US Makroekonomija Copy

MA

KR

OEK

ON

OM

IJA

Beograd, 2009.

Un i v er z i t e t S i ng i d unum

Dragiša VelièkoviæSlobodan Baraæ

Dra

giša

Vel

ièko

viæ

Slob

odan

Bar

aæ

MAKROEKONOMIJA

UNIVERZITET SINGIDUNUM

Prof. dr Dragiša Veličković

Prof. dr Slobodan Barać

M AK ROEKONOMIJA

Prvo izdanje

Beograd, 2009.

MAKROEKONOMIJA

Autori:

Prof. dr Dragiša Veličković

Prof. dr Slobodan Barać

Recenzenti:

Prof. dr Budimir Stakić

Prof. dr Milorad Unković

Izdavač:

UNIVERZITET SINGIDUNUM

Beograd, Danijelova 32

www.singidunum.ac.rs

Za izdavača:

Prof. dr Milovan Stanišić

Tehnička obrada:

Novak Njeguš

Dizajn korica:

Milan Nikolić

Godina izdanja:

2009.

Tiraž:

900 primeraka

Štampa:

Mladost Grup

Loznica

ISBN: 978-86-7912-208-7

IIIPREDGOVOR

PREDGOVOR

Savremena društva su suočena sa brojnim problemima. Mnogi od njih su egzi-

stencionalnog karaktera. Nezaposlenost naizmenično raste i opada a opšti nivo

cena se (uglavnom) uvećava različitim intenzitetom. Ponekad su pororodice veoma

opterećene problemima koje sobom nosi stalni i ubrzani rast opšteg nivoa cena. Upo-

redo sa ovim problemima menja se i nivo privredne aktivnosti. Takva kretanja pogađaju

svakog pojedinca i društvo u celini. Zadatak ekonomske teorije, pa i makroekonomije

kao njenog dela je da objasni uzroke i veze između ovih pojava. To, drugim rečima

kazano, znači da je makroekonomija usko povezana sa svakidašnjim pojavama koje

opterećuju život građana.

Od velike je važnosti poznavati mehanizme funkcionisanja privrede. Znati kako

privreda ’’radi’’ važno je jer se ta saznanja mogu upotrebiti u procesu rešavanja

osno-vnih privrednih problema. Čak i onda kada privreda pokazuje da je u vrlo

dobrom stanju, kada nema izražene nezaposlenosti ili infl acije, važno je poznavati

pravce njenog kretanja makar se radilo i o optimalnoj putanji njenog rasta. I tada se

ta saznanja mogu upotrebiti kako bi se privreda, odnosno njeno funkcionisanje do-

datno unapredilo, prilagodilo globalnim kretanjima i usmerilo u željenom pravcu.

Upoznavanje sa osnovnim principima funkcionisanja privrede kao celine podra-

zumeva, pre svega, upoznavanje sa privrednom strukturom i njenim osnovnim kara-

kteristikama. Zbog toga je ovim problemima posvećeno drugo i treće poglavlje.

Privreda svakako ne radi sama od sebe i bez ikakvog posebnog cilja. Da bi funkcioni-

sala ona koristi resurse, koji su takođe elementi, sastvani deo privrednog sistema, a

funkcioniše zato da bi ostvarila nekakav koristan rezultat. Ona ima krucijalni značaj

za opstanak društava jer obezbeđuje zadovoljenje potreba. Zbog toga udžbenik

sadrži objašnjenje osnovnih faktora proizvodnje i privrednih ciljeva. Kako se ciljevi

mogu ostvariti u većoj ili manjoj meri, objašnjeni su i osnovni pojmovi vezani za

ostvarenje ukupnog društvenog proizvoda i za merenje njegovog nivoa. U delu koji

je posvećen objašnjenju načina funkcionisanja privrede objašnjeno je kako se uspo-

stavljaju veze, kakva je priroda interakcije, između delova tako složenog sistema

kakva je privreda.

Kako bi se privredom moglo upravljati potrebno je bliže objasniti celinu odnosa

između najvažnijih varijabli kojima se privreda može opisati na razumljiv način.

Naravno to je moguće samo sagledavanjem uprošćenog modela, slike privredne

stvarnosti. Zbog toga je deo knjige posvećen makroekonomskim modelima. Na

osnovu dobrih saznanja u vezi sa stanjem privrede do kojih se dolazi merenjem

njenih performansi i poređenjem osnovnih pokazatelja sa privredama zemalja

IV MAKROEKONOMIJA

slične veličine i nivoa razvijenosti, moguće je adekvatno defi nisati ciljeve. Ostvariti

ciljeve znači prevesti privredu iz jednog u neko novo željeno stanje. To je moguće

ako se ispuni određeni niz pretpostavki i ako se raspolaže znanjima neophodnim za

optimalno makroekonomsko upravljanje pa je zato poslednji deo posvećen upravo

makroekonomskom upravljanju.

U pisanju udžbenika oslonili smo se na izuzetno bogat i razuđen fond makro-

ekonomskih znanja sublimiranih u nekoliko osnovnih makroekonomskih teorija

bez posebne naklonosti prema bilo kojoj od njih. Takođe smo se fokusirali na razliku

između dugog i kratkog roka i konsekvence koje iz toga proističu. U centru pažnje

je realni sektor ali nije zaobiđen ni nominalni. Udžbenik je namenjen studentima

Poslovnog fakulteta Univerziteta Singidunum ali i svima koje ova materija intere-

suje. Sve sugestije su dobrodošle.

Autori

VSADRŽAJ

SADRŽAJ

Predgovor III

GLAVA IUVOD U MAKROEKONOMIJU

1. PREDMET MAKROEKONOMIJE 3

2. PREGLED I OSNOVNE KARAKTERISTIKE SAVREMENIH

PRAVACA U MAKROEKONOMIJI 6

2.1. Kejnsijanska makroekonomija 6

2.2 Savremeni neoklasični pravci u makroekonomiji 7

2.2.1. Neoklasična kontrarevolucija 7

2.2.2. Monetarizam 8

2.2.3. Teorija racionalnih očekivanja 9

2.2.4. Ekonomija ponude 10

2.3. Nove ili endogene teorije rasta 10

2.4. Neoinstitucionalne teorije 11

3. OPŠTA TEORIJE SISTEMA I MAKROEKONOMIJA 12

Kontrolna pitanja 13

GLAVA IIDRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM

1. STRUKTURA DRUŠTVENOG SISTEMA 17

2. PRIVREDA NAJVAŽNIJI PODSISTEM DRUŠTVA 18

3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRIVREDE

I DRUŠTVA POSMATRANIH KAO SISTEM 20

3.1. Privredni i društveni sistemi su relativno otvoreni 20

3.2. Dinamički karakter privrede 22

3.3. Stepen složenosti privrede kao veikog sistema 22

3.4. Stohastički karakter privrede 23

3.5. Hijerarhijsko ustrojstvo privrede 24

4. ODNOS PRIVREDE I POLITIČKOG SISTEMA 26

5. PRIVREDNI SISTEM 28

5.1. Osnove privrednog sistema 31

5.2. Nosioci (subjekti) privrednog sistema 33

5.3. Tipovi privrednog sistema 34

5.4. Privredni sistem i ekonomska politika 35

VI MAKROEKONOMIJA

5.5. Opšti elementi ekonomskog sistema 35

5.5.1. Resursi 36

5.5.2. Privredni subjekti 36

5.5.3. Privredne aktivnosti 38

5.5.4. Institucije 39


GLAVA IIISTRUKTURA PRIVREDE

1. POJAM STRUKTURE 45

2. NAČIN PRIKAZA STRUKTURE SISTEMA 46

3. FUNKCIONALNA STRUKTURA 48

4. SEKTORSKA STRUKTURA 49

5. GRANSKA I REGIONALNA STRUKTURA 50

6. INSTITUCIONALNA STRUKTURA PRIVREDE 51

6.1. Odnos domaćinstva i preduzeća 52

6.2. Odnos domaćinstva, preduzeća i države 52

6.3. Odnos domaćinstva, preduzeća, države i inostranstva 53

7. DINAMIKA PRIVREDNE STRUKTURE 53


GLAVA IVPROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA

1. SISTEM POTREBA 59

2. DRUŠTVENA REPRODUKCIJA 60

3. OSNOVNE MARGINALISTIČKE TEORIJE PROIZVODNJE 62

4. KRIVA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI DRUŠTVA 64

5. PROIZVODNA FUNKCIJA 65

6. UKUPAN, PROSEČAN I GRANIČNI PROIZVOD 68

7. ZAKON OPADAJUĆIH PRINOSA 72

8. IZOKVANTA 74

9. CENA PROIZVODNIH FAKTORA 79

9.1. Tražnja faktora 80

9.2. Renta 81

9.3. Najamnina 82

9.4. Kapital i kamata 85

9.5. Profi t 90


VIISADRŽAJ

GLAVA VSISTEM CILJEVA

1. SISTEM CILJEVA KAO JEDAN OD NAJZNAČAJNIJIH

PODSISTEMA PRIVREDE I DRUŠTVA 95

2. OSNOVNI CILJ DRUŠTVENOG RAZVOJA 96

2.1. Bergsonova funkcija 97

2.2. Maksimizaciija društvenog blagostanja 98

2.3. Ostala tumačenja osnovnog cilja društvenog razvoja 99

3. OSNOVNI CILJ FUNKCIONISANJA PRIVREDE 100

4. MAKROEKONOMSKI AGREGATI 103

4.1. Ukupni proizvod privrede 104

4.2. Bruto domaći, bruto nacionalniproizvod, nacionalni dohodak 108

4.3. Tekući i potencijalni proizvod 110

4.4. Nominalni i realni proizvod 110

5. RASPODELA PROIZVODA 112

6. STRUKTURA UKUPNOG PROIZVODA 115

6.1. Ukupna tržišna tražnja 116

6.1.1. Zakon opadajuće granične korisnosti 118

6.1.2. Ravnoteža potrošača 119

6.2. Konkurentna ponuda i troškovi proizvodnje 122


GLAVA VINOVAC I MONETARNI SISTEM

1. NASTANAK NOVCA I TEORIJE O NASTANKU NOVCA 129

2. ZNAČAJNA TEORIJSKA SHVATANJA O NASTANKU NOVCA 130

3. ULOGA NOVCA U TRŽIŠNOJ PRIVREDI 131

4. FUNKCIJE NOVCA 134

4.1. Novac kao mera vrednosti 134

4.2. Novac kao prometno sredstvo 135

4.3. Novac kao blago (tezaurisanje novca) 136

4.4. novac kao platežno sredstvo 137

4.5. Svetski novac 137

4.6. Oblici novca u prometu 139

4.6.1. Metalni novac 139

4.6.2. Papirni novac 139

4.6.3. Kreditni novac 140

4.6.4. Elektronski novac 141

5. KOLIČINA NOVCA POTREBNOG U OPTICAJU 142

VIII MAKROEKONOMIJA

5.1. Kvantitativna jednačina novca 144

6. MONETARNO KREDITNI SISTEM I POLITIKA 146

6.1. Monetarno kreditni sistem 146

6.2. Monetarno-kreditna politika 147

6.3. Osnovni monetarni agregati 147

6.4. Instrumenti monetarno-kreditne politike 149

6.5. Subjekti monetarno-kreditne politike 152

7. KREDIT 152

7.1. Pojam i osobine kredita 152

7.2. Funkcije kredita 154

7.3. Izvori kredita 155

7.4. Vrste kredita 156


GLAVA IVIINFLACIJA

1. RAZLIČITI PRISTUPI U DEFINISANJU POJMA INFLACIJE 161

2. VRSTE INFLACIJE 163

3. UZROCI INFLACIJE 167

4. EFEKTI I POSLEDICE INFLACIJE 169


GLAVA VIIINAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE

1. USPOSTAVLJANJE VEZA IZMEĐU PODSISTEMA 175

2. POVRATNA SPREGA 176

3. POVRATNE SPREGE U PRIVREDI 179

3.1. Kružni tok ekonomske aktivnosti 179

3.2. Povratna sprega: dohodak - štednja - investiicje - dohodak 182

3.2.1. Odnos potrošnje, štednje i investicija 183

3.2.1.1. Potrošnja 183

3.2.1.2. Štednja 187

3.2.1.3. Investicije 188

3.2.1.3.1. Nivo investicija i štednje 191

3.2.1.3.2. Vrste investicija 192

3.2.2. Određivanje dohotka 194

3.2.2.1. Potencijalni nivo dohotka 195

3.2.2.2. Štednja, investicije, dohodak 196

3.2.2.3. Investicije i dohodak 197

IXSADRŽAJ

3.2.3. Statistički model multiplikatora 200

3.2.4. Dinamički model multiplikatora 203

4. CIKLIČNI KARAKTER DINAMIKE ODNOSA

MAKROEKONOMSKIH VARIJABLI 206

4.1. Uzroci cikličnog kretanja privrede 207

4.2. Akcelerator 210

5. ŽELJENI NIVO RAVNOTEŽE DOHOTKA 214


GLAVA IXSPOLJNA TRGOVINA

1. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE 221

2. UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA GDP 223

3. MULTIPLIKATOR SPOLJNE TRGOVINE 225


GLAVA XMAKROEKONOMSKI MODELI

1. FORMULISANJE MODELA 233

2. ELEMENTI MODELA 235

2.1. Varijable modela 235

2.2. Relacije 235

2.3. Parametri 236

3. VRSTE EKONOMSKIH MODELA 237

4. NAČELA IZGRADNJE EKONOMSKIH MODELA 239

5. MODEL MAKROEKONOMSKE RAVNOTEŽE 241

5.1. AS-AD model 241

5.1.1. Rešenje modela 244

5.2. IS-LM model 245

5.3. Filips-Okunov model 249

6. JEDNOSEKTORSKI MODEL PRIVREDNOG RASTA 253

6.1. Rikardo-Marksov model akumulacije kapitala 254

6.2. Harod-Domarov model 255

6.2.1. Pretpostavke modela 255

6.2.2 Kontinuelni slučaj 257

6.2.3. Diskretni slučaj 265

6.3. Neoklasični model 267

6.3.1. Neoklasični model rasta Roberta Soloua 268


X MAKROEKONOMIJA

GLAVA XISTEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE

1. UVODNE NAPOMENE 279

2. STOPA RASTA DOMAĆEG PROIZVODA 280

3. AKUMULACIJSKI NAPON PRIVREDE I KAPITALNI KOEFICIJENT 284

4. GLOBALNA PRODUKTIVNOST RESURSA 287

4.1. Parametarske proizvodne funkcije kao metod makroekonomske analize 287

4.2. Vrste proizvodnih funkcija 291

4.2.1. Kob-Daglasova proizvodna funkcija 293

4.2.2. Proizvodna funkcija sa konstantnim koefi cijentom elastičnosti (CES) 295

4.2.3. Mogućnosti primene proizvodne funkcije

kao metoda merenja efi kasnosti 297

5. STEPEN RAZVIJENOSTI ISKAZAN SOCIOEKONOMSKIM

POKAZATELJIMA 298

6. MEĐUNARODNA POREĐENJA EFIKASNOSTI

PRIVREDNOG RAZVOJA 300


GLAVA XIIMAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE

1. ZNAČAJ I POJAM UPRAVLJANJA 305

2. SISTEM UPRAVLJANJA 309

3. KOEGZISTENCIJA SPONTANOG I SVESNOG

UPRAVLJAČKOG PODSISTEMA 310

4. REGULACIJA NA OSNOVU TRŽIŠNIH ZAKONITOSTI 311

4.1. Nedostaci tržišne regulacije 314

5. SVESNI DEO UPRAVLJANJA 317

5.1. Makroekonomska politika 318

5.2. Atributi makroekonomske politike 319

5.2.1. Nosioci 319

5.2.2. Ciljevi 319

5.2.3. Upravljački parametri 320

5.2.4. Mere makroekonomske politike 322

6. MONETARNA POLITIKA 323

7. FISKALNA POLITIKA 325

7.1. Državni izdaci 326

7.2. Javni sektor 327

7.3. Porezi 327

7.4. Porezi i/ili državni izdaci 328

XISADRŽAJ

7.5. Javni dug 330

8. POLITIKA DOHOTKA 333

9. EFIKASNOST MAKROEKONOMSKE POLITIKE 333

10. OBJEKTIVNA OGRANIČENJA MAKROEKONOMSKE POLITIKE 337

11. EKONOMIJA PONUDE I MAKROEKONOMSKA POLITIKA 338


LITERATURA 343

GLAVA IUVOD U MAKROEKONOMIJU

3UVOD U MAKROEKONOMIJU

1. PREDMET MAKROEKONOMIJE

Za razliku od mikroekonomije koja se bavi proučavanjem ekonomske aktivnosti

mikroekonomskih subjekata u korišćenju resursa i upotrebi dohotka, makroekonomija

proučava snage i kretanja koje utiču na privredu u celini. Ona je prvenstveno zaoku-

pljena problemima opšteg nivoa društvene reprodukcije, (ne)zaposlenosti i potrošnje,

uslovima privredne ravnoteže, problemima monetarne stabilnosti, ekonomskog ra-

zvoja, itd. U pitanju su, dakle, ekonomske analize koje zahvataju aktivnost celokupne

zajednice ili bar aktivnost osnovnih grupa od kojih je ona sastavljena, i to prvenstve-

no onu aktivnost koja se može izraziti numerički. Po tome se ona bitno razlikuje

od mikroekonomije koja istražuje individualne odluke, akcije i veličine u kojima se

ogleda delovanje pojedinačnih proizvođača i potrošača, preduzeća, preduzetnika,

domaćinstava, itd. Prema tome, svaka od tih nauka ima područje svog istraživanja,

ali se u tim posebnim istraživanjima stalno prepliću i prožimaju pojave i procesi koji

su u pitanju. Poznati američki ekonomista Pol Samjuelson, ovako objašnjava razliku

između makroekonomije i mikroekonomije: “Makroekonomija je proučavanje celo-

kupne ekonomije: ona analizira dugoročni rast kao i ciklična kretanja ukupne pro-

izvodnje, nezaposlenosti i infl aciju, ponudu novca i defi cit budžeta, i međunarodnu

razmenu i fi nansije. Ona se razlikuje od mikroekonomije koja proučava ponašanje

pojedinačnih tržišta, cena i proizvoda.”1

Makroekonomija predstavlja deo ekonomske nauke koji istražuje i analizira

pojave, odnose, procese i probleme društvene privrede kao celine i prati ukupna

privredna kretanja jedne zemlje. Ona izučava kategorije kao što su agregatna po-

nuda, agregatna tražnja, bruto nacionalni proizvod, neto domaći proizvod, kapital,

ukupna zaposlenost, ukupne investicije, privredni rast, opšti nivo cena, novčana

masa, infl acija, platni bilans itd.

Makroekonomija svodi varijable ekonomskog sistema na mali broj krupnih agre-

gata analizirajući njihova međudejstva na dugi i kratki rok. Na dugi rok je interesuju

tendencije u kretanju osnovnih veličina kao što su uvećanje proizvoda, promene

nivoa zaposlenosti i nivoa cena. Kada je u pitanju kratak rok makroekonomija se bavi

istraživanjem privrednih kolebanja.

1 Samuelson, P.A., Nordhaus, W.D., 2000., Ekonomija, 15. izdanje, Mate, Zagreb, str. 399.

4 MAKROEKONOMIJA

Makroekonomija predstavlja osnovu analize globalnih kretanja u privredi. Osnovna pitanja na koja makroekonomija treba da odgovori lako se mogu identifi kovati. Ona, u samom startu, mora da ponudi teorijske i analitičke metode makroekonomske analize stanja privrede i efi kasnosti procesa razvoja privrede. U tom smislu potrebno je da objasni strukturu i način funkcionisanja privrede u dinamičkom smislu i da odgovori na čitav niz značajnih pitanja. Kada se sagledaju glavni tokovi nacionalne privrede i utvrde njene makroekonomske performanse defi niše se makroekonomska politika.

Dakle, osnovni predmet izučavanja makroekonomije, generalno gledano, jeste pri-vreda kao celina tj. privreda posmatrana kao sistem. Predmet makroekonomije obu-hvata proces dinamičke analize privrede. Analiza ima za cilj utvrdjivanje osnovnih karakteristika sistema, strukture i načina funkcionisanja privrede kao pretpostavke utvrđivanja i sprovođenja adekvatne makroekonomske politike. Makroekonomija proučava pojave na nacionalnom a u uslovima globalizacije i na globalnom tržištu.

Između makroekonomije i mikroekonomije nije moguće povući strogu liniju ra-zgraničenja. Ove discipline su međusobno zavisne. Mnogi ekonomski fenomeni se ne mogu nedvosmisleno uvrstiti u područje analize samo jedne od ove dve naučne di-scipline. Mnogi zaključci makroekonomije su posledica pojava u oblasti mikroekono-mije, i obrnuto.

Suštinu makroekonomije vodeći teoretičari vezuju za istraživanja:

1. ključnih komponenata agregatne tražnje - potrošnju, investicije i neto izvoz koje su u obrnutom korelacionom odnosu prema kamatnoj stopi;

2. agregatne tražnje koja deluje na ekonomske aktivnosti na kratak rоk, dok se u dugom roku privreda vraća na svoju putanju rasta;

3. dugoročne stope privrednog rasta koja je determinisana udelom investici-ja u bruto domaćem proizvodu, kao i stepenom na kome makroekonomski menadžment stimuliše širenje slobodnih tržišta i ekspanziju tehnoloških pro-mena;

4. centralne banke u čijoj je kompetenciji regulisanje nominalne kamatne stope; dok nivo kamata u dugom roku određuje visina očekivane infl acije;

5. privrednih subjekata koji imaju očekivanja okrenuta unapred; s obzirom da ova očekivanja nisu savršena privredni subjekti kontinuirano uče i ispravljaju greške iz prošlosti;

6. monetarne politike kojom je u kratkom roku moguće delovati na cene i veličinu proizvodnje, dok je suprotno u dugom roku moguće uticati isključivo na cene; u dugom roku ne postoji pogodba između infl acije i nezaposlenosti;

7. kratkoročnog uticaja monetarne politike koji se ne može predvideti precizno, što je razumijivo kada se ima u vidu delovanje novca na proizvodnju, kao i zaosta-janja tokom delovanja;

8. delovanja nadnica na promene u ekonomiji koje se događaju sa zaostajanjem; u kratkom roku ovo delovanje se događa sa priličnim zakašnjenjem, dok su u dugom roku nadnice jednake graničnoj produktivnosti rada;


9. budžetskih defi cita koji se mogu fi nansirati zaduživanjem države kod centra-lne banke što izaziva infl aciju ili emisiju obveznica, a to za posledicu ima rast realne kamatne stope; rast budžetkog defi cita u dugom roku deluje nа uspora-vanje stope prirednog rasta;

10. tržišta koja se uravnotežavaju, dok pojedinci maksimiziraju svoju korisnost u

uslovima rigidnosti, ograničene likvidnosti i pogrešnih očekivanja.2

Pojedine aspekte makroekonomije izučavali su i predstavnici klasične buržoaske

političke ekonomije. Najznačajniji rezultati u makroekonomskoj teoriji su:

1. Sejov zakon tržišta. Francuski liberalni ekonomista Žan B. Sej (1767-1833), u

svom glavnom delu “Traktat političke ekonomije” izneo je pomenuti zakon čija

se suština svodi na sledeće: proizvodi se razmenjuju za proizvode, pa je svaki

prodavac istovremeno i kupac. Prema tome, potrošnja sama stvara tržište;

2. Maltusov zakon stanovništva po kome stanovništvo raste daleko brže od

količine raspoloživih životnih namirnica, što ugrožava njegov opstanak.

Kapitalistički način proizvodnje ne izaziva nezaposlenost, siromaštvo i pre-

naseljenost već prirodni zakoni koji večito važe. Maltuzijanska liga osnovana

je 1877. godine u Engleskoj sa idejom da širi ideju o porodici sa što manje

dece;

3. Rikardova teorija komparativnih prednosti, prema kojoj svaka država treba da

se opredeli za proizvodnju onih proizvoda za koje ima (apsolutnu ili relativnu)

prednost u odnosu na druge zemlje;

4. Kvantitativna teorija novca, itd.

Punu afi rmaciju makroekonomija dobija u Marksovom ekonomskom sistemu,

posebno u njegovim šemama reprodukcije i prometa celokupnog društvenog kapi-

tala.

Veću pažnju makroekonomskoj problematici građanski ekonomisti posvećuju

tek posle velike ekonomske krize (1929-1933) kada započinje i snažnija uloga kapi-

talističke države u regulisanju i usmeravanju odnosa i tokova društvene proizvodnje.

To je doba onih promena u položaju i delovanju buržoaske države koje se obično

svode pod zajednički naziv - državni kapitalizam.

Teorijski doprinos engleskog ekonomiste Džona M. Kejnsa čini u tom pogledu isto-

rijsku prekretnicu. U središte svojih istraživanja on stavlja globalne probleme orga-

nizovanja i funkcionisanja i razvoja društveno-ekonomskog sistema i prvi snažno

insistira na nužnosti državne intervencije u regulisanju i usmeravanju tokova i

razmera društveno-ekonomske proizvodnje, raspodele i potrošnje. Problemi nivoa

ukupne privredne aktivnosti, globalnih odnosa raspodele, ukupne zaposlenosti, uku-

pne potrošnje, mase kredita i novca u opticaju itd. postaju najvažnije preokupacije

građanske ekonomske teorije.

2 Jakšić, M., 2007., Osnovi makroekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd,str. 4.

6 MAKROEKONOMIJA

2.PREGLED I OSNOVNE KARAKTERISTIKE

SAVREMENIH PRAVACA U MAKROEKONOMIJI

Makroekonomija ne predstavlja skup jedinstveno prihvaćenih stavova, pravila i mišljenja. Sve do danas nije se iskristalisala jedinstvena teorijska makroekonomska paradigma mada je sve vreme prisutna kontinuirana evolucija teorijskih postulata makroekonomije. Prema načinu pokušaja odgovora na osnovna pitanja discipline formiralo se više teorija. Malo ih je koje nude odgovor na zaokruženi sistem pitanja. Obično se nudi odgovor na samo neka od njih.

Mogu se uočiti dva osnovna pravca razvoja teorijskih koncepcija koje se odnose na ulogu države u makroregulisanju privrednih tokova. Prvi obuhvata teorije koje zastu-paju stav da je u privrednom životu neophodna državna intervencija, dok drugi pra-vac obuhvata teorije koje funkcionisanje privrede vezuju za postojanje ekonomskih i političkih sloboda ekonomskih subjekata (podsistema). U praksi, uloga države bivala je i jeste veoma različita. Najveća je bila u zemljama koje su svoje privrede koncipirale kao plansko-administrativne sisteme. U svim drugim zemljama stepen uticaja države je čas manji čas veći.

2.1. KEJNSIJANSKA MAKROEKONOMIJA

Džona Majnarda Kejnsa mnogi smatraju za osnivača makroekonomije. On odbacuje stavove klasične ekonomske teorije o postojanju slobodne konkurencije inaugurišući novu ulogu države u ekonomskom životu. Prema Kejnsovom ekonomskom učenju privreda nije uvek, odnosno uglavnom i nije u ravnoteži. Uspostavljanje ravnoteže zadatak je države odnosno makroekonomske politike. Tržište se ne vraća u ravnotežu, kada jednom iz nje izađe, na osnovu samoregulišućih mehanizama kako su to isticali pripadnici klasične škole, već je za to potrebna intervancija države.

Džon M. Kejns, bazira svoje učenje na makroekonomskoj analizi, odnosno po-našanju ekonomskih pokazatelja na agregatnom nivou. Tu se, pre svega, misli na uti-caj ukupnih troškova na stvaranje dohotka ili uticaj investicija na nivo ukupne ekono-mske aktivnosti u jednoj državi.


Tri su osnovna pitanja koja analiziraju pripadnici kejnsijanskog pristupa izučavanju ekonomskih zbivanja: stabilnost tržišnog sistema i postizanje pune zaposlenosti, ulo-ga novca i dugoročna dinamika tržišne ekonomije.

Najveći doprinos u kreiranju agregatnog modela opšte ravnoteže i objašnjenju zašto kapitalistička privreda ne dostiže nivo pune zaposlenosti Kejns je dao u svom čuvenom delu “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” (1936. god.). Ono je označilo pravu revoluciju kada je u pitanju uloga države u privredi. Polazna ideja je da monetarne i političke vlasti treba da utiču na tražnju kao agregatnu veličinu. Prema njegovom shvatanju stepen zaposlenosti zavisi od ukupnog nivoa investicija u privredi a ne od nivoa realnih najamnina. Na monetarnom planu Kejns odbacuje pretpostavku o neutralnosti novca, tj. stav da ukupna količina novca u opticaju, odnosno njena promena, ne može da utiče na veličinu bruto domaćeg proizvoda, potrošnju i inve-sticije. Ključno stanovište kejnsovog učenja počiva na tvrdnji da je nivo proizvodnje i zaposlenosti na kratak rok određen faktorima koji determinišu tražnju.

Kejns se zalaže za aktivnu državnu makroekonomsku politiku koja treba da počiva na monetarnoj politici (politici novca, kamata, kredita, formiranja kapitala), poreskoj politici, politici javnih rashoda, budžetskog defi cita i javnog duga. Država treba akti-vno da utiče na ponašanje privatnog kapitala kako bi se sprečio ulazak privrede u krizu ili depresiju.

Pod uticajem Kejnsa, posle ekonomske krize tridesetih godina XX veka, u kapi-talističkim privredama, zahvaljujući merama koje su kapitalističke države preduzi-male na polju makroekonomske politike, u dosta dugom periodu, osim cikličnih ne-stabilnosti, nije dolazilo do značajnijih poremećaja.

Savremeni neokensijanci se bave proučavanjem unutrašnjih mehanizama funkci-onisanja privrede. Neokensijanska makroekonomska politika insistira na državnom intervencionizmu kako bi se otklonile slabosti tržišnog regulisanja privrede, odno-sno na aktivnoj makroekonomskoj politici koja pored stabilizacije treba da obezbedi privredni rast i punu zaposlenost uz očuvanje opšte stabilnosti cena.

2.2. SAVREMENI NEOKLASIČNI PRAVCI U MAKROEKONOMIJI

2.2.1. Neoklasična kontrarevolucija

Osamdesetih godina dvadesetog veka dolazi do reafi rmacije stavova neoklasične ekonomske analize uz podizanje na pijedestal liberalnih politekonomskih stavova. Reafi rmiše se vrednost slobodnog tržišta i insistira na privatizaciji neefi kasnih državnih preduzeća. Smatra se da je privredna stagnacija do koje je došlo tokom sedamdesetih godina u većini visokorazvijenih država rezultat prevelikog mešanja države u privre-dni život. Slobodno tržište, smanjenje državne regulacije, širenje izvoznih aktivnosti i eliminisanje distorzija cena faktora proizvodnje stimulišu ekonomsku aktivnost i privredni rast.

8 MAKROEKONOMIJA

Neoklasična teorija se oslanja na odlučujuću ulogu tržišta i cenovni mehanizam u konkurentnoj tržišnoj strukturi. U centru pažnje je problem efi kasne alokacije resursa a uticaj mnogobrojnih socijalnih i političkih faktora na dinamiku i karakter privrede uglavnom se minimizira. Primarna važnost se pridaje mehanizmima kontrole faktora sa najvećim graničnim proizvodom uz uvažavanje značaja difuzije inovacija. Pulsiranje cenovnog mehanizma u konkurentskom tržišnom ambijentu nepogrešivo usmerava proizvodne faktore ka privrednim aktivnostima sa najvećim graničnim prinosima i ka uspostavljanju ravnotežnih cena dobara i usluga i svih proizvodnih faktora u dug-om roku. Trend ka uspostavljanju sukcesivnih opštih ravnoteža uz efi kasnu alokaciju poizvodnih resursa logičan je tržišni ishod u datom ambijentu privređivanja. Svetske cene, odnosno kriterijumi međunarodnog tržišta, se moraju uvažavati, a uloga države u ovom domenu je veoma skromna. Ukratko, osnovne pretpostavke neoklasične teorije su odlučujuća uloga tržišta, privatna svojina i lična inicijativa.

2.2.2. Monetarizam

U drugoj polovini XX veka građanska ekonomska misao sve više se okreće ana-lizi sistema i mera monetarne i fi skalne politike. Tako se 70-ih godina XX veka javlja teorijski pravac u ekonomiji poznat pod imenom monetarizam, čiji je tvorac Milton Fridman. Ključna odlika ove škole ekonomskog mišljenja je ponovo vraćanje u život doktrine ‚‚laissez faire‚‚ i potpuno odbacivanje ideje o potrebi za državnim interveni-cionizmom.

Za monetariste promena priliva novca je determinanta ravnotežnog nivoa bru-to domaćeg proizvoda i opšteg nivoa cena. Nestabilnost privrede samo je posledica promena nivoa novčane mase ili, poremećaji u monetarnom sistemu predstavljaju osnovne uzroke privredne nestabilnosti. Pri tome, monetaristi polaze od neposredne veze između infl acije i nezaposlenosti kao najznačajnijih problema savremenog privrednog života, tražeći rešenja u monetarnoj sferi: da bi se suzbila infl acija, mone-tarna vlast ne sme da povećava količinu novca u opticaju preko nivoa njene prirodne stope rasta. Periode relativno brzog rasta novčane mase prati infl acija a periode u koji-ma dolazi do smanjenja ukupne količine novca u opticaju prate recesije. Zbog toga promene količine novca u opticaju treba da prate promene nivoa proizvoda, odnosno rast monetarne mase treba da se odvija po konstantnoj prirodnoj stopi rasta a ponudu i tražnju na tržištu novca i kapitala treba regulisati visinom kamatne stope. Pri tome, ponuda novca je ključna varijabla u određivanju privredne dinamike u kratkom roku. Ostale promene koje se događaju na planu nivoa cena, zaposlenosti i visine proizvo-da izvedene su iz monetarne komponente. Nepodudaranje ponude novca i novčane tražnje osnovni je uzrok ekonomskih kriza i cikličnih privrednih kretanja. Promene stope rasta novca određuju nivo privredne dinamike. One su uzrok a nivo proizvo-dnje posledica. Međutim, efekti promena stopa rasta ponude novca na nivo proizvoda, ispoljavaju se tek na dugi rok i to u dugim promenljivim kašnjenjima


Fridman tvrdi da će sprovođenje opisane politike u početku izazvati nagli rast neza-poslenosti, ali da će vremenom, kad se sistem prilagodi novim uslovima privređivanja, nivo nezaposlenosti pasti na svoju prirodnu meru, koja je znatno ispod postojeće stope nezaposlenosti.

Monetaristi veruju da promene ekonomske politike izazivaju samo kratkoročne efekte na nivo privredne aktivnosti.. Na dugi rok, prema njihovom mišljenju, nivo privrednih aktivnosti je određen veličinom prirodne stope nezaposlenosti, tj. pro-izvod će se formirati na nivou potencijalno mogućeg proizvoda. Oni ne veruju da je privreda po sebi sklona neravnotežama pa otuda i nema potrebe za delovanjem države u suprotnom pravcu. Država mora da poštuje punu slobodu svih privrednih aktera pa se ona može ograničiti samo u slučaju kad se njenim korišćenjem ugrožava pravo drugog. Fridman zastupa stanovište da ulogu države treba ograničiti na zone u kojima tržište nije delotvorno.

Treba istaći da su ovu ekonomsku doktrinu, kao osnovu svoje antiinfl acione poli-tike, prihvatile sve moderne razvijene kapitalističke zemlje, a posebno je temeljito sprovođena u SAD i Velikoj Britaniji.

2.2.3. Teorija racionalnih očekivanja

Iz monetarističke škole izdvojio se jedan ekonomski pravac na čelu sa Robertom Lukasom, Nilom Valasom i Tomasom Sarđentom u školu racionalnih očekivanja. Suština učenja ove škole je u shvatanju da su privredni subjekti racionalni, da mogu uspešno da procenjuju buduća ekonomska kretanja i njima da prilagođavaju svoju delatnost, jer raspolažu svim potrebnim informacijama.

Ovo shvatanje ponovo oživljava tezu da je tržište stvarno u mogućnosti da po-tpuno ujednači i uravnoteži ponudu i tražnju. Teza počiva na pretpostavci o fl eksibi-lnosti cena što znači da se one prilagođavaju promenama odnosa ponude i tražnje. To opet znači da pripadnici škole u stvari veruju da je tržište u potpunosti konkure-ntno i da se uvek nalazi u stanju ravnoteže. Ljudi u procesu donošenja odluka koriste sve raspoložive informacije koje su idealno dostupne i na osnovu kojih ekonomski akteri jesu u stanju da donose perfektne prognoze. Ključna pretpostavka vezana za donošenje odluka jesu očekivanja. U zavisnosti od toga kakva su očekivanja u vezi sa raspodelom dohotka, odnosno očekivanja da će porasti štednja, da investitori na-meravaju da uvećaju obim investicija ili da će porasti potrošnja, oblikuje se odnos infl acije i nezaposlenosti kao centralna makroekonomska tema.

Osporava se mogućnost države da na kratak rok može da utiče na nivo zaposle-nosti i ukupnog proizvoda. Uvek postoji određeni nivo nezaposlenosti i svaki pokušaj države, u jednom ili drugom smeru, da promeni taj nivo biće predviđen od strane privrednih subjekata i neutralisan njihovim reakcijama. Umesto delovanja ekonom-ske politike na efektivnu tražnju monetarna i fi skalna politika treba da bude usme-rena na agregatnu ponudu. Zbog toga se često ova teorija u ekonomskoj nauci naziva neoklasičnom makroekonomijom.

10 MAKROEKONOMIJA

2.2.4.Ekonomija ponude

Krajem sedamdesetih godina XX veka iz monetarizma se razvio novi ekonomski pravac poznat kao ekonomija ponude, na čelu sa Martinom Feldštajnom, kao i mnogo radikalnijim Arturom Leferom. Njeni predstavnici pokušavaju da pokažu i dokažu svu pogrešnost kejnsijanskih mera i intervencionizma u privredi, naglašavajući da one slabe podsticaje privrednoj aktivnosti, mnogo povećavaju rizik poslovanja, štete privatnoj inicijativi i privatnim institucijama, koče privredni napredak i jako utiču na opadanje konkurentske sposobnosti privrednih subjekata. Snažno se zalažu za “de-regulaciju” u privredi, za reformu poreskog sistema u smislu značajnog smanjenja poreza kako bi se povećala sklonost ka štednji, za smanjenje socijalnih benefi cija, za kvalitetno stručno osposobljavanje preduzetnika i sl.

U suštini ovu školu karakteriše povratak liberalizmu u teoriji ponude. Snažno se veruje u klasični postulat da proizvodnja intenzivnije reaguje na motivacije i fakto-rske prinose nakon odbijanja poreza nego na promene agregatne tražnje. Osnovno analitičko oruđe ekonomije ponude je Laferova kriva. Njena ključna poruka je da se na osnovu nižih poreskih stopa mogu prikupiti (ukupno) veći porezi. Osim toga sma-njenjem poreskih stopa daje se znatan stimulans privrednom razvoju jer one pre-dstavljaju veliki podsticaj preduzetnicima da pokrenu i uvećaju proizvodnju. Drugim rečima, smanjiti poreze kako bi se uvećala štednja potencijalnih investitora koji uz to stimulišu preduzetnike da pokrenu biznis i na taj način da uvećaju proizvodnju i za-poslenost. Ova ključna teza je osporena sa stanovišta stepena uticaja smanjenja pore-za na motivaciju, a diskutabilna je i sa stanovišta odnosa koristi od uticaja na ponudu i negativnog uticaja na strani tražnje.

Feldštajnove preporuke, uz već prisutnu ekspanziju vojnih izdataka koji se fi na-nsiraju budžetskim defi citom postale su osnova američke ekonomije za vreme Rona-lda Regana.

2.3. NOVE ILI ENDOGENE TEORIJE RASTA

Privreda u kojoj je smanjen značaj akumulacije kapitala u korist akumulacije zna-nja nije se mogla objasniti na stari način. Samo teorija koja u centar interesovanja stavlja znanje mogla je da objasni rast razvijenih ekonomija s kraja dvadesetog veka.

U okviru endogenih teorija mogu se uočiti više pravaca u zavisnosti od toga da li endogenizuju tehnološke promene, eliminišu opadajuće prinose kapitala, insistiraju na rastućim prinosima kao posledice specijalizacije, insistiraju na posmatranju pote-ncijala ljudskih resursa kao humanog kapitala ili apostrofi raju značaj infrastrukture. Tu takođe spadaju mnogobrojne varijante neoinstitucionalnih teorija.


Suština endogenih teorija se može izneti kroz nekoliko ključnih stavova. Prvo, veruje se u mogućnost uticaja na stopu ravnotežnog privrednog rasta. Ponašanje kreatora makroekonomske politike i nosioca ekonomskih politika na nižim nivoima utiče na stopu privrednog rasta u dugom roku. Uticaj se može ostvariti preko poli-tike tehnoloških promena, stimulisanjem istraživanja i razvoja, uticajem na povećanje stope štednje i sl. U pojedinim zemljama postoje razlike između stopa rasta, ako se razlikuju stope štednje i investicija. Neoklasična teorija je insistirala na stavu da ra-zlike u stopama štednje i investicija deluju na stopu privrednog rasta samo u dovoljno dugom prelaznom periodu.

Na prvi pogled endogene teorije su veoma slične neoklasičnoj teoriji. Ali, pored sličnosti postoje i značajne razlike u osnovnim predpostavkama i izvedenim zaključcima. Najznačajnije razlike se sastoje u sledećem. Prvo, endogene teorije odba-cuju predpostavku o opadajućem graničnom proizvodu kapitala stavljajući akcenat na ekonomiju obima. Stopa prinosa investicija determinisana je eksternim efektima inv-esticija. Drugo, investicije u humani kapital imaju velike eksterne efekte pre svega na polju produktivnosti rada čime se anuliraju opadajući granični prinosi kapitala. Treće, mada endogene teorije pridaju veliki značaj procesu uvećanja stope privrednog ra-zvoja, tehnološke promene nisu per se neophodne u eksplikaciji dugoročnog rasta3.

2.4. NEOINSTITUCIONALNE TEORIJE

Ove teorije insistiraju na značaju ključnih političkih i institucionalnih faktora za privredni rast. Njihovo ishodište je tvrdnja da je privredni razvoj samo komponenta društvenog razvoja. Kao takva ona je podložna uticaju ostalih podsistema društva a ponajpre uticaju političkog sistema. Teza je potkrepljena brojnim pokušajima kvantifi ciranja uticaja političkog faktora na privredni razvoj. U jednom istraživanju na primeru 115 država tržišne privrede u periodu 1960-1980. godine koreliran je tempo privrednog rasta sa pokazateljima koji izražavaju nivo političkih, građanskih i ekonomskih sloboda. Autor smatra da struktura političkih institucija ima značajan uticaj na privredu jer su najvišu dinamiku pokazale privrede država sa razvijenim sistemom pravne zaštite privatne svojine4.

Za pristalice ove teorije nije sporno da institucionalno uređeni svojinski odnosi predstavljaju uslov makroekonomske efi kasnosti. U dobrom delu sa njima korenspo-ndira i dinamika tehnoloških promena. Uređenim svojinskim odnosima pridružuje se i efi kasnost ostalih ekonomskih institucija koje treba da stimulišu ekonomsku inici-jativu i efi kasnost. Nema ekonomskog rasta ukoliko ne postoji efi kasna instituciona-

lna (infra) struktura.

3 Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York, p. 92.

4 Scully, G., Th e Institutional Framework and Economic Development, Journal of Political Econo-

my, No 86., p. 652-662.

12 MAKROEKONOMIJA

3.OPŠTA TEORIJA SISTEMA I

MAKROEKONOMIJA

Poseban stimulans razvoju ekonomske nauke nastao je formulisanjem opšte teori-

je sistema. Privreda se, kao i druge celine, može posmatrati kao sistem. Ekonomski

sistemi se svrstavaju u red sistema usmerenih ka određenom cilju. Osnovni princip

njihovog funkcionisanja može se opisati delovanjem povratnih sprega. Međutim,

ekonomski sistemi se, za razliku od prirodnih, ponašaju svrsishodno u smislu inte-

ncionalnog stremljenja ka nekim ciljevima u oblasti pojedinačnog i kolektivnog

ljudskog delovanja. Zbog toga u društvenim, a posebno ekonomskim sistemima, u

funkcionisanju povratnih sprega dolazi do kašnjenja, što može imati uticaj na funkci-

onisanje sistema u smislu neodređenosti. Ako se tome dodaju vrlo visoka složenost,

hijerarhijska uređenost i stohastičnost, zaključuje se da su mogućnosti matematičkog

opisivanja ekonomskih sistema prilično ograničene. Za razliku od prirodnih nauka u

ekonomiji nije, za sada, moguće uvesti realni sistem.

Značaj kibernetike i opšte teorije sistema za makroekonomiju je ipak znatan. Sa

manje uspeha i više teškoća nego u prirodnim naukama, i privreda se može obja-

sniti na osnovu univerzalnih principa opisa stanja, defi nisanja parametara i zakona

funkcionisanja formalnih i apstraktnih sistema. To pomaže boljem razumevanju

funkcionisanja ekonomskih sistema, bez obzira da li se radi o mikro ili makro nivou,

lakšem sagledavanju njihovih razvojnih performansi i utvrđivanju makroekomo-

mske politike. Ako se tome doda doprinos u vidu uvođenja informacije kao značajnog

razvojnog faktora u predmet izučavanja makroekonomije, može se konstatovati ve-

liki značaj Opšte teorije sistema za makroekomomsku teoriju.


KONTROLNA PITANJA

1. Koje probleme proučava makroekonomija?

2. U čemu se makroekonomija razlikuje od mikroekonomije?

3. Ima li sličnosti između makro i mikroekonomije?

4. Jesu li makroekonomske rasprave novijeg datuma?

5. Da li makroekonomija predstavlja skup jedinstveno prihvaćenih stavova, pra-

vila i mišljenja?

6. Koji su osnovni pravci koje se odnose na ulogu države u makroregulisanju

privrednih tokova?

7. Kakav je značaj Opšte teorije sistema za makroekonomiju?

GLAVA IIDRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM

17DRUŠTVO KAO VELIKI SISTEM

1. STRUKTURA DRUŠTVENOG SISTEMA

Ljudska individua nije u stanju da u dužem periodu samostalno preživi u prirodi. Za

njen opstanak važna je saradnja sa drugim ljudima. Čovek je društveno biće. Opstaje

samo kao deo šire ljudske zajednice, kao član društva.

Društvo se, kao i ostali fenomeni, može posmatrati i analizirati na različite načine.

Ono se može posmatrati kao totalitet, kao celina. Može se posmatrati kao sistem koji

se sastoji iz manjih celina ili delova, podsistema međusobno na najrazličitiji načine

povezanih.5 To znači da su ti delovi ili podsistemi u stalnoj interakciji, međudejstvu.

Podsistemi utiču jedni na druge u ograničenom ili neograničenom vremenskom pe-

riodu, razmenjujući materiju, energiju ili informacije.

Društvo se (posmatrano kao sistem) sastoji iz više podsistema. Privreda je samo

jedan od njih. Obrazovni, naučno-istraživački, pravni, kulturni, zdravstveni, socija-

lni... sistemi se takođe mogu identifi kovati kao podsistemi društva. U značajne delove

društva spada i politički sistem. Društvenim kretanjima i razvojem društva može se

upravljati. Društvo, kao svrhovit i organizovan sistem, spada u red sistema koji, pored

ostalih podsistema, sadrže i podsistem upravljanja.

Naravno, moguća su i drugačija viđenja društva i njegovih elemenata. Ona su

uvek opredeljena osnovnim ciljem analize. U ovom slučaju osnovni predmet razma-

tranja je privreda a ne društvo. Težnja je da se privreda posmatra kao najznačajniji

deo društva i zbog toga se ono posmatra na ovaj način.

U kakvom su odnosu društvo i njegovi podsistemi? Društveni sistem u odno-

su na njegove podsisteme predstavlja sistem višeg reda. Zbog toga su podsistemi

prožeti osnovnim svojstvima društva (društvenim vrednostima), višeg sistema kome

pripadaju. U protivnom ne bi postojala veza koja sistem drži na okupu i podsistem

koji nije prožet osnovnim svojstvima sistema višeg reda bio bi odbačen ili osuđen

na propast. Na drugoj strani, svaki od navedenih podsistema društva relativno je

samostalan u odnosu na društveni sistem jer bi inače izgubio osnovno obeležje dela,

podsistema. Ako nema relativne samostalnosti delova, ne može se govoriti ni o ce-

lini, sistemu sastavljenom iz delova.

5 Šta će biti sistem, šta njegova okolina i iz kojih se delova, podsistema definisani sistem sastoji,

zavisi od analitičara, odnosno svrhe analize, predmeta i ciljeva istraživanja.

18 MAKROEKONOMIJA

Relativna samostalnost delova predstavlja jedan od osnovnih preduslova brže i

efi kasne adaptacije velikih sistema na promene (poremećaje) koje se javljaju u okvi-

ru sistema ili u okruženju. Optimalni nivo samostalnosti podsistema određen je

brojnim determinantama karakterističnim za vreme u kojem se nivo samostalnosti

podsistema određuje. Bliže određenje samostalnosti delova društva zavisi od osno-

vnih karakteristika društva i od razvojne faze kroz koju ono prolazi. Nekada je samo-

stalnost delova veća a nekada manja. Iznalaženje optimalnog odnosa celine i delova

predstavlja u svakom društvu, u svakoj fazi njegovog razvoja, veoma složen i uvek

aktuelan zadatak. Bez jasnog defi nisanja ovog odnosa ne može se formulisati strategija

razvoja društva, niti se može doneti optimalna razvojna strategija privrede.

Priroda uspostavljenog odnosa podsistema i sistema u mnogome opredeljuje

način funkcionisanja društva. Velike slobode delova u odnosu na celinu izazivaju

nepotrebne sukobe i nekoordiniranost akcija. I obrnuto, prejaka podređenost dela

celini onemogućava njegovo brzo prilagođavanje promenjenim uslovima Pogrešna

određenja izazivaju niz posledica. Istorijsko iskustvo pokazuje da su se zemlje u koji-

ma je samostalnost delova bila veća uspešnije razvijale.

2. PRIVREDA NAJVAŽNIJI PODSISTEM

DRUŠTVA

Za očuvanje i razvoj društva, tj. za zadovoljenje brojnih potreba društva, u dugom

istorijskom procesu spontano je organizovan proces obezbeđenja dobara najrazličitijeg

karaktera. Deo društva koji se time bavi naziva se privredom. Razvoj društva u celini

i svih njegovih podsistema uslovljen je efi kasnošću privrednog podsistema. Ali, važi

i obrnuto. Nema efi kasne privrede bez dobrog obrazovnog, zdravstvenog, naučno-

israživačkog sistema. Sličnih primera je mnogo.

Privreda se kao i ostali fenomeni može posmatrati kao sistem. Sa manje uspeha

i više teškoća nego u prirodnim naukama, i privreda se može objasniti na osnovu

univerzalnih principa opisa stanja, defi nisanja parametara i zakona funkcionisanja

sistema.


Privreda posmatrana kao sistem ograničena je sa dva sistema višeg reda: priro-

dom koja se takođe može posmatrati kao sistem i koja u marksističkom smislu pre-

dstavlja najopštiji predmet rada i društvom čiji je privreda deo i čiji sistem potreba

zadovoljava. Resursi su limitirani a njihova eventualna promenljivost određena je

tehničkim progresom. Sistem potreba se karakteriše istim odrednicama kao i privre-

da i društvo čiji podsistem i predstavlja. Radi se o veoma dinamičnom, vrlo složenom,

stohastičkom i hijerarhijski uređenom sistemu. Funkcionisanje privrede određeno je

presekom dvaju podsistema sa suprotnom osnovnom karakteristikom: limitiranost

resursa nasuprot stalno rastućim (i skoro) neograničenim potrebama. “Omeđeno”

funkcionisanje privrede za rezultat mora da ima zadovoljenje sistema potreba na

određenom (što višem) nivou.

Privreda je samo deo, podsistem društva, i to najznačajniji. Na takav zaključak

ukazuje više činjenica. Prioritetni položaj privrede određuje mreža veza (i njihova

dinamičnost) privrede sa drugim podsistemima društva i njenim okruženjem koga

čine i elementi koji ne pripadaju društvu kome i sama pripada. Od svih podsi-

stema društva privreda ima najrazvijeniju mrežu veza sa okruženjem. Mrežu veza

karakterišu brojne, veoma razvijene povratne sprege. Između privrede, ili nekog

njenog podsistema, i svakog od preostalih društvenih podsistema funkcioniše barem

jedna povratna sprega. Na značaj privrede za razvoj društva ukazuju i složenost struk-

ture privrede, velika brzina različitih vrsta promena u privredi kao i veoma složen

skup akcija (i njihov rezultat) koje se ograničenim sredstvima i na ograničenom ni-

vou odvijaju u privrednom sistemu.

Privreda se, kao i društvo, može posmatrati kao sistem određenog ustrojstva,

načina funkcionisanja i osnovnih karakteristika. Postoji veliki broj defi nicija sistema

od kojih se neke smatraju klasičnim. Tako, na primer, Ludvig fon Bertalanfi sistem

defi niše kao kompleks elemenata koji se nalaze u uzajamnoj povezanosti. Staford Bir

pod pojmom sistem podrazumeva uzajamnu povezanost najrazličitijih elemenata.

Za Artura D. Hala sistem je skup predmeta sa povezanošću među njima i njihovim

svojstvima6.

Od mnogobrojnih defi nicija sistema razumevanju privrede posmatrane kao

sistem najviše odgovara ona koja pod sistemom podrazumeva skup delova čiji skup

međudejstava poprima karakter sadejstva radi ostvarenja korisnog rezultata, tj.

sistema ciljeva7.

Za privredu se može reći da predstavlja ukupnost (celinu) svih privrednih resu-

rsa, privrednih subjekata i institucija jedne zemlje čiji skup interakcija ima karakter

privrednih aktivnosti čiji je cilj ostvarenje korisnog rezultata (ukupnog proizvoda).

Iz ovakve defi nicije privrede posmatrane kao sistem lako se mogu sagledati njene

karakteristike.

6 Citirano prema: Vučenović, V., 1980., Sistem i organizacija, Naučna knjiga, Beograd, str. 7.

7 Анохин, П. Х.., 1974., Обшћаја теорија функционаљних систем организма. В сб. “Прогресс

биологическој и медицинској кибернетики” (ред. А.. И. Берг, С. Н. Брајнес), Москва, str.77.

20 MAKROEKONOMIJA

Razumevanje fenomena privrede ne zahteva analizu svih detalja. Kao što se pri-

likom opisivanja nekog organizma ne teži defi nisanju svakog njegovog molekula tako

se i prilikom opisa privrede ne teži detaljnom opisu već odgovorima na neka pitanja

koja otkrivaju njenu globalnu strukturu i osnove njenog načina funkcionisanja.

3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRIVREDE I DRUŠTVA POSMATRANIH KAO SISTEM

Privreda je defi nisana kao podsistem društvenog sistema pa su i osnovne karak-

teristike društvenog i privrednog sistema iste. Za oba sistema se može reći da su:

1. relativno otvoreni,

2. dinamički,

3. vrlo složeni,

4. stohastički,

5. hijerarhijski uređeni i

6. svrhoviti.

Sledi objašnjenje prvih pet karakteristika dok će poslednja biti objašnjena u delu

u kojem se objašnjava sistem ekonomskih ciljeva.

3. 1. PRIVREDNI I DRUŠTVENI SISTEMI SU RELATIVNO OTVORENI

Ljudska bića ne predstavljaju izolovane pojedince. Ljudi žive u prirodnom

okruženju u stalnoj međusobnoj i interakciji sa prirodom. Preko svojih čula čovek

prima informacije iz spoljašnjeg sveta i na osnovu njih deluje, uređuje odnos sa

okruženjem. Njemu je potrebno sadejstvo sa drugim ljudima da bi opstao u surovom

okruženju. Ljudima je potrebna hrana kao izvor energije i druga materijalna i nema-

terijalna dobra koja se u krajnjoj instanci otimaju od prirode. Sa obogaćenjem čoveka

raste i sistem potreba i proizvoda kojima se taj sistem zadovoljava. Između prirode i

sistema potreba nalazi se privreda. Ona predstavlja presek dvaju sistema i zadužena

je za održanje ljudskih bića.


Privreda predstavlja sistem koji je spontani rezultat delovanja kolektivnog ljudskog

uma u dužem istorijskom periodu. Ljudi su njen najznačajniji elemenat (podsistem).

Ona, po defi niciji, ne može biti izolovan sistem. Ona je, pre svega, deo društva kome

pripada. Osim toga, svaka privreda kupuje od drugih privreda sirovine, energiju,

mašine, u stalnoj je interakciji sa prirodom… što znači da je deo jednog šireg sistema.

Isto tako, ona prima različite informacije, bolje rečeno razmenjuje ih sa okolinom.

Privreda funkcioniše na osnovu razmene informacija sa okruženjem. Kao i osta-

li podsistemi, u stalnoj je potrazi za novom ravnotežom sa okruženjem (sistemom

višeg reda) i njegovim budućim slučajnostima. Njena sadašnjost nije isto što i njena

prošlost, a njena budućnost nije isto što i njena sadašnjost. Potpuno ponavljanje je

apsolutno nemoguće.

Ali, društvo i privreda kao njegov podsistem nisu u potpunosti ni otvoreni sistemi.

Društvo i privreda predstavljaju relativno otvorene sisteme. Ne postoje u potpunosti

zatvoreni ili potpuno otvoreni sistemi. Oba ekstrema predstavljaju čiste apstrakcije.

U prvom slučaju, zbog nedostatka razmene materije, energije ili informacija, usled

delovanja drugog zakona termodinamike koji važi za zatvoreni sistem kao celinu,

privreda bi bila osuđena na propast. U izolovanim sistemima entropija kao mera de-

zorganizacije teži da raste. Drugo navedeno stanje (totalna otvorenost privrede) pro-

tivi se samom poimanju sistema. U tom slučaju, verovatno se radi o sistemu višeg reda

kome posmatrani ‚‚sistem‚‚ pripada a ne o samostalnom sistemu. Sistemi, dakle, mogu

postojati samo kao relativno otvoreni.

Drugi zakon termodinamike ne važi za neizolovani deo sistema. Zbog toga je ima-

nentno stanje sistema (privrede) njihova stalna interakcija s okruženjem. Okruženje

sistema bliže se može odrediti kao skup elemenata (sistema) koji nisu delovi sistema,

ali se sistem u celini, ili samo neki od njegovih podsistema, nalazi u interakciji sa

njima. U tom smislu privredno okruženje čine svi ostali podstistemi datog društva,

kao i privrede sa kojima data privreda razvija neki od mogućih oblika saradnje.

Okruženje društva predstavljaju kolektiviteti drugih nacionalnih zajednica ili nji-

hovih udruženja. Što je sistem nižeg reda to se njegovo okruženje više usložnjava.

Okruženje ćelije jednog organizma je složenije nego okruženje nekog organa. Isto

važi i za odnos preduzeća i privredne grane. Okruženje sistema istraživač defi niše

određenjem sistema, predmeta istraživanja, pri čemu apstrahuje objekte i relacije koji

su od manjeg značaja za proučavanje problema.

22 MAKROEKONOMIJA

3. 2. DINAMIČKI KARAKTER PRIVREDE

Sistemi mogu biti statički ili dinamički. Posmatrana kao sistem privreda, kao i društvo, pripada klasi (grupi) dinamičkih sistema. Takvim se u opštoj teoriji sistema smatraju sistemi “čije se stanje upravljanjem menja u vremenu ili sistemi čije stanje okolina želi da promeni, a sistem dejstvom upravljačkih akcija to sprečava, težeći da zadrži prvobitno stanje”8.

Privreda (sistem) se, poput biološkog organizma, suprostavlja haosu, raspada-nju i smrti. Ona teži da se održi, da raste, razvija se. Proces razvoja podrazumeva stalnu promenu stanja sistema, podrazumeva njegovu dinamičnost. Pri promeni stanja privrede dolazi do prenosa (i transformacije) energije, materije ili informacije između pojedinih delova privrede kao i između privrede (ili njenih delova) i njenog okruženja. Taj proces je kontinuelan. Da bi se izmene stanja usmerile ka ispunjenju seta razvojnih ili ciljeva ekonomske politike privreda sadrži podsistem upravlja-nja. Upravljački podsistem privrede sastoji se iz “svesnog” i dela koji se oslanja na tržišnu regulaciju. Upravljanje uvek počiva na donošenju odluka (naredbi) koje se saopštavaju okolini (ostalim podsistemima privrede). Naredbe su uvek neka vrsta informacija koje su, kao i sve vrste informacija, podvrgnute dezorganizaciji u toku prenošenja. Njihova razgovetnost uvek je manja kod prijema nego kod odašiljanja9.

Kad se kaže da je neki sistem dinamički vrlo često time želi da se označi brzina promene stanja sistema. Stanje privrede i upravljačke akcije koje se u okviru privrede preduzimaju funkcije su vremena. Dinamika privrednih sistema je ograničena, što znači da privreda ne može trenutno da menja svoje stanje. Ipak se može reći da se stanje privrede karakteriše relativno čestim promenama. One se odvijaju pod utica-jem novih znanja, informacija i privođenjem novih delova već postojećih razvojnih faktora ekonomskoj upotrebi. Dinamičnost privrede u procesu privrednog razvo-ja može se prepoznati u čestim izmenama elemenata sistema, ispadanjem jednih i uvođenjem novih i čestim izmenama u mreži veza između elemenata sistema. Sve te promene se događaju kao rezultat spontanih privrednih kretanja ali su i posledica vođenja ekonomske i razvojne politike.

3. 3. STEPEN SLOŽENOSTI PRIVREDE KAO VELIKOG SISTEMA

Sistemi mogu da budu različitog stepena složenosti. Oni to jesu po sebi ali to zavisi i od cilja analize sistema. U suštini složen sistem može se posmatrati kao re-lativno jednostavan ukoliko istraživač želi da sagleda samo periferne manifestacije određenog fenomena. I obrnuto, na prvi pogled jednostavni fenomeni mogu da se defi nišu kao veoma složeni objekti istraživanja ukoliko istraživač želi do kraja da sa-

gleda sve moguće implikacije strukture i načina funkcionisanja datog sistema.

8 Guberinić, S., Matejić, V., Mikić, O., Petrović, R., 1970., Sistemi, upravljanje sistemima, sistemske

discipline, tehnike i metode, Institut “Mihajlo Pupin”, Beograd, str. 42.

9 Viner, N., 1964., Kibernetika i društvo, Nolit, Beograd, str.31.


Privreda i društvo se navode kao primeri sistema velikog reda složenosti. Za

privredu se kaže da predstavlja veliki ili/i kompleksan sistem. Privreda se smatra

velikim sistemom jer se u okviru privrede odvija veliki broj društvenih, tehničkih,

ekonomskih, hemijskih, bioloških procesa. Karakterišu je najraznovrsniji oblici

objekata i procesa: vremenski neprekidni, vremenski diskretni, deterministički,

stohastički, autonomni i neautonomni, objekti sa promenljivom strukturom, itd10.

Privreda se smatra kompleksnim sistemom jer se može naći u velikom broju

mogućih stanja, karakteriše se velikim brojem mogućih ulaza i izlaza a sastoji se iz

izuzetno velikog broja različitih elemenata (promenljivih) i velikog broja njihovih

međusobnih i veza sa okolinom. Mreža veza uspostavljena između podsistema

privrede, privrede i ostalih podsistema društva i između privrede i privednih i

društvenih sistema u međunarodnom okruženju izuzetno je složena i podložna

čestim promenama koje sobom nosi proces društveno-ekonomskog razvoja.

Sa rastom nivoa razvijenosti privrede i društva raste i stepen njihove složenosti.

Razvijenije privrede su uvek složenije od manje razvijenih. One, po pravilu, sadrže

mnogo veći broj elemenata (podsistema), imaju daleko složeniju strukturu. Njihov

sadržaj je mnogo bogatiji. Osim toga dinamika stanja razvijenih privreda, brzina i

frekventnost promena koje se u njihovim okvirima odigravaju je daleko veća. Isto

važi i za strukturu mreže veza između privrednih podsistema i između privrede i/

ili njenih podsistema i njihovog okruženja. Ona je kod razvijenijih privreda uvek

složenija, dinamičnija i podložna frekventnijim promenama stanja nego kod nedo-

voljno razvijenih privreda.

3. 4. STOHASTIČKI KARAKTER PRIVREDE

Nasuprot determinističkim sistemima, privreda i društvo, spadaju u stohastičke

sisteme. Ova klasa sistema se u literaturi može naći i pod nazivima: probabilistički

sistemi ili verovatni sistemi tipa Monte Karlo.

Ova karakteristika privrede proističe iz prethodno objašnjene karakteristike. Opšta

teorija sistema sistem defi niše kao stohastički ako primena određene upravljačke

akcije transformiše poznato stanje sistema u jedno iz skupa mogućih stanja, a ne u

unapred poznato jedino moguće stanje. Skup mogućih stanja karakteriše funkcija

raspodele verovatnoće.

Pre nego što dođe do primene upravljačke akcije potrebno je adekvatnom meto-

dologijom izabrati odgovarajuću upravljačku akciju iz skupa mogućih upravljačkih

akcija. Kada je u pitanju upravljanje privredom ovaj se odabir ne može uvek obaviti

primenom egzaktnih metoda. Ako bi to bilo moguće i ako bi sistem na primenu

upravljačke akcije reagovao na unapred poznati način radilo bi se o determinističkom

sistemu.

