoji svaki ustav na vrhu hijerarhije pravnih normi.

Svojstvo najvišeg zakona ima samo ustav koji je pisan i čvrst. Takav ustav zakonodavac neće

moći promeniti po običnom zakonodavnom postupku. Ako je ustav mekan, on ima istu

pravnu vrednost kao zakon. Ako je ustav čvrst, načelo ustavnosti nalaže tada zakonodavcu

da u svojoj redovnoj zakonodavnoj aktivnosti poštuje norme sadržane u ustavu. Radi

ostvarivanja tog načela, postoji funkcija ustavnog sudstva ili kontrole ustavnosti. Ona

sankcioniše povredu ustava kao vrhovnog zakona.

Kontrola ustavnosti je pravna ocena saglasnosti akta manje pravne snage sa aktom veće

pravne snage.

Drugi uslov postojanja ustavnog sudstva je da su u konkretnoj državi povučene granice

između državne vlasti i ljudske slobode. To znači da u ustavu moraju biti proglašena ljudska i

građanska prava, koja država ne može kršiti, a da pri tom ne snosi sankcije. Ideal je u ovom

pogledu da ljudske i građanske slobode budu izložene u ustavu ili da imaju istu pravnu

vrednost kao ustav.

Organi koji vrše kontrolu ustavnosti mogu biti različiti, ali svi oni vrše jednu istu državnu

funkciju – funkciju ustavnog sudstva. Zbog toga bi se svi oni mogli nazivati ustavnim

sudovima. 

Ustavni sudovi u širem smislu su državni organi koji po sudskom postupku rešavaju o

određenim ustavnopravnim pitanjima, tj. o povredama ustava, a u cilju zaštite ustava.

Ustavni sudovi u užem smislu su posebni državni organi, formirani isključivo radi kontrole

ustavnosti.

Kontrola ustavnosti osporava se u izvesnom broju zemalja. Prema tim argumentima, kontrolu

ustavnosti mogao bi da vrši samo isti onaj organ koji donosi zakone. Takva kontrola sastojala

bi se u samoograničenju parlamenta prilikom vršenja zakonodavne vlasti. Sam parlament

stara se da zakoni koje donosi budu u saglasnosti sa ustavom.

Druga vrsta argumenata kojima se osporava kontrola ustavnosti, odnosi se na načelo podele

vlasti. Svaka državna vlast suverena je u svom domenu, i nijedna druga državna vlast ne

može sa strane ocenjivati delo neke druge vlasti. To ne bi mogao činiti ni sud, jer je

zakonodavna vlast odvojena od sudske.

Do današnjih dana sudskoj kontroli ustavnosti zakona najčešće su bile upućivane dve vrste

kritika: prva, da se sudskoj vlasti poveravanjem funkcije kontrole ustavnosti, daju

prekomerna ovlašćenja; druga, da su sudije, po prirodi svog poziva konzervativci i da oni

nastoje da koče društveni razvoj što je protiv društvenog napretka.

Sudskom kontrolom ustavnosti zakona sudska vlast dobija ogromna ovlašćenja prema

zakonodavnoj i ustavotvornoj vlasti. Kad je reč o zakonodavnoj vlasti, funkcijom kontrole

ustavnosti zakona sudska vlast dobija prema zakonodavnoj neku vrstu veta – može reći ne

nekim zakonima.

Kad je reč o ustavotvornoj vlasti, uticaj sudske vlasti na nju posredstvom kontrole ustavnosti

je utoliko veći što sudovi daju onakav smisao ustavu kakav oni žele. To je zato što sudovi da

bi ocenili ustavnost jednog zakona, moraju prethodno protumačiti ustav.

128. Sistemi ustavnog sudstva

Prema organu koji vrši kontrolu ustavnosti, dva najpoznatija sistema kontrole ustavnosti su:

- sudska – u interesu građana

- politička – u interesu javnih vlasti.

U okviru sudske kontrole postoje dva posebna sistema: kontrola ustavnosti od strane

posebnog suda i kontrola ustavnosti od strane postojećih redovnih sudova.

U okviru političke kontrole postoje dva sistema: prema jednom kontrolu vrši sam parlament

putem samoograničenja, a prema drugom kontrolu vrši poseban organ, različit od

parlamenta.

