KNJIGA UVOD U EKONOMIJU 2009 - univerzitetpim.comuniverzitetpim.com/wp-content/uploads/2016/11/Uvod-u-ekonomiju.pdf · „Pokušavati razumeti šta je ekonomija studiranjem definicija

David ð. Dašić Ilija J. Džombić

UVOD U EKONOMIJU

Banja Luka 2009

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________

David ð. Dašić, Ilija J. Džombić

2

Knjigu posvećujemo Jovani Evi i Vuku RaciKnjigu posvećujemo Jovani Evi i Vuku RaciKnjigu posvećujemo Jovani Evi i Vuku RaciKnjigu posvećujemo Jovani Evi i Vuku Raci

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


3

BBiibblliiootteekkaa:: ssttrruuččnnaa kknnjjiiggaa AAuuttoorrii:: pprrooff.. ddrr DDaavviidd ðð..DDaaššiišš ddoocc.. ddrr IIlliijjaa JJ..DDžžoommbbiićć RReecceennzzeennttii:: pprrooff.. ddrr KKoossttaaddiinn PPuuššaarraa ddoocc.. ddrr ZZoorraann TTeeggeellttiijjaa LLeekkttoorr ii kkoorreekkttoorr:: mmrr ssccii.. EEwwaa JJaasskkoolloowwsskkaa--DDžžoommbbiićć IIzzddaavvaačč:: UUnniivveerrzziitteett zzaa ppoosslloovvnnii iinnžžeennjjeerriinngg ii mmeennaaddžžmmeenntt BBaannjjaa LLuukkaa ZZaa iizzddaavvaaččaa:: LLjjuubbiiššaa MMllaaddeennoovviićć,, ddiirreekkttoorr UUrreeddnniikk:: ddoocc.. ddrr IIlliijjaa JJ.. DDžžoommbbiićć DDiizzaajjnn kkoorriiccaa:: JJeelleennaa MMllaaddeennoovviićć KKoommppjjuutteerrsskkaa oobbrraaddaa tteekkssttaa:: BBoojjaann ZZddjjeellaarr TTiirraažž:: 660000 ŠŠttaammppaa GGrraaffiidd dd..oo..oo BBaannjjaa LLuukkaa IISSBBNN::

SSvvaa pprraavvaa zzaaddrržžaannaa.. NNii jjeeddaann ddiioo kknnjjiiggee nnee mmoožžee bbiittii rreepprroodduukkoovvaann,, pprreessnniimmaavvaann iillii pprreennooššeenn bbiilloo kkoojjiimm ssrreeddssttvvoomm:: eelleekkttrroonnsskkiimm,, mmeehhaanniiččkkiimm,, zzaa kkooppiirraannjjee,, zzaa ssnniimmaannjjee iillii nnaa bbiilloo kkoojjii ddrruuggii nnaaččiinn,, bbeezz pprreetthhooddnnee ssaaggllaassnnoossttii aauuttoorraa..

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


4

UVOD U EKONOMIJU

prof. dr David ð. Dašić, profesor emeritus na Univerzitetu za poslovni inžinjering i menadžment

doc. dr Ilija J. Džombić, profesor na Univerzitetu za poslovni

inžinjering i menadžment

Univerzitet za poslovni inžinjering i menadžment Banja Luka

2009

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


5

INTRODUCTION TO ECONOMICS

professor emeritus David ð. Dašić, Ph.D prof. Ilija J. Džombić, Ph.D

„Pokušavati razumeti šta je ekonomija studiranjem definicija slično je

kao pokušavati učiti plivanje čitanjem priručnika”

David Begg

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


6

PREDGOVOR

Ova knjiga je komponovana od sadržaja u kojima se izlažu osnove opšte ekonomije, mikroekonomije, makroekonomije i globalne ekonomije.

Najviše pažnje i prostora u knjizi je posvećeno prikazu ekonomskih mehanizama i tržišnog ambijenta u kojem preduzeća obavljaju poslovnu aktivnost, država ostvaruje svoje ekonomske funkcije i domaćinstva (potrošači) zadovoljavaju svoje potrebe.

Knjiga je prvenstveno namenjena studentima Fakulteta za poslovni inženjering i menadžment Banja Luka, kao i studentima ostalih fakulteta na kojima se izučavaju ekonomske nauke, kao nastavno sredstvo (udžbenik), ali i svim zainteresovanim za bliže upoznavanje mehanizama funkcionisanja savremene tržišne privrede na mikro i makro nivou društvene organizacije.

U pripremi knjige autori su se oslanjali na savremnu svetsku i domaću ekonomsku literaturu, kao i koristili rezultate svojih istraživanja i najnovijih objavljenih radova.

Predajući knjigu sudu javnosti, sve dobronamerne kritike su dobrodošle, i biće sa zadovoljstvom uključene u njeno sledeće izdanje, ako ga bude.

Autori

Banja Luka Leto 2009. godine

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


7

KRATAK SADRŽAJ

I UVOD: ZAŠTO EKONOMIJA? II PREDMET EKONOMIJE III EKONOMSKI METOD IV EKONOMSKI SISTEMI V TRŽIŠNA MORFOLOGIJA VI AKTERI TRŽIŠNE SCENE VII TRŽIŠNE SNAGE VIII TRŽIŠNE STRUKTURE IX TROŠKOVI X FORMIRAJE CENA XI EKONOMSKI AGREGATI XII EKONOMSKI ODNOSI SA INOSTRANSTVOM

BRIEF CONTENTS

I INTRODUCTION: WHY ECONOMICS? II SUBJECT OF ECONOMICS III METHOD OF ECONOMIC ANALYSIS IV ECONOMIC SYSTEMS V MARKET MORFOLOGY VI AGENTS OF MARKET SCENE VII MARKET FORCES VII MARKET STRUCTURES IX COSTS OF PRODUCTION X PRICES FORMATION XI ECONOMIC AGGREGATES XII FOREIGN ECONOMIC RELATIONS

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


8

SADRŽAJ UVOD.......................................................................................................................... 00 NAČELA EKONOMIJE............................................................................................ 00 1. NAČELO: LJUDI SE SUOČAVAJU SA IZBOROM KOJI SA SJEDNE STRANE DONOSE KORISTI, A SA DRUGE STRANE I ŠTETU...

00

2. CENA NEČEG ŠTO ŽELIŠ JE CENA ONOGA ČEGA SE MORAŠ ODREĆI KAKO BI TO NEŠTO DOBIO..............................................................

00

3. RAZMIŠLJANJE NA GRANICI.......................................................................... 00 4. LJUDI REAGUJU NA PODSTICAJE.................................................................. 00 5. TRGOVINA UNAPREðUJE KVALITET ŽIVLJENJA..................................... 00 6. TRŽIŠTE JE REGULATOR EKONOMSKIH AKTIVNOSTI............................ 00 7. DRŽAVA MOŽE U ODREðENIM SLUČAJEVIMA UNAPREDITI REZULTATE TRŽIŠNOG DJELOVANJA.........................................................

00

8. STANDARD GRAðANA ZAVISI OD PROIZVODNIH SNAGA DATOG DRUŠTVA...............................................................................................

00

9. POVEĆANJE KOLIČINE NOVCA IZAZIVA RAST CIJENA........................ 00 10. DILEMA: INFLACIJA ILI NEZAPOSLENOST............................................... 00 I ZAŠTO EKONOMIJA? 1. EKONOMSKI PROBLEMI................................................................................... 00 1.1. Ekonomski problemi XX veka...................................................................... 00 1.2. Ekonomski problemi na početku XXI veka................................................ 00 2. ŠTA GENERIŠE EKONOMSKE PROBLEME.................................................... 00 2.1. Neograničene želje i potrebe ljudi................................................................ 00 2.2. Ograničenost resursa...................................................................................... 00 2.1.1. Prirodni resursi......................................................................................... 00 2.2.2. Resursi rada............................................................................................... 00 2.2.3. Resursi kapitala........................................................................................... 00 2.2.4. Preduzetnička sposobnost............................................................................ 00 2.3. Endogeni i egzogeni faktori.......................................................................... 00 3. REŠAVANJE EKONOMSKIH PROBLEMA...................................................... 00 3.1. Značaj ekonomske misli................................................................................. 00 3.2. Vodeći ekonomski mislioci........................................................................... 00 3.2.1. Adam Smit................................................................................................. 00 3.2.2. David Rikardo........................................................................................... 00 3.2.3. Karl Marks................................................................................................. 00 3.2.4. Džon Majnard Kejns................................................................................. 00 3.3. Uloga ekonomske nauke............................................................................... 00 II

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


9

PREDMET EKONOMIJE 1. ŠTA JE „ECONOMICS”?...................................................................................... 00 2. MIKROEKONOMIJA............................................................................................ 00 2.1. Predmet mikroekonomije.............................................................................. 00 2.2. Bazična mikroekonomska pitanja................................................................ 00 2.2.1. Prvo pitanje: Šta proizvoditi?.................................................................. 00 2.2.2. Drugo pitanje: Kako proizvoditi?................................................................ 00 2.2.3. Treće pitanje: Za koga proizvoditi?............................................................. 00 3. MAKROEKONOMIJA.......................................................................................... 00 3.1. Predmet makroekonomije............................................................................. 00 3.2. Osnovni makroekonomski problemi........................................................... 00 3.2.1. Inflacija........................................................................................................ 00 3.2.2. Nezaposlenost.............................................................................................. 00 3.2.3. Niska produktivnost.................................................................................... 00 3.2.4. Visoke kamatne stope................................................................................... 00 3.2.5. Budžetski deficit........................................................................................... 00 3.2.6. Deficit trgovinskog bilansa......................................................................... 00 4. GLOBALNA EKONOMIJA.................................................................................. 00 4.1. Pojmovno odreñenje...................................................................................... 00 4.1.1. Opšti prikaz razvoja globalne ekonomije..................................................... 00 4.2. Osnovne komponente globalne ekonomije................................................ 00 4.2.1. Internacionalna trgovina............................................................................. 00 4.2.2. Internacionalne finansije............................................................................. 00 4.3. Svetski ekonomski sistem.............................................................................. 00 4.3.1. Multilateralni finansijski sistem................................................................. 00 4.3.2. Multilateralni trgovinski sistem................................................................. 00 4.3.3. Multilateralne ekonomske integracije i organizacije................................... 00 4.4. Globalni ekonomski izazovi.......................................................................... 00 4.4.1. Neravnomeran razvoj.................................................................................. 00 4.4.2. Usporeni rast svetske privrede.................................................................... 00 4.4.3. Siromaštvo................................................................................................... 00 4.4.4. Zaduženost zemalja u razvoju..................................................................... 00 4.4.5. Produbljivanje nejednakosti unutar zemalja............................................... 00 4.4.6. Finansijske krize.......................................................................................... 00 4.4.7. Nelegalna ekonomija i crna tržišta.............................................................. 00 4.4.8. Energetska oskudica..................................................................................... 00 4.4.9. Ekološka ugroženost.................................................................................... 00 4.4.10. Ekspanzija vojnih rashoda......................................................................... 00 4.5. Održivi razvoj svetske privrede................................................................... 00 5. DRUGE EKONOMSKE DISCIPLINE................................................................. 00 5.1. Teorija opšte ravnoteže.................................................................................. 00 5.2. Granske ekonomike........................................................................................ 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


10

5.3. Makroekonomska politika............................................................................ 00 5.4. Teorija privrednog razvoja............................................................................ 00 5.5. Institucionalna ekonomija............................................................................. 00 5.6. Pozitivna ekonomija....................................................................................... 00 5.7. Normativna ekonomija.................................................................................. 00 5.8. Ekonomija blagostanja................................................................................... 00 5.9. Nacionalna ekonomija................................................................................... 00 5.10. Urbana ekonomija........................................................................................ 00 5.11. Ekonomija ekologije..................................................................................... 00 5.12. Ekonomija civilnog sektora......................................................................... 00 III EKONOMSKI METOD 1. EKONOMSKA TEORIJA...................................................................................... 00 1.1. Varijabile.......................................................................................................... 00 1.1.1. Endogene varijabile..................................................................................... 00 1.1.2. Egzogene varijabile...................................................................................... 00 1.1.3. Funkcije....................................................................................................... 00 1.1.4. Zavisne i nezavisne varijabile..................................................................... 00 1.1.5. Varijabile toka i zaliha................................................................................. 00 1.2. Pretpostavke.................................................................................................... 00 1.3. Hipoteze........................................................................................................... 00 1.4. Verifikacije....................................................................................................... 00 1.5. Predviñanja...................................................................................................... 00 2. MARGINALNA ANALIZA................................................................................. 00 2.1. Marginalni iznos............................................................................................. 00 2.2. Totalni iznos.................................................................................................... 00 2.3. Prosečni iznos.................................................................................................. 00 3. STATISTIČKA ANALIZA.................................................................................... 00 3.1. Statistička tabela.............................................................................................. 00 3.2. Grafik................................................................................................................ 00 3.3. Struktura.......................................................................................................... 00 3.4. Indeksi.............................................................................................................. 00 3.4.1.Bazni indeks.................................................................................................. 00 3.4.2. Lančani indeks............................................................................................. 00 3.4.3. Skupni indeks.............................................................................................. 00 3.5. Proseci.............................................................................................................. 00 3.5.1. Aritmetička sredina..................................................................................... 00 3.5.2. Geometrijska sredina................................................................................... 00 3.5.3. Harmonijska sredina................................................................................... 00 3.5.4. Medijana..................................................................................................... 00 3.6. Opseg................................................................................................................ 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


11

3.7. Trend................................................................................................................ 00 3.8. Progresije.......................................................................................................... 00 3.8.1. Aritmetička progresija................................................................................ 00 3.8.2. Geometrijska progresija.............................................................................. 00 4. ANALIZA I SINTEZA.......................................................................................... 00 4.1. Analitički metod............................................................................................. 00 4.2. Sintetički metod.............................................................................................. 00 5. INDUKCIJA I DEDUKCIJA................................................................................. 00 5.1. Induktivni metod............................................................................................ 00 5.2. Deduktivni metod.......................................................................................... 00 6. KOMPARATIVNI METOD.................................................................................. 00 7. ISTORIJSKI METOD............................................................................................. 00 8. BILANSNI METOD............................................................................................... 00 9. MULTIVARIJANTNA ANALIZA...................................................................... 00 IV EKONOMSKI SISTEMI 1. ŠTA JE EKONOMSKI SISTEM?........................................................................... 00 2. INSTITUCIJE EKONOMSKOG SISTEMA......................................................... 00 2.1. Ekonomski mehanizmi.................................................................................. 00 2.1.1. Funkcija tržišta............................................................................................ 00 2.1.2. Funkcija plana............................................................................................. 00 2.2. Vlasništvo........................................................................................................ 00 2.2.1. Privatna svojina.......................................................................................... 00 2.2.2. Kolektivna svojina....................................................................................... 00 2.3. Meñuzavisnost tržišta, plana i svojine........................................................ 00 3. ŠTA JE PRIVATIZACIJA?.................................................................................... 00 3.1. Značaj privatne svojine i privatne inicijative.............................................. 00 3.2. Podsticanje razvoja privatnih preduzeća.................................................... 00 3.3. Ubrzana privatizacija društvenih i državnih preduzeća.......................... 00 4. MODELI PRIVATIZACIJE................................................................................... 00 4.1. Model podele kapitala................................................................................... 00 4.1.1. Metod dodele akcija...................................................................................... 00 4.1.2. Metod masovne vaučerizacije...................................................................... 00 4.2. Model prodaje kapitala.................................................................................. 00 4.2.1. Javni tender................................................................................................. 00 4.2.2. Javna aukcija................................................................................................ 00 4.2.3. Restrukturiranje.......................................................................................... 00 4.2.4. Berzanski promet akcija............................................................................... 00 4.2.4. „Insajderska” i „autsajderska” privatizacija............................................... 00 4.2.5. Rezultati privatizacije posle 2001............................................................... 00 5. PRIVATIZACIJA U JAVNOM SEKTORU......................................................... 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


12

6. DENACIONALIZACIJA (RESTITUCIJA)......................................................... 00 6.1. Prva nacionalizacija........................................................................................ 00 6.2. Druga nacionalizacija..................................................................................... 00 6.3. Treća nacionalizacija...................................................................................... 00 7. MASOVNA PRIVATIZACIJA VERSUS MASOVNA KOLEKTIVIZACIJA..............................................................................................

00

8. EFEKASNOST PRIVATNOG SEKTORA........................................................... 00 9. OBLICI EKONOMSKOG SISTEMA................................................................... 00 9.1. Tržišna ekonomija.......................................................................................... 00 9.1.1. Otvorena ekonomija..................................................................................... 00 9.1.2. Preduzetnička ekonomija............................................................................. 00 9.2. Komandna ekonomija.................................................................................... 00 9.3. Mešovita ekonomija....................................................................................... 00 9.3.1. Kapitalistička ekonomija.............................................................................. 00 9.3.2. Tranziciona ekonomija................................................................................. 00 9.4. Autarhična ekonomija.................................................................................... 00 9.5. Tradicionalna ekonomija............................................................................... 00 9.6. Nelegalna ekonomija...................................................................................... 00 10. EVALUACIJA EKONOMSKOG SISTEMA..................................................... 00 10.1. Životni standard......................................................................................... 00 10.2. Tehnički progres......................................................................................... 00 10.3. Pravedna raspodela.................................................................................... 00 10.4. Socijalna sigurnost...................................................................................... 00 10.5. Ljudska prava i slobode............................................................................. 00 10.6. „Kvalitet života”......................................................................................... 00 11. DRUŠTVENI SISTEM......................................................................................... 00 V TRŽIŠNA MORFOLOGIJA 1. TRŽIŠTE - CIVILIZACIJSKO DOSTIGNUĆE................................................... 00 2. NASTANAK TRŽIŠTA......................................................................................... 00 2.1. Naturalni oblik privrede................................................................................ 00 2.2. Robni oblik privrede...................................................................................... 00 2.2.1. Trampa........................................................................................................ 00 2.2.2. Robnonovčani odnosi................................................................................... 00 3. ŠTA JE NOVAC?.................................................................................................... 00 3.1. Kružni tok robe i novca................................................................................. 00 3.2. Opticaj novca................................................................................................... 00 3.3. Funkcije novca................................................................................................. 00 3.3.1. Sredstvo razmene......................................................................................... 00 3.3.2. Platežno sredstvo......................................................................................... 00 3.3.3. Obračunsko sredstvo................................................................................... 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


13

3.3.4. Sredstvo čuvanja vrednosti imovine........................................................... 00 4. ŠTA JE TRŽIŠTE?................................................................................................... 00 5. TRŽIŠNA SLOBODA............................................................................................ 00 5.1. Slobodno tržište.............................................................................................. 00 5.2. Slobodna konkurencija.................................................................................. 00 6. „NEVIDLJIVA RUKA” TRŽIŠTA....................................................................... 00 6.1. Zakon tražnje................................................................................................... 00 6.2. Zakon ponude................................................................................................. 00 6.3. Tržišna logika.................................................................................................. 00 6.4. Tržišna etika.................................................................................................... 00 6.5. Tržišni fundamentalizam.............................................................................. 00 7. ŠTA JE ROBA?........................................................................................................ 00 7.1. Dobro................................................................................................................ 00 7.2. Usluga............................................................................................................... 00 7.3. Svojstva robe.................................................................................................... 00 7.3.1. Upotrebna vrednost..................................................................................... 00 7.3.2. Vrednost...................................................................................................... 00 7.3.3. Cena............................................................................................................. 00 7.3.4. Teorija radne vrednosti................................................................................ 00 7.3.5. Teorija marginalne (granične) korisnost..................................................... 00 7.3.6. Sinteza teorije vrednosti i korisnosti........................................................... 00 8. KORISNOST DOBARA I USLUGA.................................................................... 00 9. IZBOR PORTOŠAČA............................................................................................ 00 10. OPORTUNITETNI TROŠAK............................................................................. 00 11. GRANICA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI................................................. 00 12. ZAKON OPADAJUĆIH PRINOSA.................................................................. 00 13. MARGINALNI TROŠAK I MARGINALNA KORIST................................... 00 14. EKONOMSKE FUNKCIJE TRŽIŠTA................................................................ 00 14.1. Distributivna funkcija................................................................................ 00 14.2. Selektivna funkcija...................................................................................... 00 14.3. Alokativna funkcija.................................................................................... 00 14.4. Informativna funkcija................................................................................. 00 14.4.1. Objektivna informacija.......................................................................... 00 14.4.2. Insajd informacija.................................................................................. 00 15. NEDOSTACI I LIMITI TRŽIŠTA...................................................................... 00 15.1. Problem cikličnog kretanja privrede........................................................ 00 15.1.1. Ekonomske krize.................................................................................... 00 15.1.2. Faze privrednog ciklusa......................................................................... 00 15.1.3. Nužnost državne intervencije............................................................... 00 15.2. Problem javnog dobra................................................................................ 00 15.3. Problem velikih, dugotrajnih i rizičnih ulaganja................................... 00 15.4. Problem oligopola i monopola................................................................. 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


14

16. REPRODUKCIONI CIKLUS.............................................................................. 00 16.1. Proizvodnja.................................................................................................. 00 16.2. Razmena...................................................................................................... 00 16.3. Raspodela.................................................................................................... 00 16.4. Potrošnja...................................................................................................... 00 VI AKTERI TRŽIŠNE SCENE 1. ŠTA SU TRŽIŠNI AKTERI................................................................................... 00 1.1. Akteri privatnog sektora............................................................................... 00 1.2. Akteri javnog sektora..................................................................................... 00 1.3. Akteri nevladinog sektora............................................................................. 00 1.4. Ekonomsko ponašanje tržišnih aktera......................................................... 00 2. DOMAĆINSTVO................................................................................................... 00 2.1. Pojam domaćinstva........................................................................................ 00 2.2. Funkcije domaćinstva.................................................................................... 00 2.3. Dohodak domaćinstva................................................................................... 00 2.4. Ekonomska uloga domaćinstva.................................................................... 00 2.5. Racionalno ponašanje domaćinstva............................................................. 00 3. PREDUZEĆE.......................................................................................................... 00 3.1. Šta je preduzeće............................................................................................... 00 3.2. Sopstveničko preduzeće................................................................................ 00 3.3. Ortačko društvo.............................................................................................. 00 3.4. Komanditno društvo...................................................................................... 00 3.5. Društvo sa ograničenom odgovornošću..................................................... 00 3.6. Korporacija...................................................................................................... 00 3.7. Holding kompanija......................................................................................... 00 3.8. Korporativno udruživanje............................................................................. 00 3.8.1.Kartel............................................................................................................ 00 3.8.2.Koncern......................................................................................................... 00 3.8.3.Trust............................................................................................................. 00 3.8.4. Konglomerat................................................................................................ 00 3.8.5. Multinacionalne kompanije......................................................................... 00 3.9. Transformacija preduzeća u Srbiji................................................................ 00 3.9.1. Društveno preduzeće................................................................................... 00 3.9.2. Državno (javno) preduzeće.......................................................................... 00 3.9.3. Privatizacija i prestanak društvenog kapitala............................................. 00 3.10. Mikro, mala i srednja preduzeća................................................................ 00 3.11. Racionalno ponašanje preduzeća............................................................... 00 4. DRŽAVA................................................................................................................. 00 4.1. Uloga države................................................................................................... 00 4.2. Državni intervencionizam............................................................................. 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


15

4.3. Apsolutizovanje države................................................................................. 00 4.4. Nedostaci državnog intervencionizma....................................................... 00 4.5. „Simbioza” tržišta i države........................................................................... 00 4.6. Racionalno ponašanje države....................................................................... 00 4.7. Ekonomske funkcije države.......................................................................... 00 4.7.1. Alokativna funkcija..................................................................................... 00 4.7.2. Distributivna funkcija................................................................................. 00 4.7.3. Normativna funkcija................................................................................... 00 4.7.4. Stabilizaciona funkcija................................................................................. 00 4.8. Ekonomske politike države........................................................................... 00 4.8.1. Monetarna politika...................................................................................... 00 4.8.2. Kreditna politika.......................................................................................... 00 4.8.3. Fiskalna politika........................................................................................... 00 4.8.4. Budžetska politika........................................................................................ 00 4.8.5. Spoljnotrgovinska politika........................................................................... 00 4.8.6. Politika cena................................................................................................. 00 4.8.7. Politika robnih rezervi................................................................................. 00 4.8.8. Planiranje.................................................................................................... 00 4.8.9. Politika regionalnog razvoja........................................................................ 00 4.8.10. Politika socijalne sigurnosti...................................................................... 00 5. NEVLADIN SEKTOR........................................................................................... 00 5.1. Šta je nevladin sektor?.................................................................................... 00 5.2. Zašto nevladin sektor?................................................................................... 00 5.3. Akteri nevladinog sektora............................................................................. 00 5.4. Civilno društvo............................................................................................... 00 5.5. Racionalno ponašanje aktera nevladinog sektora...................................... 00 VII TRŽIŠNE SNAGE 1. ŠTA SU TRŽIŠNE SNAGE?................................................................................. 00 2. TRAŽNJA............................................................................................................... 00 2.1. Šta je tražnja?................................................................................................... 00 2.2. Kriva tražnje.................................................................................................... 00 2.2.1. Cene srodnih dobara.................................................................................... 00 2.2.2. Dohodak potrošača....................................................................................... 00 2.2.3. Ukusi, preferencije i sklonosti...................................................................... 00 2.3. Elastičnost tražnje........................................................................................... 00 2.3.1. Dohodna elastičnost..................................................................................... 00 2.3.2. Cenovna elastičnost..................................................................................... 00 2.3.3. Unakrsna elastičnost................................................................................... 00 3. PONUDA................................................................................................................ 00 3.1. Šta je ponuda?................................................................................................. 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


16

3.2. Kriva ponude................................................................................................... 00 3.2.1. Tehnološka unapreñenja.............................................................................. 00 3.2.2. Troškovi inputa........................................................................................... 00 3.3.3. Državna regulacija...................................................................................... 00 3.3. Elastičnost i fleksibilnost ponude................................................................. 00 3.3.1. Elastičnost ponude....................................................................................... 00 3.3.2. Fleksibilnost ponude.................................................................................... 00 4. TRŽIŠNI EKVILIBRIJUM..................................................................................... 00 5. PROMENA KRIVE TRAŽNJE............................................................................. 00 6. PROMENA KRIVE PONUDE............................................................................. 00 7. EFEKAT PLAFONIRANJA CENA..................................................................... 00 8. EFEKAT MINIMALNE NADNICE.................................................................... 00 VIII TRŽIŠNE STRUKTURE 1. TRŽIŠTA PREMA OBLIKU KONKURENCIJE................................................. 00 1.1. Slobodno tržište.............................................................................................. 00 1.2. Monopol i monopson..................................................................................... 00 1.3. Oligopol i oligopson....................................................................................... 00 1.4. Polipol i polipson............................................................................................ 00 2. TRŽIŠTA PREMA VRSTI PROMETNIH DOBARA......................................... 00 2.1. Tržište roba...................................................................................................... 00 2.1.1. Robne berze.................................................................................................. 00 2.1.2. Slobodne zone.............................................................................................. 00 2.2.Tržište usluga................................................................................................... 00 2.2.1. Tržište transportnih usluga........................................................................ 00 2.2.2. Tržište zdravstvenih usluga........................................................................ 00 2.2.3. Medijsko tržište........................................................................................... 00 2.2.4. Zajedničke karakteristike usluga................................................................. 00 2.3. Finansijska tržišta........................................................................................... 00 2.3.1. Šta je finansijsko tržište?............................................................................. 00 2.3.2. Tržište novca............................................................................................... 00 2.3.3. Devizno tržište............................................................................................ 00 2.3.4. Tržište kapitala............................................................................................ 00 2.4. Tržište radne snage......................................................................................... 00 3. PROSTORNA TRŽIŠTA....................................................................................... 00 3.1. Lokalno tržište................................................................................................. 00 3.2. Nacionalno tržište........................................................................................... 00 3.3. Svetsko tržište................................................................................................. 00 4. „CRNA” TRŽIŠTA................................................................................................ 00 IX

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


17

TROŠKOVI 1. ŠTA SU TROŠKOVI?............................................................................................. 00 1.1. Troškovi i utrošci............................................................................................ 00 1.2. Troškovi i rashodi........................................................................................... 00 1.3. Troškovi i cene................................................................................................ 00 2. TROŠKOVI PREDMETA RADA......................................................................... 00 2.1. Vrste troškova predmeta rad........................................................................ 00 2.2. Tržišno vrednovanje predmeta rada........................................................... 00 2.3. Ekonomisanje predmetima rada.................................................................. 00 2.4. Normativi i standardi..................................................................................... 00 3. TROŠKOVI SREDSTAVA RADA........................................................................ 00 3.1. Obračun amortizacije..................................................................................... 00 3.2. Amortizacione stope...................................................................................... 00 3.3. Metode amortizovanja sredstava................................................................. 00 3.3.1. Ravnomerna amortizacija............................................................................ 00 3.3.2. Funkcionalna amortizacija.......................................................................... 00 3.3.3. Ubrzana amortizacija.................................................................................. 00 3.3.4. „Moralno” rabaćenje sredstava................................................................... 00 3.4. Amortizacioni fond........................................................................................ 00 3.5. Obezvreñivanje sredstava rada.................................................................... 00 3.6. „Raubovanje” osnovnih sredstava............................................................... 00 3.7. Revalorizacija sredstava rada....................................................................... 00 4. TROŠKOVI RADA................................................................................................ 00 4.1. Plaćanje po normi........................................................................................... 00 4.2. Plaćanje po učinku.......................................................................................... 00 4.3. Plaćanje po vremenu...................................................................................... 00 5. TROŠKOVI I OBIM PROIZVODNJE.................................................................. 00 5.1. Fiksni troškovi................................................................................................. 00 5.2. Varijabilni troškovi......................................................................................... 00 5.3. Ukupni troškovi.............................................................................................. 00 5.4. Prosečni troškovi............................................................................................ 00 5.4.3. Prosečni ukupni troškovi............................................................................. 00 5.5. Granični troškovi............................................................................................ 00 X FORMIRANJE CENA 1. CENE U USLOVIMA SLOBODNE KONKURENCIJE.................................... 00 1.1. Proizvoñačka cena (cena koštanja)............................................................... 00 1.2. Prodajna (tržišna) cena.................................................................................. 00 1.3. Nabavna cena.................................................................................................. 00 1.4. Grosistička cena.............................................................................................. 00 1.5. Maloprodajna cena......................................................................................... 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


18

1.5.1. Marža.......................................................................................................... 00 1.5.2. Rabat............................................................................................................ 00 1.6. Porez na dodatu vrednost (PDV)................................................................. 00 2.6.1. Šta je dodata vrednost?............................................................................... 00 1.6.2. Bruto vrednost proizvodnje......................................................................... 00 1.6.3. Meñufazna potrošnja................................................................................... 00 1.6.4. Obračun PDV............................................................................................. 00 1.6.5. Cilj uvoñenja PDV-a................................................................................... 00 1.7. O porezu na promet....................................................................................... 00 1.8. Akciza............................................................................................................... 00 1.9. Interne cene..................................................................................................... 00 2. CENE U USLOVIMA OGRANIČENE KONKURENCIJE............................... 00 2.2. Monopolske cene............................................................................................ 00 2.1. Administrirane cene....................................................................................... 00 3. CENE U USLOVIMA DRŽAVNOG INTERVENCIONIZMA........................ 00 3.1. Direktni uticaj na cene (administrativne cene)........................................... 00 3.1.1. Plafonirane cene........................................................................................... 00 3.1.2. Fiksne cene................................................................................................... 00 3.1.3. „Zamrznute” cene....................................................................................... 00 3.1.4. Garantovane cene........................................................................................ 00 3.1.5. Minimalme cene.......................................................................................... 00 3.1.6. Planske cene................................................................................................. 00 3.2. Indirektni uticaj na cene................................................................................ 00 4. PARITETNE CENE............................................................................................... 00 4.1. Normalne cene............................................................................................... 00 4.2. Stalne cene....................................................................................................... 00 4.3. Razvojne cene.................................................................................................. 00 4.4. Svetske cene..................................................................................................... 00 4.4.1. Izvozne cene................................................................................................. 00 4.4.2. Uvozne cene................................................................................................. 00 4.4.3. Kotacijske cene............................................................................................. 00 4.4.4. Transferne cene............................................................................................ 00 4.4.5. Inodomicilne cene........................................................................................ 00 4.4.6. Dempinške cene........................................................................................... 00 4.4.7. Problem izbora svetske cene......................................................................... 00 4.4.8. Svetska cena energije................................................................................... 00 5. KALKULACIJA CENE......................................................................................... 00 5.1. Pojam kalkulacije............................................................................................ 00 5.2. Elementi strukture cene................................................................................. 00 6. NAŠA ISKUSTVA U FORMIRANJU CENA..................................................... 00 6.1. Normirane cene............................................................................................... 00 6.2. Jedinstvene cene............................................................................................. 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


19

6.2.1. Vezane cene................................................................................................. 00 6.2.2. “Klizave” cene............................................................................................. 00 6.2.3. “Makaze” cena............................................................................................. 00 6.3. Politika “ekonomskih” cena.......................................................................... 00 6.3.1. Sistem AF.................................................................................................... 00 6.3.2. Sistem ekonomskih instrumenata................................................................ 00 XI EKONOMSKI AGREGATI 1. ŠTA SU EKONOMSKI AGREGATI?.................................................................. 00 2. MIKROEKONOMSKI AGREGATI..................................................................... 00 2.1. Ukupan prihod................................................................................................ 00 2.2. Troškovi poslovanja....................................................................................... 00 2.3. Poslovni rezultat............................................................................................. 00 2.5. Dohodak........................................................................................................... 00 2.6. Gubitak............................................................................................................. 00 2.7. „Pozitivna nula”............................................................................................. 00 3. MAKROEKONOMSKI AGREGATI................................................................... 00 3.1. Društveno bogatstvo...................................................................................... 00 3.2. Prirodno bogatstvo......................................................................................... 00 3.3. Ukupno bogatstvo.......................................................................................... 00 3.4. Bruto domaći proizvod.................................................................................. 00 3.5. Društveni proizvod........................................................................................ 00 3.6. Nacionalni dohodak....................................................................................... 00 3.7. Neto investiciona potrošnja........................................................................... 00 3.8. Lična potrošnja................................................................................................ 00 3.9. Višak proizvoda.............................................................................................. 00 XII EKONOMSKI ODNOSI SA INOSTRANSTVOM 1. ZNAČAJ SPOLJNE TRGOVINE......................................................................... 00 2. ORIJENTACIJE U SPOLJNOJ TRGOVINI......................................................... 00 2.1. Slobodna trgovina.......................................................................................... 00 2.2. Trgovinska liberalizacija................................................................................ 00 2.3. Autarkija.......................................................................................................... 00 2.4. Protekcionizam............................................................................................... 00 3. NUŽNOST TRGOVINSKOG LIBERALIZMA.................................................. 00 4. INTERNACIONALIZACIJA TRGOVINE......................................................... 00 5. OBLICI SPOLJNO-TRGOVINSKE RAZMENE................................................. 00 5.1. Klasični spoljno-trgovinski poslovi.............................................................. 00 6. SPOLJNO-TRGOVINSKI INSTRUMENTI........................................................ 00 6.1. Trgovinski bilans............................................................................................ 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


20

6.2. Platni bilans..................................................................................................... 00 6.3. Meñunarodni trgovinski ugovori................................................................ 00 6.4. Carine............................................................................................................... 00 6.4.1. Fiskalne carine............................................................................................. 00 6.4.2. Uvozne (zaštitne) carine.............................................................................. 00 6.5. Robni režimi.................................................................................................... 00 6.6. Izvozne premije............................................................................................... 00 6.7. Prelevman........................................................................................................ 00 6.8. Damping.......................................................................................................... 00 6.9. Antidamping................................................................................................... 00 6.10. Embargo......................................................................................................... 00 7. NAŠA PRAKSA, ISKUSTVA I REŠENJA.......................................................... 00 7.1. Sistem dozvola................................................................................................ 00 7.2. Jedinstveni državni devizni fond................................................................. 00 7.3. Egalizacioni fond............................................................................................ 00 7.4. Prosečni uvozni i izvozni koeficijenti.......................................................... 00 7.5. Retenciona kvota............................................................................................. 00 7.6. Devizna obračunska mesta (DOM).............................................................. 00 LITERATURA............................................................................................................ 00 SADRŽAJ SLIKA

Slika 1. Tokovi robe i novca.......................................................................... 00

Slika 2. Spoljnotrgovinske orjentacije.......................................................... 00

SADRŽAJ GRAFIKA

Grafik 1. Zarada i radni časovi..................................................................... 00

Grafik 2. Površinski grafik - grafik uporeñenja......................................... 00

Grafik 3. Uvoz robe po namjenama u Srbiji............................................... 00

Grafik 4. Očekivana dužina života u Velikoj Britaniji............................... 00

Grafik 5. Dostižne kombinacije izvora........................................................ 00

Grafik 6. Granica proizvodnih mogućnosti................................................ 00

Grafik 7. Marginalni trošak i marginalna korist........................................ 00

Grafik 8. Cena i tražena količina.................................................................. 00

Grafik 9. Cena i ponuda količine.................................................................. 00

Grafik 10. Tržišni ekvilibrijum..................................................................... 00

Grafik 11. Efekat povećanja cene na tražnju............................................... 00

Grafik 12. Pomeranje krive ponude............................................................. 00

Grafik 13. Efekat plafoniranja cena na ponudu i tražnju.......................... 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


21

Grafik 14. Odnos vrednosti radne satnice i časova rada..........................

SADRŽAJ TABELA

Tabela 1. Sudovi u Srbiji................................................................................ 00

Tabela 2. Redovni sudovi u Srbiji................................................................ 00

Tabela 3. Bazni indeksi.................................................................................. 00

Tabela 4. Lančani indeksi.............................................................................. 00

Tabela 5. Aritmetička sredina....................................................................... 00

Tabela 6. Harmonijska sredina..................................................................... 00

Tabela 7. Odreñivanje medijane - neparni brojevi..................................... 00

Tabela 8. Odreñivanje medijane - parni brojevi......................................... 00

Tabela 9. Modus.............................................................................................. 00

Tabela 10. Opseg............................................................................................. 00

Tabela 11. Opadajući prinosi........................................................................ 00

Tabela 12. Broj domaćinstava u Srbiji i Crnoj Gori (po popisima).......... 00

Tabela 13. Cena i tražnja................................................................................ 00

Tabela 14. Situacije elastičnosti tražnje........................................................ 00

Tabela 15. Cena i ponuda.............................................................................. 00

Tabela 16. Situacije cenovne elastičnosti ponude...................................... 00

Tabela 17. Cena, tražnja i ponuda................................................................ 00

Tabela 18. Efekat porasta cene supstituta................................................... 00

Tabela 19. Broj učesnika na tržištu............................................................... 00

Tabela 20. Troškovi i obim proizvodnje...................................................... 00

Tabela 21. Prosečni troškovi po jedinici proizvoda.................................. 00

Tabela 22. Ukupni i prosečni granični troškovi......................................... 00

Tabela 23. Dodata vrednost.......................................................................... 00

Tabela 24. Obračun PDV-a............................................................................ 00

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


22

UVOD

Mnogi misle da ekonomija govori samo o novcu. Meñutim, to je samo delimično tačno. Ekonomija proučava: koliko su ljudi plaćeni za svoj rad, koliko troše, kako cene utiču na njihove odluke o kupovini, koliko firme zarañuju, koliko radnika firme zapošljavaju i sl.

Reč ekonomija potiče od grčkih reči: oikos (upravljanje kućom, domaćinstvom) i nomos (pravilo). Grčku složenicu možemo shvatiti kao „pravila upravljanja domaćinstvom ili pravila kućnog gazdovanja“.

Na prvi pogled ovo može biti čudno. Meñutim, ekonomije i domaćinstva imaju mnogo toga zajedničkog. Svako domaćinstvo, kao i svako društvo se suočava sa mnoštvom odluka. Domaćinstva donose odluke o tome: Tko će kuvati?, Tko će ići u kupovinu?, Šta će se gledati na televiziji?, Tko će čistiti i iznositi smeće?, Tko će plaćati račune?. Ukratko, donose se odluke o tome koja zaduženja ima svaki član domaćinstva i šta se zauzvrat dobija.

Sa drugu stranu, svako društvo se suočava sa odlukama koji će se poslovi obavljati, tko će ih obavljati, šta će se proizvoditi, koji sektori će se razvijati, da li će se njihov razvoj stimulisati ili ne i sl.

Ukratko, i jedni i drugi upravljaju resursima koji su ograničeni. Neki od njih su obnovljivi, a neki ne. Ograničenost resursa znači da društvo raspolaže sa odreñenom količinom resursa koja se svakodnevno smanjuje, te zbog toga ne može proizvesti sve vrste roba i količine koje su zaista potrebne, odnosno količine koje bi ljudi želeli imati. Kao što društvo svakom svom članu ne može dati sve što mu je potrebno i obezbediti standard koji žele, tako i domaćinstvo ne može obezbediti za svoje članove sve što im je neophodno.

Ekonomske nauke su dio društvenih nauka. Predmet njihovog proučavanja je ekonomski dio društvenog života. Analizirajući ekonomsku oblast kao celinu, ekonomska nauka kao njen dio reguliše privredne tokove uspostavljanjem zakona koji regulišu privredni život.

Ekonomija je nauka koja proučava kako društva mogu efikasno upravljati svojim ograničenim resursima. Ekonomisti proučavaju kako ljudi donose odluke: koliko rade, koliko štede, koliko kupuju i šta kupuju.

U narednih nekoliko stranica, predstavićemo deset načela ekonomije, koja možemo podeliti u tri grupe:

• Kako pojedinci donose odluke; • Kako ljudi meñusobno deluju; • Kako djeluje privreda i društvo u celini.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


23

NAČELA EKONOMIJE0 1. NAČELO: LJUDI SE SUOČAVAJU SA IZBOROM KOJI SA

SJEDNE STRANE DONOSE KORISTI, A SA DRUGE STRANE I ŠTETU.

Prva odluka o donošenju odluke može se sažeti izrekom: „Niti jedan

ručak nije besplatan“. Kako bi smo dobili neku stvar koju želimo, najčešće se moramo odreći neke druge stvari za kojom takoñe postoji potreba. Donošenje odluke zahtijeva žrtvovanje jednog cilja kako bismo mogli ostvariti drugi cilj.

Razmatrajte slučaj studentice koja mora odlučiti kako da utroši svoj najvredniji resurs – vreme. Ona može rasporediti svoje vreme tako da ga u celini posveti učenju ekonomije. Ona može rasporediti svoje vreme tako da ga u cjelini posveti učenju psihologije. Ona može rasporediti svoje vreme tako da ga posveti i učenju ekonomije i učenju psihologije. Zaključujemo, da svaki sat učenja jednog predmeta, ona se odriče jednog sata učenja drugog predmeta. Dalje, svaki sat učenja je odricanje jednog sata kojeg može provesti u kupovini ili u vožnji bicikla ili gledajući televiziju ili spavajući ili radeći povremene poslove kako bi povećala svoj džeparac i sl.

Razmotrimo i slučaj naših roditelja. Oni odlučuju o porodičnim prihodima u smislu kako prihode utrošiti. Oni moraju izdvojiti dio prihoda za hranu, odjeću, naše školovanje, naš odmor. Takoñe, oni žele i da uštede jedan dio prihoda. Kada odluče da utroše jednu marku više na neki od pomenutih izdataka, imaju jednu marku manje za potrošnju na neko drugo dobro ili za štednju.

Kada se ljudi grupišu u društva, suočavaju se sa različitim odlukama. Na primjer, ukoliko su izdaci za nacionalnu odbranu veći, manji dio sredstava preostaje za potrošačka dobra, što direktno utiče na domaći standard života. U razvijenim društvima, izbor izmeñu zdrave životne sredine i visokih primanja je veoma bitan. Zakoni koji zahtijevaju da preduzeća manje zagañuju okolinu podižu troškove proizvodnje dobara i usluga. Zbog povećanih troškova proizvodnje, na kraju preduzeća imaju manju dobit. Manja dobit znači manje plate zaposlenih, ali sa drugu stranu i veće cene proizvoda i usluga.

Dalje, svako društvo se suočava sa izborom izmeñu efikasnosti i pravednosti. Efikasnost znači da društvo iskorištava svoje oskudne resurse 0 Prilagoñeno prema: Gregory N. Mankiw, Osnovi ekonomije, Mate d.o.o.,Zagreb, 2006. , str. 3-17.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


24

na način da dobije najviše moguće od njih. Pravednost znači da je korist od tih resursa pravedno rasporeñena meñu članovima društva. Drugim rečima, efikasnost se odnosi na veličinu ekonomskog kolača, a pravednost se odnosi na to kako je kolač raspodeljen.

2. CENA NEČEG ŠTO ŽELIŠ JE CENA ONOGA ČEGA SE

MORAŠ ODREĆI KAKO BI TO NEŠTO DOBIO

Donošenje odluka zahteva poreñenje cene i koristi alternativnih postupaka. Meñutim, u mnogim slučajevima, cena nekog odabira nije baš lako uočljiva kako se na prvi pogled može činiti.

Uzmimo za primer odluku o odlasku na fakultet. Korist takvog izbora je intelektualno obogaćivanje i više mogućnosti kod zaposlenja tokom radnog veka. Sada se postavlja pitanje, koja je cena takve odluke? Da biste odgovorili na ovo pitanje, najverovatnije biste jednostavno zbrojili sav novac potrošen na školarinu, knjige, stan i hranu. Meñutim, zbir dobijen na takav način ne izražava sve ono čega biste se trebali odreći za jednu godinu studija. Dobijeni zbir ne predstavlja sve elemente koji nisu cena studiranja. Zašto? Odgovor je jednostavan. Čak i kada biste prestali studirati, morali biste imati stan i plaćati stanarinu. I kada ne studirate, morate da se hranite i plaćate hranu. Dalje, ako volite da čitate imaćete izdatke za literaturu koja je predmet vašeg interesovanja. Da zaključimo. Stan i hrana se mogu zbrajati sa troškom studiranja samo ako se računa koliko bi ono bili skuplji nego stan i hrana negdje drugdje. Trošak stana i hrane na fakultetu bi mogao biti i manji od troška zakupa stana i troška hrane kada biste živjeli sami, odvojeno od roditelja. U tom slučaju ušteda za stan i hranu je zapravo korist studiranja i života sa roditeljima.

Drugi problem kod izračuna troška studiranja je što se zapostavlja mnogo važniji trošak studiranje, a to je vrijeme. Kada odlučite da studirate, potrošite godinu dana na pohañanje predavanja i vežbi, čitajući literaturu, pisajući seminarske i esejske radove, spremanju završnih ispita, i to vreme ne možete provesti radeći puno radno vreme na nekim drugim aktivnostima. Plata koje se student odriče za vjeme studiranja je najveći trošak njegovog obrazovanja.

Iz ovog proizilazi trošak kojeg smo nazvali oportunitetni trošaka ili trošak propuštene mogućnosti, koji predstavlja sve ono čega se morate odreći kako biste dobili nešto drugo. Studenti, uspešni i perspektivni sportisti koji mogu zaraditi milione maraka kada bi odustali od studiranja i bavili se profesionalnim sportom, svesni su da je njihov oportunitetni trošak

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


25

studiranja visok, te se oni uglavnom odlučuju za profesionalnu sportsku karijeru, shvatajući da korist od studiranja nije vredan trošak.

3. RAZMIŠLJANJE NA GRANICI

Nisu sve odluke crno-bele. Na primer, odluka sa kojom ste suočeni

tokom večere nije ta treba li gladovati ili jesti toliko da nas zaboli želudac i završimo u hitnoj pomoći. Odluka je, treba li pojesti još jedan kolač ili ne. Kada doñe isptini rok ne donosimo odluku hoćemo li izaći na ispitni rok ili ne. Odlučujemo treba li učiti još sat vremena više ili tih sat vremena potrošiti na čitanje novina, gledanje televizije ili izlazak na kafu.

Ekonomisti koriste termin granične (marginalne) promene, sa namerom da opišu učinak malih postupnih promena na postojeći plan delovanja. Margina znači „rub“. Stoga, marginalne promene su one koje se nalaze na samoj granici nečega što radimo.

Često donosimo odluke razmišljajući na granici. Na primer, kada završite fakultet, stičete fakultetsko obrazovanje i zvanje u skladu sa završenim fakultetom. To vam omogućava lakše zaposlenje. Meñutim, vi i dalje imate dilemu. Treba li provesti još nekoliko godina studirajući na višim stepenim sa ciljem da steknete zvanje magistra ili doktora nauka. Kako biste doneli ispravnu odluku, trebate znati koliko će vam dodatnih korsiti doneti daljnje obrazovanje i koliki će biti troškovi takvog obrazovanja. Poreñenjem graničnih koristi (koristi od zvanja magistra ili doktora nauka) i graničnih troškova (troškovi nastavka studiranja do sticanja zvanja magistra ili doktora nauka) možemo oceniti vredi li dalje studirati.

4. LJUDI REAGUJU NA PODSTICAJE

Proces donošenje odluke zahteva poreñenje troškova i koristi.

Ponašanje ljudi se može promeniti kada se promene troškovi ili koristi. Na primer, kada raste cena jabuka ljudi odlučuju da jedu više kruške jer njihova cena se ne mijenja i manja je od cene jabuka. Istovremeno, proizvoñači jabuka zbog rasta cene jabuka žele u što kraćem roku da povećaju svoju ponudu a dalje i proizvodnju. Dabi povećali ponudu na tržištu moraju više jabuka ubrati u kraćem roku. Za to je potrebna dodatna radna snaga, te dolazi do zaposlenja novih radnika. Sa drugu stranu, u istom periodu zbog rasta cene jabuka dolazi do porasta tražnje za kruškama. Ponuñači krušaka su sada u situaciji da brže prodaju svoje zalihe i imaju povećanu tražnju na

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


26

tržištu. Iz tog razloga, i oni moraju da uposle novu radnu snagu kako bi mogli odgovoriti zahtevima tržišta u što kraćem roku.

Nosioci javne politike, takoñe, moraju imati na umu uticaj i efekte podsticaja, jer politika često menja troškove ili koristi za ljude, a time i njihovo ponašanje. Povećanje iznosa podsticajnih sredstava za proizvodnju odreñenog proizvoda za efekat će imati povećanje proizvodnje tog proizvoda. Uvoñenje novog poreza ili povećanje poreske stope često će smanjiti potrošnju. Na primer, uvoñenje novog ili povećanje postojećeg poreza na naftne derivate podstiče ljude da manje voze svoje automobile, a to znači da se smanjuje i potražnja za naftnim derivatima. Ljudi odlučuju da više koriste usluge javnog prevoza.

5. TRGOVINA UNAPREðUJE KVALITET ŽIVLJENJA

Kako trgovina utiče na vaš život? Ustajete ujutru u osam sati. Prvo što

radite je da odlazite u kupatilo. Koristite pastu za zube koja je proizvedena u Poljskoj, gel za tuširanje u Njemačkoj. Oblačite odjeću koja je šivena u Italiji. Pijete kafu koja je uzgajana u Brazilu. Uz kafu pijete i ceñenu narandžu koja je uzgajana u Grčkoj. Na ruku stavljate sat koji je proizveden u Švajcarskoj. Uz kafu želite da čujete jutarnje vesti, te stoga uključujete televizor koji je proizveden u Japanu sa dijelovima iz nekoliko država. Na predavanja odlazite sopstvenim automobilom koji je sklopljen u Koreji, a delovi su iz nekoliko desetina država sa različitih kontinenata. Sa sobom nosite lap-top koji je proizveden u Japanu. Tobra koju koristite za lap-top proizvedena je u Kini. Cipele koje nosite proizvedene su u Italiji. Ništa od navedenog nije proizvedeno u Bosni i Hercegovini. Trgovina izmeñu država o kojoj smo govorili jača sve učesnice. Takoñe, utiče i na kvalitet života, jer imamo veću mogućnost izbora proizvoda i usluga i lakši pristu kvalitetnijim proizvodima.

Kada bi se jedna država izdvojila iz sistema meñunarodne trgovine ili jedna porodica iz sistema trgovine, bile bi primorane da proizvode sve za svoje potrebe, što bi stvorilo situaciju ne mogućnosti zadovoljenja svih svojih potreba.

Države imaju koristi da trguju sa drugim državama. Trgovina im dozvoljava da se specijalizuju u onom što najbolje rade i da uživaju u velikoj različitosti dobara i usluga.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


27

6. TRŽIŠTE JE REGULATOR EKONOMSKIH AKTIVNOSTI

Raspad Sovjetskog Saveza je kraj ere komunizma u Istočnoj Evropi. Ovaj dogañaj je najvažnija karakteristika druge polovine XX veka. U komunističkim državama, država je odlučivala koja dobra će se proizvoditi, koje će se usluge pružati, u kojim količinama, ko će proizvoditi, a tko trošiti. Smatralo se, da samo država može organizaovati ekonomsku aktivnost na način koji će promovisati ekonomsko blagostanje države kao celine.

Danas, većina tih država prelazi na tržišnu ekonomiju. Odluke o tome šta će se proizvoditi, za koga će se proizvoditi i u kojoj količini prepuštene su milionoma preduzeća i domaćinstava.

Sa jednu stranu, preduzeća odlučuju koga će zaposliti i šta će proizvoditi. Sa drugu stranu, domaćinstva odlučuju za koga će raditi, šta će kupovati i u kojoj količini, odnosno sama odlučuju kako će potrošiti svoj prihod.

U svojoj knjizi izdanoj 1776.god. „An Inquiry into the Nature and Cause of the Wealth of Nations“ ( u prevodu: Istraživanje priorde i uzroka bogatstva naroda), ekonomsit Adam Smith predstavio je jedno od najpoznatijih opažanja u čitavoj ekonomskoj nauci: domaćinstva i preduzeća koja meñusobno deluju na tržištima ponašaju se kao da im pomaže neka „nevidljiva ruka“ koja ih vodi prema poželjnim rezultatima na tržištu. Jedan od ciljeva knjige je i da objasni kako ta nevidljiva ruka provodi svoju magiju. Cene su instrument kojim nevidljiva ruka upravlja ekonomskim aktivnostima. Cene predstavljaju vrednost nekog dobra, kao i trošak u proizvodnji tog dobra. Domaćinstava i preduzeća gledaju cene pri donošenju odluke šta kupiti i šta prodati uzimajući u obzir i koristi i troškove svog ponašanja.

Veština nevidljive ruke tržišta koja vodi ekonosmke aktivnosti ima jednu prirodnu posledicu: kada država onemogući da se cene prirodno prilagoñavaju ponudi i potražnji, to dalje sprečava mogućnost nevidljive ruke da koordinira milione preduzeća i domaćinstava koje čine odreñeno društvo.

7. DRŽAVA MOŽE U ODREðENIM SLUČAJEVIMA

UNAPREDITI REZULTATE TRŽIŠNOG DJELOVANJA

Iz prethodnog načela, može se zaključiti da je nevidljiva ruka tržišta savršena. Zašto nam sada ponovo treba država? Odgovor je jednostavan. Da

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


28

zaštiti nevidljivu ruku tržišta. Tržište efikasno funkcioniše samo ako je pravno ureñeno. Država mora da promoviše efikasnost i pravednost. Ekonomisti često koriste termin neuspeh tržišta kada govore o situaciji u kojoj je tržište prepušteno samo sebi i kada nije uspelo efikasno rasporediti resurse koji su ograničeni. Čest razlog neuspeha je spoljni faktor ili ekstrenalija, odnosno delovanje ponašanja jedne osobe na blagostanje drugih osoba. Dalje, uzrok neuspeha tržišta je tržišna snaga, koja se odnosi na mogućnosti jedne osobe ili grupe da nepravedno utiču na formiranje cene. Na primer, ako svi želimo jesti jabuke, a u gradu postoji samo jedan proizvoñač i ponuñač, tada on nema konkureciju i ne mora se nositi sa ostalim ponuñačima. Imajući u vidu svoj položaj sam odreñuje cenu jabuka.

Nevidljiva ruka tržišta ne može obezbediti dovoljno hrane, odeće i vode za sve ljude ove planete. Ne može obezbediti kvalitetnu zadravstvenu i socijalnu zaštitu za sve stanovnike. Mnogim delovima javne politike, kao što su porez na dohodak i sistem socijalne i zdravstvene zaštite je cilj da postignu pravedniju raspodelu ekonomskog blagostanja.

8. STANDARD GRAðANA ZAVISI OD PROIZVODNIH SNAGA DATOG DRUŠTVA

Razlike u standardu grañana širom svete su velike. Prosečan

amerikanac godišnje zaradi oko 40.000 $. Istovremeno, prosečan meksikanac zaradi godišnje oko 10.000 $. Prosečan nigerijac zaradi godišnje oko 800 $. Prosečan bosanac i hercegovac zaradi godišnje oko 5.000 $. Razlike u dohodku grañana možemo objasniti proizvodnom snagom društva i proizvodnosti rada, odnosno količine dobara i usluga koju možemo proizvesti po jedinici vremena.

Veza izmeñu proizvodnje i standarda života ima vrlo bitne posljedice za javnu politiku. Razmatrajući kako će politika uticati na standard života, najbitnije pitanje na koje treba odgovoriti je kako će ta politika uticati na našu mogućnost da proizvedemo dobra i usluge i kako da unapredimo standard života. Političari treba da obezbede da društvo ima dovoljno obrazovanih radnika, dovoljno alata potrebnog za proizvodnju dobara i usluga i pristup najefikasnijoj tehnologiji koja će unaprediti produktivnost rada.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


29

9. POVEĆANJE KOLIČINE NOVCA IZAZIVA RAST CIJENA

Kako dolazi do inflacije? U skoro svim slučajevima visoke ili dugortajne inflacije, uzrok je uvek isti – porast količine novca u opticaju. Kada neka vlada pusti u opticaj veću količinu državne valute, vrednost te valute pada. U nemačkoj tokom ranih dvadesetih godina XX veka, kada su se cene prosečno utrostručile svakih mjesec dana, količina novca u opticaju se takoñe utrostručila svakih mjesec dana. Slično je bilo i u Saveznij Republici Jugoslaviji u prvoj polovini devedesetih godina XX veka.

10. DILEMA: INFLACIJA ILI NEZAPOSLENOST

Društva se često suočavaju sa kratkoročnim izborom izmeñu inflacije i nezaposlenosti. Kada vlada poveća količinu novca u opticaju, inflacija je jedan od rezultata takve akcije. Drugi rezultat, barem kartkoročno je niža stopa nezaposlenosti. Kriva koja prikazuje ovaj kratkoročni odnos izmeñu inflacije i nezapslenosti naziva se Philipsova kriva, po ekonomistu koji je proučavao ovu povezanost.

Ova teorija je izazvala mnogo polemike meñu ekonomistima. Meñutim, mnogi je danas prihvataju. To jednostavno znači da tokom perioda do dve godine, mere ekonomske politike guraju inflaciju i nezaposlenost u suprotnim smerovima.

Nosioci ekonomske politike mogu iskoristiti kratkoročni odnos izmeñu inflacije i nezaposlenosti, koristeći se raznim instrumentima ekonomske politike. Menjajući visinu vladinih troškova, stopu oporezivanja i količinu novca u opticaju, političari mogu uticati na kombinaciju nezaposlenosti i inflacije društva u odreñenom periodu.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


30

__________ I __________

ZAŠTO EKONOMIJA

„Da bi se povećalo bogatstvo jednog naroda, treba poštovati jedan veliki princip: oni koji ga stvaraju – treba sa su mnogobrojni, oni koji ga troše – malobrojni; oni koji ga stvaraju treba da su brzi, oni koji ga troše treba da su spori. Samo u tom slučaju bogatstvo će biti dovoljno“

Konfučije

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


31

ZAŠTO EKONOMIJA?

1. EKONOMSKI PROBLEMI Mnogi društveni, politički, socijalni i drugi problemi koji opterećuju

savremeni svet po svom karakteru su ekonomski. Sa njima se svakodnevno suočavaju, u većoj ili manjoj meri, pojedinci, porodice (domaćinstva), preduzeća, regioni, pojedinačne države i svet u celini.

U pozadini političkih kriza koje dovode i do ratova izmeñu naroda i država najčešće se nalazi neki konkretan ekonomski povod (izvorišta nafte, rudna bogatstva, plodna zemljišta, šumska bogastva, strateška putna raskršća, izlaz na more, jezero ili reku i dr.).

Čak i kad neki politički problem na prvi pogled izgleda “neekonomski”, u njegovoj biti, po pravilu, uvek je sadržana i odgovarajuća ekonomska komponenta, više ili manje prepoznatljiva.

Svako vreme u razvitku datog društva ima svoje specifične i preovladavajuće ekonomske probleme na svakom nivou svoje društvene oganizacije, to jest na mikro, makro, regionalnom i globalnom planu. Oblik njihovog ispoljavanja se menjao i menja u vremenu i prostoru, ali ekonomski problemi kao takvi uvek su ostajali i ostaju.

1.1. Ekonomski problemi XX veka Dominantan ekonomski problem 30 - tih godina XX veka bila je

masovna nezaposlenost radnika i raspoloživih resursa, poznata kao Velika ekonomska kriza (Great Depression). Taj problem je rešen snažnom snažnom državnom intervencijom u privredi, kao što je bio američki plan tog vremena poznat pod imenom “New Deal“.

Ratna ekonomija iz 40-tih godina XX veka rešila je taj ali je stvorila i nove probleme, posebno kako brzo realocirati oskudne izvore izmeñu vojnih i civilnih potreba.

Tokom 50-tih godina XX veka inflacija je postala glavni uzrok privrednih teškoća i disproporcija u mnogim zemljama.

Usporavanje privrednog rasta dominiralo je tokom druge polovine 60 - tih godina prošlog veka.

Centralni problem 70-tih godina XX veka bio je porast troškova energije. Cena nafte se udesetostručila tokom dekade i povećana je po barelu sa US$ 2,9 u 1973 na oko US$ 30 tokom 80 - tih godina, sa tendencijom daljeg porasta (1 barel = 159 litara), što se kasnije i desilo.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


32

Takoñe je bila prisutna i uznemirujuća kombinacija sve veće nezaposlenosti, usporenijeg privrednog rasta i sve više inflacije. Ta ekonomska pojava je nazvana stagflacija.

Visoka nezaposlenost i rekordni deficit u trgovinskom bilansu SAD bili su glavni problem svetske privrede 80-tih godina XX veka.

Odlike 90-tih godina XX veka su bile dinamiziranje privrednog rasta i povećanje zaposlenosti, sledeći ekonomsku doktrinu neoliberalizma, koju su najupornije propagirali i energično sprovodili američki predsednik Ronald Regan, po njemu nazvana reganizam i britanska premijerka Margaret Tačer, po njoj nazvana tačerizam. ( Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner i Douglas D. Purvis, Economics, Eighth Edition, Harper & Row, Publishers, New York, 1987, 2.)

Poslednja dekada XX stoleća bila je znaku intenziviranja procesa globalizacije ekonomije, prava i politike u svetskim razmerama i tranzicije privreda bivših socijalističkih zemalja ka tržišnom načinu privreñivanju i privatnoj svojini. Strateška globalna oirjentacija je bila da se tekući ekonomski problemi širom sveta, nasleñeni i novi (održivi privredni rast, nezaposlenost, deficit u finansiranju javnog sektora, oskudica u energentima, ekološka ugroženost, siromaštvo, kriminal i korupcija, i dr.) rešavaju na principima tržišne ekonomije, maksimalnim korišćenjem tržišnih zakona i tržišnih snaga (“nevidljiva ruka tržišta“), uz marginalizovanje uloge države ekonomskoj sferi.

1.2. Ekonomski problemi na početku XXI veka Prvu dekadu XXI veka, pored globalizacije svetske privrede i

okončavanja procesa tranzicije u bivšim socijalističkim državama, karakteriše pojava svetske ekonomske krize, slične onoj iz 30-tih godina prošlog veka. Vodeće svetske ekonomije, na čelu sa SAD, Japanom i Nemačkom, ušle su u recesiju. Došlo je do drastičnog usporavanja privrednog rasta, stagniranja ili nazadovanja. Drastično je povećana nezaposlenost. Inflacija predstavlja ozbiljnu pretnju.

Procenjuje se da je u svetu, tokom 2009, ostalo bez posla oko 50 miliona lica. Nikome radno mesto nije unapred garantovano. Strah od mogućeg gubitka radnog mesta, izazvan ekonomskom i finansijskom krizom, postao je gorući problem svakog zaposlenog širom sveta.

Ekonomska kriza posebno pogaña mlade ljude, osposobljene za radno angažovanje. Čini se da danas ništa nije neizvesnije od prvog

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


33

zaposlenja, pronalaženja željenog radnog mesta. I to u celom svetu, posebno u zemljama u razvoju i tranziciji, kakva je, na primer, Srbija.

Izlaz iz sadašnje svetske finansijske i ekonomske krize se traži kroz izgrañivanje jednog “odgovornijeg tržišta“, odnono sistema tržišnih odnosa koji bi bili ureñeni odgovarajućim državnim makroekonomskim merama, uz veće direktno angažovanje države u donošenju kapitalnih investicionih odluka, ali i u njihovoj realizaciji i kontroli izvršenja. U cilju zaustavljanja privredne recesije i oživljavanja privrede država nacionalizuje bankrotirane kompanije posrnule banake od nacionalnog interesa.

Vraćanje države na privrednu scenu je najnovija faza u razvoju svetske privrede. Posle bankrotstva i prestruktuiranja giganta američke automobilske industije, General Motora, tokom 2009, vlada SAD učestvuje sa 60% u vlasništvu te multinacionalne kompanije. Slične pojave se dešavaju i drugde. Time se, u osnovi, dovode u pitanje postulati ekonomskog neoliberalizma, kojem se pripisuje najveća odgovornost za nastalu ekonomsku krizu.

Novo idejno pulsiranje u tkivu svetske ekonomije čini se da najbolje opisuje meksički književnik Karlos Fuentes: “Od Regana tržište je proglašeno za svetinju, na račun države. Država je postala problem. Kada je to, posle osam godina vladavine Buša mlañeg, dovelo do krize, postalo je jasno da tržište bez zakona izrasta u zakon bez tržišta: kresanje taksa, rast vojnih troškova, zapuštanje infrastrukture, banke sa papirima a bez novca, opasni hipotekarni rulet…” (Karlos Fuentes, Obama razbija podelu na dobre i zle, intervju, www.politika.co.rs, 12. maj 2009.)

A jedan od danas najpoznatijih ekonomista u svetu - Amerikanac Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001, sada na čelu komisije eksperata (tzv. antikriznog biroa) za reformu meñnarodnog finansijskog sistema Ujedinjenih nacija - pored ostalog, kaže: “Pokazalo se da je doktrina ‘tržište je najbolji regulator‘ - lažna. Svi su hteli minimum državnog regulisana i napravili su štetu od koje je stradao čitav svet. Regulisanje je vrlo važno jer se oražava na celu globalnu ekonomiju.

Nisam optimista da ćemo nešto izmeniti. Zašto? Zato što postoje interesni krugovi koji su insistirali na deregulaciji i na tome zaradili veliki novac koji su potom ulagali u političke procese. Oni možda nisu tako dobro investirali u obrt i nekretnine, ali su dobro uložili u politiku i dobili ne samo mere protiv regulisanja već i ogromnu pomoć bankama u krizi. Sada pokušavaju da taj kapital iskoriste i spreče regulisanje. A ne treba zaboraviti da su ključne ekonomske kategorije u SAD stvarane uz pomoć države - internet, medicina i mnoge druge. One se posle obraćaju privatnim

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


34

finasijerima, ali katalizator je država. U perspektivi se mora rešiti pitanje kako naći balans izmeu tržišta i države, i mislim da diskusije o tome ipak idu u pozitivnom pravcu.“ (Džozef Stiglic, Najgore je prošlo, ali svetska ekonomija ostaje I dalje slaba, intervju, www.politika.co.rs, 6. jul 2009.)

2. ŠTA GENERIŠE EKONOMSKE PROBLEME? U središtu faktora koji primarno generišu ekonomske probleme

nalazi se nesklad izmeñu neograničenih želja i potreba (Unlimited Wants and Needs) ljudi za raznovrsnim dobrima i uslugama (robama), s jedne, i ograničenih dobara i usluga (Limited Goods and Services) za zadovoljavanje takvih želja i potreba, uključujući i ograničene ekonomske resurse (Limited Economic Resources) za proizvodnju tih dobara i usluga (zemlja, rad, kapital, predzetnička sposobnost), s druge strane.

2.1. Neograničene želje i potrebe ljudi Ljudske želje i potrebe za robama (dobrima i uslugama) su

neograničene. One se neprestano povećavaju sa društvenim, privrednim, tehničkim

i tehnološkim razvojem. Sada je, na primer, mobilni telefon preka potreba mnogima, a pre 25 i više godina takva vrsta potrebe skoro da nije ni postojala.

Potrebe za dobrima i uslugama povećavaju se i zbog ekspanzivnog povećanja broja stanovnika u svetu. Svetsko stanovništvo poraslo je sa 1 milijarde u 1800 na 6,5 milijardi u 2006.

Pritisak stanovništva, odnosno potrošača, na raspoloživa dobra i usluge neprestano se povećava. Procenjuje se da se svetsko stanovništvo svakog dana poveća za 201.331 stanovnika, odnosno svake sekunde za oko 2,3 osobe ili za oko 74 miliona stanovnika godišnje. (Regional Polulation from 1750 to 2050, www.geohive.com, a prema World Population Prospects, United Nations, New York; i The Factbook, World, 14 June, 2005, www.cia.gov.)

Predviña se da će 2050 na našoj planeti živeti 8,9 milijardi stanovnika. 2.2. Ograničenost resursa Resursi (Resources) - faktori ili sredstva za proizvodnju (Factors or

Means of Production) su prorodni resursi (Natural Resources), resursi rada

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


35

(Labor Resources), resursi kapitala (Capital Resources) i preduzetnička sposobnost (Entrepreneurial Ability). Raspoloživost tih resursa determiniše nivo tekuće proizvodnje, odnosno nivo domaćeg bruto proizvoda u okviru kojeg se kreće potrošnja datog društva.

Oskudnost, ograničenost, retkost (Scarcity) svakog faktora proizvodnje, odnosno resursa, uključujući i raspoloživost roba (dobara i usluga), opšta je karakteristika ekonomskog stanja stvari u vremenu u kojem živimo. Oskudnost, a ne izobilje, pratilo je dosadašnji civilizacijski razvoj čoveka i društva. Takav trend nastaviće se u budućem razvoju.

Kad bi svih vrsta resurasa, dobara i usluga bilo u izobilju, kad njihova retkost ne bi postojala, ljudi bi imali sve što im treba, mogli bi da zadovoljavaju sve svoje potrebe. Tada ekonomski problemi kao takvi ne bi ni postojali. Tada ne bi bilo potrebe ni za ekonomijom kao naukom.

2.2.1. Prirodni resursi Prirodni resursi su sve stvari koje pruža sama priroda (“poklon

prirode”), koje se mogu koristiti u proizvodnji. Oni su ograničeni (Finite). Zemlja (Land), u najširem smislu, predstavlja prirodni resurs

proizvodnje. U ekonomskoj aktivnosti koristi se na različite načine (proizvodnja žitarica, voća i povrća, uzgoj stoke, eksploatacija minerala, lokacija za izgradnju grañevinskih objekata, za transport, za odmor i rekreaciju, i dr.).

Obradivo zemljište (Arable Land) predstavlja svega 10,58% kopnene površine Zemlje (148,94 miliona Km2) ili 15.66 miliona Km2.

Pod stalnim usevima (Permanent Crops) nalazi se samo 1% kopnene površine Zemlje ili 1,49 miliona Km2.

Najpoželjnije lokacije zemljišta su veoma skupe i oskudne (na, primer, prostor oko raskrsnice Pete avenije i 57 ulice na Menhetenu, Ginza u Tokiju, Ipanema u Rio de Žaneiru, Terazije u Beogradu, itd).

Evidentan problem je i površina obradivog zemljišta. Republika Srpska raspolaže sa 0,87 ha obradivog zemljišta po jednom stanovniku. Srbija raspolaže sa 0,56 ha obradivog zemljišta po jednom stanovniku.

Rezerve neobnovljivih izvora energije (nafta, ugalj, gas i dr.) svakim danom su sve manje. Pri sadašnjoj godišnjoj potrošnji nafte u svetu, oko 30 milijardi barela, raspoložive rezerve nafte plus neotkriveni izvori nafte (Reserves & Resources) iscrpli bi se u narednih 56 godina. Energija koja se godišnje proizvede u svetu nije u stanju da zadovolji potrebe za energijom koje neprestano eksponencionalno rastu.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


36

Raspoložive globalne geološke rezerve bakra, gvožña, olova, cinka, uglja, nafte i svih drugih metala i nemetala, neophodne privrednom razvoju, ograničene su, sa opštom tendencijom sistematskog smanjivanja, s obzirom da su po svom karakteru neobnovljive (Non - renewable).

Pri sadašnjem nivou eksploatacije rezerve gvožña iscrpšće se kroz 77 godina, bakra kroz 22 godine, olova kroz 10 godina itd. Oskudica primarnih metala (ruda) mogla bi da bude jedan od glavnih ekonomskih problema u budućnosti sveta.

Pitka voda je veoma oskudan resurs. Od ukupne količine vode na Zemlji 97,6% je slana, a 2,4% slatka voda. Najveći deo slatkih voda je zaleñeno u polarnim oblastima i lednicima. Raspoloživa slatka voda (pitka voda) čini samo 0,009% svih voda na Zemlji. Već sada se preko 1,2 miliona stanovnika na svetu suočava sa oskudicom vode za piće. (Verka Jovanović, Globalna geografija, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002., 46.)

Zbog nedovoljne proizvodnje hrane u svetu i njene nedekvatne distribucije, milioni ljudi, posebno u Africi i Aziji, umiru od gladi. Svakih 3,6 sekundi u svetu umre od gladi jedno ljudsko biće, odnosno 24.000 dnevno (blizu 9 miliona godišnje), od kojih najviše deca.

Glad u svetu bi se mogla iskoreniti samo povećenjem proizvodnje žita i hrane u celini istom ili većom brzinom od one kojom se povećava broj stanovnika. Meñutim, tražnja za žitom i hranom će još dugo znatno premašivati ponudu tih dobara, što će neprestano uticati na povećanje cene žita i drugih životnih namirnica.

Ne oskudeva se samo u hrani, nego i u mnogim drugim dobrima i uslugama (stanovi, odeća, obuća, lekovi, zdravstvene usluge, filmovi, pozorišne i filmske predstave, kulturne manifestacije, i drugo).

U svetu je veliki broj beskućnika, bezemljaša, besposličara (prosjaka, homlesa, klošara), sa tendencijom povećavanja.

Raznovrsne želje i potrebe ljudi je moguće zadovoljavati samo srazmernim povećavanjem potrebnih količina dobara i usluga. Meñutim, raspoloživi resursi, odnosno faktori proizvodnje neophodni za proizvodnju potrebnih i željenih količina dobara i usluga su ograničeni.

2.2.2. Resursi rada Rad (Labor) je ljudski faktor proizvodnje. Radom se u tržišnoj

ekonomiji obično smatra svaki posao koji se plaća. Lica sposobna za rad

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


37

predstavljaju radnu snagu (Labor Force). Farmeri, fabrički radnici, kancelarijski službenici i dr. predstavljaju deo radne snage.

Svi ljudi nisu fizički i psihički sposobni za obavljanje poslova koji treba da se obave. Neke vrste radova su veoma retke i skupe (hirurzi, advokati, menadžeri i dr.). Svaki rad je oskudan onoliko koliko za njega treba da se plati.

Resursi rada determinišu proizvodnu sposobnost svakog društva. Resurse rada čini aktivno stanovništvo datog društva, odnosno

raspoliživa radna snaga, sa svojim znanjima, radnim i kreativnim sposobnostima (Skills), koja se koristi u procesu stvaranja dobara i usluga ili koja može da se usmeri u proizvodnju odnosno u preduzeća koja organizuju proizvodnju. Bez radne snage, bez čovekove radne delotvornosti nije moguća nikakva proizvodnja niti ekonomski napredak, rast i razvoj.

Veće učešće aktivnog u ukupnom stanovništvu pokazatelj je i većih radnih potencijala datog društva, i obrnuto. Niže učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu pokazatelj je veće produktivne sposobnosti datog društva.

Tako, na primer, učešće poljoprivrdnog u ukupnom stanovništvu SAD je 2%, a one su najveći proizvoñač poljoprivrednih proizvoda na svetu. Više učešće gradskog u ukupnom stanovništvu pokazatelj je veće produktivne sposobnosti datog društva.

Opšta pismenost stanovništva je jedan od uslova ekonomskog rasta i razvoja. Odnosno, nepismenost stanovništva je jedan od limitirajućih faktora ekonomskog napretka, rasta i razvoja.

Proizvodna sposobnost datog društva zavisi ne samo od raspoložive radne snage kao takve, nego pre svega od nivoa njenog obrazovanja i kvalifikacione strukture. U Srbiji, na primer, svega 7% stanovništva ima fakultetsko obrazovanje, a u Evropskoj uniji oko 30%.

Bolja kvalifikaciona struktura zaposlenih, njihova sposobnost da prate i podstiču tehničko - tehnološki razvoj, da primenjuju najnovija naučna i informaciona dostignuća, da kreiraju nova tehnološka, proizvodna i dizajnerska rešenja, da kvalitetnim dobrima i proizvodima osvajaju tržišne prostore, preduslov je svakog privrednog napretka i povećanja blagostanja datog društva.

Ulaganje kapitala u resurse rada u cilju podizanja na što je moguće viši nivo produktivnih sposobnosti raspoložive radne snage je najisplativija dugoročna investicija, najpresudniji faktor ekonomskog napretka i blagostanja svakog društva.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


38

2.2.3. Resursi kapitala Kapital (Capital) predstavlja sredstva za proizvodnju stvorena

ljudskim radom. Resurse kapitala čine: 1) sredstva rada, kao što su alati, mašine, zgrade,

fabričke hale, instalisani proizvodni kapaciteti, oprema, prava industrijske svojine (patenti, licence); 2) predmeti rada, kao što su sirovine, energija, reprodukcioni materijali, poslovne zalihe i slično; i 3) novčana sredstva, kao što su štednja, akumulacija, inostrana sredstva i dr.

Sredstva rada, predmeti rada i novčana sredstva, kao oblici kapitala, služe u procesu proizvodnje za proizvodnju odgovarajućih dobara i usluga. U širem kontekstu, i zemlja se smatra kapitalom, kao sredstvo ili predmet rada.

Resursi kapitala se u ekonomskoj teoriji nazivaju i proizvodni fondovi (osnovni i obrtni).

Količina svakog oblika kapitala je ograničena. Resursi kapitala koncentrisani kako u sektoru privrede (industrija,

poljoprivreda, trgovina i dr.), tako i u sektoru neprivrede (zdravstvo, obrazovanje, kultura i dr. ).

Resursima kapitala raspolažu pojedinci, domaćinstava (porodice), preduzeća i država.

Tehnički progres je najdinamičniji faktor ekonomskog rasta i razvoja. Izražava se u stalnom usavršavanju i podizanju proizvodne delotvornosti sredstava rada, predmeta rada i energije.

Primena najsavremenijih tehničko - tehnoloških rešenja u procesu proizvodnje najveća je garancija uspešnog ekonomskog rasta i razvoja datog društva.

2.2.4. Preduzetnička sposobnost Preduzetnička ili menadžersla sposobnost (Entrepreneurial Ability) je

izuzetno značajan faktor proizvodnje, posebno u savremenim uslovima sve izraženije tržišne konkurencije i primene sve složenijih tehnoloških procesa u proizvodnji i reprodukciji.

Menadžer rukovodi preduzećem ili delom preduzeća. Zahvaljujući svojim posebnim sposobnostima menadžeri su u stanju

da u proizvodnom i poslovnom smislu kombinuju faktore proizvodnje (zemlju, rad i kapital) u cilju kreiranja uslova za ostvarivanje profita i novčanih prihoda po tom osnovu.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


39

Od kvaliteta odluka koje menadžeri donose o proizvodnji dobara i usluga i njihovoj realizaciji na tržištu najčešće presudno zavisi ostvareni poslovni rezultat.

U tom smislu menadžeri predstavljaju i poseban proizvodni resurs, odnosno faktor proizvodnje u svakom savremenom društvu. Taj resurs j, takoñe, ograničen. Svako preduzeće i svaka država želi da raspolaže sa što više dobrih i sposobnih menadžera. Meñutim, njih nema dovoljno.

2.3. Endogeni i egzogeni faktori Ekonomske probleme generišu i brojni drugi faktori, endogene i

egzogene prirode, zavisno od vremena i prostora, koje je skoro nemoguće u celosti specificirati.

U endogene faktore spadaju, na primer, neadekvatne institucije privrednog sistema (svojinski odnosi, oblik povezivanja ekonomskih subjekata, odnos izmeñu tržišta i plana, uloga države), neadekvatne mere ekonomske politike (u oblasti cena, deviznog kursa, robnog režima i dr.), uticaj političkog faktora na privredni život, neusklañeni odnosi izmeñu pojedinih segmenata privredne strukture (primarne proizvodnje, prerañivačkog sektora, sektora usluga) i dr.

Nefikasan privredni, pravni i politički sistem date zemlje snažno generiše dodatne ekonomske probleme u njoj. Za uspešan endogeni razvoj potrebno je definisati položaj nacionalne ekonomije u odnosu na okruženje sa predstavljanjem slabosti i prednosti i sa postavljanjem ciljeva koje želimo dostići i kreiranje jernica koje će nas dovesti na postavljeni cilj.

U egzogene faktore spadaju, na primer, uticaj ekonomske krize u svetu na nacionalnu ekonomiju pojedinačnog društva (finansijski i cenovni udari sa svetskih tržišta, naftni šok, i sl.), sankcije meñunarodne zajednice prema nekoj zemlji, oružana agresija, elementarne nepogode (zemljotresi, vulkani, poplave, požari) i dr.

Desetogodišnje ekonomske sankcije meñunarodne zajednice prema SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), uvedene krajem maja 1992, nanele su direktnu materijalnu štetu (gubitak društvenog bruto proizvoda) od preko US$ 100 milijardi.

Indirektni gubici su praktično neprocenjivi. Došlo je do potpunog zastarevanja tehnološke osnove privrede. Izgubljen je privredni dah i tempo privrednog razvoja, koji je možda teže uhvatiti nego obezbediti potrebne strane i domaće investicije za razvoj.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


40

Najširi slojevi naroda veoma su osiromašili. Njihov životni standard pao je sa oko 3.500 na ispod 1.000 US$ per kapita.

Primena sankcija bila je krajnje neselektivna i gruba. Najveća žrtva ekonomskih i drugih sankcija bili su oni slojevi društva i pojedinačni grañani koji nisu bili odgovorni, a ne oni koji su najdirektnije odgovorni za nastajanje razloga zbog kojih su meñunarodne sankcije uvedene.

Sankcijama su posebno bila pogoñena bolesna, ostarela i maloletna lica. U SRJ je zbog nedostatka potrebnih lekova i pogoršanih opštih zdravstvenih uslova više lica umrlo (meñu njima i mnogo dece) nego što ih je poginulo tokom četvorogodišnjeg rata u BiH (1992. - 1995).

S druge strane, sankcije su stvorile društveni ambijent u kojem su uski krugovi vladajuće nomenklature mogli bezgranično da se bogate, u kojem je počela da se stvara i da ekonomski jača mafija, kao i da se uspostavljaju posebne političke sprege izmeñu njih, a sve pod izgovorom “odbrane nacionalnih interesa”, organizovane “borbe protiv ničim izazvanih i nepravedno nametnuitih sankcija” i dr.

