Fakultet za sport i turizam, TIMS

Teorijske osnove fizike kulture

Priprema za polaganje ispita:

Teorijske osnove fizike kulture Zlatko Ahmetovic

1

UVOD

U samom sreditu fizike kulture, fizikog vaspitanja, sporta i rekreacije nalazi se ovek i njegove mogunosti. oveka posmatramo kao integritet biolokih, psiholokih i sociolokih faktora. U svetu se sve vie ispoljava tendencija ka integraciji globalne kulture, pa tako i u fizikoj kulturi. Interanacionalizaciji fizike kulture, naroito doprinosi meunarodni olimpijski pokret, kao i organizacije globalnih sistema fizike kulture. Svaka nauka ima svoju istoriju i svoju teoriju, a tako i nauka o fizikoj kulturi. Kroz teoriju fizike kulture analizirae se pojave koje se javljaju kao rezultat istorijskih pojava i procesa u fizikoj kulturi. Tako emo sagledati mesto nae fizike kulture danas i pravce daljeg usmeravanja i boljeg organizovanja.

ISTORIJA FIZIKE KULTURE Istorija fizike kulture je posebna nauna disciplina istorijske nauke, sa posebnim predmetom istraivanja. Ona prouava pojavu i razvoj sredstava, organizacionih oblika, metoda, teorija i sistema fizike kulture; otkriva i utvruje osnovne zakonitosti njenog razvoja od prvih pojavnih oblika iz najstarijeg doba, pa sve do naih dana. Predmet izuavanja istorije fizike kulture je pojava i razvoj pojedinih oblika fizike kulture. Izuavanjem istorije fizike kulture otkrivamo i saznajemo zakonitost i uslovljenost pojavnih oblika fizike kulture zavisno od drutveno-ekonomskog ureenja, politike, nivoa opte kulture i drugih inilaca. U klasnim drutvima fizika kultura je imala klasni karakter, jer su ciljevi i zadaci odreivani prema potrebama vladajue klase. U robovlasnikom drutvenom ureenju postojala je samo fizika kultura vladajue klase. U feudalnom drutvenom ureenju fizika kultura dobija staleki karakter. U kapitalistikom drutvenom ureenju buroazija, kao vladajua klasa, je zainteresovana za fiziku kulturu narodnih masa, naroito u prvoj fazi razvitka kapitalistikog drutva, kada fizika kultura slui ciljevima njene politike borbe. U socijalistikom drutvenom ureenju fizika kultura je dobila novu ulogu, jer se pored zadovoljenja drutvenih potreba, teilo zadovoljenju potreba svakog pojedinca.

2

Znaaj izuavanja istorije fizike kulture ogleda se u tome to upoznavanjem toka istorijskog procesa nastanka i razvoja fizike kulture saznajemo o nastanku i razvoju pojedinih njenih pojavnih oblika - o nastanku i razvoju olimpijskih igara, sportova, modernog sporta, fizikog vaspitanja i olimpizma. TEORIJA FIZIKE KULTURE Teorija kao saznanje, odnosno sistem saznanja shvatanja o nekoj pojavi, odnosno grupi pojava zasnovan je na poznavanju njihovih zakona i ispitivanja injenica, a to predstavlja vodei faktor putokaz u sprovoenju praktinih aktivnosti.Po teoretiaru Poliu praksa raa teoriju, a teorija usmerava praksu.Teorija fizike kulture je uopteno i sistematizovano saznanje o fizikoj kulturi kao drutvenoj pojavi. U teoriji i praksi sluimo se brojnim nazivima, terminima. Da bi se izbegli nesporazumi dajemo definicije osnovnih pojmova koji se u praksi koriste. POJAM je najoptija predstava stvorena uoptavanjem posebnih, sutinskih osobina i predstavlja misaoni oblik, kojim se odreuju te sutinske osobenosti. TERMIN je jeziki izraz, odnosno oznaka odreenog pojma i u razliitim jezicima ima razliite jezike oblike za istovetne pojmove koje oznaava. Termin: FIZIKA KULTURA Fizika kultura je svesna, planska, slobodna, celishodna, stvaralaka drutvena delatnost za saznavanje i upravljanje materijalnim i duhovnim dobrima ljudskih fizikih aktivnosti, struktuiranih kao fiziko vaspitanje, sport i sportska rekreacija. Dakle, fizika kultura bi se mogla identifikovati I kao program za razumevanje fizikih aktivnosti I upravljanje promenama u prostoru fizikih sposobnosti. Prema navedenim definicijama vaspitanje je sistematsko i plansko uticanje (delovanje) na decu i omladinu sa unapred odreenim ciljem, zadacima, sadrajima i metodama na razvoj i osposobljavanje linosti za svakodnevni ivot. Pri tome se utie na razvoj svih strana linosti, odnosno na fiziku, intelektualnu, estetsku, moralnu, drutvenu i radnu komponentu. Moe se rei da je FIZIKO VASPITANJE deo opteg vaspitanja i da predstavlja svesnu, plansku, sistematsku, organizovanu aktivnost (delatnost, proces), koji putem fizikog vebanja ostvaruje zadatke postavljene u cilju stvaranja svestrano (telesno, fiziki) razvijene linosti, a time i harmonijski razvijenog lana drutva sposobnog za ivot, rad i odbranu zemlje. 3

Termin: FIZIKO OBRAZOVANJE Obrazovanje je pedagoki proces sticanja znanja, vetina i navika iz raznih oblasti nauke, umetnosti, tehnike, prakse, proizvodnje. Iz steenih znanja ostvaruju se odgovarajue vetine i navike, potrebne za ivot i rad mladih i odraslih. VETINA je steena sposobnost, spretnost i umenost brzog lakog i uspenog izvravanja neke delatnosti. SPOSOBNOST je odreeno svojstvo oveka, kojim se obezbeuje uspeno vrenje odreenih aktivnosti. NAVIKA je automatizovana vetina. Najkrae reeno FIZIKO OBRAZOVANJE je pedagoki proces i sastavni deo procesa vaspitanja, koji se sastoji iz sticanja i usavravanja motornih znanja, vetina i navika, kao i odgovarajuih teorijskih znanja iz oblasti fizike kulture.

Termin: FIZIKA VEBA Fizika veba je odreeni pokret koji ovek obavlja u cilju odravanja, razvijanja ili usavravanja svojih fizikih i funkcionalnih sposobnosti i fizikog razvoja uopte. U irem smislu fizika veba je i kretanje (skup pojedinih pokreta koji se unapred ne mogu odrediti), kojese takoe izvodi sa odreenim ciljem, kao na primer: igre, smuanje, boks, xudo, karate, rvanje i slino. Termin: FIZIKO VEBANJE Prema tome moe se rei da je fiziko vebanje proces razvijanja vetina, navika i sposobnosti, odnosno to je vie puta ponovljeno izvoenje fizikih (telesnih) vebi. Termin: IGRA Znai igra je stariji i iri pojam od sporta i kao slobodna, nagonska, spontana, neproizvodna, prijatna aktivnost primenjivana je kroz itavu istoriju u obliku slobodno izabrane zabave, a u fizikom vaspitanju se koristi od samog njegovog poetka. Termin: SPORT Sport je oplemenjena borba i takmienje, radi prevazilaenja ve postignutih rezultata, njegovo osnovno obeleje. Termin: GIMNASTIKA 4

To je racionalna kretna delatnost usmerena na razvijanje i odranje ljudskog organizma i njegovih kretnih sposobnosti. U dananjoj praksi postoji vie vrsta gimnastike: - jutarnja gimnastika, - proizvodna gimnastika, - medicinska ili korektivna gimnastika (kineziterapija), - sportska gimnastika i ritmiko sportska gimnastika. Termin: SPORTSKA REKREACIJA Sportska rekreacija je slobodno izabrana, a ne nametnuta aktivnost, koja se organizuje u slobodnom vremenu - dokolici i svojim aktivnostima i sadrajima dopirnosi odmoru, razonodi i podizanju fizikih i radnih sposobnosti graana. Termin: TRENING Trening je naroit sportsko-pedagoki i rekreacioni proces usmeren na usavravanje funkcionalnih, posebno motorikih mogunosti organizma, kao i mnogih drugih psiholokih komponenti linosti sa ciljem postizanja to boljih rezultata u odreenoj sportskoj delatnosti.

UVOD U TEORIJU FIZIKE KULTURE Uobiajeno je da se pojedini periodi razvoja ljudskog drutva pamte i belee na osnovu znaajnih drutvenih promena ili velikih otkria i dostignua u nauci, tehnici, umetnosti i drugim oblicima ljudskog stvaralatva. Druga polovina 20. veka, koji se esto naziva i vekom "nauno-tehnoloke revolucije", nosi i niz drugih epiteta, na primer: vek atomske energije, kosmikih letova, kibernetike, informatike i slino. Sigurno je, meutim, da se ovaj period s pravom moe nazvati i vekom fizike kulture ili, moda, vekom sporta. Neosporivo je da je fizika kultura upravo u ovom periodu dostigla takav nivo razvoja i takav znaaj u ivotu oveka i drutva, kakav ranije u itavoj istoriji civilizacije nije imala.

5

U svesti savremenog oveka je preovladalo uverenje da kultura linosti i drutva u celini ne moe biti potpuna bez odgovarajuih nivoa fizike kulture. U takvim okolnostima, osim drugih pozitivnih promena, osetno je poveana i panja za problemima njenog naunog osmiljavanja. Otuda danas gotovo i nema nauke i naune oblasti u kojoj se u manjoj ili veoj meri ne izuavaju i pojave iz oblasti fizike kulture, to se posebno odnosi i na njen najrazvijeniji deo - sport. Poznato je da u formiranju svake nauke trajno deluju dve tendencije: diferencijacija i integracija. Proces formiranja sistema nauka o fizikoj kulturi je dugo bio pod uticajem diferencijacije (ralanjavanja i specijalizacije znanja). Ova tendencija je uslovila pojavu velikog broja parcijalnih disciplina i ogranaka koji, posredno ili neposredno, odraavaju pojedine strane ili elemente fizike kulture i pojava u njoj. Prema podacima meunarodne asocijacije kadrovskih kola za fiziku kulturu - AIESEP, samo u nastavnim planovima visokih kola i fakulteta za fiziku kulturu egzistira preko 100 nastavno-naunih disciplina. Diferencirani pristup je, nesumnjivo, omoguio da se bitno proire i prodube pojedinana saznanja i stvore osnovne pretpostavke za nauno fundiranje i uspenije reavanje mnogih teorijskih i praktinih problema. Meutim, preterana diferencijacija oteala je sagledavanje fizike kulture u njenoj svesti ukupnosti, u njenom realnom tonalitetu. Osim toga, ova je tendencija bitno uticala na to da se ovek jo uvek izuava kao dezintegrativni sistem, odnosno skup razliitih i to nezavisnih obeleja subjekta. Doda li se ovome i injenica da su fundamentalne nauke oduvek teile nekakvoj dominaciji, onda se ne treba uditi to su se u dosadanjem razvoju nauke o fizikoj kulturi ispoljavale jednostrane tendencije u vidu biologizacije, pedagogizacije, psihologizacije, sociologizacije i slinog. U takvim okolnostima, a delom i zbog ubrzanog priliva novih informacija, sve vidnije se poinje ispoljavati i tendencija ka uoptavanju i objedinjavanju naunih znanja. U tom kontekstu, najpre se poinju razvijati teorije srednjeg obima, kao to su: teorija fizikog vaspitanja, teorija sporta, teorija sportske rekreacije i drugo. Istorijski uzev, najranije su se poela formirati znanja o osnovama fizikog vaspitanja - teorija fizikog vaspitanja. Tome je najvie doprinela injenica da je fiziko vaspitanje uvek bilo i ostalo osnovna forma usmerenog korienja fizike kulture u optem sistemu vaspitanja i obrazovanja mladih. Poto je ponikla na osnovama takve prakse, teorija fizikog vaspitanja se razvijala u neposrednoj vezi sa pedagogijom. Zahvaljujui tome ona je relativno rano stekla status naunopraktine discipline pedagokog karaktera.