S obzirom na trenutak u kom nadležni organ pristupa oceni ustavnosti, razlikuju se

prethodna i naknadna kontrola:

- Prethodna kontrola ustavnosti, pre svega zakona, vrši se posle usvajanja zakona u

parlamentu, ali pre njegovog stupanja na snagu. Može biti obavezna i fakultativna.

- Naknadna kontrola ustavnosti vrši se pošto zakon stupi na snagu i ona danas preovlađuje.

U zavisnosti od toga da li je kontrola ustavnosti osnovno pitanje koje se raspravlja nezavisno

od postojanja konkretnog sudskog spora ili samo povodom konkretnog sudskog spora,

kontrola ustavnosti može biti:

- neposredna ili apstraktna – postoji kad se ovlašćeni predlagač može neposredno obratiti

organu koji vrši kontrolu ustavnosti

- posredna ili akcesorna – postoji kad stranka pred sudom povodom konkretnog spora

postavlja pitanje ustavnosti zakona koji treba primeniti na rešavanje spora. U takvim

slučajevima sud rešava pitanje ustavnosti kao prethodno pitanje.

Prema načinu pokretanja postupka pred organom za kontrolu ustavnosti, razlikuju se dva

sistema:

1. zahteva se stranačka legitimacija pokretača – kontrolu ustavnosti može zahtevati samo

ono fizičko ili pravno lice ili javnopravno telo koje ističe da mu je zakonom čiju kontrolu

zahteva povređeno neko pravo 

2. postupak se pokreće prema načelu narodne tužbe – za pokretanje je dovoljno što

predlagač smatra da je ustav, kao objektivno pravo, povređen nezavisno od toga da li je on

lično time pretrpeo i povredu svoga prava ili nije.

Različito dejstvo odluka organa koji vrši kontrolu ustavnosti osnov je razlikovanja

dva sistema kontrole ustavnosti:

- prema prvom, odluke organa za kontrolu imaju snagu propisa, one su opšteobavezne,

deluju erga omnes

- prema drugom, odluke organa za kontrolu ustavnosti su pojedinačni akti, koji deluju prema

konkretnim strankama u sporu, dakle inter partes.

Preovlađujući oblik sudske kontrole ustavnosti danas je podela koju razrađuje Mauro

Kapeleti, na centralizovanu i decentralizovanu kontrolu ustavnosti.

1. Centralizovana kontrola ustavnosti – je kontrola koja se vrši pred posebnim ustavnim

sudom ili drugim državnim organom i putem tužbe, koju podnose različiti državni organi.

Pitanje ustavnosti postavlja se potpuno odvojeno i nezavisno od konkretnog sudskog spora,

kao glavno pitanje.

Kontrola ustavnosti putem tužbe može biti predviđena i u sistemima kad je vrši najviši

redovni sud. 

Odluka organa za kontrolu ustavnosti ima apsolutni autoritet presuđene stvari, ona proizvodi

posledice prema svima, deluje erga omnes.

2. Decentralizovana kontrola ustavnosti – omogućuje privatnim strankama da postave

pitanje ustavnosti zakona pred običnim sudovima u toku redovnog sudskog postupka. Pitanje

ustavnosti se postavlja indirektno, a to znači da se ono pred sud ne može postaviti kao

glavno pitanje spora nego samo u okviru konkretnog sudskog spora. Pitanje ustavnosti

rešava isti sud koji rešava i sudski spor. Ako nađe da je zakon neustavan, odbiće da ga

primeni na rešavanje konkretnog sudskog spora. U takvim slučajevima, odluka suda ima

relativni autoritet presuđene stvari, ona važi samo između stranaka, inter partes.

Decentralizovani sistem ustavnosti može postojati i kad nije izričito predviđen ustavom ili

zakonom. Sudovi takvo pravo nemaju jedino kad im je ustavom izričito zabranjeno.

129. Funkcije ustavnih sudova

Pod funkcijama ustavnih sudova podrazumevaju se vrste ustavnih sporova, tj. povreda

ustava, čije je rešavanje u cilju zaštite ustava, povereno nekom od državnih organa. Kad je

reč o posebnim ustavnim sudovima, budući da njihovo postojanje mora predvideti ustav,

nadležnost takvih organa se može propisati samo ustavom. Nadležnost ustavnih sudova se

određuje samo metodom enumeracije (taksativnog nabrajanja).

