Prirodno- matematički fakultet Kragujevac

Seminarski rad iz filozofije

MAHABHARATA- VELIKA PESMA O PLEMENU BHARATA

Student: Danijela Nikodijević

Broj indeksa: 31/2012

Uvod

Ovaj stari indijski ep često nazivaju indijskom enciklopedijom istorije i mitologije,

politike, zakona, teologije i filozofije. Osim istorijskih elemenata koji ocrtavaju razvoj i

promene unutar drevne arijske civilizacije, Mahabharata odražava kako svet jedne od

najstarijih poznatih religija, religije Veda, tako i svet istorijski puno mlađeg hinduizma.

Najstarija i danas temeljna indijska filozofska učenja o svemiru, prirodi i čoveku

progovaraju kroz stihove, mitološka bića, simbole, parabole, kroz nebrojene stranice

Mahabharate. Danas se ovaj tekst smatra jednim od najsveobuhvatnijih epova u svetskoj

književnosti, prema predanju, sadrži sto hiljada sloka (staroindijski dvostih). Bandakar

institut u Pooni pripremio je izmedju 1933. i 1966. godine kritičko izdanje Mahabharate,

tj. zajednickog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i

devangarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate. Tokom ovog

perioda ponovo su oživela istraživanja različitih sadržajnih slojeva epa. U mnogim

pitanjima istraživači su se razmimoilazili u mišljenjima, a zajednički zaključak kaže da su

“… mnoga osnovna pitanja još uvek otvorena.”

Deo lista knjige “Mahabharata”

Starost Mahabharate procenjuje se samo približno, na temelju određenih istorijskih,

društvenih i kulturoloških činjenica. Misli se da je celoviti oblik epa nastao u periodu od

IV do III veka p.n.e. Međutim, sami događaji opisani u epu vezuju se uz tzv. vedski

period indijske civilizacije (1500-600. godine p.n.e.). Pretpostavlja se da je arijska

ekspanzija dolinom Ganga prethodila ovom periodu, te da se sadržaj epa odnosi na već

izgrađenu civilizaciju unutar koje su se vodile borbe među vladarima kraljevstava na

severu Indije. Tom vremenu pripadaju stare junačke pesme koje su se negovale na

kraljevskim dvorovima, gde su ih dvorski pevači predavali s pokolenja na pokolenje, a

pevači lutalice prenosili u narod.

Sadržajna jezgra Mahabharate, sukob dvaju ogranaka kraljevske loze u plemenu Bharata,

potiče iz tih starih junačkih pesama iz kojih se kasnije ujedno razvija i čitava indijska

epska književnost. Smatra se da je Mahabharata kao celoviti tekst stvaran vekovima

postupnim dodavanjem novih epizoda, priča i legendi koje su nosile određenu poruku i

bile više ili manje vezane uz osnovnu jezgru epa.

Iako Mahabharata još uvek u mnogočemu predstavlja zagonetku, ipak nije potpuno

nedostupna i nerazumljiva današnjem čoveku. Ne ulazeći u njen složen teološki

simbolizam, niti u složene filozofske sisteme i pojmove, pokušaćemo dotaknuti poruke

koje ovaj drevni pedagoški tekst namenjuje – ne teologu ili mudracu, već čoveku koji

svakodnevno živi svoje dane i često se pita: kako? Dotaknućemo jedan aspekt etike starih

Arijaca u kojem oni vrlinu drže osnovnim sredstvom duhovnog razvoja čoveka kao bića i

čovečanstva kao celine. Vrlina je za njih odgovor na pitanje kako živeti, odnosno manjak

vrline uzrokuje propadanje čovečanstva. Poruke koje nam prenosi ovaj aspekt

Mahabharate su jednostavne, razumljive, začuđujuće aktuelne i zato mogu biti bliske

današnjem čoveku.

