KOLIN SPARKSGLOBALNO, LOKALNO I JAVNA SFERA*U radu se polazi od Habermasove definicije „buržoaske javne sfere” jer su formalnizahtevi za izgrađivanje javne sfere ključni za funkcionisanje demokratske zajednice.Prema mišljenju Habermasa, ako javna sfera postoji u savremenim društvima, onabi morala da bude ugrađena u masovne medije. Zato se u ovom tekstu razmatraodnos globalnog i lokalnog u medijima. Moglo bi se reći da dolazi do erozije moćii uticaja nacionalnih medija, uz istovremeno jačanje lokalnih i globalnih medija. Tonas dovodi do pitanja da li postoji globalna javna sfera. Istraživanje medija pokazujeda ona trenutno ne postoji, jer je u opštoj globalizaciji medija država i daljeznačajan akter. Pritom, postavlja se pitanje da li postoji lokalna javna sfera. Odgovorje da lokalna javna sfera postoji, ali da je ona povezana sa opštim pitanjem odnosaglobalnog i lokalnog na složene načine, koje treba detaljno istražiti.Ključne reči: globalno, javna sfera, lokalno, mediji.Naslov ovog teksta mogao bi se pogrešno protumačiti kao amalgam svegašto je pomodno u proučavanju masovnih medija. S jedne strane, kombinacijatermina globalno i lokalno javlja se u svakoj knjizi ili članku s temomkomunikacije. S druge strane, „javna sfera” je predmet beskrajnih raspravao demokratiji i masovnim medijima. Jedino još nedostaje termin civilnodruštvo.Ima dve stvari koje treba reći o ovome. Prva je da, uprkos činjenici dasu ti termini u modi, oni ipak ukazuju na neka veoma važna pitanja osavremenoj ulozi masovnih medija. Stoga teme sadržane u ovom naslovuzaslužuju da im se posveti vreme i da se ozbiljno shvate. Drugo što trebanapomenuti jeste da ovi termini, možda baš zato što su tako popularni,60* Izvor: Colin Sparks, „Global, Local and the Public Sphere”, u: Robert C. Allenand Annette Hill (eds.), The Television Studies Reader, Routledge, London and NewYork, 2004. Sažetak i ključne reči na srpskom deo redakcijske su opreme teksta.Treći programBroj 150, PROLEĆE 2011AUTOR: Kolin SparksUDK: 316.77:321.7316.658:321.7316.286 Хабермас Ј.(Prevod)nemaju preciznu definiciju oko koje bi se svi saglasili. Često se čini daimaju ono značenje koje određeni autor/autorka odluči da im dodeli. Dakle,da bismo započeli korisnu diskusiju o ovim pitanjima, treba za početak daobjasnimo u kom značenju se ovi termini koriste u ovom radu i zašto suznačajni. Malo je verovatno da će značenja u kojima ih ovde koristim naneki magičan način dobiti univerzalnu podršku, ali ako ih odmah navedembar će čitaoci i čitateljke tačno znati o čemu govorim. Zato ću na početkuovog poglavlja ukratko objasniti šta podrazumevam pod terminom javnasfera i zašto smatram da je reč o najvažnijoj kategoriji u diskusijama omasovnim medijima. Zatim ću se okrenuti nekim od problema vezanim zakombinaciju globalno/lokalno. Treće, ukratko ću izložiti rezultate nekihmojih nedavnih radova o statusu globalne javne sfere. U zaključku, navešćukoje su, prema mom mišljenju, opšte implikacije ovog izlaganja. [...]Javna sferaHabermasov koncept javne sfere predstavlja jednu od najviše korišćenih, alii najčešće osporavanih ideja u oblasti medijskih studija tokom poslednje

decenije. Mnoge savremene diskusije o odnosu medija i demokratije odnosilesu se na javnu sferu. Ipak, uprkos brojnim raspravama, termin ostajeduboko problematičan. Deo problema je u tome što su istorijska istraživanjapokazala da ono što je Habermas nazvao „buržoaskom javnom sferom”Engleske i Francuske XVIII veka nikad nije postojalo, dok se ono što jezapravo postojalo sistematski razlikovalo od one vrste komunikacionogprostora koji ova teorija iziskuje. Rečju, to znači da je u važnim aspektimastvarnost bila direktno suprotna teorijskim tvrdnjama (Curran 1991;Schudson 1992). Ima tvrdnji, prema mom mišljenju ubedljivih, da jeHabermas grešio u nekima od centralnih pretpostavki svog uverenja da jerazvoj modernih komercijalnih masovnih medija i javnih stanica doveo do„ponovne feudalizacije” javne sfere, u kojoj je demokratsku raspravu zameniloiskazivanje korporativne moći (Le Mahieu 1988; Scannell 1989). Ovimediji su, u stvari, proširili krug tema otvorenih za javnu raspravu i uz toučinili da te rasprave postanu dostupne širim slojevima stanovništva, madaje istina i da ti mediji takođe značajno doprinose limitiranju pristupa iograničavanju rasprave. Najzad, smatram da nema mnogo autora i autorkikoji bi tvrdili da ijedan od postojećih medija, u bilo kojoj zemlji sveta, zaistaispunjava formalne kriterijume koje je Habermas naveo kao karakterističneza javnu sferu.Nameće se pitanje: „Zašto onda nastavljamo da koristimo tu kategoriju?”Moj odgovor je: zbog dvostruke prirode samog koncepta. Mada su saempirijske strane njegove pretpostavke neodržive, pojam javne sfere i daljeima znatnu normativnu vrednost. Može se reći da su formalni zahtevi zaSTUDIJE TELEVIZIJE