Osnovna nadležnost ustavnih sudova koja je osnov njihovog razvrstavanja u tu vrstu

državnih organa, je kontrola ustavnosti prava ili normativna kontrola. Ustav Republike Srbije

kaže: "Ustavni sud je samostalan i nezvisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i

ljudska i manjinska prava i slobode".

Kontrola ustavnosti normativnih akata po pravilu je univerzalna, jer nema normativnog akta

koji bi od nje bio izuzet. Predmet kontrole ne mogu biti akti koji imaju snagu ustava (ustavni

amandmani, zakoni usvojeni na referendumu...)

U Republici Srbiji Ustavni sud odlučuje i o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa

Ustavom, o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom. U većini federacija

koje imaju ustavno sudstvo, ustavni sudovi vrše kontrolu saglasnosti zakona federalnih

jedinica sa federalnim zakonima.

Ustavni sud vrši kontrolu kako ustavnosti tako i zakonitosti podzakonskih opštih akata,

konkretno odlučuje:

1. o saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom

2. o saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave sa

Ustavom i zakonom

3. o saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih

stranaka, sindikata, udružanja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom.

Pravilo je da u sistemu kontrole ustavnosti, Ustavni sud ocenjuje ustavnost normativnih

akata koji postoje u pravnom poretku, koji su stupili na snagu. Ustav je predvideo dva slučaja

kontrole ustavnosti pre nego što je normativni akt stupio na snagu:

- kontrola ustavnosti zakona koji je izglasan u Narodnoj skupštini, a ukazom još nije

proglašen. Ustavni sud je dužan da ovakvu kontrolu vrši u roku od sedam dana od

podnošenja zahteva najmanje trećine poslanika.

- kontrola ustavnosti ili zakonitosti odluke organa autonomne pokrajine, koju pokreće pred

ustavnim sudom Vlada, pre stupanja odluke na snagu.

Prema Ustavu, Ustavni sud može ocenjivati i saglasnost zakona i drugih opštih akata sa

Ustavom i opštih akata sa zakonom i po prestanku njihovog važenja, zbog povrede ustava

ako je postupak ocene ustavnosti i zakonitosti pokrenut najkasnije u roku od šest meseci od

prestanka njihovog važenja.

Druga vrsta sporova koji se poveravaju na rešavanje ustavnim sudovima su sukobi

nadležnosti između visokih državnih organa. Ustavni sudovi postupaju kao konfliktni,

odlučuju koji je organ u slučaju sukoba nadležnosti povodom te stvari ovlašćen da je

meritorno reši.

U Republici Srbiji Ustavni sud rešava nekoliko vrsta sukoba nadležnosti:

1. između sudova i drugih državnih organa

2. između republičkih i pokrajinskih organa ili organa jedinice lokalne samouprave

3. između organa različitih autonomnih pokrajina ili različitih jedinica lokalne samouprave.

U nadležnosti ustavnih sudova su i federalni sporovi, tj. sporovi o nadležnosti između

federacije i federalnih jedinica ili o međusobnim odnosima federalnih jedinica

Česta vrsta ustavnih sporova je suđenje određenim visokim državnim funkcionerima, zbog

povrede Ustava. 

Ustavom Republike Srbije od 2006.godine, Ustavni sud dobio je ovlašćenje da odlučuje o

povredi Ustava od strane predsednika Republike, s tim što političku sankciju ne može izreći

taj sud, nego Narodna skupština koja je pred Ustavnim sudom pokrenula postupak za

razrešenje. Postupak za razrešenje predsednika Republike zbog povrede Ustava može pred

Ustavnim sudom da pokrene Narodna skupština, "većinom glasova svih narodnih poslanika",

na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika. 

Ustavni sud je dužan da po pokrenutom postupku za razrešenje u roku od 45 dana od dana

kada je pokrenuo postupak za razrešenje donese odluku o tome da li postoji ili ne postoji

povreda Ustava. U slučaju povrede Ustava, predsednik Republike se razrešava odlukom

Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika.

