Download pdf - Teorija knjizevnosti, Filoloski fakultet Beograd

8/19/2019 Teorija knjizevnosti, Filoloski fakultet Beograd

1/69

Теорија књижевности

1. Појам и класификација науке о књижевности.

Књижевност је стваралачка делатност, уметност, дакле, док

проучавање књижевности не представља баш науку, али свакакопредставља неку врсту нања или учености.

!сновне дисциплине које чине науку о књижевности су теорија

књижевности, историја књижевности и књижевна критика. Термин

теорија књижевности је најшири и мо"ао би да обу#вати и теорију

$књ.критике% и $теорију књ.историје%. Теорија књижевности

проучава књижевна начела, мерила и кате"орије, док се

проучавањем конкретни# књижевни# дела баве књижевна критика и

књижевна историја. Теорија књ. мо"у&а је једино на основу

проучавања сами# књ. дела јер бе њи# не може се до&и до мерила,кате"орија и с#ема, али исто тако и критика и историја нису мо"у&е

бе неко" ниа питања, система појмова, оријентациони# упоришта и

неко" уопштавања. 'е(утим, постојали су неки а#теви да се

историја књижевности одвоји од књ. критике што се објашњавало

тиме да књ.историја поседује сопствене стандарде и мерила тј.

стандарде и мерила и дру"и# времена. !во "ледиште, навано

историам, ра"ра(ивано је током )*) века у +емачкој. пак, читава

та идеја се покаала по"решном јер укупно начење једно"

уметничко" дела не може се дефинистаи само начењем које је оно

имало а творца и ње"ове савременике ве& је оно ис#од процеса

нарастања тј, историје критички# текстова које су о том делу писали

мно"и ње"ови читаоци у раличитим радобљима.

+аравно, и критичар који би се мирио с потпуним непонавањем

историјски# односа стално би астрањивао у својим проценама. !н

не би мо"ао нати које је дело иворно, а које је иведено и неко"

раније", а услед ово" непонавања историјски# услова он би увек

по"решно с#ватао посебна уметничка дела. -ило какво одвајање

историје књижевности од књ. критике или теорије књижевности идена штету саме науке о књижевности.

1


2/69

. сторија књижевности.

сторија књижевности проучава историјски равитак

књижевности једно" народа или једне епо#е, укључују&и у својаистарживања поједине писце и њи#ова дела, књижевне правце и

општу ду#овну оријентацију/ она води рачуна о историјском

моменту у коме су књ. дела настала, као и о пријему ти# дела од

стране читалачке публике у каснијим временима, одре(ују&и

њи#ов начај а општи књижевни и културни равитак једно"

народа 'е(утим, како приме&ују 0елек и 0орен, воде&е историје

књижевности су или историје цивилиације или бирке критички#

о"леда. !ни кажу да једна врста није историја уметности, а дру"а

није историја уметности. ало" а ово су одре(ене тешко&е

веане а предрасуде да је историја књижевности мо"у&а јединоса становишта урочно" објашњења иведено" и неке дру"е

људске делатности, као и у целокупном с#ватању равоја

књижевне уметности. 0елики проблем представља истражити

историју књижевности као уметност, одвајају&и је од њене

друштвене историје, био"рафије аутора или доживљавања

књижевно" дела по"отову ато што је оно доступно једино кро

временски след.

Појединачно уметничко дело не остаје током историје

непромењено. Процес тумачења, критике и доживљавања никад

се није у потпуности прекинуо и вероватно &е се продужити у

недо"лед. 2едан од адатака историчара књижевности састоји се у

описивању ово" процеса. 3ру"и је истраживање равоја

уметнички# дела распоре(ени# у мање или ве&е скупине, према

ауторима, жанровима, стилским типовима, јеичкој традицији и

најад у оквиру једне с#еме универалне књижевности.

4 обиром на подручје које &е историја књижевности обу#ватати

може се раликовати историја поједини# књижевности,

компаративна историја књижевности и општа историја

књижевности.

сторија поједини# књижевности одре(ује равој, промене у

времену и особености неке националне књижевности. +ајчеш&е

се одре(ује према начелу националне припадности, али може се

одре(ивати и према начелу јеичко" аједништва, а понекад и


3/69

према начелима аједничке традиције у вишејеичној и

вишенационалној аједници 5историја ју"ословенске

књижевности6.

Компаративна историја књижевности се бави проучавањем веа

име(у две или више раличити# књижевности. !на настоји даутврди аједничке тачке раличити# књижевности, као и да

утврди њи#ове ме(усобне ралике и утицаје.

!пшта историја књижевности равија се на основу компаративно"

проучавања књижевности као настојање да се обу#вате све

књ.појаве од светско" начаја или велики број национални#

књижевности које повеује сличан равој, на аједничком темељу

5историја књижевности европско" културно" кру"а тј.она

књижевност која обједињује "рчку, старојеврејску и #риш&анску

митоло"ију6.

7


4/69


5/69

:. Предмет, адаци и ужа подручја теорије књижевности.

Теорија књижевности јесте теоријска научна дисциплина о

општим особинама књижевно" дела као јеичко" уметничко" дела.!на испитује природу књижевно" уметничко" длеа као посебно"

вида човеково" ду#овно" стварања, она атим испитује јеиик као

средство којим се остварује књижевнио уметничко дело, чиме

укључује у област сво" испитивања и стилистику. !на проучава и

облик и структуру књижевно" дела као уметничку

форму5књижевни родови и врсте6. Првом теоријом књижевности

сматра се ;ристотелова Поетика 5 ?@A>8?>BCD>6 па се често

уместо термина теорија књижевности користи термин поетика,

иако данас тај наив оначава и учења о песништву којим се

руководе поједини књижевни правци или се под поетикомподраумева начин обликовања поједини# књижевни# врста,

нпр.поетика романа.

E


6/69

E. Теорија књижевности у односу на естетику, лин"вистику и

филоло"ију.

4 обиром на то да теорија књижевности проучава природу

књижевно" уметничко" дела као посебно" вида човеково"

ду#овно" стварања она чини део опште науке о уметности илиестетике. 9 својим испитивањима теорија књижевности се бави

естетичким питањима као што су питање процеса уметничко"

стварања и питање места које уметничко санавање живота

ауима у ду#овном стваралаштву човека, настоји да допре до

смисла и начења уметности у савременом свету.

