AUTORI1. SIMA TROJANOVIĆSima Trojanović je prvi ozbiljni istraživač narodne religije u Srbiji. Rođen je u Šapcu 1862, a umro je u Beogradu 1935. godine. Bio je kustos i upravnik Etnografskog muzeja u Beogradu profesor Univerziteta i akademik. Po obrazovanju je bio prirodnjak, biolog. Ranose zainteresovao za etnologiju- još krajem 19. veka, kada je ona bila u povoju i kod nas, ali i u svetu. Pretpostavlja se da je na njegovu preorijentaciju uticao boravak u Bazelu I Hajdelbergu, kao i češki arheolog Niderle koji je pisao o religiji Slovena i bio u to vreme najveći stručnjak za tu oblast. Trojanović se bavio širokim krugom tema, kao i svi autori tada, što danas nije moguće. Teme: opšta pitanja u vezi sa srpskim narodom (radovi ''Srpski narod'', ''Neki problemi o srpskom narodu''), narodna ishrana (''Starinska srpska jela I pića''), tradicionalni oblici neverbalne komunikacije (''Psiho-fizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči''), narodna ekonomija i privređivanje (''Negdašnja privreda i putevi u srpskim zemljama'' ), a najznačajnija oblast je narodna religija.Svoje analize je bazirao najviše na sopstvenom materijalu. Mogu mu se staviti dve glavne zamerke:

1. pisao je o arhaičnim fenomenima, koji su u njegovo vreme bili potpuno ili delimičnoočuvani. Kada pogledamo njegovu građu, dobijamo narodnu religiju ne iz njegovogvremena, već kakva je verovatno bila pre više vekova. Pri sakupljanju građe nije imaou vidu generacije koje će doći posle njega. Takođe, nije prikupljao sve što je video naterenu, već samo ono što je smatrao arhaičnim.

2. nije verovao građi koju su sakupljali njegovi savremenici ili prethodnici, i u tome je preterivao

Težio je da stvori celokupnu dokumentaciju o predmetu svog istraživanja. Građu jeproveravao, i to na dva načina:

1. ako je opis nepotpun ponovo je odlazio u to ili u susedno selo, ili se dopisivao sainformantima

2. eksperimentom- to je način provere koji nije zaživeo u etnologiji. Na primer, ako je proučavao izbijanje žive vatre, sam je pokušavao da to učini (drvo o drvo, kamen o kamen itd.). Ili je, na primer, spremao jela po narodnim uputstvima. Pokušao je da ostavi ovaj metod provere, ali nije imao prave sledbenike.Ovo dokazuje da je imao kritički odnos prema građi. U svoje radove je ulagao i po 10 godina, da bi sakupio još građe. Izuzetno je značajan kao sakupljač empirijskog materijala, koji je mnogo kvalitetniji nego, na primer, Vukov.Posle sakupljanja empirijskog materijala, drugi korak je sistematizacija. Njegove sistematizacije nisu idealne sa današnjeg stanovišta, jer se za osnovu sistematizacije koristi samo jedan kriterijum, a on ih je koristio više. Na primer, žrtvene običaje je delio prema vrsti žrtava i prema prilikama, u istoj ravni. To nije korektno podeljena građa, jer jedan običaj tako može da se svrsta u dve ili tri grupe, odnosno može doći do ponavljanja ili izostavljanja.Trojanovićeve knjige su opterećene viškom teksta. Na primer, u ''O vatri'', poslednja 2-3 poglavlja su lingvističke analize pojmova oganj i vatra, što nema veze sa kultom vatre.Treći korak je analiza. Trojanović je bio pod uticajem dve škole: nemačke kulturnoistorijske i evolucionističke.

1

U proučavanju narodne religije bio je evolucionista- tragao je za poreklom i razvojem pojave. On nije izgradio sistematski referentni okvir, ali ga možemo naslutiti iz primedbi, i autora na koje se pozivao. Dakle, prećutno je to bio evolucionistički 8 referentni okvir, kada je narodna religija u pitanju. On počiva na tezi o jedinstvu ljudskog duha; pod istim uslovim nastaju iste kulturne tvorevine, tj. duh se svuda razvija na isti način.Kultura se svuda razvija na isti način, ali različitim tempom. Metod evolucionizmakomparativna analiza, sledi iz ovih postulata. Trojanović je prihvatio osnovne postulate, i jednu varijantu komparativnog metoda: imao je različite ''krugove poređenja''. Komparativni metod se koristi kod nas u dva smisla:

1. vertikalni- poredi se naš fenomen sa nekim fenomenom iz prošlosti i onda seuspostavlja, genetska, istorijska veza (npr. Milenko Filipović- trački konjanik)

2. horizontalni- poredi se običaj sa sličnim običajima kod susednih naroda, ili kodnaroda istog porekla (ili kod svih- ako je običaj univerzalno rasprostranjen). Na taj način, na primer, Kulišić proučava badnjak: on ne postoji kod drugih slovenskih naroda, ali ga ima u onim krajevima u kojima je dopiralo Rimsko carstvo, pa je zaključak da je to mediteranski običaj koji se razvio u Rimskom carstvu. Ovaj metod se primenjuje ako se , npr. traži slovensko poreklo nekog fenomena.Trojanović ima 3 kruga poređenja:

1. slovenski krug- poredi običaje sa običajima starih ili savremenih slovenskih naroda

2. indoevropski krug- poredi sa starim narodima (Grcima, Keltima, Rimljanima), ili sa savremenim indoevropskim narodima

3. univerzalni (ovo je uslovni naziv, a može se nazvati i drugačije)- poredi sa narodima ''svih pet kontinenata''

Postavlja se pitanje da li čisto formalna komparacija realno utvrđuje poreklo? Teškoća je u tome što u takvoj analizi postoji atomizam- jedan element se izdvoji iz kulture i upoređuje se sa tim elementom u drugim kulturama, a pri tom se ne uzimaju u obzir društveni i kulturni kontekst. Na primer, Trojanović običaj da se jaje (ili drugi predmet) na određeni praznik zakopava u mravinjak (da bi stoke bilo kao mrava), upoređuje sa običajem iz Indije, gde se mravi smatraju za demonske životinje, pa im je to žrtva. Trojanović kaže da je možda to tako bilo i kod nas, pa se zaboravilo. Ali, to nije pouzdan zaključak. Trojanović je, uopšte, bio sklon takvim komparacijama.Njegova najznačajnija dela za proučavanje narodne religije su ''Vatra u običajnom životu srpskog naroda'' i ''Stari srpski žrtveni običaji'', u kojoj postoji nekoliko poglavlja o tragovima Perunovog kulta. ''Vatra...'' je inspirisana idejom da je vatra univerzalni simbol, opšte svetsko kulturno nasleđe. Akcenat je na ''živoj vatri'', koja se dobija arhaičnim metodama, uz šta ide i skup verovanja i običaja, tj. da se ona pali na određenom mestu, u određeno vreme, i da to čine određeni ljudi (blizanci, parna imena-Dragan i Dragana itd.). Pri tom, oni moraju i da se ponašaju na određeni način- da ćute itd. Paljenju prisustvuju predstavnici svih domaćinstava u selu, i svako odnosi po jedan ugarak i pali vatru u svojoj kući. Vatra se pali u slučaju neke kolektivne nesreće- epidemije i sl., a mogu biti i periodične vatre, koje se pale na određene praznike. Najpoznatije su one koje se pale na Badnjak ili Ivanjdan (npr. da bi se rasterale zle sile ili protiv zmija). Trojanović nije pisao o ovim periodičnim vatrama. Višak u ovoj knjizi je

2

lingvističko razmatranje. Trojanović je poznat i po manjim radovima koji predstavljaju prve naučne analize narodne religije:

1. ''O Božiću''- danas je opšte poznato da su mnogi hrišćanski praznici po svom sadržaju prehrišćanski, a to je tada ustanovio Trojanović. Prema vremenu kada se praznik odigrava (vezan je za zimski period, kada je Sunce u najdaljoj tački), on zaključuje da se Suncu pomaže da ponovo krene napred, ono je daleko pa ne može da otera demone, i zato se pali vatra. Trojanović, dakle, zaključuje da je to prehrišćanski solarni praznik. Ova teza je kasnije oborena, ali je značajna kao prvi pokušaj da se protumači Božić.

2. ''Stari slovenski pogreb''- ovde je u pitanju obrnuti postupak. Postojali su detaljniistorijski zapisi arapskih pisaca o pogrebu kod Rusa u 10. veku, znači nije bilo potrebno rekonstruisati ga, već pronaći tragove u narodnoj kulturi. Trojanović je hteo da dokaže da su stari Sloveni spaljivali mrtve, na primer, po tome što se u Dušanovom zakoniku spominje spaljivanje vampira, ili po običaju da se napravi vatreni krug oko groba, da duša ne bi izašla. Nisu svi Trojanovićevi radovi, bili analitični, već bi samo skretali pažnju na neki fenomen.Takav rad je ''Lapot i prokletije''. Lapot je običaj ubijanja starijih ljudi, a prokletije su gomile kamenja. Postoje različita tumačenja: na primer da ako neko nekom zapali kuću, a ne zna se ko je to učinio, svako baca kamen i proklinje. Ili, smatra se da je u Hercegovini to trag kolektivnog kamenovanja, što nije provereno. Svako ko prođe pored prokletija mora da baci kamen.Drugi takav rad je ''Zagledanje ili ugled''. To verovanje negde postoji i danas: da trudne žene, kada se dete prvi put pomeri, moraju da paze koga će prvo da ugledaju, jer će im dete biti takvo.Trojanović je bio svestan da je u njegovo vreme religijski pogled na svet bio utkan u sve segmente života, pa se i u radovima o drugima temama bavio narodnom religijom, na primer u radovima ''Starinska srpska jela i pića'' i ''Psiho-fizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči''.Nije dokazano da je Trojanović uticao na kasnije istraživače, ali kod autora koji su se posle njega bavili narodnom religijom ima mnogo sličnosti sa njegovima radom, na primer u izboru tema (pogreb, lapot, vatra, Božić). Na primer, svi koji se bave lapotom pominju Trojanovića. Isto je i što se tiče problema: problemima porekla istraživači su se bavili sve do pre 20-ak godina. Na primer, Milenko Filipović je 50 godina posle Trojanovića proučavao kult Peruna, i imao je oko polovinu iste argumentacije. Kada se radi o metodu, Zečević je koristio komparativni metod pri rekonstrukciji Panteona, ali tu nije moguće dokazati Trojanovićev uticaj.

2. VESELIN ČAJKANOVIĆVeselin Čajkanović je najznačajniji istraživač narodne religije pre II svetskog rata, i jedan od najznačajnijih istraživača na tom polju uopšte. Rođen je i umro u Beogradu (1881-1946). Po obrazovanju je bio klasični filolog, školovao se na Velikoj školi u Beogradu, azatim otišao na usavršavanje u Nemačku. Doktorirao je u Minhenu 1908. godine. Po povratku u Beograd postao je docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, a kasnije i redovni profesor, i član Akademije nauka. Kada je 1922. godine osnovan bogoslovski fakultet, prešao je da tamo predaje uporednu istoriju religije.

3

Čajkanović je bio jedan od najobrazovanijih naučnika, a svoju naučnu delatnost je razvio u 3 pravca:

1. klasična filologija2. folklor3. religija i mitologija,i u sva tri polja je postigao zavidne rezultate.

Na polju klasične filologije, objavio je više studija o latinskim poslovicama, kao i prevod Tacitove ''Germanije'' obogaćen mnogim stručnim komentarima. Što se tiče folklora, bio je jedna od najboljih ondašnjih stručnjaka. Objavio je dve velike zbirke narodnih umotvorina: ''Srpske narodne umotvorine'' i ''Srpske narodne pripovetke'', koja je značajnija. Ona je izašla u okviru Srpskog etnografskog zbornika - Akademija je sakupila oko 2000 pripovedaka, od kojih je Čajkanović obradio 212. Mnogi njegovi komentari u ovoj zbirci su pravi mali eseji. Čajkanović se bavio pre svega našom narodnom religijom i mitologijom. Svaki ozbiljniji istraživač u ovoj oblasti mora da uzme u obzir njegove radove, bilo da se sa njim slaže ili ne. U uvodu Miloša Đurića za njegovo delo ''Mit i religija u Srba'' stoji da je to delo jedva primećeno, što je netačno. Čajkanović je bio poznat kao analitičar (a npr. Trojanović kao sakupljač, Đorđević kao sistematičar). Kombinovao je različite vrste izvora- pored etnografske, koristio je i istoriografsku i lingvističku građu. Njegov analitičko-komparativni metod bio je na većem nivou od metoda njegovih savremenika. Međutim, ponavljao je istu grešku kao i njegovi prethodnici: bio je atomista, tj. sklon tome da istrgne podatke iz kulturnog i društvenog konteksta, i da ih tako upoređuje. To je slično kao ono Trojanovićevo poređenje sa mravinjakom (običaj da se jaje ili neki drugi predmet na određeni praznik zakopava u mravinjak, da bi stoke bilo kao mrava, upoređuje sa običajem iz Indije, gde se mravi smatraju za demonske životinje, pa im je to žrtva. Trojanović kaže da je možda to tako bilo i kod nas, pa se zaboravilo.). I Čajkanović je koristio takav metod, ali na jedan finiji način: ograničio se na poređenje sa Indoevropljanima, tj. suzio je krug poređenja i učinio ga realnijim. Jedna od dve osnovne teze na kojima je zasnivao svoje istraživanje je traganje za indoevropskim poreklom naše narodne religije. Druga teza je da je naša narodna religija u osnovi kult predaka. Ako se pođe od te pretpostavke, naša religija pre primanja hrišćanstva postaje sistem, kao kod Grka ili Rimljana, ali podaci o tome nisu zabeleženi. Često nema dovoljno dokaza za te Čajkanovićeve kostrukcije. Tezu o kultu predaka u osnovi naše narodne religije je formirao postepeno: niz manjih rasprava je ujedinjavao u knjige ili veće rasprave. Ima ih tri, i one predstavljaju kamene međaše u njegovom naučnom razvoju.

1.''Studije iz religije i folklora'', objavio je 20-ih godina 20. veka u Srpskom etnografskom zborniku. Tu Čajkanović piše o najrazličitijim pojavama: u raspravi ''Sahranjivanje pod pragom'' se nazire njegova osnovna teza. Naši preci nisu sahranjivali mrtve na groblju, nego u kući, i to naročito pod pragom. Analitičkokomparativnim metodom utvrdio je da je i kod drugih naroda bilo sahranjivanja pod pragom, i to pogotovo nekrštene dece. Iz toga sledi da duhovi predaka žive pod pragom, i zato on postaje magično, opasno mesto. Zato je za njega i vezan iz običaja, na primer da mlada ne sme da dodirne prag. U novije vreme je mladoženja prenosi, a ranije bi se prag

4

prekrio, ili se stavi stoličica itd. Po Čajkanoviću, to je zato da mlada ne bi povredila duhove predaka, jer ona mora da sklopi dobre odnose i sa živim i sa mrtvim članovima porodice u koju ulazi.Drugi rad u ''Studijama...'' koji nagoveštava njegovu glavnu tezu je ''Magični smej'', o ubijanju staraca. Uglavnom se misli da ta pojava postoji iz ekonomskih razloga. Postoje dva tipa objašnjenja: jer je zaključeno da stari ljudi doprinose mudrošću itd. (sin se vraća iz rata, preživeo je zbog očevih saveta...). Drugo objašnjenje je da sin kada odvodi oca da ga ubije, shvata da će i on doći na red. Starci su ubijani na ritualan način, a žrtva je išla na pogubljenje raspoložena, jer veruje u drugi svet. Čajkanović zaključuje da stari ljudi ustvari postaju naši preci, koji su integralni deo zajednice.Drugo, veruje se da čovek na onom svetu ostaje onakav kakav je bio u trenutku smrtidakle, ubijaju starce da bi mogli da koriste zajednici kao duhovi predaka. Ovo suzačeci teze o religiji kao sistemu.2. ''Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji''- ovde zastupa tezu da su svaka važnijažrtva i svaki važniji praznik posvećeni precima. To je pokazao na 5 primera tj. u 5 radova. Najvažniji je ''Epifanija predaka'': preci na određene dane posećuju svoju porodicu, ona im obezbeđuje kult, a oni njoj blagostanje. Na primer, u obrednim povorkama (npr. koledari na Božić), prema Čajkanoviću, niz elemenata i izgled tih povorki ukazuje da oni predstavljaju pretke. Čajkanović je običaje koji na prvi pogled nemaju veze sa precima dovodio u vezu sa njima, polazeći od svoje osnovne teze.3. ''O srpskom vrhovnom Bogu''- to je njegovo poslednje veliko delo, objavljeno 1941. iono je najznačajnije. Tu je spojio svoje dve teze- indoevropsku i manaističku. Koristio je dve vrste izvora: ''naše'' i ''strane''o religijama indoevropskih naroda, pre svega starih Grka i Rimljana, Kelta, Germana, Iranaca (Persijanaca) i naroda stare Indije. O religijama tih naroda postoje pisani izvori, a o religiji Južnih Slovena ne. Čajkanović je zaključio da do našeg panteona mora da dođe posrednim putem. Dakle, svi indoevropski narodi su imali slične religijske sisteme. Svi oni imaju panteon- system božanstava u rodbinskim, prijateljskim i neprijateljskim vezama, a na čelu je vrhovni bog, pa je on želeo da otkrije koji je to bog kod Srba. Druga njegova pretpostavka je da je hrišćanstvo pokušalo da uništi taj panteon, jer inače hristijanizacija ne bi uspela.Ali, verovanja u stare bogove su bila veoma ukorenjena, pa je došlo do dva procesa (Čajkanović to nije tako formulisao): crkva je neke osobine bogova iz panteona pripisala junacima iz hrišćanske mitologije- oni imaju slovensku suštinu, a hrišćansku formu. Drugi proces je obrnut: sveštenici govore ono što piše u Bibliji, a narod to shvata na svoj način. Tragove srpskog vrhovnog boga Čajkanović je pokušao da otkrije u likovima svetaca, arhangela i đavola. Zaključio je da je glavni ''naslednik'' Boga sveti Sava. Detaljno je opisao funkcije vrhovnog Boga, tu se oslonio na svoju tezu o religiji Srba kao kultu predaka. To znači da vrhovni bog ne samo što je bog predaka, već je i mitski predak srpskog naroda koji se o njemu brine. Njegove funkcije su: on je bog-donator (davalac), tj. upoznaje svoj narod sa raznim znanjima i veštinama, zanatima. Sveti Sava je naučio ljude kožarskom zanatu (i danas je to njihova esnafska slava), i raznim veštinama- kako se tka, kako s kiseli mleko itd.Vrhovni bog zato mora da bude i bog-putnik, da putuje sa kraja na kraj srpskih zemalja. Čajkanović je smatrao sa sveti Sava ima poseban karakter u predanjima, a da to nisu osobine hrišćanskog sveca, već hirovitog paganskog božanstva. On je nekada nepravedan i preoštar u kaznama, na primer, postoji predanje o tome kako je ubio svog psa, jer on

5

nije mogao da ga prati u džinovskim koracima. Čajkanović je opisao i atribute vrhovnog boga. Njegov fizički izgled: bio je crn, kao i sva htonska božanstva, i imao je kapu, štap i ogrtač.Njegovi fetiši, tj. predmeti koji ga simbolično predstavljaju su verige i sekira. Životinja koja ga predstavlja je vuk. Što se tiče imena ovog božanstva, zaključio je da je ono nepoznato, jer je bilo zabranjeno izgovarati ga da ga ne bi čuli neprijatelji (pošto je ime ekvivalent bića). Sačuvan je samo nadimak- Dabog, tj. bog koji daje. Čajkanović je naveo i koji praznici pripadaju vrhovnom božanstvu. Kako paganski praznici traju duže od hrišćanskih, Dabogovi praznici su u zimskoj sezoni, tada se preci pojavljuju na zemlji. Taj praznik je razbijen na više hrišćanskih.Čajkanović je često kritikovan, jer su većina njegovih rezultata samo pretpostavke, za koje ima indicija, ali nema dokaza. Najviše ga je kritikovao Kulišić. Ipak, ovo je veoma značajna knjiga jer je pokazala da je kult predak bio razvijen, i to je neosporno, ali da su postojali panteon i vrhovni bog nije dokazano, to su samo indicije.