10 Guberinić, S., Matejić, V., Mikić, O., Petrović, R., 1970., str. 53.

24 MAKROEKONOMIJA

Sprovođenje upravljačke akcije, kada su u pitanju stohastički sistemi, takođe ugla-vnom nije automatsko ili poluautomatsko. Upravljačke akcije se u stohastičkim sistemi-ma sprovode putem organizacije čiji su elementi ljudska bića. Zbog toga su bitni elementi privrede različiti motivi, interesi i takvi elementi kao što su emocije, instikti, nesvesno, i zato privreda (osim iz navedenih razloga) spada u sisteme velikog reda složenosti.

Nikada unapred nije do kraja poznato kako će privreda reagovati na neku upravljačku akciju. Različiti stimuli, podsticaji ili slično mogu da izazovu vrlo različite reakcije proizvođača. Ono što se unapred može znati, sa manjim ili većim stepenom egzaktnosti, jeste više različitih scenarija reakcije (funkcija raspodele verovatnoće). Stohastički karakter privrede čini upravljanje privredom nisko egzaktnim, čime se povećava potreba za fl eksibilnošću i adaptibilnošću sistema upravljanja privredom.

3. 5. HIJERARHIJSKO USTROJSTVO PRIVREDE

Privedni i društveni sistemi se svrstavaju u klasu sistema sa hijerarhijskim ustro-jstvom jer imaju više ciljeva i više nivoa. Sistemu ekonomskih ciljeva posvećena je posebna jedinica, pa se na ovom mestu objašnjava sistem nivoa (“system of levels”). Sintagmu je uveo holandski ekonomista Jan Tirbengen. Ona ukazuje na potrebu da se hijerarhijski sistemi posmatraju kao sistemi sa onoliko nivoa, koliko je za datu analizu optimalno. Da li će konkretni ekonomski sistem, privreda na primer, biti posmatrana kao sistem sa dva, tri ili više nivoa, zavisi od vrste, odnosno potreba analize. Na drugoj strani, svaka odluka koja treba da bude donesena ili akcija koju treba sprovesti, treba da bude donesena ili sprovedena na određenom, najbolje opti-malnom nivou.

Smisao više nivoa i hijerarhijskog odnosa među njima objašnjava se principom prioriteta upravljačkih akcija. Upravljačke akcije podsistema na višem nivou imaju prvenstvo nad upravljačkim akcijama na nižem nivou. Odluke podsistema na višem nivou direktno utiču i, u određenoj meri, uslovaljavaju odluke podsistema na nižem nivou. Obrnuto važi samo indirektno, preko sistema povratnih sprega, tj. funkcio-nisanja sistema višeg reda kojem oba podsistema pripadaju. Vreme donošenja odluka na pojedinim nivoima je u direktnoj srazmeri sa visinom nivoa. Na najvišem nivou se, po pravilu, donose odluke strateškog karaktera (najkrupnije javne investicije, od-luke iz domena fi skalne i kreditno-monetarne politike, spoljno-trgovinske odluke i sl.) za koje su potrebne duže i stručno utemeljene pripreme, pa je i vreme potrebno da se odgovarajuće odluke donesu duže nego na nižim nivoima. I obrnuto, na nižim nivoima, odluke, posebno one operativnog karaktera, donose se i brže i češće.

Elementi sistema, i kada se nalaze na istom nivou, nemaju isti značaj za sistem tj. imaju različit prioritet. Sva preduzeća nemaju isti značaj za granu kojoj pripada-ju, niti za region ili privredu. Privredne grane su, takođe, od različitog značaja za

privredu. Isto važi i za regione.


Kao što se može govoriti o sistemu nivoa, tako se može govoriti i o sistemu pri-

oriteta. Sistem prioriteta je dinamičan jer je podložan stalnim promenama. Za duži

vremenski period ne može se ustanoviti sistem prioriteta koji bi bio isti za sve ni-

voe. Prioritet uvek ima podsistem koji se nalazi na višem nivou, ima razgranatiju

mrežu veza sa ostalim podsistemima, dugoročnijeg je karaktera i/ili podleže jačim,

po intenzitetu i frekvenciji, promenama. Ako se u nekom podsistemu zadovolje svi

navedeni uslovi, onda on uživa visok stepen prioritetnosti u sistemu. Tipičan primer je

značaj položaja privrede u društvenom sistemu. Privreda ima daleko najveći broj ne-

posrednih veza sa svim ostalim podsistemima društva, najdinamičnija je i podložna

najvećim i najčešćim promenama koje prenosi sistemom povratnih sprega na osta-

le podsisteme društva. Ista logika važi i za privredu. Nemaju sve grane, regioni ili

preduzeća isti značaj za razvoj privrede. Po pravilu prioritet uživaju oni privredni

podsistemi od kojih visina razvojne stope privrede najviše zavisi, a to su uglavnom

tehnološki vodeći podsistemi.

Utvrđivanje sistema prioriteta predstavlja jedan od najosetljivijih i najznačajnijih

zadataka razvojne politike. Jednom utvrđen, on utiče na dalji razvoj i način funkcio-

nisanja sistema.

26 MAKROEKONOMIJA

4. ODNOS PRIVREDE I POLITIČKOG

SISTEMA

Društveni sistemi su hijerarhijski organizovani i zbog toga u njima ne postoji ni jedan oblik jednakosti u apsolutnom značenju. Uvek kada je u pitanju razvrstavanje regiona, grana, preduzeća, društvenih potreba, ciljeva, faktora razvoja, utvrđuju se prioriteti. U ostalom, jedan od zadataka razvojne politike baš i jeste utvrđivanje skale prioriteta svih veličina. Dakle, postojanje više nivoa i utvrđivanje prioriteta ne znače ništa drugo do različito tretiranje delova društva. To istovremeno znači i različitu širinu polja slobode izbora za pojedine delove sistema. Jači sistemi, tj. razvijeniji regioni, važnije grane, veća preduzeća, regioni, ili preduzeća sa značajnijim uticajem na privredni razvoj imaju šire granice slobode odlučivanja. Oni svojom snagom uspevaju da nametnu društvu sopstve-ne prioritete, da ih ono uvažava više nego ostale podsisteme. Jači i važniji imaju šire polje slobode odlučivanja od slabijih, manje važnih, manje prioritetnih. To je, između ostalog, odraz potrebe bržeg razvoja onih delova koji najviše doprinose višoj stopi rasta celine.

Jači podsistemi stalno teže ka većoj slobodi, odnosno ka smanjivanju polja slobode slabijih. Zbog toga društvo mora organizovano da ublažava tendencije smanjivanja slo-bode ekonomski slabijih podsistema. Ali, one se ne mogu potpuno zaustaviti. Pune je-dnakosti nema. Postizanje pune jednakosti označilo bi kraj, raspad sistema. Ali, organi-zovano društvo mora stalno da usavršava sredstva suprotstavljanja “ovakvom prirodnom toku” koji preti uskraćivanjem slobode manje razvijenim ili manje prioritetnim delo-vima, i koji direktno ide na štetu društvene solidarnosti. Društvo mora stalno, na jednoj strani, da uspostavlja prioritete, i na drugoj, da se stara da ne dođe do drastičnih razlika u širini polja slobode odlučivanja pojedinih delova. Prioriteti su u stalnom sukobu sa slo-bodom odlučivanja. Stoga društvo mora konstantno da radi na relativiziranju ove vrste društvene konfl iktnosti.

Iza pojedinih delova društva pa i privrede stoje različiti interesi, često suprotstavljeni. Svako društvo ima naglašenu potrebu za njihovim usklađivanjem. Razvoj neke grane ili nekog preduzeća, na primer, može da ometa razvoj druge grane ili preduzeća, razvoj jednog da remeti razvoj drugog regiona. Iza podsistema stoje ljudi i njihovi individualni interesi. Zbog toga je potrebno poznavati stvarne težnje pojedinaca i interesnih grupa u smislu prihvatanja određenih ciljeva i vrste usmerenosti ka njima i ka zadovoljavanju sistema potreba. Nalaženje optimalnog rešenja u ovakvim slučajevima ne može da bude plod nekog nezainteresovanog nad-organa, već plod koordinacije interesa različitih so-


cijalnih grupa na institucionalno organizovan način primenom jasno defi nisanih pravila ponašanja na odgovarajućem mestu i u odgovarajućem vremenu. Institucijom se sma-tra ustaljen odnos između privrednih subjekata čime se garantuju određena pravila ponašanja ljudi. Ta pravila mogu da se zasnivaju na pravnim, moralnim ili običajnim normama.

Globalni sistem ciljeva defi niše se u okviru političkog sistema od strane različitih političkih opcija. To znači da ima više predloga osnovnih privrednih ciljeva. Ona politička grupacija koja dobije poverenje na slobodnim demokratskim izborima u prilici je da operacionalizuje svoje viđenje razvoja privrede. Tada se iz sfere politike prelazi u sferu (ekonomije) nauke mada su i u prethodnoj fazi visokostručna znanja i te kako potrebna.

Sledeće ograničenje, tesno povezano sa političkim sistemom, posledica je potrebe da se ispune utvrđeni fi ksni ciljevi društvenog i privrednog razvoja. Njihov broj često nije mali, i zato oni značajno ograničavaju polje slobode ispunjenja ostalih varijabilnih ciljeva. Među fi ksnim ciljevima posebno značajno i za ekonomsku teoriju interesantno mesto zauzima odbrana zemlje kao fi ksni cilj. Cilj je značajan ne samo za stabilnost društva već i za strukturu proizvodnje i stabilnost ekonomskog sistema. Svaka promena pro-cena u potrebama za sredstvima za odbranu zemlje značajno menja ne samo tražnju za određenim dobrima već i izdatke za naučno-istraživački sektor vukućih grana. Posledice promene fi ksnosti ovog cilja su veoma dalekosežne po ukupan obim platežno sposobne tražnje, zaposlenost a time i stabilnost privrede i društva. Njegova, ipak, relativno niska promenljivost iziskuje poseban tretman u svakoj varijanti.

Nedvosmisleno se nameće zaključak da u najznačajnije podsisteme društva svakako spadaju i pravni i politički sistem. Karakter političkog sistema određuje karakter društva i nameće brojna ograničenja privredi. Politički sistem određuje prirodu svojinskih odno-sa, ulogu pojedinih društvenih slojeva, interesnih grupa i pojedinaca u odlučivanju i određivanju prioriteta među društvenim potrebama, shvatanje društvene solidarnosti itd. Unutar političkog sistema donose se odluke presudne za pravac razvoja privrede, praktično sva privredno-sistemska rešenja uz kontrolu njihovog sprovođenja. Analize pokazuju da su od svih vanekonomskih faktora koji utiču na razvojne performanse ekonomskog sistema, najvažniji oni koji dolaze iz političkog sistema. Svi ostali delovi društva imaju relativno manji značaj. Na taj način, između ekonomskog i političkog sistema uspostavlja se jedna od najznačajnijih povratnih sprega za funkcionisanje oba sistema. Kvalitet uspostavljene povratne sprege presudno utiče na nivo organizovanosti i razvojne performanse privrede ali i političkog sistema, razvoja demokratskih odnosa a time i društva u celini. Snaga povratne sprege između političkog, pravnog i privre-dnog podsistema zamagljuje razlike između ovih podsistema. Privreda jednostavno funkcioniše po određenim pravilima, na osnovu donetih zakona, njome se upravlja tako da se često ne vidi razlika između pomenutih podsistema. U tom smislu, kada se privre-da posmatra u jedinstvu sa pomenutim podsistemima društava, ili bar se onim njihovim delovima koji se odnose na privredu, često se govori ne o privredi nego o privrednom

sistemu.

28 MAKROEKONOMIJA

5. PRIVREDNI SISTEM

Osnovu svakog društva čine društveno-ekonomski odnosi. U suštini, polazni i

određujući oblik tih odnosa ogleda se u međusobnom položaju ljudi u procesu proi-

zvodnje i raspodele društvenog proizvoda. Razume se, društveno-ekonomski odnosi

nisu nikad potpuno čisti. Oni se nikad ne ostvaruju sami od sebe. Uvek su prize-

mljeni u određenoj istorijskoj realnosti.

Celokupnost društveno-ekonomskih odnosa izraženih kroz različite društveno-

ekonomske kategorije čini društveno-ekonomski sistem. Društveno-ekonomske fo-

rmacije se javljuju u različitim istorijskim varijantama, čak i u posebnim oblicima.

Njihove institucionalne i normativne osnove čine društveno-političko i društveno-

ekonomsko uređenje. A to uređenje, bilo društveno-političko ili društveno-

ekonomsko, je različito u različitim društvima. Ono se, dalje, operacionalizuje u

različite privredne sisteme. Prema tome, društveno-ekonomsko uređenje je po-

jam, koji je širi od pojma privrednog sistema. U suštini, pod pojmom društveno-

ekonomskog uređenja se podrazumeva određena društveno-ekonomska osnova,

te određeni ekonomski oblici i funkcije određenog društva. Istovremeno, njime se

izražava i konkretan oblik društva neke zemlje. Značajno je primetiti da iako u nizu

zemalja postoji istovetan društveni sistem, gotovo da ne postoji zemlja koja ima is-

tovetno društveno-ekonomsko uređenje s nekom drugom zemljom.

Privredni sistem treba shvatiti kao komponentu ili podsistem društveno-

ekonomskog sistema. Njegov osnovni zadatak je da stvori institucionalne pre-

tpostavke za privredni ambijent u kome se optimalno ispoljavaju, koriste i razvijaju

temeljne vrednosti društveno-ekonomskog sistema. Ekonomski (privredni) sistem

(pojedini autori ga zovu i privredni model) je institucionalizovan, najvećim delom

pravno utvrđen mehanizam privređivanja u jednoj zemlji. On podrazumeva, pre

svega, vrste i karakter privrednih subjekata, ekonomske i pravne okvire njihove dela-

tnosti, kao i stepen i metode društvenog (najčešće državnog) uticaja na njihovu dela-

tnost i njihove međusobne odnose. Privredni sistem je celokupnost mehanizama,

instrumenata i sredstava kroz koje ili putem kojih privreda ispunjava sistem ciljeva.

U najširem smislu, privredni sistem je organizacioni sistem, nužna konzistentna

celina delova koji se nalaze u interakciji, determinisana ciljevima.


Suštinske promene privrednog sistema diraju u osnove privrednog sistema

menjajući npr. sadržaj i oblik vlasništva, sistem motivacije privrednih subjekata,

njihove osnovne karakteristike, mesto i ulogu države u sistemu privređivanja i sl.,

čime se u suštini menja i sam karakter i način funkcionisanja privrednog sistema.

Te promene se najčešće odvijaju pod snažnim uticajem političkog sistema. Naime,

poznato je pravilo da onaj ko upravlja proširenom reprodukcijom društva vlada i

društvom u celini. A to samo znači da onaj u čijim je rukama nadležnost u donošenju

odluka za podešavanje i kontrolu privrednog sistema, taj je i posednik političke

moći.

Sa aspekta strukture, privredni sistem se sastoji iz dva dela: prvo, iz dela koji

podrazumeva istorijski spontano razvijeni deo privrednog sistema, a onda i politički,

normativni i institucionalni deo kroz koji privredni subjekti autonomno deluju i

integrišu svoju aktivnost kao nosioci sistema; i drugo, iz dela privrednog sistema

koji se tiče regulativnog, korektivnog i usmeravajućeg mehanizma kroz koji društvo

(država) svesno na temelju nekog plana ili nekih drugih ex ante projekcija i proračuna

koriguje i usmerava funkcionisanje privrede u pravcu društveno utvrđenih i željenih

ciljeva.

Kao organizaciona celokupnost privrednih aktivnosti u određenom ambijentu

odvijanja društvene reprodukcije, privredni sistem je uvek prostorno i vremenski

vezan za taj ambijent, čineći njegov institucionalno normativni oblik.

Shvatanja privrednog sistema su, dakle, veoma različita. Pod privrednim siste-

mom se podrazumevaju različiti sadržaji, od njegovog poimanja kao celokupno-

sti vladajućih odnosa proizvodnje, poistovećivanja privrednog sistema sa istorijski

određenim načinom proizvodnje, pa zatim, u zavisnosti od stepena apstrakcije,

posmatranja privrednog sistema kao univerzalne kategorije i privrednog sistema

konkretne pojedinačne zemlje, do shvatanja privrednog sistema kao instituciona-

lizovanog, pravom regulisanog privrednog miljea u kome makroekonomski subje-

kti regulišu akcije i dejstva mikro privrednih subjekata. Nisu retka ni gledišta koja

privredni sistem analiziraju sa dva aspekta: jednog šireg i jednog užeg aspekta. Pri

tome, privredni sistem u širem sociološko-ekonomskom smislu se identifi kuje sa

određenim načinom proizvodnje tj. sa ukupnošću proizvodnih snaga i proizvodnih

odnosa datog društva. U užem smislu, privredni sistem se shvata kao celokupno-

st institucija i mehanizama čiju sadržinu i ekonomske zakonitosti određuje sistem

proizvodnih odnosa i nivoa razvitka proizvodnih snaga datog društva u datom vre-

menskom periodu.

Interesantno je razmišljanje koje upozorava da privredni sistem ukoliko prete-

nduje da bude obuhvaćen u okviru jedne naučne discipline, onda bi takva disciplina

trebalo da sadrži dve bitne komponente i to: a) komponentu organizacije upravlja-

nja privredom i b) komponentu sredstava upravljanja privredom. U okviru prve ko-

mponente, čiji je nosilac država i pored nje razna društvena tela (privredne komore,

poslovna udruženja, zajednice preduzeća, itd.) javlja se tzv. regulativno upravljanje

30 MAKROEKONOMIJA

i ono se sastoji u upravljanju privredom kao celinom, u usmeravanju njenog razvo-

ja rešavanju odnosa između pojedinih privrednih oblasti, privrednih organizacija

i političko-teritorijalnih jedinica. U okviru ove komponente javlja se i tzv. opera-

tivno upravljanje, čiji je nosilac privredna organizacija. Druga komponenta, kao

što je pomenuto, obuhvata sredstva upravljanja privredom koja su u savremenim

državama vrlo raznovrsna i mnogobrojna i čije proučavanje, s obzirom na povećanu

ulogu države u privrednom životu i složenost odnosa koje ona u okviru ekonomike

jedne zemlje treba da reguliše, predstavlja znatne teškoće.11

Šta se u stvari podrazumeva pod pojmom privrednog sistema? Uvažavajući svu

složenost i sve teškoće oko njegovog defi nisanja, čini se da se privredni sistem ne

može poimati pojednostavljeno, samo kao skup društvenih odnosa koji nastaju u

procesu proizvodnje, razmene i raspodele materijalnih dobara, već i kao institucio-

nalni okvir za odvijanje ekonomskih procesa, a potom i kao društvena organizacija

privrede koja ima svoju strukturu sa institucijama, mehanizmima i sredstvima za nje-

no funkcionisanje i ostvarivanje privrednih ciljeva. Samo u tom kontekstu institucije

i mehanizmi privrednog sistema predstavljaju metode, sredstva (zavisne varijable)

kojima se izražavaju i ostvaruju željeni odnosi proizvodnje (nezavisne konstante). To

ujedno objašnjava zašto se izvesne ekonomske institucije i mehanizmi mogu menjati

i usavršavati, prilagođavajući se zahtevima u osnovi istog tipa odnosa proizvodnje,

i zašto mogu imati različit karakter spontanih ili normativnih tvorevina u vremenu,

zavisno od toga, u kojoj su meri ekonomske institucije i instrumentarij privređivanja

u saglasnosti sa objektivnim zakonima datog načina proizvodnje, odnosno datih

odnosa proizvodnje.12

Malo konkretnije i jasnije. Kao izraz vladajućih društveno-ekonomskih odnosa

u nekoj zemlji u nekom vremenu, privredni sistem obuhvata temeljne društveno-

ekonomske institucije, mehanizme i principe, koji determinišu funkcionisanje i ra-

zvoj privrede. A to su političke, socijalne ili ekonomske institucije, organizacioni obli-

ci privređivanja, zakonski propisi, pravila ponašanja, društvene vrednosti, običajne

norme i shvatanja, koji svojim međusobnim delovanjem posredno ili neposredno

utiču na privrednu aktivnost i njene rezultate. Drugim rečima, radi se o institucio-

nalnom okviru u nekom datom vremenu i prostoru, koji u harmoničnom odnosu

sa osnovnim vrednostima nekog društva omogućava normalno odvijanje društvene

reprodukcije. Istovremeno, defi nišu se metodi, sredstva i mehanizmi koordinacije

u procesu privređivanja. Isto tako, reč je o informacijama i odlučivanju kao pretpo-

stavkama upravljanja, što sve u interakciji sa prethodno rečenim ima presudan uticaj

na oblikovanje i funkcionisanje privrede. Na taj način se privredni sistem, praktično,

javlja kao određeni društveni obrazac (način i postupak) rešavanja temeljnih ekono-

mskih zadataka: šta, kako, gde, kada, po kojoj ceni i koliko i za koga proizvoditi.

11 Vasić, V., 1982., Ekonomska politika Jugoslavije, jedanaesto izdanje, Savremena administracija,

Beograd, str. 7

12 Koncepcija dugoročnog razvoja Jugoslavije do 1985., Konzorcij ekonomskih instituta, Beograd,

1985., str. 392.


Prema tome, pod privrednim sistemom se podrazumeva celokupnost ekonomskih

odnosa sa osnovnim mehanizmom, institucijama, organizacionim oblicima, instru-

mentima i merama kojima se reguliše privredni život određene ze-mlje u izvesnom

periodu vremena.13

5.1. OSNOVE PRIVREDNOG SISTEMA

Savremeni privredni sistem se najčešće shvata kao istorijska kategorija, kao

najdinamičniji sistem, koji obuhvata i povezuje u skladnu celinu temeljne elemente

ekonomsko-društvenog procesa. Radi toga se posebno ističe nužnost da osnove

privrednog sistema budu međusobno usklađene i da ne protivureče jedna drugoj.

Samo pod tim uslovom može se govoriti o modelu privrednog sistema u kome su svi

njegovi elementi, podsistemi tako postavljeni da po karakteru i međusobnim veza-

ma predstavljaju funkcionalnu celinu.14 Samo na taj način privredni sistem će biti

konzistentan, što je pretpostavka njegove efi kasnosti iskazane u praksi preko reali-

zacije funkcija postojećih institucija. Da li je model privrednog sistema konzistentan

ili ne pokazuje stepen njegove efi kasnosti.15

Privredne aktivnosti se ostvaruju preko različitih organizacionih oblika u okviru

neke zajednice. Zato je za određivanje sadržaja privrednog sistema, pored osnovnog

proizvodnog odnosa iskazanog u određenom, dominantnom obliku i sadržaju

vlasništva, bitno u kakvim se oblicima i preko kojih metoda se organizuju privredne

aktivnosti i uspostavlja korelacija njihovih različitih oblika i procesa. Ovaj aspekt

privrednog sistema dobija sve složenije i raznovrsnije oblike ukoliko je društvo ra-

zvijenije. Za savremena društva karakteristična je formalna samostalnost privrednih

jedinica u oblasti proizvodnje i potrošnje, a s druge strane njihova velika izdifere-

nciranost i heterogenost. Usklađivanje njihovih privrednih delatnosti u društvenim

razmerama predstavlja sadržaj posebnih metoda njihovog povezivanja, kao i pose-

bnih oblika u kojima se to povezivanje ostvaruje. U pogledu metoda povezivanja

treba istaći dva osnovna momenta sa stanovišta organizovanja jedinstva proizvodnih

odnosa u okvirima privrednog sistema. Jedan od njih se ispoljava u objektivno

uslovljenim i društveno spontanim procesima za čije delovanje institucionalni okvir

predstavlja razvijena robna privreda. S druge strane, sve složeniji odnosi privrednih

procesa u razvijenim društvima ističu i stvaraju potrebu da se svesno, planski utiče

na proces društvenog i privrednog razvoja. Na toj osnovi nastaju raznovrsni oblici

svesnog, korektivnog i usmeravajućeg delovanja na privredna kretanja od strane

društvenih (državnih) organa.

13 Marsenić, D.V., 1994., Ekonomika Jugoslavije, Univerzitet u Beogradu Ekonomski fakultet, Beo-

grad, str. 331.

14 Vukadin, E., 1991., Osnove ekonomske politike, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Beo-

grad, str. 27.

15 Vukadin, E., 1991., str. 27.

32 MAKROEKONOMIJA

Pored toga, društvena organizacija privređivanja zasniva se na oblicima političke

organizacije društva. Ovi oblici su danas u svim društvima aktivan činilac organi-

zovanja privrednog života. Na taj način oblici političke organizacije društva, država

i njeni organi, politički i upravni aparat bitno utiču na funkcionisanje privrednog

sistema.

Isto tako, s obzirom na teritorijalizaciju političke organizacije savremenih društava,

teritorijalni oblik političkog organizovanja društva (npr. opština, okrug, republika)

postaju nužni oblici društvenog povezivanja pojedinačnih i osnovnih privrednih

subjekata u kompleksnije oblike kroz koje se ostvaruje integracija privredne orga-

nizacije društva.

Imajući prethodno na umu, može se reći da fundamentalne premise (osnove) pri-

vrednog sistema čine:

a) oblik i sadržaj vlasništva, kao ključna determinanta osnovnog proizvodnog

odnosa u društvu. Oblik i sadržaj vlasništva predstavlja temeljno obeležje

privrednog sistema, jer se iz njega praktično deriviraju sva ostala obeležja

privrednog sistema, a posebno uslovi raspodele i kriterijumi prisvajanja, a

zatim defi nišu uslovi privređivanja, određuje sistem upravljanja, i na kraju,

bitno uslovljava oblik organizovanja privrede i metodi povezivanja osnovnih

privrednih subjekata.

b) robno biće privrede je najrazvijeniji organizacioni oblik privređivanja. U savre-

menim uslovima privređivanja robna privreda nema alternativu. Nju objekti-

vno diktiraju kako nivo privredne razvijenosti koji nužno zahteva razvijene

odnose robne proizvodnje, tako i imperativi savremenog civilizacijskog ra-

zvoja koji pretpostavljaju tržišni način privređivanja.

c) integralna tržišta, kao dominirajući regulativni i koordinativni mehanizam

privređivanja, koji podrazumeva kako tržište roba i usluga, tako i tržište fa-

ktora proizvodnje. U robnoj privredi tržište je automatski regulator društvene

reprodukcije. Sa svojim osnovnim funkcijama – informativnom, selektivnom,

alokativnom, distributivnom, koordinativnom – tržište se pojavljuje kao strog

i objektivan, pravedan i neophodan, i ekonomski najefi kasniji regulišući meha-

nizam i oblik povezivanja osnovnih privrednih subjekata.

d) planiranje, kao korektivni i usmeravajući mehanizam privrednog razvoja. Opšte

poznato je da tržište i njegovi mehanizmi nisu savršeni, da se i najsavršenija

konkurencija prepliće sa monopolima različite vrste i intenziteta, pa država

sa ekonomskom politikom uvek ima veliki uticaj na tržišne parametre. Pored

toga, tržište pruža informacije o onome šta se događalo, ali ne i o onome šta

će se dogoditi, što je utoliko potrebnije ukoliko su češće i veće tehnološke i

strukturne promene u privredi. Zato su potrebni i privredni planovi koji daju informacije o budućim kretanjima. To znači da uvek treba imati na umu plansku i

tržišnu koordinaciju i radi se samo o meri u kojoj su zastupljene obe komponente.


Naravno, kod planiranja ne treba zaboraviti na uvek upozoravajući princip re-

aliteta, vodeći računa o tome šta se želi u privrednom razvoju s jedne strane, i

šta se ima i može, s druge strane.

e) preduzeće, kao osnovni privredni subjekt u procesu društvene reprodukcije,

sa potpunom samostalnošću i suverenošću u pogledu svog organizovanja i

međusobnog povezivanja, kao i u donošenju drugih poslovnih odluka.

f ) dobit, kao osnovni motiv i potvrda uspešnosti poslovanja preduzeća, koja svo-

ju verifi kaciju dobija na tržištu.

g) čvrsti principi pravne države, kao pretpostavka institucionalne sigurnosti, bez

koje tržište nije ni delotvorno, niti zaštićeno. To pretpostavlja precizno i jasno

defi nisanje političkog i socijalnog identiteta države, sa odgovarajućim ustavnim

i pravnim uređenjem državnog prostora u skladu sa poznatim međunarodnim

principima i standardima.

h) ograničeno strukturno prilagođavanje uloge države u upravljanju privrednim

sistemom. Savremeni privredni sistemi ne postavljaju pitanje mesta i uloge

države u privrednom životu zemlje. Usmeravajuća uloga države u razvoju

privrede je nezaobilazna i neophodna. Zato je mnogo važnije pitanje kakva

država i koliko je države potrebno privredi. Privredni sistem sa integralnim

tržištem pretpostavlja modernu državu, demokratsku i funkcionalnu. A to

znači onoliko države koliko je nužno i u sektorima u kojima je zaista potrebno,

koliko to zahtevaju međuuslovljenosti države i tržišta. Ni manje, ni više.

Osnove privrednog sistema predstavljaju nužne elemente u kompoziciji privre-

dnog sistema, koji pretenduje da postane homogena celina koja se potvrđuje u

ekonomskoj efi kasnosti njenog funkcionisanja. Međutim, uzevši ih pojedinačno,

nema sumnje da stepen generalnosti i značaja pojedinih komponenti nije isti. One

se jednostavno nalaze u nekom međuodnosu, uslovno rečeno, nezavisnih konstanti

i zavisno promenljivih veličina, koje se u tom međuodnosu ispoljavaju i kao ekono-

mska neophodnost i kao ograničavajući uslov. Primera radi, svojinski odnosi, sadržaj

i oblik vlasništva, kao temeljna karakteristika bilo kojeg privrednog sistema nalaze

svoje ispunjenje ali i ograničenja u stepenu razvoja materijalnih proizvodnih snaga

društva, koja praktično i određuju specifi čnosti oblika prisvajanja u tržišnim uslo-

vima privređivanja.

5. 2. NOSIOCI SUBJEKTI PRIVREDNOG SISTEMA

U privrednom sistemu postoje mnogobrojni nosioci odluka na različitim nivoima

odlučivanja. Svi oni predstavljaju ekonomske subjekte sa određenom samostalnošću

i mogućnošću delovanja. U tom kontekstu problematizira se pitanje mesta, uloge,

i funkcija subjekata privredne aktivnosti, njihovi motivi i interesi, sredstva kojima

raspolažu, a zatim i oblici koordinacije i usmeravanja njihovih aktivnosti.

34 MAKROEKONOMIJA

Subjekti privrednog sistema su sve organizacione jedinice, svi nosioci odluka, bez obzira na nivo odlučivanja, koji učestvuju u procesu društvene reprodukcije. Pošto je privredni sistem organizacioni sistem, njegov temeljni subjekt je čovek organizovan u različite asocijacije, koje imaju karakter bilo radne, bilo životne zajednice.

Nosioci (subjekti) privrednog sistema jesu:

1) domaćinstvo kao osnovna prirodna i potrošačka organizacija;

2) privredno društvo i njegove različite asocijacije;

3) društveno-političke zajednice, počev od mesne zajednice, opštine, okruga, pa do republike i države uopšte, koje deluju u privrednom sistemu najčešće posredno;

4) društveno-političke organizacije, odnosno političke stranke i udruženja koje u privrednom sistemu deluju isključivo posredno.

5.3. TIPOVI PRIVREDNOG SISTEMA

Može se govoriti o nekoliko tipova privrednih sistema. Svakako, najstariji je sistem privređivanja naturalna privreda u rodovski organizovanim zajednicama, koji sa istorijski prevaziđenim privrednim sistemima robovskog i feudalnog društva pripadaju privrednoj istoriji. Donedavno, za savremeno ljudsko društvo su osnovne tipove privrednih sistema predstavljali kapitalistički i socijalistički privredni siste-mi. Pored osnovnih tipova, veliki deo čovečanstva još uvek živi u organizacionim oblicima koji predstavljaju heterogenu ekonomsku strukturu privredno nedovoljno razvijenih društava.

U okviru osnovnih tipova savremenih privrednih sistema mogu se razlikovati konkretniji oblici koji u izvesnom smislu predstavljaju etape kroz koje su u svom razvoju prošle pojedine društvene zajednice i koje odgovaraju u stvari različitim nivoima privredne razvijenosti tih zemalja. Za kapitalizam su u tom pogledu kara-kteristični konkretniji tipovi privređivanja kao što su privredni sistem liberalnog kapitalizma, privredni sistem monopolskog kapitalizma sa više ili manje izraženim državno-kapitalističkim elementima i oblicima.

Druga podela, uobičajena u svetu, je podela na privredne sisteme otvorenog i privredne sisteme zatvorenog tipa. Podela se temelji na stepenu uključenja privrede neke zemlje u međunarodno okruženje i njeno učešće na svetskom tržištu. Tipo-vi privrednog sistema koji su po svojoj prirodi bili zatvoreni i autarhični pripadaju prošlosti. Po svojoj prirodi savremeni privredni sistemi su vrlo dinamični i njihove međusobne veze sa privrednim sistemima drugih zemalja su danas normalna potre-ba. Protok roba, kapitala i informacija je nužnost savremenog doba. Tim više što danas svetsko tržište najčešće propisuje uslove uspešnog funkcionisanja privrednih sistema pojedinih zemalja. Tako npr. danas su privrede i privredni sistemi pojedinih zemalja direktno zavisni od uslova, pravila ponašanja koje propisuje Svetska trgovi-

nska organizacija (STO), ukoliko žele da aktivno učestvuju na svetskom tržištu.


Savremena ekonomska i politička kretanja u svetu ukazuju na to da samo otvore-

ni privredni sistemi sa aktivnim uključivanjem domaće privrede u međunarodne

ekonomske procese mogu pretendovati na uspeh.

5.4. PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA

Osnovni zadatak privrednog sistema je da svojim mehanizmima i instituci-

jama formira privredni ambijent koji omogućuje uspešan privredni razvoj zemlje.

Uspešnim funkcionisanjem privredni sistem stimuliše ljude i pokreće organizme

društva, oslobađa njihovo stvaralaštvo, podstiče ih na oblike organizovanja u ekono-

mskoj sferi društvenog života koji im omogućavaju da dostignu svoje ciljeve. Da bi

odgovorio svojoj funkciji mehanizmi i brojne institucije privrednog sistema, njegovi

podsistemi moraju biti ukomponovani u harmoničnu celinu koja će odgovoriti potre-

bama strategije razvoja određene zemlje. Zato su obeležja privrednog sistema stabi-

lnog i dugoročnog karaktera. Ostvarivanje ciljeva privrednog sistema kroz uspešno

funkcionisanje njegovih mehanizama i institucija obezbeđuje se merama, akcijama

i normativnom regulativom ekonomske politike. Zato svaki tip privrednog sistema

svoje funkcionisanje temelji na odgovarajućem konceptu ekonomske politike, u kome

subjekti ekonomske politike kroz različite akcije i uz primenu različitih mera i instru-

menata vrše operacionalizaciju privrednog sistema. U tom smislu privredni sistem

predstavlja institucionalni okvir za preduzimanje mera i instrumenata ekonomske

politike, čiji je osnovni zadatak da omogući njegovo efi kasno funkcionisanje i obe-

zbedi verifi kaciju njegovih fundamentalnih premisa u praksi. Radi toga se mere i

upravljački parametri ekonomske politike, kao i njena normativna regulativa mnogo

varijabilnijeg karaktera. U suštini, privredni sistem i ekonomska politika su funkcije

istog cilja, s tim što privredni sistem predstavlja osnovu privrednog života neke ze-

mlje, a ekonomska politika njenu praktičnu realizaciju.

Stabilnost privrednog sistema i konzistentnost njegovih delova kao osnova pe-

rspektivnog razvoja privrede neke zemlje je preduslov za uspešnu operacionalizaciju

putem mera i instrumenata ekonomske politike. Ne postoji koncept ekonomske poli-

tike koji može da obezbedi maksimalne efekte privrednog sistema ukoliko je konsti-

tucija njegovih fundamentalnih obeležja međusobno protivurečna.

5.5. OPŠTI ELEMENTI EKONOMSKOG SISTEMA

Pojedini autori u opšte elemente privrednog sistema ubrajaju: resurse, privredne

subjekte, privredne aktivnosti i institucije.

36 MAKROEKONOMIJA

5.5.1. Resursi

Raspoloživi materijalni i nematerijalni izvori stvaranja društvenog blagostanja

nazivaju se resursima jedne zemlje. Kod nabrajanja privrednih resursa jedne zemlje

najčešće se polazi od: geografski položaj (kontinentalna ili primorska), tip zemljišta

(obradivo, neobradivo, itd), rudno i mineralno bogatstvo (naročito rudnici pleme-

nitih metala, gvozdene rude, boksita, zatim izvorišta nafte, mineralne vode, itd),

bogatstvo vodotokovima (i njihova plovnost), prosečna nadmorska visina, bogatstvo

šumama, pašnjacima, vazduh i sve druge organske i neorganske stvari.

Posebno treba istaći stanovništvo kao resurs nad resursima, jer od njegove

stvaralačke (umne i fi zičke) moći zavisi tempo privrednog razvoja zemlje. Posebno je

važna inventivnost pojedinaca u društvu, njihova preduzetnička sposobnost. Navede-

ni materijalni i subjektivni faktori proizvodnje zavise od dostignutog nivoa tehničko-

tehnoloških saznanja, stanja nauke i njene primenljivosti, što je opredmećeno u

proizvodnim sredstvima za proizvodnju i primenljivom znanju članova društva.

Bitno je istaći da stalni razvoj društva neprekidno traži nove izvore resursa radi

zadovoljavanja stalno rastućih kvantitativnih i kvalitativnih potreba društva - koje

vodi ka povećanju pojedinačnog i ukupnog blagostanja. Posebno je važno imati u

vidu činjenicu da su pojedini resursi neobnovljivi (ruda gvožđa, na primer) i da se za

njih mora blagovremeno tražiti zamena (supstitucijom ili uvozom iz drugih zemalja),

a kod obnovljivih (šumsko bogatstvo, na primer) tražiti nove metode njihovog bržeg

obnavljanja (stvaranjem hibrida koji daju veći i brži prirast, itd).

5.5.2. Privredni subjekti

Glavna obeležja privrednih subjekata u okviru svakog privrednog sistema

određena su društvenom organizacijom rada. Zato se privredni subjekti razlikuju

od sistema do sistema, ali i unutar pojedinih privrednih sistema u raznim fazama

društveno-ekonomskog razvoja.

Ipak postoje klasifi kacije privrednih subjekata koje ne zavise od napred nave-

denih okolnosti, i to: prema broju lica (pojedinačni, grupni); prema delatnosti (poljo-

privredna, industrijska, zanatska, itd.); prema ulozi (proizvođači ili potrošači); prema

društvenom statusu (oni koji odlučuju i oni koji ne odlučuju) a moguće su i druge

podele i klasifi kacije.

U tržišnoj privredi osnovni privredni subjekt u oblasti proizvodnje jeste privred-

no društvo. Postoji i drugi pristup defi nisanju privrednih subjekata gde se ubraja-

ju pojedinci ili organizovane grupe pojedinaca koje samostalno donose privredne

odluke, uživaju koristi od njih i snose rizik, imaju svoje ekonomske ciljeve i nalaze

se u međusobnom nadređenom ili podređenom odnosu. Iz toga proističu tri vrste


subjekata, a to su: država, preduzeće, porodica. Država se defi niše kao privredno-

politička zajednica koja pored svojih, ustavom utvrđenih funkcija, istovremeno

predstavlja i privredni subjekt, jer kupuje i prodaje određene proizvode (za vojsku, policiju, državnu administraciju, itd) i ponaša se kao i svako privatno preduzeće ili građanin, da bi ostvarila sebi svojstvene funkcije.

Privredna društva se defi nišu kao organizovane jedinice u kojima se proizvode materijalna dobra, pružaju usluge ili obavljaju druge privredne ili neprivredne dela-tnosti, sa ciljem da stvaraju proizvode ili pružaju usluge drugim subjektima u društvu u cilju sticanja dobiti.

Domaćinstva su osnovne ćelije društva i osnovne potrošačke jedinice, a ujedno i najbrojniji subjekti u jednom društvu. Domaćinstva, tačnije članovi domaćinstva, su i glavni cilj i smisao svake proizvodnje i pružanja usluga tj. zadovoljavanje njihovih svakodnevnih potreba (od hrane, odeće, obuće, stanovanja pa do vožnje automobila, putovanja avionom, posećivanja škola, fakulteta, bioskopa, pozorišta, zatim lečenja, itd.). Ali i obrnuto, članovi domaćinstva su ujedno i proizvođači i pružaoci usluga u ukupnoj društvenoj podeli rada.

U toj društvenoj podeli rada svaki privredni subjekt želi da postigne određeni, zamišljeni maksimum; zadovoljavanje svojih potreba, želja i subjektivnih zahteva za neprekidnom i raznovrsnom potrošnjom. Intenzitet ličnih, potrošačkih, zahteva zavisi od društvenog statusa na listi hijerahije u društvu, u datom istorijskom trenu-tku. Više mesto na društvenoj lestvici podrazumeva znatno širu listu svakodnevnih prohteva, i obrnuto, niže mesto podrazumeva užu ili najužu listu želja i potreba (sve do svođenja na egzistencijalne potrebe - hrana i stanovanje).

Kod privrednih društava je nešto drugačija situacija i prvenstveno zavisi od vlasničke (preciznije rečeno) upravljačke strukture, a ne od (zbira želja) pojedinaca. Kada je vlasnik privrednog društva privatno lice, ono teži maksimizaciji profi ta kroz zadržavanje (dominantnog) položaja na određenom tržištu. Za razliku od priva-tnih, javna (državna) preduzeća se često ponašaju sasvim drugačije, jer se, vrlo često, ponašaju neekonomski (ne retko i rasipnički) jer računaju da će im, ako zatreba, država priteći u pomoć dozvoljavanjem (neopravdanog) povećanja cena (električna energija, telefon, komunalne usluge, itd) ili dotacijama iz budžeta.

U akcionarskim privrednim društvima je potrebno shvatiti razliku između vlasničkog i upravljačkog odnosa. Vlasnici, po pravilu, nisu upravljači već preko svojih organa (akcionarska skupština) biraju stručna lica koja će upravljati (upravni odbor) i rukovoditi (direktor) društvom. To znači, na primer, da direktor društva ne mora imati ni jednu akciju u tom društvu, već posluje u ime i za račun društva uz odgovarajuću naknadu (zaradu, najčešće uslovljenu rezultatima poslovanja društva).

Proces upravljanja u javnim preduzećima je nešto složeniji, jer se prepliću interesi najmanje tri strukture; državna uprava, rukovodstvo preduzeća i zaposleni posre-

dstvom sindikata.

38 MAKROEKONOMIJA

Ponašanje pojedinih preduzeća opredeljuju, pre svega, vlasnički odnos u njemu (privatni, državni, itd.) koji, dalje, diktiraju upravljačku strukturu u tom preduzeću, a najmanje pojedinci (radnici - individue) koji su na dnu piramide i neposredni su realizatori donetih odluka.

Privredne odluke koje donosi upravljačka struktura preduzeća uglavnom su adresirane na konkretnog izvršioca, i sve što je društvo (tačnije rečeno, preduzeće) razvijenije, organizovanije te odluke su detaljnije, konkretnije i povlače za sobom veću odgovornost kako za onoga ko ih donosi tako i njihovog krajnjeg izvršioca. Ovde se misli, prvenstveno na decentralizovani privredni sistem - tržište potpune konkurencije. Na tom tržištu se javljaju potrošači u ulozi kupaca i individualni vlasni-ci preduzeća u ulozi prodavaca. I jedni i drugi su povezani putem kupovine i prodaje roba, tako da svako pojedinačno lice sasvim nezavisno od svih drugih donosi odluke o proizvodnji i potrošnji, o kupovini i prodaji robe i usluga.

Sistem odlučivanja u složenijim privrednim sistemima je znatno složeniji. U ho-lding kompaniji, na primer, kompanije potpadaju pod kontrolu holding društva; u velikim koncernima niz proizvodnih i poslovnih jedinica povezan je u vertikalni inte-grisani proizvodni sistem u okviru koga postoje odnosi podređenosti; poslovne banke su podređene kontroli centralne banke, itd.

U složenim privrednim sistemima postoje hijerarhijski odnosi koji se realizuju, najčešće, na jedan od dva moguća načina: u prvom slučaju nadležni organ izdaje naredbe koje su obavezne za sve podređene privredne subjekte. Podređeni privre-dni subjekti su dužni da izvršavaju te odluke i da podnose izveštaje i odgovaraju nadređenim organima. Rizik u ovom slučaju snosi subjekt koji je doneo naredbu a ne izvršilac ukoliko je postupio striktno po naredbi. Drugi je slučaj kada privredni subjekt donosi okvirna pravila za ponašanje svih ostalih privrednih subjekata. Tim pravilima se, pre svega, svi subjekti motivišu za postupanje na način koji obezbeđuje postizanje planiranih ciljeva i zadataka. Ekonomski stimulansi su, poznato je, najbolji motiva-tori za svakog privrednog subjekta, uključujući i zaposlene pojedince. Kao klasičan primer uzimaju se poreske olakšice koja država uvodi bilo za preduzeća ili pojedi-nce kako bi ih navela da svojim aktivnostima istovremeno doprinose ostvarivanju šireg društvenog interesa (investicije, neto povećanje izvoza i novo zapošljavanje su motorna snaga razvoja u svakoj privredi). Ukoliko, pak privrednim subjektima ova pravila ponašanja ne odgovaraju, ona ih ne moraju prihvatiti i zbog toga neće snositi nikakve posledice, ali zato neće uživati odgovarajuće poreske olakšice.

5.5.3. Privredne akti vnosti

Ukupna privredna (ekonomska) aktivnost svake zemlje se sastoji iz proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje. Proizvodnju ostvaruju proizvodna preduzeća, dok u fazi razmene mogu da učestvuju i trgovinska i druga preduzeća, s tim da istovre-meno učestvuju i u raspodeli i potrošnji. U sferi proizvodnje, pored proizvodnih preduzeća, na posredan način učestvuju i drugi subjekti: banke, berzanski posrednici,


investicioni i drugi fondovi, osiguravajuća društva i druge fi nansijske institucije, koje se jednim imenom nazivaju - monetarna privreda. Ova aktivnost se odnosi na poslo-vanje s novcem i novčanim kapitalom. Proizvodna preduzeća obavljaju samo deo fi nansijskih aktivnosti: odobravaju potrošačke kredite, izdaju obveznice i/ili akcije u cilju prikupljanja dodatnog kapitala itd.

Posebna vrsta delatnosti je investiciona aktivnost koja u sebi sadrži procese raspodele i razmene u sadašnjosti u cilju povećanja proizvodnje u narednom peri-odu. Ovim putem se povezuje realna i monetarna privreda posredstvom fi nansijskih aktivnosti.

Unutrašnja i spoljna trgovina služe za razmenu robe i služi za dokazivanje oprav-danosti, svrsishodnosti proizvodnje.

Na privredne aktivnosti jedne zemlje utiče mnogo faktora sa različitom snagom uticaja i različitim vremenskim trajanjem. Izučavanje rezultata delovanja jednog od mnoštva faktora veoma je teško i vrlo uslovno i pored očitih napredaka u oblasti statističke faktorske analize. Prema dosadašnjim istraživanjima, snaga sledećih neko-liko faktora, ili bolje rečeno, faktorskih grupa presudna za stopu privrednog rasta: obim akumulacije, odnosno akumulaciona sposobnost privrede (tačnije, sklonost ka akumuliranju), struktura novih ulaganja, tempo privrednog progresa, veličina po-nude radne snage i njen kvalifi kacioni nivo, metodi upravljanja razvojem, kao i kara-kter političkog sistema ili, bolje rečeno, odnos ekonomije i politike.

U dostignuti nivo privrednih aktivnosti ubraja se i dostignuto stanje raspodele dohotka, postojeći nivo cena, akumulacija zaliha, broj nezaposlenih, visina deviznih rezervi zemlje, količina uvezenih proizvoda, itd. Na osnovu svih iznetih elemena-ta privredni subjekti donose nove odluke i vrše izbor najbolje moguće varijante za povlačenje novih poteza u novim privrednim aktivnostima.

5.5.4. Insti tucije

Ne mali broj ekonomskih teoretičara smatra da je centralni problem ekonomije izučavanje ekonomskih institucija. Pored Marksa najveći zastupnik ove teorije je Američka institucionalistička škola. Predstavnici pomenute škole smatraju da su bi-tna dva pitanja koja treba rešiti institucionalno: svojina i ugovori. Privatno vlasništvo je ključna institucija koja opredeljuje sve što se događa u ekonomiji i u društvu uopšte.

Druge pristalice ove škole su smatrali da je najbitniji odnos između ekonomskih i pravnih institucija, jer transakcija treba da bude osnovni predmet analize a ekono-mska organizacija najčešće ima svrhu da harmonizuje odnose između strana koje bi inače bile ili bi mogle da budu u sukobu.

Ima i drugih shvatanja: klasičan primer ekonomske institucije je tržište jer se na njemu povezuju kupci i prodavci. Ono može biti manje ili više konkurentno, zatim mogu biti tržišta robe i tržišta usluga, tržište rada, kapitala, tržište novca itd. Kao sledeća institucija pominje se planiranje. Ono ima za cilj alokaciju privrednih resursa na različite upotrebe i između ovlašćenih korisnika.

40 MAKROEKONOMIJA

Postoje i sasvim drugačiji prilazi shvatanja institucija - sa stanovišta transakcionih

troškova, a njihova je glavna svrha i cilj ekonomisanje transakcionim troškovima.

Naime, neinstitucionalna ekonomija insistira na troškovima koje pojedinci ima-

ju ili mogu da pruže da bi došli do saznanja koja su im neophodna za donošenje

određenih odluka. Institucije preko transakcionih troškova presudno utiču na ob-

likovanje privrednih odluka o tome šta će se i koliko proizvoditi, koliko će se i u koje

programe investirati i sl.

Institucijom se, inače, smatra ustaljen odnos između privrednih subjekata čime

se garantuju određena pravila ponašanja ljudi. Ta pravila mogu da se zasnivaju bilo

na pravnim, moralnim ili običajnim normama. Savremena društva poznaju pravne

(uglavnom obligacione) norme sa sankcijama koje sprovodi upravni ili sudski aparat,

a u međunarodnom pravu - trgovinske arbitraže, itd.

Nestabilnost ekonomskih institucija stvara veliki rizik u privrednom životu jer

privredni subjekti gube pravnu sigurnost i ne mogu da predvide realizaciju svojih

poslovnih odluka. Osnovni cilj ekonomskih institucija je da unesu red i pravnu

sigurnost u privredni život zemlje, uz srazmerno manji iznos troškova poslova-

nja, posebno rizika na određenom području. Time se omogućuje postizanje većih

privrednih efekata.


KONTROLNA PITANJA

1. Zašto se društvo može posmatrati kao sistem?

2. Iz kojih se podsistema sastoji društvo?

3. U kakvom su odnosu društvo i njegovi podsistemi?

4. Koji je najznačajniji podsistem društva i zašto?

5. Zbog čega je važna samnostalnost delova u odnosu na celinu?

6. Koje su osnovne karakteristike privrede i društva posmatranih kao sistem?

7. Zbog čega se kaže da društvo i privreda predstavljaju relativno otvorene sisteme?

8. Da li je moguć, na dugi rok, opstanak i razvoj zatvorenih sistema?

9. Da li privreda, kao i društvo, pripada klasi dinamičkih sistema i zašto?

10. U čemu se sastoji razlika između statičkih i dinamičkih sistema?

11. Zašto se privreda smatra kompleksnim sistemom?

12. U čemu je razlika između determinističkih i stohastičkih sistema?

13. U čemu je smisao više nivoa i hijerarhijskog odnosa među njima?

14. Koja ograničenja nameće politički sistem?

15. Šta se podrazumeva pod privrednim sistemom?

16. Kako bi ste objasnili strukturu privrednog sistema?

17. Koje su osnove privrednog sistema?

18. Zašto je oblik i sadržaj vlasništva ključna determinanta osnovnog proizvodnog odnosa u društvu?

19. Koji je osnovni subjekt privrednog sistema?

20. U čemu je razlika između otvorenih i zatvorenih privrednih sistema?

21. U kakvom su odnosu privredni sistem i ekonomska politika?

22. Koji su najopštiji elementi privrednog sistema?

23. Šta su resursi i koji se među njima smatraju najznačajnijim?

24. Šta se u tržišnoj privredi smatra osnovnim privrednim subjektom u oblasti proizvodnje?

25. Koja se društvena ćelija smatra osnovnom potrošačkom jedinicom?

26. Kakva je struktura privredne (ekonomske) aktivnosti svake zemlje?

27. Šta se smatra institucijom?

28. Koje su osnovne ekonomske institucije u svakom društvu?

29. Koja institucija opredeljuje sve što se događa u ekonomiji i u društvu?

30. Zašto je bitan odnos između ekonomskih i pravnih institucija?

GLAVA IIISTRUKTURA PRIVREDE

45STRUKTURA PRIVREDE

1. POJAM STRUKTURE

Ako se privreda posmatra kao sistem onda je jasno da se ona sastoji iz više po-dsistema čiji skup interakcija određuje nivo i dinamiku autputa. Veoma je važno sagledati kompleksnost odnosa između privrednih podsistema. Prilaz sagledavanju može biti statički i dinamički.

Svaka privreda je struktuirana na specifi čan način jer se sastoji iz određenog bro-ja podsistema koji su međusobno i sa širim okruženjem povezani na (toj) privredi svojstven način. Zbog dinamičnosti uspostavljanja odnosa između preduzeća unu-tar privrede (tu spadaju i interakcije sa okruženjem), mreža veza se može identi-fi kovati sa skupom odnosa između preduzeća i sa samom strukturom sistema. Isti skup podsistema se može na različite načine povezati, tj. stvoriti različite međusobne odnose, različitu mrežu veza. Sistemi sastavljeni iz identičnih podsistema, različito povezanih, razlikuju se po svojim strukturama. To znači da će na različite načine i funkcionisati. Sistemi više nalikuju jedni drugima ako su im slične strukture, tj. ako su odnosi među podsistemima uspostavljeni na sličan način, nego ako su sačinjeni od sličnih ili istih elemenata.

Struktura privrede predstavlja pokazatelj dejstva koji se od nje može očekivati. Ona određuje način njenog funkcionisanja. Izmena strukture obavezno izaziva promene u načinu i efi kasnosti funkcionisanja privrede. Jedan od osnovnih razloga različite efi kasnosti privreda nalazi se u različitosti struktura. Jedna privreda je efi ka-snija od druge zato što ima povoljniju strukturu koja se odlikuje većim učešćem po-dsistema sa visokom stopom rasta proizvoda a posebno produktivnosti faktora proi-zvodnje i visokim koefi cijentom tehnološke intenzivnosti i inovativnosti. Dinamičnije i efi kasnije privrede svoju strukturu brže menjaju, prilagođavaju je potrebama raz-voja, približavajući je optimalnosti. Optimalnost je ideal koji se teško dostiže i brzo napušta. Treba ga razumeti kao prolazno stanje u dinamici razvoja.

Defi nisanje delova, odnosno podsistema privrede, određeno je ciljevima analize privrede kada se ona posmatra kao relativno izolovani sistem. Nekada će se po-dsistemima privrede smatrati sektori, nekada grane a nekada grupe ekonomskih subjekata koje se nalaze u složenim međusobnim odnosima. Po utvrđivanju po-dsistema, njihove brojnosti i veličine pristupa se utvrđivanju njihovih karakteristika a zatim i odnosa njihovih veličina na osnovu različitih kriterijuma. Posle toga sledi

analiza mreže odnosa između elemenata strukture.

46 MAKROEKONOMIJA

I ostale manifestacije strukture privrede posmatraju se na različite načine, sa

stanovišta različitih kriterijuma. Tako, na primer, struktura može biti posmatrana

kao funkcionalna, sektorska, granska ili teritorijalna. Svaka od ovih struktura otkriva

drugačije lice privrede analizirano iz specifi čnog ugla posmatranja koga istraživač

stalno mora da bude svestan kako ne bi izvukao neprimerene zaključke. Struktura

privrede može biti analizirana i tako što će se svako preduzeće koje funkcioniše u

okvirima date privrede posmatrati kao zaseban podsistem16. U tom slučaju posebna

pažnja mora da se posveti veličini preduzeća i njegovom specifi čnom položaju na

tržištu, posebno s obzirom na njegovu veličinu.

Privredom, njenim kretanjem i razvojem, se može upravljati. Zbog toga neki istra-

živači posebno apostrofi raju podsistem upravljanja privredom i strukturu privrede

analiziraju posmatrajući je kao kibernetski sistem.

2. NAČIN PRIKAZA STRUKTURE SISTEMA

Elementi privrede su povezani na različite načine. Uspostavljene veze mogu biti

horizontalne i vertikalne, sa različitim brojem karika u lancima veza. Horizontalnim

se nazivaju veze koje se uspostavljaju između elemenata sistema (delova privrede)

koji se nalaze na istom (hijerarhijskom) nivou. Pod vertikalnim vezama se podra-

zumevaju veze koje se uspostavljaju između elemenata koji se nalaze na različitim

nivoima.

Stvaranjem veza, interakcija, najrazličitije prirode, između delova privrede

formiraju se otvoreni i zatvoreni lanci veza a one (veze) se, opet, razlikuju i s obzirom

na čvrstinu i trajnost. Neke su stabilne, neke podložne povremenim promenama sve

do onih veza, na drugom kraju skale na kojem su privredni odnosi koji se uspostav-

ljaju ad hoc, od slučaja do slučaja. U izvesnom smislu čvrstina veze je određena

njenom trajnošću.

16 Bliže o viđenju privredne strukture kao funkcionalne, granske i teritorijlne u: Рајзберг, Б., 1995.,

Риночнаја економика, Деловаја жизн, Москва, str. 15.


Sl. 1. Struktura privrede posmatrane kao sistem

Ukupnost svih veza čini mrežu veza. Ona može biti manje ili više složena, manje ili

više razgranata. Mreža veza može se poistovetiti sa strukturom sistema a njen prikaz

sa prikazom strukture sistema. Slika br. 1. predstavlja vrlo uprošćenu ilustraciju

strukture sistema. Veze između elemenata prikazane su vektorima. Oni označavaju

ukupnost odnosa elemenata. To znači da ti odnosi nisu jednoznačni i jednosmerni

niti su jednostavni.

Postoje, u principu, dva načina povezivanja podsistema u sistem. Prvi način je

poznat kao otvoreni lanac veza i grafi čki se može predstaviti na sledeći način:

Sl. 2. Otvoreni lanac veza

Drugi oblik povezivanja podsistema u sistem u literaturi je poznat pod nazivom

povratna sprega (feedback, obrjatnaja svjaz). Primer povratne sprege prikazan je na

sl. 1. na kojoj je povratna sprega predstavljena vezom između podsistema 2, 3 i 4.

Struktura velikih sistema najbolje se može prikazati strukturnom matricom:

48 MAKROEKONOMIJA

Svaki elemenat sistema predstavljen je elementom matrice. Po dijagonali se javljaju

nule jer elemenat ne može biti vezan sam sa sobom. U suštini strukturna matrica pre-

dstavlja osnovu međusektorske analize Vasila Leontijeva. Njome se na slikovit i egza-

ktan način može prikazati opšta međuzavisnost delova privrede i logika funkcionisanja

privrede u celini. Analiza počiva na saznanju da je autput svakog dela privrede isto-

vremeno input u drugim (ne obavezno svim) delovima privrede, kao i u samom tom

delu (u tom slučaju elemenat dijagonale nije jednak nuli). Zbog toga veličina autputa

svakog dela privrede zavisi od tražnje svih n delova privrede za autputom datog dela

privrede. Istovremeno autput mnogih drugih delova privrede predstavlja input anali-

ziranog dela privrede. Takva zavisnost znači da ukupni autput svih n sektora primalaca

mora biti jednaka zahtevima privrede za inputima. Ako se uvedu odgovarajuće pre-

tpostavke (tj. ako se privredna stvarnost u izvesnoj meri simplifi kuje) moguće je sačiniti

odgovarajuće matrice čiji su elementi odgovarajući koefi cijenti i kojima se objašnjavaju

kompleksne interakcije delova privrede. Smisao koefi cijenata je u izražavanju propo-

rcije direktnih međufaznih inputa raznih delova privrede na jedinicu autputa datog

dela. Ako se u analizu uvede i faktor vreme onda je u dobroj meri moguće sagledati i

dinamiku interakcija delova privrede odnosno dinamiku izmena privredne strukture.

U tom slučaju koefi cijenti nisu nepromenljivi u vremenu.

3. FUNKCIONALNA STRUKTURA

Ako se pod privredom podrazumeva skup elemenata neophodnih za njeno funkci-

onisanje njenu strukturu čine: čovek (ljudi ili stanovništvo), prava priroda, antropo-

gena priroda i informacije17.

Prava priroda obuhvata prirodne resurse, ekološke, materijalne i duhovne vre-

dnosti. Zadatak antropogene prirode, prema mišljenju Rajzberga, je da obezbedi uticaj

čoveka na pravu prirodu. Ona u suštini nije ništa drugo do “transformisana, konve-

rtovana, pomoću rada i aktivne delatnosti ljudi, prava izvorna priroda”. Sastavni delovi

antropogene prirode su: predmeti rada, sredstva za rad, proizvodna i društvena infra-

struktura, sredstva za potrošnju i rezerve u sredstvima za proizvodnju i sredstvima za

potrošnju. Pod informacijama se podrazumeva intelektualni proizvod neophodan za

upravljanje, proizvodnju, potrošnju i čuvanje svih vidova ekonomskih rezervi.

17 Рајзберг, Б., 1995., str. 16


4. SEKTORSKA STRUKTURA

Posebno može biti interesantna sektorska struktura privrede. U tom smislu pri-

vreda se sagledava kao celina koja je sastavljena iz nekoliko sektora. Neki autori ra-

zlikuju dva sektora: tradicionalni i moderni; dok neki insistiraju na trosektorskoj18 ili

četvorosektorskoj strukturi privrede. U poslednjem slučaju to bi značilo da se privre-

da, posmatrana kao sistem, sastoji iz četiri sektora, podsistema: primarni, sekunda-

rni, tercijarni i kvartarni. Svaki sektor (podsistem) se, dalje, može deliti na prostije

delove (podsisteme).

Primarni sektor obuhvata proizvodnju primarnih dobara. To je proizvodnja u ko-

joj čovek ostvaruje direktan kontakt sa prirodom bilo da ekstrahuje mineralna dobra

(rudarstvo), ili se koristi njenim biološkim svojstvima i sadejstvom za proizvodnju

dobara koja su mu neophodna za život (poljoprivreda i šumarstvo). Tu ulaze i dela-

tnosti kojima se ubiraju plodovi prirode (lov i ribolov i sl.).

Sekundarni sektor (podsistem) obuhvata ekonomske aktivnosti kojima se proi-

zvodi primarnih delatnosti dalje proizvodno upotrebljavaju u svrhu dobijanja fi na-

lnih proizvoda. U takve ekonomske aktivnosti spadaju one koje se odvijaju u okviri-

ma industrije i građevinarstva, u proizvodnim segmentima zanatstva, komunalnih

delatnosti i sl.

Tercijarni sektor (podsistem), poznat i pod nazivom uslužni sektor ili sektor uslu-

ga, sastoji se iz niza uslužnih delatnosti kao što su: saobraćaj, trgovina, ugostiteljstvo,

deo zanatstva, stambeno-komunalne delatnosti, fi nansije i bankarstvo, zdravstvo,

usluge iz oblasti socijalnog osiguranja i sl.

Kvartarni ili informatički sektor kako ga neki nazivaju, obuhvata sve delatnosti u

vezi sa prikupljanjem podataka, njihovom obradom tj. proizvodnjom informacija i

njihovom distribucijom. U kvartarni sektor spadaju podsistemi obrazovanja, nauke,

istraživanja, informisanja (novine, radio, TV), izdavaštva i sl.

Svaki od navedenih podsistema se dalje može podeliti na elementarnije po-

dsisteme. Tako se, na primer, industrija može podeliti na tridesetak podsistema,

industrijskih grana, itd.

18 Trosektorska struktura privrede je defi nisana u knjizi Kolina Klarka: Clark, C., 1940., Th e Conditi-

ons of Economic Progress, MacMilan, London

50 MAKROEKONOMIJA

5. GRANSKA I REGIONALNA STRUKTURA

Ako se privreda posmatra kao sistem sastavljen iz velikog broja elementa,

podsistema, pod kojima se podrazumevaju preduzeća, onda se mreža njihovih

međuodnosa može poistovetiti sa strukturom privrede. Veliki broj preduzeća koja

funkcionišu u okviru privrede mogu se na osnovu sličnosti proizvodnih orijentaci-

ja svrstati u određene grane (vrste) proizvodnje. Tako se i struktura privrede može

sagledati na način da se podsistemima privrede smatraju privredne grane. Privreda

se prema ovom vertikalnom kriterijumu posmatra kao sveukupnost međusobno

povezanih grana. Među granama i preduzećima prioritet obično imaju one grane i

ona preduzeća koja najbrže prihvataju nove tehnologije, tehnološki vodeće grane i

tehnološki vodeća preduzeća.