Vladajuća nomenklatura i mafija nisu ni u čemu oskudevali tokom dejstva sankcija prema našoj zemlji. Uspeli su da razrade jedan efikasan mehanizam kršenja meñunarodnih sankcija, koji im je omogućavao da, pored ostalog, nekažnjeno uvoze energente i druge retke i profitabilne robe, da tajno iznose finansijska sredstva, i dr.

Sankcije su formalno ukinute nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, 1995, ali je tzv. spoljni zid sankcija ostao na snazi sve do 2001, a i kasnije (komplikovana procedura dobijanja viza i dr.)

Direktne materijane štete prouzrokovane NATO bombardovanjem SR Jugoslavie procenjene su na oko 100 milijardi US$. Sankcije meñunarodne zajednice i NATO bombardovanje praktično su razorili privredu SRJ, ogromnu nezaposlenost, strmoglavi pad životnog standarda, galopirajuća inflacija i dr.

Indirektni gubici koje su izazvale sankcije i bombardovanje mnogo su veći (gubitak tempa u razvoju, tehnološko zaostajanje, odliv mozgova, psihološke traume i dr.).

Meñunarodne ekonomske i druge sankcije prema našoj zemlji, uključujući i posledice NATO bombardovanja, sa svoje strane su odlučujuće doprineli širenju opštenarodnog bunta i demokratskim političkim promenama od 5. oktobra 2000.

Pozicija Bosne i Hercegovine na meñunarodnoj sceni, zahvaljujući ratnim dejstvima pomerena je za nekoliko decenija unazad. U prilog takve tvrdnje govori činjenica da je današnji bruto-društveni proizvod (GDP) per

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


41

capito u visini od oko 60% predratnog perioda. Prema poslednjoj listi konkurentnosti privrede, kreirane od strane Svetskog ekonomskog foruma za 2007.god. Bosna i Hercegovina je smeštena na 106 mesto od 131 posmatrane države. Grañanski rat voñen na prostru Bosne i Hercegovine izmeñu 1992.god. i 1995 god. udaljio je bosanskohercegovačku privredu sa inostranog tržišta. Veliki broj domaćih kapaciteta izgrañen je prvenstveno da podmiri potrebe tržišnog prostora bivših jugoslovenskih republika, dans samostalnih i nezavisnih država. Utvrditi izgubljenu egzaktnu vrednost veoma je teško. Ekonomski stručnjaci sa ovog prostora smatraju da je izgubljena jedna trećina vrednosti desetogodišnjeg bruto-društvenog proizvoda Bosne i Hercegovine. Bruto-društveni proizvod Bosne i Hercegovine u 1991.god. bio je na nivou 15 mlrd.$. Na osnovu ovih podataka može se govoriti o ratnoj šteti u iznosu od oko 50 mlrd.$. Posledice izgubljene dobiti danas se reflektuju u visokoj stopi nezaposlenosti usled nedostatka novih radnih mesta i dobrim delom zatvorenih ili nedovoljno iskorištenih postojećih privrednih kapaciteta, niskog životnog standarda, nedostatka kvalitetnog obrazovnom procesu, niske stope produktivnosti, itd. (Ilija Džombić, Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka, 2008., 61-63).

3. REŠAVANJE EKONOMSKIH PROBLEMA Odgovori na brojne ekonomske probleme koje sobom nosi

svakodnevni život i savremeni tehničko-tehnološki razvoj nisu unapred dati, do njih se stalno i iznova mora da dolazi. U tome posebno mesto i ulogu ima ekonomska misao i čitav splet ekonomskih naučnih disciplina koje istražuju raznovrsne materijalne i društvene pretpostavke neophodne za rešavanje ekonomskih problema.

3.1. Značaj ekonomske misli Ekonomska misao predstavlja, više ili manje, zaokružen teorijski

pogled na odreñenu ekonomsku situaciju, na neki konkretan ekonomski slučaj, na neko otvoreno ekonomsko pitanje ili na neki akutni ekonomski problem koji treba rešiti.

Ekonomska misao stara je koliko i društvo. Nastajala je i oblikovala se zajedno sa njegovim privrednim razvojem. S jedne strane, ekonomska misao bila je izraz i odraz dostignutog nivoa produkcionih sposobnosti datog društva, na svakoj tački njegovog istorijskog razvoja. S druge strane,

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


42

ekonomska misao je povratno vršila odgovarajući uticaj na privredni i ukupni razvoj društva.

Nerazvijene oblike privredne organizacije društva, kao što su, na primer, bila društva starog Istoka, antička ili srednjovekovna društva, pratila je i nerazvijena ekonomska misao.

Tek sa usponom tržišta, sa razvojem tržišnih oblika privreñivanja i širenjem tržišnih veza izmeñu privrednih subjekata, praktično, sa stupanjem na svetsku scenu kapitalističkog načina proizvodnje, ekonomska misao počinje da se snažnije afirmiše, da dobija na svom značaju i uticaju.

Tržište kao takvo, ali i čitav kompleks odnosa u neposrednoj vezi sa njegovim funkcioisanjem (dimenzije državne intervencije u privredi, oblici državne regulacije privrednog života i dr.) nalaze se u fokusu savremene ekonomske misli.

U savremenim uslovima privreñivanja ekonomska misao predstavlja jedan od bitnih faktora ne samo privrednog nego i ukupnog društvenog razvoja. Ekonomska misao nudi biznismenima, menadžerima i nosiocima makroekonomske politike repertoar mogućih opcija za rešavanje raznovrsnih konkretnih privrednih problema, na svim nivoima privredne organizacije društva, sa kojima se oni svakodnevno suočavaju u svojim aktivnostima.

Zato je ekonomska misao od značaja za svakog pojedinačnog privrednog subjekta, za svaku pojedinačnu nacionalnu ekonomiju, kao i za čitavu svetsku ekonomiju.

Dometi ekonomske misli dopiru i do svakog pojedinca, tiču se, u većoj ili manjoj meri, njegovog ekonomskog i socijalnog položaja u datom društvu.

U tom smislu, uticaj ekonomske misli na društveno - ekonomski razvoj može se, na izvestan način, po svojoj kreativnosti, uporeñivati sa uticajem izuma na tehničko-tehnološki progres.

3.2. Vodeći ekonomski mislioci Razvoju ekonomske misli i ekonomske nauke uopšte dali su svoj

doprinos brojni ekonomiski teoretičari od najstarijih društava do današnjih dana.

Prvi pisani tragovi ekonomske misli datiraju iz antičkog doba, još od 4.500 pre naše ere, u dokumentima, zakonima i drugim spisima Vavilona, starog Egipta, Asirije, Rima, Stare Grčke, Indije i Kine.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


43

Kineski mislilac Mencije (Meng Ce, 378 – 289 god. pre n.e), sledbenik Konfučija (Kung Fu Cu), bavio se i ekonomskim problemima. Interesovao se za probleme društva, podele rada i odnose zasnovane na prevazi “visokorodnih ljudi“ nad prostim narodom. Večnom istinom smatrao je podelu ljudi na one koji se bave umnim i one koji se bave fizičkim radom. Uslovom napretka smatrao je humano upravljanje državom, niže poreze, razvoj prosvete i trgovine. Kritikovao je despotski način upravljanja, koji ne obezbeñuje narodu sredstva za opstanak i podstiče ustanke. Ušao je u istoriju Kine kao tvorac agrarnog sistema Cin-tjan, tzv. Kvadratnih i kružnih polja. (Mionir Jakšić, Aleksandra Praščević, Istorija Ekonomije, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007., 1).

Ksenofon (430 – 354 god. pre n.e), grčki filozof i ekonomista, učenik Sokratov i izrazit predstavnik njegove prirodne filozofije. Glavne ekonomske ideje izložio u delu Ekonomikos. Zastupao je naturalnu privredu. Svako domaćinstvo treba da proizvodi sve što mu je potrebno, a trgovinu i novčanu razmenu svesti na najmanju meru. (Mionir Jakšić, Aleksandra Praščević, Istorija Ekonomije, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007., 2).

Platon (427 – 347 god. pre n.e) veliki grčki filozof-idealista, učenik Sokratov, a učitelj Aristotelov. Njegove filozofske koncepcije protkane su u mnogim ekonomskim mislima. Jedna od njih je misao o podeli rada: radnici treba da rade, vojnici da čuvaju društvo, a vladari da vladaju u idealnoj državi na čijem čelu bi bili vladari-filozofi. Protivnik je trgovine i bogatstva i , kao i Ksenofon, pristalica naturalne privrede, a u odnosu na više staleže protivnik je i privatne svojine. Smatra da su bogatstvo i vrlina nespojivi. (Mionir Jakšić, Aleksandra Praščević, Istorija Ekonomije, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007., 2).

Grčki filozof Aristotel (384 - 322 pre n.e) je prvi uočio “dvostruku upotrebu svakog dobra”, da izmeñu same upotrebe nekog dobra, kao jednog njegovog svojstva, i razmene dobra, kao drugog njegovog svojstva, postoji razlika, te da dobra koja se razmenjuju moraju u izvesnom smislu biti jednaka.

Predstavnik ekonomske misli poznog srednjeg veka, Toma Akvinski (Thomas Aquinas, 1225 - 1274), podelu rada je smatrao prirodnom pojavom, a sticanje bogatstva rezultatom ljudske delatnosti, kao i pravo privatne svojine. Teorija “pravedne cene” (justum praecium) robe, to jest cene koja odgovara utrošku rada za njenu proizvodnju, zauzima centralno mesto u njegovom kanonskom učenju.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


44

Florentinski mislilac, Makijaveli Nikolo (Machiavelli Nikolo, 1469 - 1527), ideolog italijanske trgovačko - manufakturne buržoazije, u svom ogromnom stvaralačkom opusu, pored ostalog, isticao je da je interes pokretačka sila istorije, da je sticanje i čuvanje privatne svojine najmoćnijni od svih čovekovih interesa (“ljudi će pre zaboraviti očevu smrt nego gubitak imovine... ljudi više cene bogatstvo nego poštovanje”), da vladar treba da upravlja u ime državnog apsolutizma bez obzira na to da li će cilj postići zakonom ili silom, jer, kako je Makijaveli govorio, “cilj opravdava sredstvo”. Makijaveli je bio strogi kritičar feudalne klase i crkve, koje je smatrao preprekama stvaranju dolazeće grañanske monarhije.

Po mišljenju predstavnika merkantilističke teorije (merkantilisti) - Italijan Antonio Sera (Antonio Serra, XVI - XVII vek), Englez Tomas Man (Thomas Mun, 1571 - 1641) i Francuz Antoan Monkretijen (Antoine Monchretien, 1575 - 1623) i drugi - glavni cilj privredne aktivnosti i državne politike je uvećanje bogatstva, pod kojim se podrazumeva akumuliranje zlata, srebra i drugih plemenitih metla, koje se može sticati i uvećavati, pre svega, kroz spoljnotrgovinski promet, a ne kroz njihov promet unutar nacionalne zajednice. Naime, promet zlata i srebra unutar nacionalne zajednice samo je značio njihovo dislociranje sa jednog mesta na drugo, ali ne i uvećanje bogatstva. Zato su spoljnu trgovinu smatrali strategijskom privrednom aktivnošću.

U Francuskoj se, u XVIII veku, kao reakcija na do tada vladajuću merkantilističku teoriju i praksu, koje su negativno uticale na razvoj francuske poljoprivrede, razvila fiziokratska ekonomska teorija.

Najistaknutiji zastupnici fiziokratske ekonomske teorije (fiziokrati) - Kene (Francois Quesnay, 1694 - 1774) i Tirgo (Anne Robert Jaques Tirgo, 1727 - 1781) - zastupali su stanovište da se društvo i privreda mogu uspešno razvijati samo ako su društveni poredak i zakoni u skladu sa prirodnim poretkom i zakonima (“prirodnim” i “moralnim”), koji su nepromenljivi, nepobitni i najbolji, te da svaki oblik uplitanja države u privredni život donosi samo štetu.

Najupečatljiviji doprinos obogaćivanju ekonomske misli i razvoju ekonomske nauke u poslednja dva veka dali su Adam Smit, David Rikardo, Karl Marks i Džom Mejnard Kejns, veliki zapadni mislioci.

3.2.1. Adam Smit Adam Smit (Adam Smith, 1723 - 1790), engleski ekonomista, autor

čuvenog dela Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, u svetu poznato

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


45

pod nazivom Bogatstvo naroda (Wealth of Nations), u kojem je po prvi put u ekonomskoj nauci izloženo jedno celovito i konzistentno shvatanje funkcionisanja privrede i privrednog razvoja. Za Adama Smita se vezuje i nastanak ekonomske nauke kao zasebne ekonomske discipline.

Smit je bio pobornik ekonomske slobode u privreñivanju, zalagao se za prepuštanje privrednog života njegovim “prirodnim”, imanentnim zakonitostima, za što puniju slobodnu konkurenciju i privatnu inicijativu, bez ikakvog mešanja države u privredni život, koja treba da je izvan privrede, da bude samo čuvar reda unutra i da se brine o bezbednosti zemlje spolja. Smatrao je da bi država trebalo da izvodi samo one radove koji su društveno neophodni, koji nisu rentabilni za individualne kapitaliste (drumovi, luke i sl.).

Pod bogatstvom je podrazumevao godišnji proizvod dobara i usluga po stanovniku, a njegova veličina i porast zavise od znanja i srazmere izmeñu broja proizvodnih i broja neproizvodnih stanovnika. Kapital se povećava štednjom iz dohodaka (profita i rente) i ulaganjem tih ušteda u proizvodne delatnosti, uz očekivanje da će se to ulaganje vratiti uvećano, sa dobitkom, te da pojedinca ka tom cilju vodi jedna “nevidljiva ruka” (“Invisible Hand”).

3.2.2. David Rikardo David Rikardo (David Ricardo, 1772 - 1823), engleski ekonomista,

autor poznatog dela Načela političke ekonomije i oporezivanja, u kojem je definisao zakon raspodele društvenog proizvoda izmeñu tri društvene klase - vlasnika zemlje, vlasnika kapitala i radnika. U raspodeli je video ključ ne samo za objašnjavanje anatomije i fiziologije kapitalističkog društva nego i za utvrñivanje zakona njegove privredne dinamike, uslova i perspektive porasta društvenog bogatstva. To delo se po svom značaju izjednačava sa pomenutim delom A. Smita.

Prema Rikardu ključni faktori koji odreñuju porast društvenog bogatstva su porast kapitala i znanja. Najvažniji izvor kapitala je profit, koji povećava mogućnosti i pobude akumulacije kapitala, a time dovodi i do povećanja bogatstva.

3.2.3. Karl Marks Karl Marks (Karl Marx, 1818 - 1883), nemački ekonomista, u svojim

brojnim delima, posebno u trotomnom delu Kapital, Grundrisse (Osnovi

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


46

političke ekonomije), Prilog kritike političke ekonomije i dr., izložio je sveobuhvatnu kritiku kapitalističkog načina proizvodnje, nastojeći, kako sam kaže u predgovoru prvog toma “Kapitala”, da “razotkrije zakone ekonomskog razvitka modernog društva”.

Marks je smatrao da se osnovna protivurečnost kapitalističkog društva izražava u otuñenosti rada od kapitala, u monopolu kapitalista (kapitalističke klase) nad sredstvima za proizvodnju (kapitalom) stvorenim radom radnika (radničke klase), u eksploataciji radničke klase od strane kapitalističke klase, u vladavini kapitala nad radom i kapitalista nad radnicima, u društveno obespravljenom položaju radnika i radničke klase primorane da svoju radnu snagu, kao robu, prodaje na tržištu, da je sukob izmeñu rada i kapitala “klasni sukob”, koji se jedino može da reši - revolucijom, nasiljem, “diktaturom proletarijata”, istovremenom pobedom socijalizma u svim ili u većini kapitalističkih zemalja.

Višak vrednosti (Surplus Value) predstavlja ugaoni kamen Marksove ekonomske analize. Prema Marksu, struktura vrednosti svake robe (W) satoji se od troškova kapitala (C), najamnina radnika (V) i viška vednosti (M):

W = C + V + M

Najamnina i višak vrednosti (V + M) su, po Marksu, izraz tekućeg,

novododatog rada radnika. Samo živi rad radnika ima sposobnost da stvara novu vrednost, odnosno vrednost veću od najamnine koju je kapitalist platio radniku za njegovo angažovanje. Takvu sposobnost ne poseduje kapital odnosno opredmećeni, minuli, prošli rad, koji u procesu proizvodnje ne može da stvori višu vrednost od svoje sopstvene. Monopol nad kapitalom omogućava kapitalisti da prisvaja višak vrednosti koji su radnici stvorili svojim tekućim radom, u čemu se, prema Marksu, izražava i suština kapitalističkog načina eksploatacije.

Stopa eksploatacije (Exploitation Rate) ili stopa viška vrednosti (Rate of Surplus Value), odnosno m’, izražava se kroz odnos izmeñu viška vrednosti i najamnine radnika (promenljivog kapitala), odnosno algebarski izraženo:

M m’ = ----- V

Težnja kapitaliste da neprestano povećava svoj profit na račun nižih najamnina radnika objektivno dovodi do smanjena obima potrošnje

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


47

najamnih radnika i njihovih porodica, ali i do smanjena ukupne tražnje, do hiperprodukcije i gomilanja zaliha potrošne robe koju nema ko da kupi (“rafovi prodavnica puni robom, a narod nema para”), što je jedna od karakteristika sadašnje sverske ekonomske recesije i finansijske krize.

Dve decenije posle pada Berlinskog zida i sa njime socijalizma kao sistema, Marksovi naučni radovi dobijaju na aktuelnosti. Negova ekonomska analiza tiče se isključivo kapitalističkog načina proizvodnje, i jedan od vodećih zapadnih (buržoaskih) ekonomista i filosofa. On je predviñao da će socijalistička (proleterska) revolucija najpre da pobedi u industrijski najrazvijenijim zapadno - evropskim kapitalističkim zemljama, u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj.... Desilo se obrnuto.

Prva socijalistička revolucija je izvedena (oktobra 1917) u Rusiji, u to vreme jednoj od industijski najzaostalijih zemalja. Slične socijalističke revolucije desile su, suprotno Marksovim predviñanjima, i u nekim drugim industrijski nerazvijenim sredinama na istoku i jugoistoku Evrope (Jugoslavija i dr.), kao i u Kini (1949), koja je bila još zaostalija i od Rusije. .

Do kraha socijalizma kao sistema došlo je zato to se pojavio tamo gde nije trebalo. Zato je krah socijalizma pogrešno vezivati za Marksvo ime. Njega, kako je sam isticao, nije interesovala “prčvarnica budućnosti”. On je čak i javno saopštavao da “nije marksista”, ograñujući se od samozvanih “marksista - dogmatičara”, koji su, još za njegovog života, na pogrešan način interpretirali rezultate njegovih naučnih istraživanja.

3.2.4. Džon Majnard Kejns Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes, 1883 - 1946), engleski

ekonomista, svojim delom Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (1936), presudno je uticao na čitav vladajući koncept ekonomske teorije i privredne prakse, posle Velike svetske ekonomske krize 1929 - 1933. Sve do tada doktrina liberalizma bila je vladajući način mišljenja u svim kapitalističkim zemljama, iako se prva relativno ozbiljna ekonomska kriza pojavila još 1825.

Na osnovu teorijskih postavki Kejnsa, koje su značile intervenciju države u privredni život, kapitalistički svet je uspeo da izañe iz duboke ekonomske krize u koju je bio upao, kao i da otvori perspektivu svog daljeg uspešnog razvoja. Kejns je tako postao ekonomski teoretičar državnog intervencionizma.

Jezgro Kejnsove ekonomske analize bilo je izučavanje snaga koje odreñuju promene u obimu proizvodnje (nacionalnog proizvoda odnosno nacionalnog dohotka) i zaposlenosti.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


48

Analizirajući stvarnost kapitalističkog sveta Kejns je utvrdio da je postavka klasične (liberalističke) doktrine o spontanoj globalnoj ravnoteži ponude i tražnje, izražena Sejovim zakonom tržšta (“ponuda stvara tražnju”), pogrešna, da ona ne predstavlja opšte pravilo, već samo poseban slučaj, koji se može desiti samo pod pretpostavkom da se svi stečeni dohoci u celini troše, kroz ličnu ili investicionu potrošnju.

Po pravilu, u stvarnosti se ne troši sav realizovani nacionalni dohodak, bilo onaj deo koji prisvajaju radnici ili onaj koji prisvajaju vlasnici kapitala, pa se zato (zbog smanjene tražnje) jedan deo stvorenog društvenog proizvoda (ponude) ne može realizovati. Zbog toga će naredni ciklus proizvodnje otpočeti na nižem nivou od mogućeg ili već dostignutog. Polazeći od takve realnosti, Kejns ističe da “tražnja stvara ponudu”, a ne obrnuto, da “ponuda stvara tražnju”.

Zbog sužavanja obima proizvodnje u odnosu na raspoložive nosioce proizvodnje može doći ne samo do normalne nezaposlenosti - bilo voljne, kada ne postoji želja za radom ili frikcione, koja nastaje usled privremene neusklañenosti strukture raspoložive i strukture potrebne radne snage, nego i do nevoljne nezaposlenosti, to jest nezaposlenosti lica koja su voljna da rade ali se pri datoj tražnji ne mogu da zaposle u dužem vremenskom periodu.

Kejns je došao do zaključka da obim društvenog proizvoda (nacionalnog dohotka) zavisi od agregatne efektivne tražnje, koja je u savremenim uslovima redovno manja od agregatne potencijalne tražnje.

Prema Kejnsu, agregatna efektivna tražnja zavisi od (1) sklonosti ka potrošnji, (2) marginalne (granične) efikasnosti kapitala i (3) kamatne stope.

Sklonost ka potrošnji (Propensity to Consume) predstavlja odnos izmeñu dela nekog dohotka (najamnine, investicije i dr.) koji se utroši neposredno ili u kratkom roku po svom sticanju i ukupne veličine ostvarenog dohotka. Obrnuto, odnos izmeñu nekog nepotrošenog dela dohotka i ukupnog dohotka predstavlja sklonost ka štednji (Propensity to Save).

Marginalna efikasnost kapitala (Marginal Efficiency of Capital) predstavlja odnos izmeñu prinosa (profita) koji kapitalista očekuje od svojih investicija i veličine izdataka koje za te investicije ima.

Kamatna stopa predstavlja odnos izmeñu prinosa (prihoda) koji svome vlasniku donosi novčani kapital i samog tog kapitala. Kejns je utvrdio da kamatna stopa, pri ostalim neizmenjenim okolnostima, ima tendenciju formiranja iznad nivoa koji bi inače bio normalan (pre svega zbog rastuće sklonosti ka likvidnosti odnosno raspolaganju gotovim novcem).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


49

Zaključak Kejnsove analize je da država mora preuzeti funkciju regulisanja agregatne efektivne tražnje, utičući brojnim ekonomskim merama na njeno formiranje, kao što su: podsticanje svih vidova potrošnje, osim u slučaju pune zaposlenosti; destimulisanje štednje rentijerskog tipa; pravednija preraspodela nacionalnog dohotka, u korist slojeva sa najnižim prihodima; aktivna politika kamatne stope centralne banke; aktivna emisiona politika centralne banke; neposredno angažovanje državnih rashoda za različite oblike potrošnje, posebno investicione potrošnje.

Kejns je posebno preporučivao državno finansiranje javnih rashoda, jer država kad investira, ne mora da vodi računa o marginalnoj efikasnosti kapitala - dovoljno je da investira u objekte od javne koristi, pa čak i kad je ta korist sumnjiva.

Pre svega Kejnsu, ali i kenzijancima (Joan Robinson, Hansen, Pol Davidson, J. E. Mead, i dr.) pripada zasluga stvaranja osnovne makroekonomske aparature na kojoj se danas zasniva ekonomska politika gotovo svih savremenih zemalja.

3.3. Uloga ekonomske nauke Ekonomske naučne discipline tragaju za odgovorima na bazično

pitanje: kako i na koji način ograničene resurse i dobra dovesti u odgovarajuću funkcionalnu i strukturnu relaciju sa neograničenim i rastućim potrebama ljudi, kroz naučno objašnjenje suštine ekonomskih pojava i predlaganje odgovarajućih ekonomskih politika.

Zadatak ekonomske nauke je da glavnim akterima ekonomske scene (preduzećima, domaćinstvima i državi) nudi moguća teorijska objašnjenja i rešenja ekonomskih problema sa kojima se oni svakodnevno suočavaju, da sa svoje strane doprinese ostvarivanju bržeg i stabilnog ekonomskog razvoja i blagostanja ljudi.

Ekonomija svakog privrednog subjekta, svake države i sveta je veoma složen, komplikovan mehanizam, sastavljen od nepreglednog broja meñusobno povezanih, ali i nezavisnih segmenata, tako da usklañivanje njegovog funkcionisanja predstavlja otvoren teorijsko-metodološki problem.

Ponašanje privrednih subjekata (preduzeća, domaćinstava i države) nije uvek i do kraja predvidivo. Tako, na primer, kretanje cena akcija na Njujorškoj berzi uvek prati velika neizvesnost. One često padaju ili rastu suprotno predviñanjima, odnosno očekivanjima.

Slična situacija je i sa kretanjem cene bilo kog proizvoda na tržištu, lokalnom i svetskom. Cena nafte na svetskom tržištu često zavisi ne samo od

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


50

ponude i tražnje tog berzanskog produkta, nego i od uticaja političkog faktora, interesa i odnosa snaga u svetu.

U razvoju ekonomske nauke ostvaren je nesporan napredak. Stečena su i akumulirana brojna naučna znanja, moglo bi se reći i precizna, o ponašanju privrede u celini, preduzeća, domaćinstava i pojedinaca, o funkcionisanju pojedinih ekonomskih sistema, o načinu ispoljavanja neke ekonomske pojave (na primer, inflacije), i tome slično.

Meñutim, za mnoge ekonomske pojave još ne postoje zadovoljavajuća teorijska objašnjenja i odgovori. Takoñe, za mnoge konkretne ekonomske probleme ne postoje zadovoljavajuća rešenja. Mnoge ekonomske pretpostavke još nisu naučno proverene, odnosno u praksi potvrñene. Zato se ekonomija kao nauka neprestano suočava sa izazovima, istraživačke i aplikativne prirode.

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Kako se manifestuju ekonomski problemi? 2. Šta generiše ekonomske probleme? 3. Kakva je priroda ljudskih potreba? 4. Kakva je raspoloživost materijalnih resursa? 5. Kolika je ograničenst prirodnih resursa? 6. Kolika je ograničenst resursa kapitala? 7. Kolika je ograničenst resursa rada? 8. Kolika je raspoloživost preduzetničkih sposobnosti? 9. Šta su endogeni uzroci ekonomskih problema? 10. Šta su egzogeni uzroci ekonomskih problema? 11. Kako se rešavaju ekonomski problemi? 12. Šta je ekonomska misao? 13. Ko su vodeći ekonomski mislioci? 14. Ko je Adam Smit? 15. Ko je David Rikardo? 16. Ko je Karl Marks? 17. Ko je Džon Majnard Kejns? 18. Kakva je uloga ekonomskih nauka?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


51

__________________ II __________________

PREDMET EKONOMIJE

„Malo je verovatno da je neko dobar ekonomista ako je samo to“

Džon Stjuart Mil

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


52

PREDMET EKONOMIJE 1. ŠTA JE „ECONOMICS”? Reč „ekonomija” vodi poreklo od grčkih reči iokos (kuća, gazdinstvo) i

nomos (pravilo, zakon), tako da se njeno prvobitno značenje može odrediti kao veština upravljanja domaćinstvom.

U ekonomskoj literaturi postoji više definicija „Ekonomije” („Economics”) kao nauke. Bez obzira na izvesne razlike koje postoje izmeñu tih definicija, od jednog do drugog ekonomskog teoretičara, svaka od njih i sve zajedno izražavaju smisao te značajne naučne discipline.

U nastavku se navode, ilustracije radi, neke od tih definicija. Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel i Wayland Gardner:

„Ekonomija se može definisati kao društvena nauka koja se bavi problemom upotrebe ili upravljanja oskudnim resursima (faktorima proizvodnje) tako da se postigne najveće ili maksimalno ispunjenje neograničenih potreba društva (cilja proizvodnje)”. (Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, Microeconomics, Third edition, Houghton Mifflin Company, Boston, MA, 1990, 2.)

David Begg, Stanley Fischer i Rudiger Dornbusch: „Ekonomija je nauka o tome kako društvo da odluči šta, kako i za koga da proizvodi”. () David Begg, Stanley Fischer, Rudiger Dornbusch, Economics, Second Edition, Mc Graw - Hill Book Company (UK) Limited, Berkshire, England, 1987, 2.)

Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner i Douglas D. Purvis: „Ekonomija proučava upotrebu oskudnih resursa radi zadovoljavanja neograničenih ljudskih potreba”. (Lipsey, Richard G. - Steiner, Peter O. - Purvis, Douglas D., op. cit., 3.)

Alfred Marshall definisao je „Ekonomiju” kao „proučavanje čovekovih akcija u svakodnevnom poslovnom životu; ona istražuje onu stranu individualne i društvene akcije koja je veoma tesno povezana sa ostvarivanjem i korišćenjem materijalnih pretpostavki blagostanja”. (Alfred Marshall, Principales of Economics, 8th ed., Macmillan, New York, 1920, 1., a prema knjizi Richard T. Froyen, Macroeconomics, Second Edition, Macmillan Publishing Company, New York, 1986, 2.)

John Maynard Keyns, najveći ekonomista XX veka, idejni tvorac Meñunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke (SB), za „Economics” kaže da je „to više metod nego doktrina, jedan misaoni aparat, tehnika razmišljanja koja onom ko je poseduje pomaže da donosi prave

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


53

odluke”. (Definicija Kejnsa, prema Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, op. cit., 2.)

Jedna od mogućih sintetičkih definicija „Ekonomije” kao nauke je da se ona bavi rešavanjem ekonomskih problema u proizvodnji, razmeni, raspodeli i potrošnji dobara i usluga, te da u tom pogledu koristi odgovarajuće ekonomske metode, modele, instrumente i mere.

„Economics” kao nauka je, u osnovi, nauka u razvoju, jedna mlada nauka, pred kojom je široko polje istraživanja i izazova. Ona funkcioniše na tri nivoa, na mikro, makro i globalnom (svetskom) nivou.

Ta tri nivoa ekonomske nauke, meñusobno tesno povezana i meñuzavisna, čine jezgro ekonomske analize stanja i kretanja u privredi datog društva, odnosno date države.

„Economics” na mikro nivou je Mikroekonomija (Microeconomics). „Economics” na makro nivou je Makroekonomija (Macreconomics). „Economics” na svetskom nivou je Globalna ekonomija (Global

Economics). Mikroekonomija, Makroekonomija i Globalna ekonomija meñusobno

se prožimaju. Sve više akutnih ekonomskih pitanja i problema, kao što su, na primer, cena nafte, strane investicije, kamatne stope, zaštita životne sredine i dr, istovremeno imaju svoju mikroekonomsku, makroekonomsku i globalnu dimenziju.

2. MIKROEKONOMIJA „Mikro” je izvorno grčka reč koja u prevodu znači „mali”. 2.1. Predmet mikroekonomije Mikroekonomija (Microeconomics) se bavi izučavanjem odluka

pojedinačnih aktera u privrednim zbivanjima - preduzeća i njihovih poslovnih udruženja, domaćinstva kao potrošačkih jedinica, države i njenih institucija i, konačno, pojedinca (pogled odozdo).

U sistemu klasifikacije ekonomskih nauka, mikroekonomija pripada fundamentalnoj ekonomskoj nauci, tj. Onom njenom delu u kojem se afirmiše jedna značajna dimenzija ekonomskog izučavanja i posmatranja. (Tihomir Šuvakov, Branko Bjelić, Uvod u mikroekonomiju, Offsetprint, Novi Sad, 1997., 1).

U mikroekonomskom analitičkom fokusu je poznato i potencijalno tržište kao ambijent u kome preduzeća, domaćinstva, pojedinci i država

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


54

maksimiraju svoju ciljnu funkciju, zavisno od motiva njihove ekonomske aktivnosti.

Posebno se izučava ponašanje preduzeća u pogledu njihove proizvodne i poslovne aktivnosti, izbora programa, kombinacija faktora proizvodnje, alokacije sredstava, potrošnje, odreñivanja cena svojih proizvoda u uslovima slobodne konkurencije, u različitim oligopolskim ili monopolskim situacijama.

Isto tako, posebno se izučavaju potrošački obrasci domaćinstava i pojedinaca sa stanovišta raspoloživog dohotka i cena. Na primer, zašto pojedinačna domaćinstva preferiraju putničke automobile u odnosu na bicilke i kako proizvoñači odlučuju da li da proizvode putničke automobile ili bicikle.

Moguće je agregirati ponašanje svih domaćinstava i svih firmi da bi se došlo do saznanja o ukupnoj potrošnji i proizvodnji putničkih automobila, o ukupnoj potrošnji i proizvodnji bicikala, kao i do relativnih odnosa u cenama i u proizvodnji tih proizvoda.

U osnovi mikroekonomske filozofije je individualizam. S obzirom da se to načelo smatra bitnim za slobodu čoveka u ekonomskoj sferi, pri tome se pojedinci posmatraju kao potrošači (na osnovu čijih se preferencija obrazuju skale tražnje za konačnim dobrima) a zatim u drugom aspektu posmatranja polazi se od toga da se pojedinci na osnovu svojih preferencija opredeljuju izmeñu rada i dokolice, tj. izmeñu sadašnje i buduće (odložene) potrošnje iz čega proizilazi skala ponude proizvodnih usluga ili faktora: rada, zemljišta ili kapitala. Drugo bitno načelo filozofije mikroekonomije jeste da su resursi oskudni u odnosu na želje. Uvijek postoji raskorak izmeñu mogućnosti i potreba. (Tihomir Šuvakov, Branko Bjelić, Uvod u mikroekonomiju, Offsetprint, Novi Sad, 1997., 2).

Doprinos razvoju mikroekonomije dao je Alfred Maršal (1842 – 1924), profesor ekonomije na Kembridžu). U svom delu „ Načela ekonomike“ Maršal je učinio pokušaj povezivanja teorije troškova Džona Stjuarta Mila sa teorijom korisnosti austrijskog ekonomiste Karla Mengera. Ukazao je na potrebu posmatranja i strane tražnje i strane ponude kao determinanti koje konstituišu tržište i čija dejstva imaju uticaja na pozicije mikroekonomskih subjekata.

2.2. Bazična mikroekonomska pitanja Bazična mikroekonomska pitanja o kojima ekonomski akteri moraju

da donose konkretne odluke, opredeljujući se izmeñu različitih alternativa,

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


55

su: šta proizvoditi; kako proizvoditi; za koga proizvoditi? Sva ta pitanja su meñusobno u velikoj meri povezana i uslovljena.

2.2.1. Prvo pitanje: Šta proizvoditi? Sva potrebna dobra i usluge nije moguće proizvesti ili proizvoditi u

neograničenim količinama.

Retkost faktora proizvodnje i tržišno artikulisane potrebe ljudi opredeljujuće odreñuju, u tržišnim ekonomijama, šta će se proizvodit, za koja će se dobra i usluge, izmeñu mogućih alternativa, ekonomski subjekti odlučiti da proizvode. Od te odluke zavisi i kako će se na najbolji način alocirati oskudni faktori proizvodnje.

Odluka privrednog subjekta o tome šta da proizvodi najčešće je, zbog poslovnog rizika koji sobom nosi, teška odluka, i tu se nameće pitanje izbora. Neke potrebe je moguće zadovoljiti, a neke nije. Neka dobra se mogu proizvoditi u većim količinama a druga ne. Veća proizvodnja jednog dobra zahteva i veće angažovanje ekonomskih resursa, i obrnuto.

Odreñivanje obima proizvodnje, količine i asortimana neke robe zavisi od stepena raspoloživosti (retkosti) proizvodnih faktora i apsorpcione mogućnosti potrošača, odnosno nivoa tržišne tražnje.

Zato je uvek nužan odreñeni izbor izmeñu alternativnih mogućnosti upotrebe resursa u procesu proizvodnje odabranih dobara i usluga za koje postoji tražnja na tržištu.

Izbori u tom pogledu su različiti od zemlje do zemlje. Tako, na primer, najviše resursa u proizvodnji potrošnih dobara i usluga se ulaže u SAD. Meñutim, Japan se najviše koncentriše na proizvodnju opreme i fabrika.

U bivšem Sovjetskom Savezu pretežni deo domaćeg (društvenog) bruto proizvoda (GDP - Gross Domestic Product) usmeravan je u proizvodnju dobara za vojne namene (Military Goods), a odnos izmeñu tih dobara i potrošnih dobara odreñivala je država. U SAD se preko 3% GDP usmerava u vojne namene, a u Japanu samo 1%. (10)

Tržište, u krajnjoj liniji, odreñuje šta pojedinačni privredni subjekti treba da proizvode.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


56

2.2.2. Drugo pitanje: Kako proizvoditi? Pošto su resursi ograničeni, neophodno je da se oni koriste

racionalno, na ekonomski efikasan način. Zbog toga je za svako preduzeće, u uslovima tržišne ekonomije, izuzetno važan izbor izmeñu raspoloživih proizvodnih metoda, odnosno tehnologija koje se mogu primeniti u proizvodnji dobara i usluga koja se moraju proizvesti.

U proizvodnoj kombinaciji faktora proizvodnje, u proporciji u kojoj se koriste, nalazi se odgovor na pitanje kako proizvoditi.

2.2.3. Treće pitanje: Za koga proizvoditi? Odgovor na pitanje za koga proizvoditi znači poznavati potrebe

tržišta, poznavati potrebe potencijalnih kupaca, znati šta su oni spremni da kupe.

Proizvodnja nije moguća bez potrošnje. Potrošački kapacitet društva inicira proizvodnju, odreñuje koliko dobara treba proizvoditi.

S druge strane, rast proizvodnih kapaciteta omogućava da se stvara više dobara i usluga. Proizvodni kapaciteti se ne povećavaju ravnomerno; u nekim zemljama brzo se povećavaju, u drugim sporije, u trećim čak i opadaju, što se odražava i na obim proizvodnje dobara potrebnih za zadovoljavanje potreba stanovništva.

Proizvodni kapacitet zavisi i od opšteg privrednog stanja u nekom društvu.

Kada je ekonomija neke zemlje u recesiji, resursi ostaju neuposleni. Radnici žele da nañu posao. Postoje fabrike u kojima bi oni mogli da rade. Menadžeri i vlasnici faktora proizvodnje bi želeli da pokrenu svoje fabrike. Raspolaže se reprodukcionim materijalima. Dobra i usluge koja bi mogla da se proizvedu na osnovu tih raspoloživih resursa potrebna su pojedincima i društvu. Ali, zbog recesionih razloga, izostaje njihova proizvodnja.

U ekonomiji obima proizvodnje nalazi se odgovor na pitanje koliko dobara i usluga proizvoditi.

Poseban problem je kako distribuirati proizvedena dobra i usluge, koliko će kome od proizvedenog „kolača” pripasti, zavisno od socijalne stratifikacije datog društva (bogati slojevi, srednja klasa, siromašna populacija).

Za svako preduzeće poseban ekonomski problem je kako, i na osnovu kojih kriterijuma raspodeliti ostvarene poslovne rezultate (profit).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


57

Po odbijanju dela profita koji, po pravilu, država zahvata poreskim putem, otvoreno je pitanje kako podeliti preostali deo profita koji ostaje na samostalnom raspolaganju preduzeću, koji njegov deo koristiti za ličnu i drugu potrošnju vlasnika, menadžera i zaposlene radne snage.

3. MAKROEKONOMIJA „Makro” je izvorno grčka reč, koja u prevodu znači „veliki”. 3.1. Predmet makroekonomije Makroekonomija (Macroeconomics) se bavi proučavanjem

agregatnih, zbirnih veličina ukupne privredne aktivnosti datog društva (pogled odozgo).

Makroekonomija je nauka o celini. Cilj makroekonomije je objasniti ekonomske promene koje istovremeno utiču na veliki broj domaćinstava, preduzeća i tržišta.

Predmet izučavanja makroekonomije je funkcionisanje privrede kao celine, odnosno ekonomski agregati kojima se izražavaju rezultati ukupne proizvodnje (nacionalni dohodak, društveni proizvod), osnovni činioci proizvodnje (zaposlenost, tehnički progres), nivo meñunarodne razmene (uvoz, izvoz, trgovinski i platni bilans), odnosi u raspodeli nacionalnog dohotka (investiciona, lična, opšta i zajednička potrošnja), ekonomski rast i razvoj, životni standard, nacionalni računi i slično.

Makroekonomisti se bave najrazličitijim pitanjima, poput: Zašto je prosječni dohodak u drugim zemljama viši nego u našoj zemlji? Zašto cene ponekada vrtoglavo rastu dok su u nekom periodu izrazito stabilne? Zašto u nekim gradovima dolazi do porasta, a u drugim do pada proizvodnje i zaposlenosti? Šta može država učiniti da ubrza rast nacionalnog dohodka, održi nisku stopu inflacije, poveća stopu zaposlenosti isl.

Makroekonomski problemi najčešće poprimaju i svoju globalnu dimenziju, tiču se ne samo date države nego i celog sveta. Takoñe, ekonomija u celini obuhvata mnogobrojna domaćinstva i preduzeća koja meñusobno deluju na mnogobrojnim tržištima pa su stoga mikroekonomija i makroekonomija usko povezane. Osnovni alati ponude i potražnje su jednako važni u mikroekonomskoj i makroekonomskoj analizi.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


58

3.2. Osnovni makroekonomski problemi Osnovni makroekonomski problemi koji najneposrednije pogañaju

svakodnevni život ljudi su inflacija, nezaposlenost, niska produktivnost, visoka kamatna stopa, deficit državnog budžeta, deficit u bilansu trgovinskih odnosa sa inostranstvom, energetska oskudica, ekološka ugroženost, i mnogi drugi.

3.2.1. Inflacija Svaki nesrazmeran porast novčane tražnje u odnosu na ponudu

dobara i usluga dovodi do porasta njihovih cena. To je inflacija. Najčešće se definiše kao pad kupovne moći potrošača, odnosno realne vrednosti domaće valute (depresijacija). Meri se stopom inflacije.

Stopa inflacije (Inflation Rate) je procentna stopa kojom se izražava prosečni porast nivoa cena malo (Retail Price Index) ili troškova života (Cost of Living Index).

Zavisno od stvarnog odnosa izmeñu novčanih i robnih tokova, odnosno kupovnih i robnih fondova, moguće je razlikovati više pojavnih oblika inflacije. Neki od njih su:

− Godišnji rast cena do 5% smatra se podnošljivom (tolerantnom) inflacijom;

− Kada godišnji rast opšteg nivoa cena dobara i usluga ne prelazi jednocifreni broj (ispod 10%), smatra se da je inflacija niska, odnosno spora ili puzajuća;

− Kada mesečni rast opšteg nivoa cena dobara i usluga ne prelazi jednocifreni broj, ali se na godišnjem nivou akumulira opšti porast cena do 100%, smatra se da je inflacija umerena;

− Kada mesečni rast opšteg nivoa cena dobara i usluga prelazi jednocifreni broj, odnosno kada godišnji rast opšteg nivoa cena prelazi 100%, smatra se da je inflacija galopirajuća;

− Kada su realni odnosi izmeñu novčanih i robnih tokova drastično narušeni, kada je mesečni rast opšteg nivoa cena dobara i usluga preko 50%, takav porast cena naziva se hiperinflacija. Posledice inflacije su brojne i višestruko negativne, u ekonomskom,

socijalnom i moralnom smislu: − Stihijski preraspodeljuje tekući dohodak, obezvreñuje raspoliživu imovinu i pretače je iz jednih u druge ruke;

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


59

− Glavna je prepreka dinamičnom i uravnoteženom privrednom razvoju;

− Pogoršava i otežava položaj privrednih subjekata na tržištu, jer je u uslovima inflatornog rasta cena, nemoguće je donositi prave poslovne odluke zbog visokog rizika cenovne neizvesnosti, kako na strani tražnje tako i na strani ponude;

− Dovodi do pogoršanja socijalnog položaja odreñenih slojeva stanovništva, posebno sa fiksnim prihodima (penzioneri, invalidi, službenici koji platu primaju iz budžeta i sl.);

− Destimuliše stvaralaštvo i obezvreñuje već ostvarene rezultate svakog kreativnog rada. Još od Velike ekonomske krize (depresije) iz 30 - tih godina prošlog

veka, strah od inflacije je uvek i svuda prisutan. Inflacija u nacionalnim razmerama varira od jedne do druge

konkretne situacije, od smanjenja cena u Japanu (indeks cena 2003. i 2004 iznosio je 98,1) pa do hiperinflacije u nekim zemljama trećeg sveta. Stopa inflacije u Iraku bila je 2006 64,80%, a u Zimbabveu 976,40%. (The World Factbook, Ibid., www.odci.gov; i OECD Consumer Price Index, www.oecd.org.)

U našoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, decembra 1989, i u periodu od februara 1992. do januara 1994, dostignuta je najveća hiperinflacija na svetu - u poslednjem mesecu rast cena iznosio je 313 miliona odsto.

Strateški makroekonomski cilj svake države je obuzdavanje nekontrolisanog rasta cena, usklañivanjem agregatne tražnje i ponude, globalno i strukturalno.

3.2.2. Nezaposlenost Nezaposlenost (Unemployment) se izražava u nemogućnosti ljudi,

kvalifikovanih i voljnih da rade (raspoloživa radna snaga), da, pri datom nivou nadnica, nañu posao (zaposlenje), da produktivno rade, da privreñuju i obezbeñuju neophodna sredstva za život. Meri se stopom nezaposlenosti.

Prema definiciji Meñunarodna organizacija rada (ILO), stopa nezaposlenosti (Unemployment Rate), predstavlja odnos izmeñu nezaposlenih i ukupno raspoložive radne snage, koju čini aktivno stanovništvo (zaposleni i nezaposleni).

U razvijenim zemljama se stopa nezaposlenosti kreće od 4% do 12%.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


60

U mnogim industrijski nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju stopa nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti se kreće oko 30%.

Prema podacima Eurostata (Statističke službe Evropske unije), u EU (27 zemalja) je stopa nezaposlenosti (odnos nezaposlenih lica i radne snage) bila, sredinom 2009, preko 10,0%, a bez posla oko 42 miliona ljudi.

Prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosila je 2008.god. 18,8%, što je za 2,8% manje u odnosu na prethodnu godinu, doj je istovremeno u Bosni i Hercegovini stopa nezaposlenosti u 2008.god. bila 42,1% što je za 2,3% manje u odnosu na 2007.god.

Nezaposlenost se manifestuje u više oblika, i to: - Nezaposlenost koja se pojavljuje u slučajevima kratkotrajne,

povremene ili privremene nezaposlenosti radno sposobnih lica naziva se frikcionalna nezaposlenost (Frictional Unemployment).

Frikcionalna nezaposlenost nastaje uvek kada radno sposobno lice prvi put traži puno zaposlenje (Full - Time Job), kada radno sposobno lice menja posao, kada prelazi iz jednog u drugo preduzeće, bilo da je dobilo ili da je dalo otkaz, kada zaposlena lica napuštaju privredne sektore u kojima ekonomija stagnira ili nazaduje i traže novi posao u privrednim sektorima u kojima ekonomija napreduje, gde su uslovi rada povoljniji, gde su zarade i druga lična primanja zaposlenih (premije i dr.) veća.

Procenjuje se da je u savremenim prosperitetnim tržišnim ekonomijama oko 2% ili 3% ukupne radne snage frikciono nezaposleno.

- Nezaposlenost koja je rezultat nedostatka (oskudnosti) kapitala

neophodnog za otvaranje novih radnih mesta (za kupovinu opreme, tehnologije i dr.) ili nedostatka kvalifikovanih radnika, unutar nezaposlenih lica, koji su neophodni da bi se mogla organizovati bilo kakva tržišno prihvatljiva proizvodnja, predstavlja strukturalnu nezaposlenost.

Strukturna nezaposlenost je najčešće neposredno vezana sa odlukama koje preduzeća donose o tome šta i kako da proizvode.

U prosperitetnom tržišnim ekonomijama zapadnog tipa (Evropska unija, SAD, Japan) strukturna nezaposlenost se kreće oko 2% ili 3% ukupne radne snage.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


61

- Nezaposlenost koja se pojavljuje i povećava ne zbog odluka preduzeća šta i kako da proizvode nego zbog privredne recesije date ekonomije, zbog većih poremećaja u funkcionisanju privrede, zbog njenog cikličnog kretanja, naziva se ciklična nezaposlenost.

Ciklična nezaposlenost predstavlja makroekonomsku nezaposlenost - pojavu koja se tiče date nacionalne ekonomije u celini, i u isto vreme pogaña različite profesije.

U ekonomskoj teoriji preovlañuje mišljenje da se nezaposlenost do 5% smatra stanjem pune zaposlenosti (Full Employment). Svaka nezaposlenost preko tog nivoa smatra se cikličnom nezaposlenošću.

Nezaposlenost je gorući svetski ekonomski i socijalni problem. Sa

njim se suočava svaka zemlja u svetu, u većoj ili manjoj meri, posebno nerazvijene i zemlje u razvoju (Afrika, Azija i Južna Amerika), uz ozbiljne preteće političke implikacije.

Nezaposlenost naročito pogaña mladu generaciju u celom svetu. Otvaranje novih radnih mesta, odnosno povećavanje zaposlenosti

zavisi, u krajnjoj liniji, od investicionih mogućnosti datog društva. Prosečna cena otvaranja jednog radnog mesta u evropskim uslovima

se kreće oko 15.000 evra. Bez novih investicionih ulaganja nemoguće je rešavati problem

nezaposlenosti. Nova investiciona sredstva može da osigura samo ubrzani ekonomski rast i razvoj. A takvog rasta i razvoja, opet, nema bez novih ulaganja kapitala. To je jedan od začaranih ekonomskih krugova, sa kojim su posebno suočene zemlje u razvoju i u tranziciji, kakva je, na primer, Srbija.

3.2.3. Niska produktivnost Povećanje životnog standarda stanovništva je krajnji cilj svake

pivredne aktivnosti. Ostvarivanje tog cilja najneposrednije zavisi od porasta produktivnosti.

Produktivnost se povećava kada se prosečna vrednost proizvodenih dobara i usluga povećava po zaposlenom ili stanovniku. To se postiže samo povećanjem tehničko-tehnološke osnove proizvodnje i povećanjem nivoa kvalifikacije zaposlenih.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


62

U društvu u kojem se produktivnost ne povećava, nema uslova ni za povaćanje životnog standarda stanovništva. U takvoj situaciji, kada se produktivnost ne povećava, svako dodatno povećanje životnog standarda jednog lica (trošenje dodatnih dobara ili usluga) može se ostvariti samo na osnovu smanjenja životnog standarda drugog lica (lišavanjem od tih dobara ili usluga).

Takva preraspodela dobara može se ostvarivati samo ako se jedni, voljno ili nevoljno, žrtvuju za druge.

Pošto je ljudskom ponašanju više svojstvena sebičnost nego altruizam, država najčešće preuzima na sebe takvu ulogu.

Etatistička preraspodela (distribucija) raspoloživih dobara na grañane raña neprestane razdore i nesloge. Takva društva nisu prijatna mesta za život.

3.2.4. Visoke kamatne stope Kamatna (interesna) stopa je procentna stopa koju zajmoprimci

(Borrowers) plaćaju zajmodavcima (Lenders). Promena kamatne stope, bilo naviše ili naniže, utiče na ekonomski

položaj i ponašanje svakog pivrednog subjekta i pojedinca. Visoke kamatne stope destimulišu zaduživanje, odnosno povećavaju

otplatu zajma. U tom slučaju, najveći gubitnici su oni koji bi, na primer, želeli da

kupe kuću ili neko drugo trajno potrošno dobro. Obrnut je slučaj kad su kamatne stope niske.

3.2.5. Budžetski deficit Državni budžet je osnovni instrument kojim država (izvršna vlast)

prikuplja sredstva od stanovništva i privrede u dovoljnoj količini i preraspodeljuje ih i koristi odgovorno, efikasno i efektivno za finansiranje javnih (državnih) funkcija, usklañivanje potrošnje države sa ekonomskim mogućnostima, ostvarivanje makroekonomske stabilnosti i druge ciljeve državne politike datog društva.

Prihodi budžeta se finansiraju fiskalnim putem (porezi, takse, doprinosi) i zajmovima.

Rashodi budžeta se raspodeljuju u skladu sa prioritetima utvrñenim državnom politikom.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


63

Obim i struktura budžetskih prihoda i rashoda moraju biti tako usklañeni da obezbeñuju: (1) održavanje finansijske discipline u budžetskom sistemu; (2) raspodelu budžetskih sredstava u skladu sa utvrñenim prioritetima vlade i (3) pružanje usluga na efikasan način.

Kad vlada jedne zemlje troši više sredstava za finansiranje javnih i drugih potreba nego što su poreskim putem prikupljeni budžetski prihodi, nastaje deficit u budžetu (Goverment Budget Deficit).

Budžetski deficit se pokriva fiskalnom presijom poreskih (budžetskih) obveznika ili korišćenjem zajmova (zaduženjem u zemlji ili u inostranstvu), a može se pokrivati i putem emisije novca (tzv. deficitarno finansiranje budžeta), što direktno proizvodi odgovarajuće inflacione efekte.

Od deficita u budžetu, u momentu kada nastane, zbog veće tekuće državne potrošnje (ili nižeg poreza), grañani imaju veću korist, nego da je budžet uravnotežen (kad su prihodi jednaki rashodima) ili, pak, suficitaran (kada su prihodi veći od rashoda).

Meñutim, sve što se, bez pokrića, potroši danas, mora da se plati, pre ili kasnije. U ekonomiji, isto kao i u svakodnevnom životu, nema „besplatnog ručka” („No Free Lunch”), jer se kad - tad mora da plati.

„Račun” današnjeg budžetskog deficita moraće da plate, direktno ili indirektno, grañani u budućnosti, bilo kroz nižu budžetsku potrošnju od one koja bi bila uobičajena, bilo kroz više poreze, odnosno niži dohodak.

Dakle, zbog budžetskog deficita danas, grañani postaju siromašniji sutra.

3.2.6. Deficit trgovinskog bilansa Slično budžetskom deficitu, danas nastale obaveze po osnovu većeg

uvoza dobara od izvoza, grañani će morati da plate sutra, poskupljenem uvezene robe ili smanjenjem tekućeg dohotka zbog plaćanja duga.

Deficitom u trgovinskom bilansu se stvara dugovanje prema inostranstvu, koje se mora platiti iz budućih eviznih prihoda .

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


64

4. GLOBALNA EKONOMIJA 4.1. Pojmovno odreñenje Osim svoje mikroekonomske i makroekonomske dimenzije,

privredna aktivnost u savremenim tržišnim uslovima sve više poprima i svoju treću, globalnu dimenziju, koja se tiče privreñivanja, privrednog organizovanja i života u celom svetu.

U toku je proces oblikovanja Globalne ekonomije (Global Economics), sa svojim specifičnim osobenostima i zakonitostima, organizacijom i mehanizmima, izvan granica preduzeća i domaćinstva (Mikroekonomija) i nacionalnih država (Makroekonomija).

Države, njihove vlade, kompanije, preduzetnici i potrošači su svesni da njihova sadašnja i buduća pozicija sve više zavisi ne samo od toga šta se dogaña u njihovom vlastitom mestu, opštini, gradu, regionu i zemlji, nego i od toga šta se dogaña u svetu, u bližem i širem okruženju.

Države i preduzeća u njima postaju meñusobno sve zavisniji u svetskim razmerama.

Potrošači primećuju da se njihovo lokalno tržište menja iz dana u dan, da u svojim lokalnim prodavnicama, osim domaćih, mogu da kupe i raznovrsna dobra proizvedena u drugim zemljama, kao i da koriste razne usluge ne samo domaćih nego i stranih kompanija, kao što su bankarske, transportne, poštanske, telefonske, turističke i dr.

Lokalna tržišta dobara i usluga gube svoju tradicionalnu „lokalističku dimenziju”, postaju deo svetskog, globalnog tržišta. Novostvorena situacija primorava lokalna preduzeća da se takmiče sa inostranim preduzećima na svom lokalnom tržištu, da se bore za svoje lokalne potrošače koji u odnosu na njih postaju tržišno sve nezavisniji.

Dinamiziranje i kvantitativno povećanje robnih i novčanih tokova izvan državnih granica nacionalnih ekonomija, njihovo sve tešnje meñusobno povezivanje brojnim trgovinskim, finansijskim, integracionim, tehnološkim, naučnim, političkim i drugim nitima, sve intenzivniji odnosi i raznovrsni oblici saradnje izmeñu mnoštva nacionalnih mikroekonomskiih i makroekonomskih aktera i dr., stvaraju jedno novo stanje stvari na svetskoj privrednoj i tržišnoj sceni. Nastaje i razvija se svetska, globalna privreda.

Oblikovanju globalne ekonomije možda najviše doprinosi progresivno smanjivanje i uklanjanje trgovinskih i drugih barijera u razmeni dobara i usluga izmeñu nacionalnih država, odnosno liberalizacija privrednog života u svetskim razmerama.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


65

Globalna ekonomija (Global Economy) se tiče svetske privrede u celini. Predmet globalne ekonomije je izučavanje uslova i mogućnosti ostvarivanja održivog ekonomskog razvoja (Sustain Economic Growth) u svetskim razmerama, odnosno kako na najefikasniji način raspolagati ograničenim svetskim prirodnim i privrednim resursima, uz očuvanje životne sredine, i kako blagovremeno rešavati globalne ekonomske probleme i suočavati se sa izazovima savremenog razvoja.

Globalna (internacionalna) ekonomija je samostalna naučna disciplina, sa svojim posebnim predmetom, ekonomskim i drugim sadržajima, u okviru velike porodice ekonomskih i društvenih nauka.

U naučnim i stručnim krugovim Globalna ekonomija se naziva, iako ne uvek precizno i opravdano, i Meñunarodna ekonomija, Internacionalna ekonomija (International Economics), Svetska ekonomija (World Economy), Planetarna ekonomija (Planetary Economy) i dr.

Predmet, odnosno sadržaj Globalne (Internacionalne) ekonomije kao nauke veoma je kompleksan i protivurečan, graniči se i prožima sa drugim naučnim disciplinama, kao što su Mikroekonomija (Microekonomics) i Makro-ekonomija (Macroeconomics), Geoekonomija (Geoeconomy), Teorija meñunarodniih odnosa (Theory of International Relations) i Diplomatija (Diplomacy), posebno Ekonomska diplomatija (Economic Diplomacy).

4.1.1. Opšti prikaz razvoja globalne ekonomije Brojni teoretičari XX veka analizirali su svetska ekonomska kretanja.

Za većinu njih najozbiljniji problemi koji su pratili svetsku ekonomiju u drugoj polovini XX veka bili su sukobi izmeñu ekonomskih i tehnološki najrazvijenijih dražava. Razvoj trgovine, slobodan protok kapitala i povećanje investicionih ulaganja uticali su na razvoj integracionih procesa i stvaranja veće ekonomske meñuzavisnosti. Na drugoj strani, susretali smo se sa različitim nacionalnim merama zaštite, kao što su: zaštita trgovine, subvencioniranje, carinska politika, necarinska administrativna zaštita, itd. Rastuće tenzije izmeñu globalne ekonomije i politikom prožetih suprostavljanja najčešće su bili uzroci ekonomske nestabilnosti. Analizirajući dešavanja na svetskoj ekonomskoj sceni u prošlom veku uočavamo faze ekonomskog razvoja i stagnacije, dezintegracije i integracije. S toga, XX vek možemo posmatrati kroz nekoliko faza:

Prva faza je period do prvog svetskog rata. U literaturi, ovaj period je poznat kao "zlatno doba". U ovom periodu počinje da se uočava brži rast meñunarodne trgovine (godišnje 3,5%) u odnosu na rast proizvodnje

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


66

(godišnje 2,7%). Ovakav razvoj dogañaja za posledicu je imao povećanje protoka roba, ljudi i kapitala. Uočava se i pojava migracije ljudi. Prema pojedinim izveštajima od strane Ujedinjenih Nacija, do 1915 god. Evropu je napustilo oko 36 miliona stanovnika, od čega je oko 25 miliona stanovnika useljeno u Sjedinje Američke Države.

Druga faza je period izmeñu dva svetska rata. Karakteristika ovog perioda je velika svetska ekonomska kriza sa početka tridesetih godina XX veka. Inflatorna kretanja urušila su svetsku ekonomiju. Mnoge zemlje povećale su carinske kvote što je dodatno ograničavalo meñunarodnu trgovinu.

Treća faza je period od kraja drugog svetskog rata do sredine 70-tih godina XX veka. U ovom periodu, uspostavljene su brojne multilateralne institucije kao što su: Opšti sporazum o trgovini i carinama – GATT, Meñunarodni monetarni fond, Svetska banka i druge multilateralne institucije. Odlika ovog perioda je uspostavljanje razvoja regionalnih integracionih procesa i razvoj meñunarodne trgovine koji se kretao izmeñu 6% i 9% na godišnjem nivou.

Četvrta faza je period od druge polovine sedamdesetih godina XX veka do pada Berlinskog zida (ovaj period često se naziva "kraj hladnog rata"). Za ovaj period karakteristično je povećanje svetske cene energenata, što je praćeno rastom inflatorne stope u razvijenim državama. Povećanje cene energenata stvaralo je visok nivo spoljnog duga zemalja uvoznica nafte.

Peta faza započinje padom Berlinskog zida i nazivamo je fazom globalizacije svetske privrede. Karakteristika ove faze i vremena u kojem živimo je slobodan protok kapitala, tržišna liberalizacija, širenje regionalnih integracionih procesa i rast svetske trgovine u proseku godišnje za oko 6%. (Ilija Džombić, Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka, 2008., 23-24)

4.2. Osnovne komponente globalne ekonomije Globalna ekonomija se sastoji od dva osnovna segmenta:

internacionalne trgovine i internacionalnih finansija, uključujući i čitavu lepezu internacionalnih ekonomskih, trgovinskih i finansijskih institucija.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


67

4.2.1. Internacionalna trgovina Predmet Internacionalene trgovine, pored ostalog, su: (1) Teorije internacionalne trgovine, kao što su merkantilistička i

neomerkantilistička teorija, teorija apsolutne prednosti, teorija komparativne prednosti, teorija proporcionalnosti faktora i dr. i njihov mogući uticaj na privredni rast i blagostanje date zemlje;

(2) Nacionalne i internacionalne spoljnotrgovinske politike, kao što su politika slobodne trgovine (Free Trade), politika trgovinske liberalizacije (Trade Liberalization), politika trgovinskog protekcionizma (Trade Protectionism) i politika nacionalne zatvorenosti (National Autarky), i njihov uticaj na ekonomski rast date zemlje i sveta u celini;

(3) Instrumenti spoljnotrgovinskog intervencionizma, kao što su carine, uvozne kvote, izvozne subvencije, indirektne uvozne i izvozne restrikcije, i dr., kao i efekti tih instrumenata (dobici i gubici od spoljne trgovine);

(4) Determinante uslova razmene (Terms of Trade), kao što su potrošačke preferencije, poslovna neizvesnost, retkost dobara i usluga, kvalitet ponuñene robe, visina proizvodnih troškova date robe, pregovaračka veština (umetnost ubeñivanja), očekivanja od budućih poslovnih odnosa, efekti državne (nacionalne) spoljnotrgovinske politike, poslovna moralnost, prinuda i dr.

Intezivnim razvojem meñunarodne trgovine, stvaranjem novih

dobara i usluga i inteziviranjem meñunarodnog kretanja kapitala nacionalne privrede u XX veku postaju meñusobno bliže i povezane više nego ikada pre. Upoznavanje i proučavanje promena u meñunarodnom okruženju postalo je primarni zadatak kako u procesu kreiranja poslovne strategije individualnog poslovnog subjekta sa jednu stranu, tako i u procesu kreiranja ekonomske politike države sa drugu stranu. Ni jedna nacionalna privreda ili njen poslovni subjekat u savremenim uslovima tržišnog poslovanja, ne može da se izoluje i ostane po strani od kretanja u svetskoj privredi. Razvoj meñunarodnih ekonomskih odnosa ide u pravcu da na odgovarajući način spaja nacionalne privrede u jedan celovit svetski ekonomski sistem, u kojem će svaka nacionalna privreda pronaći svoje interese. Meñunarodna trgovina se provlači kroz sve pore procesa reprodukcije. Neposredno utiče na brži i efikasniji razvoj proizvodnih snaga i odnosa koji nastaju u meñunarodnoj razmeni izmeñu nosilaca proizvodnje i potrošnje na meñunarodnom nivou.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


68

Takoñe, meñunarodna trgovina ima sve veći uticaj na današnje

diplomatske i meñunarodne ekonomske odnose meñu državama ali isto

tako i na svakodnevne probleme čoveka. Razvijene države nastoje da

obezbede tržište za plasman svojih, proizvoda ili usluga. Istovremeno,

razvijene zemlje u ovim odnosima pronalaze mogućnost da u zamenu za

svoja dobra ili usluge dobiju sirovine i jeftinu radnu snagu. Na taj način

obezbeñuju potrebne proizvode i sredstva za brži privredni razvoj.

Svetsko tržišto postaje mesto na kojem se susreću interesi i suprotnosti nosilaca meñunarodne robne i uslužne razmene različitih društveno−ekonomskih sistema i različitog stepena razvijenosti proizvodnih snaga. Meñunarodna trgovina postaje lokomotiva razvoja kako na nacionalnom, tako i na svetskom nivou. Ona postaje lokomotiva ekonomskog razvoja i za one zemlje koje imaju relativno malo učešće u meñunarodnim trgovinskim tokovima. Korist od meñunarodne trgovine nije samo u materijalnim dobrima. Ona se uočava i u mobilnosti finansijskog i tehnološkog kapitala koji je često pokretačka snaga nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Osnovne karakteristike savremenih meñunarodnih ekonomskih odnosa su liberizacija i globalizacija svetske privrede. Tendencije svetske trgovine su pod neposrednim uticajem ovih procesa. Strukturne promene predstavljaju jednu od osnovnih karakteristika meñunarodne trgovine pri kraju XX veka. Proizvodi kao posledica naučno–istraživačkog rada i usluge postaju najdinamičnije kategorije meñunarodne trgovine uz svakodnevno rastući značaj elektronske trgovine. Ove pojave obeležavaju meñunarodnu trgovinu na početku XXI veka. Kontinuiran proces integracije svetske ekonomije, ubrzane tehnološke promene i stvaranje jakog konkurentnog okruženja na globalnoj osnovi definišu danas nove uslove poslovanja. Ekonomski motiv učešća u meñunarodnoj trgovini je težnja kompanija koje uvoze dobra ili usluge da svojom privrednom aktivnošću ostvare što veći profit, veći od onog koji bi eventualno ostvarile njihovom prodajom i kupovinom na unutrašnjem (domaćem) tržištu. Značaj meñunarodne trgovine, stabilnost meñunarodne ekonomije i njen dinamičan razvoj, stabilan i dinamičan razvoj svake pojedinačne države, uočen je i na Bretenwudskoj konferenciji 1944. godine, iako tada nisu postojali uslovi za stvaranje posebne svetske trgovinske organizacije. (Ilija Džombić, Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka, 2008., 49-50).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


69

4.2.2. Internacionalne finansije Predmet Internacionalinih finansija, pored ostalog, su: 1) Finansijske implikacije trgovinskih neravnoteža u poslovanju sa inostranstvom (veći uvoz od izvoza dobara i usluga, i obrnuto);

2) Finansijske i kreditne transakcije sa inostranstvom (kratkoročni i dugoročni krediti i dr.);

3) Problemi platnog bilansa (ravnoteža i neravnoteža - suficit i deficit, devizne rezerve, otplata duga prema inostranstvu, naplaćivanje potraživanja od inostranstva, i dr.);

4) Politika deviznog kursa (fiksni ili plivajući); 5) Efekti nacionalne monetarne i fiskalne politike na privrednu stabilnost i razvoj date zemlje, i dr.

Ključno otvoreno pitanje internacionalnih finansija svake zemlje je,

verovatno, izbor izmeñu fiksnog i plivajućeg deviznog kursa nacionalne valute.

4.3. Svetski ekonomski sistem Svetska ekonomija se sve više institucionalizuje, dobija svoje

posebne organizacione konture i okvire kroz brojne internacionalne privredne i finansijske organizacije, regionalne ekonomske grupacije i integracije, koje utvrñuju pravila ponašanja najvažnijih ekonomskih aktera na svetskoj tržišnoj sceni, koordinirajući njihove privredne aktivnosti u globalnim, svetskim razmerama, više ili manje uspešno.

Osnove savremenog multilateralnog ekonomskog sistema postavljene su krajem Drugog svetskog rata, u leto 1944, u Breton Vudsu (Breton Woods), Nju Hempšer (SAD).

4.3.1. Multilateralni finansijski sistem Predstavnici 44 države, uz vodeću ulogu SAD i Velike Britanije,

Sporazumom u Breton Vudsu (SAD), 22. jula 1944, utvrdili su strukturu posleratnog meñunarodnog monetarnog i finansijskog sistema.

Osnovani su: 1) Meñunarodni monetarni fond - MMF (International Monetary Fund - IMF); i 2) Meñunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Development - IBRD), poznata kao Svetska banka - SB (World Bank - WB).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


70

IMF i IBRD (WB) počeli su da rade 27. decembra 1945, kao specijalizovane finansijske agencije Ujedinjenih nacija, sa ciljem da se obezbede sredstva za zemlje kojima je neophodna dodatna finansijska pomoć da bi se ekonomski stabilizovale, kao i dodatna sredstva za ekonomski razvoj.

Savremenu Grupaciju svetske banke (World Bank Groop - WBG), pored IBRD, čine još četiri multilateralne ekonomske institucije: Meñunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation - IFC), Meñunarodna asocijacija za razvoj (International Development Association - IDA), Agencija za multilateralno garantovanje investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency - MIGA) i Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (International Center for Settlment of Investment Disputes - ICSID).

4.3.2. Multilateralni trgovinski sistem Na Bretonvudskoj konferenciji bilo je predloženo da se, osim IMF i

WB, osnuje i Meñunarodna trgovinska organizacija (International Trade Organizacija - ITO), kao posebno meñunarodno telo za podsticanje razvoja trgovine u svetskim razmerama. Sporazum o kreiranju multilateralnog trgovinskog sistema tada nije postignut.

Interesi učesnika Bretonvudske konferencije bili su različiti, kao i njihovo gledanje u to vreme na značaj i perspektive internacionalne trgovine.

Na Konferenciji o trgovini i zaposlenosti, održanoj u Havani 1948, usvojena je Havanska deklaracija o stvaranju Meñunarodne trgovinske organizacije, ali nije postignut i dogovor o njenom osnivanju.

Umesto toga, stupio je na snagu Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT - General Agreement on Tariffs and Trade), kao privremeno i prelazno rešenje do osnivanja Svetske trgovinske organizacije, postignut 1946, tokom pripreme Havanske konferencije.

GATT je, kroz pregovore o carinama i antidempinškim merama na trgovinsko - carinskim multilateralnim konferencijama (nazvane runde), omogućio postupno izgrañivanje multilateralnog trgovinskog sistema.

Od 1947. do 1993 održano je osam rundi multilateralnih pregovora, koji su rezultirali snižavanjem prvobitnih carinskih stopa za 2/3, prvenstveno za industrijske robe i poljoprivredne proizvode.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


71

Reformisanje GATT-a započeto je lansiranjem nove faze multilateralnih pregovora o internacionalnoj trgovini, nakon GATT-ove Ministarske konferencije, održane septembra 1986 u urugvajskom turističkom centru Punta del Este, poznate kao Urugvajska runda (Uruguay Round - UR).

Multilateralni pregovori u okviru Urugvajske runde okončani su 14. decembra 1993.

Glavni rezultat Urugvajske runde pregovora bio je zaustavljanje neoprotekcionizma u globalnim razmerama, otvaranje perspektive daljoj liberalizaciji svetske spoljne trgovine i stvaranje uslova za efikasnije rešavanje trgovinskih sporova.

Na Marakeškoj konferenciji GATT-a, održanoj 15. aprila 1994 u Marakešu (Marrakesh), Maroko, uz učešće predstavnika 124 zemlje, doneta je odluka da se GATT transformiše u Svetsku trgovinsku organizaciju - STO (World Trade Organization - WTO), u skladu sa Ugovorom o njenom osnivanju (Agreement Establishing the World Trade Organization).

Rezultat Marakeške konferencije GATT-a bio je dokument nazvan Finalni akt Urugvajske runde i 28 pratećih sporazuma koji se tiču liberalizacije svetske trgovine roba, intelektualnih usluga i prava industrijske svojine.

Svetska trgovinska organizacija (WTO) počela je da funkcioniše 1. januara 1995. Njom je supstituisan GATT.

GATT (sporazum) je amandmanima dopunjen i inkorporiran u nove WTO sporazume - legalne pravne osnove i pravila za trgovinu izmeñu zemalja, kao i za voñenje internacionalne trgovinske politike. Tako je GATT prestao formalno da postoji.

Do WTO sporazuma se došlo na osnovu pregovora, koji su potom potpisani od strane velikog broja svetskih trgovinskih nacija, kao i ratifikovani od strane njihovih parlamenata.

Za razliku od GATT-a, koji se bavio samo trgovinom robama, WTO sporazumi, osim trgovine robama, obuhvataju usluge i intelektualnu svojinu.

Dakle, WTO je GATT plus mnogo više od toga. Bez GATT-a i njegovih rundi pregovora, posebno Urugvajske runde, WTO ne bi danas postojala.

Stvaranje WTO-a predstavlja, posle 1948, najveću reformu multilateralnog ekonomskog sistema, posebno sistema internacionalne trgovine.

Zaključno sa 23. aprilom 2004, od 191 članica UN, 147 su članice WTO, koje pokrivaju preko 97% svetske trgovine.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


72

Članice GATT-a su automatski postale članice WTO. SFRJ bila je punopravni član GATT-a od 1946. Nakon njenog

raspada, SRJ (Srbija i Crna Gora), kao nova država (od 27. aprila 1992), ostala je izvan WTO. Meñunarodna zajednica nije joj priznala kontinuitet sa prethodnom državom, pa time ni automatsko članstvo u WTO. Bosna i Hercegovina nije još uvije postala članica Svjetske trgovinske organizacije.

Posle demokratskih promena u Srbiji, 5.oktobra 2000, SR Jugoslavija je podnela formalni zahtev za učlanjenje u WTO i tako stekla status posmatrača (Observer) u toj organizaciji.

Nešto kasnije, 2002, status posmatrača je nasledila državna zajednica Srbija i Crna Gora (SCG).

Nakon neuspelih pokušaja harmonizacije carinskih i spoljnotrgovinskih sistema Srbije i Crne Gore tokom 2003. i 2004, kao preduslova za proces prijema državne zajednice SCG u WTO, Generalni savet WTO, 15. februara 2005, doneo je odluku o „dvostrukom koloseku” („Twin - track”), prema kojoj su Srbija i Crna Gora, kao zaokružena carinska područja, odvojeno aplicirala za prijem u WTO (Acessesion Process) i u nju će biti primljene kao nezavisne države, pošto je Crna Gora, nakon referenduma o nezavisnosti održanog 21. maja 2006, postala suverena, a Srbija nasledila državnu zajednicu SCG.

4.3.3. Multilateralne ekonomske integracije i organizacije Radi ostvarivanja efikasnije privredne aktivnosti u svetskim

razmerama na globalnom nivou otvoreni su sveobuhvatni procesi interregionalnog ekonomskog organizovanja i integrisanja država i naroda širom sveta. Stvorene su brojne ekonomske integracije i organizacije (privredne i finansijske) kao izraz sve veće meñuzavisnosti država i potrebe njihovog meñusobnog komuniciranja u odgovarajućoj institucionalizovanoj formi.

Najznačajnije regionalne ekonomske integracije su: EU (Evropska unija), EFTA (Evropska zona slobodne trgovine), NAFTA (Severnoamerički sporazum slobodne trgovine), MERCOSUL (Južnoameričko zajedničko tržište), CARICOM (Karibska zajednica i zajedničko tržište), CAN (Zajednica Andskih zemalja), CIS (Zajednica nezavisnih država), ASEAN (Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije), SAARC (Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju), ECOWAS (Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike), COMESA (Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike), i dr.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


73

Uobičajena podela meñunarodnih ekonomskih organizacija je na one u okviru sistema Ujedinjenih nacija (UN) i na meñunarodne vladine i nevladine ekonomske organizacije.

Meñunarodne ekonomske organizacije u okviru sistema Ujedinjenih nacija su: ECOSOC (Ekonomski i socijalni savet), ECA (Ekonomska komisija za Afriku), ESCAP (Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik), ECE (Ekonomska komisija za Evropu), ECLAC (Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe), ESCWA (Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju), UNIDO (Organizacija UN za industrijski razvoj), UNCTAD (Konferencija UN o trgovini i razvoju), FAO (Organizacija UN za hranu i poljoprivredu), ILO (Meñunarodna organizacija rada), WIPO (Svetska organizacija intelektualne svojine), IMO (Meñunarodna pomorska organizacija), WHO (Svetska zdravstvena organizacija), IAEA (Meñunarodna agencija za nuklearnu energiju), i dr.

Najvažnije meñunarodne vladine i nevladine ekonomske organizacije su: OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), ICC (Meñunarodna privredna komora), IOE (Meñunarodna organizacija poslodavaca), WCO (Svetska carinska organizacija), CERN (Evropska organizacija za nuklearna istraživanja), OPEC (Organizacija zemalja izvoznika nafte), ISO (Meñunarodna organizacija za standardizaciju), IOM (Meñunarodna organizacija za migracije), WEF (Svetski ekonomski forum), i dr. (David ð. Dašić, Savemena diplomatija, Multidisciplarni centar/Privredni savetnik, Beograd, 2008.)

4.4. Globalni ekonomski izazovi

Savremeni svet se suočava sa brojnim problemima i izazovima.

Njihovo rešavanje je, pored ostalog, u fokusu multilateralne, globalne diplomatije, posebno ekonomske.

4.4.1. Neravnomeran razvoj

Jaz izmeñu industrijski razvijenih zemalja, s jedne, i nerazvijenih zemalja, zemalja u razvoju i malih ostrvskih i prekookeanskih zemalja, s druge strane, sve više se produbljuje, suprotno opštim političkim proklamacijama Ujedinjenih nacija. Tu tvrdnju ilustruju mnogi zvanični podaci UN i njenih agencija, kao i rezultati mnogih naučnih istraživanja.

U poslednje tri decenije povećala se razlika u prihodima izmeñu zemalja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga sa 1:30 na 1:74. Oko 15%

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


74

stanovnika u svetu raspolaže sa oko 85% svetskog bogatstva i 5% najimućnijih na planeti zarañuje 114 puta više od 5% najsiromašnijih.

U najrazvijenijem delu sveta prosečan životni vek dosegao je 80 godina, a u najnerazvijenijem delu ne prelazi 40 godina. (Krstan Malešević, O protivrečnim obeležjima procesa globalizacije i demokratske tranzicije - sociološki aspekt, zbornik Globalizacija i tranzicija, 152.)

Bogati postaju sve bogatiji, siromašni postaju sve siromašniji. Manje od 450 globalnih trilionera raspolaže većim dohotkom nego 56% stanovništva sveta. (Vera Vratuša - Žunjić, Tumačenja „globalizacije" i interesi društvenih aktera, zbornik Globalizacija i tranzicija, 47.)

Ili, prema sličnim podacima, nešto više od 1.100 trilionera raspolaže imovinom gotovo duplo vrednijom od dve i po milijarde najsiromašnijih stanovnika. Deset odsto najbogatijih stanovnika raspolaže sa 85 procenata svetskog bogastva. Polovina siromašnog stanovništva raspolaže sa sa samo jednim procentom svetskog bogastva. (M. Pantelić, Uzlet novih sila, www.politika.co. yu, 5. maj 2008.)

Jedna milijarda ljudi (nešto više od šestine ukupnog svetskog stanovništva) u razvijenim zemljama raspolaže sa 60% svetskog dohotka, dok 3,5 milijardi ljudi u nerazvijenim zemljama raspolažu sa manje od 20% svetskog dohotka. (Kofi A. Annan, Secretary General of the United Nations, We the Peoples - the Role of the United Nations in the 21st Century, Millennium Summit 2000, www.un.org.)

"Socijalnu kartu" savremenog sveta K. Anan je ilustrovao na sledeći način:

"Pretpostavimo da je svet u kojem živimo zaista jedno "globalno selo" sa 1000 stanovnika. Koji se izazovi u njemu mogu videti? Oko 150 stanovnika živi u bogatom delu sela. Oko 780 stanovnika živi u siromašnijim distriktima. Sledećih 70 stanovnika živi u delovima sela koji se nalaze u tranziciji. Prosečni dohodak po stanovniku je USD 6.000. Ali, samo 200 ljudi raspolaže sa 86% ukupnog bogatstva, dok skoro polovina seljana zarañuje manje od 2 dolara dnevno. Žene čine većinu onih koji žive u siromaštvu. Oko 220 seljana je nepismeno, od toga su dve trećine žene. Od 390 stanovnika ispod 20 godina starosti tri četvrtine živi u siromašnijim distriktima, i mnogi od njih beznadežno traže posao koji ne postoji. Manje od 60 stanovnika poseduje kompjuter i samo pola od njih ima pristup internetu." (Kofi A. Annan, )

Ekstremna socijalna polarizacija u svetu predstavlja krupan izazov procesu globalizacije, sa brojnim negativnim ekonomskim, političkim i socijalnim implikacijama.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


75

4.4.2. Usporeni rast svetske privrede Na početku 21. veka, najrazvijeniji deo svetske privrede se suočava sa

usporavanjem rasta. Sropa privrednog rasta (merena društvenim bruto proizvodom) u

2008 bila je u SAD 1,4%, Evropskoj uniji 1,5% i Japanu Privredni rast svetske iznosio je oko 3,8% (procena), zahvaljujući pre

svega relativno visokim stopama privrednog rasta u Kini od 9,8%, Indiji 6,6%, Rusiji 6,0% i Brazilu 5,2%. (CIA World Factbook 2009, www.cia.gov)

Takva kretanja u svetskoj privredi nisu dovoljna za ublažavanje nagomilanih ekonomskih i socijalnih problema u svetu i smanjenje opšte zabrinutosti.

Jedan od glavnih razloga usporavanja rasta svetske privrede je, pored ostalog, nedovoljan dinamizam vodećih evroatlantskih ekonomija, pre svega SAD i EU; kao i stagniranje japanske privrede u dužem periodu.

Glavni pokretač celokupne svetske ekonomije je američka privreda. Od tempa njenog razvoja uglavnom će zavisiti i buduće performanse najvećeg dela svetske privrede. Na početku 2008 američka privreda se suočava sa daljim padom privredne aktivnosati, koji nagoveštava i moguću recesiju.

Neprestano pogoršavanje ekonomskog i socijalong stanja u siromašnim, nerazvijenim i zemljama u razvoju ostaje gorući problem. Situacija u tim zemljama tiče se ne samo globalnog privrednog razvoja nego i globalne bezbednosti. Zato su najrazvijenije zemlje sveta (G - 7) odlučile da veću pažnju, pored borbe protiv terorizma, posvete i problemima siromašnih zemalja, posebno u Africi (otpisivanje dela duga i dr.). Pri tome će finansijsku pomoć IMF i WB zaslužiti samo one zemlje koje svoje nacionalne ekonomije deregulišu, koje privatizuju državna preduzeća, koje otvaraju svoja tržišta i koje unapreñuju svoje političke sisteme na demokratskim osnovama.

