q

Duška Klikovac

JEDNA STILSKA VEŽBA: GOVORITE LI BIROKRATSKI?

Nedavno smo na prvom programu Radio Beograda, u podnevnoj emisiji namenjenoj najširem auditorijumu, od jednog agronoma čuli sledeće (rečenice ćemo obeležiti brojevima radi kasnijeg lakšeg snalaženja):

(1) Ovih dana je, upravo, kalendarski nastupio period kada treba obaviti jedan vrlo važan posao, a to je prihranjivanje pšenice. (2) Do pre dva-tri dana bilo je nemoguće ući u njivu, jer su njive sve raskvašene zbog učestalih padavina tokom jeseni i tokom zime. (3) Međutim, poslednja dva-tri dana stvorili su se uslovi da se prihranjivanje može obaviti. (4) Kako je već ranije najavljeno, deficit azota zemljišta je veoma veliki, i biće potrebno biljkama što pre uneti azot kako bi razvile svoj potencijal za prinos, i na kraju i dale prinose kakvi su primereni sortama u našem agro-ekološkom području. (5) Međutim, toplo vreme koje vlada ovih nekoliko dana sigurno nije primereno kalendaru, i verovatno neće biti dobro za razvoj pšenice ukoliko ona sada naglo ozeleni i počne da vegetira, jer će se kasnije u toku vegetacionog perioda pojaviti ponovo period niskih temperatura i može se desiti da i pri manjim mrazevima one izgube lisne površine. (6) Prema tome, možemo ceniti da ovo toplo vreme, rekao bih nenormalno toplo vreme, da nije dobro za razvoj pšenice, kao ni za druge biljne vrste. (7) Strah postoji da će biljke nastaviti vegetaciju i da će onda pod uticajem manjih mrazeva, da će dolaziti do izvesnih oštećenja.

Nema sumnje da su svi slušaoci razumeli šta je ovaj mladi i obrazovani čovek hteo da kaže, ali je isto tako sigurno da im je ponešto od onoga što je rekao zaparalo uši. Naš je zadatak da se pozabavimo upravo stilom ovog teksta — dakle, načinom na koji je on formulisan, imajući pri tom u vidu i situaciju u kojoj je izrečen i slušalište kojem je namenjen. Recimo odmah da taj tekst nosi na sebi pečat jednog posebnog načina izražavanja koji se obično naziva birokratskim, a koji, po opštoj oceni jezičkih stručnjaka, predstavlja glavnu opasnost za naš javni jezik.1 Najpre ćemo pokušati da utvrdimo šta je to što je rečeno birokratski, zatim da

objasnimo po kojim je kriterijumima to moglo biti rečeno i bolje, i, najzad, da predložimo drugu — kraću i, nadamo se, čitljiviju (ili „slušljiviju”) verziju datog teksta — sve u nadi da će, prepoznat i raskrinkan, birokratski stil biti prinuđen da se povuče iz našeg govora. Ići ćemo redom, razmatrajući rečenicu po rečenicu.

(1) Prvoj rečenici se, sa gledišta informacije koje daje, mogu uputiti pohvale: ona lepo uvodi prvu temu teksta — prihranjivanje pšenice, ujedno je i jasno kvalifikujući — da je to jedan vrlo važan posao. Smeta nam, međutim, uštogljeni izraz nastupio je period, koji ne znači ništa više od skromnijeg ali prikladnijeg došlo je vreme. Navedeni izraz nije uspela da osveži ni kvalifikacija kalendarski — jer se neki period, odnosno vreme, ne odnosi ni na šta drugo nego na kalendar.

U ovoj rečenici postoji i nešto što se u lingvistici zove nominalizacija — upotreba glagolske imenice umesto odgovarajućeg glagola. Naime, od glagola prihranjivati načinjena je glagolska imenica — prihranjivanje, i uz nju stavljen jedan glagol vrlo širokog značenja — obaviti.2 Nominalizacija je moćno jezičko i stilsko sredstvo, koje se može upotrebiti u svrhu ekonomičnijeg ili preciznijeg izraza3; može se, međutim, i zloupotrebiti, odnosno upotrebiti tamo gde joj nije mesto. U ovoj rečenici ne smeta, jer se glagolska imenica — prihranjivanje pšenice — glatko nadovezuje na uvodni deo — obaviti važan posao. Treba, međutim, imati na umu da je mogućan i oblik sa glagolom; s obzirom na to da je tekst upućen najširem slušalištu, da se pri tome sluša sa radija (po pravilu uz neki drugi posao), pa treba da bude što lakši i sličniji svakodnevnom govoru, možda bismo obliku sa glagolom dali i prvenstvo: da se prihrani pšenica.