61izgradnju javne sfere od ključne važnosti za funkcionisanje demokratskezajednice. Iako možda ne očekujemo da ih nađemo u potpunosti oličene ustvarnim medijskim sistemima, one su smernica za medijsku politiku.Upravo nivo politike predstavlja posrednika između društvenih nauka kojegovore o tome šta jeste, i filozofije koja govori o onome što je poželjno.Iz ove perspektive želim da skrenem pažnju na tri ključna atributaHabermasovog viđenja javne sfere. U formulaciji koja je prva prevedena naengleski, Habermas je naveo kao osnovne karakteristike javne sfere to da je„pristup garantovan svim građanima” i da se oni „dogovaraju bez ograničenja”(Habermas 1974: 14). U nastavku je naveo da, ako postoji javna sferau savremenom društvu, ona bi morala da bude ugrađena u masovne medije.Ove postavke možemo koristiti kao norme prema kojima merimo učinakmedijskih sistema kakvi zapravo postoje. Možemo da postavimo pitanje:u kojoj meri su medijski sistemi otvoreni za sve građane? Do koje mereje rasprava slobodna i bez cenzure? U kojoj meri građani učestvuju uraspravi, umesto da je samo posmatraju? Čini se da većina medijskih sistemane otelotvoruje u potpunosti ove poželjne osobine. Onaj koji najboljepoznajem, britanski, sigurno je daleko od toga da ispunjava ijedan odnavedenih uslova. Drugi medijski sistemi, poput američkog, mnogo boljestoje u pogledu slobode i nedostatka cenzure, ali možda još gore kada je rečo druga dva merila. Neki evropski primeri, pre svega Švedska, mnogo sebolje pokazuju po sva tri merila, mada su i dalje veoma daleko od ideala.Kad je reč o formulisanju politike, možemo koristiti rezultate takvih studija

prilikom sačinjavanja predloga kako da se poboljša funkcionisanje medijau vezi sa ovim pitanjima.Pored toga, postoje još tri pitanja opštijeg tipa koja se postavljaju u vezisa konceptom javne sfere, a koja u ovom trenutku treba pomenuti. Prvo,treba naglasiti da se javna sfera može porediti sa pojmom javno mnjenje, kojijoj konkuriše za status u raspravama o ulozi medija u savremenoj demokratiji.Ovaj drugi pojam najviše odgovara teorijama o predstavničkoj (elitnoj)demokratiji. Vezan je za procenjivanje onoga što javnost misli i za razumevanjenačina na koji se to mišljenje formira – da ne kažemo, načina nakoji se njime manipuliše. Ostavlja relativno malo prostora za diskusiju ojavnosti kao o inicijatoru i učesniku u stvaranju sopstvenog mišljenja. Todovodi do radikalno drugačijeg fokusa od onog koji stvara javna sfera, kojaje vezana, pre svega, za javnost kao aktivan predmet diskusija i usmerava diskusijuna mehanizme u masovnim medijima, koji se ili podstiču, ili zaustavljaju,ili ometaju: javno mnjenje je ono što nastaje kao rezultat diskusijeu javnoj sferi. Teorija o javnoj sferi više odgovara radikalnim teorijama odemokratiji, koje vrednjuju aktivne građane koji u njoj učestvuju.Drugo što treba istaći jeste da je rasprava o javnoj sferi istorijski limitirana– ona obuhvata samo moderne državne sisteme. To nije nikakvo iznetrećiprogram PROLEĆE 2011.

62nađenje, pošto je i ova kategorija, kao i problemi kojima pokušava da sepozabavi, vezani upravo za modernu kapitalističku državu. Ova kategorijaima ista ograničenja kao i teorije o demokratiji, koje su se silom prilika bavilepitanjem kako građani određenih država mogu da vrše manju ili veću kontrolunad svojim vladama. Kategorije koje su formirane na ovoj osnovi očiglednomoraju da se preispitaju, kako bi mogle da se nose sa situacijamapoput onih kojima se bave teorije o globalizaciji, u kojima je glavni lokusjavnih poslova premešten sa države na svetsku ekonomiju, svetske institucijei svetski politički poredak (polity). Shodno tome, neki autori su tvrdili daje neophodno konstruisati globalnu javnu sferu da bi se narodu omogućiloda ima određenu kontrolu nad globalnim političkim i ekonomskim silamakoje određuju sve više aspekata života (Garnham 1992; Hjarvard 1993).Treće, treba pomenuti da je Habermas tvrdio da postoje dve vrstejavnih sfera. Prva je dobro poznata, politička javnost, vezana za racionalnidiskurs usmeren ka postizanju dogovora o pitanjima javne politike. Drugaje literarna javnost, koja se u većoj meri povezuje s pitanjima ukusa i društvenogponašanja uopšte, mada, naravno, i ona ima duboke političke implikacije.Ovde se skoro u potpunosti bavimo prvom, političkom javnom sferom,mada ću se u nekim tačkama dotaći i ove druge. Razlog tome jeuglavnom nedostatak prostora, koji studiji nameće znatna ograničenja, jerje često isticano da su pitanja globalizacije i lokalizacije najjasnije artikulisanau onome što je u savremenom svetu najbliže literarnoj javnoj sferi(Negus 1996). Pri čitanju zaključaka ove studije trebalo bi imati na umu taograničenja, mada verujem da bi potpunije razmatranje ovog pitanja zapravopokazalo da isti zaključci važe za literarnu javnu sferu kao i za uže određenupolitičku javnu sferu.

[...]Globalno i lokalnoTermini globalno i lokalno često su, mada ne i neizostavno, međusobnopovezani u diskusiji, ali relativne vrednosti tih termina se itekako razlikujuod teoretičara do teoretičara – broj teoretičara/teoretičarki globalizacijeveoma je veliki. U tom mnoštvu, moguće je identifikovati tri opšte klase teorijakoje pripisuju različite vrednosti paru lokalno/globalno. Možemo darazmotrimo gledišta svake od njih pojedinačno, kako uopšteno, tako i upogledu preciznijih implikacija koje imaju za masovne medije.Prva od njih sastoji se od onih teorija koje globalizaciju posmatraju kaogeneralizaciju postojećih trendova, i to uglavnom zapadnih trendova.Najočigledniji predstavnik ove struje je Gidens (Giddens), koji globalizacijuposmatra kao generalizovanje modernosti. Sigurno je da i „lokalnopostoji u ovom viđenju, ali ono predstavlja karakteristiku zapadne moder-STUDIJE TELEVIZIJE