4.4.3. Siromaštvo Za najveći broj ljudskih bića siromaštvo je realan i stalni problem.

Najveće je u Africi i u njoj se danas najteže živi. Nijedno savremeno društvo, pa ni ona koja se karakterišu kao društva

izobilja (Affluent Societies), kao što su, na primer, SAD i Švedska, nisu u stanju da stvore, proizvedu i distribuiraju onu količinu dobara i usluga kojom bi mogle da zadovolje sve želje i potrebe svog stanovništva.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


76

Čak preko 35 miliona svojih grañana Vlada SAD klasifikuje kao siromašne. Oko 50 miliona stanovnika Evropske unije briselski evropski zvaničnici klasifikuju kao siromašne.

Preko 800 miliona ljudi u svetu živi ispod donje granice uhranjenosti, sa prihodom ispod jednog dolara dnevno. Oko 1,6 milijardi ljudi u svetu živi sa prihodom od jednog dolara dnevno.

Polovina stanovnika planete, ili blizu 3 milijarde stanovnika, živi sa prihodom manjim od dva dolara dnevno. Eksperti UNDP procenjuju da će glad biti iskorenjena tek za 130 godina.

Smanjenje siromaštva u svetskim razmerama, redukovanje razlika u nivou ekonomske razvijenosti izmeñu industrijski razvijenih i zemalja u razvoju, kao i sužavanje socijalnog jaza izmeñu bogatih i siromašnih u okviru nacionalnih država – jedan je od preduslova stabilnosti i napretka celog sveta.

Borba protiv siromaštva kao globalnog problema je meñu strateškim prioritetima Ujedinjenih nacija, posebno kroz Program UN za razvoj (UNDP - United Nations Development Program).

Isto tako i vlade mnogih zemalja formulisale su svoje strategije za borbu protiv siromašva u nacionalnim okvirima.

Problem siromaštva u svetskim razmerama veoma zaokuplja pažnju i ekonomske nauke u traganju za novom globalnom strategijom koja bi ne samo zaustavila produbljivanje jaza izmeñu bogatih i siromašnih nego otvorila i perspektivu smanjivanja postojećih razlika u stepenu ekonomske razvijenosti izmeñu pojedinih delova sveta.

4.4.4. Zaduženost zemalja u razvoju Spoljna (inostrana) zaduženost je gorući globalni ekonomski problem

i limitirajući faktor razvoja mnogih zemalja u svetu, posebno nedovoljno razvijenih i zemalja u razvoju.

Dug zemalja u razvoju (developing countries) porastao je sa 618 milijardi u 1980 na preko 3,1 hiljade milijardi američkih dolara u 2006. Procenjuje se da je dug zemalja u razvoju, 2007, iznosio preko 3,5 hiljada milijardi američkih dolara.

To je za njih veliko ekonomsko, socijalno i političko opterećenje. Mnoge nerazvijene i zemlje u razvoju jednostavno nisu u mogućnosti da otplaćuju svoje dugove. Razvijene zemlje su primorane da im deo tih dugova otpisuju i reprogramiraju pod povoljnijim uslovima.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


77

Ujedinjene nacije su odavno utvrdile da bi pomoć nerazvijenim i zemljama u razvoju trebalo da dostigne 0,7% GDP industrijski najrazvijenijih zemalja sveta, ali se one suprotstavljaju praktičnom realizovanju takvog predloga.

Zemlje u razvoju su 2004 na ime globalne pomoći dobile 78,6 milijardi američkih dolara, što je, i pored povećanja od 4,6% u odnosu na prethodnu godinu, nedovoljno za ublažavanje problema siromaštva sa kojim se one suočavaju. (OECD, Aid to Developing Countries rises to highest ever level, March 7th, 2007, www. finfacts.com.)

Umesto da se povećava, učešće globalne pomoći siromašnima u svetskom bruto proizvodu se sistematski smanjuje.

Godišnje otplate inostranih kredita zemalja u razvoju (njihovog duga) nekoliko puta su veće od godišnje pomoći koju dobijaju od najrazvijenih zemalja (glavnih kreditora).

Svi dosadašnji pokušaji smanjivanja zaduženosti zemalja u razvoju i ubrzavanja njihovоg privrednog razvoja, kao što su, na primer, Bejkerov plan, Bredijev plan i dr., bili su nedovoljno uspešni.

4.4.5. Produbljivanje nejednakosti unutar zemalja

Globalni geoekonomski problem nije samo produbljivanje razlika izmeñu bogatih i siromašnih zemalja, nego i produbljivanje razlika u dohotku (zaradama) i meñu grañanima date zemlje, nezavisno od toga da li je razvijena ili nerazvijena. Ne samo da bogate zemlje postaju sve bogatije, a siromašne sve siromašnije, nego i bogati pojedinci postaju sve bogatiji a siromašni sve siromašniji.

Gini koeficijent (mera nejednakosti - jednak je nuli u slučaju potpune jednakosti, raste kako se nejednakost povećava i jednak je jedinici u slučaju potpune nejednakosti) u SAD se 1980 povećao 0,36, a 2000 0,41.

Respektivne vrednosti za Kinu su 0,29 i 0,41, Indiju 0,31 i 0,38 i Poljsku 0,25 i 0,35. (Branislav Pelević, Uvod u meñunarodnu ekonomiju, Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, x.)

Povećanje socijalnih razlika u nacionalnim društvima, sve izraženija diferencijacija na bogate i siromašne (wealth - gap), zajedno sa produbljivanjem jaza izmeñu razvijenih i nerazvijenih zemalja, veliki je izazov savremenog sveta, sa nepredvidivim negativnim implikacijama. U kontekstu takvih negativnih trendova u globalnim razmerama nalazi se i jedan od uzroka terorizma, preteće opasnosti savremenom čovečanstvu, ali i sve učestalijih antiglobalističkih akcija.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


78

4.4.6. Finansijske krize

Sistem meñunarodnih finansijskih tržišta ne "koordinira" uvek uspešno tokove finansijskog kapitala u svetskim razmerama.

Savremena svetska privreda i postojeći multilateralni ekonomski sistem nije imun na finansijske krize, koje, s vremena na vreme, po nekim svojim oblicima ispoljavanja (pad akcija na najvećim svetskim novčanim berzama, nezaposlenost, inflacija i dr.) podsećaju na veliku finansijsku i ekonomsku krizu tridesetih godina 20. veka (Great Depresion), kao što je, na primer, aktuelna finansijska finansijska kriza u svetu.

4.4.7. Nelegalna ekonomija i crna tržišta Savremenu svetsku privrednu i političku scenu karakteriše i

prisustvo nelegalne ekonomije (Unlawful Economy), odnosno tzv. crne ekonomije, koja obuhvata trgovinu krijumčarenom (kontrabandnom) potrošnom robom (cigarete, naftni derivati i dr.) bez plaćanja carine i poreza na dodatu vrednost, cirkulisanje špekulativnog i lihvarskog kapitala, proizvodnju i trgovinu opojnim drogama, nelegalnu trgovinu oružjem, trgovinu "belim robljem" i drugo.

U nekim zemljama, posebno onim u tranziciji ka tržišnoj ekonomiji, nelegalna ekonomija dostiže i preko 50% ukupne ekonomije. Na primer, u latinoameričkoj državi Paragvaj "ulična ekonomija" dominira ukupnom ekonomijom.

Konci crne ekonomije su u rukama mafije i organizovanog kriminala, a njene dimenzije na globalnom nivou procenjuju se na stotine milijardi američkih dolara.

Procenjuje se da je u svetu trenutno oko 27 miliona ljudi u nekom vidu ropskog (prisilnog) položaja. Samo u mreži trgovaca belim robljem zarobljeno je, širom sveta, izmeñu 700 000 i dva miliona ljudi, prvenstveno žene i deca. (Saša Mijalković, Trgovina ljudima u Srbiji, a prema: Milan Janković, Šverc belog roblja, Politika, Beograd, 1. jul 2007, 13, www.politica.co. yu).

Svake godine se od prisilnog rada zaradi 32 milijarde američkih dolara, ili prosečno godišnje oko 13 000 dolara od svakog prisilnog radnika. (International Labor Organization, A global alliance against forced labour, Report, Geneva, 11 May 2005, www.ilo.com.)

Prisilni rad predstavlja najcrnju stranu globalizacije, negaciju osnovnih ljudskih prava i dostojanstva. Meunarodna organizacija rada

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


79

predviña iskorenjivanje prisilnog rada u celom svetu do 2015, što je malo verovatno da će se ostvariti.

4.4.8. Energetska oskudica Potrebe za energijom u stalnom su porastu svuda u svetu.

Proizvedena energija nije u stanju da zadovolji takve potrebe. Veća tražnja od ponude energije kao robe dovodi do neprestanog porasta cene energije.

U strukturi troškova svakog dobra i usluge energija učestvuje, u proseku, i do 30%.

Svako povečanje cene energije izaziva lančano povećanje cena drugih dobara i usluga.

Energetska oskudica je realan svetski, globalni ekonomski problem, nerešiv („kvadratura kruga”) za mnoge zemlje u svetu, pa i za svet u celini.

Globalna potražnja nafte i naftnih derivata veća je od ponude, što izaziva stalni porast njihovih cena.

Negativne posledice vrtoglavog povećanja cena sirove nafte su nepredvidive.

Supstitucija benzina alkoholom predstavlja jednu od realnih mogućnosti, pod uslovom adekvatnih paritetnih odnosa u cenama ta dva pogonska proizvoda. U Brazilu, na primer, 30% putničkih vozila koristi alkohol umesto benzina. Ranije, nakon izbijanja energetske krize, taj procenat bio je mnogo veći, čak i do 50%.

U eksperimentalnoj fazi je i mogućnost korišćenja čistog vodonika kao pogonskog goriva, umesto benzina. Već su u nekim zemljama (Francuska, Japan, Nemačka i dr.) konstruisani i odgovarajući prototipovi automobila koje pokreće električna energija proizvedena iz vodonika.

Vodonik bi mogao da sačuva postojeće rezeve nafte i omogući njihovo racionalnije korišćenje.

Petrohemijska prerada nafte daje veće ekonomske efekte od njenog korišćenja kao pogonskog goriva.

Proizvodnja električne energije iz uglja, njegovim spaljivanjem u termolektranama, drastično sužava prostor za buduće ekonomski daleko racionalnije korišćenje uglja, što obećava dolazeća tehnologija karbohemije (proizvodnja raznovrsnih visokovrednih produkata iz uglja, kao što su bezin, hrana i dr.).

Mnogi vodni potencijali već su energetski iskorišćeni sa visokim stepenom.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


80

Nuklearna električna enegrija koja se dobija fisijom (razdvajanjem) jezgra atoma mogla bi da bude trajno rešenje energetske krize.

Meñutim, nuklearna energija predstavlja veliku ekološku opasnost (moguće havarije i opasno ugrožavanje životne sredine zbog radiološkog zračenja). Mnoge zemlje već su obustavile rad svojih nuklearnih elektrana ili zabranile izgradnju novih.

Energetske nade polažu se u izgradnju termonuklearnog reaktora koji bi proizvodio električnu energiju fuzijom (spajanjem) jezgra atoma, bez emitovanja gasova sa efektom staklene bašte i drugih oblika zagañivanja životne sredine, karakterističnih za fisione nuklearne reaktore.

Eksperimentalna izgradnja takvog reaktora, u čijem finansiranju učestvuju Evropska unija, SAD, Kina, Rusija, Japan i Južna Koreja, počela je na jugu Francuske (u blizini grada Kadaraša). Završavanje tog meñunarodnog termonuklearnog projekta (ITER) predviñeno je za 2015. godinu.

Novi i obnovljivi izvori energije (sunčeva energija, energija vetra, energija biomase i dr.) postaju sve značajniji energetski izvori, ali oni ne mogu potpuno i u pravo vreme da zamene klasične neobnovljive izvore. Tako, na primer, u zimskim mesecima, kada je energija najpotrebnija, mogućnosti korišćenja sunčeve energije su najmanje.

Ekonomski razvoj u svetu mora se usklañivati sa svetskom energetskom realnošću. Bez odgovarajuće evaluacije energetske komponente nema ni održivog ekonomskog razvoja u savremenom svetu.

4.4.9. Ekološka ugroženost Velike površine zemlje su izložene vremenskim nepogodama

(tropski cikloni), prirodnim katastrofama (zemljotresi, poplave, lavine, vulkanske erupcije), prenaseljenošću, industrijskim katastrofama, zagañenju (vazduh, voda, kisela kiša, otrovne supstance), gubitku vegetacije (deforestacija, dezertifikacija, preterana ispaša), gubitak divljeg sveta, degradacija zemljišta, iscplji-vanje zemljišta, erozija i dr.

Rastuće zagañivanje zemlje, vode i vazduha ugrožava elementarne egzistencijalne uslove života na zemlji.

Već sada se više od 1,2 miliona stanovnika na svetu suočava se sa oskudicom vode za piće. Od ukupne količine vode na planeti, svega 2,5% je slatka voda pogodna za upotrebu. Potražnja za pitkom vodom je u porastu svuda u svetu, posebno u Evropi, Severnoj Americi i Australiji. Cena litarske flaširane čiste pitke vode približava se ceni litre benzina.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


81

Zbog preteranog emitovanja štetnih gasova iz industrijskih postrojenja, već je ugrožen vazdušni omotač zemlje (pojava „ozonskih rupa”).

Emitovanje ugljendioksida (Carbon Emissions), koje se smatra glavnim uzrokom pregrevanja zemljine kugle, učetvorostručilo se u poslednjih 50 godina.

Naučnici skreću pažnju da je u svetu ugroženo 1.130 od preko 4.000 vrsta sisara, i 1.183 od 10.000 vrsta ptica. Procenjuje se da bi u narednih 30 godina moglo da izumre čak četvrtina sisara na svetu.

Procenjuje se da se u rekama, jezerima, morima i okeanima ulovi više ribe nego što se reprodukuje.

Isto tako, na planeti se više šuma seče nego što se obnavlja. Priroda problema životne sredine je u tome da oni ne poznaju

nikakve i ničije granice. Svaki ekološki problem na planeti, bez obzira na to u kojoj se zemlji

(državi) manifestuje, istovremeno je lokalni, regionalni, nacionalni i svetski (globalni) problem, pa se zato samo uz multilateralnu koordiniranu akciju svih država i nacija sveta može efikasnije i da rešava.

4.4.10. Ekspanzija vojnih rashoda

Sa okončanjem hladnog rata, odnosno kada je sa svetske političke

scene nestao SSSR - supersila i globalni suparnik SAD tokom skoro cele druge polovine 20. veka - nije došlo i do očekivanog smanjenja vojnih rashoda (military expenditure) niti je pronañena formula za njihovo smanjenje ni za zaustavljanje trke u naoružanju.

U svetu se za podmirenje vojnih potreba (military expenditure) godišnje troši oko 2% svetskog bruto proizvoda. Svetski vojni rashodi su 2006 iznosili 1.319 milijardi američkih dolara. (World Factbook, 19. jun 2007, www.cia.gov.)

Umesto klasične trke u naoružanju, ideološki generisane bipolarnom podelom sveta i hladnim ratom, glavnim razlogom porasta vojnih rashoda u prvim godinama 21. veka smatra se terorizam, posebno posle terorističkog napada na Njujork i Vašington,11. septembra 2001.

Porast vojnih rashoda je drugo lice trke u naoružanju. Okončanjem hladnog rata nije prestala i trka u naoružanju. “Raspoloženje uzdržanosti je dominantna crta post-hladnoratovske diplomatije, koja najviše obećava. Malo je samoobmanjivanja. Problemi rata i meñunarodnog rivalstva možda

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


82

nikada neći biti ‘rešeni‘, ali postoje izgledi da antagonizmi budu držani pod kontrolom“. (Abba Eban, Diplomacy for the Next Century, Yal University Press, New Haven & London, 1998, 176.)

4.5. Održivi razvoj svetske privrede Strateški cIlj globalne ekonomije kao nauke obezbeñivanje uslova za

ostvarivanje održivog razvoja svetske privrede i blagovremeno rešavanje globalnih ekonomskih problema.

Održivi razvoj je koncept ekonomskog razvoja u čijem se središtu nalazi zaštita životne sredine, uz maksimalno korišćenje obnovljivih prirodnih resursa i energetskih potencijala, na osnovu dostignuća naučno - tehnološkog progresa. Suština filozofije održivog razvoja je da se u što je moguće većoj meri sačuva prirodna sredina, da se ekonomski razvoj ostvaruje uz minimalno korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa i energetskih potencijala, kako bi i buduće generacije mogle da uživaju u njenim blagodetima.

U novije vreme ekonomski razvoj se sve više neposredno povezuje i sa korpusom ljudskih prava i sloboda čoveka. Stečena industrijska prava radnika (dužina radnog vremena, minimalna nadnica, zaštita na radu, zabrana dečjeg rada, pravo na štrajk i sindikalno organizovanje i dr.) moraju se ne samo poštovati nego i dalje unapreñivati. Ljudska prava, slobode i dostojanstavo čoveka i radnika moraju biti bitna komponenta savremenog ekonomskog razvoja.

Ekonomski razvoj plus ekologija plus ljudska prava i slobode, shvaćena u najširem smislu, predstavljaju održivi razvoj.

Postizanje održivog razvoja je najveći izazov u savremenom svetu, ekonomski razvijenom, u razvoju i tranziciji.

Teorijsko formulisanje institucionalnih i funkcionalnih uslova neophodnih za ostvarivanje održivog razvoja svetske privrede jedan je od prvorazrednih teorijskih izazova pred kojima se globalna ekonomija kao nauka, zajedno sa drugim naučnim disciplinama, danas nalazi.

5. DRUGE EKONOMSKE DISCIPLINE

Osim „Ekonomike” postoje i druge važne ekonomske naučne

discipline koje se bave izučavanjem posebnih područja i aspekata privrednog života i ekonomske organizacije društva, kao što su, pored ostalog, sledeće.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


83

5.1. Teorija opšte ravnoteže Sofisticirana grana mikroekonomije, poznata pod imenom teorija

opšte ravnoteže (General Equilibrium Theory), simultano istražuje svako tržište za svaku robu, tako da je na osnovu takve analize moguće razumeti kompletan model potrošnje, proizvodnje i razmene cele ekonomije u svakom vremenskom trenutku.

Rezultati teorije opšte ravnoteže imaju i svoju značajnu makroekonomsku dimenziju.

5.2. Granske ekonomike Postoje i granske ekonomike, čiji je broj teško precizno definisati, koje

za predmet izučavanja imaju specifičnosti i zakonitosti pojedinih privrednih grana, delatnosti i faktora proizvodnje, kao sto su, na primer, ekonomija industrije, agrara, saobraćaja, trgovine, turizma, ekonomija rada, državne finansije, meñunarodna trgovina i dr.

5.3. Makroekonomska politika Poseban segment makroekonomije je makroekonomska politika. S jedne strane, ona označava akcije makroekonomskih subjekata radi

postizanja odgovarajućih ekonomskih ciljeva (makroekonomska politika kao društvena akcija).

S druge strane, ona ocenjuje materijalne i društvene pretpostavke makroekonomske politike kao društvene akcije, njene alternativne mere i njihove efekte (makroekonomska politika kao ekonomska nauka).

5.4. Teorija privrednog razvoja Teorija privrednog razvoja daje odgovor na pitanje kako i na koji

način je moguće postići željeni razvoj u datim uslovima. Zašto se neki privredni sektori brže razvijaju od drugih? Zašto se

neka zemlja ekonomski brže razvija od druge? Zašto je društveni proizvod per capita u jednoj zemlji visok a drugoj nizak? Zašto su neke zemlje bogate i sve bogatije, a neke siromašne i sve siromašnije? Kako smanjiti postojeći jaz izmeñu razvijenih i nerazvijenih zemalja i delova sveta, izmeñu razvijenog severa i nerazvijenog juga?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


84

Odgovori na ova pitanja su predmet ne samo makroekonomske i mikroekonomske analize, nego i političke i geopolitičke analize.

5.5. Institucionalna ekonomija Institucionalna ekonomija (Institutional Economy) se bavi ocenom

funkcionisanja institucija privrednog sistema, kao što su svojina, tržište i planiranje, odnosno ocenom njihove ekonomske efikasnosti u ukupnom procesu društvene reprodukcije.

Institucionalna ekonomija daje, na primer, odgovor na pitanje koji je oblik svojine ekonomski najefikasniji, privatna ili državna svojina, privatna ili društvena (javna) svojina, državna ili društvena svojina. Od teorijskog odgovora na takva i slična pitanja zavisi na kakvom svojinskom konceptu će se zasnivati ekonomski sistem datog društva.

Isto tako, institucionalna ekonomija daje odgovor na pitanje da li je slobodno tržište ekonomski efikasniji mehanizam od državnog plana, koja su ograničenja slobodnog tržišta i u kojoj meri su potrebne njegove korekcije putem državnog intervencionizma.

Institucionalna ekonomija takoñe izučava ekonomske funkcije države, njene domete i ograničenja u ekonomiji datog društva.

Poseban predmet institucionalne ekonomije su mogućnosti i putevi efikasnog prelaza iz jednog u drugi privredni sistem, kako, na primer, iz tranzicione ekonomije, karakteristične za bivše socijalističke zemlje, najbrže preći na pravu tržišnu ekonomiju. (Miroljub Labus, Osnovi ekonomije, Stubovi kulture, Beograd, 1999, 15 - 138.)

5.6. Pozitivna ekonomija Pozitivna ekonomija (Positive Economics) se bavi ciljevima ili

naučnim objašnjenjima funkcionisanja ekonomije. Njen cilj je da objasni kako društvo donosi odluke u vezi sa proizvodnjom, potrošnjom i razmenom dobara, zašto ekonomija funkcioniše tako kako funkcioniše, kao i da predvidi kako bi ekonomija reagovala u izmenjenim okolnostima, šta će se, na primer, desiti ako stopa privrednog rasta padne ili poraste, kakve se posledice mogu očekivati u sferi zaposlenosti, cena, uvoza, izvoza i slično.

Pozitivna ekonomija je slična prirodnim naukama. Utvrñuje opšte ekonomske zakonitosti u privrednom životu i razvoju kao takve. Predmet pozitivne ekonomije nije praktična primena takvih naučnih istraživanja, da li

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


85

će ih vlada neke zemlje primeniti ili ne, da li će mere svoje ekonomske politike zasnivati na njima ili ne.

5.7. Normativna ekonomija Normativna ekonomija (Normative Economics) nudi recepte ili

preporuke, zasnovane na ličnim vrednosnim sudovima, šta bi vlada neke zemlje trebalo da preduzme, u konkretnim privrednim situacijama, u formulisanju i ostvarivanju mera svoje ekonomske politike kao društvene akcije.

Na primer, u kojoj srazmeri bi trebalo povećati kamatnu stopu da bi se podstakla investiciona aktivnost, ali da to ne izazove lančani porast tražnje i pojavu inflacije.

Najbolje je rešenje kada se pozitivna i normativna ekonomija „poklapaju”, kada ne postoje bitne razlike u stavovima predstavnika ta dva ekonomska pristupa, to jest izmeñu „pozitivista” i „normativista”. Postoje privredne situacije kada izmeñu njih postoji opšta saglasnost. Na primer, kad vlada poveća porez doći će do porasta cena.

Meñutim, u najvećem broju slučajeva postoje veće ili manje razlike u stavovima izmeñu zastupnika pozitivne i normativne ekonomije, kao i razlike u stavovima izmeñu ekonomista unutar iste ekonomske škole mišljenja.

5.8. Ekonomija blagostanja Ekonomija blagostanja (Welfare Economics) je specifičan vid

normativne ekonomije. Ona se ne bavi opisivanjem funkcionisanja jedne ekonomije, nego procenjivanjem kako ona može još bolje da funkcioniše, kako oskudne resurse (faktore proizvodnje) najefikasnije alokacirati i osigurati pravednu raspodelu raspoloživih dobara i usluga izmeñu različitih društvenih grupa.

Ekonomija blagostanja je nastala kao rezultat kritičkog saznanja da savremena kapitalistička privreda, zbog sve prisutnijih monopola i nepotpune konkurencije, ne obezbeñuje racionalno korišćenje oskudnih resursa, kao i da raspodela dohotka na pojedine društvene slojeve odstupa od modela svojstvenog uslovima slobodne konkurencije (na osnovu principa granične produktivnosti), odnosno da se deo dohotka neopravdano preliva u ruke monopolista.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


86

5.9. Nacionalna ekonomija U fokusu Nacionalne ekonomike (National Economics) nalazi se

funkcionisanje ekonomije pojedinačne države. Nacionalna ekonomija Republike Srbije se izučavala u okviru naučne discipline „Ekonomija Jugoslavije”, s posebnim akcentom na faktore od kojih zavisi rast i razvoj jugoslovenske privrede, strukturalne promene i njeno funkcionisanje.

5.10. Urbana ekonomija U protekla dva stoleća, sa industrijskim razvojem, kontinuirano se

odvijao i proces urbanizacije stanovništva, to jest njegovog prelaska iz ruralnih u urbane sredine, iz sela u gradove.

Urbano stanovništvo progresivno se povećavalo. Tako, na primer, 1800 je samo 2% svetske populacije bilo urbanizovano, 1950 30%, a 2000 47%. Urbano stanovništvo u svetu uvećava se svakog dana za skoro 180.000 lica.

Ubrzano širenje gradova u svetu, naročito posle Drugog svetskog rata, primoralo je ekonomsku nauku da pod svoju lupu stavi i probleme koje sobom nosi ubrzana urbana aglomeracija i urbani razvoj uopšte.

U drugoj polovini 20. veka se oformila jedna posebna ekonomska disciplina - Urbana ekonomija (Urban Economics), koja se bavi izučavanjem ekonomskih aspekata ogranizacije i funkcionisanja savremenih gradova, naročito velikih gradova - megapolisa. (Otilia Beatriz, Kroeff Carrion, Economia Urbana, Introdução a Economia, Editora ATLAS S.A., Sao Paolo, 1999, . 394 - 412. i http://www.unchs.org, a prema časopisu Local Goverment Brief, Fall, Budapest, 2003, 11.)

5.11. Ekonomija ekologije Pored blagostanja koje sobom nosi, industrijski, tehnološki i ukupni

privredni razvoj ostavlja i brojne negativne tragove na životnu sredinu. Raznovrsne otpadne materije zagañuju vodu, vazduh i zemlju. Ugrožen je opstanak ne samo ljudskih bića nego i čitavog biljnog i životinskog sveta.

Prirodni resursi se stihijski eksploatišu. Rezerve mnogih minerala su u velikoj meri već iscrpene. Posebno se agresivno, u svetskim razmerama, eksploatišu oskudne rezerve sirove nafte, kao i drugih neobnovljivih energetskih sirovina.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


87

Takvo stanje je dovelo do stvaranja posebne naučne ekonomske discipline - Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa ili Ekonomija ekologije (Economics of the Environment and Natural Resources), koja se često diferencira na Ekonomiju životne sredine (Economics of the Environment), Ekonomiju prirodnih resursa (Economics of the Natural Resources), Ekonomiju polucije (Economics of Pollution) i druge slične enviromentalne ekonomske discipline. (Eugenio Miguel Canepa, Economia do Meio Ambiente e dos Recursos Naturais, Introdução a Economia, Editora ATLAS S.A., Sao Paolo, 1999, 411 - 438.)

5.12. Ekonomija civilnog sektora U nevladinom (civilnom) sektoru savremenih društava, u njihovim

brojnim nevladinim, neprofitnim organizacijama angažovani su odgovarajući ekonomski resursi (rad, kapital, preduzetnička sposobnost i dr.) kojima se upravlja na specifičan način, sa posebnim ciljevima i funkcijama.

Ekonomija nevladinog sektora naziva se i Ekonomija civilnog sektora, Civilna ekonomija, Grañanska ekonomija, Društvena ekonomija i dr.

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta je “Economics”? 2. Koja su tri nivoa “Economics” - a? 3. Šta je predmet “Mikroekonomije”? 4. Koja su bazična mikroekonomska pitanja? 5. Šta je predmet “Makroekonomije”? 6. Koji su bazični makroekonomski problemi? 7. Šta je inflacija? 8. Šta je nezaposlenost? 9. Šta je produktivnost? 10. Šta je kamatna stopa? 11. Šta je budžetski deficit? 12. Šta je deficit trgovinskog i platnog bilansa? 13. Šta je globalna ekonomija? 18. Koje su osnovne komponente globalne ekonomije? 19. Šta je internacionalna trgovina?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


88

20. Šta su internacionalne finansije? 21. Šta je svetski ekonomski sistem? 22. Šta je multilateralni finansijski sistem? 23. Šta je multilateralni trgovinski sistem? 24. Šta su multilateralne ekonomske integracije i organizacije? 25. Koji su globalni ekonomski izazovi? 26. Šta je neravnomeran razvoj? 27. Kakav je rast svetske privrede? 28. Šta je siromaštvo? 28. Kakva je zaduženost zemalja u razvoju? 29. Kolika je nejednakost unutar zemalja? 30. šta su finansijske krize? 31. Šta je nelegalna ekonomija? 32. Šta je energetska oskudica? 33. Šta je ekološka ugroženost? 34. Šta je održivi razvoj svetske privrede? 35. Koje su važne ekonomske discipline? 26. Šta je Teorija opšte ravnoteže? 37. Šta su granske ekonomike? 38. Šta je Makroekonomska politika? 39. Šta je Teorija privrednog razvoja? 40. Šta je Institucionalna ekonomija? 41. Šta je Pozitivna ekonomija? 42. Šta je Normativna ekonomija? 43. Šta je Ekonomija blagostanja? 44. Šta je Nacionalna ekonomika? 45. Šta je Globalna (planetarna) ekonomija? 46. Šta je Urbana ekonomija? 47. Šta je Ekonomija ekologije? 48. Šta je Ekonomija civilnog sektora?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


89

_________ III _________

EKONOMSKI METOD

„Ne može se izračunati sve što vredi, niti vredi sve što se može izračunati“

Albert Einstein

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


90

EKONOMSKI METOD 1. EKONOMSKA TEORIJA Za razliku od mnogih prirodnih nauka (hemija, fizika i dr.),

ekonomska nauka, kao i druge društvene nauke, svoje naučne rezultate ne može da proverava u labaratoriji, na osnovu laboratorijski kontrolisanog eksperimenta (opita).

U istraživanjima privredne stvarnosti ekonomska nauka koristi naučne teorije i modele, odnosno raznovrsne metode ekonomske analize, metodološke pristupe i postupke radi otkrivanja suštine odreñene ekonomske pojave, utvrñivanja zakonomernosti njenog ispoljavanja i razvoja.

Ekonomska nauka se zasniva na brojnim teorijama. Šta je teorija?

Teorija je sistematizovani skup naučnih znanja i pravila na osnovu

kojih se mogu analizirati raspoložive informacije, objasniti suština neke pojave, fenomena ili problema, istraživati uzroci i posledice odnosa izmeñu odreñenih pojava i predviñati budući dogañaji.

Odgovarajuće ekonomske teorije daju odgovore na pitanja kao što su, na primer, zašto cena iste robe (dobra i usluge) fluktuira zavisno od vremena i prostora; zašto cene nekih dobara, na istom tržištu, rastu a drugih padaju; zašto dolazi do obezvreñivanja nacionalne valute, zašto je neka zemlja industrijski nerazvijena iako raspolaže zadovoljavajućim prirodnim resursima, itd.

Ekonomske teorije često se nazivaju modeli. Šta je ekonomski model? Ekonomski model je formalni teorijski stav – pojednostavljeni sistem

koji se koristi za simuliranje odreñenih aspekata realne ekonomije, za dobijanje potrebnih informacija o tome kako se pretpostavlja da odreñeni deo ili delovi ekonomije i privrednih segmenata funkcionišu.

Ekonomska teorija sastoji se iz pet osnovnih elemenata: varijabila, pretpostavki, hipoteza, verifikacija i predviñanja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


91

1.1. Varijabile Ekonomska nauka istražuje odnose koji se uspostavljaju izmeñu

različitih ekonomskih varijabila (Economic Variables). Varijabila je veličina podložna promenama, odnosno veličina koja

može da ima različite vrednosti. Na primer, cena nekog dobra je jedna varijabila, a tražena količina

tog dobra je druga varijabila. Kakvi su odnosi mogući izmeñu te dve varijabile? Kako visina cene može da utiče na količinu dobra koju potrošači žele da kupe? Kako, pak, ponuñena količina datog dobra može da utiče na visinu njegove cene? Da bi se definisala cena, neophodno je prethodno definisati dobro na koje se ona odnosi. Takvo dobro moglo bi, na primer, da bude pakovanje jabuka u gajbi od 10 kg. Cena svakog takvog pakovanja koje se prodaje u samoposluzi „A”, „B” i „C” predstavlja varijabilu.

Postoje endogene i egzogene varijabile. 1.1.1. Endogene varijabile Endogene varijabile (Endogenous Variables) se definišu faktorima u

okviru date ekonomske teorije. Endogena varijabila je, na primer, cena jabuka na pijaci, koja je

odreñena poznatim ekonomskim faktorima u okviru teorije cena (ponuda i tražnja jabuka na datom tržištu, oblik konkurencije i dr.).

1.1.2. Egzogene varijabile Egzogene varijabile (Exogenous Variables) se definišu faktorima

izvan ekonomske teorije. Egzogena varijabila su, na primer, prirodni uslovi u sezoni uzgajanja

jabuka. Od tih uslova zavisi prinos i kvalitet jabuka, a time i njihova cena. Promene prirodnih uslova, preko prinosa i kvaliteta jabuka, utiču i

na promenu njihove cene, nezavisno od uticaja samih tržišnih faktora na datom tržištu jabuka.

1.1.3. Funkcije Odnos izmeñu dve ili više varijabila je funkcija (Function). Funkcija pokazuje kako jedna varijabila zavisi od jedne ili više

drugih varijabila.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


92

Na primer, jedna varijabila – mesečna zarada rudara – može da bude funkcija takvih varijabila kao što su broj radnih časova u mesecu i cena satnice (zarada po času). Taj odnos se algebarski može izraziti na sledeći način:

E = f (H. W), gde je: E = mesečna zarada, H = mesečni broj radnih časova, W = zarada po času (cena satnice). 1.1.4. Zavisne i nezavisne varijabile Varijabile mogu da budu zavisne (Dependent) i nezavisne

(Independent). Za dve varijabile se kaže da su zavisne jedna od druge ako su

promene jedne od njih uslovljenje promenama druge. U našem primeru, zavisna varijabila je mesečna zarada rudara (E), jer njena visina zavisi od mesečnog broja časova (H) i od cene satnice (W).

Nezavisne varijabile su one od koje zavisi druga ili druge varijabile. U našem primeru, nezavisne varijabile su broj radnih časova (H) i cena satnice (W), jer one ne zavise od visine mesečne zarade (E).

Obično se nezavisna varijabila označava sa „x”, a zavisna sa „y”. S obzirom na to da je y funkcija od x, matematički izraz te činjenice

je: y = f(x).

Odnos zavisnih i nezavisnih varijabila u funkciji može da bude

direktan ili inverzivan. Direktan odnos (Direct Relationship) je odnos gde se zavisne i

nezavisne varijabile menjaju u istom smeru. Relacija E = f(H.W) predstavlja direktan odnos izmeñu zarade i

radnih časova i izmeñu zarade i cene satnice. Zarada se povećava sa povećanjem broja radnih časova i

povećanjem cene satnice. I obrnuto. Zarada se smanjuje kad se smanjuje broj radnih časova i kad se smanjuje cena satnice, pri ostalim nepromenjenim okolnostima.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


93

Inverzivan odnos (Inversive Relationship) je odnos u kojem se zavisne i nezavisne varijabile menjaju u suprotnom smeru. Na primer, za obavljanje više poželjnog posla zarada rudara biće niža, a za obavljanje manje poželjnog posla zarada rudara biće viša.

1.1.5. Varijabile toka i zaliha Varijabile se mogu izražavati i kao tok i kao zaliha. Varijabile toka (Flow Variables) su ekonomski procesi koji se

dogañaju tokom vremena. Na primer, izvoz nekog dobra je varijabila toka. Varijabile zaliha (Stock Variabiles) su date veličine (količine) nekog

dobra u odreñenom vremenskom trenutku. Na primer, stanje kapitala u bilansu nekog preduzeća je varijabila zalihe.

Varijabile toka i varijabile zaliha su meñusobno suprotstavljene. Ako, na primer, neko trgovačko preduzeće za jedan dan proda 2000 gajbi jabuka, to pokazuje da se raspoložive zalihe jabuka u tom preduzeću brzo smanjuju. I obrnuto. Ako preduzeće proda toliku količinu jabuka za mesec dana, to pokazuje da se raspoložive zalihe usporeno smanjuju.

1.2. Pretpostavke Pretpostavka (Assumption) je apstrakcija izvedena iz stvarnosti. Dobro formulisane pretpostavke su preduslov dobrog predviñanja. Pretpostavke su dobre ako su realne, ako nisu u koliziji sa

stvarnošću. Nerealne pretpostavke smanjuju vrednost svake ekonomske teorije,

odnosno devalviraju rezultate datog naučnog istraživanja. U konstruisanju terorijskih ekonomskih pretpostavki, od posebne

vrednosti je korišćenje klauzule „ceteris paribus”. Smisao te klauzule je da se jedna ekonomska pojava izolovano

posmatra „pod nepromenjenim drugim okolnostima”, to jest u svom „čistom” obliku, pod pretpostavkom da su sve varijabile koje na nju u stvarnosti utiču nepromenjene (konstantne).

Tako, na primer, mogućnosti privrednog rasta jedne zemlje mogu se analizirati uz apstrahovanje uticaja ekonomskih odnosa sa inostranstvom na taj rast; ili, predviñanje mogućih prinosa u poljoprivrednoj proizvodnji (pšenice, kukuruza i dr.) može se zasnivati na apstrahovanju uticaja povoljnih ili nepovoljnih hidrometeoroloških uslova na prinose pojedinih poljoprivrednih kultura (uticaj suše, uticaj vlage i dr.).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


94

1.3. Hipoteze Hipoteza (hypothesis) je nagoveštaj, pretpostavka o postojanju

mogućih funkcionalnih, po pravilu uzročno-posledičnih odnosa izmeñu dve ili više varijabila, koju treba proveriti. „U istraživanju konkretnih pojava i situacija gde se prepliću mnogi uticaji, hipoteza je kao Arijadnina nit koja nam omogućuje orijentaciju i vodi jednom izlazu. Svakako, postavljanje hipoteze iziskuje ne samo poznavanje naučnih istina nego i istraživački duh. Vasa Pelagić je u ‘Narodnom učitelju’ zabeležio da se u narodu gnojave rane uspešno leče stavljanjem plesni na njih. On se zadovoljio tim empirijskim znanjem. Engleski biolog Aleksandar Fleming, kad je primetio slično dejstvo plesni, postavio je hipotezu da gljivice koje sačinjavaju plesan uništavaju bakterije koje izazivaju gnjojenja u čovečijem organizmu... On je zatim opitima proveravao tu hipotezu i tako otkrio penicilin.” (Sava Obradović, Uvod u statistiku, III izmenjeno i dopunjeno izdanje, časopis Finansije, sveska 40, Beograd, 1959, 9 - 10.)

1.4. Verifikacije Verifikacija (Verification) je naučni postupak koji se koristi za

proveru pretpostavki i hipoteza od kojih se pošlo u naučno istraživanje. Provera pretpostavki i hipoteza se vrši uporeñivanjem rezultata

dobijenih naučnim istraživanjem sa stvarnošću, odnosno sa empiričkim stanjem pojave koja je predmet analize. (Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner i Douglas D. Purvis, op. cit., 19 - 27.)

Najpouzdanije sredstvo za proveravanje pretpostavki i hipoteza je eksperiment (opit, test). „Ako se izvedeni zaključci potvrde, hipoteza postaje teorija ili, ukoliko je opšteusvojena, zakon; ako se, pak, zaključci ne potvrde, mora se praviti i proveravati nova hipoteza. Od Kopernika do Ajnštajna, sva velika otkrića su išla tim putem”. (Sava Obradović, op. cit., 9.)

1.5. Predviñanja Teorijska predviñanja (Predictions, Projections) su uslovni iskazi,

izvedeni primenom doslednog teorijskog postupka, a koji se izražavaju u obliku: „ako učiniš to, desiće se to i to”.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


95

Na primer, ako kompanija maksimira svoj profit, i ako se druge pretpostavke i hipoteze pokažu tačnim, porast stope korporativne takse prouzrokovaće smanjenje sume investicija koju ta kompanija izdvaja za izgradnju nove fabrike i nabavku opreme.

Predviñanja su, u stvari, dedukcija pretpostavki. Predviñanje u ekonomiji je u znatnoj meri otežano zato što su

ekonomske pojave same po sebi kompleksne i kontroverzne, pa neretko i nepredvidive.

2. MARGINALNA ANALIZA Marginalna analiza (Marginal Analysis) se često koristi za

predviñanje ili evaluaciju ekonomskih odluka. U marginalnoj analizi poseban značaj imaju rezultati poreñenja

odnosa izmeñu marginalnih troškova (Marginal Costs) i marginalne koristi (Marginal Benefits), kao i rezultati funkcionalnih odnosa izmeñu varijabila, odnosno kada promena jedne varijabile utiče na promenu druge varijabile.

Ukoliko se, na primer, satnica rudara poveća sa 10 na 12 evra, marginalna promena satnice je 2 evra. Ako rudar radi 40 časova nedeljlno, njegova nedeljna zarada povećaće se sa 400 na 480 evra, a marginalno povećanje zarade iznosi 80 evra.

U marginalnoj analizi je od posebne važnosti praviti razliku izmeñu

marginalnog, totalnog i prosečnog iznosa. 2.1. Marginalni iznos Sve što se dodaje ili oduzima od totalnog iznosa neke varijabile je

marginalni iznos (Marginal Amonut). 2.2.Totalni iznos Totalni iznos (Total Amount) neke varijabile je njena ukupnost, bez

obzira na to kako se meri ili izražava. 2.3. Prosečni iznos Prosečni iznos (Average Amount) je totalni iznos podeljen sa brojem

jedinica.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


96

Na primer, student u toku godine je 25 puta bio u bioskopu i svaku ulaznicu platio po 4 evra. Totalni iznos potrošen na gledanje filmova iznosi 100 evra. Prosečni iznos je 4 evra (100/25 = 4). Marginalni trošak je takoñe 4 evra (cena poslednje bioskopske ulaznice). Totalni iznos je uvek zbir marginalnih iznosa - 25 filmova po ceni od 4 evra po filmu iznosi 100 evra.

Pretpostavimo da student želi još jednom da ode u bioskop i konstatuje da je cena ulaznice povećana sa 4 na 5 evra. U tom slučaju marginalni trošak (za 26. film) je 5 evra. Novi totalni iznos je 105 evra. Novi prosečni trošak je 4,04 evra (105/26 = 4,04).

Ovi podaci pokazuju da povećanje marginalnog troška prouzrokuje povećanje prosečnog troška.

Kad god je marginalni iznos veći od datog prosečnog iznosa, novi prosečan iznos povećava se u srazmeri sa povećanjem marginalnog iznosa.

3. STATISTIČKA ANALIZA Statistička analiza predstavlja skup statističkih i matematičko -

statističkih metoda i postupaka kojima se istražuju masovne pojave radi otkrivanja zakonitosti koje njima vladaju.

Statistička analiza je jedno od najpouzdanijih sredstava za merenje varijabila, bez obzira na oblik ispoljavanja (količina, vrednost i dr.), za izražavanje odnosa izmeñu njih, za donošenje odluke o izboru izmeñu alternativa, za izbor mogućih pretpostavki, za testiranje hipoteza o meñusobnoj povezanosti dve ili više varijabila ili pojava, za ocenjivanje numeričkih vrednosti funkcija kojima se one izražavaju, kao i za verifikovanje rezultata naučnog istraživanja, uporeñivanjem pretpostavljenog i stvarnog (empiričkog) stanja stvari date pojave koja je predmet analize.

U statističkoj analizi se najčešće koriste numerički podaci o nekoj pojavi (varijabili), tabele, grafikoni i kartogrami za prikazivanje varijabila, relativni brojevi (strukture, lančani, bazični i skupni indeksi), srednje vrednosti (aritmetička sredina, geometrijska sredina, harmonijska sredina, medijana, modus), mere disperzije (opseg i dr.), analize vremenskih serija (linearni trend, eksponencijalni trend i dr.), reprezentativne metode (skupovi i uzorci), regresione analize (kovarijansa, regresija i regresione jednačine, korelacija), koeficijenti determinacije, računi verovatnoće, ekonometrijski modeli (input - -autput analiza meñusobnih odnosa privrednih delatnosti, modeli mrežnog planiranja i dr.).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


97

U naučnoj analizi ekonomskih i drugih pojava najčešću praktičnu primenu imaju, pored ostalih, sledeći osnovni statistički instrumenti i postupci:

3.1. Statistička tabela Statistička tabela je sistematski pregled numeričkih podataka o

karakteristikama neke pojave koja je predmet posmatranja i analize. Statistička tabela se konstruiše ukrštanjem horizontalnih i

vertikalnih linija, čime se stvaraju horizontalni redovi i vertikalne kolone (stupci).

Elementi tabele su naslov, tekstualni i numerički deo. U naslovu, koji se uvek nalazi iznad tabele, precizno se definiše

statistički skup, odnosno predmet tabelarnog predstavljanja. Statistički skup predstavljaju, na primer, studenti jednog fakulteta,

redovni sudovi u jednoj državi, i dr. Tekstualni deo tabele se sastoji od zaglavlja tabele i pretkolone

tabele. Prvi horizontalni red tabele predstavlja zaglavlje tabele. Prva vertikalna kolona tabele predstavlja pretkolonu tabele. Numerički deo tabele se sastoji od polja tabele u koja se unose

podaci o datom skupu.

Tabela 1. Sudovi u Srbiji Statistička tabela Sudovi u Srbiji

2002.

VRSTE SUDOVA BROJ SUDOVA Redovni 169 Vrhovni 1 Okružni 30 Opštinski 138 Trgovinski 17

UKUPNO 186

Izvor: Statistički godiišnjak Srbije 2005., Republički zavod za statistiku, Beograd, 2005., str. 426.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


98

3.2. Grafik Relacije izmeñu varijabila mogu se prikazivati i pomoću crteža -

grafikona, odnosno grafičkih dijagrama. Grafikoni imaju široku primenu u statističkoj analizi, jer se veruje da

„slika vredi hiljadu reči”. Grafikoni mogu biti linijski, površinski i kartogrami. Kod linijskog grafikona, na horizontalnoj osi koordinacionog

sistema predstavlja se jedna varijabila, na vertikalnoj osi druga varijabila, a u kvadrantu funkcionalni odnos izmeñu tih varijabila.

Tako, na primer, odnos izmeñu zarade rudara i broja radnih časova u nedelji može se grafički predstaviti na sledeći način: (Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, op. cit., 49.)

Grafik 1. Zarada i radni časovi

Površinski grafikon ili grafikon uporeñenja može se prikazati na

sledeći način:

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


99

Grafik 2. Površinski grafik - grafik uporeñenja

Članstvo u IMF 1945 - 2005. (Broj zemalja)

Izvor: www.imf.org

Statističke pojave mogu se prikazivati i korišćenjem kruga.

Grafik 3. Uvoz robe po namjenama u Srbiji

Uvoz robe po namenama u Srbiji 2006.

Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


100

3.3. Struktura Struktura (S) statističke celine (skupa) utvrñuje se uporeñenjem dela

statističke celine (c) sa statističkom celinom (C).

c S = —— C

Struktura statističkog skupa izražava se u procentima (ili promilima) i

koeficijentima.

Tabela 2. Redovni sudovi u Srbiji

Struktura Redovni sudovi u Srbiji

2002.

Vrste sudova

Broj sudova Struktura (procenti)

Struktura (keficijenti)

Ukupno 169 100,00 1,00 Vrhovni 1 0,59 0,01 Okružni 30 17,75 0,17 Opštinski 138 81,66 0,82

Izvor: Statistički godiišnjak Srbije 2005., op. cit., str. 426.

U strukturi redovnih sudova Srbije opštinski sudovi, na primer,

učestvuju sa 81,66%: 138

—— X 100 = 81,66 169

odnosno, opštinski sudovi učestvuju u strukturi redovnih sudova sa koeficijentom 0,82.

Procenat se pretvara u koeficijent deljenjem procenta sa 100. Keficijent se pretvara u procenat množenjem koeficijenta sa 100.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


101

3.4. Indeksi Indeksi su relativni brojevi koji se koriste u ispitivanju dinamike,

smera i intenziteta (razvoja) neke pojave u vremenu ili prostoru. Postoje bazni, lančani i skupni indeksi.

3.4.1.Bazni indeks Bazni indeks (indeks sa stalnom bazom) se izračunava tako što se u

datoj statističkoj seriji izabere jedna frekvencija za bazu, prema kojoj se uporeñuju ostale frekvencije serije, a dobijeni rezultat pomnoži sa 100.

Ako se frekvencije u statističkoj seriji označe sa X1, X2, X3, X4.... Xn, a frekvencija X1 izabere za bazu, algebarski izraz za izračunavanje baznih indeksa biće:

X2 X3 X4

I‘ = ——, I‘’ = ——, I‘’’ = ——-, itd. X1 X1 X1

Tabela 3. Bazni indeksi

Bazni indeksi Punoletna osuñena lica prema krivičnim sankcijama u Srbiji

Godina Ukupno Indeks 1999.* 33 967 (baza) 100,00 2000. 33 949 99,95 2001. 33 168 97,65 2002. 33 675 99,14

* Od 1999 bez podataka za Kosovo i Metohiju Izvor: Isto, str. 428.

U tabeli je broj osuñenih lica 1999 uzet za bazu (35.967 = 100) i

prema njoj uporeñivan broj osuñenih lica u narednim godinama. Iz tabele se, pored ostalog, vidi da je broj osuñenih lica prema

krivičnim sankcijama 2000 bio niži za 0,05% (indeks 99,95) u odnosu na 1999. godinu, a da je broj osuñenih lica 2002 bio za 0,86% niži (indeks 99,14) nego 1999.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


102

Za bazu se može odabrati bilo koja frekvencija u statističkoj seriji, zavisno od potrebe statističkog uporeñivanja.

3.4.2. Lančani indeks Lančani ili verižni indeks (indeks sa promenljivom bazom)

izračunava se tako što se svaki elemenat vremenske serije podeli sa prethodnim elementom, a dobijeni rezultat pomnoži sa 100.

Algebarski izraz za izračunavanje lančanih indeksa je:

X2 X3 X4 I’ = ——-, I’’ = ——-, I’’’ = ——-, itd

X1 X2 X3

Tabela 4. Lančani indeksi Lančani indeksi

Punoletna osuñena lica prema krivičnim sankcijama u Srbiji

Godina Ukupno Indeks 1999.* 33 967 100,00 2000. 33 949 99,95 2001. 33 168 97,70 2002. 33 675 101,53

* Od 1999 bez podataka za Kosovo i Metohiju Izvor: isto.

Lančani indeksi pokazuju dinamiku promena jedne pojave iz jednog

u drugi vremenski interval, odnosno, u našem primeru, iz godine u godinu. Iz tabele se, pored ostalog, vidi da je broj punoletnih osuñenih lica prema krivičnim prijavama 2002 bio za 1,53% viši nego prethodne godine, odnosno da je 2001 bio viši 2,30 procentnih poena nego 2000.

3.4.3. Skupni indeks Skupnim indeksima se meri dinamika promena grupe pojava u

vremenu ili prostoru. Postoje skupni indeksi proizvedenih količina dobara, prodaje,

uvoza, izvoza, cena, troškova života, produktivnosti i dr.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


103

3.5. Proseci Statistički skupovi su uvek komponovani od većeg ili manjeg broja

elemenata (obeležja). Što je statistički skup veći, to je teže pratiti vrednosti njegovih sastavnih elemenata. Zato se pristupa nalaženju (izračunavanju) proseka (srednjih vrednosti).

Prosek je srednja vrednost koja se nalazi izmeñu najmanje i najveće veličine elementa datog statističkog skupa.

Izračunavanjem proseka se uopštava prestava o datom statističkom skupu. Meñutim, svako uopštavanje prikriva pravu sliku pojave (skupa) koja je predmet statističkog posmatranja i istraživanja. Postoji više mogućnosti izračunavanja srednjih vrednosti.

3.5.1. Aritmetička sredina Aritmetička sredina (Arithmetic Mean) izravnava apsolutne razlike

(varijacije) izmeñu podataka datog statističkog skupa, odnosno statističke serije.

Aritmetička sredina se izračunava sabiranjem svih numeričkih vrednosti elemenata statističkog skupa, pa se zatim dobijeni zbir (total) podeli sa brojem elemenata tog skupa.

Tabela 5. Aritmetička sredina

Zaposleni u stanicama policije grada “A“

Stanica policije Broj zaposlenih 1 15 2 20 3 10 4 40 5 30

Prosečan broj zaposlenih u stanicama grada „A”, odnosno

aritmetička sredina (X), izračunava se na sledeći način:

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


104

15 + 20 +10 + 40 +30 115 X= ———————————— = ——— = 23 zaposlenih. 5 5 Dakle, prosečan broj zaposlenih u stanicama policije grada „A” je 23.

To je aritmetička sredina. Matematički izraz aritmetičke sredine je: x1 + x2 +x3 + .....xn ΣX X= —————————————— ili kraće ——— N N 3.5.2. Geometrijska sredina Geometrijska sredina (Geometric Mean) se izračunava kada se iz

proizvoda N podataka izvuče N-ti koren. Tako, na primer, za numeričke vrednosti 2, 4 i 8, geometrijska sredina biće 4, pošto treći koren iz proizvoda 64 (2 x 4 x 8) iznosi 4.

Matematički izraz geometrijske sredine je: n n

G = x1 . x2 . x3 . . . xn ili kraće x

(Kao znak za množenje obično se koristi grčko slovo ). 3.5.3. Harmonijska sredina Harmonijska sredina (Harmonic Mean) je recipročna vrednost

aritmetičke sredine izračunate iz recipročnih vrednosti za koje se sredina izračunava.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


105

Tabela 6. Harmonijska sredina

Proizvodnja pšenice u SR Jugoslaviji 1995 - 2000.

Godina Požnjevena

površina, hilj. ha (S)

Proizvodnja, hilj. tona (P)

Prinos po ha, tona Y (P/S)

1995 863 2 949 3,42 1996 583 1 507 2,58 1997 802 2 920 3.64 1998 796 2 967 3,73 1999 619 2 035 3,29 2000 653 1 297 1,99 Ukupno 4 316 13 675 - Izvor: Statistički godišnjak SRJ 2002, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 2003., str. 221.

13 675 HM = —————— = 3,17 tona po hektaru. 4 316 Dakle, prosečan prinos pšenice u SR Jugoslaviji u periodu 1995 -

2000 bio je 3,17 tona po hektaru. To je harmonijska sredina (HM). 3.5.4. Medijana Arimetnička sredina ima neke nedostatke koji joj ponekad

osporavaju reprezentativnost. Zato se pri izračunavanju srednje vrednosti, pored ostalog, koristi i medijana (Median).

Medijana je poziciona srednja vrednost obeležja datog statističkog skupa, odnosno statističke serije. Ona deli statistički skup na dva jednaka dela. Nalazi se izmeñu dve središnje vrednosti numeričkog obeležja.

Ako je u statističkoj seriji broj članova neparan, medijana je centralna vrednost obeležja.

Poreñamo, pimera radi, 5 vrednosti numeričkog obeležja po veličini:

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


106

Tabela 7. Odreñivanje medijane - neparni brojevi

3 9 12 18 48

Središnja vrednost numeričkog obeležja je treća po redu - broj 12: to

je medijana. Dve vrednosti numeričkog obeležja (3 i 9) manje su od 12, a dve

veličine (18 i 48) veće su od 12. Ako je u statističkoj seriji paran broj članova, tada ne postoji središnji

element. Sredina je izmeñu dva središnja elementa. Poreñajmo, primera radi, 8 vrednosti numeričkog obeležja po

veličini: Tabela 8. Odreñivanje medijane - parni brojevi

Redni broj obeležja Obeležje

1 2 3 4

3 9 13 14

Položaj medijane Medijana 5 6 7 8

22 31 33 60

Broj koji se nalazi izmeñu brojeva 14 i 22 je medijana (M). Koji je to

broj? To je aritmetička sredina ta dva broja:

14 + 22 M = ————— = 18.

2

Medijana je broj 18.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


107

Medijana je srednja vrednost po svom položaju u statističkoj seriji, a ne izračunata srednja vrednost, kao kod aritmetičke i harmonijske sredine.

3.5.5. Modus Najčešća ili najuočljivija vrednost numeričkog obeležja (varijabile) je

modus (Mode). Modus je, u stvari, srednja vrednost numeričkog obeležja, odreñena pozicijom najviše frekvencije:

Tabela 9. Modus

Distribucija studenata prve godine Saobraćajnog fakulteta prema ocenama na testu

Ocena Broj studenata

5 10 6 30 7 20 8 25 9 35 10 40

Iz tabele se vidi da je najčešća ocena na testu 10. To je modus. 3.6. Opseg Opseg ili raspon (Scope) varijacije (R) je razlika izmeñu najveće

(Xmax) i najmanje (Xmin) vrednosti numeričkog obeležja, što ilustruje sledeća tabela (hipotetični podaci).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


108

Tabela 10. Opseg

Osuñeni prema godinama zatvora u regionu “X“ 2006.

Godine zatvora Broj osuñenih 1 – 2 5 2 – 3 1 3 – 5 1 5 – 8 1 8 – 10 1

Ukupno 9

R = 10 - 1 = 9

Opseg je, dakle, 9 godina zatvora. Algebarski izraz opsega je:

R = Xmax - Xmin. Opseg je jednostavna mera disperzije, koja veoma grubo informiše o

disperziji numeričkog obeležja. 3.7. Trend Trend (Trend) izražava opštu ili zakonomernu tendenciju kretanja

date varijabile u dugoročnom vremenskom razdoblju, odnosno izražava njenu dugoročnu putanju oko koje mogu da se pojavljuju kratkoročne fluktuacije.

Trend se naziva i dinamička srednja vrednost. Ekstrapolacijom trenda se predviñaju buduća kretanja neke pojave. (Više o statističkom metodu analize vidi knjigu Gordane Ajduković, Poslovna statistika, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2003.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


109

Grafik 4. Očekivana dužina života u Velikoj Britaniji

Izvor: www.parliament.uk

Na grafikonu su uočljivi sledeći trendovi: 1) očekivana dužina života

žena i muškaraca (Life Expectancy) u Velikoj Britaniji kontinuirano se povećavala od 1901. do 2001; 2) u tom periodu životni vek žena bio je duži od muškaraca; i 3) ta dva trenda će karakterisati i period od 2001. do 2026.

3.8. Progresije 3.8.1. Aritmetička progresija Aritmetička progresija (Arithmetic Progression) se izražava kao niz

brojeva: 2, 4, 6, 8, 10, itd., odnosno, algebarski izraženo:

x1 = a, x2 = a + b, x3 = a + 2b ……Xn = a + (N – 1)b.

3.8.2. Geometrijska progresija Geometrijska progresija (Geometric Progression) se izražava kao niz

brojeva: 1, 2, 4, 8, 16, 32, itd., odnosno, algebarski izraženo:

a . ar . ar2 . ar3 ......arN.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


110

4. Analiza i sinteza Svako naučno istraživanje mora se zasnivati na analizi i sintezi,

mora da koristi analitički i sintetički metod, dva meñusobno suprotstavljena metoda, ali koji jedan drugog ne isključuju nego dopunjuju.

4.1. Analitički metod Analiza je metodološki postupak kojim se jedna složena pojava

raščlanjava na sastavne delove radi njihovog posebnog posmatranja i istraživanja.

Analitički metod se koristi za rastavljanje neke kompleksne pojave na sastavne delove (elemente) u cilju njihovog posebnog posmatranja i analiziranja.

Naučno objašnjenje sastavnih delova (elemenata) neke složene ekonomske pojave uslov je za razumevanje ekonomske pojave u njenoj celovitosti.

Statističko-matematička aparatura je sastavni deo analitičkog metoda.

4.2. Sintetički metod Sinteza je metodološki postupak sastavljanja (konstruisanja) celine

neke složene pojave iz delova (elemenata) koji su bili predmet naučnog posmatranja i istraživanja.

Sintetički metod se koristi za izvoñenje opštih karakteristika neke složene ekonomske pojave, polazeći od pojedinačnih svojstava njenih sastavnih elemenata.

U praktičnoj primeni sintetičkog metoda, u izvoñenju sinteteze, poseban značaj ima uočavanje razlike izmeñu bitnih i nebitnih, glavnih i sporednih, opštih i posebnih karakteristika elemenata složene pojave koja je predmet naučnog istraživanja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


111

5. INDUKCIJA I DEDUKCIJA 5.1. Induktivni metod Induktivni metod se koristi za uopštavanje predstave o datoj pojavi

koja je predmet naučnog istraživanja, izvoñenjem naučnog suda polazeći od pojedinačnog ka opštem, apstrahovanjem individualnih i uopštavajem zajedničkih karakteristika te pojave.

Na primer, kamen, olovo, hartija, perje i drugi predmeti meñusobno se bitno razlikuju.

Meñutim, svi ti predmeti imaju i jednu zajedničku, opštu karakteristiku. To je težina.

Do takvog opšteg svojstva tih predmeta došlo se apstrahovanjem njihovih individualnih svojstava. „Induktivno rezonovanje znači uopštavanje činjenica i odnosa, pri čemu se apstrahuju individualne osobine, da bi se imale u vidu samo zajedničke”. (Sava Obradović, op. cit., 7.)

5.2. Deduktivni metod Deduktivni metod se koristi za istraživanje neke pojave polazeći od

njenog opšteg karaktera ka njenim pojedinačnim svojstvima. „Deduktivno rezonovanje znači logično izvoñenje zaključaka iz izvesnih postavki (premisa) koje smatramo istinitim. Drugim rečima, mi deduciramo kad iznalazimo šta mora biti ako je nešto drugo istinito. Najvažniji oblik dedukcije je silogizam, koji se sastoji iz tri suda, i to iz jedne opšte postavke (gornje premise), jedne opšte ili posebne postavke koja stoji u vezi sa prvom (donja premisa) i jednog zaključka. Na primer, sva tela su teška, vazduh je telo, dakle, vazduh je težak.” (Isto.)

Na osnovu deduktivnog metoda može se, na primer, doći do informacija o tome koliko je koji faktor doprineo porastu industrijske proizvodnje (produktivnost rada, korišćenje kapaciteta, nove investicije i sl.), polazeći od ostvarenog nivoa industrijske proizvodnje u datom periodu i njenog uticaja na opšti privredni rast.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


112

6. KOMPARATIVNI METOD Komparativni metod se koristi za istraživanje neke ekonomske

pojave ili ekonomske mere njihovim uporeñenjem sa takvim pojavama ili merama u drugim privrednim sredinama. Na primer, kako i koliko državne premije podstiču poljoprivrednu proizvodnju u jednoj ili drugoj zemlji ili ekonomskoj grupaciji. Ili, zašto je cena proizvoda istog kvaliteta u jednoj zemlji viša ili niža nego u nekoj drugoj zemlji.

Komparativni metod ima posebnu vrednost u ocenjivanju ekonomske efikasnosti privrednih sistema i mera makroekonomske politike pojedinih zemalja, u traženju odgovora na pitanje zašto ista ekonomska mera ne daje iste efekte u svakoj pojedinačnoj zemlji, zašto jedinica investiranog kapitala (recimo, jedan dolar) donosi više profita u jednoj nego u drugoj zemlji, i tome slično.

7. ISTORIJSKI METOD Istorijski metod se koristi za istraživanje neke pojave njenim

uporeñenjem sa istom takvom pojavom u nekom prethodnom vremenskom periodu. Na primer, zašto je nezaposlenost ili inflacija sada viša ili niža nego pre 10 ili 20 godina.

8. BILANSNI METOD Bilansni metod se koristi pri obračunu makroekonomskih agregata

(društveni bruto proizvod, društveni proizvod, nacionalni dohodak i dr.) i mikroekonomskih agregata (ukupan prihod, dobit i dr.), primenom odgovarajućih knjigovodstvenih i matematiziranih tehnika (input i autput analiza), posmatranjem svakog vrednosnog rezultata sa stanovišta ostvarenih prihoda i rashoda, aktive i pasive, dugovanja i potraživanja, uvoza i izvoza, ulaza i izlaza faktora proizvodnje u privrednoj aktivnosti ekonomskih subjekata (preduzeća, domaćinstva) i države u privredi datog društva.

9. MULTIVARIJANTNA ANALIZA Mutivarijantna analiza se koristi za objašnjenje jedne pojave nekom

drugom pojavom, i kad izmeñu tih pojava ne postoji logična veza. To ilustruju sledeća tri primera.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


113

(1) Na osnovu podataka o prisustvu roda na datom području, može se izvesti dosta pouzdan zaključak o nivou i tempu priraštaja stanovništva na tom području.

Ruralna, industrijski i ekonomski nerazvijena područja, bogata rodama, imaju, po pravilu, visoku stopu prirodnog priraštaja stanovništva. Obrnuto, urbana, industrijski i ekonomski razvijena područja, u kojima rode praktično i ne postoje, imaju relativno nisku stopu prirodnog priraštaja stanovništva.

Naravno, izmeñu broja roda i broja roñene dece u nekom regionu ne postoji nikakva logička veza. Ipak, u narodu se odnekuda zadržala izreka da „rode donose bebe”, koja se često, u šali, deci saopštava, u objašnjenju dolaska beba na svet.

(2) Veća količina sitnog kovanog novca u opticaju u datoj zemlji

pokazatelj je, po pravilu, i veće inflacije u toj zemlji. I obrnuto. Manja količina sitnog kovanog novca u opticaju pokazatelj je niže

inflacije. Meñutim, sitan kovani novac u opticaju, sam po sebi, ne spada u

faktore koji utiču na porast ili pad opšteg nivoa cena dobara i usluga. (3) Evropske zemlje u kojima živi i radi veći broj Afrikanaca imaju,

po pravilu, viši GDP per kapita u odnosu na evropske zemlje u kojima živi i radi manji broj Afrikanaca.

Naime, stanovnici Afrike, zbog opšte ekonomske situacije u kojoj se taj kontinent nalazi, po pravilu fluktuiraju, kad je god to moguće, prema industrijski najrazvijenijim zemljama, odnosno zemljama sa visokm životnim standardom.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


114

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta je cilj ekonomske analize? 2. Šta je ekonomska teorija? 3. Šta su varijabile? 4. Šta su pretpostavke? 5. Šta je klauzula ”ceteris paribus”? 6. Šta su hipoteze? 7. Šta su predviñanja? 8. Šta je verifikacija? 9. Šta je marginalna analiza? 10. Šta je marginalni, prosečni i totalni iznos? 11. Šta je statistička analiza? 12. Šta su tabele? 13. Šta su grafikoni? 14. Šta je struktura i kako se izračunava? 15. Kako se koeficijenat pretvara u procenat? 16. Šta su indeksi? 17. Šta su bazni indeksi i kako se izračunavaju? 18. Šta su lančani indeksi i kako se izračunavaju? 19. Šta su skupni indeksi? 20. Šta su srednje vrednosti (proseci)? 21. Šta je aritmetička sredina i kako se izračunava? 22. Šta je harmonijska sredina i kako se izračunava? 23. Šta je geometrijska sredina i kako se izračunava? 24. Šta je medijana i kako se izračunava? 25. Šta je modus i kako se izračunava? 26. Šta je opseg i kako se izračunava? 27. Šta je trend? 28. Šta je aritmetička progresija i kako se izražava? 29. Šta je geometrijska progresija i kako se izražava? 30. Šta je analiza - analitički metod? 31. Šta je sinteza - sintetički metod? 32. Šta je indukcija - induktivni metod? 33. Šta je dedukcija - deduktivni metod? 34. Šta je komparativni metod? 35. Šta je istorijski metod? 36. Šta je bilansni metod? 37. Šta je multivarijantna analiza?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


115

________ IV ________

EKONOMSKI SISTEMI

„Najvažnija stvar na svetu nije gde smo, već u kojem pravcu idemo“

O.W Holmes

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


116

EKONOMSKI SISTEMI 1. ŠTA JE EKONOMSKI SISTEM? U fokusu „Economics”-a i ekonomske nauke uopšte, nalaze se i

ekonomski sistemi kroz koje se izražava i odvija privredni život u datom društvu.

Ekonomski sistemi mogu biti različiti, zavisno od toga kako su kombinovani elementi iz kojih se sastoje.

Ekonomski sistemi predstavljaju kombinaciju institucija koje pojedinačna društva uspostavljaju, razvijaju i koriste u rešavanju makroekonomskih problema i nalaženju odgovora na mikroekonomska pitanja u procesu reprodukcije (proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje).

2. INSTITUCIJE EKONOMSKOG SISTEMA Institucije ekonomskog sistema su: (1) ekonomski mehanizmi organizovanja privredne aktivnosti; (2) vlasništvo (svojina) nad resursima (faktorima) i rezultatima

proizvodnje. 2.1. Ekonomski mehanizmi Ekonomski mehanizmi su tržište i plan. Ekonomski sistemi mogu biti zasnovani na jednom ili na drugom

mehanizmu (tržištu ili planu) ili na njihovoj odgovarajućoj kombinaciji. 2.1.1. Funkcija tržišta Tržište označava ukupnost tražnje i ponude dobara i usluga,

meñusobne odnose tražnje i ponude, ugovorne odnose izmeñu kupaca i prodavaca u procesu razmene (kupovine i prodaje) dobara i usluga, kao i povezivanje proizvodnje i potrošnje u proces ukupne reprodukcije na osnovu autonomnih odlika ekonomskih subjekata o tome šta proizvoditi, kako proizvoditi i za koga proizvoditi.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


117

2.1.2. Funkcija plana Plan označava takve odnose u datom društvu gde država koordinira

mikroekonomske odluke ekonomskih subjekata o tome šta proizvoditi, kako proizvoditi i za koga proizvoditi, i donosi ključne odluke o najvažnijim makroekonomskim agregatima i varijabilama (društveni proizvod, stopa nezaposlenosti, stopa inflacije).

2.2. Vlasništvo Vlasništvo nad faktorima i rezultatima proizvodnje se izražava u

odgovarajućem svojinskom obliku. Dva dominantna svojinska oblika su: 1) privatna svojina; 2) kolektivna svojina (državna i društvena svojina). Ekonomski sistemi mogu biti organizovani na bazi jednog ili drugog

svojinskog oblika, ili na njihovoj odgovarajućoj kombinaciji. 2.2.1. Privatna svojina Privatna svojina predstavlja apsolutnu vlast (pravo svojine)

ekonomskog subjekta (titulara svojine) nad resursima (faktorima) i rezultatima proizvodnje (stvarima) koja mu omogućava da samostalno donosi poslovne odluke u vezi sa njihovom produktivnom upotrebom.

Pravo svojine sastoji se iz tri kompleksa ovlašćenja: držanje (posedovanje) stvari, korišćenje stvari i raspolaganje stvarima.

Držanje stvari ovlašćuje titulara svojine da donosi odluke koje se odnose na neposrednu upotrebu stvari, odnosno neposredno upravljanje stvarima.

Korišćenje stvari ovlašćuje titulara svojine da prisvaja rezultate njihove produktivne upotrebe, kao što su ostvareni profit, kamata, renta i dividenda.

Raspolaganje stvarima ovlašćuje titulara da otuñi pravo svojine nad stvarima koje poseduje – da ih proda ili pokloni.

Privatna svojina je glavni postulat tržišne ekonomije. Ona sama po sebi, automatski i unapred, ne obezbeñuje ekonomsku racionalnost u poslovanju preduzeća.

Privatna svojina + dobar menadžment = dobit u poslovanju. Privatna svojina + loš menadžment = gubitak u poslovanju.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


118

Privatna svojina, više nego bilo koji drugi svojinski oblik, omogućava da se u preduzeću organizuje efikasan menadžment, sposoban da stvara dobit i da ga maksimizira.

2.2.2. Kolektivna svojina Kolektivna svojina se javlja u obliku državne i društvene svojine. Državna svojina Državna svojina je oblik kolektivne svojine u kojem je država pravni

titular (vlasnik) resursa (faktora) i rezultata proizvodnje. Državna svojina bila je dominantan oblik svojine u bivšem SSSR - u i

drugim socijalističkim zemljama sovjetskog lagera. Društvena svojina U našoj zemlji, izuzimajući kratki period posle Drugog svetskog

rata, dominantni svojinski oblik bila je društvena svojina. Ona je, meñutim, još prisutna u našoj privrednoj i društvenoj stvarnosti, ali samo do završetka tranzicionog procesa prelaska na privatnu svojinu i tržišnu privredu.

Isto tako, u našoj zemlji egzistira i državna svojina, postoje preduzeća koja se nalaze u tom svojinskom režimu.

U ekonomskoj i pravnoj nauci pojam društvene svojine nikad nije bio jasno odreñen. Ona je više odreñivana negativno nego pozitivno, šta nije i šta ne sme da bude, a ne šta stvarno jeste.

Društvena svojina je u ustavno-pravnom smislu definisana kao svačija i ničija svojina, da ona nije pravo svojine, da niko ne može ni po kom prav-no - svojinskom osnovu da prisvaja proizvode društvenog rada, da se ona na takvoj osnovi mora reprodukovati i tome slično.

U teorijskom smislu društvena svojina je interpretirana i kao nesvojina, odnosno kao negacija svojine. Titulara društvene svojine nije bilo moguće definisati na jasan i konkretan način.

Zato je ona u stvarnosti pretvarana u formalizam i neodgovornost, i zbog toga nije mogla da posluži kao poluga za izgradnju efikasnog ekonomskog sistema.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


119

2.3. Meñuzavisnost tržišta, plana i svojine U stvarnosti, ekonomski mehanizmi (tržište i plan) i vlasništvo su

najčešće meñusobno povezani u odreñivanju karaktera datog ekonomskog sistema u nekoj zemlji.

Zavisno od odnosa prema tržištu i planu, a zavisno i od toga koji je svojinski oblik preovlañujući u privrednom organizovanju društva, moguće su različite klasifikacije ekonomskih sistema, odnosno privreda.

Savremeni kapitalistički ekonomski sistemi su zasnovani na mehanizmu tržišta i privatnoj svojini kao dominantnom obliku vlasništva. Ti sistemi, takoñe, koriste, na odogovarajući način, i mehanizam plana i planiranja, kao i državnu svojinu kao oblik vlasništva.

Bivši socijalistički ekonomski sistemi su se zasnivali na mehanizmu plana i planiranja, kao i na državnoj svojini (etatistički socijalizam), odnosno društvenoj svojini (samoupravni socijalizam) nad faktorima i rezultatima proizvodnje.

U tim sistemima bili su prisutni, u nerazvijenom obliku, i tragovi tržišnog mehanizma i privatnog vlasništva, uglavnom u obliku lične (individualne) i zadružne svojine (na primer, kolhozi u bivšem SSSR-u ili posleratne seljačke radne zadruge u našoj zemlji).

3. ŠTA JE PRIVATIZACIJA? Privatizacija je proces pretvaranja državne (javne) i društvene

svojine u privatnu svojinu. Privatizacija nije sama sebi cilj. Ona je nužna da bi se stvorili uslovi

za uspostavljanje efikasnijeg poslovanja koje se materalizuje u većoj dobiti (profitu).

Sa padom socijalizma kao svetskog sistema, krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka, u bivšim socijalističkim zemljama, kakva je bila i naša zemlja, počeo je proces tranzicije podržavljene ili podruštvljene ekonomije u tržišnu ekonomiju, transformacije državnog (javnog) ili društvenog sektora privrede u privatni sektor privrede, odnosno pretvaranja državnih (javnih) i društvenih preduzeća u privatna preduzeća.

Proces privatizacije vezuje se i za pojam tranzicija kojim su obuhvaćeni procesi preko kojih postsocijalističke zemlje teže bržem razvoju na principima savremenog tržišneg privreñivanja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


120

Proces privatizacije je karakterističan ne samo za bivše socijalističke zemlje nego i za zemlje u razvoju, pa i za zemlje sa razvijenom tržišnom ekonomijom, u kojima je stvaran i stvoren državni privredni sektor mimo tržišne logike, pod uticajem različitih istorijskih, političkih i ideoloških okolnosti.

Razvoj preduzeća u privatnom sektoru je uslov uspešnog funkcionisanja tržišta i ključna karika tranzicione politike i sprovoñenja reformi u privredi i društvu.

3.1. Značaj privatne svojine i privatne inicijative Osnovu razvoja privatnog sektora čine privatna svojina i privatna

inicijativa vlasnika preduzeća. Privatna svojina i privatna inicijativa su generatori ekonomskog

napretka i društvenog blagostanja. Nema te „državne pameti”, „državne organizacije rada” i

„državnog plana” koji mogu uspešno da zamene autohtonu motivacionu energiju privatne inicijative u obavljanju privredne aktivnosti.

Ograničavanje slobode privatnog sektora, suzbijanje privatne inicijative, potiskivanje ili gušenje lične motivisanosti pojedinaca u radu i stvaralaštvu i gušenje preduzetničkog duha, „proizvodi” samo negativne efekte u privrednom i društvenom razvoju. To je potvrdila dosadašnja praksa privrednog razvoja širom sveta, posebno iskustvo svih bivših socijalističkih zemalja.

Postoje dva opšta metoda razvoja privatnog sektora: − Prvo, podsticanje razvoja postojećeg privatnog sektora, autohtonog i onog već stvorenog u dosadašnjim procesima privatizacije državnih i društvenih preduzeća;

− Drugo, stimulisanje procesa privatizacije u preduzećima koja se još nalaze u režimu državne (javne) ili društvene svojine.

3.2. Podsticanje razvoja privatnih preduzeća Privredni razvoj svake savremene tržišne privrede primarno zavisi

od razvijenosti i efikasnosti privatnog sektora privrede. Privredni sistem i makroekonomske politike svake države moraju biti u funkciji ostvarivanja tog cilja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


121

Državi stoje na raspolaganju brojne neposredne i posredne ekonomske i druge mere kojima može odlučujuće da utiče na brži razvoj autohtonog privatnog sektora, posebno privatnih preduzeća koja su stvorena kroz proces privatizacije.

Pre svega, država treba da stvara prostor za najveću moguću slobodu privatnih preduzeća, za razmah privatne inicijative i preduzetničkog duha, da kreira stimulativno poslovno okruženje, da garantuje maksimalnu pravnu sigurnost u poslovanju, da eliminiše svako nepotrebno administrativno uplitanje u privrednu aktivnost privatnih preduzeća.

Bitan uslov uspešnog razvoja postojećeg privatnog sektora, autohtonog i novostvorenog, jesu nove investicije, privlačenje domaćih i stranih in-vesticionih sredstava i njihovo ulaganje u privatni sektor privrede pod najpovoljnijim kreditnim uslovima.

Privatnu privrednu aktivnost država može direktno da podstiče i davanjem odgovarajućih dotacija, subvencija, regresa, kompenzacija, refakcija, i slično, privatnim preduzećima.

Isto tako, raznim posrednim merama, kao što su mere monetarne i kreditne politike („jeftini” razvojni krediti), fiskalne politike (poreske olakšice) i spoljnotrgovinske politike (stimulativni uvozni režim), država može izuzetno efikasno da podstiče razvoj privatnog sektora privrede i privatne privredne aktivnosti. Sličnu podsticajnu ulogu u tom pogledu mogu da imaju i brojne druge makroekonomske politike države.

Neke zemlje u tranziciji posebnu pažnju posvećuju konsolidovanju i bržem razvoju novonastalih privatnih preduzeća u tzv. postprivatizacionoj fazi njihovog razvoja. Rumunija je, na primer, stvorila postprivatizacioni fond iz kojeg ekonomski i organizaciono podstiče brži razvoj privatnih preduzeća, stvorenih kroz procese privatizacije tokom proteklih godina tranzicije ka tržišnoj ekonomiji.

3.3. Ubrzana privatizacija društvenih i državnih preduzeća Drugi značajan pravac razvoja privatnog sektora privrede je

transformisanje postojećeg društvenog kapitala iz režima društvene i državne svojine u privatnu svojinu.

Sva dosadašnja iskustva najrazvijenijih zemalja sveta ukazuju na to da se kapitalom u privatnoj svojini, u uslovima tržišne privrede, može najefikasnije privreñivati i ostvarivati zadovoljavajući ekonomski prinosi.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


122

S druge strane, kapitalom u državnoj i društvenoj svojini se ne može ekonomski racionalno privreñivati. Po pravilu, jedinca kapitala u državnoj svojini „odbacuje” niži dohodni prinos nego jedinica kapitala u privatnoj svojini.

Sledstveno tome, privatna svojina je ekonomski najracionalniji oblik u koji treba transformisati kapital u društvenoj svojini.

Društveni kapital u državnoj i društvenoj svojini „traži” odgovornijeg gospodara, koji bi njime domaćinski poslovao.

Svako dalje zadržavanje i održavanje kapitala u režimu državne i društvene svojine znači nastavljanje dugogodišnje negativne privredne prakse njegovim upravljanjem i korišćenjem.

Privatno-svojinska transformacija državnog i društvenog kapitala se u našim uslovima postavlja kao hitna i objektivna ekonomska i društvena nužnost. Vreme za dalje zadržavanje i održavanje kapitala u režimu državne i društvene svojine je praktično isteklo. Ono je postalo bitan faktor efikasnosti njegove upotrebe.

Kao dilema ostaje samo pitanje kako, u skladu sa tržišnim trendovi-ma, dimenzionirati državnu svojinu, koliko kapitala objektivno treba da se nalazi u tom svojinskom obliku, s obzirom na to da odreñeni „javni” sektori moraju da postoje u svakom društvu.

Zadatak je države da obezbedi i obezbeñuje konzistentne institucionalne okvire i uslove za normalno, prirodno odvijanje ekonomski nužnog procesa ubrzane transformacije najvećeg dela kapitala iz društvene u privatnu svojinu, a manjim delom, i uz restriktivno propisane uslove, u državnu, odno-sno javnu svojinu.

Prelaz materijalnih i drugih vrednosti iz jednog u drugo svojinsko stanje, iz društvene i državne svojine u privatnu svojinu, treba da se u celosti realizuje u legalnoj i legitimnoj formi, na institucionalno organizovan i transparentan način.

4. MODELI PRIVATIZACIJE Dosadašnja praksa tranzicionih ekonomija ponudila je i nudi više

modela transformisanja kapitala iz državne ili društvene svojine u privatnu svojinu privatizacije. Nijedan od njih nije idealan za svaku priliku i svaku konkretnu situaciju od jedne do druge zemlje u tranziciji.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


123

U dosadašnjoj praksi transformisanja kapitala iz državne ili društvene svojine u privatnu svojinu, iskristalisala su se tri opšta modela privatizacije: (1) model podele kapitala; (2) model prodaje kapitala; i (3) model denacionalizacije (restitucije) kapitala.

4.1. Model podele kapitala Model podele kapitala se zasniva na neposrednom distribuiranju

imovine društvenih ili državnih preduzeća radnicima i penzionerima tih preduzeća, ili, pak, na distribuiranju imovine svih društvnih i državnih preduzeća na sve punoletne grañane date države. Realizuje se kroz dva osnovna metoda: dodeljivanje akcija i masovnu vaučerizaciju.

4.1.1. Metod dodele akcija Metod dodeljivanja internih akcija društvenih preduzeća se zasniva

na teorijskom shvatanju društvene svojine kao kvazi-privatne svojine, da je imovina društvenih preduzeća svojina onih koji u njemu rade (zaposleni) ili koji su u njemu radili (penzioneri).

Privatizacija društvenih preduzeća u Srbiji i Crnoj Gori je počela 1989, u skladu sa Zakonom o preduzećima iz 1988 i Zakonom o društvenom kapitalu iz 1989 („Službeni list SFRJ”, br. 84/89 i 46/90), kao i Zakona o finansijskim operacijama, poznati kao zakoni o privatizaciji premijera Ante Markovića, predsednika jugoslovenske vlade (SIV-a) iz tog vremena.