Svaka grana, svako pojedinačno preduzeće, nalaze se na nekoj teritoriji. Ostva-

rena kombinacija proizvodnih faktora, koja je rezultat dužeg razvitka u prošlosti,

daje nekom regionu prednost ili ga čini inferiornim s obzirom na mogućnost razvoja

neke grane. Zbog toga je, osim granske, bitno uporedo sagledati i regionalnu struk-

turu privrede.

Sagledavanje regionalne strukture podrazumeva prethodno defi nisanje privre-

dnih regiona. Pojam regiona ima široko značenje: istorijsko, geografsko, ekonomsko…

Osnovne ekonomske karakteristike regiona koje se moraju uzeti u obzir prilikom

sagledavanja regionalne strukture privrede mogu se nabrojati sledećim redosledom:

1. proizvodna struktura regiona,

2. struktura realnog kapitala u regionu prema fi zičkom obliku, stepenu otpi-

sanosti, tehnološkim generacijama i sl.,

3. potrebno je identifi kovati vrste postojeće proizvodnje po određenim kara-

kteristikama (na osnovu podele na vukuće i vučene grane odnosno na grane sa

visokim i niskim koefi cijentom praćenja, tj. na grane koje prednjače u primeni

naučnog i tehničko-tehnološkog progresa i na one koje se kasnije pridružuju

ovom progresu-povučene razvojem vodećih grana), velike proizvodne sisteme


(ili njihove delove) koje postoje na datoj teritoriji, velike koncentracije kapitala,

obrazovanih ljudi, naučno-istraživačke centre i sl.

4. struktura stanovništva (kompleksno sagledana),

5. prirodni uslovi (podaci o prirodnim bogatstvima, klimi, istorijsko-geogra-

fskom položaju, načinu povezanosti regiona sa okruženjem, postojanju mo-

rskih luka ili međunarodnih raskrsnica, itd.),

6. razvijenost infrastrukture i mogućnost njenog širenja,

7. dostignuti nivo urbanizacije,

8. broj naselja, njihova struktura, razmeštaj po teritoriji, kvalitet življenja u njima

i sl.

Značaj regiona za privredu kojoj pripada postepeno se menja. Promene se mogu

uočiti već na srednji, a pogotovu na dugi rok. Na to najviše utiču novi vidovi pri-

vređivanja koji se javljaju kao rezultat naučnog i tehničko-tehnološkog progresa za

koje neki od regiona imaju posebne pogodnosti i stvaranje većih masa akumuliranog

kapitala i većih mogućnosti investiranja.

Veze između regiona su raznovrsne i mnogostruke. Njihov intenzitet zavisi od

više faktora među koje spadaju oni koji dolaze iz političkog podsistema, faktori ve-

zani za nivo razvijenosti i strukturu samih regiona itd. Upoznavanje sa regionalnom

strukturom privrede podrazumeva i sagledavanje mreže veza između regiona.

6. INSTITUCIONALNA STRUKTURA

PRIVREDE

Ova struktura, odnosno način analize strukture privrede, počiva na shvatanju da

se privreda sastoji iz nekoliko institucionalizovanih sektora pod kojima se podra-

zumeva grupa ekonomskih subjekata koji na nacionalnom nivou obavlja skup ho-

mogenih transakcija. Pod osnovnim institucionalizovanim sektorima obično se

podrazumevaju sektor domaćinstava, sektor privrede i država. Ekonomski subjekti

bilo koje nacionalne privrede u globalizovanom svetu stupaju u brojne odnose sa

partnerima koji funkcionišu u okviru drugih nacionalnih privreda. Zbog toga, uslo-

vno, treba računati i sa četvrtim, sektorom inostranstva.

52 MAKROEKONOMIJA

Sagledavanjem odnosa između navedenih sektora moguće je analizirati logiku

funkcionisanja nacionalnih privreda. Analizom odnosa uspostavljenih između se-

ktora takođe se može kvantifi cirati i nivo privredne aktivnosti.

U makroekonomskoj literaturi eksplikacija transakcija između pomenutih sekto-

ra poznata je kao kružno kretanje dobara i novca.

6.1. ODNOS DOMAĆINSTVA I PREDUZEĆA

Domaćinstva poseduju (vlasnici su) faktore proizvodnje neophodne za proizvo-

dnju roba: zemlju, rad i kapital. Zemlja uključuje i sve prirodne resurse, a pod radom

se podrazumevaju ljudski resursi. Kapital (mašine, oprema, zalihe) se smatra seku-

ndarnim (nikako ne i po značaju), tj. proizvedenim faktorom koji se upotrebljava u

proizvodnji svih ostalih roba. Domaćinstva kao vlasnici faktora proizvodnje stupaju

na tržištu u interaktivni odnos sa preduzećima. Preduzeća, motivisana profi tom,

kupuju od domaćinstava faktore proizvodnje kako bi proizvela robe koje prodaju

domaćinstvima. Naravno, svaka kupoprodajna aktivnost se odvija uz plaćanje

određene cene. Svako kretanje roba (faktora proizvodnje) od domaćinstava ka

preduzećima izaziva kretanje novca u drugom smeru. I obrnuto, svako kretanje roba

od preduzeća ka domaćinstvima izaziva kretanje novca u smeru od domaćinstava ka

preduzećima. Domaćinstva ostvaruju dohodak naplaćujući od preduzeća upotrebu

faktora proizvodnje. Taj dohodak domaćinstva troše kupujući robe koja su proizvela

preduzeća. Izdaci domaćinstava predstavljaju prihod preduzeća.

Opisani odnos ilustruje ravnotežu dohotka domaćinstava i prihoda preduzeća.

Novac u sektoru stanovništva jednak je sumi plaćanja preduzeća za faktore proi-

zvodnje. Novac koji poseduju preduzeća jeste prihod koji ona ostvaruju prodajom

roba koje su proizvele upotrebom faktora proizvodnje. Kada se od ukupnog prihoda

sektora preduzeća oduzme suma koju su ona platila na ime upotrebe faktora proi-

zvodnje, dobije se profi t ostvaren u okviru ovog sektora.

6.2. ODNOS DOMAĆINSTAVA, PREDUZEĆA I DRŽAVE

Država je u stalnoj interakciji sa preduzećima i stanovništvom. Ona, kao i preduzeća,

koristi usluge faktora proizvodnje koji su u vlasništvu sektora domaćinstva. U tom

delu taj se odnos ne razlikuje od odnosa domaćinstava i preduzeća. Od preduzeća

država kupuje robe za zadovoljenje različitih potreba koje se zadovoljavaju na nivou

države. Na ovaj način sektor domaćinstva i sektor preduzeća u stvari imaju uvećanu

tražnju za svoju ponudu.


Na drugoj strani, domaćinstva i preduzeća plaćaju državi poreze. Na ovaj način

prikupljena sredstva država troši za kupovinu (ili iznajmljivanje) različitih roba koje

potiču iz preostala dva sektora. Država, dakle, predstavlja treći sektor koji usložnjava

prethodno opisano kretanje robno-novčanog kapitala između institucionalizovanih

sektora. Ono je u suštini isto, ali složenije ,jer se odvija između tri sektora.

6.3. ODNOS DOMAĆINSTAVA, PREDUZEĆA, DRŽAVE I INOSTRANSTVA

Opisani model kružnog kretanja između institucionalizovanih sektora počiva na

pretpostavci o zatvorenoj privredi. Ali, sve savremne privrede su uvećoj ili manjoj

meri otvorene pa se i sektor inostranstva treba uključiti u kružni tok privredne akti-

vnosti nacionalne ekonomije. Na taj način on ne menja mnogo na suštini odnosa ali

se stvari prilično usložnjavaju.

7. DINAMIKA PRIVREDNE STRUKTURE

Struktura privrede je dinamična kategorija. Ona je funkcija vremena. Neka pre-

duzeća ispadaju iz sistema, nestaju sa tržišta, bankrotiraju, dok se nova javljaju kao

plod inovativnog duha preduzetnika. Delovanjem tehničkog progresa javljaju se nove

privredne grane dok druge nestaju ili menjaju značaj. Menja se i odnos između se-

ktora. Na početku razvoja industrije primarni sektor je dominirao privredom. Indus-

trijska revolucija označila je potiskivanje primarnog sektora u drugi plan. Posle toga

došle su usluge a na kraju i informatički sektor koji danas dominira najrazvijenijim

privredama sveta.

Privredne veze, odnosi između privrednih aktera, između sektora, grana, pre-

duzeća, takođe nisu stalne i nepromenljive. One se uspostavljaju i raskidaju, podložne

su promenama. Zbog toga se i mreža veza, kao i stepen stabilnosti (čvrstine) veza

menja.

54 MAKROEKONOMIJA

Promenom elemenata i njihovih međusobnih odnosa (veza) menja se i sistem,

odnosno njegova struktura. Novi elementi (preduzeća) zamenjuju stare, njihov uku-

pan broj se menja. Jedne veze se kidaju, druge uspostavljaju, a menja se i njihova

priroda. Privredne strukture se u pojedinim trenucima na vremenskoj skali toliko

mogu razlikovati da se praktično radi o sasvim drugačijim privredama.

Ipak, brzina promene privredne strukture je prilično mala. Na kratak, pa i na

srednji rok, pre bi se moglo reći da je privredna struktura stabilna nego dinamična.

Ona se menja postepeno a promene uslovljavaju isti faktori koji utiču i na dinamiku

privrednog razvoja. Ali, kao što se menja nivo dinamičnosti savremenih privreda

menja se i intenzitet strukturnih promena. Savremene privrede doživljavaju stru-

kturne promene mnogo brže i mnogo intenzivnije nego što je to ranije bio slučaj. Čak

kada najrazvijenije privrede ne ostvaruju privredni rast one doživljavaju strukturne

promene. Takvi procesi najviše su određeni razvojem visokih tehnologija i procesom

globalizacije svetske ekonomije. Zato bi moglo da se kaže da od stepena otvorenosti

privrede takođe zavisi brzina strukturnih promena. Zemlje koje ostvaruju visoke

stope tehnološkog razvoja i zemlje koje vode politiku otvorenog tržišta i trude se da

se uklope u opšte trendove globalizacije ostvaruju brže strukturne promene.

Dinamika privredne strukture je određena i drugim brojnim faktorima. Tu treba

istaći mere ekonomske i razvojne politike. To znači da se pravcem i tempom stru-

kturnih promena može upravljati. Primenom adekvatnih mera razvojne politike i

vođenjem adekvatne politike naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja može se na

dugi rok ostvariti željena privredna struktura.


KONTROLNA PITANJA

1. Šta se podrazumeva pod strukturom sistema?

2. Šta se podrazumeva pod mrežom veza između podsistema?

3. Zašto je značajno poznavati strukturu privrede?

4. Kakav je odnos između dinamičnosti i efi kasnosti privrede i brzine promene

privredne strukture?

5. Na koje sve načine mogu biti povezani elementi privrede?

6. Šta su to otvoreni lanci veza?

7. Šta je karakteristično za zatvorene lance veza?

8. Koje i kakve su veze između elemenata privrede najvažnije za pravilno funk-

cionisanje privrednih sistema?

9. Šta je to mreža veza i zašto se ona može poistovetiti sa strukturom?

10. U čemu se sastoji značaj funkcionalne strukture privrede?

11. Šta je karakteristično za sektorsku strukturu privrede?

12. Da li se sektorska struktura može vezati za razvoj proizvodnih snaga društva?

13. Kakav je odnos između nivoa razvijenosti pojedinih sektora i nivoa razvijenosti

privrede?

14. Da li su, i ako jesu na koji način, povezane granska i regionalna struktura?

15. Da li se regionalna struktura privrede poklapa sa geografskom regionalizaci-

jom neke zemlje?

16. Koje su osnovne karakteristike ekonomskih regiona?

17. Ko se smatra vlasnikom faktora proizvodnje?

18. Kakvi se sve odnosi uspostavljaju između domaćinstava i preduzeća?

19. Kako je uređena raspodela proizvoda društva s obzirom na vlasništvo?

20. Kako se uspostavlja ravnotežu između dohotka domaćinstava i prihoda

preduzeća?

21. Kakav je odnos između države na jednoj, i preduzeća i domaćinstava, na drugoj

strani?

22. Zašto uvođenje inostranstva u analizu usložnjava odnose između instituciona-

lizovanih sektora?

GLAVA IVPROIZVODNE MOGUĆNOSTI

DRUŠTVA

59PROIZVODNE MOGUĆNOSTI DRUŠTVA

1. SISTEM POTREBA

Čovek je deo prirode. Van nje, bez ostvarenja brojnih veza sa prirodom on ne bi

mogao da opstane ni jedan tren. Istovremeno čovek je i društveno biće. Svoj opstanak

temelji na vezi sa drugim ljudima. Koegzistencija sa prirodom i drugim ljudima uslov

je njegovog opstanka. Sam opstanak vezan je za upotrebu određenih stvari koje su

retke i koje su prozvod opisane interakcije i zbog toga imaju karakter ekonomskog

dobra. Dobra se upotrebljavaju da bi se zadovoljile potrebe.

Svaki čovek ima niz potreba. Isto se može reći i za porodice, interesne grupe, svaki

deo (podsistem) društva pojedinačno i društvo posmatrano u celini, kao totalitet.

Sve te potrebe, ogroman skup zahteva svih nivoa, čine zaokruženi sistem potreba. U

osnovi razvoja svih društvenih i ekonomskih sistema leži sistem potreba. Pod eleme-

ntima toga sistema podrazumevaju se zahtevi za dobrima. Sistem potreba nije ništa

drugo do skup zaheva za određenim dobrima.

Sistem potreba je relativno otvoren, složen, hijerarhijski uređen, i dinamičkog

je karaktera. Sistem je otvoren za ulazak, odnosno stvaranje novih potreba. Nove

potrebe su posledica podizanja nivoa društvenog blagostanja ili, bliže, funkcionisa-

nja sistema naučnog i tehničko-tehnoloških istraživanja. Sistem naučnog i tehničko

tehnološkog istraživanja sistem potreba čini vrlo dinaničnim. On je, takođe, prilično

složen jer se sastoji iz velikog broja potreba sa razgranatom mrežom međusobnih

i veza sa okruženjem. Česte promene, upravljane ili slučajne, čine sistem potreba

dinamičnim. On je i hijerarhijski uređen s obzirom na manje-više poznat redosled

prioriteta potreba.

Struktura sistema potreba se može sagledati na više načina. Globalno, sistem je

sačinjen od potreba uslovljenih biofi zičkim karakteristikama ljudi i od društveno-

istorijski uslovljenih potreba koje sistemu daju dinamički karakter. Polazeći od drugih

kriterijuma, potrebe se mogu podeliti i na opšte i specifi čne, stalne i povremene,

neodložive i odložive, itd.

Stalna promena strukture sistema obeležena je neprestanim nestajanjem jednih i

pojavom drugih potreba i istovremenom promenom značaja osnovnih karakteristika

pojedinih potreba. Neke potrebe, na primer, usled podizanja nivoa društvenog bla-

gostanja, prelaze iz specifi čnih u opšte potrebe i sl.

60 MAKROEKONOMIJA

Važnost poznavanja sistema potreba je ogromna. Ona se ogleda u činjenici da se

tražnja za dobrima koja ih zadovoljavaju formira na određenom nivou elastičnosti

u skladu sa značajem, stepenom prioritetnosti potreba. Tražnja za dobrima koja za-

dovoljavaju potrebe višeg stepena prioritetnosti je manje elastična, i obrnuto. Bez

poznavanja sistema potreba ne mogu se formulisati ni sistemi ciljeva društvenog i

ekonomskog sistema. Zbog toga se za sistem potreba kaže da, kao i sistem ciljeva,

predstavlja podsistem ekonomskog, odnosno društvenog sistema.

2. DRUŠTVENA REPRODUKCIJA

Da bi se sistem potreba zadovoljio, što je uslov opstanka svakog društva, nužno

je postojanje organizovanog sistema društvene reprodukcije. Proces organizacije re-

produkcije može da bude, a u dugom istorijskom periodu i jeste bio, spontan. Upo-

redo sa razvojem društva, elementi svesnog upravljanja reprodukcijom bivali su sve

značajniji.

Proces društvene reprodukcije se sastoji iz četiri faze: proizvodnje, razmene,

raspodele i potrošnje. Mada one u kružnom kretanju logično slede jedna za drugom,

u stvarnosti dolazi do njihovog vremenskog preklapanja.

Analizirati proces društvene reprodukcije tj. razvoj i bogatstvo privrednog života,

znači ispitati ekonomsku sadržinu proizvodnje i njenu interakciju sa razmenom,

formiranjem cena, raspodelom, formiranjem dohotka, potrošnjom (ličnom i inves-

ticionom) i sl.

Istraživanje procesa društvene reprodukcije podrazumeva analizu uzroka i pore-

kla bogatstva jedne državne zajednice i odgovor na pitanje kako da se uz, u datom

trenutku, ograničena sredstva postignu najbolji rezultati, tj. kako najbolje iskori-

stiti raspoložive resurse. Politička ekonomija, odnosno Teorija privrednog razvoja

bave se društvenim bogatstvom, dok se Ekonomika bavi iznalaženjem odgovora na

drugo pitanje. Odgovor na prvi problem traži se u procesu društvene reprodukcije,

odnosno proizvodnje shvaćene kao neprekidni društveni proces kojim se stvara i

uvećava društveno bogatstvo. Ekonomika istražuje kako akteri privrednog života


ekonomišu raspoloživim resursima. Ispravno uočivši da je za postizanje maksimalnih

efekata potrebna optimalna alokacija ograničenih resursa, tj. realokacija u odnosu

na postojeći raspored, osim kad on slučajno koincidira sa optimumom, neoklasična

ekonomska analiza u centar istraživanja stavlja proces razmene. Razmenom se dolazi

do optimalne alokacije (odnosno izbora između različitih upotreba) resursa. Proi-

zvodnja je samo oblik razmene, proizvodni faktori razmenjuju svoje usluge za do-

hotke sa preduzećima a preduzeća svoje robe sa potrošačima. Kompleksi pitanja koje

dva pravca razmatraju upućuju na zaključak da dobra makroekonomska teorija mora

da inkorporira stavove obe škole jer se u suštini odnose na isti predmet istraživanja.

Sistem reprodukcije, pogotovu njeno polazište, proizvodnja, počiva na upotre-

bi materijalnih sredstava, rada i znanja, informacija materijalizovanih u materija-

lnim i ljudskim resursima. Svaki od navedenih proizvodnih faktora je raspoloživ u

ograničenim količinama, nikada dovoljnim da se zadovolji sistem potreba. Drugim

rečima, sistem potreba znatno prevazilazi proizvodne mogućnosti svakog društva.

Ako bi društvo kojim slučajem uspelo da u potpunosti zadovolji sistem potreba, ne

bi bilo važno ako bi se neko dobro proizvelo u suviše velikim količinama, ili ako bi se

proizvodni faktori spajali u lošim kombinacijama. Tada ni način raspodele ukupnog

proizvoda ne bi bio od nekog značaja, jer ne bi bilo relativno nedovoljnih dobara. To

znači da dobra ne bi imala karakter ekonomskih dobara, a potreba za ekonomijom

kao naukom bi nestala.

Međutim, stvarnost je sasvim drugačija. U uslovima sveopšte nedovoljnosti kada

ni približno nije moguće da se sistem potreba u celini zadovolji, svako društvo mora

da se suoči sa tri osnovna, uzajamno zavisna, problema. Prvi problem se odnosi na

strukturu dobara koja treba proizvesti; drugi na način na koji ih treba proizvesti,

i treći, na raspodelu dobara na pojedince, odnosno porodice. U robno-novčanim,

tržišnim sistemima, navedeni problemi se uglavnom razrešavaju kroz sistem cena.

Razvoj društva i njegove privrede utiče na stalni razvoj sistema potreba.

Dinamičnost sistema potreba čini odgovore na osnovne privredne probleme sve

kompleksnijim. Oni se moraju rešavati u dinamici, jer se mogu razrešiti jedino u

uslovima stalnog razvoja privrede i društva. Oskudica resursa trajna je karakteristika

ekonomije, pogotovu ako se uzme u obzir i stalni rast stanovništva.

62 MAKROEKONOMIJA

3. OSNOVE MARGINALISTIČKE TEORIJE

PROIZVODNJE

Neoklasična teorija proizvodnje prenebregava klasnu strukturu društva. Ona ide-

ntifi kuje samo dve grupe individualnih ekonomskih aktera: domaćinstva (pojedince)

i preduzeća. Domaćinstva stiču dohodak i zatim ga troše na kupovinu roba i usluga.

Ona su istovremeno vlasnici faktora proizvodnje čijim iznajmljivanjem, tj. prodajom

njihovih usluga, stiču dohotke. Preduzeća proizvode robe i usluge čijom prodajom

stiču prihod koji troše za kupovinu usluga faktora proizvodnje. Razlika između grupa

(porodice i preduzeća) sastoji se u tome što prva raspolaže ograničenim količinama

faktora proizvodnje koji u međudejstvo stupaju u okviru druge grupe.

Proces proizvodnje kod marginalista ima pre svega tehničke karakteristike. Fak-

tori proizvodnje javljaju se u preduzećima u fi zičkom obliku kao inputi. Najvažnijim

faktorima se smatraju rad (L) i kapital (K). Na izlazu iz preduzeća javljaju se proizve-

dene količine roba i usluga. Količina autputa obično se označava sa Q. Odnos između

autputa i inputa se može opisati jednačinom čiji oblik zavisi od primenjene tehnologi-

je. U opštem slučaju jednačina je oblika:

Q = F (K, L)

Tumačenje jednačine kaže da se količina autputa može precizno odrediti jer su

količine inputa i tehnologija proizvodnje poznati. Autput se raspodeljuje na faktore

proizvodnje u skladu sa njihovim cenama. Ako se cena kapitala obeleži sa π a cena

rada sa W onda se funkcija raspodele autputa (proizvoda) može predstaviti na sledeći

način:

Q = πK + WL

Ako funkcija ima pozitivne i opadajuće prve parcijalne izvode onda se radi o

graničnim proizvodima faktora proizvodnje K i L. Ako su granični proizvodi jednaki


cenama faktora proizvodnje onda se prethodna jednačina može napisati i na sledeći

način:

Q=(∂Q/∂K)K+(∂Q/∂L)L

Ako su vlasnici kapitala istovremeno i organizatori proizvodnje, angažovaće do-

datni rad sve do tačke izjednačenja granične produktivnosti rada i njegove cene. Ali,

to ne mora da važi i za kapital. Zbog toga se ekvivalentnost dve prethodne jednačine

obezbeđuje samo pod uslovom (defi nisanim Ojlerovom teoremom19) da je proizvo-

dna funkcija prvog stepena homogenosti. Ako se tehnološki organizaciono optimizo-

vani procesi proizvodnje mogu dobro opisati linearno homogenom proizvodnom

funkcijom onda se raspodela celokupnog proizvoda u modelu sa dva proizvodna fak-

tora obavlja u skladu sa cenama proizvodnih faktora koje se podudaraju sa njihovim

graničnim proizvodima. Drugim rečima, faktori proizvodnje učestvuju u raspodeli ce-

lokupnog proizvoda (koji se sastoji od graničnih proizvoda faktora proizvodnje multi-

plikovanih količinom svakog faktora) u skladu sa njihovim doprinosima proizvodnji.

Ova šema može da se proširi i na veći broj faktora proizvodnje i uvek obezbeđuje

opisanu raspodelu celog autputa na sve angažovane faktore prema njihovim cenama,

tj. njihovom proizvodnom doprinosu bez ikakvog ostatka.

Neoklasična teorija proizvodnje je pedesetih i šestesetih godina bila podvrgnuta

snažnoj kritici. Primedbe su poznate pod zajedničkim nazivom kontraverza kapitala

ili kembridžska kontroverza. Kritikuje se apriorna pretpostavka o kapitalu kao me-

rljivoj veličini. Da bi dao granični proizvod jednak profi tnoj stopi π kapital mora da se

javi kao homogena veličina sa svojim proizvodom. Zbog toga se on mora izraziti vre-

dnosno posredstvom vrednosti i/ili cena kapitalnih dobara, a ne u fi zičkim jedinicama

kao rad i zemlja. To je moguće jedino ako su cene sredstava za proizvodnju poznate.

Ali, na veličinu cena utiče raspodela, što znači da one unapred nisu poznate, ili jesu

poznate ako je raspodela unapred poznata. Sledi da količina kapitala nije poznata

nezavisno od raspodele, tj. raspodela se ne može objasniti pomoću graničnih proi-

zvoda, odnosno tehničkim odnosima.

Uprkos tome što je pokazano da u nekim svojim pretpostavkama nije konziste-

ntna neoklasična teorija proizvodnje i danas dominira u ekonomkoj teoriji. Bez obzira

što kritike upućuju na obazrivost u prihvatanju rezultata neoklasične analize ona se

ne može zaobići a još manje odbaciti. Neoklasična teorija je obezbedila odgovore na

čitav niz praktičnih pitanja i potpuno je okrenuta tržišnoj privredi, u ovom trenutku

najpodesnijem obliku organizacije privrednog života.

19 Bliže videti u: Marsenić, D. V., 1999., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet Beograd, Beo-

grad, str. 64-66.

64 MAKROEKONOMIJA

4. KRIVA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI

DRUŠTVA

Ograničenost sredstava kojima se proizvode dobra za zadovoljenje potreba nameće izbor relativnih odnosa u proizvodnji pojedinih dobara, kvantitativno i kvalitativno, kako bi se odgovorilo na pitanje šta će i kako biti proizvedeno. Pri odlučivanju šta će i kako biti proizvedeno, ekonomija mora da odluči kako da ograničena sredstva rasporedi na hiljade vrsta različitih dobara.

Defi nisanje odnosa između skupa mogućih kombinacija resursa i skupa mogućih kombinacija dobara veoma je komplikovano. Zbog toga se pristupa opisu slučaja kada se izbor vrši između dva dobra. U anglosaksonskoj literaturi su to, tradiciona-lno, maslac i topovi. Alternativne količine ovih dvaju dobara koje mogu biti proizve-dene zavise od kvantiteta i kvaliteta sredstava kojima neka privreda raspolaže, kao i od tehnološke efi kasnosti kojom se sredstva koriste. Alternativne količine dveju roba, unutar proizvodnih mogućnosti, koje će se proizvesti, stvar su odluke koju treba doneti. Moguće su različite kombinacije između dva ekstrema koji označavaju maksimalnu proizvodnju samo jedne uz potpuni izostanak proizvodnje druge robe. Nema mogućnosti da se proizvodnja jedne robe poveća bez odricanja od proizvo-dnje izvesnog dela druge robe. To se može ilustrovati dijagramom na kojem su proi-zvodne mogućnosti društva predstavljene krivom linijom.

Tačka A označava maksimalnu proizvodnju topova ili dobra Q2 uz izostanak

proizvodnje maslaca ili dobra Q1. U tački B situacija je sasvim obrnuta. Sve ostale

tačke na krivi predstavljaju različitu kombinaciju dvaju dobara čija se količina lako može očitati na odgovarajućoj osi.

Kriva proizvodnih mogućnosti pretpostavlja da privreda u uslovima pune za-poslenosti mora da napusti proizvodnju jednog dobra da bi otpočela sa proizvo-dnjom drugog dobra. Ekonomska nedovoljnost upućuje na činjenicu da postoji samo ograničena količina sredstava koja se, i uz najbolja tehnološka znanja, mogu iskoristiti da bi se proizvela samo ograničena količina dobara. To opet pretpostavlja mogućnost alternativne upotrebe sredstava. Supstitucija je imanentna privredama koje posluju u uslovima pune iskorišćenosti proizvodnih mogućnosti. U uslovima nepotpune iskorišćenosti proizvodnih mogućnosti (a to su sve tačke ispod granice proizvodnih mogućnosti označene šrafi ranim poljem), ekonomski zakoni bi mogli

da budu sasvim drugačiji.


Sl. 3. Granica “proizvodnih mogućnosti” društva

Kriva proizvodnih mogućnosti ukazuje na veoma važan zaključak: Postoji samo određena količina sredstava i ljudi kojima se, i uz najviša tehnološka znanja, može proizvesti samo određena, ograničena količina dobara kojima se sistem potreba ne može u potpunosti zadovoljiti. Odatle se javlja potreba za ekonomijom kao naukom.

Konkavnost krive proizvodnih mogućnosti implicira zakon rastućih (relativnih) troškova koji važi kada se povećanje količine jednog dobra može očekivati samo povećanim odricanjem od drugog dobra. Nagib u tački C je strmiji neko u tački D, to jest troškovi svake nove jedinice su sve veći. U slučaju konstantnih (relativnih) troškova, umesto krivom, granica proizvodnih mogućnosti bila bi predstavljena pra-vom linijom.

5. PROIZVODNA FUNKCIJA

Opisana situacija može se sagledati i iz drugog ugla: analizom odnosa upotre-bljenih resursa i dobijenih dobara. Angažovanjem određenih sredstava u cilju proi-zvodnje dobija se određena količina proizvoda. Nivo ostvarene proizvodnje zavisi od stanja primenjene tehnologije. To znači da uvek postoji neki maksimum količine proizvoda koji se može dobiti od nekog datog iznosa ulaganja faktora. Ovaj tehnički zakon, koji vezuje ulaganja za proizvod, od velikog je značaja i obično se naziva proi-

zvodnom funkcijom.

66 MAKROEKONOMIJA

Proizvodnom funkcijom opisuju se proizvodne mogućnosti, tj. opisuje se odnos između skupa svih mogućih kombinacija gotovih proizvoda i skupa svih mogućih kombinacija proizvodnih utrošaka. Ili, proizvodna funkcija predstavlja funkcionalni odnos dvaju skupova: asortimana gotovih proizvoda i skupa proizvodnih utrošaka. Odnos je određen nivoom tehnoloških, organizacionih i drugih znanja na kojima počiva proizvodni proces. Drugim rečima kazano, proizvodna funkcija predstavlja tehnički defi nisanu vezu inputa (troškova proizvodnje) i autputa (proizvedenih do-bara).

Ako se asortiman (skup) gotovih proizvoda označi sa Q a elementi toga skupa sa

nqqq ,...,, 21 i ako se skup proizvodnih utrošaka označi sa X a elementi toga skupa sa

nxxx ,...,, 21 onda se njihov odnos može pokazati kao funkcija oblika:

fqqq n =),...,,( 21 ),...,,( 21 nxxx

U najjednostavnijem obliku proizvodna funkcija se može predstaviti kao odnos: Q = f(X), tj. autput Q je funkcija transformacije (f ) inputa X.

Tehnička efi kasnost se postiže kada se ni jedna jedinica faktora proizvodnje ne ulaže ako ne doprinosi povećanju autputa. Tehnička efi kasnost podrazumeva da se za date kombinacije faktora proizvodnje ostvaruje maksimalni fi zički autput.

Prilikom defi nisanja proizvodne funkcije polazi se od dve pretpostavke: 1) pre-duzeća deluju u uslovima potpune konkurencije i 2) njihovo ekonomsko ponašanje defi nisano je maksimizacijom funkcije cilja, najčešće maksimizacijom profi ta. Zbog toga što je proizvodna funkcija određena i krivom ukupnih troškova ona pruža os-novu za izvođenje krive tražnje za radnom snagom, kapitalom, zemljom i drugim brojnim ulaganjima.20

Da bi se pojednostavilo objašnjenje odnosa koji se proizvodnom funkcijom opisuju pretpostavlja se da je rezultat proizvodnih utrošaka ne više već samo jedan jedinstve-ni homogeni proizvod i da se proizvodni utrošci međusobno razlikuju sa stanovišta učešća u proizvodnom procesu. Neki od njih (sirovine, na primer) u proizvodnom procesu u celosti bivaju utrošeni postajući sastavni deo novog proizvoda, a neki, sredstva za rad i radna snaga, na primer, doprinose proizvodnji svojim uslugama. To znači da u bukvalnom smislu i ne predstavljaju utroške. Utroške predstavljaju samo tokovi njihovih usluga. Na osnovu toga razlikuju se utrošci koji imaju karakter tokova

čiji je kvantitet određen njihovim intenzitetom u vremenu, i proizvodni fondovi. 21

20 Na tržištima faktora proizvodnje određuje se cena različitim proizvodnim ulaganjima zajednice i

tako utvrđuje raspodela dohotka na najamnine, kamate i rente.

21 Ako se za ekonomsku varijablu kaže da ima karakter toka, to znači da je ona defi nisana za određe-

ni vremenski period i da se meri brojem naturalnih jedinica u vremenu. Ako dođe do produženja

perioda, kvantitativni izraz varijable biva uvećan. Suprotno od tokova, fondovi predstavljaju ekono-

mske agregate (osnovna sredstva i broj zaposlenih na primer) defi nisane u određenom vremenskom

trenutku, na određeni dan. Varijable sa karakterom toka se mogu u vremenu sabirati a fondovi ne

mogu.


Suština proizvodne funkcije se najjednostavnije objašnjava ako se odnos koji ona opisuje svede na odnos između dva varijabilna utroška i homogenog proizvoda. Ova-ko jednostavan model proizvodnog procesa moguć je ako se izostave fi ksni utrošci. Oni se mogu izostaviti jer u proizvodnoj funkciji fi gurišu kao parametri. I u tom slučaju oni posredno utiču na konkretni oblik proizvodne funkcije.

Ako se homogeni proizvod obeleži sa Q, dobijena količina gotovih porizvoda sa q, varijabilni utrošci sa X

1 i X

2, a količine utrošaka apsorbovanih u proizvodnom pro-

cesu sa x1 i x

2, proizvodna funkcija ima sledeći oblik:

q = f (x1, x

2)

Ovako defi nisana proizvodna funkcija počiva na pretpostavci da bilo koja ko-mbinacija utrošaka daje ne bilo koju već maksimalnu proizvodnju, tj. da je izvršena organizaciono-tehnološka optimizacija proizvodnje. Proizvodnja je jednoznačno određena za sve kombinacije proizvodnih utrošaka, a sve njene varijacije, koje su rezultat promena količina i strukture utrošaka, su pravilne i kontinuelne. Proizvo-dnja tada reaguje i na infi nitezimalne promene svakog utroška na unapred predvidiv i izračunljiv način, jer se pretpostavlja da su svi utrošci potpuno deljivi i da se mogu proizvoljno dozirati.

Navedene karakteristike proizvodne funkcije uslovljavaju njena matematička svojstva. Radi se o jednoznačnoj, svuda neprekidnoj funkciji defi nisanoj za sve ko-mbinacije utrošaka koje daju nenegativne proizvode i koja ima neprekidne prve i druge parcijalne izvode. Svi utrošci su neophodni u proizvodnji, jer izostankom bilo kojeg utroška (kada su jednaki nuli) izostaje i proizvodnja. To znači da predstavljaju neprekidne promenljive koje mogu uzeti bilo koju nenegativnu vrednost na realnoj osi. Proizvodna funkcija je defi nisana za vremenski period na koji se odnose promen-ljive koji u funkciji imaju karakter toka: q, x

1, x

2.

Proizvodna funkcija se može predstaviti i grafi čki u trodimenzionalnom prostoru pri čemu su utrošci i proizvod prikazani na jednoj od koordinata.

Sl. 4. Proizvodna funkcija

68 MAKROEKONOMIJA

Na grafi konu je predstavljena proizvodna funkcija sa vertikalnim presekom22.

Tačka P’ predstavlja maksimum vertikalnog preseka, ali ne mora da predstavlja i

tačku maksimalne ekonomske efi kasnosti. Ona zavisi i od cena koje u ovom slučaju

nisu uzete u obzir. Sudeći po grafi konu moglo bi se pretpostaviti da je površina

preseka PP’P’’ simetrična što u stvarnosti ne mora biti slučaj. Simetričnost bi pre-

tpostavljala proizvodnom funkcijom defi nisani odnos graničnih proizvoda utrošaka.

Međutim, takvo ograničenje proizvodnoj funkciji nije nametnuto. Na kraju, presek

PP’P’’ ne mora da predstavlja neprekidnu i glatku funkciju. Promena odnosa između

utrošaka može da izazove kvalitativan skok u proizvodnji. Stalna zamena ljudskog

rada mašinama može u jednom trenutku da izazove nagli skog u produktivnosti, a

samim tim i u proizvodnji, što bi na preseku PP’P’’ izazvalo prekid.

6. UKUPAN, PROSEČAN I GRANIČNI

PROIZVOD

Angažovanjem proizvodnih faktora po završetku proizvodnog procesa dobija se

određeni kvantum proizvoda koji se može nazvati ukupnim proizvodom. Ukupni

proizvod je funkcija utrošaka proizvodnih faktora. Ako se ukupan proizvod stavi u

odnos sa nekim od varijabilnih utrošaka dobija se prosečni proizvod po tom utrošku.

Uz pretpostavku da se proizvodnja odvija angažovanjem samo dva proizvodna fa-

ktora ( 21, xx ) od kojih je samo jedan varijabilan (faktor 1x , na primer). U tom slučaju

radi se o parcijalnoj varijaciji faktora i proizvodna funkcija se svodi na sledeći izraz:

Q=f( 1x )

Sa povećanjem ulaganja faktora 1x , povećava se i količina autputa, ali sa sve ma-

njim rastom. Ako se, na primer, duplira ulaganje faktora 1x neće doći do dvostrukog

uvećanja autputa Ako se ukupni proizvod obeleži sa Q, a utrošci proizvodnih faktora

sa 1x i 2x onda se funkcija ukupnog proizvoda može napisati na sledeći način:

Q = f (021, xx )

Faktor 2x stepenovan je nulom kao znak da se radi o fi ksiranom faktoru.

22 Vidi: Madžar, Lj., Jovanović, A., 1990., Osnovi teorije razvoja i planiranja, Savremena administra-

cija, Beograd, str. 33.


Sada se mogu defi nisati i prosečni i granični proizvod. Prosečni proizvod vari-

jabilnog inputa predstavlja količnik ukupnog proizvoda i količine varijabilnog inpu-

ta. Ako se prosečni proizvod obeleži sa p( 1x ) funkcija prosečnog proizvoda se može

napisati u sledećem obliku:

p x Qx

f x xx

( ) ( , )1

1

1 20

1

= =

Sl. 5. Familija krivih ukupnog proizvoda utroška 1x (za fi ksiranu vrednost utroška 2x )

Granični proizvod nekog od proizvodnih faktora jeste dodatni proizvod koji se

dobija dodavanjem jedinice tog faktora uz fi ksirani nivo ulaganja drugog proizvo-

dnog faktora. Za svaki nivo fi ksirane vrednosti konstantnog faktora može se nacrtati

drugačija kriva opadajućih prinosa varijabilnog faktora. Granični proizvod se defi niše

kao odnos promene obima proizvodnje i promene ulaganja varijabilnog inputa. Za

infi nitezimalnu promenu varijabilnog inputa, granični proizvod je jednak prvom

izvodu proizvodne funkcije po varijabilnom inputu. Što je nivo fi ksirane vrednosti

drugog utroška veći, to kriva u familiji zauzima viši položaj.

Ako se granični proizvod obeleži sa m(x1), funkcija graničnog proizvoda može se

napisati na sledeći način:23

)()( 1,

11 xf

xQxm ==∂∂

23 Prema: Madžar, Lj. i Jovanović, A., 1990., стр. 33.

70 MAKROEKONOMIJA

Sl. 6. Granični proizvod po radniku

Pored graničnog i prosečnog proizvoda za opisivanje veze između autputa i inputa

u opisanom slučaju važna je i elastičnost. Ona predstavlja odnos relativne promene

autputa i relativne promene ulaganja varijabilnog inputa. U slučaju diskretnih pro-

mena elastičnost proizvodnje se izražava obrascem:

a za infi nitezimalnu promenu:

Za funkcionalni oblik

Q=f( 1x )

elastičnost proizvodnje je:

1,xQE =)( 1

1

xfx

f,( 1x ).

Na osnovu funkcije prosečnog i graničnog proizvoda i na osnovu funkcije

elastičnosti proizvodnje može se dokazati da je elastičnost proizvodnje odnos

graničnog i prosečnog proizvoda:

1,xQE =)()(

1

1

xpxm


Krivulja prosečnog proizvoda po obliku je slična krivi graničnog proizvoda.

Sl. 7. Prosečni i granični proizvod

Oba proizvoda najpre rastu, dostižu maksimum, a zatim prelaze u fazu opa-

danja. Dok prosečni proizvod raste, granični proizvod je veći od prosečnog. Kriva

graničnog seče krivu prosečnog proizvoda odozgo u tački kada ova dostiže ma-

ksimum. Iza te tačke, kad prosečan proizvod počinje da opada, granični proizvod

je manji od prosečnog. To znači da kriva graničnog dostiže maksimum pre krive

prosečnog proizvoda.

Značaj graničnih troškova se sastoji u tome što su njima određene krive tražnje

proizvodnih faktora. Tako, na primer, kriva tražnje za radnom snagom obezbeđuje

da svi unajmljeni radnici dobiju najniži granični proizvod poslednjeg zaposlenog.

Preostali višak, koji su proizveli prethodno zaposleni radnici, ide za isplatu ostalim

proizvodnim faktorima. Novi se radnik ne unajmljuje ako je njegova najamnina

vrednija od njegovog graničnog proizvoda. Na taj način, ako se pravilo primeni i na

druge proizvodne faktore, posredno biva uređena i raspodela ukupnog proizvoda na

pojedine proizvodne faktore. Promenom svakog od faktora, ako preostali ostaju ko-

nstantni, dobijaju se njihovi granični proizvodi. Ako je prirast proizvoda pomnožen

cenom autputa (p) veći od cene faktora, na primer kapitala (π ), može se angažovati

dodatni kapital (K) uz fi ksnu upotrebu rada (L). Ako se doda kapital do tačke na

kojoj je ΔQ=π gde je ΔQ=F(K+1,L)−F(K,L), ova tačka će predstavljati graničnu

tačku upotrebe kapitala s obzirom da njegovo dodatno angažovanje ne bi omogućilo

bilo kakav dobitak iznad troškova proizvodnje (tj. iznad poznate cene π dodatne je-dinice kapitala). Na isti način se određuje i granična produktivnost rada. Za svaki faktor proizvodnje važi zakon opadajućih prinosa. Tako se mogu dobiti tri simultane,

72 MAKROEKONOMIJA

međuzavisne krive tražnje graničnih proizvoda. Ako se znaju i krive ponude faktora, proizvod će na konkurentnom tržištu biti raspodeljen između faktora u skladu sa jednakošću cene svakog faktora i njegovog graničnog proizvoda. Ako se granični prihod proizvoda defi niše kao granični fi zički proizvod pomnožen sa graničnim pri-hodom koji se dobija od dodatne prodate fi zičke jedinice proizvoda, onda se konačni uslov ravnoteže može defi nisati kao tačka izjednačenja graničnih prihoda proizvoda

svih faktora sa njihovim cenama.

7. ZAKON OPADAJUĆIH PRINOSA

Objašnjenje granice proizvodnih mogućnosti društva omogućuje bliže upozna-vanje sa još jednim fundamentalnim tehničko-ekonomskim zakonom, zakonom opadajućih prinosa. Zakon objašnjava jedan od mogućih odnosa između ulaganja u proizvodnju i rezultata ulaganja. Varijacije ulaganja mogu da dovedu do promena u nivou proizvodnje u različitim pravcima. Osim opadajućih, mogući su i konstantni i rastući prinosi.

U slučaju kada su za proces proizvodnje potrebna dva utroška, ako njihova propo-rcionalna varijacija izaziva istosmernu varijaciju u istoj proporciji proizvoda, onda se radi o pojavi konstantnih prinosa. Odnosi između tri varijable su stabilni, menja se samo njihov obim. Udvostručenje proizvodnje na primer, moguće je ostvariti duplo većim ulaganjem svih činilaca proizvodnje. Proizvodne funkcije kojima se opisuje ovaj zakon nazivaju se linearno homogenim ili proizvodnim funkcijama prvog ste-pena homogenosti.

U slučaju mnogih industrijskih procesa povećanje svih ulaganja u isto vreme i u istom stepenu često izaziva nadproporcionalan rast obima proizvodnje. Poja-va rastućih prinosa je poznata pod nazivom ekonomija obima. Rastući prinosi su najčešće omogućeni boljom organizacijom rada i/ili eksploatacijom efi kasnije tehno-logije optimalno dimenzionirane.

U uslovima defi nisane tehnologije, ako se nivo upotrebe proizvodnih faktora ne menja za sve proizvodne faktore već samo za jedan od njih (ako su moguće različite kombinacije faktora), varijacije samo jednog od njih (ostali, dakle, ostaju fi ksni) mogu vremenom da rezultiraju opadajućim prinosima. Zakon opadajućih prinosa nije uni-verzalan jer često počinje da deluje tek iza određene tačke, pošto se doda znatan broj


jednakih doza promenljivog činioca. Do te tačke može se desiti da promenljivi činilac daje konstantni ili, čak, rastući prinos.

Ako se zakon opadajućih prinosa razmotri tako da se on odnosi isključivo na granični proizvod, onda je njegovo objašnjenje sledeće: Kontinuirano povećanje samo jednog činioca, dok su svi ostali fi ksni (što zapravo znači isto što i stalno smanjenje fi ksnih činioca na jedinicu varijabilnog), pre ili kasnije, mora da dovede do situacije u kojoj novododate jedinice varijabilnog činioca daju sve manje priraste proizvodnje.

Zakon se najčešće u literaturi objašnjava razmatranjem rezultata kontinuiranog povećanja rada na fi ksnoj jedinici zemlje. Odmah se uočava da svaka dodatna jedi-nica rada izaziva sve manji prinos proizvodnje.

U opštem slučaju zakon opadajućih prinosa se može predstaviti dijagramom na kojem je varijabilni faktor nanesen na apcisu a obim proizvodnje na ordinatu.24 Krivulja proizvoda je konveksna odozdo, tj. raste sve sporije i sporije. Funkcija ko-jom se opisuje kriva ima pozitivan, opadajući prvi izvod, dok je drugi izvod negati-van. Opadajući granični proizvod, tj. prvi izvod funkcije, dobro se poistovećuje sa ekonomskim zakonom opadajućeg graničnog proizvoda. Suprotna pretpostavka o rastućem graničnom proizvodu matematički se ne može braniti.

Sl. 8. Zakon opadajućih prinosa

Neki proizvodni faktori se u stvarnosti javljaju dimenzionirani na određenom ni-vou (tehnološki defi nisan kapacitet nekog postrojenja, na primer). To znači da nisu savršeno deljivi, tj. ne mogu fi no da se doziraju kako bi se našla optimalna kombi-nacija proizvodnih faktora koja daje nivo proizvodnje koji odgovara tržišnoj tražnji. Na drugoj strani, nivo tražnje za period za koji se dimenzioniraju postrojenja fi -ksnog karaktera nije unapred poznat. Zbog toga će obim buduće proizvodnje obično odstupati od tehnološki mogućeg nivoa. To, dalje, znači da će i odnos varijabilnih i fi ksnih troškova u budućnosti biti različit od projektovanog. Takvo menjanje pro-

24 Prema: Madžar, Lj. i Jovanović, A., 1990., str. 34-39.

74 MAKROEKONOMIJA

porcija između proizvodnih faktora, s obzirom da deo njih ima fi ksni karakter i da se prilagođavanje obima proizvodnje nivou tržišne tražnje može izvršiti jedino pro-menom nivoa upotrebe faktora varijabilnog karaktera, rezultira efektima zakona

opadajućih prinosa.

Delovanje zakona opadajućih prinosa, tj. povećanje prosečnih troškova iznad

minimalnog nivoa predviđenog dimenzioniranjem kapaciteta, može se, u određenoj

meri, preduprediti dodatnim investicijama u povećanje fl eksibilnosti fi ksnih

postrojenja. Isplativost povećanja investicionih troškova izazvanih na ovaj način za-

visi od očekivanih fl uktuacija nivoa tražnje.

Doprinos informatičke revolucije u ovom domenu je ogroman. Savremene visoke

tehnologije omogućuju značajno eliminisanje negativnih efekata zakona opadajućih

prinosa, jer počivaju na fl eksibilnim kapacitetima koji omogućuju korišćenje efekata

ekonomije obima i sa malim serijama. One su, po pravilu, kapitalno nisko intenzivne,

a informatički visoko intenzivne.

8. IZOKVANTA

Za razliku od parcijalne i simultane varijacije faktora proizvodnje (konstantni

prinosi) moguća je i takva varijacija faktora proizvodnje koja vodi ekonomskoj opti-

mizaciji na način da se može pristupiti izboru različitih kombinacija faktora proi-

zvodnje sa ciljem da se dobije određeni autput uz minimalna ulaganja inputa. Takav

pristup je posledica činjenice da se isti obim proizvodnje može dobiti različitim

proizvodnim procesima koje odlikuje različita kombinacija proizvodnih faktora. U

ovom slučaju radi se o varijaciji više faktora proizvodnje sa mogućnošću njihovog

pomeranja i u pravcu povećanja i u pravcu smanjenja, pri čemu promene ne moraju

biti označene linearnim odnosima. Povećanje angažovanja jednog faktora proizvo-

dnje izaziva smanjenje angažovanja drugog faktora proizvodnje ako se zahteva isti

nivo proizvodnje, u slučaju sa dva faktora proizvodnje. Ako proizvodna funkcija

sadrži više faktora proizvodnje odnosi su mnogo složeniji.

Ako se pođe od proizvodne funkcije koja sadrži tri promenljive veličine a koja

se grafi čki može predstaviti u trodimenzionalnom prostoru tada se funkcija može

prikazati na sledeći način:


Sl. 9. Izvođenje izokvante

Proizvodni faktori se očitavaju na horizontalnim osama a količina proizvoda na

vertikalnoj. Na površini S’ postoji bezbroj tačaka sa parovima proizvodnih utrošaka,

a svakoj tački odgovara određena veličina proizvodnje. Osim navedene mogu se do-

biti i druge površine ako se površina proizvodne funkcije preseče drugim ravnima na

različitim odstojanjima od nula prema Q. Ravni S’, S’’ i S’’’ predstavljaju horizontalne

ravni paralelne ravni 210xx . Svaka od ravni svojim presekom sa proizvodnom površi

defi niše krivulju koja u svim svojim tačkama označava isti nivo proizvodnje. Krivulje

dobijene na ovaj način nazivaju se izokvante.

Dakle, uz pretpostavku da se ukupan autput privrede dobija kombinacijom samo

dva proizvodna faktora, za izokvantu se može reći da predstavlja geometrijsko mesto

tačaka (liniju) onih kombinacija proizvodnih utrošaka (x1 i x

2) koje daju istu, pre-

thodno fi ksiranu, vrednost proizvodnje (Q).

Različite vrednosti Q predstavljaju parametre koji defi nišu jednu od ravni parale-

lnih sa ravni 210xx . Prema tome, izokvanta predstavlja različite načine (tehnologi-

je) proizvodnje određene količine proizvoda. Ta količina se može dobiti na osnovu

beskonačno mnogo kombinacija faktora proizvodnje tj., postoji mogućnost supsti-

tucije faktora proizvodnje. Isti autput se može dobiti smanjivanjem količina jednog

proizvodnog faktora i povećanjem utrošaka drugog faktora proizvodnje.

Ako ose koordinatnog sistema označavaju proizvodne utroške, izokvanta se može

predstaviti konveksnom krivom. U istom koordinatnom sistemu moguće je ucr-

tati veći broj (familiju) izokvanti kao rezultat činjenice da je vrednost proizvodnje

moguće fi ksirati na različitim nivoima (različiti preseci proizvodne površi horizonta-

lnim ravnima) odnosno da su, upotrebom različitih tehnologija mogući različiti nivoi

proizvodnje. Broj izokvanti u familiji je neograničen jer se predpostavlja neprekidnost

proizvodne funkcije. Veća udaljenost od koordinantnog početka znači da izokvanta

označava viši nivo proizvodnje, odnosno:

76 MAKROEKONOMIJA

Q’’’ > Q’’ > Q’

Jednačina izokvante je izvedena iz jednačine proizvodne funkcije [Q = f(x1, x

2)].

Fiksiranjem proizvodnje na nivou Q = Qo i zamenom jednačine ravni Q = Qo u

jednačini proizvodne funkcije dobija se sledeći oblik:

f (x1, x

2) = Qo

Izokvante imaju tri osobine:

1. ne seku se,

2. negativno su nagnute i

3. konveksne su u odnosu na koordinantni početak.

Izokvante koje čine familiju međusobno se ne seku, jer se pretpostavlja da je

prethodno izvršena tehnološka optimizacija proizvodnje. U suprotnom, tačke na

različitim izokvantama (koje se seku), bez obzira na tehnološku inferiornost jednih

u odnosu na druge, ukazivale bi na isti nivo proizvodnje. To se dešava u slučajevima

kada nije izvršena tehnološka optimizacija, tj. kada se resursi neracionalno troše, više

nego što je to za dati nivo proizvodnje potrebno.

Nagib izokvante se izračunava tako što se totalno diferencira jednačina izokvante

koja je jednaka nuli jer je Qo u jednačini parametar, tj.:

gde su f1 i f

2 prvi parcijalni izvodi funkcije po x

1 i x

2. Odavde se lako dobija nagib

izokvante:

dxdx

ff

2

1

1

2

= −

Nagib izokvante je negativan jer su parcijalni izvodi utrošaka, tj. njihovi granični

proizvodi (granični proizvod utroška je jednak njegovom prvom izvodu) u praksi

obavezno veći od nule. Nagib je negativan jer se radi o smanjenju ulaganja jednog, a

povećanju ulaganja drugog faktora proizvodnje za svaku tačku na izokvanti. Nagib bi

bio pozitivan samo ako je granični proizvod nekog od utroška negativan, što, opet,

znači da se neracionalno koristi u proizvodnji i da nije izvršena tehnološka optimi-

zacija.


Sl. 10. Familija izokvanti

Konveksnost izokvante u odnosu na koordinantni početak se objašnjava delova-

njem zakona opadajućih prinosa. Prema zakonu opadajućih prinosa granični proi-

zvod utroška faktora proizvodnje koji je angažovan u maloj količini jeste relativno

veliki, i obrnuto. Ako je izokvanta konveksna to se može jasno sagledati.

U tački A relativno malo smanjenje faktora 2x mora se kompenzovati relati-

vno velikim povećanjem utroška x1. Idući niz izokvantu ovaj se odnos menja, tako

da je u tački B situacija sasvim obrnuta. To znači da su uslovi supstitucije sve teži,

tj.sa sukcesivnim smanjenjem ulaganja jednog proizvodnog faktora potrebna je sve

veća kompenzaciona količina drugog faktora proizvodnje da bi se zadržao isti obim

proizvodnje. Ovakva kretanja su posledica zakona opadajućih prinosa koji zahteva

visok granični proizvod faktora koji se malo upotrebljava, i obrnuto. Ili, što je veća

granična produktivnost faktora 2x prema graničnoj produktivnosti faktora 1x , to je

potrebno manje jedinica faktora 2x da bi se zamenila jedinica faktora 1x .

Uslovi pod kojima se utrošci u proizvodnom procesu mogu zamenjivati, supstitu-

isati, odražavaju se u stopi granične supstitucije. Granična stopa supstitucije je stopa

koja pokazuje za koliko mora da se poveća ulaganje jednog faktora proizvodnje ako

se količina ulaganja drugog proizvodnog faktora smanji za jedinicu, a da obim proi-

zvodnje ostane nepromenjen. Ona je defi nisana kao negativan nagib izokvante f1/f

2,

odnosno kao odnos graničnih proizvoda utrošaka - dx2 / dx

1, tj.:

S dxdx

xx

= − =2

1

1

2

78 MAKROEKONOMIJA

Sl. 11. Konveksnost izokvante kao reprezent zakona opadajućih prinosa

Iz dijagrama se jasno vidi da granična stopa supstitucije idući od tačke A ka tački

B sistematski opada. Ako granična stopa supstitucije pokazuje koliko je potrebno

povećati jedan utrošak kada dođe do infi nitezimalnog smanjenja drugog utroška i

ako zakon opadajućih prinosa zahteva visok granični proizvod utroška koji se upo-

trebljava u maloj količini i obrnuto, i ako njihova povećana upotreba implicira sma-

njenje njihovog graničnog proizvoda, i obrnuto, onda je opadajuća granična stopa

supstitucije pravi reprezent zakona opadajućih prinosa. S obzirom da konveksnost

izokvante jasno korenspodira sa graničnom stopom supstitucije, to znači da je ko-

nveksnost izokvante neposredan izraz zakona opadajućih prinosa.

U stvarnosti izokvanta može da poprimi vrlo različite oblike. Stepen zakri-

vljenosti izokvante ukazuje na lakoću kojom se jedan proizvodni utrošak zamenjuje

drugim. Što je stepen zakrivljenosti veći to je mogućnost supstitucije manja. Dva

granična slučaja stepena zakrivljenosti izokvante su kad izokvanta poprimi oblik

latiničnog slova L, čiji su kraci paralelni osama, i kad ona postane prava linija koja,

pod određenim uglovima, seče obe ose. Ako izokvanta ima oblik latiničnog slova

L, čiji su kraci paralelni osama koordinatnog sistema onda ona označava fi ksnu

proporciju proizvodnih utrošaka, tj. slučaj kada supstitucija proizvodnih faktora nije

moguća. Tehnologija je takva da ulaganja različitih faktora tesno sarađuju. Promena

cene nekog od faktora ne može da izazove proporcionalne promene odnosa zastu-

pljenosti faktora. Povećanjem upotrebe samo jednog faktora ne dobija se dodatni

proizvod, ali ako se makar malo smanji upotreba nekog faktora može u potpunosti da

izostane ceo proizvod. Drugi ekstremni slučaj, kada izokvanta ima oblik prave linije,

označava beskonačnu mogućnost supstitucije, tj. za infi nitezimalnu promenu cene

jednog faktora moguće je izvršiti odgovarajuću nadoknadu drugim faktorom.


9. CENA PROIZVODNIH FAKTORA

Cene proizvodnih faktora - renta, najamnina, i kamata određuju se, prema neo-

klasičnoj analizi, na tržištu kao ravnotežni odnosi ponude i tražnje za određenim

faktorom. Ako je ponuda faktora proizvodnje fi ksna, na konkurentnim tržištima

(monopoli se tretiraju posebno), njihova cena se formira u tački preseka sa krivom

tražnje koja nije fi ksna i od koje visina cene zavisi.

Marginalistička teorija počiva na pretpostavci da pojedinačno preduzeće ne može

da utiče na pomeranje krive tražnje i da ne može da menja krivu ponude, barem ne

toliko da može da promeni cene na tržištu. Preduzeća su suočena sa parametarski za-

datim cenama. Ono prodaje svoj autput po tržišnoj ceni i plaća faktore proizvodnje po

njihovim cenama i to kapital po profi tnoj stopi π i rad po zadatoj nadnici obračunatoj

na jedinicu rada, tj. po stopi W. Ako su cene defi nisane na tržištu ostaje da se vidi ko-

liko će preduzeće angažovati proizvodne faktore i koliko će roba proizvesti. Odgovor

zavisi od veličine graničnog proizvoda svakog od faktora proizvodnje

Sl. 12. Određivanje cene faktora proizvodnje

80 MAKROEKONOMIJA

Ravnotežne cene i količine poizvodnih faktora izvode se iz funkcija ponude i tražnje, a određene su presekom krivulja koje odgovaraju tim funkcijama. Samim tim određena je i raspodela dohotka. Dohodak faktora proizvodnje je proizvod cene (ili faktorske usluge) i količine faktora. Obrazovanje ovih cena se odvija na isti način kao i formiranje drugih cena na tržištu. Opis mehanizma formiranja cena faktora proi-zvodnje pomoći će boljem razumevanju funkcionisanja raspodele i odgovoriće na pi-tanje kako društvo treba da proizvodi.

9. 1. TRAŽNJA FAKTORA

Tražnja za nekom robom se formira kao rezultat očekivanja određenih zado-voljstava od njene upotrebe, tj. zadovoljenja neke potrebe. Robe koje čine proizvodne faktore koriste se u proizvodnji radi posrednog uvećanja nivoa potrošnje. One se, dakle, ne kupuju zbog neposrednog zadovoljstva već zato što se očekuje povećanje za-dovoljstava u budućnosti. Ta činjenica pomaže da se odredi cena tih dobara i veličina njihove ponude. Pomenuta zadovoljstva određuju posredno i tražnju preduzeća za ulaganjima u koja uključuju sve fi ksne i varijabilne troškove, a ne samo investiciona ulaganja. To znači da je i tražnja preduzeća za radnom snagom, kao i za ostalim fa-ktorima proizvodnje, izvedena iz tražnje potrošača za njihovim robama. Tražnja za proizvodnim faktorima je izvedena tražnja.

Tražnja za pojedinim proizvodnim faktorima se ne formira nezavisno od tražnje za drugim proizvodnim faktorima. Njihov odnos je vezan i može biti različitog kara-ktera. Količina proizvodnje zavisi od upotrebe svih proizvodnih faktora u određenoj srazmeri među njima a ne pojedinačno. Proizvodni faktori mogu da se supstituišu u određenom odnosu, ali i da jedan drugom povećavaju efi kasnost. Njihov odnos može biti komplementaran ili konkurentan. Tako, na primer, tražnja za radnom snagom ne zavisi samo od visine najamnine nego i od visine kamatne stope, i obrnuto. Tražnja za bilo kojim ulaganjem zavisi od cena (i njihovog odnosa) svih ulaganja, a ne samo od njegove vlastite cene.

Međuzavisnost produktivnosti proizvodnih faktora čini problem raspodele ko-mpleksnim. Ako svi proizvodni faktori zajedno proizvedu ukupni proizvod, kako razlučiti posebne doprinose pojedinih faktora i prema tome izvršiti raspodelu proi-zvoda? Problem razrešavaju procesi ponude i potražnje koji deluju na savršeno ili nesavršeno konkuretnim tržištima i koje modifi kuju državni zakoni.

Tamo gde kriva izvedene tražnje preseca krivu ponude faktora odrediće se nje-gova konačna cena. Učešća pojedinih faktora u raspodeli proizvoda se određuju na konkuretnim tržištima odnosom ponude i tražnje. Sile ponude i tražnje deluju tako da određuju visoke prinose za faktore kojih nema dovoljno, i obrnuto. One, takođe, određuju visoke prinose i za faktore koji su korisni za proizvodnju roba iza kojih stoji platežno sposobna tražnja. Povećanje raspoloživosti faktora, pronalazak njegovog supstituta ili prestanak tražnje za robom u čijoj je proizvodnji dati faktor bio posebno

podesan, oboriće cenu faktora.


9. 2. RENTA

Tražnja za zemljom je određena tražnjom za proizvodima zemlje. Uz pretpo-

stavku da su cene ostalih proizvodnih faktora fi ksne, zakupac zemlje će težiti, pri

svakoj visini rente, kombinaciji faktora koja će mu omogućiti maksimalni profi t za

proizvode koje iznosi na tržište. Zakupac zemlje unajmljuje sve više i više zemlje sve

dok se njegov granični prihod proizvoda ne izjednači sa njegovom zakupninom. To

je tačka izjednačenja prihoda koji donosi poslednja zakupljena jedinica zemlje i do-

datnih troškova zakupa te jedinice zemlje.

Sl. 13. Određivanje rente

Tržišna tražnja zemlje je određena krivama tražnji brojnih zakupaca. Zbirna tražnja

zajedno sa krivom ponude određuje cenu zemlje. Kriva ponude zemlje je gotovo ve-

rtikalna, jer je ponuda zemlje uglavnom neelastična.25 Renta je određena presekom

dveju krivih. Savršena neelastičnost ponude zemlje, uz pretpostavku da se ona ne

može upotrebljavati u druge svrhe, predstavlja slučaj tzv. čiste ekonomske rente. Pri-

nos na bilo koji drugi proizvodni faktor kad on ima privremeno fi ksnu ponudu takođe

se naziva kvazi rentom. Uvođenje poreza na rentu ne menja njenu visinu (tačka E se

ne pomera), niti ima bilo kakve implikacije na zakupca ili potrošača. Kompletan teret

poreza se prevaljuje na vlasnika zemlje - rentijera. Udeo zemlje u raspodeli dohotka

raste kada raste renta.

25 Ponuda zemlje jeste uglavnom fi ksnog karaktera ali ni to do kraja nije tačno. Deo zemlje se gubi, a

delovi se kultivisanjem javljaju na strani ponude.

82 MAKROEKONOMIJA

9. 3. NAJAMNINA

Stanovništvo je veoma važan faktor za funkcionisanje ekonomskog sistema. Značaj čoveka za proces društvenog razvoja ističu svi teorijski pravci u ekonomiji i u osta-lim društvenim naukama. Na tome je posebno insistirala marksistička ekonomija. T. Šulc26 proces ulaganja u ljude naziva stvaranjem ljudskog kapitala. Čovek aktivno učestvuje u stvaranju autputa na jednoj, i u njegovoj potrošnji, na drugoj strani. Čovek je, dakle, osnovni faktor koji organizuje i zbog koga se proces društvene reprodukcije organizuje. Zbog toga su kvantitativno-kvalitativno osobine stanovništva osnovna poluga efi kasnosti funkcionisanja privrede i društva.

Analiza potencijala radnih resursa mora da obuhvati sve njegove važnije kara-kteristike: obim i dinamiku stanovništva, starosnu i polnu strukturu, regionalnu raspoređenost, migracije, etnički sastav i istorijsko nasleđe, sposobnost stanovništva za rad i stvarnu zaposlenost. Bitne su i takve informacije koje se odnose na zdra-vstveno stanje stanovništva, stepen urbanizacije, itd.