63nosti, nacionalne države koja se globalizuje. „Lokalno” u ovom slučaju znači„državno”:Sistem nacionalne države je godinama učestvovao u onoj refleksivnosti koja jekarakteristična za modernost uopšte. Samo postojanje suverenosti treba razumetikao nešto što se refleksivno nadgleda... Jedan od aspekata dijalektičke prirode globalizacijeje međudelovanje tendencija koje vode ka centralizaciji, svojstvenih refleksivnimsistemima, s jedne strane, i suverenosti određenih država, s druge strane(Gidens 1991: 69).Ako pokušamo da ovo izrazimo u medijskim terminima (što je veomateško uraditi sa Gidensovim tekstovima i predstavlja nešto što se veliki društveniteoretičar poput njega ne bi udostojio da učini), čini se da ono podrazumevaglobalnu difuziju „modernih”, dakle državnih, masovnih medija.Ima razloga da se smatra da ovo gledište u velikoj meri odgovara onoj fazirazmišljanja o otporu medijskom imperijalizmu koji je doveo do stvaranjaNovog svetskog informacionog i komunikacionog poretka (New WorldInformation and Communication Order – NWICO) kao dela odbrane nacionalnesuverenosti.U drugu grupu teorija spadaju one zasnovane na pretpostavci o uniformnomi homogenom procesu koji se širi po celom svetu. Tako, na primer,Ricer (Ritzer) piše sledeće o procesu birokratske racionalizacije kojije nazvao „mekdonaldizacijom”:Širenje američke i domaće brze hrane kroz veliki deo sveta znači da ima svemanje i manje različitosti od jednog do drugog mesta. Ljudsku žudnju za novimi drugačijim iskustvima ograničava, ako ne i polako uništava, širenje restoranabrze hrane u nacionalnim i međunarodnim okvirima. Žudnju za raznovrsnošćuzamenjuje želja za uniformnošću i predvidivošću (Ritzer 1993: 138–139).Prema ovakvim teorijama, proces globalizacije uništava lokalnost, nabilo kom nivou da se ona manifestuje, i zamenjuje je jednim jedinim društvenimmodelom, obično nastalim po ugledu na američki. Prevedeno umedijske termine, to bi značilo da razvoj globalnih medija dovodi do sveveće erozije lokalnih medija i njihove zamene ili utapanja u veće medije. Nidržava, ni istinski lokalne ustanove ne pružaju nikakvu alternativu tomprocesu homogenizacije. Tu poziciju su u specifično medijskim terminimaizrazili Herman i Mekčesni (Herman and McChesney 1997) u analizi načina

na koje velike medijske kompanije koje rade na međunarodnom nivoudeluju u pravcu ostvarivanja dominacije američkog modela komercijalnihmedija, nauštrb raznovrsnosti raznih nacionalnih formi.Treća vrsta teorija govori o tome da je državni sistem medija pod opsadom:„odozgo” ga napada globalizacija u vidu apstaktnih sila, pre svegasvetskog tržišta, koje deluju na nivou širem od državnog i nameću rešenjadržavi i njenim građanima i građankama. Ali, takođe ga, s druge strane,treći program PROLEĆE 2011.

64„odozdo” napadaju sile koje su mnogo direktnije vezane za neposrednoiskustvo stanovništva u užim okvirima. Rejmond Vilijams (RaymondWilliams) je ovo jasno izrazio jednom od prvih definicija:Danas je očigledno da je, s razvojem modernih industrijskih društava, nacionalnadržava, u svojoj klasičnoj evropskoj formi, postala istovremeno suviše jaka isuviše slaba da bi ispunila niz postojećih društvenih potreba. Isuviše je jaka za razvojpotpunih društvenih identiteta u svoj njihovoj raznovrsnosti, čak i u starimnacionalnim državama poput Britanije... U isto vreme, očigledno je da su zamnoge namene [...] postojeće nacionalne države previše slabe... [zbog] trgovačkih,monetarnih i vojnih problema koji ovo danas potvrđuju i koji su u tolikoj meriugrozili navodnu „suverenost” nacionalnih država (Williams 1983: 197–198).Ako pokušamo da ovo gledište izrazimo u terminima masovnih medija,čini se da posmatramo simultani proces erozije moći i uticaja nacionalnihmedija, s jedne strane, i paralelno jačanje kako lokalnih, tako i globalnihmedija,s druge strane. Očekivali bismo da će se medijsko uređenje, kaoi nadzorne strukture, pomerati „nagore”, ka globalnim formama, ili „nadole”,ka lokalnim formama. Očekivali bismo i da se publika nacionalnihmedija smanji u odnosu na publiku lokalnih i globalnih medija.Za potrebe ovog poglavlja, predlažem da razvrstamo prve dve od navedenihteoretskih pozicija. […] Treća pozicija omogućava mnogo plodnijepolazište.To što omogućava plodnije polazište ne znači, međutim, da pruža potpuni koherentan pregled problema. Mogu se prepoznati dva glavna problemakoje treba ispitati. Prvi je vezan za pitanje na koji nivo konkretnomislimo kada koristimo izraz lokalno. Izraz globalno možda nije dobro teorijskiobjašnjen, ali je zdravorazumsko shvatanje značenja za većinu potrebaadekvatno: odnosi se na neki nivo društvenog, ekonomskog, političkogi kulturnog uređenja koji je širi od onog koji nude države na koje je svetpodeljen. Lokalno, s druge strane, može da označava veoma različite stvari,kao što i medijske forme na koje se odnosi mogu biti različite. Nekiautori i autorke su, štaviše, nedostatak definicije pretvorili u pozitivnu postmodernuvrednost: ”Odlučio sam da [lokalno] ne opterećujem deficinijomkoja bi mogla da ograniči analizu” (Drilik 1996: 42).Nažalost, obavezni smo da ograničimo našu analizu na javnu sferu, tezato moramo bar donekle da se bavimo definicijom. Polazište koje se samonameće predstavlja činjenica da postoji društveni prostor za izvestan brojrazličitih nivoa koji se nalaze ispod državnog, a nije sasvim jasno koji od njihje prikladan za diskusiju o globalnom i lokalnom. Postoji opšteprihvaćenadistinkcija između onoga što se često naziva „regionalnim”, a što označava

izvesnu geografski i možda kulturno određenu jedinicu šireg opsega, i onogašto je u pravom smislu reči „lokalno” i odnosi se na relativnu malu zajednicugrada, okruga ili urbanog susedstva. U ovom poglavlju privremeno ćuSTUDIJE TELEVIZIJE