Privatizacija društvenih preduzeća bila je koncipirana na dobrovoljnoj osnovi. Društvena preduzeća koja su se opredelila za privatizaciju, dodeljivala su svojim zaposlenim (radnici i menadžeri) i penzionerima interne akcije (deonice) preduzeća, odgovarajuće nominalne vrednosti, u skladu sa njihovim radnim doprinosom (po osnovi tekućeg i minulog rada), tokom radnog veka (godina radnog staža), u stvaranju društvene imovine koja je predmet privatizacije.

Interne akcije preduzeća su mogle da se kupuju i prodaju, čime je inicirano stvaranje finansijskog tržišta kapitala.

Metod besplatnog dodeljivanja internih akcija zaposlenima i penzionerima, uz odgovarajuće varijacije, praktikovan je u Srbiji i u Crnoj Gori do 2001. godine. Ukupni efekti privatizacije u Srbiji do 2001 bili su minimalni. Do tada je privatizovano svega 428 preduzeća. (Pavlović, Dušan, Privatization in Serbia: The Second Round (Draft), http://www.policy.hu/pavlovic/, 11.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


124

Zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997 („Službeni glasnik RS”, br. 32/97 i 10/2001) i propisi doneti na osnovu tog zakona nisu bitnije doprineli ubrzanju procesa privatizacije u Srbiji.

I nakon privatizacije, unutrašnja struktura preduzeća praktično je ostala ista. Privatna svojina je ostala decentalizovana, razlivena na brojne male vlasnike. Nije kreiran realni privatni vlasnik na nivou privatizovanog preduzeća. Na čelu privatizovanog preduzeća se zadržala ranija upravljačka struktura, pa zato nije ni došlo do željenih progresivnih promena u načinu upravljanja preduzećima privatizovanim na takav način.

Meñutim, metod besplatnog dodeljivanja internih akcija zaposlenima i penzionerima bio je dominantni model privatizacije društvenih preduzeća u Sloveniji, gde se pokazao uspešnim i u ekonomskom i u socijalnom pogledu.

4.1.2. Metod masovne vaučerizacije Metod masovne vaučerizacije (Mass Voucher Privatization) zasniva

se identifikaciji države sa „narodnim” ili „radničkim” akcionarom. Imovina društvenih preduzeća (društvena svojina), praktično postaje imovina države (državna svojina) koja odreñuje kako će se ona dalje distribuirati grañanima.

Država bira društvena preduzeća koja će se pretvoriti u akcionarska društva, utvrñuje vrednost njihove neto društvene imovine, na osnovu nje emituje tačno odreñeni broj vaučera odgovarajuće nominalne vrednosti i distribuira ih svim grañanima u jednakom broju i iznosu.

Država organizuje veliku javnu dražbu na kojoj se kupuju i prodaju distribuirani vaučeri preduzeća, a čija cena može biti viša ili niža od njihove nominalne vrednosti.

Metod masovne vaučerizacije primenjen je u Crnoj Gori 28. aprila 2001. Svaki registrovani grañanin Crne Gore koji je pre 1. januara 2000 bio stariji od 18 godina, dobio je vaučer (pet hiljada elektronskih po-ena) koji je potom transformisan u akciju nominalne vrednosti. (Bošković, Jagoš, Pretpostavke za afirmaciju tržišnog privreñivanja u Jugoslaviji, Savremena administracija, A.D., Beograd, 2001, 220 - 224.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


125

4.2. Model prodaje kapitala Na osnovu Zakona o privatizaciji iz 2001 („Službeni glasnik RS”, br.

38/01 i 18/03, prečišćeni tekst), u Srbiji su institucionalizovana tri os-novna metoda privatizacije društvenih ili državnih preduzeća: javna tenderska prodaja; javna aukcijska prodaja; i restrukturiranje društvenih ili državnih preduzeća radi nihove naknadne tenderske ili aukcijske prodaje.

Metodi tenderske i aukcijske prodaje državnih preduzeća do sada su pokazali izuzetne rezultate u Latviji, Estoniji i Poljskoj, u kasnijim fazama privatizacije u Mañarskoj i Češkoj, a u poslednje vreme i u Slovačkoj.

4.2.1. Javni tender Tenderska prodaja je predviñena za velika društvena ili državna

preduzeća, nuñenjem strateškom investitoru najmanje 70% akcija preduzeća. Strateški investitor je strani partner koji na javnom tenderu ponudi

najpovoljnije uslove kupovine društvenog ili državnog preduzeća u pogledu cene i investicija, uključujući i ponudu prihvatljivog socijalnog plana (rešavanje problema tehnološkog viška radnika, plan otvaranja novih radnih mesta, i dr.), u skadu sa zakonom utvrñenom procedurom.

Strani investitor kome se na takav način proda društveno ili državno preduzeće naziva se i strateški partner.

Izbor strateškog partnera, na osnovu javnog tendera, u nadležnosti je države, odnosno njenih organa (Agencija za privatizaciju i dr.).

4.2.2. Javna aukcija Aukcijska prodaja je predviñena za srednja i manja preduzeća, koja

nisu predmet interesovanja stranih investitora. Kupci društvenih ili državnih preduzeća na aukcijskoj prodaji su

naj-češće domaća fizička i pravna lica.

4.2.3. Restrukturiranje Za društvena ili državna preduzeća koja se nalaze u ekonomskim

teškoćama (suočena da dugovima, gubicima, tehnološkim viškom zaposlenih i dr.), predviñen je proces restrukturiranja pre njihove tenderske ili aukcijske prodaje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


126

Pod restrukturiranjem se najčešće podrazumeva statusno reorganizovanje preduzeća, uvoñenje novog menadžmenta, poravnanje iz dužničko - poverilačkog odnosa, reprogramiranje obaveza, otpis dugovanja, otvaranje postupka stečaja (likvidacije) u onim slučajevima kada se utvrdi da ne postoje uslovi za ekonomsku i tehnološku rehabilitaciju preduzeća, i dr.

Cilj restrukturiranja društvenog ili državnog preduzeća je postizanje njegove moguće profitabilnosti i realokacija resursa, kao preduslova za njegov ulazak u proces privatizacije.

4.2.4. Berzanski promet akcija Zaposleni i penzioneri privatizovanih društvenih ili državnih

preduzeća svoje akcije (deonice) mogu da prodaju na berzi ili da njima trguju kroz javnu ponudu.

Kupci akcija mogu biti i domaća i strana fizička i pravna lica. Svaka kupovina ili prodaja akcija na berzi (tržištu kapitala) ili kroz

javnu ponudu se odražava na strukturu vlasništva privatizovanog preduzeća i, po pravilu, vodi odgovarajućoj koncentraciji privatnog vlasništva.

4.2.4. „Insajderska” i „autsajderska” privatizacija Vlasnici akcija - zaposleni i penzioneri datog privatizovanog

društvenog ili državnog preduzeća - nazivaju se insajderi, a privatizacija ostvarena na takav način se naziva „insajderska” privatizacija.

Vlasnici privatizovanog preduzeća - koji su to postali njegovom kupovinom na javnom tenderu, javnoj aukciji, kupovinom akcija na berzi ili kroz javnu prodaju - nazivaju se autsajedri, a privatizacija ostvarena na takav način naziva se „autsajderska„ privatizacija.

4.2.5. Rezultati privatizacije posle 2001 Od 2002. do 2005 (zaključno sa 18. 3. 2005) privatizovano je 1.417

preduzeća (bilo ponuñeno 1.910 preduzeća): na tenderu 42, na aukciji 1.114 i na tržištu kapitala 261. (Agencija za privatizaciju, Republika Srbija, „Priv.yu”, Bilten Agencije za privatizaciju br. 6, mart 2005, Beograd, 1.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


127

5. PRIVATIZACIJA U JAVNOM SEKTORU Dosadašnja praksa društvenog i ekonomskog razvitka savremenih

zemalja potvrdila je superiornost „privatnog” i „tržišnog” nad „javnim” i „državnim”.

Sva javna i državna preduzeća su, svuda u svetu, u principu, ekonom-ski neefikasna, troma, skupa, birokratizovana (železnički saobraćaj, PTT saobraćaj, gradski saobraćaj, elektroprivreda, finansijske institucije, obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita, penzijsko osiguranje i sl.). Takva preduzeća uspešno funkcionišu samo kada im država obezbeñuje protekcionističke uslove poslovanja i monopolski položaj na tržištu. U normalnim tržišnim uslovima poslovanja, po pravili, posluju s gubitkom.

Opšti trend u savremenom razvijenom svetu je orijentacija na maksimalno sužavanje prostora za uticaj „javnog” i „državnog”, u privrednoj i infrastrukturnoj sferi društva. Naše društvo ne bi trebalo da ostane po strani takvog trenda.

Sve segmente javnog sektora je neophodno tržišno testirati, da bi se videlo da li su i koliko su u svom radu sposobni i osposobljeni za tržišni način privreñivanja, za veće korišćnje tržišnih impulsa, tržišne konkurencije, rizika, privatne inicijative, lične motivacije, privatne svojine i sl.

Ekonomsku ulogu i funkcije države u oblasti javnog sektora treba svuda, gde za to postoje uslovi, redukovati u korist „privatnog” i „tržišnog”.

Pitanje odnosa „državnog” i „privatnog” u javnom sektoru i dalje je otvoreno u ekonomskoj teoriji, susreću se različita gledanja i neslaganja u tom pogledu, apsolutizujući i favorizujući jedno ili drugo rešenje ili, pak, tražeći odgovarajuće kompromise izmeñu tih krajnosti.

Gotovih rešenja u tom pogledu, za sva vremena i za sve situacije, jednostavno nema, sem u dogmatskim konstrukcijama.

Odnose izmeñu „državnog” i „privatnog” u javnom sektoru neophodno je posmatrati kao dinamičan proces. Nemoguće je jednom za svagda utvrditi oblik i sadržinu tih odnosa, posebno ih kvantifikovati i dimenzionisati.

Veća uloga „privatnog” i manja uloga „državnog” danas ne znači da će takvo rešenje obavezno važiti i sutra.

Odreñeni društveni sklad i optimum izmeñu „privatnog” i „državnog”, koji odgovara konkretnim istorijskim prilikama, mora objektivno da postoji.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


128

Ako „državno” nadjača „privatno” više nego što je opravdano, što se u nas dogodilo, dolazi do ekonomske neefikasnosti i društvene neracionalnosti.

Isto tako, apsolutizacija i prevaga „privatnog” nad „državnim”, tj. marginalizacija „javnog”, može da bude povod socijalnih nezadovoljstava u društvu, posebno onih društvenih slojeva koji su tradicionalno ekonomski zavisni od države (bolesni, stari, deca, i dr.).

Glavni je zadatak nedogmatske ekonomske misli, ekonomske nauke i ekonomskih teoretičara da nalaze i daju prave odgovore na probleme i izazove koje vreme i život nose, posebno u uslovima velikih društvenih mena, kakve se sada u nas i u svetu dešavaju.

6. DENACIONALIZACIJA (RESTITUCIJA) Odgovarajući deo imovine nekih društvenih i državnih preduzeća u

našoj zemlji je rezultat tzv. masovne kolektivizacije, to jest nacionalizacije, konfiskacije, sekvestra i drugih mera sprovedenih u našoj zemlji, na brzinu, u toku i posle Drugog svetskog rata.

6.1. Prva nacionalizacija Prva nacionalizacija je sprovedena 5. decembra 1946, donošenjem

Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća. Na osnovu te nacionalizacije, u ruke države (FNRJ) je prešlo 100%

industrije tzv. saveznog i republičkog značaja, 70% industrije lokalnog značaja, celokupno bankarstvo, sva spoljna trgovina i unutrašnja trgovina na veliko, sva sredstva za vezu i 90% trgovine na malo.

6.2. Druga nacionalizacija Druga nacionalizacija je sprovedena 28. aprila 1948, donošenjem

Zakona o dopuni Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća. Na osnovu druge nacionalizacije u ruke države (FNRJ) je prešlo oko

3.100 preduzeća tzv. lokalnog značaja: 10 rudnika, 65 električnih centrala, 280 ciglana, 250 raznih industrijskih preduzeća, 200 štamparija i litografija, 800 magacina, 180 podruma pića, 300 sanatorijuma i bolnica, 550 hotela, 40 kupatila, 15 letovališta, 530 mlinova, 100 bioskopa. (Velimir Vasić, Ekonomska politika Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1985, 47 - 48.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


129

6.3. Treća nacionalizacija Treća nacionalizacija je sprovedena 31. decembra 1958, donošenjem

Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i grañevinskog zemljišta. Na osnovu te nacionalizacije društveno vlasništvo su postale

najamne stambene zgrade i najamne poslovne zgrade, a u gradovima i naseljima gradskog karaktera nacionalizovano je i grañevinsko zemljište.

Ukupni ekonomski efekti masovne kolektivizacije, sprovedene na brzinu, posmatrani u dugoročnom trendu, krajnje su negativni. Zato se, pored ostalog, i nametnulo pitanje vraćanja oduzete imovine vlasnicima.

Restitucija, odnosno vraćanje imovine vlasnicima, svuda gde je izvod-ljivo, faktor je snažnog jačanja privatnog sektora privrede i podsticanja tržišnog privreñivanja. Ako, pak, iz objektivnih razloga nacionalizovanu imovinu nije moguće vratiti vlasnicima, država je dužna da ih obešteti.

7. MASOVNA PRIVATIZACIJA VERSUS MASOVNA KOLEKTIVIZACIJA Ekonomski racionalno privatizovanje imovine državnih i društvenih

preduzeća može se uspešno sprovoditi samo u onim društvenim sredinama u kojima se na privatizaciju gleda kao na instrument kojim se stvaraju uslovi za ostvarivanje veće efikasnosti u korišćenju raspoloživog kapitala.

U tom smislu, privatizacija je objektivno nužan razvojni proces, ali ne i brzoplet proces.

Masovna privatizacija, koja se sprovodi na brzinu, kao što je, na primer, sprovoñenje masovne vaučerizacije, može da stvori, dugoročno posmatrano, negativne ekonomske efekte, slične onima koje je u svoje vreme stvorila masovna kolektivizacija.

Za uspešno ostvarivanje privatizacije državnih i društvenih preduzeća bitno je da se dosledno ostvare tri principa:

− Prvo, da se ostvaruje na transparentan način, na javnoj licitaciji (tender i aukcija) i po tržišnim kriterijumima vrednovanja imovine koja je predmet privatizacije;

− Drugo, da se obavezno sprovodi restrukturiranje državnog ili društvenog preduzeća, kad za to postoje povoljni tržišni izgledi, da bi se postigli što veći efekti od privatizacije; i

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


130

− Treće, da državna i društvena preduzeća koji nemaju tržišnu perspektivu idu u stečaj (bankrotstvo), po proceduri utvrñenoj zakonom.

Pojedine države, na primer Brazil, vode politiku ostvarivanja što je

moguće viših prihoda od privatizovanja svojih državnih preduzeća. U tom kontekstu se državno preduzeće sistematski „priprema” za privatizaciju, u njega se dodatno investira, ako treba, samo da bi se na licitacijama za njega dobila što viša cena. Dakle, država ne dozvoljava da državno preduzeće toliko „potone” da se mora „budzašto” prodati.

8. EFEKASNOST PRIVATNOG SEKTORA Prema podacima Svetske banke, na osnovu rezultata empiričke

analize sprovedene 2003 u oko 400 preduzeća u Srbiji, nivo produktivnosti u privatizovanim preduzećima je oko 90% veći nego u preduzećima u društvenom vlasništvu, a u novim privatnim preduzećima - čak tri puta.

Izgledi privatizovanih preduzeća da ostvaruju profit veći su 15% u odnosu na preduzeća u društvenom vlasništvu, a novih privatnih preduzeća za 33%.

Ovi snažni empirički rezultati pokazuju da privatno vlasništvo, u institucionalno adekvatnom poslovnom okruženju, olakšava uslove za otvaranje novih privatnih preduzeća i ubrzava proces privatizacije društvenih i preduzeća, što je od krucijalnog značaja za restruktuiranje, profitabilnost i produktivnost preduzeća. (World Bank, Serbia Investment Climate Assessment /ICA/, Washington DC, 2004.)

9. OBLICI EKONOMSKOG SISTEMA Postoji više oblika ekonomskih sistema, sa svojim specifičnim

odrednicama. 9.1. Tržišna ekonomija Oblik privredne organizacije društva u kojem se ekonomsko

povezivanje osamostaljenih privrednih subjekata u sferi proizvodnje i potrošnje ostvaruje posredstvom tržišnog mehanizma predstavlja sistem tržišne privrede (Market Economy), odnosno robne privrede.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


131

Privreda zasnovana na slobodnom tržištu naziva se i liberalna privreda (Free Economy), a teorijsko shvatanje o takvoj ulozi tržišta u privrednom životu se naziva ekonomski liberalizam (laissez - fair doktrina).

9.1.1. Otvorena ekonomija Za privredu zemalja koja dozvoljava relativno slobodnu (bez

restrikcija) trgovinu dobara i usluga preko svoje granice, kaže se da je otvorena ekonomija (Open Economy).

U analizi stanja nacionalne ekonomije, osim unutrašnjih faktora, uzimaju se i spoljni faktori i njihov uticaj na unutrašnje ekonomske agregate (ponudu, tražnju i dr.).

Model otvorene privrede je posebno značajan za male zemlje, koje, po pravilu, ne raspolažu svim neophodnim prirodnim i privrednim resursima. S druge strane, za velike zemlje, koje obiluju resursima, trgovinske transakcije sa inostranstvom imaju manji značaj.

Otvorene ekonomije su napredne, tržišne ekonomije, podložne pozitivnim uticajima drugih takvih ekonomija u svetu.

9.1.2. Preduzetnička ekonomija Isto tako, tržišna ekonomija se u ekonomskoj teoriji naziva i

preduzetnička ekonomija (Entrepreneur Economy). U fokusu preduzetničke ekonomije se nalaze preduzetničke i mena-

džerske funkcije pojedinih preduzetnika i preduzeća, njihove ekonomske slobode, tržišne inicijative, izgrañivanje tržišnih veza preduzeća sa okruženjem, znanje i informacije u funkciji pripreme, donošenja i realizacije preduzetničkih odluka, deregulacija privrednog života, podsticanje razvoja nedržavnih sektora privrednih i drugih aktivnosti, kao i nevladinih i sličnih organizacija, umesto klasičnih oblika političkog organizovanja društva (političke partije i dr.).

Strateški cilj preduzetničke privrede je izgradnja preduzetničkog društva, u kojem preduzetnički duh predstavlja pokretačku snagu njegovog održivog razvoja i progresa.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


132

9.2. Komandna ekonomija Bivše socijalističke države, sa SSSR na čelu, u želji da „zaštite” svoj

narod („radnike, seljake i poštenu inteligenciju” - slogan koji se obilato koristio) od navodnog „rušilačkog” dejstva tržišne stihije, anarhičnosti i spontanosti, opredelile su se za specifičan oblik privredne organizacije društva, koji se zasnivao na fetišizaciji uloge države, u kojem je država donosila sve odluke u vezi sa proizvodnjom, razmenom, raspodelom i potrošnjom.

Planska državna služba, kao što je bio, na primer, GOSPLAN u SSSR, odlučivala je o svim aspektima reprodukcije na makroekonomskom i mikroekonomskom nivou.

U direktnoj nadležnosti GOSPLAN-a bile su odluke o tome šta će biti proizvedeno, odnosno koja konkretna vrsta dobara i usluga; kako će se ta dobra i usluge proizvoditi; za koga će se proizvoditi, odnosno koje i čije potrebe zadovoljiti; na koji način će se distribuirati proizvedena dobra i usluge; i tome slično, uz davanje detaljnih i preciznih administrativnih instrukcija u tom pogledu - državnim organima, preduzećima, domaćinstvima i potrošačima.

Čitava državna privreda se tretira kao jedno veliko preduzeće. Proizvoñačke i potrošačke jedinice su bez pravog ekonomskog subjektiviteta. „Podela rada” izmeñu njih se uspostavlja na osnovu normativa utvrñenih od strane centralno - planskog državnog organa, izvan realnih tržišnih odnosa.

Tržište je eliminisano iz procesa organizovanja privrednog života i svedeno na običnu „tehniku robne razmene”. Tržišne zakonitosti su marginalizovane. Prostor za njihovo delovanje je limitiran i unapred definisan (funkcionisanje seljačke pijace, i dr.).

Takva privreda u ekonomskoj teoriji se naziva komandna privreda (Command Economy).

Komandna ekonomija se naziva i centralizovana privreda (Centralized Economy), jer se privrednim životom upravlja iz jednog državno-planskog centra, odnosno planska privreda (Planned Economy), jer je plan osnovni regulator privredne aktivnosti.

Komandna (centralizovana, planska) ekonomija se zasniva na modelu državne svojine, kao dominantnom svojinskom obliku.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


133

Fetišizovanje uloge države u organizovanju privrednog života, odnosno gušenje i potiskivanje tržišnih zakona, dovelo je do institucionalizovanja državne stihije koja je sistematski razarala i razorila tkivo privreda socijalističkih zemalja, ostavljajući iza sebe pravu ekonomsku pustoš.

Sve socijalističke zemlje su krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka bile zahvaćene velikom i, u okviru socijalističkog sistema, neizlečivom ekonomskom krizom.

Jedini mogući izlaz iz takve ekonomske krize bilo je definitvno napuštanje etatističkih i prelaz na tržišne oblike privreñivanja, svojstvene kapitalističkom načinu proizvodnje.

Kapitalistička tržišna ekonomija i ekonomski sistem su pokazali svoju superiornost nad socijalističkom planskom (komandnom) ekonomijom i ekonomskim sistemom.

9.3. Mešovita ekonomija 9.3.1. Kapitalistička ekonomija Moderne kapitalističke države sve više nastoje da se ponašaju

„preduzetnički”, da svojim makroekonomskim intervencijama podstiču razvoj preduzetništva, tržišnih mehanizama i nauke, kao i primenu najnovijih tehnoloških znanja i informacija u formulisanju menadžerskih odluka.

Savremene privrede su, u stvari, mešovite privrede (Mixed Economy). One u svom razvoju istovremeno koriste i poluge tržišta i poluge države (vlade).

Država i privatni sektor utiču jedan na drugog u rešavanju ekonomskih problema na način koji najbolje odgovara tekućim i dugoročnim interesima razvoja i stabilnosti datog društva.

Najtipičniji primer „mixed” ekonomije je Švedska. U njoj se, s jedne strane, maksimalno stimuliše privatni sektor u industriji, odnosno konkurencija i porast produktivnosti rada u toj privrednoj grani, a, s druge strane, pojedini sektori koji su važni za životni standard stanovništva (zdravstvo, stanovanje, školovanje, socijalna zaštita i sl.) su u većoj ili manjoj meri nacionalizovani i pod neposrednom kontrolom i uticajem države, izvan neposrednog tržišnog dometa.

U SAD i Japanu država učestvuje sa 20 - 25% u stvaranju društvenog bruto proizvoda. (Steve Slavin, Economics, op. cit., 32.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


134

9.3.2. Tranziciona ekonomija Ekonomija date države u kojoj se odvijao ili odvija proces

pretvaranja državnih (javnih) ili društvenih oblika svojine u privatnu svojinu naziva se ekonomija u tranziciji (Economics in Transition), odnosno tranziciona ekonomija (Transitional Economy). To su, pre svega, ekonomije bivših socijalističkih zemalja, ali i ekonomije drugih zemalja, posebno onih u razvoju, sa naglašenom ulogom državnog (javnog) sektora u kreiranju društvenog proizvoda.

Tranziciona privreda predstavlja, u novim uslovima, specifičan oblik mešovite privrede, to jest privredno stanje u kojem su napuštene institucije centralističko - planskog privreñivanja, ali u kojem nove tržišno - privredne institucije još nisu kompletirane, u kojem privatna svojina i privatni sektor privrede još nisu postali lokomotiva ekonomskog razvoja i društvenog napretka zemlje, jer se privatizovana i društvena preduzeća još nisu prilagodila novim tržišnim uslovima privreñivanja i globalizaciji.

Tranzicija je privredno i društveno stanje u kojem se radikalno menja odnos prema institucijama privrednog sistema (svojini, tržištu i državnom planu): napuštaju institucije centralističko-planskog privreñivanja i uvode tržišno-privredne institucije. „Tranzicija obuhvata meñusobno uslovljene reforme u svim segmentima društva a one u privredi su umnogome povezane i uslovljene demokratizacijom. Iskustvo je pokazalo da je demokratizacija društva i politički i socijalni konsenzus o nužnosti, pravcima i dinamici reformi preduslov za uspešnu tranziciju...

Pokazalo se da su slabije rezultate postigle one zemlje koje nisu formirale adekvatne institucije i obezbedile funkcionisanje pravne države i zakonodavstva primerenog tržišnim odnosima. Bilo je teškoća u svim slučajevima u kojima su primenjivani gotovi modeli za pojedine sfere tranzicije, uključujući i privatizaciju, i gde je zanemarivano realno stanje domaće privrede, kao i istorijske, političke, ekonomske, kulturološke i druge osobenosti zemlje. Uglavnom je izostalo kompleksno i vremenski dimenzionirano sagledavanje posledica reformi na socijalnu sferu i svaki njen segment... U svim zemljama u tranziciji se produbljuje jaz izmeñu imućnih i onih veoma osiromašenih. Kod mnogih je aktuelno puko preživljavanje.

Iako je započeti proces društvenih i privrednih reformi nepovratan, neophodno je voditi računa o opravdanom nezadovoljstvu stanovništva i obezbeñivati intervencije u socijalnoj sferi, za koju se često, sa razlogom, kaže da predstavlja ‘minsko polje’.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


135

Što tranzicioni procesi duže traju, postaje sve jasnije da je porast životnog standarda stanovništva moguć samo na srednji ili dugi rok, a ne brzo i takoreći preko noći... Neophodno je da država realno sagleda socijalni milje društva, da uoči granice izdržljivosti delova stanovništva i, u skladu s tim, obezbedi odgovarajuća finansijska sredstva, kao ‘socijalne amortizere’.

Pobornici usporavanja reformskih promena u privredi i društvu i zadržavanja statusa kvo, što odgovara interesima grupa i pojedinaca, plasiraju nametnutu dilemu o pitanju izbora izmeñu demokratizacije društva, vladavine pravne države i tržišta i onih iza kulisa dominantnog uticaja nomenklature - oligarha, tajkuna i ekstraprofitera, svejedno kako se gde zovu. Oni oličavaju enormno bogate pojedince i grupe koji stoje iza fenomena ‘zarobljene države’. Tu su državi ‘vezane ruke’ i ograničeno delovanje organa u sve tri grane vlasti. Stoga državni organi donose odluke i propise koji ne samo što tolerišu njihove nezakonite rabote u prošlosti, nego su i dalje blagonakloni prema njima...

Uprkos svim teškoćama tranzicije, koja nije slučajno nazvana ‘hod po mukama’, i visokoj ceni koju treba platiti, sigurno je da je ona objektivno nužna i neizbežna. Pri tome je važno da država učini sve da teret tranzicije što manje ‘plate’ osiromašeni slojevi stanovništva.” (Budimir Lazović, Tranzicija i stabilnost, članak, „Meñunarodna politika”, br. 1107, Institut za meñunarodnu politiku i privredu, Beograd, juli - septembar 2002, 19 - 20.)

Strateški cilj tranzicije je stvaranje institucionalnih pretpostavki za ostvarivanje bržeg privrednog razvoja i blagostanja u postsocijalističkim društvima.

Svaka od bivših socijalističkih zemalja je prošla, ili još prolazi kroz neizbežan proces tzv. tranzicione recesije, praćen više ili manje izraženim ekonomsko-socijalnim problemima. Neke od njih su u procesu okončanja tranzicije (na primer, Mañarska, Poljska, Češka, Slovačka i Slovenija), neke su prevalile veći deo puta (na primer, Bugarska, Rumunija, Hrvatska), a neke su na pola puta (na primer, Rusija, Ukrajina, Srbija, Crna Gora, Albanija, Bosna i Hercegovina).

Do sada stečena iskustva tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama su pokazala da je demontiranje starog komandnog ekonomskog i društvenog sistema, a naročito iskorenjivanje zaostale svesti, proces koji se ne moze „preko noći” završiti.

Ekonomije bivših socijalističkih zemalja, u meri u kojoj se sve više transformišu na tržišnim osnovama, sve više postaju nerazdvojni deo globalne ekonomije.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


136

9.4. Autarhična ekonomija Za privrede zemalja u kojima su trgovinske i druge transakcije sa

inostranstvom (uvoz, izvoz, zajmovi, transfer tehnologija, zajednička ulaganja, i sl.) ograničene, koje nemaju značajniju ulogu u njihovom privrednom životu, nazivaju se autarhičnim ekonomijama.

Autarhična ekonomija naziva se i zatvorenom ekonomijom (Closed Economy).

Autarhične ekonomije su zaostale, industrijski nerazvijene ekonomije i, po pravilu, netržišne ili nedovoljno tržišne, koje se od ekonomskih uticaja sa strane štite raznim protekcionističkim merama (visoke zaštitne carine, visoke izvozne premije i dr.).

9.5. Tradicionalna ekonomija U svim savremenim društvima se odgovarajući deo proizvodnje

dobara i usluga ostvaruje i realizuje izvan tržišta, bez tržišnog posredovanja, i izvan bilo kakvog plana i planiranja. Sredstva za život (dobra i usluge) proizvode se u cilju zadovoljavanja sopstvenih potreba (autokonzum).

Takav oblik organizovanja privrednog života karakterističan je za pojedine ekonomski i industrijski nerazvijene ili nedovoljno razvijene sredine, nepovezane sa potrošačkim centrima, gde se proizvoñač u isto vreme pojavljuje i kao potrošač.

Isti slučaj je i kad savremeni poljoprivredni proizvoñači i njihove porodice koriste proizvode za sopstvenu ishranu ili za reprodukcionu potrošnju (na primer, za seme i ishranu stoke), kao i kad zanatlije i njihove porodice svoje proizvode i usluge koriste za ličnu ili reprodukcionu potrošnju.

Oblik organizovanja privrednog života zasnovan na proizvodnji dobara i usluga namenjenih autokonzumu i sopstvenoj reprodukcionoj potrošnji naziva se tradicionalna privreda (Traditional Economy).

Rudimentalni oblik tradicionalne privrede je naturalna privreda, koja je bila karakteristična za primitivne zajednice.

Meñutim, i pored ostvarenog razvoja i progresa, naturalna privreda nije iščezla ni do današnjih dana. Naturalna privreda je u marksističkoj ekonomskoj teoriji nazvana i primitivni komunizam.

Proizvodnja namenjena autokonzumu (naturalna proizvodnja), zajedno sa proizvodnjom namenjenoj tržištu, sastavni je deo ukupne proizvodnje i potrošnje u datom društvu.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


137

Procena nivoa i strukture natruralne proizvodnje i potrošnje izuzetno je analitički važna za svaku savremenu privredu, posebno za procenjivanje njenog ukupnog društvenog proizvoda.

9.6. Nelegalna ekonomija Na savremenoj svetskoj privrednoj i političkoj sceni postoji i nelegal-

na ekonomija (Unlawful Economy), koja se u svakodnevnom žargonu naziva i crna ekonomija (Black Economy), siva ekonomija (Gray Eeconomy), podzemna ekonomija (Underground Economy), ulična ekonomija (Street Economy) i dr.

Nelegalna ekonomija najčešće obuhvata: trgovinu krijumčarenom (kontrabandnom) potrošnom robom (cigarete, naftni derivati i dr.) bez plaćanja carine i poreza na promet, promet špekulativnog i lihvarskog kapitala, proizvodnju i trgovinu opojnim drogama, nelegalnu trgovinu oružjem, trgovinu „belim robljem” i dr.

Zajednička karakteristika nelegalne ekonomije, kako na nacionalnom tako i internacionalnom nivou, je da se ona ne može statistički pratiti na regularan način. U tom pogledu postoje samo više ili manje pouzdane procene, odnosno indikacije. U nekim zemljama, posebno onim u tranziciji ka tržišnoj ekonomiji, nelegalna ekonomija dostiže i preko 50% ukupne ekonomije. Na primer, u latinoameričkoj državi Paragvaj „ulična ekonomija” dominira ukupnom ekonomijom.Za tokove nelegalne ekonomije u svetu su vezani svetska mafija i svetski kriminal.

Po načinu organizacije i funkcionisanja, nelegalna ekonomija se predstavlja kao zaseban ekonomski sistem, zasnovan na sofisticiranim tehnikama trgovačkog i finansijskog poslovanja i komuniciranja.

10. EVALUACIJA EKONOMSKOG SISTEMA U ekonomskoj teoriji se koriste različiti kriterijumi za vrednovanje

(evaluation) ekonomskih sistema, odnosno za izvoñenje suda (judgment) o njihovoj efikasnosti.

Najčešće korišćeni kriterijumi u tom pogledu su: 1) tekući životni standard; 2) ekonomski rast; 3) pravedna raspodela dohotka; 4) sigurnost životnog standarda; 5) ljudska prava i slobode; i 6) „kvalitet života”. (Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, op. cit., 11 - 13.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


138

10.1. Životni standard Tekući životni standard (Current Standard of Living) je jedan od

najpouzdanijih kriterijuma za ocenjivanje vrednosti datog ekonomskog sistema.

Dostignuti životni standard, odnosno dostignuto blagostanje pojedinaca i društva, najupečatljivije govori o tome kakav je i koliko je efikasan ekonomski sistem za koji se opredelilo dato društvo.

Društveni proizvod po stanovniku (per kapita) je opšteprihvaćeni sintetički pokazatelj (ne i jedini) dostignutog nivoa razvijenosti neke nacionalne ekonomije i blagostanja.

Kao dopunski kriterijum se koristi i potrošnja dobara i usluga per kapita, kao što su, na primer, meso (kg), mleko (lit), stambeni prostor (m2), električna energija (KwH), broj stanovnika na jednog lekara, broj stanovnika na jednu bolesničku postelju, broj studenata na jednog nastavnika, itd.

10.2. Tehnički progres Ekonomski sistem koji obezbeñuje ne samo odgovarajući nivo

tekućeg životnog standarda ljudi nego i njegov stalni rast u budućnosti je efikasan sistem.

Samo brz privredni rast, zasnovan na tehničko-tehnološkom progre-su, može da obezbedi porast budućeg životnog standarda.

Ekonomski sistem je efikasan ako je u stanju ne samo da apsorbuje i primenjuje naučna i tehničko - tehnološka dostignuća, nego i da sa svoje strane podstiče naučni i tehnološki razvoj.

Tehničko - tehnološki razvoj se ne može ostvarivati na osnovu ugrožavanja prirodne sredine, bezmernog iscrpljivanja raspoloživih prirodnih resursa i dobara.

Prirodni resursi i dobra se ne mogu koristiti tako da se buduće generacije dovedu u gori položaj od sadašnje generacije, da se, na primer, energet-ski i drugi prirodni resursi iscrpe do te mere da se generacije koje dolaze nañu u ekonomski bezizlaznoj situaciji. Održivi privredni razvoj, koji polazi i od očuvanja životne sredine, uslov je ostvarivanja višeg budućeg životnog standarda.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


139

10.3. Pravedna raspodela Pravičnost (Equity) i pravednost (Fairness) u raspodeli dohotka

(Income Distribution) i na nivou preduzeća i na nivou društva predstavlja snažan podsticaj u ostvarivanju bržeg privrednog rasta.

U društvenoj i privrednoj stvarnosti je, u većoj ili manjoj meri, prisutna i nepravičnost i nepravednost u raspodeli ostvarenog dohotka (prihoda).

Tržište ne „deli” dohodak prema nečijem individualnom radnom doprnosu (preduzeća ili pojedinca u preduzeću), nego po svojim zakonitostima.

Isto tako, poreska politika države može neko preduzeće i zaposlene u njemu da dovede u povoljniji ili nepovoljniji ekonomski položaj u raspodeli raspolodrživog dohotka, i tome slično.

U traženju izlaza iz konflikta izmeñu pravičnosti i nepravičnosti, kao i izmeñu pravednosti i nepravednosti, kao moguće rešenje se nudi jednakost (Equality) u raspodeli dohotka.

Meñutim, jednakost (egalitarizam) destimuliše svaki stvaralački napor ljudi.

Naglašeni egalitarizam u raspodeli dohotka, zasnovan na „teoriji jednakih stomaka”, bio je odlika plansko-centralističkih ekonomskih sistema bivših socijalističkih zemalja.

10.4. Socijalna sigurnost Svako želi da živi u uslovima socijalne sigurnosti, da sačuva

dostignuti nivo životnog standarda, da ima perspektivu stalnog napretka i blagostanja.

Socijalna sigurnost je bitno svojstvo svakog ekonomskog sistema. Privredna neizvesnost, ciklična kretanja u privredi (na, primer,

naglo otpuštanje zaposlenih u slučaju upadanja u privrednu recesiju) i slično, stvara nespokojstvo i socijalnu nesigurnost, što se veoma negativno odražava na motivisanost ljudi za rad.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


140

10.5. Ljudska prava i slobode Ekonomski sistemi u kojima se poštuju slobode i ljudska prava grañana,

posebno industrijska i sindikalna prava radnika, efikasni su sistemi, koji su u stanju da „proizvode” veći dohodak i da obezbeñuju viši tekući i budući životni standard ljudi.

Ekonomski sistemi u kojima je postojao prinudni rad nikada nikome nisu donosili ni sreću ni progres.

10.6. „Kvalitet života” Visoki „životni standard” nije sinonim za visoki „kvalitet života”. U

savremenoj literaturi upozorava se na ozbiljne posledice „pacovske trke” („Rat Race”) u nepoštednoj tržišnoj borbi da se bude bolji od drugog, da se stalno bude napred i ispred, da takva poslovna klima štetno deluje na zdravlje ljudi, da kod njih izaziva psihički stres, i da ih u sve većem broju vodi u bolnice za mentalno zdravlje. (Isto, 13.)

11. DRUŠTVENI SISTEM

Proizvodna sposobnost svakog društva zavisi i od karaktera

društvenog, odnosno pravnog, političkog i ekonomskog sistema u kojem se raspoloživi proizvodni resursi koriste.

Dosadašnje iskustvo je potvrdilo da ekonomski razvoj najviše podstiču društveni sistemi koji se zasnivaju na privatnoj svojini, na privatnoj inicijativi, na tržišnoj logici i tržišnoj etici, na višepartijskoj, parlamentarnoj demokratiji i na poštovanju ljudskih prava.

Društveni sistemi koji su se zasnivali na dominantnoj ulozi kolektivističkih oblika svojine (državna i društvena) nisu se u privrednoj praksi potvrdili kao ekonomski efikasni drištveni sistemi.

Broj zemalja u svetu sa totalitarnim režimima i autoritarnim obrascima vlasti se neprestano smanjuje. Višepartijska demokratija postaje dominantan oblik vlasti i vladanja širom sveta. Broj slobodno izabranih vlada u svetu stalno raste. Od 192 nezavisne zemlje u svetu, 2002. godine je sa demokratskim vladama izabranim na slobodnim izborima bila 121 zemlja. (Jochua Muravchik, Demokratija tiho pobeñuje, Izbor br. 160, Tanjug, Beograd, 2002, 12.)

Samo demokratska, slobodna i otvorena društva su u stanju da se nose sa ekonomskim i drugim izazovima koje sobom nosi život, da na

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


141

najbolji način iskoriste prednosti koje sobom nosi globalizacija, da ostvaruju oživi razvoj i poboljšavaju svoj životni standard.

Strah od slobode, od demokratije i od otvorenog društva jedan je od najstarijih i najintenzivnijih strahova naše civilizacije. Totalitarni režimi i autoritarni obrasci vlasti zasnivaju se, u stvari, na majstorskoj veštini manipulisanja, potpirivanja i podjarivanja strahova od slobode, od demokratije i od otvorenog društva. Poštovanje ljudskog dostojanstva je osnova svakog slobodnog i demokratskog društva, ekonomskog napretka i društvenog blagostanja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


142

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta je ekonomski sistem? 2. Koje su institucije ekonomskog sistema? 3. Šta su ekonomski mehanizmi? 4. Koja je funkcija tržišta? 5. Koja je funkcija plana? 6. Šta je vlasništvo? 7. Šta je privatna svojina? 8. Šta je kolektivna svojina? 9. Šta je državna svojina? 10. Šta je društvena svojina? 11. U kakvom su odnosu tržište, plan i svojina? 12. Šta je privatizacija? 13. U čemu je značaj privatne svojine i privatne inicijative. 14. Koji su modeli privatizacije? 15. Šta je masovna vaučerizacija? 16. šta je javni tender? 17. Šta je javna aukcija?. 18. Šta je restrukturiranje? 19. Šta je “insajderska” i „autsajderska” privatizacija. 20. Šta je denacionalizacija (restitucija)?. 21. Kada je sprovedena prva nacionalizacija? 22. Kada je sprovedena druga nacionalizacija? 23. Kada je sprovedena treća nacionalizacija?. 24. koje su karakterisike privatizacije u javnom sektoru?. 25. Kakva je efikasnost privatnog sektora? 26. Šta je tržišna ekonomija? 27. Šta je otvorena privreda? 28. Šta je preduzetnička privreda? 29. Šta je mešovita privreda? 30. Šta je komandna privreda? 31. Šta je tranziciona privreda? 32. Šta je tradicionalna privreda? 33. Šta je autarhična privreda? 34. Šta je globalna privreda? 35. Šta je nelegalna ekonomija? 36. Koji su kriterijumi evaluacije ekonomskog sistema? 37. Šta je životni standard?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


143

38. Šta je tehnički progres? 39. Šta je pravedna raspodela? 40. Šta je socijalna sigurnost? 41. Šta su ljudska prava i slobode? 42. Šta je ”kvalitet života”?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


144

_________ V ________

TRŽIŠNA MORFOLOGIJA

„Posao se gradi na odanim kupcima koji se vraćaju i sa sobom dovode svoje prijatelje“

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


145

TRŽIŠNA MORFOLOGIJA

1. TRŽIŠTE - CIVILIZACIJSKO DOSTIGNUĆE Ekonomije savremenih društava su tržišne. Tržište je jedno od najvrednijih civilizacijskih dostignuća

čovečanstva, univerzalni oblik organizovanja privrednog života, izvor, izraz i mera slobode, demokratije i ljudskih prava.

Postoje različita odreñenja tržišta, kao što su: „tržište je mjesto sučeljavanja ponude i tražnje usljed čega dolazi do formiranja cijena“, „tržište prestavlja ukupnost odnosa ponude i tražnje“ i postoje mišljenja da je „tržište regulator robnog privreñivanja“.

Dosadašnji istorijski razvoj je potvrdio da bez tržišta nema efikasnosti u privreñivanju, nema efikasnosti u korišćenju raspoloživih resursa, nema privrednog, tehnološkog i društvenog napretka.

Svi pokušaji organizovanja privrednog života mimo tržišta ili bez njegovog dovoljnog uvažavanja istorijski su završavani katastrofalno.

Klasifikacije tržišta je moguće vršiti po predmetnom, vremenskom, prostornom ili nekom drugom kriterijumu.

Pojmovi ponude i potražnje odnose se na ponašanje ljudi kao učesnika koji utiču jedan na drugog dok djeluju na tržištima. Za tržište možemo reći i da je to grupa kupaca i prodavača odreñene robe ili usluge. Kupci predstavljaju grupu koja odreñuje potražnju za proizvodom, a prodavači grupu koja odreñuje ponudu.

2. NASTANAK TRŽIŠTA Ocenjuje se da je tržište nastalo pre otprilike pet hiljada godina. 2.1. Naturalni oblik privrede Pre pojave tržišta, isključivi oblik privrednog organizovanja društva

bio je naturalne prirode. Privredni subjekti, organizovani u primitivnim zajednicama

(kolektivitetima), bili su u isto vreme i proizvoñači i potrošači (autokonzum).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


146

Proizvedenim dobrima i uslugama su zadovoljavali sopstvene potrebe. Izmeñu privrednih subjekata nije postojala podela rada, nisu meñusobno razmenjivali proizvedena dobra i usluge. Faktori proizvodnje i rezultati proizvodnje primitivnog privrednog subjekta nalazili su se u režimu individualne (lične) svojine.

Naturalni privredni odnosi nisu sasvim iščezli. Tragovi takvih odnosa mogu se sresti u sredinama koje se nalaze izvan radijusa privredne organizacije društva zasnovane na tržišnim osnovama.

2.2. Robni oblik privrede Tržište je nastalo tokom istorijskog procesa razvijanja društvene

podele rada, razdvajanja ranije jedinstvenog privrednog subjekta na proizvoñača i potrošača i njihovog transformisanja u odvojene privredne subjekte.

Sa pojavom tržišta, proizvoñač i potrošač više nisu isti privredni subjekat.

Društvena podela rada je stvorila mnoštvo samostalnih, slobodnih i

nepovezanih proizvoñačkih i potrošačkih privrednih subjekata, sposobnih da donose individualne poslovne odluke, koji jedan prema drugom nastupaju prodajući, odnosno kupujući robu (dobra i usluge).

Robe se proizvode da bi se razmenile za druge robe. Proizvoñači stvaraju dobra i usluge radi zadovoljavanja tuñih, a ne sopstvenih potrošačkih potreba.

Proizvoñač se transformiše u prodavca a potrošač u kupca. Prodavci nemaju nikakvu ekonomsku vezu sa trošenjem proizvedenih roba. I obrnuto. Kupci nemaju nikakvu ekonomsku vezu sa procesom proizvodnje roba.

2.2.1. Trampa Elementarni oblik tržišne privrede je trampa. Jedna roba (R1), na

primer 3 kg olova, neposredno se razmenjuje za drugu robu (R2), na primer za 2 kg brašna, što se može izraziti prostom algebarskom relacijom:

R1 – R2.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


147

R1 se razmenjuje za R2 zato što je njihova vrednost identična, u stvaranje obe robe utrošena je ista „masa” faktora proizvodnje, isti broj časova rada, odnosno zato što je korist od kupljene i prodate robe identična i za prodavca i za kupca. U stvari, R1 i R2 predstavljaju svojevrstan robni novac.

Trampa je primitivan oblik robne razmene. Ona je bila prelazna forma razvoja prometa dobara i usluga od nerazvijene naturalne ka razvijenoj tržišnoj privredi.

Trampa je istovremeno i komplikovan oblik robnog prometa. Različite robe je veoma teško meñusobno vrednosno uporeñivati, što po prirodi stvari usporava prometni proces, povezivanje proizvoñača i potrošača.

2.2.2. Robnonovčani odnosi Vremenom, samim istorijskim dinamizmom prometnog procesa, u

nastojanjima proizvoñača i potrošača da neprestano povećavaju obim razmene dobara i usluga (roba), došlo se do jedne univerzalne robe preko koje su se mogle uporeñivati različite robe, izražavati njihova vrednost i razmenjivati, bez obzira na njihovu raznovrsnost. A ta univerzalna roba, opšti ekvivalent svih roba koje se razmenjuju, jeste novac.

Jedna roba (R1) se prodaje za novac (N), a druga roba (R2) kupuje za novac, odnosno, algebarski izraženo:

R1 – N – R2.

Dve različite robe se razmenjuju za novac zato što pojedinačno

vrede toliko koliko vredi novac za koji se razmenjuju. Zajednički imenitelj R1, N i R2 je identična vrednost sadržana u te tri

vrste roba, a koja se može izraziti istim brojem radnih časova utrošenih u njihovo stvaranje. Na primer, 3 kg olova (5 časova rada) = 1 srebrnjak (5 časova rada) = 2 kg brašna (5 časova rada). Takva razmena se naziva ekvivalentna razmena.

Razmenski odnos olovo : srebrnjak (3 : 1), odnosno olovo : brašno (3 : 2) predstavlja prometnu vrednost olova izraženu u novcu, odnosno u brašnu.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


148

U početku su razne robe, u različitim sredinama, služile kao opšti ekvivalent. Tako, na primer, postoje konkretni tragovi da su u Maja civilizaciji, 1.500. godina pre naše ere, kakao i bakar korišćeni kao jedinice robne razmene. (Verka Jovanović, Globalna geografija, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002, 12.)

Istorijska praksa robne razmene, sve veće potrebe njenog ubrzavanja i olakšavanja, „izbacile” su na površinu robe posebnih svojstava, kao što su, na primer, zlato i srebro, koje su služile kao novac.

Novac u svom savremenom obliku - gotov novac u opticaju (kovani i papirni novac) i depozitni novac - rezultat je odgovarajućeg evolutivnog puta kroz koji je prošao.

Novac je ubrzao proces robne razmene, doprinoseći time opštem privrednom napretku i društvenom blagostanju.

Iako je robnonovčana razmena dominantan oblik razmene roba (dobara i usluga), trampa (razmena bez korišćenja novca) nije sasvim iščezla iz svakodnevne privredne stvarnosti. I dalje se, kao sporadični slučaj, može sresti neposredna razmena robe za robu, kako u odnosima izmeñu pojedinaca tako i preduzeća, pa i država.

3. ŠTA JE NOVAC? Novac je roba kao i svaka druga roba, koja je tokom istorijskog

procesa razvoja robne razmene postala opšte sredstvo razmene (prometno sredstvo), odnosno zajednička mera vrednosti (opšti ekvivalent) svih roba koje se razmenjuju. Takva svojstva novca ga čine, u stvari, specifičnom robom, koja ima društvenu upotrebnu vrednost.

U ekonomskoj teoriji ne postoji veća konfuzija od one koja okružuje fenomen novca. Konfuzija se javlja zbog toga što je novac kompleksan fenomen. Novac nije samo ekonomska, već i pravna, socijalna i psihološka kategorija. U suštini, moglo bi se reći da novac predstavlja jednu od najvećih kulturnih tekovina čovečanstva. Novac spada u grupu najznačajnijih čovekovih izuma. U svojoj dugoj evoluciji, od primitivnog i prostrog do savremenog i složenog oblika, novac je obogaćivao svoj sadržaj tako da je veoma teško dati jednu definiciju novca koja bi precizno izrazila njegovu prirodu i značenje. (Biljana Stojanović, Novac, konvertibilnost i platni bilans, Megatrend – Univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2001., 3).

Savremeni oblici novca - papirni novac, kovani novac i depozitni novac - instrumenti su za novčanu razmenu roba, odnosno novčana plaćanja, propisani od strane monetarnih vlasti date države.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


149

Ekonomska teorija najčešće definiše novac funkcijama koje on obavlja u privredi. Smatra se da su funkcije sredstava razmene i mere vrednosti osnovne funkcije novca a da su funkcije sredstava plaćanja, blaga i svetskog novca njegove sekundarne funkcije koje su izvedene iz osnovnih. (Biljana Stojanović, Novac, konvertibilnost i platni bilans, Megatrend – Univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2001., 3).

Smatra se da se prvi kovani novac pojavio pre oko četiri hiljade godina. Podloga za kovanje novca bili su zlato i srebro, plemeniti metali, posebne vrednosti i posebnih korisnih svojstava (upotrebne vrednosti).

Zlatnici i srebrnjaci, kovani od zlata i srebra, predstavljali su „pravi novac”. Služili su kao sredstvo razmene zato što se u njima nalazila ista realna vrednost koja se nalazila u drugim robama koje su se razmenjivale.

Korišćenjem zlatnika i srebrnjaka u procesu razmene dolazilo je do njihovog trošenja, do gubitka dela njihove realne vrednosti, tako da dugo vremena upotrebljavani zlatnici i srebrnjaci nisu izražavali pravu vrednost.

Isto tako, zlato i srebro su retki i skupi metali, a njihovo kovanje veoma skupa industrija. Kovanje pravog novca od zlata i srebra postalo je skupo za svaku zemlju.

Zbog svih tih razloga se odustalo od upotrebe zlatnika i srebrnjaka u robnoj razmeni. Umesto njih, monetarne vlasti date zemlje emituju (puštaju u opticaj) običan kovani i papirni novac, garantujući da on predstavlja zamenu za „pravi novac”, za zlatnike i srebrnjake.

Moderni novac - gotov novac u opticaju (kovani i papirni novac) i depozitni novac - izgubio je prirodno svojstvo „pravog novca”, praktično nema neku posebnu vrednost „po sebi”, nego po osnovi garancije (konvencije) monetarnih vlasti date države. Naime, država garantuje da „lažni novac” ima istu prometnu vrednost kao i „pravi novac”.

Svako odstupanje „zamene za pravi novac” od „pravog novca” pro-uzrokuje ozbiljne ekonomske i monetarne poremećaje u društvu, jer se gubi mera ekvivalentnosti u robnoj razmeni, odnosno dovodi do neekvivalentne razmene.

3.1. Kružni tok robe i novca Roba i novac su dve osnovne karike ukupnog procesa društvene

reprodukcije. Proizvedena dobra i usluge mogu se realizovati na tržištu samo ako na njemu postoji odgovarajuća novčana tražnja za tim dobrima i uslugama.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


150

Preduzeća ostvaruju prihod u novčanom obliku, plaćaju nabavljene faktore proizvodnje (radnu snagu, predmete rada i sredstva rada), plaćaju poreze i doprinose državi za razne društvene potrebe.

Pojedinci, domaćinstva (ili članovi domaćinstva) ostvaruju novčane prihode za usluge pružene preduzećima (radna snaga) i prodate faktore proizvodnje preduzećima.

Država ostvaruje novčane prihode od preduzeća i grañana (domaćinstava) po osnovu naplaćenih poreza i doprinosa, ali i plaća razne usluge i poslove značajne za funkcionisanje društva i države (vojska, administracija, socijalna sigurnost, penzije i sl.).

Nevladin sektor se pojavljuje na tržištu sa svojom tražnjom. Kružni tok robe i novca, odnosno troškova faktora proizvodnje i

ostvarenih novčanih prihoda u reprodukcionom ciklusu, može se grafički ilustrovati na sledeći način: (Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner, Douglas D. Purvis, op. cit., 52.)

Slika 1. Tokovi robe i novca

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


151

3.2. Opticaj novca Ukupni proces društvene reprodukcije karakteriše ne samo kružno

kretanje robe i novca, kontinuirano pretvaranje robe u novac i novca u robu, nego i kontinuirano cirkulisanje samog novca na relaciji izmeñu preduzeća, domaćinstava i države, neprestani odliv i priliv novca izmeñu tih aktera, uključujući i pojedince, odnosno sektor stanovništva.

Kružni tok koji u procesu reprodukcije preñe odgovarajuća masa novca (novčanih jedinica) na relaciji izmeñu pojedinačnih aktera na ekonomskoj sceni naziva se obrt ili opticaj novca.

Obrt (opticaj) novca može da bude brži ili sporiji, zavisno od toga koliko kupoprodajnih operacija obavlja ista novčana jedinica (ili masa novca) u datom vremenskom periodu.

Broj kupovina koje izvrši ista novčana jedinica (masa novca) u vremenskom periodu od godine dana, predstavlja brzinu opticaja (obrta) novca (Velocity of Circulation).

Brzina opticaja novca zavisi od toga koliko vremena prodavac robe, posle naplaćene realizacije, zadržava novac kod sebe, to jest od pretvaranja novca u faktore proizvodnje radi nastavljanja procesa reprodukcije. Duže zadržavanje novca u rukama prodavca znači manju brzinu novca u opticaju, i obrnuto.

Brzina opticaja novca zavisi i od ponašanja drugih aktera na ekonomskoj sceni, od toga koliko dugo zadržavaju novac u svom posedu, odnosno koliko ga se brzo oslobañaju.

Brži obrt novca je ekonomski pokazatelj veće efikasnosti date nacionalne privrede.

3.3. Funkcije novca U procesu ukupne društvene reprodukcije, novac obavlja sledeće

četiri funkcije: 3.3.1. Sredstvo razmene Novac je sredstvo razmene jedne robe za drugu, standardna mera

vrednosti preko koje se ostvaruje proces razmene u ukupnoj reprodukciji. To je najvažnija funkcija novca.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


152

U uslovima robno-novčane privrede razmena roba se ne vrši sa direktnom trampom za drugu robu (R – R1), već dolazi razmene robe za novac, odnosno po redosledu: R – N – R1. Ovdje se novac pojavljuje kao meñučlan u procesu razmene dveju roba.

Ovu funkciju novac obavlja uz svoje fizičko prisustvo, te je potrebno da u prometu cirkuliše potrebna količina novca u opticaju, kako bi se mogao odvijati nesmetan promet.

Novac kao sredstvo razmene se javlja u obliku gotovog novca u opticaju (papirni i kovani novac), depozitnog novca (sredstva na žiro-računu deponenata), hartije od vrednosti (ček, menica i dr.) i kreditnih kartica („plastični novac”).

3.3.2. Platežno sredstvo Novac je platežno sredstvo. Novcem se plaćaju obaveze i naplaćuju

potraživanja po osnovi robnih i kreditnih transakcija izmeñu dužnika i poverilaca u procesu reprodukcije (kupovine i prodaje roba i dr.). Efikasan proces razmene se odvija tako što proizvoñač prodaje svoju robu za novac. Za dobijeni novac kupuje robu koja mu je potrebna.

3.3..3. Obračunsko sredstvo Novac je obračunsko sredstvo. U slučaju visoke inflacije u nekoj

zemlji, kada domaća novčana jedinica predstavlja samo „puku tehniku” robne razmene, kao obračunsko sredstvo se koristi neka druga stabilna (konvertabilna) valuta.

U našoj zemlji je, na primer, tokom deset i više godina nakon raspada SFRJ korišćena nemačka marka kao obračunsko sredstvo. Sve važnije kupoprodajne transakcije su preračunavane u nju do uvoñenja konvertibilne marke. Donekle sličnu funkciju sada u Bosni i Hercegovini ima evro.

3.3.4. Sredstvo čuvanja vrednosti imovine Novac je sredstvo čuvanja vrednosti imovine (bogatstva). U zdravoj

i stabilnoj privredi, osloboñenoj mogućnosti pojave visoke inflacije, u kojoj je domaća valuta konvertibilna, gde ne postoji strah od devalvacije nacionalne valute, novac se pojavljuje kao najefikasnije sredstvo za čuvanje stečene imovine, odnosno bogatstva.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


153

Samo u stabilnim i zdravim privredama novac je u stanju da istovremeno obavlja sve nabrojene ekonomske funkcije.

4. ŠTA JE TRŽIŠTE? Tržište predstavlja mehanizam ekonomskog povezivanja

osamostaljenih i atominiziranih proizvoñačkih i potrošačkih ekonomskih subjekata, proizvoñača i potrošača, prodavaca i kupaca, mesto na kojem se susreću ponuda i tražnja, proces društvenog vrednovanja individualno ponuñenih roba (dobara i usluga) i njihove razmene posredstvom novca.

Tržište je, u stvari, drugi naziv za „proces u kojem su sve odluke domaćinstava o potrošnji alternativnih roba, odluke preduzeća o tome šta i kako da proizvode, i odluke radnika o tome koliko i za koga da rade usklañene na osnovu cenovnih prilagoñavanja.” (David Begg, Stanley Fischer, Rudiger Dornbusch, op. cit., 43.)

David Beg nudi još jednostavniju definiciju: „Tržište je set aranžmana pomoću kojih su kupci i prodavci u kontaktu da bi razmenili dobra i usluge.” (Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner i Douglas D. Purvis, Economics, Eight Edition, Harper & Row, Publishers, New York, 1987, 2.)

Tržiste je objektivna društvena i ekonomska kategorija, uslovljena podelom rada, koja se neprekidno razvija usled rastućih proizvodnih snaga, mimo subjektivne volje ljudi, oblika njihove političke organizacije i ideologije. „Tržište je osnovna nit koja povezuje pojedince u društvu i na taj način stvara društvo kao sferu u kojoj se grañani povezuju na osnovu interesa”. (Žarko Paunović, Civilno društvo, Zbornik Civilno društvo i nevladin sektor, Magna agenda, Beograd, 2002, 13.)

5. TRŽIŠNA SLOBODA Tržišna sloboda aktera na ekonomskoj sceni, to jest ekonomskih

subjekata (domaćinstava i preduzeća), polazna je tačka tržišne ekonomije. Preduslov tržišne slobode je privatna svojina. Bez nje, bez dominacije

privatnog vlasništva i individualizma, tržišna ekonomija, u svom punom i pravom značenju, ne može da egzistira.

Sve stvari (robe, dobra i usluge) koje se na tržištu slobodno promeću (razmenjuju) nalaze se u režimu privatno-pravnog prisvajanja.

Kupovina i prodaja roba (dobara i usluga) na tržistu je, u stvari, slobodan promet prava nad stvarima koje se razmenjuju.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


154

Prodavac prodaje a kupac kupuje sopstvenost nad stvarima koje su predmet kupoprodaje, izraženu u novcu.

Tržišni odnosi se u svom pravom smislu izražavaju kao odnosi izmeñu pravnih vlasnika, odnosno titulara svojine nad robama (stvarima) koje su predmet razmene. Odnosi izmeñu titulara svojine, u kojima se izražavaju tržišni odnosi, skrivaju se ispod šarenila robnog sveta, mnoštva roba različitih upotrebnih vrednosti koje se iznose i sučeljavaju na tržištu.

5.1. Slobodno tržište Tržište na kojem se slobodno, bez posredovanja sa strane (državna

intervencija, monopoli i dr), uspostavljaju ekonomski odnosi izmeñu privrednih subjekata je slobodno tržište (Free Market).

5.2. Slobodna konkurencija Proces uspostavljanja slobodnih tržišnih odnosa izmeñu aktera na

ekonomskoj sceni je slobodna konkurencija (Free Competition). Bez slobode aktera na ekonomskoj sceni nema slobodne konkurencije. Slobodna konkurencija, kao i sloboda uopšte, po svom karakteru je krhka.

Slobodnu konkurenciju u savremenim privrednim uslovima, na lokalnom i globalnom planu, ugrožavaju monopolska i oligopolska ponašanja privrednih subjekata (preduzeća) na tržišnoj sceni, posebno multinacionalnih kompanija, kao i administrativno uplitanje države u privredni život.

Radi očuvanja vrednosti slobodnog tržišta i slobodne konkurencije nacionalne države, regionalne ekonomske integracije (Evropska unija, NAFTA, MERCOSUL i dr.) i globalne (multilateralne) institucije (Svetska trgovinska organizacija i dr.) aktivno se suprotstavljaju monopolističkim i sličnim pojavama na tržišnoj sceni (antimonopolska nacionalna zakonodavstva i dr.).

6. „NEVIDLJIVA RUKA” TRŽIŠTA Tržište samo po sebi, svojim sopstvenim zakonitostima, svojom

„nevidljivom rukom” (Invisible Hand), pokreće, ureñuje i organizuje privredni život datog društva, oblikuje odnose izmeñu aktera na ekonomskoj sceni, izmeñu kupaca i prodavaca, na način sličan onom na kojem zakon gravitacije ureñuje poredak i kretanje planeta u svemiru.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


155

Proces prodaje i kupovine roba (dobara i usluga) koji se neprestano odvija na tržištu naziva se razmena (Trade).

Količina dobara i usluga koja se kupuje i prodaje na tržištu zavisi od preferencija, odnosno želja kupaca i prodavaca, koje su meñusobno suprotstavljene.

„Nevidljiva ruka” tržišta deluje kroz zakon tražnje i zakon ponude. Tržište ima svoju logiku i svoju etiku. 6.1. Zakon tražnje Želja kupaca (potrošača) je da svaku robu (dobro ili uslugu)

ponuñenu tržištu kupe po što nižoj ceni. U takvom ekonomskom ponašanju kupaca (potrošača) izražava se zakon tražnje.

6.2. Zakon ponude Želja prodavaca je da svaku robu (proizvod ili uslugu) prodaju na

trištu po što višoj ceni. U takvom ekonomskom ponašanju prodavaca izražava se zakon ponude.

Funkcionalna veza ponude i tržišne cijene upućuje nas na značaj tržišne cijene za odluke proizvoñača o veličini, vrsti i uslovima proizvodnje koju će ponuditi tržištu na realizaciju. To znači da tržište u vidu povratne sprege, preko sistema cijena, vrši prilagoñavanje obima i strukture proizvodnja i uslova pod kojim njena ponuda može biti prihvaćena i realizovana od strane tražnje. (Slobodan Maksimović, Mikroekonomija, Kuća štampe Zemun, Beograd, 2006., 53)

6.3. Tržišna logika Ponašanje prodavaca i kupaca je egoistično. Odnosi izmeñu

prodavca i kupca su antagonistički, jer su im ekonomski interesi različiti. Naime, prodavac želi da svoje produkte proda po što višoj ceni, a kupac da ih kupi po što nižoj ceni.

Tržišna razmena dobara se ostvaruje kada su interesi prodavca i kupca recipročni, a potrebe istog obima. To je tržišna logika.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


156

6.4. Tržišna etika U sučeljavanju i artikulisanju različitih ekonomskih interesa, dva

različita privredna subjekta, prodavac i kupac, proizvoñač i potrošač, uzajamno se priznaju kao ravnopravni, uzajamno se respektuju kao ličnosti, kao poslovni partneri, slobodno izražavaju svoju volju, svoj poslovni integritet i subjektivitet, bez jednostranog nametanja uslova, diktata i pritisaka sa strane.

Tržište je svojevrsno takmičenje slobodnih privrednih subjekata. Na njemu, po pravilu, neko gubi a neko dobija. Težnja svakog privrednog subjekta je da dobija, da pobeñuje u tržišnoj utakmici. To je tržišna etika.

6.5. Tržišni fundamentalizam Tržišni fundamentalizam (Market Fundamentalism) se zasniva na

shvatanju da su preduzetnici i investitori odabrani narod (Chosen People), a da je tržište obećana zemlja (Promised Land), čak sveta zemlja (Sacred Land).

7. ŠTA JE ROBA? Roba (Commodity) je centralna kategorija tržišne ekonomije i

osnovni oblik bogatstva društava. A bogatstvo društava se u tržišnom, odnosno u kapitalističkom

načinu proizvodnje prikazuje, kako kaže Karl Marks, kao “ogromno nagomilavanje roba”. (Pol Gemeling, Veliki ekonomisti: Tekstovi i komentari, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, beograd, 1931, 220.)

Roba je opšti pojam za dobra i usluge. Da bi proizvod stekao svojstvo robe potrebno je da ima upotrebnu

vrednost (ali ne upotrebnu vrednost za svog proizvoñača, jer u tom slučaju proizvoñač ne bi prodavao, već za drugoga – to znači da proizvod mora imati društvenu upotrebnu vrednost) i da ima prometnu vrednost (što znači da proizvoñač svoj proizvod razmenjuje, da ga prodaje drugome, da nije obavezan da ga drugome daje kao danak, rentu, poklon). (Slobodan Babić, Dragiša Milićević, Ekonomija, Pravni fakultet Univerziteta u Banjojluci, Banja Luka, 2003., 117).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


157

7.1. Dobro Pod dobrom (Good) se podrazumeva fizički opipljiva stvar, kao što

su bakar, kola, obuća, odeća, mleko, kolač i dr. Dobra se proizvode, stvaraju. Proizvedena dobra (materijalni proizvodi) se koriste, troše i uživaju

nakon njihove proizvodnje. Dobra koja služe jednokratnoj upotrebi su potrošna dobra. Jednom

pojedeni kolač se ne može ponovo jesti. Dobra koja služe višekratnoj upotrebi su trajna dobra, kao što je, na

primer, korišćenje semafora na raskrsnici. 7.2. Usluga Pod uslugom (Service) se podrazumeva fizički neopipljiva aktivnost,

kao što su lekarski pregledi, pozorišne predstave i dr. Usluge se proizvode, stvaraju, vrše, odnosno čine. Izvršene usluge (nematerijalni proizvodi) se koriste, troše i uživaju

istog momenta kada se stvaraju (proizvode). 7.3. Svojstva robe Dobra i usluge se proizvode radi njihove prodaje na tržištu. Cilj prodaje dobara i usluga je da prodavac ostvari odgovarajući

poslovni rezultat. Prodaja dobara i usluga se realizuje u novcu. Dobra i usluge se kupuju na tržištu. Cilj kupovine dobara i usluga je zadovoljenje odreñenih potreba kupca u

potrošnji, odnosno ostvarivanje odgovarajuće koristi od toga. Plaćanje kupljenih dobara i usluga se vrši u novcu. Samo prodajom i kupovinom na tržištu, materijalni i nematerijalni

proizvodi (dobra i usluge) se pretvaraju u robu. Osnovna ekonomska svojstva robe (dobara i usluga) su upotrebna

vrednost, vrednost i cena.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


158

7.3.1. Upotrebna vrednost Upotrebna vrednost je svojstvo, sposobnost robe da zadovolji

konkretne potrebe potrošača. Korisnost jedne robe čini od te robe jednu upotrebnu vrednost.

Korisnost jene robe odreñuju njene telesne osobine, kao što su, na primer, osobine gvožña, pšenice, dijamanta i dr.

Upotrebna vrednost robe se ostvaraje samo upotrebom ili potrošnjom.

7.3.2. Vrednost Upotrebna vrednost robe je materijalna podloga vrednosti robe. Vrednost robe je odreñena visinom troškova faktora proizvodnje

(sredstava rada, predmeta rada i radne snage) utrošenim u njenu proizvodnju.

Izmeñu vrednosti i upotrebne vrednosti moguće su i druge relacije. ”Jedna stvar može biti upotrebna vrednost, a da pri tome nije vrednost. To je slučaj kad njena korisnost za čoveka nije rezultat rada. To su vazduh, neobrañena zemlja, poljane, prašuma i t.d. jedna stvar može biti korisna i može biti proizvod ljudskog rada, a da pri tom nije roba. Svako ko pomoću sopstvenih proizvoda zadovoljavasopstvene potrebe, stvara upotrebne vrednosti, ali ne robu. Da bi proizvodio robu, on mora ne samo da proizvodii upotrebne vrednosti, nego i upotrebne vrednosti za druge ljude: društvene upotrebne vrednosti. Najzad, nijedan predmet ne može biti vrednost ako nije korisna stvar. Ako je on nekoristan, rad koji sdrži, nekorisno je utrošen, ne smatra se kao rad, i prema tome ne stvara vrednost.” (Isto, 225)

7.3.3. Cena Cena robe je novčani izraz tržišno izražene vrednosti robe, koju

odreñuje nominalni odnos ponude i tražnje na tržištu (tržišne snage). Cene su jedan od najznačajnijih, ali i najsloženijih segmenata

savremenog načina privreñivanja, u teorijskom i praktično-poslovnom smislu, u lokalnim, nacionalnim i globalnim razmerama.

Cene su istovremeno i mikroekonomska i makroekonomska kategorija. Tiču se odluka i konkretnih privrednih subjekata i makroekonomskih faktora.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


159

Krajnji efekti mnogih poslovnih poteza i menadžerskih odluka najčešće se sintetizuju, sublimišu u ceni po kojoj se konkretno dobro i usluga prodaju ili kupuju na tržištu.

Kroz prodajnu ili nabavnu tržišnu cenu se meri i odmerava uspešnost ili neuspešnost takvih poteza i odluka. Zato su cene najčešće ključna poluga u rukama menadžera pri donošenju upravljačkih odluka o kupovini, o prodaji ili o razvoju. Poznavanje zakonitosti tržišta i cena, u teorijskom i praktičnom smislu, uslov je za donošenje racionalnih menadžerskih odluka u savremenom globalnom poslovnom svetu.

Pojmovno odreñenje cene, to jest definisanje njene prirode, njenog izgleda, njene ekonomske strukture, faktora koji utiču na njen apsolutni nivo, na visinu pojedinih elemente njene strukture, na način njihovog formiranja, kao i na relativne odnose u cenama dva ili više dobra, oduvek je bio komplikovan teorijsko-metodološki problem.

U tom pogledu, tokom civilizacijskog razvoja tržišta, tržišnih odnosa i tržišnih društava, nastale su brojne ekonomske teorije koje se, pojednostavljeno, mogu svesti na dve osnovne.

7.3.4. Teorija radne vrednosti Prema teoriji radne vrednosti, cena svake robe je primarno odreñena

kvantitetom i kvalitetom utrošenog minulog i živog rada, objektivno utrošenih faktora proizvodnje (kapitala i rada) u njenom stvaranju, to jest samom vrednošću robe.

U tom kontekstu cena se definiše kao novčani izraz vrednosti robe. Prema realnoj vrednosti robe koja se pojavljuje na tržištu, mora da postoji kao njen ekvivalent realna vrednost sredstava za njenu potrošnju. Cena se obrazuje kroz odnos ekonomskih snaga na tržištu (tražnje i ponude).

Izmeñu cene i vrednosti robe ne postoji unapred data podudarnost. Posredstvom tržišnog mehanizma, kroz koji deluju tržišne zakonitosti (zakon ponude i potražnje), dolazi do stalnog većeg ili manjeg odstupanja cena od vrednosti. Takva razmena naziva se neekvivalentna razmena.

Ukoliko je veće odstupanje cene od vrednosti i ukoliko ona duže traje, onda dolazi i do većih poremećaja u privrednoj strukturi i razvoju zemlje. Na duži rok se zakonito uspostavlja ravnoteža izmeñu vrednosti i cene.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


160

7.3.5. Teorija marginalne (granične) korisnosti Prema subjektivističkoj ili marginalističkoj teoriji, vrednost i cenu

date robe (dobra i usluge) ne odreñuju objektivno utrošeni faktori proizvodnje nego subjektivno vrednovanje od strane potrošača. Oni će manje vrednovati robu koje ima u izobilju od robe u kojoj se oskudeva.

Takvo potrošačko vrednovanje automatski se prenosi i na visinu tekućih tržišnih cena takvih roba. Cene robe kojih ima u izobilju biće niže odreñene, a cene roba u kojima se oskudeva, koje su retke, biće više odreñene.

Marginalistički sistem vrednovanja može se ilustrovati kroz sledeća dva pojednostavljena primera.

(1) Krznena bunda, bez obzira na troškove njene proizvodnje, na

vrednost i upotrebnu vrednost koju ima, bezvredan je predmet u Sahari, nikome ne treba, pa zato nema ni cenu ili je, pak, njena cena simbolična.

Meñutim, krznena bunda ima veoma veliku upotrebnu vrednost, visoku vrednost i cenu u delovima sveta sa niskim temperaturama, kontinentalnom, a naročito sa artičkom klimom. Dakle, cena krznene bunde je odreñena stepenom njene korisnosti.

(2) Časa pitke vode za žednog čoveka, kome je pitka voda

nedostupna u datom terenutku (na primer, u pustinji), ima neuporedivo višu vrednost i višu cenu od čase pitke vode za čoveka koji nije žedan, kome je pitka voda dostupna u svakom trenutku.

Isto tako, prva čaša pitke vode za žednog čoveka ima višu cenu nego druga i naredne. Naime, druga i svaka naredna čaša pitke vode imaće sve nižu cenu, s obzirom na to da je čovek manje žedan, odnosno da nije više žedan. Dakle, cena čaše pitke vode je odreñena njenom oskudnošću, odnosno retkošću. Ukratko, prema teoriji granične korisnosti, cena robe je odreñena, funkcija je njene korisnosti, oskudnosti i retkosti.

Veća korisnost, oskudnost i retkost = viša cena. Odnosno, manja korisnost, oskudnost i retkost = niža cena.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


161

7.3.6. Sinteza teorije vrednosti i korisnosti Teorijsko i praktično rešenje problema definicije pojma vrednosti i

cene nalazi se, po svemu sudeći, u odgovarajućem kombinovanju teorije radne vrednosti i teorije granične korisnosti. U tom pogledu već postoje formulisani stavovi u ekonomskoj teoriji.

Naime, cena neke robe istovremeno zavisi i od veličine troškova faktora proizvodnje (kapitala i rada) nastalih u procesu njenog stvaranja, i od njene stvarne granične korisnosti. Teorija radne vrednosti i teorija granične korisnosti ne isključuju jedna drugu nego se, naprotiv, dopunjuju radi što auteničnijeg izražavanja prirode i izgleda cene.

8. KORISNOST DOBARA I USLUGA Ljudi koriste raznovrsna dobra i usluge da bi zadovoljili svoje

raznovrsne potrebe. U potrošnji se uspostavlja odnos izmeñu potrošača i robe (dobra i usluge). Kroz taj odnos se izražava korisnost dobra i usluge.

Korisnost je, u stvari, sposobnost dobra i usluge da zadovolji potrebe potrošača.

U korisnosti odreñenog dobra ili usluge sublimiše se njihova upotrebna vrednost, vrednost i cena.

Potrošnja dobara i usluga se može kretati samo u okviru ostvarenog obima i strukture njihove proizvodnje.

9. IZBOR PORTOŠAČA Retkost resursa i roba (dobara i usluga) u odnosu na neograničene

želje i potrebe ljudi objektivno primorava svakog ekonomskog aktera kao potrošača (pojedinac, domaćinstvo, preduzeće, država) na odgovarajući izbor (Choice) izmeñu raspoloživih roba (dobara i usluga), preferirajući jednu ili jedne robe u odnosu na drugu ili druge robe.

Različiti potrošači će praviti različite izbore. Neko će, na primer, izabrati robu „A” umesto robe „B”, i obrnuto, ili, pak, opredeliti se za veću količinu robe „A” nego robe „B”, i obrnuto.

Izbor je konačan vrednosni sud ekonomskog aktera kao potrošača. Izbor se uvek odnosi na neko konkretno dobro (Choice of Good), na

neku konkretnu uslugu (Choice of Service), na neku konkretnu tehniku i tehnologiju (Choice of Techniques) ili na neko konkretno javno dobro (Public Choice).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


162

Meñutim, bez obzira na sve moguće varijacije različitih odluka potrošača u odnosu na konkretne raspoložive robe, nužnost izbora kao takvog, koga retkost objektivno nameće, ostaje opšta karakteristika ekonomskog ponašanja svakog ekonomskog aktera kao potrošača u uslovima tržišnog načina privreñivanja.

Mogućnost izbora je centalna odrednica vrednosnog sistema tržišnih, slobodnih i demokratskih društava.

10. OPORTUNITETNI TROŠAK Izbor izmeñu robe „A” i robe „B” je za svakog potrošača, po pravilu,

svojevrstan izazov, odgovorna i kompleksna odluka. Opredeljenje za robu „A” (prvi izbor) umesto robe „B” (drugi izbor) uvek implicira odgovarajuće žrtvovanje potrošača.

Naime, odustajanje od izbora robe „B” u korist robe „A” (prvi izbor) za potrošača znači lišavanje vrednosti i upotrebne vrednosti robe „B” (drugi izbor). To je „cena” koju potrošač mora da „plati” opredeljujući se za robu „A”. Takvo žrtvovanje potrošača se u ekonomskoj nauci naziva oportunitetni trošak (Opportunity Cost) datog izbora.

Smisao oportunitetnog troška se najlakše može razumeti na osnovu sledećeg trivijalnog primera.

Recimo, dečak ima 10 dinara i želi da ih potroši na slatkiše. Od slatkiša ga interesuju samo žvakaće gume, koje se prodaju po ceni od 1 dinara, i čokolade, koje se prodaju po ceni od 2 dinara.

Pred kakvim se izborom dečak nalazi? On bi želeo da kupi 10 žvakaćih guma i 10 čokolada. Ali, zbog

količine novca kojim raspolaže, to je za njega nedostižna kombinacija. Postoji, meñutim, više dostižnih kombinacija, odnosno više

alternativnih izbora u okviru limitiranog iznosa novca. Tako, na primer, za sav novac dečak bi mogao da kupi: a) 8 žvakaćih guma i 1 čokoladu; b) 6 žvakaćih guma i 2 čokolade; c) 4 žvakaće gume i 3 čokolade; i d) 2 žvakaće gume i 4 čokolade.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


163

Neke od kombinacija mu omogućavaju da ne potroši sav raspoloživi novac (da, na primer, kupi samo 2 žvakaće gume i 2 čokolade, i tako dalje), što ga ne interesuje.

Samo šest kombinacija istovremeno su dostižne i one angažuju sav njegov novac, što se vidi iz sledećeg grafika o izboru izmeñu žvakaće gume i čokolade: (Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner i Douglas D. Purvi, op. cit., 5.)

Grafik 5. Dostižne kombinacije izvora

Količina čokolade Posle dužeg razmišljanja, dečak je odlučio da kupi 6 žvakaćih guma

i 2 čokolade. Meñutim, u poslednjem trenutku odluči da mu treba 3 čokolade. Koliko će ga koštati ta treća, ekstra čokolada? Odgovor je 2 žvakaće gume.

Dakle, da bi došao do jedne ekstra čokolade, dečak mora da odustane od 2 žvakaće gume, mora da ih žrtvuje, da njima „plati” jednu ekstra čokoladu.

Te dve žvakaće gume, kojih se dečak morao odreći, predstavljaju oportunitetni trošak njegovog izbora.

U vrednosnom izrazu, oportunitentni trošak iznosi 2 dinara, jer toliko koštaju dve žvakaće gume kojih mora da se liši da bi mogao da kupi ekstra čokoladu. (Isto, 4 - 5.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


164

Oportunitetni trošak mora da se snosi uvek kada se izmeñu retkih (oskudnih) resursa i roba mora da pravi odgovarajući alternativni izbor. Prema tome, oportunitentni trošak uvek predstavlja neku propuštenu korist, neki propuštreni prihod, neku propuštenu zaradu nastalu zbog donete odluke o korišćenju jedne umesto neke druge robe, jednog umesto nekog drugog resursa, na alternativni način.

Oportunitetni trošak se pojavljuje i u svim situacijama kada se neka poslovna odluka mora doneti na alternativnoj osnovi, kada se pravi izbor izmeñu dva rešenja, kada se zbog takve odluke neka vrednost mora žrtvovati.

11. GRANICA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI Retkost, izbor i opotunitetni trošak odreñuju granicu proizvodnih

mogućnosti (Production Possibility Boundary) svakog društva, odnosno vrstu dobara i usluga koje treba proizvoditi, njihov obim i meñusobne odnose.

Povećanje proizvodnje jedne robe (dobra ili usluge) neminovno dovodi do smanjenja proizvodnje neke druge robe (dobra ili usluge), i obrnuto.

Pri tome, proizvodnja svakog pojedinačnog dobra mora da se kreće, nezavisno od toga da li se njegova pojedinačna proizvodnja povećava ili smanjuje, u datim granicama proizvodnih mogućnosti.

Isto tako i ukupna proizvodnja svih materijalnih dobara (proizvoda i usluga) jednog društva mora da se kreće u granicama datih proizvodnih mogućnosti.

Granica proizvodnih mogućnosti (GPM) pokazuje, pri svakom datom nivou proizvodnje jednog dobra, maksimalnu količinu drugog dobra koja se može proizvesti. (David Begg, op. cit., 9.)

Uzimajući kao ilustraciju proizvodnju hrane i odeće, granica proizvodnih mogućnosti može se predstaviti sledećim grafikonom:

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


165

Grafik 6. Granica proizvodnih mogućnosti

Iz grafikona se vidi da proizvodnja više hrane dovodi do smanjenja proizvodnje odeće, i obrnuto.

Bilo koja tačka na krivoj liniji granice proizvodnih mogućnosti, od A do E, pokazuje moguću proizvodnju u okviru raspoloživih resursa.

Tačka H, koja se nalazi izvan granice proizvodnih mogućnosti, nedostižna je, jer se ne raspolaže potrebnim resursima.

Tačka G, koja se nalazi unutar granice proivodnih mogućnosti, pokazuje da su neki od resursa nezaposleni, ili da nisu iskorišćeni na racionalan način.

Na grafikonu se retkost izražava nedostožnim kombinacijama izvan granice, izbor dostižnim alternativnim tačkama duž granice, i oportunitetni trošak – silaznom krivom granice proizvodnih mogućnosti.

Smatra se da je privreda jednog društva efikasna kada ne može da poveća proizvodnju jednog dobra, a da pri tome ne smanji proizvodnju nekog drugog dobra.