6

Drugi ogranak naunih znanja, koji se takoe relativno rano osamostalio, jeste teorija sporta. Katalizator njenog ubrzanog razvoja, osobito u poslednjoj deceniji, predstavlja izvanredno brzi uspon vrhunskog sporta (sportskih dostignua). Vrhunski sport je postao svojevrsni gigantski laboratorij u kome su skoncentrisani ogromni istraivaki potencijali usmereni na iznalaenje novih puteva za optimalni razvoj i ispoljavanje ljudskih mogunosti. Pojava i ubrzani razvoj novih pojavnih oblika i usmerenja u delatnoj sferi fizike kulture otvorili su i mnogo novih pitanja, pre svega praktinog, ali i teorijskog karaktera. Mnoga od ovih pitanja spontano su se infiltrirala u teoriju fizikog vaspitanja, premda su u veini sluajeva izlazila iz okvira njenog predmeta. Ukoliko bi se ova tendencija nastavila, ona bi bez sumnje dovela do dekonkretizacije i destrukcije teorije fizikog vaspitanja. Sve ovo jo vie istie potrebu za formiranjem jedne uistinu integrativne naune discipline, iji bi zadatak bio da celovito osmiljava sutinu i integritet mnogovrsnih pojava, veza i odnosa u fizikoj kulturi, odnosno discipline koja se ne bi zatvarala u granice svojih pojedinih oblika, strana ili funkcija. Radi se, svakako, o disciplini iji bi predmet trebalo da bude samo ono to je zajedniko, sutinski opte, to razliite strane fizike kulture, njene pojavne oblike i usmerenja povezuje u jedinstvenu celinu. Ideja o formiranju jedne takve naune discipline ranoje je prihvaena i u naoj zemlji. Ve u prvim godinama svog rada, Fakultet za fiziku kulturu u Beogradu (ranije Dravni institut za fiziku kulturu) uvrstio je u svoj nastavni plan i predmet pod nazivom Teorija fizike kulture. Na alost, ovaj nastavni predmet se nikada nije izdigao na nivo naune discipline. tavie, u tom i takvom statusu teorija jo i sada nije otkrila svoj pravi put, svoj autentini sadraj i predmet. Ona se uglavnom svodila na biranje otkria i znanja i za druga periferna pitanja. Kao takva, ona objektivno nije ni mogla da otkrije dijalektiku zakonitost interakcije dejstvujuih biomehanikih, fiziolokih, psiholokih, sociolokih i dugih faktora. Poznato je, meutim, da nauka istinski poinje "kada se opta naela moraju podvrgnuti probi injenica i kada se praktini problemi i teorijski odnosi koriste za manipulacije sa stvarnou u ljudskoj akciji".

7

Zaostajanje i nedovoljna efikasnost teorije upravo su bili i osnovni povod za sve ee osporavanje njenog naunog identiteta. Pobornici kineziolokog pravca u nauci o fizikoj kulturi, na primer, smatraju da se funkcija integracije naunih znanja o fizikoj kulturi ne moe poveriti teoriji fizike kulture, poto ona navodno nema status nauke niti ima uslova da to postane. Pristalice ovog pravca, naime, smatraju da je teorija samo prednauna faza u razvoju nauke, da se ona slui preteno spekulacijama, te da spekulativni pristup ne moe da rei ni jedan nauni problem. Iz istih razloga, na nekim naim fakultetima teorija je ukinuta ak i kao nastavni predmet. Jasno je da se ukidanjem predmeta bitno ne umanjuje objektivna potreba i nunost postojanja i daljeg razvoja teorije fizike kulture kao nauke, jer kako istike Malinovski "teorija koja je promaila, mora se ispraviti otkriem zato je omaila". Ne ulazei u etimologiju same rei "teorija", premda bi se i sa tog aspekta mogla oboriti teza o navodnoj nenaunosti teorije, neosporno je da u sadanjem trenutku i na sadanjem nivou svog razvoja teorija fizike kulture zaista nije u stanju da nae reenje za mnoge protivurenosti koje se raaju zajedno sa raanjem novih i sve sloenijih potreba, ciljeva, sadraja i oblika ovekove aktivnosti u fizikoj kulturi. Sasvim je izvesno da njena sadanja nemo nije posledica njene apriorne nenaunosti, ve vie i prvenstveno posledica njenog trajnog zapostavljanja i pogrenog usmeravanja. Predugo je, ini se, zanemarivana injenica da se nastale protivurenosti ne mogu reiti bez revolucionarnog preobraaja drutvene svesti u pogledu shvatanja odnosa izmeu fizike kulture, fizike i duhovne aktivnosti oveka u fizikoj kulturi, mehanikog vebanja i slobodnog stvaranja, individualnih i drutvenih potreba, itd. Takav preobraaj se nije ni mogao ostvariti bez revolucionarne teorije fizike kulture, bez temeljnog poznavanja njenog funkcionisanja i razvoja. Na osnovu svega to je izloeno, vidi se da je opredeljenje za teoriju fizike kulture opravdano te da bi svako odlaganje u njenom formiranju vodilo ka jo veem zaostajanju, sa brojnim negativnim posledicama. Upravo iz tih razloga, celokupno dalje izlaganje orijentisano je pre svega u pravcu reafirmacije ideje o potrebi i nunosti postojanja jedne takve naune discipline.

PREDMET, ZADACI I ZNAAJ TEORIJE FIZIKE KULTURE

8

Uslovno i u najirem smislu, teorija fizike kulture se moe predstaviti kao sveukupnost znanja koja su ponikla i razvijala se kao teorijska refleksija ovekovog iskustva u fizikoj kulturi, odnosno znanja koja na odreeni nain reflektuju celokupno iskustvo i praksu fizike kulture. Poznato je da su se znanja o fizikoj kulturi formirala u okvirima razliitih naunih oblasti i disciplina. Svaka od tih disciplina bavi se samo delom ukupne problematike ili, pak, jedne te iste pojave i fenomene izuava sa samo jednog aspekta (morfolokog, fiziolokog, psiholokog, sociolokog i dr.). Drugim reima, svaka od tih disciplina ima svoj sopstveni predmet i delokrug pitanja i problema kojima se bavi, to bitno opredeljuje i nivo uoptavanja i generalizacije naunih saznanja. Prema tome, da bi se napravila distinkcija izmeu teorije fizike kulture i drugih naunih disciplina i odredilo njeno mesto u ukupnoj strukturi nauka o fizikoj kulturi, neophodno je da se utvrdi njen predmet i okviri problema kojima se ona bavi, odnosno njen predmetni sadraj. Da bi se izbegli nesporazumi, valja napomenuti da i sam termin "teorija" ima razliito znaenje. U uem smislu, ovim terminom se uobiajeno oznaava "opti princip poduprt znatnim brojem podataka, a koji se predlae kao objanjenje za neku grupu fenomena" ili "iskaz odnosa za koje se veruje da preovlauju u obimnoj masi fakata" i slino. U nekim sluajevima, ovim terminom se oznaava i apstraktni princip za koji se smatra da se ne moe primeniti u praksi". U irem smislu terminom "teorija" uobiajeno se oznaavaju opte teorijske discipline u kojima se kompleksno objedinjuje itav niz uzajamno povezanih ideja, principa i koncepcija koje se odnose na odreenu disciplinu, odnosno predmet kojim se ona bavi (teorija knjievnosti, teorija pedagogije, teorija umetnosti i slino). Jasno je da se ovom prilikom spomenuti termin primenjuje u irem znaenju (teorija kao integrativna disciplina). Osim toga, treba uzeti u obzir i injenicu da u sadanjoj strukturi nauke o fizikoj kulturi egzistira itav niz naunih disciplina koje su veoma bliske teoriji fizike kulture i koje se esto s njom poistoveuju. To su, pre svega, specijalne teorije - teorije srednjeg obima meu koje spadaju: teorija fizikog vaspitanja, teorija sporta, teorija sportske rekreacije, teorija motorike (antropomotorika) i neke druge teorije.

9

Za razliku od ovih disciplina, predmetno ogranienih na pojedine aspekte, strane ili podruja fizike kulture, teorija fizike kulture je ve po svom interesnom opredeljenju vie uoptena, integrativna disciplina. NJen osnovni zadatak je da otkriva ono to je sutinski opte, odnosno ono to dozvoljava da se stvori celovita slika o objektu kojim se ona bavi (fizika kultura kao sloena, integralna celina) i osmisle njegova fundamentalna obeleja, svojstva i zakonitosti koje izlaze iz okvira parcijalnih naunih disciplina. To nije prosto preuzimanje ili sumiranje znanja iz drugih naunih disciplina, ve integracija u punom smislu te rei, to jest objedinavajue izdvajanje njihovog opteg smisla bez ega se ne moe shvatiti celina. Znaajno je pritom napomenuti da celina uvek pretpostavlja neto vie od prostog zbira delova i da se stoga spoznavanje celine ne moe svoditi samo na spoznavanje njenih delova. Po svom osnovnom sadraju, teorija fizike kulture je prvenstveno drutveno humanitarna nauka, jer se u sreditu njene panje nalazi ovek i socijalni faktori njegovog razvoja. Istovremeno, ona ukljuuje sadraje iz prirodnih nauka, s obzirom da je primarno orjentisana na izuavanje fizike kulture kao specifinog faktora usavravanja prirodnih svojstava i sposobnosti oveka, optimalizacije njegovog fizikog stanja i fizikog razvoja. Dakle, teorija fizike kulture osmiljava osnovne komponente, sutinska svojstva i veze koje razliite strane fizike kulture spajaju i objedinjavaju u jedinstvenu celinu, otkriva fundamentalne prirodne i socijalne osnove fizike kulture, a takoe i njene mnogobrojne veze sa drugim stranama kulture i na toj osnovi formulie opte zakonitosti funkcionisanja, svrsishodnog korienja i razvoja u konkretnim uslovima i okolnostima. Teorija se moe predstaviti kao organski povezan sistem autentinih znanja o fizikoj kulturi, njenim karakteristikama, strukturi i funkcijama i svemu to odreuje granice njenog unutranjeg bia i njeno mesto u drutvenom ivotu, u drutvenoj stvarnosti i uopte. Sve to ne znai da se teorija fizike kulture, kao i druge iroko uoptene teorije, svodi na sumiranje rezultata iz drugih disciplina sa kojima je povezana, niti da treba poput nekog velikog skladita da deponuje celokupnu grau iz tih disciplina. Teorija izdvaja i objedinjuje samo ono to proistie iz njenog sopstvenog predmeta, ono to je sutinski i opte i to omoguuje da se stvori potpuna slika o objektu koji istrauje. Logino je da se ona oslanja na granine nauke samo u meri koju dozvoljava razvoj tih disciplina, posebno sa aspekta odreene problemske orijentacije. ZNAAJ TEORIJE FIZIKE KULTURE

10

Kao nauna disciplina, teorija fizike kulture ima viestruki znaaj - spoznajni, metodoloki, praktini. Otkrivajui objektivne zakonitosti funkcionisanja i razvoja fizike kulture, ona omoguavaju da se dublje pronikne u praksu, da se shvati sutina i smisao odreenih pojava i tendencija, da se odvoji bitno od nebitnog, neophodno od sluajnog, progresivno od zastarelog i ve prevazienog, itd. U odnosu na praksu, dakle, teorija se ne javlja samo kao ono sto bi treba otkriti, proveriti ili dokazati ve kao njen bitni sastojak, kao "njena subjektivno - spoznajna strana kojom se odraava objektivna stvarnost, kojom se ulo u razumevanje njenih objektivnih zakona i na taj nain omoguilo praktino menjanje stvarnosti". U celini uzevi, znaaj teorije moe se razumeti samo onda ako se ona posmatra uporedo i u najtenjoj vezi sa praksom. Kao to to prethodna analiza pokazuje, teorija usavrava i unapreuje praksu, pokazuje joj kuda i kako da ide, dok praksa raa teoriju tako da u neprekidnom toku razvitka jedna drugoj moguuju dalje usavravanje. Drugim reima, praksa je osnova iz koje izrasta teorija, odnosno primarno izvorite njenih spoznaja, ali i primarni kriterijum njene istinitosti. U odnosu na druge, manje uoptene discipline (teorije srednjeg obima), teorija fizike kulture ima i znaajnu metodoloku funkciju. Oslanjajui se na filozofsku metodologiju i intergrativne rezultate saznanja u irokoj sferi sopstvenog predmeta, ona omoguuje formiranje jedinstvene opte naune metodoloke koncepcije na osnovu koje se mogu prouavati razliite forme, vidovi i usmerenja fizike kulture, ukazuje na osnovne pravce i mogunosti korienja njihovih strukturnih osnova, njihove funkcije zakonitosti njihovog uzajamnog delovanja u drutvu. Ovome svakako treba dodati da teorija fizike kulture, kao i svaka druga disciplina sa naglaenim ideolokim sadrajem, ne moe biti nepristrasan registrator injenica i zakonitosti koje izuava. Ona je duna da dosledno prati i na najneposredniji nain izraava opta drutvena opredeljenja i stremljenja u oblasti koju predmetno pokriva. Na taj nain teorija se javlja i kao znaajan faktor ideolokog usmeravanja fizike kulture i njenog efikasnijeg usklaivanja sa drutvenom stvarnou. Kao nastavna disciplina, teorija fizike kulture takoe ima viestruki znaaj. Uz dosta razloga, slobodno moemo rei da je ona osnovni opteteorijski profilirajui predmet profesionalnog obrazovanja strunjaka u fizikoj kulturi. NJen prvorazredni znaaj je u tome to ona presudno utie na formiranje profesionalnih pogleda i ubeenja ("profesionalni kredo") od kojih u velikoj meri zavisi dalji razvoj i stvaralaki domet buduih strunjaka.