3. TIHOMIR ĐORĐEVIĆTihomir Đorđević je jedan od naučnika koji su između dva svetska rata uspostavili temelje za proučavanje naše narodne religije. Rođen je 1868. godine u Knjaževcu, a umro je 1944. u Beogradu. Fakultet je završio na istorijsko-filološkom odseku, a onda je otišao na školovanje u Beč i Minhen. Doktorirao je 1903. godine sa temom ''Cigani u Srbiji''. Bio je profesor u gimnaziji u Aleksincu, a 1906. je postao docent na katedri za etnologiju, zatim profesor, a kasnije i član Akademije nauka.Njegov doprinos je višestruk: kao organizatora i popularizatora etnološke nauke; uređivao je časopise: u Aleksincu je pokrenuo časopis ''Karadžić'' koji se bavio etnografijom; bio je urednik 5 knjiga Srpskog etnološkog zbornika; sastavio je uputstva za prikupljanje građe narodnog života za istraživače na terenu. Bio je vrlo plodan naučnik, imao je oko 700 naučnih i stručnih priloga, mada je neke i ponavljao pod drugim naslovom. Za razliku od Erdeljanovića, nije bio terenski istraživač. Ima samo jedno delo sa terena: ''Kroz naše Rumune'', tj. o Vlasima u istočnoj Srbiji. To je istovremeno i putopis i naučno delo. Đorđević je koristio već objavljenu etnografsku i folklorističku građu, i arhivsku građu, i to iz doba kneza Miloša. Tu je pronašao podatke o verovanjima u vampire i ritualnom samoubistvu. On je prikupljao građu uz pomoć drugih- uveo je anketu kao istraživački postupak. Govorio je mnogo jezika, što mu je omogućavalo poznavanje svetske literature.Đorđević bio je pod dve vrste uticaja, koje su međusobno inkopatibilne. Prvi je uticaj engleskog evolucionizma - Tejlora, Frejzera, Maklenana. On se oseća u pristupu u predavanju koje je održao na Univerzitetu 1906. godine: ''Etnologija iznalazi osnovne zakone postanka i razvitka svih ljudskih manifestacija u duhovnim i materijalnim tvorevinama čovečanstva''. Ovaj uticaj se vidi i u njegovom radu ''O poreklu nošnje'' i drugim.Drugi je uticaj nemačke kulturno-istorijske škole, koji je primetan u jedinom Đorđevićevom teorijskom radu o religiji ''Najstarija religija'', koji je objavljen 1933. godine. Tu zastupa tezu koju je zastupao i Vilhelm Šmit- o prvobitnom monoteizmu. Smatrao je da je to najviši domet u našoj nauci tog doba. Đorđević se bavio i problemima kulturne difuzije, tj. prenošenjem elemenata iz strane sredine u našu, na primer u radu ''O zlim očima''. Sve su ovo parcijalno prisutni uticaji, Đorđević nikada nije uspeo da izgradi

6

teorijski i metodološki referencijalni okvir. Kulišić o tome piše: ''On nije vršio istorijsku analizu koja mu je otkrivala poreklo i razvoj pojava, niti je apstrakcijom nastojao da objasni njihovu suštinu i zakonitosti''.Ovaj Kulišićev stav je pomalo isključiv, ali je tačan kada je reč o referencijalnom okviru.Đorđević, dakle, nije značajan kao analitičar, već kao sistematizator. On se bavio pojavama koje nisu proučene, ili nisu proučene u dovoljnoj meri- i sistematizovao empirijsku građu. On je tako stvorio osnovu za dublje i svestranije istraživanje. I sam je bio svestan dometa i značaja svojih radova.Ono što važi za Đorđevićev opus u celini, važi i za njegove delove. Radove o narodnoj religiji, prema predmetu proučavanja, delimo na 4 grupe:

1. radovi o natprirodnim mitskim bićima- najvećim delom se nalaze u dve knjige objavljene posle njegove smrti u Srpskom etnološkom zborniku: ''Veštica i vila u narodnom verovanju i predanju'' i ''Vampir i druga bića u narodnom verovanju predanju''. Ta ''druga bića'' su mora (devojka koja ne da čoveku da diše), zduhać I psoglav. O nekim bićima je pisao i u drugim knjigama: ''Deca u narodnim verovanjima'', tu je pisao o nekrštencima, porođajnim demonima, tj. deci koja su umrla pre krštenja, i zato nemaju svoje mesto, već lutaju svetom i pokušavaju da naude porodilji. Pisao je i o srebrnom caru, biću koje živi u rudniku i pomaže rudarima?? ako ne prekrše određena pravila. O poreklu ovog bića napisao je da ono postoji i kod Germana, i da su ga ili doneli Sasi u srednjem veku, ili rudari u 18. veku. Sva bića analizirao je na isti način: opšte karakteristike bića, funkcije bića, odnos ljudi prema biću.

2. radovi o kosmogoniji i mitologiji prirode- u dve knjige ''Priroda u verovanju I predanju našega naroda''. O biljkama je pisao vrlo malo. Postoje tri osnovne celine:

1. kosmogonija- verovanja u vezi sa kosmosom, o postanku sveta2. verovanja u vezi sa atmosferskim ili opšteprirodnim pojavama, kao što su kiša, grad, duga, zemljotres3. životinjski i (malo) biljni svet- obradio je desetak životinja, i divljih i domaćih

3. dva rada o verovanju u zle oči- pripremni rad je obavio kod Muslimana u Ohridu.Knjiga se zove ''Zle oči u verovanju Južnih Slovena'', i mnogi smatraju da mu je to najbolje delo. U knjizi se govori o tome ko su urokljivci, ko su žrtve uroka, kako se od njega leči, a veliki deo je posvećen i zaštiti od uroka. Piše i o hamajlijama, koje je podelio na narodne i verske. Narodne imaju moć zbog prirodnih svojstava (na primer beli luk itd.). Verske hamajlije je podelio na islamske i hrišćanske. One imaju moć jer su vezane za veru. Najčešće su to krst ili polumesec, ali mogu biti i ikonice svetaca, tekstovi iz Biblije i niz islamskih simbola. Đorđević se ovde nije zadržao samo na sistematizaciji, nego je pokušao i da protumači neke pojave. Verovanje u zle oči je povezao sa manaizmom, i sa realno postojećim pojavama, kao što su hipnoza I telepatija. U analizama se oslanjao na dva najveća poznavaoca iz tog vremena - Seligmana i Vestermarka.

4. o pojedinim kompleksima narodnih običaja- posvećivao je pažnju religijskoj strain običaja. To su običaji vezani za život pojedinca: rođenje, svadba, smrt. Dela su: ''Deca u verovanjima i običajima našeg naroda'', ''Nekoliki svadbeni običaji'' i ''Samrtni običaji kod Srba i Hrvata'' (izašli u nastavcima u časopisu Godišnjica Nikole Čupića od

7

knjige 46 do knjige 50). Kasnije su ova tri dela izašla objedinjena pod nazivom ''Naš narodni život''.

4. MILENKO FILIPOVIĆRođen je 1902. godine u Bosanskom Brodu. Završio je gimnaziju, studirao etnologiju, gegrafiju, geologiju i nacionalnu istoriju kod Cvijića, Erdeljanovića i Đorđevića. Diplomirao je 1925. Doktorirao je sa temom ''Etnička prošlost našeg naroda u okolini Visokog (Bosna)''.Bio je profesor u gimnaziji, od 1930-41. docent i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Skoplju, 1945-50. kustos Etnografskog muzeja u Beogradu, 1950-55. saradnika SANU, a na Univerzitetu u Sarajevu se penzionisao 1962. kao redovni profesor. Umro je 1969. dok je pisao životno delo ''Etnologija Srba''.Njegov doprinos je višestruk: kao organizator kolektivnog istraživanja, pokretač I urednik više edicija, muzejski radnik i pedagog na fakultetu.Filipović je počeo da objavljuju još kao student. Napisao je opus od oko 400 jedinica. Opus je raznovrstan, nije moguće nabrojati sve što je proučavao, ali dve stvari su osnovne:predeone celine - naselja etničkih grupa. Pisao je rasprave o svim segmentima tradicionalne kulture, pa i o religiji i mitologiji (nekoliko desetina članaka, studija, ali i delovi monografija). On i jeste i nije nastavio tradiciju prethodnika. Bio je usmeren na rekonstrukciju porekla i razvitka narodne religije (kao i drugi), i imao je više afiniteta za teren nego za teoriju, mada se i njom bavio. Istraživao je širom Jugoslavije: Srbiju, Vojvodinu, Metohiju, Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju. Istraživao je pojave koje se nisu istraživale i na terenu koji je već bio istražen. Njegovi opisi imaju posebnu vrednost, jer bez dobre deskripcije nema ni dobre analize. Davao je iscrpne i precizne opise i jasno je razgraničio prošlost i sadašnjost, za razliku od nekih drugih autora. Veliku pažnju je pridavao opservaciji, a manju informantima. Njegovi opisi su i zanimljivi, a ne samo objektivni. U opisu ''Govedarev kamen na Ovčem polju u Makedoniji'' nije se oslanjao samo na etnografiju i folklornu građu, već i arhivske izvore, za koje je smatrao da ih etnolozi ne koriste dovoljno. Članak ''Krsna slava'' je arhivsko istraživanje. Tu je pokušao da pokaže šta smo o slavi propustili da vidimo iz arhiva. Koristio je i izvore narodne leksike, smatrao je da se naročito u toponomastici mogu naći vredni izvori. Filipović je smatrao da treba praviti zbornike dosadašnjih radova. ''Slava'' je početak takvog rada.On nije bio samo istraživač i sistematičar, već i analitičar religijskih pojava. Tragao je ili za religijskim ili istorijskim kompleksom u kom su te pojave nastale. Nije sledio Čajkanovića i Kulišića koji su imali referencijalni okvir. Njegove analize su neujednačene:ponekad su to metodološke analize, a nekad zdravorazumsko tumačenje manje vrednosti. i on se služio komparativnim metodom kao i njegovi prethodnici, ali ga usavršio i to na dva načina:

1. interdisciplinarnost- poređenje različitih vrsta izvora. Jedna vrsta rezultata po njemu je nedovoljna. Dobar rezultat je tako postigao npr. o tračkom konjaniku ili Perunu

2. pokušao je da komparaciju svede u konkretne vremenske i prostorne okvire,npr. rad o kultu Stefana Dečanskog Filipovićeva najvažnija dela su ''Trački konjanik'' (po njoj se zove i zbirka njegovih radova o religiji) i ''Tragovi Perunovog kulta''. U ''Tračkom

8

konjaniku'' je koristio dve vrste izvoraarheološke i etnološke. Arheološki su sa područja zapadne Bugarske i Rumunije, istočne Makedonije, Srbije i Banata. Tu su živeli Tračani. Tamo su nađene votivne ploče (ploče zahvalnice). Na njima se nalazi lik konjanika sa plaštom, naoružanog kopljem i štitom, a okolo su razni simboli: drvo života, rog obilja i neke životinje- lav, pas, zmija. One su pripadale nekom božanstvu kome se ne zna ime, pa su ga naučnici nazvali trački konjanik ili Heros. Filipović je uočio da na tom istom prostoru ima običaja i verovanja o konju i konjaniku. Svi ti običaji vezani su za praznik svetog Todora. Na primer, u Banatu se veruje da noć uoči Todorove subote selom galopiraju konji sa nevidljivim jahačima, i tada se ne sme izlaziti iz kuće, jer ti konji mogu ubiti, ili na primer, ostaviti devojkama na licu trag od kopita.Glavni jahač je sveti Todor. Na jugu su mitski konji zamenjeni pravim- održavaju se povorke konjanika, koje su danas zabava, a nekada su bile ozbiljni rituali. Verovanje je, dakle, zamenjeno ritualom, kao da su ti jahači inkarnacije konjanika. Filipović je pokušao da uspostavi vezu između votiva i ovih običaja. I u jednom i u drugom centralni motiv je konj, pa je on zaključio da je sv.Todor naslednik tračkog konjanika. Ograničio je komparaciju i vremenski i prostorno. Ovo je ustvari hipoteza- jer treba naći podatke između ova dva perioda, ta veza nedostaje.Drugi značajan rad je ''Tragovi Perunovog kulta''. Tu je povezao etnografske izvore sa leksičkim i jezičkim izvorima. Smatrao je da su južni Sloveni verovali u ovog boga. Našao je tragove u toponimima širom Balkana: Perun-grad, Perunova gora itd. ,a na tim brdima nalaze se i tragovi žrtvenika. U Crnoj Gori postoje lična imena Perun i Perunika, i verovalo se da te ljude neće udariti grom, a Perun je božanstvo groma. Biljka perunika se u nekim krajevima stavlja na krov koa zaštita od groma. Postoji i obredna povorka perperude- to je neka vrsta muških dodola u zapadnim krajevima. Svaki od ovih naziva nije sam po sebi dovoljan, ali oni zajedno čine indiciju da je to trag Perunovog kulta. Filipovićevi radovi imaju i nedostatke. On je često na osnovu malo argumenata izvodio slobodne zaključke, tj. neopravdano je uopštavao. Na primer, postoji lutka jarilo koja se baci uvodu da bi pala kiša, a on je samo na osnovu toga zaključio da je to bilo i slovenskobožanstvo. Zatim, nije dovoljno dobro poznavao teorijsku literaturu iz oblasti religije i magije. Na primer, pisao je o čovekovim dvojnicima: na dan detetovog rođenja se zasadi drvo, i njihove sudbine će biti povezane (isto je i sa ljudima rođenim istog dana). Iz toga je zaključio da u najstarijem obliku religije nema razlike između prirode i čoveka. Celu knjigu o tome je napisao Paris, a Filipović to nije znao.

5. SLOBODAN ZEČEVIĆPre, ali i posle II svetskog rata delovali si istraživači rekonstrukcije religijeevolucionisti i difuzionisti. To se završava sa Zečevićem. Njegov rad je na neki način sinteza prethodnih istraživača: i on je rekonstruisao religiju i otkrivao u njoj neki sistem. I on se bavio istraživanjem različitih tema, naročito iz narodne religije- tipičan je istraživač ove oblasti.Zečević je uneo i neke novine u proučavanja. Nije tražio samo poreklo običaja, već i kulturne slojeve koji su se taložili vekovima, i pokazao je da je narodna religija Srba očito kompleksnija nego što se mislilo. Na primer, pokazao je da se narodna religija ne može svesti samo na jedan kult (npr. kult vatre ili predaka), već nju čini više kultova sa različitih prostora i iz različitih vremena, koji čine sinkretičku celinu.Svoj metod je izložio u knjizi ''Mitska bića srpskih predanja''. On se nadovezuje na Trojanovića: ''Metodološko proučavanje mora da se prilagodi građi. Nije uvek lako

9

razdvojiti tuđe uticaje u našoj religiji, ali pažljivom analizom moguće je utvrditi šta je naše, a šta su uticaji supstrata, hrišćanskih i ostalih uticaja''. On pod supstratom podrazumeva da kada se očišćeni elementi iz praistorije povežu i sintetizuju, mogu se uočiti slojevi, i utvrditi šta je u verovanjima starije, a šta mlađe, kao i šta je naše a šta tuđe. Komparativni metod pomaže da se poređenjem sa istim ili sličnim verovanjima na drugim stranama, može videti šta je opšte, a šta autohtono slovensko. Posmatranje promena u razvoju određene pojave obavlja se pomoću dijalektičke metode po kojoj se nizom malih promena dolazi do novih kvaliteta (tj. promena kvantiteta u kvalitet- Hegel). Na primer, slava se menjala tokom vremena, naročito posle reformi svetog Save u 12. veku. On je izbacio krvne žrtve, i preneo slavu iz crkve u kuće.Dakle, on je promenio i mesto i sadržaj, pa je slava postala nehrišćanska. Slava se menjala i posle II sv. rata .Zečević govori o slojevima, ali u praksi uglavnom traži slovenske elemente, 90% mitskih bića su slovenska, i on smatra da su ih Sloveni doneli na Balkan. Zečevićev doprinos se može pratiti u još dva pravca: prvi je doprinos u terenskim istraživanjima, uglavnom u severoistočnoj Srbiji (kaže da je tamo sačuvan pogrebni kult) kod Srba i Vlaha. U demonologiji je na terenu otkrio mnoge činjenice: na primer, šumska i vodena bića, domaći i uslužni demoni su ili nova bića, ili stara koja su izmenjena. Demoni su pre Zečevića bili poznati samo u fragmentima. Drugi doprinos je u kvalitetnoj sistematizaciji prikupljene građe, tako da se ona i danas upotrebljava. Koristio je metod ''razumeti znači uporediti''. Pisao je manje rasprave, a zatim slične objedinjavao u knjige. Od četiri knjige, tri su za nas značajne:

1. ''Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru''- doktorska teza o obrednim povorkama

2. ''Mitska bića srpskih predanja''3. ''Kult mrtvih kod Srba'' – u severoistočnoj Srbiji4. ''Obredne igre kod Srba''- ima istih delova kao i prva knjiga. Obrađuje 4

povorke: koledare, kraljice, lazarice, dodole. One imaju elemente igre. Analize su pokazale da to nisu samo povorke

inkarniranih predaka (kao što smatra Čajkanović), već složeni rituali sa svim slojevima naše narodne religije. Tu ima delova od kulta prirode i mrtvih, slovenskih božanstava i hrišćanskih kultova (npr. kraljice je povezao sa kultom vladara). Pkušao je da preko sadržaja pesama nađe tragove nekih sporednih slovenskih bogova, npr. Lade- boginje proleća. U ''Mitskim bićima...'' najvažnija je posebna pažnja posvećena ovoj problematici. Sva bića je obrađivao po istom sistemu: izgled, zamišljene funkcije (npr. vampir davi ljude) i ritualna praksa (uspostaviti odnos sa njima ili ih izbeći). On mitska bića tretira kao niža božanstva i uspostavlja panteon nižeg reda. Postoje dva problema: iza istog imena mogu se kriti različita bića (npr. vila), i za isto biće postoje različita imena (npr. vukodalk = vampir). Podelio je demone na nekoliko kategorija: demoni prirode (u užem smislu i atmosferskih pojava), domaći demoni, demoni sudbine, demoni bolesti, demoni koji nastaju od ljudi i ljudi demonski osobina (to su konkretni ljudi, a ne zamišljena bića- urokljivci itd.), i ostali demoni, tj. oni koje nije uspeo da svrsta ni u jednu od datih kategorija: todorci, osenja i karakondžula.Zečević je, dakle, obuhvatio sva najvažnija demonska bića u Srbiji, i napravio neku vrstusrpske demonologije- mitološki podsistem. U knjizi ''Kult mrtvih kod Srba'' Zečević polazi od animističkog shvatanja smrti kod Srba, po kome se duša odvaja od tela i

10

nastavlja da živi. On je smatrao da samrtni ritual od godinu dana prati put duše na onaj svet, a ima funkciju da pomogne pokojniku, ali i da zaštiti zajednicu.Od manjih rasprava značajne su: ''Zavetina u severoistočnoj Srbiji'' – smatralo se da je seoska slava nastala iz neke opšte nesreće, pa su se ljudi zavetovali svecu. Zečević kaže da je to trag poštovanja slovenskog božanstva koje je upravljalo atmosferskim pojavama- Peruna. ''Desna i leva strana u srpskom narodnom verovanju''. Tu je Zečević pretečastrukturalista: uvodi simboliku značenja opozicija. Desna strana je srećna a leva nesrećna (npr. ustao na levu nogu). Ima još značenja: desna strana je muška a leva ženska, desna je život a leva smrt, desna je sunce a leva mesec. ''Rad o vanbračnom detetu''- to je u patrijarhalnom društvu bilo strašno, pa se zato nekada veruje da je to dete rođeno iz veze žene i natprirodnog bića (npr. zmajeva deca). Tako su nastali Zmaj Ognjeni Vuk i Zmaj od Noćaja.

6. DEMONI

1. Ljudi demonskih osobina

ŽIVI VAMPIRPostojalo je verovanje da čovek još za života može da postane vampir. To su uglavnom mogli biti grešni i loši ljudi i smatra je da u njih još dok su živi uđe zao duh i da mu se oni predaju.Smatralo se da živi vampire ne može lako umreti već da se jako muči na samrti, pošto zemlja ne prima njgovo telo i izbacuje mu kosti. Tako, njegova duša luta svetom nankosi zlo i čini ona dela koja je činio kao vampire koji je postao posle smrti.Ova verovanja su najraširenija po istočnoj Srbiji, naročito kod Vlaha. Ima dosta primera gde ljudi veruju da je neki čovek bio živi vampire, neka baba i td.Živi vampire mogao je postati i uzoran, dobar čovek, koji nije čini zla dela i koji nije imao veze sa zlim demonima. Mislio se da svojstvo živog vampira čovek može steći iako ne želi, u bilo koje doba, čak i nakon rođenja. U Hrvatskoj je postojalo verovanje da se čovek može povukodlačiti još dok je živ. Taj čovek bi se mogao poznati tako što je hramao. Ako se ispovedi, prestaje da bude vukodlak. (to ukazuje na kasniji hrišćanski uticaj, jer imamo za osnovu ispovest, odnosno oproštaj grehova posle priznanja).-Možemo uporediti našeg živbog vampire sa ruskim koldunom.Po ruskom naučniku Tokarjevu, jedan od najstarijih predmeta magijsko-religijksih predstava je čovek. Od tih predstavav nastaju volhvi, magi, druidi, proroci, askete itd, koji su bili sluge bogova ili nečistih sila. Tu spadaju i koduni. Oni se opisuju kao ljudi koji nanose zlo ljudima i životinjama, piju im krv, donose razne bolseti, ruše brakove. Koldun postaje čovek koji se obučava kod starijeg kolduna i sklapanjem saveza sa nečistom silom. Dogovori su se obavljali u ponoć; i smatralo se da njihova duša luta noću po selu i čini zla. Skrivali su svoju aktivnost, tako da se nisu razlikovali mnogo od drugih ljudi. Čovek je mogao postati koldun iako nije želeo to. Npr. Rođena vanbračna deca, kroz tri generacije. Zatim, čovek koji bilo šta primi iz ruke kolduna koji je na samrti; smrt mu je teška i vrlo mučna. Kad osete da će umreti, oni skrate muke samoubistvom ili na prevaru

11

predaju nekom nešto u ruke kako bi primio njegova svojstva. A da bi se obezbedili i posle njegove smrti, u grob mu se zabada glogov kolac, a pre sahrane mu se podrezuju pete ili žile ispod kolena, da ne može da ustaje.