Posebnu vrstu ustavnih sporova čine sporovi u vezi sa parlamentarnim i predsedničkim

izborima. Prema Ustavu Rep.Srbije Ustavni sud "odlučuje o izbornim sporovima za koje

zakonom nije određena nadležnost sudova".

Ustavnim sudovima dodeljuju se u nadležnost i ustavni sporovi o povredama osnovnih

ustavnih prava građana, nezavisno od vrste akata kojima su takve povrede pričinjene.

Ustavna žalba je prvi put u Rep.Srbiji uvedena Ustavom od 2006. Može se izjaviti protiv

pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna

ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudksa ili manjinska prava i slobode

zajemčena Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu

zaštitu. Predviđeno je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva,

u slučaju kad je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustav je predvideo još pet konkretnih situacija u kojima se Ustavnom sudu može neposredno

izjaviti žalba. To su sledeći slučajevi:

1. žalba Ustavnom sudu na odluku donesenu u vezi sa utvrđivanjem mandata narodnom

poslaniku, koji o njoj odlučuje u roku od 72 sata

2. žalba Ustavnom sudu protiv odluka Visokog saveta sudstav o prestanku sudijske funkcije,

koju ima pravo da izjavi sudija, s tim što izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje

ustavne žalbe.

3. žalba Ustavnom sudu protiv odluke o prestanku funkcije, koju mogu izjaviti javni tužilac i

zamenik javnog tužioca, s tim da izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne

žalbe

4. žalba Ustavnom sudu na koju ima pravo organ određen statutom autonomne pokrajine

ako se pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organa jedinice lokalne

samouprave onemogućava vršenje nadležnosti autonomne pokrajine

5. žalba Ustavnom sudu na koju ima pravo organ određen statutom opštine ako se

pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave

onemogućava vršenje nadležnosti opštine.

Žalbu u navedenim slučajevima Ustav ne naziva ustavnom žalbom.

Žalba se za razliku od ustavne žalbe, neposredno izjavljuje Ustavnom sudu na osnovu

ovlašćenja neposredno sadržanog u Ustavu, a ne tek pošto su iscrpljena ili nisu predviđena

druga pravna sredstva za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.

Žalba nije sredstvo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, nego nekih drugih prava

zajemčenih Ustavom.

Sledeća vrsta ustavnih sporova je ustavni spor o protiv ustavnosti i o zabrani delovanja

političkih stranaka. Ovaj ustavni spor postoji i u Republici Srbiji. Najpre se javlja kao

normativni spor, kad akti političke stranke nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, a zatim

kao odlučivanje o zabrani rada političke stranke iz razloga utvrđenih u Ustavu. Ustavni sud

može još zabraniti rad sindikalne organizacije ili udruženja građana, kao i verske zajednice.

Razlozi za zabranu udruženja i verske zajednice utvrđeni su u Ustavu.

Ustavni sud deluje kao krivični sud kad rešava ustavne sporove o oduzimanju ustavom

zajemčenih prava. Ovakva vrsta sporova postoji u Nemačkoj.

U nekim zemljama organu za kontrolu ustavnosti dodeljuje se savetodavna funkcija, pa se

čini nadležnim za davanje mišljenja o određenim ustavopravnim pitanjima. Ovde nije reč o

ustavnom sporu, jer nema povrede ustava, nego o stručnom mišljenju organa čiji je stručni

autoritet nesporan.

Još jedna funkcija ustavnog suda je funkcija tumačenja ustava.

130. Izbor i sastav ustavnih sudova

Izbor i sastav ustavnih sudova uređeni su ustavom, a u ustavima preovlađuje rešenje prema

kojem su za izbor ustavnog suda nadležni različiti organi. Prilikom izbora sudija ustavnog

suda, nastoji se da budu predstavljene različite profesionalne karijere pravnika i različite

političke grupe, kako ustavni sud ne bi bio produžena ruka drugog državnog organa ili

pojedinih političkih stranaka.

U Republici Srbiji Ustavni sud čini 15 sudija koji se biraju i imenuju na 9 godina. Pet sudija

Ustavnog suda bira Narodna skupština između deset kandidata koje predloži predsednik

Republike, pet imenuje predsednik Republike između deset kandidata koje predloži Narodna

skupština, a pet imenuje opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije između deset

kandidata koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.

Sa svake od predloženih lista kandidata jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije

autonomnih pokrajina.