Privredni razvoj pomera krivu granice materijalnih mogućnosti udesno. Stagnacija u privrednom razvoju pomera krivu granice materijalnih mogućnosti ulevo.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


166

12. ZAKON OPADAJUĆIH PRINOSA Empirijskim posmatranjem odnosa izmeñu faktora proizvodnje

utrošenih u proizvodnom procesu i ostvarenih rezultata proizvodnje, odnosno izmeñu inputa i autputa, utvrñeno je da se, tokom vremena, pri svakoj dodatno uloženoj jedinici jednog od faktora proizvodnje (Input), pri nepromenjenim (konstantnim) drugim faktorima proizvodnje, dobija, kao zakonita tendencija, sve manji i manji dodatni rezultat proizvodnje (Output), odnosno prinos.

Takav odnos izmeñu dodatnog inputa i dodatnog autputa predstavlja zakon opadajućih prinosa (Law of Diminishing Returns).

Zakon opadajućih prinosa se može ilustrovati na primeru jedne hipotetične privrede, u kojoj se proizvodi samo jedan proizvod, recimo, obuća, i u kojoj ima 5 radnika:

Tabela 11. Opadajući prinosi

Broj radnika Ukupni autput

(pari obuće) Dodatni autput (pari obuće)

1 200 - 2 300 100 3 350 50 4 380 30 5 400 20

Zapošljavanjem prvog radnika proizvede se, na primer, tokom

jednog meseca, 200 pari obuće. Zapošljavanjem drugog radnika (dodatni input), pri povećanoj ukupnoj proizvodnji na 300 pari cipela, dodatni rezultat proizvodnje (output) veći je samo 50% od ukupne proizvodnje prvog zaposlenog radnika, to jest iznosi samo 100 pari obuće. Dodatni prinosi trećeg, četvrtog i petog zaposlenog radnika su još manji (50, 30 i 20 pari obuće).

U realnoj ekonomiji zakon opadajućih prinosa je posebno vidljiv u proizvodnji poljoprivrednih kultura (kukuruz, pšenica i dr.).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


167

Ista površina obradivog zemljišta, i pored primene najsavremenijih poljoprivrednih mašina i koriščenja najsavremenijih hemijskih sredstava (ñubrenje, fitozaštita i dr.), posle odreñenog perioda korišćenja, i pri povećanju broja radnika koji obrañuju zemljište - odbacivaće sve manje i manje prinose poljoprivrednih proizvoda.

13. MARGINALNI TROŠAK I MARGINALNA KORIST U tržišnoj ekonomiji posebni značaj, u poslovnom i analitičkom

smislu, imaju marginalni trošak i marginalna korist. „Marginalan” znači „krajnji”, „dodatni”, „ekstra”. Nalaziti se na „na margini” znači nalaziti se „na granici”.

U procesu donošenja ekonomskih odluka, „biti na margini” znači odlučivati izmeñu alternativa, a ne u stilu „sve ili ništa”.

Teorija marginalizma je tesno povezana sa mehanizmom izbora. Marginalna jedinica predstavlja poslednju jedinicu koja se dodaje nekoj

pojavi (varijabili) ili sledeću jedinicu koja joj može biti dodata. Na primer, kad pojedinac kupuje više pari čarapa, marginalna jedinica je onaj par čarapa koji je poslednji kupljen ili, pak, sledeći par čarapa koji bi mogao da bude kupljen. Kupovina poslednjeg ili sledećeg para čarapa iziskuje dodatni (marginalni) trošak, ali pruža i dodatnu (marginalnu) korist, odnosno zadovoljstvo.

Ishod svake ekonomske odluke se često zasniva na uporeñivanju marginalnog troška i marginalne koristi. Da li pomenuta kupovina poslednjeg ili dodatnog para čarapa znači marginalni trošak koji je ravan marginalnoj koristi (zadovoljstvu), ili je, pak, trošak veći od koristi, odnosno korist manja od troška?

Sa sličnom dilemom se svakodnevno suočavaju i pojedinci i ekonomski subjekti, domaćinstva, preduzeća i država.

Za proizvodno preduzeće nije dilema da li treba proizvoditi ili ne (proizvodnja se podrazumeva samim postojanjem preduzeća), nego koliko odreñenih dobara i usluga proizvesti u datom vremenskom intervalu (ovog dana, ove nedelje, ovog meseca ili ove godine).

Isto tako, pojedinac reñe sebi postavlja pitanje da li bi trebalo da kupi hranu, odeću ili da iznajmi stan, nego kakvu kombinaciju takvih stvari bi trebalo da obezbedi. Da li bi trebalo da kupi malo više hrane, a malo manje odeće, ili, pak, više i hrane i odeće na račun iznajmljivanja manje konfornog stana?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


168

Studenti obično ne razmišljaju u stilu: studirati naspram uopšte ne studirati. Oni odlučuju o tome koliko vremena posvetiti studiranju i, posle toga, koliko vremena se odmarati, zabavljati i slično. Da li će, na primer, treći sat posvetiti spremanju ispita ili će, pak, taj treći sat provesti u dokolici.

U biti svih tih i sličnih dilema uvek se nalazi problem odnosa izmeñu marginalnog troška i marginalne koristi, odnosno kako odrediti tačku u kojoj će se marginalni troškovi i marginalne koristi izjednačavati.

Svaka ekonomska odluka je racionalnija ako su marginalni troškovi niži od marginalne koristi. I obrnuto, ukoliko su marginalni troškovi veći od marginalne koristi, ekonomska odluka je manje racionalna.

Ekonomska logika odnosa izmeñu marginalnog troška i marginalne koristi može se najjednostavnije objasniti sledećim primerom. Šetajući se kroz šumu, jašući na konju, naiñete na divlje jagode. Sjašete s konja i počnete s nogu da ih berete i jedete. Pošto ste gladni, jagode vam pružaju veliko zadovoljstvo u poreñenju sa malim naporom, odnosno troškom koji ste za uzvrat morali da napravite.

Marginalni trošak je manji od marginalne koristi. Posle pola sata jedenja jagoda, niste više gladni kao ranije, ali još

uživate u jagodama koje berete i jedete. Meñutim, kako vreme prolazi, nastavljajući šetnju kroz šumu,

primećujete da su jagode sve nedostupnije, da se nalaze na nepristupačnijim mestima, da ih je teže ubrati, te da je zadovoljstvo jedenja jagoda skopčanao sa dodatnim naporima.

Neke jagode su visoko na steni, druge su pomešane sa travom, a neke preblizu otrovnog bršljana.

Ako nastavite da berete jagode, troškovi branja postaju sve veći, jer je teže i opasnije do njih doći.

Istovremeno, što duže nastavljate da berete i jedete jagode, to vam one pružaju sve manje zadovoljstvo, jer ste, pored ostalog, i prilično siti.

Posle izvesnog vremena, dolazite do tačke kada je zadovoljstvo od jedenja jagoda jednako troškovima, odnosno naporima koje činite berući ih na nepristupačnom i opasnom mestu.

Marginalni trošak je jednak marginalnoj koristi. Svaka dodatna jagoda koju uberete od tog trenutka počinje da vam

pričinjava više teškoća nego zadovoljstva, više troškova nego koristi, koštaće vas više nego što vrede.

Marginalni trošak je veći od marginalne koristi. (Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, op. cit., 51 - 53.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


169

Ti odnosi izmeñu marginalnog troška i marginalne koristi mogu se prikazati i grafički.

Grafik 7. Marginalni trošak i marginalna korist

14. Ekonomske funkcije tržišta Teorijski posmatrano, tržište vrši distributivnu, selektivnu,

alokativnu i informativnu funkciju, obavljajući ih istovremeno, simultano, a ne odvojeno jednu od druge.

Te tri funkcije ono mora da obavlja, jer, u protivnom, ne bi bilo tržište.

14.1. Distributivna funkcija Tržište ne priznaje individualne troškove rada i kapitala

pojedinačnog ekonomskog subjekta, sadržane u robama namenjenim tržišnoj razmeni, sem, naravno, ukoliko je ekonomska pozicija tog subjekta monopolistička i ako takvu poziciju istovremeno prihvata tražnja koja se na njemu formira.

Takvim svojim mehanizmom tržište neposredno definiše ekonomski položaj privrednog subjekta u raspodeli raspoloživog tržišnog dohotka. Njegovo učešće u takvoj raspodeli biće veće ili manje, zavisno od toga koliko su veći ili manji njegovi individualni troškovi rada i kapitala u odnosu na onu visinu tih troškova koju tržište kao takvu priznaje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


170

Na tržištu se dobija konačna vrednosna ocena uspešnosti svakog privrednog subjekta.

Tržište kažnjava svaki privredni subjekat čiji su ukupni troškovi rada i kapitala viši od jednog proseka koji tržište priznaje. Isto tako, tržište nagrañuje ponašanje svakog privrednog subjekta čiji su ukupni troškovi niži od prosečnih tržišnih troškova.

Racio tržišnog mehanizma (zakona ponude i zakona tražnje) je u tome što ono, na sebi svojstven način, vrednuje individualni kvantum troškova po jedinici proizvoda svakog učesnika na tržištu i priznaje mu samo onaj nivo troškova koji ima tržišno opravdanje.

Poboljšanje ekonomskog položaja privrednog subjekta u raspodeli tržišnog dohotka istovremeno znači pogoršavanje ekonomskog položaja nekog drugog privrednog subjekta.

Tržište predstavlja objektivni faktor koji podstiče preduzeće da, u težnji da ostvari što bolji poslovni rezultat, neprestano vodi računa o nivou svojih ukupnih troškova i o produktivnosti svoga rada, nastojeći da svaku jedinicu proizvoda proizvede uz što niže utroške faktora proizvodnje.

Deleći ukupni tržišni dohodak prema prosečnim, a ne prema individualnim troškovima, tržište ekonomski primorava privredne subjekte da, u težnji da ostvare što veći profit (dobit), neprestano vode brigu o visini svojih individualnih troškova u proizvodnji jedinice dobara i usluga namenjenih tržišnoj razmeni, da ti troškovi budu što niži, ispod nivoa prosečnih troškova koje tržište priznaje.

14.2. Selektivna funkcija Tržište orijentiše ekonomske subjekte u njihovoj poslovnoj aktivnosti

na način sličan onom na koji busola služi za odreñivanje strana sveta. Polazeći od tržišne spoznaje, ekonomski subjekti orijentisaće se na

proizvodnju one robe za kojom postoji tražnja, za kojom postoji stvarni interes potrošača (proizvodnih ili krajnjih potrošača).

Na taj način ekonomski subjekti svode na najmanju meru rizik od stvaranja nekurentne robe, koja košta, koju neko ipak mora da „plati”, vode računa o kvalitetu i asortimanu svojih proizvoda; vrše selekciju proizvodnje u odnosu na potrebe; opredeljuju se za nove vrste roba; efikasnije koriste raspoložive proizvodne kapacitete; ekonomišu sirovinama, energijom, reprodukcijom, pomoćnim i drugim materijalima, koristeći i odgovarajuću supstituciju.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


171

14.3. Alokativna funkcija U povezanosti sa svim tim, tržište ukazuje na pravce i dinamiku

investicija i mogućeg razvoja privrednog subjekta. Rukovoñen ekonomskim principom maksimizacije dobiti (profita),

privredni subjekat usmerava sredstva za razvoj i reprodukciju u one poslovne projekte i programe koji će doneti maksimalne ekonomske efekte.

Meru tog povećanog profita (dobiti), kao i nivo ostvarene produktivnosti rada, mora, u krajnjoj liniji, tržište da odredi.

14.4. Informativna funkcija Tržište pruža raznovrsne informacije, relevantne podatke o stanju,

odnosima i kretanju ponude i tražnje, kako globalne tako i pojedinačnih roba, značajnih za ekonomski racionalno postavljanje svakog privrednog subjekta.

14.4.1. Objektivna informacija Objektivna informacija dobijena na tržištu, polazna je tačka procesa

donošenja poslovnih odluka u preduzećima. Poslovne odluke koje se donose mimo takvih informacija, bilo da je

reč o nabavci faktora proizvodnje ili o plasmanu dobara i usluga, unapred su, po pravilu, osuñene na neuspeh.

Objektivna tržišna informacija je isto tako izuzetno važna i za proces donošenja makroekonomskih odluka države.

Uslov obektivnog informisanja ekonomskih subjekata je slobodan pristup tržištu i njegova potpuna preglednost.

14.4.2. Insajd informacija Poslovne odluke se neretko donose i na osnovu tzv. insajd

informisanja (Inside Information), to jest podataka o tržišnim uslovima nabavke ili prodaje dobara i usluga dobijenih iz sredstava javnog informisanja ili iz raznih „poverljivih izvora”.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


172

15. NEDOSTACI I LIMITI TRŽIŠTA Tržište nije savršeni mehanizam, bez mana i ograničenja. Nijednu od svojih ekonomskih i drugih funkcija tržište ne vrši na

idealan način, nego uvek uz odreñene elemente nesavršenosti, stihijnosti, spontanosti i anarhičnosti, zavisno od vremena i prostora, što periodično izaziva krize i depresije, uz smenjivanje inflacije i nezaposlenosti ili koegzistiranje inflacije i nezaposlenosti.

Tržište uvek ex-post, a ne ex-ante, vrednuje ponašanje svakog aktera na ekonomskoj sceni.

15.1. Problem cikličnog kretanja privrede Ciklično kretanje privredne aktivnosti imanentno je prirodi tržišne

ekonomije, što stvara brojne ekonomske probleme. 15.1.1. Ekonomske krize Velika ekonomska kriza (Great Depression) 30-ih godina prošlog

veka, svetskih razmera, raspršila je iluzije u apsolutnu moć i nadmoć tržišta, odnosno verovanje u njegovu ekonomsku perfektnost.

Glavna karakteristika Great Depression bila je nezaposlenost ogromnih razmera i obamrla privredna aktivnost.

Tržište, samo po sebi, bilo je nemoćno da oživi privrednu aktivnost, jer su njegove poluge bile potpuno iscrpene i istrošene.

U takvoj situaciji, objektivno, jedino je država mogla, preduzimanjem raznovrsnih intervencionističkih mera makroekonomskog karaktera, da sa samog dna pokrene zamrli privredni život.

Jedna od takvih mera bilo je i organizovanje velikih javnih radova u državnoj režiji.

U tom pogledu posebno je poznat američki državni investicioni poduhvat „New Deal”.

I pre izbijanja Velike ekonomske krize 30-ih godina prošlog veka, uočavano je pojavljivanje ekonomskih kriza, počev još od 1825, i to u odgovarajućim vremenskim ciklusima, ali one nisu bile takvih razmera i takvog intenziteta da bi funkcionisanje cele privrede bilo dovedeno u pitanje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


173

15.1.2. Faze privrednog ciklusa Osnovne faze privrednog ciklusa su: 1) Usporavanje privredne aktivnosti (recession); 2) Dostizanje najniže tačke u privrednoj aktivnosti (Depression); 3) Oživljavanje privredne aktivnosti (Recovery); i 4) Dostizanje najviše tačke u privrednoj aktivnosti (Prosperity). Karakter svake od faza cikličnog kretanja privredne aktivnosti može

se ilustrovati, malo pojednostavljeno, sledećim situacijama iz realnog života komšija „A” i „B”.

Usporavanje privredne aktivnosti (Recession) je situacija kada je komšija „A” još uvek zaposlen, a komšija „B” je ostao bez posla.

Dostizanje najniže tačke u privrednoj aktivnosti (Depression) je situacija kada je bez posla ostao i komšija „A”, a ne samo komšija „B”.

Oživljavanje privredne aktivnosti (Recovery) je situacija kada je komšija „A” još uvek bez posla, a komšija „B” je uspeo da se zaposli, ili obrnuto.

Dostizanje najviše tačke u privrednoj aktivnosti, odnosno prosperiteta (Prosperity) je situacija kada je, osim komšije „B”, i komšija „A” uspeo da se zaposli.

15.1.3. Nužnost državne intervencije Privredni ciklusi su ostali trajna karakteristika tržišne privrede.

Makro-ekonomska intervencija države u privredni život postala je nužnost. Meñutim, sa državnom intervencijom u privredi, privredni ciklusi

nisu iščezli iz savremenih tržišnih ekonomija. Zavisno od konzistentnosti mera državne intervencije, od jednog do

drugog slučaja, postiže se samo odgovarajuće ublažavanje dejstva privrednih ciklusa.

Nastoji se da period recesije traje što kraće, sprečava se poniranje privredne aktivnosti do dna recesije, teži se da oživljavanje privrede traje što kraće, izbegava se „pregrejavanje” privredne aktivnosti i slično.

Rezultat takvih aktivnosti je svojevrsno „peglanje” privrednih ciklusa, približavanje, što je moguće više, najniže tačke privredne depresije i najviše tačke privrednog prosperiteta.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


174

15.2. Problem javnog dobra Gde god se javlja problem opšteg - javnog dobra (odbrana, zaštita

prirodne okoline i sl.), bez obzira na to da li se za njegovo korišćenje plaća cena ili ne, bez obzira na to da li je ono u načelu dostupno svim potrošačima ili ne, tu poslovanje po tržišnim načelima ne daje dobre rezultate.

U odreñenim situacijama moraju se, zbog opšteg interesa, proizvoditi i neke vrste roba za koje impulsi ne dolaze direktno sa tržišta.

15.3. Problem velikih, dugotrajnih i rizičnih ulaganja Iskustvo mnogih zemalja pokazuje da tržište ne vrši uvek uspešno

svoju alokativnu funkciju tamo gde su potrebna velika i dugotrajna ulaganja, kao i veliki rizici (izgradnja velikih luka, mostova, tunela, saobraćajnica).

15.4. Problem oligopola i monopola Savremena tržišta su više imperfektna nego perfektna. Slobodnu tržišnu konkurenciju agresivno potiskuju oligopolski i

monopolski trendovi regulacije tržišta, dimenzioniranja i struktuiranja tražnje i ponude.

Kupci često ne raspolažu svim potrebnim informacijama o prednostima i nedostacima proizvodnih i potrošnih dobara koji se nude na tržištu. Saznanje o tome se dobija tek ex-post, to jest sa zakašnjenjem.

16. REPRODUKCIONI CIKLUS

Kontinuirani proces pretvaranja robe u novac (R1 – N) i novca u robu (N – R2) naziva se kružni tok robe i novca, odnosno reprodukcioni ciklus.

Osnovni momenti reprodukcionog ciklusa su: proizvodnja, razmena, raspodela i potrošnja. 16.1. Proizvodnja

U procesu tehnološkog i odgovarajućeg kombinovanja faktora proizvodnje stvaraju se dobra i usluge (robe).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


175

Faza reprodukcionog ciklusa u kojoj se odovarajućim tehnološkim povezivanjem i kombinovanjem, angažovanjem i trošenjem faktora proizvodnje stvaraju robe (dobra i usluge) namenjene tržišnoj razmeni je roizvodnja (Production).

Proizvodnja je, dakle, stvaranje roba. Roba, kao rezultat proizvodnje (Y, Yield), je proizvodna funkcija

angažovanih faktora proizvodnje - radne snage (L), sredstava rada (K) i predmeta rada (Q).

Proizvodna funkcija može se izraziti sledećom algebarskom relacijom:

Y = f(L, K, Q), samo ako je L, K, Q > 0

Ni jedan proizvodni resurs sam po sebi ili sam za sebe nije dovoljan da bi se ostvarila proizvodnja. U tom smislu je i svaki pojedinačni faktor proizvodnje podjednako važan.

Samim ljudskim radom, ma koliko on bio kvalifikovan, ne može se, bez angažovanja drugih faktora proizvodnje, stvoriti novi proizvodni rezultat.

Isto tako, ni jednim od materijalnih faktora proizvodnje, ma koliko oni bili delotvorni, ne može se, bez sadejstva ljudskog rada, stvoriti novi proizvodni rezultat, nova vrednost, odnosno roba. 16.2. Razmena

Faza reprodukcionog ciklusa u kojoj se realizuju kupoprodajne transacije dobara i usluga (roba) izmeñu aktera na tržištu je razmena (Trade or Exchange of Goods and Servises).

Sadržina kupoprodajnih odnosa izeñu aktera na tržišnoj sceni determinisana je odnosima tržišnih snaga, ponudom i tražnjom. 16.3. Raspodela

Faza reprodukcionog ciklusa u kojoj se vrši raspodela prihoda ostvarenih realizovanjem dobara i usluga na tržištu je reaspodela (Distribution).

Deo ostvarenog prihoda se namenjuje za nadoknadu pojedinačno utrošenih faktora proizvodnje (sredstva rada, predmeti rada i radna snaga), a preostali deo prihoda (dobit), ako je ostvaren, služi kao materijalna baza za

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


176

plaćanje poreskih obaveza prema društvu, za formiranje akumulacije, kao i za druge potrebe vlasnika kapitala. 16.4. Potrošnja

Faza reprodukcionog ciklusa u kojoj se zadovoljavaju raznovrsne potrebe aktera u tom ciklusu je potrošnja (Consumption).

Nema potrošnje bez trošenja. Potrošnja je svako trošenje svakog oblika faktora proizvodnje u

procesu proizvodnje, kao i svako trošenje svake vrste dobara i usluga (roba) u procesu zadovoljavanja potreba ljudi.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


177

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Kakva je priroda savremenih ekonomija? 2. Kako je nastalo tržište (geneza)? 3. Šta je naturalni oblik privrede? 4. Šta je robni oblik privrede? 5. Šta je trampa? 6. Šta su robno - novčani odnosi? 7. Šta je novac? 8. Šta je kružni tok robe i novca? 9. Šta je opticaj novca?. 10. Koje su funkcije novca? 11. Šta je tržište? 12. Šta je tržišna sloboda? 13. Šta je slobodno tržište? 14. Šta je slobodna konkurencija? 15. Šta je “nevidljiva ruka” tržišta? 16. Šta je zakon tražnje? 17. Šta je zakon ponude? 18. Šta je tržišna logika? 19. Šta je tržišna etika? 20. Šta je tržišni fundamentalizam? 21. Šta je roba? 22. Šta je dobro? 23. Šta je usluga. 24. Koja su svojstva robe? 25. Šta je upotrebna vrednost? 26. Šta je vrednost? 27. Šta je cena? 28. Šta je.teorija radne vrednosti? 29. Šta je teorija marginalne (granične) korisnosti? 30. Šta je sinteza teorije vrednosti i korisnosti? 31. Šta je korisnost dobara i usluga? 32. Šta je izbor potrošača? 32. Šta je oportunitetni trošak? 34. Šta je granica proizvodnih mogućnosti? 35. Šta je zakon opadajućih prinosa? 36. Marginalni trošak i marginalna korist? 37. Koje su ekonomske funkcije tržišta?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


178

38. Šta je distributivna funkcija tržišta? 39. Šta je selektivna funkcija tržišta? 40. Šta je alokativna funkcija tržišta? 41. Šta je informativna funkcija tržišta? 42. Šta je objektivna informacija? 43. Šta je inside informacija? 44. Koji su nedostaci i limiti tržišta? 45. Šta je ciklično kretanje privrede? 46. Šta su ekonomske krize? 47. Koje su faze privrednog ciklusa? 48. Zašto je nužna makroekonomska intervencija države? 49. U čemu je problem javnog dobra? 50. U čemu je problem velikih, dugotrajnih i rizičnih ulaganja? 51. U čemu je problem oligopola i monopola? 52. Šta je reprodukcioni ciklus?. 53. Šta je proizvodnja? 54. Šta je razmena? 55. Šta je raspodela? 56. Šta je potrošnja?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


179

_________ VI _________

AKTERI TRŽIŠNE SCENE

„Da bi uspeli u poslu, budite smeli, budite drugačiji i budite prvi“

Marchant

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


180

AKTERI TRŽIŠNE SCENE 1. ŠTA SU TRŽIŠNI AKTERI Akteri na tržišnoj sceni su pojedinci, organizovane grupe pojedinaca

ili odgovarajuće organizacije i institucije sposobni da samostalno donose ekonomske odluke, spremni da snose posledice takvih odluka, ali i da uživaju njihove plodove (koristi).

Ekonomska aktivnost u svakom društvu odvija se na osnovu odluka aktera na tržišnoj sceni (Decision Makers).

1.1. Akteri privatnog sektora Osnovni akteri na tržišnoj sceni su domaćinstva (Households) i

preduzeća (Business Firms, Enterprises). Domaćinstva i preduzeća predstavljaju privatni sektor društva. 1.2. Akteri javnog sektora Država, odnosno vlada (Government), sa svojim razuñenim

mehanizmom organa, organizacija i institucija, aktivno je prisutna na savremenoj tržišnoj sceni, na osnovu brojnih makroekonomskih mera koje donosi i sprovodi, kao i kroz osnivanje svojih profitnih organizacija (državnih preduzeća) i neprofitnih organizacija. Segmenti društva na kojma je prisutna država sa svojim makroekonomskim i drugim angažmanima u društvenoj teoriji nazivaju se javni sektor društva.

1.3. Akteri nevladinog sektora Na sceni savremenih tržišno organizovanih društava, osim

domaćinstava, preduzeća i države, prisutne su, na specifičan način, i brojne neprofitne, nevladine organizacije (NGO - Non Govermental Organizations).

Neprofitne, nevladine organizacije predstavljaju tzv. treći sektor, odnosno neprofitni sektor, nevladin sektor društva.

Neprofitne organizacije koje država osniva nazivaju se javne neprofitne organizacije.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


181

1.4. Ekonomsko ponašanje tržišnih aktera Akteri na tržišnoj sceni se ponašaju u skladu sa sopstvenim

interesima. Takvo ponašanje predstavlja ekonomski racionalno ponašanje (Economic Rational Behavior). Ekonomski racionalno ponašanje aktera na tržišnoj sceni je fundamentalni princip tržišne ekonomije.

U ekonomski racionalnom ponašanju aktera na tržišnoj sceni izražava se njihova ciljna funkcija. Svoje ponašanje na tržišnoj sceni, akteri manifestuju i ostvaruju na specifičan način.

2. DOMAĆINSTVO 2.1. Pojam domaćinstva Domaćinstvo je „svaka porodica ili druga zajednica ljudi, čiji članovi

zajedno stanuju i zajednički troše svoje prihode za podmirivanje osnovnih životnih potreba (stanovanje, ishrana i dr.)”, kao i tzv. samačko domaćinstvo, to jest lice koje samostalno troši prihode (bez obzira na njihov izvor) na podmirivanje svojih osnovnih životnih potreba. (Statistički godišnjak Srbije i Crne Gore 2004, Zavod za statistiku, Beograd, 2004, 30.)

2.2. Funkcije domaćinstva Osnovna funkcija domaćinstva je potrošnja. Domaćinstvo je

organizovana potrošačka jedinica. Domaćinstva, odnosno njihovi članovi, javljaju se i kao vlasnici proizvodnih resursa u preduzećima, resursa rada, kapitala i zemlje, kao i nosioci procesa menadžerskog odlučivanja.

Domaćinstva se bave i proizvodnjom dobara i usluga radi zadovoljavanja sopstvenih potreba (autokonzum) ili, pak, u odgovarajućoj meri, i za potrebe tržišta.

Proizvodnja dobara i usluga namenjena autokonzumu naziva se potrošna proizvodnja.

2.3. Dohodak domaćinstva Dohodak svakog domaćinstva se formira iz tekućeg GDP datog

društva. Članovi domaćinstva su najčešće zaposleni u preduzećima u kojima zarañuju platu, penzioneri koji primaju penziju, druga lica koja stiču prihode po osnovu socijalne sigurnosti i drugo.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


182

Dohodak domaćinstava predstavlja najveći deo nacionalnog dohotka u svakom društvu, koji se obrazuje iz GDP.

S druge strane, najveći deo dohotka pojavljuje se na tržištu kao efektivna tražnja na tržištu dobara i usluga. Značajan deo novčane štednje i investicija u privredi datog društva potiče od domaćinstava.

2.4. Ekonomska uloga domaćinstva Broj domaćinstava, njihova prosečna veličina (broj članova

domaćinstva), visina dohotka i dr., izuzetno su značajni u ekonomiji svakog društva.

Tabela 12. Broj domaćinstava u Srbiji i Crnoj Gori (po popisima)

Izvor: Statistički godišnjak Srbije i Crne Gore 2004, Zavod za statistiku, Beograd, 2004, str. 37. i 40.

Broj domaćinstava u Srbiji i Crnoj Gori, u prošlom veku, od 1921. do

1991, stalno se povećavao, uz smanjivanje broja lica po domaćinstvu. U periodu od 1991. do 2002 broja domaćinstava u Srbiji i Crnoj Gori

smanjen je za preko 80 000. U ukupnoj strukturi domaćinstava Srbije i Crne Gore dominiraju

domaćinstva sa 2 do 5 članova (učestvuju sa preko 60%). Domaćinstva su ne samo brojni nego su i značajni ekonomski

subjekt u ukupnoj organizaciji privrednog života. Sa daljim razvojem tržišne ekonomije i privatnog sektora u nas,

ekonomski značaj i uloga domaćinstava progresivno će se povećavati.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


183

Već danas su pojedine porodice (familije), odnosno domaćinstva u Srbiji izrasla u snažne i uticajne ekonomske aktere na tržišnoj, pa i na društvenoj i političkoj sceni.

2.5. Racionalno ponašanje domaćinstva Ciljna ekonomska funkcija ponašanja domaćinstva (Household

Economic Rational Behavior), kao organizovane potrošačke jedinice, jeste maksimizacija korisnosti u potrošnji.

Korisnost u potrošnji, osim maksimalnog ekonomisanja sredstvima namenjenim potrošnji, znači i ostvarivanje maksimalnih zadovoljstava od utrošenih sredstava, odnosno obavljenih kupovina

3. PREDUZEĆE 3.1. Šta je preduzeće Preduzeće je pravni oblik obavljanja ekonomske aktivnosti koji

organizuje pojedinac ili organizovana grupa pojedinaca. Osnovna funkcija preduzeća je proizvodnja i prodaja dobara i usluga. Preduzeća se pojavljuju i u ulozi potrošača. Deo proizvedenih dobara i usluga ona koriste za obnavljanje procesa

proizvodnje. Takva vrsta potrošnje se naziva proizvodna potrošnja. U ostvarivanju proizvodnih i reprodukcionih funkcija, preduzeće

kupuje (nabavlja) faktore proizvodnje, kombinuje ih u procesu proizvodnje, proizvodi dobra i i usluge, prodaje ih na tržištu i na taj način ostvaruje odgovarajući poslovni rezultat (dobit, gubitak).

U svakoj tržišnoj ekonomiji, u kojoj je privatna svojina dominantan svojinski oblik, preduzeća se javljaju u više pravnih oblika.

Pravni oblici preduzeća u Republici Srbiji regulisani su Zakonom o privrednim društvima, Službeni glasnik RS’, br. 125/2004.

3.2. Sopstveničko preduzeće Sopstveničko preduzeće (Proprietorship) je najjednostavniji, ali i

najrasprostranjeniji oblik preduzeća u tržišnoj privredi. Takvo preduzeće osniva fizičko lice, preduzetnik koji želi da otpočne sopstvenu ekonomsku aktivnost.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


184

Preduzetnik je vlasnik sopstveničkog preduzeća (privatna sopstvenost), neposredno upravlja poslovima preduzeća, uživa plodove dobrog poslovanja, ali na sebe preuzima i sav rizik i moguće gubitke u poslovanju. Odnosno, odgovornost preduzetnika je neograničena.

Preduzetnik slobodno raspolaže ostvarenim profitom posle podmirenja svih obaveza koje proističu iz poslovanja sopstvenog preduzeća.

Veoma veliki broj prodavnica u trgovini na malo, malih preduzeća i veoma malih kompanija u prerañivačkom sektoru privrede, širom sveta, uključujući i industrijski najrazvijenije zemlje (SAD i dr.), su samostalna sopstvenička preduzeća.

Život sopstveničkog preduzeća je ograničen (Limited Life). Postoji dok je vlasnik tog preduzeća u poslu.

3.3. Ortačko društvo Ortačko drštvo (Partnership), kao pravni oblik preduzeća društva

lica, osnivaju dva ili više lica (fizička i pravna), koja slobodno ugovaraju ureñenje odnosa izmeñu članova društva, uz pravilo samostalnog poslovodstva i zastupstva.

Osnivanje ortačkog društva se ne uslovljava popisivanjem obaveznog uloga njegovih članova (ortaka).

Jedan od najbitnijih principa u poslovanju ortačkog društva je neograničena odgovornost (Unlimited Liability) partnera (ortaka), to jest njihova potpuna materijalna odgovornost u zajedničkom poslovanju, bilo da posluje sa profitom ili sa gubitkom.

Slično samostalnom preduzeću, život ortačkog društva je ograničen. Ono postoji sve dok je ugovor o ortakluku na snazi.

Isto tako, fleksibilnost u poslovanju, lakoća u prilagoñavanju promenama na tržištu i okruženju, bitna je karakteristika tog oblika preduzeća.

3.4. Komanditno društvo Komanditno društvo je vrsta preduzeća koje nastaje ugovorom

izmeñu najmanje dva pravna ili fizička lica, sa ciljem da pod personalnom firmom obavlja odreñenu privrednu aktivnost.

Kod komanditnog društva postoje komplementori i komanditori.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


185

Komplementori (upravljači) odgovaraju za preuzete obaveze neograničenom solidarnom odgovornošću celokupnom ličnom imovinom. Komanditno društvo posluje pod personalnom firmom komplementora.

Komanditori (ulagači) učestvuju u upravljanju komanditnog društva, ali se njihovo ime ne nalazi u firmi društva. Za preuzete obaveze komanditnog društva i za rizik u poslovanju, komanditori odgovaraju samo do visine svog uloga.

Imovina članova komanditnog društva može se istovremeno nalaziti u privatnoj, društvenoj i državnoj svojini.

3.5. Društvo sa ograničenom odgovornošću Društvo sa ograničenom odgovornošću (Limited Liability) je oblik

preduzeća koje stvaraju dva ili više ulagača sa odgovarajućim ulozima, koji ne moraju da budu jednaki.

Ulagači snose rizik u poslovanju društva samo do visine svog uloga. Za svoje obaveze društvo odgovara celokupnom svojom imovinom,

ali ne i drugom imovinom ulagača izvan tog društva. U tome je praktično i jedina razlika izmeñu društva sa ograničenom odgovornošču i ortačkog preduzeća.

3.6. Korporacija Korporacija (Corporation) je najznačajniji oblik preduzeća u

savremenim uslovima poslovanja. Najveći deo kapitala SAD nalazi se u korporacijama.

Korporacija se naziva i akcionarsko ili deoničarsko društvo. Korporacija se stvara na osnovu propisa (pravnih normi) države. U

skladu sa zakonskim ovlašćenjima, korporacija ima pravo da emituje i da prodaje akcije (Shares of Stock).

Svoj početni kapital korporacija formira prodajom akcija budućim akcionarima (Shareholders ili Stockholders).

Korporacija je „pravno lice” odvojeno od „fizičkih lica” u čijem se vlasništvu ona nalazi i kojom oni upravljaju.

Kao pravno lice korporacija u svoje ime odgovara za sve preuzete obaveze. Za eventualni dug ili druge obaveze, ni vlasnici, ni menadžeri, ni pojedinci ne snose odgovornost.

Ako korporacija dobro posluje, akcionari će ostvarivati profite.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


186

Ako, pak, korporacija ne posluje uspešno, gubitak akcionara je ograničen samo na pad vrednosti akcija koje poseduju.

Takav oblik ograničene odgovornosti korporacije snažno povećava njenju sposobnost da akumulira velike sume kapitala za poslovne poduhvate.

Akcija je predmet kupovine i prodaje. Prihod koji akcija donosi naziva se dividenda. Dividenda je udeo vlasnika akcije u ostvarenom prihodu

korporacije. Kupovina i prodaja akcija vrši se preko berzanskih brokera (Stockbrokers).

Cena akcija se formira na berzi hartija od vrednosti (Stock Market). Kad akcionarsko društvo dobro posluje, cena akcija na stok marketu

raste, i obrnuto. Cena akcija na stok marketu pada kad preduzeće ostvaruje

nepovoljnije poslovne rezultate. Stok market je najpouzdaniji „barometar” poslovne uspešnosti

svake korporacije. Životni vek korporacije je neograničen (Unlimited Life). Naime, ulaz novih akcionara u korporaciju ili izlaz postojećih

akcionara iz korporacije, odnosno pomena menadžmenta u korporaciji ne utiče na njenu stabilnost kao pravnog lica. Stabilnost korporacije je posebno atraktivna za postojeće i potencijalne akcionare.

Organi upravljanja korporacije su: skupština akcionara, upravni odbor (Board of Directors) i direktor.

U okviru skupštine akcionara, akcionari ostvaruju svoje pravo glasa u utvrñivanju politke korporacije i u izboru članova upravnog odbora korporacije. Nijednom akcionaru dividenda nije unapred zagarantovana.

Osnovni nedostatak korporativnog oblika organizovanja ekonomske aktivnosti je u tome što se korporacijske dividende dvostruko oporezuju: jednom kao ukupna dividenda (profit) korporacije, a potom kao dividenda akcionara.

3.7. Holding kompanija Holding kompanija (Holding Company) je specifičan oblik

akcionarskog društva (korporacije) u kojem je uspostavljen sistem kontrolnog paketa akcija (preko 50% ukupne vrednosti emitovanih akcija), koji nosiocu ili nosiocima „paketa akcija” obezbeñuje kontrolu nad donošenjem strateških poslovnih odluka korporacije, kao i nad njenim finansijskim poslovanjem.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


187

3.8. Korporativno udruživanje Najzastupljeniji oblici korporativne saradnje, povezivanja i

udruživanja u savremenoj tržišnoj privredi su: karteli, koncerni, trustovi, konglomerati i multinacionalne kompanije.

3.8.1. Kartel Kartel osnivaju dva ili više preduzeća radi uspostavljanja

dominacije, odnosno monopolističke pozicije na odreñenom ili odreñenim tržištima, utvrñivanjem zajedničke politike cena i ostalih uslova prodaje dobara i usluga.

3.8.2. Koncern Koncerne osnivaju dva ili više preduzeća radi ekonomski

racionalnijeg iskorišćavanja raspoloživog kapitala i drugih proizvodnih resursa, linijom njihove horizontalne i vertikalne reprodukcione povezanosti, donošenjem strateških ekonomskih odluka iz jednog centra, uz zadržavanje svoje ekonomske i pravne samostalnosti.

3.8.3. Trust Cilj osnivanja trustova je sličan osnivanju koncerna, s tom razlikom

što preduzeća koja formiraju trust gube svoju ekonomsku i pravnu samostalnost.

3.8.4. Konglomerat U konglomerat se udružuju preduzeća heterogene proizvodnje, koja

meñu sobom nemaju nikakve tehnološke i druge sličnosti, radi obezbeñivanja dominantnog monopolističkog položaja na širim tržišnim prostorima.

3.8.5. Multinacionalne kompanije Multinacionalne kompanije su velika preduzeća koja su izašla iz

svojih nacionalnih granica i uspostavila proizvodne, finansijske, kadrovske i tržišne pozicije u drugim državama širom sveta.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


188

3.9. Transformacija preduzeća u Srbiji Osim oblika preduzeća koja se zasnivaju na privatnoj svojini -

privatno preduzeće – u privredi Srbije, koja se nalazi u procesu tržišne tranzicije i svojinske transformacije, još egzistiraju i preduzeća koja se zasnivaju na društvenoj svojini - društvena preduzeća, preduzeća koja se zasnivaju na državnoj svojini - državna preduzeća, preduzeća koja se zasnivaju na zadružnoj svojini - zadruge i preduzeća koja se zasnivaju na mešovitoj svojini - mešovita preduzeća.

Takva organizaciona struktura preduzeća definisana je Zakonom o preduzećima iz 1988. i 1996. Tim zakonima su iz društveno-ekonomskog sistema eliminisani samouprvani oblici organizacije udruženog rada, institucionalizovani Ustavnim amandmanima iz 1971. i Ustavom SFRJ iz 1974 (OOUR - osnovna organizacija udruženog rada, RZ - radna zajednica, RO - radna organizacija, SOUR - složena organizacija udruženog rada, SIZ - samoupravna interesna zajednica i PZ - poslovna zajednica).

3.9.1. Društveno preduzeće Društveno preduzeće je organizovano na principu akcionarskog

društva. Najveći broj društvenih preduzeća se nalazi u procesu privatizacije, to jest pretvaranja društvene u privatnu svojinu.

Prestanak postojanja društvenih preduzeća značiće i nestanak društvene svojine iz ekonomskog sistema naše zemlje.

3.9.2. Državno (javno) preduzeće Državno preduzeće (State Enterprise) proizvodi javno dobro i pruža

javnu uslugu (železnica, energetika, telekomunikacije i dr.). Ono se naziva i javno preduzeće (Public Enterprise).

U procesu tranzicije i svojinske transformacije našeg društva, privatizuju se i državna preduzeća.

Meñutim, za razliku od društvenih preduzeća koja nemaju perspektivu, pojedina državna (javna) preduzeća, u pojedinim sektorima, sa posebno naglašenim prisustvom javnog dobra ili javne usluge, nastaviće da egzistiraju, ali uz striktno poštovanje tržišnih kriterijuma u poslovanju.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


189

3.9.3. Privatizacija i prestanak društvenog kapitala Pomenutim Zakonom o privrednim društvima (‘’Službeni glasnik

RS’’, br. 125/2004) utvrñena je obavezna privatizacija svih preostalih društvenih preduzeća i tranzitni starus javnih preduzeća.

Posebno je predviñeno ograničenje osnivanja ortačkog i komadintnog društva od pravnih lica sa većinskim društvenim i državnim kapitalom.

Osnovu razvoja privatnog sektora čine privatna svojina i privatna inicijativa vlasnika preduzeća (preduzetnika).

Privatna svojina i privatna inicijativa su generatori ekonomskog napretka i društvenog blagostanja, uslov uspešnog funkcionisanja tržišta i ključna karika tranzicione politike i sprovoñenja reformi u našoj privredi i društvu.

Nema te „državne pameti”, „državne organizacije rada” i „državnog plana” koji mogu uspešno da zamene autohtonu motivacionu energiju privatne inicijative u obavljanju privredne aktivnosti.

Ograničavanje slobode privatnog sektora, suzbijanje privatne inicijative, potiskivanje ili gušenje lične motivisanosti pojedinaca u radu i stvaralaštvu, gušenje preduzetničkog duha – „proizvodi” samo negativne efekte u privrednom i društvenom razvoju. To je potvrdila dosadašnja praksa privrednog razvoja širom sveta, posebno iskustvo svih bivših socijalističkih zemalja.

Postoje dva opšta metoda razvoja privatnog sektora: − Prvo, podsticanje razvoja postojećeg privatnog sektora, autohtonog i onog već stvorenog u dosadašnjim procesima privatizacije državnih i društvenih preduzeća;

− Drugo, stimulisanje procesa privatizacije u preduzećima koja se još nalaze u režimu državne (javne) ili društvene svojine.

U Srbiji, na osnovu Zakona o privatizaciji iz 2001 („Službeni glasnik

RS”, br. 38/01 i 18/03, prečišćeni tekst), institucionalizovana su tri osnovna metoda privatizacije društvenih ili državnih preduzeća: javna tenderska prodaja; javna aukcijska prodaja; i restrukturiranje društvenih ili državnih preduzeća radi nihove naknadne tenderske ili aukcijske prodaje.

Prema podacima Svetske banke, na osnovu rezultata empiričke analize sprovedene 2003 u oko 400 preduzeća u Srbiji, nivo produktivnosti u privatizovanim preduzećima je oko 90% viši nego u preduzećima u društvenom vlasništvu, a u novim privatnim preduzećima čak tri puta veći.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


190

Izgledi privatizovanih preduzeća da ostvaruju profit veći su 15% u odnosu na preduzeća u društvenom vlasništvu, a novih privatnih preduzeća za 33%.

Ovi snažni empirički rezultati pokazuju da privatno vlasništvo, u institucionalno adekvatnom poslovnom okruženju, olakšava uslove za otvaranje novih privatnih preduzeća i ubrzava proces privatizacije društvenih preduzeća, što je od krucijalnog značaja za restrukturiranje, profitabilnost i produktivnost preduzeća. (World Bank, Serbia Investment Climate Assessment (ICA), Washington DC, 2004.)

3.10. Mikro, mala i srednja preduzeća Nezavisno od oblika vlasništva i unutrašnje organizacije, u teoriji i

privrednoj praksi, sem velikih preduzeća (kompanija, korporacija), postoje i mikro (Micro), mala (Small) i srednja (Medium) preduzeća.

Kriterijumi na osnovu kojih se vrši klasifikacija preduzeća prema veličini uvek su, po pravilu, predmet društvene konvencije. U tom pogledu kriterijumi, kao što su, na primer, broj zaposlenih, visina angažovanog kapitala, obim proizvodnje dobara i usluga, ostvareni prihod i dr., imaju posebnu analitičku vrednost.

Prema predlogu komisije Evropske investicione banke (EIB - European Investment Bank) dostavljenom Evropskom Investicionom Fondu (EIF - European Investment Fund):

− Mikro preduzeće ima do 10 radnika; − Malo preduzeće ima 50 radnika, sa godišnjim obrtom do 7 miliona evra i bilansom imovine do 5 miliona evra; i

− Srednje preduzeće ima do 250 radnika, koje nije deo neke veće privredne organizacije ili lanca, sa godišnjim obrtom do 40 miliona evra i bilansom imovine do 27 miliona evra.

Prema našim propisima: − Mala preduzeća zapošljavaju do 50 radnika, sa godišnjim prihodom od 8.000 prosečnih mesečnih bruto zarada i vrednošću poslovne aktive od 6.000 prosečnih mesečnih bruto zarada u Srbiji; i

− Srednja preduzeća zapošljavaju od 50 do 250 radnika, sa godišnjim prihodom od 8.000 do 40.000 prosečnih mesečnih bruto zarada i vrednošću poslovne aktive od 6.000 do 30.000 prosečnih bruto zarada u zemlji.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


191

Za vitalnost svake privrede, naročito onih koje se nalaze u fazi tranzicije, kao što je Srbija, od posebnog ekonomskog značaja su mala i srednja preduzeća.

U SAD je 2002 bilo aktivno 25 miliona malih preduzeća (Small Businesses). Vlasnici malih preduzeća predstavljaju više od 99% svih poslodavaca, i ona zapošljavaju više od polovine privatne radne snage. Mali preduzetnici stvaraju više od 66% svih radnih mesta u nacionalnim razmerama i generišu više od 50% GDP. (Proklamacija Predsednika SAD povodom Nedelje malog biznisa, od 3. maja 2002, www. whitehouse.gov).

U Evropi je 80% ukupnog broja zaposlenih zaposleno u MSP (oko 100 miliona ljudi), a u Japanu 76,5% (preko 41 milion ljudi). U mnogim regionima širom sveta privreda se pretežno zasniva na MSP. (Dejan ðorñević, Milutin Anñelković, Srñan Bogetić, Doprinos malih i srednjih preduzeća ekonomskom razvoju, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2002, 7 - 8.)

Mala i srednja preduzeća generiraju 70% GDP Evropske unije. Po pravilu, MSP ostvaruju bolje ekonomske rezultate u poslovanju

od velikih preduzeća, racionalnije upravljaju raspoloživim kapitalom, odnosno jedinicu profita ostvaruju uz niže troškove poslovanja.

Razvoj mikro, malih i srednjih preduzeća, malog biznisa i preduzetništva, potvrdio se u praksi kao najbrži i najefikasniji metod uspešnog premošćavanja tranzicionog perioda u kojem se naša i druge bivše socijalističke zemlje još uvek nalaze. Jer u takvim preduzećima se najbrže potvrñuju prednosti tržišne privrede, privatne svojine i poslovne preduzimljivosti.

Podsticanju razvoja mikro, malih i srednjih preduzeća poklanja se posebna pažnja u svim savremenim tržišnim ekonomijama, bez obzira na nivo ekonomske razvijenosti. (Vladimir Novaković, Duka Samardžić, Mali biznis i preduzetništvo, Draslar partner, Beograd, 2000, 54 - 58.)

3.11. Racionalno ponašanje preduzeća Ekonomski motiv poslovanja preduzeća je maksimiranje profita. U kraćem roku preduzeće se može rukovoditi i nekim drugim

motivima (očuvanje postojeće pozicije na tržištu, osvajanje novog tržišnog prostora, podizanje tehnološke osnove proizvodnje na viši nivo, obezbeñivanje bržeg privrednog rasta i slično) koji se, na kraju, ipak, efektuiraju u maksimiranje profita.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


192

Preduzetnik teži da ostvari maksimalni profit obavljanjem ekonomske aktivnosti u proizvodnji, trgovini i dr.

Vlasnik finansijskog i drugog kapitala teži da ostvari maksimalni interes (kamatu).

Vlasnik prirodnih resursa (zemlja i dr.) ili zgrada (poslovnih i stambenih) teži da ostvari maksimalnu rentu.

Vlasnik radne snage želi da ostvari maksimalnu nadnicu (zaradu). 4. DRŽAVA 4.1. Uloga države Država (vlada), sa svojim razuñenim mehanizmom organa,

organizacija i institucija, aktivan je i značajan akter na tržišnoj sceni savremenih društava.

Aktivno prisustvo države u savremenoj tržišnoj organizaciji društva izražava se kroz brojne makroekonomske mere koje ona donosi i sprovodi, kroz osnivanje profitnih organizacija (državnih, odnosno javnih preduzeća) i kroz osnivanje neprofitnih državnih (javnih) organizacija.

4.2. Državni intervencionizam Tržište nije „čarobni štap” za automatsko rešavanje brojnih

konkretnih problema, više ili manje akutnih, više ili manje složenih, sa kojima se danas suočava svaka zemlja u svetu (nezaposlenost, inflacija, deficit u platnom bilansu, deficit u javnom budžetu i dr.).

Nakon neprijatnih iskustava stečenih tokom Velike ekonomske krize 30-ih godina prošlog veka, koja je potvrdila ekonomsku neperfektnost svojstvenu tržištu, država se neprestano, na odgovarajući način, umeće u proces organizovanja privrednog života, na makro i mikro planu, koristeći u tom pogledu svoje raznovrsne intervencionističke mere, instrumente i mehanizme.

Od tada kapitalističke države ne prepuštaju više privredni život samo delovanju tržišta i tržišnih zakonitosti, nego pojedinačno i koordinirajuće intervenišu u privredi u cilju afirmisanja, što je moguće više, pozitivnih dejstava tržišta i eliminisanja, što je moguće više, nedostataka tržišta, na kraći, srednji i duži rok.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


193

Mešanje države u privrednu aktivnost preduzeća i domaćinstava, to jest aktera na ekonomskoj sceni, predstavlja državni intervencionizam u privredi.

Ne dirajući u bit tržišnog sistema privredne organizacije društva, savremene kapitalističke zemlje, koristeći razuñene metode planiranja i ekonomske regulacije koji nisu centralistički, sveobuhvatni i direktivni, nego indikativni, usmeravajući, informativni - uspele su da relativizuju i amortizuju mnoge tržišne nedostatke i ograničenja, uz efikasno suzbijanje tržišnih i ekonomskih poremećaja.

Ekonomske funkcije kapitalističke države bile su, u stvari, prilagoñene i prilagoñavane društveno-svojinskom karakteru datog kapitalističkog društvenog i privrednog sistema i njihovom takvom reprodukovanju.

4.3. Apsolutizovanje države Na imperfektnosti tržišta, na njegovim ograničenjima i nedostacima,

u bivšim socijalističkim državama, posebno bivšem SSSR -u, nastala je teorija i praksa apsolutizovanja uloge države.

Državni plan i planiranje postali su svemoćno sredstvo u regulisanju odnosa u proizvodnji i razmeni dobara i usluga, sa težnjom da se svakom ekonomskom subjektu omogući da ex-ante, a ne ex-post, raspolaže svim relevantnim informacijama o proizvodnim i potrošnim dobrima koja su predmet proizvodnje i razmene.

Subjektivizam, voluntarizam i arbitrarnost bile su osnovne karakteristike uloge države u privredi u svim socijalističkim zemljama i kao takva je izražavala „partijski tip države, simbiozu državne i partijske vasti”.

„Partijske” ocene, stavovi i direktive, donošeni u ime „viših društvenih interesa”, odreñivale su i prostor za delovanje države za ostvarivanje njenih ekonomskih funkcija i uticaja u privrednom i društvenom životu zemlje.

Održavajući i obnavljajući nerealne, netržišne kategorije, odnose i mehanizme u privrednoj i društvenoj praksi, partijska država je, vršeći svoje raznovrsne ekonomske funkcije, nastojala da na sebi svojstven način, prikriven i prekriven, sačuva i očuva „revolucionarnu autentičost” socijalističkog sistema, što više distanciranog od tržišnog mehanizma.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


194

Precenjujući svoje mogućnosti i domete, socijalistička država je na sebe sve više preuzimala odgovornost da sama, svojim ekonomskim merama i drugim sredstvima rešava i reši veoma složene probleme reprodukcije, ekonomske i društvene krize.

U tome, naravno, nije uspela nijedna bivša socijalistička država. Praktično nije rešila nijedan od mnoštva ekonomskih i društvenih problema.

Naprotiv, jačanjem državno-centralističkog intervencionizma, ukupna ekonomska situacija u zemlji bivala je sve lošija, kriza sve dublja, inflacija sve viša, a ukupna proizvodnja sve niža, životni standard u stalnom padu, uz očigledno ekonomsko zaostajanje u odnosu na zemlje tržišne ekonomije.

Praksa razvoja u svim socijalističkim zemljama je pokazala da nikakav sistem planiranja, nikakvi planski organi ne mogu da zamene unutrašnju snagu slobodnog tržišta, uz sve mane i slabosti koje sobom nosi.

Jednostavno, ne mogu se planirati želje, afiniteti, sklonosti, težnje, preferencije, modni izrazi i trendovi (dizajn, boje), ukusi grañana i tome slično.

Upravo u toj sferi su se najočitije ispoljavale slabosti centralističkog planiranja, kakvo je, na primer, bilo nekadašnje sovjetsko planiranje.

Moćni moskovski GOSPLAN, iz vremena SSSR, bio je u stanju da u svakom trenutku saopšti, na primer, precizne podatke o količini kravata koju bi u odreñenoj sezoni trebalo proizvesti (uključujući sve troškovne inpute) da bi se „zadovoljile potrebe sovjetskih grañana za tim artiklom”, ali nije bio u stanju da predvidi koje boje kravata će, na primer, Moskovljani želeti da nose te sezone.

Ovaj i mnogi slični primeri najbolje ilustruju nemoć dirigovanog ili komandnog plana i ekonomsku snagu tržišta, uz sva njegova nesporna ograničenja i nedostatke.

Apsolutizovanje uloge države i njenih ekonomskih i drugih mera, a potcenjivanje tržišta i potiskivanje njegovih ekonomskih funkcija, te gušenje tržišne konkurencije, vodilo je ka ekonomskoj neefikasnosti koja se kontinuirano uvećavala i reprodukovala, a što je jedan od glavnih uzroka sloma socijalističkih privrednih sistema.

4.4. Nedostaci državnog intervencionizma I državni intervencionizam u privredi ima, slično slobodnom tržištu,

svoja negativna odreñenja, nedostatke i limite.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


195

Državni intervencionizam objektivno, sam po sebi, generiše birokratizovanje privrede, prouzrokujući privrednu nefikasnost i povećanje troškova administracije na svim nivoima - mikro, lokalnom, makro, nacionalnom i globalnom.

Birokratizacija ekonomije na svim nivoima je postala svetski ekonomski problem. Ona smanjuje ekonomsku efikasnost i povećava troškove poslovanja preduzeća.

Podržavljena preduzeća, kao rezultat državnog intervencionizma, pokazuju, na srednji i duži rok, nižu ekonomsku efikasnost od privatnih preduzeća.

Prekomerni državni intervencionizam vodi, takoñe, u ekonomsku krizu i pospešava ciklično odvijanje privredne aktivnosti.

Gušenje tržišnih zakonitosti uzrokuje privredni haos, dovodi do inflacije, velikih oskudica, redova ispred prodavnica, racioniranog snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, privrednog stagniranja i nazadovanja, pada životnog standarda, neusklañenosti osnovnih privrednih sektora i tome slično.

To je najupečatljivije pokazalo iskustvo bivših socijalističkih zemalja. 4.5. „Simbioza” tržišta i države Ne postoje unapred propisani recepti za precizno i pravovremeno

doziranje potrebne državne intervencije, to jest da je ne bude ni premalo niti premnogo u datoj privrednoj situaciji.

Iznalaženje operativne skladnosti izmeñu uloge tržišta i uloge države, odgovarajuće simbioze tržišta i države, fundamentalno je ekonomsko pitanje u funkcionisanju svake savremene nacionalne ekonomije, u koncipiranju uspešne makroekonomske politike i formulisanju adekvatne ekonomske teorije.

U traženju svakodnevnog odgovora na to pitanje, u najrazličitijim konkretnim situacijama, u dimenzioniranju državne intervencije, mora se polaziti od stava da su tržišne zakonitosti objektivne zakonitosti, da one deluju nezavisno od volje ljudi i oblika njihove političke organizacije, te se prema njima kao takvim svaka država mora i da odnosi.

Uticaj tržišnih snaga uvek je primaran, odlučujući. Nikakve državne ekonomske mere i ekonomske funkcije države ne

mogu biti zamena za tržište. Uloga države je sekundarna i izvedena. Ali ni samo tržište, bez odgovarajućeg uticaja države, ne može u

savremenim uslovima da daje optimalne ekonomske i društvene rezultate.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


196

Sama država, ma kakvih namera, opsega i dometa bile njene makroekonomske intervencije, bez pomoći i sadejstva tržišta, bez „kreativne saradnje” sa tržištem, ne može uspešno da reši nijedan ekonomski problem.

Efikasnost jedne nacionalne ekonomije se danas meri upravo time koliko država svojim implusima čini tržišni mehanizam plodotvornijim, efikasnijim; kako da ekonomske mere države duvaju u jedra tržišnog mehanizma radi postizanja maksimalnih ekonomskih i društvenih efekata; kako da povećava ili usporava brzinu tržišnog broda: kako da usmerava njegov pravac, uz što manja njegova kolebanja; kako da se izbegnu mogući gubici nepotrebnog skretanja sa linije postizanja maksimalnih efekata; kako da horizonti tržišnog privreñivanja budu manje mutni, da neizvesnost bude što manja.

U svakom slučaju, mehaničko suprotstavljanje ekonomskih funkcija države i trižišta, odnosno licitiranje samo uloge države ill samo uloge tržišta, u savremenim uslovima je prevaziñena teorijska opcija u svakom pogledu.

U praksi, meñutim, ostaje problem kako ekonomskim merama države eliminisati, koliko je god više moguće, negativna dejstva i implikacije igre tržišnih snaga (spontanost, stihijnost, anarhičnost), odnosno kako tržišnim snagama dodati odgovarajuću količinu „usmeravajuće energije”, podstaći stvaralačka i racionalna dejstva tih snaga da ekonomski efekti tržišnog načina privreñivanja budu što veći.

Dimenzioniranje i prilagoñavanje ekonomskih funkcija uloge države konkretnom privrednom životu, datim prilikama i datom vremenu i prostoru – ostaje jedan od najsloženijih teorijsko-metodoloških problema.

Trajan zadatak ekonomske nauke je da neprestano traži i daje konkretne odgovore na otvorena pitanja, koja svakodnevna praksa nameće o odnosu ekonomskih funkcija države prema tržištu, da što preciznije meri i kvantifikuje njihove uticaje na privrednu aktivnost. Opšti teorijski stavovi u tom pogledu nisu dovoljni.

Meñutim, kako i na koji način u konkretnim situacijama ostvariti ekonomski racionalno kombinovanje ekonomskih funkcija države i tržišta, da bi se postigli maksimalni ekonomski i društveni efekati, ostaje isključivo u sferi umeća nosilaca makroekonomske politike i privrednih subjekata.

4.6. Racionalno ponašanje države Najteže je precizno defenisati racionalno ponašanje države. U tom

pogledu ima različitih shvatanja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


197

Po jednom, vlada se racionalno ponaša kada kroz odluke koje donosi na autentičan način izražava volju grañana.

Po drugom, vlada se racionalno ponaša kada maksimizira socijalno blagostanje svih grañana.

Po trećem, vlada se racionalno ponaša kad svojim odlukama doprinosi održavanju privredne ravnoteže (Equilibrium) i ostvarivanju održivog privrednog rasta (Sustained Economic Growth), to jest kad obezbeñuje privrednu stabilnost datog društva.

4.7. Ekonomske funkcije države Savremena teorijska debata o ulozi države i njenim ekonomskim

funkcijama u privredi i društvu ima svoje tragove u istoriji dugoj najmanje 25 vekova, od rimsko-grčkog tipa države, pa do savremene ekonomske doktrine državnog intervencionizma.

Svako doba, svaka istorijska faza u razvoju privrede i društva zahtevala je sebi svojstvena rešenja, prilagoñena potrebama datog istorijskog trenutka.

Ekonomska nauka još nije uspela da formuliše univerzalni, opšti mo-del o tome kakav treba da bude odnos izmeñu države i ekonomije, kakve njene ekonomske funkcije treba da budu, koje bi važile za sva vremena i za sve konkretne istorijske prilike. Isto tako, i dosadašnja iskustva privredne prakse u tom pogledu nemaju karakter opšteprihvatljivog recepta.

U savremenim uslovima privreñivanja, država vrši alokativnu, distributivnu i stabilizacionu funkciju.

4.7.1. Alokativna funkcija U svim slučajevima kada tržište ispoljava svoje nedostatake (Market

Failures), kada nije u stanju da obezbedi kombinaciju dobara i usluga u skladu sa potrebama potrošača, to jest kada jednih dobara i usluga ima previše a drugih nedovoljno, država je primorana da preduzima odgovarajuće korektivne akcije da bi obezbedila adekvatniju alokaciju raspoloživih resursa.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


198

Na primer, na pitanje „šta proizvoditi”, tržište daje pogrešan odgovor u slučaju neperfektne konkurencije, kada monopolističke firme, preko obima proizvedenih dobara i usluga i njihovih cena, deformišu mogući izbor potrošača. Isto tako, u slučaju delovanja pojedinih eksternih faktora potrošači ne mogu posredstvom tržišta da utiču na odluke o tome koja dobra i usluge bi trebalo proizvesti, u kom obimu i kakvog kvaliteta.

Na primer, da bi sprečili štetne posledice od zagañivanja vazduha i vode, potrošači nisu u mogućnosti da utiču na odluke o proizvodnji filtera za prečišćavanje vazduha i vode.

Slična situacija je i sa donošenjem odluka o proizvodnji kolektivnih dobara, kao što su, na primer, kvantitet i kvalitet dobara za potrebe vojske, policije i sudova, čija potrošnja ima opšti karakter na širem prostoru.

4.7.2. Distributivna funkcija Normalno funkcionisanje tržišnog sistema „proizvodi” odreñeni

stepen nejednakosti meñu pojedincima u raspodeli dohotka datog društva. Kada te razlike poprime neželjene dimenzije, kada se povećava jaz izmeñu bogatih i siromašnih, država je odgovorna da obezbedi ravnomerniju distribuciju dohotka, veću pravednost i opšte blagostanje svih članova društva, posebno u sferi elementarnog životnog standarda, zdravstva, školstva i slično.

Adekvatnija distribucija dohotka utiče na tražnju i vrstu proizvodnje dobara i usluga u tržišnom sistemu.

4.7.3. Normativna funkcija Radi suzbijanja negativnih pojava i tendencija u privrednoj

aktivnosti (monopoli, oligopoli, inflatorni rast cena, pad nadnica i dr.) država donosi odgovarajuće propise (zakone) kojima nastoji da uskladi osnovne odnose u proizvodnom i prometnom procesu reprodukcije, posebno izmeñu tražnje i ponude u kvantitativnom i strukturalnom pogledu.

Antimonopolskim zakonodavstvom država zabranjuje sklapanje ugovora i sporazuma izmeñu privrednih subjekata kojima se ograničava slobodna konkurencija i karteliše tržište.

Zakonodavstvom u oblasti cena se uspostavlja odgovarajuća kontrola nivoa cena najvažnijih prehrambenih artikala, garantuju cene važnijih proizvoda u poljoprivredi.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


199

Radi zaštite životnog standarda grañana, radnim zakonodavstvom se propisuje minimalna satnica, odnosno minimalna plata.

4.7.4. Stabilizaciona funkcija Za tržišni način proizvodnje karakteristični su privredni ciklusi,

plime i oseke u privrednoj aktivnosti, nezaposlenost, inflacija, deficit u platnom bilansu, deficit u javnom budžetu i drugi elementi koji karakterišu nestabilnu ekonomsku situaciju i ekonomsku krizu.

Da bi sprečila takve negativne pojave, ili ih svela na najmanju meru, država preuzima na sebe stabilizacionu funkciju, odnosno odgovornost da sprovodi takve makroekonomske mere koje će osigurati: stabilnost cena, visoki stepen zaposlenosti i odgovarajuću stopu privrednog rasta ukupne ekonomije.

4.8. Ekonomske politike države Podsticanje privrednog i društvenog razvoja jedno je od centralnih

područja uticaja države i ostvarivanja njenih ekonomskih funkcija u novim uslovima i u novom vremenu.

Težište ekonomskih funkcija države treba da dolazi do svog punog izražaja u sferi makroekonomskih politika, gde uloga države može da bude i velika i značajna i efikasna.

Ekonomske funkije države se, u stvari, najvećim delom i izražavaju kroz odgovarajuće makroekonomske politike.

4.8.1. Monetarna politika Monetarnom politikom i njenim instrumentima (eskontna stopa,

obavezna rezerva, kupovina i prodaja vrednosnih papira, dragocenih metala i sl.) može se značajno uticati na tokove novčanog i robnog prometa društvene reprodukcije, na nivo novčane mase, na nivo kredita, na brzinu obrta novca u opticaju, na obim i strukturu novčane tražnje i drugo.

Ekspanzivna monetarna politika povećava količinu novca u opticaju, povećava novčanu tražnju, podstiče rast zaposlenosti i društvenog proizvoda. Restriktivna monetarna politika smanjuje količinu novca u opticaju i destimuliše privrednu aktivnost ekonomskih aktera.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


200

Monetaristi (Fridman i drugi), za razliku od kenzijanaca, smatraju da je monetarna politika najefikasnije sredstvo za podsticanje bržeg ekonomskog razvoja i obezbeñivanju makroekonomske ravnoteže na tržištima roba, kapitala i radne snage.

4.8.2. Kreditna politika Politikom kamatnih stopa, u okviru makroekonomske kreditne

politike, može se stimulisati ili destimulisati privredna aktivnost. Politikom „jeftinog” novca, odnosno niskim kamatama na kredite,

direktno se podstiče zaduživanje ekonomskih subjekata i utiče na povećavanje novčane tražnje i na ubrzavanje ekonomskog razvoja.

Obrnuto, politikom „skupog” novca može se uticati na smanjenje novčane tražnje i usporavanje ekonomskog razvoja.

4.8.3. Fiskalna politika Višim ili nižim stopama poreza i doprinosa, u okviru fiskalne

makroekonomske politike, moguće je destimulisati ill stimulisati proizvodnju, promet, potrošnju. Na primer, povećanjem stope poreza na dodatnu vrednost odreñenog proizvoda, zbog porasta njegove cene, destimuliše se njegova prodaja, i obratno.

Za razliku od monetarista, kenzijanci smatraju da je fiskalna politika najefikasnije i najmoćnije sredstvo u ostvarivanju ekonomskog razvoja i makroekonomske ravnoteže, da se većim poreskim zahvatanjima obezbeñuje veći nivo budžetske i državne potrošnje, koja podiže opšti nivo agregatne tražnje.

4.8.4. Budžetska politika Budžetskom politikom, sticanjem budžetskih prihoda i njihovim

rasporeñivanjem, može se uticati na odnose ukupne ponude i tražnje na tržištu.

Restriktivna budžetska politika smanjuje efektivnu tržišnu tražnju. Povećanje budžetske potrošnje, posebno tzv. deficitarno finansiranje

budžeta, direktno utiče na povećanje efektivne tržišne tražnje. Uloga državnog budžeta može da bude izuzetno značajna u

situacijama privredne malaksalosti ili recesije, podstičući privredni razvoj direktnim budžetskim investicijama (organizovanje javnih radova i sl.).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


201

4.8.5. Spoljnotrgovinska politika Merama spoljnotrgovinske politike se može direktno ili indirektno

uticati na izvozno-uvozne aktivnosti ekonomskih aktera, podsticati ih ili destimulisati.

Carinskom politikom, višim ili nižim carinskim stopama i uvozno-izvoznim režimima moguće je, više ili manje, štititi domaću proizvodnju ili je izlagati većoj inostranoj konkurenciji.

Propisivanjem odgovarajućih robnih režima direktno se utiče na strukturu uvoza date zemlje.

Politikom zaduženja u inostranstvu može se stimulisati veći dotok stranih investicija.

4.8.6. Politika cena Odgovarajućom politikom i režimima cena, posebno u poljoprivredi,

moguće je voditi više ili manje stimulativnu politiku za odgovarajuće proizvodnje, odnosno stvarati veću ili manju sigurnost ili trajnost u proizvodnji, na primer u poljoprivredi, a i u drugim privrednim granama.

4.8.7. Politika robnih rezervi Politikom robnih rezervi država može direktno da utiče na

proizvodnju, na odnos ponude i tražnje, i na nivo tržišne cene konkretnih proizvoda.

Otkupom odreñenih roba za potrebe „državnih robnih rezervi”, država može neposredno da smanjuje ponudu tih roba na tržištu i tako utiče na održavanje njihovog odreñenog nivoa cena.

„Puštanjem” odreñenih roba iz državnih robnih rezervi, u situacijama kada je tražnja za njima veća od ponude, država može neposredno da utiče na održavanje ravnoteže izmeñu ponude i tražnje, odnosno da sprečava porast cena odreñenih proizvoda.

Država može, nezavisno od trenutnog odnosa snaga na tržištu, da ugovara proizvodnju pojedinih industrijskih ili poljoprivrednih proizvoda za potrebe robnih rezervi, i time osigura stabilnost njihove proizvodnje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


202

4.8.8. Planiranje Planiranje, srednjoročno i dugoročno, isto tako je izuzetno važno

pod-ručje makroekonomskih politika, gde ekonomske funkcije države mogu i treba da dolaze do punog izražaja, pružanjem privrednim subjektima pouzdanijih informacija o razvojnim trendovima, usmeravajući time, u odreñenoj meri, njihovu buduću poslovnu aktivnost.

„Meko” planiranje, koje danas praktikuju, na jedan ili drugi način, manje ili više, sve savremene industrijske države, pokazalo se veoma uspešnim u borbi protiv tržišnih mana i nedostataka.

4.8.9. Politika regionalnog razvoja Isto tako, uloga države je nezamenjiva u preduzimanju potrebnih

ekonomskih i drugih mera kojima se podstiče skladan regionalni razvoj, kao i brži razvoj onih područja koja su zaostala ili zaostaju u razvoju u odnosu na neki privredni prosek.

4.8.10. Politika socijalne sigurnosti Ekonomsko-socijalne mere kojima se osigurava minimum socijalne

sigurnosti grañana moraju, na odgovarajući način, da budu u rukama države i njenih funkcija (odreñivanje minimalne nadnice, kontrolisanje cena osnovnih životnih namirnica u okviru „potrošačke korpe” i sl.).

Svojom ukupnom ulogom, ekonomskim funkcijama i makroekonomskim merama, država treba da doprinosi svestranom razvoju tržišne proizvodnje, tržišnih oblika i mehanizama, da stvara sistemske uslove za uvoñenje realnih, tržišno punokrvnih ekonomskih kategorija u privrednu i društvenu praksu.

Bez realne kamate, realnog deviznog kursa, realne cene faktora proizvodnje, tržišnih cena proizvoda i usluga i dr., bez tržišta kapitala, tržišta novca i kratkoročnih hartija od vrednosti, tržišta rada i dr., nemoguć je efikasan privredni i društveni razvoj.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


203

5. NEVLADIN SEKTOR 5.1. Šta je nevladin sektor? Nevladin sektor (Nongovernmental Sector) su brojne neprofitne, ne-

vladine organizacije, sa specifičnom ulogom i funkcijama, izvan privatnog i javnog sektora društva.

Samo u SAD ima 1,6 miliona različitih neprofitnih organizacija, sa godišnjim prihodom od 6% do 9% nacionalnog dohotka, to jest izmeñu 660 i 990 milijardi US$ (bruto nacionalni dohodak SAD je 2003 iznosio oko 11.000 milijardi US$). (Marija Kolin, Nevladine organizacije - pojam, značaj, klasifikacije, profil, Zbornik Civilno društvo i nevladin sektor, op. cit., 100.)

U Srbiji je 1999 bilo 19.129 nevladinih organizacija (NVO). Njihov broj se od 1996 naglo povećava. Samo 2001 je registrovano 2.800 novih nevladinih organizacija. (Sonja Nikolin, Žarko Paunović, Refik Šaćibović, Nataša Vučković, Karakteristike trećeg sektora u Srbiji, Zbornik Civilno društvo i nevladin sektor, op. cit., 127 -128.).

U nevladinom sektoru svakog društva su angažovani odgovarajući resursi - rad, kapital, preduzetnička sposobnost i dr. Ekonomija nevladinog sektora se naziva civilna ekonomija, grañanska ekonomija, ekonomija civilnog sektora, društvena ekonomija.

5.2. Zašto nevladin sektor? Tržišni i državni oblici i mehanizmi organizovanja privrede i

društva nisu savršeni, ne funkcionišu uvek racionalno, imanentni su im brojni nedostaci, uz sve negativne posledice koje iz toga proizilaze, i koje se, u krajnjoj liniji, odražavaju na kvalitet samog života grañana.

Nevladin sektor je nastao pre svega u želji da se nedostaci tržišnog i državnog mehanizma koriguju u meri u kojoj je to objektivno moguće, da negativni efekti tržišne i državne organizacije savremenih društava budu što manji, da društveni, politički, ekonomski i socijalni položaj grañana bude sigurniji i izvesniji, slobodniji, bolji i bogatiji od postojećeg.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


204

Na pojavu i brz razvoj nevladinog sektora širom sveta, sem ekonomskih, uticali su i utiču i brojni drugi razlozi društvene, političke i socijalne prirode. U fokusu nevladinog sektora je otvaranje društvene perspektive ne samo za efikasnije i sveobuhvatnije rešavanje svakodnevnih životnih ekonomskih problema grañanina i grañana nego i za poštovanje osnovnih ljudskih prava i grañanskih sloboda, za otvoreno, demokratsko i tolerantno društvo, za društvo vladavine prava.

5.3. Akteri nevladinog sektora Akteri nevladinog sektora su:

a) Nevladine, neprofitne organizacije koje služe svim članovima društva, kao što su, na primer, fondacije, humanitarne i dobrotvorne organizacije, savetodavne organizacije, organizacije za pružanje socijalnih usluga i dr.;

b) Nevladine, neprofitne organizacije koje služe samo članovima odreñenih društvenih grupa (kao što su, na primer, razna profesionalna i stručna udruženja, klubovi, interesne grupe, političke partije, savezi i dr.). Obe vrste nevladinih, neprofitnih organizacija mogu delovati

samostalno ili zajedno sa drugim organizacijama, kada se stvaraju mreže ovih organizacija. „Oblici viših udruživanja u okviru kojih mogu djelovati ove organizacije su koordinacije, savezi, pokreti. Tek razvojem i stvaranjem ovakvog mrežnog djelovanja mnoštva organizacija, grupa i pojedinaca, nastaje civilno društvo”. (Žarko Paunović, op. cit., 30.)

Neke nevladine organizacije koje okupljaju mislioce i istraživače različitih profila, a čiji produkti imaju odgovarajući uticaj na kreiranje politike (Policy Making) i na donošenje političkih odluka (Decision Making) u datom društvu, nazivaju se „trustovi mozgova” („Think Tanks”).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


205

5.4. Civilno društvo Nevladin sektor se bori da izgradi novi oblik društva, sadržajniji i

bogatiji od postojećeg, a to je civilno društvo. „Civilno društvo nije nikakva izmišljotina, zavjera ili nešto slično, već posebna sfera koja je odvojena od države, koju sačinjavaju pojedinci, asocijacije i mreže asocijacija. Ono funkcioniše po jednoj drugoj logici od države i zato se govori, uslovno rečeno, o njihovoj odvojenosti, iako su odnosi meñu njima ipak povezani, a tu vezu čini javnost. Ono je posrednik izmeñu sfere privatnog (društva) i sfere javnog (države). Zato je postojanje civilnog društva osnov izgradnje demokratske, moderne države, jer u protivnom, ako nemamo civilno društvo, već autoritarno i nedemokratsko, ne može se izgraditi ni demokratska država”. (Isto, str. 35.)

5.5. Racionalno ponašanje aktera nevladinog sektora Motiv osnivanja i delovanja aktera nevladinog sektora nije

ostvarivanje profita i uvećanje kapitala, nego služenje svim članovima društva, ili služenje samo članovima odreñenih društvenih grupa. To je racionalno ponašanje aktera nevladinog sektora.

Zbog takvog ekonomskog ponašanja, organizacije nevladinog sektora i se nazivaju i neprofitne organizacije.

Čak kad neka nevladina organizacija ostvaruje profit, ona ga ne reinvestira radi dalje profitne oplodnje, nego ga ulaže u razne dobrotvorne i humanitarne svrhe.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


206

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU:

1. Ko su akteri tržišne scene? 2. Ko su akteri privatnog sektora? 3. Ko su akteri javnog sektora? 4. 4 Ko su akteri nevladinog sektora? 5. Kakvo je ekonomsko ponašanje tržišnih aktera? 6. Šta je domaćinstvo? 7. Koje su funkcije domaćinstva? 8. Šta je dohodak domaćinstva? 9. Kakva je ekonomska uloga domaćinstva? 10. Šta je racionalno ponašanje domaćinstva? 11. Šta je preduzeće? 12. Šta su društva lica? 13. Šta je sopstveničko preduzeće? 14. Šta je ortačko preduzeće? 15. Šta su društva kapitala? 16. Šta je društvo sa ograničenom odgovornošću? 17. Šta je korporacija? 18. Šta je holding kompanija? 19. Šta je korporativno udruživanje? 20. Šta je kartel? 21. Šta je koncern? 22. Šta je trust? 23. Šta je konglomerat? 24. Šta su multinacionalne kompanije? 25. Koji su oblici preduzeća u Srbiji? 26. Šta je društveno preduzeće? 27. Šta je državno (javno) preduzeće? 28. Šta je komanditno društvo? 29. Šta je privatizacija? 30. Zašto je privatizacija nužna? 31. U čemu je značaj privatnog sektora? 32. Kako se podstiče razvoj privatnih preduzeća? 33. Šta su mikro, mala i srednja preduzeća? 34. Šta je racionalno ponašanje preduzeća? 35. Kakva je uloga države u savremenoj tržišnoj privredi? 36. Šta je državni intervencionizam? 37. Kako se manifestuje apsolutizovanje države?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


207

38. Koji su nedostaci državnog intervencionizma? 39. Zašto je nužna “simbioza” tržišta i države? 40. Kakvo je racionalno ponašanje države? 41. Šta je nevladin sektor? 42. Zašto je nastao nevladin sektor? 43. Ko su akteri nevladinog sektora? 44. Šta su nevladine organizacije? 45. Šta su neprofitne organizacije? 46. Šta je civilno društvo? 47. Šta je racionalno ponašanje aktera nevladinog sektora?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


208

_________ VII _________

TRŽIŠNE SNAGE

„Najbolje što u životu možete očekivati je dobra šansa“

Arthur Shopenhauer

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


209

TRŽIŠNE SNAGE 1. ŠTA SU TRŽIŠNE SNAGE? Tržišne snage su tražnja i ponuda. Tržišne snage odreñuju fizionomiju, strukturu i dinamiku odnosa na

tržištu i tržištima – lokalnim, regionalnim, nacionalnim i svetskom tržištu. 2. TRAŽNJA 2.1. Šta je tražnja? Pod tražnjom (Demand) se podrazumeva odreñena količina

proizvoda i usluga koju su potrošači sposobni i spremni da kupe u odreñenom trenutku po odreñenoj ceni.

Kupci će više kupiti pri nižoj ceni, a manje pri višoj ceni. Izmeñu cene i tražene količine proizvoda i usluga postoji obrnuta

proporcija. Pad cena ponuñene količine proizvoda i usluga dovodi do

povećanja tražnje od strane postojećih kupaca ili se pojavljuju novi kupci koji su spremni da kupe ponuñene količine po nižoj ceni.

Opšti odnos izmeñu cene i tražnje može se ilustrovati na primeru odnosa izmeñu konkretne cene i tražene količine jednog odreñenog potrošnog artikla, kao što je, recimo, čokolada. (David Begg, Stanley Fischer, Rudiger Dornbusch, op. cit., 44.)

Tabela 13. Cena i tražnja

Cena

(din./100 g) Tražnja

(000 t./god.) 00 200 10 160 20 120 30 80 40 40 50 0 60 0 70 0

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


210

Tražnja nije neka posebna količina, kao što je, na primer, jedna čokolada od 200 grama, nego ukupna količina čokolade koju bi kupci bili spremni da kupe po svakoj ceni koju bi mogli da plate.

Prva kolona tabele pokazuje nivo cena za čokoladu. Druga kolona tabele pokazuje količine čokolade koje bi mogle da budu tražene po tim cenama.

Čak i kad bi čokolada bila besplatna, samo njena ograničena količina bila bi tražena. Jer, ljudima se smuči kad jedu suviše čokolade, pa zato ne žele da je kupuju iznad tražene količine.

Kako cena čokolade raste, tražena količina čokolade opada, i obrnuto. Pretpostavlja se da niko neće kupovati čokoladu kada je cena viša od 40 dinara za 100 g.

Uzete zajedno, prva i druga kolona tabele odražavaju tražnju za čokoladom kao funkciju njihovih cena.

Izmeñu tražnje i tražene količine (Quantity Demanded) postoji razlika.

Tražnja predstavlja ponašanje kupaca pri svakoj datoj ceni. Tražena količina se odnosi samo na posebnu cenu. Tako, na primer, po ceni od 30 din./100 g traži se posebna količina,

t.j. 80 tona čokolade godišnje. 2.2. Kriva tražnje Odnos izmeñu cene i tražene količine čakolade može se ilustrovati i

grafički, koristeći krivu tražnje (Demand Curve): (Isto, 47.) Grafik 8. Cena i tražena količina

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


211

Vertikalna osa pokazuje cenu čokolade. Horizontalna osa pokazuje traženu količinu.

Na dijagramu su nanete tačke prema podacima iz tabele br. 12. Tako, na primer, tačka A pokazuje da se godišnje traži 160 tona čokolade po ceni od 10 din./100 g. Po ceni od 40 din./100 g traži se samo 40 tona čokolade godišnje.

Dakle, što je cena niža, tražnja je veća, i obrnuto – što je cena viša tražnja je manja. Povezivanjem svih nanetih tačaka na grafikonu dobija se kriva tražnje.

Kriva tražnje na grafikonu br. 7, isto kao i podaci u tabeli br. 12, prikazuju odnos izmeñu cene čokolade i tražene količine čokolade, pod pretpostavkom da su druge okolnosti nepromenjene.

Šta su to „druge okolnosti”? To su specifične ekonomske situacije koje sa svoje strane utiču na odnos tražnje i ponude datog dobra ili usluge.

„Druge okolnosti” mogu se svrstati u tri osnovne grupe: 1) cene srodnih dobara; 2) dohodak potrošača (kupaca); i 3) potrošački ukusi i preferencije. (Isto, 48 - 49.)

2.2.1. Cene srodnih dobara Srodna dobra se javljaju kao (1) supstituti, jer se mogu zamenjivati

(na primer, puter i margarin, ulje i mast i dr.), ili kao (2) komplementarna dobra, jer se troše zajedno (na primer, automobili i benzin, kafa i mleko, cipele i pertle, i dr.).

Kako se, na primer, ideje o supstitutima i komplementarnim dobrima odnose na tražnju čokolade?