ANALOGIJA IZMEĐU ŽIVOG VAMPIRA I KOLDUNA-postajali su zli ljudi koji su nanosili zlo svojoj okolini-može se postati i nevoljno, rođenjem ili nekim dr slučajem-teško umiru i nastoje da olakšaju smrt sebi-zemlja im ne prima telo-odbrana od nastajanja vampire nakon smrti: glogov kolac, načinjanje, zasecanje i td.

VEŠTICABogatu građu o vešticama sakupio je T. Đorđević, dok je Vid Vuletić Vukasović

napisao studio o njima. U Vukovom Rječniku, Srpskom mitološkom rečniku, takođe ima dosta članaka o vešticama.Veštica u narodu nije bila zamišljeno biće. Ona je predstavljala običnu ženu, kao što su i sve druge bile, koja živi i kreće među ljudima. Njoj su se, međutim, prepisivala natprirodna svojstva i njen odnos prema bližoj okolini bio je vrlo štetan. Iako se veštica spoljnim izgledom nije mnogo razlikovala od drugih žena, prema fantazijama sujevernog sveta mogla se prepoznati po izvesnim znacima na telu koji je obeležavaju i odaju. Smatralo se da su izraženost kosmatost po telu i nogama, brkovi, sastavljene veđe što je pokazivalo da li je neka žena veštica. Ima različitih zamišljanja veštice: kao razrooka, maljava, da ima skriven rep, da ima zle oči i td. Veštice su se mogle prepoznati po još nekim znacima. One, pre svega, ne jedu beli luk I beže od njega. (svi demoni se boje ove biljke). Zato su ljudi, kad je opasan period i kad su mislili da će se pojaviti, jeli beli luk i nosili ga sa sobom. Samo starije žene koje su udate ili koje su bile udate (kad su dostigle punu zrelost) sum ogle biti veštice. Njihov odnos prema ljudima bio je opasan, verovalo se da one sišu krv i jedu srca, čime automatski prouzrokuje smrt kod ljudi. Napadale su uglavnom malu decu, a prema porodici i prijateljima su bile izuzetno svirepe. Verovalo se da neprijateljima ne mogu da napakoste i zato sa ženom za koju se mislilo da je veštica nije trebalo biti u dobrim odnosima, pa su se izbegavale.Vešticom se moglo postati na dva načina: -rođenjem-svojevoljno

Rođenjem:-ako bi se žensko dete rodilo u krvavoj košuljici, smatralo se da joj je predodređeno da postane veštica. Zato su žene koje su porađale ženu, zakopavale ili spaljivale tu košuljicu, smatrajući da će tako sprečiti da postane veštica. S druge strane, verovalo se da dete može umreti ako joj se spali ili zakopa košuljica, zbog magijske veze između čoveka i košuljice u kojoj se rodi koja je neraskidiva. Dešavalo se da majke čuvaju košuljicu po rođenju, pa kad dete odraste, daju mu. Postojalo je još načina kako bi se sprečilo da dete postane veštica. Na primer, ako bi se dete rodilo u krvavoj košuljici, onda se objavi da se rodilo žensko dete u crvenoj košuljici i na taj način se verovalo da će tako veštica izgubiti

12

svoje demonske osobine ako se ”prokaže”. To se ipak retko radilo jer je moglo imati i loše posledice po majku, jer se verovalo da veštica rađa vešticu, pa bi ona mogla biti izložena osuđivanju. Po tom verovanju, svojstvo veštice moglo se steći i naslednim putem, prelaskom sa majke na kćer. Takođe, i drugi momenti su mogli imati uticaja pri rođenju. Verovalo se da dete može postati veštica ako se rodi u ”zao čas” ili uoči nekog velikog praznika, jer su praznici tada bili visoko poštovani i dočekivani smerno, pa je zato i polni odnos uoči takvog nekog praznika bio strogo kažnjivan. Taj ”zao čas” niko nije znao kad može biti. (U Hrvatskoj su verovali da je zao čas poslednja četvrtina meseca.)Veorvalo se da vešticom može postati i devojka koja je udata. Za vreme devojaštva (dok nije udata) ona je bila mora. (ona može mučiti, ali ne i da usmrti čoveka)

Svojevoljno:-vešticom se postaje svojevoljno kad neka žena izrazi želju da to i bude ili kad se dobrovoljno poda đavolu.Poseba sposobnost veštica je da se pretvaraju u razne životinje: kokoške, ćurke, ptice i naročito u noćog leptira, koji se i sam nekad nazivao vešticom. Veorvalo se da su veštice aktivne samo noću. Kad ona zaspi, njena duša joj je izlazila iz tela i lutala po selu. Ako joj se telo preokrene tako da glava bude gde su joj noge bile, njena duša ne bi znala da se vrati u telo i umrla bi. Ako bi neko noću uhvatio leptira i želeo da sazna čije je telo u njemu, nagoreo bi mu krilo i rekao ”Dođi sutra da ti dam soli”. Sutradan bi došla žena sa opekotinama da zatraži malo soli. Verovalo se da veštice svoja zlodela vrše svojim čarobnim štapićem. Čim bi njime dodirnule žrtvu, grudi bi mu se otvorile i ona bi mu izvadila srce i pojela, a potom bi mu grudi zatvorila. Vreme i uzrok smrti veštica određuje pre nego što ga ostavi. Najčešće žrtve su bile ljudi ”slatke krvi” i deca, a ne manje i napredna grla stoke: telad, jaganjci, ždrebad i td. Još jedan od njenih oružja je i pogled kojim može čak i usmrtiti čoveka. (U Sremu se verovalo da konjobarka najsilnija veštica, kioja pogledom može da obori čoveka sa konja, a u Hercegovini se mislilo da će mrtav pasti s konja ona koga bi u tom položaju pogledala veštica.)

Za veštice se smatralo da rade i poslove koji im donose materijalnu korist. Verovalo se da mlečnost stoke veptice mogu preneti na svoju, a to su postizale na razne načine. Jedan od njih je da noću, uoči stočarskih praznika, jašu nage na vratilu i obilaze tuđe torove sa stokom. Zato su se u odrešene kritične dane torovi pažljivo čuvali i štitili da im veštice ne priđu.

Postoji verovanje kako je ženapostajala vešticom. Kad bi veštica namerila da pođe na „posao“, mora da sačeka da deca zaspu. Tada prilazi ognjištu i tamo je vadila neki lončić sa mašću kojom bi se mazala po telu i izgovarala neke određene magijske reči. Ima još dosta načina spravljanja ove „čarobne masti“. (kad veštica iskuva plod koji je dobila od đavola, od ljudske krvi, sala, noktiju, ostataka posle obrezivanja dečaka, dlaka sa genitalija i td). (prijatno!)Veštica se maže tom mašću uveče, kad polazi na „posao“ ili jednom godišnje kad odlazi na sastanke veštica. Tada izgovara magijsku formulu i nije smela da pogreši.

13

Sastanci veštica održavali su se jednom godišnje, kod nekog starog oraha obično, na pometenom gumnu, drvljaniku, raskršćima i drugim mističnim mestima. (orah se smatrao boravištem veštica, pa se svaki orah smatrao opasnim) Verovalo se da veštice doleću u vidu slepih miševa na orahu ili crnom dudu; ako bi se neko popeo na drvo dok su one tamo, postojala je opasnost da mu pojedu srce. Na tim sastancima, svaka je dobijala svj zadatak šta koja treba kome da uradi. Imale su svoju predvodnicu koja ih je učila i davala im zadatke. Imala je tu privilegiju da ne mora da žrtvuje nikog od svog roda (kao što su ostale morale da urade). Kad ulazi u društvo, veštica bi sticala krila slepog miša, kosa bi joj se rasplela, dobijala bi crno odelom i postajala bi ravnopravna sa drugima. Posle ceremonije, verovalo se da se veštice upisuju u njihovu matičnu knjigu. Smatralo se da su veštice najopasnije za vreme Božia, poklada, 1. marta, u Ivanjskoj noći jer se smatralo da su tada njihove duše u vidu svetlećh predmeta i da lete po vazduhu. Veštice, takođe, nisu mogle potonuti, pa su zao bacali u vodu one žene koje su samtraoli da su veštice. Ako ne potone, znači da je veštica i bila bi izložena mučenju, kamenovanju, spaljivanju i drugim svirepim načinima usmrćenja. Sujeverni ljudi su smatrali da postoji još mnogo načina da se otkrije koja žena je veštica. Npr. Ako se na neku ženu sumnja da je veštica, kad dkođe u kuću, verige se okreću naopačke i ako je ona veštica verovalo se da neće moći da izađe iz kuće; zatim, udesilo bi se da prođe kroz rastavljene grebene, pa ako je veštica oni bi se sastavili i mislilo se da će ona doći da moli da se grebei rastave opet; na Poklade, uveče bi se tikva nalila vodom do vrha i dobro se začepila pa bi se išlo oko naselja s njom. Ako je neka žena veštica, došla bi da moli da se otčepi pošto ne bi molge inače da mokre i slobodno dišu; Takođe je u svim krajevima Srbijepostojalo verovanje da se pomoću prve ubijene zmije molga prepznati veštica. Zmiji bi se odsekla glava, u nju bi se stavio beli luk pa bi se to posadilo; kad biljka iznikne, trebalo ju je nositi sa sobom pa bi se prepoznala veštica: ako bi se u crkvena vrata zabola glavata igla, veštica ne bi mogla da izađe iz crkve. Svaki sveštenik je bio u stanju da prepozna vešticu, ali nije hteo da se prokazuje, jer je smatrao da kad se ispovedit, da će izgubiti svoja demonaksa svojstva. Što je slično priči sa kvavom košuljicom i priznanjem žene da je veštica. A, takođe, povezuje se sa legendom, po kojoj je veštica sakrila Hrista od potere, zbog čega joj je obećao da će njen „posao“ ostati tajna.

NAČINI ODBRANE OD VEŠTICA:-beli luk-davanjem detetu ime Vuk-zabadanjem oštrica-okretanje kućnih predmeta naopačke-amajlije-smilje i pelin

OPASNI DANI:-subota noć-uoči velikih praznika: Božića, Uskrsa, Poklada, Đurđevdana, Ivandan;

14

Verovanje u veštice nije samo nasleđe naših predaka, već je široko rasprostranjeno kod svih evropskih naroda;

MORAMora je slična veštici. Mitska svojstva more prepisivana su devojkama, a udatim

ženama svojstva veštice.Način nastanka, funkcija, odnos prema ljudima i sredstav zaštite su gotovo iste. Verovanja u moru razvijenija su bila u zapadnim krajevima, dok su u istočnoj Srbiji i delovima Vojvodine gotovo nepoznata.Mora živi normalnim životom, ali noću luta, u snu pritiska ljude, otežavajući im disanje. Mora nije mogla biti ni devojčica ni udata žena, već samo zrela devojka koja je prešla stepen inicijacije i dostigla polnu zrelost, ali koja nije stupila u bračnu vezu. Ako se za neku devojku čćuje da je mora, teško bi se udala, jer je automatski postajala veštica i naškodila bi kući u koju uđe. Mislilo se da mora muči momke s kojima se zabavljala i ponekad je mora mogla postati i od životinje. Znaci pri rođenju mogu predskazati koja će devojčica postati mora. Ako bi se dete rodilo u krvavoj košuljici, mislilo se da će biti mora, a to se sprečavalo još odmah po rođenju ako bi se košuljica uništila, sagorela ili zakopala. Ipak, ako bi se mora prokazala svetu, odmah po rođenju, smatralo se da će joj se skinuti svojstva demona; košuljica bi se iznela napolje i babica bi glasno povikala da se u toj kući rodila devojčica u crvenoj košuljici. Smatralo se da će žensko dete koje je začeto uoči velikih praznika, takođe, postati mora. Mora je pri svojim noćnim kretanjima nevidljiva. Misliloo se da njena duša luta po selu u obliku muve, leptira, kokoši, mačke ili neke druge životinje. Postoji primer kada je neki putnik, čiji konj je bio mora, zanoćio kod nekog terzije pa je mora noću u obliku dlake pritiskala svoga vlasnika, pto je terzija primetio i presekao dlaku. Mora se mogla različitim metodama uhvatiti u zatvoren prostor (u crkvu, kuću, tikvu, meh...).Pored pritiskanja, mora sisa krv ljudima (kao i veštice). Onaj momak kog ispije mora je navodno mršav i slab iako ima dobar apetit.

NAČINI ODBRANE OD MORE-beli luk-metla (stavljala bi se okrenu naopako pred vratima)-glogov trn i tisovina-oštri predmeti (nož, oštrica)-magijske radnje, amajlije, simboli-kad se prstima načini šipak (figa – vilva) ili rogovi (falus, ali i simbol snage) – simboli plodnosti i jaki antropajoni-bajanja, bratimljenje sa morom i td.

NOVOGRČAK VEROVANJA-mora bi noću usnulom čoveku sela na grudi i pritiskala ga; -od more se moglo odbraniti ako joj se oduzme kapa. Tako će učiiti sve što čovek zaželi, sam da joj vrati kapu-ako bi noću prtiskala decu, majka bi trebao da joj oduzme fes, pa su deca tako bezbedna;

15

VETROVNJAK - ZMAJEVIT ČOVEKU srpskom predanju postojalo je rašireno verovanje da postoje ljudi koji su u stanju da svoj kraj zaštite od nepogoda i odagnaju sile koje im nanose zlo. Kad bi se osetilo da se približava nepogoda, takab se čovek povlači u stranu ili bi zaspao gde ga je nepogoda zatekla. Duša mu napušta telo i za vreme tog stanja odlazi da se bori sa alom i sa drugim predvodnicima nepogoda. Potom bi se vraćao u telo i svesti sav znojav i umoran od borbe. Za vreme sna, drugi ga štite tako što bi opštricama mahali iznad njegovog tela da se ne bi uvukao kakav zao duh. U zapadnoj Srbiji, ljudi ovih osobina nazivali su se vetrovnjacima, a u istočnoj zmajevitim. U BiH, CG i oko Starog Rasa nazivali su ih zduhaćima ili stuhama. Pridevi zmajevit i alovit govore o verovanju da takav čovek ima zmajska svojstva i da je neprijateljski raspoložen prema demonima nepogoda. Verovalo se da se iz ljubavnih veza žena sa takvim čovekom rađala izuzetno jaka deca, natprirodnih moći, kao da su nasledila mitske osobine očeva. Po celoj Srbiji bilo je rasprostranjeno verovanje da postoji takav jedan, zmajevit čovek, vetrovanjak, koji štiti svoj kraj od demona nepogoda. Zmajčovek se umtrvi tamo gde ga je zateklo nevreme, kad duša iz njega izlazi i odlazi u oblake. Uveravali su da taj čovek ni ne diše za vreme borbe dok ne otera ale. To može trajati celi dan, pa i po nekoliko dana. Ako njegovi ne znaju gde je, odnosno, da je on zmaj, mogu ga sahraniti čak, misleći da je umro. Kod Srba se verovalo da se takva deca rađaju u košuljici, a poznavala su se po tome što su imala krilca pod pazuhom. Ako mu se odseku krilca, (ukoliko majka ne želi da mu dete bude zmajevit čovek) umreće. U BiH su raširena gotovo identična verovanja. Oni takvog čoveka nazivaju zduhaćem, stu(v)hom ili stuvaćem. Za vreme kad hoće da leti kao stuva, duša mu izlazi iz usta, a kad bi se takvom čoveku okrenula glava gde su bile noge, duša se ne bi umela povratiti, i čovek bi umro. Mislilo se da se rađaju sa belom košuljicom koju zduhaćeva majka čuva dok ne odraste. Kad odraste, vraća mu košuljicu i on je takođe krije. Upotrebaljava je kao sredstvo zaštite prilikom borbe sa drugim zduhaćima. Tako se mogu prepoznati po tome što su uvek setni, zamišljeni, a tokom proleća sanjivi. U snu buncaju i prave borbene pokrete telom, kao da predstavljaju juriše i uzmake pri zduhaćkim borbama. U Srpskom mitološkom rečniku N. Pantelić kaže da zduhaći ćesto mogu da predvide sopstvenu smrt. Mislilo se da upotrebljavaju različita oružja :komad zaoštrenog luča, vreteno, metlu i sl.

16

2. Demoni sudbine

SUĐENICE I USUD Vera u demone sudbine bila je raširena po svim krajevima. U istočnim krajevima, demoni sudbine javljaju se kao trojstvo, odnosno kao tri devojke – suđenice, a u zapadnim krajevima, pod njih postoji i gospodar Usud, mitsko biće muškog roda.

Suđenice ili suđaje su predmet živih verovanja u središnjim, istočnim i južnim krajevima Srbije.Verovalo se da one još prilikom rođenja deteta, svakom odrede sudbinu za celi život. Nijedna druga sila nije mogla da izmeni ono što su one odredile kao čovekovu sudbinu. Nisu poznata imena svake od tri suđenice, zamišljane su kao lepe devojke sa raspletenim kosama, odevene u belu odeću neki su ih zamišljali i u narodnoj nošnji (haha).Odrešđivanje dečje sudbine, po verovanjima, obavljalo se tokom prve tri večeri po rođenju. Tada majka i dete treba da leže na zemlji i da bi se suđenice odobrovoljile, spremale su im se naročite ponude: kuća je morala biti čista i uredna, sve tri noći je morala goreti svetlost; na trpezu su se preko čistog prekrivača stavljale tri pogače premazane medom, tri čaše vina, tri čaše vode sa tri kocke šećera i jedan dukat ili neki nakit od zlata (koji bi kasnije ostajao kao trajno vlasništvo deteta). Trpezu priprema babica, a pogaču bi pojela tri muškarca kasnije ako je dete muško, a tri žene ako je žensko. Treće veče, pod detetovu glavu stavljao se bosiljak i kolačić, a pored ležaja kandilo.Da bi majka čula suđenice, ne bi trebala da spava tri noći, a ako bi zaspala trebalo je da zapamti šta je sanjala jer se verovalo da će se suđenice onda javiti u snu. Verovalo se da one u kuću ulaze kroz kamin; Ako ne nađu ništa na trpezi, naljutile bi se i ne bi bile naklonjene detetu. Ako su zadovoljne i raspoložene, i suđenje će biti povoljno za dete. Dolazile su sev tri večeri, a kad dođu jedna od njih bi rekla: „sutra ćemo“, druga odlaže za prekosutra i po želji najmlađe, sudbina se određivala tek treće veče. Prva bi počinjala suđenje, obično vrlo strogo i nepovoljno za dete, druga bi ublažavala, dok bi treća nalazila pravu meru i njena reč je bila i presudna. Postoje mnoge priče o suđenicama: neka sirota žena je ogladnela i pojela tri lepinje spremljenje za suđenice i sutradan dete prestade da sisa i razbole se. Kad je majka opet ostavila ponude suđenicama, dete ozdravi. Zatim, neki putnik zanoćio u kući gde se rodilo dete. Treću noć, on ču suđenice i jedna presudi da dete umre, druga kad malo odratse a treća presudi da padne u bunar na dan svadbe. Putnik ne reče ništa ukućanima, već ih zamoli da ga pozovu na dan svadbe u goste i kad je došao, naredi da se zakuje bunar; to nije moglo da spreči presudu, mladoženja leže na bunar i umre i td. Vera u suđenice zabeležena je u mnogim krajevima; i svuda su slična uveđenja kako, kad i zbog čega dolaze. (U Zaječaru su se suđenice zvale prisudnjače).

Usud je prema našim predanjima, čovek koji živi daleko od ljudi, ali im određuje sudbinu. Mislilo se da on svaki dan živi drugačije. Nekad je u izobilju i bogatsvtu, nekad u krajnjoj bedi i siromaštvu, a između ove dve krajnosti, postojalo je dosta varijacija u stepenu blagostanja. U zapadnim krajevima se verovalo da će va deca koja su rođena istog dana imati sudbinu koju je Usud taj dan proživljavao. Tako je kod Srba rasprostranjeno verovanje u „jednodance“, odnosno ljudi koji su rođeni istog dana i za

17

koje se mislio da im je sudbina ista za celi život. To ukazuje na to da je Usud bio opštepoznat.

Isprva se čini da verovanje u Suđenice i Usuda nespojivo. Međutim, ta mitska bia su nekad bila u veoma bliskoj vezi. U ruskim izvorima, s kraja paganske epohe spominjani su zajedno Rod i roždenice – mitska bića čije karakteristike odgovaraju našim Usudu i suđenicama. Njihova uloga je da određuju čovekovu sudbinu i tom prilikom bi im se pripremala gozba. 3. Demoni prirode

LESNIK Sloveni prethrišćanske epohe bili su veoma vezani za prirodu i živeli su sa

verovanje da je priroda oduhovljena, odnosno nastanjena duhovima i demonima. To je bilo toliko ukorenjeno u njihova verovanja, da su na tom stepenu razvoja čoveka okruživala zoomorfna ili antropomorfna božanstva i demoni.