(2) I druga rečenica lepo počinje: bilo je nemoguće ući u njivu. Nemoguće je jasna, otvorena kvalifikacija, a izraz ući u njivu slikovit i stoga upečatljiv (stilističari bi rekli da je on oblikovan pomoću jedne stilske figure — metonimije, jer samo deo postupka — ulaženje u njivu — stoji za obavljanje cele radnje). Izričemo i jedno Bravo! za tačno i precizno iznošenje razloga: jer su njive (bile) sve raskvašene.

Međutim, u istoj rečenici nailazimo na jedan birokratski kliše, u izrazu zbog UČESTALIH padavina. Zašto ne pridev čest, kad je kraći a znači isto?! U istom izrazu za nas je interesantna i reč padavine. Ona ilustruje ono što savremena lingvistika zove različitim nivoima kategorizacije: jedna ista pojava može se nazvati različitim imenima, u zavisnosti od toga na kom nivou

opštosti se posmatra. Nivo na kojem ljudski mozak najefikasnije funkcioniše zove se osnovni nivo kategorizacije. U ovom slučaju, padavine pripadaju nadređenom nivou kategorizacije; kiša i sneg pripadali bi osnovnom, a pljusak, mećava i sl. podređenom nivou kategorizacije. Nivo kategorizacije zavisi od komunikativnih potreba: nazivi koji pripadaju podređenom nivou kategorizacije daju više, a oni koji pripadaju nadređenom nivou — manje informacija nego pojmovi osnovnog nivoa; prvi stoga mogu opteretiti slušaoca suvišnom informacijom, a drugi biti suviše neodređeni. U našoj rečenici padavine o kojima je reč podrazumevaju kišu i sneg; nema razloga da se te dve reči ne upotrebe jer su kratke a upečatljivije: mentalna slika koja nam je predstavljena rečima kiša i sneg konkretnija je nego slika predstavljena rečju padavine.

Ako želimo da budemo strogi, mogli bismo da zamerimo i ponovljenom predlogu tokom: tokom jeseni i TOKOM zime. Naime, ovakvo ponavljanje može biti retorički ukras koji neki tekst čini zanimljivijim i zapamtljivijim. Kako u ovom tekstu ponavljanje nema tu svrhu, treba ga izbegavati, utoliko pre što donekle umrtvljuje rečenični ritam4.

(3) U trećoj rečenici srećemo jedan nesrećan birokratski kliše, koji je godinama verni pratilac javne reči: stvorili su se uslovi. Reč je opet o višem nivou kategorizacije, samo što se ovde ne kategorizuje jedan pojam, nego čitava situacija. Rečenica stvorili su se uslovi opisuje situaciju na tako visokom nivou da može da znači bilo šta. Ponekad ona toliko zamagljuje pravo stanje stvari da se ono ne može proniknuti; u ovom slučaju znači, verovatno, da se zemlja dovoljno osušila — i nema razloga da se to i ne kaže.

Nastavak rečenice glasi da se prihranjivanje MOŽE obaviti — mogućnost koju izražava glagol moći već je sadržana u uslovima koji su pomenuti, pa je čitava reč, u datom kontekstu, jednostavno, nepotrebna.

(4) Četvrta rečenica počinje pomalo nezgrapno: kako je već ranije NAJAVLJENO. Naime, najavljuje se neki događaj, a nedostatak azota nije događaj. Stoga bi običniji glagol reći opet bio prikladniji: kako je već rečeno i sl. Nije, međutim, u pitanju samo izbor glagola, nego i njegov oblik: on stoji u pasivu, čime vršilac radnje (onaj ko je „najavio” nedostatak azota) ostaje nepoznat. Pasiv je poželjan u slučajevima kad taj vršilac nije važan, jer je onda izraz kraći i ekonomičniji; ali može biti i način pomoću kojeg se vršilac radnje prikriva i čitava situacija zamagljuje. U ovom slučaju

pretpostavljamo da su agronomi ti koji su već ranije skrenuli pažnju na stanje zemljišta, i nema nikakvog razloga da se oni uklone iz prikaza situacije: Već smo nagovestili, upozorili, skrenuli pažnju i sl.