Posebno važan segment analize potencijala radnih resursa jeste analiza kvalifi ka-cione strukture stanovništva. Ona mora da odgovori na brojna pitanja. Obrazovanje ljudi snažno deluje na privredni razvoj a prema mišljenju mnogih - presudno. Obra-zovna struktura stanovništva, mreža obrazovnih institucija i njihova opremljenost, vrsta obrazovanja, organizovanost permanentnog obrazovanja i sl. neizbežne su ko-mponente svake ozbiljnije analize.

U poslednje vreme sve se više insistira na analiziranju kulturno-religijskih eleme-nata stanovništva. Nije svejedno da li se na određenom području govori jednim ili više jezika, imaju li razne etničke zajednice (ako dele isti prostor) teško istorijsko nasleđe međusobnih sukoba ili nemaju i sl.

Visina najamnine formira se na tržištu rada. Međutim, tržište radne snage je specifi čno robno tržište. Na njemu se kupuje i prodaje roba sui generis, radna snaga. Tržište radne snage se može objasniti sa stanovišta različitih pretpostavki. Obično se razmatraju dva alternativna modela: neoklasični27 i model nepotpune konkurencije28.

Neoklasični model pretpostavlja savršeno konkurentno tržište. Cene i nadnice su u potpunosti određene kretanjem ponude i tražnje uz punu mobilnost faktora proi-zvodnje. Ako su takvi uslovi obezbeđeni na dugi rok tržište dospeva u stanje ravnoteže. Ona ne podrazumeva potpunu zaposlenost. Ravnoteža se može ostvariti i uz izvesnu “prirodnu stopu” nezaposlenosti. Radi se o voljnoj nezaposlenosti odnosno o tome da određeni broj ljudi izvesno vreme nije zaposlen jer čeka bolje radno mesto. Prinudna nezaposlenost se može javiti samo kratkoročno jer je ona obavezno praćena padom najamnina usled pritiska nezaposlenih koji su spremni da rade za niže najamnine što povratno deluje na povećanje tražnje za radnom snagom.

26 Schultz, Th .W., 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb

27 Friedman, M.,Th e Role of Monetary Policy, American Economic Rewiew 58/1968., p.1-17.

28 Layard, R. and Nickell, S., 1985., Th e Causes of British Unemployment, NIESR, London


Model nepotpune konkurencije počiva na pretpostavci da tržište uopšte a posebno tržište rada nije dovoljno konkurentno. Konkurentnost tržišta rada narušava posto-janje sindikata, državno mešanje u proces kolektinog pregovaranja između posloda-vaca i zaposlenih i nedovoljna mobilnost radne snage. Ovaj model više korenspo-ndira sa stvarnošću i zato će dalje objašnjenje načina formiranja visine nadnica biti temeljeno na njemu.

Visina nadnice određena je presekom dveju krivih: ponude i tražnje za radnom snagom. Zbog toga je potrebno razmotriti oblik i način formiranja ovih krivih. Kriva ponude radne snage može da poprimi različite oblike, jer je određena brojnim fakto-rima, uglavnom neekonomske prirode. Određena je svim onim faktorima koji opre-deljuju rast i obnavljanje stanovništva, njegovom starosnom strukturom, dužinom vremena obrazovanja i zakonskom regulativom godišnjeg fonda radnih sati zapo-slenih. Ponuda radne snage zavisi i od ukupnog stanja ekonomije određene zemlje. Odnosi i pravci kretanja nisu jednoznačni. Ponuda radne snage može da raste u doba privredne ekspanzije, ali i u periodu depresije. Kada jedini zaposleni član porodice izgubi posao, svi radno sposobni članovi mogu da se nađu na tržištu kako bi povećali šansu da jedan od njih dobije posao. I obrnuto, hronično mala tražnja dekuražira pojavu mnogih na tržištu rada. Nagla ekspanzija privrede često može da izazove ne-srazmeran rast ponude radne snage.

Sl. 14. Određivanje visine najamnine

Osnovno pitanje koje se postavlja jeste: Koliko će se ljudi, pri datom nivou naja-mnine, odlučiti da radi? Rast najamnina ne izaziva uvek rast ponude radne snage. Pri višem nivou blagostanja ljudi mogu smatrati da treba manje da rade. U tom slučaju kriva ponude radne snage skreće ka severozapadu tj., ona ne mora (i nije) da bude vertikalna i neelastična. Ali, treba znati da se pri višim najamninama i slobodno

vreme plaća skuplje. Od razrešenja navedene protivurečnosti zavisi konkretan oblik

krive ponude radne snage.

84 MAKROEKONOMIJA

Kriva tražnje takođe može da ima različit oblik. U konkuretnoj privredi kriva izvedene tražnje za radnom snagom ima nizlazni nagib tj., može biti predstavljena fi no zaobljenom konveksnom linijom.

Presek dveju krivih određuje nivo najamnine. Pretpostavka je da su najamnine u uslovima savršene konkurencije, koje se plaćaju radnicima jednakih kvalifi kacija za slične poslove, uz jednaka naprezanja na poslu, jednake. Razlike između najamni-na koje u stvarnosti postoje javljaju se da bi kompenzovale razlike između poslova u smislu nadoknade za povećani rizik, neumerene napore, nezdrave uslove rada, povećanje odgovornosti, da nadoknade troškove školovanja i slično.

Savršeno konkurentno tržište radne snage ne postoji. Ono je izrazito rascepkano i segmentirano. Nekoliko faktora određuje takvo tržište rada.

Prvo, radna snaga je niskog stepena mobilnosti. Ljudi, uglavnom, teže da se za-posle u mestu prebivališta, koje relativno teško menjaju. Radije se odlučuju da privre-meno budu nezaposleni nego da se sele, jer selidba iziskuje troškove i velike napore prilagođavanja na uslove u novoj sredini. Osim toga, ljudi su, po pravilu, nedovoljno informisani o mogućnostima novog zaposlenja u udaljenim mestima.

Drugo, sindikati i kolektivni ugovori koje oni sklapaju utiču na izmeštanje ravnotežne tačke, po pravilu naviše. Isti su efekti zakona o minimalnim najamninama ili monopola radnika u određenom zanimanju.

Sam način i uslovi vođenja pregovara takođe u priličnoj meri utiču na nivo na-jamnine a time i na nivo zaposlenosti. Nije isto da li se pregovori vode na nivou preduzeća, grane ili privrede. Primećeno je da se najlošije performanse na planu zaposlenosti ostvaruju ako se kolektivni ugovori sklapaju na srednjem tj. na nivou grana. Bez obzira na nivo na kojem se odvijaju pregovori država je uvek treća zainte-resovana strana. Ona je zainteresovana da spreči nekontrolisani rast nivoa cena i zbog toga joj nije u interesu opšti rast nivoa najamnina. Osim toga, ona vodi i politi-ku zaposlenosti kao instrument ostvarivanja pune neinfl atorne zaposlenosti. Glavni elementi te politike su: pružanje usluga nezaposlenima u traženju posla, razni vidovi prekvalifi kacija radnika u skladu sa zahtevima tržišta rada, subvencije poslodavcima za novozaposlene radnike i za rešavanje problema viška zaposlenih usled uvođenja novih tehnbologija, pomoć nezaposlenima da započnu sopstveni biznis, i sl. Nave-dene mere pripadaju tzv. aktivnoj politici zaposlenosti. Ona se obično dopunjuje i tzv. pasivnim merama zaštite nezaposlenih kroz određena novčana davanja i slične mere socijalne zaštite. Iskustvo razvijenih zemalja je pokazalo da duže trajanje ovih mera, pogotovu ako su vremenski neograničene, destimulišu napore nezaposlenih da nađu novo zaposlenje čime se nivo nezaposlenosti povećava.

Treće, ne postoji jedinstveni faktor proizvodnje koji se jednostavno naziva ra-dnom snagom. Kvalitativne razlike između ljudi su veoma velike. Postoje hiljade po-tpuno različitih vrsta radne snage koje se radi jednostavnije analize grupišu prema određenim kriterijumima. Svaka od grupa radi za različitu visinu najamnine. Te grupe nisu u potpunosti u konkurentnim odnosima. Za isti posao može se angažovati više ili manje kvalifi kovan radnik. Radnici mogu prelaziti iz jedne grupe u drugu, pri čemu unakrsna elastičnost najamnina pojedinih grupa postaje vrlo važna.


Nesavršenost funkcionisanja savremenog tržišta rada ogleda se i u tome što na-jamnine u uslovima rasta nezaposlenosti, po pravilu, ne padaju, a bolji radnici ne istiskuju lošije zbog toga što svoju radnu snagu nude za nižu najamninu.

Ali, i tražnja za radnom snagom nije u potpunosti elastična. Mnoga se preduzeća ne odlučuju da otpuste višak zaposlenih ako se u skorije vreme očekuje rast tražnje. Preduzeća se odlučuju da fi nansiraju privremenu nezaposlenost svojih već obučenih radnika ako očekuju da će troškovi fi nansiranja njihove privremene nezaposlenosti biti niži od troškova obuke novozaposlenih radnika. Ona vode stabilnu politiku na-jamnina. Ne zapošljavaju se radnici svaki dan. Ako odrede previše niske najamnine, radnici će ih napuštati.

Opšta ravnoteža na tržištu rada postiže se uspostavljanjem ravnoteže na većini segmenata tržišta rada. Totalne ravnoteže, na svim segmentima, nema niti to treba da bude cilj ekonomske politike. Ravnoteža između razlika u najamninama (pri kojoj se poklapaju ukupne ponude i tražnje za svaku kategoriju radne snage) postiže se samo kao pretežna ravnoteža, tačka kolebanja oko koje osciliraju različiti modaliteti imperfektnog tržišta rada.

Na kraju, treba podsetiti da najamnine, osim što za preduzeća predstavljaju troškove rada, predstavljaju i dohodak najvećeg dela stanovništva. To znači da se njihova promena suštinski mora odraziti na tražnju i prihod preduzeća. Kriva tražnje za radnom snagom je izvedena iz krive tražnje roba, što znači da promena nivoa najamnina pomera i opštu krivu tražnje za radnom snagom. Time je defi nisana još jedna povratna sprega u privredi.

Jedan od mogućih i poželjnih scenarija je onaj u kome rast najamnina povećava ukupnu tražnju koja stimuliše rast ponude i efi kasnije korišćenje rada. Stvarne na-jamnine tako zadržavaju isti ili manji udeo u strukturi cene koštanja proizvoda. To omogućuje niže cene, rast tražnje gotovih proizvoda i, kao posledicu, niže cene radne snage.

9. 4. KAPITAL I KAMATA

Za razliku od prirodnih i ljudskih resursa koji se smatraju primarnim faktorima proizvodnje jer se njihova ponuda formira relativno nezavisno od ekonomskog sistema, kapital se smatra sekundarnim (ne po značaju), proizvedenim resursem, jer se kapitalna dobra proizvode u okviru privrednog sistema. Ona predstavljaju rezultat funkcionisanja ekonomskog sistema i koriste se u smislu proizvodnih ulaganja za dalju proizvodnju potrošnih i drugih dobara i usluga. Proces akumulacije kapitala i njegovog usavršavanja usmeren je u pravcu zamene i postepenog istiskivanja fi zičkih a zatim i intelektualnih funkcija čoveka iz procesa društvene reprodukcije. Ovaj pro-ces se u punoj meri može poistovetiti sa razvojem ljudskog društva i njegovih po-tencijala. Značaj kapitala za ekonomski i društveni razvoj je ogroman. Mnogi autori koji su se bavili razvojem industrijskog sistema, poistovećuju razvoj industrijskih društava sa akumulacijom kapitala. Drugim rečima kazano, kapital je istorijska kate-gorija. Nastao je na određenom stepenu razvoja ljudskog društva. Njegovo nastajanje

86 MAKROEKONOMIJA

uslovila je krupna kapitalistička robna privreda29 koja podrazumeva robni karakter svih faktora proizvodnje i privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Zbog toga materijalna dobra, novac i sl. nisu sama po sebi kapital. Oni tek u određenim društveno-ekonomskim uslovima postaju kapital.

Od samog usvajanja pojma kapital pokazalo se da je njegova defi nicija mnogo komplikovanija nego što se očekivalo. U početku je pojam kapitala bio vezan za trgovinsku delatnost. Tada se pod kapitalom podrazumevala ili neka svota novca namenjena kupovini robe koja će biti prodata radi sticanja profi ta ili, prosto, skup roba namenjen prodaji.

Prve analize kapitala mogu da se nađu u okviru klasične političke ekonomije. Klasičari analiziraju ulogu kapitala u društvenoj reprodukciji sa posebnim akce-ntom na akumulaciju kapitala. Tako je, na primer, za Smita kapital akumulirani fond neophodan za pokretanje proizvodnje. Na drugoj strani, Rikardo defi niše kapital kao onaj “deo bogatstva jedne zemlje koji se angažuje u proizvodnji…(da bi)… aktivirao rad”.

Druga struja mišljenja (Dževons, Bem Baverk), nastala delimično kao reakcija na prethodnu, u prvi plan ističe vremensku dimenziju kapitala. Prema mišljenju Bem Baverka kapital nije neki predmet, već metod proizvodnje koji posreduje između zemlje (prirodni resursi) i rada. Metod iziskuje vreme i zato se kapitalna dobra mogu svesti i meriti “prosečnim periodima proizvodnje”. Nasuprot tome, Dž. B. Klark sma-tra da vreme izgleda kao produktivno, ali ono to nije, nego alatke. On razlikuje kapi-talna dobra koja se troše i nestaju u procesu proizvodnje, od kapitala koji se ne menja zahvaljujući mutiranju u različite oblike.

Kao reakcija na shvatanje klasične ekonomske teorije o kapitalu kao vrednosti koja se u procesu materijalne proizvodnje stalno oplođuje, neoklasičari napuštaju proizvodnju i prebacuju se na analizu ponašanja potrošača u ekonomskom životu, tj. na analizu procesa razmene. To objašnjava poziciju neoklasičara u vezi sa kapi-talom. Pružajući usluge kapital dobija prihod (profi t) i umesto proizvodnog postaje fenomen razmene.

Izložena shvatanja, nastala krajem devetnaestog veka, svrstavaju se u marginalistički pravac ekonomske misli. Ovaj koncept, dopunjen brojnim radovima u dvadesetom veku, bez obzira na česta, ponekad i opravdana osporavanja, ostao je dominantan sve do današnjih dana. Za ovu, neoklasičnu školu ekonomske misli, kapital je samo jedan od agregatnih faktora proizvodnje koji se može meriti homogenim jedinicama bez obzira na konkretni fi zički sastav. Javlja se kako u fi zičkom obliku (sredstva za proizvodnju), tako i vrednosnom obliku (suma novca). Usluge kapitala se plaćaju kao i drugim faktorima proizvodnje a njihova cena je (kamatna) profi tna stopa. Dohodak od kapitala naziva se profi tom. Kapital se razmenjuje na tržištu jer je redak, odno-sno ograničen (raspoloživost i dati raspored) i zato ima cenu. U procesu razmene se postiže njegova optimalna alokacija, odnosno upotreba. Iz takvog stanovišta sledi

29 Pojam kapitala ušao je u relativno čestu upotrebu još u šesnaestom i sedamnaestom veku u doba

razvoja slobodne trgovine. Svet se, posebno od osamnaestog veka, suočio sa novim faktorom proi-

zvodnje dominantno sastavljenim od proizvedenih sredstava za proizvodnju.


objašnjenje profi ta kao nagrade za žrtve (vremenske ili u potrošnji) učinjene u pro-cesu formiranja kapitala.

Osim navedenih škola interesantno je i Marksovo shvatanje kapitala. U njegovim delima kapital se posmatra kao specifi čni društveni odnos određen privatnom svoji-nom nad sredstvima za proizvodnju. Za marksiste, s obzirom da je istorijska katego-rija, kapital je društveni odnos proizvodnje koji omogućava da se materijalna dobra u njemu oplođuju i uvećavaju i da vlasniku donose višak vrednosti. Ovaj interesantni i koncepcijski dobro fundiran koncept razumevanja kapitala neće se bliže razmatrati ovom prilikom.

Materijalne manifestacije kapitala su izvanredno brojne i raznolike. Kapitalna do-bra su istovremeno i uslov i rezultat procesa proizvodnje i zato se njihova količina stalno menja. Da bi se dobio uvid u ovaj agregat, potrebno je izvršiti obimnu i ko-mpleksnu analizu, koja se može obaviti na više načina. Pošto se prethodno utvrdi ukupna vrednost (u novcu), analiziraju se različite strukture: starosna, po vrstama, po osnovu podele na opremu, građevinski deo, prema tehnološkim generacijama, zatim raspoređenost kapitala po granama, regionima, itd.

Posebno je važno ispitati zastarelost kapitala, pripadnost određenim tehnološkim generacijama, i to prema pojedinim granama, s obzirom na podelu grana na vukuće, one koje prednjače u tehnološkom razvoju, i na vučene, one koje sa izvesnim zao-statkom prate razvoj visokih tehnologija. Upliv visoke tehnologije najbolje se prati preko broja kompjutera, robota, potpuno automatizovanih sistema, opreme za gene-tski inženjering i slično.

Od posebnog značaja je kapital lociran u infrastrukturi. Nju čine proizvodne grane koje imaju najveće eksterne efekte. Njihov značaj je uvećan činjenicom da su proi-zvodi ovih grana, po pravilu, domaćeg karaktera. Negativni eksterni efekti izazvani nedovoljno razvijenom infrastrukturom tek se u neznatnoj meri mogu nadoknaditi uvozom. Profi tabilnost kapitala uloženog u infrastrukturu, po pravilu, je niska. Zbog toga su ulaganja u infrastrukturu uglavnom javnog karaktera. Njihov visok eksterni efekat podsticajno utiče na ulaganje javnih sredstava. Uska grla u infrastrukturnim domenima su ozbiljan negativan faktor razvoja i u stanju su da veoma uspore razvoj zemlje. Stoga je neophodno da se unapred predviđaju i otklanjaju, utoliko pre što je period ulaganja u infrastrukturu dug. Stepen infrastrukturne razvijenosti može se meriti prema dostignutom opštem stepenu razvoja sopstvene ili tuđe privrede, uporedive ili one sa najrazvijenijom infrastrukturom. Za razvijenost infrastrukture važan je i podatak o nivou upotrebljene tehnologije i stepenu njene uklopljenosti u svetske sisteme u informatici, telekomunikacijama i saobraćaju. Infrastruktura, naročito njeni pojedini delovi, mora biti uključena u odgovarajuće velike sisteme u svetu. Struktura infrastrukture može se posmatrati granski i regionalno. Za re-gionalni aspekt bitan je teritorijalni raspored objekata: telekomunikacijske mreže, mreže saobraćajnica, aerodromi, luke, silosi, skladišta električnih centrala i prenosne mreže, itd.

Danas se pod kapitalom obično podrazumeva neko bogatstvo u vidu novca, do-bara ili druge imovine koji se koriste radi povećanja bogatstva. Kapital je, dakle, vre-

88 MAKROEKONOMIJA

dnost koja se oplođuje bez obzira na konkretni oblik oplođavanja. Ovakvo poimanje se smatra pojednostavljenim i nedovoljno preciznim jer ne razjašnjuje neke važne probleme. Uočava se dvostrano shvatanje kapitala: kao vrednosti (izražene u novcu) i kao skupa dobara (u fi zičkom obliku). Istovremeno, kapital se defi niše i kao imovina što znači da se radi o društvenom fenomenu jer ukazuje na određeni društveni odnos.

Kapital se pojavljuje i u obliku novca. Ali pogrešno je misliti da je novac sam po sebi kapital. Svaki novac nije kapital. Novac postaje kapital tek kada vlasniku donosi dobit jer je, na primer, dat na zajam pa svom vlasniku donosi kamatu.

Kapital se javlja u tri oblika: u novčanom, proizvodnom i robnom obliku odno-sno u dva pojavna oblika, kao realni i kao fi nansijski kapital. U realnom obliku kapi-tal egzistira kao sredstvo za proizvodnju, a u fi nansijskom u različitim fi nansijskim instrumentima koji donose dobit svom vlasniku. Isticanje uloge kapitala u uvećanju bogatstva otvara i pitanje njegove produktivnosti tj., razumevanje kapitala kao fa-ktora proizvodnje.

Kao što renta i nadnice predstavljaju cenu upotrebe primarnih faktora, kamata je cena upotrebe kapitala. Kamata je prinos kapitala za određeni vremenski period, najčešće godinu dana, a kamatna stopa predstavlja procentualni prinos na novčanu vrednost kapitala za godinu dana30. Ako se cena kapitala izjednači sa kapitaliziranom vrednošću, onda se ona može izraziti prema obrascu:

iSGPV =

gde je:

V - sadašnja kapitalizirana vrednost ili sadašnja eskontovana vrednost,

i - kamatna stopa izražena kao decimalna vrednost (1% = 0,01),

SGP - stalni godišnji prihodi.

U uslovima apsolutne sigurnosti svaka imovinska vrednost se kapitalizira tržišnom

cenom po sadašnjoj eskontovanoj vrednosti svih njenih budućih prihoda. Tržišna

kapitalizacija imovinske vrednosti jednaka je njegovoj sadašnjoj eskontovanoj vre-

dnosti. Cena kapitala raste u skladu sa rastom očekivanih godišnjih prihoda dok je

visina tržišne kamatne stope, kao sigurnog prinosa, obara.

Tradicionalna teorija objašnjava tržišno regulisanje visine kamatne stope uzaja-mnim delovanjem ponude i tražnje pri čemu se za osnovne odrednice uzimaju ste-pen štedljivosti ljudi (granična sklonost štednji) i očekivanja da će se u budućnosti

30 Prema Kejnsovom mišljenju kamata nije cena koja se ljudima plaća da štede, kamata je ono što oni

dobijaju zato što drže svoju imovinu u nelikvidnim oblicima investicija. Kamata je ono što se lju-

dima plaća kako bi u sebi savladali sklonost da prednost daju likvidnosti (gotovini). Pad kamatnih

stopa može da ne destimuliše štednju, može da stimuliše investicije, ili da učini da sva štednja bude

upotrebljena, ali može i da natera investitore da se ušanče u likvidnim sredstvima. Prema kejnsovom

učenju ono što ljudi nastoje da uštede mora da se izjednači sa onim što žele da investiraju. Mehani-

zam tog poravnanja nije kamatna stopa već totalna proizvodnja privrede.


dobiti više nego sada. Tržišna kamatna stopa, prema tome, ima dvostruku ulogu: vrši alokaciju nedovoljnog kapitala na upotrebe sa najvišim neto prinosima i podstiče, manje ili više uspešno, ljude da odlože tekuću potrošnju u korist formiranja dodatnog kapitala. Formiranje dodatnog kapitala, tj. neto rast kapitala, izražava se u procentima i predstavlja jednu od ključnih karika ekonomskog razvoja. Rast kapitala je relativno ograničen jer podrazumeva smanjenje tekuće potrošnje.

U skladu sa formiranjem dodatnog kapitala raste nivo njegove ponude na tržištu. Svaka privreda ima sopstveni istorijat brzine formiranja i stope rasta kapitala. Na drugoj strani teče paralelan proces formiranja tražnje za kapitalom. Rast tražnje se može smatrati izvedenim iz vrednosti dodatne proizvodnje koju omogućuje dodatni kapital. Tražnja kapitala, drugim rečima kazano, zavisi od njegove granične produ-ktivnosti.

U uslovima nedovoljne raspoloživosti kapitala njegovi prinosi su veliki, formiraju se visoke kamatne stope koje stimulišu štednju i dodatno formiranje kapitala. Povećanjem fonda kapitala uz ostale fi ksne resurse, prelaskom na projekte sa sve nižim prinosom, opada i produktivnost kapitala, a time i tražnja kapitala. To utiče na silazni oblik krive tražnje, na stalno pomeranje krive ponude kapitala udesno i opadanje kamatne stope. Pod jednakim uslovima zakon opadajućih prinosa važi i za kapital i otuda konveksni oblik krive tražnje za kapitalom.

Sl. 15. Određivanje visine kamatne stope

Opisani scenario ima logičan nastavak u stalnom smanjenju štednje dok bi ravnotežni nivo kamatne stope bio bi sve niži. U jednom trenutku kamatna stopa i štednja bi pale na nulu, ponuda kapitala bi postala fi ksna i dovoljna. Kompletan dohodak bi išao u potrošnju. Međutim, opisani scenario je moguć samo u uslovima potpune izvesnosti. U stvarnosti kamatna stopa, iz nekoliko razloga, nikada ne može da padne na nulu.

90 MAKROEKONOMIJA

Prvo, investitori nikada ne započinju aktivnost (ne uvećavaju kapital) ako ona ne omogućuje određenu profi tnu stopu (očekivani profi t) koja ih, na neki način, obezbeđuje od rizika.

Drugo, upoređujući sigurnost koju im obezbeđuje likvidnost i visinu kamatne sto-pe, ljudi mogu prestati (što obično i čine) da štede i pri relativno niskoj kamatnoj stopi, ali ipak većoj od nule.

I, treće, i najznačajnije, usled dejstva naučnog i tehničko-tehnološkog progresa, koji je isključen iz prethodne analize radi pojednostavljenja, povećava se produktivnost kapitala, što indirektno znači i kamatne stope. Istorija razvijenog sveta pokazuje da je tendencija opadanja kamatnih stopa usled opadanja granične produktivnosti kapitala bila eliminisana naučnim i tehničko-tehnološkim progresom. I pored rasta najamni-na, kamatni prinos na kapital, dugoročno gledano, nije padao. Umesto nizlaznog kre-tanja po nepromenjenoj krivi u stvarnosti se kriva neto produktivnosti kapitala stalno pomerala naviše (na sl. 15. kriva d’ d’). Takva kretanja upućuju na zaključak da je naučni i tehničko-tehnološki progres jedan od ključnih faktora razvoja ekonomskog sistema i društva uopšte.

Svaka država ima na raspolaganju bogat instrumentarijum, oličen pre svega u monetarnoj i fi skalnoj politici, delovanja na visinu kamatne stope, proces formiranja dodatnog kapitala i sistem naučnih i tehničko-tehnoloških istraživanja.

9. 5. PROFIT

Ukupan proizvod u funkcionalnoj raspodeli odlazi na plaćanje usluga faktora proi-zvodnje. Cene proizvodnih faktora su poistovećene sa njihovim prinosima. Međutim, jedan deo proizvoda se prisvaja kao profi t. Profi t predstavlja četvrtu kategoriju koja učestvuje u raspodeli dohotka. Iza tog dela plaćanja ne stoji konkretan faktor proi-zvodnje. Zbog toga u izvesnom smislu i ima nedoumica u vezi sa odgovorom na pi-tanje šta zaista profi t jeste i čime se takvo prisvajanje dela proizvoda može pravdati.

Za marksiste profi t predstavlja oblik ispoljavanja viška vrednosti kojim se pokriva suština kapitalističkih odnosa proizvodnje. Dok najamnina predstavlja cenu radne snage, dotle se višak vrednosti, koji stvara samo varijabilni kapital, na površini poka-zuje kao da plod celog angažovanog kapitala, pa dobija oblik profi ta. U ceni koštanja proizvoda gubi se razlika između konstantnog i varijabilnog kapitala (varijabilni kapital jedino stvara višak vrednosti), pa višak vrednosti izgleda ne kao plod samo varijabilnog kapitala već kao plod celog predujmljenog kapitala. Time se, praktično, maskira eksploatacija radne snage.

“Minimalna granica prodajne cene robe data je njenom cenom koštanja, Proda li se ispod cene koštanja, onda se utrošeni sastavni delovi proizvodnog kapitala ne mogu potpuno naknaditi iz prodajne cene. Potraje li taj proces, iščeznuće predujmljena ka-pital-vrednost... Zbog toga se suvišak ili višak vrednosti, realizovan pri prodaji robe, kapitalisti pokazuje kao višak njene prodajne cene iznad njene vrednosti iznad cene


koštanja, tako da se u robi sadržani višak vrednosti ne realizuje njenom prodajom, nego potiče iz same prodaje.” (Marks).

Profi t se u nemarksističkoj ekonomiji obično smatra prinosom inovativne i preduzetničke delatnosti (Joseph Schumpeter), a mnogi ga vezuju za rizik i neizve-snost (Frank Knight), probleme monopola i podsticaja31. Pod profi tom statističari podrazumevaju zarade korporacija (dividende ili zadržani neraspoređeni profi ti) i dohotke nekorporiranih preduzeća (farmeri, samostalne profesije, lekari, ortakluci). Za pojedinačno preduzeće profi t je jednak razlici između ukupnog prihoda i svih troškova.

Stepen uspešnosti poslovanja iskazuje se profi tnom stopom. Ona, u marksisitičkoj ekonomiji, predstavlja kvantitativni odnos proizvedene mase viška vrednosti i celoku-

pne količine predujmljenog kapitala

KONTROLNA PITANJA

1. Šta se podrazumeva pod potrebama?

2. Zašto se govori o sistemu potreba?

3. Koje su osnovne karakteristike sistema potreba?

4. Učemu se sastoji važnost poznavanja sistema potreba?

5. Šta je potrebno da bi se sistem potreba zadovoljio?

6. Kakva je vremenska usklađenost faza procesa društvene reprodukcije?

7. Koje probleme mora da razreši svako društvo u procesu društvene reprodukcije?

8. Zašto se kriva proizvodnih mogućnosti društva drugačije zove granicom proiz-

vodnih mogućnosti?

9. Zašto kriva proizvodnih mogućnosti društva ima konkavan oblik?

10. Proizvodna funkcija predstavlja funkcionalni odnos dvaju skupova. Kojih?

11. Od kojih se pretpostavki polazi prilikom defi nisanja proizvodne funkcije?

12. Koja su matematička svojstva proizvodne funkcije?

13. U čemu je razlika između ukupnog i prosečnog proizvoda?

14. Zašto je važno poznavanje graničnog proizvoda?

15. Varijacije ulaganja mogu da dovedu do promena u nivou proizvodnje u različitim

pravcima. U kojim?

31 Slavin, L.S., 2002., Economics, sixth edition, McGraw-Hill Irwin, p. 789

92 MAKROEKONOMIJA

16. Zašto je značajna ekonomija obima?

17. Gde, u kojim analizima se najčeće pribegava pretpostavci o konstantnim prino-

sima?

18. Šta je osnovna pretpostavka zakona opadajućih prinosa?

19. Da li je zakon o opadajućim prinosima apsolutan?

20. Šta je izokvanta?

21. Koje su osnovne osobine izokvante?

22. Zašto je konveksni oblik izokvante njena podesna osobina?

23. Kakav je analitički značaj izokvante?

24. U kom trenutku zakupac zemlje prestaje da unajmljuje dodatne površine zemlje?

25. Da li je tržište radne snage savršeno konkurentno tržište?

26. Šta se podrazumeva pod prirodnom stopom nezaposlenosti?

27. Zašto kriva ponude radne snage skreće ka severozapadu?

28. Zašto se kapital smatra sekundarnim faktorom proizvodnje?

29. Da li se cena kapitala može izjednačiti sa kapitaliziranom vrednošću?

30. Zašto kamatna stopanikada ne može da padne na nulu?

31. Ako ukupan ukupni proizvod u funkcionalnoj raspodeli odlazi na plaćanje usluga

faktora proizvodnje čiji, i na osnovu kojeg doprinosa, je profi t?

GLAVA VSISTEM CILJEVA

95SISTEM CILJEVA

1. SISTEM CILJEVA KAO JEDAN OD NAJZNAČAJNIJIH PODSISTEMA

PRIVREDE I DRUŠTVA

Ako se pođe od shvatanja sistema kao skupa varijabli čija međudejstva poprimaju

karakter sadejstva u cilju dobijanja korisnog rezultata, mogu da se izvuku najmanje

dva zaključka: a) varijablom sistema se smatra samo ona varijabla koja učestvuje

u stvaranju korisnog rezultata, jer u protivnom biva odbačena kao strano telo, i b)

svrhovitost sistema njegova je bitna odrednica. U okviru razmatranja sistema

ciljeva posebno je bitan drugi zaključak jer ukazuje na činjenicu da je sistem ciljeva

obavezan podsistem ekonomskih sistema tj., proces formulisanja i ispunjenja ciljeva

imanentan je samom poimanju sistema. Postavljanje i ispunjenje ciljeva vezano je za

svrhu postojanja i način funkcionisanja sistema32. Sistem funkcioniše ispunjavajući

svoje ciljeve.

Nema pojedinca, društvenih grupa, društva ili njegovih podsistema koji sebi ne po-

stavljaju ciljeve. ”Besciljnost je po svojoj prirodi prolazna”33. Sistem ekonomskih ciljeva

čine ciljevi sistema kao celine i ciljevi svih podsistema od kojih je ekonomski sistem

sastavljen. S obzirom da je privredni sistem samo podsistem društvenog sistema, sistem

ekonomskih ciljeva jedan je od podsistema sistema društvenih ciljeva.

Sistemi ciljeva su hijerarhijski uređeni. To znači da je osnovni cilj društvenog

razvoja hijerarhijski nadređen osnovnom i svim ostalim ciljevima ekonomskog ra-

zvoja. Ispunjenje osnovnog ekonomskog cilja u funkciji je ispunjenja osnovnog cilja

društvenog razvoja. Svi ciljevi razvoja društva, koji su na nivoima nižim od onog na

kojem se nalazi osnovni cilj razvoja društva, moraju biti prožeti osnovnim ciljem

društvenog razvoja. To važi i za osnovni cilj razvoja privrede.

Bliže objašnjenje i defi nisanje osnovnog privrednog cilja nije moguće bez pre-

thodnog defi nisanja osnovnog društvenog cilja. Zbog toga se ovde prvo tumači osno-

vni cilj društvenog razvoja.

32 Prema mišljenju Eriha Froma (From, E., 1983., Begstvo od slobode, Nolit, Beograd, str.217.) “pozna-

vanje stvarnih želja nije, kao što većina ljudi misli, relativno lako, već je to jedan od najtežih proble-

ma koje ljudsko biće mora da reši. Taj zadatak nastojimo da izbegnemo po svaku cenu, prihvatajući

tuđe ciljeve kao svoje”.

33 Viner, N., 1964., str.55.

96 MAKROEKONOMIJA

2. OSNOVNI CILJ DRUŠTVENOG RAZVOJA

Život ljudi u pojedinim zemljama bitno se razlikuje. Različit je nivo potrošnje,

stanuje se pod razlličitim uslovima i to nije uvek uslovljeno samo klimatskim ra-

zlikama. Takođe je različit pristup obrazovanju a razlikuje se i nivo socijalne zaštite.

Neke zemlje se smatraju boljim za život od drugih. Takvo mišljenje je obično potkre-

pljeno tvrdnjom da je nivo blagostanja viši u jednim nego u drugim zemljama. Neke

se zemlje smatraju bogatim, druge siromašnim i sl. Naravno, opšta je težnja da se živi

udobnije, da se uživa viši nivo blagostanja. Siromaštvo je nepoželjno i svi teže da ga

se otarase. Ali, to nije lako i predstavlja jedan od najznačajnijih problema sa kojim se

suočavaju nedovoljno razvijena društva.

Svako društvo, nezavisno od toga da li je bogato ili siromašno, ima veliki broj,

sistem ciljeva koji je podsistem (važan deo) društva posmatranog kao sistem. Ele-

menti tog sistema nemaju isti značaj za društvo, tj. sistem društvenih ciljeva je hi-

jerarhijski uređen. Neki društveni ciljevi opredeljuju karakter društva i svih njego-

vih podsistema dok su drugi manje značajni. Društveni ciljevi proističu iz sistema

društvenih vrednosti. Razlike u sistemima osnovnih društvenih ciljeva posledica su

činjenice da pojedina društva počivaju na specifi čnim društvenim vrednostima. Ne

ulazeći dublje u karakteristike sistema društvenih vrednosti i sistema društvenih

ciljeva niti u način njihovog defi nisanja, jer taj problem ima i ideološku dimenziju,

potrebno je opisati osnovni cilj razvoja društva.

Osnovni cilj društvenog razvoja se može različito defi nisati i njegova suština zavi-

si od sistema opšteprihvaćenih društvenih vrednosti. Svako društvo sigurno teži, pre

svega, da opstane. Ono što iza toga sledi, različito se može tumačiti. Jedno tumačenje

osnovni cilj svakog društva, u funkciji njegovog opstanka, vidi u što potpunijem za-

dovoljenju sistema društvenih potreba radi maksimiziranja društvenog blagostanja.

Sadržaj društvenog blagostanja je veoma složen i može se objasniti na više načina.

97SISTEM CILJEVA

2. 1. BERGSONOVA FUNKCIJA

Ekonomika blagostnja34 pod blagostanjem podrazumeva ukupnu sumu zado-

voljstava koje pojedinac jedne zajednice doživljava upotrebom raspoložive količine

dobara. Nabrajanjem zadovoljstava dobija se suma društvenog blagostanja, a ono

je jednako ukupnom nacionalnom proizvodu izraženom u novcu. Do blagostanja

društva dolazi se preko individualnih preferencija tj. subjektivnih blagostanja poje-

dinaca koji čine društvo. Blagostanje pojedinca i društva zavise od visine ostvarenog

ukupnog proizvoda i njegove raspodele. Interes društva je da se nacionalni proi-

zvod stalno povećava i omogući takva raspodela kojom se osigurava što potpunije

blagostanje. Ekonomika blagostanja polazi od izučavanja i upoređivanja raznih sta-

nja ekonomskog sistema prema nivou blagostanja, a zatim na osnovu sprovođenja i

iskustava predlaže ekonomici pravila, mere i kriterijume za povećanje društvenog

blagostanja.

Pristalice ekonomike blagostanja društveno blagostanje najčešće predstavljaju

Bergsonovom i Samjuelsonovom funkcijom oblika:35

W(x) = F [Y1(x), ..., Y

n(x)]

Funkcijom je predstavljen funkcijski odnos F koji određuje vrednost blagostanja

W(x) za svako društveno stanje x iz skupa svih mogućih društvenih stanja X. Funkcija

predstavlja uređaj R defi nisan na celom skupu X. Oznaka Yi predstavlja korisnost i-tog

pojedinca, za n=1,.., n, što znači da funkcija društvenog blagostanja zavisi od indivi-

dualnih korisnosti, subjektivnih osećaja blagostanja zbira pojedinaca koji čine društvo.

Prikazani oblik funkcije u teoriji je poznat kao individualistički slučaj jer društveno

blagostanje vidi kao funkciju pojedinačnih nivoa blagostanja W (Y1,..., Y

n).

Međutim, nivo apstrakcije u ovoj funkciji je visok, jer se na ovaj način ne rešava

problem agregiranja individualnih blagostanja. Društvene preferencije se izvode

samo iz pojedinačnih bez poređenja intenziteta preferencija ili nivoa pojedinačnih

blagostanja. Zbog toga neki autori predlažu manje rigoroznu kolektivnu funkciju

društvenog blagostanja u kojoj je ono predstavljeno kao rastuća funkcija pojedinačnih

prihoda, tj.:

W = W(y1,..., y

n).

34 Ekonomika blagostanja predstavlja poseban pravac ekonomske misli nastao kao produžetak Mar-

šalove teorije. Istražuje uslove, metode i sredstva kojima država može da ostvari blagostanje svih

svojih pripadnika i zajednice u celini. Zbog toga se često defi niše kao deo ekonomije koji izučava

moguće efekte raznih ekonomskih politika na blagostanje društva.

35 Amartya, K. S., 1985., O ekonomskoj nejednakosti, Zagreb, str. 15.

98 MAKROEKONOMIJA

Maksimizacija društvenog blagostanja se postiže, matematički posmatrano, ma-

ksimizacijom gornje funkcije. Stepen maksimizacije zavisi od količine raspoloživih

resursa, mogućnosti njihovog kombinovanja, raspodele blagostanja na pojedince

itd.

2. 2. MAKSIMIZACIJA DRUŠTVENOG BLAGOSTANJA

Ako se pretpostavi da su proizvodne mogućnosti društva date i da se ukupno

proizvedeno dobro sastoji iz dve komponente, dobro Q1 i dobro Q

2, kojima se zado-

voljava sistem potreba, društveno blagostanje se može predstaviti izokvantom W.

Sl. 16. Maksimizacija društvenog blagostanja

Maksimum društvenog blagostanja se postiže u tački (A) dodira krive proizvo-

dnih mogućnosti i izokvante, tj. u tački izjednačenja graničnih stopa supstitucija dvaju

dobara i granične stope tehnički moguće transformacije između promenljivih (u proi-

zvodnji dvaju dobara). Tačka izjednačavanja (A) dveju graničnih stopa označava sta-

nje najviše tehničke efi kasnosti i stanje maksimalnog zadovoljenja sistema potreba.

U stvarnosti se, ipak, odvija proizvodnja mnoštva dobara i usluga. Postizanje

društvenog optimuma u smislu optimalne alokacije resursa, odnosno maksimizacije

društvenog blagostanja u slučaju proizvodnje mnoštva dobara defi niše se kao dodirna

tačka (površina) dveju hiperpovršina smeštenih u višedimenzionalnom prostoru, pri

čemu je broj dimenzija jednak broju dobara i usluga.

Jedna hiperpovršina je geometrijsko mesto tačaka koje predstavljaju u tehničkom

smislu efi kasne kombinacije dobara i usluga. Ona odražava jednakost stopa tehničke

supstitucije između proizvodnih faktora. Promena nivoa proizvodnje jednog proi-

zvoda nužno izaziva promene na drugim tačkama. Stopa tehničke transformacije u

99SISTEM CILJEVA

proizvodnji dobara je određena zakrivljenošću krive. Stepen zakrivljenosti krive, tj.

stopa tehničke transformacije, govori koliko će se povećati nivo proizvodnje jednog

ako dođe do infi nitezimalnog smanjenja proizvodnje drugog proizvoda. Na taj se

način ostavlja mogućnost transformacije jednog proizvoda u drugi putem realokaci-

je proizvodnih faktora.

Druga hiperpovršina predstavlja geometrijsko mesto tačaka ekvivalentnih sa

stanovišta nivoa zadovoljenja sistema društvenih potreba. Ona se koncepcijski izvodi

iz hiperpovršina indiferentnosti pojedinačnih potrošača. Tačka dodira između ovih

dveju hiperpovršina određuje optimalnu alokaciju resursa, na jednoj, i optimalnu

strukturu proizvodnje, na drugoj strani, čime je defi nisan i društveni optimum.36

2. 3. OSTALA TUMAČENJA OSNOVNOG CILJA DRUŠTVENOG RAZVOJA

Prihvatajući zahtev za što potpunijim zadovoljenjem potreba društvenog sistema

u celini, svih njegovih podsistema i članova društva pojedinačno, dakle, sistema

potreba radi maksimizacije društvenog blagostanja za osnovni cilj društvenog ra-

zvoja, opšta teorija sistema posebno insistira, govoreći o društvenom blagostanju, na

njegovoj nematerijalnoj i informacijskoj komponenti.

U tom smislu radi bližeg objašnjenja strukture društvenog blagostanja često se

pribegava nabrajanju njegovih elemenata. Obično se posebno naglašava da je pojam

društvenog blagostanja širi od materijalne potrošnje, pa se nabrajaju: zaposlenost,

jednakost u raspodeli dohotka, zdravstvo, obrazovanje, socijalna sigurnost i sl.

U svakom slučaju, fenomen društvenog blagostanja je veoma složen, pa bi ocena

društvenog blagostanja neke zemlje morala da obuhvati najmanje sledeće elemente:

1. materijalne uslove, sa posebnim akcentom na zdravstvenu i socijalnu zaštitu;

2. nivo razvijenosti sistema obrazovanja;

3. nivo dostignutih sloboda, sa posebnim akcentom na dostignuti nivo opštih

prava čoveka, političkih sloboda u smislu prava na organizovanje i samoorga-

nizovanje u najrazličitije organizacije i u smislu opštih izbornih prava. U ovom

domenu posebnu ulogu ima domet sloboda ličnosti na bazi dometa sloboda

izbora između više realnih alternativa za svaku važnu odluku, mogućnost bi-

ranja sopstvene optimalne strategije koju omogućuje samo onaj nivo socijalne

sigurnosti u kojoj ljudska individua ima neki manevarski prostor, tj. društveno

blagostanje se ogleda u širini tog manevarskog prostora;

4. razvijenost informacionog sistema u društvu od čega, u krajnjoj liniji, zavise

ostale komponente društvenog blagostanja, a posebno aktivnost svakog člana

društva i kvalitet odluka koje donosi.

36 Interpretirano prema: Madžar, Lj., 1984., Usmeravanje privrednog razvoja i oblici koordinirane

privredne aktivnosti, Institut društvenih nauka, Beograd, str. 35.

100 MAKROEKONOMIJA

Kako se pod blagostanjem podrazumevaju elementi i odnosi koji imaju subje-

ktivan karakter, nije na odmet setiti se Piguove opaske kako su elementi blagostanja

“stanja svesti”.

Jasno je da se društveno blagostanje sastoji iz materijalnih i nematerijalnih eleme-

nata, pri čemu je stepen merljivosti pojedinih elemenata vrlo različit. Nemerljivi i

samo delimično merljivi elementi značajno utiču na veličinu društvenog blagostanja.

Bez obzira što njihovo prisustvo smanjenjuje domet ekonomske analize društvenog

blagostanja ovi momenti se moraju uzeti u obzir.

Nezavisno od odabranog pristupa, sadržaj društvenog blagostanja je komple-

ksan, tako da cilj ekonomske analize ne može biti istraživanje društvenog blagosta-

nja uopšte. Na ovom stepenu razvoja ekonomske analize bio bi to vrlo pretenciozno

postavljen cilj. Kako se sve potrebe ne zadovoljavaju u okviru ekonomskog sistema,

ekonomska nauka se ne bavi blagostanjem u celini već samo onim delom koji je

ekonomske prirode.

3. OSNOVNI CILJ FUNKCIONISANJA

PRIVREDE

Ciljevi u stvari predstavljaju poželjna stanja ekonomskog sistema, kao što su puna zaposlenost, stabilne cene, preraspodela dohotka. Uvek ih ima više i s obzirom da su među sobom povezani na različite načine govori se o sistemu ciljeva. Sistem ekonomskih ciljeva spada u kategoriju složenih, dinamičkih i hijerarhijski uređenih sistema. Sistem ciljeva se identifi kuje kao složen jer se sastoji iz veoma mnogo cilje-va. Sačinjen je iz ciljeva privrede kao celine, ciljeva njenih podsistema (sve do onih na najnižim nivoima) i iz ekonomskih ciljeva pojedinaca. Ekonomski ciljevi su spregnuti čvrstim vezama u mrežu ekonomskih ciljeva. Jakim povratnim spregama vezani su i sa drugim podsistemima društva, privrednim sistemima u svetu i sa društvom kao totalitetom čiji podsistem, preko sistema društvenih ciljeva, i čine.

Formulisanju sistema ekonomskih ciljeva pristupa se na različite načine i sa različitih stanovišta. Podsistemi privrede sa stanovišta sopstvenih interesa i strateških opredeljenja njihovih ostvarenja formulišu sopstvene sisteme ciljeva. Isto važi i za pojedince. Ekonomski ciljevi najvišeg ranga, nacionalnog karaktera, koji se odnose na celu privredu, formulišu se na najvišem društvenom nivou. Formulisanje ciljeva u

101SISTEM CILJEVA

uskoj je vezi sa sistemom društvenih vrednosti. Ono i sledi iza defi nisanja osnovnih društvenih vrednosti.

U pripremi predloga vrhunskih nacionalnih ekonomskih ciljeva učestvuju eksperti iz različitih oblasti, najpre oni sa ekonomskim obrazovanjem. Predlagači seta dugoročnih ekonomskih ciljeva, kao dela razvojne strategije koja se uglavnom donosi na srednji i dugi rok ili kao deo nekog poznatog dugog roka, koriste se dostignućima više nau-ka. Proces priprema predloga ciljeva je veoma složen i obuhvata obimna i različita znanja. Formulisanje predloga ciljeva uslovljeno je i poznavanjem sistema naučno utvrđenih normativa vezanih za sistem potreba, na jednoj, i za ekonomski sistem (poznavanje ljudskih i materijalnih resursa) u užem proizvodnom smislu, na drugoj strani. Osim toga, potrebno je poznavati i stvarne težnje i ponašanje pojedinaca i interesnih grupa u smislu prihvatanja određenih ciljeva i vrste usmerenosti ka njima i ka zadovoljavanju sistema potreba.

Ciljevi se donose na različite vremenske rokove. Za ispunjenje svakog ekono-mskog cilja potrebno je neko (optimalno) vreme, čija dužina zavisi od mnogo fakto-ra, a ne samo od vrste cilja. Ciljevi se periodično preispituju, a ponekad, u skladu sa novonastalom situacijom i menjaju, ili im se menja samo ročnost ili značaj. Obično se razvrstavaju na kratkoročne i dugoročne ciljeve bez obzira što je ovakva podela krajnje uslovna. Kratkoročni ili operativni ciljevi su sastavni delovi tekuće makroekonomske politike. U grupu kratkoročnih ciljeva makroekonomske poli-tike spadaju stabilnost cena, poboljšanje platnog bilansa zemlje i slično. Najvažniji dugoročni ciljevi se odnose na privredni rast, povećanje makroekonomske efi ka-snosti, smanjenje neravnomernosti u raspodeli dohotka, povećanje medunarodne konkurentnosti i tako dalje. Na kratak rok, ciljevi su najčešće protivurečni. Supro-tno, osnovni dugoročni ciljevi su neprotivurečnog karaktera. Što je zemlja na nižem stepenu privredne razvijenosti konfl iktnost ciljeva na kratak rok je izraženija. Zbog toga cilj dinamiziranje stope privrednog rasta najčešće ne koincidira sa ravnotežom u platnom bilansu, stabilnošću cena itd.

Postojanje ciljeva sa različitim vremenskim dimenzijama izaziva značajan pro-blem, poznat kao sukob ciljeva na kratak, srednji i dugi rok, koji mora biti na pravi način društveno kanalisan. Uobičajena podela na kratak, srednji i dugi rok ima smisla jedino ako je usklađena sa dubinom i karakterom stvarnih promena u sistemu koje su se u datom periodu desile. Pogrešno je neku pojavu okarakterisati kao kratkoročnu samo zato što je trajala godinu dana. Njene osnovne vremenske karakteristike određene su dubinom i brzinom promena koje sobom nosi.

Analizirati promene u sistemu ciljeva podrazumeva dve stvari: odrediti vremenski okvir u kome se posmatra stepen ispunjenja ekonomskih ciljeva i, drugo, određivanje brzine promena koje se dešavaju u privredi i društvu u toku ostvarenja ciljeva. Prva vrsta analize ukazuje na visok stepen povezanosti cilja i vremena koje je potrebno za njegovo ispunjenje. Opasnost koja se ovde krije, a koja sa produženjem vreme-nskog perioda za koji se cilj donosi raste, može se izneti kroz dilemu: u kojoj je meri

moguće jasno defi nisati cilj s obzirom na vremenski period za koji je donet?

102 MAKROEKONOMIJA

Mogućnost sagledavanja vremenske dimezije ciljeva kao i mogućnost formu-

lisanja sve dugoročnijih ciljeva raste uporedo sa razvojem nauka. Što je društvo ra-

zvijenije sve su jače njegove potrebe za velikim ciljevima. Realizacija velikih ciljeva

proširuje horizont društva i transformiše njegov sistem potreba u sistem višeg reda.

Krug se zatvara pojavom potrebe za novim, grandioznijim ciljevima koji često, sa-

mom svojom formulacijom, služe kao odskočne daske za dalji razvoj nauka, tehnika

i novih tehnologija.

Osim navedenih karakteristika, ciljevi takođe mogu biti i: nezavisni, kompleme-

ntarni, konfl iktni,.... Nezavisni su oni čije ostvarenje ne dovodi u pitanje realizaciju

drugih ciljeva. Kod komplementarnih ostvarenje jednog doprinosi delimičnoj ili po-

tpunoj realizaciji drugog cilja. Ilustracije radi, viša stopa privrednog rasta istovre-

meno dovodi do manje nezaposlenosti. Konfl iktni su oni ciljevi kod kojih ostvarenje

jednog cilja otežava ili onemogućava ostvarenje drugog cilja. Primera radi, povećanje

izvoza uz isti obim proizvodnje uslovljava lošiju snabdevenost domaćeg tržišta.

Osnovno svojstvo ekonomskih ciljeva je njihovo hijerarhijsko ustrojstvo. Niti su

ciljevi uvek isti, niti im je uvek isti značaj za društvo. Samo je osnovni cilj razvoja

ekonomskog sistema, s obzirom na njegov najviši značaj, fi ksnog karaktera. Svi su

ostali, manje ili više, prema mestu u hijerarhiji, varijabilnog karaktera. Ekonomski

ciljevi na vrhu hijerarhijske lestvice imaju najtrajniji karakter. Tako, na primer,

optimizacija stope rasta ukupnog proizvoda i potrošnje, smanjenje stope infl acije

ili nezaposlenosti, eliminisanje defi cita platnog bilansa i sl., u svim zemljama zau-

zimaju visoko mesto na listi ciljeva. Jedino se njihov konkretan redosled razlikuje

od zemlje do zemlje.

Društvo obično prihvata ograničeni broj ekonomskih ciljeva čiji je stepen priori-

tetnosti i vreme ostvarivanja različit. Prevelik broj usvojenih ciljeva negativno deluje

na njihovu prioritetnost, na rasipanje sredstava i napora ljudi i na mogućnost nji-

hove koncentracije, čime se mogućnost ispunjenja sistema ciljeva smanjuje. Što se

neko društvo brže razvija to je ono spremnije da širi sistem svojih ciljeva. Siromašni

mogu da se nadaju da će tek neki od ciljeva biti u stanju da ispune. Dinamičan razvoj

omogućuje ne samo potpunije zadovoljenje sistema potreba već i različite pravce

razvoja. “Suština privrednog rasta nije u tome što on povećava sreću, već je u tome

što povećava mogućnost ljudskog izbora”37.

Formulacija osnovnog privrednog cilja od velikog je značaja za privredu i društvo

u celini. Zbog toga ona mora da proizilazi iz osnovnog društvenog cilja. U teoriji

postoji više formulacija osnovnog privrednog cilja. Često se pominju maksimizacija

životnog ili društvenog standarda, maksimizacija stope rasta materijalne proizvo-

dnje i sl. Sa stanovišta opšte teorije sistema, služeći se ekstremalnim računom,

osnovni cilj funkcionisanja privrede može se defi nisati kao maksimalno zadovoljenje

društvenih potreba sa datim (tj. raspoloživim) resursima, odnosno minimiziranje

utrošaka resursa za određeni sistem društvenih potreba.

37 Lewis, A., 1963., Th e Th eory of Economic Growth, Allen& Unwin, London, p. 420.

103SISTEM CILJEVA

Ovako defi nisan osnovni cilj teško je primenljiv u analizama. Sa tog stanovišta pristup razvijen u okviru ekonomike blagostanja je daleko prihvatljiviji. Teorijskom razradom obračuna društvenog blagostanja ona je ponudila u praksi mnogo korišćen metod analize realnog ekonomskog blagostanja: koncepciju indeksnih brojeva društvenog dohotka (blagostanja).

Ova koncepcija poistovećuje ekonomsko blagostanje društva sa društvenim do-hotkom izraženim u novcu, pri čemu se zanemaruje činjenica da raspodela dohotka utiče na nivo društvenog blagostanja. Raspodela se smatra manje važnom, jer se može raspodeliti samo ono što je proizvedeno. Koncepcija ima još neke nedostatke koje se ovom prilikom zanemaruju, jer se pokazalo da je u praksi nezamenljiva. Nijedna ozbi-ljna dinamička analiza stvarnih privrednih kretanja je ne zaobilazi.

4. MAKROEKONOMSKI AGREGATI

Ljudske potrebe se menjaju kvantitativno i kvalitativno, ali menjaju se i obim, stru-ktura i vrednost materijalnih dobara i usluga. Radi toga se u ekonomskoj nauci razvio kategorijalni aparat za merenje rezultata društvene proizvodnje putem određenih globalnih i sintetičkih veličina u kojima se izražavaju osnovni sadržaji, dinamika i struktura, kao i rezultati ekonomske aktivnosti u nekoj društvenoj zajednici (državi).

U ekonomskoj literaturi se često, da bi se opisali ukupni godišnji tokovi dobara i usluga, koriste različite sintagme kao što su nacionalni dohodak, nacionalni proizvod i sl. Kako se radi o analitičkim veličinama koje važe za celu privredu, često se nazivaju i makroekonomskim veličinama ili makroekonomskim agregatima.

Koliki je značaj ovih veličina u ekonomskoj analizi privrednih aktivnosti u nekoj zemlji možda najbolje svedoči Samuelson kad kaže za GNP da je to ‚‚jedno od zaista velikih otkrića 20. veka‚‚38.

Analitičke funkcije makroekonomskih agregata su vrlo značajne ne samo za eko-nomiste, već i za statističare, demografe, sociologe, politikologe. Svima onima kojima je potrebna realna slika o stanju privrede neke zemlje, o njenom razvoju, dinamici ra-zvoja, strukturi i sličnim pitanjima koja su važna za ekonomiku i politiku neke zemlje, služe ovi sintetički pokazatelji. Otuda je prikupljanje podataka o njima danas postala

sasvim normalna praksa u svetu.

38 Samuelson, P., Nordhaus, W., 1994., Ekonomija, Mate, Zagreb, str., 416.

104 MAKROEKONOMIJA

Iako je masovnije korišćenje analitičkih vrednosti ovih veličina novijeg datuma, njihova upotreba u ekonomskoj teoriji se pominje mnogo ranije. Još je u drugoj polovini XVII veka William Petty koristio pojam narodnog dohotka kao godišnju vrednost rada naroda u funkciji politike oporezivanja, preporučujući državi da je oporezivanje istina neophodna, ali da je građane potrebno oporezivati proporciona-lno njihovom dohotku. Nešto kasnije, krajem XVII veka Gregory King je procenjujući dohodak različitih društvenih grupa u Engleskoj objavio vrlo temeljit obračun do-hotka Engleske za 1688. godinu.

Teorija o čistom proizvodu F. Quesnaya nije ništa drugo do svestrana teorija o formiranju narodnog dohotka u Francuskoj. I A. Smith u Engleskoj krajem XVIII veka razrađuje teorijsku koncepciju narodnog dohotka, na osnovu koje se u mnogim zemljama u XIX veku vršila procena narodnog dohotka.

Međutim, masovna proučavanja i upotreba agregatnih pokazatelja narodne privrede, posebno nacionalnog dohotka, počinju posle velike ekonomske krize 1929. godine, da bi taj pojam postao obavezna praksa u svim zemljama sveta tek nakon Drugog svetskog rata.

4.1. UKUPNI PROIZVOD PRIVREDE

Mada je zahtev za uvećanjem bogatstva sporan još od Aristotela obično se za neku zemlju (ili pojedinca) kaže da je napredna ako u kontinuitetu uvećava svoje bogatstvo. Ali, šta je to bogatstvo, šta se pod tim pojmom podrazumeva?

U svakodnevnom životu sreću se dva različita poimanja bogatstva. Kad se gov-ori o pojedincima bogatima se smatraju oni koji raspolažu određenim skupom do-bara, zemlje, novaca ili neke druge imovine. Kada su u pitanju pojedine zemlje stvari stoje malo drugačije. Bogatim se smatraju zemlje koje raspolažu velikim društvenim i prirodnim bogatstvom. Pod društvenim bogatstvom se podrazumeva ukupna masa najrazličitijih dobara stvorena radom više generacija. Tu spadaju proizvodni i neproizvodni fondovi, infrastruktura, razne vrste zaliha, ...Zbog toga je ono uvek proizvedeno bogatstvo i u tome se razlikuje od prirodnog bogatstva koje je dar prirode. Međutim, kako proizvodnja podrazumeva interakciju ostalih faktora proi-zvodnje sa prirodom, sa porastom nivoa razvijenosti prirodno bogatstvo se sve više preliva u društveno bogatstvo. Uostalom prirodno bogatstvo se takođe može valo-rizovati na tržištu. Mnogi autori, a među prvima Simon Kuznjec još pre drugog svetskog rata, smatraju da i radnu snagu zbog mnogo uloženog kapitala u njenu obuku i zbog njenog ukupnog značaja za proces uvećanja bogatstva treba uneti u obračun društvenog bogatstva.

Bogatstvo je dakle zbir dobara koji su proizvod ljudskog rada ili dar prirode a mogu se valorizovati na tržištu. Iz ovako defi nisane kategorije bogatstva neki autori isključuju određene kategorije dobara, umetničke vrednosti, na primer. Veličina i struktura bogatstva određuje ekonomsku snagu i nivo društvenog blagostanja. Zbog toga je svako društvo usmereno na uvećanje društvenog bogatstva.

105SISTEM CILJEVA

Još je industrijska revolucija pokazala da se bogatstvo i država i pojedinaca

može uvećati proizvodnjom. Kriterijum bogatstva postaju proizvedena dobra jer

se pomoću njih mogu proizvesti nova dobra i tako uvećati bogatstvo. Ona proces

društvene reprodukcije čine kontinuelnim i sektorski međuzavisnim procesom. To

znači da se pod uvećanjem bogatstva podrazumeva proces kontinuelnog uvećanja

ukupnog proizvoda. Razvoj privrede i društva uslovio je da se bogatstvo sve manje

izražava nagomilanom količinom dobara a sve više veličinom prihoda, odnosno do-

hotka. Zbog toga se danas bogatim državama smatraju one koje imaju visok domaći

proizvod meren u periodu od godinu dana.

Proces uvećanja bogatstva uslovljen je, između ostalog, i raspodelom novostvo-

rene vrenosti. Adekvatno uređena raspodela doprinosi uvećanju bogatstva.

Pod ukupnim proizvodom podrazumeva se vrednosni izraz svih roba proizvedenih

u privredi jedne zemlje za godinu dana39. Na jednoj strani, ukupni proizvod iska-

zuje sposobnost zemlje da proizvede i ponudi određenu količinu roba (agregatna

ponuda) dok, na drugoj strani, on pokazuje spremnost date zemlje da kupi ove robe

(agregatna tražnja).

Razlikuje se neto i bruto ukupni proizvod. Neto proizvod se može meriti kao

tok dobara ili tok primanja. Pristup problemu merenja neto proizvoda preko toka

proizvoda se sastoji u sledećem: pojedinci i porodice zadovoljavaju sistem potreba

konzumirajući najrazličitije robe i usluge, trošeći pri tome novac. Neto proizvod se, u

tom slučaju, iskazuje kao ukupna suma novca potrošena za fi nalna dobra i usluge koji-

ma je zadovoljen sistem potreba za godinu dana. Sva fi nalna dobra i usluge se množe

tržišnim cenama koje igraju ulogu pondera, jer odražavaju relativnu poželjnost poje-

dinih roba. Neto proizvod predstavlja, dakle, ukupnu novčanu vrednost toka fi nalnih

proizvoda.

Izračunavanje neto proizvoda sa stanovišta primanja ili dohodaka ekvivalentno

je prethodnom načinu izračunavanja. Da bi se fi nalna dobra proizvela potrebno je

učiniti izvesne troškove koji ujedno predstavljaju prihode pojedinih proizvodnih

faktora (zemlja, rad, kapital). Radnicima se isplaćuje najamnina, vlasnicima zemlje

renta, a kapitala kamata i profi t. Sa stanovišta vlasnika proizvodnih faktora ove kate-

gorije predstavljaju prihode, a sa stanovišta privrede troškove usluga proizvodnih

činioca. To znači da neto proizvod predstavlja zbir primanja faktora proizvodnje.

Primanja faktora proizvodnje su jednaka troškovima proizvodnje fi nalnih dobara i

usluga tj., autputa ekonomskog sistema.

Neto proizvod statistika može da meri na dva načina, kao priliv proizvoda ili kao

zbir prihoda proizvodnih činilaca. Oba merenja daju iste rezultate, ako se profi t kao

prihod odnosno trošak, u drugom pristupu, adekvatno defi niše i statistički obuhvati.

39 Proizvodnja se u sistemu nacionalnih računa defi niše po širem konceptu i obuhvata niz usluga (fi -

nansijske, obrazovanje, zdravstvo, socijalnu zaštitu, delatnost državne uprave i odbrane, privred-

nih i stručnih udruženja, humanitarnih organizacija, udruženja građana itd.) koje nisu obuhvaćene

društvenim proizvodom po materijalnom konceptu proizvodnje.

106 MAKROEKONOMIJA

Neto proizvod može biti nerealno prikazan ako se neka dobra više puta sabiraju

kao fi nalna dobra, kao delovi ukupnog neto proizvoda, a ona to stvarno nisu jer pre-

dstavljaju međufazna dobra. Ako, na primer, u neto proizvod treba uvrstiti maslac,

iz njega, svakako, treba isključiti mleko od kojeg je maslac proizveden i sl. Neke robe

na putu do fi nalnog proizvoda prolaze i kroz nekoliko faza proizvodnje. Mogućnost

da se ukupni proizvod prikaže većim nego što jeste posebno je izražena u pristupu

obračuna proizvoda kroz troškove proizvodnih činilaca. Zbog toga se statistika pri-

likom obračuna vrednosti proizvoda, po pravilu, služi dodatom vrednošću. Konce-

pcija dodate vrednosti omogućuje da se svi izdaci koji se odnose na primanja činilaca

proizvodnje ne uključuju u obračun. Isključuju se sve kupovine materijala i usluga od

drugih fi rmi jer će taj deo proizvoda biti uračunat iz izveštaja drugih preduzeća.

Neto proizvod predstavlja vrednosni izraz zbira u jednoj privredi proizvedenih fi -

nalnih proizvoda i usluga u periodu od godinu dana.