Fин"вистика &е се као асебна дисциплина чији је адатак да

прати историјски равој јеика и да врши њи#ово ме(усобно

упоре(ивање, равити у )*) веку. Тада се јавило више идеја као

нпр. та да је јеик ира ду#а једно" народа 50ан Gумболт6 или да је јеик основно средство спораумевања 5Hердинанд де 4осир6.

4авремена лин"вистика, настоје&и да објасни како функционише

савремени јеик, мно"о &е утицати на равој проучавања

књижевности. Теорија књижевности испитује јеик као средство

којим се остварује књижевно уметничко дело, интересују је

питања природе јеика као средства којим се уметник служи да

представи своје уметничке слике.

Hилоло"ија је у најширем смислу дисциплина која проучава

писане документе неко" или неки# јеика и ње"ове односно

њи#ове књижевности.

I


7/69

I. 9нутрашњи и спољашњи приступ у проучавању књижевности

4пољашњи приступ у проучавању књижевности даје предност

уроку и околностима у којима дело настаје. Такво проучавање сеу ве&ини случајева претвара у некакво тражење урочно8

последичне вее у књижевности иако се урочним објашњењем не

мо"у решити проблеми описивања, аналие и процене само" дела.

0е&ина проучавалаца труди се да идвоји неки посебан чинилац

који је пресудан а настанак дела, а који се тражи у пишчевој

био"рафији, економским, друштвеним и политичким условима, у

ду#у времена и интелектуалној атмосфери која је владала.

Крајем )*) века, са равојем модерне лин"вистике, напушта се

поитивиам у књижевности и прелаи се на унутрашњи приступу проучавању књижевности. 4ада се предност даје самом делу,

ње"овој структури и уметничким особинама. аматрају се сви

елементи присутни у тексту,што подраумева бављење јеиком,

стилом, темом, карактерима, радњом, као и ме(усобним односима

сви# дру"и# елемената који чине уметнички текст. +ови подстицај

у проучавању књижевности дали су и руски формалисти и њи#ови

чешки и пољски следбеници. !ни су одлучно устали против старе

поделе дела на садржину и на форму. Jстетско дејство

уметничко" дела не налаи се обавено у садржини, а под

садржином сеподраумевају идеје и емоције док би форма

обу#ватила све јеичке елементе а иражавање садржине.

9нутрашњи приступ обу#вата детаљну аналиу јеика, стила,

теме, карактера, радње, као и ме(усобни смисао сви# ови#

елемената дела и њи#ово начење.

K


8/69

K. Критичко идање текста

Критичко идање текста је новије идање неко" дела које нам даје

аутентичан текст. !вакво идање је циљ ниже филолошкекритике која се бави проучавањем књижевни# текстова, њи#ови#

аутентични# облика и услова настанка, док би се виша

филолошка критика поред ово" бавила и проблемима иналажења

писца и датирања текста.

давач који припрема критички текст мора у тв. $критичком

апарату% да наведе имене које је ивршио и да и# обраложи, чак

и ако се оне тичу исправљања очи"ледне штампарске "решке. 9

случају да је остао сачуван и песников рукопис идавач би био

дужан да у апарату наведе и сва она места и рукописа којадрукчије "ласе.

9колико постоји неколико аутентични# идања, као основа а

критички текст долае само дваL последње идање о коме се

старао сам писац, тв. $идање и последње руке% 5јер оначава

пишчеву дефинитивну вољу6 и прво идање, edition princeps 5јер

се овим идањем дело одваја од писца и апочиње своје

деловање6.

+ајпре, наравно, треба утврдити аутентичност текста. Fа#манова

метода утвр(ивања аутентичности текста почива на корпусу

дотадашњи# текстолошки# нања. !н раликује ауто"раф M

концепт или чист текст, и прото"раф M препис, а притом треба

одредити које варијанте је препис дати прото"раф. Постоје две

варијанте утвр(ивања аутентичности текста. То су usus scribendi и

lectio difcilior . NOPO OBQ@R>DS@ подраумева да се као критеријум

ибора користе испољене специфичности јеика и стила само"

писца. T >B?@= S@UB@V@=Q дословно начи $читање по тежем%, наиме,

ако се нека реч у два рукописа и традиције једно" дела јавља у

два облика треба као вероватнију уети онај облик који јеар#аичнији јер сваки текст током времена настоји да буде што

једноставнији.

Fа#ман раликује две фае у прире(ивању свако" критичко"

идањаL фау реценије и фау емендације. 9 фаи реценије

ослањамо се на оно што је поудано и неоспориво, документом

W


9/69

поткрепљено, док у фаи емендације прибе"авамо коњектурама

5на"а(ањима6. Први део реценије представља иналажење

ар#етипа, а дру"и део јесте stemmacodicum односно стварање

"енеалошко" стабла дато" рукописа које се "рана 5постоји

рукописXивор који је или претпостављени или стварни и од које"

сви каснији потичу6, док би емендација подраумевала

приближавање иворном тексту, испуњавање лакуна5рупа у

тексту6 коњектурама на основу понавања особености пишчево"

стила.

Критичко идање неко" новије" текста нам омо"у&ује да упонамо

историју равоја то"а текста и рукописа до последње редакције,

онакве какву је песник желео, а, посредством ове историје, и

равој само" аутора.

Y


10/69

W. Проблем иналажења писца и датирања текста

Проучавањем књижевни# текстова, њи#ови# аутентични# облика,

проблемом иналажења писца и местом настанка дела бави се

виша филолошка критика.

9 проблему ауторства учествују најдубља естетичка и пси#олошка

питања. Поступак утвр(ивања ауторства се у текстоло"ији наива

атрибуција. налажење писца се може вршити на основу

докумената и е"актни# докаа 5они се највише поштују и

принају у текстоло"ији6 или на основу само" текста 5овоодре(ивање аутора и само" текста наива се екскур6. ндиције

које нам даје неки текст мо"у се с#ематски распоредити у четири

"рупеL садржајне индиције 5"ра(а, одре(ени мотиви, историјске

личности и до"а(аји6/ формалне индиције 5одре(ени облик сти#а и

песме, посебан начин приповедања, лирски умеци у приповеткама

и драмама6/ јеичко8стилистичке индиције 5астарели облици речи

и конструкције, употреба метафора и слика, објективиација6/

мисаоно8садржајне индиције 5почев од поједини# мисли па све до

најдубље" смисла цело" дела и у њему садржано" по"леда на

свет6.