Sada dolazimo do pravog bisera birokratskog jezika: deficit azota zemljišta je veoma veliki. Ovaj izraz je već na površinskom nivou dvostruko opterećen: najpre jednim pogrešnim genitivom (deficit azota ZEMLJIŠTA umesto deficit azota U ZEMLJIŠTU), i jednom rečju stranog porekla — deficit — kojoj mana nije njeno poreklo, nego to što je njen domaći sinonim manjak jasniji. Sam za sebe, dakle, izraz manjak azota u zemljištu bio bi bolji. Međutim, ono što ovde zaista smeta nije kvalitet pojedinačnih reči, nego — mnogo dublje ispod toga — vrsta gramatičke konstrukcije: upotreba imenice (deficit, odnosno manjak) umesto glagola ovde nema baš nikakvog opravdanja; prirodnije i jasnije zvuči konstrukcija s glagolom: u zemljištu ima suviše malo azota, zemljištu jako nedostaje azot i sl.

Nastavak rečenice glasi: BIĆE POTREBNO biljkama što pre uneti azot. Upotrebljen je glagol u futuru; pitamo se zašto se, ako je nešto hitno (što pre), ostavlja za budućnost?! I zašto konstrukcija od dve reči — biće potrebno, kad je dovoljna jedna — treba?! (Spomenimo da se birokratskim jezikom može reći i gore, upotrebom potencijala: bilo bi potrebno — ali pšenica ne može baš toliko da čeka!)

U navedenoj rečenici saznajemo i da biljkama treba uneti azot; ako bismo hteli da cepidlačimo, rekli bismo da opet nije upotrebljena reč odgovarajućeg značenja, jer se azot unosi u zemljište, a biljkama dodaje.

U istoj, četvrtoj rečenici još jedna pompezna birokratska konstrukcija: kako bi RAZVILE SVOJ POTENCIJAL ZA PRINOS. Opet se može nekome učiniti da se rogobatnost ovog izraza iscrpljuje u jednoj reči stranog porekla — potencijal. Međutim, da bi se dobila prirodna rečenica potrebno je podrobnije razmotriti ovaj izraz: reč je opet o konstataciji koja je opšta gotovo do nerazumevanja, pa treba da pogađamo šta u nekom kontekstu znači. Šta znači da pšenica razvije svoj potencijal za prinos? Verovatno — da dobro napreduje. Onda to treba i reći tim rečima.

Najzad, izraz agro-ekološko područje je stručni termin. U razgovoru među agronomima on bi svakako imao svoj puni smisao; ali ovaj tekst je upućen laicima koliko i obrazovanim

slušaocima, tako da može ostati nedovoljno jasan ili čak sasvim nejasan (ali će verovatno izazvati strahopoštovanje). Stoga je u ovoj situaciji neprikladan; njegova skromna, manje obrazovana braća — područje, kraj — ispunila bi komunikativni zadatak mnogo bolje.

A PRIMERENI prinosi su, valjda, prinosi koji se očekuju.

(5) U petoj rečenici srećemo subjektivnu ocenu, lični stav govornika, izražen rečima sigurno, verovatno. To toplo pozdravljamo, jer se time tekst iznosi kao doživljen i time približava slušaocu. Jedino nam se čini da je kvalifikacija verovatno, imajući u vidu nastavak teksta, suviše blaga: mrazevi će sasvim sigurno, a ne verovatno, naškoditi pšenici.

Tu su, međutim, i naši stari poznanici — klišei: toplo vreme nije PRIMERENO KALENDARU — opet primereno, opet kalendar. Bolje: ne očekuje se u ovo doba godine, ne odgovara ovom dobu godine i sl. Inače, „toplo vreme” koje „nije primereno kalendaru” odnosi se na temperaturu od dvadesetak stepeni u februaru mesecu; upotrebljeni izraz ovu nesrazmeru između stvarne i očekivane temperature iskazuje na veoma blag, eufemistički način — što je takođe jedna od važnih i opasnih osobina birokratskog načina izražavanja. Izraz koji mnogo bolje odgovara upotrebio je naš agronom već u sledećoj rečenici. Naime, u parafrazi ove rečenice, kada su se rezerve „službenog načina izražavanja” istrošile, probija jasno i upečatljivo NENORMALNO toplo vreme — ali uz obaveznu ogradu, gotovo izvinjenje: rekao bih. Sasvim nepotrebno: dvadeset stepeni za februar jeste nenormalno, a stvari treba nazvati njihovim pravim imenom!