U prethodni opis obračuna neto proizvoda nije bila uključena mogućnost

povećanja kapitala. U stvarnom životu, ljudi deo raspoloživog dohotka štede,

povećavajući zalihe roba (uključujući i novčanu robu), ili se pripremaju da investi-

raju novac koji su uštedeli.. U ciljeve ljudi ne spadaju samo različiti oblici potrošnje,

već i neto investiranje ili akumulacija kapitala. O štednji, odnosno investiranju, može,

u ekonomskom smislu, biti reči jedino ako dođe do nekog fi zičkog povećanja kapitala,

ako društvo troši manje nego što su njegovi prihodi i izdvaja sredstva za formiranje

kapitala. Investiranje uvek znači formiranje realnog kapitala, dodavanje već postojećem

fondu zgrada, opreme i zaliha.

Defi nicija neto proizvoda se odnosi na zbir svih fi nalnih proizvoda za potrebe

potrošnje uvećanog za neto investicije. Ovaj koncept ne uzima u obzir “trošenje”, am-

ortizovanje kapitala u jednogodišnjem periodu. S obzirom da amortizacija u priličnoj

meri predstavlja arbitrarnu kategoriju i kategoriju koja se u stabilnim privredama re-

lativno sporo menja, uputno je operisati sa bruto a ne sa neto konceptom investicija.

Mogućnost preciznijih izračunavanja bruto investicija uticala je na Ujedinjene nacije

da konceptu bruto izračunavanja daju prvenstvo u odnosu na neto koncept.

Ako se, dakle, obračuna i amortizacija dobija se iznos bruto investicija. Bruto

investicije su jednake neto investicijama uvećanim za iznos amortizacije. Do izno-

sa bruto investicija statistika dolazi zbrajanjem stanja zaliha na kraju godine uma-

njenih za vrednost zaliha na početku godine i stanja građevinskih objekata i opreme

izračunatih na isti način. Bruto investicije, drugim rečima kazano, predstavljaju

uvećanje realnog kapitala u periodu od godinu dana i jednake su razlici između sume

realnog kapitala na kraju i sume realnog kapitala na početku godine.

Bruto proizvod defi niše se kao suma fi nalnih proizvoda i bruto investicija. Neto

proizvod je, dakle, manji od bruto proizvoda za iznos amortizacije.

U anglosaksonskoj literaturi se, po pravilu, pravi razlika između fi nalnih dobara

za privatnu i fi nalnih dobara za javnu potrošnju. UN su prihvatile koncept obračuna

107SISTEM CILJEVA

proizvoda koji osim privatne potrošnje (Consumption - C) koja je jednaka izdacima

domaćinstava i investicija (Investment - I), odnosno investicione potrošnje, obu-

hvata i sve državne izdatke na dobra i usluge koji se odnose na najamnine državnih

službenika plus dobra koje država kupuje od privatne industrije (Government - G).

Najveće učešće u strukturi upotrebe ukupnog proizvoda ima privatna potrošnja.

Na drugoj strani, investiciona potrošnja je najnestabilnija komponenta raspodele i

upotrebe proizvoda Takođe treba napomenuti da sva državna plaćanja ne ulaze u

sastav proizvoda. Sve ono što nije izdatak države za dobra i usluge u datoj godini

ne ulazi u obračun, već se tretira kao plaćanje po osnovu transfera: kamate na javne

dugove, penzije, razna socijalna davanja i stavke koje po pravilu ulaze u obračun

državnog budžeta. Ti transferi ne predstavljaju plaćanja za tekuće proizvode usluge.

Sa stanovišta tokova proizvoda i usluga, struktura i način formiranja “punjenja”

budžeta (porezi, carine, izdavanje obveznica, primarna emisija i sl.) nije bitan za

obračun proizvoda. Ali, ako se obračun pravi sa stanovišta prihoda činilaca proi-

zvodnje odnosno proizvodnih troškova, zavođenje poreza radi fi nansiranja državnog

budžeta od velike je važnosti za obračun. Porezi utiču na povećanje ukupnih troškova

poreskih obveznika. To znači da se povećava i cena koštanja gotovih proizvoda. Zbog

toga porezi moraju biti uzeti u obzir prilikom obračuna proizvoda po metodu priho-

da proizvodnih činilaca. Osim neposrednih (porezi na prihode) koji obavezno ulaze

u obračun kao delovi najamnine, kamate, rente, profi ta, i posredni (porez na promet,

npr.) moraju biti uzeti u obzir kao zasebna stavka.

Na kraju se može ustanoviti da ukupni proizvod predstavlja zbir izdataka na do-

bra i usluge za potrebe lične, državne i investicione potrošnje. On se može obračunati

i zbrajanjem svih najamnina, kamata, renti i profi ta i svih posrednih poreza (koji se

iskazuju kao rashod u proizvodnji toka dobara) isplaćenih za godinu dana.

Obračun ukupnog proizvoda na dva načina u skladu je sa principom dvostrukog

knjigovodstva, mada u praksi oba metoda retko daju u potpunosti identične rezu-

ltate. Statistike, po pravilu, raspolažu nepotpunim podacima na osnovu kojih se

prave procene ukupnog proizvoda.

Ovako iskazan ukupni proizvod, kao agregatni pokazatelj služi za potrebe ana-

lize i planiranja društvene reprodukcije budući da daje uvid u taj proces, bliže

sagledavajući odnose proizvodnje. Isto tako, njegova funkcija u sagledavanju ukupne

potrošnje, i strukture proizvodnje po fazama, privrednim granama i njihovim gru-

pacijama smatra se neizbežnom i nezamenjivom.

U normalnim ekonomskim prilikama normalno je da društveni proizvod raste iz

godine u godinu. Prirodni priraštaj stanovništva donosi novu radnu snagu, a inve-

sticije u obrazovanje i kvalifi kaciju radnika podižu kvalitet radne snage i njenu produ-

ktivnost. Istovremeno, investicije u nove mašine i potrošnja povećavaju fond kapitala

u zemlji, što zajedno sa porastom ponude rada i novim tehnologijama prirodno do-

vodi do rasta društvenog proizvoda.

108 MAKROEKONOMIJA

Zbog nedostataka u sistemu obračuna ukupnog proizvoda, pri poređenju uku-

pnog proizvoda iz dva perioda, treba znati da se uvek radi o nedovoljno savršenom,

nepotpunom i parcijalnom poređenju. Dobijeni pokazatelji su relativnog i približnog

karaktera i mogu biti samo jedan iz mnoštva raznovrsnih pokazatelja promene

društvenog blagostanja.

Stepen opreza se prilikom međunarodnih poređenja još više mora povećati, jer se

vrednost ukupnog proizvoda deformiše preračunavanjem u jedinstvenu valutu, po

pravilu - dolar. Pri tome se najčešće koriste zvanični devizni kursevi koji uglavnom

odražavaju ne realan odnos, već odnos snaga u međunarodnoj razmeni.

4.2. BRUTO DOMAĆI, BRUTO NACIONALNI PROIZVOD, NACIONALNI DOHODAK

Ukupni domaći proizvod pretstavlja vrednost koja je rezultat društvene proi-

zvodnje u okvirima jedne nacionalne privrede. Svojim obimom on bi trebalo da za-

dovolji sve oblike potrošnje u nekom društvu. Međutim, praktično to je nemoguće.

I ako je to (teorijski) moguće, ekonomski nije isplativo. Savremene privrede su

po svom karakteru otvorene privrede. Vrlo aktivno se uključuju u međunarodne

ekonomske odnose, istupajući na svetskom tržištu bilo kao izvoznice ili kao uvoznice

različitih roba. Na taj način se oslobađaju roba koje prevazilaze domaće potrebe ili

se obezbeđuju robe koje nedostaju domaćem tržištu. Istovremeno, tako se održava i

potreban nivo konkurencije među proizvođačima. Osim toga, u proizvodnji roba na

teritoriji različitih otvorenih privreda učestvuju svojim kapitalom državljani različitih

zemalja. Državljanstvo vlasnika faktora proizvodnje čijom je upotrebom proizveden

ukupni proizvod može da bude različito.

Sve to ukazuje na potrebu da se ekonomska analiza ukupnog proizvoda ne može

zadržati samo na toj kategoriji. U nju se nužno moraju uključiti i elementi platnog

bilansa. Kada se sagleda struktura ukupnog proizvoda i sa tog stanovišta onda se ja-

vljaju dve analitičke kategorije ukupnog proizvoda koje su u najširoj upotrebi: bruto

domaći proizvod (ili Gross Domestic Product – GDP) i bruto nacionalni proizvod (ili

Gross National Product – GNP). Oba koncepta postoje i u neto varijanti. Mada obe

kategorije izražavaju tržišnu vrednost proizvedenih dobara u jednoj godini, bruto

nacionalni i bruto domaći proizvod nisu identične kategorije.

Bruto domaći proizvod je najčešće korićeni makroekonomski agregat. Predsta-

vlja ukupnu produkciju roba i usluga, ostvarenu u nacionalnoj ekonomiji (domici-

lnoj zemlji), bez obzira na vlasništvo. To podrazumeva da BDP uključuje vrednost

produkcije stranih lica (kompanija) u zemlji, a isključuje aktivnosti fi rmi u vlasništvu

domaćih rezidenata u inostranstvu. BDP predstavlja ukupno stvoren domaći proi-

zvod i krajnji je rezultat proizvodne aktivnosti jednog društva. To je istovremeno

fi nalna upotreba bruto domaćeg proizvoda.

109SISTEM CILJEVA

nXGICBDP +++=,

tj. bruto domaći proizvod je zbir privatne, investicione i državne potrošnje uvećan

za vrednost neto izvoza koji se dobija kao razlika između izvoza i uvoza posmatrane

zemlje.

Bruto nacionalni proizvod (BNP, GNP eng.) predstavlja ukupnu proizvodnju roba

i usluga jedne nacionalne ekonomije, u određenom periodu. On uključuje sve do-

hotke domaćih lica ostvarenih ekonomskim aktivnostima u zemlji i inostranstvu, tj.

meri ukupan dohodak zarađen od strane nacije. Vrednost bruto nacionalnog proiz-

voda se utvrđuje tako što se od vrednosti bruto domaćeg proizvoda odbiju svi pri-

hodi stanovnika sagledavane zemlje koji pripadaju strancima kao rezultat njihovog

ulaganja u zemlju, a dodaju prihodi stanovnika te zemlje po osnovu njihovog ula-

ganja u inostranstvu. Za razliku od bruto domaćeg proizvoda kategorija bruto na-

cionalnog proizvoda se isključivo odnosi na vrednost proizvedenih dobara domaćih

vlasnika faktora proizvodnje. U sistemu nacionalnih računa bruto nacionalni proi-

zvod se defi niše kao zbir bruto domaćeg proizvoda i salda ( primljenih – plaćenih)

primarnih dohodaka od rada i kapitala ( zarade zaposlenih, kamate, dividende i pri-

hodi od svojine ) iz inostranstva, koji se mogu naći u platnom bilansu. On je mera do-

hotka, kao što je bruto domaći proizvod mera proizvodnje40. Drugim rečima, bruto

nacionalni proizvod uključuje dohotke (plate, profi te i zakupninu – rentu) od ostatka

sveta, a isključuje plaćanja činilaca dohotka ostatku sveta, tj.:

BNP = BDP + plaanje inilaca iz inostranstva – plaanja inilaca inostranstvu

Ako se vrednost neto nacionalnog proizvoda koriguje za iznos posrednih por-

eza koji plaćaju preduzeća dobija se vrednost nacionalnog dohotka (national income

eng.):

Y = NNP – indirektni porezi

Nacionalni dohodak predstavlja zbir dohodaka ekonomskih aktera u okviru na-

cionalne ekonomije. Nacionalni dohodak je sastavljen iz pet komponenata:

1. zarade koje dobijaju zaposleni,

2. dohoci po osnovu vlasništva: dohoci nekorporativnih preduzeća, kao što su

mala porodična preduzeća, male trgovinske radnje,

3. rente: profi t koji dobijaju vlasnici nepokretnosti,

4. profi t korporacija: profi t koji ostaje za raspodelu nakon plaćanja zarada zapo-

slenima i kamata kreditorima,

5. neto kamata: vrednost kamata koje plaćaju preduzeća date zemlje umanjena

za sumu dobijene kamate korigovana za vrednost kamatnih plaćanja agenata

drugih zemalja.

40 Defi nicija i zanimljive serije podataka mogu se pogledati na sajtu Republičkog zavoda za statistiku:

http://webrzs.stat.gov.rs/axd/index.php

110 MAKROEKONOMIJA

4.3. TEKUĆI I POTENCIJALNI PROIZVOD

Pod tekućim proizvodom se podrazumeva proizvedena količinu roba u toku jedne

godine uz upotrebu postojećih proizvodnih faktora na dostignutom nivou njihove

zaposlenosti. Za razliku od toga, potencijalni proizvod pretstavlja veličinu proizvoda

koji bi se realizovao u stanju pune zaposlenosti proizvodnih faktora.

Međutim, puna zaposlenost u privređivanju neke zemlje je samo zamišljeno ide-

alno stanje. U praktičnom smislu, gotovo je neostvarljiva. Zato se u analizama privre-

dnih kretanja i učešća pojedinih faktora proizvodnje u ostvarivanju rezultata društvene

proizvodnje najčešće koristi pojam normalne zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti,

kao pojam koji je mnogo bliži stvarnosti i kao takav mnogo primereniji u ekonomskim

analizama potencijalnog korišćenja proizvodnih kapaciteta i zaposlenosti.

Razlikovanje tekućeg i potencijalnog proizvoda ima posebno značenje u analitičkom

posmatranju kretanja nacionalne privrede kroz pojedine faze, od recesije, stabilizacije

do privrednog rasta. Upotreba materijalnih proizvodnih faktora (proizvodni kapa-

citeti i prirodni resursi) i njihovo ekonomski racionalno i efi kasno korišćenje, te nivo

zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, na najbolji način izražavaju stvarna privre-

dna kretanja u društvu. S druge strane, zaposlenost, odnosno nezaposlenost se danas

najčešće posmatraju kao determinanta i pravi izraz uspeha ili neuspeha privede zemlje.

U tom smislu ne čudi što je ambicija svake uspešne privrede približavanje tekućeg proi-

zvoda potencijalnom.

Razlikovanje tekućeg i potencijalnog proizvoda najbolje izražava kategorija jaza

društvenog proizvoda, koji predstavlja razliku između potencijalnog i tekućeg proi-

zvoda.

4.4. NOMINALNI I REALNI PROIZVOD

Po svojoj naturalnoj strukturi ukupni proizvod je vrlo heterogena veličina. Sas-

tavljena je od kvalitativno različitih materijalnih dobara i usluga. Pošto svi oni imaju

različite naturalne jedinice mere (kg, litar, Kw, i sl.), to bi izračunavanje veličine proiz-

voda na taj način predstavljala vrlo komplikovanu operaciju. Zato se veličina proiz-

voda u savremenim privredama izražava vrednosno, putem cena. Međutim, i cene su

promenljive kategorije. Mnogo je razloga koji mogu uticati na promenu visine cena

robe i usluga u nekoj privredi. Neki su vezani za promenu vrednosti roba i usluga,

drugi opet utiču na promene odnosa ponude i potražnje, a treći deluju na promenu

vrednosti novca (infl acija, defl acija, devalvacija, revalvacija). Otuda se s pravom po-

stavlja pitanje koje je to vrsta cene putem kojih se može manje više realno ili približno

verodostojno iskazati veličina proizvoda. Ni jedan od postojećih sistema cena (više ili

manje tržišnih) ne odražava pravo društveno vrednovanje dobara. Vrednost novca se

menja u vremenu i u stabilnim privredama, dok se u infl atornim uslovima javaljaju

111SISTEM CILJEVA

takvi poremećaji da se novac kao mera kojim se pojedine robe vrednuju mora na neki

način izbeći.

Vrednost proizvoda se može izražavati i obračunavati pomoću dve vrste cena -

tekućih i stalnih cena. Tekuće cene predstavljaju tržišne cene, odnosno cene po koji-

ma se robe kupuju i prodaju u toku te godine. Proizvod čija je vrednost obračunata

po tekućim cenama naziva se nominalnim proizvodom. Jasno je da se analiza i

izražavanje veličine vrednosti proizvoda ne može oslanjati samo na podatke dobijene

na bazi tekućih cena. To se ne može zbog toga što bi taj način obračuna proizvoda

odražavao samo stvarno stanje proizvoda i razvoja privrede dotične godine za koje

se vrši obračun proizvoda, ali ne i njegovo kretanje iz godine u godinu, jer se tekuće

cene iz raznih razloga menjaju. U stvari, obračun veličine proizvoda po tekućim ce-

nama stvarno bi pogoršao sliku kretanja proizvoda u dužem vremenskom intervalu,

a samim tim i stepena razvoja neke privrede.

Da bi se dobila jasnija i verodostojnija slika o kretanju veličine proizvoda, njegovog

rasta ili pada iz godine u godinu, što stvarno i odražava stepen uspeha ili neuspeha u

razvoju privrede, nominalni proizvod se mora očistiti od rasta opšteg nivoa cena. To

se može, jednim delom, postići upotrebom indeksnih brojeva cena. Ali, opet se upo-

trebljavaju cene, jer boljih informacija nema. Koncepcija počiva na zameni tekućih

cena stalnim cenama. Elementi nestabilnosti novčane vrednosti domaćeg proizvoda

po tekućim cenama (izraženim u novcu) se isključuju tako što se domaći proizvod u

svakoj godini izrazi u novcu nepromenjene vrednosti. Vrednost novca u svakoj go-

dini biva izjednačena (i fi ksirana) sa njegovom vrednošću u nekoj od godina. Poželjno

je da se vrednost novca uzme iz one godine kada je privreda iskazivala umereni i

uravnoteženi rast. Drugim rečima kazano, stalne cene počivaju na cenama iz godine u

kojoj su privredna kretanja bila najstabilnija i u kojoj je dolazilo do najmanjih prome-

na u opštem nivou cena. Proizvod obračunat stalnim (baznim, fi ksnim) cenama na-

ziva se realan proizvod. Njegova veličina u određenoj godini dobija se tako što se

količina proizvedene robe i izvršenih usluga u toj godini pomnoži sa stalnim cenama.

Ovaj način obračunavanja proizvoda omogućava mnogo verodostojnije sagledavanje

razvoja nacionalne privede u dužem vremenskom periodu.

Ako se ipak upotrebljavaju tekuće cene, potrebno je odgovarajućim metodom

eliminisati uticaj promena cena na vrednost domaćeg proizvoda. Jedan od najčešće

korišćenih metoda može se objasniti na sledeći način. Ako je, na primer, domaći

proizvod Srbije 1998. godine iznosio 750 milijardi dinara, a 2008. godine, računato u

tekućim cenama, 1500 milijardi dinara, potrebno je proizvod u 2008. godini izraziti

u realnim, a ne novčanim ili nominalnim pokazateljima. To se može izračunati na

sledeći način: Prvo treba izračunati rast cena u periodu 1998-2008. godina. Ako su

cene na primer, u tom periodu porasle za 100%, uzimajući 1998. godinu kao bazu

100, to znači da će indeks cena za 2008. godinu iznositi 200. Primenom indeksa cena

domaći proizvod za 2008. godinu neće više iznositi 1500 već 750 milijardi dinara, što

znači da je, u stvari, ostao na istom nivou kao i u baznoj godini. Prema tome, realni

112 MAKROEKONOMIJA

domaći proizvod se izračunava tako što se vrednost domaćeg proizvoda u tekućim

cenama (nominalni proizvod) podeli indeksnim brojem cena za godinu za koju se

realni domaći proizvod izračunava i sve pomnoži sa 100.

Razlikovanje nominalnog i realnog proizvoda ima naročiti značaj za analizu i

praćenje stvarnih privrednih kretanja u nacionalnoj privredi, a takođe je značajno i sa

aspekta planiranja budućih stopa privrednog rasta. Nije redak slučaj da se na nivou

privrede, a posebno na nivou njenih delova, privredna kretanja prate kroz posma-

tranje kategorije nominalnog proizvoda, što u uslovima infl atornih kretanja dovodi

do iskrivljene slike o rezultatima društvene proizvodnje i do pogrešnih zaključaka.

Proizvodnja može da stagnira ili da raste samo neznatnim tempom, a da najveći deo

povećanja veličine proizvoda bude rezultat povećanja opšteg nivoa cena. Iz tih razlo-

ga se u ekonomskim analizama i planiranju privrednih kretanja najčešće upotrebljava

kategorija realnog proizvoda.

5. RASPODELA PROIZVODA

Na ekonomskoj areni sveta sredinom osamdestih godina nastaje veliki preokret.

Umesto “socijalnog kapitalizma” ili “države blagostanja” uspostavlja se nova neolibe-

ralna državna forma. Umesto ublažavanja, unutar i između društava, nejednakost

raste41. Zbog toga je, osim stope rasta nacionalnog dohotka per capita, od neobične

važnosti za objašnjenje nivoa društvenog blagostanja utvrditi i stepen ravnomernosti

njegove raspodele. Proizvodnjom se bogatstvo uvećava ali od raspodele zavisi da li će

i kako će taj rast uticati i na uvećanje društvenog blagostanja.

Mere nejednakosti raspodele nacionalnog dohotka grubo se mogu podeliti na obje-

ktivne i normativne. Objektivne mere nejednakosti raspodele insistiraju na kvanti-

fi kovanju nejednakosti na osnovu statističkog merenja relativne varijacije prihoda.

Normativni pristup počiva na indeksima kojima se meri nejednakost u odnosu na

neki normativni nivo društvenog blagostanja. Viši stepen nejednakosti koincidira sa

nižim nivoom društvenog blagostanja, i obrnuto. Najviši nivo društvenog blagostanja

41 Neoliberalna formula, paradoksalno je dvojstvo dveju suprotnosti: superiornih tehnoekonomskih

performansi i inferiorne socijalne stvarnosti.

113SISTEM CILJEVA

se postiže u trenutku optimalne raspodele nacionalnog dohotka. Drugim rečima, je-

dna raspodela je bolja od druge, ako je bliža optimalnoj42. U skladu sa tim normati-

vima mera nejednakosti raspodele može se defi nisati kao relativni gubitak društvenog

blagostanja zbog odstupanja aktuelne od optimalne raspodele.

U literaturi je unutar oba pristupa razvijeno više metoda merenja nejednakosti.

Nijedan od njih ne zadovoljava sve kriterijume i ne smatra se najboljim. Zbog toga

se preporučuje upotreba više različitih mera kako bi mogli da budu donošeni valjani

zaključci.

Sl. 17. Lorencova kriva raspodele bogatstva

Najčešće korišćena mera nejednakosti je Ginijev koefi cijenat iz 1912. godine. On

se uglavnom objašnjava pomoću Lorencove krive iz 1905. godine, kojom se prika-

zuje procenat prihoda koji prisvaja x% najsiromašnijih tj., nula posto stanovništva

prisvaja nula posto prihoda, a 100 posto prisvaja sav prihod. Lorencova kriva polazi

iz koordinatnog početka i ide ka suprotnom uglu jediničnog kvadrata koji se nalazi

u prvom kvadrantu koordinatnog sistema. U slučaju potpuno ravnomerne raspodele

Lorencova kriva se pretvara u pravu, dijagonalu kvadrata. Ako postoji i najmanja

nejednakost, tj. ako neki procenat stanovništva prisvaja manji deo prihoda Lorenco-

va kriva će ležati ispod dijagonale uz porast njenog nagiba u smeru bogatijih slojeva

stanovništva.

42 Koja se raspodela može smatrati optimalnom? Ona koja je bliža potpunoj jednakosti, ili ona koja

počiva na većim razlikama? Odgovor na ova pitanja najčešće u potpunosti opredeljuje pojedine

ideologije. Ali, pitanje nije u potpunosti ideološko. Sudeći po utvrđenim merama nejednakosti više

zemalja u drugoj polovini dvadesetog veka i prema stopama rasta koje su te zemlje ostvarile, viši ste-

pen jednakosti u raspodeli pre koincidira sa optimalnom raspodelom nego niži stepen jednakosti.

Zemlje kao što su Nemačka ili Japan ostvaruju više stope rasta i niži stepen nejednakosti raspodele

dohotka od ostalih zemalja. Bliže o ovome: Hogendorn, J., 1996., Economic Development, Harper-

Collins College Publishers, p. 46-47.

114 MAKROEKONOMIJA

Ginijev koefi cijent predstavlja odnos razlike pravca apsolutne jednakosti (di-

jagonale) i Lorencove krive (osenčeni deo trougla) i površine celog trougla (ispod

dijagonale). Ako se sa xi izrazi kumulativna procentualna distribucija stanovništva

koji imaju vrednost indikatora manju ili jednaku specifi ranoj vrednosti i ako se sa

f(xi) izrazi kumulativna procentualna distribucija ukupne vrednosti indikatora (tj.,

vrednost indikatora pomnožena brojem stanovnika) pod pretpostavkom da f(xi)

predstavlja tip Lorencove krive za xi koja je delimično neprekidna i ograničena u

intervalu: 0 ≤ xi ≤ x, za konačno x, onda je:

( )G

f x dx

x dx

i

x

i

i i

x=∫

∫0

0

G se kreće u intervalu 0 ≤ G ≤ 1. Što je nejednakost u raspodeli veća i Gini-

jev koefi cijenat je veći. On je jednak nuli u situaciji savršene jednakosti. U slučaju

kada je Ginijev koefi cijenat jednak jedinici u društvu vlada savršena nejednakost.

U zemljama sa izraženom nejednakošću u raspodeli Ginijev koefi cijenat se kreće u

rasponu 0,5 do 0,7, a u zemljama sa izraženijom jednakošću raspodele dohotka od

0,2 do 0,3543.

Na sajtu: http://www.exxun.com/epwr/wr_distribution_gini_idx.html se može

videti pregled Ginijevih koefi cijenata za pojedine zemlje. Podaci nisu u potpunosti

uporedivi jer se ne odnose na poslednju godinu za sve zemlje. Ipak su veoma ilu-

strativni jer se može videti da najnižu vrednost koefi cijenta imaju zemlje kao što su

Švedska, Danska, Slovenija, Norveška, a najvišu zemlje koje se inače smatraju manje

razvijenima ili/i zemlje sa nedemokratskim režimima i jasno vidljivim socijalnim ra-

zlikama: Paragvaj, Haiti, Siera Leone, Bocvana, Lesoto, Južna Afrika i Namibija. Srbija

spada u red zemalja sa srednje izraženim nejednakostima, zajedno sa Crnom Gorom,

Australijom, Bugarskom i Holandijom. Prosečna vrednost za Evropsku Uniju tek je

nešto bolja nego za Srbiju.

43 Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York, p.146

115SISTEM CILJEVA

6. STRUKTURA UKUPNOG PROIZVODA

U makroekonomskim analizama ukupni proizvod se posmatra kao homogen

proizvod. U stvarnosti on nije jednoličan niti homogen. Brojna preduzeća, u okvi-

ru nacionalne privrede, u saradnji sa ostalim podsistema društva i delovima pod-

sistema drugih privreda, proizvode ogroman broj različitih vrsta roba koje čine

domaći proizvod.

Posmatrana sa materijalnog aspekta struktura ukupnog proizvoda ukazuje na to

da on sadrži veliki broj kvalitativno različitih roba, tj. različite upotrebne vrednosti

kojima se podmiruju društvene potrebe. U materijalnoj strukturi ukupnog proi-

zvoda razlikuju se dve osnovne namenske grupe proizvoda: proizvodi koji su na-

menjeni ponovnoj proizvodnji; i proizvodi koji su namenjeni potrošnji. Prvu grupu

proizvoda čine sredstva za proizvodnju, tj. sredstva, oruđa za rad i predmeti rada

(sirovine, reprodukcioni materijal, pomoćni materijal i sl.) Drugu vrstu proizvoda

čine potrošna dobra i proizvodi koji se koriste u konačnoj, fi nalnoj potrošnji. Svaka

proizvodnja istovremeno je i potrošnja, tj. u nekom vremenskom periodu ne stva-

raju se samo novi proizvodi i usluge, već se pri tom istovremeno koristi (troši) i

već stvoreno društveno bogatstvo, čija se materijalna sadržina transformiše u novi

proizvod.

Struktura ukupnog proizvoda je određena sistemom potreba i sistemom cena.

Ovi podsistemi nisu statičkog karaktera pa to nije ni struktura proizvoda. Sistem

cena počiva na formiranju odnosa cena pojedinih roba. Upoznavanje sa procesima

formiranja relativnih cena pomaže boljem razumevanju procesa struktuiranja agre-

gatnog proizvoda i mehanizma uspostavljanja ravnoteže između sistema potreba i

ograničenih resursa.

Ravnoteža između resursa i potreba na nivou društva, u tržišnim privredama,

uspostavlja se kroz ravnotežu na nivou brojnih preduzeća. Razumevanje ravnoteže

na nivou preduzeća polazište je razumevanja strukture agregatnog proizvoda.

116 MAKROEKONOMIJA

6. 1. UKUPNA TRŽIŠNA TRAŽNJA

Ukupna ili agregatna tražnja je, pre svega, određena veličinom ukupnog proizvo-

da društva. U društvima koja stvaraju veliki ukupni proizvod i agragatna tražnja je

velika. Ali nije to jedina determinanta agregatne tražnje. Ona je određena brojnim

faktorima kao što su rast stanovništva, odnos graničnih sklonosti štednji i potrošnji

itd. Svojim značajnim uticajem na nivo agregatne tražnje ističe se raspodela uku-

pnog proizvoda. Jedna struktura raspodele ukupnog proizvoda određuje samo njoj

svojstveni nivo ukupnog proizvoda a time i agregatne tražnje.

Makroekonomski posmatrano, agregatnu tražnju sačinjavaju osim privatne

potrošnje (Consumption - C) koja je jednaka izdacima domaćinstava, investicije (In-

vestment - I), odnosno investiciona potrošnja i svi državni izdaci (Government - G).

Najveće učešće u strukturi upotrebe ukupnog proizvoda ima privatna potrošnja. Na

drugoj strani, investiciona potrošnja je najnestabilnija komponenta raspodele i upo-

trebe proizvoda

Agregatna tražnja se izvodi iz individualnih tražnji i može se defi nisati kao suma

svih individualnih tražnji. Ali, ona nije jednostavan zbir individualnih obima tražnje,

jer tražnja kao celina, tj. agregatna tražnja nije sastavljena od jednakih delova. Indi-

vidualni potrošači imaju različite potrebe, preferencije, novčane dohotke, i dr.

Individualna tražnja se može defi nisati dvojako - naturalno i novčano. Prema pr-

voj od defi nicija, individualnu tražnju predstavlja određena količina neke robe koju

bi određeno lice htelo i moglo kupiti u određenom vremenu, prostoru, uz datu cenu,

kvalitet, uslove kupoprodaje i sl. Defi nisanje individualne tražnje kao novčane katego-

rije odnosi se na sumu novca namenjenu određenoj količini neke robe, uz vremenske,

prostorne i druge limite navedene kod defi nisanja individualne tražnje kao naturalne

kategorije. Bez obzira na to da li se radi o naturalnom ili novčanom izražavanju indi-

vidualne tražnje bitno je da ona predstavlja deo agregatne tražnje.

Obim individualne tražnje zavisi od visine cene. Obrnuto, obim individualne

tražnje ne utiče na cenu ili utiče sa zanemarljivo malim efektom (pod pretpostavkom

da se radi o tržištu na kojem se pojavljuje veliki broj kupaca sa približno jednakim

individualnim tražnjama; na tržištima sa malim brojem kupaca, npr. kod oligopsona,

parcijalnog monopsona i slično, i obim individualne tražnje može bitno da utiče na

visinu cene). Za razliku od individualne, obim agregatne tražnje bitno utiče na visinu

cene u smislu da pri konstantnoj ponudi, rast agregatne tražnje dovodi i do rasta cene,

i obrnuto, da pad agregatne tražnje vodi sniženju cena koje se formiraju na tržištu.

Kod tražnje, dakle, važi pravilo da će kupci kupiti više robe ako je cena niža, odno-

sno da će se njihova tražnja povećati sa smanjenjem cena. To znači da, prema zakonu

tražnje, postoji obrnuta proporcija između cena robe i tražene količine. Povećanje

tražnje, na primer, znači povećanje broja kupaca odnosno njihovih kupovina.

117SISTEM CILJEVA

U tabelarnom obliku zakon tražnje povezuje u parove cene i tražene količine. Ako

se navedeni podaci prikažu grafi čki, kriva tražnje se može dobiti kao geometrijsko

mesto tačaka brojnih kombinacija -parova cena i traženih količina.

Cena(u 000 din)

Tražena količina (u 000 kom)

20 7

30 6

40 5

50 4

60 3

Sl. 18 Kriva tražnje

Postoji veći broj činioca koji utiču na (individualnu) tražnju jedne robe: 1) inte-nzitet potrebe koju treba zadovoljiti; 2) cene drugih, konkurentskih proizvoda na istom tržištu ili njihovi surogati (ako se ista ili vrlo slična roba na istom tržištu u datom trenutku može kupiti kod drugog ponuđača po nižoj ceni); 3) dohodak - pri-hod (odnosno imovina) kupaca koji žele da kupe robu (bilo da se radi o građanima-domaćinstvima, preduzećima ili državi); 4) broj potencijalnih kupaca čije se potrebe zadovoljavaju (broj stanovnika, broj preduzeća, itd.); 5) tendencija tj. očekivanja u pogledu kretanja cena u narednom periodu (ako je tendencija cena u padu tražnja će biti usporena, a ako je tendencija porasta cena, srazmerno će se povećavati i tražnja). Mogući su i drugi momenti kao što su: uticaj mode, odnosno ukusa potrošača, sezo-nski karakter proizvoda, navike kupaca, itd.

Kriva ukupne tržišne tražnje za nekom robom se dobija sabiranjem traženih količina te robe za svaku njenu moguću cenu. Kupljene količine ne zavise samo od cene te robe već i od cena i njihovih promena drugih roba i od promena dohotka potrošača. Navedenim promenama menja se i kriva tražnje, pomera se ulevo ili ude-sno. Međuzavisnost obima tražnje jedne robe i njene cene različito se ispoljava kod

individualne tražnje i kod agregatne tražnje.

118 MAKROEKONOMIJA

Na koji će način i u kojem pravcu promena cene jedne robe uticati na promenu

krive tražnje druge robe zavisi od potreba koje date robe zadovoljavaju. Ako se, na

primer, radi o različitim potrebama onda su robe kojima se one zadovoljavaju nepo-

vezane tj. radi se o nezavisnim robama. Promena cene jedne robe ostvaruje zanema-

rljiv uticaj na pomeranje krive tražnje druge robe. i obrnuto. Postoje konkurentne

robe (kafa i čaj, na primer,) i saradničke ili komplementarne robe. Prve utiču u su-

protnom smeru na rast tražnje konkurentne robe, a druge u istom smeru. Porast

cena kafe izaziva porast tražnje za čajem, dok rast cena automobila smanjuje tražnju

za benzinom.

Do koje će mere platežno sposobni pojedinac povećavati kupovine određene

robe kojom zadovoljava neku potrebu? Na postavljeno pitanje odgovor nudi zakon

opadajuće granične korisnosti. Njime se ujedno objašnjava fundamentalni ekono-

mski zakon opadajuće tražnje.

6. 1. 1. Zakon opadajuće granične korisnosti

Ljudi zadovoljavaju potrebe potrošnjom različitih dobara i usluga. Konkretna

roba se kupuje zato što daje određeno zadovoljstvo ili korisnost. Svaka naredna je-

dinica (potrošene) robe povećava dodatnom korisnošću ukupnu korisnost, ali se ko-

risnost svake dodatne jedinice smanjuje, tj. ukupna (psihološka) korisnost sa svakom

novododatom jedinicom raste po nižoj stopi. Povećanjem potrošene količine robe

granična korisnost robe (ili dodatna korisnost dodata njenom poslednjom jedini-

com) ima tendenciju smanjenja. Zakon se može ilustrovati i brojevima i krivama

Količina

potrošene robe

Ukupna

korisnost

Granična

korisnost

0 0

1 4 4

2 7 3

3 9 2

4 10 1

5 10 0

Ukupna korisnost je funkcija potrošnje. Funkcija granične korisnosti se može

defi nisati kao nagib ili stopa promene funkcije ukupne korisnosti. Ukupna kori-

snost raste po opadajućoj stopi dok je granična korisnost pozitivna i opadajuća kriva.

Ideja o opadajućoj graničnoj korisnosti se koristi prilikom objašnjenja rasta štednje

sa rastom dohotka. Kako bogatstvo raste tako ljudi više štede. Odgađajući sadašnju

potrošnju kupuju deo buduće potrošnje.

119SISTEM CILJEVA

Sl. 19. Kriva ukupne korisnosti

Sl. 20. Kriva granične korisnosti

Iz suštine zakona proizilazi oblik krivi. Kriva ukupne korisnosti je konkavna

odozdo dok kriva granične korisnosti ima nizlazni nagib.

Potrošač sa fi ksnim dohotkom, ako su cene date, dostiže maksimalnu kori-

snost, tačku sopstvene ravnoteže, u trenutku izjednačenja granične korisnosti svake

novčane jedinice koju troši. To znači da tražnja za nekom robom raste sve do tre-

nutka izjednačenja granične korisnosti novčane jedince koja se na nju troši i granične

korisnosti novčane jedinice potrošene na bilo koju drugu robu. Suština zakona se ne

menja ako se novac zameni vremenom.

6. 1. 2. Ravnoteža potrošača

Društvo se sastoji iz individua koje su svrstane u porodice. Individue, odnosno po-

rodice, predstavljaju osnovne ćelije potrošnje. Društveno blagostanje je funkcija indi-

vidualnih blagostanja. Ona se ostvaruju na specifi čan način uz ostvarenje specifi čne

120 MAKROEKONOMIJA

strukture individualnih potrošnji. Struktura potrošnje se može objasniti opisom

uspostavljanja individualne ravnoteže potrošača. Potrošač se nalazi u ravnoteži kad

dostigne tačku u kojoj postiže maksimum balgostanja s obzirom na nivo dohodka

kojim raspolaže. Individualno blagostanje se može predstaviti kao funkcija količine

potrošenih dobara i usluga:

),...,,( 21 nqqqfW =

tj. blagostanje pojedinca raste uporedo sa rastom njegove potrošnje. Ako se pretpo-

stavi da potrošač konzumira samo dve vrste roba (q1 i q

2) onda se kriva njegove

jednake korisnosti (kriva indiferencije) geometrijski iskazuje kao izokvanta. U tom

slučaju kriva indiferencije predstavlja geometrijski skup tačaka koje označavaju

različite kombinacije dveju roba koje na određenom nivou potrošnje potrošača osta-

vljaju ravnodušnim (ne preferira više ni jednu ni drugu robu - svejedno mu je). S

obzirom da su mogući različiti nivoi potrošnje svi se oni mogu prikazati posebnom

krivom indiferencije. To znači da postoji familija krivih jednake korisnosti. Što je

kriva više udaljena od koordinatnog početka to ona označava viši nivo zadovoljenja

potreba. Pretpostavlja se da potrošač teži da dosegne viši nivo potrošnje (zadovolje-

nja potreba) tj. da se kreće duž krive indiferencije koja je najviše udaljena od koordi-

natnog početka.

Oblik krivih indiferencije, odnos supstitucije roba sa stanovišta preferencija

potrošača u pojedinim tačkama i ostale karakteristike krivih, podudaraju se sa opštim

karakteristikama izokvante tj. opadaju s leva na desno, konveksne su u odnosu na

koordinatni početak i nikada se (krive indeferencije) u okviru familije ne seku.

Sl. 21. Ravnoteža potrošača

121SISTEM CILJEVA

Želje potrošača i njegove porodice su jedno a mogućnosti drugo. Granice

mogućnosti zadovoljenja njihovih potreba određene su opštim nivoom cena i

veličinom dohodka kojim potrošač raspolaže. Ako se pretpostavi da potrošač

raspolaže fi ksnom količinom novca, njena raspodela na dve robe (q1 i q

2) može se

opisati krivom koja je oblikom i karakteristikama identična granici proizvodnih

mogućnosti. Svi zaključci koji važe za krivu proizvodnih mogućnosti važe i u ovom

slučaju.

Ako se u prvi kvadrant koordinatnog sistema ucrta familija krivih indiferencije

i kriva fi ksnog budžeta potrošača, može se geometrijski utvrditi ravnotežna tačka

maksimalne korisnosti potrošača.

Kriva AB predstavlja fi ksnu sumu novca koju potrošač ima na raspolaganju, a

krive u1, u

2 i u

3 familiju krivi jednake korisnosti potrošača. Potrošač može da se

kreće samo duž krive AB. Desno ne može, jer to prevazilazi sumu kojom raspolaže,

levo se ne kreće, jer se pretpostavlja da želi da potroši kompletnu sumu kojom

raspolaže. Potrošač će se kretati na krivi najviše korisnosti koju može da dosegne,

u ovom slučaju, to je kriva u2. Tačka njegove najviše korisnosti je tačka (C) dodira

dveju kri-vih. Geometrijski, potrošač je u ravnoteži u tački u kojoj je nagib krive

mogućnosti njegove potrošnje jednak nagibu krive jednake korisnosti. Ravnoteža

se dostiže u tački jednakosti supstitucije potrošača i odnosa cena dveju roba. Odnos

supstitucije predstavlja odnos granične korisnosti robe q2 prema graničnoj kori-

snosti robe q1. Uslov dodira je prema tome defi nisan proporcionalnošću cene robe i

njene granične korisnosti na način da potrošač u ravnoteži dobija istu graničnu ko-

risnost od poslednje potrošene novčane jedinice na robu q2, kao i od one potrošene

na robu q1.

Ako dođe do promene dohotka ili cena, menja se i ravnoteža. Smanjenje

raspoloživog dohotka izazvaće pomeranje krive maksimalne mogućnosti potrošnje

ka koordinatnom početku, tj. smanjiće se nivo blagostanja potrošača, i obrnuto.

Povećanje cene jedne od roba izazvaće pomeranje tačke A ili B ka početku

odgovarajuće ose, i obrnuto. Pomeranje izaziva promenu nagiba krive AB, a tačka

dodira krive sa izokvantom će biti na nižem nivou blagostanja, tj. sa izokvantom

koja je bliža koordinatnom početku, i obrnuto.

U stvarnosti se odvija proizvodnja i potrošnja ne dve, već velikog broja roba.

Umesto ravnotežne tačke pravilnije je ravnotežu defi nisati hiperpovršinom kojom

se dodiruju dve hiperpovršine defi nisane skupovima tačaka maksimalne potrošnje

odnosno, korisnosti, na opisani način. Tako se dolazi do dela odgovora na pitanje

kako se formira struktura agregatnog proizvoda.

122 MAKROEKONOMIJA

6. 2. KONKURENTNA PONUDA I TROŠKOVI PROIZVODNJE

Ponuda se može defi nisati kao količina robe koju su proizvođači sposobni i

spremni da prodaju u datom trenutku po datoj ceni. Ukoliko se u datom trenutku

može postići viša cena samim tim doći će do povećanja ponude date robe. To znači

postoji upravna proporcija između cena i ponuđene količine: za nižu cenu ponuda je

mala, za višu cenu ponuda je veća, odnosno sa rastom cena povećava se ponuda robe,

bilo povećanjem proizvodnje od strane postojećih proizvođača ili pojavom novih

proizvođača na tržištu.

Da bi se nacrtala kriva ponude potrebni su podaci o spremnosti prodavaca da

prodaju određene količine robe po različitim cenama i to na osnovu plana ponude

svakog prodavca.

Hipotetički primer kombinacija - parova cena i ponuđenih količina:

Cena (din) Ponuđene količine (000 kom.)

2 1

3 3

4 5

5 7

6 9

Iz navedenih podataka može se zaključiti da rast cena utiče na proizvođače da

povećaju ponudu. U kojoj meri će se opisana kretanja i realizovati zavisi od cenovne

elastičnosti ponude. Cenovna elastičnost ponude pokazuje koliko će se procentu-

alno promeniti ponuđena količina ako se cena promeni za 1%, što se može izraziti i

relacijom:

U navedenoj relaciji skraćenice imaju sledeća značenja:

Ep = elastičnost ponude;

dP = promena ponuđene količine;

dC = promena cene;

Po = početna ponuda;

Co = početna cena.

123SISTEM CILJEVA

Na ponudu utiču sledeći faktori: 1) cena određenog dobra ili usluge, 2) troškovi

faktora proizvodnje 3) dostignuti nivo tehničko-tehnološkog progresa, 4) broj

preduzeća koji se bave proizvodnjom tog proizvoda u datoj privrednoj grani, 5)

državna poreska politika u proizvodnji odnosnog proizvoda ili uopšte (subvencije,

dotacije, izvozne stimulacije i premije, poreske olakšice, itd.), 6) cene drugih proiz-

voda koje bi preduzeće moglo da proizvodi (mogućnost proizvodne preorijentacije

za proizvodnju proizvoda iste, slične ili sasvim druge namene), 7) prirodni faktori

(raspoloživost sirovina od kojih se ti proizvodi proizvode, kao i stručne radne snage

osposobljene za proizvodnju određenih proizvoda, itd).

Sabiranjem ponuda svih individualnih proizvođača roba za svaku moguću cenu

tih roba dobija se agregatna tražnja. Zbog toga se ona može defi nisati kao skup svih

pojedinačnih ponuda.

Sl. 22 Kriva ponude

Kriva ponude može da ima različite oblike. Pretpostavka da na tržištu vlada

savršena konkurencija znači da nijedan od proizvođača ne može da utiče na cenu

svojih proizvoda. Ona je za njih data, egzogena veličina, na tržištu određena. To znači

da je kriva ponude pojedinačnog preduzeća horizontalna. Ono može po tržišnoj ceni

da proda bilo koju količinu robe. Kriva ponude postaje zakošena tek po sabiranju

svih pojedinačnih ponuda za sve moguće cene.

Preduzeće formira ponudu prihvatajući cenu i težeći maksimiziranju ukupnog

profi ta. Profi t se uvećava povećanjem ponude, ako se dešava uz manje povećanje

troškova od povećanja prihoda za svaku novu jedinicu proizvoda. Maksimum se

dostiže u trenutku izjednačenja troškova novoproizvedene jedinice i tržišne cene.

Drugim rečima, preduzeće je u ravnoteži u trenutku izjednačenja graničnih troškova

i tržišne cene, tj. u trenutku maksimizacije ukupnog profi ta.

124 MAKROEKONOMIJA

Osim eksplicitnih minimalni konkuretni troškovi uključuju i implicitne i troškove

oportuniteta. Implicitnim troškovima se smatraju troškovi koje bi preduzešće imalo ako

bi svoju aktivnost odvijalo zakupom tuđih sredstava. Oni su jednaki prihodima koje bi

preduzeće ostvarilo ako bi svoja sredstva dalo u zakup umesto da samo proizvodi. To

znači da su implicitni troškovi jednaki prinosu na faktore proizvodnje koji su vlasništvo

preduzeća. Tako, na primer, najamnina za rad vlasnika preduzeća spada u implicitni

trošak, prinos na vlastitu zemlju jeste implicitna renta, a prinos na sopstveni kapital

kamata.

Pod troškovima oportuniteta podrazumevaju se troškovi propuštenih mogućnosti;

jedna aktivnost se preduzima umesto druge koja bi sigurno dala određeni prinos koji

se gubi. Neka se mogućnost žrtvuje da bi se neka druga aktivnost obavila.

Sa stanovišta privrede i društva pitanje uspostavljanja ravnoteže otvara se kao

pitanje efi kasnosti upotrebe ograničenih resursa. Društvo je zainteresovano da se

sistem društvenih potreba zadovolji uz minimalne ukupne troškove brojnih pre-

duzeća. Ravnoteža se uspostavlja u trenutku kad se cene roba izjednače sa njiho-

vim graničnim troškovima. U tom slučaju ekonomski sistem iz ograničenih resursa

izvlači maksimum proizvoda, tj. nalazi se na granici proizvodnih mogućnosti a ne

(neefi kasan) unutar nje.

Ograničeni resursi imaju alternativnu upotrebu. Optimalnost podrazumeva

alokaciju i upotrebu resursa na najefi kasniji način u svim podsistemima privrede. Ako

se pod privrednim podsistemima podrazumevaju privredne grane, potreban uslov

optimalnosti je da svaka grana proizvodi uz minimalne ukupne troškove. Uslov je

ispunjen samo u slučaju izjednačenja rastućih graničnih troškova svakog od izvora

proizvodnje grane. To se dešava ako se granični troškovi faktora izjednače sa njihovim

tržišnim cenama.

Svako dostizanje ravnoteže je kratkoročno i uspostavlja se, s vremena na vreme, u

cikličnom toku kretanja privrede. Za stanje privrede karakterističnija je neravnoteža

kroz koju se privreda pretežno kreće. Ekonomski sistem je u stalnim transformaci-

jama, opterećen propadanjem jednih i brojnim ulascima novih preduzeća. Kako se u

tim slučajevima podsistemi kreću ka novom nivou ravnoteže?

U slučaju male proizvodne grane, male s obzirom na udeo u ukupnoj proizvodnji

i u korišćenju proizvodnih faktora, u kojoj dolazi do povećanja proizvodnje usled

ulaska novih preduzeća i pod uslovima defi nisanim prelomnom tačkom, rast proi-

zvodnje će izazvati porast tražnje za specifi čnim (za ovu granu) faktorima proizvo-

dnje. Krive graničnih i ostalih troškova svih preduzeća, novih i starih, u ovoj gra-

ni će se pomeriti naviše. Kao posledica rasta cena resursa, ograničenih za taj vid

proizvodnje, porasla bi i cena ukupne ponude grane. Kao konačan rezultat narasla

dugoročna ponuda grane uslovila bi promenu položaja krive ponude. Ona više ne bi

125SISTEM CILJEVA

bila horizontalna nego bi skrenula naviše. Proces se može smatrati poželjnim, jer se,

sa stanovišta efi kasnosti privrede, zahteva da se svaka ekspanzija proizvodnje odvija

efi kasno, uz najmanju moguću žrtvu ostalih mogućih vidova proizvodnje. Faktori

koji nedostaju za rast proizvodnje moraju se strogo racionisati i zato je dobro da im

cena poraste.

Interesi kupaca i prodavaca su, po pravilu, međusobno suprotstavljeni - prodavci

žele da svoje proizvode prodaju po što višim cenama, a kupci žele da ih kupe po što

nižim cenama. Ponašanje kupaca reguliše zakon tražnje, a ponašanje prodavaca za-

kon ponude. Interakcijom zakona ponude i zakona tražnje dolazi do uspostavljanja

ravnoteže na jednom tržištu, odnosno na svim tržištima, čime se uspostavlja i opšta

privredna ravnoteža.

Kroz stalnu tržišnu igru, na stalnom putu ka uspostavljanju ravnoteže, formira se,

za svaki vremenski period, konkretna struktura ukupnog proizvoda. Ona može biti

dobar pokazatelj stanja neke privrede, mada se one više razlikuju po tome kako, nego

šta proizvode.

KONTROLNA PITANJA

1. U kakvom su odnosu svrhovitost sistema kao njegova bitna odrednica i sistem

ciljeva?

2. Zbog čega se neke zemlje smatraju boljim za život ljudi od drugih?

3. Šta se podrazumeva pod društvenim blagostanjem?

4. Da li se, i zašto, funkcija društvenog blagostanja može predstaviti kao rastuća

funkcija pojedinačnih prihoda?

5. Da li društveno blagostanje obuhvata i nematerijalne i informacijske kompo-

nente?

6. Kako treba shvatiti opasku kako su elementi blagostanja “stanja svesti”?

7. Da li se ciljevi mogu razumeti i kao poželjna stanja ekonomskog sistema?

8. Na koji način treba pristupiti formulisanju sistema ekonomskih ciljeva?

9. Kako treba razumeti sukob ciljeva s obzirom na njihovu ročnost?

10. Šta podrazumeva analiza promena u sistemu ciljeva?

11. Šta se podrazumeva pod konfl iktnošću ciljeva?

12. Zašto se kaže da je sistem ciljeva hijerarhijski uređen?

13. Kako se može defi nisati osnovni privredni cilj?

126 MAKROEKONOMIJA

14. Šta se podrazumeva pod makroekonomskim agregatima?

15. Čime se iskazuje sposobnost zemlje da proizvede i ponudi određenu količinu

roba?

16. Koja su dva osnovna načina izračunavanja ukupnog proizvoda jedne privrede?

17. U čemu je razlika između bruto i neto koncepta?

18. Zašto je značajan neto izvoz zemlje?

19. U čemu je razlika između domaćeg i nacionalnog proizvoda?

20. Kakva je struktura domaćeg proizvoda sa stanovišta njegove potrošnje?

21. Kako se izvodi kategorija nacionalnog dohotka?

22. Nacionalni dohodak predstavlja zbir dohodaka ekonomskih aktera. Kojih?

23. Sličnosti i razlike između realnog i nominalnog proizvoda.

24. Kakav je odnos realnog i nacionalnog proizvoda?

25. Zašto se teži ostvarenju potencijalnog proizvoda?

26. Kako se mogu podeliti mere nejednakosti raspodele nacionalnog dohotka?

27. Da li su normativne mere nejednakosti objektivne?

28. Šta istražuje Lorencova kriva?

29. Da li je poželjno da Ginijev koefi cijenat bude jednak nuli?

30. Šta se podrazumeva pod agregatnom tražnjom i koje su njene determinante?

31. Kako se postiže ravnoteža potrošača?

32. Šta se podrazumeva pod agregatnom ponudom i koje su njene determinante?

GLAVA VINOVAC I MONETARNI SISTEM

129NOVAC I MONETARNI SISTEM

1. NASTANAK NOVCA I TEORIJE O

NASTANKU NOVCA

Novac je nastao na određenom stepenu razvoja ljudskog društva, paralelno sa

procesom u kome je nastala i razvijala se robna razmena. Zapravo, u razvoju ljudskog

društva kada je izvršena društvena podela rada, pojavila se privatna svojina, nastao

višak proizvoda i kada je počela da se razvija robna razmena, nastao je novac.

U suštini novac je roba, ali naročita vrsta robe, koja je u određenom vremenu i

na određenom vremenu stekla funkciju opšteg ekvivalenta, tj. postala opšte sredstvo

razmene. Zato se često kaže, da je novac specifi čna vrsta robe koja izražava vrednost

svih drugih roba.

Pošto je novac roba, on kao i svaka druga roba nužno ima dva konstitutivna

svojstva: upotrebnu vrednost i vrednost. Ali novac je posebna roba, pa u svom

sadržaju pored vrednosti ima prirodnu i društvenu upotrebnu vrednost. Prirodna

upotrebna vrednost novca ogleda se u njegovom svojstvu da može zadovoljiti neku ili

neke potrebe ljudi. Društvena upotrebna vrednost novca sastoji se u tome što novac

postaje opšti ekvivalent, opšte sredstvo razmene u kome se izražavaju vrednosti svih

drugih roba.

Najstariji oblik novca je naturalni novac. Sa razvojem robne razmene različite

robe u različitim vremenima i na različitim prostorima imale su funkciju opšteg

ekvivalenta. Sa pojavom metala zlato se eksponiralo kao jedini naturalni oblik novca.

I to nije bilo bez razloga. Zlato je roba, koja kao i svaka druga roba ima svoju upotre-

bnu vrednost i vrednost. Zato zlato svoju vlastitu vrednost može da izrazi relativno,

vrednošću neke druge robe u neposrednoj razmeni na izvoru njegove proizvodnje.

Inače, čim zlato uđe u promet, vrednost zlata je data veličina. Po svojim fi zičkim,

hemijskim, tehničkim i ekonomskim svojstvima, zlato je kao najpogodnija roba za

razmenu, steklo posebnu upotrebnu vrednost, kao novac, kao sveopšti ekvivalent,

kao pretpostavljeni novac u svetskim razmerama.

Kao najpogodniji sveopšti novčani ekvivalent u razmeni robe, zlato je to moglo da

postane iz nekoliko razloga: prvo, zlato je retka i tražena roba; drugo, što srazmerno

svojim malim količinama, zlato predstavlja srazmerno veću vrednost nego druge

130 MAKROEKONOMIJA

robe; treće, što zlato ima fi zičku i hemijsku nepromenljivost i trajnost; četvrto, što

zlato može da ima veću deljivost, a istovremeno i veću homogenost; i peto, što ho-

mogenost zlata u najvećoj meri odgovara homogenosti rada. Savremeni novac, pre-

ma tome, vodi svoje poreklo od metala, preko zlatnog novca, do bestelesnog žiralnog

novca namenjenog razmeni i plaćanju.

2. ZNAČAJNA TEORIJSKA SHVATANJA O

NASTANKU NOVCA

Nastanak novca je vezan za jedan dug i složen istorijski proces u kome je nastajala

i razvijala se robna privreda. Zato ne čude uporni napori ekonomista da se naučno

objasni poreklo i priroda novca, da se defi nišu i utvrde njegove funkcije u kontinuira-

nom odvijanju robno-novčane privrede. Tako su vremenom nastala različita teorijska

shvatanja o poreklu, suštini i funkcijama novca. U ekonomskoj literaturi ta shvatanja

su sistematizovana u četiri teorijska pristupa: 1) teorija konvencije; 2) robna teorija

novca; 3) funkcionalna teorija novca; 4) nominalistička teorija novca.

Teorija konvencije smatra se najstarijom i ona je veoma dugo bila dominantna

teorija novca. Gotovo celim srednjim vekom vladalo je ovo mišljenje o novcu. Teorije

konvencije novac smatra dogovorom ljudi uspostavljenim kao sredstvo razmene, te

da se njegova vrednost temelji na zapovesti i snazi autoriteta države.

Robnu teoriju novca zastupaju ekonomski teoretičari klasičnog perioda (Smit,

Rikardo). Za njih je novac materijalno dobro, uključujući tu i plemenite metale, koje

podležu zakonu vrednosti. Papirni novac, po njihovom mišljenju, može biti novac

samo ukoliko važi kao predstavnik metalnog (zlatnog) novca. Ovo učenje o novcu

prihvatio je i K. Marks, koji je vrednost novca objašnjavao kao i vrednost svake druge

robe: društveno potrebnim radnim vremenom za proizvodnju novca. Značajno je

napomenuti da su pristalice subjektivne teorije vrednosti (Menger, Valras) prihva-

tili plemenite metale kao novac. Međutim, u skladu sa svojim teorijskim pristupom

vrednosti, oni su i vrednost novca objašnjavali njegovom korisnošću. Zbog svojih

specifi čnosti ovo shvatanje se označava i kao metalistička varijanta robne teorije

novca.


Prepoznatljivo u svom imenu, funkcionalna teorija novca značaj i suštinu novca prevashodno vidi u njegovoj funkciji. U tom smislu, ova teorija objašnjava i vrednost novca.

Po nominalističkoj teoriji novac predstavlja simbol ili oznaku koja služi kao sre-dstvo za obračun. Ovo shvatanje dobilo je posebnu varijantu u tzv. državnoj teoriji novca. Prema ovoj varijanti stvarnu vrednost novca određuje država snagom svog autoriteta. Naime, po ovom shvatanju novčanica, bez obzira na njen materijalni oblik, uvek ima određenu nominalnu vrednost i njenu kupovnu snagu određuje država.

Gotovo svi ovi različiti teorijski pristupi izražavaju poneku od značajnijih oso-bina novca, njegove suštine, njegovog porekla i njegovih funkcija, zapostavljajući tumačenja novca kao robe i društvenog robnog odnosa razmene. Zato danas robna shvatanja novca, po pravilu, ustupaju mesto nerobnim shvatanjima. Tako se danas najčešće defi niše kao opšteprihvaćeno zakonsko sredstvo plaćanja u nekoj zemlji, odnosno kao opšteprihvaćeno sredstvo prometa i plaćanja, te kao jedinstveni kriteri-

jum za merenje ekonomske vrednosti.

3. ULOGA NOVCA U TRŽIŠNOJ PRIVREDI

Nema ekonomske pojave koja se ne može svesti na novčani izraz. U društvenoj re-

produkciji i njenom kružnom toku novac se javlja kao novčani dohodak koji primaju

građani u svojim preduzećima u kojima je angažovana njihova radna snaga, kao jedan

od faktora proizvodnje. Na drugoj strani, građani su predstavljeni kao jedan ekonom-

ski agregat kada se na tržištu pojavljuju kao kupci određenih proizvoda i usluga (agre-

gatna tražnja građana). Time su građani uključeni u proces društvene reprodukcije,

sa jedne strane kao učesnici u stvaranju proizvodnje, a sa druge strane kao kupci

određenih proizvoda na tržištu. Međutim, ne smeju se mešati kategorije dohodaka

građana i prihoda preduzeća na jednoj strani i novca na drugoj strani. Dohoci i pri-

hodi predstavljaju tokove vrednosti, dok je novac fond vrednosti. Tokovi se uvek mere

po jedinici vremena, na primer, prihodi preduzeća za nedelju dana, za mesec dana, za

godinu dana. Fondovi predstavljaju stanje koje postoji u jednom trenutku, na primer,

stanje imovine preduzeća na dan 31. decembra tekuće godine. Tokovi podrazumevaju

kretanje, a fondovi se uvek odnose na presek stanja u datom trenutku.

132 MAKROEKONOMIJA

Novac, dakle, predstavlja fond, dok dohoci i prihodi predstavljaju određene toko-

ve. Preduzeća moraju da imaju pristup ka odgovarajućem delu ukupnog novčanog

fonda zemlje i koristeći taj novac isplaćuju naknade domaćinstvima za korišćenje

njihovih faktora proizvodnje. Članovi domaćinstva primaju novac i troše ga na

kupovinu roba i usluga i tako se novac ponovo vraća preduzećima i ulazi u istu onu

masu novca koja je postojala pre nego što je započeo ceo ciklus reprodukcije. Ceo taj

kružni tok se naziva obrt novca i on se ciklično obnavlja u određenom vremenskom

periodu. Broj obrta novca u toku jedne godine dana naziva se brzina obrta novca. Za

ekonomiju svake države, posebno za njenu makroekonomsku stabilnost je od izuze-

tnog značaja brzina obrta novca.

Novac se emituje, ne u preduzećima nego u bankarskom i fi nansijskom sistemu

zemlje (Dž. K. Galbrajt, u svom čuvenom delu “Novac”, navodi tri slavine kroz koje

“curi” nоvac: centralna banka, banke i ministarstvo fi nansija) pa je stoga ključno pi-

tanje kreiranje mase novca kao fonda vrednosti, čiji se elementi neprekidno obrću

radi omogućavanja tržišnih transakcija, odnosno društvene reprodukcije.

Do novca se dolazi tako što preduzeća proizvedu robe, prodaju tu robu i za nju

dobijaju novac. Radnici dolaze do novca tako što preduzeća u kojima rade prodajući

robu dolaze do novca i tako isplaćuju zaradu. Međutim, postoje i određene među-

faze jer se cela roba ne nalazi u jednom trenutku u proizvodnji u drugom trenutku

u prodaji, kao i kod građana - ne troši se odmah ceo novac, nego se deo novca štedi.

Deo novca koji privrednici drže kod sebe naziva se tražnja za novcem (jer je isključen

iz opticaja) a deo novca koji se stvara u okviru bankarskog sistema (na primer, štednja

građana) naziva se ponudom novca.

Roba se kupuje i prodaje za novac, a zlatni i srebrni novac su vekovima bili domi-

nantni oblici novca. Nije redak slučaj da i danas mnogi ljudi više veruju u zlato nego

u bilo koji novac, naročito posle većih potresa na svetskoj sceni (na primer, posle

događaja u SAD 11. septembra 2001. i u Londonu 7. jula 2005. godine, cena zlata je

naglo skočila, naročito u Njujorku i Londonu).

Prema (izmenjenim) odredbama Statuta Međunarodnog monetarnog fonda, od

1971. godine zlato je zvanično postalo roba, kao i svaka druga (berzanska) roba.

Danas se kao novac javljaju novčani znaci (oličene u banknotama i kovanom

novcu) kao i novčane isprave o dugu države i banaka koje su pravnim propisima

proglašene za zakonsko sredstvo plaćanja u jednoj zemlji, tako da svako lice mora da

ih prima, a istovremeno je ovlašćeno da sa njima izvršava određene obaveze.

Banknote i kovani novac nemaju onu vrednost koja je na njima naznačena, tako

da kod modernog novca ne postoji saglasnost između unutrašnje vrednosti i prinu-

dnog kursa, kao što je to bio slučaj u vreme kada je novac i sam bio roba.


U savremenoj državi tržišne privrede postoje dva osnovna pojavna oblika novca:

gotov novac (u obliku banknota i kovanog novca) i u formi bankarskih depozita koji

se može prenositi čekovima ili zameniti za gotov novac. Imaoci novca veruju da se

sve obaveze mogu isplatiti u onom obliku koji se može jednostavno zameniti za rea-

lno pokriće novca, tj. da se njime mogu platiti roba ili usluge za svakodnevne potrebe

(hrana, odeća, obuća, trajna potrošna dobra, komunalije, električna energija, knjige,

pozorišta, bioskopi, putovanja). Novac je u modernom društvu, dakle, društvena

konvencija čija je funkcija jasno defi nisana pravnim normama i ne predstavlja pri-

nudno svojstvo neke robe koja ima nepromenjivu vrednost da bi služila kao mera

vrednosti za sve druge robe koje su u prometu.