Neki slatkiši, na primer, pepermint i žele bombone, mogući su supstituti za čokoladu.

Povećanje cene tražene količine čokolade, pri konstantnoj ili opadajućoj ceni drugih slatkiša, usmeriće potrošače sa čokolade ka drugim slatkišima, na primer, ka žele ili pepermint bombonama.

Ako potrošači kupuju čokoladu da bi je jeli u bioskopu, film je u tom slučaju komplementarno dobro za čokoladu.

Povećanje cene bioskopske ulaznice smanjiće tražnju za čokoladom, zato što će manje ljudi ići u bioskop.

Smanjenje cene bioskopske ulaznice će povećati tražnju za čokoladom, zato što će više ljudi ići u bioskop.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


212

2.2.2. Dohodak potrošača Opše tržišno pravilo je da se tražnja za dobrima povećava kada se

povećava dohodak potrošača (kupaca), odnosno kada se povećava njihova kupovna snaga. U takvoj situaciji tipično je da potrošači kupuju svega više.

Meñutim, postoje i izuzeci, zavisno od visine dohotka i kvaliteta dobra.

Kada se dohodak domaćinstva smanjuje, ili se povećavaju izdaci za druge neophodne potrebe (npr., stan, prevoz i sl.), budžet za ishranu će se smanjivati, smanjiće se potrošnja skupljih i boljih vrsta mesa, kao i potrošnja drugih skupljih i boljih proizvoda (mlečne prerañevine i slično), a povećavaće se potrošnja dobara nižeg kvaliteta (ovčije meso, krompir, kupus, pasulj, hleb), pa čak i ako njihove cene porastu.

Zavisno od visine raspoloživog dohotka potrošača, odnosno nivoa i strukture njihove tražnje, dobra se diferenciraju na normalna i inferiorna.

Normalno dobro Normalno dobro (Normal Good) je dobro kod kojeg se tražnja

povećava kada dohoci potrošača rastu, i obrnuto, kod kojeg se tražnja smanjuje kada dohoci potrošača padaju.

Inferiorno dobro Inferiorno dobro (Inferior Good) je dobro kod kojeg, pri datim

cenama, tražnja pada kada dohodak potrošača raste, u okviru odreñenog nivoa dohodaka.

Tako, na primer, kada se dohodak domaćinstva povećava, ono će sigurno trošiti manje, recimo, na jeftinim a više na skupim i boljim vrstama mesa.

Domaćinstva se tako ponašaju kad su u pitanju i neka druga dobra. Gifenov paradoks Tražnja kod nekih dobara (inferiorna dobra i dobra koja se lako ne

supstituišu), koja imaju visoko učešće u budžetima domaćinstava s niskim dohocima, raste i u slučaju kad cene takvih dobara rastu, suprotno zakonu ponude i tražnje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


213

Takva ekonomska pojava predsatavlja Gifenov paradoks, a takav naziv je dobila po Ser Robertu Gifenu (Sir Robert Giffen, 1837 - 1919), koji je uočio da su siromašni kupovali više hleba i kad je njegova cena rasla.

Dobro kod kojeg tražnja pokazuje tendenciju rasta kad se njegova cena povećava, ili dobro kod kojeg tražnja pokazuje tendenciju pada kada njegova cena pada naziva se gifenovo dobro (Giffen Good).

Engelovi zakoni Prema Engelovim zakonima, ako se dohodak domaćinstva

povećava, smanjuje se procenat dohotka koji se izdvaja za ishranu, približno konstantan ostaje procenat dohotka koji se izdvaja za odeću i obuću, stanovanje, grejanje i osvetljenje, i povećava procenat dohotka koji se izdvaja za kulturne potrebe, razonodu, zdravlje i sl.

2.2.3. Ukusi, preferencije i sklonosti Ukusi su odreñeni konvenijencijom, običajima i društvenim

ponašanjem. Kada su se svojevremeno pojavili Bitlsi, sa dugom kosom, tražnja za

frizerskim uslugama (skraćivanje kose) naglo je opala. Moda mini haljina reducirala je tražnju tekstilnog materijala. Stalno ukazivanje na zdravlje i potrebu vežbanja povećalo je tražnju

za sportskom opremom i zdravom hranom, a smanjilo tražnju krem-torti, putera i cigareta.

Isto tako, širenje glasina o predstojećem poskupljenju životnih namirnica (šećer, ulje i slično) povećava tražnju, to jest nabavku takvih namirnica.

Veblenov efekat Fenomen koji se manifestuje u uverenju potrošača da porast cene

datog dobra automatski znači i porast njegovog kvaliteta, zbog čega potrošači nastavljaju da ga kupuju, odnosno da pad cena datog dobra automatski znači i pad njegovog kvaliteta, zbog čega potrošači prestaju da ga kupuju, što je u suprotnosti sa zakonom tražnje, u ekonomskoj nauci je nazvan Veblenov efekat (Veblen Effect), po američkom ekonomisti i sociologu Torsteju Veblenu (Thorstein B. Veblen, 1837 - 1929), osnivaču institucionalne ekonomije.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


214

Polazeći od Veblenovog efekta, ugledanje, pomodni (snobovski) razlozi često su jači od ekonomske uloge same cene datog dobra. Tako se, na primer, i dogaña da tražnja za nekim pomodnim artiklima raste i ako njihova cena raste. Obrnuta je situacija kad neki artikli „ispadaju” iz mode.

Uprkos smanjenju cena takvih artikala, i pored njihovog nespornog kvaliteta, tražnja za takvim artiklima pada.

2.3. Elastičnost tražnje Rast cena dobara i usluga (roba) navodi potrošače da smanjuju svoju

tražnju i potrošnju. Pad cena dobara i usluga (roba) navodi potrošače da povećavaju svoju tražnju i potrošnju.

U kojoj meri će se takvi odnosi (obrnuta proporcija) i ostvariti zavisi od dohodne i cenovne elastičnosti tražnje.

2.3.1. Dohodna elastičnost Dohodna elastičnost tražnje predstavlja relativnu promenu tražene

količine robe (q) u odnosu na relativnu promenu dohotka. Dohodak je najvažnija determinanta tražnje potrošača. Viši ili niži nivo dohotka potrošača uvek će uticati na formiranje

tražnje tog potrošača na viši ili niži nivo. Formula za izračunavanje dohodne elastičnosti tražnje (E) je sledeća:

% povećanja tražene količine % smanjenja tražene količine

q q E = ——————————— ili ——————————————

% povećanja dohotka % smanjenja dohotka

∆Tq/Tq ∆Tq . D

E= ————— ili, recipročno, = ————— ∆D/D ∆D . Tq

∆Tq = promena tražene količine, ∆D = promena dohotka, Tq = prvobitna tražena količina, D = prvobitni dohodak.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


215

2.3.2. Cenovna elastičnost Cenovna elastičnost tražnje (ex) predstavlja relativnu promenu

količine tražnje robe „x” u odnosu na relativnu promenu cene te iste robe „x”.

Formula za izračunavanje cenovne elatičnosti tražnje (Ex) je sledeća: % povećanja tražnje Qx % smanjenja tražnje Qx

Ex = ———————————– ili ————————————— % smanjenja cene robe „x” % povećanja cene robe „x”

∆Qx/Qx Ex= ——————

∆Cx/Cx ∆D = promena količine tražnje robe „x”, ∆C = promena cene iste robe „x”. Rast tražnje za jednim dobrom izazvan je rastom cena i smanjenjem

tražnje za drugim dobrom. 2.3.3. Unakrsna elastičnost Promene cene jednog dobra i njihov uticaj na traženu količinu

drugog dobra meri se unakrsnom elastičnošču tražnje. Osnova unakrsne elastičnosti tražnje je supstitucija roba. Supstitucija je najveća na području roba lične potrošnje, ali postoji i

u oblasti reprodukcije i opreme. Ako poskupi ugalj koji se lako zamenjuje drugom vrstom goriva,

potrošnja se brzo preusmerava na jeftinije gorivo. Slična je situacija i u sferi ishrane, tekstila, transportnih usluga itd. Unakrsnim elasticitetom tražnje (Ue) meri se reagovanje tražnje robe

(a) na promene cena druge robe (b) ili drugih roba (n). Formula za izračunavanje unakrsnog elasticiteta tražnje je sledeća:

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


216

% povećanje tražnje robe „a” % smanjenje tražnje „a” Ue (a,b) = ———————————— ili ——————————— % povećanje cene robe „b” % smanjenje cene „b”

ili

∆Q(a)/Q(a) ∆Q (a) . C (b) Ue (a,b) = ————————— = ——————————

∆C(b)/C(b) ∆C (b) . Q (a) Predznak Ue u slučaju supstitucije je pozitivan. (Mirko Jamnik,

Pavle Vasić, Istraživanje tržišta, Univerzitet u Novom Sadu - Pravni fakultet, Novi Sad, 1973, 66, 72 - 73 i 97.)

Situacije u vezi sa elastičnošću tražnje mogu biti sledeće: (Miomir Jakšić, Makroekonomija, Čigoja, Beograd, 1999, str. 17, a prema A. Perry, Approaching Economics, Hutchinson, London, 1987, 182.)

Tabela 14. Situacije elastičnosti tražnje

Situacija Elastičnost Numerička vrednost

Tražena količina uopšte se ne menja sa cenom

Savršeno elastična Nula

Tražena količina varira procentualno manje od

cena

Neelastična Manja od 1

Tražena količina menja se procentualno koliko i cene

Jedinačno elastična Jedan

Tražena količina menja se procentualno više od cene

Elastična Veća od 1

Tražena količina je beskonačna

Savršeno elastična Beskonačna

3. PONUDA 3.1. Šta je ponuda? Ponuda (Supply) predstavlja količinu dobara (proizvoda i usluga)

koju su prodavci (proizvoñači, trgovci) sposobni i spremni da prodaju na tržištu u datom trenutku i po datoj razumnoj ceni.

Ponuda zavisi od cene. Ukoliko je cena viša, biće veća i ponuda.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


217

Ukoliko je cena niža, biće manja ponuda. Prema zakonu ponude, postoji upravna proporcija izmeñu cene i

ponuñene količine: niža cena - manja ponuda, viša cena - veća ponuda. Rast cena dovodi do povećanja ponude, bilo da postojeći

proizvoñači povećavaju svoje tržišne isporuke ili, pak, da se na istom tržištu pojavljuju novi proizvoñači sa istim robama, s obzirom na to da im više cene omogućavaju pokrivanje troškova proizvodnje.

Pad cena dovodi do pada ponude. Proizvoñači se povlače sa tržišta jer po datoj ceni nisu u mogućnosti

da pokriju troškove poslovanja u stvaranju proizvoda i usluga. Odnos izmeñu cene i ponude može se ilustrovati na primeru jednog

potrošnog artikla kao što je, na primer, čokolada: (David Begg, Stanley Fischer, Rudiger Dornbusch, op. cit., 47.) Tabela 15. Cena i ponuda

Cena (din./100 g)

Ponuda (000 t./god.)

00 0 10 0 20 40 30 80 40 120 50 160 60 200 70 240

Slično tražnji, ponuda nije pojedinačna količina nekog dobra nego

potpun pregled količine koju bi prodavac želeo da proda po svakoj mogućoj ceni.

Zato je potrebno uočavati razliku izmeñu ponude (Supply) i ponuñene količine (Quantity Supply).

Iz tabele je vidljivo koju količinu čokolade su prodavci spremni da prodaju po svakoj ceni.

Čokolada se ne može proizvoditi besplatno, bez naknade. Niko ne bi želeo da nudi čokoladu po ceni koja je ravna nuli. U našem primeru, cena od 20 dinara za 100 grama čokolade je

početni nivo cene po kojoj su prodavci spremni da je nude tržištu.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


218

Viša cena od te postaje sve lukrativnija za nuñenje većih količina čokolade.

3.2. Kriva ponude Odnos izmeñu cena i ponuñenih količina čokolade može se

ilustrovati i grafički, koristeći prednosti koje pruža kriva ponude (Supply Curve): (Isto, 47.

Grafik 9. Cena i ponuda količine

Kriva ponude pokazuje pozitivan odnos izmeñu cene i ponuñene

količine. Na vertikalnoj osi date su cene čokolade a na horizontalnoj osi ponuñene količine.

Na osnovu podataka i toka krive ponude, vidi se da je rast ponude pravo proporcionalan rastu cene, ponuda raste sa rastom cene, i obrnuto, ponuda pada sa padom cene.

Takve relacije izmeñu cene i ponuñene količine važe samo pod pretpostavkom neizmenjenih drugih okolnosti.

Šta su to „druge okolnosti” u slučaju krive ponude? One se mogu grupisati u tri osnovne grupe: 1) tehnološka unapreñenja; 2) troškovni inputi; i 3) državna regulacija.

3.2.1. Tehnološka unapreñenja Kriva ponude na grafikonu je povučena pri datoj tehnologiji.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


219

Unapreñenje tehnologije pomeriće krivu ponude udesno, jer će proizvoñači biti voljni da ponude veću količinu nego ranije po svakoj ceni.

Tehnološka unapreñenja u rafiniranju kakaoa omogućiće proizvodnju veće količine čokolade pri bilo kojem datom ukupnom trošku.

Do istog rezultata dovešće unapreñenja u tehnologijama pakovanja masovne proizvodnje.

Brži brodski transport i bolje rashlañivanje mogu voditi manjem otpadu zbog oštećenih zrna kakao.

Svaka od ovih tehnoloških unapreñenja osposobljavaju preduzeća da nude veće količine čokolade po svakoj ceni.

Tehnološka unapreñenja kod svih drugih dobara pomeraju granice proizvodnih mogućnosti napred, to jest pomeraju krivu ponude udesno.

3.2.2. Troškovi inputa Kriva pojedinačne ponude na grafikonu je povučena za dati nivo

cenovnih inputa. Smanjenje cenovnog inputa, kao što su, na primer, niže nadnice, niži troškovi goriva i sl., pomeriće krivu ponude udesno.

Veći cenovni inputi učiniće proizvodnju manje atraktivnom i pomeriće krivu ponude ulevo.

Na primer, pozni mrazevi uništavaju veliki deo prinosa kakaoa, pa zbog toga dolazi do povećanja cene kakaoa u zrnu. U tom slučaju će proizvoñači čokolade nuditi manje količine čokolade po višoj ceni nego ranije.

3.3.3. Državna regulacija Državna regulacija koja restriktivno utiče na tehnološke ili

ekonomske aspekte proizvodnje može dovesti do pomeranja krive ponude ulevo.

Tako, na primer, propisivanje strožih mera zaštite na radu može uticati na smanjenje proizvodnje i ponude po svakoj ceni.

Isto se može desiti ako država propiše stroge tehnološke standarde u vezi sa zaštitom čovekove okoline.

Strogi antipolucioni zahtevi mogu dovesti do povećanja troškova u proizvodnji automobila, a time i do pomeranja krive ponude ulevo. (Isto, 51 - 52.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


220

Isto tako, propisivanje najvišeg nivoa cene nekog proizvoda može dovesti do pomeranja krive ponude ulevo, jer pri datoj propisanoj ceni mogu se ponuditi samo manje količine odreñenih dobara.

3.3. Elastičnost i fleksibilnost ponude U kojoj meri će proizvoñači povećavati ili smanjivati ponudu, da li

će se i kojim tempom kriva ponude pomerati udesno ili ulevo, zavisi od elastičnosti i fleksibilnosti ponude.

3.3.1. Elastičnost ponude Elastičnost ponude predstavlja sposobnost i motivisanost

proizvoñača da povećaju ili da smanje količinu ponude. Ta elastičnost zavisi od brojnih faktora, koje nije moguće izraziti

jedinstvenim sveobuhvatnim koeficijentom (struktura i nivo troškova proizvodnje, prilagoñavanje potrebama tržišta, nivoa zaposlenosti, finansijsko stanje i sl.).

3.3.2. Fleksibilnost ponude Fleksibilnost ponude predstavlja sposobnost i motivisanost

proizvoñača da se prilagoñavaju ceni ponude, pa se zato i naziva cenovna elastičnost ponude.

Pod cenovnom elastičnošću ponude podrazumeva se relativna promena ponuñene količine u odnosu na relativnu promenu cene:

procentualna promena ponuñene količine Elastičnost ponude = ——————————————————— ili procentualna promena cene

∆Q/Q

E = ————, gde je ∆C/C

∆Q = promena ponuñene količine, Q = početna ponuda, ∆C = promena cene, C = početna cena.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


221

Situacije u vezi sa cenovnom elastičnošću ponude su sledeće: (Miomir Jaksić, op. cit., 12, a prema A. Perry, Approaching Economics, Hutchinson, London, 1987, 170.)

Tabela 16. Situacije cenovne elastičnosti ponude

Situacija Opis Numerička vrednost

Savršeno elastična Kupci će možda po sadašnjoj ceni kupiti beskonačnu količinu; ništa po nižoj ceni

Beskonačna

Elastična Promena cena izazvaće proporcionalno veću promenu ponuñene

količine

Veća od jedan

Jedinačna elastičnost

Procentualna promena cene izaziva istu

procentualnu promenu ponuñene količine

Jedan

Savršeno neelastična

Ponuñena količina se ne menja bez obzira na promenu cene

Nula

4. TRŽIŠNI EKVILIBRIJUM Tržišni ekvilibrijum, ili ravnoteža (Market Equilibrium), predstavlja

onu cenu i količinu po kojoj su proizvoñači spremni da ponude, a kupci da kupe odreñeni proizvod.

Povezivanjem ponude i tražnje može se doći do združene tabele ponude i tražnje, kao i do preseka krivih ponude i tražnje u grafikonu: ( David Begg, Stanley Fischer, Rudiger Dornbusch, op. cit. , 47.) Tabela 17. Cena, tražnja i ponuda

Cena (din./kg)

Tražnja (000 t./g.)

Ponuda (000 t./g.)

Pritisak na cene

00 200 0 naviše 10 160 0 naviše 20 120 40 naviše 30 80 80 nulti

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


222

40 40 120 naniže 50 0 160 naniže 60 0 200 naniže 70 0 240 naniže

Svaka cena iznad ravnotežne izaziva višak ponude i aktiviraju se

faktori koji obaraju cenu. Svaka cena ispod ravnotežne izaziva višak tražnje, i aktiviraju se

faktori koji utiču na povećanje cene. Tržišni ekvilibrijum može se i grafički predstaviti: (Isto, 47.)

Grafik 10. Tržišni ekvilibrijum

Tržišni ekvilibrijum se ostvaruje u preseku krive tražnje i krive ponude, u tački E, to jest pri ceni od 30 din./100 g čokolade i pri količini od 80 tona čokolade godišnje.

Po ceni ispod ekvilibrijumske cene pojavljuje se ekscesivna tražnja: AB pokazuje ekscesivnu tražnju pri ceni od 20 din./100 g čokolade.

Po ceni iznad ekvilibrijumske cene pojavljuje se ekscesivna ponuda: FG pokazuje ekscesivnu ponudu pri ceni od 40 din./100g čokolade.

5. PROMENA KRIVE TRAŽNJE Promena bilo kojeg od faktora koji direktno utiču na nivo i kretanje

tražnje (srodna dobra, dohodak potošača i ukus), dovešće do promena krive tražnje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


223

Konkretne situacije u tom pogledu su bezbrojne. Sledeća tabela ilustruje efekte porasta cene supstituta za čokoladu,

recimo sladoleda, što navodi potrošače da traže više čokolade a manje sladoleda:

Tabela 18. Efekat porasta cene supstituta

Cena čokolade (din./100 g)

Tražnja za čokoladom pri niskoj ceni sladoleda (000 t./god.)

Tražna za čokoladom pri visokoj ceni

sladoleda (000 t./god.)

00 200 280 10 160 240 20 120 200 30 80 160 40 40 120 50 0 80 60 0 40 70 0 0

Podaci ilustruju da pri svakoj ceni čokolade postoji veća količina

tražene čokolade kada je cena sladoleda visoka, s obzirom na to da ljudi supstituišu čokoladu sladoledom.

Grafički prikaz efekta povećanja cene sladoleda na tražnju za čokoladom: (Isto, 50.)

Grafik 11. Efekat povećanja cene na tražnju

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


224

Pri niskim cenama sladoleda, kriva tražnje čokolade je DD i tržišni ekvilibrijum se ostvaruje u tački E. Više cene sladoleda povećavaju tražnju za čokoladom, pomerajući krivu tražnje na D’D’.

Na distanci od E do H nastaje ekscesivna tražnja, koja graduelno pomera cenu čokolade sve dok se ne dostigne novi ekvilibrijum na tački E’.

Prema tome, ekvilibrijumska cena i ekvilibrijumska količina čokolade rastu kada se kriva tražnje pomera udesno.

6. PROMENA KRIVE PONUDE Svaka promena faktora na strani ponude, kao što su promene u sferi

tehnoloških unapreñenja, troškovnih inputa i državne regulative, neminovno dovode do pomeranja krive ponude udesno ili ulevo, zavisno od toga da li te promene podstiču ili destimulišu ponudu. U slučaju, na primer, pooštravanja regulativnih mera zaštite na radu u uslovima visokomehanizovane proizvodnje čokolade, doći će do pomeranja krive ponude ulevo, sa SS na S’S’ , što pokazuje i sledeći grafik: (Isto, 53.)

Grafik 12. Pomeranje krive ponude

Iz istog razloga dolazi do pomeranja tržišnog ekvilibrijuma od tačke E na tačku E’.

Kada se kriva ponude pomera ulevo, ekvilibrijumska cena se povećava a ekvilibrijumska količina opada.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


225

U nekoj drugoj situaciji, ako se umesto restriktivnih propišu relaksiranije mere žaštite na radu, doći će do promene u suprotnom pravcu.

Kriva ponude pomeriće se udesno, sa S’S’ na SS, a ekvilibrijum tržišta se nalazi u tački E.

Uopšte, povećanje ponude vodi većem ekvilibrijumu količine i nižem ekvilibrijumu cene.

7. EFEKAT PLAFONIRANJA CENA Kada nedovoljna ponuda neke robe izaziva oskudicu i preti velikom

povećanju cena, čime se ugrožava životni standard stanovništva sa niskim dohocima, država može propisati meru plafoniranja cene te robe.

Efekti takve mere na ponudu i tražnju vidljivi su na sledećem grafiku: (Isto, 56.)

Grafik 13. Efekat plafoniranja cena na ponudu i tražnju

Pošto je ponuda nedovoljna, kriva ponude SS je prilično pomerena ulevo. Slobodni tržišni ekvilibrijum se ostvaruje u tački E.

Slobodna tržišna ekvilibrijum cena Po je vrlo visoka, a prodata količina je Qo.

Umesto dozvoljavanja slobodnog tržišnog ekvilibrijuma u tački E, država propisuje plafoniranu cenu P1.

Prodata količina po toj ceni je Q1, ali je zato ekscesna tražnja izražena distancom AB.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


226

Isto tako, cena P1 je smanjila količinu sa Qo na Q1. Plafonirana cena na nivou P2 je irelevantna, pošto je slobodni tržišni

ekvilibrijum već dostignut u tački E. 8. EFEKAT MINIMALNE NADNICE Pri višoj ceni rada (radne satnice), kupci rada (preduzeća) traže

manje rada, ali vlasnici radne snage (domaćinstva) žele da prodaju više radne snage.

Odnos izmeñu vrednosti radne satnice i časova rada ilustruje sledeći grafik: (Isto, 58.)

Grafik 14. Odnos vrednosti radne satnice i časova rada

Slobodni tržišni ekvilibrijum se postiže u tački E, gde je radna satnica Wo.

Minimalna satnica ispod Wo biće irelevantna, pošto slobodni tržišni ekvilibrijum još može biti ostvaren.

Pretpostavimo da država, u nastojanju da zaštiti radnike, propiše minimalnu cenu rada (satnicu) na nivou W2.

Preduzeća će tražiti količinu Q1, i pri tome će se pojaviti ekscesivna ponuda na distanci AB, a ukupan broj potrebnih radnih časova smanjiće se sa Qo na Q1.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


227

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta su tržišne snage? 2. Šta je tražnja? 3. Šta je kriva tražnje? 4. Šta su cene srodnih dobara? 5. Šta je normalno dobro? 6. Šta je inferiorno dobro? 7. Šta je Gifenov paradoks? 8. Šta su Engelovi zakoni? 9. Šta je tzv. Veblenov efekat? 10. Kako se izračunava dohodna elastičnost tražnje? 11. Kako se izračunava cenovna elastičnost tražnje? 12. Kako se izračunava unakrsna elstičnost tražnje? 13. Šta je ponuda? 14. Šta je kriva ponude? 15. Šta je elastičnost ponude? 16. Šta je fleksibilnost ponude? 17. Šta je tržišni ekvilibrijum? 18. Koji su faktori promene krive tražnje? 19. Koji su faktori promene krive ponude? 20. Kakav je efekat plafoniranja cena? 21. Kakav je efekat utvrñivanja minimalne nadnice?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


228

________ VIII ________

TRŽIŠNE STRUKTURE

„Šta je nemoguće – sve je moguće; gde postoji volja postoji i način“

Parmahamsa Swamai Machesvarananda

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


229

TRŽIŠNE STRUKTURE 1. TRŽIŠTA PREMA OBLIKU KONKURENCIJE Najpoznatija je Stakelbergova klasifikacija tržišta zavisno od broja

učesnika na tržištu, to jest zavisno od oblika tržišne konkurencije, odnosno ponašanja privrednih subjekata na strani ponude i tražnje: (Mirko Jamnik, Pavle Vasić, Istraživanje tržišta, Univerzitet u Novom Sadu - Pravni fakultet, Novi Sad, 1973, 16.)

Tabela 19. Broj učesnika na tržištu

Ponuda Tražnja Jedan

kupac Monopson

Mali broj kupaca Oligopson

Mnogo kupaca Polipson

Jedan prodavac Monopol

Dvostrani Monopol

Mali broj prodavac Oligopol

Dvostrani oligopol

Mnogo prodavaca Polipol

Potpuna konkurencija

Ako se na strani ponude nalaze samo dva prodavca, takvo tržišno

stanje naziva se duopol. Ako se, pak, na strani tražnje nalaze samo dva kupca, takvo tržišno

stanje naziva se duopson. 1.1. Slobodno tržište Slobodno tržište je oblik potpune konkurencije. Na strani ponude se

nalazi veliki broj malih prodavaca istih ili sličnih proizvoda i usluga. Isto tako, na strani tražnje postoji veliki broj malih kupaca tih

proizvoda i usluga. Zbog svoje ograničene ekonomske snage, nijedan prodavac nije u mogućnosti da bitnije utiče na promenu odnosa snaga na strani ponude.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


230

Takoñe, zbog svoje ograničene ekonomske snage, nijedan kupac nije u mogućnosti da bitnije utiče na menjanje odnosa snaga na strani tražnje. Uslovi ulaska i izlaska na takvo tržište su laki. Konkurencija je „atomizirana”.

Konkurencija izmeñu kupaca dovodi do formiranja prosečne tržišne cene konkretnog proizvoda i usluge („zakon jedne cene”) po kojoj se vrši njihova tržišna razmena, i koju su kupci spremni da plate, prema kojoj se, u proseku, orjentišu u svom tržišnom ponašanju.

Takva tržišta, gde prodavci i kupci imaju punu slobodu u definisanju svog privrednog ponašanja, ali ne i ekonomsku snagu da menjaju odnose snaga na strani ponude i tražnje, jesu slobodna ili konkurentska tržista. Nazivaju se i transparentnim tržištima, s obzirom na nivo obaveštenosti prodavaca i kupaca o stanju i odnosima na tržištu

Svoje privredno ponašanje u uslovima potpune konkurencije preduzeće zasniva na tzv. marginalnom pravilu. Sa povećanjem proizvodnje povećavaju se i ukupan prihod i ukupni troškovi.

Ukoliko rast ukupnog prihoda nadmaši rast troškova, kad je marginalni prihod veći od marginalnog troška, tada svako povećanje jedinice proizvoda povećava profit. Naime, u cilju maksimiziranja profita, preduzeće treba da povećava proizvodnju sve dok marginalni prihod nadmašuje marginalni trošak, a da se zaustavi kada je marginalni prihod jednak marginalnom trošku.

Slobodno tržište je karakteristika ekonomskog liberalizma. „Nevidljiva ruka” ureñuje meñusobne odnose privrednih subjekata

i na strani ponude i na strani tražnje. U takvom ekonomskom poretku nema mesta za uticaj i uplitanje države u privredni život.

Svojom ekonomskom logikom, tržište samo obezbeñuje ravnotežu privrednog života i odnosa u privrednoj strukturi. Potpuno slobodno tržište, u njegovom punom značenju, pripada najidealnijem tržišnom svetu. U savrmenoj privrednoj praksi ono praktično nigde i ne postoji.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


231

1.2. Monopol i monopson Tržišno stanje u kojem se na strani ponude nalazi samo jedan

prodavac, koji je u mogućnosti da odlučujuće utiče na formiranje cena, a na strani tražnje nalazi se mnoštvo kupaca, bez mogućnosti izbora drugog dobavljača i uticaja na cenu, naziva se monopol. Monopoli su potpuno zaštićeni od ulaska u tržišnu igru novih rivala. Na monopolskom tržištu se formiraju monopolističke cene, koje, pored ostalog, opredeljuju visinu profita monopoliste.

Za monopolistu ne važi marginalno pravilo. Monopolistička pozicija na tržištu mu omogućava da maksimira profit, proizvodeći onu količinu proizvoda i usluga za koju su marginalni troškovi jednaki marginalnom prihodu.

Isto tako, postoje tržišna stanja u kojim se na strani tražnje nalazi samo jedan kupac a na strani ponude više prodavaca (na primer, šećerana u otkupu šećerne repe). Odsustvo konkurencije na strani tražnje naziva se monopson.

Pojava monopola i monopsona derogira prirodu tržišne prirode, tržišnu slobodu i slobodnu konkurenciju, koji predstavljaju dinamizam privrednog i tehnološkog napretka.

U savremenom kapitalističkom svetu postoji veoma razuñeno antimonopolsko zakonodavstvo, kojim se sprečava stvaranje monopola i monopolsko ponašanje.

Antimonopolskim zakonodavstvom se zabranjuje integrisanje kompanija sa ciljem uspostavljanja monopolskih pozicija na tržištu, pre svega na strani ponude, ali i na strani tražnje. Monopoli, slično slobodnom tržištu, nisu tipični za savremene tržišne privrede

1.3. Oligopol i oligopson Tržišno stanje u kojem na strani ponude postoji mali broj prodavaca

koji, meñusobnom aktivnošću, mogu da kontrolišu ponudu i da utiču na formiranje cena, a pri tome se na strani tražnje nalazi neograničeni broj kupaca koji nisu u mogućnosti da bitnije utiču na tražnju, naziva se oligopol. Uslovi ulaska i izlaska prodavaca iz oligopola su unapred definisani, uz postojanje odgovarajućih barijera u tom pogledu.

Tržišno stanje u kojem se na strani tražnje nalazi ograničeni broj kupaca, a na strani ponude neograničeni broj prodavaca, naziva se oligopson.

Oligopoli i oligopsoni su izraz ograničene tržišne konkurencije.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


232

Oligopoli su preovlañujući tržišni oblik u savremenom privrednom svetu. Na nacionalnom i globalnom planu je stvoreno nekoliko krupnih predu-zeća koja kontrolišu glavne tržišne tokove mnogih proizvoda i usluga, koja se meñu sobom sporazumevaju a ne sukobljavaju.

Tipizacija i individualizacija proizvoda je čest metod ograničavanja slobodne konkurencije na tržištu (na primer, pozicija „Mercedesa” na tržištu automobila).

Isto tako, i segmentacija tržišta, odnosno individualizacija potrošača je oblik ograničavanja konkurencije. Odreñenu robu proizvodne kompanije ne nude svim kupcima, nego unapred odreñenoj grupi potrošača i unapred odreñenom tržišnom prostoru, na osnovu analize sklonosti ka potrošnji, odnosno analize elastičnosti tražnje (tzv. Engelovi zakoni).

1.4. Polipol i polipson Polipol i polipson su sinonimi za potpunu konkurenciju na tržištu. Polipol predstavlja neograničen broj učesnika na strani ponude roba

i usluga. Polipson predstavlja neograničen broj učesnika na strani tražnje

roba i usluga. 2. TRŽIŠTA PREMA VRSTI PROMETNIH DOBARA Sa stanovišta vrste roba koje se na tržištu razmenjuju, razlikuju se

tržište roba, tržište usluga, tržište kapitala i tržište radne snage. 2.1. Tržište roba Na robnim tržištima se promeću proizvedena materijalna dobra,

odnosno sredstva za život i sredstva za proizvodnju (reprodukcioni materijali i sredstva za rad), to jest vrše kupoprodajne transakcije, uspostavljaju svakodnevne direktne veze izmeñu prodavaca (ponuñača) i kupaca (potrošača) roba.

Zavisno od obima tržišnih transakcija, robna tržišta mogu da budu tržišta na veliko i tržišta na malo.

Radi efikasnijeg ostvarivanja svojih interesa i funkcija na robnim tržištima, prodavci i kupci su najčešče primorani da organizuju posebnu i specifičnu prateću tržišnu infrastrukturu: skladišta, pakovanje, čuvanje i održavanje, unutrašnji transport, manipulisanje i slično.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


233

Osim direktnih odnosa izmeñu proizvoñača i potrošača, na robnim tržištima je, po pravilu, prisutan i treći privredni subjekat, a to je trgovac, koji se, rastućom podelom rada, osamostalio i u odnosu na proizvoñača i u odnosu na potrošača.

Vršeći svoju posredničku funkciju, trgovac se prema proizvoñaču predstavlja kao kupac (potrošač) a prema potrošaču kao prodavac (ponuñač, proizvoñač), obavljajući pri tom brojne ekonomsko-tehničke aktivnosti (manipulacija robom, prevoz, čišćenje, preambalažiranje robe i slično).

Na robnim tržištima, uz aktivnost trgovca, nastale su i mnogobrojne specijalizovane vrste privrednih subjekata: prevoznici, špediteri, skladištari, osiguravajuća društva i dr.

Na robnim tržištima prisutno je, očigledno, mnoštvo različitih osamostaljenih privrednih subjekata koji, bez ikakvog i ičijeg dirigovanja sa strane, sinhronizovano funkcionišu, obezbeñujući hod robe od centara proizvodnje do centara potrošnje.

Na robnim tržištima „zakonito srećemo najmanje tri grupe subjekata:

a) Kupce, koji mogu da budu pojedinci (domaćinstva), različita

preduzeća i državne ustanove čiji se ekonomski interes svodi na minimizaciju troškova nabavke odgovarajućih dobara (ili usluga). Kupci su najčešće i potrošači, bez obzira na to da li kupljena dobra koriste za obavljanje proizvodnje (reprodukciona i investiciona potrošnja);

b) Izvorne prodavce robe, njene proizvoñače, koji mogu da budu sama preduzeća ili radnje (ili pojedinci u oblasti zanatstva i poljoprivrede);

c) Trgovačka preduzeća i radnje koje su sa stanovišta proizvoñača – kupci, a sa stanovišta potrošača – prodavci roba. Ovde ubrajamo i skup onih delatnosti koje su po svojoj suštinskoj prirodi nastavak proizvodnje (prevoz i slično). Uprkos različitim zdravorazumskim kritikama koje se upućuju trgovini kao neproduktivnom posredniku u društvenoj reprodukciji, analiza položaja i interesa potrošača i proizvoñača pokazuje da trgovinska preduzeća znatno doprinose podizanju ekonomije poslovanja, odnosno ostvarivanju ekonomskih ciljeva u okvirima obe grupe, te se stoga i trgovina pojavljuje kao posredno proizvodna delatnost, budući da omogućava stabilnost i povećava brzinu društvene reprodukcije”. (Svetislav Tabaroši, Pravo privrednog sistema, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 1996, op. cit., 240.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


234

2.1.1. Robne berze Robne berze su specifična forma svetskog tržišta roba i kapitala, na

kojem se obavljaju kupoprodajne transakcije bez prisustva vlasnika robe, kao i bez fizičkog prisustva robe koja je predmet kupovine, odnosno prodaje.

Na robnim berzama se promeću tzv. berzanske robe (artikli), koje su standardizovane i tipizirane tako da se unapred zna kakvog kvaliteta se neka roba kupuje ili prodaje (kafa, soja, kukuruz, nafta, metali i dr.).

Osim svetskih berza efekata, postoje i velike svetske robne berze (u Njujorku, Čikagu, Roterdamu i dr.), na kojima se dnevno balansira svetska ponuda i tražnja najvažnijih berzanskih roba (pšenica, kafa, soja, nafta, bakar, aluminijum, olovo, cink i dr.) i formira nivo njihove kotacijske cene, kao glavnog indikatora prilikom zaključivanja meñunarodnih poslova izmeñu aktera na svetskoj tržišnoj sceni.

Jedna od najvećih robnih berzi je Čikaška berza. Kotacije te berze su najčešće relevantne za tekući svetski promet berzanskih roba. Tako, na primer, soja iz brazilske države Mato Grosso se kupuje po tekućim kotacijskim cenama koje se formiraju na Čikaškoj robnoj berzi.

Nivo berzanski utvrñene svetske cene nafte uglavnom se direktno reflektuje i na nivo maloprodajne cene benzina na svakoj benzinskoj pumpi širom sveta. Slične implikacije na nacionalnu ekonomiju date zemlje imaju i promene cena drugih berzanskih artikala.

2.1.2. Slobodne zone Slobodne zone, koje se još nazivaju poslovne, industrijske i carinske,

predstavljaju specifičan spoj nacionalnog i svetskog tržišta, institucionalno su smeštene unutar nacionalnog prostora jedne države, ali se kupoprodajne transakcije u njima obavljaju na liberalan način, bez plaćanja carinskih i drugih sličnih fiskalnih spoljnotrgovinskih opterećenja.

Roba koja iz slobodne zone ulazi u nacionalni državni prostor, u kojem se nalazi, podleže carinskom opterećenju.

Slobodne zone se otvaraju radi stimulisanja slobodne meñunarodne trgovine i podsticanja privrednog razvoja nacionalne države.

Svaka savremena država pribegava stvaranju slobodnih zona, uz nastojanje da se u njima ne samo obavljaju kupoprodajne transakcije, nego i organizuju konkretne proizvodnje i pružaju specifične usluge (skladištenje roba i slično).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


235

2.2.Tržište usluga Osim materijalnih dobara, na tržištu se promeću i specifični

produkti koji nemaju svoj materijalno opipljiv izraz, to jest razne vrste usluga, kao što su PTT usluge, transportne usluge, komunalne usluge, zdravstvene usluge, usluge osiguranja, markentiške usluge, medijske usluge, radio, televizija, kultura, pozorište, muzika, filharmonija i slično. Tržišta na kojima se promeću usluge, to jest na kojima se one prodaju i kupuju, nazivaju se tržištima usluga.

Tržište usluga je u širem kontekstu deo robnog tržišta, jer sve vrste usluga koje se promeću na tržištu imaju robni karakter, bez obzira na predmetnu razliku izmeñu proizvoda i usluge.

Naime, usluga koja se nudi tržištu je roba isto kao što je to i proizvod koji se nudi tržištu, bez obzira na to što usluga, za razliku od proizvoda, nije materijalno opipljiva.

Postoje, meñutim, i proizvodi koji su, u odreñenom smislu, nematerijanog karaktera, ali se ne smatraju uslugom, kao što su, na primer, razne vrste energije koje se promeću na energetskom tržištu, kao sastavnom delu ukupnog materijalnog robnog tržišta. Od proizvodnje, preko prenosa, distribucije i potrošnje, električna energija – koja je nepredmetne prirode, koja se troši u momentu proizvodnje, koja se u principu ne može lagerovati (sem u vidu čuvanja vode u akumulacijama hidroelektrana, ili štednje uglja u termo-elektranama), jeste roba kao i svaka druga roba, odnosno proizvod.

Na tržištu usluga se susreću stvaraoci (proizvoñači) i potrošači (konzumenti) usluga, odnosno prodavci i kupci usluga. Cena usluga se formira zavisno od odnosa snaga ponude i tražnje usluga. Na tržištima usluga postoji konkurencija isto kao i na svakom drugom robnom tržištu, a ponekad i oštrija. Visina cene usluge biće viša ili niža, zavisno od odnosa ponude i tražnje.

Tržišta usluga su brojna. Navešćemo samo neka, ilustracije radi. 2.2.1. Tržište transportnih usluga Na tržištu transportnih usluga se nude iste i različite prevozne usluge,

po različitim cenama, a korisnici tih usluga se opredeljuju u skladu sa svojim ekonomskim interesima, utičući time i na visinu cene prevoza.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


236

2.2.2. Tržište zdravstvenih usluga Na tržištu zdravstvenih usluga, uz raznovrsnu ponudu usluga,

korisnici se opredeljuju za jednu ili drugu bolničku ustanovu, jednog ili drugog lekara i slično.

2.2.3. Medijsko tržište Postojanje medijskog tržišta je realnost, u nacionalnom i globalnom

smislu. Na njemu deluju zakonitosti ponude i tražnje, postoji realna konkurencija, tržišni rivalitet izmeñu ponuñenih medijskih produkata, postoje realni konzumenti medijskih produkata, na njemu se prodaju i kupuju medijski produkti, uključujući i radio-difuzne, koji imaju svoju vrednost i svoju cenu.

Tranzicija u medijima se ne može uspešno ostvarivati izvan medijskog tržišta, mimo tržišnih zakonitosti, mimo robnog karaktera njihovog produkta, mimo tržišne logike i etike.

Zato je prihvatanje i tržišnog načina vrednovanja medijskih proizvoda jedna od polaznih tačaka transformacije medijskih organizacija i integrisanja u tržišni sistem odnosa.

„Javno” i „tržišno”, ma koliko izgledali meñusobno suprotstavljeni, istovremeno su meñusobno povezani, uslovljeni i podudarni. Ukoliko ostvarivanje javne funkcije istovremeno ne prati i tržišna verifikacija medijskog produkta, takva situacija indicira, u krajnjoj liniji, odreñeno prisustvo političkog monopola i tutorstva u medijskoj sferi.

2.2.4. Zajedničke karakteristike usluga Sve vrste usluga, bez obzira na svoju upotrebnu vrednost, odnosno

namenu, imaju odreñene zajedničke karakteristike: a) U savremenom robnom svetu usluge sve više dobijaju na

ekonomskom značaju. Što je neka zemlja ekonomski i tehnološki razvijenija, to su i tržišta usluga sve razvijenija i razuñenija i sve više zahvataju prostor klasičnih robnih tržišta. U stvaranju društvenog proizvoda sve se više povećava uloga usluga, to jest tercijalnog sektora, u odnosu na primarni i sekundarni sektor privreñivanja (na primer, proizvodnja sirovina, prerada sirovina i sl.).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


237

b) Stvaranje i korišćenje usluge najčešće se vrši istovremeno, slično kao u slučaju proizvodnje i potrošnje električne energije.

c) Kao što je već rečeno, usluge su po svom karakteru nematerijalne prirode, heterogene, podložne fluktuaciji i ne mogu se akumulirati, skladištiti.

e) Zbog svoje specifične upotrebne vrednosti, značaja u zadovoljavanju životnih potreba, a u nekim situacijama i retkosti, na sektoru usluga prisutan je, u većoj ili manjoj meri, uticaj javnog, državnog faktora, posebno kroz specifičan mehanizam obrazovanja cena usluga, direktno ili indirektno utičući na njihov nivo.

2.3. Finansijska tržišta 2.3.1. Šta je finansijsko tržište? Paralelno sa funkcionisanjem tržišta roba, na kojem se promeću

konkretne stvari, realne vrednosti, odnosno faktori (sredstva) za proizvodnju, u savremenim tržišnim sistemima funkcionišu i posebna tržišta na kojima se promeću specifična prava na finansijske efekte upotrebe faktora proizvodnje (stvari, realne vrednosti, materijalna sredstva reprodukcije), odnosno prenose se takva prava sa jednog na drugi privredni subjekt, promeću odgovarajuće vrednosne potvrde, vrednosni papiri o posedovanju stvari, koje su u reprodukciji upotrebljene kao stvarni kapital.

Takva tržišta se nazivaju finansijska tržišta. Racionalno i efikasno korišćenje raspoloživih resursa (ljudskih i

materijalnih) uslovljeno je razvijenošću finansijskih tržišta. Finansijsko tržište je ureñen, organizovan i institucionalizovan način

razmene finansijskih novčanih sredstava, gde se, zavisno od ponude i tražnje, formira cena ovih sredstava.

Uloga finansijskog tržišta je da kroz interakciju ponude i tražnje opredeli cenu finansijske imovine, kao i prinos koji ona dobacuje.

Savremena finansijska tržišta su izložena procesu globalizacije i institucionalizacije.

Globalizacija je proces povezivanja finansijskih tržišta širom sveta u internacionalno finansijsko tržište.

Primer: Zajmoprimci koji mogu da uzajme novac po nižoj kamatnoj stopi u Evropi nego u SAD, orijentisaće se na evropska dugovna finansijska tržišta.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


238

Institucionalizacija finansijskih tržišta ogleda se u sve većem prisustvu moćnih institucionalnih investitora, a potiskivanju individualnih investitora.

U institucionalne investitore spadaju: investicioni fondovi, osiguravajuća društva, penzioni fondovi.

Globalna finansijska tržišta se dele na unutrašnja i spoljna. Unutrašnje tržište je poznato kao nacionalno tržište, a spoljno kao

meñunarodno. Na meñunarodnom finansijskom se tržištu emituju hartije od vrednosti, koje se nude investitorima u velikom broju zemalja. Njihova emisija je van jurisdikcije samo jedne zemlje (evrotržište). (F.J. Fabozzi, F. Modigliani, Capital Markets, Institutions and Instruments, Prentice-Hall, New Jersey, 2003. 12.)

Prema vrsti tržišnog materijala koji je predmet razmene, finansijsko tržište se deli na: tržište novca, devizno tržište i tržište kapitala. Svi ovi segmenti finansijskog tržišta su meñusobno povezani, imaju neke sličnosti i razlike. Postojanje ovih razlika daje poseban identitet pojedinim oblicima finansijskog tržišta.

2.3.2. Tržište novca Tržište novca obezbeñuje brz transfer instrumenata kratkoročnog

duga koji se koristi za finansiranje privrede, države i potrošača. Preko mehanizma ovog tržišta, svi privredni subjekti dolaze do

kratkoročnih novčanih sredstava za održavanje likvidnosti, ili za kratkoročno finan-siranje proizvodnih i prometnih poduhvata. Svi oni subjekti koji imaju višak slobodnog novca transformišu ga, preko mehanizma tržišta novca, u finansijske instrumente koji donose prinose, a mogu se brzo i lako pretvoriti u novac.

2.3.3. Devizno tržište Devize su sva potraživanja jedne zemlje od inostranstva, odnosno

potraživanja na novac koji se nalazi na depozitima u inostranstvu. Na deviznom tržištu se po odgovarajućim kursnim stopama razmenjuju valute i uspostavljaju njihovi realni kursevi.

Kursna stopa je vrednost jedne valute koja se može razmeniti za drugu valutu. Direktna kursna lista predstavlja domaću cenu strane valute, a indirektna kursna lista daje stranu cenu domaće valute. (F.J. Fabozzi, F. Modigliani, isto, 624 - 625.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


239

Devizno tržište funkcioniše kao neslužbena berza, na kojoj su glavni učesnici meñunarodne banke. One imaju status dilera ili brokera. Devizni dileri kotiraju strane valute na neprihodnoj osnovi, nudeći istovremeno i kupovnu i prodajnu cenu strane valute.

2.3.4. Tržište kapitala Tržište kapitala je institucionalno i normativno ureñen i ustaljen

mehanizam odvijanja razmene dugoročnih novčanih sredstava, kapitala i dugoročnih hartija od vrednosti. Na ovom tržištu se kreira i cirkuliše kapital koji opslužuje dugoročne potrebe emitenata.

Tržište kapitala obuhvata tri specijalizovana tržišna segmenta: kreditno investiciono tržište, hipotekarno tržište i tržište dugoročnih hartija od vrednosti. (Z. Rak, Finansijski posrednici i berza hartija od vrednosti, Beograd, 1993, 12.)

Kreditno investiciono i hipotekarno tržište čine bankarsko tržište. Na bankarskom tržištu se pojavljuje zajmovni kapital, koji se daje u

formi dugoročnih kredita. Dugoročni krediti mogu biti dugoročni investicioni krediti, i tada je

u pitanju kreditno-investiciono tržište. Kada se na bankarskom tržištu pojavljuje kapital u formi dugoročnih hipotekarnih kredita, onda je u pitanju hipotekarno tržište kapitala.

Berzansko tržište je najatraktivniji segment tržišta kapitala. Na ovom tržištu se odvija promet dugoročnih hartija od vrednosti (obveznica i akcija), kao i hartija od vrednosti koje su izvedene iz ovih osnovnih (finansijski derivati). Tržište hartija od vrednosti, kao segment tržišta kapitala, deli se na primarno, sekundarno i treće tržište.

Primarno tržište je tržište novih emisija hartija od vrednosti i njihovog prvog otkupa. Na ovom tržištu se sredstva iz sektora štednje pomeraju u sektor investiranja.

Prva emisija hartija od vrednosti može da se obavi na dva načina: javna emisija i privatni (direktni) plasman.

Javnom emisijom se dugoročne hartije od vrednosti prodaju investitorskoj javnosti, pod formalnom kontrolom države.

Privatni (direktni) plasman se obavlja sa ograničenim brojem investitora i sa znatno manje pravne regulative. Primer za privatni plasman može biti zajam male grupe osiguravajućih društava jednoj korporaciji.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


240

Javna emisija i privatni (direktni) plasman su dva tipa prve emisije hartija od vrednosti, koji se razlikuju po broju investitora koji su uključeni i propisima koji važe za emitovanje. (J. C. Van Horne, J.M. Wachowicz, Fundamentals of Financial Management, Prentice-Hall, New Jersey, 1995, 526 - 527.)

Promet (kupovina i prodaja) već emitovanih hartija od vrednosti odvija se na sekundarnom tržištu kapitala (berza).

Sekundarno tržište kapitala je povezano sa primarnim tržištem kapitala, jer obezbeñuje povećanu likvidnost već emitovanih nenaplaćenih hartija od vrednosti. Sekundarno tržište kapitala se sastoji od organizovanih berzi širom sveta.

Najznačajnije svetske berze efekata (akcija i dr.) su: 1) Njujorška berza (New York Stock Exchange - NYSE) ili tzv. Big Board na Wall Street-u; 2) Američka berza (American Stock Exchange - AMEX); 3) Čikaška berza (Chicago Board of Trade - CBOT); 4) Londonska kraljevska berza (London Royal Stock Exchange - LSE); 5) Tokijska berza (Tokyo Stock Exchange - TSE); 6) Frankfurtska berza (Frankfurter Wertpapierborse); 7) Pariska berza (Paris Bourse); 8) Milanska berza; 9) Ciriška berza (Zurich Stock Exchange); 10) Berza Sao Paolo (Blosa de Valores de São Paolo - BOVESPA); 11) Meksička berza (Mexico Bolsa); Argentinska berza (MERVAL); i dr. Osim organizovanog sekundarnog tržišta kapitala, postoji

vanberzansko nezvanično tržište (Over-the Counter Market), na kome se trguje hartijama od vrednosti koje nisu na listingu berze, kao i sa izvesnim brojem listiranih hartija od vrednosti.

Vanberzansko tržište je veoma razvijeno danas u svetu, jer na njemu važe manje restriktivni kriterijumi za trgovinu dugoročnim hartijama od vrednosti.

Ono je pokriveno vrlo širokom mrežom brokera i dilera i na njemu se tradicionalno trguje akcijama kompanija u razvoju.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


241

2.4. Tržište radne snage Radna snaga je predmet ponude i tražnje kao i svaka druga roba.

Jedni prodaju svoju radnu snagu, odgovarajućeg kvaliteta i kvantiteta, a neko drugi je kupuju. Tržište na kojem se pojavljuju kupci i prodavci radne snage, poslodavci i posloprimci, naziva se tržištem radne snage, odnosno tržištem rada.

Radna snaga je potencija mogućeg rada, kao svrsishodne čovekove delatnosti. Rad predstavlja trošenje radne snage u procesu proizvodnje materijalnih dobara i usluga. Zato je preciznije reći da se na tržištu prodaje i kupuje radna snaga, a ne sam rad kao takav.

Vlasnik radne snage je čovek, pojedinačni radnik, slobodna ličnost. Na tržištu radne snage, po zakonima ponude i tražnje, formira se cena radne snage (nadnica, plata, zarada), odnosno cena rada, čija visina zavisi od odnosa ponude i tražnje za tim faktorom proizvodnje.

Nadnice rastu kada je ponuda radne snage manja od tražnje, odnosno nadnice padaju kada je ponuda radne snage veća od tražnje.

Tržište radne snage je složeno, sastavljeno od različitih kvalifikacionih segmenata koji se tržištu nude.

Tražnja za visokokvalifikovanom radnom snagom je uvek viša od tražnje za manje kvalifikovanom radnom snagom. Otuda proizilaze i razlike u visini nadnica.

Po pravilu, sem kad su u pitanju visokokvalifikacioni segmenti, na savremenim tržištima radne snage ponuda je veća od tražnje, odnosno nezaposlenost je latentna pojava, to jest u povoljnijem su položaju kupci od prodavaca radne snage, s obzirom na to da je broj vlasnika sredstava za proizvodnju ograničen.

Izvan teorijske ravni, u savremenim sistemima privreñivanja, tržište radne snage, ipak, ima svoje društvene specifičnosti, kao rezultat razvoja demokratije, respektovanja ljudskih prava grañanina, priznavanja industrijskih prava radnika (participacija), politički sve prisutnije organizacije radnika (sindikati), organizacije poslodavaca (strukovne asocijacije, komore), afirmacije posredničke uloge države u odnosima izmeñu rada i kapitala, izmeñu posloprimaca i poslodavaca, konstituisanje „triumvirata”: država - sindikat - komora, regionalizovanje, internacionalizovanje i globalizovanje tržišta radne snage itd.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


242

Za razliku od ranijih faza kapitalizma, u uslovima savremene tržišne privrede, tržište radne snage je postalo humanije, društveno ureñenije i organizovanije. „Osnovni odnosi savremenog tržišta radne snage uspostavljaju se preko institucionalizovanih formi berzi rada. Na njima se, isto kao na berzama kapitala, odnos kupca i prodavca maksimalno depersonalizuje, uslovi za zaključivanje ugovora se standardizuju, tako da se iz pregovaranja radi sklapanja radnog odnosa gube svi elementi lične subordinacije.

Berze rada su organizovane institucije koje, u širem smislu, spadaju u državni aparat jer su javne službe, mada mogu da budu i privatnog karaktera, ali kojim se poverava vršenje specifičnih javnih ovlašćenja. One nastaju u meñuigri interesa poslodavaca, radnika i države. Zato se u njihovom radu uvažavaju interesi, kako kupaca radne snage tako i prodavaca. Berzama se neutralizuju svi elementi koji bi proisticali iz faktičke (ekonomske) neravnopravnosti kupaca i prodavaca, i koji bi mogli da rezultiraju u teškom ugrožavanju interesa slabije strane. Berzama se koncentrišu informacije o celokupnoj ponudi, odnosno tražnji radne snage na odreñenom prostoru. Uobičajeno je da se govori o nacionalnom tržištu rada, ali se, sa proširivanjem sloboda u kretanju faktora u meñunarodnoj razmeni sve češće govori i o nadnacionalnom tržištu (na primer, unutar Evropske unije).

Isto tako, posebnost ovog tržišta predstavlja i okolnost, da se, mada pojedinačni ugovor zaključuju dva konkretna subjekta – poslodavac i posloprimac, u definisanju opštih ciljeva i okvira za individualne ugovore, na tržištu pojavljuju i njihove asocijacije - sindikat poslodavaca (najćešće je to privredna komora) i sindikati radnika”. (Svetislav Tabaroši, op. cit., 244. i 246.)

Radi zaštite elementarnih ekonomskih i socijalnih prava radnika, kao i održavanja nivoa lične potrošnje, to jest novčane tražnje na tržištu roba takve potrošnje, savremena država, najčešće u saradnji sa organizovanim predstavnicima radnika i poslodavaca, propisuje minimalnu „cenu rada” („minimalna nadnica”). Ona se kvantitativno vezuje za najprostiji rad, a služi kao parametar za „nivelisanje” nivoa nadnica za složenije oblike rada, odnosno kategorije radnika.

Visina plata zaposlenih u državnom aparatu često se veže za minimal-nu cenu rada.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


243

Stavovi o nehumanom radnom odnosu, o najamnom položaju radnika, o postojanju nekontrolisane eksploatacije i tome slično, koji su se često sretali u marksističkoj literaturi, nemaju svoje argumentovano uporište u savremenim tržišnim privredama, za razliku od ranih faza kapitalizma, bez obzira na činjenicu što je i dalje na tržištu radne snage veća ponuda od tražnje i što su poslodavci ekonomski superiorniji od posloprimaca.

3. PROSTORNA TRŽIŠTA Zavisno od svog ekonomsko-geografskog prostora na kojem se

pojavljuju, tržišta je moguće diferencirati na lokalna, nacionalna, svetska, na robne berze i na slobodne zone.

3.1. Lokalno tržište Odreñeni ekonomsko-geografski prostori, relativno malih

dimenzija, na kojima se susreću kupci i prodavci i obavljaju kupoprodajne transakcije, nazivaju se lokalnim tržištima. Na njima se najčešče promeću robe lokalnog porekla, industrijski, zanatski i poljoprivredni proizvodi, i vrše različite usluge (zanatske i druge). Troškovi transporta nužni za „izlazak” prodavaca i kupaca na lokalno tržište su, po pravilu, niski, najčešče zanemarujući.

Lokalno tržište karakteriše tradicija, zadovoljavanje specificnih ukusa i potreba potrošača. „Zelena pijaca” je najeklatantniji primer lokalnog tržišta. Funkcionisanje lokalnog tržišta je regulisano propisima lokalne vlasti, uz poštovanje nacionalnog zakonodavstva u tom pogledu.

3.2. Nacionalno tržište Nacionalno tržište je prostor koji se obično poklapa sa državnim

granicama jedne države i regulisano je nacionalnim zakonodavstvom. Na njemu se promeću proizvodi i usluge domaće proizvodnje, kao i iz uvoza.

3.3. Svetsko tržište Svetsko tržište predstavlja ukupnost kupoprodajnih odnosa

domaćih i stranih privrednih subjekata, pri čemu se za kriterijum nacionalne pripadnosti nekog privrednog subjekta uzima njegovo poslovno sedište, a ne državljanstvo vlasnika robe, odnosno kapitala.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


244

Ne postoji jedinstveno svetsko tržište, već je ono višestruko razdeljeno.

Postoje razna i raznovrsna tržišta u svetu, odnosno razna svetska tržišta, zavisno od oblika i predmeta kupoprodajnog odnosa (robna tržišta, berze efekata dr.), kao i od prostora na kojim se organizuju.

Danas je „celo svetsko tržište rezultanta najrazličitijih odnosa produktivnosti koji se u svetu pojavljuju i na svetskom tržištu meñusobno suprotstavljaju. Svetsko tržište je danas ona platforma na kojoj se specifičnosti nacionalnih intervencionizama u masi svetske razmene gube… Svetsko tržište danas nije više jednostavno mesto susreta neke velike privrede sa nizom sitnih privreda, nego je to komplikovana kombinacija meñusobnih uticaja niza privreda različitih veličina”. (Vladimir Pertot, Ekonomika meñunarodne razmene u uslovima intervencionizma, Informator, Zagreb, 1967, 259. i 265.)

Sa opštim privrednim i tehnološkim napretkom, sa intenziviranjem meñunarodne trgovine, sa globalizacijom privrednog i političkog života, funkcionisanje svetskog tržišta sve više se reguliše „globalnim svetskim propisima” meñunarodnih organizacija, Meñunarodne trgovinske komore i njene arbitraže, ali i meñuvladinim organizacijama tipa GATT i WTO.

4. „CRNA” TRŽIŠTA Paralelno sa regularnim tržištima, o kojima je napred bilo reči,

postoje i neregularna tržišta, koja se kolokvijalno nazivaju „crnim” tržištima. Na „crnim” robnim tržištima se promeću, na ilegalan način

(„kontrabanda”) švercovane robe različitih vrsta, koje nisu nabavljene po normalnim uslovima, na koju nije plaćen porez na promet, na koju nisu plaćena carinska i druga slična fiskalna opterećenja. Takoñe, na takvim tržištima se posebno promeću opojne droge.

Na „crnim” finansijskim tržištima se promeće špekulativni, lutajući i lihvarski kapital, koji ide tamo gde može da se oplodi po nenormalno visokim kamatama, to jest u one zemlje koje oskudevaju u kapitalu, kojima je kapital preko potreban, nezavisno od cene koju treba platiti.

Špekulativni kapitali najpre napuštaju svoja odredišta kad osete približavanje ekonomske krize u nekoj zemlji.

Ne postoje precizni podaci o prometu na robnim i finansijskim „cr-nim” tržištima. Procenjuje se da se na njima godišnje promeću milijarde američkih dolara. Špekulativni finansijski kapital je u stanju da izazove ekonomske krize u mnogim zemljama.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


245

Borba protiv „crnih” tržišta, suzbijanje ilegalnih robnih i finansijskih transakcija, deo je globalne svetske strategije, posebno formulisane dokumentima Ujedinjenih nacija i brojnih meñunarodnih foruma.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


246

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta je Stakelbergova klasifikacija tržišta? 2. Šta je slobodno trtžište? 3. Šta je monopol, a šta monopson? 4. Šta je oligopol, a šta oligopson? 5. Šta je polipol, a šta polipson? 6. Koje su karakteristike tržišta roba? 7. Koje su karakteristike tržišta usluga? 8. Koje su karakteristike tržišta transportnih usluga? 9. Koje su karakteristike tržišta zdravstvenih usluga? 10. Šta je medijsko tržište? 11. Šta je finansijsko tržište? 12. Šta je tržište novca? 13. Šta je devizno tržište? 14. Koje su karakteristike tržišta radne snage? 15. Šta su prostorna tržišta? 16. Šta je lokalno tržište? 17. Šta je nacionalno tržište? 18. Šta je svetsko tržište? 19. Šta su robne berze? 20. Šta su slobodne zone? 21. Šta su “crna“ tržišta?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


247

_________ IX ________

TROŠKOVI

„ Dobar menadžer predvidi problem, a loš se njime bavi“

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


248

TROŠKOVI

1. ŠTA SU TROŠKOVI? Uslov stvaranja dobra i usluga (roba) i ostvarivanja dobiti je

angažovanje i ulaganje odgovarajućih faktora proizvodnje (sredstava za rad, predmeta rada i radne snage).

Ekonomski izraz ulaganja angažovanih faktora proizvodnje su troškovi. „U ekonomiji nema dobitka bez uloga, što znači nema stvaranja bez žrtvovanja. Troškovi su ekonomska snaga koja se žrtvuje rezultatima”. (Živko K. Kostić, Miroslav M. Milojević, Ekonomika preduzeća, Institut za ekonomiku i finansije, Beograd, 2001, 94.)

U procesu stvaranja dobara i usluga, faktori proizvodnje se troše i u svom naturalnom (fizičkom) obliku i u svom vrednosnom (novčanom) obliku.

1.1. Troškovi i utrošci Naturalni izraz trošenja faktora proizvodnje (sredstava za rad,

predmeta rada i radne snage) u procesu stvaranja novih dobara i usluga su utrošci (U).

Pod troškovima se podrazumeva vrednost faktora proizvodnje utrošenih radi stvaranja dobara i usluga (roba) i ostvarivanja dobiti.

Vrednosni izraz utrošenih faktora proizvodnje radi stvaranja dobara i usluga (roba) i ostvarivanja dobiti su troškovi (T).

Ekonomska veza izmeñu utrošaka i troškova su cene (C). Troškovi su, u stvari, cenovni izraz utrošaka faktora proizvodnje.

T = U x C. Pri istom nivou utrošaka faktora proizvodnje, troškovi faktora

proizvodnje mogu biti viši ili niži, zavisno od visine njihove cene. Utrošci i troškovi su u kvalitativnom pogledu identični samo u

slučaju kada se nivo cena, pomoću kojih se utrošci preračunavaju u troškove, ne menja iz jednog reprodukcionog ciklusa u drugi. U protivnom, svako povećanje cena dovodi do povećanja troškova u odnosu na utroške. I obrnuto. Svako smanjenje cena dovodi do smanjenja troškova u odnosu na utroške.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


249

Utrošci faktora proizvodnje su kategorija odreñena tehničko-tehnološkim karakteristikama procesa stvaranja novih dobara i usluga.

Troškovi faktora proizvodnje su tržišna i vrednosna kategorija. Na njihov nivo utiče odnos snaga na tržištu svakog pojedinačnog faktora proizvodnje.

1.2. Troškovi i rashodi Rashodi nisu sinonim za troškove. Troškovi su novčani utrošci faktora proizvodnje koji nastaju radi

ostvarivanja prihoda. Troškovi postaju rashodi momentom ostvarivanja prihoda, odnosno

realizacijom proizvedenih dobara i izvršenih usluga. Polazeći od suštinske razlike koja postoji izmeñu troškova i rashoda,

troškovi poslovanja preduzeća nastali u procesu proizvodnje odreñenih roba (dobara i usluga) koje još nisu realizovane ili čija proizvodnja još nije završena, moraju se iskazivati u aktivi bilansa stanja (zalihe gotovih proizvoda na skladištu ili zalihe nedovršene proizvodnje), i ne mogu se tretirati kao rashodi. (Slobodan Slović, Finansijski menadžment, Fineks, Beograd, 2000, 107 -122.)

1.3. Troškovi i cene Troškovi su polazna osnova za formiranje (kalkulisanje) cene koštanja

proizvedenih dobara i izvršenih usluga. Cena po kojoj preduzeće plasira svoja dobra i usluge na tržište je

ciljna tržišna cena. Ciljna tržišna cena se utvrñuje dodavanjem „troškova plus” na cenu

koštanja. U stvari, ciljna tržišna cena je projektovana cena koja pokriva troškove

poslovanja i obezbeñuje ostvarivanje odgovarajuće dobiti (profita). Stvarni nivo tržišne cene ponuñenih dobara i usluga odreñuju

odnosi ekonomskih snaga na tržištu (ciljna tržišna cena). Stvarna tržišna cena može da bude viša ili niža od ciljne (projektovane) tržišne cene, a mogu biti i izjednačene.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


250

2. TROŠKOVI PREDMETA RADA Proces proizvodnje novih dobara i usluga zahteva angažovanje i

trošenje raznih vrsta predmeta rada, kao što su sirovine, osnovni i pomoćni materijali, energija, rezervni delovi, usluge drugih preduzeća i drugo.

Zajednička ekonomska karakteristika svih predmeta rada je da se troše u jednom reprodukcionom ciklusu, da svoju utrošenu vrednost u celosti prenose na novoproizvedeno dobro ili uslugu, i da se ta vrednost bez ostatka uračunava u cenu koštanja jedinice proizvedenog dobra ili usluge.

Troškovi predmeta rada, odnosno materijalni troškovi (Mt), proizvod su utrošaka predmeta rada (Um) i cene tih utrošaka (Cm), odnosno, algebarski izraženo:

Mt = Um x Cm.

Vrednosno posmatrano, troškovi predmeta rada, odnosno

materijalni troškovi, deo su troškova poslovanja (Tp), odnosno razlika izmeñu troškova poslovanja, s jedne, i amortizacije (Am) i troškova rada (Tr), s druge strane, odnosno, algebarski izraženo:

Mt = Tp – (Am + Tr).

Troškovi predmeta rada su bitan elemenat ekonomske strukture

cene po kojoj se dobra i usluge prodaju, odnosno ukupnog prihoda koji se po tim cenama ostvaruje.

2.1. Vrste troškova predmeta rada Troškovi sirovina su vrednosni izraz u procesu proizvodnje

utrošene materijalne supstance preuzete iz prirode bez prerade. Troškovi osnovnog materijala su vrednosni izraz utrošaka

materijalne supstance, prerañene u preduzeću ili kupljene od drugog preduzeća.

Troškovi pomoćnog materijala su vrednosni izraz utrošaka materijala koji ne ulaze u supstancu proizvedenog dobra ili usluge, ali su neophodan uslov njihove proizvodnje (boje, lakovi, zakivci i dr.).

Troškovi energije su vrednosni izraz utrošene energije (električna energija, pogonska para) u procesu proizvodnje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


251

Troškove predmeta rada, po pravilu, čine i izdaci za tekuće održavanje sredstava rada (rezervni delovi, ulja za čišćenje i podmazivanje mašina, i dr.), izdaci za usluge koje su potrebne za obavljanje delatnosti privrednog subjekta, za tekuće potrebe zaštite na radu i zaštite životne sredine, za potrebe stručnog obrazovanja i naučno-istraživačkog rada koji se obavlja u okviru procesa rada, kao i za druge potrebe materijalne proizvodnje, odnosno obavljanja drugih delatnosti koje su neophodan uslov za rad i proizvodnju.

2.2. Tržišno vrednovanje predmeta rada Predmete rada, njihovo trošenje u procesu proizvodnje i uključivanje

u cenu koštanja proizvoda ili usluga, vrednosno se izražava po tekućim tržišnim cenama.

Ukalkulisavanje troškova predmeta rada u cenu koštanja po cenama nižim od tržišnih, koje su objektivno date, vodilo bi, pri ostalim neizmenjenim okolnostima, poslovnom gubitku.

2.3. Ekonomisanje predmetima rada Sem obračuna troškova predmeta rada po tržišnim cenama, sam

način njihovog trošenja u procesu proizvodnje direktno utiče na visinu troško-va predmeta rada.

Pri istoj ceni predmeta rada, njihovo učešće u strukturi cene koštanja biće više ili niže, zavisno od stepena ekonomisanja predmetima rada u procesu proizvodnje novih dobara i usluga.

Veći stepen ekonomisanja je pretpostavka boljeg poslovnog uspeha privrednog subjekta nakon realizacije proizvedene robe ili usluga.

Naime, privredni subjekti koji ne ekonomišu u trošenju energije, sirovina, sitnog inventara i drugih pomoćnih i sličnih materijala, biće suočeni sa ekonomskim problemima prilikom realizacije proizvedenih dobara i usluga (niži ukupan prihod, niža dobit, pojava gubitka, gubljene pozicije na tržištu i slično).

2.4. Normativi i standardi U praćenju nivoa trošenja predmeta rada u procesu proizvodnje

izuzetan ekonomski značaj imaju tehnički normativi i standardi, koji sa tehničko - tehnološkim razvojem dobijaju univerzalno značenje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


252

Svaki materijalni trošak po jedinici proizvoda ili usluge iznad opšteprihvaćenih normativa i standarda (evropskih, američkih, svetskih), unapred znači slabiju performansu tih proizvoda na tržištu, i obrnuto.

3. TROŠKOVI SREDSTAVA RADA Osim predmeta rada, sredstva za rad su neophodan materijalni

uslov svake proizvodnje. Za razliku od energije, sirovina, osnovnih, pomoćnih i drugih materijala, sredstva za rad se ne troše u jednom nego u više reprodukcionih ciklusa, zavisno od njihove namene i svojstava.

U procesu proizvodnje, sredstva za rad postepeno prenose deo svoje vrednosti na nove upotrebne vrednosti, na dobra i usluge.

Deo vrednosti koji se u procesu proizvodnje prenosi sa sredstava za rad na novi proizvod, predstavlja otpis ili amortizaciju (Am), odnosno troškove sredstava rada.

Amortizacija (Amotization) je proizvod utrošaka sredstava rada (Ua) i cene tih utrošaka (Ca), odnosno, algebarski izraženo:

Am = Ua x Ca.

Vrednosno posmatrano, amortizacija (Am) je deo troškova

poslovanja (Tp), odnosno razlika izmeñu troškova poslovanja, s jedne, i materijalnih troškova (Mt) i troškova rada (Tr), s druge strane, odnosno, algebarski izraženo:

Am = Tp – (Mt + Tr). 3.1. Obračun amortizacije Visina amortizacije (Am) zavisi od nabavne vrednosti osnovnog

sredstva (N), broja godina upotrebe sredstva rada (B) i visine amortizacione stope (S’).

Stopa amortizacije se izračunava po formuli:

100% S’ = ———. V

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


253

Ako je, na primer, procenjeni vek korišćenja mašine 5 godina, amortizaciona stopa iznosi 20% (100%/5 = 20%).

Amortizacija se izračunava po formuli:

Am = N x S’. Ako je, na primer, nabavna vrednost mašine 100.000 evra,

amortizacija iznosi 20.000 evra godišnje (100.000 x 20% = 20.000). 3.2. Amortizacione stope Amortizacione stope mogu da budu ravnomerne, progresivne i

degresivne. Ravnomerno amortizovanje znači da su utrošci i troškovi

odreñenog sredstva rada, iz jednog proizvodnog ciklusa u drugi, u toku datog amortizacionog perioda, uvek iste veličine, nezavisno od stvarnog intenziteta trošenja tog osnovnog sredstva.

Progresivno amortizovanje znači da se utrošci i troškovi odreñenog sredstva rada progresivno povećavaju iz jednog u drugi proizvodni ciklus, tako da dostižu svoj maksimum u poslednjem proizvodnom ciklusu amortizacionog veka tog osnovnog sredstva.

Degresivno amortizovanje podrazumeva da su utrošci i troškovi odreñenog osnovnog sredstva najviši u prvom, a najniži u poslednjem proizvodnom ciklusu amortizacionog veka tog sredstva.

3.3. Metode amortizovanja sredstava Postoji više metoda kalkulacije amortizacije. Najčešće se koristi

metod ravnomernog obračuna amortizacije i funkcionalni metod. 3.3.1. Ravnomerna amortizacija Kod metoda ravnomernog obračuna amortizacije polazi se od

principa da se odreñeno sredstvo rada u celosti amortizuje u toku njegovog životnog veka, u jednakim alikvotnim godišnjim iznosima, nezavisno od intenziteta njegovog trošenja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


254

3.3.2. Funkcionalna amortizacija Funkcionalni metod obračunavanja amortizacije polazi od faktičkog

otpisivanja (korišćenja, trošenja) sredstava rada u procesu proizvodnje. Visina amortizacije se utvrñuje zavisno od intenziteta korišćenja

(trošenja) datog sredstva rada. Vek upotrebe sredstva rada se izražava jedinicama proizvodnog kapaciteta (broj radnih sati, proizvedenih komada, preñenih kilometara i dr.), a ne brojem godina.

Tako, na primer, ako je nabavna vrednost mašine 100.000 evra, a njen radni vek 20.000 sati, amoritzacija iznosi 5 evra po satu (100.000/20.000 = 5). Ako je u toku godine mašina korišćenja 2.400 sati, onda godišnji iznos njene amorizacije iznosi 12.000 evra (2.400 x 5 = 12.000), odnosno 1.000 evra prosečno mesečno (12.000/12 = 1.000).

3.3.3. Ubrzana amortizacija Ubrzana amortizacija se javlja u onim poslovnim situacijama kada

preduzeće, svesno brzih promena koje sobom nosi tehničko-tehnološki progres, nastoji da nabavljeno osnovno sredstvo (mašinu i dr.) amorizuje u roku što je moguće kraćem od njegovog veka trajanja.

Primenjujući sistem ubrzane amortizacije sredstava rada, po stopama iznad zakonom propisanih minimalnih stopa amortizacije, preduzeća su u mogućnosti da obračunavaju troškove sredstava rada po cenama koje su znatno više od tekuće tržišne cene. Time se iznos amortizacije u strukturi cene koštanja jedinice proizvoda i usluge iskazuje nerealno i nesrazmerno visoko.

Konsekvence takvog ekonomskog ponašanja su sledeće. U ukupnom prihodu amortizacija se kao trošak sredstava rada iskazuje u većem iznosu od objektivno datog (računatog po tekućim tržišnim cenama). Za tu razliku izmeñu obračunate i objektivno utvrñene amortizacije, faktički se smanjuje tekući poslovni rezultat preduzeća (dobit ili dohodak).

3.3.4. „Moralno” rabaćenje sredstava Tzv. „moralno” rabaćenje sredstava rada se pojavljuje uvek kada ih

sam tehničko-tehnološki progres učini zastarelim za dalju upotrebu, iako su i dalje u funkcionalnoj kondiciji.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


255

Troškovi moralnog rabaćenja osnovnih sredstava uvek predstavljaju dodatno troškovno opterećenje, i za njihovu visinu se umanjuje poslovni rezultat preduzeća.

3.4. Amortizacioni fond Posle svake faze realizacije dobara i usluga, naplatom potraživanja

po tom osnovu, odnosno ostvarivanjem ukupnog prihoda, utrošeni deo sredstava za rad (amortizacija) poprima novčani oblik iz kojeg se postepeno i na duže vreme akumulira suma novčanih sredstava namenski odreñena za zamenu istrošenih (amortizovanih) sredstava za rad.

Sredstva amortizacije se akumuliraju u posebnom amortizacionom fondu, odnosno na posebnom računu preduzeća.

Sredstvima amortizacije se nadoknañuje prenesena ili umanjena vrednost osnovnih sredstava (stvari ili materijalnih prava).

3.5. Obezvreñivanje sredstava rada Cene sredstava rada u upotrebi su, isto kao i cene drugih dobara i

usluga, podložne stalnim tržišnim promenama. Utvrñivanje realne visine amortizacije sredstava rada u uslovima

inflatornog rasta cena predstavlja složen metodološki postupak. Pošto se sredstva rada ne troše u jednom reprodukcionom ciklusu,

to vremenom, u uslovima inflatornog rasta cena, dolazi do nesklada izmeñu cena sredstava rada nabavljenih u prethodnim ekonomskim periodima i tekućih tržišnih cena tih ili sličnih sredstava rada.

Taj nesklad izmeñu ranijih nabavnih (tržišnih) cena i tekućih (tržišnih) cena sredstava rada je veći ukoliko je proteklo više vremena od momenta njihovog pribavljanja.

3.6. „Raubovanje” osnovnih sredstava Ukoliko tržišne cene sredstava za rad iz godine u godinu rastu,

vrednost ranije pribavljenih sredstava rada u toku amortizacionog veka (koji kod nekih sredstava rada iznosi više od 10 godina) poprima simboličan karakter, a time i iznos amortizacije biva potcenjen.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


256

Amortizacija koja se obračunava na osnovu vrednosti sredstava rada koja je niža od tekućih tržišnih cena tih sredstava (korišćenje nabavne cene sredstava rada kao osnovice za obračun) postaje nedovoljna za nabavku novih, istih ili sličnih sredstava rada kojima će se zameniti ona sredstva koja su, zbog fizičke dotrajalosti ili tehničke zastarelosti, postala neupotrebljiva.

U uslovima potcenjenosti realne vrednosti sredstava rada, kao osnovice za obračun amortizacije, neminovno dolazi do nerealnog izražavanja visine troškova sredstava rada u strukturi cene koštanja jedinice proizvoda i usluge, a time i u ukupnom prihodu.

Naime, realizacijom proizvedenih roba i usluga, u ukupnom prihodu preduzeća se pojavljuje veća dobit nego što realno jeste. Nerealno iskazan tekući poslovni rezultat (dobit) je osnova i za druga nerealno odmerena zahvatanja (doprinosi i sl.) koja se za njega vežu.

3.7. Revalorizacija sredstava rada Radi održavanja realne (tržišne) vrednosti sredstava rada, to jest

usklañivanja nabavne vrednosti sredstava rada sa njihovom vrednošću obračunatom po tekućim tržišnim cenama, praktikuje se metod permanentne revalorizacije vrednosti osnovnih sredstava.

Preduzeća su obavezna, u rokovima i na način utvrñen zakonom, da revalorizuju svoja osnovna sredstva, odnosno da njihovu tekuću vrednost usklañuju sa kretanjima na tržištu, da eliminišu negativan uticaj inflatornog rasta cena na nivo tekuće vrednosti sredstava rada.

4. TROŠKOVI RADA Radna snaga je proizvodni činilac isto kao i sredstva za proizvodnju.

Naziva se i „ljudskim kapitalom”, zalihom znanja, veština i sposobnosti. Troškovi rada (Tr) su proizvod utroška radne snage (Ur) i njene cene

(Cr), odnosno, algebarski izraženo:

Tr = Ur x Cr. Za poslodavca, nadnica (plata, zarada) koju plaća radniku

(posloprimcu) je trošak rada, odnosno trošak jednog od faktora proizvodnje. Vrednosno, troškovi rada su deo troškova poslovanja (Tp), odnosno

razlika izmeñu troškova poslovanja, s jedne, i materijalnih troškova (Mt) i amortizacije (Am), s druge strane, odnosno, algebarski izraženo:

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


257

Tr = Tp – (Mt + Am). Polazeći od teorije marginalne produktivnosti, preduzeće će

zapošljavati radnu snagu sve do one tačke u kojoj se vrednost dodatne proizvodnje proistekle iz tog zapošljavanja ne izjednači sa isplaćenim nadnicama.

Polazeći od zakona opadajućeg prinosa u proizvodnji, tražnja za radnom snagom biće veća ukoliko su nadnice niže, i obrnuto. Tražnja za radnom snagom biće manja ukoliko su nadnice više.

Osim isplaćenih nadnica, troškovi rada obuhvataju troškove zapošlja-vanja radnika (naknada agenciji za zapošljavanje, troškovi oglašavanja konkursa za prijem radnika, troškovi obuke i osposobljavanja radnika za novi posao i slično), troškove zdravstvenog i penzionog (socijalnog) osiguranja radnika, isplate finansijskih kompenzacija u slučaju prestanka radnog odnosa, i drugo.

Očekivana vrednost radnog doprinosa novozaposlenog radnika u ukupnom prihodu preduzeća mora biti tolika da pokrije ne samo nivo njegove nadnice nego i sve druge troškove u vezi sa njegovim angažovanjem. Zato svako preduzeće nastoji da troškovi zapošljavanja, nadnica i otpuštanja radnika budu na što nižem nivou.

Poseban problem je izbor radnika za odgovarajuće poslove u preduzeću, to jest da zaposleni radnik svojim znanjem i sposobnostima odgovara zadacima radnog mesta. Odgovornost u tom pogledu se povećava što je radno mesto složenije, kad radno mesto zahteva veću kvalifikovanost radnika.

Za svako preduzeće je najvažniji izbor menadžera, jer od njih najneposrednije zavisi proizvodni i poslovni uspeh preduzeća. Posledice lošeg izbora menadžera su najteže, jer nanose najveću štetu preduzeću.

U praksi se sreću različiti oblici utvrñivanja nadnica, odnosno plaćnja radnika: po normi, po učinku i po vremenu.

4.1. Plaćanje po normi Norma predstavlja unapred vremenski utvrñenu količinu i kvalitet

tekućeg rada radnika potrebnog za proizvodnju jedinice proizvoda. Rad radnika se normira potrebnim časovima rada u proizvodnji

jedinice proizvoda. Nadnica se utvrñuje zavisno od broja norma-časova i cene radnog

časa.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


258

Primena normativa rada je najčešća u proizvodnim procesima gde je moguće kvantifikovati radne učinke zaposlenih.

4.2. Plaćanje po učinku Kada se radnik plaća po učinku (akordu), nadnica se utvrñuje

množenjem količine proizvoda koje je radnik proizveo i cene rada po jedinici proizvoda, bez unapred normiranog broja utrošenih časova u proizvodnji te jedinice proizvoda.

Po ovom sistemu plaćanja, radnik je stimulisan da proizvede što više jedinica proizvoda za što kraće radno vreme.

4.3. Plaćanje po vremenu Plaćanje po vremenu se praktikuje svuda gde je nemoguće ili veoma

otežano merenje radnog učinka radnika (administrativni poslovi). U praksi se susreću i tzv. kompleksni sistemi utvrñivanja nadnice

radnika, odgovarajućim kombinovanjem norma-časa, akorda i plaćanja po vremenu.