U ovoj rečenici srećemo još jedno nakazno čedo birokratskog načina govora i razmišljanja: pojaviće se ponovo period niskih temperatura. Na stranu to što opet čujemo period, i što se on ne može pojaviti (može eventualno nastati); ali čitava konstrukcija je uopštenija nego što bi trebalo: reč je o tome da će opet zahladneti — što je ne samo neuporedivo jasnije nego i pet puta kraće.

U petoj rečenici nailazimo i na dva stručna termina: u pitanju su vegetacija (uz vegetacioni period) i lisne površine. I njima možemo da zamerimo isto ono što i terminu agro-ekološko područje: oni imaju svoj puni smisao u kontekstu stručnog razgovora, ali ne i u situaciji u kojoj su ovog puta izgovoreni. Vegetacija je razvitak biljke (vegetacioni period se odnosi na vreme od njenog nicanja do

branja). Lisne površine u ovom kontekstu znači isto što i lišće, samo što je duže i zvuči učenije.

Ali čak i kad zamenimo izraz lisne površine kratkom i svima razumljivom rečju lišće, nismo promenili karakter čitave rečenice; ona i dalje ostaje nekako nezgodna i kabasta: može se desiti da i pri manjim mrazevima one izgube lišće. Naime, u toj rečenici se uzročnik situacije — mraz — ne imenuje subjektom, nego zaobilaznije — odredbom za okolnosti: pri manjim mrazevima. I to je jedna od dobro poznatih osobina birokratskog načina izražavanja, možda jedna od najopasnijih. Rečenicu treba preformulisati tako da se uzročnik radnje jasno označi, i tako će ona zvučati prirodno: mraz će oštetiti lišće ili sl. Na ovom primeru se jasno pokazuje da birokratski način izražavanja nije samo stvar jezika, nego i stvar mišljenja, odnosno načina na koji ćemo sagledati situaciju: da li ćemo samo imenovati stanje ili ćemo ga sagledati kao posledicu nečega.

(6) Poslednje dve rečenice ne daju nikakvu novu informaciju (osim napominjanja da opasnost preti i drugim biljnim vrstama osim pšenice), već predstavljaju parafrazu 4. i 5. rečenice. Stoga su, strogo uzevši, nepotrebne. Ali da vidimo šta se nalazi u njima.

Na početku šeste rečenice tri reči su suvišne: možemo ceniti da. Uz to, glagol ceniti nije najsrećnije izabran: običniji je reći i ovoga puta je prikladniji.

Zatim jedna jasna, otvorena ocena: ovo toplo vreme NIJE DOBRO za razvoj pšenice. Na kraju rečenice, međutim, opet jedan uopšteni izraz: druge BILjNE VRSTE; preciznije bi bilo druge VRSTE USEVA — jer nas ne interesuju sve biljke, nego samo one koje se gaje.

(7) Poslednja rečenica počinje bezličnim strah postoji (još doslednije birokratski, moglo se reći i prisutan je strah). Strah postoji zato što se neko plaši. Ko? Pogađanje vršioca radnje (kao i, maločas, uzročnika neke situacije) u birokratskom jeziku ponekad je jednako igranju lutrije ili gledanju u pasulj; ovde su, verovatno, u pitanju stručnjaci za poljoprivredu, možda i sami zemljoradnici. I opet, nema razloga da se to i ne kaže.

Na kraju teksta izrečena je konstatacija da će DOLAZITI DO izvesnih oštećenja. Glagol dolaziti/doći do jedno je od obeležja birokratskog jezika (upotrebljen, naravno, bezlično); za oštećenja je po svom značenju prikladniji glagol nastati. Ali glavno

zamagljivanje opet nije na nivou leksike (upotrebljenih reči), nego na nivou gramatike: upotrebljen je nesvršeni glagol dolaziti — koji je u odnosu na svršeni glagol doći neodređeniji, jer podvlači proces a ne njegov rezultat. U ovom kontekstu nije opravdan, jer nas ovde interesuje ne oštećivanje pšenice, nego šteta koja će od njega nastati — dakle, sámo oštećenje pšenice.