U slučaju da sudiji Ustavnog suda prestane dužnost pre isteka vremena na koje je izabran,

ovlašćeni predlagač predlaže dva kandidata za izbor, a ako je sudija Ustavnog suda kome

prestaje dužnost bio sa teritorije autonomne pokrajine, kandidati za izbor moraju biti sa

teritorije autonomne pokrajine.

Sudija Ustavnog suda se bira i imenuje među istaknutim pravnicima sa najmanje 40 godina

života i 15 godina iskustva u pravnoj struci. Isto lice može biti birano i imenovano za sudiju

Ustavnog suda najviše dva puta. Sudije Ustavnog suda biraju iz svog sastava predsednika na

period od tri godine, tajnim glasanjem

Za položaj sudije Ustavnog suda bitni su sudijski inkompabilitet i sudijski imunitet. Sudija

Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu funkciju niti profesionalnu delatnost niti posao,

izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji, u skaldu sa zakonom. Sudija

Ustavnog suda uživa imunitet kao narodni poslanik, a o njegovom imunitetu odlučuje Ustavni

sud.

Sudiji Ustavnog suda dužnost prestaje:

1. istekom vremena na koje je izabran ili imenovan

2. na njegov zahtev

3. kad ispuni zakonom propisane opšte uslove za starosnu penziju

4. razrešenjem.

Sudija Ustavnog suda razrešava se:

1. ako povredi zabranu sukoba interesa

2. trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije Ustavnog suda

3. bude osuđen na kaznu zatvora ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije

Ustavnog suda.

Ispunjenost uslova za razrešenje sudije ustavnog suda utvrđuje Ustavni sud. Postupak za

razrešenje pokreću ovlašćeni predlagači za izbor odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda.

Inicijativu za pokretanje postupka za razrešenje može podneti i Ustavni sud. O prestanku

dužnosti sudije, na zahtev ovlašćenih predlagača za izbor, odnosno imenovanje sudije

Ustavnog suda odlučuje Narodna skupština. Ovakvo rešenje podleže kritici jer sudije

Ustavnog suda nije izabrala samo Narodna skupština pa otuda o prestanku sudijske funkcije

ne može samo ona odlučivati.

131. Postupak pred ustavnim sudovima

Najvažnije pitanje postupka pred ustavnim sudovima je određivanje kruga ovlašćenih

predlagača za pokretanje postupka kontrole ustavnosti. Najčešće se krug ovlašćenih

predlagača određuje između sledećih subjekata: državni politički organi, sudovi,

parlamentarna manjina, pojedinačni građani, sam organ za kontrolu ustavnosti ex officio.

U Republici Srbiji pravi se razlika između inicijative i predloga za pokretanje postupka za

kontrolu ustavnosti i zakonitosti. Pravna razlika između ova dva instituta je u sledećem.

Inicijativa je obraćanje Ustavnom sudu za pokretanje postupka za kontrolu ustavnosti, s tim

što će sam sud odlučiti da li postupak treba ili ne treba pokrenuti. Kad Ustavni sud oceni da

ima osnova za pokretanje postupka, postupak pokreće rešenjem. Kad Ustavni sud povodom

inicijative nađe da nema osnova za pokretanje postupka inicijativu neće prihvatiti, o čemu

donosi posebno rešenje.

Predlogom ovlašćenog predlagača za pokretanje postupka za kontrolu ustavnosti postupak

pred Ustavnim sudom je pokrenut. U Ustavu jeodređeno ko raspolaže predlogom: "Postupak

za ocenu ustavnosti i zakonitosti mogu da pokrenu državni organi, organi teritorijalne

autonomije ili lokalne samouprave, kao i najmanje 25 narodnih poslanika. Postupak može

pokrenuti i sam Ustavni sud". Organi teritorijalne autonomije nemaju generalno, već

specijalno ovlašćenje za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti pred

Ustavnim sudom.

Specijalno ovlašćenje za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke ili

drugog opšteg akta jedinice lokalne samouprave ima i Savet za međunacionalne odnose koji

se formira u nacionalno mešovitim jedinicama lokalne samouprave – ako se smatra da su

njime povređena prava pripadnika srpskog naroda i nacionalnih manjina predstavljenih u

savetu za međunacionalne odnose.