Novac kao (u obliku banknota, kovanica ili depozita) opšti ekvivalent vrednosti

svih proizvoda i usluga ima prednosti nad “kovanim pravim novcem” jer je zlato

redak metal i teško je doći do tako velikih količina, jer se obim robnog prometa i uslu-

ga stalno uvećavala. S toga su se čak i u vreme kovanja zlatnog novca koristili i drugi

metal (srebro, bakar, npr.) kako zbog obezbeđivanja dovoljne količine (bimetalnog)

novca, tako i zbog njegove veće postojanosti. Međutim, opasnost od “kovanja lažnog

novca”, odnosno kreiranja isprava o dugu koje služe kao zakonsko sredstvo razmene,

može da obezvredni novčanu jedinicu i da na tržištu dovede do većih poremećaja,

što potvrđuje iskustvo iz naše bliže prošlosti, ali iz iskustava drugih država.

Ukoliko se želi uspostaviti prava funkcija novca neophodno je da se u makro-

ekonomiji posebno u kreditno-monetarnoj sferi uravnoteži ponuda novca sa

potražnjom novca, posredstvom tržišta novca. Međutim, još nisu pronađeni meha-

nizmi koji bi robama i uslugama uvek davali istu vrednost da bi se mogla zadržati

novčana ravnoteža, jer novac kao mera vrednosti nije isto kao, na primer, metar kojim

se meri dužina ili kilogram kojim se meri težina i koji predstavljaju stabilne mere.

Otuda je kreiranje novca i njegovo povlačenje, prema potrebama tržišta, izuzetno

složeno pitanje i predstavlja jedno od ključnih pitanja za stabilnost privrede i uku-

pnog ekonomskog života u jednoj zemlji.

134 MAKROEKONOMIJA

4. FUNKCIJE NOVCA

Suština novca proističe iz njegovog robnog i nerobnog sadržaja. Međutim, kod

savremenog novca ta suština izvire uglavnom iz njegovih funkcija. Novac ima pet

osnovnih funkcija, koje su se razvojem robne razmene hronološkim redom poja-

vljivale: 1) novac kao mera vrednosti i merilo cena; 2) novac kao prometno sredstvo;

3) novac kao platežno sredstvo; 4) novac kao blago (tj. sredstvo za zgrtanje blaga); 5)

svetski novac.

4.1. NOVAC KAO MERA VREDNOSTI

Ovo je prva i najznačajnija funkcija novca. U njoj novac vrši funkciju opšteg ekvi-

valenta. Svojom količinom novac tada izražava vrednost svih drugih roba. Novac u

funkciji mere vrednosti robnom prometu daje materijal za izražavanje vrednosti svih

drugih roba. Drugim rečima, celokupni robni svet novac u funkciji mere vrednosti

svodi na zajednički imenitelj, tj. sve robe čini istoimenim (uporedivim) veličinama,

koje su kvalitativno jednake i kvantitativno samerljive.

Različite vrste robe nisu samerljive preko novca i nije novac različite robe učinio

međusobno samerljivim (uporedivim). Zajedničko je svim robama da su rezultat

manje ili veće količine ljudskog rada. I upravo po tome, što su rezultat ljudskog rada,

sve robe su istovetne i međusobno uporedive i samerljive. I novac je roba, pa je on

svojim nastankom samo učinio da se ta zajednička osobina svih roba lakše prepozna

i međusobno uporedi. Prema tome, suština funkcije novca kao mere vrednosti sas-

toji se u tome da jedna određena vrsta robe (npr. zlato), koja je stekla monopol za

funkciju opšteg ekvivalenta u određenom vremenu i na određenom prostoru, ma-

njom ili većom količinom svoje upotrebne vrednosti može da izražava vrednost bilo

koje druge vrste robe.

Novac u funkciji mere vrednosti drugih roba nije potrebno da bude i realno, fi zički

prisutan. Drugim rečima, da bi se veličina vrednosti neke robe izrazila u manjoj ili

većoj količini novca, za tu funkciju nije potrebna i fi zička prisutnost novca. Zato no-

vac u funkciji mere vrednosti najčešće služi kao zamišljeni ili idealni novac. Vrednost

neke robe izražena u manjoj ili većoj količini novca predstavlja njenu cenu. Dakle,


cena je novčani izraz vrednosti robe. Zato je vrednost robe najznačajniji faktor koji

određuje nivo ili visinu njene cene. Međutim, cena robe može da se menja iako njena

vrednost ostaje ista. Do toga dolazi u slučaju ako se menja ponuda ili potražnja za

tom robom, ili u slučaju ako se menja veličina vrednosti novčane robe (npr. zlata) ili

se vrši promena merila cena.

Da bi u robnom obliku novac služio kao mera vrednosti, nužno je utvrditi njego-

vu jedinicu mere. U svakoj zemlji to čini država putem zakonske regulative. Država

utvrđuje monetu, kao jedinicu mere i kao zakonsko sredstvo plaćanja i način nje-

gove uporedivosti u odnosu na strane novčane jedinice. Tako imamo dinar, evro,

američki dolar, britansku funtu, japanski jen i dr. Količina zlata koja se može kupiti

za određenu novčanu jedinicu predstavlja merilo cena. Prema tome, merilo cena nije

funkcija novca, već zapravo funkcija novca kao mere vrednosti ostvaruje kroz merilo

cena. Radi se samo o tehničkoj meri kojom bi se izražavale i upoređivale različite

količine novca koje se mogu dobiti za određenu vrstu robe “jednostavno, to je pitanje

kojom merom izraziti veličinu cene. Problem je, znači, u tome da se odredi (utvrdi)

konkretna mera kojom bi se izražavala manja ili veća količina novčane robe koja se

dobija (ili se može dobiti) za određenu vrstu robe. Potrebno je, ustvari, opredelenje

za jednu jedinstvenu tehničku meru, jer, zavisno od prirode upotrebne vrednosti

novčanog materijala, jedinica mere za izražavanje količine novca koji se može dobiti

za određenu vrstu robe može biti različita.44

Promena merila cena spada u nadležnost države i do nje dolazi kada se promeni

težinska jedinica novčane robe (npr. zlata) koju (u vidu ekvivalenta) sadrži novčana

jedinica. Međutim, merilo cene može da ostane nepromenljivo, a da ipak dođe do

promene mere vrednosti. To se dešava u slučaju ako se poveća produktivnost rada u

proizvodnji novčane robe, a produktivnost rada u proizvodnji robe čija se vrednost

meri ostane nepromenjena ili se poveća u manjem stepenu. Promenom merila cena

država smanjuje ili povećava vrednost domaćeg novca. Smanjenje merila cena naziva

se devalvacija a njegovo povećanje revalvacija.

Uočljivo je da se ovo shvatanje funkcije novca kao mere vrednosti temelji na ro-

bnoj teoriji novca, prema kojoj novac prvenstveno služi kao mera vrednosti svih

ostalih roba.

4.2. NOVAC KAO PROMETNO SREDSTVO

Hronološki posmatrano novac u funkciji prometnog sredstva je druga funkcija

novca. Do pojave funkcije novca robna razmena se vršila neposredno roba za robu,

jedna upotrebna vrednost neposredno se razmenjivala za drugu upotrebnu vre-

dnost. Takva razmena nazivala se trampa (R – R). Trampa, zapravo, znači da je svaka

prodaja robe istovremeno i kupovina robe i obrnuto.

44 Dragišić, D. i drugi autori, 1994., Politička ekonomija, Univerzitet u Beogradu, str. 145.

136 MAKROEKONOMIJA

Međutim, u razvijenoj robnoj privredi razmena se obavlja posredstvom novca. Novac se pojavljuje kao posrednik u razmeni (R – N – R), tj. roba se prvo prodaje za novac, a zatim se za taj novac kupuje neka druga vrsta robe. Ta kupovina ne mora da bude obavljena u isto vreme i na istom mestu. To znači da se u razmeni posre-dstvom novca vremenski i prostorno odvajaju činovi prodaje i kupovine robe. Na taj način se prekida njihova međusobna vremenska i prostorna zavisnost. Prodaja robe više nije uslovljena kupovinom robe, a kupovina robe oslobađa se direktne za-visnosti od prodaje robe. Tako se zapravo menja i način funkcionisanja robnog pro-meta. Ta promena ima svoja pozitivna svojstva, ali stvara i mogućnosti za određene poremećaje i zastoje u robnom prometu. Pozitivna svojstva ogledaju se u olakšavanju robnog prometa. Naime, razmena robe postaje jednostavnija, brža i efi kasnija. Ne postoji više dvostruka zavisnost između prodavca robe i kupca robe kao kod trampe. Prodavcu je važno samo da pronađe kupca. Za prodatu robu on dobija novac, a za-tim kao kupac potpuno je slobodan u izboru kada i gde će za taj novac kupiti njemu potrebnu robu. Međutim, upravo ovo poslednje stvara mogućnost za određivanje poremećaja u robnom prometu. Pošto prodavac ne mora više istovremeno da bude i kupac robe, može doći do povlačenja određene količine novca iz prometa i tako da se naruši kontinuitet robnog prometa. Zbog tog povlačenja ili zadržavanja no-vca van robnog prometa neki proizvođači će morati da odlože prodaju svoje robe. Tako dolazi do privremenog prekida i teškoća u kontinuiranom odvijanju robnog prometa, odnosno u prodaji robe. Zapravo, nastaju određene teškoće kako za robne

proizvođače tako i za robni promet.

4.3. NOVAC KAO BLAGO TEZAURISANJE NOVCA

Pored ostalih funkcija, novac u robnom prometu postaje i sredstvo za zgrtanje

blaga. Dva su bitna razloga zbog kojih novac može biti u funkciji blaga: prvo, novac

predstavlja oličenje bogatstva i društvene moći; drugo, postoji mogućnost njego-

vog izvlačenja i odsustva iz robnog prometa. Međutim, novac se u svako doba i bez

teškoće može vratiti u robni promet i ponovo pretvoriti u bilo koju drugu vrstu robe.

Drugim rečima, “u savremenim uslovima blago predstavlja novac koji je povučen iz

opticaja i tezaurisan kao oličenje vrednosti, bogatstva i društvene moći.”45

U savremenim uslovima, pošto prodaja robe nije više istovremeno praćena

kupovinom robe, novac često izlazi iz prometa, zaustavlja svoje kretanje. Učesnici

u robnom prometu tada počinju da zadržavaju, akumuliraju (skupljaju) i tezaurišu

novac iz različitih razloga. U toj ulozi novac ima funkciju sredstva za zgrtanje blaga.

Blago, odnosno bogatstvo istorijski je menjalo svoj oblik i karakteristike. Ra-

nije je imalo isključivo naturalni oblik (npr. stoka). Sa pojavom novca dobilo se

mnogo pogodnije sredstvo za čuvanje i manipulisanje, tim pre što je novac postao

bezgraničan i što istovremeno ima veću vrednost.

45 Dragišić, D. i drugi autori, 1994., str. 148.


Pristalice robne teorije novca isticali su da blago može predstavljati samo zlato,

kao novac koji ne može postati bezvredan i koji zadržava svoju vrednost da li je ili

nije zakonsko sredstvo plaćanja. Danas se zlato čuva u trezorima kao blago i služi

za regulisanje potrebne količine novca u opticaju, kao rezerva za obezbeđivanje

međunarodnih plaćanja ili održavanje stabilnosti nacionalne valute.

I papirni novac danas se tezauriše u blago, pošto i on predstavlja izraz ekono-

mskih mogućnosti i bogatstva. To obično čini stanovništvo kada izgubi poverenje u

banke, pa pretežno čuva strani konvertibilni novac.

Tezaurisanje novca ima svoje dobre, ali i loše strane. Loša strana je u tome što

se jedan deo novca ne koristi kao kapital, čime se smanjuje investiciona aktivnost

privrednih subjekata. Dobra strana ogleda se u značajnoj ulozi novca kao blaga u

regulisanju stihijnog kretanja novčanog opticaja. U ovoj funkciji novac zapravo čini

rezervoar koji se u svako vreme i na svakom mestu može angažovati u promet i na taj

način ponovo biva u funkciji privrednog razvoja.

4.4. NOVAC KAO PLATEŽNO SREDSTVO

Ova funkcija novca proistekla je iz funkcije novca kao prometnog sredstva. Nara-

vno, razlikuje se od nje. Nastanak funkcije novca kao platežnog sredstva vezuje

se za pojavu odloženog plaćanja i koristi se u kreditnim transakcijama. Da bi no-

vac mogao da vrši ovu funkciju, njegove ostale funkcije moraju da budu razvijene.

Naime, u činjenici prostornog i vremenskog odvajanja čina kupovine robe od čina

prodaje robe dolazi do izražaja novac u funkciji platežnog sredstva. Kada kupac u

momentu kupovine robe plati njenu vrednost tada novac služi kao prometno sre-

dstvo, međutim, u praksi vreme isporuke robe i vreme naplate njene vrednosti, po

pravilu, se ne poklapaju. Novac u funkciji platežnog sredstva javlja se onda kada se

vrši plaćanje robe i to bez njegovog istovremenog prisustva, tj. na kredit. U momentu

kada roba prelazi iz ruke prodavca u ruke kupca novac fi zički nije prisutan. On samo

služi kao obračunsko sredstvo, koje će se stvarno pojaviti u prometu kada nastupi

vreme za plaćanje robe. Takav novac, koji će kupac - dužnik isplatiti prodavcu - pove-

reniku nakon određenog vremenskog perioda za ranije isporučenu robu, pojavljuje

se u funkciji platežnog sredstva.

4.5. SVETSKI NOVAC

U savremenim uslovima svaka zemlja manje ili više uključena je u svetsku

privredu. Učešće neke zemlje u međunarodnoj podeli rada javlja se kao imperativ i

nužna pretpostavka njenog društveno-ekonomskoj razvoja. Pomenimo, na primer,

138 MAKROEKONOMIJA

Nemačku koja jednu trećinu svog društvenog proizvoda razmenjuje sa svetom, ili

Holandiju, koja na svetskom tržištu učestvuje gotovo sa dve trećine svog društvenog

proizvoda. Zbog nužnog prisustva svih zemalja na svetskom tržištu, neizostavno se

nameće pitanje koji i kakav je to novac koji funkcioniše na svetskom tržištu. To nije

nacionalni novac neke zemlje, koji u nacionalnoj privredi i prometu obavlja svoje

funkcije. Efektivni nacionalni novac ili novac neke zemlje u obliku kovanog novca ili

u oblasti bankota (papirni novac), koji služi kao zakonsko sredstvo plaćanja u svim

unutrašnjim fi nansijskim transakcijama na nacionalnom tržištu, nazivamo valutom.

Valute se međusobno razlikuju po nazivu (dinar, američki dolar, britanska funta) ili

monetarnom imenu, po merilu cene ili paritetu (valutni paritet je sadržaj zlata ili neke

konvertibilne valute u nacionalnom novcu), po obliku i sastavnim delovima mon-

ete, po znakovima vrednosti i sl. Kao takve valute (nacionalni novac) funkcionišu,

po pravilu, samo u nacionalnim granicama, a izuzetno u platnim unijama (prim-

er: EMU-evro) Stoga se nameće pitanje koji novac funkcioniše na međunarodnom

planu, odnosno na svetskom tržištu.

Funkciju svetskog novca može vršiti samo novac pune vrednosti i bez naciona-

lnih obeležja koja mu nameće nacionalna država svojim zakonskim propisima. Zato

svetski novac mora da skine “nacionalno ruho” i da funkcioniše u svom izvornom

obliku (npr. zlato). Iako je danas u savremenom međunarodnom robnom prometu

prestalo tzv. “zlatno važenje”, tj. ne postoji više obaveza plaćanja u zlatu, ono se u toj

ulozi može naći jer je zlato još uvek najreprezentativniji i najmobilniji predstavnik

nacionalnog bogatstva.

Međutim i valute nekih zemalja, a po pravilu su to privredno najrazvijenije ze-

mlje, koje su opšte priznati kao čvrste valute, mogu da imaju ulogu svetskog novca.

Danas su to, na primer, evro, američki dolar, švajcarski franak, japanski jen, tj. valute

koje imaju opšteprihvaćenu konvertibilnost. Konvertibilnost, zapravo znači sposo-

bnost i mogućnost nacionalne valute ili potraživanja u toj valuti (deviza) da u svako

doba bude pretvorena (konvertovana) u valutu bilo koje zemlje po realno odmere-

nom tržišnom ili od strane države fi ksno utvrđenom deviznom kursu. Konvertibilna

valuta je priznata i opšteprihvatljiva za plaćanje ili naplatu u međunarodnoj robnoj

razmeni.

Funkcije svetskog novca na svetskom planu u suštini su iste kao i funkcije novca

u unutrašnjem robnom prometu. I svetski novac obavlja funkciju mere vrednosti,

prometnog sredstva, platežnog sredstva i koristi se kao sredstvo za zgrtanje blaga.

Međutim, u praksi najviše dolazi do izražaja funkcija svetskog novca kao sredstva

plaćanja. To je zbog prirode međunarodnog robnog prometa u kome se, po pravilu,

kupoprodajne transakcije obavljaju na kredit.


4.6. OBLICI NOVCA U PROMETU

Oblike (vrste) novca u prometu čine metalni novac (moneta), papirni novac i

kreditni novac (banknota, menica, ček). U novije vreme pojavio se i tzv. elektronski

novac.

4.6.1. Metalni novac

Dugo vremena su se plemeniti metali u svom izvornom obliku upotrebljavali kao

metalni novac. Pri tome, u početku plaćanje se vršilo nestandardnim veličinama i

težinskim jedinicima (poluga, šipka, liveni komadi), što je znatno otežavalo funkci-

onisanje robnog prometa. Zapravo, u početku su ti liveni komadi određene težine i

kvaliteta služili kao novac u prometu. Plaćanje takvim novcem poznato je pod na-

zivom pensatorno plaćanje. Promet je bio znatno otežan time što je pored merenja

robe često bilo potrebno merenje, delenje i utvrđivanje kvaliteta novčanog materijala

(zlata), koji je služio kao sredstvo razmene. To je nametnulo potrebu da se takav no-

vac učini kvalitetnijim i podesnijim za robnu razmenu. Prvo, su reagovali trgovci, koji

su na te komade stavljali žig kao znak opštevažećeg sredstva razmene na određenoj

teritoriji. Tako je došlo do kovanja metalnog novca. Kasnije, sa širenjem tržišta i

povećanjem obima robnog prometa država na sebe preuzima kompentencije izda-

vanja metalnog novca, potvrđujući i garantujući svojim autoritetom njegov kvalitet i

sadržaj. Tako je nastala moneta - znak novca, standardna novčana jedinica. Moneta

je zapravo oznaka za određenu vrstu kovanog novca čiji oblik, naziv, težinu i kvalitet

određuje država (posredstvom centralne banke) svojim autoritetom.

4.6.2. Papirni novac

Papirni novac pojavio se krajem XVIII veka. Za njegovu pojavu bilo je ključno

saznanje da robni promet može da funkcioniše bez zlatnog metalnog novca, odnosno

saznanje da se umesto zlatnog novca kao sredstvo razmene mogu koristiti i predmeti

manje vrednosti, pa čak i predmeti čija vrednost ne mora uopšte biti ekvivalentna

sa vrednošću robe za koju se razmenjuje. To je zapravo značilo da za prometnu (ra-

zmensku) funkciju novca uopšte nije važna njegova stvarna vrednost. Konsekventno,

zlatni i drugi metalni novac nisu uslov bez koga ne može da funkcioniše robni pro-

met. Naprotiv, kao sredstvo razmene mogu se koristiti predmeti mnogo manje ili

zanemarljivo male stvarne vrednosti, jer se u praksi pokazalo da je funkcija novca

kao sredstva prometa potpuno nezavisna od stvarne vrednosti novca.

140 MAKROEKONOMIJA

Papirni novac pojavio se u prometu kao predstavnik zlata. Sam po sebi on nema

vrednost ili je njegova vrednost zanemarljivo mala veličina. Mogućnost da papirni

novac vrši funkciju novca kao platežnog sredstva objašnjava se time što on u pro-

metu predstavlja određenu količinu zlata, pa se zbog toga uzima kao da i sam ima

vrednost. Međutim, kada se papirni novac povuče iz prometa onda on postaje obično

parče papira, bez ikakve upotrebne vrednosti. Za razliku od toga zlato uvek ostaje

zlato. I ako ispadne iz prometa zlato ne gubi od svoje vrednosti.

Iako su vrlo značajna, prethodno navedena saznanja sama po sebi nisu bila dovo-

ljna za pojavu papirnog novca. Svi argumenti u korist papirnog novca (metalni novac

se upotrebom troši, odstupanja od stvarne vrednosti monete koja ponekad i sama

država dopušta; postojanje sitnog novca koji nije izrađivan od zlata i sl), pa i elementi

tehničko-funkcionalnog i estetskog karaktera, kao komparativne prednosti u korist

papirnog novca, vremenom su stvorili potrebne uslove da se umesto postojećeg me-

talnog (zlatnog) uvede u promet papirni novac. Treba istaći da je zapravo odlučujući

razlog za pojavu papirnog novca u robnom prometu bio ekonomskog karaktera.

Pošto zlato predstavlja metal visoke vrednosti to nije racionalno da se ono koristi

kao sredstvo prometa, a tim pre ako postoji alternativa.

Preteče papirnog novca bile su banknote. Ustvari, povod da u praksi počne izrada

papirnog novca bili su tzv. bankovni depoziti, tj. mogućnost da se zlato ili zlatni no-

vac ostavi banci na čuvanje. Potvrde koje su banke izdavale vlasnicima kao dokaz za

deponovano zlato, bile su zamenjive za zlato i počele su da funkcionišu kao novac,

kao papirne novčanice. Kada banknote izgube svoju konvertibilnost i kada više nisu

zamenjive za zlato, one više nemaju karakter novca.

Od 1971. godine, papirni i kovani novac nemaju zlatno pokriće (od te godine zlato

je postalo samo roba kao i svaka druga roba, jer su SAD ukinule zamenu dolara u

zlato) i čine manji deo novčane mase.

4.6.3. Kreditni novac

Podsetimo se da je funkcija novca kao platežnog sredstva dovela do pojave kredi-

tnog novca. Davanje robe kupcu na kredit, tj. da je on nakon određenog dogovorenog

vremenskog roka plati, uslovilo je pojavu određenih garancija da će roba nakon tog

roka biti i stvarno plaćena. Tako je nastao kreditni novac, banknota, menica i ček,

kao pravne garancije za sigurnost plaćanja robe.

Banknota je vrsta pismene obaveze banke kojom se ona obavezuje da njenom

donosiocu isplati u zlatu onu sumu novca koja je na banknoti naznačena. Kada izgu-

bi svoju sposobnost da bude direktno zamenjena za zlato, banknota poprima kara-

kter papirnog novca i tada može da služi kao zakonsko sredstvo plaćanja. Danas više

nema banknota.


Menica predstavlja pismenu obavezu kupca (dužnika) kojom se on obavezuje da

će prodavcu (poveriocu) u ugovorenom roku isplatiti određenu sumu novca. Oblik,

sadržaj, prenos i način ostvarivanja prava iz menice zakonom su propisani. Zato je

menica zakonom propisana pismena obaveza po kojoj se naplata može izvršiti po

posebnom skraćenom zakonskom postupku i po kome je predviđena mogućnost

prenosa poseda menice s jednog lica na drugo, odnosno prenos prava iz menice

na drugo lice, što se čini potpisanom izjavom na menici (tzv. indosament). U svim

slučajevima kada lice koje je dobilo menicu ne sačuva menicu do roka njene naplate,

već u tom vremenu menicom podmiruje neki svoj dug, tada menice zamenjuje novac

i poprima obeležja kreditnog novca, jer služi za podmirivanje međusobnih obaveza

između kupaca i prodavaca prenošenjem potražnog duga.

Ček je pismena isprava izdata u pisanoj formi kojom njegov izdavalac daje nalog

banci kod koje poseduje novac da licu naznačenom na čeku ili donosiocu čeka isplati

na čeku naznačeni iznos novca. Osnovna funkcija čeka je da zameni gotov novac i da

služi kao sredstvo plaćanja, kako bi se robno-novčani promet učinio bržim, jednos-

tavnijim i efi kasnijim, a njegovi troškovi bili manji.

Uz papirni novac i kovani novac, banknota, menica i ček (kreditni novac) čine

surogate novca. Zapravo, to su vrste nepunovrednog novca, koji u opticaju zame-

njuju pravi novac (zlato). Njihova osobina je da nemaju vrednost i da nisu zame-

njeni za zlato. Oni imaju samo prometnu vrednost, koja isključivo zavisi od njihove

kupovne moći, tj. od sume vrednosti koja se za njih može dobiti u zamenu. Razvili su

se iz funkcije novca kao platežnog sredstva i u robno-novčanom prometu zamenjuju

punovredni novac obavljajući tu funkciju novca.

4.6.4. Elektronski novac

Neverovatan rast Interneta uslovio je ubrzan ulazak fi nansijskih institucija u ovu

elektronsku arenu. Skorašnja istraživanja ukazuju na to da većina fi nansijskih insti-

tucija implementira neku vrstu prisutnosti na Internetu tokom prvih godina novog

milenijuma. Ono što usporava brži prelaz na Internet poslovanje u bankarstvu jeste

široko rasprostranjeni i uvreženi strah od sigurnosti fi nansijskih transakcija elektro-

nskim putem. U svakom slučaju, migracija bankarstva na Internet je neminovnost

nastupajućeg milenijuma.

Trend modernog bankarstva je automatizacija svih funkcija (fi nansijskih opera-

cija) koje se mogu kompjuterizovati.

Navodimo osnovne oblike elektronskog novca:

1. Elektronski ili digitalni novac – predstavlja elektronsku zamenu papirnog no-

vca, i kao takav može se čuvati i trošiti;

142 MAKROEKONOMIJA

2. Elektronski čekovi – elektronski dokument, digitalno potpisan, analogno po-

tpisanom papirnom dokumentu, kojim se nalaže banci potpisnika da isplati

iznos novca sa potpisnikovog računa u određenom roku. E-ček može biti po-

slat i primljen kao bilo koji e-mail;

3. Kreditne kartice – podaci sa kartice se razmenjuju putem Interneta, bez

šifriranja, problem su tajnost podataka i identitet pravog vlasnika kartice;

4. Šifrovane kreditne kartice – podaci o kreditnoj kartici se šalju u vidu šifrovane

poruke, primalac (prodavac) proverava identitet kupca kao vlasnika kreditne

kartice, prodavac vrši proveru informacija o kartici i digitalnom potpisu, ba-

nka šalje potvrdu ispravnosti;

5. Potvrda treće strane – brojevi kreditnih kartica ne putuju Internetom, već pre-

ko fi nansijskog posrednika.

5. KOLIČINA NOVCA POTREBNOG U

OPTICAJU

U robno-novčanom prometu kretanje robe i novca nije paralelno. Za razliku od

robe koja pre ili kasnije izlazi iz prometa i završava u potrošnji, novac se u sferi pro-

meta stalno kreće i tu ostaje. Stalno i neprekidno kretanje novca u prometu nazivamo

opticaj novca. Sada se nužno postavlja pitanje koliko je novca potrebno u opticaju da

bi se neometano mogao obavljati robni promet. U sistemu zlatnog važenja novca

ovakvo pitanje bilo je suvišno, jer je zavisno od potreba robne razmene spontano

podešavana i potrebna količina novca u opticaju. Međutim, pitanje posebno dobija

na značaju u uslovima robnog prometa od kada se počeo koristiti papirni novac.

Doduše, svako emitovanje papirnog novca bi trebalo da ima pokriće u pretposta-

vljenoj količini zlata. Ali, zavisnost papirnog novca i zlata gotovo da nije moguće

tačno utvrditi. Radi toga postoje određeni faktori koji se mogu tačno odrediti i pre-

poznati na osnovu kojih se utvrđuje potrebna količina novca u opticaju. To su sledeći

faktori:

1. Suma robnih cena roba koja se u tom periodu moraju razmeniti. Što je ta suma

veća, potrebna je veća količina novca, tj. suma robnih cena je direktno propor-

cionalna količini novca potrebnog u opticaju.


2. Brzina opticaja novca u poslovima kupovine i prodaje. Ona je obrnuto propo-

rcionalna količini novca u opticaju. Što se novac brže okreće, što brže prelazi

iz ruke u ruku, to se jedna količina u istom vremenu može upotrebiti više puta,

pa je sasvim logično da je potrebna manja količina novca u opticaju.

Prethodna dva faktora pretpostavljaju situaciju kada je novac realno prisutan u

prometu i kada vrši funkciju prometnog sredstva.

Međutim, kada se novac počinje javljati u funkciji platežnog sredstva situacija

se menja. Usložnjava se robni promet, pa pojava kreditnih, dužničko-poverilačkih

odnosa defi nišu i druge bitne faktore koji utiču na manju ili veću količinu novca

potrebnog u opticaju u određenom vremenu. Pa tako se kao posebni faktori izdvajaju

i:

3. Suma cena onih roba koje su prodate na kredit. Što je veća količina robe koja se

prodaje na kredit, tj. sa odloženim plaćanjem, to će u tom vremenu, do dospe-

losti plaćanja, biti potrebna manja količina novca u opticaju. Dakle, ovaj faktor

deluje obrnuto proporcionalnoj količini novca potrebnog u opticaju.

4. Dospela plaćanja. Kada dođe rok za plaćanje robe koja je prodata na kredit, to

povećava količinu novca u opticaju. Zato su dospela plaćanja upravo propo-

rcionalna količini novca potrebnog u opticaju, tj. što je više dospelih plaćanja,

to je potrebna i veća količina novca u opticaju.

5. Uzajamna prebijanja (kompenzacije). Što je u robnom prometu više uzaja-

mnih prebijanja, tj. razmene robe za robu (trampa), čime se uzajamno potiru

potraživanja i dugovanja između prodavaca i kupaca, tada nema potreba za

novcem, pa je potrebna količina novca u opticaju manja za iznos tih prebi-

janja.

Dejstvo ovih faktora zajedno, kao i njihova međusobna zavisnost, na količinu

novca u opticaju može se izraziti relacijom:

Ova relacija izražava onu količinu novca koja je potrebna za normalno odvijanje

robnog prometa u nekoj zemlji. Međutim, određena količina novca koristi se i za tzv.

nerobna plaćanja (obaveza prema državi, porezi, takse, doprinosi i sl.). pa je zapravo

za tu količinu ukupna količina novca u opticaju veća od one koja je potrebna samo u

robnom prometu.

Da bi robni promet u nekoj privredi funkcionisao bez zastoja i teškoća nužno je

da postoji ravnoteža između raspoložive količine novca (ponuda novca) i stvarnih

potreba za novcem (potražnja za novcem). Takvo stanje u privredi obeležavamo kao

stanje monetarne ravnoteže. To stanje zapravo znači da novčani fondovi u privredi

144 MAKROEKONOMIJA

po količini i vrednosti imaju pokriće u zlatu ili robnim fondovima, odnosno da svaki

priliv novca u privredi ima svoje pokriće u zlatu ili odgovara proizvodnji, tj. priliv

roba i usluga. Međutim, stanje monetarne ravnoteže je samo poželjno stanje, koje

se u stvarnosti vrlo teško uspostavlja. To zbog toga što se u robnom prometu, po

pravilu, nalazi veća ili manja količina papirnog novca u odnosu na onu količinu koja

je potrebna. Kada se u prometu nađe veća količina papirnog novca koja nema svoje

pokriće u zlatu ili robi dolazi do pojave koja se zove infl acija. Reč je o ekonomskoj

pojavi koja se u monetarnoj teoriji najčešće defi niše kao smanjenje kupovne snage

novca na domaćem tržištu i porastom opšteg nivoa cena.

Suprotna pojava infl aciji je defl acija, tj. kada se u robnom prometu u opticaju

nalazi manja količina novca od one koja bi bila potrebna za njegovo normalno fu-

nkcionisanje. Za razliku od infl acije, stanje defl acije se neposredno ispoljava preko

opadanja cena, što takođe otežava robni promet i usporava privredni razvoj.

Za vrednost novca i njegovo merilo cene vezane su još dve ekonomske pojave:

devalvacija i revalvacija.

Devalvacija podrazumeva smanjenje pariteta određene valute u odnosu na zlato.

Ako je pak papirni novac u nekoj zemlji vezan za neku od konvertibilnih valuta, onda

devalvacija znači povećanje zvaničnog kursa te valute. To je najčešće situacija kada

je država zbog određenih okolnosti prinuđena da devalvacijom smanjuje kupovnu

moć domaćeg novca, kako bi pre svega uticala na uravnoteženje spoljnotrgovinskih

odnosa.

Revalvacija je suprotna pojava i tada se povećava paritet domaće valute, odnosno

kada se paritet domaće valute prilagođava rastućem deviznom kursu.

U knjizi “Principi ekonomije”, autor N.G. Mankju navodi zanimljiv primer stanovni-

ka (10.000) ostrva Jap u Mikroneziji koji već 2.000 godina koriste velike točkove od

kamena (krečnjaka, ima ih 6.600, prečnika između 75 i 150 cm) za plaćanja velikih

kupovina, a za mala plaćanja koriste pivo. Stanovnici Japa ističu s ponosom da im je

valuta čvrsta kao kamen i ne znaju vrednost dolara.46

5.1. KVANTITATIVNA JEDNAČINA NOVCA

Novac se koristi za razmenu roba, pa sa porastom robnih fondova raste i potreba

za većom količinom novca, što opet zavisi od broja obrta novca u toku jedne godine.

Iz ove konstatacije proizilazi da je moguće izvesti približno tačnu računicu o količini

potrebnog novca kada su poznati vrednost tržišnih transakcija i broj obrta.

Kvantitativna jednačina novca izražava upravo tu vezu između količine novca u

opticaju i tržišnih transakcija:

46 Mankju, G., 2005., Principi ekonomije, Univerzitet Harvard, treće izdanje, prevod, Centar za iz-

davačku delatnost, Ekonomskog fakulteta Beograd, str. 634-635.


Novac x Brzina opticaja = Cene x Transakcije

M x V = P x T

Pod transakcijama (T) podrazumevamo broj razmena roba i usluga između

privrednih subjekata u određenom vremenskom periodu, obično u toku jedne ka-

lendarske godine. U svim tim robnim razmenama učestvuje novac kao posrednik u

robnom prometu. Sa P je označena prosečna tržišna cena izražena u dinarima tako

da izraz P x T govori o ukupnoj vrednosti razmenjenih roba u odgovarajućoj sumi

dinara. Sa M obeležavamo količinu novca u opticaju, a sa V brzinu njegovog obrta,

tj. koliko puta je jedna novčanica učestvovala u razmeni robe i usluga u toku jedne

godine dana.

Kod tržišnih transakcija je poznat problem da ih je teško meriti, pa je zato nji-

hov ukupan broj zamenjen društvenim proizvodom (Y). On predstavalja najbolju

aproksimaciju za ukupan zbir tržišnih transakcija, pa se kvantitativna jednačina nov-

ca menja i glasi:

Novac x Brzina opticaja = Cene x Društveni proizvod

M x V = P x Y

Rezultat dobijen na desnoj strani množenjem cena i društvenog proizvoda pred-

stavlja ukupan dohodak jednog društva, pa se zato V naziva dohodovna brzina op-

ticaja novca. Pravilo je da leva strana treba da bude jednaka desnoj, ali su moguće

i međusobno uzročno-posledične veze: a) da novac određuje cene i b) da se no-

vac prilagođava cenama. Dakle, izvesno je da je teško teorijski objasniti prirodu

međuzavisnosti između novca, cena i društvenog proizvoda, ali je nesporno da ona

itekako postoji.

146 MAKROEKONOMIJA

6.MONETARNO KREDITNI SISTEM I

POLITIKA

Sve transakcije u robnoj privredi ostvaruju se preko novca. U tom smislu, tržišna

privreda predstavlja funkcionalno jedinstvo robnih (realnih) i novčanih (monetarnih)

tokova. Novčani (monetarni) tokovi regulišu se dejstvom instrumenata monetarno –

kreditnog sistema i merama monetarno – kreditne politike.

6.1. MONETARNO KREDITNI SISTEM

Monetarno–kreditni sistem predstavlja institucionalni okvir unutar koga privred-

ni subjekti mogu da donose odluke po pitanjima novca i kredita. Od toga kako je moć

odlučivanja o novčano-kreditnim poslovima raspoređena na pojedine privredne

subjekte, zavisi suština monetarno-kreditnog sistema.

Kao celokupnost institucionalnih i organizacionih rešenja u okvirima privrednog

sistema, monetarno-kreditni sistem pre svega defi niše:

1. koji se od instrumenata koji se koriste kao prometno i platežno sredstvo sma-

tra novcem;

2. položaj privrednih subjekata i njihova nadležnost u odlučivanju o pitanjima

privređivanja koja su vezana za novac i motive njihovog ponašanja;

3. mehanizam regulisanja emisije, cirkulacije i povlačenja novca;

4. okvire za korišćenje monetarne politike kao načina usmeravanja privrednih

tokova; i

5. uloga tržišnog mehanizma u monetarnoj oblasti.47

Celokupnost institucionalnih i organizacionih rešenja, koja čine monetarno-

kreditni sistem, u svom funkcionisanju sagledavaju se kroz sprovođenje monetarno-

kreditne politike. Radi toga, “dejstvujući monetarno-kreditni sistem vidljiv je samo u

spoju sistematski instucionalizovane komponente i komponente tekuće monetarno-

kreditne politike.48

47 Vukadin, E., 1991., Ekonomska politika, Pravni fakultet Beograd, Beograd, str. 199.

48 Grupa autora, redakcija Jurin, S. 1977., Privredni sistem SFRJ, Naučna knjiga, Beograd, str. 229


6.2. MONETARNO KREDITNA POLITIKA

Monetarno-kreditna politika je instrument ekonomske politike zemlje. Moneta-rna politika podrazumeva ovladavanje i svesno usmeravanje (odnosno kontrola) svih oblika i tokova novca u reprodukciji (likvidna, nelikvidna, devizna i druga sredstva). Pod kreditnom politikom razumevamo “aktivno delovanje bankarskog sistema u re-gulisanju kreditne mase i njene strukture u privredi. Aktivnim delovanjem na jedan od osnovnih kanala stvaranja i poništavanja novčane mase i kreditnog volumena, kroz kreditnu politiku, se najvećim delom svesno i planski reguliše značajan deo mase ukupnog novca u privredi. Zbog toga se obično jedan i drugi pojam integrišu pod zajedničkim nazivom: monetarno-kreditna politika. Jer, ne radi se ni samo o čistim “monetarnim” ni čisto o kreditnim tokovima, mada postoji opšti stav da je savremeni novac u svojoj osnovi kreditni (depozitni) novac.

Pred monetarno-kreditnu politiku se u makro sistemu obično postavljaju sledeći diferencirani i međusobno povezani ciljevi:

Osiguravanje optimalne novčane mase za nesmetano odvijanje tokova reprodukci-je, uz uočavanje dovoljne interne i eksterne monetarne stabilnosti (generalni zadatak monetarne politike). Emisija kredita banaka treba da je tako dozirana po strukturi, da osigurava optimalnu likvidnost (novčanu masu) privrednog sektora (strukturna monetarna politika) u sferi likvidnosti,

Selektivno delovanje na privrednu aktivnost, odnosno određene poslove, kojim se deluje na podsticanje ili kočenje određene delatnosti u privredi, odnosno struktura ekonomskog razvoja (strukturno-razvojna politika), i

Koordinacija na međunarodnom monetarnom planu, danas sve uže poveza-nih nacionalnih ekonomija i sve većeg značaja međunarodne ekonomske politike i saradnje.”49

6.3. OSNOVNI MONETARNI AGREGATI

U monetarno-kreditnoj politici koriste se određene kategorije, kao monetarni indikatori koji služe za defi nisanje kvaliteta i funkcija novca u privredi, kao i za vođenje monetarne politike i politike likvidnosti privrede i drugih sektora. Oni zapravo čine osnovu uspešne monetarne politike, jer se preko njih vrši kontrola njenih efekata, a pre svega njene osnovne orijentacije i njene prilagođenosti realnim privrednim kre-tanjima. To su monetarni agregati.

U vođenju monetarno-kreditne politike koriste se tri monetarna agregata: novčana masa (M

1), likvidna sredstva (M

2) i ukupna likvidna sredstva (M

3).

Pored toga, u našoj ekonomskoj politici upotrebljava se i znatno širi agregat mone-tarni volumen (M

4) – ukupni depoziti, a u nekim razvijenim tržišnim privredama i

agregat monetarni potencijal (M5).

49 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., Monetarne i javne fi nansije, Čigoja, Beograd, str. 262.

148 MAKROEKONOMIJA

Isto tako, valja imati na umu da se u praksi često susreće i agregat monetarna baza ili primarni novac (Mo) koji se neretko naziva i novac centralne banke.

U primarni novac ulaze sledeća sredstva:

1. Dinarski primarni novac (Mo) koga sačinjava:

– gotov novac u opticaju;

– žiro-računi banaka;

– blagajna;

– depozitivni novac države (federacije);

– obavezna rezerva banaka; i

– rezervni fondovi.

2. Devizne obaveze prema bankama;

3. Blagajnički zapisi centralne banke.

Novčana masa (M1) je agregat koji se najčešće koristi u monetarnoj analizi i

ekonomskoj politici. To zbog toga što taj monetarni agregat najviše odgovara defi ni-ciji novca kao likvidnog sredstva, pa se upotrebljava kao indikator ponude novca.

Novčanu masu (M1) čine:

1. Gotov novac u opticaju;

2. Depozitivni novac;

3. Sredstva tekućih i žiro - računa;

4. Sredstva namenjena (izdvojena i osigurana) investicijama;

5. Sredstva za zajedničku potrošnju;

6. Sredstva za stambenu izgradnju; i

7. Ostala novčana sredstva.

U monetarni agregat likvidna sredstva (M2) ulaze sledeća sredstva:

1. Novčana masa (M1);

2. Kvazi novac (štedni ulozi i drugi depoziti) koga čine:

– ulozi na štednju po viđenju;

– oročeni depoziti za stambenu izgradnju;

– oročeni depoziti do jedne godine;

3. Kratkoročni depoziti domaćih komitenata u devizama, a njih čine:

– depoziti po viđenju u devizama;

– oročeni, kratkoročni depoziti u devizama;

U odnosu na monetarni agregat likvidna sredstva (M2) širi agregat je ukupna

likvidna sredstva (M3).

1. Likvidna sredstva (M2);

2. Sredstva rezervi;

3. Sredstva za doznake u inostranstvu;


4. Sredstva za pokriće akreditiva;

5. Ostali ograničeni depoziti;

6. Sredstva za kupovinu deviza; i

7. Udružena sredstva.

Monetarni volumen – ukupni depoziti (M4) predstavlja znatno širi monetarni

agregat. Prema metodologiji Narodne banke Srbije, pored ukupnih likvidnih sre-dstava (M

3), ovaj monetarni agregat obuhvata još i:

– dugoročne dinarske i devizne depozite;

– druga sredstva oročena preko godinu dana;

– dugoročne obaveze banaka prema domaćim komitentima u devizama;

– dugoročna udružena sredstva, oročene depozite;

– dugoročne obaveze po hartijama od vrednosti;

– dugoročne obaveze banaka po oročenim sredstvima za stambeno-komuna-lnu izgradnju.

Mnoge razvijene tržišne privrede upotrebljavaju i agregat monetarni potencijal (M

5), čiju strukturu, pored monetarnog volumena (M

4), čine još i instrumenti tržišta

novca u posedu privatnog sektora (bankarske menice, blagajnički zapisi, depoziti lokalnih organa vlasti), certifi kati o poreskim depozitima, kao i o nacionalnim in-strumentima štednje.

“Monetarizam tvrdi da je ponuda novca osnovna odrednica kratkoročnih kreta-nja nominalnog GDP-a i dugoročnih kretanja cena... Dok kejnsijanske teorije smatraju da mnoštvo različitih snaga utiče na potražnju, monetaristi dokazuju da su promene u ponudi novca primarni faktor koji određuje kretanja proizvodnje i cena.”50

6.4. INSTRUMENTI MONETARNO KREDITNE POLITIKE

U izvršavanju osnovne funkcije – regulisanja potrebne količine novca u privredi, monetarno-kreditna politika koristi brojne instrumente. Od njihovog broja, vrste i efi kasnosti direktno je zavisna monetarna i ekonomska stabilnost zemlje, kao i ostvarivanje predviđene stope njenog ekonomskog rasta. Karakter i efi kasnost de-lovanja pojedinih instrumenata monetarno-kreditne politike određeni su uticajem mnogobrojnih faktora, među kojima se kao primarni ističu društveni, materijalni i institucionalni uslovi razvoja zemlje. Uopšteno govoreći, “pod instrumentima mone-tarno-kreditne politike podrazumevaju se sredstva i metode koje centralna banka primenjuje da bi održavala masu i strukturu novca i kredita na optimalnom nivou. U postavljanju i delovanju instrumenata monetarno-kreditne politike presudnu ulogu imaju institucionalni uslovi delovanja bankarskog i fi nansijskog sistema u određenoj zemlji, kao i postavljanje jednobankarskog ili višebankarskog sistema.”51 Instrumenti monetarno-kreditne politike mogu se podeliti u dve osnovne grupe:

50 Mankju, G., 2005., str. 605.

51 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997.,str. 290

150 MAKROEKONOMIJA

- Kvantitativni instrumenti, koji deluju na nivou celine privrede;

- Kvalitativni instrumenti, koji treba da deluju selektivno, kako u pogledu

vrste, namene i korisnika kredita, tako i u pogledu načina korišćenja, roko-

va, kamate i sl.

U grupi kvantitativnih instrumenata, u monetarnoj teoriji i politici, obično se

spominju:

- Politika obaveznih rezervi;

- Politika eskontne ili uopšte kamatne stope; i

- Politika otvorenog tržišta.

Politika obaveznih rezervi52 je takav instrument monetarno-kreditne politike, koji

nalaže svakoj banci da mora držati određeni deo depozita po viđenju na posebnom

računu obavezne rezerve kod centralne banke. Za obavezne rezerve banke vrše izd-

vajanja u određenom postotku i prema tim depozitivima po viđenju, stopa obavezne

rezerve se pojavljuje kao funkcija tih depozita. Suština je u tome da se ova sredstva

ne mogu koristiti za kreditno poslovanje banaka.

Politika eskontne stope je gotovo najznačajniji instrument monetarno-kreditne

politike preko koga centralna banka vrši monetarnu kontrolu i monetarno upravlja-

nje, kako bi osigurala realizaciju određenih kvantifi kovanih ciljeva koji se pred nju

postavljaju u određenom periodu. Eskontna politika (ili diskontna politika) sastoji

se u promenama kamatne stope (porast ili pad kamatne stope) po kojoj centralna

banka daje kredite poslovnim bankama radi delovanja na tražnju novca i kredita,

troškove kredita i kreditni potencijal banaka. Preko delovanja na kreditni potencijal

banaka, pokušava se delovati na ukupne robno-novčane odnose, na zaposlenost i

stopu ekonomskog rasta, odnosno na nacionalni dohodak.

Upravo radi toga, centralne banke razvijenih privreda pridaju veliku važnost

relativnoj stabilnosti eskontne stope i vrše njeno pažljivo doziranje, uz minimalne

promene, po pravilu samo onda kad do njih mora da dođe.

Politika otvorenog tržišta53 danas je jedan od najsloženijih, ali i najefi kasnijih instru-

menata monetarno-kreditne politike. To je osnovni instrument regulisanja kreditnog

potencijala komercijalnih banaka. Za efi kasno delovanje ovog instrumenta nužna je

pretpostavka razvijenog tržišta obveznicama, jer samo na takvom tržištu centralna

banka može uspešno sprovoditi politiku kupovine i prodaje obveznica, a preko toga i

odgovarajuću monetarno-kreditnu politiku.

52 Ovaj instrument može da se koristi samo u uslovima višebankarskog sistema. Radi se o instru-

mentu monetarno-kreditne politike, koji je prvi put korišćen u SAD 1927., a danas u gotovo svim

zemljama sveta. Sa prelaskom na višebankarski sistem 1956. koristi se i kod nas.

53 Ovaj instrument monetarno-kreditne politike prvi put je korišćen u V. Britaniji pre I svetskog rata,

a sistematski tek 20-ih godina prošlog veka, posebno u SAD i Nemačkoj i drugim zemljama koje su

imale razvijeno fi nansijsko tržište (tržište vrednosnih papira).


Osnovni oblici kvalitativnih ili selektivnih instrumenata monetarno-kreditne

politike su:

1. Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama;

2. Regulisanje uslova kredita;

3. Selektivna kreditna politika.

Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama je instrument pomoću

koga se vrši regulacija i kontrola ne samo kreditnog potencijala poslovnih banaka,

nego i uspešno sprovođenje i kontrola ukupne monetarno- kreditne politike. To tim

pre, što veliki deo sredstava koje poslovne banke koriste za podmirivanje kreditnih

potreba privrede i drugih korisnika, one dobijaju od centralne banke iz primarne

emisije. Regulisanje kredita centralne banke može se odnositi na reeskontne kredite

(menice i drugi oblici vrednosnih papira, koji se monetizuju kod centralne banke) ili

kredite za likvidnost poslovnih banaka.

Regulisanje uslova kredita je kvalitativni instrument koga koristi centralna ba-

nka kako bi detaljno propisala uslove, namenu i vrste kratkoročnih kredita, odnosno

defi nisala poslove i aktivnosti koji se mogu kreditirati. Na taj način indirektno se

kontroliše kreditni potencijal poslovnih banaka, posebno preko mogućnosti većeg

ili manjeg procenta reeskonta kod centralne banke za plasmane u određene pravce

ili namene.

Selektivna kreditna politika centralne banke je najviše u funkciji ostvarivanja ciljeva

opšte ekonomske politike zemlje. Njome se direktno deluje na promene u novčanom

opticaju i kreditiranju samo u određenim sektorima privrede, po utvrđenim name-

nama, regionalnom razmeštaju i sl. Centralna banka na ovaj način kontroliše name-

nsko korišćenje i usmeravanje novokreiranog novca u one pravce i poslove kojima

je dat prioritet (uvoz, izvoz, poljoprivredna proizvodnja i sl.) među ciljevima tekuće

ekonomske politike.54

54 U domaćem monetarno-kreditnom sistemu, Narodna banka Srbije se koristi kako kvantitativnim,

tako i kvalitativnim instrumentima monetarno-kreditne politike pri čemu se sve više uvažava samo-

stalnost poslovnih banaka u tome. Mogu se podeliti u pet grupa:

1. Regulisanje kreditnog potencijala poslovnih banaka od strane Narodne banke (regulisanje

stope obavezne rezerve, regulisanje stope rezerve likvidnosti, regulisanje kredita Narodne

banke poslovnim bankama):

2. Regulisanje visine kamatne stope, povećanje ili smanjenje eskontne stope Narodne banke

3. Regulisanje uslova kreditiranja ili selektivna kreditna politika;

4. Međubankarski sporazumi i

5. Politika “otvorenog tržišta”.

152 MAKROEKONOMIJA

6.5 SUBJEKTI MONETARNO KREDITNE POLITIKE

Subjekti monetarno-kreditne politike su sve one institucije koje obavljaju poslove

kreiranja novca, davanja kredita, poslove sa depozitima, obezbeđivanje kratkoročnih

i dugoročnih sredstava za potrebe privrede i drugih sektora društva (uključujući i

devizna sredstva), kao i poslove platnog prometa sa inostranstvom. Zapravo, to su

banke. Među njima najvažniju funkciju ima centralna banka (kod nas Narodna banka

Srbije). Osnovni zadatak centralne banke s jedne strane, i poslovnih banaka s druge

strane, sastoji se u obezbeđivanju unutrašnje i spoljašnje likvidnosti privrede.

Pri tome, unutrašnja likvidnost podrazumeva kako likvidnost platnog prometa,

tako i likvidnost kreditnog aparata. Likvidnost platnog prometa praktično znači da

svaki učesnik u platnom prometu može naplatiti svoja potraživanja, što je uslov za

izvršavanje njegovih fi nansijskih obaveza. Likvidnost kreditnog aparata, pak, znači

sposobnost poslovnih banaka da odgovore svojim obavezama u ulozi davalaca kre-

dita. Drugim rečima, to podrazumeva da banke izdaju kredite u granicama svog

kreditnog potencijala, kako ne bi dolazilo do poremećaja u veličini kreditnog novca.

Spoljašnja likvidnost podrazumeva mogućnost da se odgovori obavezama prema

inostranstvu, koje nastaju po različitim osnovama u spoljnotrgovinskom prometu.

Sufi cit ili defi cit platnog bilansa određuju mere koje se preduzimaju u održavanju

spoljašnje likvidnosti.

7.KREDIT

7.1. POJAM I OSOBINE KREDITA

Nastanak i razvoj kredita neposredno je povezan sa nastankom i razvojem robno-

novčane privrede. Sa pojavom novca i razvojem novčanih funkcija nastaje i kredit.

Zapravo, iz funkcije novca kao platežnog sredstva direktno proističe kreditni novac,

kao novac savremene razvijene robne privrede.


Šta je, u stvari, kredit? Kredit predstavlja realnu ekonomsko-pravnu katego-

riju robno-novčane privrede, pod kojom podrazumevamo određeni dužničko-

poverilački odnos u kome jedan privredni subjekt (poverilac) dobrovoljno ustupa

drugom privrednom subjektu (dužniku) pravo raspolaganja određenom količinom

novca ili nekim drugim pravom, uz obavezu drugog subjekta (dužnika) da taj novac

ili to pravo posle isteka zajednički utvrđenog roka vrati prvom subjektu (poveriocu),

najčešće uz određenu nadoknadu, koja se zove kamata.

Iz ovako defi nisanog pojma kredita, proističu i njegova osnovna obeležja:

1. Kredit je po svom sadržaju privredni odnos u kome učestvuju najmanje dva

subjekta: davalac kredita (poverilac, kreditor) i korisnik kredita (dužnik).

2. Kredit je privredni odnos karakterističan za robno-novčane odnose, “pošto

se jedino u okviru njih kupovna moć odnosno, u krajnjoj liniji, određena

prometna vrednost, može privremeno odvojiti od materijalnih dobara

koja su njen predmetni nosilac, odnosno za koji se može zameniti. Opšta

mogućnost vremenskog razdvajanja čina prodaje i čina plaćanja, na taj

način, predstavlja uslov neophodan da bi kreditni odnosi uopšte mogli

postojati.”55

3. Kredit je dužničko-poverilački odnos, koji nastaje isključivo na osnovu slo-

bodno izražene volje njegovih subjekata, putem ugovora ili drugog sličnog

pravnog akta.

4. Kreditom se privremeno razdvaja pravo vlasništva od prava raspolaganja.

5. Kredit karakteriše i načelo povratnosti, koje je kvalitativno obeležje i bez

koga nema kredita. Tamo gde se ustupljeni novac ili pravo ne vraćaju može

biti govora samo o poklonu, porezu, subvencijama i sl., a ne i o kreditu.

Pojam bespovratni kredit, iako se može sresti u nekim izvorima, predsta-

vlja contradictio in adiecto. Međutim, odnos realnih veličina ustupljenog i

primljenog, te vraćenog novca nema značaja za postojanje kredita. Kreditni

odnos postoji i kada su te veličine jednake, ali i kada se one međusobno ra-

zlikuju, što predstavlja za jednu stranu gubitak, a za drugu dobit.

6. Takvi slučajevi su tipični za bankarske kredite, čija je veličina određena u

nominalnom iznosu, bez njene valorizacije prilikom vraćanja kredita.

7. U zasnivanju kreditnih odnosa element poverenja je vrlo bitan. Poverenje se

odnosi na pravnu sigurnost vraćanja pozajmljenog novca i sl.

8. Postojanje naknade, odnosno kamate, nije konstitutivno svojstvo kredita.

To znači da kredit postoji i kad nema naknade, kamate (tzv. beskamatni

kredit). Međutim, u normalnim okolnostima, u najvećem broju slučajeva,

kamata, kao iracionalna cena upotrebne vrednosti kredita (po pravilu je

manja od vrednosti kredita i kredit nije u neposrednoj vezi s njom; kamata

55 Vacić, A.M., 1988., Ekonomska politika Jugoslavije, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, “Savreme-

na administracija” Beograd, str. 258.

154 MAKROEKONOMIJA

je u direktnoj zavisnosti od profi ta – najčešće njegov deo, koji se ostvaruje

kreditom) je redovni element odnosa između kreditora i korisnika kredita.

9. Oblik i način na koji se predmet kredita ustupa korisniku kredita nema-

ju značaja za postojanje kreditnog odnosa. Kredit se može davati u robi,

a vraćati u novcu, davati u novcu i vraćati u novcu i sl., i svi ti odnosi

zadržavaju karakter kredita.

7.2. FUNKCIJE KREDITA

Zbog mesta i značaja svojih funkcija u makroekonomskoj politici svake zemlje,

kredit je ugrađen u temelje savremene tržišne privrede. Neretko se ta privreda naziva

“kreditnom privredom”.

Savremeni kredit ima brojne i raznovrsne funkcije, kako sa aspekta što prosti-

jeg i bržeg funkcionisanja robno-novčanog prometa u uslovima razvijene tržišne

privrede, tako i sa aspekta njegovog korišćenja u okvirima ekonomske politike. Zbog

toga, kredit se danas pojavljuje kao jedan od najvažnijih instrumenata obezbeđivanja

i razvoja ukupnih privrednih aktivnosti svake zemlje.

Najvažnije makroekonomske funkcije kredita su: mobilizacija, koncentracija i

centalizacija sredstava i njihova alokacija na mesta gde se najkorisnije mogu upo-

trebiti. Kredit ubrzava proces reprodukcije, dovodeći do razvoja proizvodnih snaga

društva:

1. ima značajnu ulogu u usmeravanju privrednog razvoja, kroz dopunjavanje

domaće akumulacije i razvoj nerazvijenih područja u zemlji;

2. ubrzava obrt celokupnog društvenog kapitala, čineći ga znatno mobilnijim;

3. dovodi do izjednačavanja profi tnih stopa, kroz odliv i brzo prenošenje kapi-

tala iz grane u granu u procesu reprodukcije;

4. vrši ulogu racionalizacije i smanjenja troškova prometa;

5. osigurava održavanje likvidnosti, stalnosti i kontinuiteta reprodukcije svih

privrednih subjekata i privrede kao celine;

6. omogućava multiplikaciju depozitnog novca i stvaranje dodatnog kapitala u

okviru bankarskog sistema;

7. snažno deluje na robne i fi nansijske odnose;

8. ima vrlo razvijenu kontrolnu funkciju u privredi, posebno preko emisione

politike, selektivne kreditne politike, stabilizacione politike i sl.;

9. omogućava rast potrošnje, bez obzira na formiranje štednje i akumulacije

subjekta u privredi. Radi se o anticipiranoj potrošnji (potrošački, investi-

cioni i drugi krediti).


Pored svoje rastuće uloge i pozitivnih svojstava, kredit poseduje i negativne oso-

bine. Neke od značajnih su:

1. Preterana emisija kredita potencira hiperprodukciju i produbljuje cikluse

kroz koje zakonito prolazi savremena privreda;

2. Emisija kredita nezavisno od potreba i zahteva reprodukcije dovodi do di-

sproporcija u privredi, do narušavanja ravnoteže kupovnih i robnih fondo-

va, i na kraju do snažno izražene infl acije;

3. Preterana emisija bankarskih kredita postaje inicijalni faktor nestabilnosti,

narušavajući posebno strukturnu ravnotežu, pošto dolazi do prenošenja

kupovne snage iz jednog sektora privrede u drugi;

4. Upotreba kratkoročnih sredstava za investicije može dovesti do nelikvi-

dnosti privrede i banaka;

5. Nekontrolisana emisija bankarskih kredita dovodi do produbljivanja platno-

bilansne neravnoteže, do pritiska domaće potrošnje, do visoke tražnje i sl.

Zapravo, danas se celokupno ciklično kretanje savremene privrede pokušava

objašnjavati nekontrolisanom ekspanzijom kredita. Upravo zato, određivanje opti-

malne mase kredita u savremenoj privredi danas predstavlja centralni problem mo-

netarne i privredne stabilnosti te privrede.

7.3. IZVORI KREDITA

Kao izvori kredita, efektivno mogu se javiti samo ona sredstva koja pojedini

privredni subjekti mogu privremeno ustupiti na korišćenje drugim privrednim su-

bjektima. A to su najčešće:

Investiciona sredstva, koja se formiraju iz amortizacije i akumulacije. Dinamika

njihovog formiranja nikada se ne poklapa sa dinamikom njihovog trošenja. U tom

vremenskom intervalu, između vremena njihovog formiranja i vremena njihovog

trošenja ta sredstva u celosti se mogu koristiti kao izvor kredita;

Privremeno slobodna sredstva privrednih subjekata, koja potiču iz tekućeg pri-

hoda tih subjekata i služe za isplatu materijalnih troškova, poreza, doprinosa, plata

i sl. Pošto sve te isplate imaju svoju dinamiku, deo tih sredstava može se javiti kao

izvor kredita;

Slobodna novčana sredstva stanovništva, koja se formiraju na osnovu razlike

između dinamike prihoda i dinamike rashoda stanovništva;

Privremeno slobodna sredstva budžeta DPZ, koja se formiraju na bazi razlike u

dinamici priliva prihoda i odliva rashoda tih budžeta;

Privremeno slobodna sredstva raznih fondova (penzionog, zdravstvenog osigu-

ranja i sl.);

156 MAKROEKONOMIJA

Sredstva banaka, koga čine kreditni potencijal banaka, a to su ukupna depozitna

sredstva i nedepozitna sredstva, kao dopunska sredstva formirana institucionalnim

putem ili dopunskom delatnošću banaka (npr. krediti kod centralne i drugih banaka,

fi nansijska tržišta i sl.);

Inostrana sredstva, dobijena od međunarodnih organizacija (Međunarodni mo-

netarni fond, Svetska banka i sl.), od država, odnosno vlada drugih zemalja, kao i od

poslovnih banaka i kompanija drugih zemalja.

7.4. VRSTE KREDITA

Postoje različite vrste kredita. Njihova klasifi kacija može biti izvršena prema

različitim kriterijumima. “Ono što je pri tome značajno jeste da se u dodeljivanju

kredita bilo koje vrste mora strogo voditi računa o iznosu kreditnih sredstava, s jedne

strane i vrsti kredita, s druge strane, pošto se samo na taj način može obezbediti

dinamička uravnoteženost kreditnog bilansa, a samim tim i monetarna i ukupna

privredna stabilnost svake zemlje. Osnovni princip koji se pri tome mora poštovati

jeste da se kratkoročna kreditna sredstva koriste za kratkoročne, a dugoročna za

dugoročne kredite.”56

Najvažniji kriterijumi podele i vrste kredita su:

Prema opštoj nameni, krediti se dele na proizvođačke i potrošačke. •

Proizvođački krediti se koriste za nabavku osnovnih sredstava (investicioni

krediti), obrtnih sredstava, krediti za sanaciju ili za stambeno-komunalnu

izgradnju. Potrošački krediti daju se stanovništvu radi nabavke potrošnih

dobara;

Prema ročnosti, • rokovima vraćanja, krediti se dele na kratkoročne (do jedne

godine), srednjoročne (do pet godina) i dugoročne (od pet do dvadeset go-

dina). Kratkoročni krediti obično se daju za obrtna sredstva i kao potrošački

krediti. Dugoročni krediti najčešće se javljaju kao investicioni krediti;

Prema subjektima, • koji daju kredite, krediti se mogu podeliti na privatne i

javne;

Prema načinu davanja ili prema predmetu kreditnog odnosa, • krediti se dele

na komercijalne (robne, trgovačke) i bankarske (novčane) kredite. Komer-

cijalni kredit se daje u robi, a vraća u novcu, dok se bankarski kredit daje u

novcu i vraća se u novcu;

Prema načinu obezbeđivanja vraćanja kredita, • krediti se obično dele na

lične, menične, lombardne i hipotekarne kredite.

Lični krediti • se formalno ničim ne obezbeđuju. Manjih su razmera i daju se

na osnovu neposrednog poznanstva poverioca i dužnika.

56 Vacić, A.M., 1988., str. 263.


Menični kredit • obezbeđen je menicom, kao hartijom od vrednosti, koja

kreditoru daje pravo da naplati svoje potraživanje iz celokupne imovine

dužnika.

Lombardni • kredit obezbeđen je zalogom realnih vrednosti dužnika kod

poverioca, tako da kreditor svoj kredit može naplatiti prodajom tih vre-

dnosti.

Hipotekarni kredit • obezbeđen je hipotekom, tj. stvarnim pravom zaloga

na nekretninama dužnika, tako da se kreditor može naplatiti prinudnom

prodajom nekretnina dužnika.

Prema poreklu sredstava, krediti se dele na domaće i strane. U vezi sa ino- •

kreditima, posebno je važno pitanje gornje granice zaduženosti zemlje. U

literaturi se obično, kao mera zaduženosti, pominje odnos između tekućih

obaveza prema inostranstvu (kamata i dospele glavnice) i ukupnog priliva

inostranih sredstava, koji se najčešće naziva koefi cijent zaduženosti. Sma-

tra se da je zaduženost zemlje normalna sve dok taj koefi cijent ne prelazi

granicu od 25%, a da sa svakim procentom preko te granice zemlja postaje

prezadužena.

KONTROLNA PITANJA

1. Da li je novac roba?

2. Koje su pogodnosti zlata u funkciji novca?

3. Ima li sličnosti između robne i teorije konvencije novca?

4. Šta se podrazumeva pod brzinom obrta novca?

5. Kakav je značaj poznavanja brzine obrtaja novca u jednoj privredi?

6. Koja je osnovna razlika između banknota i zlatnog novca?

7. Osnovne funkcije novca nekad i sad.

8. Zašto je važno da novac bude konvertibilan?

9. Osnovni oblici novca

10. Osnovni oblici elektronskog novca

11. Šta se podrazumeva pod opticajem novca?