Проблем ауторства се јавља и код мистификација и

фалсификација. Hалсификати се мо"у поделити на дипломатичке

5постоје поудане информације да је дело постојало и онда се

неко појави као аутор дато" дела6 и историјске 5имишљени аутор

и њ"ово имишљено дело6.

Када "оворимо о иналажењу писца треба поменути и термине

адеспот M дело коме се не на аутор 5као нпр. 0ер"илијев додатак6

и атетеа M поступак којим се служимо када не можемо докаати

ко је аутор неко" дела, али можемо докаати ко си"урно није

аутор.

При утвр(ивању ауторства и прире(ивању сабрани# дела

псеудоним тако(е представља проблем. аликују се три те#нике

када је у питању употреба псеудонимаL употреба сасвим дру"о"

1Z


11/69

имена 5'олијер уместо [ан -аптист Поклен6/ ана"рам M ново име

настало и дру"ачије комбинације слова садржани# у правом

имену 5 3ис6/ криптоним8 почетна слова право" имена се

састављају у ново име 5 Кришфал од Криштовау Hалкау6.

\а све књижевноисторијске радове битно је нати време кад једело настало. 'е(утим решавање питања датирања није уопште

лако по"отову кад се ради о одре(ивању времена настанка

лирски# песама јер песник, често, новонастале песме не уноси у

следе&у бирку, ве& у неку мно"о каснију. Када се не може

утврдити кад је тачно неко дело настало уводе се термини

antequam и postquam. ]D?>^P_` је тренутак пре које" је дело

настало, односно тренутак после које" дело није мо"ло настати, а


12/69

Y. !пшта и упоредна књижевностL предмет, појам, адаци.

Термин упоредна књижевност први је употребио 'етју ;рнолд у

Jн"леској, 1W:W. "одине, приликом прево(ења ;мперово" ираа

$historie comparatie! и овај термин обу#вата раличите области

проучавања и раличите "рупе проблема. aиме се може оначити

проучавање усмене књижевности, тема и фолклорни# прича као

и времена кад су оне ушле у писану књижевност. +аравно, оваква

врста проблема се може препустити фолклористици, али усменакњижевност свакако представља неодвојиви део науке о

књижевности и не може се довојити ни од проучавања писани#

дела.

3ру"о начење ово" термина о"раничава се на проучавање односа

двеју или више књижевности. Пажљиво се испитује представа о

одре(еном писцу у одре(еном времену, води се рачуна о пријему

читалаца, нарочитој атмосфери и књижевној ситуацији у којој се

један страни писац уводи.

Тре&им с#ватањем упоредна књижевност се поистове&ује са

проучавањем целокупне књижевности тј. са светском

књижевнош&у. bете уводи појам "eltliteratur M свестска

књижевност, како би укаао на време у ком би се све

књижевности стопиле у једну. ади се о сједињавању сви#

књижевности у једну велику синтеу, при чему би, у једном

свеопштем складу свака нација и"рала своју уло"у. !вај термин се

још с#вата и као $велика риница класика%, али проблем са овим

с#ватањем је у томе што се проучавалац књижевности не може

о"раничити на вр#ове ако жели да у целини упона историју

књижевности и промене у књижевности.

Термин општа књижевност се првобитно употребљавао а

оначавање поетике или теорије и начела књижевности. Према

Полу 0ан Ти"ему општа књижевност проучава оне књижевне

покрете који преваилае националне "ранице док упоредна

1


13/69

књижевност проучава ме(уодносе двеју или више књижевности.

'е(утим, тешко да се може пову&и ваљана ралика јер се

упоредна и општа књижевност неибежно препли&у.

1Z. Hранцуска школа у књижевности

Hранцуска концепција упоредне кљижевности била јенајначајнија и најутицајнија у раличитим националним

књижевностима. Hормулисали су је француски историчарикњижевности и компаратисти почетком cc века. Hранцускикомпаратисти Hернан -алденсперже, Пол ;ар и [ан 'ари Карекажу да упоредна књижевност не може бити амена анационалну, ве& само дициплина у проучавању националнекњижевности. +е анима и# проучавање конкретни# дела ве&само начин на који једно дело врши утицај на неко дру"о.

17


14/69

11. 9поредна8словенска књижевност 52акобсон6

оман 2акобсон, један од оснивача руско" формалима, први је

почео да аступа идеју о упоредној словенској књижевности. !н је

посматрао проучавање књижевности као део лин"вистике тј.као

део проучавања јеика с обиром на то да је и сам био

лин"вистичар.9поредно проучавање словенски# књижевности, како он илаже,

не подраумева нужну сродност име(у словенски# народа, ве&

пре све"а сродност ме(у словенским јеицима 5словенске јеике

повеују аједничке и опште онаке као што су "раматичка

флексија, постојање падежа и "ла"олски# видова6, а потом и

аједничко усмено насле(е и аједничко писано насле(е.

\а#ваљују&и сродности јеика мо"у&е је реконструисати

словенску метрику и митоло"ију, а самим тим бива мо"у&е вршити

и дру"а компаративна истраживања од велико" начаја пре све"ау оквирима словенско" фолклора.

1:


15/69

1. Jвропска књижевност 5Курцијус6

Jрнст оберт Курцијус у свом делу #$ро%с&а &'и(е$ност и )атинс&и сре*'и $е& каже да Jвропу не треба с#ватити упросторном ве& у историјском смислу, а правим предметомисторије књижевности сматра широку, наднацоналну књижевнуцелину као што је ападноевропска књижевност. Jвропскакњижевност обу#вата радобље од око I векова 5од Gомера доbетеа6 иједино тако може да се са"леда. Курцијус сматра дакњижевност прошлости суделује у књижевности сваке дате

садашњости.

+аука о књижевности мора да поступа историјски, али не у формиисторије књижевности. ве& стварају&и аналитичке методе којечине њене структуре видљивим. !сим историјски наука окњижевности треба да поступа и филолошки јер с обиром на тода се бави текстовима, бе филоло"ије је беспомо&на. 9књижевности треба проучавати константе 5теме, ликове, мотиве иформе који се понављају6.