11

Uloga teorije u obrazovanju buduih strunjaka nije samo u tome da ih naorua odreenim fondom teorijskih znanja i injenica ve i da ih osposobi za iroko osmiljavanje njihove profesionalne delatnosti. Izmeu ostalog, oni moraju biti osposobljeni da u svakoj pojedinanoj pojavi mogu razaznati i njenu optu sutinu, njenu povezanost i uslovljenost sa drugim pojavama i sl. Drugim reima, teorija treba da pomogne da se lake snalaze u mnotvu veoma sloenih veza i odnosa koji deluju u fizikoj kulturi i da pri tom uvek imaju na umu da svaki onaj "ko se povede sa praksom bez teorije, taj je kormilar koji se ukrca na brod bez kormilara i kompasa i nikad nije siguran kuda plovi" (Leonardo da Vini). PROBLEMI METODOLOGIJE Uobiajeno je miljenje da se nauka prepoznaje po metodama kojima se slui. Postoje i miljenja da se nijedna nauka ne moe u potpunosti razmahnuti ukoliko se u njoj ne razvije i usavri svojstveni istraivaki aparat (sveukupnost sredstava i metoda naunog saznavanja). Za teoriju fizike kulture, za njen bri razvoj i osamostaljenje, razvoj samosvojne metodologije takoe je jedan od bitnih inilaca. Na alost, u njenom dosadanjem razvoju ovom pitanju se nije posvetila dovoljna panja. Zbog toga je naa teorija na nivou deskripcije i spekulativnog tumaenja odreenih pojava i tendencija u fizikoj kulturi. Brojna nauna istraivanja sprovedena u nas vie su bila orijentisana na pitanja vezana za strukturu psihosomastkog statusa sportiste ili nekih drugih subjekata, na transformaciju pojedinih obeleja psihosomatskog statusa i slino, a manje ili nikako na osvetljavanje onih elementarnih pitanja iz domena teorije fizike kulture. Osim toga, ova istraivanja imala su preteno induktivno-empirijska obeleja. Zanemarena je injenica da je fizika kultura, pre svega drutvena delatnost graena na prirodnim osnovama. U prouavanju drutvenih pojava i procesa, pak, empirijski pristup nije primenljiv jer se njime te pojave ne mogu prouavati u "konkretnim drutvenim odnosima i dinamikim ivotnih uslovima koji su ih nainili onakvim kakvi jesu" (Marks). Na takvu opasnost ukazivao je i Malinovski u naunoj teoriji kulture. "Nema sumnje da smo se u sadanjoj krizi nae civilizacije uspeli na vrtoglave vrhunce u mehanikim i hemijskim naukama, istim iprimenjenim, i na podruju materijalistike teorije i mehanikog ininjerstva. Meutim, nemamo vremena i zakljuaka humanistikih umovanja (i ne potujemo ih) niti u valjanost drutvenih teorija". "Danas nam je preko potrebno - nastavlja Malinovski - da uspostavimo ravnoteu izmeu hipertrofiranog uticaja prirodnih nauka i njihove primene, s jedne strane i zaostalosti drutvenih nauka sa stalnom nemoi organizacije funkcionisanja drutvenih mehanizama, s druge". 12

Interesantna je i pouna jo jedna misao Malinovskog. Razvijajui svoju naunu teoriju kultureon, izmeu ostalog, istie: "Drugi razlog to sam se tako eksplicitno bavio minimalnom definicijom nauke jeste to, to je na sasvim novom podruju istraivanja kakva je kultura, jedan od najpogubnijih postupaka pozajmljivanje metode od neke druge, starije i bolje uspostavljene discipline. Organska poreenja i mehanike metafore, verovanje da brojenje i premeravanje definie granice izmeu nauke i neobaveznog prianja - sve to i mnogi drugi trikovi pozajmljivanja i oslanjanja na drugu disciplinu, priinili su sociologiji vie tete nego koristi". Iz istih razloga, istaknuti teoretiar B. Poli takoe istie da "jednostrana empirika istraivanja vuku praksu fizike kulture u konzervativni pozitivizam koji obino postaje paravan za prikrivanje nesposobnosti ili nespremnosti da se logikim teorijskim prouavanjem problema nalaze prava reenja. Gubi se iz vida da se do naunih injenica moe doi i teorijskom kreacijom, stvaralakim povezivanjem svih raspoloivih injenica i znanja sa drutvenom stvarnou". Moemo se sloiti i sa konstatacijom istog autora "da se proceszii i pojave u fizikoj kulturi mogu objasniti samo otkrivanjem dijalektike interakcije empirikim putem saznatih injenica i teorijske kreacije". Oigledno je, naime, da nauka o fizikoj kulturi, pa i teorija, mora obezbediti novu metodologiju koja bi obezbedila jedinstven empirijsko-teorijski pristup koja bi vie vodila rauna o tome da empirija i teorija ne mogu biti elementi jednake teine, jer se ne radi o otkrivanju injenica kao takvih ve o stvaralakom naporu da se menja postojee stanje. Ovome emo dodati i jednu misao Malinovskog:"Naa minimalna definicija podrazumeva da je prvi zadatak svake nauke da spozna legitimni predmet. Ona mora da prosledi do metoda tane identifikacije ili izdvajanje bitnih inilaca svog procesa. To nije nita drugo do uspostavljanje optih zakona i koncepata koji takve zakone otelovljuju. Ovo, naravno, podrazumeva da svako teorijsko naelo mora biti prevodljivo u metodu posmatranja i, opet, da pri posmatranju moramo briljivo slediti linije nae konceptualne analize". Na kraju, Malinovski istie: "Neprestano empirijsko proveravanje i prvobitno zasnivanje naune teorije i iskustva, oigledno ine samu sutinu nauke" Shodno ovim razmiljanjima, u novijoj svetskoj literaturi sve vidnije se ispoljava tendencija ka integraciji naunih metoda i pristupa to je, bez sumnje, posledica sve ireg povezivanja i meusobnog proimanja razliitih nauka. Danas gotovo i nema metoda za koje bi se sa sigurnou moglo rei da pripadaju samo jednoj ili drugoj naunoj oblasti. 13

U jednoj raspravi o karakteru metoda u teoriji fizike kulture poznati ruski teoretiar L. P. Matvejev istie: "Premda to zvui paradoksalno, ali se moe rei da specifika metoda istraivanja u takvim naunim oblastima kakva je teorija fizike kulture je upravo u odsutnosti uske specifinosti (kao iskljuiva pripadnost pojedinim naunim granama)."Po njegovom miljenju, osnovni metodiki arsenal treba da ine "integrativne optenaune forme i metode saznanja". Pod "integrativnim" misli se na metodoloke instrumente koji su prilagoeni tako da na kraju krajeva obezbede sintezu saznanja i to tako da konani rezultat adekvatno odraava celovistost objekata koji se istrauje tj. da kvalitativno odvoji celinu od njenih sastavnih delova. Osim uobiajenih i iroko primenjivanih metoda, pristupa i istraivakih tehnika (kao to su apstrakcija, analiza i sinteza, indukcija i dedukcija, logiko-matematike metode, teorijskokibernetike i druge), u teoriji fizike kulture neto vie od ostalih koriste se i takozvani "sistematski pristup" i "teorijsko modeliranje" (ili modelovanje). SISTEMSKI PRISTUP Prvostepeno znaenje u metodologiji sistematskog pristupa pridaje se kategoriji "celina". Pritom, celina se tumai s pozicije "paradoksa sveukupnosti", koji je ve odavno formulisan, premda dugo nije privlaio panju u konkretnim naukama. NJegova sutina ukratko se moe izraziti u stavu: "celina je vie nego suma delova koji u nju ulaze". Moe se rei i tako: "glavno to karakterie celinu odsustvuje u njegovim delovima uzetim pojedinano". U skladu s tim, pod sistemom u sistemskom pristupu podrazumeva se "zakonomerno regulisana sveukupnost elemenata meusobno povezanih tako da obrazuju neku integralnu celinu koja se ne svodi na svoje delove". Pojam "sistem" pritom se ne odnosi samo na pojedine objekte, kako se na prvi pogled moe pretpostaviti, ve i sistemske komplekse koji se javljaju kao spoj razliitih i u isto vreme organski meusobno povezanih i uslovljenih objekata pojava procesa (npr. sistemi tipa: organizam - sredina; fiziki razvitak - fiziko vaspitanje; fizika kultura - forme ivotne delatnosti drutva i tako dalje). Prirodno je, dakle, da centralna panja u sistemskom pristupu mora biti orjentisana na otkrivanje integrativnih faktora koji obrazuju sistem tj. svojstva i veze pomou kojih se elementi objedinjuju u celinu, dajui im sistemski karakter i koje predstavljaju u njemu ono to celinu odvaja od njenih delova. Delovi celine pri takvom pristupu ne razmatraju se odvojeno jedni od drugih i ne kao konani cilj saznanja, ve samo kao strane celine, objedinjene njenom strukturom i zakonitostima funkcionisanja. Pojedinano, tj. sami za sebe, oni se mogu analizirati samo onda kada je to neophodno da bi se shvatila osnova obrazovanja i funkcionisanja sistema. 14

Iako jo nije temeljno razraen konkretni metodiki aparat za primenu ovog pristupa u teoriji fizike kulture, oigledno je da je on vema prikladan i da e stoga u budunosti imati sve vei znaaj. Ve i sama polazna ideja sistematskog pristupa, naime, garantuje na izvestan nain da se razliite strane, forme i funkcije fizike kulture celovito analiziraju, kako bi se stekla to vernija slika o njenom jedinstvu, totalitetu. Jasno je, meutim, da se primena sistematskog pristupa ne sme ograniiti na razmatranje sistema kao relativno stabilnih struktura, jer bi se tada on sveo na "sistemsko-strukturni pristup", koji ni izdaleka ne odraava sve znaajke i sutinu sistemskog pristupa. Da bi se to izbeglo, pojedini autori preporuuju da se sistemski pristup primenjuje u kombinaciji sa istorijsko-logikim (genetikim) pristupom koji obavezuje da se odreene pojave i procesi posmatraju i analiziraju u njihovoj razvojnoj sveukupnosti (nastanak, menjanje, tendencije). TEORIJSKO MODELIRANJE Osim sistemskog pristupa, u teoriji fizike kulture esto se primenjuje i "teorijsko modeliranje". Ovaj pristup pretpostavlja konstruisanje ili izbor nekog "modela" objekta koji se istrauje (analoga, neeg slinog, uproene kopije) i operisanja s njim da bi se dolo do nekih saznanja koja se po analogiji mogu preneti na reprodukovani objekat odnosno original. U teorijskim istraivanjima obino se koriste specifini oblici modeliranja kao to su: informacioni (verbalni, opisni), grafiki (crtei, eme, grafikoni) i logiko-simboliki (matematiki, kibernetiki) modeli. U sadanjem trenutku, modeliranje je najee vezano sa korienjem matematikih modela, posebno statistikih. Objekti modeliranja mogu biti: pojedini parametri fizike pripremljenosti koja se postie kroz usmereno delovanje pojedinih faktora fizike kulture; odnosi izmeu tih faktora i dinamike fizike pripremljenosti; njihova struktura; pojedine strane procesa fizikog vaspitanja; dinamika nekih pokazatelja razvoja fizike kulture i mnogi drugi. Neposredno operisanje takvim objektima u njihovom prirodnom obliku (ili eksperimentisanje njima) je teko, a u nizu sluajeva gotovo nemogue. Zamenjujui sloeni objekat, "modelom" koji ga reprodukuje u uproenoj formi i istovremeno ima s njim neto opte, istraivau se prua mogunost da stvori neke predstave o svojstvima i odnosima objekta, ak i ako se on ne moe neposredno posmatrati. Jasno je, ipak, da se sve ono to se istrauje u fizikoj kulturi ne moe podvesti pod modeliranje zato to su metodoloke osnove ovog istraivakog pristupa jo uvek nedovoljno razvijene. Sigurno je, meutim, da e ubrzani razvoj nekih ogranaka matematike i matematike logike, teorije izomorfizma, sistema i teorija ekstrapolacije, a posebno i sve ira primena raunara, veoma brzo otvoriti prostore za primenu modeliranja u svim naunim oblastima, pa i u teoriji fizike kulture. 15

DEFINICIJA FIZIKE KULTURE U strunim i naunim krugovima termin "fizika kultura" je predmet mnogih nesporazuma i nedoumica. Postoji miljenje da ovaj termin sadri idealistiku podelu oveka na "fiziku i duhovnu prirodu". S druge strane, postoji miljenje da iz ovog izvedena kovanica - fizika kultura i sport implicira podelu na dve kulture - fiziku i sportsku. esto se zato postavlja i zahtev da se ovaj termin zameni drugim, prikladnijim i irim, koji bi obuhvatio "sve ono to je zajedniko igri, sportu, gimnastici i drugim oblicima fizike kulture i to karakterie osnovne intencije drutva u ovoj oblasti" (Poli, 1980). Dileme oko termina "fizika kultura" mogu se zapaziti i u drugim zemljama u kojima se ovaj termin inae koristi u neto drugaijem znaenju. Poljski teoretiar Kravik u polemici ovom terminu smatra da bi se cela ova oblast drutvene delatnosti mogla nazvati "telesnom" ili "somatskom" kulturom. Istovremeno, on smatra da bi uvoenje novog termina u ovom trenutku bilo necelishodno i to iz tri razloga: prvo, teko je iskljuiti iz naunog i svakodnevnog jezika opredeljenje koje je ve steklo pravo graanstva (fizika kultura); drugo, ve i prosta intuicija sugerie da fiziku i telesnu kulturu treba shvatiti kao sinonime; tree, koristei kategoriju "somatska kultura" neizbeno se zanemaruje ovekova sredina koja ima sutinski uticaj na njegovo zdravlje i somatski status. U engleskom jeziku termin "fizika kultura" se ee koristio krajem 19. i poetkom 20. veka, ali preteno kao sinonim za "fiziki trening". U tipologiji delatnosti u sferi kulture amerikog teoretiara Pola afera, pored niza drugih vidova kulture - aristokratske, nacionalne, religiozne, socijalne, naune, ekonomske i slinih, spominje se jo i fizika i rekreaciona kultura. U veini sluajeva, meutim, u amerikoj literaturi termin "fizika kultura" se moe smatrati analogom termina "fiziko vaspitanje", "sport" ili "sportska" odnosno "fizika rekreacija".