Mahabharata se često naziva “petom Vedom” te se drži autoritetom u pravilima etičkog

ponašanja. Unutar drevnih arijskih učenja o rađanju i životu svemira i filozofskih

postavki o uređenim odnosima unutar prirode, čovek u Mahabharati predstavlja element

koji povezuje različite svetove, svet zakona ili neba i svet materije ili zemlje. Čovek je

biće čiji je zadatak uspinjanje ka nebeskom svetu. Međutim, kaže Mahabharata, uspon

počinje i odvija se unutar čoveka, u njegovoj vlastitoj duši. O tome će zavisiti i njegovo

delovanje u zemaljskom svetu. Što je duša čoveka više okrenuta “vrednostima neba”, to

je život čoveka plemenitiji, a dela pravednija. Tako se “zakoni neba” odražavaju i na deo

prirode koji zovemo čovekom, ostvaruje se veza između neba i zemlje, a na dobrobit svih

ostalih bića. Cilj uspona duše je stapanje s božanskim, besmrtnost, a sredstvo kojim to

čovek postiže je moralna čistoća. Mahabharata iznosi sistem vrednosti pomoću kojih

čovek treba ispravno živeti, odnosno pomoću kojih disciplinuje um i volju, te ispravno

deluje.

Sledeći odlomci izražavaju arijski pojam ispravnosti, odnosno moralnosti u delovanju:

Ispravno delovanje

“Na ovome svetu čovek može steći glasovito ime na dva načina: uzdržavajući se od

oštrih reči i prezirući loše ljude. Vlastite volje nemaju ni žena koja žudi za čovekom

kojeg drugi obožavaju, ni čovek koji poštuje drugoga samo zato što ga drugi poštuju.

Želje su siromašnoga i gnev slaboga kao trnje zabodeno u telo. Svuda je hvaljen onaj koji

nije ljubomoran na druge, ljubazan je prema slabima, ne prepire se i ne govori oholo i

nije zlopamtilo."

Opraštanje

“Uvredu treba oprostiti onome ko ti je pre učinio neko dobro, makar bio kriv pred tobom

i za tešku nepravdu. Seti se dobra koje ti je učinio. I onima koji vređaju zbog svog

neznanja i ludosti treba oprostiti, jer čovek teško stiče mudrost.”

Gnev

“Gnev je pogubitelj ljudi, ali i njihov stvaralac. Gnev je koren svega blagostanja i sve

nemaštine. Nema dela koje ljutit čovek neće učiniti ni reči koju neće izustiti. Ljutit čovek

pada u greh. Ubiće čak i svog učitelja, a starije će uvrediti oštrim rečima. Ne može

razlučiti šta treba reći, a šta ne. U besu može ubiti i nevinoga, a ukazati poštovanje

onome koji zaslužuje smrt. Kako onda neko poput mene sme puštati na volju gnevu kad

je on tako poguban za svet? Mudar čovek koji, premda uvređen, ne dopusti da ga to

raspinje, raduje se na onome svetu jer je ravnodušnošću nadvisio uvredu svog zlotvora.

Samo se neznalicama čini da je gnev isto što i snaga. Gnev nam je dan na propast sveta.

Da među ljudima nema onih koji su strpljivi i snošljivi kao Zemlja, ne bi na svetu bilo

mira, nego samo neprestano ratovanje koje izaziva gnev. Ako uvređeni uvek uzvraća

uvrede, a kažnjenik kažnjava onoga ko ga je kaznio, neće više biti mira među ljudima i

greh će zavladati svetom.”

Bol

“Ako osećaš da te jad preteško pritiska, moraš ga suzbijati, a ne prepuštati mu se.

Duševna se bol ubija mudrošću kao što se telesna ubija lekom. Mudrost ima tu moć, ali

oni koji su nerazumni nikada ne steknu duševni mir. Dela učinjena u prethodnom životu

prate čoveka u ovom sadašnjem, i u kom ih je obliku čovek učinio u tom će obliku uživati

ili trpeti njihove plodove. Čoveku je vlastita duša najveći prijatelj, a može mu postati i

najopasniji neprijatelj.”

Delovanje

“Ja ništa ne činim željno iščekujući plodove delovanja. Dužnost mi je da dam i ja dajem.