1E


16/69

17. деје поитивима у науци о књижевности

Поитивиам 5према француском positi+ ,си"уран, стваран,

искуствен, поитиван6 наив је а филоофску оријентацију која

тежи да сваку спонају иведе и чињеница које су емпиријски

проверљиве. Поитивимом у науци о књижевности наива се

широко с#ва&ено уверење да се смисао књижевно" дела може

објективно утврдити на темељу понавања чињеница и

ауторово" живота. +ије чудно што је и наука о књижевности

тежила да поајми методе од природни# наука у )*) веку, у векукад су природне науке дости"ле велике успе#е, па је отуд и

поитивистичка метода тада била доминантна.

Поитивиам карактерише био"рафиам тј. детаљно проучавање

био"рафија поједини# аутора/ историам тј. уверење да су

књижевна дела писани документи сво"а времена и да се морају

тумачити у оквирима историјско" истраживања/ пси#оло"иам тј.

мишљење да је потребно проучавати пси#оло"ију аутора како би

се раумела ње"ова дела. полит Тен, један најначајнији#

поитивиста, пише студију о раси, средини и тренутку као"лавним чиниоцима помо&у који# треба објаснити свако књижевно

дело.

1I


17/69

1:. bлавни представници и основне идеје руско" формалима

деје и метода руско" формалима и"ра(иване су у дру"ој и

тре&ој деценији )) века. 9 'осквије "рупа студената 1Y1E. "одине

основала лин"вистички кружок, а у Петербур"у следе&е "одине

неколико мла(и# филоло"а окупља друштво а иучавање

песничко" јеика 5 !поја6. +а састанцима су читали реферате и

на нов начин претресали питања о књижевности и јеику.

+арочито су се истакли 0иктор dкловски у Петербур"у и оман

2акобсон у 'оскви. dкловски у о"ледима ас&рсну-е ре.и и

/метност &ао %осту%а& уводи појам онеобичавања и истиче да

уметност треба да подстиче опажања на тај начин што &е појаве

прикаивати необичним. +а"лашава колико је важна употреба

необично" поступка и јеичко" ираа раличито" од оно" који се

ве& аутоматиовао.

$3а би се вратило осе&ање живота, да би се осетиле ствари, да би

камен постао камен, постоји оно што се ове уметност. eиљ

уметносри је да се осе&ање ствари да преко ви(ења, а не

препонавањаL уметнички поступак је поступак онеобичавања

ствари, поступак отежане форме, који потенцира тешко&е и

време трајања перцепције, јер је тај процес у уметности сам себи

циљ и мора бити продужен.% 5/метност &ао %осту%а&, 0иктор

dкловски6

-орис Jј#енбаум, тако(е један од понати# руски# формалиста, у

о"леду 0а&о је на%ра$1ен 2о3о1е$ 45и'е)6 докаује како је у

bо"ољевој новели начин приповедања важнији од само" сижеа.

1K


18/69

1E. 4тилистичка критика

+ово с#ватање стила веома је утицало на равој проучавања

књижевно" дела, а стилистика је укаала на такву мо"у&ност

аналие књижевно" дела у којој &е претежна вредност бити дата

управо јеичкким квалитетимадела, а не само општим идејним

или тематским вредностима. 4тилистичка критика на"лашава да

је књижевно дело $уметност јеика% и да &е се ње"ово књижевно8

уметничко начење најбоље открити критичару уколико сеаналиира уметничко обликовање саме "ра(е у датом делу, тј.ако

се аналиира ње"ов стил.

+ајпонатији представник стилистичке критике је Fео dпицер

који је 1Y1Z. "одине објавио делоу којем је истраживао творбу

речи као својеврсно" стилистичко" средства у аблеовом делу.

2ако је битна ње"ова теа да је уметничко дело #омо"ен систем у

којем свака појединост одржава целину и да опус једно" писца не

треба сецкати на саставне делове, ве& треба дело обрадити у

целини. Поред dпицера, јавља се и dарл -аји као један однајбитнији# представника стилистичке критике.

1W


19/69

1I. Пси#оаналитичка и ар#етипска критика

4ам оснивач пси#оаналие, 4и"мунд Hројд, се инетересовао а

проблеме књижевно" стваралаштва и неколико ње"ови# радова су

посве&ени аналиама поједни# књижевни# дела или неки#

књижевни# врста. !н је равио учење о конститутивним

елементима пси#ичко" живота 5 id, e7o, super8e7o6 име(у који#

често не долаи досла"ања. 4укоб име(у на"она, име(у

абрањени# жеља и свесно" дела личности који се покоравадруштвеним ауторитетима јесте у центру ње"ови# истраживања о

књижевности. +аиме, он књижвност види као врсту сублимације,

тј. као неку всту фиктивно" рарешења поменуто" сукоба јер све

оно што свесни део личности брани у симболичком облику, у

књижевности може да се оствари.

Hројдов ученик, Карл bустав 2ун", први је увео и објаснио један од

битнији# појмова у проучавању књижевности M ар#етип 5 према

"рчком ap9haios, стар, t:pos, облик6. Проучавају&и вее име(у

митова и подсвести он је појам подсвести с#ватио у смислуколективне подсвести тј. такве пс#ило"ије која је аједничка свим

људима јер на одре(ени начин садржи $колективно искуство

човечанства%, а ар#етипи су неки облици подсвесне пси#ичке

енер"ије који се манифестују у симболима сна, мита и уметности.

1Y


20/69

1K. +ова критика у Jн"леској и ;мерици

+аив $+ова критика% 5ен"л. ;e" criticism6 најчеш&е се

употребљава а "рупу књижевни# критичара у 4;38у који су у

првој половини GG века супростављали био"рафиму и аналии

мисаоно" садржаја књижевно" дела. 'е(у "лавним

представницима ту су Т.4. Jлиот и .;. ичардс.

+ове критичаре анима пре све"а аналиа само" текста

књижевно" дела, а оцена књижевне вредности ависи искључиво

од књижевни# вредности апажени# у тексту. Jлиот се алаже аимпресионалност поеије, ново с#ва&ање традиције и а одре(ени

тип класицима у поеији. !н каже да се у песми не појављује

песникова особа, ве& само песништво и да је потребно скренути

пажњу са песника на само песничко дело,док традицију с#вата

као скуп сви# књижевни# вредности које постоје истовремено, и у

који се свакао ново велико дело уклапа доонекле мењају&и

поредак јер се њиме нове вредности уклапају у старе. !туд

акључује и да је класично дело оно дело које има управо такав

однос према традицији.