Ta mitska bića su pretežno manističkog karaktera. Šuma je imala veoma važno mesto u slovenskoj kultui, gajevi su bili kultna mesta i smatrana su staništem bogova i demona, a tamo su odlazile, veruje se, i duše predaka. Trag verovanja da se duše umrlih nastanjuju u drveću može se naći i u običaju da se iznad groba sadi drvo.

Trah srpskih šumskih demona može se naći među učesnicima koledarskih obrednih povorki koje su doskora bile aktulene u našim selima. U okolini Leskovca, u povorci se pojavljuju veoma zanimljiva maskirana lica, pod nazivom lesnici. Obično ih je dvojica, obučeni su u ovčije kože sa runom okrenutim napolje. Na licu imaju masku životinjskog lika sa rogovima, za vreme ophoda i u toku izvođenja obreda prave veliku buku, a toko obreda lesnici stalno zadirkuju „snašku“ (muškarac obučen u žensko odelo) nepristojnim gestovima i pokazuju neskrivene erotske namere. Lesnik se smatrao šumskim duhom i zaštitnikom stoke. U svom korenu, ovaj naziv ima reč les (šuma) i sam nazv potvrđuje da ovo biće ima šumske karakteristike. Maska – to je sredstvo u obredu kojim se igrač oslobađa svoje ličsnoti. Kad je pod njom, on ne predstavlja sebe više, već nekog drugog. Upotrebljavaju se često pri obrednoj igri u totemističko-manističkim i htonskim kultovima. Ona najčešće služi za razvijanje teme o smrti i ponovnom rađanju, najvažnijeg pitanja u mislima praistorijskog čoveka. Ruski lješi se najviše približava našem lesniku. Lješi se poštovao svuda gde su šume; u ukrajinskim stepama se za njega ne zna. Pored tog naziva, poznati su i : ljesovik, lešak, lesnoj, lisun; i verovalo se da stanuje u šumi. Verovalo se da voli glasan smeh, viku, da viče, da peva; da je ljudskog obličja, sa šiljatom glavom, bez obrva i brkova. Nekad se javljao kao goli kosmati starac ili kao životinja, kao rogati đavo sa kopitama. Smatran je gospodarom životinja i prijatelj pastira. Imao je ženu, koja se zvala lešačiha, lesoviha, lešika. Po narodnom verovanju, lješi živi u svakoj većoj šumi, ima rogove i kozje noge. Odeven je u belo krzno sa širokim rukavima, pohotljiv je i odvlači žene u kolibu prekrivenu krznom. Nagoni devojke da igraju kolo oko njega. Ima još mnogo predstava o lješi. Gledajući na prošlost, jasno je da lesnici nisu izolovana pojava, već da su naslednici prethrišćanskih mitskih bića životinjskog lika sa šireg evropskog područja. Ova bića su ušla u antičku religiju, čija su glavna božanstva već bila predstavljena u ljudskom obliku,

18

ali su na sebe mogla povremeno uzimati svoj stariji, životinjski lik. Demorfna bića su nekad i samostalna božanstva koja su već u natičkim religijama bila spuštena na drugi stepen. A nekad od njih imaju sličnosti sa našim lesnicima: Pan, Satir i Silen; Faun, Silvan i td.

Pan – najstariji bog na helenskom tlu. Zvan je i Dionis.Kad je Dionisov kult preplavio Heladu, glavni učesnici su bili maskirani u jarce, a iz toga se kasnije razvila i tragedija. Posle Maratsnke bitke, Panov kult se proširio i u Atinu. Smatralo se da je Pan doprineo pobedi nad Persijancima time što ih je poplašio bukom koju je pravio. Zato se i danas kolektivni strah naziva „panikom“. Pan se, kako je Pindar pronašao, pojavljivao kao par sa Majkom bogova, kao maskirana figura u dionisijskim igrama i svečanostima. Bio je šumski duh i zaštitinik stoke. Zvan je još i „jarčiji drug“, a Platon ga zove „kozji pastir“. Voleo je muziku i igru, i u igri je u društvu nimfi. Prema Herodotu, oblik kom su ga gradksi umetnosti preuzeli iz narodnih verovanja je da je to bio lik čoveka sa kozjim nogama i kozjim licem, sa dva roga na glavi.

Satir – najbliži Panom rođak. Vervatno je ranije bio samo jedan od njegovih varijanata iz Argosa. Satir je bio duh šume. Na vazama je satir obično prikazivan kako progoni ili otima nimfe, i uvek je prikazivan sa faluom ispod krzna.

Sileni – su beli, osedeli satiri koje su nazivali frigijskim imenom papus (deda). Bio je zaštitnik stada i pastira. Oni su se sparivali sa planinskim nimfama. Veliki Pan otac je Satira i Silena.

Zbog velikih podudarnosti sa antičkom religijom, lako možemo da pretpostavimo da su lesnici direktna baština antičke religije. Takva se pretpostavka može podupreti činjenicom da poste slična božanstva kod drugih naroda praistorijskog Balkana, na čije mesto su došli naši preci i svakako primili nešto od njih. Naš lesnik se svojijm nazivom i glavnim osobinama vezuje za slovenske šumske duhove, pa su verovanja u vezi sa njim svakako doneta iz prapostojbine. Na Balkanu su karakteristike lesnika svakako proširene zatečenim verovanjima, ali je izvorni oblik nesumnjivo slovenski.

ŠUMSKA MAJKASeoski narod istočne Srbije svojom zanimljivošću i arhaičnošću ističe ženski

šumski demon – šumsku majku.Predstavljena je kao gospodarica šume, zamišljana je kao lepa žena, jako

razvijenih grudi, raspletene crne kose, sa dugim noktima, katkad naga, a katkad odevena u belu odeću. Ona je mogla imati i druge oblike. Mogla se javiti kao stara i ružna žena, sa izraženim zubima. U izmenjenom obliku, mogla se javiti kao plast ili naviljak sena, ćurka, kokoš, krava, svinja, konj ili koza i verovalo se da se pojavljuje samo noću, najčešće oko ponoći. Kad se susretne sa ljudima, ne želi da nanosi zlo. Mislilo se da ne zalazi u sela, pošto joj smetaju dim i mnoštvo sveta, pa je isključivo živela u šumi. Ako se pojavi kao plast sena, za njom ide i topli dašak vetra i tada bi se trebalo skloniti za

19

trnovit žbun. Kad ide šumom, žbunje se savija do zemlje, smatralo se da lepo peva, pohotljiva je i često zavodi mlade i lepe momke, najčešće u šumi ili vodenicama. Šumska majka je bila i zaštitnica bremenitih žena i novorođenčadi. Oni je često i napadala. Od nje se obično i tražila pomoć u slučaju bolesti dece, a često se u bajalicama pri lečenju deteta spominjala šumska majka. Po verovanju, postojala je i trava šumska majka. Mislilo se da kađenje tom travom obezbeđuje nerotkinje da zatrudne. Žena koja je pošla u potragu za tom travom nije smela da govori, morala je biti odevena u čistu odeću i lično biti „čista“. Šumskom majkom nazivao se i neki izuzetno lep i star šumski potes. To je trag verovanja da je ona često rado boravila na tim mestima. Smatra se, takođe, da su poetsi bili kultna mesta i za onog ko se usudi da seče potes, verovalo se da će se razboleti ili umreti, ili će mu se ruke oduzeti. Kod banatskih Hera, ovo mitsko biće nazivalo se planinskom majkom i zamišljano je kao žena razbarušene kose. Na rumunskoj obali Đerdapske Klisure, ovo biće nazivano šuminkom. Mogla se javiti u dva oblika: kao lepa i kao ružna žena. Ako je ružna, imala je čarobni štap kojim je ljudima nanosila zlo, a ako je lepa mogla je stupiti u polne odnose sa ljudima. Smatrala se i zaštitnicom, ali i neprijateljem dece, jer im je donosila plač.Verovanje u ovo mitsko biće, ali pod drugačijim nazivom rasprstranjeno je kod Bugara, Rusa, Poljaka, Slovaka, čak i Helena, Rimljana i td.Veoma važna osobina u karakteru šumske majke jeste njena veza sa novorođenčadi i budućim majkama. To je zajedničko sa Artemidom i Dijanom (helenskom i rimskom boginjom). Ne samo da su štitile, one su narpotiv, napadale žene i decu, baš kao i šumska majka.

VODENJAKTragovi verovanja u vodenog đavola veoma su živi (uglavnom u banatskim

selima). Pošto je okolina Pančeva bogata tekućom i stajaćom vodom, voda je igrala veoma važnu ulogu u životu ratara, ribara i ljudi drugih zanimanja, nije ni čudo što su se očuvali tragovi nekadašnjih verovanja u vodenog demona, čija je zamišljena moć bila da vlada vodenim prostranstvima. Vodeni demon koji je nazivan i đavolom, ovde se zamišljao kao čovek malog rasta sa dugom bradom, sedom kosom, istaknutog nosa, sa šiljatom crvenom kapom. Jedna od njegovih funkcija bila je da utapa ljude i odvlači ih na dno. Manje su opasni bili mladi đavoli, pa se čovek od njih mogao spasti, za razliku od starijeg đavola, koji je mnogo opasniji i jači od čoveka i od njega se nije moglo spasti. Verovalo se da često davi i konje. Iskakao je iz vode do pojasa kako bi se pokazao ljudima, pljeskao bi po vodi, vrteo glavom, glasno se smejao i vikao; priča se da se pojavljivao u selu, kojom prilikom je „drečao“. Namerio bi se da pojedince udavi i njih bi zvao tri puta. Ako se pozvani odazove, sam bi odlazio da se udavi. Kod Bele Crkve verovalo se da u Karašu živi vodeni čovek. Zamišljao se da je malog rasta, a da od odeće ima čakšire i šiljatu kapu. Na rumunskoj strani Nere vodeni demon nazivao se „bog iz vode“ i zamišljan je da je malog rasta i da ima crvenu kapu. Lik i moć vodenog demona može se upotpuniti verovanjima iz drugih krajeva Srbije. U istočnoj Srbiji, bilo je razvijeno verovanje u vodenog demona; ovo mitsko biće je

20

zamišljano kao kepec, dugog nosa, izrazito maljav, sa bradom do pojasa, sa nogama kao u koze a na glavi je imao roščić i kozje uši i nosio je kupastu kapu. Mogao se pretvoriti i u kakvu životinju, naročito u konja (htonska životinja).Tartor im je starešina. Nosio je naziv „onaj stari“, a verovalo se da je on najstraiji. Smatralo se da stanuje u staklenom dvorcu, gde su ga služile žtrve – utopljenici. Oni su rado boravili i oko vodenica. „stari“ bi davio ljude, na taj način što bi im bič ili lance obavio oko nogu i tako ih odvlačio na dno. Izbegavalo se da se pominju imena ovih demona, stoga su ih uvek nazivali „onaj stari“, „đavo“, „nečastivi“, „onaj mali“. Pre nego što će nekog udaviti, verovalo se da svoju žtvru zove tri puta. Nije trebalo da se odaziva, a ako bi se odazvao, sam bi pošao da se udavi. Do rele je žtvra dolazila na konju. Ribari su četo, prinosivši žrtve i sami morali postati žrtva. S nečastivim su povremeno održavale vezu i žene: one su tražile usluge od njega, a za to su davale žrtveu, često vola, ovcu i td. Smatralo se da ove žene stiču vlast nad ovim demonima, podajući im se.Takođe, u CG postoji verovanje da su virovi sedošta nečastivih sila. Nazivali su ga drug. Ako se čovek nađe pored tekuće vode, noću, valjalo je da se prekrsti, pogotovo ako hoće da pije vodu, jer se verovalo da će ga drug oseniti. Verovanje o načinu utapanja, i funkciji ovih demona, slično je kao u nas. Veorvanje je bilo rasprostranjeno još i u Hrvatskoj, Slavoniji, Rusiji, Poljskoj, Češkoj i td. Uglavnom je kod svih naroda zajednička funkcija, izgled i karakter ovog demona. Verovalo se da je vodeni demon najopasniji od Đurđevdana do letnjeg solsticijuma. Ovaj period se poklapa sa sezonom kupanja u rekama i jezerima. Verovalo se da duše utopljenika odlaze pod vlas vodenog demona, odlaze u njegovo carstvo i žive sa njim, služe ga i zabavljaju. Ovo nas navodi na pretpostavku da se vodenim demonom postaje činom davljenja, a da je „stari“ samo prvi među njima. To potvrđuju i neka naša verovanja, po kojima utopljenici imaju mić da upravljaju nepogodom i vodenom stihijom.

RUSALKENa naziv ovih mitskih bića neposredno se odnosi vreme kad se ona javljaju.

Rusalna, Duhovna nedelja. Duhovi su poraznik koji su sebi ima dosta paganskih karakteristika iz kulta mrtvih i kulta plodnosti. To je hrišćanski praznik koji ne taje celu nedelju, pa Rusalna (Duhovna) nedelja govori o pagansko-hrišćanskoj simbiozi.

Pošto je cela Rusalna nedelja vreme kad su prisustne rusalke, ceo praznik je bio posvećen njima. Kod nas se svi ti dani nazivaju rusalni i usko se vezuju za ove demone. Smatra se da one dolaze u Rusalni utorak, a povlače se u sledeći. Tada se u Rusili taj praznik nazivao „rusalka“ ili „risalija“. Sličan je i Rusalni petak. U Rusalnu subotu su se držali pomeni, a u nedelju i ponedeljak obavljali su se obredi u čas rusalki. Iz toga proističe da je u sadržini Rusalne nedelje svaki dan bio posvećen određenim delatnostima rusalki ili obredima u njihovu čast. Funkcija, karakter i izgled rusakli jasno se ocrtavaju iz našeg i komparativnog materijala. To su ženska bića, lepe mlade žene, sa raspletenom koso puštenom niz leđa, i ona ne može biti druga žena do ona koja se utopila. Zašto žena? U matrijarhatu su žene bile nosioci poslova u zemljoradnji. Kao vodeni demoni, rusalke su izlazile iz vodenog carstva da bi usevima donosile neophodnu vlagu. Prema tradiciji, one tada obilaze useve i snabdevaju ih vlagom. Njihova funkcija u povećanju plodnosti vidi se po tome što se verovalo da usevi bujnije rastu tamo gde su one igrale. Pošto su aktivne u polju, žene nisu

21

smele da rade kako im ne bi smetale i navukle njihov gne. To se naročito odnosilo na Rusalnu sredu (Kriva sreda), pošto se smatralo da se rusalke tada brinu o napretku useva. Bili su zabranjivani i drugi poslovi (pranje, predenje, tkanje i td). Na Rusalnu sredu se verovalo da ako se nešto posadi da će rasti ukrivo ili da će zakržljati. U vreme kad su one prisutne, trebalo se pridržavati tih pravila, kao i još pojedinih. Na primer, bil je zabranjeno kupanje u reci ili drugoj otvorenoj, vodi, danju nije trebalo spavati na zemlji ili pod drvetom, nije smelo da se penje na drvo;Omiljena zabava rusalki je igranje u kolu na šumskim proplancima, livadama i obalama. Lepo pevaju i teško je odoleti njihovoj pesmi. Gde trava bujnije raste, zna se da su tu igrale rusalke. Ako ih ipak neko vidi da igraju ili ako se pridruže njihovoj pesmi, verovalo se da će onemeti. Ako prekrši neku od ustaljenih normi ponašanja, čovek bi bio kažnjavan napadom igranja koji ne prestaje sve dok su one prisutne.

ZAŠTITA OD RUSALKI:-pelin (trebalo ga je nositi tokom cele Rusallne nedelje)-beli luk

Obredi koji su se posvećivali rusalkama bile us kraljice i rusalje. U Rusiji su u Rusalnoj nedelji devojke organizovale obredne povorke radi susreta i dočeka rusalki ili radi ispraćaja i izgnanja. Učesnice su bile personifikacija rusalki, pa su pojedine od njih uzimale i funkciju njihove kraljice, nastojeći da podstaknu korisno ili da odstrane štetno dejstvo rulaki. Verovanje u ove demone bilo je rasprostranjeno u Bugarskoj, Rusiji, kod Južnih Slovena,

VILAVile spadaju meu najpoznatijim i najpopularnijim mitskim bićima sprskih

predanja. Pojedini smatraju da su vile prvo bile demoni nepogoda, a da su kasnije primile svojstva planinskih, šumskih ili vodenih demona. Nigde se ne spominju vile koje su još devojčice ili deca, već samo zrele ličnosti. Inicijacija devojaka se inače kod Srba obavljala u kolu, pošto se devojkom računala devojčica koja prvi put zaigra u kolu. Među vilama je postojala izvesna hijerarhija u kojoj su starešine vila imale i funkciju rukovodioca ceremonije. Ostale vile su se morale pokoravati, a u predanju se često pominje vila koja je vodila ovakve ceremonije. Tom prilikom je devojčica koja postaje vila, primala okrilje čime je sticala natrpirodne moći. Vile su poznate Istočnim, Zapadnim i Južnim Slovenima, a i Rimljanima, Grcima, Germanima i svim narodima antičkog doba. Postoji termin koji odgovara našem pojmu vile a to je nimfa. Vuk je opisao vilu: „Vile žive po velikim planinama i po kamenjacima oko voda. Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku haljinu obučena i dugačke niz leđa i prsi raspuštene kose. Vile neće nikom zlo učiniti dokle god ih neko ne uvrijedi (nagazivši na njihovo kolo, ili na večeru, ili drugačije kako), akad ih ko uvrijedi, onda ga različito nakaze: ustrijeli ga u nogu ili ruku, u obje noge ili obje ruke, te odmah umre“ (Đu).Ovo su mitska bića isključivo ženskog pola, mada se u narodnom stvaralaštvu sreću pomeni vilovnjaka ili vilenjaka. To su samo oni ljudi za koje se mislilo da dolaze u dodir

22

sa vilama, pa su tom prilikom stekli izvesna svojstva i moži koji obični ljudi nemaju. Vilenja su smrtni, a mitska svojstva su im veoma ograničena. Ako bi nekog zadojila, verovalo se da će taj čovek biti zdrav i snažan i da će biti junak. Poznata su predanja o vezama između zmaja sa ženama, iz kojih su se rađali veliki junaci. Smatralo sed a se vile mogu i pobratimiti sa čovekom koji im učini neku uslug, tada mu vila pritiče u pomoć kad god mu zatreba. Zamišljani su i seksualni odnosi vila sa srtnim ljudima. Pošto nisu imale muških partnera iz svog kruga, one nisu mogle imati ni brak, tako da su provodile ljbav sa smrtnim ljudima. Za partnere su birale lepe, zdrave i snažne muškarce, pogotovo među planinskim pastirima. Ako bi ikome rekli da su opštili sa vilama, one bi se svirepo osvetile. Postoje primeri i da se vila udavala za smrtne ljude, ali ta udaja nije bila dobrovoljna, već je do nje dolazilo samo u slučaju da čovek liši vilu njenog okrilja. Vile su se začinjale i rađale kao ljudi. Postojalo je i predanje po kom su vile ostajale bremenite od jutarnje rose u toku leta, a zimi rađale samo žensko potomstvo. Zamišljane su kao veoma lepe žene, visoke i tanka stasa, sa dugom i lepršavom kosom koja im pada niz telo. Njihova kosa je „zlatna“ ili „rusa“. Verovalo se da im je kosa životna snaga, pa nisu smele izgubiti nijednu vlas. Vila je odevena u belo, pa je imala i epitet „bela vila“. Imale su i nedostataka koje su krile i kojih su se sramotile. Umesto nogu, imale su kopita ili papke, a oko sebe su širile neprijatan zadah. To je jedna od totemističkih karakteristiuka u liku vile. Mesto boravka su van ljudskih staništa. Verovalo se da žive u šumama, na planini, oko voda ili u oblacima. Po mestu gde su živele, dobijale su i nazive: „planinska“, „jezerkinje“, „oblakinje“ i sl. Omiljeno sastajalište im je oko izvora i drugih planinskih voda, gde su se okupljali na zabave, pesme, igru i kupanje. Smatralo da se da one dobro poznaju bilje i vešto prave meleme kojima leče ljude o bolesti i vidaju im rane. Mislilo da tako mogu povratiti ljude u život. Odnos vile i čoveka mogao je biti i pirjateljski, dobronameran ali i zao i neprijateljski. Ovaj dvostruki odnos u paganstvu smatrao prirodnim. Vile su naročito bile sklone deci koja bi im se svidela, onom ko bi im učinio nekakvu uslugu ili svojim ljubavnicima. Ako bi se čovek namerno ili nenamerno suprostavio vili, ako nagaze na njihovo igrište, večeru ako ih slučajno ugleda pri kupanju ili ih prekine u njihovom uživanju to bi bila neoprostiva uvrda za vile. Na izgled to izgleda kao bezazleni prekršaj, međutim, nekada su vilinski obredi bili misterije kojima neposvećeni nisu smeli da prisustvuju. Održavali su se na određenim mestima koja su bili tabui za smrtnike. Ako se zadesi u nekom od tih momenata, vile bi mu oduzimale neku od telesnih funkcija – vid, sluh, paraliza udova i smrt, i verovalo se da takvim ljudima nema leka, osim ako ih same vile ne izleče ili ako bi prenoćio pod vilinskim drvetom. One su veoma sujetna bića, po verovanju, pa čovek nije smeo da podcenjuje njihovu lepotu ili pesmu. Vilino okrilje – u njemu se nalazila neprocenjiva vilinska moć. Kad dođe u posed okrilja, čovek je sa vilom mogao da radi šta želi. Radi dobijanja dobro poroda, čovek bi se oženio vilom, ona bi bez pogovora morala da ga sluša, da mu vodi domaćinstvo i da rađa decu. Ako bi došla ponovo do svog okrilja, napušta ga i odlazi su svoje staro društvo. Krila i okrilje su veoma naglašeni u srpskom predanju. U narodnom stvaralaštvu, okrilje se često spominje kao sinonim za oglavlje. Da je okrilje deo viline odeće, svedoči i verovanje da je ona prilikom kupanja skidala okrilje i stavljala ga na obalu. Prema tome, okrilje je verovatno zamišljano kao nešto slično oglavlju, kao

23

veo ili odeća koji se spaštao niz krila i koji je kao i kapa kod drugih mitskih bića bilo izvor natprirodnih moći.