16

U celini uzevi, sadanje okolnosti u vezi sa terminom "fizika kultura" nedvosmisleno istiu potrebu da se o njemu i ovom prilikom neto podrobnije raspravi, dakako bez pretenzija da se o tome da i konani stav. Sam termin "fizika kultura" ponikao je iz otpora na jednostrani "skolastiki intelektualizam", iz otpora prema jednostranom isticanju "kulture duha" 8. i 9. veka. U poznatom delu "Uber Pedagogik" Kant istie: "Obrazovanje due moemo u izvesnom smislu zvati fizikim, kao obrazovanje tela. Ovo fiziko obrazovanje duha se razlikuje od moralnog i time to je ono usmereno na slobodu, dok je moralno orijentisano jedino na prirodu". U istom delu, Kant nastavlja: "Fizika kultura duha deli se na slobodnu i skolastiku. Slobodna je u stvari igra, skolastika naprotiv priprema za zanimanje; kod slobodne se vaspitanik samo prati, dok je kod skolastike pod prinudom. Skolastika kultura je rad, njoj treba da prethodi sloboda jer ona pogaa ovekove vie sile, nie sile se uvek kultiviu uz vie i uvek u odnosu na vie." Inae, re "fizika" ovde ima znaenje koje joj je dao Platon ... ona oznaava ljudsku prirodu i upozorava na prirodne zakone kojima podlee ljudski organizam. Re "kultura" ukazuje na osveeno i osmiljeno aktivno usavravanje ljudske linosti. "Kada govorimo o fizikoj kulturi - istie Poli - onda re "fizika" treba da nas podsea na materijalnu prirodu oveka ije telo i njegovo kretanje postaju sredstvo i objekat svojevrsne fizike aktivnosti, dok nas re "kultura" upozorava na oveka kao drutveno i humano bie koje je subjekt i svrha i cilj vlastitog stvaralakog angaovanja u toj aktivnosti". Ove dve komponente su na svojevrstan nain integrisane u takve oblike ljudske delatnosti kao to su igra, sport, gimnastika, ples, turistika i slino. Prelaskom na podruje fizike kulture ovi oblici nisu vie samo fizike aktivnosti u biolokom smislu, ve postaju ljudske delatnosti tj. produhovljene i osmiljene aktivnosti. Taj prelazak znai prevazilaenje prirode i pojavu novog sloja s kojim bioloki sloj u oveku dobija nove mogunosti (Pavievi, V.): "Materijalno-fiziki element u igri, sportu, gimnastici i drugim oblicima dobijaju svoju kulturnu vrednost, pod uslovom da ih prate odgovarajue duhovne vrednosti. Sportskotehniki rezultat u igri, sportu i gimnastici i druge motorne vetine postaju "materijalni medijum za ostvarivanje duhovnih vrednosti i pruaju mogunost realizacije ljudskog duha a ne animalne prirode" (Foht, I.).

17

Tako shvaen pojam "fizika kultura", dakle, ne ograniava se samo na telesne vetine, to nije samo dobro zdravlje i slino, "to je odreen ljudski odnos prema vlastitoj fizikoj prirodi i vlasti razuma nad telom". Sasvim je izvesno da e igra, sport, gimnastika i drugi oblici biti blie ovekovoj ljudskoj sutini i njegovom kulturnom stvaranju ukoliko su vie osloboeni jednostranog pritiska njegovih utilitarnih potreba. Dakle, fizika kultura je gotovo uvek i jedan oblik preobraavanja i menjanja stvarnosti, u cilju zadovoljavanja vlastitih potreba i mogunosti za zamiljenu realizaciju elja i snova, i oblik u kome e trajati vrednost ivota, to je svojstveno svakoj kulturnoj delatnosti. Sasvim je izvesno da svako veliko sportsko ostvarenje u sutini predstavlja idealnu, ali i realno ostvarljivu novu ljudsku i oveju mogunost i vrednost. Oigledno je da se ne moe prihvatiti jednostrano etatistiko tumaenje fizike kulture kao celokupnosti istorijskog naslea i dostignua oveanstva na podizanju zdravlja, usavravanju fizikog statusa i fizikih sposobnosti i sl. Moramo se sloiti zato sa Poliem kada kae: "Mi shvatamo fiziku kulturu pre svega kao svesni napor da se pronau najefikasniji putevi da se doe do onoga emu oveanstvo tei. Fiziku kulturu prema tome treba shvatiti kao sistem specifinih oblika fizikih aktivnosti koje slue stvaranju ljudskih vrednosti i preko njih stvaranju oveka kao nove vrednosti." U tumaenju pojma "fizike kulture" teite je mahom na procesu objektivizacije duhovnih vrednosti koje ovek realizuje u toj specifinoj aktivnosti. Oito je da se samo iz odgovarajue duhovne aktivnosti moe razviti moralno, estetsko ili drugo stanje, a ne iz isto fizikog. Prema tome, primedbe i nedoumice oko termina su dobrim delom opravdane jer pridev "fizika" kojim se objanjava specifinost ove kulture, uistinu ne odrava pravi smisao i sutinu aktivnosti koje se u toj delatnosti realizuju. Sigurno je, meutim, da zamenjivanje neadekvatnog termina jo manje adekvatnim, kao to je na primer "sport", moe izazvati jo ve tekoe i nesporazume. Reenje bi, ini se, trebalo traiti u temeljnijoj analizi cele ove delatnosti i otkrivanjem inilaca i zakonistosti koji bi realno odravali i samu sutinu pojma. Sve ostalo je stvar konvencije i korektnog potovanja te konvencije.

18

OSNOVNI ASPEKTI POJMA Oigledno je da u dananjem smislu znaenja iza termina "fizika kultura" ne stoji neka prosta, jednostavna pojava. Da bi se ovaj termin adekvatno odrazio u opti pojam, nuno je da se razree mnoge tekoe gnoseoloke, fomalnologike, semantike i druge prirode. Tekoe su vee jer se i opti pojam "kultura" nalazi u fazi intenzivnog preosmiljavanja, preciziranja i jo nije stekao optepriznato odreenje kojim bi se izrazili osnovni rezultati njegove savremene interpretacije. Sasvim je izvesno da se u teoriji fizike kulture ne moe polaziti od pretpostavke da se sabiranjem injenica o pojedinim sastavnim delovima - elementima fizike kulture, moe doi do neke vie forme uoptavanja. Da bi nalazi teorije bili uistinu teorijski odraz stvarnosti, ona mora da sadri i uoptava saznanja o zakonitostima fizike kulture uzetim: - u njihovoj celini i ralanjenosti; - u njihovoj oformljenosti i dinamici promenljivosti; - u dijalektikom jedinstvu i protivurenosti; - u mnogostrukosti uzajamnog delovanja sa drugim objektima; - u njenoj uslovljenosti socijalnim ciljem. Na taj nain, fizika kultura se ne moe objasniti ni kroz izdvajanje pojedinih njenih strana ili pojava, ni posredstvom slaganja aspekta, ve samo na osnovu uoptenog saznavanja njenih zakonitosti. Drugim reima, ona se mora objasniti kompleksno, u najirem i optem znaenju kao element koji genetski i funkcionalno ulazi u socijalnu celinu. Sam termin "fizika kultura" kao to je reeno, nije jednoznaan. U savremenoj literaturi i jezikoj upotrebi termin je dobio veoma iroko znaenje obuhvatajui tako i optu sferu ljudske delatnosti i njene raznovrsne rezultate koji predstavljaju vrednosti za linost i drutvo. Otuda se i ne moe rei da je ovaj termin uopte lien odreenosti. Ako se izuzmu neke pojmovno-terminoloke nekorektnosti, moe se ipak rei da u osnovi razliitih smisaonih aspekata pojma "fizika kultura" lei realna mnogostranost onih pojava, svojstava i odnosa, koji na ovaj ili onaj nain nalaze svoj odraz u ovom pojmu. Moe se dakle postaviti pitanje: ta treba uzeti kao osnovno odreenje fizike kulture? Da bi se dolo do odgovora moraju se analizirati i neki opti pojmovi, u prvom redu pojmovi sa kojima je fizika kultura u najneposrednijoj vezi, a to su "kultura" i "fiziki razvoj oveka".

19

Pri korienju pojma "kultura" obino mu se suprotstavlja pojam "priroda" posmatrajui ih u izvesnom smislu kao protivurenosti. Pod "prirodom", kao to je poznato, podrazumeva se sve ono to postoji po prirodnim zakonima - nezavisnim od oveka i onim to se smatra delom njegove delatnosti. U pojave kulture, ubrajaju se produkti, rezultati i naini preobraajne delatnosti oveka i drutva, odnosno delatnosti usmerene na preobraavanje prirode radi zadovoljavanja ljudskih potreba. U procesu razvoja kulture vremenom su se ravili i postali njen sutinski deo i takve forme i vidovi delatnosti koje su specijalno usmerene na usavravanje samog oveka, na preobraavanje njegove sopstvene prirode. Upravo u te forme, odnosno komponente kulture moemo uvrstiti i fiziku kulturu. Za razliku od stihijskih procesa razvoja u prirodi, razvoj prirodnih kvaliteta oveka postao je predmet svesnog i strogo usmerenog delovanja, upravljanja, usavravanja, to obezbeuje i postojanje specijalnih delova ili ogranaka kulture koji su na to usmereni. Fizika kultura, kao jedan od ogranaka kulture, ne deluje neposredno na predmete spoljanje prirode ve na odreene kvalitete, svojstva i sposobnosti samog oveka koje su steene u vidu prirodnih dispozicija i koje se prenose u naslee (kao genetske pretpostavke razvoja) i istovremeno se razvijaju u toku ivota pod uticajem uslova ivota, aktivnosti i vaspitanja. Fizika kultura je veoma tesno povezana sa fizikim razvojem oveka. Pod tim se podrazumeva zakonomeran proces stvaranja, formiranja i menjanja prirodnih morfofunkcionalnih svojstava ljudskog organizma tokom individualnog ivota, a takoe i na njima zasnovanih fizikih kvaliteta i sposobnosti. Razume se, ovek i drutvo nikada nisu teili da izmene objektivne zakonitosti tog razvoja, razvoja koji tee nezavisno od oveka. Time svakako nisu smanjene mogunosti za usmereno delovanje na prirodne procese razvoja i da se kroz to obezbede ona obeleja i pravac razvoja koji najbolje odgovara potrebama i stremljenjima drutva i linosti. U tom smislu, fizika kultura se moe posmatrati i kao specifian socijalni faktor svrsishodnog delovanja na proces razvoja oveka tj. faktor koji upravo i omoguuje da se usmereno razvijaju uvek aktuelni, ivotno znaajni kvaliteti i sposobnosti.