+ови критичари, с обиром на то да су ставили у средиште сво"

анимања текст књижевно" дела, а#тевали су тв. помно читање

5close readin7


21/69

1W. 4труктуралиам и семиотика

4труктуралиам је правац који је широко а#ватио методоло"ију

друштвени# науке које су током GG века покушавале да дости"ну

ниво објективонсти природни# наука. Кључни термин цело"

правца јесте структура 5лат. >tructura M "радња, склоп, устројство6

која је најпре добила важност у оначавању јеfика као система,

како "а је видео швајцарски лин"виста Hердинад де 4осир. !н је у

иучавању јеика идвојио дија#ронију 5посматрање јеички#чињеница у временском току6 и син#ронију 5посматрање јеички#

јединица у једном временском пресеку6 и истакао да са

становишта син#роније јеик представља систем начењски#

јединица бе које" "овор не би наилаио на раумевање.

4труктуралисти у књижевности &е настојати да у свакој

књижевној творевини као целини открију одре(ени систем односа

име(у њени# елемената. у односима ме(у јеичким јединицама

лин"вистика је идвојила осу селекције и осу комбинације. 4а осе

селекције се бира и кру"а постоје&и# синонима један који је на

одре(ени начин најод"оварају&и и потом тај појам приликом

комбинације успоставља одре(ени однос са осталим "оворним

јединицима у ниу. 4труктуралисти у књижевности сматрају да

структура обу#вата истовремено и форму и садржину. 2едан од

најначајнији# структуралиста у лин"вистици и у науци о

књижевности јесте оман 2акобсон.

2едан од праваца структуралима јесте семиотика. 4емиотика

полаи од то"а да је књижевност систем накова сличан дру"им

системима, али и раличит од дру"и#. 2едан од најважнији#ставова семиотке као научно" метода у књижевности јесте

ралика књижевности у односу на природни јеик бо" то"а што

тежи фи"уративности у којој су имењена основна начења речи

те тако уметнички текст добија карактер *ру3осте%ено3 ?на&а=

+ајначајнији представници ово" метода су 9мберто Jко и 2уриј

Fотман.

1


22/69

1Y. Hеноменоло"ија у науци о књижевности.

Hеноменоло"ија 5према "рчком phain@menon, оно што се види,

појава, и lo7os, реч, акон, наност6 је умно"оме утицала и на

проучавање књижевности. aен утемељивач Jдмунд Gусерл је

истакао да он жели да испита начин на који санајемо материју, а

не саму материју. +аша свест увек је усмерена на нешто, аадатак феноменолошко" истраживања јесте да испита садржаје

наше свести како би се открила њи#ова суштина, до које се

долаи процесом редукције. 9 току редукције искључујемо све оно

што није битно а неки предмет у нашој свести, дакле идвајамо

"а и сви# друштвено8историјски# повеаности и теоријски#

преднања. Процес санања се одвија као интуиција, а не као

дедукција или индукција.

0. Конрад, Gусерлов ученик је асновао Aеномено)оB&у естети&у

покушавају&и да испита суштину естетско" предмета. aе"овеидеје је продубио пољски филооф, оман н"арден, тако(е

Gусерлов ученик. !н кеже да је сваки естетски предмет сачињен

од четири слојаL слоја вучања, слоја начења, слоја прикаани#

предметности и слоја с#ематиовани# аспеката.

\аступају&и идеју да је естетски предмет прави онјекат науке о

књижевности феноменоло"ија је преваишла и пси#олошке

приступе и поитивиам, али је идвајањем дела и своји#

друштвено8историјски# повеаности и потпуним анемаривањем

аутора који "а је створио, носила опасност формалистичко""ледања на уметност.


23/69

Z. Теорија рецепције

Jстетика рецепције 5латински reception M при#ватање6 бави се

примањем књижевно" текста од стране читалачке публике.

Подстицај а оваквим проучавањем је потекао од рамишљања о

књижевној историји, тачније о томе како су исти текстови у једно

време примани као уметнички, а у дру"о време као неуметнички иобрнуто. 9 средишту пажње теорије рецепције налаи се појам

#орионт очекивања. 3а би се раумело и објаснило књижевно

дело и прошлости, прематеама немачко" романисте Gанса

оберта 2ауса, неоп#одно је утврдити спремност пишчеви#

савременика да на основу властито" понавања прет#одне

књижевнсти, сво" #орионта очекивања, при#вате пону(ено дело.

Тек се на таквој поадини оцртава оно што је ново у дело, што

јенеочекивано и донекле иаовно. gак и то што један писац не

уради, пркосе&и ишчекивању своји# савременика 5минус поступак

по Fотману6 има удела у општем утиску који &е дело оставити, апри#ватањем ново" дела публика свој #орионт ишчекивања

спонтано мења. gитаоцима је на тај начин приписан одре(ени

удео у процесу књижевно" стварања кро историју.

7


24/69

1. +ачини класификације књижевности

+ачини класификације књижевности се мо"у равстати према

оним а#тевима које неки аспект научно" проучавања

књижевности сматра првенственим.

!д најопштије" начења је класификација књижевности која се

спроводи према јеицима. 2еик је "ра(а књижевности и сто"а јесасвим природно да постојање раличити# јеика омо"у&ује

раврставање књижевни# дела према тој "ра(и тј. према оном

јеику на којем је поједино књижевно дело остварено. 9 веи са

овом класификацијом је и класификација књижевности према

националним књижевностима.

3ру"о је начело класификације књижевности према ауторима,

"рупама аутора или по нечему сродни# аутора. Природно је да

књижевна дела неко" аутора носе одре(ене аједничке

карактеристике које мо"у бити од начаја а одре(ени тип

научно" проучавања. Тако(е се аутори исте "енерације, неке

књижевне школе или исто" временско" радобља мо"у с#ватити

као сродна "рупа која чини начело класификације.

Тре&и начин класификације је раликовање књижевни# дела

према намени тј. сврставање књижевни# дела у поједине "рупе

према некој њи#овој аједничкој сврси коју желе да оставер.

gетвврти начин класификације је сврставање књижевни# дела у

поједине "рупе према најшире с#ва&еном облику. !бликомсераликују еп од пословице, драмски текст од лирске песме,

сти#ови од прое итд.