4. Demoni atmosferskih pojavaU zemljoradničkim uslovima, važno je da usevi imaju dovoljno vlage, ali nije bila

uvek dobra prekomerna vlažnost jer je mogla naškoditi usevima. Dobijanje kiše kada je ona potrebnma za razvoj vegetacije ili zaustavljanje u slučaju poplava, smatralo se bitnim za opstanaka ljudi. Verovalo se da ovim pojavama upravlja neka nepoznata sila ili biće koje ih izaziva ili zaustavlja po svojoj volji i koje ljudima može biti naklonjeno ili ne.

GERMANU istočnoj i jugoistočnoj Srbiji postojale su dv vrste verovanja u vezi sa ovim

demonom. Prvo: tako se nazivao idol – lutka od gline ili slame koja se bacala u reku ili se sahranjivala sa ciljem da se izazove ili zaustavi kiša. Drugo: on je hrišćanski svetac za kog se verovalo da upravlja prirodnim pojavama. Zanimljiv je odnos između idola i hrišćanskog sveca pošto se u njemu ogleda pagansko-hrišćanski sinkretizam.Postoji opis običaja iz Crne Reke: kad je suša, ženska deca od 10 do 14 godina naprave poveću lutku, koja predstavlja muškarca i koju zovu German. Potom iskopaju grobi sahrane ga, a onda stave krst. Dve devojčice sede pored groba, kao kukaju, plaču, nariču, a druge ih pitaju: „Zašto kukate?“ One odgovaraju: „Kukamo za Germanom, umro German od suše da padne kiša“.to ponove nekoliko puta. Postoji još dosta takvih primera i uglavnom je suština ista. Bila su brojna verovanja i u hrišćanskog sveca Germana, koji se praznovao 12. maja po starom, odnosno 27. maja po novom kalendaru. Praznovao se kao zaštitnik od groma, grada ili poplave. U pojedinim seliam, Džerman je seoska zavetina. Svečanost počinje ritualnim kolom kod zapisa. Kolobođa bi skinuo kapu, koju je za vreme igre ržao u desnoj ruci a do njega su se hvatale četiri devojke. Kolo se igralo bez muzike, uz vokalnu pratnju, obilazio se zapis tri puta a zatim su se u kolo hvatale i druge devojke. Ova verovanja su takođe rasprostranjena kod Bugara, zastupljen samo između Dunava i Balkana. U istočnim delovima ovog kraja, praznovao se 9. maja, i samo kad je suša. Kod Rumuna se praznovao pod nazivom Kalojan ili Skalojan. U Rusiji, gde su se lutke nazivale Kupalo, Kostroma, Marena, Jarilo i td. Ovo je nesumnjivo starije od verovanja vezanih za hrišćanskog sveca i svakako potiče iz epohe koja mu je prethodila izgled idola to potvrđuje: minijaturna figura muškarca sa uvećanim genitalijama čime se može i objasniti svojstvo idola – simbol plodnosti. Crkva, kad se osetila jakom, prestala je da toleriše ostatke paganstva, mada je i sama preuzela neke njegove običaje. Hrišćanski svetac je svakako preuzeo neka od svojstva paganskog božanstva ili demona. Te su funkcije u vezi sa atmosferskim pojavama i plodnošću. Vremenom je pagansko ime potisnuto i izgubilo se, a svetac je dao svoje ime paganskom idolu. Lik lutke-idola neka ničeg zajedničkog sa ikonografskim predstavama ovom svetitelja, već je sasvim blizak paganskim predstavama.

24

Po veorvanju, German ne može biti dobar. On usmerava atmosferske pojave protiv čoveka i ne može im činiti dobri, već samo može da se uzdrži da im ne nanese zlo ako ga ljudi poštuju. To je tipična paganska crta, koja se ne miže uskladiti sa ideologijom hrišćanstva. Maj, kad se praznovao ovaj svetac bio je presudan za razvoj useva, pa je to bila pogodna prilika za sinkretizaciju spajanja paganskog i hrišćanskog. Ovde, takođše, imamo spoj dodoal i zavetine posvećene Germanu. On određuje njegovo glavno svojstvo – uticaj na atmosferske pojave. To dovodi do pomisli da su nekad ovi običaji bili sastavni deo jedinstvenog ritaula, čije je raslojavanje i vezivanje za druge običaje ili naslanjanje na supstrat i kasnije epohe bio razlog da se oni razdvoje. Veoma važna crta na šta se nije obraćalo dosta pažnje je sharanjivanje, kvašenje i bacanje lutke u vodu, uz posmrtni ritual. Postupci koji nisu predviđeni u posmrtnom ritaulu Germana nagoveštavaju da German pripada posebnoj vrsti pokojnika, onih koji nisu umrli prirodnom smrću. Takvi, a naročito oni koji su se utopili, moglu su da utiču na atmosferske pojave i da njima upravljaju. Polivanje vodom kao i bacanje Germana u vodu navode na zaključak da je on upravo takav pokojnik.Analizom se došlo do tačke koja ukazuje na ljudsku žrtvu. Ta žrtva je morala imati naročita svojstva, trebalo je biti sveto lice. Tome se nalazi potvrda i u drugim obredima za kišu, pri čemu su se u vodu potapale figure svetaca ili ikone, sveštenik polivao vodom ili bacao u vodu prskale se krstonoše o zavetini i učesnici dodlskih obreda. Treba obratiti pažnju na učešće žena u obredu. Poznato je da su žene bile glavni nosioci agrarnih obreda, pa se ta tradicija prenela i do vremena postojanja ovog običaja. Dakle, iako hrišćanski svetac, German u običajima i verovanjima to nije. Sa svojstvima koja su mu se u verovanjima pripisivala, a koja su u suprotnosti sa dogmama hrišćanstva, on je mnogo bliži paganskom demonu.

ALAReč ala dolazi iz grčkog jezika, gde joj je izvorno značenje bilo – grad, tuča.

Veoma je istaknuto verovanje u mitsko biće pod nazivom ala. Po mašti sveta, među glavnim dužnostima ovog demona spadalo je dovođenje i predvođenje gradonosnih i olujnih oblaka mi odnošenje latine sa polja, grožđa iz vinograda i voća iz voćnjaka. Zbog tih osobina, ala se smatrala vrlo opasnim demonom. Njoj se često suprotstavljao zmaj, po narodnim verovanjima, koji je u stanju da je pobedi i otkloni njeno štetno dejstvo. Zbog tih osobina, zmaj je smatran zaštitnikom svog kraja od nepogode. Kad ala zapreti opasnošću da dovede grad ili neku nepogodu, zmaj bi tada polazio u boj s njom kako bi je oterao i sprečio u ostvarenju njenih namera. To je mogao uraditi i vetrovit čovek, zduhać ili zmajevit čovek, koji je ljudsko biće i koji živi kao i svaki drugi čovek, ali koji ima pomenute zmajeve skonosti. Verovalo se da ala napada decu, da čupa drveće i uništava biljke. Mislilo se da ona može zaludeti čoveka i za takvog čoveka bi se reklo da je alosan.Oblik ale nije tačno određen u verovanjima, menja se od mesta do mesta. Negde se verovalo da je ala nevidljiovo biće koje živi u vazduhu, virovima i jezerima. Nije se mogla videti, ali se čuje. Kad se navuku crni oblaci, ala je pištala pred njima i tada se pucalo prema oblacima, odnosno u alu. Ako oluja iščupa drvo, mislilose da je ala to učinila. Negde su alu zamišljali kao veoma veliku, da ima konjsku glavu a telo kao u zmije, zatim kao čudovište sa velikim ustima. Alama se nazivaju i ljudi koji puno jedu, neumereno.

25

Neki su verovali da orao predvodi nepogodu. U Srpskom mitološkom rečniku piše da ala u obliku orla predvodi oblake i da se tada može čuti njeno pištanje. Postaja su i druga verovanja; orao je prijatelj ljudi, bori se sa alom i odvodi opasne oblake dalje od svog kraja. Kad je reč o uticajima, treba napomenuti još jednu pagansko-hrišćansku simbiozu. U selu Crnči kod Ljubovije i mnogim drugim selima verovalo se da gradonosne oblake predvode đavoli, koje Sveti Ilija gađa gromovima, što je svkako trag paganskih verovanja pomešanih sa hrišćanskim. Po Trojanoviću, ovi su se predvodnici oblaka u Srbiji nazivali vetrovnjacima, a u Lici vilovnjacima ili vremenjacima. Kod Bugara je bilo rasprostranjeno verovanje u halu, zamišljanu kao gust, crn oblak iz čijheg repa sipa grad.Kod Istočnih Slovena je demon nepogode bila Baba Jaga. Zamišljana je kao žena ogromnog rasta, sa velikim nosem, gvozdenim zubima i isturenom bradom. Naziv baba bio je opšteslovenski, a tako se eufemistički nazivalo božanstvo ili demon, o čem,u ima tragova u toponimima, jeziku, običajima i verovanjima. Verovanje u ala i lamnju bilo je rasprostranjeno kod Južnih Slovena koji su živeli pod Turcima i koji su bili izloženi grčkim kulturnim uticajima. Ovakvo verovanje sigurno je pomešano sa verovanjima zatečenog stanovništva, a svakako je bilo i uticaja suseda. Kod Srbas je postojalo i verovanje da ala jede mesec, sunce, čime su izazivale pomračenje ovih nebeskih tela. Negde se verovalo da grmljavina i nepogoda nastaju kao posledica međusobne borbe demona nepogoda. Pored verovanja da je ala štetan demon, postojalo je verovanje da ona može biti i dobra, pošto je ljudima svog kraja prenosila letinu koju je pokupila drugom.

ZMAJ („O, slatka mala, izvrnuta torto, svi te cene, svi te vole... Vrh ti na dnu stoji!“)Važna funkcija zmajeva bila je da borba sa alama koje vode gradonosne oblake i

izazivaju nepogode. Verovalo se da je zmaj bio dužan da obezbedi kišu onda kad je potrebna, tako da je zmaj bio dobar demon čija je dužnost bila vladanje atmosferskim pojavama u korist ljudi.Ovaj demon je zamišljan kao dimorfan, polučovek-poluživotinja. Zamišnjan je kao vatrena ptica dugog repa, koja pri letu oko sebe baca varnice. Mesto boravka mu je kraj šumskih voda u planini. Za takva mesta se i danas očuvao toponim zmajevac. Smatralo se da zmaj nastaje od šarana, kad ostari i napuni određeni broj godina. Tada izlazi iz reke i dobija krila i odleće u planinu ioli šumu , menjajući svoje dotadašnje boravište. Kad je godina kišovita, verovalo se da zmaj postaje od ribe koja nikad nije hvatana, bijena niti viđena. Zmaj je po verovanjima jako pohotljiv. Smatralo se da su njegove veze sa lepim ženama veoma razgranate i mnogobrojne. On ženama dolazi noću kroz kamin, i kad uđe u kuću pretvara se u lepog čoveka. Posto se mislilo da zmaj ima ogromnu potenciju, takve bi žene obično bile blede i ispijene, a gubile bi i seksualnu želju prema ljudima. Ako stupi u vezu sa zmajem, ženi bi bilo jako teško da se oslobodi i o tome nije smela da priča. Ako hoće da se ratsne od zmaja, žena treba da se kadi svojom kosom ili da pronađe i zapali šuplju bukvu u kojoj je zmaj.

ZAŠTITA ŽENA OD ZMAJA-žene su se kadile svojom kosom ili su palile bukvu u kojoj se nalazio zmaj

26

-vrela voda (pod kamin se stavi, da kad zmaj uđe uleti u kotao)-podavanje „nečistoj veri“ – nehrišćanskoj-ako ima česticu loja od sagorelog zmaja-ako se kadi travom ojgoljan ili zmajevim krljuštima

U istočnoj Srbijij postojalo jeverovanje da zmaj može da zaboravi na svoje dužnosti. To se desi kad je u ljubavnom zanosu, pa zaboravi svoju ulogu davaoca kiše. Zmaj se proterivao opštom bukom, zvonjenjem u klepetušu, duvanjem u pištaljke, lupanjem u kante, tarabe i td. Ljudi su ulazili u dvorišta i pretresali sva skrovišta, prevrtali sanduke, kace, korita i sl. Običaj se nazivao mugajale, a izvodili su ga nagi učesnici. Postoji verovanje da je bilo i ženskih zmajeva. Inače se verovalo da su deca rođena sa zmajem muškog pola. Ona su se rađala sa natprirodnim moćima i sa izuzetnom snagom. Smatrali su ih neobično mudrim. Zbog težnje da dobije dobar porodf, veza zmajeva sa ženama nekad se nikje smatrala grešnom. Takve veze su mogle imati čak i vladarke. („Carica Milica i Zmaj od Jastrepca“). Analizirajući zmajeve osobine, može se primetiti da je on demon naklonjen ljudima. Po Čajkanoviću, zmaj je dobar demon i zaštitnik svog plemena. Moguće je da je zmaj prvobitno bio mitski predak, neka vrsta herosa. Na to ukazuju u verovanja da su naši junaci obično zmajskog porekla. I isto kao i duše predaka, zmajevi su u stanju da pošalju kišu. Čajkanović smatra da je zmaj naša posebnost u onom smilsu u kom su kepeci kod Germana. Narodna verovanja govore da dimorfni oblik, sposobnost metarmofoze, životinjsko poreklo upućuju na totemističku komponentu geneze.

7. СМРТ, ПОГРЕБ, ЖАЉЕЊЕ

У сваком човеку постоји једно нематеријално, невидљиво „биће“ које представља његову суштину и чини га живим. То „биће“ свуда се назива gушом, што уједно представља анимистичко схватање света. Душа је могла бити везана за тело или предмет, бити слободна и независна од ма каквог становишта. У науци се те две врсте душа називају телесним и слободним душама. Ако је човек жив зато што има душу, онда он умире кад душа напусти тело. Дакле, онда остаје тело које се распада и душа која наставља самостално да „живи“. Сматра се да душа и тело сачињавају једну целину, али да се могу и раздвојити (у току сна). Ако душа заувек напусти тело, онда наступа смрт, што потврђују изрази: растати се са душом, раставити се са душом, издахнути душу и др.

Веровало се да се душа и тело не растају увек лако, да се неки људи, поготово они који су у животу много грешили, боре са душом и умиру у највећим мукама. Сељаци су настојали да олакшају смрт својим ближњима и веровало се да ће човек најлакше умрети уколико умре на рукама својих најближњих и зато га никад нису пуштали самог. Насупрот томе, негде су веровали да је ипак најбоље да ближњи не буду присутни, а женама је забрањено да наричу пре него што човек издахне. Тада је постојала опасност да се душа „предвоји“ и да само делимично напусти тело и тада би се агонија продужила у недоглед. Олакшавању смртних

27

мука посвећивала се велика пажња. Био је обичај да човека који дуго и тешко умире спусте на земљу јер је сматрана пребивалиштем за мртве. Такође, у неким крајевима, давали су самртнику „нему“ воду да пије (воду, која је захваћена с места на ком се спајају два или више потока). Њу доноси водоноша који није смео да проговори ни једну реч враћајући се кући са водом. Смрт се олакшавала и молитвама негде. Ако би дете умирало, изнели би га на месечину и викали молитву. Веровало се да се покојник мора ослободити својих жеља, незадовољства, обавеза и свега што га веже за овоземљаски свет, за шта је био задужен и сеоски свештеник.

Паљење посмртне свеће коју је благосиљао свештеник значило би припремање самртника за одлазак онај свет. Тај чин самртник није смео да види, а колико је био важан, и клетва говори: „Не дао му Бог среће, ни при смрти свеће“. Сматрало се да ће самртник, ком није упаљена самртна свећа, остати без светла на путу ка оном свету и да ће лутати по вечном мраку.Смрт, према народном схватању, има тајанствен и мистичан утицај на свеукупна збивања у његовој дотадашњој средини и да је то један од критичних тренутака у животу целе заједнице. Тако су, за смрт одраслог човек увек везани и одговарајући, традицијом устаљени ритуални прописи којима се регулише понашање припадника покојникове заједнице. Ти прописи уствари, представљају језик којим друштво „говори“ о смрти и животу после смрти. Кршење тих забрана и ограничења доводи до нежељених последица. Посматрајући њихов магијско-религијски карактер они могу да се сврстају у одређене табуе, који су саставни део посмртног ритуала.

Тако, могу се уочити четири типа „мртвачих“ табуа:1. они који се односе на покојника;2. они који се односе на одређене живе и неживе објекте (по правилу, објекте

који су били у непосредном или посредном контакту са умрлим);3. који се односе на гроб покојника и4. који се не односе на одређене објекте;

Из тог разлога, њихова основна функција уклапа се у основну функцију самртног ритуала у целини: тим табуима се усмеравају односи живих према души покојника, или ради заштите или ради коегзистенције с њом. С обзиром да је смртни ритуал детерминисан својом функцијом, односно, регулисањем односа између живих и мртвих, указаћемо само на забране и уздржавања код којих је та функција неоспорна или вероватна. Функција табу-прописа испољава се у појединачним примерима. Њихов садржај зависи од представе коју народ има о души умрлог човека.

ПРЕТПОГРЕБНИ РИТУАЛИ

Као што је већ речено, смрт човека сматрана је врло критичном за његову заједницу. Највећи број прописа који су прибегавани том приликом су били концентрисани времену када је тело покојника још увек лежало у кући. (олакшавање смрти самртника). Након смрти, укућани су настојали да му олакшају

28

пут тако што су отварали све прозоре на кући и тако ослобађали пут у царство мртвих.

Веровало се да се душа не одлучује тако лако за одлазак, већ је тежила да што дуже остане међу живима, тј у близини свог тела. Тај прелазни период био је дуг, до 40 дана. Веома се пазило да тада не униште нити повреде душу која се могла јавити у било каквом облику, животиње. Свећа која се палила пред смрт човека, горела је и нако смрти.

Веровало се да ће покојник отићи на онај свет онакав какав је из света живих изашао. Због тога је придавана велика пажња одевању покојника: купали би га, чешљали, бријали итд. облачили су га што су боље умели, у најлепше одело, обично оно које је припремано за ту прилику. Врло важан детаљ је капа. Момци и девојке су понекад били сахрањивани у свадбеном оделу.

Брига за судбину покојника није једина функција претпогребих ритуала. Став живих према мртвима био је амбивалентан, подвојен. Изазивао је код многих и страх, јер је представљао опасност за живе, а посебно за своје најближе. То осећање произилази из веровања да је покојникова душа у одређеним околностима опасна, тј настројена да чини зло. Зато су се штитили од њега. Сматрали су да су тело покојника и предмети (чето су се избегавали, па и вода којом је окупан пред смрт, крпа којом је брина итд) у додиру са њим „нечисти“, па су неки чак морали да избегавају додир са њим, а чак и близину. Тело покојника лоше утиче на плодност уопште, и зато се у појединим крајевима избегава контакт са мртвацем пре свега лица која су директно или индиректно повезана са рађањем. Исто тако се сматра да негативан утицај мртвац има и на лица која долазе у додир са њим току обављања самртног ритуала. Посебно се опасним сматра пут од куће до гробља. Особе које су ипак принуђене да дођу у додир са мртвацем, користе се многим апотропејским средствима (црвени конац, амајлије итд).

Често је тело покојника третирано као објект који зрачи неком неодређеном силом и она се идентификовала са душом умрлог, која се вратила у тело или га није ни напуштала. Такви мртваци постају вампири.

ПОГРЕБ

Погреб или сахрана, укоп, спровод је представљао најважнији, централни чин посмртних церемонија. Водило се рачуна да се обави у складу са постојећом традицијом до најситнијих, готово безначајних ситница.

Покојник је морао бити испраћен по свим прописима, јер у противном, његова душа не би могла да оде на онај свет или би јој судбина била веома тешка. Сељаци су са припремама почињали још за живота, што говори о великој пажњи коју су посвећивали овом чину. Припремали су одећу и предмете које ће понети у гроб са собом, али и друге неопходне реквизите (покров, свећу, крст, ковчег, па и надгробни споменик). Последње припреме обављале су се у кратком периоду од смрти до погреба, мада ту спадају и претпогребни ритуали који су ипак везани за сам погреб. У овом чину учествовали су рођаци, комшије и пријатељи и то бесплатно јер су очекивали противуслугу.