Inače, odluku da sam pokrene postupak Ustavni sud donosi dvotrećinskom većinom glasova

svih sudija.

Ustavni sud može do donošenja odluke i pod uslovima određenim zakonom, obustaviti

izvršenje pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu zakona ili drugog opšteg akta čiju

ustavnost ili zakonitost ocenjuje.

Zakon o Ustavnom sudu je precizirao pod kojim uslovima Ustavni sud to može učiniti: "ako bi

njihovim izvršenjem mogle nastupiti neotklonjive štetne posledice". Ustavni sud donosi

odluke većinom glasova svih sudija.

132. Dejstvo odluka ustavnih sudova

Za svaki sistem kontrole ustavnosti od odlučujuće važnosti su tri pitanja u vezi sa dejstvom

odluka Ustavnog suda:

1. da li odluka ustavnog suda, tj. organa za kontrolu ustavnosti obavezuje svakoga ili samo

stranke koje su neposredno pred sudom

2. da li se zakon proglašava neustavnim u celini ili u jednom delu

3. da li odluka suda važi retroaktivno ili prospektivno

Kod prvog pitanja, treba ukazati na razliku koja postoji između sistema kontrole

ustavnosti od strane posebnih, ustavnih sudova i od strane redovnih sudova. U prvom

sistemu, zakon se proglašava neustavnim sa važnošću erga omnes, prema svakome i za

svakoga. U drugom sistemu, samo se odbija primena zakona u konkretnom slučaju, što znači

da odluka suda deluje samo među strankama u sporu, inter partes.

U Republici Srbiji "odluke Ustavnog suda su konačne, izvršne i opšteobavezujuće". Pri tom

opšteobavezno dejstvo ima samo dispozitiv odluke Ustavnog suda. Stavovi Ustavnog suda iz

obrazloženja dispozitiva nemaju opšteobaveznu snagu. Zakon ili drugi opšti akt koji nije u

saglasnosti sa Ustavom ili sa zakonom prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog

suda u službenom glasilu, kada se briše iz pravnog poretka i postaje nevažeći.

Odluke Ustavnog suda su još i konačne, u tom smislu što se spor rešen odlukom Ustavnog

suda ne može ponovo rešavati od strane istog ili drugog ustavnog suda i što se na odluku

Ustavnog suda ne može izjaviti nikakav pravni lek.

Odluka Ustavnog suda je izvršna. To znači da nisu potrebni nikakvi procesni uslovi za

nastupanje izvršnosti odluke Ustavnog suda. Ona je izvršna samim svojim postojanjem.

Samim objavljivanjem, odluka Ustavnog suda postaje opšteobavezna i izvršna ("Svako je

dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda").

Drugo pitanje dejstva odluka Ustavnog suda je obim kasiranja (stavljanje van snage)

neustavnog zakona. Pravilo je da u sistemu kontrole ustavnosti putem ekscepcije

neustavnosti od strane redovnih sudova samo pojedine odredbe zakona koji treba primeniti

na sporni slučaj ne primenjuju zbog toga što sud smatra da nisu u saglasnosti sa Ustavom. U

sistemu centralizovane kontrole ustavnosti od strane ustavnog suda, moguće je da budu

kasirane kako pojedine odredbe zakona tako i zakon u celini. Ako prestankom važenja

pojedinih odredaba zakona, u zakonu nisu nastale pravne praznine koje onemogućavaju

njegovu primenu, takav zakon će i dalje važiti.

Ustav Republike Srbije govori o prestanku važenja zakona u celini ("zakon...prestaje da važi

danom objavljivanja odluke Ustavnog suda"), što ne isključuje mogućnost prestanka važenja

samo pojedinih odredaba zakona za koje je Ustavni sud utvrdio da nisu u saglasnosti sa

Ustavom.

Treće pitanje je momenat otpočinjanja delovanja odluke ustavnog suda. U

decentralizovanom sistemu kontrole neustavan zakon, budući da nije saglasan sa normom

veće pravne snage je ništav. U centralizovanom sistemu, neustavni zakon nije ništav, on se

samo ukida, a to znači da se uzima da je zakon bio ispravan i primenjiv sve do momenta

objavljivanja odluke Ustavnog suda.