!сим ови# општи# начина класификације књижевности може се

увести и раликовање име(у син#ронијске и дија#ронијске

:


25/69

класификације у складу са раликовањем син#роније и

дија#роније које је увела структурална лин"вистика.

ако се не може повеати до краја ни са једним од наведени#

начина класификације потребно је укаати на раликовање

усмене и писане књижевности које је јако битно бо" проучавањаначина на који се књижевност равијала у појединим друштвеним

срединамаи у појединим историјским радобљима.

. Подела књижевности на родове

9 немачкој филоофији и књижевној критици у )h*** и )*) веку

широко је равијено учење о три основна књижевна рода које се

одржало и до данас. То су лирика 5према "рчком lCra, лира6, епика

5према "рчком Dpos, реч, приповест6, драма 5према "рчком drEma,

радња6.

Gе"ел је повеао лирику са иражавањем субјективности, епику са

објективнош&у, а драму је сматрао синтеом и једно" и дру"о".

Jмил dтај"ер је сматрао да лирском стилу припада одре(ени

склад име(у вука речи и њи#ово" начења и да се лирика на тај

начин приближава муици. \а епику је карактеристична

објективност и то да свој смисао и свр#у налаи у описивању

читаво" једно" света, док се драма аснива на сукобу име(у

одре(ени# ставова појединаца или на сукобу оно"а што јесте и

што треба бити. Тако, према dтај"еровом мишљењу, лирика,

епика и драма од"оварају подручју осе&ајности, сликовитости и

ло"ичности/ оне иражавају сло"ом 5лирика6, речју 5епика6,

реченицом 5драма6.

+аведени родови мо"у се даље делити на поједине мање "рупе,

које атим деле на књижевне врсте. Тако се подручје епике може

поделити на епику у прои и епику у сти#у.

+еки теоретичари књижевности поред наведена три књижевна

рода спомињу и четврти M дидактику 5према "рчком dida9ti9@s,

поучан6 која би обу#ватала сва дела која су на прелау име(у

књижевности и науке. 3ру"и теоретичари мисле да дидактику не

треба сматрати књижевним родом, али упооравају на постојање

тв. књижевно8научни# врста ме(у којима се посебно истиче есеј.

E


26/69

7. 4пецифична својства у књижевности 5Пери8Fордова теорија6

0елика популарност Gомерови# епова, као и утицаји које су на

европску литературу ивршили антички књижевници и филоофи,

отворила је сложен простор научни# истраживања, оначени# као

Gомерско питање. 'е(у проучаваосима идавајају се 'илман Перии ;лберт Fорд који су обавили теренсак истраживања на простору

4анiака од 1Y77. до 1Y7E. "одине. 9 непосредно усменом

спевавању они су утвр(ивали апажања и теоријске поставке које

је Пери иложио у својој дисертацији и 1YW. "одине. !д тада,

битан одјек у фолклористици, а самим тим уопште и у проучавању

књижевности, имала је ње"ова и Fордова теорија формуле. Према

Перијевој дефиницији формула је $"рупа речи која се редовно

употребљава под истим метричким условима да би се ираила

одре(ена битна мисао, нека дата суштинска идеја%. 4ама речAорму)а латинско" је порекла и начава правило, пропис. 9

књижевности формула оначава стилски елемент понављања

делова текста или искаа, мада су се такве конструкције

оначавале и ираима клише, шаблон и опште место.алберт Fорд

је усвојио и равио Перијеву концепцију подраумевају&и под

формулом не само дословно понављање исти# речи, не"о и

подударност синтаксички# обрааца, у понеку аједничку реч,

док је те#ника стварања дела оначена као формулативност.

Према Перијевом мишљењу формуле омо"у&авају певачу

непосредну и бру импровиацију, а а Fорда формуле не

омо"у&авају само усмено иво(ење текста и спајање постоје&и#

елемената у нову целину. 0е& омо"у&ава да сепо анало"ији

стварају и нови ираи и фрае, као и да се насле(ени делови

модификују. Тако се формула појављује као својеврсна динамичка

јединица.

I


27/69

:. Подела на епо#е и правце у историји књижевности

ако су наиви и тачнија одре(ења поједини# историјски# епо#а

спорни, бе појмова велики# ме(ународни# књижевни# епо#атешко бисмо се снашли у проучавању књижевности. \ато условно

можемо одредити следе&е књижевне епо#е европско" културно"

кру"аL антика, средњи век, #уманиам и ренесанса, барок,

класициам, романтиам, реалиам, модерниам, а ту су и

радобља од који# нека имају и карактер епо#еL естетициам

5правац симболиам6, аван"арда 5правциL футуриам,

експресиониам, надреалиам6 натуралиам, е"истенцијалиам

као правац, модерниам и постмодерниам.

j.k. по"ледај одлике епо#а и праваца у било којој теоријикњижевности.

K


28/69

E. Традиционално и модерно с#ватање књижевне врсте

аврставање књижевни# дела према облику најтежи је и

најважнији адатак класификације књижевности. ;нтичка

реторика је књижевне врсте с#ватала као одре(ене унапред

адате уоре према којим се $прави% књижевно дело. 3анаскњижевне врсте не представљају унапред прописане облике у

којима се јединоможе оставрити књижевно дело, ве& књижевне

врсте представљају оквирно адате услове унутар који# се

стварају нова и ори"инална књижевна дела. 3акле, књижевна

дела настају у неком односу према адатој традицији књижевне

врсте, али и са потребом а ори"иналнош&у и рушењем

формални# начела традиционални# врста. Тако можемо до&и и до

питањаL шта је аправо књижевна врстаl 2едан од мо"у&и#

од"овора је да је књижевна врста "рупа слични# дела, дела укојима се појављују неке мање или више сталне особине.

3ру"и је од"овор да књижевне врсте треба посматрати као

идеалне типове уобличавања књижевни# дела. !вде се полаи од

претпоставке о неким великим скупинама књижевни# дела које

чине темељне начине књижевно" обликовања, па се атим те

скупине деле на поједине књижевне врсте.

W


29/69

I. Традиционалне лирске врсте

Традиционалне лирске врсте суL #имна, ода, еле"ија, дитирамб,

епи"рам, епитаф, идила.