Од резања покрова до копања гроба било је небројано ритуала и прописа. Сам погреб почињао је изношењем покојника из куће. То је представљало једно од

29

најопаснијих и најкритичнијих момената, јер су мислили да ће умрли, из зависти према живима покушати да неког повуче у свет мртвих. Да би то спречили, носачи су три пута превлачили ковчег преко прага и то ногама унапред да не би могао да види пут којим поворка иде и да запамти пут кући. (разбијање) Пошто се заврши опело, пре кућо умрлог се формира поворка. До гробља је покојник ношен колима или санкама (са воловском запрегом по правилу). То су чинили синови, браћа, зетови и родбина. (тело младих носили су вршњаци, а децу ујаци).

Поредак у поворци био је фиксиран (није се много мењао). На челу су била лица која су носила обредне реквизите – крст барјак и кољиво. За њима је ношен поклопац од ковчега, затим свештеник са певачима, ковчег са покојником и на крају ожалошћена породица са осталим пријатељима и родбином. Поворка се обично три пута заустављала, на раскршћу, прелазима преко воде и сл. тада свештеник очита молитву, певачи певају песме а остали изражавају жалост за умрлим. Веровали су да тако пружају одмор умрломе, тј. његовој души. Пратња је све време избегавала да пролази кроз родна поља, а и стада су се склањала са пута. Такође се веровало да душа умрлог може да изађе и да уђе у неку зграду, премет, кућу итд, па су укућани кад виде да иде поворка затварали прозоре и врата. Вода, незаобилазни култ у сваком ритуалу, па тако и у овом, посебно се била разлог страховања. Зато, кад виде поворкум, сељаци и водоноше су просипали сву воду из судова.

На гробу се обављао последњи опроштај од умрлог. Свештеник је поново очитао опело, а присутни су целивали умрлог и бацали мало земље у раку (да му земља буде лака) и целивали крст који ће му бити постављен на гробу. Обавезно послужење које је припремано за ожалошћене било је жито или мало ракије. Приликом послуживања, одсули би мало ракије на земљу као намена за покојника. Основни циљ овог низа магијских радњи био је посвељен заштити од покојника и спречавање његовог повратка.

Након обавељних традицијом предвиђених обреда, поворка је ишла покојниковој кући, а да се при том нису смели враћати истим путем куда су дошли да душа умрлог не би пронашала пут до куће. Нису свраћали успут нигде јер се веровало да су „нечисти“ и да би унели несрећу у кућу у коју би ушли. Да би се ослободили те „нечистоће“, пред покојниковом кућом дочекала бих их нека од жена и поливала им воду да их оперу или би узели у руке жар и преметали га из руке у руку и бацали преко рамена.

Лица која су прерано или насилним путем умрла имала су посебан третман. Некрштена деца и самоубице су сахрањивани по много скраћеном поступку, ван гробља и без учешћа свештеника. Неожењеном младићу или неудатој девојци приређивали су „свадбу“.

ЖАЉЕЊЕ

Жалост се испољавала на, традицијом утврђен начин. Колико ће трајати жаљење, зависило је од пола и узраста, друђтвеног угледа и степена сродства са ожалошћенима. Али, кад би умро син јединац, мајка је жалила неколико година, неке чак и доживотно.

30

Жалост се обично приказивала спољним изгледом: сродници су до погреба па и до 40 дана ишли гологлави, мушкарци се нису бријали, шишали и чешљали, а жене су расплитале косу (у прошлости се одсецала коса у знак жалости; то су чиниле жене: сестре, мајке, суруге, ћерке и др. и та коса се сахрањивала са покојником или се стављала на крст), затим, одевањем (што се одржало до наших дана), дакле, ношење црнине, где су жене носиле црне хаљине и забрађивале су се црним марамама, а мушкарци су стављали црне капе, траку око руке. Црна боја се није истицала само на одећи, већ се и на кући ожалошћених могао видети црни барјак или комад црног платна који се није скидао док сам не иструли. (негде се практиковало да кад умре млађа особа се носи бела боја и ставља бели барјак). Такође се жалост приказивала и понашањем. Смрт се оглашавала кукањем и нарицањем, али се веровало да је опасно нарицати ноћу. Почињало би изјутра и трајало до погреба и понављало би се и после. Понашање ожалошћених било је порписано одређеним забранама. Укућани су се годину дана уздржавали од доброг расположења (није се певало, играло), било је забрањено склапање брака.

ДАЋЕ Пет даћа:

1. на дан погреба2. по повратку са гробља3. после седам дана4. после четрдесет дана (најзначајнија) или пола године5. после годину дана (најзначајнија)

Даћом се веровало да се успоставља контакт са покојником, тако да су му често намењивали празно место, на столицу су стављали његово одело чиме су визуелно дочаравали његово присуство, стављали пред њега по мало од сваког јела, а испијајући пиће, просули би по неколико капи на земљу „за покој душе“. Често су даће, испијајући већу количину пића, постајало право славље, и тако се може чути израз „пијан као на даћи“ Присутни би одлазили, не осврћући се.

+ još jedna prezentacija

U svakom čoveku postoji nematerijalno nevidljivo biće koje se naziva duša. Takvo shvatanje života čoveka podrazumevalo je i shvatanje njegove smrti. Ako je čovek živ zato što ima dušu onda on mora umreti kada duša napusti telo. Posle smrti ostaje telo koje se raspada i duša koja samostalno nastavlja da postoji. Verovalo se da razdvajanje tela i duše ne teče uvek glatko. Oni ljudoi koji su mnogo grešili u životu, dugo se bore sa dušom, umiru u mukama. Seljaci su često nastojali dabližnjima olakšaju smrt. Tako su mislili da čovek lakše umire na rukama onih koji su mu najdraži, najbliži. U drugim krajevima verovalo se da prisustvo bližnjih otežava smrt, tako da su napuštali prostoriju., u kojoj se nalazio pokojnik. Ženama je bilo zabranjeno da nariču pre nego što bi pokojnik izdahnuo. Postojala je opasnost da duša delimično napusti telo. Olakšavanju smrtnih muka posvćivala se izuzetna pažnja. Običaj je da čoveka koji dugo i teško umire spuste na zemlju jer je ona prebivalište mrtvih. Ovim činom smrtnika su približavali umrlim

31

srodnicima i prijateljma. Pokojniku su davali da pije „nemu“ vodu tj. Vodu zahvaćenu sa mesta na kojem se spajaju dva potoka. Vodonoša je na to mesto dolazio noću i uzimao vodu uz pomoć trske, vraćajući se kući nije smeo da progovori reč. Smrt se ponegde olakšavala molitvama, dete koje je lebdelo 9zmeđu života i smrti iznosili su na mesečinu i vikali:“Meseče, ili ovu tikvu nalij ili razbij“. Kada su u pitanju odrasli ovakva molitva se upućivla Sv. Nikoli. Da bi čovek lakše došao do carstva mrtvih morao se osloboditi svega što ga veže za ovaj svet. Od velike pomoći je bio seoski sveštenik koji je pokojniku čitao moltvu, ispovedao, pričestio. Davali su pokojniku da je de i pije šta god je želeo. Rasščistile su se sve nesuglasice i opraštali svi gresi. Samrtnik se nije samo oslobađao od ovog sveta već pripremao za boravak na drugom. Običaj je bio paljenje samrtne sveće, obično voštanice koju je blagoslovio sveštenik. Samrtnik nije smeo da vidi taj čin. Verovalo se da osoba, kojoj samrtna sveća nije zapaljena neće naći put, i lutaće. PRETPOGREBNI RITUALI: Ukućani su nastajali da dovrše ono što su započeli rpe nego što je smrt nastupila. Olakšavali su samrtniku put tako što su otvarali sve prozore na kući i oslobađali put u carstvo mrtvih. Duša je težila da ostane što duže u blizini svog tela i bližnjih. Taj prelazni period je trajao 40 dana. Seljaci su pazili da u to vrwme ne povrede dušu koja se mogla javiti u obliku životinje. Tako su muvu koja obleće oko leša blago terali maramicom ili bosiljkom. Samrtnu sveću ostavljali su da gori i kasnije, kraj mrtvog tela. U nekim krajevima gorelo je i kandilo. Seljaci su verovali da će umrli biti u stanju u kakvom su napustili svet živih. Obavezno su ga kupali, češljali, brijali. Kupanju ukućani nisu prisustvovali, već su to obavljali susedi (muškarci muškarce, ženu žene). U Bosni onom ko je primio pričest umivali s samo lice, ruke i noge. Pokojnik je imao najlepše odelo, ranije pripremljeno za tu priliku. Pazilo se da umrli ne ostane bez kape, ponegde je to bio crveni fes. Momci i devojke su sahranjivani u svadbenom ruhu. Pored njega su stavljali sve stvari koje su mu bile potrebne za carstvo mrtvih. Verovalo se da je telo pokojnika nečisto. Stoga su trudnice izbegavale dodir sa njim. Kao „nečisti“, tretirani su i predmeti u doiru sa pokojnikom (voda). U nekim krajevima čitava kuća se smatrala nečistom. Ako bi se duša vratila u pokojnikovo telo, takvog mrtvaca su nazivali vampirom, zato su pazili da leš ne preskoči neka životinja ili su ga boli nožem ili trnjem. POGREB: Sahrana, ukop, sprovod. Počinjala je iznošenjem pokojnika iz kuće. Telo na odru iznosili su u dvorište. Sveštenik je držao opelo. Iznošenje tela smatralo se najopasnijim momentom. Moslilo se da će umrli povući sa sobom još nekog u svet mrtvih. Da bi to sprečili nosači su na pregu tri puta povlačili kovčeg unatrag. Iznošen je nogama unapred da ne bi video kuću i vratio se. Razbijao se i jedan sud u tom trenutku. Po završenom opelu, formirala se pogrebna povorka. Pokojnik je prevožen na kolima, sankama, sa volovskom zapregom. To su činili sinovi, braća, zetovi. Telo mladića i devojaka su nosili vršnjaci, a dete ujak. Na čelu su bila lica koja su nosila krst, barjak i koljivo, sveštenik sa pevačima, kovčeg sa pokojnikom i ožalošćena porodica sa ostalim učesnicima. N aputu ka groblju povorka se tri puta zaustavila, na raskršću ili prelasku preko neke vode. Tamo bi sveštenik čitao molitve, pevači pevali pogrebne pesme. Pratnja je izbegavala da prolazi kroz rodna polja, stada su uklanjali sa puta. Verovalo se da duša umrlog može ući u neku kuću, tako da sus e zatvarli prozori. Kada bi vodonoša naišao na povorku prosipao bi vodu iz svojih sudova. Na grobu je sveštenik ponovo čitao opelo, prisutni celivali umrlog ili krst. Svi su bacali malo zemlje u raku da bi mu zemlja bila laka. Za učesnike se spremalo posluženje, žito i rakija. Onovni cilj je bio zaštita živih od pokojnika i sprečavanje njegovog povratka. Na grobu se i razbijala posuda. U nekim

32

krajevima nije se smelo vraćati istim putem, da duša ne bi pošla za njima. Pred kućom bi ih dočekala žena i oprala im ruke.Ponegde je vršeno čišćenje vatrom, kada operu ruke ukopnici bi uzeli komad užarenog ugljena premeštali bi ga nrkoliko puta iz ruke u ruku i bacili šreko ramena. Nekrštena deca i samoubice sahranjivana su van groblja i bez svešenika. Neoženjenom mladiću i neudatoj devojci priređivali su posmrtnu svadbu. 8. ТРУДНОЋА

Биолошко обнављање групе, односно рађање нове јединке увек је у средишту пажње припадника неке заједнице. Како наводи Тихомир Ђорђевић, добијање потомства било је главни циљ брака. Љубав према деци, поред урођене, потиче из два разлога:

1. религиозни – свака особа је дужна да се постара да остави потомство (мушко!) које ће наставити његов домаћи култ (славу) и побринути се за његову душу када умре

2. практични или економски – помоћ у раду, чињеница да има ко да се о њему стара и брине у старости, као и да се зна наследник имања

Једном речју, особа без порода се сматрала несрећном, а њен живот промашеним. Зато се приликом склапања бракова обраћала пажња на то да ли је фамилија плодна и практиковао се брак на пробу. Такође, приликом самог чина свадбе изводиле су се многе радње како брак не би остао без порода (бацање жита, воћа и других плодова, млада није смела да се држи за стомак, подизање детета (обично мушко дете), у Левчу и Темнићу свадбени колач је месила трудна жена, у Хомољу су подизали сукњу млади...). У браку, уколико нема порода неко време, 'грех' је приписиван жени (нероткиња, неродуша, неродница, безддетка, штиркиња, јаловица...) и оне су тада изводиле одређене радње: пијење лекова, купање, мађијске радње, посете манастирима. Уколико није било помоћи мушкарац је могао да узме другу жену, али и жена другог мушкарца (ређе) или се брак завршавао разводом. Верује се и да неко други са стране (из пакости) може да утиче да брак остане без деце.

У условима у којим су живели наши људи на селу исход рађања је био неизвестан, те је долазак новог члана заједнице изазивао подвојена осећања – радост и задовоњство, али и мистични страх од непознатог. Из тог разлога су људи, немоћни да се супротставе судбини на рационалан начин, прибегавали ирационалним методама. Постојао је систем прописа којих се морала придржавати трудница, али и чланови њене заједнице и ти прописи су ступали на снагу већ од првих знакова трудноће. Сматра се да су трудница и плод у њеној утроби у извесном смислу мистично повезани. Наиме, верује се да се понашање труднице касније неминовно мора одразити на новорођенчету, те је посебна пажња посвећена њеном понашању. Трудница (породиљка, родиљка, родуља, порођеница, родилица, породица, тешка, бређа, нејака, самдруга, тегобна, теретна, бремена, здетна, куљава, у балгословеном

33

(другом) стању, лиунка, збабница, ројженица, бабелница, лауса, леуса...) је имала бројне забране ради заштите себе и детета:

1. контакт са одређеним категоријама људи – одлазак на веће скупове, присуство или сам поглед на особу са неком маном (урођеном или стеченом, физичком или менталном), са телом преминулог човека

2. контакт са одређеним врстама животиња – змија, зец, жаба, мачка, паун, даждевњакмечка, мајмун, клање животиња

Избегавање контакта труднице са појединим бићима представља избегавање дејства снажне силе које то биће поседује, она су обдарена натприродним својствима, односно, њихова душа има изузетну моћ деловања на околину.

3. узимање појединих врста хране – месо одређених животиња, али и саме помисли и жење за неком одређеном храном или пићем

4. додир са појединим неживим материјама и предметима – ватра, вода и земља, ђубре, прашина прљавштина, вуна, поједино оруђе

Такође, имала је и забране од контакта са „слободним” духовима – они су активни на одређеним местима и у одређено време (нпр. ноћу на гумно, раскршће, дрвљаник, ђубриште, гробље, међе).

Дете се замишљало као магично огледало свега што је његова мајка за време трудноће мислила или осећала. С тога је било неопходно да трудница редукује свој емотивни живот – страх, чуђење, туга, бес, сузбијање жеље за нечим (обично пиће и храна) што би је навело чак и на крађу.

Трудница је, дакле, била изложена разним природним и натприродним опасностима, али је и сама замишљана као опасно биће за заједницу, те је њена изолација неким делом била инспирисана и овим схватањем (људи су се устручавали да узми било шта из њене руке, сексуални контакт с њом се сматрао непожељним и слично). Корене овог размишљања треба тражити у времену када људима није био сасвим јасан чин зачећа. Узимајући ово у обзир, оправдано је веровање у партеногенезу – parthenogenesis је реч грчког порекла и значи девичанско рађање.

„Чим жена остане трудна, она је једном ногом у гробу” или „Смрт јој седи под брадом” су изреке у Бољевачком срезу, по сазнању Тихомира Ђорђевића.

РАЂАЊЕЗаједница је у многим аспектима пазила на трудницу и на њене радње, али занимљиво је то да она није била поштеђена тешких послова све до пред сам порођај, те нису ретки случајеви да се порађала на њиви. Најчешће се порађала сама, евентуално уз помоћ неке жене (бабица, примаља, баба, пупкорезка, пупкорезница, пупченица, ебејка, баорица...). Положаји су били стојећи, чучећи, клечећи, ретко лежећи и често је тада терана или својевољно одлазила од куће. Такође, три до пет дана након порођаја морала је да настави са радом.

34

Попут труднице, породиља и новорођенче се сматрају магијски „нечистим” бићима. Штитили су их од околине, али су и околину штитили од њих и били су изоловани. Породиља је нечиста док се не молитви, тј. не окупа у води у коју се сипа мало „молитве” или до дететовог крштења (четрдесет дана нако рођења – бабине).

У народу се верује да порођајни демони могу да нашкоде новорођеном детету преко свега онога што јесте или што је било у одређеној вези с њим, без обзира да ли је реч о стварној или само имагинарној и симболичкој повезаности.

1. бабице (бапке, бабиле, наве, але, сотоње, зли дуси, вештице, самовиле, јуди, лошотија, сенка, мацаруо, хунапи, унеи... док се у неким крајевима не сме изговарати њихово име) – зла бића која умарају трудницу и дете у стомаку, живе тамо где је порођај и јављају се само за време порођаја и током првих четрдесет дана, односно ноћи

2. некрштенци (навјаци, навије, навој, свирци, дрекавци, плакавци...) – душе деце која умру некрштена, лете ноћу и сатиру малу децу, одузимају млеко дојиљама и најактивнији су за време некрштених дана (од Божића до Богојављења)

Мере које су се предузимале против ових демона могу бити: 1. превентивне (изолованост, не излажење напоље, светлост,

амајлије, склањање ствари од бебе (пелене, постељина, посуда за купање) од ветра и да не заноћи напољу)

2. куративне (купање, кађење, бајање, лекови од трава)

Преминула породиља се не уноси у цркву, већ се за њом опева испред цркве. Преминула деца која нису крштена се не сахрањују на заједничком гробљу, већ у дворишту, воћњаку или градини.

БАБИНЕПериод од рођења детета до четрдесет дана након тога или шест недеља.

Ово је критичан период како за мајку тако и за дете чији се организам прилагођава новој средини. Тада се свако ко долази да их посети сматра опасним и потенцијалним урокљивцем. Мајка и дете су заштићени и у изолацији. Она тада не једе са осталима и углавном користи посебно посуђе, не пере ствари за укућане и не поздравља се са другима.

Одмах по порођају настоји се да се магијским путем утиче на дететове физичке и психичке особине. Кошуљица и пупчана врпца се третирају као амајлије.

Занимљиве су разлике међу половима деце – мушко дете (кења, детенце) представља циљ брака (он наставља лозу и славу), док се за женско дете (момичка, чора) каже да је „туђа срећа” или „туђа кост” и оно што се за кћи потроши сматра се да је у воду бачено.

35

По рођењу дете добија једно име које се заборавља након крштења, пошто тада добија право име. Такође, уколико је дете болешљиво, родитељи су му давали још једно име.

За судбину детета је од великог значаја на који дан је рођено и у које доба дана, међутим сматра се да су демони судбине – суђенице те које одређују судбину детета. Три девојке које долазе прве три ноћи по рођењу и проричу судбину детета. Спремале су им се посебне понуде, кућа је била чиста и стално је горела свећа. Проклетство одводи судбину изречену по рођењу на другу страну.

Однос мајке и детета према друштву (забране): 1. мајка и дете – породица (забрана сексуалних односа, посебна

исхрана…) 2. мајка и дете – породица и село (забрана присуствовању порођаја,

хваљења детета…) 3. мајка и дете – село (забрана кретањаа ван куће…)

Породица, као ужи животни оквир мајке и детета, представља интимну средину која пружа им заштиту и сигурност, док село, као шири животни оквир мајке и детета, представља табуисано подручје у коме вребају разне опасности.

Цео систем прописа везан за рођење заснива се на анимистичком схватању света – присутност натприродних сила или бића. Међутим, током историје су религијска схватања Срба претрпела знатне измене (христијанизација и атеизација), што се у извесној мери одразило и на горенаведене забране и ограничења.

9. KUVADAPod ovim terminom najčešće se podrazumeva običaj, poznat pod nazivom „muške

babine“, gde otac novorođenog deteta leže u postelju i ponaša se kao da je on porodilja.Za vreme ili nakon porođaja, otac deteta leži u postelji, podvrgava se specijalnoj

dijeti, i ponaša se kao da se on porađa – često imitira porođajne bolove, a ponekad i oblači odeću svoje žene. Ukućani ga neguju, a on brine o detetu i prima čestitke od rodbine i prijatelja. Prvi podaci potiču od antičkih autora, počev od trećeg veka p.n.e. Nastanak termina kuvada naičešće se vezuje za baskijski glagol „couver“ što znači „leći, to jest, ležati na jajima, izleći“. Smatra se da je u nauku uveo Ladito, u jednom od pokušaja tumačenja ovog običaja.