Dužnost mi je da žrtvujem i ja žrtvujem. Činim najbolje što mogu i izvršavam ono što

porodični čovek mora izvršavati, a ne obazirem se hoće li to uroditi kakvim plodom ili

neće. Uzor su mi dobri i mudri i ne očekujem plodove svojih dela, već se trudim da ne

prestupim odredbe Veda. Moje srce privlači pravednost po sebi, a onaj koji žudi da obere

njene plodove varalica je i nikada se tih plodova ne domogne, kao ni onaj ko u nju

sumnja i to upravo zbog te kolebljivosti. Zato ti govorim kako mi Vede nalažu jer one su

u tome najviši sudija. Nikada ne sumnjaj u vrlinu! Videla si svojim očima velikog

isposnika Markandeyu. Samo njome, samo pravednošću i vrlinom, on je stekao

besmrtnost u svom telu. Svojim očima gledaš mnoge mudrace i moć njihova nebesničkog

isposništva da prokunu i blagoslove i u tome su moćniji od božanstava. Ludak koji

sumnja u veru i oslanja se na dokaze proistekle iz svog vlastitog uma, ne obazire se ni na

kakve druge dokaze i vidi samo spoljni svet koji zadovoljava njegova čula, a slep je za

sve ostalo. Delovanje na ovome svetu ima svoje plodove i u večnosti premda ih sada ne

možeš videti. Ne sumnjaj u pravdu i ne kleveći Boga koji je gospodar svih stvorenja, već

uči kako da ga upoznaš! Pokloni se onome čijom milošću smrtni čovjek stiče

besmrtnost.”

KASTE

U staroindijskom obrascu društva postojala su četiri staleža: brahmani- sveštenici i čuvari

svetih znanja; kšatriye- ratnici i vladari; vaišye- ratari, stočari, obrtnici, trgovci; šudre-

sluge. Kroz sistem moralnih vrednosti, Mahabharata posmatra i ovu društvenu

hijerarhiju:

“… Ova istorija kazuje se sada, a kazivaće se i u budućnosti: Treba je slušati onaj ko želi

steći vrlinu.

… Bujao je nov naraštaj blagoslovljen dugim životom i vrlinom. Ponovno se uspostavio

stari poredak od četiri staleža kojima na čelu behu brahmani.

… Tako se izrodi golemo mnoštvo bića, stotine i stotine hiljada i množili su se i dalje i

živeli u vrlini oslobođeni tuge i bolesti. Tako na Zemlji opasanoj morima opet zavladaše

kšatriye. Radovahu se tome i brahmani, a i ostale kaste, jer kraljevi zaboraviše opačine

rođene iz greha i gneva, i pravedno su delili kazne onima koji zaslužuju pa su tako štitili

svekoliku Zemlju. Bog je Indra posmatrao čestite vladare kšatrije i puštao životvorni

dažd u pravo vreme i na prava mesta, i njegov blagoslov beše na svim stvorenjima.

Brahmani su proučavali Vede i Upanišade, i među njima ne beše ni jednoga koji bi Vede

prodavao. Vaišye su orali zemlju pomoću volova, ali krave nikada nisu ujarmljivali.

Stoku nikada nisu muzli dok se telad od sise ne odbije, a u tim danima nije bilo ni trgovca

koji bi na meri zakidao. Svako se držao puta Vrline i u nju je stalno upirao pogled.”

Dolazak na nebo

Put dosezanja neba, dosezanja sopstvenog cilja postojanja stari Arijci nazivali su “putem

Dharme”. Dharma je predstavljala univerzalni zakon, prototip moralnog i kosmičkog reda

kojeg moraju slediti i odražavati čovek i čovečanstvo u celini. Za Arijce svako biće u

prirodi ima svoju dharmu, cilj kojem evolucijski teži, stanje usklađenosti s univerzalnim

zakonom u kojem u potpunosti ostvaruje sebe kao biće. Čovek svoju dharmu ostvaruje

svesnim izborom kvaliteta svog delovanja uprkos “zemaljskim prilikama” koje mu se

postavljaju kao prividna prepreka. Tekstovi Mahabharate nedvomisleno savetuju vrlinu

kao ispravni izbor, a zemaljske, spoljne okolnosti koje prate čoveka samo su iskušenja,

test-situacije na koje on treba ispravno odgovoriti. Čak i poslednje iskušenje pri samom

dosezanju besmrtnosti nije u Mahabharati neko veličanstveno delo, već “obična” ljudska

samilost.

Ovaj “jezik” Mahabharate, bez obzira na starost i egzotičnost njene drevne filozofije,

može jasno razumeti svaki čovek, nezavisno kom vremenu i kojoj civilizaciji pripada.

Dobrota je u svim vremenima imala isti smisao: čoveka koji treba tu dobrotu živeti.