65usvojiti ovu distinkciju, mada ona pati od dva velika nedostatka. Na prvommestu, ona ne uzima u obzir moguće srednje nivoe, na primer velegrad, kojipredstavlja važno stecište društvenog života, kako uopšteno, tako i u odnosuna masovne medije. Na opštem planu, svrstaću velike gradove i sl. uregionalni nivo, jer se nadam da će se to biti očigledno u nastavku teksta.Drugo, neosporno je da, u okviru kategorija regiona i lokaliteta, postojevelike razlike u vrstama fenomena koji su predmet diskusije. […]Ukoliko spojimo lokalno i globalno – čini mi se da ima smisla reći dasu, u onom stepenu u kome postoji tendencija globalizacije koja se manifestujekroz lokalizaciju, stari mediji bili zasnovani na državnom sistemuu opadanju, dok su globalni i lokalni mediji u usponu. Stare, nesavršenejavne sfere državnog nivoa opadaju, a pojavljuju se nove, mada možda jošnesavršenije globalne i lokalne javne sfere, posebno oko novih formi lokalnosti.Ove pretpostavke se mogu ponovo formulisati u obliku hipoteza kojese mogu u manjoj ili većoj meri testirati: državne javne sfere erodiraju kaoposledica globalizacije; pojavljuje se globalna javna sfera, i u usponu je uodnosu na državne medijske forme; lokalne javne sfere jačaju u odnosu nanacionalne forme (forme državnog nivoa); porast je izraženiji kod novihformi lokalnosti nego kod starih; rast nove lokalne javne sfere izražava se,ako ne i otelotvorava, u tendenciji ka stvaranju globalne javne sfere.Možemo sada da pređemo sa prilično suve teorijske analize na plodnijeempirijsko ispitivanje.Globalna javna sferaVećina autora i autorki koji pišu u ovom duhu ukazuje na pojavu satelitskeradio-difuzije i globalnih medijskih korporacija kao dokaz da živimo u vremenukada medijska infrastruktura neophodna za globalnu javnu sferu većpostoji. Ako je globalna javna sfera zaista u nastajanju, trebalo bi da budemou stanju da pronađemo konkretne televizijske i radijske kanale, ili novinei časopise, koji ovaploćuju tu sferu. Pošto sam detaljno pisao o ovojtemi, ne bi trebalo da vas opterećujem detaljima koji su dostupni na drugimmestima. Zato ću u ovom odeljku predstaviti rezime svega što samotkrio kada sam prvi put počeo da tražim globalnu javnu sferu, u kome semogu naći svi dokazi na koje se pozivam, osim ako nije posebno istaknutodrugačije (Sparks 1998).Ukratko, moj zaključak je bio da trenutno ne postoji nikakva globalnajavna sfera, niti ima znakova da će se ona pojaviti u bližoj budućnosti. Presvega, verovanje da je komunikacioni satelit sam po sebi globalan ili čaknadnacionalni medijum, pogrešno je po dva osnova. Prvi je vezan za regulacijui kontrolu satelita. Oni zauzimaju mesta koja su im dodeljena međudržavnimdogovorima i podložna su regulatornom delovanju određenihdržava. Prijem satelitskih signala, posebno kada se prenose posredstvomtreći program PROLEĆE 2011.

66sistema Satelitske master antena televizije (SMATV), takođe je podložan

državnoj regulaciji. Države mogu i silom da uklone sa određenih satelitasignale koji im se ne dopadaju. Najozloglašeniji primer je dogovor NarodneRepublike Kine sa Rupertom Merdokom o informativnom servisu BBC-jakoji se prenosio posredstvom Star TV, a na čije kritike su imali prigovor; aliima i drugih primera, poput borbe britanske vlade protiv pornografskih stanica,u kojoj se pokazalo da su državni propisi (odredbe Akta o emitovanjuiz 1990. godine) dovoljni da spreče emitovanje spornog materijala.Drugi razlog zbog kojeg je pogrešno misliti o satelitima kao o neizostavnoglobalnom komunkacionom mediju vezan je za sadržaj. Često sesmatra da će model besplatnih kanala, bilo da se finansiraju iz državnogbudžeta bilo putem reklama, biti dominantan model satelitske radio-difuzijei u budućnosti, kao što je to bio dosad. Postoje jaki razlozi da se verujeda to neće biti slučaj. Razne vrste pretplate i pay-per-view sistema su veću opticaju, a oni nisu obavezno globalne prirode. Da bismo gledali takvekanale, neophodno je imati dekoder, a funkcionisanje tog krajnje zemaljskogkomada opreme zavisi od pretplatničkog sistema. Da bi privukli publikui time maksimalno povećali svoju zaradu, emiteri moraju da tražeekskluzivan sadržaj za koji se plaća pretplata. Ali, i vlasnici autorskih pravažele da što više uvećaju svoju zaradu pa, po pravilu, pokušavaju da na višemesta podele prava na emitovanje svog materijala. Jedan od tradicionalnihnačina podele tržišta je po „nacionalnim” linijama, a šema pretplatničkogsistema čini model primenjivim na slučaj satelita. Stoga je u interesu i emiterai vlasnika autorskih prava da se nastavi sa podelom publike po nacionalnimgranicama i u budućoj pretplatničkoj televizijskoj ekonomiji. Iz oveperspektive, naddržavni potencijal satelitskog emitovanja je privremen islučajan proizvod nerazvijene tehnologije koja je preovladavala osamdesetihgodina prošlog veka.Ukoliko pažnju preusmerimo sa tehnologije na društvenu formu i zapitamose koji bi postojeći kanali mogli da budu osnova za globalnu javnusferu, stižemo do zaključka da ima veoma malo dokaza o postojanju takvesfere. Očigledan kandidat za ulogu otelotvorenja globalne javne sfere jeCNN, koji se često navodi kao kanal koji je izmenio navike gledališta. Imajakih argumenata da je, u suštini, reč o američkom, a ne globalnom informativnomkanalu, ali ostavimo ih po strani. Ako se zapitamo koliku publikuima ovaj globalni kanal, kako u pogledu apsolutne cifre, tako i odnosuna postojeće državne emitere, dolazimo do zaključka da je ona tako malada je zanemariva iz perspektive stvaranja istinske javne sfere. Čak i u SAD,i to tokom 1991. godine, u vreme Zalivskog rata i najsjajnijih trenutakaCNN-a, kanal je imao rejting gledanosti od 3,7%; tokom običnih godina, tajprocenat je oko 1% (Greenberg and Levi 1997: 139). Izvan SAD, broj gledalacaje još manji. U Velikoj Britaniji, tokom prvog tromesečja 1998. godine,STUDIJE TELEVIZIJE

67ITC je izvestio da je udeo u gledalištu za CNN iznosio 0,1%. Svuda u svetu,zemaljski emiteri doživljavaju eroziju svoje publike u korist kablovske isatelitske televizije, ali ona nije u značajnijem stepenu izazvana usponomglobalnih informativnih servisa koji im preuzimaju gledaoce za svoje nacionalneproizvode kao deo globalne javne sfere.