12. Koji faktori određuju potrebnu količinu novca u opticaju?

158 MAKROEKONOMIJA

13. Šta se podrazumeva pod monetarnom ravnotežom?

14. Da li su nelikvidnost i defl acija povezani?

15. Devalvacija je posledica rasta cena?

16. Šta se podrazumeva pod revalvacijom?

17. Zašto sa porastom robnih fondova raste i potreba za većom količinom novca?

18. Šta pokazuje kvantitativna jednačina novca?

19. Kako se utvrđuje dohodovna brzina opticaja novca?

20. Da li se količina novca u opticaju prilagođava opštem nivou cena u privredi?

21. Da li je opšti nivo cena u bilo kakvoj vezi sa ukupnom količinom novca u opti-

caju?

22. Šta se defi niše monetarno-kreditnim sistemom?

23. Koji su ciljevi monetarno-kreditne politike?

24. Šta se podrazumeva pod novčanom masom?

25. Šta se podrazumeva pod likvidnim sredstvima?

26. Šta se podrazumeva pod ukupnim likvidnim sredstvima?

27. Politika obaveznih rezervi i kontrola novčane mase.

28. Politika eskontne stope kao instrument regulisanja opšteg nivoa kamatnih sto-

pa.

29. Politika otvorenog tržišta i regulisanje novčane mase

30. Značaj nivoa kredita za likvidnost privrede.

31. Da li ročnost izvora određuje vrste kredita?

GLAVA VIIINFLACIJA

161INFLACIJA

Regulisanje opšteg nivoa cena jedan je od najvažnijih ciljeva makroekonomske

politike. Napori u njegovoj realizaciji najčešće se manifestuju kao borba protiv

infl acije. To samo govori o stalnom prisustvu infl acije u privredama svih zemalja

sveta, ali i o složenosti te pojave, koju prate još uvek mnoga nerešena pitanja, kao i

mnogo osporavanih i kontraverznih stavova. Najbolja potvrda za to je da još uvek

ne postoji opšte prihvaćena defi nicija pojma infl acije, niti još uvek postoji saglasnost

oko objašnjenja njenih uzroka ili posledica.57

1.RAZLIČITI PRISTUPI U DEFINISANJU

POJMA INFLACIJE

U vezi sa defi nisanjem pojma infl acije, može se slobodno reći da ima onoliko

defi nicija infl acije koliko i autora koji su se njenim problemima bavili.58

Među mnogobrojnim shvatanjima infl acije, uglavnom su se oformila dva pristupa:

1. Starije (monetarističko) shvatanje infl acije;

2. Noviji pristup u defi nisanju infl acije

Starija (monetaristička) shvatanja infl acije, ovu pojavu defi nišu kao stanje u

kojem usled povećanja količine novca u opticaju dolazi do pada vrednosti novca,

što se manifestuje u opštem povećanju cena. Infl acija je, dakle, povećanje količine

novca u opticaju, bez odgovarajućih promena na strani ponude (proizvodnje) koje

ima za posledicu porast opšteg nivoa cena. Ovo shvatanje infl acije nalazi opravdanje

u činjenici da su sve velike infl acije i enormni pad vrednosti novca bili vezani za pre-

teranu emisiju nekonvertibilnih novčanica.59

57 Infl acija potiče od latinske reči infl atio, što znači naduvavanje ili nadimanje. Prvi put se susreće

u knjizi Aleksandra Delmara “Velika papirna obmana ili približavanje fi nansijske eksplozije” obja-

vljena u Njujorku 1884., tj. u vreme građanskog rata u SAD. Od tada se pojam infl acije susreće i u

ekonomskoj literaturi u smislu naduvavanja novčanog opticaja.

58 Danas postoji ogromna literatura o infl aciji, što pokazuje interes ekonomista za ovu heterogenu fi -

nansijsku pojavu. Prema nekim autorima literatura o infl aciji je toliko obimna da je potrebno samo

da bi se pročitala da radni vek čoveka bude 400 godina.

59 Takvi tipovi infl acije obično nastaju u ratnim ili nekim drugim duboko nesređenim prirodnim i fi na-

nsijskim prilikama, kada država zbog ogromnih javnih rashoda (veliki budžetski defi cit) pribegava

zaduživanju kod centralne banke, pa zapravo nastaje čista, nepokrivena emisija novca. U takvim pri-

likama infl acija najčešce poprima oblik hiperinfl acije, kada dolazi do progresivnog obezvređivanja

novca.

162 MAKROEKONOMIJA

Tako je na tržištu stvorena ogromna novčana tražnja u odnosu na ograničene

robne fondove.60

Novija shvatanja infl acije obrazlažu njenu suštinu poremećajima robno-novčanih

odnosa, “kad efektivna novčana tražnja prevladava nad ponudom roba i usluga, bez

obzira na to da li se takvo stanje odražava ili ne na povećanje opšteg nivoa cena. To

znači da ukoliko je efektivna tražnja 1000 jedinica, a ponuda 800 jedinica, onda na-

stali “infl acioni jaz” mora da se pokrije ili izravna kroz porast cena.”61

Novija shvatanja infl acije razlikuju se od starijih shvatanja po tome:

što u monetarnu nestabilnost privrede unose mnogo novih elemenata, a ne •

samo porast cena;

što ističu mogućnost postojanja infl acije i bez porasta opšteg nivoa cena, •

kao posledicu postojanja monopola, snažnog učešća države u kontroli cena

i sl;

što u istraživanju infl acije kao njen indikator uzimaju poremećaje u proi- •

zvodnji, disproporcije između investicija i štednje, ponašanja u oblasti za-

poslenosti i potrošnje, promene u raspodeli nacionalnog dohotka, stanja i

promene trgovinskog i platnog bilansa, odnosno sve segmente gde se infl a-

cioni pritisak može pojaviti;

što u analizu uvode preciznije kategorije, pa umesto globalne kategorije •

“novčani opticaj”, koriste pojam “efektivna novčana tražnja”, kupovna snaga

novca, ponuda robnih fondova i sl.;

što napuštaju deskriptivno, površinsko posmatranje infl acije (porast cena •

se tretira kao posledica, a uzroke infl acije treba tražiti u poremećaju u ra-

zvoju privrede);62

Noviji, savremeniji pristup u tumačenju infl acije proizilazi pre svega iz specifi čnosti

koje obeležavaju savremeni kapitalizam: ciklično kretanje kapitalističke privrede,

izmena njene strukture, mešanje države u privredni život, monopolizacija tržišta i

proizvodnje i sl.

60 Prema teoretičarima “zlatne valute” infl acija je nemoguća kod zlatne ili vezane valute. Ona je ve-

zana samo za papirnu nekonvertibilnu valutu. Time se pod infl acijom smatralo samo povećanje

novčanog opticaja koje je prelazilo visinu propisanog metalnog pokrića novca. Međutim, stvarnost

je opovrgla ove sumnje, jer je za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Švedskoj (neutralne zemlje)

veliki priliv zlata prouzrokovao veliki porast cena, zbog porasta opticaja novca i tražnje.

61 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., Monetarne i javne fi nansije, “Čigoja”, Beograd, str. 56.

62 Još je Kejns uočio da svaki porast novčanog opticaja ne izaziva nužno povećanje cena. Isticao je da

porast efektivne tražnje podiže cene samo u slučaju kada postoji puno korišćenje kapaciteta i puna

zaposlenost radne snage. Takvo shvatanje je danas opšteprihvaćeno.

163INFLACIJA

2.VRSTE INFLACIJE

Potpuna ravnoteža agregatne ponude i agregatne tražnje je retka pojava. Čak i

pod pretpostavkom da se ti globalni odnosi nalaze u ravnoteži, u strukturi ponude i

tražnje najčešće nastaje raskorak, pa se pojavljuje strukturni poremećaj infl acije. To

znači da zapravo savremeni razvoj karakteriše permanentna destabilizacija, odnosno

postojanje infl acije ili defl acije.

“U ekonomskoj politici postoje, uglavnom, dva generalna stava o osnovnom pi-

tanju: da li kod porasta cena primarnu ulogu ima ekspanzija tražnje ili povećanje

troškova proizvodnje. Na toj osnovi formirana su dva koncepta infl acije:

infl acija tražnje (demand pull infl ation, novčana infl acija) •

infl acija troškova (cost push infl ation).” • 63

Infl acija tražnje je pojava kada novčana tražnja ne može biti pokrivena ponudom

roba i usluga.

Infl acija troškova je pojava kada je porast cena izazvan porastom troškova proiz-

vodnje i to većih od porasta produktivnosti rada, a da pri tome ne postoji višak

tražnje.

Infl acija se može razlikovati prema različitim kriterijumima:

jačini ili intenzitetu, •

dužini trajanja, •

poreklu, •

uticaju na cene i •

načinu nastanka. •

Prema intenzitetu, odnosno prema brzini infl atornog procesa i prema stepenu

obezvređivanja novca, infl acija se deli na: laku, srednju i hiperinfl aciju (galopirajuću

infl aciju).

Laka ili puzajuća infl acija obično nastaje usled blaže ekspanzije kredita, manjih

budžetskih defi cita ili značajnijeg priliva deviza. Manifestuje se u godišnjem porastu

cena od 2-5%.

63 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., str. 56.

164 MAKROEKONOMIJA

Srednja infl acija pokazuje rast cena od 5-15%. Po intenzitetu značajnije infl acije su

od 15-40%.

Hiperinfl acija vodi u fi nansijski kolaps i u potpuni haos u privredi. Cene dostižu

astronomske cifre.64 Robnonovčani tokovi su potpuno van kontrole. Ne mogu dugo

trajati, jer se hitno mora pristupiti valutnoj reformi i sređivanju fi nansija.

Prema dužini trajanja infl acionog procesa, infl acija se deli na sekundarnu, jedno-

kratnu i hroničnu.

Sekundarna infl acija dugo traje, blažeg je oblika, ima umeren rast cena, retko

prelazi u ubrzanu ili hiperinfl aciju, obično se vezuje za ciklično kretanje privrede i

često se smanjuje defl acijom.

Jednokratna infl acija je po svom trajanju kraća, ima nešto viši rast cena i obično

je uslovljena nekim izuzetnim merama u zemlji, kao što je npr. naglo zaduživanje

države kod centralne banke, defi citarno fi nansiranje razvoja ili mere države u slučaju

elementarnih nepogoda.

Hronična infl acija je dugoročnog karaktera sa tendencijom progresivnog razvi-

janja iz godine u godinu.

Prema poreklu, infl acija se deli na domaću i uvezenu.

Domaća infl acija može nastati kao rezultat velikog broja faktora koji deluju na di-

namiku razvoja i strukturu domaće privrede.

Uvezena infl acija nastaje kao rezultat defi cita ili sufi cita platnog bilansa, porasta

cena na svetskom tržištu, ili kroz uvoz roba i kapitala.

Prema uticaju na cene, infl acija se deli na aktivnu i neaktivnu (prigušenu) infl aciju.

Aktivna infl acija deluje odmah direktno na porast cena. Po istom osnovu infl acija se

može podeliti na prigušenu, otvorenu i hiperinfl aciju.

Prigušena infl acija (prikrivena, kontrolisana), bar u početku ne deluje na rast

cena, već se javlja u momentu kada se iskoriste svi proizvodni faktori i ostvari puna

zaposlenost. Danas je posebno karakteristična i nastaje kao posledica primenjenih

stabilizacionih mera ekonomske politike: kontrola rasta cena, troškova proizvodnje,

stimulisanje štednje, racionalizacije svih oblika potrošnje. Prigušena infl acija može

samo za izvesno vreme da odloži negativna dejstva otvorene infl acije, ali ne može da

neutrališe teške i dugotrajne infl acione pritiske. Ona samo odgađa delovanje viška

novčane tražnje na opšti nivo cena i to samo za vreme dok traju mere administrativne

kontrole.

Otvorenu infl aciju karakteriše:

stalni i slobodni rast cena, bez obzira na primenu mera antinfl acione poli- •

tike, koji zahvata celu privredu;

64 Vrlo ilustrativan primer hiperinfl acije je bio u Nemačkoj 1923. godine. Za vreme velike ekomske rize

u svetu, kada je 1 kg hleba koštao 428 milijardi maraka, 1 kg maslaca 5600 milijardi maraka, ili kada

je jedna poštanska marka koštala 100 milijardi maraka.

165INFLACIJA

ona ne pogađa istovremeno i podjednako sve sektore i grane privrede, ali •

po pravilu dovodi do disproporcije u razvoju privrede, kao i disporporcije u

raspodeli nacionalnog dohotka;

država se obično ne meša u regulisanje otvorene infl acije, te se oslanja na •

mehanizam cena;

obično je prati monetarna emisija. •

Međutim, s obzirom na široki dijapazon mera antiinfl acione politike, danas u

svetu gotovo da nema otvorene infl acije. Obično se radi o nekom “mešanom” obliku,

sa karakteristikama između kontrolisane i otvorene infl acije.

Hiperinfl acija je u osnovi nekontrolisana infl acija koja dovodi do potpune erozije

vrednosti domaćeg novca, zbog svakodnevnog visokog rasta cena. Javlja se obično u

ratnim i poratnim uslovima i godinama, ali i u mirno vreme kada se vodi ekspanzivna

razvojna politika dubokim budžetskim defi citom, koji se pokriva čistom emisijom

novca.65 Hiperinfl acija obično dovodi do sloma celokupnog monetarnog sistema, s

obzirom na to da novac ne može da vrši ni jednu od svojih funkcija. To dovodi do ha-

osa u privredi i konačno do potpunog slamanja ekonomskog sistema sa teškim socija-

lnim, političkim i ekonomskim posledicama. Hiperinfl acija obično završava valutnom

reformom, kada se umesto stare, potpuno obezvređene valute uvodi nova novčana

jedinica.

Prema načinu nastanka infl acija se može podeliti na namernu i nenamernu ili

spontanu. Namerna infl acija svesno se preduzima da bi se, na primer, izvršila pre-

raspodela dohotka ili budžetsko defi citarno fi nansiranje razvoja.

Nenamerna ili spontana infl acija nastaje kao posledica dubokih disproporcija u

privredi i velikih ekonomskih teškoća u zemlji.

65 Hiperinfl acija se u ovom obliku prvi put javlja u Francuskoj 1716. g. U slučaju John Lawa čija je ban-

ka u Parizu izdavala ogromne količine nekonvertibilnog novca. Kada je emisija ovog novca daleko

premašila raspoložive robne fondove na tržištu, došlo je kroz nekoliko godina do bankrotstva veli-

kog broja banaka i velikog udarca na fi nansije u Francuskoj. Drugi slučaj hiperinfl acije desio se za

vreme Francuske gradanske revolucije kada je emitovana velika količina revolucionarnih “asignata”,

što је dovelo do toga da je kupovna snaga ovih novčanica opala za 2 godine na minimum. (Komazec,

S., Ristić, Ž., 1997.,str. 134)

166 MAKROEKONOMIJA

3.UZROCI INFLACIJE

Mnogobrojni su uzroci infl acije. U savremenoj privredi svaki relevantan dru-

štveno-ekonomski, pa i politički faktor može biti uzrok infl acije. Međutim, kada je

reč o uzrocima infl acije nužno je praviti razliku između pojavnih, spoljnih manife-

stacija infl acije i njenih stvarnih uzroka. Tim pre što se infl acija, površinski posma-

trano, ispoljava kao monetarni poremećaj u privredi.66 “Svi uzroci pojave infl acije

mogle bi se svrstati u sledeće grupe:

1. Infl acija efektivne novčane tražnje (monetarna infl acija),

2. Infl acija usled smanjenih robnih fondova,

3. Infl acija usled autonomnog porasta cena,

4. Infl acija usled neravnomerne raspodele nacionalnog dohotka u privredi,

5. Platni bilans kao uzrok infl acije,

6. Infl acija troškova reprodukcije,

7. Strukturna infl acija”67

Infl acija efektivne tražnje (monetarna infl acija, infl acija kupovne snage, infl acija

efektivne kupovne snage) je, po pravilu, posledica pogrešnog delovanja monetarnog

sistema, koji pravi suvišnu količinu novca, papirnog nekonvertibilnog novca, čime se

povećava ponuda novca na tržištu iznad potreba proizvodnje i prometa. Infl acija je,

dakle, monetarni fenomen i njen uzrok nalazi se u prevelikoj količini novca u opti-

caju, koji prevazilazi rast realnog društvenog proizvoda.68

66 Neki autori razlikuju četiri osnovna uzroka infl acije: infl aciju efektivne tražnje, infl aciju izazvanu

nesrazmerom u raspodeli nacionalnog dohotka, infl aciju izazvanu smanjenjem robnih fondova, te

infl aciju nastalu zbog nepovoljnih kretanja u platnom bilansu. Drugi opet, navode dvanaest uzroka

infl acije. Danas se već u fi nansijskoj literaturi spominju čak 64 uzroka.

67 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997.,str. 61.

68 Postoji i drugi pristup u analizi ovog uzroka infl acije koji se označava kao dohodni ili kensijanski. Na

koncu, i on polazi od iste premise da nije moguće odvijanje infl atornog procesa, ukoliko ga sa svoje

strane ne omogućava preterani novčani opticaj. Međutim, prema ovom modelu. infl atomi pritisak i

pokretanje talasa cena nastaje uvek kada neki od oblika potrošnje prelazi raspoložive robne fondove

na tržištu. Obično se, pri tome, misli na raskorak u odnosima ponude i potražnje za investicijama.

167INFLACIJA

Infl acioni jaz može nastati i kada ne dolazi do promena u efektivnoj tražnji. Tada

se njegov uzrok nalazi u padu ponude robnih fondova, bilo da se radi o apsolutnom

padu proizvodnje, ili se radi o relativnom smanjivanju proizvodnje zbog promena u

njenoj strukturi, bilo da se radi o smanjivanju ponude robnih fondova na domaćem

tržištu zbog prevelikog (preteranog) izvoza u odnosu na uvoz. U svakom slučaju,

manja robna ponuda u odnosu na istu novčanu efektivnu tražnju ima za posledicu

infl acioni jaz.

Kada je reč o autonomnom porastu cena kao uzroku infl acije, onda se tu misli

na onaj porast cena koji određuje država, kao meru svoje ekonomske politike, ili

onaj porast cena koje su autonomno određene od strane monopola. Kao slučajevi

autonomnog porasta cena, koji izaziva infl aciju, obično se navode: povećanje cena

uvoznih roba usled visokih carina, povećanje cena usluga, javnih službi, povećanje

cena električne energije, goriva i sl., povećanje stanarina, povećanje poreza na pro-

met i drugih indirektnih poreza, autonomno određivanje cena od strane monopola.

Obično se ovi uzroci pojavljuju istovremeno, kumulirajući svoje dejstvo i na taj način

čineći infl aciju mnogo snažnijom i širom u pogledu domaćeg tržišta.

Preraspodela nacionalnog dohotka javlja se kao primarni uzrok infl acije, na-

kon čega obično sledi porast monetarne mase u privredi. Povećanje učešća lične

potrošnje (ličnih dohodaka, plata), u raspodeli nacionalnog dohotka, koje nije

praćeno adekvatnim porastom produktivnog rada aktivnih primalaca ličnih do-

hodaka, odnosno plata, predstavlja izvor infl acije. Investicije po svojoj prirodi deluju

infl atorno, jer se troši akumulacija (kupovna snaga raste), a robni fondovi će se po-

javiti na tržištu tek nakon aktivizacijskog perioda investicija. Neprivredne investi-

cije neposredno ne daju robne fondove, pa imaju još veće infl atorno dejstvo. Otuda

se uvek mora voditi računa o strukturi investicija, o periodu “aktivizacije” ulaganja,

o njihovoj efektivnosti, o domaćoj ili uvoznoj opremi radi koje se vrši ulaganje, jer

može doći do uvozne infl acije ili do njene kombinacije sa infl acijom zbog preteranog

investiranja. Uvećavanje opšte ili budžetske potrošnje u namenskoj raspodeli nacio-

nalnog dohotka, po pravilu, ima infl atorno dejstvo, posebno kada se ta sredstva upo-

trebljavaju za neproizvodnu potrošnju ili neproizvodne rashode. Čak i u slučaju da se

ostali oblici potrošnje smanjuju u meri za koje se povećava učešće opšte potrošnje u

namenskoj raspodeli nacionalnog dohotka, povećanje opšte potrošnje zbog struktu-

rnih poremećaja u privredi, po pravilu, dovodi do širenja infl acije.

Savremena ekonomska i fi nansijska teorija stanovišta su da platni je bilans, i pa-

sivan i aktivan, uzrok infl acije. Samo uravnotežen platni bilans deluje stabilizirajuće

na domaću privredu. Međutim, čak i on, preko izmenjene strukture izvoza i uvo-

za, može da deluje infl atorno. Bez obzira na to iz kog osnova nastao defi cit platnog

bilansa (većim uvozom robe široke potrošnje, većim uvozom opreme ili reproma-

terijala, plaćanjem kamata i otplata za ranije uzete zajmove ili zbog “bega” kapitala

168 MAKROEKONOMIJA

iz zemlje), deluje infl atorno. Aktivni bilans koji je nastao zbog priliva deviza koji

otkupljuje centralna banka, stvara novu kupovnu snagu i veću monetarnu masu u

domaćoj privredi. Kada se tome doda smanjenje robnih fondova zbog većeg izvoza u

odnosu na uvoz, onda aktivni platni bilans deluje dvostruko na infl aciju u zemlji.

Infl acija troškova reprodukcije uzroke infl acije nalazi u porastu troškova re-

produkcije (materijala, nadnica, amortizacije i sl.), koji izazivaju porast cena. Tako

npr. povećanjem cena energenata dolazi do bržeg rasta troškova proizvodnje, dohod-

ak opada, a povećanjem cena se najčešće pokušava kompenzirati takav rast troškova,

kako bi se očuvao ili povećao dohodak. Savremeni ekonomski razvoj je tako pokazao

da infl acija ne mora uvek nastati usled viška novčane tražnje iznad robnih fondova,

ili usled smanjenja robnih fondova uz istu novčanu tražnju, već njen uzrok može biti

i u povećanju troškova proizvodnje.

Strukturna infl acija nije neki poseban, čist oblik infl acije. Pre bi se moglo reći

da se radi o mešovitom obliku infl acije, sa kombinacijom osobina infl acije tražnje

i infl acije troškova proizvodnje. “Kada postoji raskorak i velike promene na parci-

jalnim tržištima nije moguće uspostaviti stabilan opšti nivo cena, čak ni uz posto-

janje globalne ravnoteže robnih i kupovnih fondova. Zato se nameće zaključak, da

pri postojanju stalnih i većih promena u sektorskoj kompoziciji ponude i potražnje

neophodno dolazi do porasta cena, čak i u uslovima kada se u privredi uspostavlja

globalna uravnoteženost (uz nepostojanost porasta troškova proizvodnje kao auto-

nomnog faktora infl acije).”69

69 Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., str. 74

169INFLACIJA

4.EFEKTI I POSLEDICE INFLACIJE

Infl aciju treba defi nitivno oceniti kao vrlo štetnu pojavu, koja razara privredni

mehanizam. I pored privremenih pozitivnih efekata (samo na početku i kratko traju),

infl aciju treba shvatiti kao gotovo smrtonosnu bolest privrednog organizma. Njene

negativne posledice po privredu i društvo u celini daleko prevazilaze početne i kra-

tkotrajne pozitivne efekte. Tim više, ako infl acija poprima brži razvoj i oblik hiperi-

nfl acije, kada dolazi do potpunog sloma privrednog i fi nansijskog sistema.70

Zato kada je reč o posledicama infl acije uvek se mora imati na umu o kojoj vrsti

infl acije se radi (namernoj ili nenamernoj, domaćoj ili uvezenoj i sl), kako u pogledu

intenziteta njenog trajanja, tako i u pogledu dužine njenog trajanja.

Posledice delovanja infl acije mogu biti direktnog ili indirektnog karaktera. I jedne

i druge (dakle, i direktne i indirektne) posledice mogu imati pozitivne i negativne

efekte.

Direktne pozitivne posledice infl acije su:

podsticaj stopi rasta i proizvodnje. Povećanje količine novca u opticaju •

iznad potrebnog nivoa, može povoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih

kapaciteta i na veću uposlenost radne snage. Međutim, kontrolisanje infl a-

cije na nivou tzv. “blage” infl acije gotovo je nemoguće. Savremeni razvoj

privrede pokazao je da su takvi pozitivni efekti kratkotrajni i prividni, jer je

mnogo češći slučaj da dodatna emisija novca i tzv. “blaga” infl acija dovede

pre do porasta cena, nego do aktiviranja nezaposlenih kapaciteta i rada.

70 Vrlo je simpatično poredenje infl acije i hroničnog pijanstva, које M. Friedman iznosi u svojoj knjizi

“Savremeni monetarni problemi”. On naglašava da se radi o bolestima u kojima se pacijent oseća

bolje, a organizam propada. Ili kako posebno ističe, infl acija je kao uživanje alkohola. “Najprije se

javljaju ugodna dejstva, a glavobolja i mamurluk tek kasnije. Na samoim početku infl acije stvara se

period prosperiteta. Proizvodnja i zaposlenost doživljavaju ekspanziju, i kada cene i nadnice počnu

da pokazuju porast i radnici smatraju da su ova povećanja realna. Tek kasnije radnici otkrivaju da

je povećanje nadnica, u stvari, nominalno, da je kupovna moć njihovih viših primanja neutralisana

višim cenama roba i usluga – i da njihove realne nadnice opadaju. Tada nastupa glavobolja i mamur-

luk...

170 MAKROEKONOMIJA

stimulisanje investicija, što može biti posebno značajno u periodu recesije •

i kriza, kada su investicije po pravilu vrlo niske. U uslovima infl acije sve

investicije su jeftine i rentabilne, posebno one koje se pokrivaju kreditima

banaka, pošto je njihova cena (kamata) po pravilu ispod stope infl acije. Sva-

ki dug u uslovima infl acije je isplativ, posebno ako su rokovi vraćanja dugi.

Svojom snagom i dužinom trajanja, infl acija štiti dužnike.

stimulisanje potrošnje, čak i onih neracionalnih oblika, jer novac, zbog svog •

stalnog obezvređivanja, “beži” u realna dobra. Međutim, pri tome se gubi na

kvalitetu proizvodnje, jer prevelika efektivna novčana tražnja omogućava

bržu realizaciju svih proizvoda.

Direktne negativne posledice infl acije su:

obezvređivanje domaćeg novca, pad njegove kupovne snage; •

obaranje deviznog kursa i intervalutarne vrednosti domaćeg novca; •

smanjivanje izvoza i porast uvoza, kao posledica velike domaće efektivne •

tražnje;

veliki porast cena, koji se različito manifestuje na razne vrste proizvoda, •

grana i oblasti;

veliki porast troškova proizvodnje i stvaranje poslovne nesigurnosti; •

neekonomično poslovanje, koje se po pravilu pokušava rešiti dugom, kredi- •

tima, a ne racionalnijim i produktivnijim radom;

gubitak poverenja u nacionalnu valutu; •

aktiviranje psiholoških faktora koji još više produbljuju infl aciju; •

teške socijalne posledice jer infl acija najviše pogađa one koje bi, inače, •

trebalo socijalno zbrinjavati i štititi, a po pravilu štiti one kojima zaštita nije

ni potrebna.

Indirektne (pozitivne i negativne) posledice infl acije se javljaju kroz brojne efekte

u raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohotka, u kojoj jedni bez krivice gube, a drugi

bez svojih zasluga dobijaju. U infl aciji gube svi nosioci stalnih dohodaka: službenici,

penzioneri, uživaoci renti, ulagači na štednju, stipendisti i drugi, čija nominalna pri-

manja zaostaju iza porasta cena, tako da realni dohoci tih kategorija stanovništva

opadaju. U infl aciji dobijaju dužnici, jer vraćajući dug obezvređenim novcem, re-

alno vraćaju manje od stvarnog duga. I država po dva osnova povećava svoje učešće

u raspodeli nacionalnog dohotka u uslovima infl acije: formiranjem javnih prihoda

(porez, taksa, carine) na bazi nacionalnog dohotka, pri čemu država zahvata više i

brže od porasta nacionalnog dohotka, i defi citranim fi nansiranjem (emisija novca)

radi pokrića budžetskog defi cita. Takođe, država sebi omogućava da smanji teret

javnih dugova koje korisnicima zajam vraća obezvređenim novcem.

171INFLACIJA

KONTROLNA PITANJA

1. Razlike između starijih i novijih shvatanja infl acije.

2. Vrste infl acije.

3. Hiperinfl acija i valutna reforma.

4. Otvorena versus prigušena infl acija; prednosti i nedostaci

5. Šta karakteriše otvorenu infl aciju?

6. Šta je hiperinfl acija?

7. Da li je hiperinfl acija nekontrolisana ili samo vid otvorene infl acije?

8. Koji su uzroci infl acije?

9. Da li su uzroci infl acije u nekakvoj vezi sa pojedinim manifestacijama infl acije?

10. Infl acioni jaz i promene u efektivnoj tražnji.

11. Šta se podrazumeva pod autonomnim rastom cena?

12. Ima li preraspodela dohotka nekakve veze sa rastom cena?

13. Da li se infl acija može uvesti?

14. Da li stanje platnog bilansa na bilo koji način utiče na promenu nivoa cena?

15. Ako neuravnotežan platni bilans ima veze sa kretanjem opšteg nivoa cena kakav

uticaj može imati uravnotežen bilans?

16. Da li se povećanim uvozom može smiriti rast cena i kakav uticaj taj uvoz ima na

stabilnost nacionalne valute?

17. Da li je infl acija pozitivna pojava?

18. Koji su pozitivni efekti infl acije na privredna kretanja i koliko oni traju?

19. Koje su direktne negativne posledice infl acije?

20. Kako, kom smeru, infl acija utiče na raspodelu?

GLAVA VIIINAČIN FUNKCIONISANJA

PRIVREDE

175NAČIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE

1.USPOSTAVLJANJE VEZA IZMEĐU

PODSISTEMA

Privreda, kao i svi dinamički sistemi, jeste spoj strukture i načina funkcionisanja.

Na određeni način struktuirana privreda funkcioniše na toj strukturi primeren način.

Strukturne promene u privredi izazivaju promene u načinu funkcionisanja privrede,

i obrnuto. Spoljašnjim ili unutrašnjim faktorima izazvane promene režima funkcio-

nisanja privrede ubrzo će se odraziti i na privrednu strukturu. Između struktrure i

načina funkcionisanja privrede postoji povratna sprega.

Privrede funkcionišu uspostavljanjem najrazličitijih veza, odnosa, između delova,

podsistema privrede. Isto tako, između privrede i drugih podsistema društva kojem

privreda pripada, kao i između jedne i drugih nacionalnih privreda, uspostavljaju

se brojne i veoma složene veze i odnosi. Priroda uspostavljenih privrednih veza je

veoma različita. One se mogu uspostaviti po osnovu hijerarhijskih, partnerskih ili

kompetativnih odnosa. Veze mogu biti posredne i neposredne i sl. Privredni subjekti

najčešće uspostavljaju više različitih vrsta odnosa sa većim brojem privrednih pod-

sistema. Tako se stvara veoma složena mreža uzajamne povezanosti i uslovljenosti. U

svakoj privredi se može identifi kovati uži i širi krug privrednih podsistema poveza-

nih u otvorene i zatvorene lance (povratne sprege) veza. Značaj obeju vrsta veza za

objašnjenje načina funkcionisanja privrednih sistema je veliki.

Između ekonomskih agregata, bez čijeg postojanja i međusobnog kombinovanja

i nema privrednog života, međusobno su spregnuti na razvoju privrednih sistema

karakterističan način. Mada je priroda ovih veza u određenoj meri specifi čna, s

obzirom na relativnu posebnost određene privrede, njihove osnovne karakteristike

su opšte, jednake za sve privrede koje funkcionišu u istoj istorijskoj etapi razvoja.

Broj uspostavljenih povratnih sprega između privrednih podsistema u privre-

dama je veoma velik, tako da se može govoriti o sistemu povratnih sprega. Za anali-

zu načina funkcionisanja privrednih sistema dovoljno je ustanoviti ključne povratne

sprege. U svim privredama na približno istom nivou razvijenosti one funkcionišu na

isti način. Na drugoj strani, specifi čnosti svake privrede određuju u nekoliko različit

sistem ključnih povratnih sprega uspostavljenih u njoj.

176 MAKROEKONOMIJA

Pod sistemima sa povratnom spregom u opštoj teoriji sistema obično se podra-

zumevaju sistemi koji nastoje da održe određenu vezu između podsistema, upoređujući

funkcije tih podsistema i koristeći razliku između ciljne i ostvarene veličine kao sre-

dstvo kontrole. Ovako rigidna defi nicija ne odgovara stohastičkoj prirodi privrednih

sistema. Unutar njih se u izvesnoj meri uspostavljaju mehanizmi samoregulacije

(povratne sprege), ali je jasno da oni nisu dovoljni. Povratne sprege u privredi ne

deluju kao automati u tehničkim i drugim determinističkim sistemima. Automatski

kontrolni mehanizmi i automatsko upravljanje privredom na bazi samoregulacije

nisu mogući. Upravljanje privrednim sistemima je daleko komplikovanije.

Osnovni princip funkcionisanja privrednih povratnih sprega, bez obzira što se

one ostvaruju na približan a ne na matematički određen način i sa relativno velikom

docnjom, može biti ilustrativan i analitički značajan. Tako se, na primer, svi makro

ekonomski modeli osnovnih ekonomskih zakonitosti kretanja i razvoja privrede i

njenih komponenata mogu shvatiti i kao razvijeni oblik povratne sprege između

nekoliko modelom defi nisanih makroekonomskih agregata. Makro ekonomskim

modelima je posvećena posebna glava, a u ovom delu će biti objašnjeni osnovni vido-

vi međusobne uslovljenosti (povezanosti) makroekonomskih agregata koji određuju

visinu i kretanje dohotka, osnovnog cilja funkcionisanja privrede.

2.POVRATNA SPREGA

Princip povratne sprege kao sredstva samoregulacije sistema odavno je poznat.

Najstariji primer uređaja sa povratnom spregom je vodeni sat iz trećeg veka pre naše

ere. Heron Aleksandrijski je svoje savremenike zadivljavao automatskim gašenjem

vatre u žrtveniku i automatskim otvaranjem vrata na svetilištu, uređajima koji su

radili na principu povratne sprege. Sledeća karika u razvoju povratne sprege jeste

izum termostata s početka sedamnaestog veka. Posle toga dolazi čitav niz pronala-

zaka zasnovanih na ovom principu.

Povratna sprega može biti sasvim jednostavna kao što je u slučaju običnog re-

fl eksa, ili znatno složenija i da se prethodnim iskustvom koristi ne samo za regulisa-

nje specifi čnih pokreta već i za celokupnu politiku ponašanja. Drugi slučaj se može

poistovetiti sa učenjem. Da bi se moglo obavljati i podešavanje budućih postupaka


na osnovu prethodno izvršenih, osim receptornih jedinica, potrebno je postojanje

centralnih jedinica za donošenje odluka. Ako se rezultati ranijeg delovanja sistema

koriste samo kao podaci za kritikovanje sistema i njegovu regulaciju radi se o prostoj

povratnoj spregi. Ako se oni koriste za izmenu obrasca (politike) delovanja, onda

se radi o procesu koji se može nazvati učenjem. Najprostije povratne sprege bave

se grubim uspesima ili neuspesima neke radnje. Priroda složenijih oblika povra-

tne sprege je suptilnija. One omogućuju saznanja o uspešnosti politika ponašanja i

čitavih strategija.

Povratna sprega je princip imanentan funkcionisanju svih, pa i privrednih sistema.

Ona se može defi nisati kao metod upravljanja nekim sistemom korišćenjem rezultata

njegovog ranijeg delovanja. Najjednostavnije se može predstaviti blok dijagramom

sistema od sedam elemenata (vidi Sl. br. 1), kako je to urađeno prilikom objašnjenja

strukture sistema. Dijagram sadrži povratnu spregu između podsistema 3, 4 i 2 i

primer je jednostavne povratne sprege.

Dobar uvid u logiku samoregulacije ekonomskih sistema na osnovu povratne

sprege može se postići na osnovu pojednostavljenog primera.71 Polazi se od sistema

u kome su defi nisane sledeće varijable:

Pp - planirani nivo potrošnje

Ps - stvarni nivo potrošnje

i - kamatna stopa

i0 - osnovna kamatna stopa

Pretpostavlja se da je nivo potrošnje određen kamatnom stopom koja stimuliše

štednju. Stvarna kamatna stopa se sastoji iz osnovne kamatne stope i varijabilnog

dela koji, u stvari, predstavlja sredstvo kontrole, tj.:

i = i0 + ip

Ovako opisan privredni sistem grafi čki se može predstaviti na sledeći način:

Sl. 23. Sistem kontrole potrošnje povratnom spregom

71 Porter, A., 1970., Cybernetics Simplifi ed, Barnes and Noble, New York, p. 14-15.

178 MAKROEKONOMIJA

Takođe se može opisati i sistemom jednačina:

g = Pp – Ps

ip = - Kg

i = io + ip

Kontrola se vrši preko razlike između planirane i stvarne potrošnje. Kad je stvarna

potrošnja veća od planirane, razlika je negativna a izraz ip pozitivan, što stimuliše

rast kamatne stope i štednje. U obrnutom slučaju stvarna kamatna stopa pada ispod

nivoa io, čime se stimuliše potrošnja. Prenosna funkcija defi nisana je kao K. Opisani

mehanizam funkcioniše jedino uz postojanje detektora greške, odnosno institucije

koja, po dobijanju informacije o stvarnoj potrošnji, vrši poređenje sa planiranom

potrošnjom i utvrđuje veličinu faktora kontrole, odstupanje g.

Primer pokazuje način funkcionisanja tzv. negativne povratne sprege jer se stva-

rna vrednost kontrolisane veličine ponovo pojavljuje na ulazu sa negativnim pre-

dznakom. Suprotna pojava, kad se izlazna veličina sistema ponovo javlja na ulazu

sa pozitivnim predznakom, naziva se pozitivnom povratnom spregom. Njome se ne

otklanjaju odstupanja od početne, ciljne veličine, nego se izaziva jače odstupanje.

Dok se mehanizam negativne povratne sprege uspostavlja da bi se neka vrednost

(planirana, ciljna) držala na određenom nivou, mehanizam pozitivne povratne sprege

“proizvodi” eksponencijalan rast izlazne vrednosti sistema. Zbog toga što neznatan

inicijalni podražaj okoline (iznenadni rast tražnje za nekom robom široke potrošnje,

na primer) može da izazove burnu reakciju i interaktivno struktuiranje sistema, neki

autori smatraju da pozitivna povratna sprega ima presudan značaj za razvoj sistema.

Takav pristup omogućuje objašnjenje i nekih pojava vezanih za rast i razvoj koje

bi inače ostale neobjašnjene, jer priroda neznatnih početnih impulsa obično ostaje

skrivena i ne može se lako povezati sa intenzitetom promena.

Značaj povratnih sprega za održanje i razvoj privrede i njenih podsistema je velik.

Za ekonomske sisteme je karakteristično da funkcionišu tako što se unutar njih uspo-

stavlja mnoštvo negativnih i pozitivnih povratnih sprega. To je, u stvari, način njiho-

vog opstajanja i razvoja, način njihovog života. To važi i za privredu kao vrlo veliki

ekonomski sistem. Pravilnost i stalnost uspostavljanja povratnih sprega omogućuje

njeno normalno funkcionisanje. Što je sistem, u ovom slučaju privreda, složeniji i

što se on brže razvija to je broj povratnih sprega veći. Što je proces unošenja novih

elementa i promena veza među elementima intenzivniji to sistem više teži ka de-

zorganizovanosti, haosu. Istovremeno se, kao što se u biološkim sistemima stvaraju

antitela, u stabilnim dinamičkim sistemima stvara težnja ka uspostavljanju novih

veza i novog načina funkcionisanja kako bi se suprotstavili težnjama usmerenim ka

stvaranju haosa.


Da bi privreda očuvala stabilnost, potrebno je funkcionisanje bar jedne od za datu

privredu ključnih povratnih sprega. S obzirom na poznate karakteristike privrede

kao sistema, poželjno je da funkcioniše što više povratnih sprega. Što više povratnih

sprega funkcioniše sistem se nalazi na višem nivou organizovanosti a njegovo fu-

nkcionisanje, sa stanovišta ciljne funkcije, postaje uspešnije. Od posebnog su značaja

pozitivne povratne sprege. Zbog toga se njima posvećuje posebna pažnja.

3.POVRATNE SPREGE U PRIVREDI

U privredi se uspostavlja veliki broj povratnih sprega. One se mogu analizirati

sa različitih stanovišta. Za razumevanje funkcionisanja privrede nije potrebno poz-

navanje suštine svih povratnih sprega. Dovoljno je poznavanje nekoliko ključnih.

Postoje različite liste ključnih povratnih sprega, u zavisnosti od cilja analize koji au-

tori sebi postavljaju72. Jedna od povratnih sprega koja funkcioniše u svakoj privredi

objašnjena je prilikom objašnjenja strukture privrede sa stanovišta institucionalizo-

vanih sektora. Navešćemo još neke od važnijih povratnih sprega.

3.1. KRUŽNI TOK EKONOMSKE AKTIVNOSTI

Čuveno Marksovo objašnjenje kružnog kretanja kapitala nije ništa drugo do opis

jedne povratne sprege. Prema njegovom mišljenju, kružni tok ekonomske aktivnosti

jedne zemlje predstavlja složen proces neprekidnog kretanja ukupnog društvenog kapi-

tala ili njegovih delova u oblasti procesa proizvodnje i procesa prometa. Predujmljena

kapital-vrednost, u svom kružnom kretanju stalno prolazi kroz niz međusobno po-

vezanih i uzajamno uslovljenih faza. Jedna od njih čini oblast proizvodnje, a druge

dve predstavljaju sferu prometa društvenog kapitala. U svakoj od ovih, pri određenoj

dinamici, ukupni kapital uzima, napušta i ponovo dobija posebne, različite oblike

i njima odgovarajuće specijalne funkcije. Tako unutar prometa u kojem se, inače,

ostvaruje niz metamorfoza, kapital uzima oblik novčanog i oblik robnog kapitala,

dok u oblasti proizvodnje ona postoji u obliku proizvodnog kapitala.

72 Bliže o tome u: Stojanović, R., 1979., Veliki ekonomski sistemi, Savremena administracija i Institut

za ekonomska istraživanja, Beograd

180 MAKROEKONOMIJA

Dakle, u svakoj svojoj fazi, kapital je vezan za neki određeni oblik (novčani, proi-

zvodni, robni). “Kapital koji u toku svog celokupnog kružnog kretanja uzima ove obli-

ke i opet ih napušta, a u svakome izvršava funkciju koja mu odgovara, jeste industri-

jski kapital - industrijski u tom smislu da obuhvata svaku granu proizvodnje koja se

vodi kapitalistički.” (Marks).

Unutar ovog celokupnog procesa kretanja kapitala predujmljena vrednost se

povećava kvantitativno za veličinu ostvarenog viška vrednosti. Ta mogućnost oplo-

dnje kapitala i stvaranja viška vrednosti pomoću predujmljene kapital-vrednosti

predstavlja unutrašnju svrhu i osnovnu pobudu kapitalističkih odnosa proizvodnje.

Na tome se zasnivaju ciljevi plasmana kapitala, neprekidnost obnavljanja njegovih

tokova, različitost oblika koje dobija u kretanju, uzajamna povezanost faza kroz koje

prolazi i ponovno vraćanje na oblik u kome se na početku celokupnog procesa pojavio

(tj. u novčani oblik).

Proces kružnog kretanja ukupnog društvenog kapitala započinje sa kretanjem

novčanog kapitala. Na tržištu kapitala i rada, za raspoloživu količinu novca (N) ku-

puju kapitalisti robe (R) posebne vrste i kvaliteta, čija je ekonomska funkcija da služi i

da se koriste kao sredstva za proizvodnju (Sp) i radna snaga (Rs). Njihovo proizvodno

kombinovanje i povezivanje u oblasti prometa u kome se novac pretvara u robu, ra-

dnu snagu i sredstva za proizvodnju izgleda po formuli:

Sp

⟨− RN

Rs

i ima za cilj oplodnju vrednosti i stvaranje viška vrednosti, a do toga može doći jedino

u oblasti proizvodnje (P). U ovoj fazi kapital dobija oblik proizvodnog kapitala. Nje-

govo kružno kretanje se ovde ostvaruje kroz neprekidno obnavljanje procesa proiz-

vodnje kao procesa stvaranja robne vrednosti uvećane za vrednost viška vrednosti (R*

ili R + r). Ova funkcija proizvodnog kapitala time se ne završava nego, naprotiv, time

počinje ponovo da se ostvaruje. Proces uvećanja kapitala, za veličinu viška vrednosti,

stvara nove pobude za periodično obnavljanje uloge proizvodnog kapitala. On svoje

kružno kretanje započinje i završava ne samo procesom proizvodnje vrednosti i viška

vrednosti nego i njihovom reprodukcijom, stalnim obnavljanjem istog procesa, ali uz

kvantitativno uvećanje njegovog konačnog rezultata (viška vrednosti).

Iz proizvodne sfere kapital ponovo prelazi u oblast prometa i tamo dobija oblik

robnog kapitala. Njegovu prolaznu tačku, u ovoj fazi kružnog kretanja, predsta-

vlja robna vrednost oplođena viškom vrednosti (R* ili R+r). Ali da ne bi došlo do

prekida kružnog kretanja robnog kapitala, pa otuda i do zastoja reprodukcije uku-

pnog društvenog kapitala, neophodno je da se proizvedene robe uključe u promet

i na tržištu pretvore u novac (R* - N*). Ovde je predujmljena kapital-vrednost (N)

povećana za deo ostvarenog viška vrednosti realizovanog u fazu prometa kao višak

novca iznad njegove početne sume (N* ili N+n).


Ako se celokupno kružno kretanje industrijskog kapitala prikaže šematski, onda

ono ima sledeći oblik:

Sp Sp

⟨− RN . . . P . . . R* (R + r) – N* (N + n) – R < . . . P . . . R* (R + r) Rs

Rs Rs

U ovom slučaju predujmljena kapital-vrednost prolazi kroz fazu kupovine činilaca

proizvodnje:

Sp

⟨− RN

Rs

i tom prilikom uzima oblik novčanog kapitala. Sledeća faza je proces proizvodnje

vrednosti i stvaranje viška vrednosti:

. . . P . . . R* –

u kome kapital dobija oblik proizvodnog kapitala. Najzad, predujmljena kapital-

vrednost dolazi u oblast prometa gde se, u novčanom obliku, vrši realizacija proizve-

dene vrednosti i ostvarenog viška vrednosti:

R* – R*

a kapital stiče oblik robnog kapitala.

Iz toga sledi zaključak da se celokupno kružno kretanje društvenog kapitala sastoji

iz procesa kružnog kretanja novčanog kapitala, kružnog kretanja proizvodnog kapi-

tala i kružnog kretanja robnog kapitala. Svaki od ovih oblika kretanja pretpostavlja

druge oblike kretanja tako da među njima postoji stvarno jedinstvo, međusobna uslo-

vljenost i uzajamna povezanost. Svi ti procesi se ostvaruju kontinuirano i do njihovog

prekida dolazi samo u izuzetnim prilikama, kad nastanu ekonomske krize i sl. Tako

se održava kontinuitet kružnog kretanja kapitala sve dok on, bez zastoja, prolazi iz

jedne u drugu fazu reprodukcije kapitala i kroz to uzima nove oblike egzistencije. A

to znači da se predujmljeni kapital u procesu kontinuiranog kretanja, istovremeno

nalazi jednim delom u fazi proizvodnje vrednosti i stvaranja viška vrednosti, drugim

delom vrši funkciju novčanog kapitala, a treći njegov deo uzima oblik robnog kapi-

tala u kome se, na tržištu, robe pretvaraju u novac.

“Stoga, stvarno kružno kretanje industrijskog kapitala u svome kontinuitetu nije

samo jedinstvo prometnog procesa i procesa proizvodnje, već i jedinstvo sva tri nje-

gova kružna kretanja. Ali, ovakvo jedinstvo može biti samo ukoliko je svaki različiti

deo kapitala kadar da prođe uzastopne faze kružnog kretanja jednu za drugom, da

prođe iz jedne faze, iz jednog funkcijskog oblika u drugi, ukoliko se industrijski kapi-

tal, kao celina tih delova, dakle, istovremeno nalazi u različitim fazama i funkcijama

i tako jedinstveno opisuje sva tri kruga.” (Marks).

182 MAKROEKONOMIJA

3.2. POVRATNA SPREGA: DOHODAK POTROŠNJA ŠTEDNJA INVESTICIJE DOHODAK

Ako se odnosi makroekonomskih agregata posmatraju kao povratne sprege onda

se jednom od najsloženijih može smatrati povratna sprega: dohodak - potrošnja -

štednja - investicije - dohodak. Svaka karika ove povratne sprege je i u direktnoj vezi

sa drugim karikama. Povratna sprega se može i grafi čki predstaviti u nešto reduko-

vanom obliku jer se investicije smatraju delom ukupne potrošnje.

Sl. 24. Povratna sprega dohodak, štednja, potrošnja

gde su:

Y - income (dohodak),

C - consumption (potrošnja),

S - saving (štednja),

i - interest (kamata).

Osnovni cilj privrede može se poistovetiti sa ostvarenjem optimalne stope rasta

dohotka. Nivo dohotka određen je brojnim faktorima. Neki od njih su više a neki

manje značajni. Ovde će biti razmotreno samo nekoliko najznačajnijih faktora. Na-

jpre će biti objašnjeni osnovni makroekonomski agregati koji utiču na nivo dohotka,

zatim suština veza koje se među njima uspostavljaju i, na kraju, kako splet njihovih

interakcija određuje nivo dohotka. Sagledavanje prirode veza između osnovnih fa-

ktora koji opredeljuju nivo dohotka omogućuje i razumevanje načina na koji privreda

funkcioniše. Analiza koja sledi pretpostavlja privredu mešovitog tipa.


3. 2. 1. Odnos potrošnje, štednje i investi cija

U privredama robno-novčanog tipa razni primaoci dohotka potpuno samostalno

odlučuju o alternativnoj upotrebi dohotka kojim raspolažu. Njihova se dilema sastoji

u donošenju jedne od dveju odluka: trošiti ili štedeti. To znači da se aproksimativno

može smatrati da je dohodak jednak zbiru potrošnje i štednje tj.:

Y = C + S

3. 2. 1. 1. Potrošnja

Ako je agregatna ponuda na nivou pune zaposlenosti a funkcija proizvodnje data,

visinu dohotka i opšti nivo cena određuje agregatna tražnja. Aregatna tražnja se sa-

stoji iz tražnje roba stanovništva za ličnu potrošnju, investicione tražnje i tražnje

za robama za potrebe javne potrošnje. Na svaku od komponenti deluje mnoštvo fa-

ktora.

Ako se pretpostavi da se celokupni dohodak troši, tj. da nema štednje, i ako se za-

nemari uticaj monetarne politike, raspodele dohotka, demografskih karakteristika

društva i sl., potrošnja je jednaka dohotku. Agregatna ponuda, tj. dohodak, jednaka

je potrošnji Y=C.

Svaka tačka na krivi Y = C pokazuje jednakost (ravnotežu) agregatne ponude i

agregatne tražnje. Sve što se proizvede to se i potroši. Ako kojim slučajem i dođe do

povećanja proizvodnje i to će biti potrošeno. Zaključak je dobar jedino ako se imaju

u vidu društva sa niskim nivoom dohotka. Sa rastom dohotka potrošnja raste ali se

jedan deo dohotka štedi. Može se zaključiti da je potrošnja funkcija dohotka C = f (Y).

Funkcija potrošnje ključna je relacija u svim agregatnim makroekonomskim mode-

lima73.

73 Defi nisano je nekoliko teorija funkcija potrošnje. Svima je zajedničko da potrošnju posmatraju kao

funkciju raspoloživog dohotka, a razlikuju se u defi nisanju egzogene varijable. Za Kejnsa i njego-

ve sledbenike potrošnja je funkcija apsolutne veličine dohotka. Dosenberi potrošnju posmatra kao

funkciju relativnog dohotka. Na drugoj strani Fridman, Ando i Modiljani svoju funkciju potrošnje

temelje na mikroekonomskoj teoriji ponašanja potrošača. Razlika među njima je u defi nisanju ras-

položivog dohotka. Za Fridmana potrošnja je funkcija permanentnog dohotka a Ando i Modiljani

formulišu hipotezu životnog ciklusa. Opširnije o ovome u: Babić, M., 1988., Makroekonomski mo-

deli, Narodne novine, Zagreb, str. 194-203.

184 MAKROEKONOMIJA

Sl. 25. Kriva sklonosti ka potrošnji

U postradicionalnim društvima koja počivaju na privredi mešovitog tipa svaki

pojedinac (porodica), troši svoj deo raspoloživog dohotka74 na sebi svojstven način,

slobodno o tome odlučujući. Isto važi i za državu. Pojedinci i javni sektor raspolažu

različitim delovima ukupnog društvenog dohotka, pa je i njihova sklonost ka potrošnji

različita. Zbog toga se i njihove individualne funkcije potrošnje, odnosno štednje, ra-

zlikuju.

Sklonost ka potrošnji (kriva CC) predstavlja odnos između potrošnje i dohotka.

Rastojanje između linije povučene pod uglom od 45o u odnosu na koordinantne

pravce i ordinate (horizontala FF) označava ukupno raspoloživi dohodak. Deo krive

CC iznad linije 45o označava potrošnju manju od raspoloživog dohotka, dok deo krive

CC ispod linije 45o označava potrošnju veću od raspoloživog dohotka. Potrošnju

veću od dohotka moguće je ostvariti na račun ranije ušteđenog dela dohotka ili po-

zajmljivanjem tuđeg dohotka. Razlika između ukupno moguće i stvarne potrošnje

predstavlja uštedu. Zaključuje se da štednja može biti pozitivna i negativna.

Svaka dodatna (granična, marginalna) raspoloživa jedinica dohotka može biti

potrošena ili sačuvana za budućnost. Od velike je važnosti saznanje o veličini dela do-

datne jedinice koji su pojedinci spremni da potroše, tj. granična sklonost ka potrošnji.

Ona se verbalno može iskazati kao odnos između povećanja potrošnje i povećanja

dohotka u određenom vremenskom periodu. Ako dohodak poraste u jednoj godini

za sto i ako i potrošnja u toj godini takođe poraste za sto jedinica, onda je granična

sklonost potrošnji u toj privredi jednaka jedinici, tj. u diskretnom slučaju:

cCY

= = =ΔΔ

100100

1

74 Raspoloživi dohodak označava onu sumu novca koja pojedincima (porodicama) ostaje godišnje za

potrošnju. On je jednak razlici između neto domaćeg proizvoda i zbira svih poreza, neto štednje

akcionarskih društava (neisplaćeni prihodi na ime dividendi) i plaćanja po osnovu transfera (kamate

na državne obveznice i razne vrste socijalnih davanja).


Geometrijski se granična sklonost potrošnje može interpretirati kao intenzitet

nagiba krive potrošnje. Intenzitet nagiba krive potrošnje nije ništa drugo do odnos

između vertikale koja od krive potrošnje pada do apscise i dela apscise od koordi-

natnog početka do mesta presecanja pomenute vertikale i apcise. Kako je, geometri-

jski posmatrano, linija sklonosti potrošnji kriva, granična sklonost potrošnji, tj.

nagib krive, može se izračunati u bilo kojoj njenoj tački koja u računskom smislu

preuzima ulogu koordinatnog početka. To se može učiniti tako što se iz bilo koje

tačke krive izvede mali trougao, a zatim dovede u odnos njegova visina sa osnovom.

Preciznije, nagib krive u bilo kojoj tački jednak je tangensu ugla koji tangenta krive

u bilo kojoj tački zaklapa sa apscisom. Ili, ako se potrošnja predstavi kao funkcija

dohotka C = C (Y)75, onda je u kontinuelnom slučaju granična sklonost potrošnje

jednaka prvom izvodu te funkcije tj.:

c c Y dCdY

= =( )

U društvima u kojima je potrošnja jednaka dohotku i u kojima je granična sklonost

potrošnji jednaka jedinici privreda je stagnantna a stagnacija u krajnjem slučaju vodi

nazadovanju i propadanju. Isključena je mogućnost bilo kakvog rasta jer se ništa ne

izdvaja za štednju koja je izvor fi nansiranja investicija bez kojih nema razvoja. Zato

se opisani slučaj može nazvati modelom proste reprodukcije.

Model proširene reprodukcije počiva na pretpostavci da se agregatna tražnja sa-

stoji iz dve komponente: privatne i investicione potrošnje, tj. agregatna ponuda je

jednaka: Y = C + I. Deo dohotka se troši a deo štedi kako bi se moglo investirati. U

ovom slučaju granična sklonost potrošnji mora biti manja od jedinice ali se ipak pret-

postavlja da jedan deo uvećanja dohotka obavezno ide u potrošnju pa je zato:

0 < c < 1.

Deo potrošnje ne zavisi od nivoa dohotka. Nezavisno od nivoa na kojem se formi-

ra agregatna ponuda ljudi moraju da zadovoljavoju elementarne, egzistencijalne

potrebe. Zato se gornja funkcija potrošnje može proširiti uvođenjem autonomne

potrošnje (γ):

C = γ + cY

Veličina autonomne potrošnje utiče na izgled krive potrošnje. Ishodište krive

potrošnje neće biti u koordinatnom početku već u tačci na ordinati koja je jedna-

ka vrednosti autonomne potrošnje (γ). To dalje znači da potrošnja (ako se isključi

štednja) ne mora uvek da bude jednaka dohotku.

75 Kako je i štednja funkcije dohotka, a rečeno je da je dohodak sastavljen iz potrošnje i štednje, takođe

se može pisati: C = Y - S (Y) tj. što nije ušteđeno to je potrošeno, i obrnuto.

186 MAKROEKONOMIJA

Za jasnije objašnjenje potrebno je defi nisati prosečnu sklonost potrošnji. Ona

je jednaka odnosu C/Y i pokazuje koji se deo dohotka prosečno troši. Njena vre-

dnost zavisi od nivoa dohotka. To se najbolje vidi na prethodnom grafi konu. U tački

ekvilibrijuma (E) prosečna sklonost potrošnji jednaka je jedinici. Desno od tačke E

prosečna sklonost potrošnji veća je od jedinice a levo od te tačke ona je manja od

jedinice. Sa porastom dohotka prosečna sklonost potrošnji postaje sve manja i teži

graničnoj sklonosti potrošnji kao svojoj graničnoj vrednosti. Ako se iz prosečne sk-

lonosti potrošnji:

CY Y

c= +γ

nađe granična vrednost za slučaj kada se dohodak povećava, dobiće se granična sk-

lonost potrošnji:

ccYY

=+∞→

)(lim γ

Dakle, što je dohodak veći razlika između granične i prosečne sklonosti potrošnji

je manja.

Istorija pokazuje da su tokovi globalne potrošnje niskog stepena predvidivosti.

Nije sigurno da će se potrošnja u regularnim vremenskim terminima ponavljati na

istom nivou. Sa porastom ili padom rasta stanovništva menja se i ukupna potrošnja.

Ona se, takođe, menja i sa promenom nivoa cena. (Sve to povratno utiče na stepen

zaposlenosti proizvodnih faktora.) Zbog toga je dobro i potrošnju i dohodak izraziti

po glavi stanovnika u realnim vrednostima izračunatih pomoću defl acionog indeksa

cena.

Posmatrano po određenim grupama sačinjenim na osnovu visine dohotka kojima

porodice raspolažu, izvesne zakonitosti u potrošnji se jasno primećuju. Tako je, na

primer, struktura potrošnje određena visinom dohotka u smislu porasta potrošnje

luksuznijih proizvoda uporedo sa rastom dohotka, i obrnuto. Istorijski posmatrano,

struktura potrošnje stanovništva je određena nivoom razvijenosti i razvojnom fazom

kroz koju neko društvo prolazi, kao i brojnim specifi čnostima razvoja date sredine.

Tako je, na primer, primećeno da se smanjuje infrastrukturna potrošnja u zemljama u

kojima je intergeneracijski transfer veliki, a izdaci za zdravlje, očuvanje socijalne sig-

urnosti, obrazovanje, odnosno zadovoljenje potreba vezanih za konzumiranje info-

rmacija, rastu.


3. 2. 1. 2. Štednja

Mnogi pojedinci i porodice se odlučuju da deo tekućeg raspoloživog dohotka ne

potroše već sačuvaju za buduće dane. Oni to čine iz različitih pobuda, jedni da bi

se obezbedili za crne dane, drugi zato što se nadaju da će im odricanje od tekuće

potrošnje omogućiti da u budućnosti povećaju nivo potrošnje. Štednja, dakle, pre-

dstavlja jednu od najvažnijih upotreba dohotka.

Pojedine grupe stanovništva različitog imovnog stanja različito štede. Veoma

siromašni ljudi najčešće uopšte ne štede već ostvaruju negativnu štednju, troše raniju

ušteđevinu ili pozajmljuju. U ovom slučaju uslov ravnoteže se može defi nisati kao

jednakost dohotka i zbira potrošnje i štednje tj.: Y = C + S. Kada se posmatra privreda

kao celina, štednja je jednaka čistom realnom dohotku umanjenom za potrošnju ili

ono što se ne potroši to se uštedi: S = Y - S(Y). Apsolutno i relativno štednja raste sa

porastom nivoa dohotka, i obrnuto, tj. štednja je funkcija dohotka: S = S (Y) Prema

tome, funkcija štednje komplementarna je funkciji potrošnje.

Štednja se može, na jednak način kao i potrošnja, predstaviti krivom štednje u

koordinatnom sistemu. Ona se lako izvodi iz krive potrošnje i to tako što se kriva

potrošnje oduzme od krive ravnoteže (tj. od krive 45o). Drugim rečima, kriva sklo-

nosti ka štednji predstavlja udaljenost krive sklonosti potrošnji od linije 45o.

Horizontala paralelna apscisi određuje nivo štednje. Vidi se da ona može biti pozi-

tivna i negativna. Ako je dohodak manji od ravnotežnog, potrošnja je veća od doho-

tka. Tada će štednja biti negativna. Višak potrošnje iznad dohotka potrošači fi nansi-

raju smanjenjem ranijih ušteda ili zaduživanjem. Štednja se ostvaruje samo u slučaju

kada je dohodak veći od ravnotežnog, tj. kada je on veći od potrošnje.

Sl. 26. Kriva sklonosti štednji

188 MAKROEKONOMIJA

Kao i u slučaju potrošnje važan je odgovor na pitanje: Koji će deo dodatne novčane

jedinice koju su imaoci stekli biti spremni da uštede, tj. kakva je granična sklonost

štednji? Ona se defi niše, u kontinuelnom slučaju kao:

s s Y dSdY

= =( )

Kako su štednja i potrošnja komplementarne, po principu što se ne potroši to se

uštedi, to je i zbir dveju graničnih sklonosti jednak jedinici tj.:

s+ c = 1ili:

s = 1 – c

3. 2. 1. 3. Investi cije

Raspodelom ukupnog proizvoda privrede jedan njegov deo izdvaja se za investi-

cionu potrošnju. To je onaj deo dohotka koji nije fi nalno potrošen već je namenjen

zameni dotrajalog i uvećanju postojećeg kapitala. Naravno, da bi se investiralo mora

se štedeti. Investicijama se uvećava jedan od najznačajnijih faktora proizvodnje-ka-

pital. Deo proizvoda koji se izdvaja za investicije nije uvek isti. Veličina investicija

se menja u vremenu. Odnos između bruto investicija i nacionalnog dohotka naziva

se stopom investicija. Ona pokazuje osnovnu proporciju raspodele dohotka na aku-

mulaciju i potrošnju pa je zato jedan od najvažnijih parametara makroekonomske

analize investicija.

U pogledu obima investicija, prema nekim kvalifi kacijama, zemlje sa više od 15%

investicija u odnosu na nacionalni dohodak smatraju se investiciono vrlo aktivnim.

Zemlje koje investiraju 10-15% nacionalnog dohotka smatraju se investiciono akti-

vnim, a zemlje sa 5-10% slabo aktivnim. Zemlje koje investiraju ispod 5% u odnosu

na nacionalni dohodak smatraju se vrlo slabo ili ni malo aktivnim. U ovu četvrtu

grupu zemalja spada najveći deo nerazvijenih zemalja, a one obuhvataju oko 50%

ukupnog svetskog stanovništva, pošto se u njima godišnje investira 2-5% od nacio-

nalnog dohotka.

Pravci promena nivoa investicione potrošnje a time i stope investicija zavise od

mnogo faktora. Neki autori76 smatraju da investiciona potrošnja iskazuje ciklično

kretanje odnosno, odvija se u ciklusima sa svim njihovim karakteristikama. U tom

smislu, investicioni ciklus se može posmatrati kao povratna sprega ključna za funkci-

onisanje privrede77. Investicije, koje su deo povratne sprege: dohodak – potrošnja –

štednja – investicije - dohodak, i same se mogu posmatrati kao povratna sprega.