20

Istorijski uzevi, fizika kultura se razvija po uticajem praktinih potreba drutva koje su primarno okrenute svestranom pripremanju oveka za rad - tom prvom i najvanijem uslovu ljudskog bitisanja. Formiranjem odreenih sistema vaspitanja i obrazovanja fizika kultura se integrie u njih kao znaajan faktor formiranja motornih umenja i navika, neophodnih kako za realizaciju tako i za uveanje radnih mogunosti oveka, a takoe i kao znaajan faktor razvoja i usavravanja fizikih sposobnosti i svih ostalih potencijala ljudske linosti. Istovremeno fizika kultura je dobila i sve vie dobija ulogu jednog od najznaajnijih sredstava za ouvanje i unapreivanje zdravlja, funkcionalnih sposobnosti organizma, ili krae reeno, sredstvo optimalizacije fizikog stanja i vitalnosti oveka. U celini uzevi fizika kultura se moe posmatrati sa razliitih strana, sa razliitih aspekata. Da bi se potpunije shvatila njena sutina treba posmatramo je sa najmanje tri sledea aspekta: - delatnog (kultura kao proces ili nain racionalno organizovane preobraajne delatnosti); - predmetno-vrednosnog (kultura kao sveukupnost "predmeta" koji predstavljaju odreenu vrednost za zadovoljavanje drutvenih i individualnih potreba); - personificirano-rezultativnog (kultura kao rezultat aktivnosti ovaploen u samom oveku).

21

ASPEKTI POSMATRANJA FIZIKE KULTURE DELATNI ASPEKT Fiziku kulturu karakterie bitna specifinost koja se sastoji u tome to njenu osnovu ini motorna aktivnost koja je svrsishodno usmerena na razvoj ili ouvanje ovekovih delatnih sila. Uopte uzevi, njene specifine komponente predstavljene su racionalnim formama motorne delatnosti (delatnost u kojoj su sutinski momenti pokreti i kretanja organizovani u sistem motorne aktivnosti). Pritom vrednost predstavljaju samo one forme motorne aktivnosti koje omoguuju, u pravilu, najbolji nain za formiranje odgovarajuih motornih umenja i navika, a preko ovih i usmereni razvoj fizikih sposobnosti, optimalizaciju stanja zdravlja i radne sposobnosti. Osnovni elementi takve motorne aktivnosti uobiajeno se oznaavaju kao "fizike vebe".Istorijski uzevi, prvobitne forme aktivnosti koje ulaze u sastav fizike kulture bile su reprodukovani elementi radne delatnosti koja je imala prvenstveno karakter fizikog rada. U procesu daljeg razvoja fizika kultura je u sebe sve vie ukljuivala i specifine forme kretanja i aktivnosti koje su specijalno konstruisane radi reavanja razliitih vaspitnih, obrazovnih, zdravstvenih i drugih zadataka. Ovo naravno ne znai da je fizika kultura izgubila svaku vezu sa radom. Ona je oduvek bila i ostala sredstvo i metod pripremanja oveka za rad. Kroz raznovrsnu aktivnost u fizikoj kulturi ovek je sticao odgovarajua motorika svojstva i sposobnosti koje su mu omoguavale da uspenije ovlada radnim operacijama, da produktivnije radi, a takoe i da reava druge ivotne zadatke koji pretpostavljaju odreeni nivo motorikih svojstava i motoriku efikasnost uopte. Vano je napomenuti da nauno osmiljavanje delatnog aspekta kulture uopte, pa i fizike kulture, u poslednje vreme dobija sve iri znaaj pre svega stoga to se u teoriji istie "osnova za shvatanje kulture je istorijski aktivna i stvaralaka delatnost oveka, pa prema tome razvoj samog oveka kao subjekta te delatnosti". Bitno je, takoe, to pri takvom pristupu u sferu kulture ne ulaze samo odabrane oblasti stvaralake delatnosti (nauna, umetnika i druga), ve i sve druge raznovrsne preobraajne delatnosti oveka i drutva u celini.

22

PREDMETNO-VREDNOSNI ASPEKT Fizika kultura kao sveukupnost predmetnih vrednosti predstavljena je celim kompleksom materijalnih i duhovnih vrednosti stvaranih u drutvu kao rezultat obezbeenja neophodne efektivnosti te delatnosti. Na svakoj etapi razvoja fizike kulture one su inile njenu vrednosnu sadrinu i u tom svojstvu one su bile predmet osvajanja, korienja i daljeg usavravanja. Re je, pre svega, o gimnastici, sportu, igri i drugim pojavnim oblicima fizike kulture i o mnogobrojnim i raznovrsnim vebama i aktivnostima koje ine praktinu osnovu fizike kulture. U procesu razvoja sadraji i forme fizike kulture postepeno su se diferencirali u skladu sa razliitim sferama drutvenog ivota i delatnosti (sistema vaspitanja i obrazovanja, materijalne proizvodnje, naina ivota i slino), to je upravo i uslovilo i pospeilo formiranje niza socijalno znaajnih oblasti i podruja fizike kulture (kolsko fiziko vaspitanje, sportsko stvaralatvo, sportsko-rekreativne aktivnosti, medicinsko vebanje i drugo). Uporedo sa proirivanjem i jaanjem naunih i metodikih osnova ovih komponenti poveavao se i znaaj predmetnih vrednosti fizike kulture u svojstvu jedne integralne celine ili kompleksa efektivnih sredstava i metoda za realizaciju obrazovnih, vaspitnih, zdravstvenih i drugih sutinskih zadataka i funkcija fizike kulture. Nesumnjivu vrednost predstavljaju i kompleksne pojave kulture koje su ponikle na osnovu prakse u fizikoj kulturi kao to su: nauna znanja koja osmiljavaju sutinu i socijalnu ulogu ove strane kulture; programsko-normativne osnove; etike norme reguliu ponaanje i meusobne odnose u procesu aktivnosti u fizikoj kulturi; sportska i druga dostignua; organizacijski, materijalnotehniki i drugi uslovi za efikasnije funkcionisanje fizike kulture (zdravstvena zatita, specijalni informacijski sistemi, specijalni ureaji, sprave, inventar). Jasno je da se bez svega ovoga ne mogu ni zamisliti efekti funkcionisanja i razvoja fizike kulture, uz napomenu da se navedeni inioci ne odnose samo na fiziku kulturu, ve i na druge njoj bliske oblasti kulture. PERSONIFICIRANO-REZULTATIVNI ASPEKT Fizika kultura, kao personificirani rezultat aktivnosti, karakterie sveukupnost korisnih efekata ovaploenih u samom oveku u vidu dobrog i stabilnog zdravlja, skladne telesne konstitucije, optimalne motorike informiranosti i efikasnosti; znaajnih sportskih dostignua i drugih specifinih i optekulturnih vrednosti koje se stiu kroz aktivnost u fizikoj kulturi. Na taj nain, pri razmatranju fizike kulture sa ovog aspekta, neophodno je uzeti u obzir da ona postoji ve samo kao delatnost i ne samo kao neto spoljanje u odnosu na oveka ve i kao njegovo unutranje svojstvo ovaploeno u znanjima, navikama i sposobnostima.

23

Najvredniji rezultat svrsishodnog korienja fizike kulture je dostizanje odreenog stepena fizikog savrenstva. Pod ovim se podrazumeva "optimalna mera fizike pripremljenosti i harmoninog fizikog razvitka tj. nivo koji najvie odgovara zahtevima radne i drugih sfera ivotne delatnosti oveka". Kriterijumi fizikog savrenstva imaju konkretan socijalno-istorijski karakter i oni se menjaju u zavisnosti od nivoa socijalnog razvoja odravajui uvek realne potrebe i zahteve drutva. Kao to se vidi, provedena analiza, osim to detaljno osvetljava pojedine aspekte pojma "fizika kultura"; istovremeno predstavlja i solidnu osnovu za jedno ire, uopteno odreivanje tog pojma. Iz svega to je reeno, proizilazi da je fizika kultura organski deo opte kulture drutva i svakog oveka ponaosob. Specifinu osnovu njenog razvoja ini racionalno organizovana motorna delatnost kroz koju ovek razvija, odraava i usavrava svoje fizike potencije (kao faktor optimalizacije fizikog stanja oveka). Fizika kultura ukljuuje u sebe najrazliitije forme ovih delatnosti i njihovih rezultata koji imaju odreenu kulturnu vrednost, a u irem smislu i sveukupna dostignua drutva u stvaranju sredstava, metoda i uslova za usmereni razvoj fizike radne sposobnosti oveka. U uslovima punog humanistikog drutva, fizika kultura se javlja kao efikasno sredstvo svestranog i harmoninog razvoja linosti, delotvorni socijalni faktor koji pokree oveka na putu ka fizikom savrenstvu. SRODNI POJOMOVI U svakodnevnoj jezikoj upotrebi, kao i u specijalnoj terminologiji, komunicira niz termina koji su semantiki veoma bliski ili se delimino poklapaju sa terminom "fizika kultura". Zbog te bliskosti esto se deava da se oni zamenjuju odnosno poistoveuju. U ovu kategoriju mogu se svrstati termini kao to su "pokret fizike kulture", "fiziko vaspitanje", "sport" i drugi. esto se deava da se fiziko vaspitanje tretira kao deo, odnosno podruje fizike kulture ili da se sport poistoveuje sa fizikom kulturom i slino. Da bi se izbegli ovakvi nesporazumi, potrebno je blie objanjenje ovih termina, sagledavanje diferencijacija pojmova i njihovih meusobnih relacija. Termin "pokret fizike kulture" najee se koristi kada se eli naglasiti masovni, optedrutveni karakter fizike kulture. Sama re pokret, naime, asocira na masovnost koju karakterie zajedniko stremljenje i uopte zajednitvo ljudi u ostvarivanju nekog zajednikog cilja. U ovom sluaju radi se o zajednitvu u usklaenoj delatnosti ljudi u korienju, prenoesu i umnoavanju vrednosti fizike kulture.

24

U nekim zemljama zapada koristi se niz termina koji imaju slino znaenje, ali mahom sa ogranienim okvirom ili sa jaim naglaskom na blie usmerenje delatnosti na koju se odnose. U ovu kategoriju mogu se svrstati termini kao to su, na primer, "trim-pokret", "fitnes-muvment", "laif-bi in it" i slini. U novije vreme u mnogim zemljama iroko se primenjuje i termin "sport za sve" (sport pour touts, sport for ol) kojim se oznaava masovni pokret, odnosno aktivnost usmerena na ouvanje i unapreivanje zdravlja posredstvom fizikog vebanja - sporta. U slinom, ali neto irem znaenju, u nas se poslednjih godina odomaio termin "sportska rekreacija". Jasno je da konkretna socijalna sutina pojedinih "pokreta" u sferi fizike kulture zavisi od socijalno-ekonomskih, politikih, nacionalnih i drugih osobenosti zemalja u kojima se oni razvijaju, a pre svega od ideolokih osnova, principa i organizacije fizike kulture u celini. Termin "fiziko vaspitanje" (Korpereciehung, Phisical Education) spada takoe u red onih termina koji se dosta proizvoljno koriste i kojima se esto pridaje neadekvatno znaenje. Izmeu ostalog, fiziko vaspitanje se tretira kao deo odnosno podruje fizike kulture, kao deo ili podruje opteg vaspitanja, pa i kao kolski predmet. U odnosu na fiziku kulturu, pak jasno je da ono nije toliko njen deo koliko jedna od osnovnih formi njenog usmerenog funkcionisanja (njena "delatna sfera"). U najirem smislu, fiziko vaspitanje je pedagoki organizovan proces predavanja i usvajanja vrednosti fizike kulture u okvirima sistema vaspitanja i obrazovanja. Ono, zajedno sa umnim, moralnim, estetskim i drugim vidovima vaspitanja predstavlja jedan od osnovnih faktora svestranog i harmoninog razvoja linosti. "Socijalna praksa fizikog vaspitanja - istie Matvejev - predstavlja u izvesnom smislu kanal po kome tee svrsishodno predavanje vrednosti fizike kulture od starijih ka mlaim pokolenjima". To je i nain umnoavanja kulturnih vrednosti, poto mlada pokolenja ne samo da prihvataju ve dostignute vrednosti ve istovremeno stvaraju nove, vie vrednosti.