Još jedna važna osobina ovih medija jeste da su pretežno na engleskomjeziku. Mada je to najrasprostanjeniji jezik sveta, daleko od toga, naravno,da je maternji jezik većine svetskog stanovništva. Stoga izuzetno poznavanjeengleskog jezika, ili španskog kao alternative, predstavlja uslov koji znatnoograničava pristup bilo kakvim diskusijama koje se odvijaju u tim globalnimmedijima.Ova tri faktora navode me na zaključak da globalna javna sfera trenutnone postoji. Nesumnjivo je da postoje mediji koji se bave pitanjima naglobalnom nivou, ali njihova publika je suviše malobrojna, bogata, i vezanaza poznavanje engleskog jezika, da bi se mogla smatrati inkluzivnom.Isto tako ne mogu da otkrijem ništa u dinamici tih medija što bi moglo daih učini pristupačnijim u bliskoj budućnosti: u meri u kojoj su profitabilni,profitabilni su baš zato što se obraćaju eliti i nemaju mnogo podsticaja daznačajno prošire svoj domet. Istovremeno, nema mnogo toga na novimtelevizijama niti u međunarodnim novinama što bi ukazalo na bilo kakvueroziju državne javne sfere. Ova sfera možda zaista erodira, ali ne vidimnikakve dokaze da je razlog tome što je znatan broj građana napušta ukorist globalnih formi koje neposrednije odgovaraju njihovom iskustvuinterakcije sa društvenom moći. Možda je, takođe, tačno da sve više i višeznačajnih događaja u životu običnih ljudi određuju događaji nad kojimadržava ima veoma malo kontrole, ako je uopšte ima, kao što pokazuje nedavnakriza u Indoneziji, i koji su u najmanju ruku izazvani globalnim faktorima,ali nema nikakvih znakova da je baš to ono što dovodi do krize državnejavnosti. Naprotiv, saglasan sam sa kritičarima i kritičarkama teze oopštoj „globalizaciji medija”, da je država i dalje značajan akter u ovomdomenu (Schiller 2001; Ferguson 1992). Štaviše, otišao bih i dalje: studijao jednom britanskom slučaju otkriva da je u važnim aspektima država,tokom poslednje dve decenije, sve spremnija da se upliće u rad masovnihmedija (Sparks 1992). Moj zaključak je, dakle, da je govoriti o eroziji nacionalnejavne sfere odozgo, pod uticajem snaga globalizacije, u najmanjuruku preuranjeno i, zasad, pogrešno.Lokalna javna sferaZnatno je drugačiji slučaj sa lokalnom javnom sferom. Veoma je lako pronaćiprimere masovnih medija koji su ili u potpunosti lokalno orijentisani,ili bar imaju snažnu lokalnu dimenziju. Štaviše, oni obično pokazuju velikotreći program PROLEĆE 2011.

68zanimanje za teme javne diskusije, i relativno su otvoreni za gledišta i glasovesvoje publike. Ovi mediji imaju mnogobrojne nedostatke i ograničenja,i međusobno se razlikuju po tome koliko ozbiljno i iscrpno se bavejavnim temama, ali, u iznenađujuće velikom stepenu, oni održavaju javnusferu (istina, ograničenu i nesavršenu). Ali, i ako nema mnogo sumnje upostojanje lokalne javne sfere, pitanje kako je ona povezana sa opštijimpitanjem globalnog i lokalnog mnogo je složenije.Počnimo pitanjem artikulacije između globalnog i lokalnog, i stepenado koga su međusobno povezani: možemo primetiti da je najuočljivija osobinatih lokalnih medija, kao i lokalne sfere koju čine, to da su relativnonezavisni od globalnih medijskih operatera, kao što su to, na primer, opisali

Herman i Mekčesni (1997). Merdok – da se poslužimo paradigmatičnimprimerom globalnog medijskog operatora, i to jednog koji sasvimsigurno ima interesa da se umeša u javnu debatu – ne pokazuje naročitozanimanje za lokalno delovanje, s izuzetkom svoje rodne Australije. UVelikoj Britaniji njegove novine u potpunosti deluju na nacionalnom nivou,a isto važi i za njegov satelitski servis. U SAD on, istina, poseduje neke„lokalne” novine (na primer, New York Post), ali nikada nije pokušao daizgradi lanac novina širom SAD, kao što su Ganet ili Najt Rider. Kad je rečo televiziji, za Fox televiziju, otkako ju je kupio Merdok, karakteristično jeda pokušava da postane četvrta nacionalna američka TV mreža; Merdok senije usredsredio na prosto sticanje profitabilnih stanica na određenim lokalitetima.Čini se da on nigde nema strategiju da nađe lokalne partnere i radisa njima. Njegovi savezi su sa kompanijama koje deluju na državnom nivou.U većini zemalja u kojima Merdok deluje, nema mnogo dokaza za neku njegovuželju da podrije državu odozgo i odozdo. (Zapravo, uprkos njegovimjavnim govorima, skoro ništa ne ukazuje čak ni na to da on ima želju dapodrije despotske režime odozgo. Ako sa njima može da posluje, i zločincisu mu sasvim OK.) Slavni slogan koji se pripisuje njegovoj Njuz korporaciji(News Corporation), kao i mnogim drugim kompanijama – „Misli globalno,deluj lokalno” – u praksi, izgleda, znači „Misli globalno, delujnacionalno”. Ako se lokalno i ispoljava zajedno sa globalnim, to se dešavana složenije i suptilnije načine, a ne kroz direktnu vezu između tih dvejuvrsta medija.Za pružanje dokaza u korist hipoteze da je lokalna sfera u usponu uodnosu na državnu sferu, i da su u posebnom porastu nove forme lokalnosti,potrebna je opširnija diskusija. Možemo je početi razmatranjem štampe.U mnogim zemljama štampa je nastala na lokalnom nivou, a i danas jepretežno lokalnog tipa. Najočigleniji primer su SAD, gde postoji više od 1500 dnevnih novina, od kojih su samo dve – The Wall Street Journal i USAToday – „nacionalne” novine u onom smislu u kome se ta reč upotrebljavau drugim zemljama. U tom pogledu, slučaj Velike Britanije, koja ima dne-STUDIJE TELEVIZIJE