Praktikovanje kuvade zabeleženo je na svim kontinetima, a ovim izuzetno zanimljivim običajem bavili su se mnogi autori, pa je literatura o njemu bogata. Teorije o kuvadi mogu se podeliti u tri grupe:1. pretežno socijalne2. pretežno religijske3. pretežno psihološke

36

TEORIJE O KUVADIDelo Manojla Gluščevića – Kuvada. Etnocoiološka studija, predstavlja posebnu

studiju koja najbolje opisuje ovaj običaj.On postavlja operativnu definiciju kuvade, koja, predstavlja njen idealtipski model, gde kaže da se pod kuvadom podrazuvema serija običaja vezanih za porođaj, koji su konstatovani kod nekih evropskih i mnogih durgih vanevropskih naroda i etničkih grupa. Otac i majka pridržavaju se određenih i strogo propisanih zabrana (lov, težak rad, upotreba alata i dr.), pojedini domaći poslovi, kretanje i uzdržavanje u jelu u vidu dijete ili posta, a muškarci se u nekim krajevima podrvrgavaju mučenjam u obliku puštanja krvi – skarifikaciji. U toku porođaja ili posle njega, otac novorođenog deteta leže u postelju, pošto je obukao neki ženski deo odeće i ponaša se kao da je on porodilja ili samo miruje. U širem kontekstu, Manojlo smatra da ona predstavlja pre svega, sistem ograničenja koja se u različitim oblicima nameću pojedincima i društvenim grupama, a kranji cilj kuvade je zaštita zajednice i njene kolektivne egzistencije i očuvanje i produženje njene vrste, kao i pozitivna selekcija potomstva i briga za njegov razvoj.

LAFITO: prema njemu, kuvada predstavlja sećanje na praroditeljski greh, a pridržavanje propšisa o brojnim zabranama kao i osamljivanje učesnika predstavlja znake dobrog pokajanja.

KUANT i OPEN: zastupaju tezu da su institucije kuvade uvele žene kako bi se oslobodile jednog dela obaveza, koje su se odnosila na pripremanje divljači koju bi njihovi muževi uklonili.

BAHOFEN: ukazao je na socijalnu dimenziju kuvade. Smatrao je da kuvada predstavlja simbol za prelaz iz matrijarhata u patrijarhat. U matrijarhatu se često nije znalo ko je otac deteta pošto je dete pripadalo majčinom rodu, pa se kuvadom na simboličan način izražava učešće oca u stvaranju deteta.

TAJLOR: smatrao je da je Bahofenova teorija neprihvatljiva i misli da se kuvada zapravo zasniva na simpatičkoj magiji ali da predstavlja prelaz iz matrijarhata u patrijarhat i da otac na ovaj način pokušava da istakne krvnu vezu sa detetom.

LEBOK: promovisao je ideju o kuvadi kao obeleđju iz materniteta u paternintet. Smatrao je da sistem srodstva po muškoj liniji brzo istisnuo sistem srodstva po ženskoj i da je otac zauzeo mesto koje je ranije pripadalo majci. Kad je dete rodi, otac mora da pazi šta jede ili radi, pošto postoji opasnost da u suprotnom naškodi detetu. Ovu tezu razvija i Leturno tvrdeći da grubo mimičko podražavanje čina rođenja deteta simbolizuje učešće oca u srodničkim vezama.

BASTIJAN: predložio je dva tumačenja kuvade: da je kuvada nastala sa namerom da se prevari demon porodiljske groznice i dete na taj način zaštiti od demonskih sila i da je ona nastala u matrijarhatu kada je otac želeo da se izbori za svoje pravo nad detetom, tako da ona predstavlja obavezan ritual za priznavanje očinstva.

37

LIPERT i HELVALD: iznose ideju da kuvada predstavlja svojevrsnu otkupnu žrtvu. Smatraju da je u epohi matrijarhata bio rasprostranjen običaj prinošenja novorošene dece na žrtvu a da je običaj jedno vreme opstajao i u patrijarhatu. Kad je muž počeo da polaže pravo na dete, njemu je bilo u interesu da ih sačuva pa je težio da se ovaj običaj izbegne.

STARKE: tvrdi da se kuvada izvodila isključivo u interesu deteta, kako bi mu se za njegovo dobro osigurali i preneli kvaliteti njegovog oca.

FREJZER, Džejms Džordž: značajnija i uticajna teorija o kuvadi;On odbacuje ideju da kuvada predstavlja simulaciju rađanja deteta, simulaciju materinstva od strane oca, pa kao takva ne može da se tumači kao aktivnost koja za cilj ima označavanje očevog prava na dete. On tvrdi da kuvada nije ništa do jedna od brojnih manifestacija primene simpatičke magije. Prema tome, otac veruje da između njega i deteta postoji prirodna i psihička veza tako da sve što radi deluje i na njegovo potomstvo. Smatra da su pod nazivom kuvada zapravo obuhvaćena dva različita običaja koji se praktikuju u vezi sa porođajem.

1. odnosi se na propise vetane za ishranu, specifičnu djetu koju otac mora da praktikuje kao i na njegovo opšte ponašanje koje treba da obezbedi pravlan razvoj i dobrobit detetu, a sve to na sonovu ideje o simpatičkoj povezanosti oca i deteta.

2. svesno imitiranje porođaja koje muž vrši u cilju olakšavanja porođajnih bolova svojoj ženi. Po Frejzerovom mišljenju, imitiranje porođaja se dešava u isto vreme kad je i stvarni porođaj, pre nego što je dete rođeno – tako da ovu kuvadu naziva prenatalnom kuvadom.

KUNIKE: objavio je studiju u kojoj predstavlja ideju o potrebi za posmatranje kuvade u tesnoj vezi s razvoje braka i seksualnih odnosa. Kuvada je nastala, msili on, na prelazu iz praktikovanja slobodnih seksualnih odnosa u fazu formiranja monogamnog braka i patrijarhata. Kuvada predstavlja deo napora da se muškarac iz slobodne seksualne veze uključuje u majčinu familiju i obaveže ženi i detetu kako bi podstakao čvršći oblik bračne veze.

FROJD: prihvata Frezjzerovu teoriju o imitativnoj magiji i smatra da je društveni cilj kuvade dvorstuk.

1. kuvada služi da zaštiti porodilju od demona, odnos, latentne, neprijateljske i seksualne agresije koja potiče od jenog muža.

2. kako Frojd smatra, fiktivno, kuvada služi da ženi umanji porođajne bolove. Samilost koju muž pokazuje u ovom običaju zasnovana je na njegovoj potisnutoj sadističkoj želji. Tako, on smatra da su ti bolovi nekad bili stvarni, a nekad lažni.

DOSON: on smatra da je „klasična kuvada“ kada muž u trenutku samog porođaja leže u krevet, simulira porošajne bolove i podvrgava se specijalnoj dijeti. U „sekundarnim“ formama kuvade, klasični oblici se redukuju i degenerišu pa se, muž pridržava samo određenih pravila vezanih za ishranu i pojedinu tabu.

ĐORĐEVIĆ: u skladu sa svojim opštim pristupom, on smatra da je kuvada usko vezana za verovanje u „zle oči“. Žene su u periodu trudnoće, rađanja i nakon porođaja u

38

posebnoj opasnosti i laka su meta zlih očiju i uroka, pa im je potrebna stalna zaštita. Najefikasnija zaštita trudnica postizala se njihovim sklanjanjem od pogleda zlih očiju ili njihovim preusmeravanjem na osobe koje su „imune“, odnosno nisu u opasnosti.

VUKANOVIĆ: smatra da je kuvada nastala u vreme praktikovanja grupnog braka, kada se nije moglo utvrditi ko je pravi otac deteta, pa su svi muškarci iz zajednice obilazili porodilju i legali u krevet pored nje.

10. GOSTOPRIMSTVO

Gostoprimstvo je vrlo star i vrlo rasprostranjen običaj, poznat kod mnogih naroda. Govoreći o gostoprimstvu kod Indoevropljana, Šrader kaže: "da je malo običaja koji su kod svih indoevropskih naroda bili tako opšti kao gostoprimstvo". U prošlosti je naročito bilo poznato germansko, galsko i slovensko gostoprimstvo, pa je ono i danas razvijeno kod našeg naroda. Germansko gostoprimstvo Tacit ovako opisuje: "Nijedan narod nije u tolikoj meri druželjubiv i gostoljubiv. Smatra se za greh gosta ne primiti, pa ma ko on bio. Svaki ga počasti onim što ima. Kad toga nestane, onda će ga domaćin uputiti gde će opet naći gostoprimstvo i otpratiti ga tamo. Oboje ulaze u prvu kuću na koju naiđu; ulaze nepozvani, ali to ne čini ništa, jer ih primaju podjednako predusretljivo, i kada je u pitanju gost, niko ne pravi razliku između poznatog i nepoznatog". I stari Sloveni su strance prijateljski primali i gosta ispraćali iz mesta u mesto. Iz istorije je poznato da je Nemanja lepo primio Fridriha Barbarosu i ukazao gostoprimstvo krstašima, a i u Dušanovom zakoniku postoji jedna odredba koja govori o gostoprimstvu. Vuk Karadžić navodi: "Svaki će domaćin primiti rado na konak svakog putnika, ugostiće ga kao najboljeg svoga prijatelja..."Tragovi starog slovenskog gostoprimstva kod naših naroda očuvali su se uglavnom do danas. Retko će ko odbiti da ga ukaže. U mnogim našim krajevima kod imućnih porodica postoje zgrade ili sobe za goste, tzv. "konačići", "odžaklije", "gostinske sobe", a kod muslimana, naročito u Bosni i Sanažaku, to su "musafirhane"- zgrade za goste i namernike. Sreten Vukosavljević piše: " Ko dođe da dođe, ne pita može li svratiti, nego ide pravo u kuću. Ako je sa konjem, konja mu prihvati posluga i vodi u staju. Nije red da ga pitaju ko je, kojim poslom ide, ili koliko će ostati. Bilo je musafirhana u kojima se moglo ostati koliko se htelo, ali i takvih u kojima je bilo propisano koliko se može najviše boraviti. Primao se svako bez obzira na veru. Pored prenoćišta putnici su dobijali ručak i večeru. Zloupotreba gostoprimstva nije bilo, ili su takvi slučajevi bili vrlo retki. Pojedinci koji su držali musafirhane to su činili isključivo iz moralnih i verskih pobuda, jer se smatralo da je za spas duše malo što toliko korisno kao držanje musafirhana". Obaveza da se musafirhane drže često je prelazio sa oca na sina.Drobnjaković opisuje i gostoprimstvo kod Arbanasa. Kod njih je ovaj običaj postao neka vrsta dužnosti i obaveze. Dužnost je što bolje dočekati gosta, ali se doček ne sastoji samo u gošćenju boljim jelima. U dočeku ili muabetu Arbanasi gostu u kazuju naročitu ljubaznost i hoće da istaknu veliku radost što imaju gosta. Pažnja, poštovanje i počast ukazuju se na taj načim što se tom prilikom oko gosta nađe veći broj ljudi; oko njega se uveče okupe svi odrasli muški ukućani, i susedi, pa se uz razgovor uzajamno čašćavaju cigaretama koje jedan drugom dobacuju. Pevači pevaju pesme, a prate ih čitelijama-

39

vrstom tamburice sa dve žice. Ovi i drugi podaci o gostoprimstvu umnogme se slažu sa podacima o gostoprimstvu kod Germana, o kome govori Tacit, kao i kod drugih indoevropskih naroda. Kako navodi Čajkanović, ta sličnost nije slučajna. Očigledno je da je gostoprimstvo bilo poznato još u vrlo dalekoj prošlosti indoevropskih naroda, i da je praktikovano svuda.Gostoprimstvo je stari običaj poznat i drugim narodima, a privilegije koje gost uživa, i počasti koje mu se ukazuju velike su, pa se postavlja pitanje o nastanku i razlogu njegova vršenja. O ovom pitanju raspravljano je kako u stranoj literaturi, tako i kod nas, i mišljenja su različita. Čajkanović je raspravljao o ovom običaju i to onakvom kakvim ga opisuju Tacit i Vuk, i kako su ga održavali svi indoevropski narodi. Polazeći od pretpostavke da je gostoprimstvo nastalo iz altruizma, Čajkanović kaže: "Nesumnjivo da je i to bio jedan od razloga da se gostoprimstvo razvije, ali sami etički razlozi nisu dovoljni da objasne jednu takvu ustanovu kao što je gostoprimstvo". Zbog toga se ni Čajkanović, ni svi koji su ogostoprimstvu pisali, nisu mnogo zadržavali na tom etičkom objašnjenju, pa je Čajkanović tražio nova objašnjenja, i zadržava se na tri teorije. Šraderovu, po kojoj je gostoprimstvo nastalo usled trgovine, Čajkanović ne prihvata, pošto ona gostoprimstvo posmatra sa utilitarističkog gledišta i ne objašnjava ono što je u običaju najvažnije, a to je religijski element, Sa drugom, Vestermarkovom teorijom, po kojoj su običaj gostoprimstva izazvale izvesne religijske predrasude-praznoverice, Čajkanović se uglavnom slaže, pošto je Vestermark za postanak gostoprimstva tražio religijsko objašnjenje, ali zamera i njemu i Frejzeru što su kao razlog gostoprimstvu naveli i jedan negativan osećaj. Naime, po Vestermarku, mi ne znamo ko nam je došao u kuću. "Primitivan" čovek zato prema gostu ima nepoverenje i strah, te čini sve da bi opasnost otklonio: prima stranca lepo u nameri da ga ovaj, ako ima zle oči ili ako je zle kletve, ne bi urekao ili prokleo. Treću, Gerigovu teoriju, po kojoj su Gali rado primali goste iz želje da od njih saznaju novosti iz dalekih krajeva, Čajkanović kao najslabiju odbacuje i nastavlja: da do danas (1921.) običaj gostoprimstva nije objašnjen. On smatra da je najbolji put pronašao Vestermark, koji misli da stranac ima "kvazi-natprirodni karakter, da može biti nosilac dobra i zla, pa da je, prema ome, ponašanje prema strancu-gostoprimstvo koje mu se ukazuje diktirala praznoverica". Po Vestermarku gostoprimstvo nije bilo samo obična dužnost, nego i obaveza koja je stajala u vrlo jakoj vezi sa religijom. I, navodeći primere, Čajkanović zaključuje: gost je tabuiran, jer propisi za dočekivanje gosta, kao što su: pranje nogu, obavezan zajednički obed sa solju i hlebom i drugo, imaju jasan religijski karakter, što se najbolje vidi u običaju oko dočekivanja polaženika. Gostoprimstvo, završava Čajkanović, treba dakle posmatrati kao religijski fenomen i tražiti mu objašnjenje u religijskim shvatanjima primitivnog čoveka. Rasparavljajući o teofaniji, Čajkanović iznosi mišljenje da je gostoprimstvo nastalo u vezi sa verovanjem da božanstvo ili bogovi prerušeni rado putuju po zemlji, ulaze u kuće smrtnih ljudi, i prema tome kako ih ovi prime, nagrađuju ih ili kažnjavaju.O gostoprimstvu je pisao i Ilija Jelić, koji uglavnom iznosi iste hipoteze kao i Čajkanović, pa za njih kaže da "svaka u sebi ima nečeg tačnog, ali da se ipak ni jedna od njih u svemu ne može usvojiti, jer nijedna nije u stanju da sama potpuno objasni pravi izvor pobuda iz kojih je vršno gostoprimstvo u svojim različitim oblicima, u kojima se javljalo u toku svog istorijskog razvoja. Njihova osnovna pogreška je u tome što su jednostrane, jer govore samo o tome kako je postalo gostorimstvo između stranaca, a nije se vodilo račun

40

o evoluciji i rasprostranjenosti gostoprimstva prvobitno kao porodične, plemenske pojave, pa tek kasnije kao šireg, međunarodnog običaja".Analizirajući navedene hipoteze i navodeći primere o motivima vršenja gostoprimstva, Jelić zaključuje: "Apsolutno je nemoguće dati jedan opšti odgovor o postanku i razlogu vršenja gostoprimstva, koji bi vredeo za sve vrste gostiju i za sve slučajeve praktične primene gostoprimstva. Ali se ipak s pravom može reći da je glavni povod za vršenje gostoprimstva bio: kod domaćih gostiju srodnički altruizam, kod stranih utilitaristički razlozi, i na kraju, kod gostiju namernika, šablonsko ugledanje, podražavanje u vršenju sličnih običaja i još više religija- praznoverica". Drobnjaković se u tome slaže sa Jelićem.

11. PORODIČNA SLAVA

-Slava je svetkovina koja se formirala u davna vremena i kooja se odrzala zahvaljujuci narodnoj i crkvenoj tradiciji do danas; -Vekovima se prenosi sa kolena na koleno ne menjajuci osnovne karakteristike; kontinirano delovanje Srpske pravoslavne crkve doprinelo je da se ovaj praznik ukoreni u narodu i postane vrsta nacionalnog obelezja.

-Opstanak slave je zapravo uslovljen njenom funkcijom, a specificna je po svojo religijskoj sadrzini. -Slava se razlikuje od drugih praznika najcesce po glavnim obredima koji se obavljaju na taj dan (secenje i lomljenje kolaca, dizanje i pijenje u slavu) i po rekvizitima koji se u tim obredima koriste (slavska sveca, slavski kolac, vino, zito, zejtin).

-Ipak, i slavski obred i rekviziti nisu svojstveni samo ovom prazniku, vec imaju siroku primenu i u crk.i u narodnoj obrednoj praksi.

Tumacenja:1.slava prevashodno praznik mrtvih;2.praznik posvecen dobrobiti zivih – zdravlju, dugovecnosti...Bandic ni u tome ne uocava posebnost koja bi doprinela opstanku slave, odnosno odgovor na pitanje zasto se zadrzala duze od nekih drugih praznika, jer je slican kult mrtvih i plodnosti opisan kod Bozica, Djurdjevdana...

U naucnoj literaturi nailazimo pokusaje da se slava identifijuje po religijskom objektu kome je posvecena (obicno hriscanski svetac). Njegova funkcija: tretiran kao patron porodice, kao njen donator i njen zastitnik.Po ovom obelezju se slava zaista razlikuje od svih drugih svetkovina. Medjutim, ime nekadasnjeg porodicnog patrona postalo je uglavnom danas samo ime praznika bez zamissljanja sveca kao bica koji moze da utice na zivot porodice.

-Slava ima pored religiskih i nereligijskih i ciste drustvene elemente. Ta druga specificnost upravo se zasniva na njenom drustvenom planu.-Postoji odredjena veza izmedju religijske i drustvene komponente ovog praznika:njeno religijsko obelezje je transkripcija drustvenog zivota. U svojoj tradic.formi slava je

41

praznik hrisc.sveca koji je vezan za odredjenu porodicu. Ona je „jedini praznik porodice“...

-najznacajniji vid proslavljanja predstavljaju medjusobna posecivanja, oko kojeg je izgradjena sveukupna scenografija praznika. Na svecanu, ritualnu gozbu dolaze rodjaci, priatelji kojima se pruza gostoprimstvo i kojima se poseta mora uzvratit. Zitelji sela moraju se ponasati kao da su medjsobno jednaki, a takav tip komunikacije u vreme slave dobija jasnu, definisanu formu (znacaj u regulisanju medjuljuskih odnosa).

Slava kao specificno sredstvo drustvenog oznacavanja

Postoje situacije kada porodice nisu figurirale samo preko prezimena, vec je dodavano uz prezime koji svetac se slavi, npr. „Popovici koji slave sv.Luku“. Najcesce se primenjuje pri orodjavanju i nasledjivanju.

-Pri orodjavanju, kako bi se utvdilo moguce srodstvo usled mnogobrojnih migracija.-Pri nasledjivanju obicno imanja kao najznacajnijeg dobra, nasledjivala se i slava prethodnog vlasnika kao najznacajnije drustveno dobro. Sadrzinu nasledstva cini i materijalno i drustveno dobro. Svoju staru slavu njeni clanovi i dalje slave, a novu preslavljaju uz slavski obred, ali bez gostiju.

+ još jedna prezentacija

Слава је српски народно-црквени обичај. По многим ауторима, светковина је посвећена сећању на покојне претке, прве хришћане, у породици или братству, задрузи, на чија су нова, „крсна“ тј. светитељска имена дата тим прецима на крштењу, подизане и прве мале, породичне, братствене или задружне црквице. Тако су у најстарија времена славе одржаване махом код цркава. Тек касније када је више задруга и села почело да диже веће заједничке цркве, црквене власти су (на основу зборника из 13. и 14. века) почеле забрањивати одржавање славе, или како се то у њима каже „памети светима“ или „за покој“, код цркава, и одредиле су да се оне са гозбама морају светковати само код куће.

О постанку и значају Крсне славе истраживачи се не слажу. По једнима је хришћанског порекла, и као што је већ споменуто, постала „од имена које се у првом крштавању народа давало некоме“, по другима то би био празник из старе вере, намењен првобитно, митском претку, родоначелнику породице, или некаквом старинском божанству које је касније црква заменила неким хришћанским свецем. Најзад, постојало је и мишљење да је слава туђег порекла, похришћањен култ римских лара, међутим, одбацује се, јер је мало вероватно да је један тако велики национални празник могао бити позајмљен са стране.