Gимна 5"рчки hCmnos, певање, песма6 представља песмупосве&ену неком или нечем што човек сматра вредним најве&е"

поштовања, дивљења и обожавања. Gимне бо"овима су ира

односа човека према оном штооон сматра апсолутним. !на тежи

увишеном тону који се иражава свечаним, пола"анијим ритмом,

а склоп мотива се састоји у набрајању и потенцирању особина

оно"а коме је #имна посве&ена. Традиција #имне данас највише

живи у државним #имнама.

!да 5"рчки odD или aoidD, певање, песма6 јесте песам "рчко"

порекла која се највероватније равила и #орски# песама.9"лавном је посве&ена некој особи или нечему према чему се

осе&а одре(ена приврженост, лјубав или поштовање или нека

дру"а врста наклоности. Понате су Пиндарове и Gорацијеве оде.

Jле"ија 5"рчки Dle7os, тужбалица6 је била у старој bрчкој свака

песам писана у еле"ијском дисти#у. 9 римској књижевности

посебно се равила љубавна еле"ија. 'е(утим, а#ваљују&и

!видијевој бирци FG Honto, у којој су еле"ијским дистисима

описане ту"е про"наника и чежња а домовином, еле"ија све више

посатје наив а песму у којој се иражава ту"а, бол и жаљење анечим недостижним. !вај осе&ајни тон песме на крају је

превладао над устаљеним обликом еле"ијско" дисти#а тако да се

данас еле"ије пишу у најраличитијим врстама сти#ова.

3итирамб 5"рчки dithCrambos, песмау 3ионисијеву част6 је песма у

којој се на"лашено иноси одушевљење ирадост, песма у којој се

Y


30/69

слави животне радости у аносу. +астала је у bрчкој као песма у

славу бо"а 3иониса и у почетку је имала обредни карактер, али је

касније почела оначавати и врсту лирске песме. Понати су

дитирамби "рчко" песника ;накреонта у којима се славе животне

радости, а по"отову вино и винско расположење.

Jпи"рам 5"рчки epI7ramma, натпис6 је прво оначавао у bрчкој

натпис у камену, а атим врло кратку ду#овиту и сатиричну песму

у којој се сажетим ираом и неочекиваним акључком инена(ује

читатељ.

Jпитаф 5"рчки epitJphios, над"робни,по"ребни6 оначава

над"робни натпис који као песнички облик оначава одре(ен

ира односа према проланости живота и људској судбини.

дила 5"рчки eidCllion, слика6 је наив а лирску песму, али и асвако књижевно дело с темом и мирно" живота у природи,

посебно на селу. Творац идиле је "рчки песник Теокрит. диле

које описују пастирски живот касније се наивају и буколским

песмама по 0ер"илијевом делу -уколике. Пошто су 0ер"илијеве

-уколике касније у рукописима наване Jкло"е, наив екло"а

тако(е се употребљава а онаку песме са тематиком и

пастирско" живота.

7Z


31/69

K. !пште одлике епске поеијеL епска те#ника

Jпска поеија служи се у"лавном приповедањем и описивањем.

Приповедање би оначавало ниање мотива према начелу dта је

даље било. !но обу#вата неки до"а(ај, односно ни до"а(аја, на

тај начин да обу#вата њи#ов след у времену. !писивање оначава

ниање мотива према акону асоцијације по месту односно посличностиL наводе се део по део особине неко" предела, ставри

или особе.

Приповедање а#тева приповедача који се обра&а слушаоцима

односно читаосима. Постоји одре(ена дистанца име(у

приповедача и читаоца као и име(у приповедача и оно"а о чему

се приповеда.

Поред приповедача конститутивни елементи структуре епске

поеије су фабула и лик. Hабуле су у"лавном општепонати

до"а(аји и историјске или митолошке прошлости народа коме

припада епска песма, а ликови су у"лавном јунаци који

представљају особине читаво" народа о коме је реч.

+ачин на који је у епској поеији прикаана одре(ена слика света

о"леда се у ниу иражајни# поступака који су својствени епској

поеији. Ти поступци се често наивају епском те#ником. !д

епски# те#ника идвајају се ретроспекција 5приповедање о

минулим до"а(ајима6, антиципација 5приповедање о буду&им

до"а(ајима6, ретардација 5успоравање, адржавање радње6 чија

су најчеш&а средства ди"ресије, епиоде и понављања. 3и"ресија

успорава приповедање основно" тока бивања дужим описом

неко" предмета, особе или до"а(аја. Jпиода је ве&а тематски

аокружена ди"ресија која се може идвојити и целине дела, а да

се притом сачува њена властита целовитост почетка, средине и

авршетка.

71


32/69

Понављања су средство успоравања, али и средство повеивања

поједини# делова епско" песничко" дела. Посебне врсте

понављања и "радације очитују се и као посебан формулаичан

начин иражавања који карактерише пре све"а усмену, али и

писану епску поеију. 4тални епитети, исти уводи у радњу, исти

или слични почецци описа те исти авршеци омо"у&ују у великој

мери јединство дела.

W. 0рсте епске поеије

0рсте епске поеије су еп и епска песма.

Jп 5 "рчки >


33/69

Y. Fирско8епске врсте

Ту спадају баладе и романсе и поеме.

Поема 5 латински poema, песничка творевина6 је наив а песму у

којој се фабуларни елементи препли&у са непосредним лирскимираом, а мотиви се повеују, осим фабуларним веама, и

асоцијативним ниањем карактеристичним а епску поеију.

оманса 5шпански el romance6 води порекло и dпаније, њена

тема је редовно љубавна и а#вата неки до"а(ај који живо

описује, често убраним ритмом, са преовладавају&им осе&ајем

ведрине, иако су старије романсе често описивале и тра"ичне

до"а(аје.

-алада 5према провансалском balar , плесати6 пева о страдањимаи несре&ама ла"аним ритмом који носи тужну интонацију.

Тра"ична смрт јунака је њен уобичајени авршетак.

77


34/69

7Z. 2едноставнни прони облици

9 једноставне проне облике улае мит, ле"енда, бајка, са"а, виц,

а"онетка и пословица.

'ит као књижевна врста јесте таква јеичка творевинакоја на

темељу митско" искуства обликује одре(ену причу, редовно

веанну са пореклом и настанком света у целини или поједини#појава, особа, људски# творевина или читави# народа.

Fе"енда је књижевна врста сродна миту у којој се описује

понашање неки# појединаца који служе као уор а одре(ени

начин живота.