69vnu štampu kojom dominiraju nacionalne novine koje se izdaju u Londonui veoma široko cirkulišu, predstavlja neobičan i ekstreman primer suprotnesituacije. U većini zemalja Evrope postoji značajna lokalna štampa, naporedosa manjim brojem naslova koji imaju širi domet.Dugogodišnje postojanje lokalne štampe sugeriše da ona nema mnogoveze sa relativno skorašnjim pravcem neksusa globalnog i lokalnog kojiremeti državni sistem. […]To ne znači da lokalna štampa puca od zdravlja, niti da predstavlja sveveću pretnju nacionalnim medijima. Treba imati na umu i činjenicu da jelokalna štampa, onako kako je nekada određivana, lokalna samo do izvesnetačke, kao i da njen uticaj u društvu opada. Oduvek je postojala tendencija,zbog jakih ekonomskih razloga, da se lokalne novine grupišu u vlasničkelance, i taj proces se ubrzao poslednjih godina, posebno u SAD.Nastanak tih lanaca, kao i sve veći naglasak na informativnoj ulozi ovihmedija, povlači „nacionalizaciju” poslovne politike, uredničkog osoblja,

poslovnih aranžmana itd. Redakcijski materijal je priča za sebe. Materijalkoji nije lokalnog tipa u lokalnoj štampi već odavno pretežno zavisi odagencija koja obezbeđuju vesti, na primer AP (Associated Press) i UP (UnitedPress International) u SAD, ili Press Association u Velikoj Britaniji, što značida lokalna štampa još od prošlog veka ima „globalnu” dimenziju. [...]Na osnovu proučavanja štampe možemo, dakle,zaključiti da, iako zaistapostoji izvesni oblik lokalne javne sfere, on postoji previše dugo da bise smatrao aspektom globalizacije. Ta lokalna štampa se uglavnom javlja u„starom lokalnom” obliku. Ima nekih veoma važnih primera „nove lokalne”štampe, ali su oni, sve u svemu, marginalni po broju i cirkulaciji.Međutim, sektor je u celini u sve manjoj meri lokalan u pogledu vlasništva,baš kao i neki od aspekata delovanja, i nije u porastu, već u opadanju, i tobržem nego što je to slučaj sa nacionalnom štampom.Slučaj radiodifuznih medija pruža dodatni uvid u ove probleme.Nesumnjivo postoje mnogobrojni primeri radijskih i televizijskih emiteraširom sveta čija je publika određena područjima ili grupama koje obuhvatajuprostore manje od države, mada ovi mediji po svojoj prirodi – što posebnovaži za televiziju – konstruišu „lokalnost”, koja je mnogo šira od one kojukonstruiše štampa. Kad su u pitanju ovi mediji, uglavnom nas zanima regionalninivo o kome smo prethodno izlagali. I ovde postoje čvrsti dokazi,barem u Evropi, da vesti i aktuelnosti predstavljaju najsnažniji aspekat lokalnihi regionalnih medija (videti Jankowski et al. 1992). Možemo stoga rećida ima dokaza da postoji neki oblik lokalne i regionalne javne sfere u radiodifuziji,mada je ona podložna mnogim ograničenjima. Štaviše, u većemdelu Evrope, mada ne i u SAD, ti lokalni mediji predstavljaju relativno novupojavu koja je nastala kao proizvod političkog i ekonomskog dejstvovanjatokom poslednje dve decenije (Hollander 1992: 9). Izgleda da ovde imamotreći program PROLEĆE 2011.

70dokaze za proces koji bi mogao da predstavlja lokalnu dimenziju neksusaglobalno/lokalno.Međutim, ovo mnoštvo lokalnih i regionalnih emitera krije u sebi jedanveliki paradoks. Kao što je dobro poznato, ekonomska pozadina ovih medijane samo radija nego i televizije, vodi u pravcu umrežavanja. Prema ekonomskojlogici, trebalo bi da dođe do brzog procesa konsolidacije u jedanili nekoliko lanaca emitera koji bi imali na raspolaganju celu teritoriju državei njeno stanovništvo. Za to što ovo uglavnom dosad nije bio slučaj zaslužnaje, pre svega, regulacija. U SAD, Savezna komisija za komunikacije(Federal Communications Commission – FCC) uvek je imala veoma strogapravila o tome koliko stanica sme da poseduje jedna kompanija, i ta pravilasu preživela do danas, mada u oslabljenom obliku, u vidu deregulacionogSaveznog akta o komunikacijama (Federal Communications Act). Udrugim zemljama takođe se javljaju pokušaji da se spreči erozija lokalnihinteresa. Drugim rečima, za neprekidno postojanje i zdravlje lokalne radiodifuzijezaslužni su postojeći državni aparati. Stalnu pretnju predstavljajusnage komercijalizacije, tj. gde god je regulacioni režim bio oslabljen, na primeru Velikoj Britaniji, javio se snažan trend konsolidacije medija u rukama

manje brojnih i centalizovanijih vlasnika i operatora (Peter and Combe1998). Isti pritisci javljaju se sličnom snagom pod drugim okolnostima, naprimer u Danskoj (Jauert and Prehn 1997).Drugo što treba imati na umu jeste da se većina uspešnih pokušaja dase izgradi lokalna i regionalna radio-difuzna mreža oslanjala na najjasnijegranice između starih regiona. Što su veće regionalne razlike, posebno jezičke,to je lakše stvoriti stanicu sposobnu da preživi. Trend regionalizacijeemitovanja bio je vrlo istaknut sedamdesetih i osamdesetih godina XXveka, ali od tada je generalno u opadanju.[...]Problem finansiranja radio-difuznih servisa je još izraženiji u slučajulokalnih medijskih grupa. Čini se da je ovaj problem pratio mnoge naporeu ovom pravcu u Evropi tokom poslednje decenije, i bez sumnje je uzrokmnogih pritisaka da se stvore mreže od stanica koje su osnovane sa speficičnolokalnom namenom. Ako razmotrimo „nove lokalne” medijske grupe,sigurno možemo naći primere radio-stanica – na primer, Londonski grčkiradio – koje predstavljaju neke od tih kolektiviteta. Ovde su faktori kojiomogućavaju postojanje lokalnih medija slični onima koji omogućavajulokalnu radio-difuziju zasnovanu na starim lokalnostima: spektar raspoloživihfrekvencija i postojanje reklamnog tržišta koje može da izdržava ograničenuprodukciju. Televizija je, s druge strane, mnogo problematičnija.Troškovi stvaranja istinski lokalnog programa tako su visoki da su emiteriobično zavisni od državnih institucija. U nekim slučajevima, poput lokalnihvesti i aktuelnosti na britanskoj televiziji koje reprezentuju nove lokal-STUDIJE TELEVIZIJE