За овај свој празник, српски народ има неколико назива. Најпознатији су: слава, крсна слава, крсно име, светац. Слава је најпопуларнији и готово искључиви назив у источној половини српства; крсно име спомиње поезија, крсна слава се чује у Босни и Србији, и израз није новијег датума.

Готово свуда се подразумева да породица која слави јесте српска породица. Како каже Бандић, реч је о празнику посвећеном хришћанском свецу, који је

42

фигурирао као патрон породице, њен донатор и заштитник. За славу су се узимали многи празници. Најчешће се празновао Св. Никола, затим Аранђеловдан, Ђурђевдан, Јовандан, Митровдан, Ђурђиц и Св. Петка.

Као обредни реквизити у овој прослави јављају се: свећа, колач, кољиво, тамјан, уље и вино.

Без свеће се крсно име не може славити. Величина зависи од свечареве имућности, а узима се она од жутог воска. У Херцеговини крсна свећа изгледа као крст (узму се две, па се прекрсе једна преко друге, и запале са сва три краја). Пали је домаћин кад свештеник дође да му реже колач, или кад се пререзан колач донесе из цркве. Гаси се вином.

За крсно име свака кућа меси по неколико хлебова, посебног облика и намене, у зависности од краја до краја. Битно је да главни колач буде што украшенији различитим мотивима.

Кољиво је жито које се кува уочи Крсног имена. Према Чајкановићу, кољиво је примитивнија форма колача, остатак из времена када се није знало за млевење жита и печење хлеба.

Тамјан се користи при молитви Богу, а зејтин се носи у цркву за паљење кандила пред иконама.

Вином се прелива колач, кољиво, и треба да га окусе званице и свако у кући кад се диже „у славу“.

Битни - ритуални моменти су приношење - ломљење колача, и устајање „у славу“ са вином, уз апострофирање свеца и свих предака.

Неколико вечери пре славе, долази свештеник у свечареву кућу да освети водицу, којом покропи све укућане у кући а остатком домаћица меси славски колач.

Дан уочи Крсног имена зове се Навечери. Тог дана послеподне, домаћин куће послаће неког од момака (сина или синовца) да позове званице. Он, узимајући пљоску или чутуру ракије иде од куће до куће и позива госте, а има и места где се они не зову, него се одувек зна ко коме долази на тај дан. Када гости те вечери дођу, и буду дочекани, опет ракијом од стране домаћина, следи гласна молитва домаћина Богу и свецу коме је слава посвећена. Онда се седа за сто, и почиње вечера. У Тимочкој Крајини гости после вечере бирају једног ко ће са домаћином да пресече колач, тзв. Вечерњачу, и након тога узимају прстима кољиво, а прсте обришу о таван да „домаћину буде пшеница до тавана“. Након тога настављају са јелом и пићем, а некад се и запевало. На Навечери не долазе жене, већ по правилу само мушкарци.

Ујутру се ишло на Литургију, после које је свештеник резао и освештавао колач и кољиво, поливајући их притом вином. Вративши се кући, домаћин дочекује остатак гостију, и наставља да их опслужује.

Наступа моменат „дизања славе“, обично после четврте чаше. Износи се део колача који је донет из цркве , непаљена свећа и кадионица са жаром. Гости су на ногама, и тада домаћин, у кадионици припали свећу, превије у троугао, и намести да стоји на колачу, у кадионицу стави тамјан, па окадивши свећу, колач и све госте, својим речима почиње да се моли својој Крсној слави, да му буде у помоћи. Када се све окади, уз чашу вина домаћин наздравља и изражава своје жеље и наду у благостање, а онда сви присутни, чак и деца, узму по гутљај вина.

43

Следи још неколико чаша, које домаћин посвећује часном Крсту, светој Тројици, даље се ређају у домаћиново здравље, за здравље гостију итд. Иза тога се продужава, а негде тек почиње гозба и разговор.

Раније се славило по три дана, као и свадба, а данас је прослава сведена на један дан, евентуално два, с тим што другог дана долазе нови гости.

Крсно име је породична светковина, и преноси се са оца на сина. Светац којег породица слави сматра се њеним најбржим и најближим заштитником. Њему се она моли, њиме се заклиње, и нада се да ће кроз њега добити од Бога оно што жели.

Слава се врло ретко и врло тешко мења, али се може догодити да се неко у болести или некој великој невољи помоли и другом свецу ког не слави, и да од њега добије помоћ. Такав човек може да почне да слави и тог другог свеца који му је помогао, али своју прву славу не оставља.

Коме умиру деца, па ништа друго што су покушали не помаже, тај ће поред свог Крсног имена да заслави још једну славу, и то тако што домаћица умеси 5-6 хлебића, и сваки намени по једном свецу па их стави испред детета које им је остало у животу. Који колач дете ухвати – тог свеца родитељи почињу да славе.

Наслеђеном земљом у наследство се добија и слава. Колико год буде наследстава – толико се и слава мора славити.

Слава је била како религиозни тако и друштвени празник. Временом је њен друштвени аспект постао доминантан, све чешће и једини. Пре свега, слава је постала дан када дотична породица приређује свечану гозбу на коју долазе многобројни гости, пријатељи и рођаци. Посета се морала узвратити, у противном, ланац међусобног посећивања би се дефинитивно прекинуо. Сматра се да је Слава, свој религијски профил какав познајемо добила још у 18. веку, захваљујући реформама светосавске цркве. Једини је празник породице.

С обзиром на то да су обреди који се за време славе врше, као и реквизити који у њему учествују својствени у широј црквеној и „народној“ обредној пракси, оно што славу издваја из остале скупине сличних светковина је, по речима Душана Бандића, „религијски објект коме је она посвећена“. Овде се подразумева светац коме је она посвећена.

У последњим изведеним закључцима – друштвени празник, једини празник породице, узајамно, периодично и континуирано посећивање као учвршћивање комуникационих веза између људи, Бандић види и могуће разлоге вишевековног опстанка феномена званог Крсна слава.

12. USKRSUskrs se kod hrišćana praznuje u čast Hristovog uskrsnuća. Prema shvatanju crkve, to je

najveći hrišćanski praznik. Pripada grupi pokretnih praznika. Uvek pada u prvu nedelju posle punog meseca iza prolećne ravnodnevnice. Datum njegovog praznovanja pomera se u granicama vremenskoh intervala od pet nedelja. Najranije može biti 22. marta, po starom, a 4. aprila po novom kalendaru, a najkasnije pada 25. marta po starom, odnosno 8. aprila po novom, što znači da se može praznovaati pre Blagovesti, ali i posle Đurđevdana.

Ovaj praznik nije bogat običajima, tj ne u onoj meri u kojoj bi to odgovaralo njegovom značaju. To relativno „siromaštvo“ proističe iz njegove pokretljivosti.

44

U nekim turskih izvorima Uskrs se naziva praznikom crvenih jaja. Skup običaja vezanih za bojena jaja predstavlja najuočljivije obeležje ove svetkovine. Kao praznik Hristovog uskrsnuća, to je dan radosti, veselja, zabave i druženja. Uskšnja jaja su bila sredstvo kojim se to sveopšte raspoloženje izražavalo. Ljudi su se jajima tucali, razmenjivali ih, darovali. Međutim, verovali su da jaja poseduju i određena magijska svojstva. To se odnosilo na crveno obojena jaja. Seljaci su se „mrsili“ takvim jajima, umivali decu, trljali deci obraze i činili su to sve pre svega zbog zdravlja. Najznačajnije je jaje bilo koje je prvo obojeno i ono se čuvalo preko godine i koristilo se za zaštitu od bolesti i vremenskih nepogoda. Seljaci su se na ovaj praznik često pričešćivali, najčešće u crkvi. Žitelji naših sela su se pričvršćivali i na drugi način. Odlazili su u prirodu i uzimali su pričest koja se sastojala od pupoljaka leske ili glogovog lista. Neki su se i ispovedali tom prilikom. Negde se ovo pričešće razvilo u složeniji ritual. U nekim krajevima istočne i južne Srbije, pa i kod Krašovana, takav ritual se zvao komkanje. „Komka“ se sastojala od drvenih resa, zatim trave zdravca i parčića uskršnjeg kolača. Sve te sastojke potapali su u vino. Na ulazu u kuću, sa unutrašnje strane stavljali su sekiru, na koju bi redom stajali kućna čeljad, a domaćin je stajao sa spoljne strane i preko praga bi dodavao komku. Kad se pričesti, čeljade bi skočilo sa sekire preko praga, nastojeći da mu skok bude što duži i tada su se izgovarale želje za sreću i napredak. Uskrs je predstavljao završetak velikog posta, koji je trajao sedam nedelja. Na taj nad svako je domaćinstvo priređivali svečan ručak, a ponegde se susrećemo i sa kolektivnim obedom pod zapisom, u sredini sela. Trudili su se da ručak bude bogat i raznovrstan, mada je Uskrs neretko bio i vreme najveće oskudice.

13. VAMPIR

Predstave o mrtvacu koji izlaze iz groba i vraca se medju živi svet uklopljene su u religijske sisteme mnogih naroda u raznim krajevima sveta. Ovo biće je bilo poznato i Slovenima dok su živeli u staroj postojbini. Kod naših naroda poznat je pod nazivom vampir, kod Rusa i Ukrajinaca upir ili vapir, kod Belorusa vupor, kod Poljaka upior, upierzica, kod Bugara vapir ili vampir. Predstave o vampiru su dosegle veliko bogatstvo i detalje kod juznoslovenskih naroda, posebno u našoj zemlji. Za proučavanje naših narodnih verovanja o vampiru stoje nam na raspolaganju dve vrste izvora : arhivski i narativni. Arhivski: svedoče o starini verovanja i njihovom kontinuitetu u okviru religije. Njohova vrednost je ograničena jer sadrže najviše podataka o ubijanju vampira. Narativni izvori: nastali kao proizvod sistematskih istraživanja.Retka su istraživanja koja izlaze iz okvira deskripcije. Takva istraživanja su najvećim delom posvećena utrvrdjivanju formalnog identiteta vampira. Mogu se podeliti u dva osnovna tipa: Istraživanje prvog tipa se baziraju na horizontalnom planu (nije detaljnije objašnjeno u knjizi O.o), a druga na vertikalnom planu. Istraživanja oi vampiru su dovela do značajnih rezultata, ali nisu u potpunosti razrešeni problemi u vezi sa identifikacijom i analizom, koja je svedena na formalne okvire.

45

Identifikacija vampiraNarodne predstave o vampiru su neujednačene i ponekad i protivrečne. Mišljena se razlikuju od mesta do mesta, sela do sela, pa čak i od kuće do kuće. Vampir napada stoku i ljude, rve se sa prolaznicima, zastrašuje uklućane.Po Đorđeviću imamo 4 grupe predstava koje su odgovori na pitanja o pojmu vampira:1. predstave o osobama koje se posle smrti povampire2. predstave o činu pretvaranja u vampira3. predstave o egzistencijalnim svojstvima vampira4. predstave o odnosu izmedju ljudi i vampira1. Prema verovanju našeg naroda može se povampiriti i muško i žensko i staro i mlado,ali niko neće postati vampir ako nema određeni „razlog“. Veoma često se pretvaranje u vampira zamišlja kao posledica neobičnog života, nesrećnog sticaja okolnosti koje mogu zadesiti čoveka tokom života, ponegde se veruje da presudan može biti i sam način dolaska na svet npr. Dete rodjeno u „košuljici“, vampiri mogu biti i osobe koje su izložene delovanju vračara, zatim dolazila u dodir sa „nečistim“ bićima, ili bolovala od neke bolesti. Do pretvaranja u vampira može da dovede i sam čin umiranja: ako je nastupilo pre vremena, nasilnim putem, bez propisanih obreda, ili recimo ako neka životinja preskoči preko groba ili čak i ako posmrtni ostaci ne budu ukopani. Međutim ne moraju samo spoljašnji uticaji da budu presudni za pretvaranje osobe u vampira. Mogu to da budu i unutrašnji uticaju: ako je neka osoba ubila, pokrala, prevarila drugu osobu, zatim ako nije izvršavao određene obrede, takođe i ako je osoba otišla nezadovoljna sa ovog sveta, nije ispunila neke želje ili nije izvršila neke obaveze. Dakle uzrok „rađanja “ vampira može da se svede na dve opšte ideje: vampiri postaju ljudi koji su naneli neko zlo, ili ljudi koji su žrtve zlih uticaja.2. Predstave o načinu na koji se pokojnik pretvara u vampira takođe nisu jedinstvene: Pokojnik se vampiri tako što u njegovo telo uđe određeno natprirodno biće (najčešće đavo ili đavolski duh), to biće udahne život odnosno obnovi biološke funkcije mrtvaca. Prema drugom shvatanju do vampirenja dolazi zato što duše pokojnika ne žele da odu na drugi svet i napuste svoje ukućane, njihovo telo se ne raspada.3.Možemo razlikovati predstave o vampiru u pasivnom i aktivnom stanju.Pasivno stanje: Vampir koji miruje u grobu. Mrtvac koji nastavlja da živi u telesnom obliku, zadržava delimično svoj raniji izgled, može da menja položaj, može da komunicira sa ljudima. Aktivno stanje: Vampir koji je napustio svoj grob i deluje van njega. Ubija ljude i stoku, hrani se njihovom krvlju, upušta se u fizičke odnose sa pojedincima, ima odnose sa svojom ženom, čak može da ima i porod, zatim razbija posuđe...Ljudi pokušavaju da ga ubiju, tj unište ili oštete njegovo telo.Po pravilu vampira mogu da vide određene osobe (koji su rođeni u subotu npr.)ili određene životinje.Vampir je sposoban da se transformiše, prođe kroz ključaonicu, pretvori se u životinju ili određeni predmet.4. Odnos između ljudi i vampiraStav vampira prema ljudima: Stav koji ima prema svojoj porodici,neprijateljski je nastrojen, mada nekad ima odnose sa ženom i pomaže svojim ukućanima u raznim poslovima. Stav ljudi prema vampiru: Plaše ga se, izbegavaju, smatraju da u kontaktu sa vampirom umiru, suše se i propadaju.

46

Komunikacijski i funkcionalni aspekt vampireMrtvog čoveka se ne boje zato što je mrtav, nego zato što su ga se bojali dok je bio živ.Animatističko shvatanje: pokojnik egzistira u telesnom obliku,duša I telo su spojeni.Animističko shvatanje: pokojnik egzistira u duhovnom obliku, duša prelazi iz jedog tela u drugo.Vampir se ubija: probijanjem glogovog kolca kroz sredinu njegovog tela, ili spaljivanjem njegovog tela.

13. DUHOVI

Duhovi su veliki pokretni hriščanski praznik koji pada u sedmu nedelju, tj na 50-ti dan po Uskrsu. Duhovi su posvećeni Svetom Trojstvu, tj Ocu, sinu i Svetom Duhu. Prema rečima mileta Nedeljkovića, srbi graničari po llici, Baniji i Kordunu su imali četiri duhovska dana: Subota, zadušnice- Otac, Nedelja- Sin, ponedeljak-Duh, utorak- Amin. Dalji izvori iz literature Dušana Bandića opisuju da se ovaj praznik slavi tri dana i da se u narodu naziva Trojicama, čiji se naziv javlja u jednini ženskog roda, kao kao narodno verovanje u svetiteljku, koja u htišćanstvu nije poznata. O duhovima nema mnogo narodnih običaja, posebno arhaičnih. Danas se Duhovi smatraju praznikom mrtvih i verovalo se da se tada otvaraju grobovi i da se može komunicirati sa dušama umrlih. To se odnosilo na čitavu Duhovsku ili Trojičku nedelju, koja je prethodila prazniku. Duhovski petak, petak pre sam praznik, u Gornjoj krajini se naziva i zli petak. U banatskim selima smatrali su da je duhovski peatk pogodan dan za bajanje. Tada se beru selen, pelen, beli luk, koji se stavljaju pod glavu zbog veštica. Vrhunac pomenute nedelje predstavljale su Duhovske ili Trojičke zadušnice, koje su padale u subotu, uoči samih Duhova. Kako pominje Mile Nedeljković, duhovske zadušnice se po tome što padaju u leto, nazivaju i letnje zadušnice, a u leskovačkom kraju nazivaju se presvetske zadušnice. Ovaj dan je bio posvećen pokojnicima precima, oživljavanju sećanja na njih i odavanja poštovanja. Išlo se masovno na groblje, iznosilo se jelo, piće, namenjeno pokojnicima. U nekim krajevima se mesio posebni odbredni kolač. Na grobovima se se palile sveće, kadilo se tamjanom i prelivao se grob vinom, uz obavezno pominjanje imena pokojnika. Negde se i na sam dan duhova odlazilo na groblje, gde su se kitili gobovi najčešće orahovim lišćem.Mogućnost komuniciranja živih i mrtvih, najjače se ispoljila na području severoistočne Srbije, tj kod Vlaha. Ovaj vid komuniciranja predstavlja vlaški običaj poznat pod nazivom „rusalje“. Smatra se da ovaj običaj najviše postoji u mestu Doboka, kod Požarevca. U Dubokoj, na Duhove se kroz selo, prepodne, pronosila litija i obilazili su se zapisi. Nakon rituala se ručalo. Po izvorima Dušana Bandića, ritual se ranije odigravao ispred pećine, gde izvire Dubočka reka, vremenom se kao mesto izvođenja spominje Dubovačka škola. Za vreme igranja u kolu, žene suu padale u zanos, a neke su padale i tokom šetnje, van same ceremonije. U to stanje su dospevale, uglavnom žene i devojke od 20- 40 godina, nekad i devojčice od 15. Redje su u trans padali muškarci, ali postoje slučajevi. Pre pada u zanos padalica odnosno rusalja se oseća uznemireno, malaksalo, hvata je nesvestica, negde počne da pevuši ili priča sa mrtvima. Kad doživi napad vrisne i sruši se na zemlju. Trans se manifestuje plakanjem, vrištanjem, lupanjem nogama. Neke padalice same sebe pesnicama udaraju po grudima, krste se, ljube sebi ruke, komuniciraju sa natprirodnim silama. Neke drhte u taktu muzike, pljuju na prisutne, ali ne odgovaraju ni na kakva pitanja i posle tog zanosa ne sećaju se ničega. Kod pojedinih rusalja,

47

javlja se lakši vid zanosa, u vidu mučnine, glavobolje, tužne su, plaču. Trajanje zanosa se razlikuje, ali otprilike traje 15 min do 2 sata.Vraćanje padalica iz zanosa odvija se egzorcističkim ritualom. Taj ritual obavljaju tri devojke (nazivane kraljicama), tri muškarca (kralja) i mutičar, koji svira gajde (karabljicu), najčešći naziv za ovu grupu je „krajičari“. Devojke( kraljice) bi trbalo da budu nevine, a muškarci mogu biti i oženjeni. Kraljice su svečano obučene, a muški jednostavnije. Kada padlica padne u zanos, članovi porodice pozivaju krajičare da je podignu iz transa. Ritual počinje tako što su u kolu rasporedjeni kralj, pa kraljica i jedno muško (kralj) drži nož ili jatagan u ruci. I svi u ruci nose pelin, beli luk ili kamilicu. Grupa počinje da igra i peva oko žene padalice, igraju i kruže oko nje tako da svaki put blago dodirnu njena stopala. Zatim je podižu sa mesta na kom je pala i nose je ka reci, gde je spuštaju, ali prethodno prekrste. Nakon spuštanja, ponov se obavlja isti ritual, ako se padalica ne probudi odnosi se na treće mesto, na samu obalu potoka, gde se iznova odvija radnja. Posle toga, padalicu vode na potok gde prvi kralj uzima vodu u svoja usta u kojima se nalazi sažvakani pelen i beli luk. Ovom smešom kralj prska padalicu po licu, podom joj daje da pije vodu iz kraljeve ruke. Ako se padalica ne probudi , padalica se ponovo spušta na tri mesta i ponavljaju se iste radnje, ukoliko se ni tada ne probudi stavlja joj se med u usta i medom joj se pravi znak krsta na čelu, vratu, grudima i rukama i šalje se kući. U krajnjem slučaju poziva se sveštenik. Od rekvizita krajičari koriste i peškire i cveće, a umesto gajdi može se korisiti i frula, a danas se najčešće sreće violina. Verovanja vezana za ritual. Veruje se da ljudi padaju u zanos jer ih obuzimaju natprirodne sile, koje dobijaju nazive djavola, vila, rusalja. Veruje se da one komuniciraju sa svetom mrtvih Postoje padalice koje se u narodu smatraju vračarama i one koje nisu vračare kao i one koje padaju u zanos zaista i one koje to stanje glume. Veruje se da pojedine padalice odlaze u manastire i kod sveštenika kako bi se oslobodile ovakvih napada, kao i one koje odlaze kod bajalia kako bi uz određeno bilje bile oslobodjene padanja u zanos. Veruje se da onaj ko radi na praznik duhovi može teško da oboli, da mu se iskrive usta, dobije drhtanje ili padavicu, zato u toku sna ne treba spavati otvorenih usta, pošto se smatra da demoni ulaze u ćovekovo telo kroz usta. Takodje, moguće je da stoka oboli pod uticajem ovih demona, pa se i za nju izvodio ritual egzorcizma..

48