5. TROŠKOVI I OBIM PROIZVODNJE Troškovi poslovanja preduzeća se sastoje od različitih vrsta troškova

koji različito reaguju na promene obima proizvodnje (Q - Quantity). 5.1. Fiksni troškovi Troškovi poslovanja čija visina ne zavisi od promene obima

proizvodnje, predstavljaju fiksne ili stalne troškove (FC - Fixed Costs). Fiksni trošak je amortizacija osnovnih sredstava (na primer, visina

amortizacije grañevinskog objekta u kojem se odvija proces proizvodnje ne zavisi od obima proizvodnje), plaćanje ugovornih obaveza (na primer, plaćanje ugovorene zakupnine za iznajmljeni poslovni prostor ne zavisi od obima proizvodnje), plaćanje kamate na kredite, plaćanje troškova osiguranja, plaćanje režijskog osoblja (troškovi administracije), troškovi održavanja pogona, kao i drugi opšti ili režijski troškovi.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


259

5.2. Varijabilni troškovi Troškovi poslovanja čija se visina menja u odgovarajućoj srazmeri sa

promenom obima proizvodnje, predstavljaju varijabilne ili promenljive troškove (VC - Variable Costs).

Što je veći obim proizvodnje, to je nivo varijabilnih troškova veći, i obrnuto.

Varijabilni troškovi su, na primer, troškovi sirovina i materijala za izradu, troškovi energije, plate proizvodnih radnika, kao i troškovi sredstava za rad (mašine, oprema) kod kojih se praktikuje funkcionalna amortizacija.

Varijabilni troškovi koji rastu u istoj proporciji sa obimom proizvodnje su proporcionalno varijabilni troškovi.

Varijabilni troškovi koji rastu sporije od obima proizvodnje su degresivno varijabilni troškovi.

Varijabilni troškovi koji rastu brže od obima proizvodnje su progresivno varijabilni troškovi.

5.3. Ukupni troškovi Zbir fiksnih i varijabilnih troškova čini ukupne troškove (TC - Total

Costs):

TC = FC + VC. Ukupni troškovi, u masi, nezavisno od njihove podele na fiksne i

varijabilne troškove, povećavaju se sa povećanjem obima proizvodnje. I obrnuto - ukupni troškovi se smanjuju sa smanjenjem obima proizvodnje.

Zakonitosti u ponašanju fiksnih, varijabilnih i ukupnih troškova u odnosu na obim proizvodnje mogu se ilustrovati sledećim hipotetičkim podacima (troškovi izraženi u evrima):

Tabela 20. Troškovi i obim proizvodnje

Količina

Q Fiksni troškovi

FC

Varijabilni troškovi VC

Ukupni troškovi TC

0 5.000 0 5.000 10 5.000 2.000 7.000 20 5.000 3.800 8.800

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


260

30 5.000 5.400 10.400 40 5.000 7.000 12.000 50 5.000 8.750 13.750

5.4. Prosečni troškovi Različite vrste troškova poslovanja se različito ponašaju i prilikom

njihovog svoñenja na jedinicu proizvedenog dobra ili izvršene usluge. 5.4.1. Prosečni fiksni troškovi Uporeñenjem fiksnih troškova poslovanja (FC) sa količinom

proizvedenih jedinica dobara ili izvršenih usluga (Q), dobijaju se prosečni fiksni troškovi poslovanja (AFC - Average Fixed Costs):

FC AFC = ——. Q

Pri povećanju obima proizvodnje, prosečni fiksni troškovi

poslovanja (AFC) se smanjuju po jedinici proizvedenog dobra ili izvršene usluge, i obrnuto. Pri smanjenju obima proizvodnje prosečni fiksni troškovi poslovanja (AFC) se povećavaju po jedinici proizvedenog dobra ili izvršene usluge.

5.4.2. Prosečni varijabilni troškovi Uporeñenjem varijabilnih troškova poslovanja (AVC) sa količinom

proizvedenih jedinica dobara ili izvršenih usluga (Q), dobijaju se prosečni varijabilni troškovi poslovanja (AVC - Average Variable Costs):

VC AVC = ——. Q

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


261

Za razliku od fiksnih troškova, pri povećanju obima proizvodnje prosečni varijabilni troškovi poslovanja (AFC) se povećavaju po jedinici proizvede-nog dobra ili izvršene usluge. I obrnuto. Pri smanjenju obima proizvodnje, prosečni varijabilni troškovi poslovanja (AFC) po jedinici proizvedenog dobra ili izvršene usluge se smanjuju.

5.4.3. Prosečni ukupni troškovi Uporeñenjem ukupnih troškova poslovanja (TC) sa količinom

proizvedenih jedinica dobara ili izvršenih usluga (Q), dobijaju se ukupni prosečni troškovi poslovanja (ATC - Average Total Costs):

TC ATC = ——. Q

Pri povećanju obima proizvodnje, ukupni prosečni troškovi

poslovanja po jedinici proizvedenog dobra ili izvršene usluge se smanjuju. I obrnuto. Pri smanjenju obima proizvodnje, ukupni prosečni troškovi poslovanja po jedinici proizvedenog dobra ili izvršene usluge se povećavaju.

Zakonitosti u ponašanju prosečnih fiksnih, varijabilnih i ukupnih prosečnih troškova po jedinici proizvedenih količina dobra ili izvršenih usluga mogu se ilustrovati sledećim hipotetičkim podacima (troškovi izraženi u evrima):

Tabela 21. Prosečni troškovi po jedinici proizvoda

Količina Q

Prosečni fiksni troškovi AFC

Prosečni varijabilni troškovi AVC

Prosečni ukupni troškovi ATC

0 - - - 10 500 200 700 20 250 190 440 30 167 180 347 40 125 175 300 50 100 175 275

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


262

5.5. Granični troškovi Ukupni granični troškovi (MC - Marginal Costs) predstavljaju

promenu ukupnih troškova (od 5.000 na 7.000, od 7.000 na 8.800 itd.), koja je uslovljena promenom obima proizvodnje (od 0 na 10, od 10 na 20, od 20 na 30, itd.).

Prosečni granični troškovi (AMC - Average Marginal Costs) predstavljaju promenu prosečnih ukupnih troškova, koja je rezultat promene obima proizvodnje, koja u datom primeru iznosi 10 jedinica (10 - 0 = 10, 20 - 10 = 10, 30 -20 = 10, itd).

Ukupni granični i prosečni granični troškovi se mogu ilustrovati

sledećim hipotetičkim podacima (troškovi izraženi u evrima):

Tabela 22. Ukupni i prosečni granični troškovi

Količina Q

Ukupni troškovi TC

Granični troškovi MC

Prosečni granični troškovi AMC

0 5.000 - - 10 7.000 2.000 200 20 8.800 1.800 180 30 10.400 1.600 160 40 12.000 1.600 160 50 13.750 1.750 175

Pri količini proizvodnje od 10 jedinica, granični troškovi iznose 2.000

(7.000 – 5.000 = 2.000), a prosečni granični troškovi iznose 200 (2.000/10 = 200). (Jovo Jednak, Osnovi ekonomije, Čigoja štampa, Beograd, 1999, 121 - 126, i Slobodan Slović, Finansijski menadžment, Fineks, Beograd, 2000, 58 - 106.)

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


263

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta su troškovi? 2. Šta su utrošci, a šta troškovi? 3. Šta su troškovi, a šta rashodi? 4. Šta su troškovi, a šta cene? 5. Šta su troškovi predmeta rada? 6. Koje su vrste troškova predmeta rada? 7. Šta je tržišno vrednovanje predmeta rada? 8. Šta je ekonomisanje predmetima rada? 9. Šta su normativi i standardi predmeta rada? 10. Šta su troškovi sredstava rada? 11. Kako se obračunava amortizacija? 12. Kako se izračunava amortizaciona stopa? 13. Koje su metode amortizovanja sredstava rada? 14. Šta je ravnomerna amortizacija? 15. Šta je funkcionalna amortizacija? 16. Šta je ubrzana amortizacija? 17. Šta je “moralno” rabaćenje sredstava? 18. Šta je amortizacioni fond? 19. Zbog čega se sredstava rada obezvreñuju? 20. Šta je “raubovanje” osnovnih sredstava? 21. Šta je revalorizacija sredstava rada? 22. Šta su troškovi rada? 23. Šta je plaćanje radne snage po normi? 24. Šta je plaćanje radne snage po akordu? 25. Šta je plaćanje radne snage po vremenu? 26. Šta su fiksni troškovi? 27. Šta su varijabilni troškovi? 28. Šta su ukupni troškovi? 29. Šta su prosečni troškovi? 30. Šta su prosečni fiksni troškovi? 31. Šta su prosečni varijabilni troškovi? 32. Šta su prosečni ukupni troškovi? 33. Šta su granični troškovi?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


264

_________ X _________

FORMIRANJE CENA

„Ne možemo planirati budućnost kada jasno ne vidimo sadašnjost“

Krisnamurti

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


265

FORMIRANJE CENA 1. CENE U USLOVIMA SLOBODNE KONKURENCIJE Cene koje se slobodno formiraju na tržištu, isključivo pod uticajem

ponude i tražnje, bez intervencije makroekonomskog faktora, jesu slobodne ili tržišne cene.

One su ideal tržišne ekonomije, simbol filozofije ekonomskog liberalizma i slobodne konkurencije.

Slobodno formiranje cena pretpostavlja postojanje savršenog tržišnog poretka, perfektne tržišne konkurencije, to jest neograničen broj učesnika na strani ponude i tražnje, uravnotežene privredne strukture (odnose izmeñu bazičnih, prerañivačkih i uslužnih kapaciteta), kao i usklañene globalne i strukturne odnose izmeñu robnih i kupovnih fondova, lišene infalacionih tenzija. Slobodno formirane cene, kao mikroekonomska kategorija, javljaju se u više pojavnih oblika.

1.1. Proizvoñačka cena (cena koštanja) Proizvoñačke cene su vrednosni izraz individualnih utrošaka svih

faktora proizvodnje, kapitala i radne snage (amortizacija, materijalni i nematerijalni troškovi, zarade, obaveze prema državi, dr.) konkretnog privrednog subjekta u stvaranju jedinice proizvoda i usluge.

Proizvoñačka cena je, u stvari, cena koštanja konkretnog proizvoda, odnosno usluge. Ta cena je kalkulativno-vrednosna kategorija, sa tržišnim inputima, pa je zato i tržišna kategorija.

Cena koštanja je polazna tačka u oblikovanju cene proizvoda i usluga sa kojom preduzeće izlazi na tržište. Na tržištu se formira tržišna (prodajna) cena, koja može biti viša ili niža od cene koštanja.

1.2. Prodajna (tržišna) cena Prodajne cene su autentična tržišna kategorija. To su tržišne cene koje

se, kroz tržišni mehanizam ponude i tražnje, realizuju na tržištu. Preko njih se učestvuje u raspodeli na tržištu raspoloživog dohotka.

Tržišne cene mogu da budu više ili niže od proizvoñačkih cena, što je najčešće slučaj. Naime, tržište ne deli raspoloživi tržišni dohodak prema nečijim individualnim troškovima, nego prema svojim sopstvenim zakonitostima.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


266

Razlika izmeñu proizvoñačke i prodajne cene je prvi i pravi pokazatelj uspešnosti u poslovanju konkretnog privrednog subjekta.

Viša prodajna cena od proizvoñačke cene je indikator poslovne uspešnosti (ostvarivanje dobiti u poslovanju).

Niža prodajna cena od proizvoñačke cene je indikator poslovne neuspešnosti (ostvarivanje gubitka u poslovanju).

Struktura stvarne tržišne cene proizvodne jedinice (preduzeća) sastoji se od stvarne cene koštanja, uvećane za dobit, odnosno umanjene za gubitak, zavisno od toga da li su individualni troškovi niži ili viši od nivoa troškova koje tržište priznaje.

1.3. Nabavna cena Nabavna cena je tekuća tržišna cena po kojoj privredni subjekat

nabavlja faktore proizvodnje na tržištu. Struktura te cene se sastoji od vrednosti nabavljene robe iskazane u

fakturi dobavljača, uvećane za troškove nabavke franko skladište kupca (utovar, transport, pretovar, skladištenje, osiguranje robe u transportu, kalo, lom, rastur, kvar, provizija i dr.), odnosno bez tih troškova, ukoliko je isporuka robe franko skladište dobavljača.

Ukoliko je roba nabavljena iz uvoza, a na njen uvoz se plaća carina, nabavna cena se uvećava za iznos plaćene carine.

1.4. Grosistička cena Grosisistička cena (Wholesale Price) je tržišna cena po kojoj trgovina

na veliko (grosisti) prodaje robu trgovini na malo (detaljisti). Strukruru grosističke cene čini visina cene robe nabavljena od

proizvoñača, uvećana za troškove grosističke marže, kojom se pokrivaju troškovi poslovanja grosiste i osigurava odgovarajući profit.

1.5. Maloprodajna cena Maloprodajna cena (Retail Price) je tržišna cena po kojoj preduzeće

trgovine na malo prodaje robu krajnjim potrošačima. Maloprodajna cena se naziva i detaljistička cena.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


267

Strukturu maloprodajne cene čine visina cene robe nabavljene od proizvoñača, ili grosiste (neto - fakturna vrednost robe, uvećana za zavisne troškove nabavke), uvećana za troškove trgovine na malo (maloprodaje), porez na dodatu vrednost (ranije poreza na promet) i akcizu (za robe na koje se plaća). Troškovi trgovine na malo se pokrivaju iz marže ili rabata.

1.5.1. Marža Marža je razlika izmeñu vrednosti robe utvrñene po maloprodajnim

cenama (bez poreza na dodatu vrednost) i vrednosti robe utvrñene po nabavnoj ceni.

Marža je najznačajniji elemenat u strukturi maloprodajne cene. Od nje zavisi da li će cena odreñenog proizvoda u finalnoj potrošnji biti viša ili niža. Zato je politika trgovinskih marži bitan segment opšte politike cena.

Sredstva koja trgovinsko preduzeće na malo ostvari po osnovu marže služe za pokriće materijalnih troškova poslovanja (čisti troškovi prometa), za plaćanje zarada zaposlenih i za razvoj. A do tih sredstava ono dolazi primenom odgovarajuće stope trgovinske marže na nabavnu cenu (fakturna cena proizvoñača, plus zavisni troškovi).

Maloprodajna marža je viša od grosističke marže. Grosistička cena je niža od maloprodajne cene.

1.5.2. Rabat Posebna vrsta razlike u ceni je rabat. Primenjuje se kod proizvoda

kod kojih je propisana (u skladu sa propisima odreñena) maloprodajna cena. Rabat se obračunava tako što se od prodajne vrednosti, utvrñene po maloprodajnoj ceni, bez poreza na promet, oduzme nabavna vrednost proizvoda.

Po pravilu, proizvoñač odobrava rabat trgovcu na malo radi stimulisanja prodaje svoje robe. U praksi se dešava da proizvoñač odreñuje cenu svojih proizvoda u prodaji na malo. U tom slučaju trgovac dobija rabat od proizvoñača na ime pokrića troškova u prodaji na malo. Davanje odgovarajućih pogodnosti (popusta, beneficija) trgovcima na malo od strane proizvoñača ili grosista, najčešće je vezano za povoljnije uslove isporuke i plaćanja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


268

1.6. Porez na dodatu vrednost (PDV) Porez na dodatu vrednost - PDV (Value-added Tax - VAT) je opšti

porez na potrošnju koji se plaća na isporuku dobara i pružanje usluga u svim fazama proizvodnje i potrošnje, kao i na uvoz dobara.

2.6.1. Šta je dodata vrednost? Dodata vrednost (Value - added) je razlika izmeñu bruto vrednosti

proizvodnje i meñufazne potrošnje, odnosno neto povećanje vrednosti dobara i usluga iz jedne u drugu fazu proizvodnog procesa.

Pojednostavljeno, dodata vrednost je zbir prihoda od angažovanih faktora proizvodnje, zarada i ostvarenog profita preduzeća.

Empirijsko praćenje dodate vrednosti može se ilustrovati praćenjem ukupnih vrednosti svake sukcesivne faze procesa proizvodnje, od eksploatacije rude boksita do proizvodnje i prodaje aluminijskih folija, korišćenjem sledećih hipotetičkih podataka:

Tabela 23. Dodata vrednost

Faza

proizvidnje Bruto

vrednost proizvodnje

Dodata vrednost

Promet iste materijalne supstance

Meñufazna potrošnja

50 50 I Boksit 50 50 50 40 40 II Glinica 90 50 50 30 30 III Aluminijum 120 50 50 20 20 IV Al. folije 140 50 50 10 10 V Maloprodaja 150 50 50 Ukupno 550 150 250 400

1.6.2. Bruto vrednost proizvodnje Bruto vrednost proizvodnje predstavlja zbir vrednosti proizvodnje

iz jedne u drugu fazu proizvodnog procesa.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


269

Numerički, prema podacima iz tabele, bruto vrednost proizvodnje iznosi 550 (50 + 90 + 120 + 140 +150).

1.6.3. Meñufazna potrošnja Meñufazna potrošnja predstavlja zbir vrednosti iste materijalne

supstance, koja se u različitim oblicima promeće iz jedne u drugu fazu proizvodnje i vrednosti koja se dodaje iz jedne u drugu fazu proizvodnje.

Prema podacima iz tabele, meñufazna potrošnja iznosi 400 (250 + 150), odnosno komponovana je iz:

(1) zbira vrednosti iste materijalne supstance koja se u različitim

oblicima promeće iz jedne u drugu fazu proizvodnje, a koja, prema podacima iz tabele, iznosi 250 (50 + 50 + 50 + 50 + 50);

(2) zbira vrednosti koja se dodaje iz jedne u drugu fazu proizvodnje, a koja, prema podacima iz tabele, iznosi 150 (50 + 40 + 30 + 20 + 10).

1.6.4. Obračun PDV Osnovica za obračun i plaćanje PDV-a je dodata vrednost. Prema podacima iz tabele, dotata vrdnost, kao razlika izmeñu bruto

vrednosti proizvodnje i meñufazne potrošnje, iznosi 150 (550 - 400). Obračunata dodata vrednost je osnovica za obračun poreza na

dodatu vrednost (PDV). Tabela 24. Obračun PDV-a

Faza Vrednost bez PDV

PDV 18%

Vrednost sa PDV

PDV obaveza

I 50 9,00 59,00 9,00 II 90 16,20 106,20 7,20 III 120 21,60 141,60 5,40 IV 140 25,20 165,20 3,60 V 150 27,00 177,00 1,80

27,00

Ukupno 27,00 : 150 = 18%

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


270

1.6.5. Cilj uvoñenja PDV-a Cilj uvoñenja PDV-a je da se na pravičan način oporezuju prihodi

koje preduzeće ostvari od prodaje proizvedenih dobara i izvršenih usluga, da se ponovo ne plaća porez na ostvareni prihod koji je već plaćen u prethodnim fazama vertikalnog, horizontalnog ili komplementarnog procesa proizvodnje.

Uvoñenje PDV-a se u praksi potvrdilo kao efikasan instrument dinamiziranja privredne aktivnosti, jer preduzećima ostaju na raspolaganju veća sredstva za razvoj i tehnološka unapreñenja, kao i za druge tekuće potrebe.

PDV se primenjuje u 120 zemalja sveta. U Srbiji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2005. Njime je supstituisan porez na promet koji je naplaćivan samo u prometu na malo.

Zakonom o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS”, br. 84/04 i 86/04), kojim je prestao da važi Zakon o porezu na promet, predviñeno je da se sve robe i usluge u lancu PDV - od proizvodnje, veleprodaje i maloprodaje, opterećuju opštom stopom od 18%, ili posebnom stopom od 8% koja se odnosi na osnovne životne namirnice (hleb, mleko, brašno, jestivo ulje, voće, lekovi sa pozitivne liste, novine, komunalne usluge i dr.). PDV se plaća i na uvezenu robu. Izvoznici roba imaju pravo na povraćaj PDV.

1.7. O porezu na promet Porezom na dodatu vrednost je supsituisan porez na promet. Porez na promet se obračunavao samo na maloprodajnu, a ne na

proizvoñačku ili grosističku cenu. Obračunavao se na ukupnu prodajnu vrednost proizvoda i usluga na čiji je promet bilo propisano njegovo plaćanje.

Plaćanje poreza na promet bilo je obavezno za sve krajnje potrošače, za radnje i fizička lica (finalna potrošnja), zaračunavao u maloprodajnu cenu proizvoda i usluga i direktno je uticao na njihovu visinu.

Povećanjem ili smanjenjem stope poreza na promet direktno se povećavao ili smanjivao nivo prodajne cene konkretnog proizvoda.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


271

2.8. Akciza Akciza je specifičan oblik poreza na promet, jer poreska obaveza po

tom osnovu nastaje stavljanjem u promet odreñenih proizvoda, u skladu sa zakonom (Zakon o akcizama, „Sl. Glasnik RS”, br. 22/01, 42/01, ..., 135/04 i 8/05), kao što su: 1) derivati nafte; 2) duvanske prerañevine; 3) alkoholna pića; 4) uvozni proizvodi (osvežavajuća bezalkoholna pića, sirupi i praškovi za osvežavajuća bezalkoholna pića, voćni sokovi, koncentrisani voćni sokovi, voćni nektar i voćni sokovi u prahu); 5) kafa (sirova, pržena, mlevena i ekstrakt - kafe).

Osnovicu za obračun akcize čini jedinica mere odreñenog proizvoda (litar, kilogram, komad, paklica, hektolitarski stepen i dr.), a ne njegova vrednost.

Proizvodi koji podležu plaćanju akcize obeležavaju se posebnim kontrolnim akciznim markicama, koje u nas štampa, izdaje i evidentira Narodna banka Srbije.

2.9. Interne cene Intere cene proizvoda i usluga su oblik cena u obračunskim

odnosima izmeñu pojedinih organizacionih delova složenog preduzeća koje posluje u granicama date nacionalne ekonomije. Finalno dobro ili usluga se kompletira na osnovu komponenata proizvedenih u organizacionim delovima takvog preduzeća, bilo da je reč o vertikalnoj ili horizintalnoj podeli rada unutar njega.

Po svom karakteru, interne cene su istovremeno i obračunska i tržišna kategorija. One su stabilnije od tekućih tržišnih cena, jer nisu podložne svakodnevnim tržišnim oscilacijama, pa su stoga pogodan instrument za uspostavljanje racionalnih vertikalnih i horizontalnih veza izmeñu organizacionih delova istog preduzeća.

Interne cene komponenata finalnog proizvoda i usluga mogu da budu ekonomski racionalan cenovni oblik u odnosima izmeñu organizacionih delova složenog preduzeća samo ukoliko se suviše ne udaljavaju od svojih tržišnih cena, ukoliko su, sumarno i vrednosno, u odreñenom razumnom roku, jednake sumi tržišnih cena. U protivnom, pre ili kasnije, dolazi do konflikta ekonomskih interesa unutar složenog preduzeća.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


272

2. CENE U USLOVIMA OGRANIČENE KONKURENCIJE 2.1. Oligopolske cene Oligopolske cene su proizvod oligopolske situacije na tržistu,

specifične tržišne konkurencije, kada se na strani ponude i tražnje nalazi nešto veći, ali ne suviše veliki broj preduzeća. Reč je o ograničenoj tržišnoj konkurenciji, ali do koje dolazi samim razvojem na tržištu, a ne intervencijom makroekonomskog faktora.

2.2. Monopolske cene Monopolske cene su proizvod tržišne konkurencije, kada se na strani

ponude nalazi samo jedno preduzeće, nezavisno od broja kupaca na strani tražnje, ili kada se na strani tražnje nalazi samo jedan kupac, nezavisno od broja prodavaca na strani ponude.

2.1. Administrirane cene U industrijski najrazvijenijem kapitalističkom svetu sve više je

prisutna tendencija da se cene formiraju kroz dogovore izmeñu korporacija (velika preduzeća), a ne neposredno na tržištu. Tako formirane cene se u ekonomskoj literaturi nazivaju odreñene ili administrirane cene.

Oligopolske, monopolske, administrirane i slične cene odudaraju od idealnog tipa liberalnih cena. U tom pogledu one su modifikovane, ali ne pod uticajem makroekonomskog faktora, nego samom prirodom funkcionisanja i razvoja tržišnog mehanizma.

Oligopolsko-monopolske modifikacije liberalističkog koncepta formiranja cena ponekad su takve i tolike da je intervencija makroekonomskog faktora nužna, kroz razne oblike direktnog i indirektnog uticaja na tržišne odnose i na sam nivo cena.

3. CENE U USLOVIMA DRŽAVNOG INTERVENCIONIZMA

Metod administrativnog formiranja cena je najviše korišćen u

zemljama centralno-planske, komandne ekonomije (bivše socijalističke zemlje, uključujući i našu zemlju).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


273

Posle velike ekonomske krize tridesetih godina prošlog veka i posle Drugog svetskog rata, uticaj kapitalističke države na području cena postao je stalan i, može se reći, sveobuhvatan.

Svaka savremena kapitalistička država ima veoma razvijeno zakonodavstvo kojim reguliše tržište i cene, što znači da se slobodna tržišna privreda transformiše u tržišnu privredu sa državnim prisustvom, pa, u izvesnoj meri, i sa državnim partnerstvom.

Skoro da nema kapitalističke države koja već nije donela zakon o kontroli (nadzoru) cena, kontroli monopola, kontroli ekonomskih odnosa sa inostranstvom i slično, utičući, direktno i indirektno, na obrazovanje cena proizvoda i usluga, to jest na njihovo kretanje, apsolutni nivo i meñusobne relativne odnose.

Glavni cilj državne intervencije u oblasti tržista i cena je da se sačuva globalna ravnoteža izmeñu robnih i kupovnih fondova (ponude i tražnje), obezbedi puna zaposlenost, spreči neumeren rast cena, zaštiti javni interes u nekom privrednom ili infrastrukturnom segmentu, izrazi posebna briga prema najugroženijim slojevima društva (najsiromašnijima) i slično.

Oblici direktnog i indirektnog uticaja na cene se razlikuju od zemlje do zemlje, zavisno od konkretne ekonomske situacije.

3.1. Direktni uticaj na cene (administrativne cene) Direktni uticaj na cene država ostvaruje uglavnom kroz sledeće

oblike: propisivanje maksimalnih cena; „zamrzavanje” cena; garantovanje cena; propisivanje trgovinskih marži; uslovljavanje promene cena prethodnom ratifikacijom i odobrenjem (evidencija cena i preventivna kontrola cena); odreñivanje indikativnih cena koje ne obavezuju, ali koje treba da posluže kao putokaz trgovcima i potrošačima; utvrñivanje kalkulativnih cena na osnovu odgovarajućih normativa; propisivanje režima cena na osnovu ugovora i slično.

Cene dobara i usluga koje su proizvod direktnog uticaja makroekonomskog faktora na njihov nivo nazivaju se administrativne cene.

Administrativne cene predstavljaju vid apsolutizovanja uloge države u regulisanju privrednog života. One, po svojim krajnjim ekonomskim dometima, ne mogu da budu trajno ili trajnije rešenje. Posledice administrativnog načina formiranja cena su: nestašica pojedinih roba, „verižna” trgovina, tržišne špekulacije, održavanje stečenih pozicija na tržištu i slično.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


274

Administrativne cene su, po pravilu, privremenog karaktera i koriste se da bi se održalo odreñeno privredno stanje dok se, u meñuvremenu, ne pripremi odgovarajući repertoar pravih ekonomskih mera i rešenja za slobodno, ili slobodnije, delovanje tržišta i njegovih zakonitosti.

Administrativne cene se pojavljuju u više oblika: 3.1.1. Plafonirane cene Plafonirane cene su oblik administrativnih cena kojim država

odreñuje najviši nivo do kojeg cena konkretnog proizvoda i usluge može da se kreće, odnosno preko kojeg ne može da preñe. Ispod utvrñenog plafona, cene se formiraju slobodno, prema uslovima na tržištu.

Osnovni cilj plafoniranja cena je da se spreči inflatorni rast cena odreñenih proizvoda, da se stimulišu povoljniji uslovi reprodukcije kroz niže cene reprodukcionih materijala i da se štiti životni standard.

Zato se obično plafoniraju cene bazičnih sirovina, reprodukcionih materijala i robe široke potrošnje.

Najviši nivo plafonirane cene je, po pravilu, niži od tačke na kojoj bi se cena robe zaustavila ukoliko bi se slobodno formirala na tržištu.

3.1.2. Fiksne cene Fiksne cene spadaju meñu najrigidnije oblike administrativno

odreñenih cena. Slično plafoniranim cenama, fiksne cene se odreñuju za bazične reprodukcione sirovine i najvažnije robe široke potrošnje. Koriste se radi sprečavanja većih privrednih poremećaja, kontrole troškova reprodukcije i zaštite životnog standarda (sprečavanje inflacije).

Kod fiksnih cena je isključena mogućnost slobodnog formiranja cena, ne samo iznad nego i ispod propisanog nivoa.

3.1.3. „Zamrznute” cene Radi zaustavljanja brzog rasta cena, najčešće galopirajuće inflacije,

država pribegava adminstrativnom zadržavanju cena na zatečenom nivou, što predstavlja poseban opšti vid fiksiranja cena. Za tako utvrñene cene obično se kaže da su „zamrznute”, „zaleñene”.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


275

Opštem zamrzavanju cena se najčešće pribegava kada se želi sprovesti odgovarajuća šira reforma cena, pa se „zamrzavanjem” cena unapred sprečava dalje produbljivanje cenovnih dispariteta i privrednih disproporcija.

U kontekstu zadržavanja cena na zatečenom nivou je i mera zabrane povećanja cena bez prethodne saglasnosti nadležnog državnog organa.

3.1.4. Garantovane cene Propisivanje garantovanih cena najčešće se praktikuje u agrarnoj

politici, da bi se stimulisala poljoprivredna proizvodnja i zaštitili proizvoñači poljoprivrednih proizvoda od klimatskih i tržišnih oscilacija, s obzirom na to da je proizvodni ciklus u poljoprivredi relativno dug, prinosi poljoprivrednih kultura unapred nepoznati, a tržišni ishodi neizvesni.

Garantovana cena znači da se poljoprivrednom proizvoñaču unapred garantuje odgovarajuća otkupna cena njegovih proizvoda, nezavisno od trenutnih odnosa na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Pri tome poljoprivredni proizvoñač slobodno može da prodaje svoje proizvode po ceni višoj od garantovane, ako za to postoje tržišni uslovi.

U slučaju da tržišne cene poljoprivrednih proizvoda budu niže od garantovanih, država preuzima obavezu da nadoknadi te cenovne razlike, otkupljujući čitav tržišni višak tih proizvoda.

Taj oblik cena se koristi, manje ili više, u svim zemljama tržišne orjentacije, koje stimulišu razvoj svoje poljoprivredne proizvodnje.

3.1.5. Minimalme cene U agrarnom sektoru se praktikuje i administrativno propisivanje

minimalnih otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda. Ta mera znači da, bez obzira na datu tržišnu situaciju, cena konkretnog poljoprivrednog proizvoda ne može da padne ispod odreñenog zaštitnog nivoa, a da je iznad tog nivoa njeno formiranje slobodno.

Minimalne otkupne cene su se u praksi pokazale kao efikasno sredstvo zaštite poljoprivredne proizvodnje i interesa poljoprivrednih proizvoñača.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


276

3.1.6. Planske cene Planske cene su, po pravilu, oblik adminstrativnih cena. Njihov

karakter je analitičko-planski. Koriste ih u te svrhe i makroekonomski i mikroekonomski činioci, državni planski organi, planske službe preduzeća i dr. radi pripremanja analitičko-planskih podloga, dokumenata i samih planova.

Planske cene su i oblik stalnih cena. Kvantitativno se razlikuju od teku-ćih cena, bez obzira na to da li su administrativno ili slobodno formirane, zavisno od analitičkih ciljeva koje treba postići.

3.2. Indirektni uticaj na cene Indirektni uticaj na cene država ostvaruje putem raznih mera

ekonomske politike, kojima se postižu odgovarajuće kvantitativne promene u ponudi i tražnji.

Tako, na primer, proširivanjem, odnosno sužavanjem carinske zaštitne stope, tražnja se usmerava na domaću, odnosno uvezenu robu; direktnim premiranjem izvoza smanjuje se ponuda na domaćem tržištu; odgovarajućom politikom robnih rezervi (njihovim smanjivanjem ili povećanjem) se utiče na obim i strukturu ponuñenih roba; selektivnim kreditiranjem se podstiče proizvodnja odreñenih deficitarnih roba, odnosno pooštravanjem uslova za dobijanje kredita utiče se na smanjenje proizvodnje suficitnih roba; fiskalnim instrumentarijem se utiče na menjanje uslova privreñivanja, a time i na relativne odnose u cenama i slično.

Sem poznate borbe protiv monopola i trustova, država posebno interveniše u obrazovanju cena u poljoprivredi i u javnom sektoru privrede. Govoreći o intervenciji države na sektoru cena poljoprivrednih proizvoda J. K. Galbraith kaže: “Ona to radi da bi se tako i na tim sektorima suspendiralo djelovanje tržišta i suzbila njegova nepouzdanost. Država se u to upušta zbog toga što jedinice koje sudeluju u radu poljoprivrede - individualne firme - nisu dovoljno jake da bi mogle kontrolisati cijene, a primjena napredne tehnologije i vezanje kapitala i vremena koje je s tim skopčano iziskuju stabilne cene i osiguranu zajemčenu potražnju.” (J. K. Galbraith, Nova industrijska država, “Stvarnost”, Zagreb, 1971., str. 43.

Galbraith dalje konstatuje da u zapadnim zemljama na tržistu vladaju velike firme; one utvrñuju cene i nastoje osigurati potražnju za ono što prodaju; za velike korporacije je važno da unapred znaju po kakvim će cenama moći da kupuju ili da prodaju; svima onima koje prodaju u

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


277

zajedničkom je interesu da se održavaju sigurne i čvrste cene, ni jednom od njih ne bi bilo u interesu da se poremeti taj uzajamni sistem sigurnosti; kontrola cena je samo jedan deo kontrole tržista, te, ako se želi ukloniti neizvesnost, mora se steći kontrola i nad količinama koje se prodaju; cene se ostavljaju dugo vremena na istom nivou nepromenjene jer bi svaka znatnija promena cena, ako bi je sprovela samo jedna firma, bila opterećena opasnošču da druge firme neće tako postupati, a cene se moraju sagledati u njihovoj savremenoj ulozi, to jest kao instrument planiranja i kao oruñe za ostvarivanje ciljeva za kojima ide to planiranje; industrijsko planiranje zahteva da cene budu kontrolisane; moderna tehnologija zamenjuje pouzdanost tržišta, a u isti mah povećava vreme i ulaganje kapitala, te se zato cene jednostavno ne smeju prepustiti firmama nekontrolisanog tržišta; cene se podešavaju tako da služe ostvarivanju ciljeva tehnostrukture, zato se mora sprečiti svaka konkurencija cena, a zajedno sa njom opasnosti koje bi iz toga proizašle; cene moraju biti dovoljno niske da olakšavaju regrutovanje kupaca i ekspanziju prodaje, ali moraju u isti mah biti i dovoljno visoke da se stvaraju zarade kojima će se finansirati rast i postići kvalitet poslovanja da akcionari budu zadovoljni; firma se tako ponaša na tržištu da u potpunosti vodi računa i o vlastitim i o zajedničkim potrebama; svaka firma se mora odreći svakog poteza koji bi mogao ugroziti njihov zajednički inters, a taj potez je kontrola nad cenama. (isto, str. 37, 41, 43, 187 i 190.

Na istom talasu razmišljanja su i pogledi P. A. Barana i P. M. Sweezy-a: “Kad kažemo da gigantske korporacije odreñuju cijene mislimo da one mogu odabrati i odabiru cijene koje će tražiti za svoje proizvode… Nestabilini tržišni položaji… očito predstavljaju anatemu za krupne korporacije s njihovom sklonošču prema predviñanju, brižljivom planiranju i klañenju samo na sigurne stvari. Zbog toga je prva briga korporativne politike da se izbjegnu takvi položaji, što je sine qua non vrijednih i rentabilnih poslovnih operacija. Taj cilj se postiže tako što se zabranjuje obaranje cijena kao dopušteno oružje ekonomskog ratovanja… Budući da je konkurencija cijenama zabranjena, prodavaoci neke robe ili bliskih supstituta imaju interes da se cijena i cijene tako utvrde da maksimiraju profite grupe kao celine. Oni se mogu boriti oko podjele tih profita… ali nitko ne želi da suma profita oko koje se bore bude manja. To je odlučna činjenica u odreñivanju politike i strategije cijena tipične krupne korporacije… Napuštanje konkurencije cijenama ne znači i kraj svake konkurencije: ona dobiva nove oblike i bjesni sve većim intenzitetom… konkurencija cijenama … je ustupila mesto novim načinima unapreñenja prodaje: reklami, promjenama u izgledu i pakiranju proizvoda, ‘planiranoj

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


278

zastarjelosti’, promjeni modela, kreditnim planovima i drugim.” (P. A. Baran, P. M. Sweezy, Monopolni kapital, “Stvarnost’, Zagreb, 1969., str. 61-63, 70 i 111.)

Pored poznate borbe protiv monopola i trustova, država posebno interveniše u pogledu obrazovanja cena u poljoprivredi i u javnom sektoru privrede i društva (saobraćaj, elektroprivreda, zdravstvo, obrazovanje, kultura, dečja zaštita i dr.). Cene proizvoda i usluga javnog sektora, po pravilu, ne formiraju se slobodno na tržištu, nego na osnovu unapred pripremljenih cenovnika koje odobrava nadležni državni organ.

4. PARITETNE CENE Meñusobni odnosi cena proizvoda i usluga (relativni odnosi u

cenama) nazivaju se pariteti odnosi, a cene kroz koje se izražavaju ti cenovni odnosi nazivaju se paritetne cene. Poziciju privrednog subjekta na tržištu, u krajnjoj liniji, determinišu paritetne cene.

Merenje odnosa u cenama (paritetnih cena) se može postići samo na osnovu stabilnih merila. Ukoliko su meñusobni odnosi tekućih cena u skladu sa tim merilima, onda se cene smatraju paritetnim (ujednačenim), a ako odstupaju od njih, smatraju se disparitetnim (neujednačenim). Prema tome, disparitet cena predstavlja razliku izmeñu tekućih cena i paritetnih cena.

Poziciju privrednog subjekta na tržištu, u krajnjoj liniji, determinišu paritetne cene. Brži rast tržišnih cena konkretnih proizvoda i usluga u odnosu na opšti porast cena znači povoljniju poziciju konkretnog privrednog subjekta i u tržišnom prisvajanju ukupnog za raspodelu raspoloživog dohotka na tržištu.

Paritetne cene mogu se utvrñivati na osnovu merila normalnih, stalnih, razvojnih i svetskih cena.

4.1. Normalne cene

Prema teoriji radne vrednosti, normalna cena je teorijski oblik u kojem se, posredstvom tržišnog mehanizma (proces robne razmene), izražava i deluje zakon vrednosti. Normalna cena indicira normalnu raspodelu na tržištu raspoloživog dohotka, kao i normalne uslove za odvijanje ukupnog procesa reprodukcije. Proces robne razmene ne odvija se po normalnim cenama, već po tržišnim cenama. Kvantitativna inkongruencija normalne cene i tekućih tržišnih cena je opšta pojava.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


279

Razmenom robe po tekućim tržišnim cenama ostvaruje se samo drugačija raspodela na tržištu raspoloživog dohotka od one koju pretpostavlja normalna cena.

Teorijski oblik u kojem se u kapitalističkom načinu proizvodnje izražava normalna cena je cena proizvodnje. Meñu jugoslovenskim politekonomskim teoretičarima vodila se duga diskusija o obliku ispoljavanja zakona vrednosti u našim uslovima, to jest o normalnoj ceni. U tom pogledu bile su formulisane različite teorijske koncepcije: vrednosna cena, cena proizvodnje, specifična cena proizvodnje, dohodna cena, reprodukcijska cena itd.

Analitički izraz vrednosne cene (Vc) je sledeći: M M Vc = c + v + V . --------- = c + v (1 + ------- ) V V c = vrednosno izraženi materijalni faktori privreñivanja v = najamnina V = ukupna vrednost radne snage M = ukupna društvena akumulacija Analitički izraz cene proizvodnje (Cp) je sledeći: M M Cp = (c + v) + ----------- (c + v) = (c + v) . (1 ---------- ) C + V C + V Analitički izraz specifične cene proizvodnje (Ps) je sledeći: A Ps = (c + v + q) . (1 + --------------- ) C + V + Q q = opšta potrošnja svake privredne grane ili konkretnog preduzeća Q = Ukupna opšta potrošnja Analitički izraz dohodne cene (Dc) je sledeći:

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


280

Dc = Mtp + Pd Mtp = ukupni (prosečni) materijalni troškovi proizvodnje Pd = prosečni dohodak privrede Prosečni dohodak se izračunava po obrascu: D Pd = sp + nv ( -------------- ) SP + NV sp = utrošena sredstva za proizvodnju nv = utrošena vrednost radne snage D = ukupni ostvareni nacionalni dohodak SP = ukupno angažovani materijalni faktori proizvodnje NV = ukupno angažovana vrednost radne snage

Specifična cena proizvodnje i dohodna cena teorijski su najpotpunije obrazlagane i empirijski proveravane. Vreme je potvrdilo da i u jugoslovenskoj privredi deluje zakon prosečne dobiti (profita), da se normalna cena (prema teoriji radne vrednosti i zakonu vrednosti) izražava na isti način kao i u kapitalističkom načinu proizvodnje, to jest u obliku cene proizvodnje, da tržište i proizvodnja za tržište imaju univerzalno značenje, da trzište ne moze ništa drugo da bude nego samo tržište, da na njemu deluju samo tržišni a ne neki drugi zakoni.

4.2. Stalne cene Kao merilo za ocenjivanje meñusobnih odnosa u cenama mogu da se

uzmu meñusobni odnosi cena iz odreñenog vremenskog perioda ili pojedinačne godine iz prošlosti, odnosno stalne cene. One se mogu koristiti i u druge statističko-analitičke svrhe, radi realnog praćenja i iskazivanja ekonomskih agregata, kao što su društveni proizvod, nacionalni dohodak i dr.

Analitički značaj stalnih cena je u tome što su osloboñene tekućih cenovnih fluktuacija (inflatorni efekat).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


281

4.3. Razvojne cene Projektovana privredna struktura nekog narednog perioda

(„razvojni kriterijum”) može se koristiti kao merilo za utvrñivanje meñusobnih odnosa u cenama.

Praktična primena „razvojnog kriterijuma” znači da bi se nivo unutrašnjih cena proizvoda i usluga odreñivao zavisno od toga kako je definisana uloga pojedinih privrednih delatnosti u privrednom razvoju zemlje.

U cenu se uključuje ona veličina akumulacije koja je potrebna da bi se odreñena privredna delatnost razvila od postojećeg do projektovanog nivoa.

Tako komponovana cena se naziva razvojna ili reprodukciona cena. 4.4. Svetske cene Cene proizvoda i usluga koje se ostvaruju u meñunarodnoj razmeni

su tekuće svetske cene. One su izuzetno složena ekonomska kategorija. U meñunarodnoj razmeni, slično razmeni na unutrašnjem

(domaćem) tržištu, susreće se čitav varijatitet svetskih cena. Najčešće se susreću sledeće osnovne vrste svetskih cena: (1) izvozne (eksportne); (2) uvozne (importne); (3) inodomicilne; i (4) berzanske (kotacijske).

Svetske cene se u kvantitativnom pogledu nikad ne podudaraju, svaka od njih ima specifična ekonomska i druga obeležja. One se na svetskom tržištu formiraju: (1) više ili manje slobodno; (2) u uslovima ograničene konkurencije (monpoli i oligopol); (3) pod većim ili manjim uticajem, direktnim ili indirektnim, makroekonomaskog faktora (uloga države); i (4) u skladu sa preporukama i odlukama globalnih (meñunarodnih) mehanizama.

Problem opredeljivanja za odreñenu vrstu tekuće svetske cene je u privrednoj praksi veoma složen jer praktično ne postoje neka sigurnija i objektivnija merila za to. Svako preduzeće se pri izboru ove ili one svetske cene zalaže za onaj oblik svetske cene koji im obezbeñuje povoljniji ekonomski položaj.

Stvarna meñunarodna ekonomska razmena, odnosno efektivne transakcije na svetskim tržištima obavljaju se preko importnih i eksportnih cena.

Importne i eksportne cene pojavljuju se i u svojim specifičnim oblicima, kao što su, na primer, cene koje se formiraju za neorganizovane ad

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


282

hoc nabavke i prodaje, cene po dugoročnim poslovnim i drugim aranžmanima i slično.

Po prvim cenama obavlja se sve manji, a po drugim sve veći deo meñunarodnog prometa.

Importne i eksportne cene za iste proizvode se u kvantitativnom pogledu meñu sobom razlikuju.

Po pravilu, importne cene franko granica više su nego eksportne cene franko proizvoñač, i to najmanje za transportne troškove, za iznos carinske zaštite i za troškove trgovine.

4.4.1. Izvozne cene Izvozne (eksportne) cene su cene koje preduzeća zemlje izvoznice

postižu izvozom svojih roba na spoljnim tržištima. Javljaju se u tri osnovna oblika: cena franko fabrika; cena FOB i cena CIF, kao i u svojim specifičnim oblicima, kao što su, na primer, cene koje se formiraju za neorganizovane ad hoc nabavke i prodaje, cene po dugoročnim poslovnim i drugim aranžmanima i slično.

Izvozna cena franko fabrika je, u stvari, cena koštanja proizvoñača (proizvoñačka cena), sa odgovarajućim poslovnim rezultatom, najčešće sa očekivanom u dobit.

Proizvoñačka cena (cena koštanja) je novčani izraz individualnih utrošaka svih faktora proizvodnje, kapitala i radne snage (amortizacija, materijalni i nematerijalni troškovi, zarade, obaveze prema državi i dr.) privrednog subjekta u stvaranju jedinice konkretne robe (proizvoda i usluge) namenjene izvozu.

Izvozna cena franko fabrika je tržišna kategorija. Ona može da budu viša ili niža od proizvoñačke cene.

Viša Izvozna cena franko fabrika od proizvoñačke cene je indikator poslovne uspešnosti (ostvarivanje dobiti u poslovanju).

Niža Izvozna cena franko fabrika od proizvoñačke cene je indikator poslovne neuspešnosti (ostvarivanje gubitka u poslovanju).

Izvozna cena franko fabrika se obrazuje bez učešća posrednika. Troškovi transporta, osiguranja i drugi troškovi padaju na teret inostranog kupca.

Izvozna cena FOB (Free on Board - franko brod) je izvozna cena franko fabrika uvećana za troškove transporta i osiguranja do meñunarodnog prevoznog sredstva (pomorki, rečni, železnički, vazdušni i drugi prevoz), nakon čega svi drugi troškovi padaju na teret inostranog kupca.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


283

Izvozna cena CIF (Cost, Insurance and Freigth - troškovi, osiguranje i prevoz) je oblik svetske cene gde svi troškovi izvoza robe do skladišta uvoznika padaju na teret izvoznika.

4.4.2. Uvozne cene

Uvozne (importne) cene su cene koje preduzeća zemlje uvoznice

plaćaju pri uvozu roba i usluga iz inostranstva. Kada se eksportne cene preduzeća zemlje izvoznice uvećaju za

carinsku zaštitu i druge troškove, to su za zemlju uvoznicu importne cene. Struktura uvozne cene zavisi od načina i uslova nabavke robe iz

uvoza(franko fabrika dobavljača, FOB i CIF). Uvozna cena se, najčešće, sastoji od vrednosti nabavljene robe

iskazane u fakturi inostranog dobavljača, uvećane za troškove nabavke franko skladište kupca (utovar, transport, pretovar, skladištenje, osiguranje robe u transportu, kalo, lom, rastur, kvar, provizija i dr.), odnosno bez tih troškova ukoliko je isporuka robe franko skladište dobavljača, trškova transporta, osiguranja, plaćene carine i poreza na dodatnu rednost.

4.4.3. Kotacijske cene Kotacijske cene se formiraju na velikim svetskim berzama za artikle

kao što su bakar, olovo, cink, kalaj, kukuruz, pšenica, pamuk, koža, kaučuk, kakaovac, čaj, nafta i dr.

Meñutim, ni za ove artikle ne postoji jedinstvena berzanska cena (za neke artikle se javljaju dve ili tri cene, a za druge se uzima cena najvećeg izvoznika).

Po kotacijskim cenama se praktično nigde ne obavlja meñunarodna trgovina.

One su samo indikator, i to nedovoljno pouzdan, o nekim opštim tendencijama i trendovima u kretanju cena na svetskim tržištima.

Tako, na primer, abadanska kotacija nafte i naftnih derivata iskazuje cene koje su više od stvarnih cena za glavni deo meñunarodnih isporuka.

Nešto realnije su kotacije za bakar, pamuk, kožu, mada i za neke od ovih artikala njihove kotacije predstavljaju samo cene za relativno male isporuke ad hoc kupcima.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


284

4.4.4. Transferne cene

Ukupni odnosi unutar globalne korporacije materijalizuju se kroz tzv. transferne cene (Transfer Prices). One se javljaju u odnosima robne razmene izmeñu organizacionih delova (firmi, filijala) unutar multinacionalne korporacije (uži pojam korporativne mreže) ili u razmeni izmeñu multinacionalne korporacije i njenih ugovornih poslovnih partnera (širi pojam korporativne mreže).

Predmet robne razmene su intermedijarni proizvodi koji se transferišu preko granice najmanje dve države (zemlje), od jedne ka drugoj filijali date multinacionalne korporacije (tzv. intra-firm isporuke). Transferne cene su, u stvari, cene po kojima se realizuju intra-firm isporuke.

Transferne cene su, u osnovi, tržišne cene, osloboñene ekstremnih uticaja konjunkturnih tržišnih oscilacija. Stabilnije su od tržišnih uvozno-izvoznih cena i manje osetljive na tekuće oscilacije cena na svetskim tržištima.

Transferne cene su u funkciji obezbeñivanja dugoročno stabilnih ekonomskih odnosa izmeñu delova multinacionalne kompanije i maksimizacije njenog ukupnog, globalnog profita.

Koristeći odgovarajuće transferne cene proizvoda i usluga, multinacionalna kompanija je u mogućnosti da manipuliše ostvarenim ukupnim profitom, da ga, preko više ili niže transferne cene, prebacuje iz filijale jedne zemlje, u kojoj su poreske stope na ostvareni profit visoke, u filijalu druge zemlje, u kojoj su poreske stope na ostvareni profit niske.

Isto tako, multinacionalne kompanije koriste transferne cene i za ostvarivanje povoljnijih konkurentskih pozicija na lokalnim tržištima u odnosu na lokalna ili nacionalna preduzeća date zemlje, kad je to moguće, kad njihova monopolistička pozicija i remećenje režima slobodne trgovine i slobodnog formiranja cena (Arms - length Prices) nije jasno vidljivo ili merljivo.

Gotovo su neiscrpne mogućnosti manipulacije transfernim cenama i ostvarenim profitom multinacionalnih korporacija, uz sve negativne implikacije koje iz toga mogu da proiziñu.

4.4.5. Inodomicilne cene Po inodomicilnim cenama se obavlja razmena unutar granica odreñene

nacionalne države.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


285

Ova vrsta cena se, takoñe, javlja u raznim oblicima (slobodne, fiksne, maksimalne, plafonirane, monopolske, cene na malo, cene na veliko i druge).

One su najčešće rezultat režima i politike cena date nacionalne ekonomije.

4.4.6. Dempinške cene Kada jedna zemlja prodaje svoje proizvode na svetskom tržištu po

cenama koje su niže od cena istih proizvoda na nacionalnom tržištu, mimo nivoa „normalne svetske cene”, predvoñene Opštim sporazumom o carinama i trgovini (GATT), takve cene se nazivaju dempinškim cenama.

Protiv dempinških cena se obično koriste anti-dempinške carine, ili se, pak, vodi spor pred Svetskom trgovinskom organizacijom (WTO).

Dokazivanje postojanja dempinga je veoma komplikovan postupak. Kvantifikovanje normalne svetske cene u takvim prilikama više je pitanje konvencije nego nekakve egzaktne računice.

4.4.7. Problem izbora svetske cene Kao što se vidi, tekuća svetska cena nije jedinstvena i homogena

ekonomska kategorija, već se javlja u više oblika koji su po ekonomskoj sadržini različiti, a u kvantitativnom pogledu se ne podudaraju ni prostorno ni vremenski.

Svaki od oblika tekuće svetske cene može, u principu, da posluži kao odreñeni parametar prema kojem se mogu „ravnati” unutrašnje cene i uspostavljati njihovi meñusobni relativni odnosi. Stoga je neophodno utvrditi koji oblik tekuće svetske cene treba uzeti za polaznu osnovu.

Problem je u tome da li se treba opredeliti samo za jedan oblik svetske cene, za više njih, ili za neku kombinaciju različitih oblika svetske cene.

Pri tome je otvoreno pitanje kakvim se sve teorijskim i drugim razlozima treba rukovoditi u praktičnom opredeljivanju za odreñeni oblik svetske cene. U tom pogledu u nas postoje različita shvatanja i različita praksa.

Svako preduzeće, grupacija ili privredna grana se pri izboru ove ili one svetske cene zalaže i „opravdava” onaj oblik svetske cene koji im obezbeñuje povoljniji ekonomski položaj.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


286

Problem opredeljivanja za odreñenu vrstu tekuće svetske cene je u privrednoj praksi veoma složen, jer praktično ne postoje sigurna i objektivna merila za to.

4.4.8. Svetska cena energije

Problem definisanja cene električne energije, i energije uopšte, izbio je u prvi plan ekonomske preokupacije, na globalnom i nacionalnim makroekonomskim nivoima mnogih zemalja, odmah nakon izbijanja svetske energetske krize 1973, kada se definitivno uvidelo da je prošlo vreme jeftine energije.

Nagli porast cena nafte, uz relativnu nestašicu fosilnih goriva, čije cene neprestano rastu, prouzrokovao je preorijentaciju na veću potrošnju električne energije. Zato su i pitanja definisanja cene električne energije takoñe izbila u prvi plan, koja imaju svoju ekonomsku i socijalnu dimenziju, tiču se repodukcije u svakom preduzeću, ali i životnog standarda stanovništva.

Neke opšte karakteristike električne energije kao proizvoda su sledeće. Cena električne energije ima slab elasticitet. Njena potrašnja je izvedena kategorija. Potrošači je neposredno ne koriste, nego preko upotrebe ureñaja, mašina i sl. U izvesnim slučajevima cena tih aparata i ureñaja, koji su sa stanovišta potrošača investicija, imaju veći uticaj na potrošače nego sama cena električne energije. Troškovi električne energije imali su i još uvek imaju veoma nisko učešće u budžetu domaćinstva ili u ukupnim troškovima preduzeća. Zbog toga ne postoji linearna korelacija izmeñu potrošnje i promena cene električne energije.

U našoj zemlji, i u teoriji i u praksi, predugo je bio prisutan antirobni pristup obrazovanju cene električne energije, to jest tretirana je kao obračunska kategorija, izvan delovanja tržišnog mehanizma. Ostataka takvog shvatanja i prakse još se nismo do kraja oslobodili, i pored svih promena koje su se do sada desile u društvu, u načinu mišljenja i privreñivanja. Razloga za to ima više. U nas je dosta dugo proizvodnja, prenos i distribucija električne energije, kao privredna aktivnost, smatrana sektorom javnog dobra, koji se nalazio pod etatističkim paternalizmom.

Cena električne energije uglavnom je utvrñivana izvan realnih vrednosnih odnosa i izvan objektivnih robnih odnosa koji u društvu postoje, na relativno niskon nivou u odnosu na stvarni kvantum troškova sadržanih u njoj, kojom nije mogla često da se obezbedi ni prosta reprodukcija. Proces prevlañivanja antirobnog pristupa ceni električne energije, to jest uvažavanja

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


287

ekonomskih kriterijuma u pogledu načina obrazovanja njene cene, još nije žavršen, uz brojne ekonomske i druge implikacije koje iz toga proizilaze.

Ekonomsko-teorijski posmatrano, sa stanovišta stvaranja vrednosti, električna energija je rezultat procesa proizvodnje kao i svaki drugi proizvod. Ona je roba kao i svaka druga roba, ima svoje potrošače, postoji ponuda i tražnja električne energije, a time i njeno tržište. Električna energija služi kao elemenat reprodukcije u proizvodnji drugih roba i usluga ili se, pak, direktno koristi za potrošnju u domaćinstvima. Ekonomsku strukturu električne energije, kao proizvoda, sačinjavaju troškovi faktora proizvodnje, rada i kapitala.

Sve su to nesporni ekonomski momenti zbog kojih je neophodno i električnu energiju tretirati kao robu, kao proizvod, kao vrednost, koja, u krajnjoj liniji, determiniše cenu. Ne postoje, objektivno, nikakvi principijelni razlozi zbog kojih bi električna energija imala neka svoja "specifična" svojstva i status koja bi je činila manje robom nego bilo koji drugi proizvod. Ono što električnu energiju čini specifičnom robom u odnosu na druge robe je samo njena upotrebna vrednost, njene tehničko-tehnološke karakteristike, što je irelevantno prilikom razmatranja njene vrednosti i cene.

Preduzeća koja se bave proizvodnjom, prenosom i distribucijom električne energije su robni proizvoñači kao i sva druga preduzeća koja posluju na tržištu. Ne mogu se elektroprivredna preduzeća smatrati “sektorom javnog dobra”, a njihova privredna aktivnost smatrati delatnošću od “posebnog društvenog interesa i značaja”, iza čega se, u stvari, kriju etatističko-sopstveničke aspiracije i anti-tržišni pristup električnoj energiji.

Električna energija mora se izražavati kao roba zato što i proizvodi rada u kojima je ona sadržana kao elemenat reprodukcije imaju to svojstvo, predmet su razmene na unutrašnjem i spoljnem tržištu. Tretman električne energije, kao materijalnog i reprodukcionog troška u ekonomskoj strukturi proizvoda rada, mora da bude isti kao i prilikom drugih oblika trošenja sredstava za proizvodnju u tom proizvodu, to jest tretiran na tržišan način. I struktura cene električne energije, kao oblik trošenja odgovarajućih faktora proizvodnje mora se vrednosno izražavati polazeći od delovanja zakona ponude i tražnje. Ti zakoni odreñuju ekonomsku cenu električne energije. Bez toga, bez te mere objektivnosti, cena električne energije postaje subjektivistička i obračunska, a ne tržišna i ekonomska kategorija.

U našim sadašnjim uslovima cena električne energije još nije postala ekonomska kategorija. Subjektivistički formirana cena električne energije ne doprinosi bržem razvoju ni elektroprivrede niti same privrede. Kada je cena električne energije tako odreñena gubi se kriterijum ekonomske

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


288

racionalnosti prilikom izgradnje novih elektroenergetskih objekata. Zato se mora težiti definisanju ekonomski što objektivnije, na tržišnim mehanizmima zasnovane cene električne energije.

Za električnu energiju treba da važi isti sistem cena i principi formiranja cena koji važe za sve druge proizvode i usluge na našem tržištu. Ne postoje nikakvi principijelni razlozi zbog kojih bi za električnu energiju postojao neki poseban, specifičan sistem, politika i režm formiranja cena. Režim društvene kontrole cena treba da važi i za električnu energiju kao i za sve druge proizvode i usluge. lzdvajanje električne energije iz robnog sveta koji objektivno egzistira na našem tržištu više šteti nego što koristi razvoju elektroenergije, a time i razvoju cele privrede.

Osnovi kriterijum za odreñivanje paritetne cene električne energije na našem tržištu moraju da budu svetske cene. I druge zemlje uporeñuju paritete domaćih cena električne energije prema inostranim cenama električne energije. Pre svega i ona je predmet meñunarodne razmene kao i svaki drugi proizvod. Naša zemlja uvozi i izvozi električnu energiju. Doduše, poslednjih.godina, zbog stalnog deficita, daleko je više uvozimo nego što izvozimo. U toj razmeni ostvaruje se uvozna odnosno izvozna cena električne energije. Ta dva oblika svetske cene mogu, teorijski posmatrano, da budu kriterijum za utvrñivanje paritetne cene električne energije.

Pored ta dva oblika svetske cene, i inodomicilna cena električne energije može da bude, teorijski posmatrano, kriterijum za odreñivanje naše domaće cene električne energije na paritetnom nivou.

Električna energija je predmet meñunarodne razmene i posrednim putem. Učešće električne energije u strukturi proizvoda koji su neposredno predmet meñunarodne razmene je relativno visoko, kreće se od 2% do 25%. Na taj način se ne mali deo domaće produkcije električne energije posrednim putem izvozi. To isto važi i za moge proizvode koje uvozimo. U njima je kao materijalni trošak sadržana i električna energija koju praktično posrednim putem u velikoj meri uvozimo.

Prema tome, svetska cena električne energije postoji kao objektivna ekonomska kategorija, bez obzira na to što je ona po svom karakteru veoma složena. Naša domaća cena električne energije mora da bude u ravni sa svetskom cenom električne energije. U protivnom, proizvodnja i potrošnja elektične energije nalaziće se izvan sfere racionalnog gazdovanja tim dobrom.

Samo svetski nivo cene električne energije može stimulisati njenu proizvodnju, posebno izgradnju potrebnih elektroenergetskih kapaciteta,

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


289

kao i maksimalno stimulisati njenu štednju u proizvodnoj potrošnji i od strane domaćinstava.

Električna energija je jedan od retkih proizvoda koji se veoma teško proizvodi, skupo košta, a lako troši.

5. KALKULACIJA CENE 5.1. Pojam kalkulacije Reč „kalkulacija” potiče od latinske reči „calculus”, što označava

jednu vrstu kamenčića koji je u najstarija vremena služio za računanje, izračunavanje, proračunavanje, obračunavanje.

Kalkulacija je računski postupak izračunavanja cene koštanja, nabavne cene, prodajne cene proizvoda i dr. Kalkulišu se troškovi i cene.

Kalkulacija, osim izračunavanja cena, služi i za kontrolu visine troškova i kontrolu uspešnosti poslovanja. Pomoću kalkulacije se dolazi do saznanja šta se sve cenom datog proizvoda mora pokriti (troškovi, ukalkulisana dobit i dr.).

5.2. Elementi strukture cene Struktura cene je raspored i popis njenih elemenata razvrstanih

prema odreñenom svrishodnom rasporedu, da bi se moglo utvrditi i meriti delovanje pojedinih faktora na formiranje proizvodne i prodajne (pune) cene koštanja proizvoda i usluga.

Sledeća šema ilustruje bitne elemente ekonomske strukture cene proizvoda i usluga:

Opšta šema strukture cene

1. Materijal za izradu 2. Plate izrade 3. Posebni pojedinačni troškovi 4. Amortizacija 5. Opšti troškovi izrade i tehničkog upravljanja 6. Troškovi poreza i doprinosa 7. Proizvodna cena koštanja proizvoda i usluga (1 + 2 +3 + 4 + 5 + 6) 8. Opšti troškovi prodaje 9. Opšti troškovi uprave

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


290

10. Rashodi perioda ( 8 + 9) 11. Puna komercijalna cena koštanja proizvoda i usluga (7 + 10)

Kalkulacija je bitan segment ukupnog procesa upravljanja poslovnim aktivnostima preduzeća. “Pažljivo sastavljena kalkulacija predstavlja pouzdanu i nezamenljivu podlogu za mnoge upravljačke odluke. Takve odluke najčešće su vezane za proizvodnju ili nabavku usluga, proizvodnju ili nabavku nekih delova za kompletiranje proizvoda, izbacivanje nekog poizvoda iz proizvodnje ili njegovog zadržavanja u asorimanu, uvoñenje ili ne novog proizvoda i slično.

Pored toga što je kalkulacija značajna osnova za formiranje cene proizvoda, u vezi s njom često dolazi do konflikata izmeñu računovoña koji prenaglašavaju njen značaj i komercijalista koji je često smatraju smetnjom u voñenju operativne politike cena u uslovima tržišne konkurencije. Treba naglasiti da cene proizvoda često ne zavise od njegove cene koštanja, već od mnogobrojnih drugih faktora koji na tržištu razvijene konkurencije deluju simultano. Zato se, u vezi s tim, ne sme preuveličavati značaj kalkulacije.” (Žarko Lekić, Upravljačko računovodstvo - temelj poslovnog odlučivanja, Deltapress, Beograd, 2008, 244 - 247.)

6. NAŠA ISKUSTVA U FORMIRANJU CENA

Odmah posle drugog svetskog rata naša zemlja se opredelila za administrativno formiranje cena, jer je bila suočena sa jednom izrazito deformisanom strukturom cena koja je nastala ratom poremećenim privrednim životom, obimnim razaranjima i sl., a delom i zbog socijalističkog karaktera društvenog sistema koji je počela da izgrañuje.

Praktikovani su sledeći oblici administrativnih cena, odnosno makroekonomske intervencije na području cena:

6.1. Normirane cene

U prvim godinama posle drugog svetskog rata, tj. u periodu obnove zemlje, bilo je potrebno što pre uspostaviti odreñeni red u cenama, kako bi se normalizovao privredni život, što bezbolnije prevladale velike oskudice u svim proizvodima i uslugama, i otklonili privredni poremećaji, deformacije i negativne pojave (špekulacije i sl.). u tom cilju uveden je sistem planske distribucije raspoloživih količina poljoprivrednih i industrijskih proizvoda (bonovi, tačkice), zasnovan na normiranim cenama.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


291

Normirane cene utvrñivali su nadležni državni organi, na osnovu individualnih kalkulacija preduzeća, za svaki proizvod ponaosob. Tako formiranim cenama se nastojalo da se ostvari “rentabilnost po svaku cenu”.

Meñutim, zbog svoje komplikovanosti, ekonomske neopravdanosti (cene istih roba bile se često sasvim različite) i neracionalnosti (preduzeća nisu bila motivisana da rentabilno posluju, iako se to želelo), normirane cene morale su se napustiti.

6.2. Jedinstvene cene

Prelaskom na plansku privredu, početkom 1947, uveden je sistem jedinstvenih cena. One su predstavljale fiksnu cenu za svaku pojedinačnu vrstu artikla na celoj teritoriji zemlje ili pojedine republike. Jedinstvene cene bile su odreñene na nivou cena iz 1939, tj. godine u kojoj se privredni život normalnije odvijao.

Jedinstvene (fiksne) cene su državni organi propisivali za sve industrijske proizvode i najvažnije poljoprivredne proizvode (to jest za one koji su bili pod režimom obaveznog otkupa).

No, ubrzo nakon uvoñenja jedinstvenih cena osećao se disparitet izmeñu jedinstvenih cena industrijskih proizvoda i cena poljoprivrednih proizvoda koje su se slobodno formirale na seljačkoj pijaci. Da bi se uskladile niže jedinstvene cene industrijskih proizvoda i više cene poljoprivrednih proizvoda u slobodnoj prodaji, prešlo se na sistem viših jedinstvenih (komercijalnih) cena.

6.2.1. Vezane cene

Početkom 1948 uvedene su i vezane cene, po kojima su seljaci prodavali svoje poljoprivredne viškove državi i time sticali pravo na kupovinu industriske robe po nižim jedinstvenim cenama. Time se želelo da se osigura pravednija razmena izmeñu sela i grada, a da se seljaci preorjentišu sa slobodnog tržišta na vezanu trgovinu.

6.2.2. “Klizave” cene

Meñutim, vezanim cenama i vezanom trgovinom nije uklonjen disparitet izmeñu viših jedinstvenih cena industrijskih proizvoda i cena poljoprivrednih proizvoda slobodno formiranih na seljačkoj pijaci. Zbog toga se 1950 prešlo na prodaju industrijske robe široke potrošnje po cenama

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


292

koje odgovaraju uslovima tržišta, to jest na “klizave” cene, s tim da se za neke vrste roba mogu propisivati plafonirane cene.

U sistemu administrativno formiranih cena preduzeća nisu bila ekonomski motivisana na povećanje produktivnosti rada, na smanjenje troškova poslovanja i slično, što je uslovljavalo relativno slab kvalitet i nedovoljan asortiman proizvoda. Zato jedinstvene cene nisu mogle da se duže zadrže, da postanu trajna osnova sistema i politike cena, pa su ubrzo i napuštene.

6.2.3. “Makaze” cena

Administrativno utvrñene cene kroz koje se ostvarivala neravnopravna razmena roba izmeñu industrije i poljoprivrede, izmeñu sela i grada, a na štetu seljaka, sela i poljoprivrede nazivaju se “makazama cena”.

Izum tog cenovnog oblika vezuje se za trockističkog ekonomistu Evgenija Preobraženskog, koji je u “makazama cena”, kroz niske cene poljoprivrednih proizvoda i visoke cene industrijskih proizvoda, video najefikasnije sredstvo za “tihu likvidaciju sela i seljaka”, za uklanjanje “najveće opasnosti za boljševičku državu”.

6.3. Politika “ekonomskih” cena

Umesto jedinstvenih cena, prešlo se na odgovarajuće metode kombinovanja uticaja tržišta i države, direktnog i indirektnog uticaja na cene, u cilju stvaranja prostora za slobodno i slobodnije formiranje cena proizvoda i usluga prema uslovima na tržištu (politika “ekonomskih” cena).

6.3.1. Sistem AF.

Tokom 1952. i 1953 prodajna cena proizvoda i usluga utvrñivana je tako što je na cenu koštanja (materijal za izradu, plate izrade, amortizacija, pogonska i upravno-pogonska režija) dodavana stopa akumulacije i društvenih fondova (sistem AF). Od visine stope AF direktno je zavisila prodajna cena proizvoda i usluga.

Prosečna stopa akumulacije i društvenih fondova bila je osnovna planska proporcija. Definisana je kao odnos fonda plata, s jedne, i akumulacije društvenih fondova, s druge strane. Odnosno, izražavala je odnos izmeñu dela nacionalnog dohotka namenjenog ličnoj potrošnji

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


293

radnika i dela namenjenog za proširenu reprodukciju i za podmirenje potreba društva u celini.

Raspodela dohotka preduzeća vršila se po sledećoj formuli: D = Pf + Af D = dohodak Pf = platni fond Af = masa akumulacije i fondova D Pf = ----- % Af x + 1 x = ------ 100

Mada su u svoje vreme stope AF ocenjivane kao sredstvo kojim država likvidira “anarhično dejstvo zakona vrednosti”, one su, zbog svoje administrativne krutosti, kao i ekonomske nedoslednosti i neelastičnosti, napuštene 1954. Pored ostalog, prema sistemu AF, preduzeća koja su po svom organskom sastavu bila radno intenzivna (na primer, tekstilne fabrike) imala su veće društvene obaveze od preduzeća koja su bila kapitalno intenzivna (na primer, hidroelektrane).

6.3.2. Sistem ekonomskih instrumenata

Nakon napuštanja stopa AF, prešlo se na sistem ekonomskih instrumenata pomoću kojih se, preko propisane kalkulacije cena, uticalo na formiranje “tržišnih” (prodajnih) cena proizvoda i usluga. Ti instrumenti bili su: kamata na osnovna sredstva, kamata na stalna obrtna sredstva, kamata na kredite za obrtna sredstva, zemljarina, renta, porez na promet, carine, doprinosi, marže, rabati i slično.

Politika “ekonomskih cena” predstavljala je jedan specifičan metod formiranja unutrašnjih cena, pri čemu je načelo slobodnog formiranja cena prema uslovima na tržištu korigovano intervencijama makroekonomskog karaktera. Sa tom politikom se nije uspelo.

Metodi administrativne intervencije na području cena najčeše su potiskivali načelo liberalističke politike cena i neretko izbijali u prvi plan. Naime, kada se išlo na slobodno i slobodnije formiranje cena, ono je vrlo brzo napuštano zbog pojave poremećaja robnih i novčanih tokova i odnosa

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


294

na tržištu, odnosno zbog nastajanja visokog talasa poskupljenja manje ili više svih proizvoda i usluga.

Najčešće se pribegavalo politici sveobuhvatnog ili parcijalnog zamrzavanja cena, kao i raznim oblicima kontrole cena. Tako, na primer, sveobuhvatno zamrzavanje cena proizvoda i usluga bilo je sprovedeno u Jugoslaviji 1965, kao jedna od mera tadašnje privredne i društvene reforme. Takva administrativna mera praktikovana je i u kasnijem periodu.

Problemi sa kojima se naša zemlja ranije suočavala u oblasti cena skoro da su indetični problemima sa kojima se i sada suočava (disparitet cena, relativno brz rast skoro svih cena i slično). Glavni razlog je u sledećem. S jedne strane, ne postoje materijalni preduslovi za sveobuhvatnu liberalizaciju cena. S druge strane, ne postoje materijalni preduslovi za efikasnije držanje cena pod adminastrivnom, odnosno takozvanom neposrednom društvenom kontrolom.

Danas je u našoj zemlji oko 50% cena svih proizvoda i usluga pod nekim od oblika državne i društvene kontrole cena, odnosno administrativnog regulisanja relativnih (paritetnih) odnosa u cenama.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


295

PITANJA ZA PROVJERU ZNANJA: 1. Šta su proizvoñačke cene? 2. Šta su prodajne cene? 3. Šta su nabavne cene? 4. Šta su grosističke cene? 5. Šta su maloprodajne cene? 6. Šta je marža? 7. Šta je rabat? 8. Šta je porez na dodatu vrednost (PDV) ? 9. Šta je dodata vrednost? 10. Šta je bruto vrednost proizvodnje? 11. Šta je meñufazna potrošnja? 12. Kako se obračunava PDV? 13. Koji je cilj uvoñenja PDV - a? 14. Šta je porez na promet? 15. Šta je akciza? 16. Šta su interne cene? 17. Šta su transferne cene? 18. Šta su oligopolske cene? 19. Šta su monopolske cene? 20. Šta su administrirane cene? 21. Šta je direktni uticaj na cene? 22. Šta su plafonirane cene? 23. Šta su fiksne cene? 24. Šta su “zamrznute cene”? 25. Šta su garantovane cene? 26. Šta su minimalne cene? 27. Šta su planske cene? 28. Šta je indirektni uticaj na cene? 29. Šta su paritetne cene? 30. Šta su normalne cene? 31. Šta su stalne cene? 32. Šta su razvojne cene? 33. Šta su svetske cene? 34. Šta su importne cene? 35. Šta eksportne cene? 36. Šta su inodomicilne cene? 37. Šta su kotacijske cene?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


296

38. Šta su dempinške cene? 39. U čemu je problem izbora svetske cene? 40. Šta je svetska cena energije? 41. Šta je kalkulacija? 42. Koji su elementi strukture cene? 43. Koje su karakteristike naše prakse formiranja cena? 44. Šta su normirane cene? 45. Šta su jedinstvene cene? 46. Šta su vezane cene? 47. Šta su “klizave” cene? 48. Šta su “makaze” cena? 49. Kakva je suština politika “ekonomskih” cena? 50. Šta je sistem AF? 51. Koja je suština sistem ekonomskih instrumenata?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


297

_________ XI _________

EKONOMSKI AGREGATI

Prvo je pravilo ekonomije da se računi vode, a prvi korak ka neredu i šteti je da se oni zanemare.

Žan Baptist Sej

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


298

EKONOMSKI AGREGATI 1. ŠTA SU EKONOMSKI AGREGATI? Privredna aktivnost preduzeća se meri mikroekonomskim

agregatima. U mikroekonomske agregate spadaju: ukupan prihod, troškovi

poslovanja, poslovni rezultat, dobit, dohodak, gubitak i „pozitivna” nula. Nivo, tempo i odnosi u strukturi ukupne privredne aktivnosti date

zemlje prate se i mere makroekonomskim agregatima. U makroekonomske agregate spadaju: društveno (nacionalno)

bogatstvo, prirodno bogatstvo ukupno bogatstvo, domaći bruto proizvod, domaći proizvod, nacionalni dohodak, lična potrošnja, investiciona potrošnja, opšta (javna, budžetska) potrošnja i višak proizvoda.

2. MIKROEKONOMSKI AGREGATI 2.1. Ukupan prihod Ukupan prihod (Gross Income) preduzeća predstavlja masu

finansijskih sredstava koju ono ostvari realizacijom proizvedenih dobara i izvršenih usluga na domaćem i svetskom tržištu, u odreñenom vremenskom periodu, obično u toku jedne poslovne ili budžetske godine.

Poslovna ili budžetska godina se ne poklapa uvek sa kalendarskom godinom. Tako, na primer, budžetska godina u SAD počinje 1. oktobra tekuće godine, a ne 1. januara, kao u našoj zemlji. U ukupnom prihodu se sublimira rezultat poslovanja preduzeća.

Ukupan prihod (Up) preduzeća se izračunava množenjem fizičke količine proizvedenih dobara i izvršenih usluga (Q) sa njihovom prodajnom cenom (Tc) ostvarenom na tržištu, to jest sa tržišnom cenom.

Algebarski izraz ukupnog prihoda je: Up = Q x Tc. Dakle, fizička količina realizovane robe i ostvarene tržišne cene su

dve osnovne komponente ukupnog prihoda preduzeća.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


299

Ukupan prihod preduzeća se povećava: (1) kada se poveća količina realizovane robe pri nepromenjenim tržišnim cenama; (2) kada se povećaju tržišne cene pri nepromenjenoj količini realizovane robe; i (3) kada se istovremeno povećaju i količina realizovane robe i ostvarene tržišne cene.

Ukupan prihod preduzeća se smanjuje: a) Kada se smanjuje količina realizovane robe pri nepromenjenim tržišnim cenama;

b) Kada se smanjuju tržišne cene pri nepromenjenim količinama realizovane robe;

c) Kada se istovremeno smanjuju i količine realizovane robe i ostvarene tržišne cene.

Momenat realizacije robe (dobara i usluga) ne poklapa se uvek sa

momentom naplate. Izmeñu ta dva momenta reprodukcije obično postoji odreñeni vremensiki razmak, u skladu sa ugovorom o prodaji robe.

Preovlañujuća praksa u savremenom tržišnom poslovanju je, naročito u poslovanju sa inostranstvom, da se prodata roba naplaćuje u roku od 30, 60 ili 90 dana. Naravno, ti rokovi mogu da budu i kraći i duži, zavisno od uslova prodaje.

Obračun ukupnog prihoda se može vršiti na osnovu principa naplaćene ili fakturisane realizacije.

Prema principu naplaćene realizacije, ukupan prihod je ostvaren samo onda kada su novčana sredstva od prodatih proizvoda i izvršenih usluga uplaćena na žiro-račun privrednog subjekta (preduzeća), kada je za naplatu svojih potraživanja od prodatih proizvoda, odnosno izvršenih usluga, primio hartije od vrednosti (instrument obezbeñena plaćanja), kada privredni subjekat naplati novčane iznose od prodaje proizvoda i vršenja usluga na kredit (robni ili potrošački) koji je odobrio iz raspoloživih namenskih sredstava i dr.

Princip naplaćene realizacije je primeren tržišnom načinu privreñivanja i neposrednom tržišnom vrednovanju proizvodnih rezultata svakog privrednog subjekta.

Prema principu fakturisane realizacije ukupan prihod se obračunava na osnovu vrednosnih iznosa sadržanim u fakturama izdatim za prodatu robu i izvršene usluge.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


300

Kod ovog principa se polazi od pretpostavke da je izdata faktura garancija tržišnog priznanja prodatog proizvedenog dobra i izvršene usluge, da se vremenski razmak od momenta izdavanja fakture do naplate potraživanja može „pokriti” kratkoročnim bankarskim kreditom ili na drugi način.

Obaveze po tom osnovu (vraćanje kredita i dr.) se regulišu nakon naplate izdate fakture. Na principu fakturisane realizacije se u nas zasnivao obračun ukupnog prihoda do 1975.

Taj princip je napušten zato što na pravi način, u datim uslovima, nije izražavao duh tržišnog poslovanja i vrednovanja rezultata proizvodnje, što izdata faktura nije i potpuna garancija da će ona biti i naplaćena, da su prodati proizvodi i izvršene usluge dobili pravo tržišno priznanje.

Napuštanjem privrednog sistema zasnovanog na društvenoj svojini faktora proizvodnje i prelaskom na privredni sistem zasnovan na privatnoj svojini i tržišnim kriterijumima privreñevanja i odgovornosti za izdate fakture, ponovo je u obračunavanju ukupnog prihoda preduzeća uveden princip fakturisane realizacije.

Ekonomsku strukturu ukupnog prihoda (Up) čine troškovi poslovanja preduzeća (Tp), plus ili minus ostvareni poslovni rezultat (Pr).

Algebarski izraz ekonomske strukture ukupnog prihoda je: Up = Tp +/- Pr. 2.2. Troškovi poslovanja Sintetički izraz trošenja i troškova svih faktora proizvodnje u

procesu stvaranja novih dobara i usluga su troškovi poslovanja preduzeća (Tp).

Troškovi poslovanja se sastoje iz troškova predmeta rada - materijalnih troškova (Mt), troškova sredstava za rad - amortizacije (Am) i plata radnika - troškova rada (Tr):

Algebarski izraz troškova poslovanja je: Tp = Mt + Am + Tr. Upravljanje troškovima poslovanja jedan je od najvažnijih

segemenata ukupne ekonomije preduzeća.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


301

Konkretno odlučivanje o visini i strukturi ukupnih i pojedinačnih troškova poslovanja je srž svake menadžerske odluke, jer se najdirektnije odražava na poslovni rezultat preduzeća.

Posledice ekonomski neracionalnih odluka, donetih u sferi upravljanja troškovima poslovanja, veoma se teško mogu popravljati ili ublažavati donošenjem ekonomski racionalnih odluka u drugim segmentima ekonomije preduzeća, kao što je, na primer, sfera marketinga i dr.

2.3. Poslovni rezultat Poslovni rezultat (Pr) je razlika izmeñu ukupnog prihoda (Up) i

troškova poslovanja (Tp). Algebarski izraz poslovnog rezultata je: Pr = Up – Tp (Mt + Am + Tr). Poslovni rezultat može da bude pozitivan (dobit), negativan

(gubitak) i „pozitivna nula”. 2.4. Dobit Dobit ili profit (Profit) je pozitivni neto rezultat u poslovanju

preduzeća. Preduzeće ostvaruje dobit (Do) onda kada je ostvareni ukupan prihod (Up) veći od troškova poslovanja (Tp).

Algebarski izraz dobiti preduzeća je: Do = Up > Tp. Uobičajeni naziv za dobit je profit. Ukupna dobit koju preduzeće ostvari pre oporezivanja predstavlja

bruto dobit ili bruto profit (Gross Profit). Bruto dobit preduzeća je poreska osnovica za plaćanje

odgovarajućih poreza i drugih dažbina, koja se slivaju u državni budžet, iz kojeg se finansiraju javni rashodi društva.

Ostvarena dobit koja ostaje preduzeću na raspolaganje posle plaćanja poreskih obaveza (Po) predstavlja čistu (neto) dobit (Dč) ili čisti (neto) profit (Net Profit).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


302

Algebarski izraz čiste dobiti je: Dč = Do - Po. Čista (neto) dobit su novčana sredstva kojima preduzeće samostalno

raspolaže i koristi u različite namene. Pre svega, iz ostvarene čiste dobiti (neto profita) preduzeće plaća

dividende svojim akcionarima na ime uloženog kapitala (dohodak po osnovi svojine nad kapitalom).

Deo čiste dobiti se izdvaja za akumulaciju preduzeća, iz koje se efektuiraju nova ulaganja, odnosno nove investicije. Tim se delom čiste dobiti direktno uvećava imovina preduzeća.

Deo čiste dobiti se koristi i za stimulisanje rada zaposlenih u preduzeću (davanje premija za posebne radne napore i ostvarene rezultate u radu, posebno menadžerskog tima, za stvaranje posebnih namenskih sredstava za podsticanje naučnoistraživačkog, kadrovskog i socijalnog razvoja preduzeća i dr.).