-ајка се приближава поеији својом склонош&у према

формулаичном ирау и према понављањима и варијацијама исти#

мотива. +еке од оснвни# одлика бајкесу одсутност пси#олошке

карактериације, устаљени типови понашања, устаљени ликови,поларност добра и ла, неспутана мо& маште и жеље над

стварнош&у,...

4а"а је својеврсни облик скандинавске приче о неком до"а(ају

напосе и породично" живота. 9 са"и се иноси неки до"а(ај

сачуван усменим предањем тј. најчеш&е се прича целокупна

судбина породице која служи као пример породично" живота у

склопу читаво" народа.

0иц је кратка јеичка творевина која служи иаивању сме#а штопостиже откривају&и у самом јеичком ирау или у особинама

иражено" супротности које иаивају сме#.

\а"онетка је посебан облик постављања питања на тај начин да се

непосредно наводе скривене или необичне особине неко"

7:


35/69

предмета, особе илипојаве при чему се очекује бр, јасан и

недвосмислен од"овор који доноси неку врсту рарешења.

Пословица у облику тврдње сажето иражава неке, обично на

први по"лед скривене, особине или аконитости животни# појава,

људи, природни# акона или начина понашања. Према некимособинама које су веане а појединачну структуру као и а време

настанка, пословице се наивају и афорими, сентенције,

максиме, "номе или крилатице.

71. Појмови тема, мотива и "ра(е у аналии књижевно" дела

4вако књижевно дело "овори о нечему, а као јединство сви#

своји# иражајни# елемената оно увек "овори о нечему што се

може с#ватити као јединствена целина. \ато се тема 5према

"рчком thDma, оно што је постављено6 одре(ује као један од

темељни# појмова аналие књижевно" дела.

9 традицији проучавања књижевности тема се у"лавном тумачила

са аспекта садржаја, па су тако проиилаиле дефиниције попутL

тема је оно о чему се "овори у делу. 'е(утим, данас се сматра да

је а тему најважније оно на шта дело уцелини упу&ује, а то јеоно

што повеује и чини јединственим све делове књижевно" дела,

сто"а се темау теорији књижевнсти одре(ује као јединствено

начење дела . Тема неко" књижевно" дела може се тако

одредити јер сви елементи неко" књижевно" дела као да се

окупљају око јединствене окоснице која се може одредити неким

општим нанакама као што је то љубомора, смрт, човек, љубав

итд. Како наслов често сажето иражава тему тако одре(ење и

аналиа теме мо"у бити уско повеани са аналиом наслова, који

је у најве&ем броју случајева битан елемент структуре дела.

Тема се може рала"ати на мање начењске јединице и тако се

долаи до појма мотив 5од латинско" moeo, покретати6. 'отив јенајмања тематска јединица. 4#вата се као најмањи део

књижевно" дела који адржава неко релативно самостално

начење у оквиру дате теме. -ројност мотива у поједином

књижевном делу и начин њи#ово" повеивања ависи у великој

мери од књижевне врсте којој дело припадаL важност аналие

7E


36/69

сви# поједини# мотива би&е важнија у кра&им књижевним

врстама.

4 обиром на то да се мотиви у мно"им књижевним делима

понављају, неки теоретичари књижевности сматрају да мотив

треба с#ватити као ону тематску јединицу која се можепрепонатиу мно"им књижевним делима 5мотив растанка

аљубљени#, мотив у"овора са (аволом6. Такви се мотиви наивају

лутају&и или интернационални мотиви. 'отиви се често деле на

статичке и динамичке. 4татички мотиви су оникоји се односе на

опис одре(ене ситуације, предмета, особе итд. 3инамички мотиви

су они који на неки начин покре&у радњу.

Књижевна "ра(а је материјал који се налаи ван књижевно" дела,

у природи, у животу, у традицији и сл. и који посредством једно"

поетско" чина постаје књижевноуметничко дело.

7I


37/69

7. Појмови компоиције и мотивације у аналии књижевно"

дела

'отиве у целину повеује тема, али се ибор поједини# мотива, као

и начини њи#ово" повеивања, одвијају према неким

аконитостима, на основу који# је иведен појам мотивација. 9теорији књижевности мотивација се односи на начин на који су

уведени и повеани мотиви у књижевном делу. 9 оваквом

с#ватању најчеш&е се раликују три мотивацијеL реалистичка,

компоицијска и уметничка.

еалистичка мотивација а#тева да се мотиви у књижевном делу

бирају и повеују према начелу оно"а што је вероватно у

стварности свакидашње" живота. !ва мотивација је

карактеристична а епо#у реалима,као и а неке књижевне врсте

нпр. криминалистички роман.

Компоицијска мотивација упу&ује на неоп#одност економичности

у уво(ењу мотива тј.у књижевном делу не сме бити сувишни#

мотива, сваки мотив који је уведен у дело мора имати неко

оправдањ у јединству дела.

9метничка мотивација се аснива на начелу уметничко" дојма.

!на а#тева да се мотиви повеују и оправдавају ралоима

при#ватања они# конвенција које су принате у некој књижевној

врсти или епоси.

bоворе&и о структури и мотивацији улаи се у проблеме аналие

компоиције. Компоиција 5према латинском compositio, од

"ла"ола componere, сложити, саставити,ускладити6 представља

начин на који је књижевно дело сложено тј. састављено од неки#

своји# делова. 0е& мотиви као најмање тематске јединице морају

7K


38/69

бити на неки начин сложени и распоре(ени у ве&е целине као што

су то нпр. "лаве и по"лавља. ;налиа компоиције мора водити

рачуна о конвенцијама књижевне врсте којој дато дело припада и

она мора по&и од јединствено" начења поједино" књижевно"

дела. Треба да утврди које компоицијске елементе треба

идвојити у складу са тим начењем, како треба с#ватити њи#ов

редослед и распоред опет само у оквиру целине дела.

77. Hабула и сиже

4иже 5према француском suKet , предмет, рало", повод, садржај6се може одредити као ни до"а(аја онакав какав је у књижевном

делу, док фабула начи ни до"а(аја повеани# и распоре(ени#

онако како би се они мо"ли до"одити у стварности. Hабула 5према

латинском +abula, прича6 је тако нека врста ванкњижевне

окоснице до"а(аја прикаани# у датом књижевом делу. Ти

до"а(аји су повеани урочно8последичном веом и представљају

временски след онакав какав је понат и мо"у& у стварности.

4иже књижевно" дела по пра