Neodređenost, tako omiljena u birokratskom načinu izražavanja, može se postići ne samo gramatičkim nego i leksičkim sredstvima — upotrebom nekih reči. Takva reč je i izvestan (koja je prešla čitav dugački put od značenja „tačno određen, poznat” do „neki, neodređen”): IZVESNA oštećenja. Kakva, kolika? Velika, mala? (Primetimo da se na „birokratskom” u ovom značenju može upotrebiti i pridev — opet apsurdno! — određeni: ODREĐENA oštećenja.)

Pošto smo na svom malom putovanju kroz dati tekst preskočili i poslednju prepreku birokratskog stila, zastanimo za trenutak da ih sagledamo sve zajedno. Vidimo da birokratski način izražavanja ima svoj rečnik i ustaljene izraze (naučili smo da se birokratski kaže period umesto vreme, učestao umesto čest, potrebno je umesto treba, da je poželjno, kad god je to moguće, reći primeren itd.). On, takođe, voli da se podiči stranim rečima (deficit, potencijal) i stručnim terminima (agro-ekološko područje, vegetacija, lisne površine). Voli i da gomila nepotrebne reči (uslovi da se prihranjivanje može obaviti, pojaviće se period niskih temperatura). Birokratski stil ima i svoje gramatičke konstrukcije — nominalizacije (obaviti prihranjivanje, deficit azota je veliki), bezlične konstrukcije (strah postoji, dolaziće do), pasiv (najavljeno je). Ima, najzad, svoj način posmatranja situacije — bilo da je reč o nivou kategorizacije (obično viši nego u svakodnevnom govoru: razviti potencijale, stekli su se uslovi), ublaženom, umekšanom prikazivanju stanja stvari (toplo vreme nije primereno kalendaru, verovatno neće biti dobro), ili indirektnom navođenju uzročnika nekog stanja (da biljke pri manjim mrazevima izgube lisne površine). Ta jezička i pojmovna sredstva u ovom tekstu bila su greške, jer nisu upotrebljena u skladu sa situacijom i auditorijumom, pa ni sa temom; u nekoj drugoj situaciji bila bi prikladna — mada teško sva odjedanput!

Stilski doteran i umiven, dati tekst bi mogao izgledati ovako:

Upravo je došlo vreme da se obavi jedan vrlo važan posao, a to je — da se prihrani pšenica. Do pre dva-tri dana bilo je nemoguće ući u njivu, jer su njive bile sve raskvašene od obilnih kiša i snega tokom jeseni i zime.

Međutim, poslednjih dana vreme je otoplilo, njive su se dovoljno osušile i prihranjivanje se može obaviti. Već smo upozorili na to da zemljištu nedostaje azot, i treba ga dodati što pre, kako bi pšenica mogla dobro da napreduje i da dâ prinose kakvi se od tih sorti u našim krajevima očekuju. Međutim, toplo vreme koje vlada ovih nekoliko dana nije normalno za ovo doba godine i neće biti dobro ako pšenica sada naglo ozeleni, jer će kasnije, dok se bude razvijala, opet zahladneti, i može se desiti da joj i manji mrazevi oštete lišće. Ovo se može dogoditi i drugim vrstama useva.

Na kraju, još nekoliko reči komentara. Na osnovu intonacije, pauza, poštapalica, nekih ponavljanja i sl. zaključili smo da naš agronom govori iz glave, tj. da pred sobom nema napisan tekst. To ga u nekoj meri opravdava: nije lako, naročito uz svest o velikom broju slušalaca, formulisati izlaganje bez greške, naročito nekome kome govorništvo nije profesija. Ali s druge strane, upotrebljeni birokratski klišei time dobijaju na težini: vidimo da oni nisu samo svojstvo pisanog jezika (u kom obliku bi se, naročito ako su ograničeni na sferu administracije, još mogli i tolerisati); birokratski jezik su ljudi toliko usvojili da mogu njime i govoriti, i to čak i onda kada se bave tako konkretnim, egzaktnim stvarima kao što je agronomija. Naime, čini se da je princip javne reči sledeći: što je prilika zvaničnija i njegov govor upućen većem broju slušalaca, govornik teži da ga formuliše uopštenije, neodređenije, bezličnije i komplikovanije. Takav govor je dugačak, dosadan i teško pronikljiv; tek izgovoren, on je već posiveo od prašine i osuđen da ostane zauvek njome prekriven. Moralo bi da bude upravo obrnuto: što je upućen većem broju lica, i što je važniji, govor treba da bude jasniji, upečatljiviji i upamtljiviji.