U svakom prosperitetnom preduzeću način raspodele čiste dobiti je u funkciji njegovog tehničko-tehnološkog unapreñenja i daljeg tržišnog osposobljavanja, odnosno marketizacije.

Maksimizacija dobiti (profita) je fundamentalni cilj poslovanja svakog privrednog subjekta (preduzeća) u uslovima tržišne ekonomije, sintetički pokazatelj poslovnog uspeha preduzeća, materijalna osnova razvoja i napretka preduzeća, ali i razvoja i napretka društva.

Veća dobit preduzeća automatski znači i veći društveni proizvod i veći nacionalni dohodak u datom društvu, odnosno veće mogućnosti za razvoj, za nove investicije, za otvaranje novih radnih mesta, za ostvarivanje većih zarada zaposlenih, za povećanje životnog standarda grañana i dr.

Visina dobiti zavisi od visine tržišne cene po kojoj se proizvodi i usluge prodaju na tržištu, obima proizvodnje i ostvarenog stepena optimizacije troškova poslovanja.

U ekonomskoj teoriji, ali i u svakodnevnoj privrednoj praksi, postoje tri mogućnosti maksimizacije dobiti:

Prvo, maksimiranjem tržišnih cena pri datom (nepromenjenom) obi-mu proizvodnje i pri datim (nepromenjenim) troškovima poslovanja preduzeća.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


303

Takav cilj se može ostvariti samo u uslovima veće tražnje od ponude na tržištu, monopolske ili oligopolske pozicije na tržištu, kao i na osnovu privilegovanih mera makroekonomskog faktora datog društva (propisivanje najviših cena za date proizvode i usluge, propisivanje visoke carinske zaštite, odobravanje visokih subvencija i dr.).

Drugo, maksimiranjem obima proizvodnje pri datim (nepromenjenim) tržišnim cenama i pri datim (nepromenjenim) troškovima poslovanja.

Takav cilj se može ostvariti samo povećanjem stepena korišćenja instalisanih kapaciteta i drugih raspoloživih resursa datog preduzeća.

Treće, minimiziranjem troškova poslovanja pri datim (nepromenjenim) tržišnim cenama i pri datom (nepromenjenom) obimu proizvodnje.

Takav cilj može da se ostvari samo smanjivanjem troškova po jedinici proizvoda i usluge, rigoroznim uštedama svakog faktora proizvodnje, primenom važećih normativa i standarda u proizvodnji, povećanjem radne i tehnološke discipline, otklanjanjem uskih grla u proizvodnji i dr.

Menadžerski tim svakog preduzeća je neprestano pred dilemom kako doći do one kombinacije ili kombinacija pomenutih mogućnosti koje će u procesu njihove realizacije rezultirati maksimizacijom dobiti.

2.5. Dohodak Pojmovno definisanje dohotka (Dh) zavisi od vrste ekonomske

teorije koja se u tom pogledu koristi. Teorija radne vrednosti polazi od pretpostavke da samo tekući rad

radnika stvara novu (novostvorenu) vrednost, a da sredstva rada i predmeti rada (minuli rad) prenose na novi proizvod samo sopstvenu vrednost (prenesena vrednost), da ona nema sposobnost da stvara veću vrednost od sopstvene.

Dobit preduzeća se predstavlja kao višak vrednosti, kao izraz neplaćenog tekućeg rada radnika.

Sledstveno takvom teorijskom pristupu, dohodak preduzeća predstavlja novčani izraz samo novostvorene vrednosti, odnosno novododatog (tekućeg) rada radnika, a ne i odgovarajući novčani izraz prenesene vrednosti, odnosno prenetog (minulog) rada (sredstava i predmeta rada), komponovanog od zbira plata radnika (Tr), odnosno plaćenog dela njihovog tekućeg (novododatog) rada (angažovane radne snage) i ostvarene dobiti, odnosno viška vrednosti (neplaćenog dela tekućeg rada radnika).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


304

Algebarski izraženo, dohodak preduzeća je: Dh = Do + Tr Prema marginalističkoj (grañanskoj) teoriji vrednosti, svaki faktor

proizvodnje, a ne samo tekući rad radnika, srazmerno svom kvalitetu i kvantitetu, doprinosi stvaranju novostvorene vrednosti, koja se izražava u različitim prihodima ostvarenim po osnovi svojine nad angažovanim kapitalom (dividenda akcionara), zemljištem i grañevinskim objektima (renta), radnom snagom (zarada radnika), menadžerskog upravljanja (zarade menadžera), primene novih tehnologija (tehnološka renta) i dr. U kontekstu takvog teorijskog pristupa, dobit i dohodak se meñusobno prožimaju i prepliću, a često i poistovećuju. U svakom slučaju, nakon promena na globalnom političkom planu, sa padom socijalizma kao sistema, nestali su i ideološko-teorijski razlozi za meñusobno konfrontiranje dohotka i dobiti, pa se više posebno ne potenciraju razlike koje izmeñu te dve ekonomske kategorije postoje.

Dohodak preduzeća, bez obzira na to kako se pojmovno odreñuje, predstavlja, zajedno sa profitom (dobit), najznačajniju kategoriju tržišne privrede. Takoñe, na dohodak i dobit se gleda kao na dva najznačajnija pokazatelja uspešnosti poslovanja preduzeća.

2.6. Gubitak Gubitak (Loss) je negativni neto rezultat u poslovanju preduzeća. Preduzeće posluje sa gubitkom (Gu) kada su troškovi poslovanja

(Tp) veći od ukupnog prihoda (Up). Algebarski izraz gubitka je: Gu = TP > UP. Gubitak je sintetički pokazatelj brojnih negativnih faktora u

poslovanju preduzeća, koji dovode do njegove pojave, kao što su: neadekvatan menadžment, tehnološka i radna nedisciplina, nestimulativan sistem plaćanja zaposlenih, nedovoljna tehnička opremljenost i kadrovska ekipiranost, nepridržavanje uobičajenih normativa i standarda u trošenju sirovina i reprodukcionih materijala, nedomaćinsko gazdovanje osnovnim sredstvima (mašinama, opremom i alatima), i dr.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


305

Na nastanak gubitka u poslovanju preduzeća mogu da utiču i odreñene mere makroekonomskog karaktera (obaveza prodaje proizvoda i usluga po cenama nižim od tržišnih i dr.), a može nastati i zbog uticaja više sile (požari, poplave, zemljotresi i dr.).

Kad preduzeće nije u mogućnosti da u zakonom predviñenom roku pokrije gubitak u poslovanju, odnosno kad nije u mogućnosti da u odreñenom roku izvršava svoje finansijske obaveze prema poveriocima, ono, u skladu sa utvrñenim zakonskim normama, ide u stečaj.

2.7. „Pozitivna nula” „Pozitivna nula” predstavlja poslovni rezultat kada je ostvareni

ukupan prihod (Up) jednak troškovima poslovanja (Tp), odnosno kada preduzeće u svom poslovanju ne ostvaruje ni dobit niti gubitak.

Algebarski izraz „pozitivne nule” je: Tp = Up. 3. MAKROEKONOMSKI AGREGATI 3.1. Društveno bogatstvo Društveno bogatstvo je celokupnost proizvedenih materijalnih

dobara kojima raspolaže data državna zajednica, koja je stvorila i akumulirala ne samo sadašnja nego i sve prethodne generacije, a koja služe za zadovoljavanje ljudskih potreba.

Društveno bogatstvo (Domestic Wealht), odnosno nacionalno bogatstvo (Nacional Wealth) samo su ona raspoloživa dobra koja imaju tržišnu vrednost, koja, kao takva, mogu da budu predmet tržišne razmene.

Ekonomska snaga jednog društva može se meriti vrednošću akumuliranog društvenog bogatstva i stopom po kojoj se ono povećava, procesima štednje i investicionih ulaganja.

Ekonomsku strukturu društvenog bogatstva čine proizvodna dobra i potrošna dobra.

Potrošna dobra služe za neposredno zadovoljavanje ljudskih potreba. U potrošna dobra spadaju osnovni (fiksni) fondovi društvene potrošnje i standarda, to jest fondovi u vanprivredi (trajna potrošna dobra u domaćinstvu, stambene zgrade, bolnice, škole, muzeji i dr.).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


306

Proizvodna dobra služe za posredno zadovoljavanje ljudskih potreba. U proizvodna dobra spadaju: (1) osnovni (fiksni) fondovi u privredi (instalisani proizvodni kapaciteti, rudnici, stambeno-komunalna infrastruktura, saobraćajna infrastruktura, elektrane i dr.); (2) poslovne zalihe (sirovine, reprodukcioni materijali, nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi); i (3) investicije u toku.

Procenjuje se da proizvodni fondovi čine oko 60%, a potrošni fondovi oko 40% društvenog bogatstva naše zemlje.

Osnovni (fiksni) fondovi u privredi čine oko 50%, a stambene zgrade i stambeno-komunalna infrastruktura oko 30% društvenog bogatstva.

Društveno bogatstvo odreñuje nivo tekuće proizvodnje i potrošnje, predstavlja njihovu materijalnu osnovu. Da bi obezbedila stalni ekonomski napredak, sadašnja radna generacija mora stalno da uvećava društveno bogatstvo, a ne da nivo svoje tekuće potrošnje zasniva na „trošenju” akumuliranih vrednosti prethodnih radnih generacija.

Svako društvo koje ne uvećava svoje društveno (nacionalno) bogatstvo, upućeno je na ekonomsku stagnaciju. Življenje na račun akumuliranog nacionalnog bogatstva, njegovo trošenje bez reprodukovanja i uvećavanja, predstavlja ekonomsko nazadovanje društva.

3.2. Prirodno bogatstvo Prirodno bogatstvo ili prirodni resursi (Natural Resources) su

materijalne pretpostavke koje se nalaze u prirodi, bez sadejstva čovekovog rada, ali u okviru granica ljudske aktivnosti i preduzetništva.

Prirodni resursi su, na primer, obradivo zemljište, šumsko bogatstvo, energetski izvori - ugalj, hidroenergetski potencijal, nafta, prirodni gas i uran, mineralna ležišta metala i nemetala - bakarna ruda, ruda olova i cinka, boksitna ruda, magnezit i dr.

Prirodni resursi se javljaju u dva osnovna oblika: (1) Obnovljivi prirodni resursi (Renewable Natural Resources) su ona

prirodna dobra koja imaju sposobnost prirodnog obnavljanja. To su, na primer, reke koje se koriste za proizvodnju energije, vetar koji se koristi kao izvor energije (vetrenjače), kiša za punjenje akumulacionih jezera (akumulacione centrale) i dr.

(2) Neobnovljivi prirodni resursi (Non - renewable Natural Resources) su ona prirodna dobra koja nemaju sposobnost prirodnog obnavljanja nakon trošenja. To su, na primer, zalihe uglja, nafte, minerala, plodno zemljište i dr.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


307

Raznovrsnost rudnog bogatstva (metali i nemetali), obradive poljoprivredne površine, kvalitetne šume, dovoljne količine vode (more, jezera, reke), posebno prirodni energetski izvori (ugalj, nafta, i dr.), u okviru njihove date ograničenosti, polazna su tačka svakog oblika proizvodnje, pretpostavka privrednog napretka i blagostanja.

Zemlje koje obiluju prirodnim bogatstvima postale su, pre ili kasnije, i privredno razvijene (SAD i dr.).

U Brazilu je situacija drugačija. Ta zemlja, iako je jedna od prirodno najbogatijih zemalja sveta, i pored relativno zadovoljavajućeg progresa u ekonomskom razvoju, ona nije dostigla nivo razvijenosti koji bi bio u skladu sa njenim prirodnim bogastvom.

Meñutim, još uvek ima zemalja koje obiluju prirodnim bogatstvima ali su i dalje nerazvijene ili nedovoljno razvijene (neke afričke, azijske i latino - američke zemlje).

Dakle, raspoloživi prirodni resursi su potencijalni, ali ne i odlučujući faktor razvoja, sami po sebi nisu garancija razvoja. Prirodno bogatstvo je faktor razvoja samo pod uslovom da se njime racionalno gazduje. Nedomaćinsko upravljanje i korišćenje prirodnog bogatstva, njegovo „raubovanje” i neekonomsko reprodukovanje, vodi svaku državnu zajednicu u privrednu stagnaciju i nazadovanje.

3.3. Ukupno bogatstvo Zbir društvenog bogatstva i prirodnog bogatstva čini ukupno

bogatstvo (Total Wealth) date državne zajednice. Odnos izmeñu nacionalnog i prirodnog bogatstva u ukupnom

bogatstvu pokazatelj je nivoa ekonomske razvijenosti odreñene zemlje. U principu, relativno više učešće nacionalnog u ukupnom bogatstvu pokazuje i viši nivo razvijenosti njenih proizvodnih snaga, i obrnuto.

Neke, pak, zemlje, oskudne u prirodnim resursima, uspele su i uspevaju da insuficijenciju tog proizvodnog resursa nadoknade drugim resursima i faktorima ekonomskog rasta i razvoja, pre svega tehničko - tehnološkim, radnim i organizaciono - menadžerskim, i da postignu veoma visok nivo ekonomske razvijenosti i blagostanja, kao što je, na primer, Japan.

U toj zemlji je nužnost supstitucije prirodnih resursa drugim proizvodnim resursima i faktorima razvoja pretvoren u nacionalni kult. Od učenika u prvom razredu osnovne škole pa do svakog grañanina stalno dopire medijska poruka otprilike sledeće sadržine: “Naša zemlja je prirodno veoma siromašna. Nemamo ruda. Imamo vrlo malo obradive zemlje.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


308

Oskudevamo u energetskim izvorima. Mi smo možda najsiromašnija zemlja na svetu. Zato moramo da učimo veoma mnogo i da radimo veoma mnogo. Moramo znati da pravimo finalne proizvode najvišeg kvaliteta, koje ćemo izvoziti, koje će ljudi u svetu od nas kupovatiti. Samo tako možemo opstati, preživeti i uspeti“.

I pored oskudnih prirodnih resursa, Japan je uspeo da dostigne veoma visok nivo tehnološke razvijenosti i društveni proizvod per kapita. Pre pedeset godina Japan je bio na nižem nivou ekonomske razvijenosti od naše zemlje u to vreme.

3.4. Bruto domaći proizvod Bruto domaći proizvod (Gross Domestic Product - GDP) predstavlja

zbir tržišno izražene vrednosti svih proizvedenih dobara i izvršenih usluga u privredi date zemlje ili teritorije u odreñenom vremenskom periodu, najčešće za godinu dana, bez ikakvih odbitaka.

U ekonomskoj literaturi GDP se naziva i bruto nacionalni proizvod (Gross National Product - GNP), koji u sebe uključuje transfere dohotka ostvarene iz saradnje sa drugim zemljama, kao i društveni bruto proizvod ili bruto vrednost proizvodnje. GDP se izražava u naturalnom i vrednosnom obliku.

U naturalnom obliku, GDP predstavlja „zbir” svih proizvedenih dobara i izvršenih usluga izraženih u njihovim fizičkim mernim jedinicama (dužine, površine, zapremine, težine itd.). Kao makroekonomski agregat, GDP se ne može, ni uslovno, naturalno izraziti jedinstvenom mernom jedinicom, jer ona ne postoji. Zato se u svom naturalnom obliku GDP mora izražavati samo kao „zbir” različitih proizvedenih dobara i usluga (roba).

Za potrebe makroekonomske analize koristi se vrednosni, novčani

oblik izražavanja GDP. Cenama se svi proizvodi i usluge mogu svesti na jedinstvenu meru i vrednosno izraziti u obliku GDP. Zato GDP predstavlja, u stvari, zbir vrednosti svih proizvedenih dobara i pruženih usluga, obračunatih po cenama proizvoñača.

GDP u vrednosnom obliku može nominalno da raste po osnovi stvarnog povećanja količine proizvedenih dobara i pruženih usluga (što je ekonomski poželjno) i po osnovi porasta tekućih cena tih dobara i usluga (što je ekonomski nepoželjno). Zato se u statističkom obračunu GDP koriste dva oblika njegovog vrednosnog izražavanja.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


309

Nominalni GDP je zbir vrednosti svih proizvedenih dobara i pruženih usluga obračunatih po tekućim (tržišnim) cenama.

Realni GDP je zbir vrednosti svih proizvedenih dobara i pruženih usluga, obračunatih po stalnim cenama.

Stalne cene se koriste da bi se GDP vrednosno izrazio na realan način, da bi se iz njegovog statističkog obračuna eliminisao uticaj promena cena, bilo da one rastu (inflacija) ili da padaju (deflacija).

U obračunu GDP se kao stalne cene obično koriste cene iz neke prethodne godine u kojoj je privredna aktivnost bila najstabilnija, ili godine u kojoj je izvršena radikalnija promena cena.

Tako, na primer, posle Drugog svetskog rata u našoj zemlji su se koristile cene iz 1939, kao stalne cene u statističkim obračunima makroekonomskih agregata.

Kao stalne cene su se koristile i cene iz 1965, kada je sprovedena privredna i društvena reforma i izvršene značajne promene u cenama.

Ekonomsku strukturu GDP čine troškovi reprodukcije (Tr) i nacionalni (narodni) dohodak (ND):

GDP = Tr + ND.

Troškove reprodukcije čine materijalni troškovi (Mt) i amortizacija (Am):

Tr = Mt + Am. Materijalni troškovi (Mt) obuhvataju sve vrednosti meñufazne

potrošnje nabavljenih materijala i usluga za potrebe procesa proizvodnje i reprodukcije.

Amortizacija (Am) predstavlja vrednost osnovnih sredstava utrošenih

u stvaranju novih dobara i vršenju usluga. Nacionalni (narodni) dohodak (ND) se sastoji od zarada zaposlenih,

poslovnog viška i posrednih poreza umanjenih za subvencije. Ekonomska struktura GDP može da se algebarski izrazi sledećom formulom:

GDP = Mt + Am + ND. U GDP se vrednosno izražavaju svi faktori proizvodnje koje su

ekonomski akteri date zemlje angažovali (nabavili i utrošili) u procesu

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


310

stvaranja novih dobara i vršenja usluga. Zato se ekonomska struktura GDP algebarski izražava i na sledeći način:

GDP = C + In + GE + E - I, gde je C = potrošnja (Consumption), I = investicije (Investment), GE = državni rashodi (Government Expenditures), E = izvoz (Export), I = uvoz (Import). Vrednosni izrazi bruto domaćeg proizvoda kao rezultat procesa

njegovog formiranja i procesa njegove upotrebe moraju, globalno posmatrano, da budu identične veličine. Svi oblici potrošnje datog društva moraju da se kreću u okviru raspoloživog bruto domaćeg proizvoda, odnosno bruto nacionalnog proizvoda.

U stvaranju GDP učestvuju tri osnovna privredna sektora: poljoprivreda (A - Agriculture), industrija (I - Industry) i usluge (S - Services).

GDP = A + I + S. Nivo privredne razvijenosti se meri učešćem tih sektora u stvaranju

GDP. Ekonomija date zemlje je razvijenija ukoliko je učešće sektora usluga u GDP više, a učešće poljoprivrede niže.

3.5. Društveni proizvod

I pored svog velikog značaja, analitička upotreba GDP je, ipak, ograničena zbog odreñenih metodoloških i drugih teškoća oko praćenja i izražavanja materijalnih troškova u njegovoj strukturi. Što je vertikalna i horizontalna podela rada razuñenija u nekoj privredi, to je teže statistički meriti kretanje materijalnih troškova.

U uslovima vertikalne podele rada, to jest fazne (sukcesivne) proizvodnje, ista materijalna supstanca, vrednosno izražena, prenosi se iz jedne u drugu fazu proizvodnje.

Na primer, boksit je finalni proizvod rudnika - preduzeća koje se bavi eksploatacijom rude boksita. U proizvodnji glinice boksit se pojavljuje kao

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


311

bazična sirovina (materijalni trošak). U proizvodnji aluminijuma (ignote) glinica se javlja kao bazična sirovina (materijalni trošak). U proizvodnji aluminijskih folija i drugih finalnih aluminijskih proizvoda, aluminijum se javlja kao bazična sirovina (materijalni trošak). Dakle, iz jedne u drugu fazu proizvodnje pojavljuje se, prenosi se na novi proizvod ista materijalna supstanca (materijalni trošak).

Metodološki problemi slične vrste javljaju se i u uslovima horizontalne podele rada, to jest komplementarne proizvodnje, kada dva ili više privrednih subjekata, poslovno sarañujući, ugrañuju u zajednički proizvod elemente svoje posebne proizvodnje, koji se mogu, nezavisno od zajedničkog proizvoda, samostalno realizovati na tržištu (na, primer, ugradnja motora u automobil).

Mehaničkim sabiranjem vrednosti proizvoda boksita, glinice i aluminijuma, kao i mnogih drugih proizvoda iz sukcesivne proizvodnje, gledano iz ravni nacionalne privrede, dobija se društveni bruto - proizvod sa materijalnim troškovima koji predstavljaju multiplikaciju iste “materijalne supstance” koja se prenosi iz jedne u druge faze proizvodnje. Zato je i obračun materijalnih troškova u GDP nerealan, a samim tim nerealan i sam obračun DBP.

U cilju izbegavanja mehaničkog multiplikovanja (“ponavljanja”) materijalnih troškova u statističkom obračunu GDP, definisan je poseban makroekonomski agregat - društveni proizvod (DP).

DP se izračunava zbrajanjem bruto dodatnih vrednosti svih proizvodnih jedinica rezidenata.

Domaći proizvod je manji od bruto domaćeg proizvoda (bruto vrednosti proizvodnje) za vrednost meñufazne potrošnje (nabavke materijala i usluga). Koristi se u analitičke svrhe na nivou privrede kao celine date zemlje.

Kao obračunska kategorija, DP se statistički izračunava kada se od GDP odbiju materijalni troškovi:

DP = GDP - Mt. DP se najčešče koristi za merenje stope privrenog rasta, posebno u

statističkim publikacijama Ujedinjenih nacija. Vrednosnu strukturu DP, kao izraz ukupnog procesa njegovog

formiranja, čine amortizacija i nacionalni dohodak: DP = Am + ND.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


312

Bez obzira na suštinske materijalne razlike koje postoje izmeñu GDP i DP, u delu ekonomske literature, a posebno u kolokvijalnim komunikacijama, DP najčešće se poistovećuje sa GDP.

3.6. Nacionalni dohodak Nacionalni (narodni) dohodak (ND), odnosno National Income (NI)

definiše se kao razlika izmeñu GDP i ukupnih troškova reprodukcije (Tr), odnosno materijalnih troškova (Mt) i amortizaciije (Am):

ND = GDP – Tr, odnosno, ND se izračunava kada se od DP odbije amortizacija: ND = DP – Am. Nacionalni dohodak je vrednosno manji od domaćeg proizvoda za

iznos amortizacije. Nacionalni dohodak se prati statistički u tekućim i stalnim cenama. Postoje dva metoda obračuna nacionalnog dohotka: realni i

rashodni. Prema proizvodnom metodu obračuna (tzv. realni metod),

nacionalni dohodak čine sredstva za plate (zarade) i druga lična primanja (Pl), sredstva za poreze, za doprinose, za ugovorne obaveze i druge neproizvodne i uslužne namene (Pd), i sredstva za akumulaciju (Ak), odnosno, algebarski izraženo:

ND = Pl + Pd + Ak.

Prema metodu krajnje upotrebe, odnosno finalne potrošnje (tzv.

rashodni metod), ekonomsku strukturu ND čine sredstva za ličnu potrošnju (Lp), sredstva za opštu potrošnju (Op) i sredstva za investicije (In), odnosno, algebarski izraženo:

ND = Lp + Op + In.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


313

3.7. Neto investiciona potrošnja Neto investiciona potrošnja (Ip) predstavlja deo nacionalnog

dohotka (ND) po odbitku rashoda za ličnu potrošnju (Lp) i rashoda za opštu potrošnju (Op):

I = ND – (Lp + Op). Akumulacija (Ak) je izvor neto investicione potrošnje. Akumulacija, izražena kroz postotak nacionalnog dohotka, naziva se

stopa akumulacije. Odnos akumulacije i postojećeg kapitala (osnovnih i obrtnih

sredstava) predstavlja parametar akumulativne sposobnosti privrede. Akumulacija je jedan od izvora sredstava za investicije. Investicije su oblik upotrebe sredstava akumulacije u procesu

stvaranja uslova za novu proizvodnju (izgradnja novih proizvodnih i drugih kapaciteta), odnosno zamenu ili proširivanje postojećih proizvodnih i drugih kapaciteta radi stvaranja dobara i usluga u skladu sa potrebama i tražnjom na tržištu.

Drugi izvori sredstava za investicije su amorizacija, krediti iz domaćih i stranih izvora, i dr.

3.8. Lična potrošnja Lična potrošnja (Lp) predstavlja deo nacionalnog dohotka (ND) po

odbitku rashoda za opštu potrošnju (Op) i sredstava za akumulaciju (Ip), odnosno neto investicija:

Lp = ND – (Op + Ip). 3.9. Opšta potrošnja Opšta potrošnja (Op) predstavlja deo nacionalnog dohotka (ND), po

odbitku rashoda za ličnu potrošnju (Lp) i sredstava za akumulaciju (Ip): Op = ND – (Lp + Ip).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


314

3.10. Višak proizvoda Nacionalni dohodak umanjen za iznos zarada (plata), odnosno

ličnih dohodaka iz rada (Ld), naziva se višak proizvoda (VP), odnosno, algebarski izraženo:

VP = ND – Ld. Višak proizvoda (Surplus Product) je materijalna osnova

akumulacije (neto investicija) i sredstava za javnu (opštu, budžetsku) potrošnju:

VP = Ip + Op.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


315

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU:

1. Šta su mikroekonomski agregati? 2. Šta su makroekonomski agregati? 3. Šta je ukupan prihod? 4. Kako se izračunava ukupan prihod? 5. Šta je princip naplaćene realizacije? 6. Šta je princip fakturisane realizacije? 7. Koji su elementi ukupnog prihoda (ekonomska struktura)? 8. Šta su troškovi poslovanja? 9. Šta je poslovni rezultat? 10. Šta je dobit? 11. Šta je bruto dobit? 12. Šta je čista dobit? 13. Šta je maksimizacija dobiti? 14. Šta je dohodak? 15. Šta je gubitak? 16. Šta je “pozitivna nula”? 17. Šta je društveno bogatstvo? 18. Šta su potrošna dobra? 19. Šta su proizvodna dobra? 20. Šta je reprodukovanje društvenog bogatstva? 21. Šta je prirodno bogatstvo? 22. Šta su obnovljivi prirodni resursi? 23. Šta su neobnovljivi prirodni resursi? 24. Kako prirodno bogatstvo utiče na razvoj? 25. Šta je ukupno bogatstvo? 26. Šta je društveni bruto - proizvod? 27. Šta je ekonomska struktura GDP? 28. Šta je društveni proizvod? 29. Šta je nacionalni dohodak? 30. Šta je neto investiciona potrošnja? 31. U čemu je razlika izmeñu akumulacije i investicija? 32. Šta je lična potrošnja? 33. Šta je opšta potrošnja? 34. Šta je višak proizvoda?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


316

_________ XII ________

EKONOMSKI ODNOSI SA INOSTRANSTVOM

„Ulazimo u vreme kada će se spoljna politika i nacionalna bezbednost sve više vrteti oko naših trgovačkih interesa i kada će ekonomska diplomatija biti ključna za rešavanje najznačajnijih pitanja našeg vremena”

Džefri Garten

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


317

EKONOMSKI ODNOSI SA INOSTRANSTVOM 1. ZNAČAJ SPOLJNE TRGOVINE

Dosadašnja iskustva u privrednom razvoju ukazuju da je efikasna

samo ona nacionalna ekonomija koja najveći deo svog ukupnog društvenog proizvoda ostvaruje kroz raznovrsne oblike ekonomske saradnje sa inostranstvom, sa akterima na svetskoj tržišnoj sceni.

Trgovina se u svim zemljama tretira kao posebna oblast-grana narodne privrede. Trgovina se u okviru društvene podjele rada bavi prometom roba. Takoñe, potrebno je naglasiti da trgovina nije jedini nosilac robnog prometa. Osim profesionalne ili kako se često kaže institucionalne trgovine, prometom roba bave se i proizvoñači i organizovani potrošači. Trgovina posreduje u procesu razmjene izmeñu proizvodnje i potrošnje, odnosno izmeñu proizvoñača i potrošača. U tom smislu, pravi se razlika izmeñu neposrednog (direktnog) i posrednog (indirektnog) robnog prometa. Neposrednim prometom robe bave se prizvoñači odnosno proizvoñačke organizacije, a posrednim prometom bavi se trgovina odnosno trgovinske organizacije. Trgovina ima zadatak da svojim posredovanjem u prometu organizuje redovnu razmjenu izmeñu proizvodnje i potrošnje. Svojim aktivnostima treba da obezbijedi ponudu robe u količinama i asortimanu koji tržište traži, u vrijeme kada se traži i po cijenama i drugim uslovima koje su kupci spremni da prihvate. Trgovina obavlja tri osnovne funkcije: interpersonalnu, interlokalnu i intertempolarnu. (Stipe Lovreta, Dragutin Radunović, Goran Petković, Trgovina-teorija i praksa, Beograd: savremena administracija, opi.cit.str.13-15)

Trgovina je jedna od glavnih komponenti ekonomskog sistema. Zajedno sa proizvodnjom ima dominirajuću ulogu u kontroli ekonomskog rasta. Trgovina najbolje odslikava nivo privredne i društvene razvijenosti i u tim okvirima treba posmatrati ukupne promjene u nivou njene razvijenosti i strukturi organizacije u savremenim tržišnim uslovima. Organizaciju i funkcionisanje trgovine opredeljuju osnovne komponente socio-ekonomskog sistema. Komparativna anliza pokazuje da navedeni faktori imaju dominirajuću ulogu u razvoju trgovine, ali i u kreiranju strukture njene organizacije. Viši nivo razvijenosti proizvodnje i veći stepen njene prostorne rasprostranjenosti podstiče razvoj trgovinske djelatnosti. Takoñe, na strukturu trgovine utiču i brojni sociokulturni faktori. Raznovrsnost kulturnog nasljeña, psihološka ponašanja potrošača, specifične preferencije i ponašanje pojedinih etičkih grupa, odnosi izmeñu kupaca i prodavaca i

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


318

izgrañeni poslovni moral i etika imaju neposrednog odraza na strukturu i praksu trgovine.

Spoljna trgovina je šansa za svaku nacionalnu ekonomiju i zaokruženu ekonomsku regiju da racionalnije koristi raspoložive resurse, u skladu sa tražnjom na svetskom tržištu, koja je uvek veća od tražnje na nacionalnom ili regionalnom tržištu.

Osvajanje što bolje pozicije na svetskom tržištu i ostvarivanje što većeg profita na njemu, postalo je strateško opredeljenje svake savremene nacionalne ekonomije i njenih tržiših aktera. To je glavni motiv koji ih upućuje jedne na druge.

Tržišna logika je pokretačka snaga spoljne trgovine. Iskonska težnja svakog ekonomskog aktera na svakoj tački zemljine kugle je da raspoložive resurse što racionalnije koristi, da stvara dobra i usluge uz što niže troškove, da maksimizira svoj profit u datom vremenu i prostoru.

Spoljna trgovina omogućava da se izvozom i uvozom dobara i usluga uspostavljaju i ostvaruju željeni odnosi ponude i tražnje konkretnih dobara i usluga na domaćem tržištu, da se u što je moguće većoj meri izlazi u susret tržišnim željama u potrošnji, da se otvara prostor za tržišnu konkurenciju i racionalniju podelu rada u svetskim razmerama koja generalno doprinosi smanjenju proizvodnih troškova, da se suzbijaju monopolske i oligopolske pojave na domaćem i inostranom tržištu, da se lakše otvaraju kanali za izvoz kapitala u zemlje kojima je neophodan i dr.

Nivo i relativni odnosi cena dobara i usluga na domaćem i stranom tržištu uvek su jedan od ključnih stožera oko kojeg se okreće spoljnotrgovinska razmena (uvozni i izvozni poslovi), ali ne i jedini, i ne uvek najvažniji.

U sistemu tržišne ekonomije, u svetskim razmerama, najviše odluka o konkretnim spoljnotrgovinskim poslovima donose preduzeća, slobodno i samostalno, a ne države (vlade).

Meñutim, vlada nijedne države u svetu nije se odrekla paternalističkog odnosa prema svojim preduzećima u vršenju izvoznih i uvoznih poslova.

Državni organi su zadržali pravo da utvrñuju spoljnotrgovinsku politiku, mere, instrumente i režime kojima se u znatnoj meri utiče na obim, dinamiku, pravce i strukturu izvozno-uvoznih poslova, da nadgledaju tokove izvoza i uvoza roba i usluga, da podstiču ili usporavaju odreñene uvozne ili izvozne transakcije, da uvode carine, da utvrñuju robne kontingente, da propisuju carinske procedure i druge protekcionističke mere.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


319

Takve protekcionističke mere države iskrivljuju sliku sveta slobodne trgovine, logiku tržišne slobode, samostalnosti preduzeća i slobodno formiranih uvoznih i izvoznih cena.

2. ORIJENTACIJE U SPOLJNOJ TRGOVINI

Meñunarodna trgovina, kao stanje ili tendencija, pojavljuje se u četiri osnovna oblika: slobodna trgovina (Free Trade), trgovinska liberalizacija (Trade Liberalization), trgovinska zatvorenost (Trade Autarky) i trgovinski protekcionizam (Trade Protectionism). Slika 2. Spoljnotrgovinske orjentacije

Izvor: Steven Suranovic, Some Trade Terminology, 1997 - 2004, www.internationalecon.com

Čista slobodna trgovina, ili autarkija, nikada nije postojala u realnom privrednom svetu. Realni svet se sastoji od pojedinačnih nacionalnih ekonomija, koje se nalaze izmeñu te dve krajnosti.

2.1. Slobodna trgovina

Slobodna trgovina je koncept spoljnotrgovinskog poslovanja u kojem država ničim niti ometa niti podstiče slobodnu razmenu roba izmeñu država, kada sprovodi politiku “lese fer“ (“laissez faire”) u odnosu na spoljnu trgovinu.

Prema tom konceptu, trgovinski odnosi izmeñu pojedinih zemalja treba da se razvijaju slobodno, da cirkulacija roba i usluga ne bude ničim ometana (carine, premije, robni režimi i slično), da granica izmeñu domaćeg (unutrašnjeg) i stranog (spoljnjeg) tržišta bude nevidljiva, te da se funkcija države u toj ekonomskoj sferi svede samo na pitanja sigurnosti prometa (inspekcijski poslovi, propisivanje i kontrola standarda, kontrola kvaliteta i slično).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


320

Za slobodnu trgovinu se zalažu one države koje su u svom ekonomskom razvoju dostigle takav nivo da se ne boje konkurencije drugih zemalja.

Singapur i Hong Kong (u sastavu Kine) smatraju se zemljama visoko orijentisanim na slobodnu trgovinu.

2.2. Trgovinska liberalizacija

Spoljnotrgovinska orijentacija države prema slobodnoj trgovini naziva se trgovinska liberalizacija.

Afirmisanje vrednosti slobodne spoljne trgovine, uz što manje involviranje države u odvijanju spoljnotrgovinskih poslova, strateški je cilj stvaranja i funkcionisanja WTO. Ostvarivanju takvog cilja teže sve zemalje u svetu sa tržišnom orijentacijom.

2.3. Autarkija

Kad država nametne takve restriktivne spoljnotrgovinske propise koji eliminišu svaki podsticaj za spoljnu trgovinu i kada ne postoje uslovi za obavljanje spoljnotrgovinske razmene, to se naziva nacionalna autarkija.

Autarkija predstavlja izolacionizam. Severna Koreja i Kuba se smatraju zemljama sa relativno zatvorenom

ekonomijom, što je blizu autarkiji.

2.4. Protekcionizam Spoljnotrgovinska orijentacija države prema autarkiji naziva se

protekcionizam. Protekcionističku spoljnotrgovinsku politiku praktikuju države koje u

svom ekonomskom razvoju nisu dostigle nivo razvijenosti koji bi im garantovao tržišnu zaštitu domaće proizvodnje od konkurencije sa strane, odnosno koji bi im obezbeñivao uspešnu konkurenciju domaće proizvodnje na stranim tržištima.

Zato zemlje (države) koje se nalaze u takvoj ekonomskoj poziciji pribegavaju, zavisno od konkretne situacije, raznovrsnim spoljnotrgovinskim zaštitnim instrumentima (carine i dr.) i robnim režimima.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


321

3. NUŽNOST TRGOVINSKOG LIBERALIZMA

Ograničavanje meñunarodne trgovine usporava ekonomski razvoj svake zemlje i svetske privrede u celini, dovodi do nepotrebnih zastoja u proizvodnji potrebnih dobara i usluga i njihovoj trgovini sa drugim zemljama.

Proces globalizacije i liberalizacije bitno je uticao na povećanje konkurentnosti na svjetskom tržištu. Usložnjavanje globalnih procesa sa jednu stranu, urušilo je tradicionalna vremenska, prostorna i konkurentska ograničenja, a sa drugu stranu otvorilo nacionalne granice i privrede, čiji je produkt razvoj internacionalizacije proizvoda i usluga.

Trendovi globalizacije i regionalizacije svjetske ekonomije stvaraju preduslove i otvaraju mogućnosti razvoja nacionalnih ekonomija pojedinih država. Pred nacionalne ekonomije postavlja se pitanje kako maksimizirati pozitivne rezultate procesa globalizacije, a sa druge strane ograničiti njene negativne posljedice. Zahvaljujući razvoju informacione tehnologije, savremena društva postaju sve otvorenija, a društveni odnosi u globalnom smislu sve transparentniji, čime se sve više razvijaju forme socijalnog, ekonomskog i političkog života. U ekonomskom smislu, ona znači pristup radu, kapitalu i sirovinama na svim tržištima i proizvodnju za sva tržišta, što doprinosi razvoju alokacione efikasnosti, smanjenju transakcijskih troškova i povećanju trgovine zasnovane na komparativnim prednostima.

U takvom trendu nacionalne ekonomije postaju sve manje nacionalne, a sve više globalne. Pretvaraju se u transnacionalni sistem proizvodnje zasnovan na meñunarodnoj podjeli rada. Sve više, uloga države i diplomatije postaje glavni instrument promovisanja i zaštite nacionalnih ekonomskih interesa.

Sveopšta liberalizacija meñunarodne trgovine je u interesu ne samo razvijenih nego i zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja. Sve zemlje i njihove ekonomije su u savremenom svetu toliko meñuzavisne da se ni jedna od njih ne može razvijati na račun druge, nego samo meñusobnom saradnjom i partnerskim odnosom u internacionalnoj trgovini.

Trgovinski odnosi izmeñu svih zemalja u svetu treba da se razvijaju slobodno, da cirkulacija dobara i usluga ne bude ničim ometana (carine, premije, robni režimi i slično), da granice izmeñu domaćeg (unutrašnjeg) i stranog (spoljnjeg) tržišta budu nevidljive, te da se funkcija države u toj ekonomskoj sferi svede samo na pitanja sigurnosti prometa (inspekcijski poslovi, propisivanje i kontrola standarda, kontrola kvaliteta i slično).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


322

Umesto restrikcije, meñunarodnu trgovinu neophodno je podsticati odgovarajućim aktivnostima, merama i instrumentima Basic Economics na strani izvoza ili uvoza.

Metodi podsticanja izvoza su: povećnje korišćenja raspoloživih kapaciteta (što je od posebne važnosti za male zemlje); smanjenje troškova proizvodnje po jedinici proizvoda; povećanje marže (Markup) kojom se pokrivaju opšti troškovi kompanije i obezbeñuje marginalni profit; sužavanje polja rizika, i dr .

Metodi podsticanja uvoza su: jeftinije nabavke reprodukcionih materijala i komponenata koje mogu da smanje troškove finalnog proizvoda; dopune proizvodne linije mogu povećati varijetet proizvoda koje kompanija prodaje i omogućiti veće korišćenje moći raspoloživih prodajnih kapaciteta; i proširenjem kruga snabevača - kompanija će biti manje osetljiva na ćudi snabdevača ukoliko ima na raspolaganju više njih.

Liberalizacija meñunarodne trgovine omogućava da se progresivnom razmenom dobara i usluga izmeñu razvijenih i zemalja u razvoju po svetskim cenama stvaraju materijalne pretpostavke za brži razvoj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, kao i za smanjenje postojećeg jaza u nivou njihove ekonomske razvijenosti u odnosu na industrijski razvijene zemlje. (Više o meñunarodnoj trgovini vidi: Thomas Sowell, Basic Economics, Basic Book, New York, 2002, 269 - 282.) 4. INTERNACIONALIZACIJA TRGOVINE

Internacionalna trgovina neprestno se razvijala u protekla dva veka. Izvoz dobara i usluga porastao je od 1% svetskog bruto proizvoda (WGP) u 1800. godini na 17,1% u 2004. godini. (Kennedy School of Government, Responding to Globalization: EU Trade Policy in a Multipolar World, ARCO Forum, Harvard University, 1. November 2000.; i The World Factbook, June 14. , 2004.)

U proteklih 15 godina internacionalna trgovina razvijala se po prosečnoj stopi rasta (oko 6%) dva puta višoj od stope rasta svetske privrede (oko 3%). Tome je pre svega doprinelo progresivno smanjivanje i uklanjanje trgovinskih barijera u meñunarodnom prometu roba (dobara i usluga), zahvaljujući, pored ostalog, sve značajnijoj ulozi Svetske trgovinske organizacije (WTO) u podsticanju meñunarodne trgovine.

Od 1970. godine na ovamo internacionalna trgovina dobrima i uslugama brže je rasla od nacionalnog dohotka u mnogim industrijski

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


323

razvijenim zemljama. (Robert M. Dunn, Jr. - John H. Mutti, International Economics, Fifth Edition, Routledge, London & New York, 2000., 14.)

Vrednost ukupne svetske trgovine (izvozno - uvozne transakcije) u svetu u 2006. godini bila je US$ 24,53 hiljade milijardi (izvoz 12,44, a uvoz US$ 12,09 hiljada milijardi), što je znatno više od 1/3 svetskog bruto proizvoda.

Nivo uvozno - izvoznih transakcija nacionalnih ekonomija pokazatelj je njihove ekonomske meñuzavisnosti u globalnim razmerama.

Predmet internacionalne razmene je čitav spektar industrijskih i poljoprivrednih proizvoda i usluga.

Oko 3/4 vrednosti svetskog izvoza i uvoza realizuje se u okviru razvijenih zemalja, odnosno izmeñu njih.

Oko 1/3 svetskog izvoza i uvoza realizuje se neposredno preko multinacionalnih kompanija, koje postaju ključni igrači internacionalne trgovine.

Napredne tehnologije (telekomunikacione, transportne, i dr.) pospešuju brže kretanje roba, relativizuju vreme i prostor, uz niže transportne, komunikacijske, finansijske i druge troškove po jedinici proizvedenog dobra i izvršene usluge.

Internet odnosno World Wide Web (www) tehnologija ubrzano menja tradicionalnu prirodu tržišta mnogih dobara i usluga. Elektronska trgovina (“E - Comerce”) pretvara lokalne kupce i prodavce u globalne. On - lajn trgovina (On Line Comerce) je u usponu, posebno u najrazvijenijim zemljama sveta.

On - lajn kupovina i prodaja u SAD dostigla je 2006. godine US$ 280 milijardi. Iste godine u Evropi je iznosila 76,7 milijardi evra. Procenjuje se da će se do 2010. godine trgovina preko interneta utrostručiti. (Ekonomist magazin, br. 375., Novinsko - izdavačko preduzeće Ekonomist media groop, Beograd, 30. jul 2007., 8.)

5. OBLICI SPOLJNOTRGOVINSKE RAZMENE 5.1. Klasični spoljno-trgovinski poslovi Poslovi spoljne trgovine su: redovan izvoz i uvoz dobara i usluga;

intra-firm trgovina, inter-firm trgovina, „vezana“ trgovina (kompenzacioni poslovi, barteri i sično) i specifični spoljnotrgovinski poslovi (lizing, franšizing, faktoring, forfeting i dr.).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


324

Uvozni i izvozni poslovi obično se smatraju klasičnim oblikom spoljnotrgovinskog poslovanja.

Po pravilu, visoko učešće proizvoda nižih, primarnih faza prerade u ukupnom izvozu (kao, na primer, rude, industrijske sirovine, poljoprivredne sirovine, rezana graña i dr.) indicira i nepovoljno stanje u spoljnotrgovinskom poslovanju date države.

Što je zemlja ekonomski razvijenija, to je veće učešće proizvoda viših faza prerade u ukupnom izvozu (kao što su, na primer, mašine, konzervirani prehrambeni proizvodi, stilski nameštaj, kompjuteri i sl.).

Osim klasične spoljnotrgovinske saradnje i ad hok poslova u svim oblicima (uvoz, izvoz i dr.), drugi značajan segment ukupnih ekonomskih bilateralnih odnosa izmeñu dve zemlje su tzv. viši oblici privredne saradnje (VOPS), kroz koje se ostvaruje dugoročno ekonomsko, tehnološko i poslovno povezivanje preduzeća i privrede jedne zemlje sa preduzećima i privredom druge i drugih zemalja, pa se zato nazivaju i dugoročna privredna saradnja (Longterme Economic Cooperation - LEC).

Zajednička karakteristika dugoročnih oblika privredne saradnje je ekonomski tešnja i trajnija interesna povezanost partnera u odreñenom poslovnom poduhvatu radi ostvarivanja što boljih poslovnih rezultata, odnosno što većeg profita.

Viši oblici privredne saradnje su zajednička ulaganja, dugoročna proizvodna kooperacija, dugoročna naučnotehnička saradnja, pribavljanje materijalnih prava na tehnologiju (transfer tehnologije) izvoñenje investicionih radova u inostranstvu, zajednički nastup na trećim trzištima, i dr.

Isto tako, veće učešće tzv. viših oblika privredne saradnje (VOPS) sa inostranstvom (zajednička ulaganja, poslovno tehnička saradnja, izvoñenje investicionih radova u inostranstvu, i dr.) u ukupnoj robnoj razmeni pokazatelj je kvalitetnijih odnosa u strukturi trgovinskog i platnog bilansa.

U ukupnoj robnoj razmeni Srbije dominiraju klasični spoljnotrgovinski poslovi (izvoz i uvoz roba).

Za svaku zemlju, posebno za one u razvoju kakva je Srbija, povećanje izvoza dobara i usluga u industrijski razvijene zemlje doprinosi kvalitetnim promenama u njihovim trgovinskim i platnim bilansima.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


325

6. SPOLJNO - TRGOVINSKI INSTRUMENTI Ekonomske transakcije jedne zemlje sa inostranstvom izrazavaju se

kroz trgovinski i platni bilans zemlje. 6.1. Trgovinski bilans Trgovinski bilans (Balance of Trade) je sistematski pregled odnosa

izmeñu vrednosti ukupnog uvoza i izvoza dobara date zemlje u toku jedne godine. Trgovinski bilans se naziva i bilans robne razmene (External Trade Balance).

Trgovinski bilans može da bude uravnotežen, deficitaran i suficitaran, zavisno od stepena (koeficijenta) pokrivenosti uvoza izvozom.

Trgovinski bilans je uravnotežen kada je vrednost uvezenih dobara jednaka vrednosti izvezenih dobara, odnosno kada je koeficijenat pokrivenosti uvoza izvozom jednak jedinici (ili, u procentima, kada je 100).

Kada je vrednost uvezenih dobara veća od vrednosti izvezenih dobara, trgovinski bilans je deficitaran, odnosno kada je koeficijenat pokrivenosti uvoza izvozom manji od jedinice (ili, u procentima, kada je manji od 100).

Kada je vrednost uvezenih dobara manja od vrednosti izvezenih dobara, onda je trgovinski bilans suficitaran, odnosno, kada je koeficijenat pokri-venosti uvoza izvozom veći od jedinice (ili, u procentima, kada je veći od 100).

Visok deficit trgovinskog bilansa, koji se iz godine u godinu povećava, predstavlja krupan strukturni problem savremene srpske privrede.

6.2. Platni bilans Platni bilans (Balance of Payments) je sistematski pregled ukupnih

novčanih dugovanja i potraživanja jedne zemlje prema inostranstvu u datom vremenskom periodu, najčešće u toku jedne godine.

Ukupna novčana dugovanja i potraživanja jedne zemlje prema inostranstvu su ekonomski izraz svih transakcija ostvarenih po osnovu plaćanja uvoza i naplate izvoza roba, plaćanja uvoza i naplate izvoza usluga (saobraćaja, turizma, osiguranja, izvoñenja grañevinskih radova i dr.), doznaka iseljenika i radnika na radu u inostranstvu, bespovratnih transfera (pomoć, donacije i dr.), uzimanja i davanja kredita, plaćanja i naplaćivanja

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


326

dugova (glavnice i kamate) po kreditima iz ranijih godina, povećavanja i smanjivanja deviznih rezervi i dr.

Trgovinski bilans je izuzetno važan, a često i najvažniji segment platnog bilansa.

Promet roba i usluga sa inostranstvom uvek je praćen uspostavljanjem odgovarajućih dužničko-poverilačkih finansijskih obaveza.

Izvoz roba i usluga pretpostavlja naplatu potraživanja. Uvoz roba i usluga pretpostavlja plaćanje dugovanja.

Korišćenje stranih kredita podrazumeva plaćanje anuiteta (glavnice i kamate). Od kredita odobrenih stranim partnerima podrazumeva se naplata anuiteta (glavnice i kamate).

Saldo u platnom bilansu može biti pozitivan, negativan i uravnotežen.

Platni bilans je pozitivan kada su ukupna potraživanja veća od ukupnih dugovanja date zemlje.

Platni bilans je negativan kada su ukupna potraživanja manja od ukupnih dugovanja.

Platni bilans je uravnotežen kada su ukupna potraživanja jednaka ukupnim dugovanjima.

Suficit u platnom bilansu je jedan od bitnih makroekonomskih indikatora uspešnosti ekonomske saradnje date zemlje sa inostranstvom.

Za svaku zemlju i njeno platno-bilansno stanje je posebno značajan odnos izmeñu platnog i trgovinskog bilansa.

Platni bilans može biti suficitaran, iako je trgovinski bilans deficitaran, onda kada je pozitivan saldo nerobnih transakcija sa inostranstvom veći od negativnog salda robnih transakcija (uvoza-izvoza) sa inostranstvom.

Isto tako, platni bilans može biti deficitaran, iako je trgovinski bilans suficitaran, kada, pored ostalog, jedna zemlja koristi inostrane kredite čiji obim otplate prevazilazi nivo suficita u trgovinskom bilansu.

Moguće je da trgovinski bilans bude, na primer, deficitaran, a platni bilans uravnotežen ili suficitaran, zavisno od stanja u drugim podbilansima platnog bilansa, kao što su: bilans nerobnih transakcija; bilans tekućih transakcija; kapitalni bilans; tehnološki platni bilans; devizni bilans i obračunski bilans (ili bilans meñunarodnog investicionog položaja).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


327

6.3. Meñunarodni trgovinski ugovori

Ugovor (eng. contract) je pravni akt kojim se ureñuju bilateralni ili multilateralni odnosi izmeñu država nakon završenih pregovora o odreñenom pitanju od njihovog zajedničkog interesa.

Trgovinski odnosi izmeñu dve države se, po pravilu, regulišu bilateralnim trgovinskim ugovorima, na odreñeno vreme. U njima se, pored ostalog, utvrñuju režimi meñusobnog uvoza i izvoza roba i vršenja usluga, kao i oblici protekcionističke politike.

Na primer, trgovinski odnosi izmeñu država Zapadnog Balkana (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, BiH i Hrvatska), sve do potpisivanja Sporazuma CEFTA iz 2006. godine, bili su regulisani sa 36 bilateralnih trgovinskih ugovora.

Ugovori kojima se regulišu trgovinski odnosi meñu tri ili više zemalja su multilateralni trgovinski ugovori.

Sporazum CEFTA iz 2006. godine je najsvežiji primer multilateralnog trgovinskog ugovora, od posebnog ekonomskog i političkog značaja za države zapadnog Balkana i Moldaviju.

Članice WTO su dužne da se prilikom sklapanja bilateralnih i multiletaralnih trgovinskih ugovora pridržavaju ekonomskih principa koje je utvrdila ta meñunarodna organizacija.

U takvim trgovinskim ugovorima najčešće se sreću sledeći principi: Princip ili klauzula najveceg povlascenja - zemlji sa kojom se sklapa

ugovor priznaju se sva prava, povlastice i ustupci koji koji su već ranije dati bilo kojoj drugoj zemlji.

Princip reciprociteta - zemlja koja cini odgovarajuci spoljnotrgovinski ustupak drugoj zemlji ocekuje od te zemlje odgovarajuci kontra – ustupak.

Preferencijalni princip - odreñenoj zemlji omogucava se dobijanje specijalnih povlastica u odnosu na druge zemlje.

Princip nacionalnog tretmana - grañanska i pravna lica druge zemlje tretiraju se po odreñenim tačno utvrñenim pitanjim na isti nacin kao i sopstvena grañnaska i pravna lica.

6.4. Carine

Carina je ekonomski instrument kvalitativnog regulisanja

spoljnotrgovinske razmene roba (dobara i usluga).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


328

Po svom karakteru, carina predstavlja vrstu posredne dažbne koja opterećuje robu stranog ili domaćeg porekla prilikom prelaska državne granice date zemlje, to jest kad se neka roba izvozi ili uvozi.

U ekonomskoj teoriji i privrednoj praksi, carine se klasifikuju zavisno od:

1) Oblika spoljnotrgovinske transakcije (carina na uvoz, izvoz ili tranzit robe);

2) Svrhe uvoñenja carina (zaštitne, fiskalne, preferencijalne, antidampinške, kompenzatorske, i dr.);

3) Načina utvrñivanja carinskih osnovica (autonomne, ugovorne, diferencijalne i dr.);

4) Načina obračuna i naplate carina (carine na procentualnoj osnovi, carine na paušalnoj osnovi i kombinovane carine).

6.4.1. Fiskalne carine Fiskalne carine se uvode radi obezbeñenja potrebnih prihoda

državnog budžeta. Plaćaju se u odgovarajućoj srazmeri na vrednost ili količinu uvezene ili izvezene robe.

Po načinu ubiranja, fiskalne carine su slične porezu na dodatu vrednost (PDV), odnosno porezu na promet koji se u nas donedavno plaćao u trgovini na malo. One, isto kao i porez na promet, predstavljaju jedan od najsigurnijih i najvažnijih izvora napajanja državnog budžeta.

Meñutim, ekonomska funkcija carine je mnogo šira i veća od njene fiskalne dimenzije.

6.4.2. Uvozne (zaštitne) carine Uvozne carine se plaćuju na uvezenu robu stranog porekla. Najčešće se

koriste da bi se domaća proizvodnja zaštitila od inostrane konkurencije, pa se zato nazivaju i zaštitne ili ekonomske carine.

Za iznos carine se uvećava cena uvozne robe, pa postaje skuplja na domaćem tržištu, čime se smanjuje potražnja za njom, i tako štite domaći proizvoñači od inostrane konkurencije.

Odmeravanje visine zaštitne carine predstavlja složen ekonomski problem i komplikovan metodološki postupak.

Suviše visoka carinska zaštita destimuliše domaće proizvoñače da se bore za smanjenje troškova proizvodnje i za povećanje produktivnosti rada. S druge strane, preniska carinska zaštita može da oteža ekonomski položaj

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


329

domaćih proizvoñača u odnosu na inostrane konkurente i da umanji njihove šanse za razvoj.

Zato svaka zemlja mora da teži tome da nivo carinske zaštite ne bude ni previsok niti prenizak, već da bude u funkciji razvoja domaće proizvodnje, polazeći od ekonomskih šansi koje trenutno i u perspektivi nudi svetsko tržište i liberalizacija trgovine.

Privredna praksa mnogih zemalja je potvrdila da previsoka i preduga carinska zaštita odreñene domaće proizvodnje zatvara perspektivu njenog razvoja i, dugoročnije gledano, dovodi je u bezizlazan položaj.

Nešto slično, na primer, dogodilo se sa automobilskom industrijom naše zemlje. Predugo je, uz visoke carinske stope, štićena od inostrane konkurencije, i tako izgubila korak sa razvojnim trendovima u automobilskoj industriji sveta i na svetskom automobilskom tržištu.

Osnovna ekonomska funkcija uvoznih (zaštitnih) carina treba da bude sistematsko, postupno progresivno smanjivanje carinskih stopa, koje će istovremeno štititi, ali i osposobljavati domaću proizvodnju da se suočava sa konkurencijom na svetskom tržištu.

6.5. Robni režimi

Propisivanje oblika uvoza i izvoza dobara i usluga izražava se kroz različite vrste robnih režimima.

Najpoznatiji robni režim je slobodni uvoz i izvoz. Robe u tom režimu nose oznaku “LB”. Strateška politika Svetske trgovinske organizacije - STO (World Trade Oranization - WTO) je da se što više roba u meñunarodnoj razmeni nalazi u tom robnom režimu.

Pod kontingentiranjem se podrazumeva propisivanje tačno odreñene količine robe, kvantitativno i vrednosno izražene, koja se može uvesti u jednu zemlju ili izvesti iz nje, u okviru tačno odreñene robne pozicije i regionalne orijentacije, i u precizno definisanom vremenskom periodu.

Robe koje se po tom osnovu mogu uvoziti i izvoziti nazivaju se kontingenti, i nose oznaku “K”.

Za spoljnotrgovinski promet specifičnih roba (oružje, umetničke slike, dragocenosti) propisuje se režim dozvola, sa oznakom “D”.

U savremenoj spoljnotrgovinskoj privrednoj praksi mogu se sresti i drugi robni režimi, kao što je, na primer, uslovno slobodni režim, sa oznakom “LBO”.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


330

6.6. Izvozne premije

Suprotno uvoznim carinama i kontingentima kojima se ograničava uvoz, izvoznim premijama se izvoz dobara (proizvoda) i usluga stimuliše.

Izvozne premije su novčana sredstva koja državni organ (vlada) daje preduzećima radi stimulisanja izvoza odreñenih domaćih proizvoda i usluga i obezbeñivanja njihove cenovne konkurentnosti na stranim tržištima.

Ekonomski posmatrano, izvozne premije predstavljaju odgovarajuću novčanu razliku izmeñu više cene domaćeg proizvoda namenjenog izvozu i niže cene tog proizvoda na stranom tržištu, na kome mu se time osigurava konkurentnost. Izvozne premije mogu biti direktne i indirektne.

6.7. Prelevman

Prelevman je specifičan protekcionistički instrument, koji se posebno koristi u spoljnotrgovinskom prometu poljoprivrednih proizvoda. Ekonomska funkcija prelevmana je zaštita domaćih poljoprivrednih proizvoñača od jeftinog uvoza poljoprivrednih proizvoda, odnosno od inostrane konkurencije.

Na nižu cenu poljoprivrednih proizvoda iz uvoza naplaćuje se posebna taksa – prelevman (dažbina), čime se ona izjednačava sa visokom cenama domaćih poljoprivrednih proizvoda. Njime se, dakle, pokriva razlika izmeñu cene poljoprivrednih proizvoda iz uvoza i niže cene domaćih poljoprivrednih proizvoda.

U zavisnosti od visine prelevmana, cena poljoprivrednog proizvoda iz uvoza može čak da bude i viša od inače visoke cene domaćeg poljoprivrednog proizvoda, čime se praktično onemogućava uvoz takvog proizvoda.

Visina prelevmana se utvrñuje u zavisnosti od kretanja cena pojedinačnih poljoprivrednih proizvoda na domaćem i svetskom tržištu, a ne u fiksnom iznosu.

6.8. Damping

Damping je jedan od instrumenata podsticanja izvoza. Javlja se onda kada jedna zemlja prodaje svoje proizvode na svetskom tržištu po cenama koje su niže od cena istih proizvoda na nacionalnom tržištu, mimo nivoa

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


331

“normalne svetske cene” predviñene Opštim sporazumom o carinama i trgovini (GATT). Takve cene se nazivaju dampinške cene.

Dampinškim cenama izvoznih roba želi se osvojiti dato tržište, potisnuti ili istisnuti sa njega domaćeg proizvoñača, a potom, zahvaljujući ostvarenoj monopolističkoj poziciji, povećati cene svojih roba i tako ne samo nadoknaditi izgubljeni profit zbog ranijih dampinških cena, nego i ostvariti i ostvarivati veće profite zahvaljujući višim cenama svojih roba na monopolizovanom stranom tržištu. Damping je realan problem u savremenoj meñunarodnoj trgovini. Zato su formirani odgovarajući internacionalni mehanizmi za sprečavanje pojave dampinga, kao i za efikasnu borbu protiv njega. U tome je nezamenjiva uloga WTO koja raspolaže relativno efekasnim instrumentima za suzbijanje dampinga, odnosno za kažnjavanje zemalja koje svoja dobra i usluge plasiraju na svetsko tržište po dampinškim cenama, to jest po cenama koje su znatno niže od utvrñenih svetskih cena.

Dokazivanje postojanja dampinga je veoma komplikovan postupak. Kvantifikacija normalne svetske cene u takvim prilikama više je pitanje konvencije nego nekakve egzaktne računice.

6.9. Antidamping

Osim mehanizama za suzbijanje dampinga na globalnom privrednom planu, makroekonomske vlasti svake nacionalne ekonomije koriste sve raspoložive ekonomske i druge instrumente u borbi protiv dampinških cena, a najefikasnije su antidampinške carine. To je, zapravo, posebno povećanje već postoječih carinskih stopa.

Uvode se kada neka zemlja želi da spreči ili ograniči damping koji druga zemlja sprovodi na njenom unutrašnjem tržištu, prodajući robu po dampinškim cenama, to jest po cenama koje su znatno niže od domicilnih cena istih proizvoda.

Svetska trgovinska organizacija odobrava korišćenje antidampinških carina kao oblika odbrane i zaštite domaćeg tržišta od nelojalne konkurencije iz inostranstva. Članice WTO su dužne da pre njihovog uvoñenja dokažu postojanje dampinga, odnosno izvoza robe po dampinškim cenama. Taj postupak vremenski obično duže traje, ali se, po pravilu, i završava.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


332

6.10. Embargo

Embargo predstavlja potpuno onemogućavanje izvoza, izvoza ili tranzita bilo za sve ili za pojedine vrste roba.

Ta mera je u praksi poznata i kao trgovinski embargo, koji se nameće prema odreñenim zemljama na osnovu ekonomskih sankcija koje donose, odnosno propisuju pojedine države ili nadležni meñunarodni forumi.

Na primer, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, krajem maja 1992. godine, nametnuo ekonomske sankcije prema Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori), zbog nedovoljne saradnje sa meñunarodnom zajednicom, koje su svojim dugogodišnjim razornim dejstvom ubogaljile privredu naše zemlje, uz nesagledive ekonomske i političke posledice.

7. NAŠA PRAKSA, ISKUSTVA I REŠENJA Ekonomski odnosi sa inostranstvom, uvozno-izvozne transakcije i

devizno poslovanje u prvim godinama posle drugog svetskog rata bili su predmet najrigoroznije drzavno-centralističke kontrole, veće nego na bilo kom drugom području privredne aktivnosti tog vremena. Takvu kontrolu sprovodilo je tadašnje Ministarstvo spoljne trgovine, sa svojim organima na nivou federacije, opunomoćstvima (predstavništvima) pri republikama. Ono je regulisalo sve ekonomske odnose sa inostranstvom, izrañivalo plan spoljne trgovine i brinulo se o njegovom izvršavanju i administrativno-operativno rukovodilo saveznim izvozno - uvoznim državnim preduzećima.

7.1. Sistem dozvola

Kontrolu nad spoljno - trgovinskim poslovanjem Ministarstvo spoljne trgovine ostvarivalo je sistemom dozvola. Bez dozvole tog ministarstva nije se mogla obaviti ni jedna uvozno - uvozna transakcija. Prelaskom na plansku privredu, 1947, opunomoćstva za spoljnu trgovinu u republikama zamenjena su sa komitetima, ciji je zadatak bio: da se izvoz i uvoz odvija po planu; da se izvozno - uvozni kontigenti robe upotrebljavaju u namenjene svrhe; da se proizvodi i otkupljuje roba koja zadovoljava izvozne kriterijume i da se izvozna roba otprema na odgovarajući naćin.

U početku, spoljnotrgovinskim poslovima bavila su se samo državna privredna preduzeća saveznog značaja, koja su na odgovarajući način bila specijalizovana (na primer, “Jugodrvo”, “Jugonafta”, “Centroelektro”, “Jugometal”, “Jugoelektro”, “Agrooprema” itd.). Potom su obrazovana i

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


333

izvozno-uvozna preduzeća i u republikama, pod subordinacijom odgovarajućih saveznih preduzeća. Samostalnost republičkih uvozno-izvoznih preduzeća odrazavala se jedino u vrlo ograničenim okvirima vanplanskog uvoza i izvoza.

Državna privredna preduzeća bila su dužna da proizvedu odreñenu količinu robe za izvoz, odnosno za njihove potrebe, a u skladu sa planom nabavljana je odgovarajuća roba iz inostranstva. Privredna preduzeća koja su proizvodila za izvoz, odnosno za koja je obavljan uvoz, nisu imala nikakvu ekonomsku slobodu, niti su snosila rizik u spoljnotrgovinskom poslovanju. U izvozu robe dominirali su neobrañeni proizvodi (sirovine iz šumarstva, rudarstva i poljoprivrede), a u uvozu robe dominirali su proizvodi visoke prerade (mašine, proizvodna sredstva i sl.).

7.2. Jedinstveni državni devizni fond

Sve devize koje su se ostvarivale izvozom roba i usluga i na drugi način slivale su se u jedinstveni drzavni devizni fond. Sva drusštveno-pravna i grañanskopravna lica, koja su na razne načine sticala devize, bila su dužna da ih ponude na otkup ili obavezni da ih prodaju Narodnoj banci Jugoslavije. Slobodnog prometa deviza nije bilo ni u kom obliku, u skladu sa planskim usmeravanjem odnosa sa inostranstvom.

Od deviza ostvarenih izvozom roba i usluga i na drugi način, preduzeña nisu imala neposredne koristi, odnosno raspolaganje devizama nije zavisilo od ostvarenih rezultata i sticanja deviza. Takav način raspolaganja devizama nije ih podsticao na to da što više izvoze, niti da se bore za veći kvalitet proizvoda i niže troškove. S druge strane, tako ostvarene i u vrh države koncentrisane devize su, pre svega, korišćene za potrebe izvršenja plana, za povećanje domaće akumulacije, za plaćanje uvoza neophodne opreme i deficitarnih materijala.

7.3. Egalizacioni fond

Bitan elemenat deviznog sistema i uvozno-izvoznih trnasakcija bila je institucija egalizacionog fonda (fond za izjednačavanje cena). Preko tog fonda izravnjavale su se razlike u cenama robe na domaćem i stranom tržištu. Preduzeća koja su u izvozu robe ostvarila pozitivnu razliku u ceni bila su dužna da tu razliku uplate u egalizacion fond. Preduzeća koja su, pak, u razmeni sa inostranstvom ostvarivla negativnu razliku pokrivala su je iz tog fonda. Svojim mehanizmom egalizacioni fond je nadomestao carine, koje su

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


334

bile ograničene samo na ptivatni lični promet, i omogućavao odvijanje izvoza i uvoza. Meñutim, taj mehanizam je veoma zamagljivao poslovne uspehe i neuspehe preduzeća u poslovanju sa inostranstvom i destimulisalo ih da se bore za kvalitativno privreñivanje.

7.4. Prosečni uvozni i izvozni koeficijenti

Promena takvog sistema, zasnovanog na čvrstim i detaljnim planovima uvoza i izvoza, bila je nužna. Sa njegonom decentralizaciom otpočelo se posle 1950, sa prelaskom na tzv. “socijalističko samoupravljanje”.

Sredinom 1952, mehanizam egalizacionog fonda zamenjen je mehanizmom prosečnih koeficijenata. Funkcija tog mehanizma bila je, takoñe, da izjednačava svetske cene robe sa cenama na domaćem trzistu. Meñutim, baza za to izračunavanje bile su prosečne cene odreñene vrste na domaćem i stranom tržištu, a ne konkretno ostvarene cene pri uvozu i izvozu odreñene vrste robe, u rasponima koji su bili koeficijentima odreñeni. Difernciranje koeficijenata bilo je posledica dispariteta cena na domaćem tržištu. Polazeći od prosečne cene i koeficijenta odreñenog raspona i visine, utvrñivan je nivo negativne ili pozitivne razlike u ceni na svetskom i domaćem tržištu. Mehanizam prosečnih uvoznih i izvoznih koeficijenata sadržavao je u sebi elemente premiranja, kao i elemente zaštitnih, pa čak i prohibitivnih carina. Pošto ovim mehanizmom nije pokrivana svaka negativna razlika u ceni robe na domaćem i stranom tržištu, preduzeća su bila primorana da više pažnje posvećuju rentabilnosti svakog posla sa inostranstvom. Meñutim, taj sistem nosio je u sebi brojna administrativna obeležja (favorizovan je i odrzavan izvoz i u slučajevima kada je bio nerentabilan, koeficijenti često nisu realno odmeravani, posojali su višestruki kursevi po kojim je vršen obračun i dr.) zbog kojih je napušten početkom 60-tih godina prošlog veka. Umesto prosečnih koeficijenata, uvedene su carine u spoljnotrgovinski sistem.

7.5. Retenciona kvota

U cilju stimulisanja preduzeća da vise izvoze i da se time ostvari što

više neophodnih deviza za uvoz nedostajuće opreme i repromaterijala, država je, sredinom 1952, uvela u spoljnotrgovinski i devizni sistem instrument retencione kvote.

Retenciona kvota predstavljala je, u stvari, pravo privredne organizacije da slobodno i samostalno koristi deo ukupnog deviznog

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


335

prihoda ostvarenog izvozom roba i usluga. U momentu uvoñenja retencione kvote bilo je predviñeno da privrednim organizacijama ostaje na slobodnom raspolaganju 45% ostvarenih deviznih sredstava. Orjentacija na toliki nivo retencione kvote bila je izraz nastojanja da se ekonomski odnosi naše zemlje sa inostranstvom što više zasnivaju na ekonomskim zakonitostima i stvarnim kretanjim na domaćem i stranom tržištu. U 1954 retenciona kvota je iznosila 56%. Permanentni deficit u platnom bilasu i devizna oskudica uticali su na smanjivanje retencione kvote. Od 1956. do 1961 retnciona kvota je iznosila svega 1%.

7.6. Devizna obračunska mesta (DOM)

Tokom 1954 pokušano je da se ukine distribucija deviza iz Centralnog deviznog fonda, uspostavljanjem mehanizma slobodne kupovine i prodaje deviza na deviznom obeačunskom mestu (DOM), kao specifične vrste deviznog trzista. Naime, devize ostvarene na osnovu retencione kvote privredne organizacije nudile su na deviznom obračunskom mestu. Meñutim, uslovi za funkcionisanje takvog mehanizma nisu postojali. Devizne reserve su bile veoma male (krajem 1954 iznosile su svega 15. milona SAD dolara). Deficit u platnom bilansu stalno je rastao. Zbog devizne oskudice, to jest veće traznje od ponude deviza, kurs deviza je stalno rastao na na DOM-u.

Sve to je uticalo na ponovno jačanje uloge države u prometu deviznim sredstvima. Država je, preko Narodne banke Jugoslavije, istupala kao jedini prodavac deviza na deviznom obračunskom mestu, to na: redovnim sastancima (na kojima sva preduzeća mogu kupovati ponuñene devize za podmirenje svojih plaćanja u inostranstvu) i posebnim sastancima (na kojima su prodavane devize samo za nabavku reprodukcionog materijala i robe široke potrošnje).

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


336

PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. U čemu je značaj spoljne trgovine? 2. Koje su orijentacije u spoljnoj trgovini? 3. Šta je slobodna trgovina? 4. Šta je trgovinska liberalizacija? 5. Šta je autarkija? 6. Šta je protekcionizam? 7. Zašto je nužan spoljnotrgovinski liberalizam? 8. Šta je internacionalizacija trgovine? 9. Koji su oblici spoljno - trgovinske razmene? 10. Šta su klasični spoljnotrgovinski poslovi? 11. Šta je dugoročna privredna saradnja? 12. Šta su spoljnotrgovinski instrumenti? 13. Šta je trgovinski bilans? 14. Šta je platni bilans? 15. Šta su meñunarodni trgovinski ugovori? 16. Šta su carine? 17. Šta su fiskalne carine? 18. Šta su uvozne (zaštitne) carine? 19. Šta su robni režimi? 20. Šta su izvozne premije? 21. Šta su prelevmani? 22. Šta je damping? 23. Šta je antidamping? 24. Šta je embargo? 25. Koje su karakteristike naše spoljnotrgovinske prakse? 26. Šta je sistem dozvola? 27. Šta je jedinstveni državni devizni fond? 28. Šta je egalizacioni fond? 29. Ša su prosečni uvozni i izvozni koeficijenti? 30. Šta je retenciona kvota? 31. Šta u devizna obračunska mesta (DOM)?

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


337

LITERATURA

Adamović, Ljubiša, Integracija i dezintegracija svetske privrede, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 1991. Aćimović, Ljubivoje, Svet i jugoslovenska kriza, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2001. Ajduković, Gordana, Poslovna statistika, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2003. Babić, Slobodan, Milićević, Dragiša, Ekonomija, Pravni fakultet Univerziteta u Banjajluci, Banja Luka, 2003. Baldwin, Rishard & Wyplosz, Charles, The Economics of European Integration, The McGrow - Hill Companies, London, 2004. Baran, P. A. & Sweezy, P. M., Monopolni kapital, Stvarnost, Zagreb, 1969. Begg, David & Fischer, Stanley - Dornbusch, Rudiger, Economics, Second Edition, McGraw - Hill Book Company, New York, 1994. Branchard, Oliver, Macroeconomics, Second edition, Prentice Hall International edition, Upper Saddle River, New Jersey, USA, 2000. Brnjaš, Zvonko, Kako pripremiti biznis plan?, Privredni pregled, Beograd, 2002. Bronfenbrenner, Martin & Sichel, Werner - Gardner, Wayland, Microeconomics, Third edition, Houghton Mifflin Company, Boston, MA, 1990. Carpenter, Ted Galen (Editor), NATO’s Empty Victory - A Postmortem on the Balkan War, CATO Institute, Washington D.C., 2001. Civilno društvo i nevladin sektor, Magna Agenda, Beograd, 2002. Crnobrnja, Mihajlo, Ekonomija trnazicije, FEFA, Beograd, 2007. Czinkota, Micheal R., Ronkainen, Iikka A., Moffett, Mishael H., International Business, The Dryden Press, Fort Worth, TX, USA, 1994. Černiček, Ištvan, Microeconomics, Fakultet za menadžment, Novi Sad, 2005. Dašić, David, ð. Diplomatija - ekonomska multilaterala i bilaterala, Multidisciplinarni centar za podsticanje integracionih procesa i harmonizaciju prava, Beograd, 2003. Dašić, David, ð., Principi internacionalne ekonomije, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2004. De Grauwe, Paul, Ekonomija Monetarne unije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad, 2004. De Souza, Nali de Jesus (Coordenador), Introduçao à Economia, Editora Atlas S.A., São Paolo, 1997.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


338

Džombić, Ilija, J., Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka, 2008. ðinñić, Zoran, Srbija u Evropi, peto izdanje, Tanjug, Beograd, 2004. ðorñević, Dejan; Anñelković, Milutin; Bogetić, Srñan, Doprinos malih i srednjih preduzeća ekonomskom razvoju, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2002. ðurić, Dragana, M.; Prekajac, Zora; Vidas - Bubanja, Marijana, Meñunarodna ekonomija, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2000. Galbraith, John Kenneth, The Affluent Society, The Riverside Press Cambridge, Boston, 1958. Galbraith, J. K., Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1971. Evans, Graham & Newnham, Jeffery, The Penguin Dictionary of International Relations, Penguin Books , London, 1998. Galbraith, John Kenneth, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1971. Globalizacija i tranzicija, Institut društvenih nauka - Centar za ekonomska istraživanja, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2001. Gnjatović, Dragana, Uloga inostranih sredstava u privrednom razvoju Jugoslavije, Ekonomski institut Beograd, Beograd 1985. Halm, George N., Economic Systems - A Comparative Analyses, Holt, Rinehart and Winston, INC, New York, 1967. Hatibović, Džemal, Teorije privrednog napretka, Institut za meñunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1986. Hardwick, Philip & Khan, Bahadur & Langmead, John, An Introduction to Modern Economy, Third edition, Longman, London and New York, 1992. Institucionalna rešenja i tranzicioni procesi u Srbiji, Zbornik radova, redaktori: Radoslav Marinković, Ilija Rosić i Milan Ilić, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2002. Jakšić, Miomir, Osnovi makroekonomije, Ekonomski fakultet - Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2009. Jakšić, Miomir, Makroekonomija, Čigoja, Beograd, 2001. Jakšić, Miomir; Praščević, Aleksandra, Istorija ekonomije, Ekonomski fakultet - Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2007. Jakšić, Miomir; Pejić, Lazar, Doktrine velikih ekonomista, Ekonomski fakultet - Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1996. Jednak, Jovo, Osnovi ekonomije, Čigoja štampa, Beograd, 1999. Josifidis, Kosta; Lošonc, Alpar, Principi ekonomije, Stilos, Novi Sad, 2004.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


339

Jovanović, Predrag, Anatomija korupcije, Transparency Internationl Serbia, Beograd, 2001. Jovanović, Verka, Globalna geografija, Megatrend univerziteta primenjenih nauka, Beograd, 2002. Kegli Jr., Čarls V.; Vitkof, Juñžin R., Svetska politika - Trend i transformacija, CSES i Diplomatska akademija, Beograd, 2004. Kostić, Živko, K.; Milojević, Miroslav, M., Ekonomika preduzeća, Institut za ekonomiku i finansije, Beograd, 2001. Labus, Miroljub, Osnovi ekonomije, treće dopunjeno i izmenjeno izdanje, Stubovi kulture, Beograd, 1999. Lekić, Žarko, Upravljačko računovodstvo - temelj poslovnog odlučivanja, Deltapress, Beograd, 2008, Lipsey, Richard G. & Steiner, Peter O. & Purvis, Douglas D., Economics, Eighth Edition, Harper & Row, Publishers, New York, 1987. Madžar, Ljubomir, Makroekonomsko planiranje i tržišna privreda, Planerska hrestomatija 4., Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, Beograd, 2001. Magruder’s, American Goverment, revised by William A. McClenaghan, Prentice Hall, Needham, Massachusett’s, 1993. Sistem nacionalnih računa 1997, Savezni zavod za statistiku, Savezni zavod za razvoj i ekonomsku politiku , Beograd, 1997. Maksimović, Slobodan, Mikroekonomija, Kuća štampe Zemun, Beograd, 2006. Maksimović, Ivan, Politička ekonomija, Savremena administracija, Beograd, 1979. Mankiw, Gregory, N. Osnovi ekonomije, Mate d.o.o, Zagreb, 2006. Marsenić, Dragutin, V., Ekonomska struktura i privredni rast Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1981. Marsenić, Dragutin V., Ekonomika, Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet, Beograd, 2000. Mijatović, Stevo, Upravljanje privrednim investicijama, Univerzitet u Srpskom Sarajevu - Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 2001. Milićević, Dragiša, Osnovi ekonomije, Grifon, Beograd, 1993. Milošević, Dragan, B. Sc., Investig in Yugoslavia and Other Forms of Long - Term Economic Cooperation with Yugoslav Enterprises, Guidebook, Exportpress, Beograd, 1985. Myrdal, Gunnar, The Challenge of World Poverty - A World Anti - Poverty Prorgam in Outline, Vintage Book, New York, 1970. Novaković, Vladimir; Samardžić, Duka, Mali bizns i preduzetništvo, Draslar Partner, Beograd, 2000.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


340

Obradović, Sava, Uvod u statistiku, III izmenjeno i dopunjeno izdanje, časopis Finansije, sveska 40, Beograd, 1959. Palmer, R. R., A History of the Modern World, Alfred A. Knopf, New York, 1952. Pelević, Branislav; Vukčević, Vladimir, Meñunarodna ekonomija, „CID - Ekonomski fakultet”, Beograd, 2003. Pertot, Vladimir, Ekonomika meñunarodne razmene u uslovima intervencionizma, Informator, Zagreb, 1967. Pigou, A. C., The Economics of Welfare, MacMillan, London, 1954. Pirs, V. Dejvid, Moderna ekonomija, Mekmilanov rečnik, Dereta, Beograd, 2003. Pojedinac i država, Institut društvenih nauka - Centar za ekonomska istraživanja, Beograd, 2005. Popović, Dejan, Uvod, Ka štedljivoj državi - Reforma javnih rashoda u procesu tranzicije, Vlada Republike Srbije, Agencija za unapreñenje državne uprave, Beograd, 2001. Privatizacija i razvoj, Savetovanje ekonomista, privrednika i bankara, Ekonomski anali, tematski broj, godina XLVI, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, april 2002. Raičević, Miroslav, Internacionalna ekonomija, Fakultet za internacionalni menadžment, Beograd, 2000. Ricardo, David, Načela političke ekonomije, Kultura, Zagreb, 1953. Rosić, Ilija, Rast, Strukturne promene i funkcionisanje privrede, Komino Trade, Kraljevo, 2000. Rugman, Alan M., Brewer, Thomas L., The oxford Handbook of International Business, Oxford University Press, Oxford, UK, 2001. Sachs, Jeffrey D., Lorain B., Felipe, Macroeconomics in the Global Economy, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1996. Samardžija, Miloš, Privredni sistem Jugoslavije, Naučna knjiga, Beograd, 1966. Samuelson, Paul A, Nordhaus, William D., Economics, Thirteen Edition, McGraw - Hill Book Company, New York, 1989. Smith, Adam, Bogatstvo naroda – istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Poslovni dnevnik Masmedia, Zagreb, 2006. Siebert, Horst, The World Economy, Third Edition, Routledge, London and New York, 2002. Slavin, Steve, Economics - A Self Teaching Guide, John Wiley & Sons, Inc., New York, 1999. Sloman, John, Economics, Fifth edition, Prentice Hall, Edinburgh, UK, 2003. Slović, Slobodan, Finansijski menadžment, Fineks, Beograd, 2000.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


341

Smith, Adam, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Beograd, 1970. Stojanović, Biljana, Novac, konvertibilnost i platni bilans, Megatrend – Univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2001. Šahović, Milan, Hronika meñunarodne izolacije, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd, 2000. Šoškić, Branislav, Ekonomska misao, Savremena administracija, 1995. Šumpeter, J. A., Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Kultura, Beograd, 1960. Šuvakov, Tihomir, Bjelić, Branko, Uvod u mikroekonomiju, Offsetprint, Novi Sad, 1997. Tabaroši, Svetislav, Pravo privrednog sistema, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 1996. Vacić, Aleksandar, Ekonomska politika Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1985. Vasić, Velimir, Ekonomska politika Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1985. Vukadin, Emilija, Ekonomska politika, Dosije, Beograd, 2003.

____________________________Uvod u ekonomiju_____________________________


342

CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna i Univerzitetska biblioteka Republike Srpske, Banja Luka Broj:____________ Dašić ð. David, Džombić J. Ilija Uvod u ekonomiju/ Dašić ð. David, Džombić J. Ilija – Banja Luka: Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, 2008 (Banja Luka – Grafid) – Tiraž 500. – Predgovor – napomene i bibliografske refernce uz tekst. ISBN Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine COBISS. BiH. - ID

Documents

KNJIGA UVOD U EKONOMIJU 2009 - univerzitetpim.comuniverzitetpim.com/wp-content/uploads/2016/11/Uvod-u-ekonomiju.pdf · „Pokušavati razumeti šta je ekonomija studiranjem definicija