25

Nije teko dokazati da su pojmovi "fizika kultura" i "fiziko vaspitanje" najtenje povezani, da se meusobno duboko proimaju. Ipak, oni se ne mogu poistoveivati, niti se jedan moe posmatrati kao deo drugog. tavie, fizika kultura se sa vie razloga moe posmatrati kao sredstvo i faktor fizikog vaspitanja (premda se time ne iscrpljuje njena sutina), utoliko pre ako se zna da se fiziko vaspitanje moe svrstati u pojave kulture samo onda ako se u njemu realizuju dostignute ili se pak stvaraju nove kulturne vrednosti (negativne i brzo prolazne pojave u praksi fizikog vaspitanja ne mogu se vezivati uz pojam kulture). Prema tome, podudarnost ovih pojmova ispoljava se samo u odreenom odnosu tj. onda kada se fizika kultura posmatra i shvata u svom totalitetu i istorijski nastalom i potvrenom poloaju u sferi ukupne drutvene nadgradnje. Termin "sport", vie nego to je to sluaj kod prethodnih termina, vezuje se sa pojmovima razliitog znaenja. U nekim jezicima, pre svega u engleskom, ovaj termin najee obuhvata gotovo sve ono to se uobiajeno podrazumeva pod pojmom "fizika kultura". Tako iroko znaenje ovog termina stvara znaajne tekoe u postavljanju njegovih realnih deteminanata. Pojam "sport" najee se vezuje za takmiarsku delatnost kao osobenu formu realizacije ljudskih mogunosti koja prua mogunost da se maksimalno izraze, uporede i ocene pojedine sposobnosti i kvaliteti u za to specijalno stvorenim uslovima. Ta vrsta delatnosti istorijski se formirala prvenstveno u sferi fizike kulture u vidu nametanja usmerenog na demonstraciju dostignua u samoj delatnosti. NJeni atributi i obavezni uslovi izraavaju se kroz unifikaciju sadraja aktivnosti ijim posredstvom se omoguuje realizacija takmienja, standardizacija pravila i uslova za postizanje takmiarskog cilja i protivdejstva suparnika, zatim nain ocenjivanja dostignua, strogo regulisano ponaanje takmiara (u skladu sa principima neantagonistikog suparnitva) i druge crte koje su neophodne da bi se obezbedilo objektivno ispoljavanje, uporeivanje i ocenjivanje dostignua onih koji se takmie. Na ovim komponentama upravo se i temelji savremeni status sporta, njegova bitna obeleja kao svojevrsne takmiarske delatnosti. Po tome se on bitno razlikuje od drugih delatnosti, pa i onih u kojima se takmienje javlja kao jedan od elemenata, ali ne i kao specifina osnova te delatnosti. Na taj nain, pojam sport se i moe uzeti u znaenju samosvojne takmiarske delatnosti.

26

Kao to se moe uoiti, neposredan cilj takmiarske delatnosti u sportu je postizanje to vieg rezultata, izraenog uslovnim pokazateljima pobede nad suparnikom ili nekim drugim pokazateljima koji su uslovno prihvaeni kao kriterijumi dostignua. Ali, njegova sutina se ne svodi samo na postizanje sportskog rezultata. Kao delatnost koja deluje na samog oveka i kao sfera svojevrsnih meuljudskih kontakata, on ima i daleko dublji smisao koji je u krajnjem uslovljen sveukupnou drutvenih odnosa u koje se on ukljuuje i koji odreuje njegovu socijalnu usmerenost u konkretnim uslovima ovog ili onog drutva. U svom ivotnom ovaploenju sport je i postojano stremljenje oveka ka poveanju "granica" svojih mogunosti koje se realizuju kroz specijalnu pripremu i sistematsko uee na takmienjima u kojima se ispoljavaju i realizuju odreeni napori, emocije, odnosi, gledita i drugo. Na taj nain, sport se moe uzeti kao mnogovrsna drutvena pojava koja podjednako pripada fizikoj i duhovnoj kulturi drutva.

IZVORI FIZIKE KULTURE Kao i svaka druga ljudska delatnost i fizika kultura je pod stalnim i nepresunim uticajima razliitih faktora koji posredno ili neposredno odreuju pravce i nivoe njenog ukupnog funkcionisanja i razvoja. Pojedini od ovih faktora, osim toga odluujue deluju na konkretne rezultate, odnosno uinak koji se ostvaruje u raznim vidovima njene delatne sfere posredstvom fizikog vebanja, odnosno treninga. Re je o nekim biolokim, psiholokim, sociolokim, fizikalnim i drugim zakonitostima koje su najodgovorniji izvori adaptacije oveka na uticaje okruavajue sredine. Jasno je da u procesu fizikog vebanja dejstva ovih zakonitosti nemaju uvek isti znaaj i intenzitet, ali je sasvim izvesno da bi zanemarivanje bilo kog od njih znatno ograniilo mogunost za ostvarivanje optimalnih rezultata. Stoga poznavanje ovih zakonitosti predstavlja bitan preduslov u planiranju i programiranju ove aktivnosti i njenoj praktinoj realizaciji.

27

BIOLOKI ZAKONI KAO IZVOR FIZIKE KULTURE Uprkos injenici da na konani uinak u fizikom vebanju utie itav niz faktora, nesumnjivo je da bitnu osnovu ine bioloke zakonitosti. Ono se bez poznavanja ovih zakonitosti uopte ne moe ni zamisliti, to je upravo i razlog da se u razmatranju spomenutog sklopa zakonitosti poe najpre od biolokih zakona, odnosno biolokih osnova fizikog vebanja. Bioloke osnove fizikog vebanja se temelje na jednoj optoj zakonitosti po kojoj organizam oveka ima svojstva plastinosti, tj. sposobnosti da na spoljanje drai reaguje tako to im se prilagoava. Tu sposobnost Gutman prirpisuje "adaptivnoj moi kojom se umnoava sposobnost prilagoavanja organizma ivotnim uslovima", dok Du Bois Reymond s pravom istie da "organska priroda nije samo kao maina, nego maina koja se sama usavrava". Davno ve Lamark je istakao znaaj aktivnosti kao neopozivog faktora razvoja i funkcionisanja organizma. "esto i neprekidno angaovanje bilo kog organa" istie Lamark postavljajui svoj "Prvi zakon" (zakon aktivnosti) - "postepeno uvruje taj organ, razvija ga i uveava, daje mu snagu srazmerno trajanju njegovog angaovanja, dok trajanje neaktivnosti dovodi do neprimetnog slabljenja i opadanja, a time i do smanjivanja njegove sposobnosti". Ovaj zakon se temelji na injenici da ljudski organizam ima sposobnost da na promene okoline reaguje spoljanjim mehanikim kretanjem. Ujedno, mehaniko kretanje slui organizmu kao nadraaj za itav niz sloenih fiziolokih reakcija u unutranjoj organskoj sredini. Ta sposobnost obezbeuje ivom organizmu razmenu energije i preko ove rad i fiziku aktivnost uopte. Na taj nain, fiziko vebanje, posmatrano sa biolokog aspekta nije nita drugo nego nadraaj na koji organizam reaguje tj. prilagoava mu se. Ako su nadraaji ispod odreene veliine ili "praga nadraaja" u strukturi angaovanih organa nee se nita bitnije menjati. Ako nadraaji prekorauju prag optereenja, organizam e nastojati da se prilagodi novom obliku nadraaja. Ovu pojavu preciznije objanjava Roux-ov zakon, odnosno Arndit-Schulc-ovo pravilo koje kae: "Umereni nadraaji podstiu ivotnu delatnost organizma, jaki nadraaji izazivaju procese prilagoavanja, dok suvie jaki (maksimalni) inhibiraju funkcije organizma i mogu prolazno ili trajno da ga otete."

28

Za fiziko vebanje od znaaja su samo "jake" drai, tj. one koje konstatno uzrokuju procese prilagoavanja. Vano je uzeti u obzir i injenicu da se prvobitno jaki nadraaji vremenom pretvaraju u normalna svakidanja optereenja koja vie nisu u stanju da u organizmu izazovu kvalitetne promene. To znai da svako novo optereenje mora biti vee od prethodnog, da mora biti u odreenom odnosu prema trenutnoj radnoj sposobnosti organizma. U protivnom organizam se vraa na polazno stanje ili se predugo zadrava na nivou koji je ispod granice trenutnih mogunosti. Jaki nadraaji, istie Mies, bez naknadnih smetnji i "relacija prema maksimalnim sposobnostima", karakteriu optimalni nadraaj. Za konani uinak u fizikom vebanju od bitnog je znaaja ne sam intenzitet nego i uestalost nadraaja, tj. intervali u kojima se oni ponavljaju. U fiziolokoj aktivnosti organizma postoji zakonita periodinost odnosno intervalnost izmeu rada i odmora i to se upravo u pauzama posle fizikog vebanja u organizmu odigravaju one kvalitetne promene koje se inae oekuju. Prema Miesu poveanje radnih mogunosti moe se postii samo ako se dejstvo drugog nadraaja nadovee na jo postojei ostatak dejstva prvog nadraaja ili, kako to figurativno objanjava Gipenreiter, "ako se asovi fizikog vebanja ponavljaju u takvim razmacima da novi as uvek "staje na rep" prethodnom". Drugim reima, do novog asa vebanja treba da doe onda kada u organizmu jo postoje pozitivne trofine i funkcionalne promene izazvane prethodnim vebanjem. Poto intervali izmeu pojedinih nadraaja zavise od brzine i kvaliteta metabolikih procesa, to znai da se ni procesi obnavljanja ne zadravaju na istom nivou, jasno je da se oni ne mogu utvrivati proizvoljno niti izolovano od individualnih svojstava organizma svakog pojedinca. Optimalni intervali optereenja najbolje se mogu sagledati kroz emu procesa koji se deavaju u organizmu u vreme i kao rezultat fizikog vebanja. Prema Matvejevu, ovi procesi se odigravaju u etiri faze: Prva - radna - faza obuhvata celinu pojedine aktivnosti, ukljuujui optereenje neprekidnog karaktera (npr. dugotrajno tranje). Za vreme radne faze dolazi do realizacije potencijalne radne sposobnosti organizma. To je povezano, s jedne strane, sa poveanjem funkcionalne aktivnosti organa i sistema koji uestvuju u radu, kao i poveanjem nivoa obrazovanja energije, a s druge, sa postepenim iscrpljivanjem radnih resursa, naroito materijalnih izvora energije, kao to je glikogen i dr. Brzi efekat u pojedinoj aktivnosti, naime, izraava se - pri dovoljno velikom optereenju, kroz zamor, snienje radne sposobnosti, promene balansa metabolikih procesa i sl. Istovremeno s tim, ovaj efekat karakterie i stvaranje neophodnih pretpostavki za formiranje motornih navika.

29

Po zavretku radne faze zapoinje faza relativne normalizacije. Radne promene se menjaju uspostavljanjem radne sposobnosti njenih energetskih i drugih osnova vraanjem niza funkcionalnih pokazatelja na nivo pre rada. Istovremeno, kao da poinje transformacija brzog efekta to se dakako zavrava u narednoj fazi. Ako naredna aktivnost (vebanje) pone u ovoj fazi, to se navedeni procesi normalizacije znatno usporavaju. Trea - superkompenzatorna - faza, karakterie se itavim kompleksom pojava poznatim kao "superkompenzacija". Brojna istraivanja su pokazala da ljudski organizam poseduje i svojstvo da na vee gubitke energije reaguje prikupljanjem nove energije koja premauje stvarne gubitke za vreme rada (Uhtomski, Veigert, Folbort, Jakovljev i drugi). Ovome se jo dodaje da "to je vei raskorak izmeu troenja i obnavljanja energije tim intenzivniji su procesi obnavljanja i hiperkompenzacije" (Veigert). Preventivna superkompenzacija predstavlja osnovu "zaostalog" ili "transformacionog" efekta odreene aktivnosti (vebanja ili treninga). Ako iza te aktivnosti doe do veeg prekida, to se dati efekat u ovoj ili onoj meri "gasi" - nastupa etvrta ili redukciona faza. Pritom, najpre se radna sposobnost vraa na poetni nivo, dok se usvojene forme kretanja obino zadravaju za due vreme. Oigledno je da se pri sistematskom fizikom vebanju ili treningu ne sme dozvoliti dui prekid, odnosno prekid koji moe dovesti do gaenja pozitivnog vebanja, naelno govorei, mora oslanjati na tragove prethodnog, uvrujui i produbljujui ih. Kao rezultat, efekti niza aktivnosti se sumiraju - nastaja kumulativni efekat sistema zanimanja (aktivnosti), tj. relativno stabilno adaptaciono prestrojavanje funkcionalnog i strukturnog karaktera to ini osnovu fizike pripremljenosti, treniranosti i stabilnih motornih navika. Jasno je, a na to upozoravaju i autori, da je ova ema dosta uoptena i apstraktna. Kroz nju je dosta uproeno i pri jednotipnom usmerenju aktivnosti izloen "grafik" procesa zamora i obnavljanja. U neposrednoj praksi aktivnost se najee smanjuje u skladu sa sadrajem, usmerenou, obimom i intenzitetom optereenja, jer procesi obnavljanja u pojedinim organima i sistemima ne protiu istovremeno (heterohrhoni su). tavie, ak i u okviru jednog istog funkcionalnog sistema procesi obnavljanja su takoe heterohroni. Tako pri obnavljanju energetskog potencijala miia najpre se obnavlja sadraj ATF, zatim kreatinfosfata, a znatno kasnije glikogena, to je uslovljeno heterohronou obavljanja radne sposobnosti lokomotornog aparata u odnosu na razliiti karakter rada.