Takav govor, naravno, zahteva više pažnje i napora, ali pre svega jezičku kulturu i svest o sopstvenom izrazu koji se stiču dugo i mukotrpno, učenjem, čitanjem dobrih pisaca i vežbama pisanja i govorenja. Ali takav govor višestruko nagrađuje: ne samo što na radiju ostavlja više vremena za muziku nego se od njega jasnije misli i uspešnije deluje.

LITERATURA:

Bugarski 1986: Bugarski, Ranko, Jezik u društvu. Prosveta, Beograd 1986.

Bugarski 1995: Bugarski, Ranko, Jezik od mira do rata. Slovograf, Beograd 19952.

Danojlić 1979: Danojlić, Milovan, Muka s rečima. Beograd 1979.

Ivas 1984: Ivas, Ivan, Politički žargon. Kulturni radnik, 37: 4, 1984, 151—172.

Ivas 1987: Ivas, Ivan, Dvočlani govorni oblici u javnom govorenju. Govor, 4: 1, 1987, 53—70.

Klajn 1980: Klajn, Ivan, Jezik oko nas. Nolit, Beograd 1980.

Klajn 1991: Klajn, Ivan, Izbor reči i obrta i Značenje reči. U: Pavle Ivić, Ivan Klajn, Mitar Pešikan, Branislav Brborić, Jezički priručnik, Radio-televizija Beograd, Beograd 1991.

Klajn 1996: Klajn, Ivan, Leksika. U: Srpski jezik na kraju veka (Milorad Radovanović, redaktor), Institut za srpski jezik SANU / Službeni glasnik, Beograd 1996, 37—86.

Orvel 1985: Orvel, Džordž, Politika i jezik. Mostovi 16: 1 (61), 1985, 38—46 (prevod i adaptacija Boško Milosavljević).

Radovanović 1977: Radovanović, Milorad, Dekomponovanje predikata (na primerima iz srpskohrvatskog jezika). Južnoslovenski filolog, 33, 1977, 53—78.

Radovanović 1981: Radovanović, Milorad, Nominalizacije u srpskohrvatskom jeziku. Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 7, 1981, 251—260.

Ratković 1988: Ratković, Marina, Lingvistička analiza političkog jezika (u dokumentima 13. kongresa SKJ). Magistarski rad, odbranjen na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1988.

Simić 1996: Simić, Radoje, Politički diskurs. MH „Aktuel”, Beograd 1996.

1 Kako ističu proučavaoci tog načina izražavanja, njegova je kolevka u specijalnim oblastima upotrebe jezika — pre svega u pravu, administraciji i sl. — ali je on prodro, pre svega posredstvom jezika politike, u jezik javnih glasila i dalje — čak i u razgovorni jezik. Birokratski jezik, u njegovim političkim i drugim manifestacijama, kod nas je prilično dobro istražen i ubojito kritikovan (Bugarski 1986, 1995; Danojlić 1979; Ivas 1984; Klajn 1980, 1991, 1996; Orvel 1985; Ratković 1988; Simić 1996). Po Klajnu, osnovne osobine birokratskog jezika jesu preopširnost, komplikovanost, neodređenost i stereotipnost. (Klajn 1991, 165).2 Preciznije, reč je o jednom posebnom slučaju nominalizacije — tzv. dekomponovanom predikatu. Uopšte o pojmu nominalizacije v. Radovanović 1981, a o dekomponovanom predikatu Radovanović 1977.3 Ovakvim izrazom neutrališe se potreba za izricanjem objekta (npr. ako neko analizira, mora se reći i šta je predmet te analize; ako, međutim, vrši analize, ne mora se reći i čega); u slučaju kad taj podatak nije važan, izraz

sa glagolskom imenicom je ekonomičniji. U nekim slučajevima izrazi sa dekomponovanim predikatom imaju drugačije ili preciznije značenje nego sam glagol, naglašavajući da iza odgovarajuće radnje stoji institucija (npr. da nadzire može majka decu, ali da vrši nadzor može samo neko ko je institucionalno ovlašćen za to), i sl. (Radovanović 1977).4 Podozrevamo da se ni ovo ponavljanje nije našlo u ovom tekstu sasvim slučajno: politički jezik je dugo obilovao dvočlanim ili tročlanim izrazima povezanim veznikom i, koji su na planu rečeničnog ritma davali utisak celovitosti i završenosti, a na planu značenja vrlo često bili prazni (npr. ciljevi i zadaci, mere i postupci i sl.