71izme, lokalni program se emituje posredstvom postojećeg nacionalnog emitera.U slučaju Amsterdama, od kljulne važnosti je bila državna subvencija(Gooskens 1992). U drugim slučajevima, odnos sa državnom strukturomima jaču globalnu dimenziju, pošto programske šeme obezbeđuje emiterkoji se nalazi u drugoj državi. [...]Sve u svemu, analiza lokalne javne sfere nesumnjivo upućuje na zaključakda postoje primeri (mada nesavršeni i ograničeni) ove kategorije usavremenom svetu, koji nisu na očigledan način povezani sa globalnimmedijskim kompanijama. Kada je reč o štampi, većina lokalnih formi postojiodavno i vezana je, pre svega, za stare oblike lokalnosti, zasnovane na fizičkojblizini. Ima nekih novina koje predstavljaju nove oblike lokalnosti, alisu one zaista u manjini. Lokalna javna sfera koja je izražena u štampanimnovinama pre erodira nego što raste, a aspekti njenih lokalizama opadajuu korist nacionalnih organizacija. U slučaju radio-difuznih medija, zaistapostoje lokalne javne sfere u oblasti radija i, donekle, televizije. Najjače odnjih nalaze se u starim oblicima regionalnog uređenja. One koje su vezaneza nove regione pre su u opadanju. Čak i neke od uspešnih starih regionalnihtelevizijskih formi zavise od novčane pomoći države. Forme televizijekoje odgovaraju novim lokalnostima postoje, mada su malobrojne iuglavnom nisu ekonomski samoodržive. Novčana pomoć države je važanuslov za preživljavanje mnogih od njih. Čini se da ima smisla reći da lokalnajavna sfera zaista postoji, ali da nema mnogo dokaza da je u porastu, nitida je disproporcionalno vezana za nove forme lokalizacije, niti blisko povezana

sa procesom globalizacije.ZaključakDokazi koje smo ovde predočili ne podržavaju nijednu od hipoteza o globalnomi lokalnom za koje smo sugerisali da bi mogle da se testiraju.Naprotiv, dokazi im direktno protivreče.[...]Da je ovde reč samo o teorijskoj jasnoći, mogli bismo da se zaustavimona ovom mestu. Pomodne formulacije su pogrešne. Ali reč je o nečemušto je mnogo više od pitanja da li su nam ideje ispravne. Teme o kojimasmo diskutovali, a koje većina teoretičara i teoretičarki globalizacijepogrešno prepoznaje ili preuveličava, jesu važna praktična pitanja. Nemasumnje u to da međunarodna novčana tržišta, a sa njima i Međunarodnimonetarni fond (MMF), imaju ogromnu važnost za život ljudi u Indoneziji,Koreji, Tajlandu, Rusiji i Brazilu danas, a sutra možda i u drugim zemljama.Nema sumnje da je stanovništvo mnogih razvijenih zemalja etničkiveoma raznoliko. Nema sumnje ni u to da demokratski sistem u SAD, a umanjoj meri i u drugim zemljama, prolazi kroz period slabosti, ako ne i kroztreći program PROLEĆE 2011.

72pravu krizu. Ova pitanja imaju implikacije po naše razumevanje javne sfere,svejedno da li je reč o globalnoj, nacionalnoj ili lokalnoj sferi. Pogrešno prepoznavanjeovih pitanja kao nekog nejasno formulisanog procesa globalizacijene samo što nas sprečava da shvatimo pravu dinamiku situacije većnas sprečava i da osmislimo bilo kakvu politiku koja bi ljudima mogla daomogući da lakše ostvaruju svoja demokratska prava. Želim, na kraju, danaglasim tri teme za koje mi se čini da se mogu izvesti iz kratke analize kojusam obavio u prethodnom delu teksta.Prvo, postoje stvarne snage koje su izvan kontrole čak i najmoćnijihdržava (tj. SAD), a koje utiču, direktno ili indirektno, na životna iskustvacelog svetskog stanovništva. Postavljanje tih snaga pod istu vrstu nadzora ikontrole pod kojima se nalaze mnoge države, ako i ne bi poništilo razorneefekte svetskog kapitalizma, predstavljalo bi jačanje demokratije. Navedimojedan primer: MMF ne objavljuje detaljne informacije o svojoj politici. Unajboljem slučaju se mogu dobiti saopštenja za štampu i izveštaji o govorima.Ono što MMF radi važno je kako za ljude kojima to čini, tako i za onečiji novac rizikuje dok to radi. Ne može biti nikakve ozbiljne diskusije oulozi MMF-a bez pristupa informacijama na osnovu kojih on deluje i sporazumimakoje sklapa. Jednostavnim pretpostavljanjem da je u nastajanjuneka globalna javna sfera zapravo se zabašuruje potreba da se učini istinskipritisak da se delovanje MMF-a približi javnoj sferi, čak i samo da bi senjegova politika učinila transparentnom, da ne pominjemo stavljanje poddemokratsku kontrolu. Što više te globalne sile jačaju i bivaju uticajnije,to će i potreba za otvorenom i pristupačnom globalnom javnom sferompostati aktuelnija. Ako budu prepuštene same sebi, nema izgleda da ćepostojeći forumi za globalne debate evoluirati u pravcu inkluzivnih javnihsfera. Za stvaranje javne sfere na globalnoj osnovi biće potreban neprekidani svestan napor.

Drugo, država ne odumire zbog napada odozgo i odozdo. Istina je daje opseg aktivnosti čak i najmoćnijih država ograničen globalnim silama.Istina je da je neoliberalna politika dovela do toga da se privatizuju mnogedruštvene funkcije države, kao i mnoge privredne grane kojima je onaupravljala. Ipak, ono što je ostalo i dalje predstavlja „posebne organe naoružanihljudi koji na raspolaganju imaju zatvore i slično”, i to ne pokazujeznake nestajanja. Istovremeno, država ostaje najmoćniji društveni akter,a mnoge države su podložne demokratskoj kontroli. Javna sfera na državnomnivou i dalje ima ključnu funkciju. Danas je ona ugrožena, na primerzbog fragmentacije radio-difuzije koja je posledica kraja ere malog brojakanala. Odbrana i proširenje te javne sfere ostaje najvažniji demokratskizadatak.Treće, nisu sve „stare” lokalne i regionalne javne sfere podjednako snažne,nekima je potrebna pomoć da bi preživele. S druge strane, mnogeSTUDIJE TELEVIZIJE