30

Uz sve to, valja napomenuti da zamor izazvan fizikim radom stimulativno deluje na procese obnavljanja. Primarna posledica zamora je, kako kae Poli, trenutno smanjenje radne sposobnosti, ali pojava zamora istovremeno predstavlja za organizam fizioloki nadraaj za poveanje organskih funkcija tj. strukturne promene, to zajedno obezbeuje poveanje radne sposobnosti organizma. Stoga, Poli s razlogom upozorava da na zamor ne treba gledati kao na tetnu pojavu, nego kao uslov svakog napretka u procesu fizikog vebanja i treninga. Za uspeno korienje fizike vebe vano je jo napomenuti da na sve nadraaje ljudski organizam reaguje kao jedinstvena celina. Zbog korelativnih odnosa meu organima funkcija jednog organa uslovljava funkcije drugih i istovremeno utie na njih. Poznato je da intenzivan miini rad pojaava ostale funkcije i intenzivira biohemijske procese u njima. Na toj zakonitosti zasniva se i pretpostavka da e u uslovima civilizovanog naina ivota, u kome se sve vie ispoljava deficit u kretnom reimu oveka (hipokinezija), fiziko vebanje postati nezamenljiv faktor njegovog biolokog opstanka. Drugim reima, fiziko vebanje postaje jedan od najznaajnijih faktora i uslov za odravanje i razvoj osnovnih funkcionalnih sposobnosti, pa i centralnog nervnog sistema, odnosno mozga i njihove plastinosti to je i osnovni uslov za opstanak oveka. Na kraju, valja napomenuti da sve ove zakonitosti treba posmatrati u jedinstvu sa itavim nizom drugih osobenosti i spoznaja koje se takoe temelje na biolokim zakonima odnosno zakonima koji objanjavaju bioloku prirodu oveka. Treba pre svega spomenuti niz osobenosti reenja mladog organizma, jedinstva ljudskog organizma i sredine, delovanje i doprinos genetskih faktora i mnoge druge osobenosti ije objanjenje, dakako, prevalizazi okvire ovog izlaganja. PSIHOLOKI ZAKONI KAO IZVOR FIZIKE KULTURE Brojne su injenice i zakonitosti koje pokazuju da fiziko vebanje, kao motorna aktivnost uopte, nije iskljuivo bioloki akt, ve pre svega misaoni - svesni akt koji se ba po tome razlikuje od slinih aktivnosti koje se mogu zapaziti kod mnogih ivotinja. "Prelazak zooloke psihike u ljudsku - istie ivkovi - karakterie osveavanje instikata (u stvari refleksa). U odreenim ljudskim delatnostima instinkti gube karakter jedinog i iskljuivog realizatora tih delatnosti ve se one odvijaju pod kontrolom svesti koja instinkte usmerava, ograniava ili deponuje". MOTIVACIONI FAKTORI

31

Od posebnog je znaaja struktura motivacionih faktora, odnosno faktora koji pokreu oveka na aktivnost u fizikoj kulturi - motivi. Kao to je poznato, motivi se formiraju na osnovu najrazliitijih potreba, kako onih isto nagonskih, tako i tzv. "viih" kulturnih. "ivotne potrebe istie Seenov - raaju htenja i ve ova izazivaju aktivnost; htenje tada postaje motiv ili cilj, a kretanje aktivnost ili sredstvo za postizanje cilja. Kada ovek izvede tzv. "voljno" kretanje, ono se pojavljuje posle htenja, kao spoznaja samog tog kretanja. Bez htenja kao motiva ili impulsa, kretanje bi bilo uopte besmisleno". Koja e potreba dominirati kao motiv aktivnosti, zavisi od kulturnog nivoa svake individue odnosno nivoa njegovih potreba, a ove opet poivaju na materijalnoj osnovi ljudske prirode, okolini u kojoj ovek ivi i deluje, te na temeljnim drutvenim odnosima. Motivi koji usmeravaju ljudsku delatnost, pa prema tome i njegovu delatnost u fizikoj kulturi, uvek imaju svoje subjektivno (lino) i objektivno (drutveno) poreklo. Objektivni motivi proizilaze iz subjektivnih to znai da se prvi ne mogu ostvariti bez zadovoljenja drugih. esto se pojavljuju manje ili vee protivurenosti izmeu linih i drutvenih potreba, osobito onda kada se drutvene nedovoljno oslanjaju na zadovoljenje linih. Da bi se to izbeglo, drutveni ciljevi moraju biti podsticani kroz pomeranje subjektivnih potreba i interesa. Subjektivni motivi koji oveka pokreu na aktivnost u fizikoj kulturi najee su nagonskog porekla (potreba za kretanjem, igrom, druenjem). Takve motive ne treba guiti, ali ih ne treba preputati stihiji. Oni su, kako istiu pojedini autori, nuni "pokretai ivota", odnosno "uslov za ostvarivanje viih ciljeva". Zbog toga ove motive treba prihvatiti onakvim kakvi su, ali ih sistematski treba oplemenjivati i usklaivati sa drutvenim normama i potrebama. Psiholoke osnove fizikog vebanja sadrane su i u pojedinim dimenzijama linosti koje se mogu svrstati u motornu, kognitivnu i konativnu grupu faktora.

32

MOTORNI FAKTORI

Motorni faktori su one komponente kojima se opredeljuju motorike

sposobnosti kao latentne dimenzije linosti. Re je, naime, o sposobnostima koje sudeluju u reavanju motorinih zadataka ili, jo preciznije, sposobnostima ija je osnova karakteristika da se aktiviraju upravo pri reavanju motorikih zadataka (snaga, brzina, izdr-jivost koordinacija, pokretljivost). Motorike sposobnosti karakterie odreeni stepen uroenosti ime se, na izvestan nain, ograniava mogunost da se posredstvom fizikog vebanja znaajnije uveaju. Ovo svakako ne znai da se na sposobnost sa veim koeficijentom uroenosti uopte ne moe uticati, ve je to samo upozorenje da se pri njihovom usmerenom razvoju, odnosno transformaciji, nuno moraju uvaavati i odreene zakonitosti. Od posebnog je znaaja da ove sposobnosti imaju zakonitu krivulju ili dinamiku razvoja. Pokazalo se da se maksimalni prirodni razvoj pojedinih motorikih sposobnosti postie u razliito vreme tj. u razliitim uzrasnim dobima. Period koje karakterie znaajniju znaajnije promene u razvoju pojedinih sposobnosti i osobina, uobiajeno se nazivaju "kritini" ili "senzitivni". U tim periodima po miljenju mnogih autora, usmereni rad na usavravanju pojedinih sposobnosti obino daje i bolje rezultate (Kuznjecova i drugi). Kao to se vidi, za usmereni razvoj i usavravanje pojedinih motorikih sposobnosti od posebnog je znaaja temeljno poznavanje zakonitosti njihovog razvoja, a takoe i poznavanje postupaka i instrumenata za njihovo otkrivanje i praenje. Vano je osobito u sportu, poznavanje strukture faktora koji su sadrani u odreenoj motornoj aktivnosti, tj. u prirodi dotinog sporta. Sve to, upravo i omoguuje da se realno utvrde potrebe i mogunosti svakog pojedinca, to je i bitni preduslov za racionalno programiranje i sprovoenje fizikog vebanja odnosno treninga.

33

KOGNITIVNI FAKTOR Drugu, znaajnu grupu faktora ine kognitivne dimenzije tj. one komponente linosti koje su odgovorne za prijem i preradu informacija, to se ostvaruje u kontaktu linosti sa okolinom. Sam naziv potie od rei kognicija, to je opti termin za svaki proces pomou kojeg jedan organizam postaje svestan nekog predmeta, ili stie znanje o nekom predmetu. On, dakle, ukljuuje opaanje, prepoznavanje, shvatanje, rasuivanje, zakljuivanje i drugo. Kognitivni faktori ine bazu misaone, svesne aktivnosti u fizikom vebanju. U nekim aktivnostima, osobito u sportskim igrama, uspenost pojedinaca je i najneposrednije uslovljena nivoom nekih kognitivnih osobina. Pojedini autori istiu jo daa izmeu kognitivnih i nekih motorikih spobnosti, kao to je na primer koordinacija, postoje znaajne korelativne veze, isto tako ukazuju i na mogunost da se na temelju rezultata u testovima za procenu motorikih sposobnosti prognozira kognitivni status ispitanika (to takoe ukazuje na povezanostizmeu kognitivnih i motorikih faktora). U celini uzevi, neosporivo je da kognitivni faktori imaju veoma znaajnu ulogu u reavanju motorikih zadataka i uopte u adaptivnim procesima koji se ostvaruju u procesu fizikog vebanja odnosno treninga. Oni su uslov svesnog, stvaralakog pristupa fizikom vebanju i jedina mogunost da ovek uistinu bude subjekt, a ne objekt vebanja. Puno angaovanje kognitivnih potencijala, naime, omoguuje oveku da smisao razradi zadatke koji prethode vebanju da u svim fazama vebanja analizira izvrenje zadataka, da upravlja sobom, jednom reju, da aktivno i kreativno tei ostvarenju postavljenog cilja.

34

KONATIVNI FAKTORI Zajedno sa motornim i kognitivnim, znaajnu grupu ine i konativni faktori, tj. osobite linosti koje opredeljuju modalitete ovekovog ponaanja nezavisno od njegovih intelektualnih i spoznajnih funkcija. Konativni faktori uobiajeno se dele na dve velike grupe i to, normalne i patoloke konativne faktore. I jedni i drugi pak, znaajno utiu na adaptaciju i efikasnost u nekom poslu, dakako, na indirektan nain. Ako su ti faktori takvi da predstavljaju modalitete ponaanja u skladu sa zadacima koje treba reiti, onda oni po pravilu deluju pozitivno, a ako nisu, onda uglavnom deluju negativno. Konativni faktori su viestruko znaajni i za ovekovu analizu u fizikoj kulturi. Od strukture ovih faktora, naime, znatno zavisi kojom se aktivnou (ili sportom) ovek moe uspenije baviti ili, pak, kojom ne treba da se bavi. Jasno je, na primer, da se individue sa izrazito visokim faktorom agresivnosti ne bi trebali baviti boksom, karateom i slinim sportovima, kao to nisu podobne ni individue sa izrazito niskim koeficijentom agresivnosti. Takoe je poznato da ekstravertirane osobe imaju vie uspeha u kolektivnim sportovima (sportskim igrama i slinom) dok su intravertrirane vie naklonjene individualnim sportovima. Uopte uzevi, sportska aktivnost je takva aktivnost koja pretpostavlja specifinu strukturu linosti, pri emu struktura konativnih faktora takoe ima znaajan udeo. Nesumnjivo je da poznavanje strukture konativnih faktora omoguuje pedagogu - nastavniku, treneru, organizatoru rekreacije i drugima da fiziko vebanje usmere prema individualnim svojstvima svakog pojedinca i na taj nain objektivnije deluje na ukupne adaptivne procese, tim pre to se zna da se u procese vebanja uticaj nekih faktora moe ublaiti ili neutralisati, ali isto tako i pojaati. U celini uzevi, vidljivo je da psihloki faktori imaju izuzetan znaaj za pravilno programiranje i usmeravanje procesa fizikog vebanja ili treninga, pa i za konani uspeh u odreenim aktivnostima. Stoga je i veoma znaajno ne samo poznavanje psiholokih zakona, ve isto tako i stalno dalje prouavanje i ugraivanje tih zakona u svakodnevni praktini rad. To je jedini nain da se objektivno procene mogunosti svakog pojedinca i spree neeljene posledice neadevkatnog ponaanja i reakcija, naravno, pod uslovom da se ovi zakoni i injenice posmatraju u jedinstvu sa svim ostalim zakonima - biolokim, sociolokim, fizikalnim i drugim. SOCIOLOKE OSNOVE KAO IZVOR FIZIKE KULTURE

35

Kao to je reeno, ovek nije samo bioloko nego je i drutveno svesno bie ili "radna, logini duhovna, svesna priroda koja radom i sveu prodire u okolni svet i posredstvom svojih drutvenih veza sebi ga potinjava" (Lj. ivkovi). Na taj nain, objektivni materijalni faktori koji odreuju celokupnu ovekovu delatnost, pa i fiziko vebanje, nuno se moraju proiriti na ekonomske i drutvene faktore. Meu ovim, domanantan uticaj imaju proizvodne snage i proizvodni odnosi i pojedini oblici drutvene nadgradnje, odnosno kulturna delatnost u celini. FIZIKO VEBANJE I PROIZVODNI RAD Za ljudski rad je karakteristino da ga ovek obavlja pomou orua koja sam stvara i stalno ih usavrava. Usavravanje orua za rad pak, imalo je za posledicu i menjanje same ljudske prirode. S tim u vezi, Ponomarjev istie da je "ovek postao ovekom ne samo u toku razvoja orua rada, ve i u toku trajnog usavravanja samog ljudskog tela kao glavne proizvodne snage". Odluujuu ulogu u tom razvoju imao je lov, kao specifina forma rada. Korienje tehnikih kretanja, a pre svega i poveanje snage, brzine, izdrljivosti i drugih fizikih kvaliteta. Zahvaljujui tome, ovek se sve vie oslobaao dominacije biolokih zakona, a u njegovom razvoju sve vei znaaj dobijale su drutveno-istorijske zakonitosti. Prvobitno fiziko vebanje svodilo se na reprodukciju pokreta koji su se primenjivali pri radu i lovu i sluilo je iskljuivo kao sredstvo pripremanja oveka za rad i borbu za opstanak. Kasnije, ono postaje svesno usmerena delatnost kojom ovek "vri prodor u svet koji ga okruuje i pritom se i sam menja".

36

Sa razvojem proizvodnih snaga fiziko vebanje se postepeno oslobaa potinjenosti samo proizvodnom radu i poinje se koristiti i van rada u slobodno vreme i sve vie kao sredstvo za reavanje razliitih kulturno-obrazovnih vaspitnih, zdravstvenih i drugih zadataka. Dakako, fiziko vebanje nije nikada prekidalo svoje tesne veze sa radom, jer kao to je reeno, ono je oduvek bilo i ostalo prvenstveno kao sredstvo za pravovremeno pripremanje oveka za ivot i rad. Proces oslobaanja fizikog od proizvodnog rada znatno je podstaknuto pojavom mehanizovane proizvodnje i razvojem tehnike uopte. Dalji razvoj proizvodnih snaga obezbeivao je oveku sve vie slobodnog vremena. Raale su se i nove kulturne potrebe i nove kulturne delatnosti preko kojih je podmirivao te potrebe i na taj nain ispunjavao svoje slobodno vreme. Jasno je da proizvodne snage, posredno ili neposredno znatno utiu na razvoj fizike kulture. One as u veoj asu manjoj meri obezbeuju sadrinu i karakter fizikog vebanja ili samo omoguuju pojavu novih oblika vebanja. Istovremeno, u granicama materijalnih uslova koji su odreeni razvitkom proizvodnih snaga, oveku se prua prilika da fizike vebe racionalno koristi za zadovoljenje svojih sve raznovrsnijih potreba. Proizvodni rad je "samo embrion neproizvodnih fizikih vebi, koje se pod uticajem drugih faktora dalje razvijaju i pritom viestruko premauju potrebu proizvodnog rada". Mnogi teoretiari, pak tvrde da fiziko vebanje nije uslovljeno proizvodnim radom - Huinziga, Ortega, Butendik, Diem, Kerba i drugi. Ortega i Gaset, na primer, smatraju da sport treba prihvatiti kao prvobitnu, stvaralaku, po rangu viu, raniju i vaniju delatnost u ivotu oveka, a rad jednostavno kao njegov derivat odnosno talog. U prvobitnom drutvu, fiziko vebanje je bila spontana i neoranizovana aktivnost. Budui da je drutvo bilo besklasno, da su sredstva za proizvodnju bila zajednika svojina i da su svi ljudi imali ista prava, fiziko vebanje je takoe bilo besklasno i dostupno samo lanovima drutvene zajednice. Jedina razlika zasnivala se na podeli rada prema polu, to je uglavnom uticalo na izbor igara i sadraja fizikog vaspitanja. Pojavom privatne svojine, iz koje se raaju novi, klasni odnosi, fizika kultura se postepeno oslobaa neposredne potinjenosti radu i sve vie koristi za zadovoljenje ljudskih potreba i neproizvodnog rada. U robovlasnikom drutu robovlasnici koriste fiziku kulturu kao sredstvo zabave i vojne pripreme. Primeri iz Sparte, Atine i Rima nedvosmisleno istiu klasni karakter fizike kulture i njene potinjenosti interesima vladajue klase.

37

Vojno-praktino usmeravanje fizike kulture pospeeno je potrebom pripreme ljudi za ratove koji su postali uobiajeno sredstvo za reavanje antagonizama izmeu naroda i drava. Obuavalo se u baratanju kopljem, lukom i strelom, maem i drugim orujem, ali se i ovladavalo borilakim vetinama (pesnienjem, rvanjem i slinim). Fizika kultura zavisila je od drutvenih i politikih ciljeva. U feudalnom drutvu fizika kultura se prilagoava novonastalim uslovima i potrebama. Pored vladajue feudalne vlastele, znaajnu drutvenu snagu predstavljaju crkva koja svojim uenjem i odnosom prema ivotu i kulturi uopte sputava razvoj naune misli i niza praktinih ljudskih delatnosti, pa i fizike kulture. Zagovarajui asketizam i "blagodeti" zagrobnog ivota, crkva je celokupno vaspitanje usmerila u pravcu negovanja "due" i pripremi oveka za "onaj svet". Fiziko vaspitanje u ovo vreme bilo je dostupno samo deci svetovne vlastele. Ritersko vaspitanje, ije su osnove inile "riterske vetine" (septem artes probitates), mladi feudalci su sticali dosta solidnog vojnog obrazovanja i fizike kondicije to im je upravo i omoguavalo da se izdignu iznad naroda ne samo vlau ve i fizikom snagom. Pokuaji naprednih mislilaca, Rablea, Montenja, Komenskog, da se fiziko vaspitanje oslobodi crkvenih stega i priblii oveku ostali su bezuspeni, jer je u njima vladajua klasa videla opasnost po svoj opstanak. Kapitalistiki poredak nije doneo nita sutinski novo, posebno ako se radi o poloaju fizike kulture i njenim drutvenim ciljevima. Ona je i dalje sluila prvenstveno vladajuoj klasi buroaziji i klasnim interesima. Buroazija je mislila da se odgovarajuim fizikim vaspitanjem moe obezbediti vii nivo fizike kondicije, pa prema tome i produktivniji rad. Fiziku kulturu kapitalizam prihvata prvenstveno kao sredstvo za veu produktivnost i mogunost za poveanje eksploatacije. Primeri militarizacije fizike kulture javili su se najvie u Italiji i Nemakoj izmeu dva svetska rata. U novije vreme u kapitalistikom svetu posebno se istie kompenzatorna uloga fizike kulture, odnosno mogunost da se pomou fizikog vebanja otklone nepovoljni uticaji modernog proizvodnog rada. Preuveliavanje i apsolutizacija znaaja fizikog vebanja u reavanju protivurenosti oveka i maine, pak, nije nita drugo do nastojanje da se radnika klasa odvrati od eventualnog pokuaja menjanja proizvodnih odnosa, jer kako istie Poli, iako su ove mere nesumnjivo korisne, one su ipak uprene samo protiv posledica a ne protiv uzroka pomenutih pojava, a oni se nalaze u proizvodnim odnosima i drutvenoj organizaciji rada.

38

Podrutljavanje sredstava za rad u socijalistikom drutvu i ukidanje eksploatacija fiziku kulturu povezuje sa optom borbom za poveanje blagostanja naroda i svestrani razvitak ljudske linosti. Fizika kultura se usmerava ka istinski humanim ciljevima i stvaranju uslova da gimnastika, igra, sport i drugi vidovi fizikog vebanja postanu svakodnevna potreba i deo kulture ivljenja. Razvoj fizike kulture pod stalnim uticajem proizvodnih odnosa dakle, faktora koji se takoe ubraja u ekonomsku ili materijalnu osnovu drutva. Zakljuimo citirajui Mrakovia (1978) koji kae da je fizika kultura "vie bila instrument za iskoriavanje ljudi i dranje u potinjenosti velike veine nad manjinom, nego li slobodna stvaralaka delatnost". IDEOLOGIJA I FILOZOFIJA Uticaj religije oseao se i kroz sve kasnije epohe razvoja ljudskog drutva. Kroz ceo srednji vek verovanje u nadzemaljske sile bitno je doprinosilo da se fiziko vebanje koristi kao sredstvo za vaspitanje poslunih "ovozemaljskih robova" tj. za vaspitavanje oveka koji svoju sreu ne mora oekivati na "ovom" ve na "onom svetu". Takva shvatanja nalazimo i u teorijama nekih savremenih teoretiara. Austrijski teoretiar Grol, na primer, objanjavajui ljudsku prirodu tvrdi da je telo dobro koje je oveku poklonio stvaralac i da je ovek odogovoran da svoje telo po najboljem znanju i savesti neguje i razvija kao i sva ostala dobra". Popute religije, na fiziku kulturu je uticala i filozofija. Filozofi idealisti smatrali su da duh postoji pre tela i da se on nezavisno od drutvenih zbivanja razvija prema "veitoj ideji" kojoj ovek treba da se priblii. Pod njihovim uticajem razvili su se razliiti pravci shvatanja uloge i sutine fizike kulture. Tako, ranije spomenuti teoretiar Grol kae: "Stvarno obrazujue u telesnom uinku nije podizanje fizikih osobina kao to su snaga miia, organska snaga i nervna sposobnost koordinacije, ve razvijanje thymosa, ove specifine duhovne snage iz koje izviru ivotna hrabrost, volja, sveina, radost, tj. zdrava i nesalomiva vitalnost". Za razvoj fizike kulture posebno su tetna filozofska shvatanja po kojima fiziki razvitak oveka tee spontano i autonomno tako da se na njega ne moe uticati. To su gledita naturalistikog fatalizma koji oveka svodi na "bespomono bie slepo pokoreno silama prirode". Egzistencijalisti "egzistenciju odvajaju od esencije i poriu svaku zakonitost drutvenog postojanja", smatrajui da "okolina ne utie na oveka, nego se ovek slobodno opredeljuje u odnosu na okolinu".

39

Nasuprot idealistikim shvatanjima ljudske prirode postoji i materijalistiko po kome ovek nije dvojna priroda ve je to jedinstvo tela i duha. Materijalistiki monizam postojanje oveka tumai postojanjem svesti, ali na ovu ne gleda kao na neku "stranu silu" u telu, ve je smatra samo "specijalno organizovanom materijom". Svest, naime, ne egzistira bez tela, ono je samo specifina funkcija mozga koja odraava spoljanju sredinu ili, kako kae Mairs, "ovek egzistira samo telesno, on telesno voli, bori se, igra i umire". NAUKA Znaajni uticaj nauke na fiziku kulturu javlja se relativno kasno, tek krajem 19. i poetkom 20. veka. Meu prvima vidnije se poeo ispoljavati uticaj prirodnih nauka. Znaajna otkria u biologiji, anatomiji, fiziologiji i drugim naukama otkrila su mnoga nova saznanja o grai i funkcionisanju ljudskog organizma i otkrila nove, nesluene mogunosti fizikog vebanja. Zahvaljujui tome bitno su se izmenila i shvatanja o ulozi i znaaju fizike kulture u celini. Sasvim je izvesno da je dominacija prirodnih nauka imala i negativne posledice po razvoj fizike kulture. Jednostrani uticaji pojedinih nauka (biologizacija, fiziologizacija i slino) doveli su do zanemarivanja drutvenih aspekata fizike kulture, njenih drutvenih funkcija. Biologizam je fatalistiko shvatanje jer razvoj oveka ini zavisnim jedino od biolokih uslova, dok se svi ostali zanemaruju. Time se fiziko vaspitanje svodi na preventivnu brigu o zdravlju, dok se zadovoljenje ostalih objektivnih potreba i interesa oveka, i drutva u celini zanemaruje. To je dalo povoda mnogim zapadnih teoretiarima da proglase "apolitiki" karakter sporta i drugih vidova fizike kulture. Za potpuno i dosledno nauno osmiljavanje fizike kulture i otkrivanje njenih objektivnih vrednosti, meutim, mora se imati u vidu da u procesu fizikog vebanja prirodni i drutveni zakoni ne deluju samostalno, ve u dijalektikom jedinstvu jednih i drugih. ovek se ne formira niti iskljuivo pod uticajem prirodnih zakona, niti iskljuivo drutvenih, niti prostom kombinacijom jednih i drugih. Odluujui faktor je ovekova drutvena delatnost, a kroz nju se manifestuju prirodne zakonitosti (Poli, 1963.) Na sadanjem stepenu razvoja nauke fizika kultura se ne moe osloniti samo na dostignua jedne ili druge nauke, poto nijedna nauna disciplina uzeta sama za sebe nije u stanju da otkrije sve zakonitosti fizike kulture, njenu sutinu i funkcije. To se moe ostvariti jedino ako se otkria svih nauka poveu u jedinstvenu teoriju koja bi istovremeno predstavljala osnovu za iznalaenje puteva za efikasnije delovanje na jedinstvenu ljudsku linost i razvitak njenih stvaralakih sposobnosti. 40

POLITIKA Brojni primeri iz dalje i blie budunosti istorije ljudskog drutva nedvosmileno pokazuju da je fizika kultura oduvek bila pod uticajem odreenih, najee vladajuih politikih koncepcija. Uticaj je bio posredan i najee se odraavao na idejne koncepcije fizike kulture, a katkada i na njenu delatnu sferu. Nemaki teoretiar Diem smatra da je bilo "nepotrebno i pogreno to su radnici u Nemakoj formirali sopstvene organizaci