73„nove” javne sfere veoma su nepouzdane, posebno u pogledu sposobnostida reprezentuju savremeno životno iskustvo različitih grupa čiji su domoviu velikim metropolama razvijenog sveta. Na primer, u Londonu se govorioko 275 jezika, a deca u londonskim školama imaju više od 190 maternjihjezika. U centru Londona više od 40% dece kod kuće govori jezikomkoji nije engleski. Više od 30% onih koji kod kuće govore neki drugi jezikne govori tečno engleski. Ima šest ili sedam različitih jezika koje deca u razredumoje šestogodišnje ćerke govore kod kuće. Doduše, London je najkosmopolitskijigrad na svetu, čak u većoj meri nego Njujork, ali smatram daje nemoguće poreći da kompleksni i raznovrsni etnički sastavi stanovništvai inače predstavljaju realnost, mada obično u manje ekstremnim oblicima.Onima koji cene javnu sferu ne treba naglašavati da će sva ta deca kadaodrastu imati ista demokratska prava da postanu deo javne sfere kao što toimam ja, i da ta prava imaju i njihovi roditelji danas. Ideja da neka elitasastavljena od savršeno bilingvalnih „lidera zajednice” može u potpunostida predstavlja te različite slojeve stanovništva, ne može se lako pomiriti sateorijom o demokratskoj uključenosti. Štaviše, uticaj novih komunikacionihtehnologija, onih čuvenih 500 kanala o kojima stalno slušamo, znači dapostoje tehnološke mogućnosti da se ta prava ostvare. Ali to, naravno, nijeono što se zaista događa. Tih 500 kanala će biti iskorišćeno da nam se pružijoš sporta i NVOD usluga (Near Video on Demand – video na zahtev).Postoje dve prepreke ostvarivanju poželjnog stanja inkluzivne lokalne javnesfere koja bi mogla da obuhvati sve te grupe. Prva prepreka je regulatorneprirode: potrebno je nametnuti obavezu da se emituje određeni materijalkao uslov dodeljivanja prava na emitovanje. Druga je ekonomske prirode:da se subvencija kakva omogućava govornicima/govornicama velškog jezikada koriste razvijenu javnu sferu obezbedi i za druge jezičke grupe poputgovornika/govornica bengalskog, turskog, kantonskog kineskog itd. Da li seijedan od ovih ciljeva može ili ne može realizovati, otvoreno je pitanje; a janisam optimista na kraći rok. Ali suština je u tome da je, kako bismo realizovaliijedan od njih, neophodno da se postojeća država primora da preduzmenešto. Daleko od toga da mogu da zamene državu, novim lokalnostimaje država potrebna kako bi mogli da se reprezentuju.

Nadam se da sam uspeo da pokažem da „razumeti sve kako treba”kada govorimo o problemu globalnog, lokalnog i javne sfere, nije samopitanje ispravnih formulacija. Način na koji shvatamo ova kompleksna kretanjau svetu, i u javnoj sferi, ima neposredan značaj za to kakva politika jepodesna za proširenje demokratske debate i učešća.S engleskog jezika prevela Ivana Cvetanovićtreći program PROLEĆE 2011.

74LiteraturaCurran, J. 1991. „Rethinking the media as a public sphere”, u: P. Dahlgren and C. Sparks (eds),Communication and Citizenship, str. 38–42. London: Routledge.Drilik, A. 1996. „The global in the Local”, u: R. Wilson and W Dissanayke (eds), Global/Local:Cultural Production and the Transnational Imaginary, str. 21–45. London: DukeUniversity Press.Ferguson, M. 1992. The mythology about globalization. European Journal of Communication,7(1): 69–93.Garnham, N. 1992. „The media and the public sphere”, u: C. Calhoun (ed.), Habermas and thePublic Sphere, str. 359–376. Cambridge, MA: MIT Press.Giddens, A. 1991. The Consequences of Modernity. Stranford, CA: The Stanford UniversityPress.Gooskwens, I. 1992. „Experimentig with minority television in Amsterdam”, u: N. Jankowski,O. Prehn and J. Stappers (eds), The People’s Voice: Local Radio and Television in Europe,str. 225–234. London: John Libbey.Greenberg, B. and Levy, M. 1997. Television in the changing communication environment:Audience and content trends in US television. Studies in Broadcasting, 33: 131–174.Habermas, J. 1974. The Public Sphere: An encyclopedia article. New German Critique, 3(1):14–21.Herman, E. and McChesney, R. 1997. The Golden Media: The New Missionaries of the GoldenCapitalism. London: Cassell.Hjavard, S. 1993. „Pan-European television news: Towards a European political public sphere?”,u: P. Drummond, R. Patterson and J. Willis (eds), National Identity and Europe, str.71–94. London: British Film Institute.Hollander, E. 1992. „The emergence of small scale media”, u: N. Jankowski, O. Prehn, and J.Stappers (eds), The People’s Voice: Local Radio and Television in Europe, str. 7–15.London: John Libbey.Jauert P. and Prehn, O. 1997. Local Television and Local News. Communications, 22: 31–56.Le Mahieu, D. 1988. A Culture for Democracy. Oxford: Clarendon Press.Moragas Spa, M. de and Garitaonandia, C. (eds). 1995. Television in the Regions, Nationalitiesand Small Countries of Europe. London: John Libbey.Negus, K. 1996. „Globalization and the music of the public spheres”, u: S. Braman and A.Sreberny-Mohammadi (eds), Globalization, Communication and Transnational CivilSociety, str. 179–196. Cresskill, NJ: Hampton Press.Porter, V. and Combe, C. 1998. „The restructuring of UK independent television, 1993–1997”.Paper presented to the conference Media Beyond 2000, April 16–17, London.Ritzer, G. 1993. The McDonaldization of Society. London: Pine Forge Press.Scannell, P. 1989. Public service broadcasting and modern public life. Media, Culture andSociety, 11(2): 135–166.Schiller, H. 1991. Not yet the post-imperialist era. Critical Studies in Mass Communication,8(1): 13–28.Schudson, M. 1992. „Was there ever a public sphere?”, u: C. Calhoun (ed), Habermas and thePublic Sphere. Cambridge, MA: The MIT Press.Sparks, C. 1995. The survival of the state in British broadcasting. Journal of Communication,45(4): 140–159.— 1998. „Is there a global public sphere?”, u: D. Tussu (ed), Electronic Empires, str. 108–125.London: Arnold.Williams, R. 1983. Towards 2000. London: Penguin.STUDIJE TELEVIZIJE

75