76 Šire objašnjenje u knjizi: Stojanović, R., Čobeljić, N., 1966., Teorija investicionih ciklusa u socija-

lističkoj privredi, Institut za ekonomska istraživanja, Beograd

77 Stojanović, R., 1979., 77-80. str.


Objašnjenje investicionih ciklusa počiva na tezi o privrednom razvoju kao nera-

vnomernom procesu. Investicioni ciklus je samo posledica neravnomernog razvoja

pojedinih delova privrede. Neravnomernost je posledica mnogih faktora od kojih

je tehnički progres najznačajniji. ”Investicioni ciklus započinje napuštanjem opšte

privredne ravnoteže, udaljavanjem privrede od tog stanja, a završava se ponovnim

ulaskom u ravnotežu, … , po pravilu na višem nivou razvijenosti od prethodnog

stanja”78.

Investicije imaju dvostruku ulogu u određivanju nivoa dohotka. One utiču na rast

proizvoda na strani ponude, a istovremeno investiciona potrošnja je važna kompo-

nenta agregatne tražnje čija promena multiplikativno utiče na rast dohotka. Zbog

toga je od velike važnosti poznavati determinante investicione potrošnje.

Mada investicije predstavljaju jednu od determinanti privrednog rasta pogrešno

je zaključiti da insistiranje na maksimalnoj stopi investicija može da uzrokuje ma-

ksimalnu stopu ekonomskog rasta. Porast stope investicija ne mora automatski da

znači i porast stope rasta dohotka. Na rast dohotka utiču i drugi faktori. Povećanje

stope investicija mora da prate i drugi preduslovi da bi se uvećala stopa rasta do-

hotka. Čak i u domenu investicija treba znati da je njihova efi kasnost određena, na

primer, njenom efi kasnom alokacijom na pojedine sektore. Zbog svega toga posta-

vlja se pitanje optimalne stope investicija. Iznalaženje optimalne stope investicija ne

predstavlja klasičan problem optimizacije jer se ne svodi ni na kakvo određivanje

minimuma ni maksimuma. Pre bi moglo da se kaže da se problem iznalaženja opti-

malne stope investicija svodi na određivanje donje i gornje granice u okviru kojih

stopa investicija može da se kreće.

Ako se zanemari vremenski aspekt investicija (aktivizacioni period) i pretpostavi

da se one kao rezultat raspodele dohotka i njegove upotrebe u jednoj godini, efe-

ktuiraju već u narednoj godini, i pođe od opšte relacije za stopu rasta r = s/k, (stopa

rasta proivoda je proporcionalna graničnoj sklonosti štednji i obrnuto proporciona-

lna kapitalnom koefi cijentu), uočiće se, uz uslov da su investicije jednake štednji, da

investicije presudno utiču na rast proizvoda a time i na rast društvenog blagostanja.

Investicije predstavljaju kategoriju upotrebe štednje. To znači da njihov rast istovre-

meno znači i smanjenje potrošnje Y=C+S, pri nepromenjenom kapitalnom koefi ci-

jentu.

Svako povećanje udela investicija u dohotku, odnosno smanjenje potrošnje, nega-

tivno utiče na motivacione mehanizme aktera realizacije investicija. To ima za re-

zultat povećanje kapitalnog koefi cijenta. Za svaki procenat rasta investicija dohodak

raste za sve manji iznos, sve dok se ne dođe u stanje kada rastući kapitalni koefi ci-

jent potpuno anulira dejstvo rastuće stope investicija. Osim potrošnje, na rast stope

investicija negativno utiču i ograničene sposobnosti privrede i društva da savlada-

ju veliki obim investicija i da ih brzo transformišu u kapital sposoban za efi kasnu

produkciju. To je ono što B. Horvat naziva ograničenom apsorbcionom mogućnošću

78 Stojanović, R., 1979., str.78.

190 MAKROEKONOMIJA

privrede79. Povećanje stope investicija ima smisla sve dok se ne iscrpi apsorbciona mogućnost privrede za investiranje tj., povećanje stope investicija ima smisla sve dok se na taj način obezbeđuje rast stope dohotka. Optimalni nivo stope investicija dostiže se u tački u kojoj povećanje kapitalnog koefi cijenta počinje da poskupljuje dalje povećanje stope rasta dohotka, odnosno efekte povećanja stope investicija na rast dohotka čini sve manjim.

Motivi kojima se rukovode imaoci određenog iznosa novca da investiraju mogu da budu veoma različiti. Realne investicije najviše zavise od motiva poslovanja. Osnovni motiv poslovanja je profi t i zbog toga je to i osnovni motiv investiranja. Preduzetnik investira u neki projekat ako mu uložena sredstva donose profi t jednak ili veći nego da ih uloži u neki drugi posao pod uslovom da granična produktivnost kapitala nije jednaka nuli. Ali, nisu sve investicione odluke motivisane profi tom. Investicije javnog sektora, na primer, nemaju za cilj maksimizaciju profi ta mada je i u tom slučaju potrebno izabrati projekte. Izbor se tada vrši na osnovu analize troškovi – rezultati.

U principu, najveći deo investicija preduzimaju privredna preduzeća. Ona inve-stiraju da bi obnovila zastareli, amortizovani kapital, ali i radi uvećanja realnog kapitala. Uvećanju realnog kapitala se pristupa jedino ako se očekuje rast tražnje za proizvodima koje preduzeće proizvodi. Očekivanja su, opet, određena brojnim fa-ktorima. Investiciona odluka je određena, osim očekivanim rastom tražnje, i drugim faktorima: procenom konjukture, infl atornim očekivanjima, očekivanjima promene fi skalne politike, političkom stabilnostću itd.

Zbog toga što zavise od velikog broja budućih događaja, koje je teško predvideti, investicije su najnestabilnija komponenta agregatne tražnje i zato postoji više teorija investicija. Različite teorije investicija se međusobno razlikuju na osnovu egzogenih varijabli čijoj promeni pripisuju promene veličine investicija.

Klasična teorija investicije objašnjava kao opadajuću funkciju kamatne stope. Investira se zato što se očekuje profi tna stopa veća od kamatne stope a investicije rastu sa opadanjem kamatne stope. Ali, investicije su često neelastične na visinu ka-matne stope. To najviše važi za nerazvijene zemlje u kojima je visina kamatne stope često zakovana na određenom nivou. U tom slučaju investicije predstavljaju funkciju jaza između željene i stvarne veličine kapitala. Investitori donose odluke na temelju procene željenog nivoa kapitala u vremenu t. Ako je nivo postojećeg kapitala niži od željenog, pristupa se investiranju, i obrnuto. Investicijama se otklanja jaz između postojećeg i željenog nivoa kaptala. Jaz se ne može trenutno otkloniti već postepeno. Težnje ka investicijama su veće što je jaz veći. Vremenom, investicije se smanjuju uporedo sa smanjenjem jaza.

Osnovni problem ove teorije sastoji se u određivanju željenog nivoa kapitala. Prema različitim shvatanjima željenog nivoa kapitala, teorije koje investicije shvataju kao funkciju jaza između poželjnog i stvarnog nivoa kapitala, mogu se podeliti na:

teoriju akceleratora, teoriju sopstvenih sredstava i neoklasičnu teoriju investicija.

79 Horvat, B., 1961., Ekonomska teorija planske privrede, Kultura, Beograd, str. 234.


Teorija sopstvenih sredstava polazi od činjenice da sredstva za fi nansiranje inve-

sticija mogu biti sopstvena i tuđa. Pretpostavlja se da su pozajmljena sredstva skuplja

od sopstvenih i da troškovi investicija rastu sa udelom pozajmljenih sredstava u uku-

pno potrebnim sredstvima. U tom slučaju željeni nivo kapitala funkcija je veličine

sopstvenih sredstava za fi nansiranje investicija.

U neoklasičnoj teoriji željeni nivo kapitala je određen elastičnošću autputa prema

kapitalu i visinom vrednosti autputa. Za razliku od drugih teorija investicija, ona

vodi računa o graničnoj produktivnosti kapitala i o uticaju promene relativnih cena

proizvodnih faktora na potražnju za kapitalom. Polazište je u osnovnom motivu

funkcionisanja preduzeća. Prema neoklasičnoj teoriji, osnovni motiv preduzeća je

da maksimizuje sadašnju vrednost profi ta. Da bi se to postiglo cena svakog proi-

zvodnog faktora, pa i kapitala, mora biti jednaka njegovom graničnom proizvodu.

Neoklasična teorija investicija željeni nivo kapitala izjednačuje sa optimalnim nivoom

i defi niše ga kao mesto izjednačenja graničnog troška kapitala i njegovog graničnog

prihoda. Preduzeća će investirati sve dok je granični prihod kapitala veći od nje-

govog graničnog troška. Pri tome, granični prihod kapitala je određen elastičnošću

autputa s obzirom na kapital a ova visinom autputa i nivoom tehnologije. Ako se nivo

tehnologije zanemari, može se zaključiti da ravnotežni nivo kapitala raste sa nivoom

autputa a smanjuje se sa porastom realnih troškova kapitala. Praktično, investicije su

funkcija autputa. Što je autput veći, veći je i željeni nivo kapitala i veće su investicije.

Na drugoj strani, sa rastom cene kapitala opada tražnja za investicijama jer se sma-

njuju sopstvena sredstva za fi nansiranje investicija i smanjuje nivo željenog kapitala. I

obrnuto, sa smanjenjem cene kapitala raste tražnja za investicijama jer se povećavaju

sopstvena sredstva za fi nansiranje investicija i povećava nivo željenog kapitala.

3.2.1.3.1. Nivo investi cija i štednje

Da bi se investicija ostvarila potrebno je iznaći povoljnu mogućnost za investiranje.

U početku razvoja industrijskog sistema (nacionalna privreda u fazi industrijalizaci-

je) takvih mogućnosti je bilo na pretek. Odmicanjem od početne faze mogućnosti za

investiranje su bile sve manje. Iz navedenog se, međutim, ne može izvući zaključak

da povodi za štednju pojedinca nisu ni u kakvoj vezi sa mogućnostima za investira-

nje. Kad se jave velike mogućnosti za investiranje vlasnici kapitala bivaju stimulisani

da veliki deo svoje zarade (profi ta) reinvestiraju. To znači da je štednja stimulisa-

na pojavom novih mogućnosti za investiranje. Na drugoj strani, iako nema realnih

mogućnosti za investiranje, pojedinac može da odluči da štedi, kupujući hartije od

vrednosti ili tezaurišući gotovinu.

Nivo investicija i nivo štednje su, dakle, spregnuti povratnom spregom, ali ne na

način da se u svakom trenutku moraju poklapati. Investicije mogu da budu, a po

pravilu i jesu, na nivou različitom od nivoa za investicije potrebnih sredstava nastalih

192 MAKROEKONOMIJA

štednjom. Odstupanja su moguća kako na opadajućoj, tako i na rastućoj liniji kreta-

nja privrede. Po defi niciji štednja i investicije su jednake ex post. Jednakost proizilazi

iz sagledavanja realnih bilansa nacionalnih dohodaka pojedinih zemalja. Ni štednja

ni investicije ne moraju biti jednake, niti u bilo kojem smislu da budu u nekom odno-

su sa njihovim ex ante veličinama, tj. Sta ≠ St = It ≠ ITa, gde a označava ex ante vre-

dnost. U bilo kojem periodu mogu se javiti neplanirana štednja i neplanirane inve-

sticije u smislu povećanja određenih zaliha, na primer. U izvesnom smislu, prilikom

modelskog sagledavanja odnosa između štednje i investicija, moguće je pretpostaviti

jednakost štednje i investicija i ex ante na početku perioda, tj. Sta = St = It = Ita. To

može biti vrlo korisno i potrebno (za lakšu analizu), ali se modelski može pokazati da

predstavlja simplifi kaciju stvarnosti.

U teoriji se javljaju obe vrste modela, i oni koji izjednačuju vrednost štednje i inve-

sticija ex ante i ex post, i oni koji izjednačuju samo vrednost investicija sa početka

i kraja perioda ostavljajući mogućnost pojave nenameravane štednje. Od kakve su

važnosti navedene pretpostavke videće se prilikom razmatranja Harod - Domarovog

modela. Moguće je nenameravanu štednju iskoristiti i kao fl eksibilan elemenat koji

dozvoljava nenameravane investicije, tj. Sta = St = It ≠ Ita.

Objašnjena povratna sprega nije dovoljno snažna da mehanizmom samoregu-

lacije održi potreban nivo stabilnosti cena i punu zaposlenost proizvodnih faktora,

jer nivo investicija nije određen samo nivoom štednje. Radi se o mnogo složenijim

odnosima. Osim štednje, na nivo investicija utiče mnogo faktora, od kojih neki de-

luju unutar privrede a neki su egzogenog karaktera. U prve spada, na primer, nivo

proizvodnje, odnosno dohotka, a u druge tehnički progres, rast stanovništva, pa i

faktori kao što su karakter političkog sistema, “poverenje” investitora, optimistička

ili pesimistička očekivanja i sl.

Zbog visokog udela vanekonomskih faktora nivo investicija je različit u pojedi-

nim vremenskim intervalima. Privreda ne funkcioniše tako da je u svakom trenutku

obezbeđen nivo investicija dovoljan za punu zaposlenost faktora proizvodnje, sta-

bilan ekonomski rast i rast društvenog blagostanja. Obrnuto, u većini zemalja nivo

investicija nije dovoljan za ostvarenje pune zaposlenosti.

3.2.1.3.2. Vrste investi cija

Investicije se mogu posmatrati na različite načine. To se može učiniti sa stanovišta

različitih kriterijuma. One se, na primer, mogu posmatrati kao fi nansijske i realne.

Finansijske ili portfolio investicije predstavljaju samo transfere fi nansijskih sredstava

među privrednim subjektima, pa se njima direktno ne menja veličina nacionalnog

bogatstva. Nivo GDP-a i veličina nacionalnog bogatstva se uvećava (pored ostalog)


akumulacijom kapitala i njegovom produktivnom upotrebom. Akumulacija kapitala

je posledica realnih investicija tj., pod realnim investicijama podrazumeva se realno

uvećanje kapitala. One predstavljaju deo proizvoda koji je utrošen na opremu, zgrade

i zalihe.

Investicije mogu biti bruto i neto investicije. Pod bruto investicijama podrazume-

va se bruto uvećanje realnog kapitala u određenom razdoblju, obično u jednoj go-

dini. One se izračunavaju tako što se od vrednosti kapitala na kraju godine oduzme

vrednost kapitala na kraju prethodne godine. U tom smislu bruto investicije mogu

biti jednake, veće ili manje od nule tj. mogu biti negativne. Kada su negativne govori

se o procesu deinvesticija. Razlika između bruto i neto investicija se odnosi na amor-

tizaciju.

Investicije se mogu podeliti na investicije u fi ksne i investicije u obrtne fondove.

Razlikovanje fi ksnih i obrtnih fondova bitno je i sa aspekta načina njihovog trošenja.

Fiksni fondovi postepeno (procentualno od njihove vrednosti) prenose svoju vred-

nost na gotove proizvode (amortizacija), a obrtni u jednom ciklusu proizvodnje pot-

puno prenesu svoju vrednost.

Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevaju se ulaganja u zalihe (sirovine,

polufabrikati, nedovršena proizvodnja, gotovi proizvodi). Obrtnim fondovima, po

pravilu, iskazuje se vrednost predmeta rada. Razlikovanje bitnih karakteristika fi k-

snih i obrtnih fondova značajno je ne samo zbog ove podele, već i zbog karaktera

samog procesa investiranja, a takođe i zbog različitosti izvora sredstava za investicije.

Investicije u fi ksne fondove najčešće traju duže vreme, od nekoliko meseci do neko-

liko godina (najčešće 3-5 godina), dok se kod investicija u obrtne fondove njihova

vrednost povećava u trenutku odvajanja sredstava za te namene. Zato je za svaku

privredu vrlo važno, da po mogućnosti, što manja količina sredstava bude vezana

za proces izgradnje novih objekata i kapaciteta i da vreme njihove izgradnje i period

aktivizacije bude što kraći.

Postoje bitne razlike u kretanju investicija u fi ksni i varijabilni kapital. Kad do-

hodak raste porudžbine kapitalnih dobara rastu do nivoa kapaciteta industrije koja

ih proizvodi tj., investicije su ograničene nivoom kapaciteta industrije koja proizvo-

di kapitalna dobra. Smanjenje proizvodnje, na drugoj strani, ne odražava se mnogo

na smanjenje investicija. Narudžbine kapitalnih dobara mogu pasti, ali proizvodnja

industrije kapitalnih dobara ne može pasti na nulu. Njena donja granica poklapa se

sa visinom prosečne amortizacione stope.

U odnosu na uticaj investicija na obim dohotka po stanovniku, odnosno prema

rastu GNP-a po stanovniku obzirom na prirodni priraštaj (natalitet) stanovnika,

investicije se dele na demografske i ekonomske.

194 MAKROEKONOMIJA

Demografske investicije predstavljaju onaj minimalni deo investicija koji se mora

ulagati da bi se obzirom na prirodni priraštaj stanovnika veličina nacionalnog doho-

tka po stanovniku (per capita) održala nepromenjena, odnosno na postojećem nivou

u odnosu na prethodni period. Veličina ovih investicija utvrđuje se primenom tzv.

demografske stope investicija. Ako stopa investicija bude ispod nivoa demografskih

investicija, dovodi se u pitanje i ugrožava se dostignuti nivo životnog standarda.

Ekonomske investicije obezbeđuju rast društvenog proizvoda, odnosno nacio-

nalnog dohotka po stanovniku. One predstavljaju razliku stope investicija i stope

demografskih investicija. Svojom veličinom i strukturom dinamiziraju tempo privre-

dnog i društvenog razvoja zemlje.

Investicije se mogu razlikovati i sa stanovišta njihove promenljivosti s obzirom

na promene nivoa dohotka. Deo investicija se menja uporedo sa promenom nivoa

dohotka a deo uglavnom ne zavisi od promena nivoa dohotka. Prvi se deo zbog uske

veze sa nivoom dohotka naziva indukovanim a drugi autonomnim investicijama.

Nivo proizvodnje u tržišnim privredama određen je nivoom tražnje. Promena

tražnje odražava se na promenu nivoa proizvodnje i investicija indukovanog tipa. I

obrnuto, ono što izaziva promene u nivou proizvodnje jesu indukovane neto pozi-

tivne ili neto negativne investicije. Odnos između proizvodnje i indukovanih inve-

sticija je veoma komplikovan, indirektan i nikada potpuno jasan.

U stvari određeni nivo investicija se održava nezavisno od promena nivoa do-

hotka u proteklom periodu.80 Taj deo investicija naziva se autonomnim investici-

jama. Investicije javnog sektora su jedan tip a one izazvane inovacijama drugi tip

autonomnih investicija.

3.2.2. Određivanje dohotka

Odnos potrošnje i štednje i štednje i investicija je razmotren, uvodne napomene o

prirodi veze između pomenutih kategorija i dohotka date, pa je potrebno razmotriti

ceo kompleks njihovih međusobnih odnosa koji određuju nivo dohotka. Potrebno je

objasniti kakvim je kvalitetom odnosa između varijabli Y, C, S i I određen ravnotežni

nivo dohotka.81

80 Svaki put kada se govori o “prethodnom periodu” mora da se zna da se on ne može uzeti tako da

bude suviše dug; obično se operiše sa periodom od jedne pa najviše do pet godina.

81 Pojam dohotka se ovde, pojednostavljenja radi, koristi kao opšti pojam koji zanemaruje razliku iz-

među neto domaćeg proizvoda i raspoloživog dohotka; zanemaruje se mogućnost promene opšteg

nivoa cena, tj. model počiva na realnim, a ne na monetarnim odnosima.


3. 2. 2. 1. Potencijalni nivo dohotka

Pod potencijalnim nivoom dohotka podrazumeva se ona njegova visina koja bi

mogla da se ostvari ako bi svi faktori proizvodnje bili potpuno zaposleni. Što se tiče

kapitala, kratkoročno gledano, njegova raspoloživost je ograničena i poznata. Zbog

toga se može smatrati da je potencijalni nivo dohotka određen nivoom zaposleno-

sti radne snage. Potencijalni dohodak se u tom smislu može defi nisati kao maksi-

malna veličina ostvariva uz punu zaposlenost radne snage. Puna zaposlenost podra-

zumeva stepen nezaposlenosti koji nije veći od strukturne nezaposlenosti. Ako se

pod raspoloživom radnom snagom podrazumeva aktivno stanovništvo umanjeno za

nivo strukturne nezaposlenosti, potencijalni dohodak je jednak njenom umnošku

sa prosečnom produktivnošću rada. Potencijalni dohodak se menja u vremenu sa

promenom veličine raspoložive radne snage i prosečne produktivnosti rada.

U praksi se potencijalni nivo dohotka82 može izračunati na tri načina:

anketiranjem preduzeća (konjukturni pregled), •

povlačenjem trenda kroz vrhove ciklusa i •

procenom proizvodnih funkcija. •

Prvi metod počiva na anketiranju preduzeća. Anketom se utvrđuje iskorištenost

kapaciteta proizvodnih faktora preduzeća i zatim procenjuje potencijalni nivo do-

hotka. Metod je nepouzdan jer preduzeća često podcenjuju (naročito u periodu

buma) ili precenjuju (u periodu recesije) svoje kapacitete.

Povlačenje trenda kroz vrhove ciklusa privrednih aktivnosti počiva na pretposta-

vci da je ostvareni nivo dohotka na vrhovima ciklusa jednak potencijalnom nivou

dohotka i da između susednih vrhova potencijalni nivo dohotka raste po konstantnoj

stopi. Linija potencijalnog dohotka konstruiše se mehanički kao ekstrapolirani lin-

earni trend za određeno razdoblje.

Potencijalni nivo dohotka se može odrediti i pomoću proizvodne funkcije. Koristi

se međuzavisnost faktora proizvodnje i nivoa dohodka na kojoj proizvodna funkcija

počiva. Polazište je pretpostavka o punoj zaposlenosti proizvodnih faktora da bi se

zatim odredio nivo dohotka koji punoj zaposlenosti odgovara.

Za izračunavnje potencijalnog nivoa dohotka u praksi se često koristi obrazac:

Y YY

u uFf

...., ( .... )= 0 032

gde je YF potencijalni, Y stvarni dohodak, u aktuelna, a u

f strukturna stopa nezapo-

slenosti.

82 Artus, J., R., 1979., Potential and Actual Autput in Industrial Countries, Finance and Develo-

pment No.2., p.25-28.

196 MAKROEKONOMIJA

Svaki od naznačenih metoda izračunavanja potencijalnog nivoa dohotka, koji se

primenjuje za potrebe vođenja adekvatne ekonomske politike, ima određene pre-

dnosti i nedostatke. Rezultat se uvek može smatrati dovoljno dobrom aproksimaci-

jom stvarnosti korisnim za određivanje veličine infl acionog ili defl acionog jaza.

Infl acioni i defl acioni jaz se određuju kao odnos ostvarenog prema potencijalnom

dohotku. Defi nisani odnos je bitan za ocenu ekonomske situacije i defi nisanje pre-

dloga mera ekonomske politike.

3. 2. 2. 2. Štednja, investi cije, dohodak

Štednja i investicije zavise od različitih faktora. Štednja je na pasivan način

određena nivoom dohotka a investicije brojnim faktorima od kojih su u okviru ovih

razjašnjenja značajni autonomni faktori dinamičnog rasta. Ako se pretpostavi da se

(autonomne) investicije u nekoj godini formiraju na nekom od dohotka nezavisnom

nivou, dohodak će gravitirati ka ravnotežnoj tački E u kojoj se seku kriva štednje

i kriva investicija, tj. u kojoj je S = I. Tačka ravnoteže, tj. nivo dohotka, udaljenija

je od pune zaposlenosti ako je nivo investicija niži, i obratno. To je istovremeno i

jedina tačka u kojoj nivo štednje odgovara nivou investicija koje se smataraju datim

(u određenom trenutku), mada se zna da one u vremenu osciliraju, tj. investicije su

funkcija vremena.

Ako se privreda nađe van ravnotežne tačke usled pojave nenameravane štednje

koja, opet, može biti pozitivna ili negativna, nastaće nenameravane investicije ili de-

zinvesticije u zalihe i nepredviđeni iznenadni profi ti ili gubici. Preduzeća će povo-

dom novonastale situacije doneti čitav niz odluka u vezi sa proširenjem ili smanje-

njem proizvodnje, podizanjem ili spuštanjem cena.

Sl. 27. Određivanje nivoa dohotka odnosom štednje i investicija


Ako privreda u jednom trenutku proizvodi ukupan proizvod koji je veći od ukupne

tražnje, tj. zbira onoga što potrošači žele da kupe a preduzeća da investiraju u opre-

mu i zalihe, doći će do gomilanja zaliha, što će uticati na smanjenje profi ta. Drugim

rečima, pokušaj povećanja dohotka iznad yt izazvao bi situaciju u kojoj preduzeća

nisu spremna da povećaju investicije, jer imaju prevelike zalihe koje bi nastojala da

smanje. To je situacija u kojoj ukupna štednja značajno premašuje nivo investicija.

Zalihe će početi da se smanjuju kad preduzeća počnu da smanjuju proizvodnju i za-

poslenost. Drugim rečima, dohodak se ne može dugo zadržati iznad nivoa jednakosti

štednje i investicija koji je privreda spremna da održava. Gubitke koji počinju da se

javljaju, uporedo sa prevelikim zalihama, preduzeća nastoje da reduciraju smanje-

njem proizvodnje i zaposlenosti što rezultira opadanjem nivoa dohotka. Ceo proces

se završava povratkom u tačku ravnoteže.

Suprotna pretpostavka po kojoj bi se privreda našla u stanju u kojem je dohodak

niži od ravnotežne tačke, podrazumeva manju štednju od nameravanih investicija, tj.

veću potrošnju od proizvodnje. U tom slučaju velika tražnja stimuliše rast zaposle-

nosti i proizvodnje čime se nivo dohotka vraća u tačku E.

Međutim, ravnotežna tačka prema kojoj privreda tendira ne označava optimalni

nivo dohotka. Optimalni nivo dohotka označava tačku pune zaposlenosti proizvod-

nih faktora, na dijagramu označen horizontalom FF. Što je nivo investicija niži, tj.

vertikala pomerena ulevo, to će i tačka ravnoteže biti udaljenija od pune zaposle-

nosti. Razvojna iskustva većine zemalja govore da je većina njih u dosta dugom vre-

menskom periodu provela u tački ravnoteže koja je bila prilično udaljena od pune

zaposlenosti.

Na kraju je potrebno upozoriti da je iz prethodne analize pogrešno izvući

zaključak da je štednja uzrok nestabilnosti. Ona to zaista i može biti, ali je potreban

sticaj odgovarajućih okolnosti. Globalno posmatrano, razvoj je brz kada su investi-

cije stabilne i jednake štednji. Pri tome nivo nenameravane štednje ne mora biti au-

tomatski jednak nivou nenameravanih investicija i upravo se tu nalaze trajni uzroci

nestabilnosti i pojave infl acionih odnosno defl acionih jazova.

3. 2. 2. 3. Investi cije i dohodak

Dohodak se može povećati ako se povećaju investicije. Svako povećanje investici-

ja višestruko se, za vrednost multiplikatora, odražava na rast dohotka, i obrnuto. Pad

investicija multiplikativno se odražava na opadanje nivoa dohotka. Prošireni efekat

investicija na dohodak poznat je kao koncept multiplikatora.

Snaga kojom uvećanje investicija utiče na rast dohotka objašnjava se principom

multiplikatora. Delovanje multiplikatora smatra se jednim od najznačajnijih impulsa

privrednog rasta jer proces neodoljivo podseća na pozitivnu povratnu spregu.

198 MAKROEKONOMIJA

Multiplikator kao najznačajnija pozitivna privredna povratna sprega najjedno-

stavnije se može izračunati primenom obrasca za geometrijsku progresiju:

rrrrrI n

m −=++++++=

11......1 32

gde je r jednako graničnoj sklonosti potrošnji. Množenjem mulitiplikatora sa

početnim investicijama dobijaju se krajnji efekti inicijalnih investicija. Uvećanje

inicijalnih investicija zavisi od veličine ponovnih izdataka za dodatnu potrošnju, tj.

od granične sklonosti potrošnji. I obrnuto, što je veća štednja to je uvećanje, multi-

plikovanje efekata početnih investicija, manje. Drugim rečima, multiplikator, tj. broj

kojim treba pomnožiti promenu (povećanje) investicija kako bi se dobila promena

dohotka koja iz toga proizilazi, dobija se kao:

Icm =

−1

1

tj. jednak je recipročnoj vrednosti granične sklonosti štednji:

Ism =1

ΔY = Im

x Δ I

pri čemu I predstavljaju autonomne investicije. Odavde se može izvući i odnos Im

= ΔY / ΔI tj. multiplikator pokazuje odnos promena dohotka prema promenama

u inicijalnim autonomnim investicijama. Obe promene mogu da imaju i negativne

vrednosti.

U kontinuelnom slučaju uticaj autonomne promene investicija na promenu dohotka

može se opisati jednačinom:

dYdI c

=−1

1

tj. svaka jedinica investicija multiplikovaće se 1/1-c puta u dohodak, posle proto-

ka određenog vremena potrebnog da se multiplikativni efekti promene investicija

prošire na celu privredu. Ali, zaključak se ne odnosi samo na promenu autonomnih

investicija. Isti proces će biti otvoren i za bilo koje uvećanje autonomne potrošnje:

privatne autonomne potrošnje (γ), povećanje izvoza, budžetske potrošnje i sl. To

se može pokazati na primeru zatvorene privrede. Ako se pretpostavi da je γ + I = A

može se pisati:

Yc

A=−1

1


Autonomna promena bilo koje komponenete A izaziva promene dohotka:

dYdA c

=−1

1Povećanje (smanjenje) dohotka koje rezultira iz jedinične promene autonomne

potrošnje, veće je od jedinice jer je 0 < c < 1 odakle je i 0 < 1 - c < 1 što znači da će i

1/1-c biti veće od 1.

Multiplikator se može objasniti i posredstvom grafi ka koji je već poznat:

Sl. 28. Grafi čko objašnjenje multiplikatora

Rast investicija izaziva povećanje dohotka, ravnoteža se iz tačke E pomera u tačku

E*. Multiplikativni efekat investicija prepoznaje se po većem rastu nivoa dohotka od

rasta nivoa investicija.

Odnos povećanja investicija i dohotka zavisi od položaja krive štednje koji je

određen graničnom sklonošću štednji. Što je ona (s) veća, to je kriva štednje više po-

merena udesno, a porast dohotka, izazvan multiplikativnim dejstvom rasta investici-

ja, manji. Na drugoj strani, rast dohotka mora da omogući rast štednje koji dozvolja-

va nameravani rast (nove, dodatne) investicija. Veća sklonost ka štednji omogućuje

viši nivo investicija smanjujući istovremeno njihov multiplikujući efekat. Šta će se

desiti ako rast štednje nije praćen rastom investicija? U desnu stranu pomerena kriva

štednje seći će se sa neporomenjenom krivom investicija, određujući smanjeni nivo

dohotka. Prodaje će početi da padaju a zalihe da rastu i to će izazvati pad proizvo-

dnje, sve dok štednja ne padne na nivo na kojem je privreda spremna da investira.

Pretpostavka o autonomnim investicijama može se napustiti jer je zaključeno da

rast dohotka i zaposlenosti i te kako podstiču rast investicija, tj. pri višim nivoima

dohotka i investicije se formiraju na višem nivou. Kriva investicija ne mora biti pre-

200 MAKROEKONOMIJA

dstavljena vertikalom paralelnom sa ordinatom. Pravilnije je da ona bude predsta-

vljena pod određenim uglom u odnosu na nju. Sada se menja i gledanje na štednju,

jer se odnos između promena štednje, investicija i dohotka menja.

Rast ukupne štednje u društvu može u različitim uslovima drugačije uticati na

određivanje ravnotežnog nivoa dohotka. U periodu depresije, rast štednje će pogoršati

uslove formiranja realnog kapitala. Naviknuti da se štedljivost smatra vrlinom, ova

pojava je u literaturi opisana kao paradoks štedljivosti. U uslovima nedovoljne zapo-

slenosti proizvodnih faktora pokušaj pojedinaca da više uštede na nivou društva

može da rezultira smanjenjem štednje. Pojedinac koji štedi smanjuje svoju potrošnju

čime smanjuje dohodak drugih (ne prosleđuje im deo koji uštedi). Ili, što je veća

granična sklonost štednji, manja je potrošnja. Veća granična sklonost štednji znači

manji multiplikator. Što je multiplikator manji, to će za isto povećanje autonomne

potrošnje u uslovima nepotpune zaposlenosti nastupiti manje povećanje dohotka a

samim tim i štednje. U tome se sastoji “paradoks štednje”.

Rast štednje se može smatrati poželjnom pojavom samo u infl atornim i u uslo-

vima konjukture, pune zaposlenosti i održanja proizvodnje na njenom maksimumu.

U uslovima pune zaposlenosti što se više štedi to su mogućnosti formiranja dodatnog

kapitala veće. U uslovima depresije to ne važi. Tada se visok koefi cijent korelacije

uspostavlja između rasta potrošnje i investicija. Ako bi u uslovima depresije, ipak,

došlo do rasta štednje (i pada potrošnje), dohodak bi padao sve do nivoa na kojem je

štednja toliko niska da je jednaka investicijama opalim na nivo koji je primeren sma-

njenom nivou dohotka. Na taj se način ravnoteža, usled povećanja štednje, usposta-

vlja na znatno nižem nivou od početnog iz kojeg se u uslovima depresije izašlo ra-

stom štednje. U kojoj se meri radi o veoma složenoj povratnoj sprezi govori činjenica

da rast štednje u periodu privredne depresije osim negativnih ima i pozitivne efekte.

Naime, tom prilikom dolazi do pada kamatnih stopa, jer se ponuda novca uvećanjem

štednje povećava, a tražnja za novcem zbog smanjenih investicija opada. Pad kama-

tnih stopa povratno stimulativno utiče na investicije. Na drugoj strani, kupovna moć

novca raste, najamnine opadaju, što opet povratno utiče na smanjenje sklonosti ka

štednji.

3. 2. 3. Stati čki model multi plikatora

Do relacije koja opisuje multiplikator može se doći i preko već opisanih odnosa

između makrovarijabli. Dakle, ako je dohodak sastavljen iz potrošnje i investicija, tj.

Y = C + I , a autonomne investicije određene razlikom između dohotka i potrošnje

tj.:

Y - C (Y) = I,


uz pretpostavku da je štednja jednaka investicijama (I = C) sledeći Alena,83 difere-

nciranjem poslednje jednačine uz uvažavanje da je dohodak uslovljen investicijama

dobija se:

dYdI

dCdY

dYdI

− =1

odnosno:

dYdI

dCdY

1 1−⎛⎝⎜

⎞⎠⎟ =

iz čega sledi da je:

ili:

dYdI c s

=−

=1

11

gde je:

i

s = 1 - c i

c = 1 - s

Za infi nitezimalna povećanja relacija je približno:

ΔΔ Δ

YIc

Is

=−

=1

Granična sklonost potrošnji ( )YC ΔΔ / označena je sa c. Varijacije granične sklo-

nosti potrošnji su na nivou varijacija dohotka i potrošnje. Granična sklonost štednji

( )YC ΔΔ / je označena sa s .Njene varijacije su takođe uslovljene varijacijama do-

hotka, pri čemu važi: 0 < c < 1 i 0 < s < 1.

83 Alen, R. G. D., 1970., Mathematical Economics, MacMillan, London, p. 42-48.

202 MAKROEKONOMIJA

Ako se ima na umu i to da su potrošnja i štednja rastuće funkcije dohotka, rela-

cija koja označava multiplikator se može interpretirati na sledeći način: Ako se au-

tonomne investicije menjaju u malim iznosima ΔI, ravnoteža dohotka se menja u

iznosima koji su multiplikovani iznosi ΔI tj.:

Δ ΔYc

I=−1

1Količnik 1/(1-c) = 1/s označava multiplikator.

Relacije se mogu uprostiti prevođenjem u linearnu formu. To se može učiniti ako

su potrošnja i štednja date u linearnoj formi. Tada granične sklonosti postaju ko-

nstantne, nepromenljive za sve nivoe dohotka, tj. koefi cijenti dohotka (Y) u linearnoj

relaciji:

C = γ + cY

S= (1 - c) Y - γ = - γ + sY

gde je γ > 0 tj. onaj deo potrošnje koji se ne menja pod uticajem promena dohotka,

što je, opet, uslovljeno mogućnošću negativne štednje pri niskim nivoima dohotka.

Osim toga, γ može da varira u specifi čnom pravcu u vremenu koje daje opšti trend

potrošnje. Kriva C = cY +γt u ravni OYC tada se pomera paralelno sama sebi u toku

vremena.

Uslov ravnoteže dat relacijom za autonomne investicije, postaje:

Y - (γ + cY) = I

YI

cI

s=

+−

=+γ γ

1

čime je dobijena linearna relacija koja objašnjava multiplikator.

Linearni multiplikator je sličan multiplikatoru u opštem slučaju. Razlika se sastoji

jedino u tome što linearni multiplikator razmatra odnos između dohotka i investicija

a multiplikator u opštem slučaju odnos promena dohotka i promena investicija. To je

rezultat činjenice da su granične sklonosti konstante samo u linearnom slučaju.

U linearnom slučaju pojavljuje se još nešto, i to kao veoma značajno. Naime, I i γ

se pojavljuju kao autonomne investicije odnosno potrošnja koja ne zavisi od nivoa

dohotka. Sa stanovišta determinanti dohotka, s obzirom na sličan i komplementaran

karakter, podesno je γ apsorbovati u I i to zvati ukupnim autonomnim izdatkom ili

ukupnom autonomnom potrošnjom. U tom slučaju funkcija potrošnje C = cY (kao i

štednje S = sY) reprezentuje onaj deo potrošnje (štednje) koji zavisi od dohotka. Tada

se multiplikator iz početnog uslova ravnoteže može izvesti na sledeći način:

Y = C + I + A

gde su: A - autonomne investicije, I - indukovane investicije, C - potrošnja uslovljena

dohotkom.


Ako je C = cY i I = 0 tada je:

Y = cY + A

Y Ac

As

=−

=1

Na ovaj način defi nisan multiplikator predstavlja varijantu njegove linearne inter-

pretacije kada je γ apsorbovano u A. Dobijena relacija se može interpretirati na sledeći

način: Ako je granična sklonost potrošnji konstantna (0 < c < 1), onda je ravnotežni

dohodak jednak multiplikovanim autonomnim ukupnim izdacima za potrošnju i in-

vesticije, tj.:

3. 2. 4. Dinamički model multi plikatora

Ako dođe do autonomne promene jedne ili više egzogenih varijabli uspostavlja se

novo ravnotežno stanje. Uspostavljanje novog ravnotežnog stanja (posle narušavanja

prethodnog) vezano je za postepeno prilagođavnje u vremenu. Praćenje toka tih

promena nije ništa drugo do “određivanje putanje kretanja privrede”. Ono iziskuje da

se vremenska dimenzija eksplicitno naznači pri defi nisanju međuzavisnosti između

ekonomskih varijabli. To je zadatak kvantitativne ekonomske analize.

U dinamičkom modelu multiplikatora sve varijable imaju vremensku dimenziju. U

njemu se odnosi između makrovarijabli razmatraju u vremenu. Dohodak, štednja,

potrošnja i investicije defi nišu se kao tokovi. To znači da se proticanjem vreme-

na njihov obim menja. U vremenskom razdoblju t varijable će biti označene kao : .,, ttt ICY

Model pretpostavlja nepromenjeni tok dohotka u periodu t u odnosu na period

t -1, tj. očekivani dohodak u periodu t ( tY ) jednak je dohotku ostvarenom u pretho-

dnom (t -1) periodu ( 1−tY ). Isto važi i za potrošnju, štednju i investicije. Autonomne

investicije ( tI ) su date i konstantne tokom celog perioda. Ako se dohodak smatra

zbirom potrošnje i investicija tj.:

Y C It t t= +

i ako su planovi u vezi sa potrošnjom u toku perioda realizovani, tj.:

)( 1−= tt YCC,

sledeći Alena84, zamenom se dobija relacija za autonomne investicije:

Y C Y It t t− =−( ) ......................................( )1 1

84 Alen, R. G. D., 1970., p. 48-49.

204 MAKROEKONOMIJA

Jednačina može da posluži i za izražavanje nivoa dohotka za t = 1, 2, 3,…,n ako je

poznat inicijalni nivo dohotka, tj. nivo dohotka u periodu t0.

Očekuje se da će se i štednja u periodu t zadržati na istom nivou kao i u pre-

thodnom periodu jer je i nivo dohotka fi ksiran na istom nivou. Zato se i realizovana

štednja u periodu t može izračunati na isti način kao i autonomne investicije. Ako se

dohodak smatra zbirom potrošnje i štednje tj.:

tY =C tt S+ …………......…..…………………..(2)

onda se realizovana štednja u periodu t (štednja ex post) može izraziti kao:

)3.......(..............................).........( 1−−= ttt YCYS

Relacija pokazuje da se realizovana štednja neće razlikovati od planirane (ex ante)

štednje jedino ako se dohodak u periodu t ne razlikuje od dohotka u periodu t - 1.

U linearnom slučaju, relacija za dohodak u periodu t, ako se autonomna potrošnja

apsorbuje u autonomne investicije a drugi deo potrošnje zavisan od dohotka uzme

kao C=cY, može da se uspostavi na sledeći način:

Y C At t t= +

gde je:

C cYt t= −1

At=AZamenom se dobija:

Ako se pretpostavi da je nivo dohotka u svakom periodu ( tY za sva t) jednak

ravnotežnom (prosečnom za duži vremenski period) nivou dohotka tj., YYt = re-

lacija (4) može da se transformiše u:

Y cY A− = ,

tj.:

YA

c=

−1što je obrazac za ravnotežni nivo dohotka. Desna strana je jednaka obrascu za

statički multiplikator.

Različiti poremećaji, nezavisno od toga odakle potiču iz okruženja ili iz samog

ekonomskog sistema, uslovljavaju u pojedinim periodima različit nivo dohotka od

ravnotežnog. Razlika između ostvarenog nivoa dohotka u periodu t i ravnotežnog

nivoa dohotka može da se predstavi kao:


YYy tt −=

Razlika u nivoima dohotka u periodu t može da se izvede iz razlike u početnom

periodu t 0 ako se iskoristi obrazac za potrošnju koja zavisi od nivoa dohotka i relacija

(4)

y cyt t= −1

uz mogućnost:

y y ctt= 0

tj. razlika u nivoima dohotka u periodu t je multiplikovana razlika iz početnog pe-

rioda.

Međutim, ekonomski sistem (privreda) odgovara na poremećaj težnjom da se

vrati na ravnotežnu putanju dohotka jer je ravnoteža pod statičkim multiplikatorom

( cAY−

=1 ) stabilna. Ostvarena putanja dohotka u periodu t tendira ka ravnotežnom

nivou dohotka (Y ). Ona se može predstaviti relacijom koja proističe iz prethodnog

izvođenja85 s obzirom da je 0< c < 1 :

)5........(..............................)( 0t

t cYYYY −+=

Brzina povratka dohotka na ravnotežni nivo zavisi od vremena koje je proteklo

od početka delovanja poremećaja do vremena u kojem je sistem počeo da odgovara

na poremećaj tj., od dužine vremena docnje i od veličine granične sklonosti štednji

(s = 1 - c). Smanjenjem docnje (na primer sa šest na tri meseca) svaki korak u pro-

cesu kretanja tY ka Y kraće traje. Takođe, ako se granična sklonost štednji povećava,

manja vrednost s u relaciji (5) izaziva veću promenu tY iz perioda u period, tj. brži

povratak dohotka na ravnotežni nivo.

Može se, na kraju, zaključiti da multiplikator u dinamičkoj formi predstavlja ko-

risno sredstvo analize ali ne i dovoljno dobru deskripciju ekonomske stvarnosti jer

koristi samo jednu ex ante relaciju, funkciju potrošnje. Mogućnost ex ante razmatranja

investicija u potpunosti se ignoriše, a investicije uzimaju kao autonomne. Nivo do-

hotka određen multiplikatorom dobro odslikava pravac odgovarajuće multiplikovanih

autonomnih investicija, ali treba znati da one tendiraju ka svom ravnotežnom nivou.

Da bi multiplikator bio verna deskripcija ekonomske stvarnosti, različite dete-

rminante investicija moraju biti specifi rane i dodate modelu multiplikatora. U kasni-

jem će izlaganju biti razmotren i akcelerator koji tumači odnos između indukovanih

investicija i promena nivoa proizvodnje, čime će značajno biti upotpunjena slika

ekonomske stvarnosti. Kombinacija multiplikatora i akceleratora vodi ka elegantnim

matematičkim modelima.

85 Izvođenje iza relacije (4)

206 MAKROEKONOMIJA

4.CIKLIČNI KARAKTER DINAMIKE ODNOSA

MAKROEKONOMSKIH VARIJABLI

Iz dosadašnjeg izlaganja zaključuje se da su privredna kretanja neravnomerna i

da odnosi između makroekonomskih varijabli nisu linearni. To uostalom pokazuje i

ekonomska istorija XIX i XX veka zemalja koje se karakterišu visokim udelom indu-

strijske proizvodnje i visokom međuzavisnošću privrednih podsistema. Dohodak,

investicije, štednja, zaposlenost, profi ti, cene, ne kreću se linearnom putanjom razvo-

ja. Obrnuto, nestabilnost i neravnoteža bitne su odrednice njihovih kretanja i načina

funkcionisanja privreda. U sistemima koji se nalaze u potpunoj ravnoteži nikada se

ništa novo i ne dešava. Takvih sistema u stvari nema. Neravnoteža je samo etapa koja

vodi privremenoj i nikada potpunoj ravnoteži. Ali, ta se kretanja ipak karakterišu

određenom pravilnošću. Veoma duge serije podataka kojima raspolažu statistički ure-

di najrazvijenijih zemalja sveta ukazuju na naizmenično smenjivanje padova i uspona

najvažnijih makroekonomskih agregata uz istovremeno kretanje ka višim nivoima

društvenog blagostanja. Nestabilnost kretanja i iskazane pravilnosti smenjivanja uspo-

na i padova upućuju na zaključak o cikličnom razvoju privreda. Takvo kretanje pre-

dstavlja značajan aspekt ekonomskog problema dostizanja i održavanja visokog nivoa

zaposlenosti, proizvodnje i privrednog rasta.

Proučavanjem statističkih serija podataka iz kojih su manje važni podaci koji su

posledica privrednih panika ili sezonskih fl uktuacija eliminisani, došlo se do saznanja

da se privredni ciklusi sastoje iz četiri faze: kriza, depresija, oživljavanje i polet. Kriza

u osnovi znači naglo smanjenje poslovne aktivnosti, pad cena, rast zaliha, opadanje

štednje, rast nezaposlenosti. Interesantno je da se krize javljaju brzo i iznenadno a da

oporavak obično traje dugo. U sledećoj, fazi depresije, dostiže se najniži nivo proi-

zvodnje i najveća stopa nezaposlenosti. Najniža tačka u ovoj fazi i u ciklusu uopšte

naziva se dno ciklusa. Dno označava kraj kontrakcije i početak nove faze ciklusa.

Oživljavanje je treća faza privrednog ciklusa. U ovoj fazi raste štednja stanovništva,

vrednost akcija i drugih vrednosnih papira raste, osnivaju se nova preduzeća, inte-

nziviraju se investicione aktivnosti, raste zaposlenost i proizvodnja. Vremenom faza

oživljavanja prerasta u fazu poleta. Vrhunac faze poleta obeležen je dostizanjem

maksimalne proizvodnje i nivoa zaposlenosti. Iza ove tačke sledi ponavljanje već

opisanih faza novog ciklusa.


U literaturi se može naći objašnjenje ciklusa i kroz navođenje dveju faza ciklusa:

ekspanzije koja se završava na vrhu ciklusa koja, zatim, prelazi u recesiju, koja se

završava na dnu ciklusa. Za vreme ekspanzije proizvodnja, zaposlenost, profi ti,..., ra-

stu, a u doba recesije opadaju. Treba obratiti pažnju da se ne govori o nivou poslovnih

aktivnosti već o tendenciji rasta ili opadanja. Takođe, treba znati da se privredni ci-

klusi ne ispoljavaju uvek na isti način. Štaviše, nemoguće je u privrednoj istoriji naći

dva potpuno ista privredna ciklusa.

Trajanje ciklusa može biti različito. U skladu sa tim pojedini autori su izvodili

brojne kategorizacije ciklusa. Jedna od podela razlikuje veoma duge, duge, srednje i

kratke cikluse. Teoriju o veoma dugim ciklusima trajanja oko 50 godina formulisao je

ruski ekonomista Kondratjev.86 Dugi ciklusi trajanja 15-20 godina obično se nazivaju

Kuznjecovim ciklusima i javljaju se u vezi sa kretanjem stanovništva, stopom rasta

novčane mase i velikim investicionim zahvatima. Ciklusi srednje dužine trajanja traju

5-8 godina i obično koincidiraju sa ciklusima u građevinarstvu. U toku trajanja ovih

ciklusa između dva vrha obično se jave još i jedan do dva mala. Kratki ciklusi mogu

da traju od 2-4 godine.

4.1. UZROCI CIKLIČNOG KRETANJA PRIVREDE

Postoji više teorija o osnovnim uzrocima cikličnog kretanja privrede. One se

mogu podeliti na one koje uzroke cikličnog kretanja vide u spoljašnjim i one koje ih

objašnjavaju unutrašnjim faktorima. Teorije koje osnovne uzroke vide van privrede

govore o sunčanim pegama, vremenu, žetvama, ratovima, revolucijama, političkim

događajima, otkrićima zlata, stopi rasta stanovništva, migracijama, otkrićima novih

zemalja i resursa ili o naučnim i tehničko-tehnološkim otkrićima i inovacijama

(Hansen i Šumpeter), teorija nepotpunih informacija, i sl. Drugu grupu čine teorije

koje uzroke cikličnog kretanja privrede vide u samom privrednom sistemu. Sama

privredna kretanja podstiču stvaranje ciklusa tako da svaka ekspanzija izaziva re-

cesiju i sužavanje, a ovi oživljavanje i ekspanziju. U ovu grupu spadaju: monetarna

teorija (proširenje i sužavanje bankovnog kredita: Hautri i Fridman), teorija nepo-

tpune informacije, teorija tehnoloških šokova, teorija prevelikih investicija (Hajek i

Mizes), teorija premale potrošnje (Hobson, Svizi, Foster), itd.

86 U skladu sa tom teorijom neki autori označavaju nekoliko velikih preokreta i nekoliko vrlo dugih

ciklusa. Tako, na primer, od kraja ratova koje je vodio Napoleon do sredine XIX veka cene su imale

tendenciju opadanja a ekonomske prilike bile vrlo teške. Pronalazak zlata u Kaliforniji i Australiji

sredinom XIX veka i delom građanski rat u Americi i Krimski rat izazvali su preokret i cene tada

pokazuju tendenciju rasta. Novi dugi ciklus pada cena počinje posle depresije iz 1873. godine i traje

do 1920-ih godina, kada je jako porasla proizvodnja zlata nakon što je ono pronađeno u Africi i na

Aljasci.

208 MAKROEKONOMIJA

Monetaristi smatraju da pogrešno vođena monetarna politika može da bude uzrok cikličnih kretanja privrede. Suština se može sagledati iz čuvenog citata još čuvenije knjige Miltona Fridmana87:‚‚Ukoliko se uspe postiči da ukupna količina novca ra-ste po relativno konstantnoj stopi bez neujednačenih, neravnomernih fl uktuacija u kratkoročnim periodima, biće krajnje neverovatno, ili gotovo nemoguće, da dođemo u situaciju oštrog porasta cena, ili u situaciju opadanja cena i proizvodnje.‚‚ Drugim rečima, svako kolebanje ponude novca u odnosu na tražnju uslovljava ciklična kre-tanja. Promene stope ponude novca izazivaju promene nivoa zaposlenosti i proiz-vodnja. Pogotovu je opasna ekspanzivna monetarna politika. I sama pomisao na nju izaziva destabilizaciju privrede. Zbog toga, i to je ključna teza monetarista, ponuda novca treba da raste po konstantnoj stopi. Ovakav stav u stvari u potpunosti zane-maruje kretanje realnih ekonomskih kategorija. Svođenje objašnjenje funkcionisanja privrede na kretanje monetarnih varijabli zaista predstavlja herojsku simplifi kaciju stvarnosti. Fridman je nešto kasnije objašnjenje pojave ciklusa upotpunio teorijom o nepotpunim informacijama. Suština teze se svodi na objašnjenje neracionalnog ponašanja ekonomskih aktera koji svoje odluke donose na osnovu nepotpunih infor-macija. Oni, na primer, reaguju na mere ekspanzivne monetarne politike spremnošću da uvećaju proizvodnju i nivo zaposlenosti jer nominalna tražnja počinje da raste. U tom trenutku oni očekuju rast realnih zarada. Međutim, oni su u stvari obmanuti jer cene faktora proizvodnje rastu sporije u odnosu na rast cena u maloprodaji. Da su imali prave informacije verovatno ne bi uvećali nivo proizvodnje i zaposlenosti.

Ideju o nepotpunim informacijama kao uzroku cikličnih kretanja prihvatio je i dalje razradio Robert Lukas. Njegova teza je da pojedinac ili preduzeće uvek postupa u skladu sa racionalnim očekivanjima. Ekonomski akteri procenjuju (u opisanoj situ-aciji kad monetarna vlast vodi ekspanzivnu monetarnu politiku) da je rast cena na određenom tržištu jednim delom posledica opšteg rasta nivoa cena, a drugim delom posledica pomeranja cenovnih odnosa. Pretpostavka je, međutim, u osnovi pogrešna jer je do pomeranja cena došlo usled ekspanzivne monetarne politike. Veličina proi-zvodnje je u svakom momentu određena prirodnim nivoom proizvodnje (determi-nisan prirodnom stopom nezaposlenosti) i cikličnom komponentom koja je jednaka razlici između stvarnih i očekivanih cena. Kad je stvarna cena veća od očekivane proizvođač pogrešno misli da je relativna cena njegove robe porasla zahvaljujući boljem tržišnom vrednovanju a ne zahvaljujući opštem porastu cena. Tada, u slučaju kada se stvarne i očekivane cene ne podudaraju, javlja se jaz između nivoa stvarne i potencijalne proizvodnje. Iz ovog gledanja nameće se zaključak da očekivane promene u ponudi novca mogu da izazovu samo promene nivoa cena a ne i proizvodnje. I obrnuto, samo neočekivane promene nivoa ponude novca deluju na nivo proizvo-dnje. I jedno i drugo samo pod pretpostavkom da ekonomski akteri shvataju logiku funkcionisanja privrede, pa su i njihova oekivanja racioanalna. U slučaju ekspanzivne monetarne politike racionalni ekonomski akteri shvatjau da je rast cena posledica

ekspanzivne monetarne politike pa ne uvećavaju nivo proizvodnje.

87 Fridman, M., 1972., Teorija novca i monetarna politika, Rad, Beograd, str.39.


Teorija nije uspela da se nametne kao dovoljno dobra i obuhvatna. Teško je u

informatičkom društvu u kome živimo, društvu koje je zatrpano najrazličitijim

informacijama koje se mogu dobiti ili besplatno ili po veoma povoljnim cenama,

kao objašnjenje cikličnih kretanja prihvatiti greške u očekivanju koje su posledica

pogrešnih informacija.

Jedno od objašnjenja cikličnih kretanja privrede počiva na stavu koji tehnološke

promene vidi kao generator ekonomskih kretanja. Gledište u principu i nije novo

jer se nadovezuje na Šumpeterovo viđenje kapitalizma kao kreativne destrukcije.

Pod kreativnom destrukcijom Šumpeter podrazumeva kontinuelni proces uvođenja

novih tehnologija u proizvodni proces čime tehnološki napredna preduzeća istiskuju

sa tržišta tehnološki inferiorna preduzeća. Novije pristalice objašnjenja cikličnih kre-

tanja tehnološkim šokovima smatraju da pozitivan tehnološki šok pomera funkcio-

nisanje privrede na novu, višu putanju rasta, a negativni tehnološki šokovi vraćaju

privredu na niže, čak i negativne stope rasta. Teorija je podvrgnuta brojnim kritika-

ma od kojih je značajnija ona koja pokazuje da je tehnološki regres zapravo nere-

alna pretpostavka jer se tehnologije koriste samo do trenutka kada se defi nišu nove

i efi kasnije kojima bivaju zamenjene. Bez tehnološkog regresa nema ni objašnjenja

kriza i depresija a time ni cikličnog kretanja privrede.

Mada danas niko ne veruje u teoriju sunčanih pega, malo je teorija koje se u

potpunosti mogu odbaciti. Privreda, kao i ostali sistemi, reaguje i na spoljašnje i

na unutrašnje podsticaje (poremećaje) na njenoj strukturi i načinu funkcionisanja

svojstven način. Svi posticaji88 (uzroci) se nikada ne javljaju istovremeno, niti deluju

istim intenzitetom i na sve varijable privrednog sistema. Zbog toga je i odziv poje-

dinih varijabli različit. Primećeno je da neke privredne varijable redovno pokazuju

veće fl uktuacije od drugih. Veći intenzitet promena određenih varijabli posledica je

specifi čne prirode tražnje određenih kategorija roba. Tako je, na primer, tražnja za

trajnim robama podložna naglim promenama koje prate raspoloživi dohodak. Osci-

lacije tražnje za trajnim i kapitalnim dobrima su mnogo šire od oscilacija tražnje

za netrajnim robama i uslugama trajnih roba89. Fluktuacije investicija se smatraju

glavnim faktorom pojave velikih ciklusa bez obzira da li su promene nivoa investicija

izazvane varijacijama u dohotku ili spoljašnjim faktorima (investicije autonomnog

karaktera) kao što su tehnički progres ili rast stanovništva. Spoljašnji se podsticaji ne

mogu razdvojiti od unutrašnjih, jer oni po pravilu bivaju snagom unutrašnjih meha-

nizama podsticani i multiplikovani.

88 Umesto podsticaja dosta se govori o “šokovima” koji mogu pogoditi i ponudu i tražnju i koji mogu

biti realni ili monetarni. Pod šokom se podrazumeva impulsni mehanizam koji dovodi do odstupa-

nja od uobičajenog kretanja proizvodnje i zaposlenosti na nacionalnom nivou. Detaljnije videti u:

Shaw, G., McCrostie, M., Greenaway, D., 1987., Macroeconomics: theory and policy in the UK, 2nd

ed., Blackwill Publichers Ltd., p. 302-306.

89 Treba znati da je i nivo potrošnje uvek u izvesnoj meri određen cikličnim kretanjima i da nisu isti

uzroci pojave velikih i malih ciklusa.

210 MAKROEKONOMIJA

Od posebnog značaja su unutrašnji faktori. Među njima najznačajnije su indu-

kovane investicije jer su one na kratak rok ne samo uzrok već, delimično, i posle-

dica kretanja dohotka. Na dugi rok fond kapitalnih dobara teži da se (kroz proces

investiranja ili deinvestiranja) prilagodi (opštem) nivou dohotka, ma o kakvom se

ravnotežnom nivou dohotka radilo. Proces prilagođavanja, u slučaju kada se fond

kapitala uvećava prilagođavajući se višem nivou dohotka, završava se opadanjem

neto investicija na nulu u trenutku kad dohodak prestane da raste uz uslov da više

nema novih tehnologija i pronalazaka koje treba primeniti a kamatne stope se nisu

beskonačno smanjile. Treća pretpostavka je nerealna. Prvu i drugu treba ispitati.

Kada dohodak prestane da raste neto investicije neće pasti na nulu ako se javi

potreba za implementacijom novih tehnologija90. Pretpostavka da tehničkog pro-

gresa nema ne samo što je nerealna, nego ignoriše činjenicu da on predstavlja jedan

od najznačajnijih uzroka cikličnog kretanja privrede. Ali ona je (tj. pretpostavka) do-

bra za slučaj kada se želi bliže defi nisanje odnosa između indukovanih investicija i

rasta dohotka. Ostali uzroci cikličnog kretanja privrede neće biti bliže istraženi.

4. 1. 1. Akcelerator

Od posebne je važnosti pretpostavka da je potreban nivo kapitala određen nivoom

dohotka ili proizvodnje, tj. da se fond kapitala uvećava neto investicijama samo ako

dohodak raste. Uz datu kamatnu stopu, neto investicije su funkcija stope rasta do-

hotka. Zanemaruje se podela investicija na autonomne i indukovane i razmatraju

samo ove druge.

Investicijama se dostiže željena veličina kapitala proporcionalna datom nivou

proizvodnje:

tj. željeni nivo kapitala u periodu t proporcionalan je nivou dohotka. Faktor propor-

cionalnosti k (kapitalni koefi cijent) pokazuje koliko je jedinica kapitala utrošeno po

jedinici proizvodnje. Promena kapitala u vremenu t može se poistovetiti sa investici-

jama, tj. nivo kapitala se menja zahvaljujući investicijama:

90 Što se autonomnih investicija tiče, treba znati da implementacija inovacija zavisi od opštih privred-

nih uslova, pogotovu što se one kao rezultat funkcionisanja naučnog i tehničko-tehnološkog sistema

istraživanja javljaju u vremenski neregularnim terminima


Prema tome, investicije u vremenu t funkcija su porasta dohotka u tom periodu,

ako se pretpostavi da se kapitalni koefi cijenat u tom periodu neće menjati:

I f Y= ( )Δ

Stimulisanje tražnje za investicijama rastom dohotka u literaturi se naziva princi-

pom ubrzanja, tj. akceleracije. Princip pokazuje kako varijacije u stopi rasta dohotka

izazivaju varijacije nivoa investicija. Ako dohodak ne raste neto investicije su jednake

nuli. To važi za stagnantne i privrede koje ostvaruju negativnu stopu rasta dohotka.

Akcelerator deluje u uzlaznoj fazi konjukturnog ciklusa. Princip objašnjava način na

koji u slučaju kada dođe do rasta dohotka po ma kojem osnovu, dolazi do ubrzanog

rasta investicija koje opet, povratno delujući, multiplikativno uvećavaju dohodak. Na

početku konjukture akcelerator može da ne deluje jer se povećanje tražnje može za-

dovoljiti intenzivnijim korišćenjem postojećih kapaciteta. Neto investicije se javljaju

tek kad preduzeća dostignu zavidni nivo korišćenja kapaciteta a očekivanja su i dalje

optimistična. Osim toga, preduzećima je potreban i određeni period za planiranje i

realizaciju investicionih projekata.

Da bi se dostignuti nivo investicione potrošnje zadržao, potreban je neprestani

rast potrošnje. Kad prodaja prestane da raste, pa čak i ako se zadrži na istom nivou

neto investicije padaju na nulu, a ukupne investicije se vraćaju na nivo amortizacije.

Princip ubrzanja deluje i u obrnutom smeru. Kad prodaja počne da pada i bruto

investicije za dugo padaju na nulu, jer preduzeća teže da deinvestiraju, tj. da se oslo-

bode dela svojih postrojenja. To znači da do depresije može da dođe ako prodaja

prestane da raste, čak i ako nije apsolutno opala, već se samo zadržala na istom, vi-

sokom nivou. Osim toga, smanjenje proizvodnje kapitalnih dobara izaziva smanjenje

potrošnje radnika i njihovih porodica zaposlenih u sektoru proizvodnje kapitalnih

dobara. To utiče na prestanak rasta, čak i na pad prodaje i proizvodnje roba koje oni

kupuju za svoje porodice, što izaziva dalji pad neto investicija. Na taj način dejsto

principa akceleracije biva multiplikovano, ali u suprotnom smeru. Pad proizvodnje

može da proizađe iz ranije ekspanzije.

Uzajamno podsticanje rasta investicija i dohotka može da potraje sve do postiza-

nja pune zaposlenosti. Tada (ako je tehnički progres jednak nuli) prestaje ekspanzija

jer više nema nezaposlenih faktora proizvodnje. U tom trenutku princip akceleracije

označava kraj visokim investicijama koje održavaju konjukturu, počinje hod naniže.

Mehanizam koji privredi obezbeđuje garantovanu stopu rasta u jednom trenutku

zaustavlja proces i počinje da deluje u suprotnom pravcu. Dohodak počinje da pada,

preduzeća počinju sa procesom deinvestiranja jer smanjuju svoje kapitalne fondove

težeći da ih prilagode smanjenom nivou dohotka. Hod naniže ne može biti beskrajan.

U jednom trenutku princip akceleracije diktira kraj procesa deinvestiranja, privre-

da, udarivši u dno, počinje da bude gurana naviše, kao ronilac sa morskog dna ka

površini vode, tj. u novi uspon i u novi ciklus.

212 MAKROEKONOMIJA

Princip akceleratora se, u opštem slučaju, na nivou privrede, može opisati i

matematičkim relacijama. Najjednostavniji izraz za akcelerator u linearnoj formi je:

gde je k (kapitalni koefi cijenat) pozitivna konstanta koja označava snagu akcelerato-

ra. Relacija se može protumačiti na sledeći način: indukovane investicije su propor-

cionalne stopi promene dohotka.

Prema Alenu91, najjednostavniji izraz za akcelerator u kontinuelnoj formi bez vre-

menskog zakašnjenja je:

Izraz u velikoj zagradi predstavlja stopu rasta dohotka, a I(t) stopu rasta induko-

vanih investicija u vremenu t.

Ako se u analizu uvede i vreme koje je potrebno da privredni sistem odgovori

(promenom nivoa investicija) na podsticaj (tj. na promenu dohotka), stopa induko-

vanih investicija će biti određena dohotkom na način koji opisuje sledeća relacija:

gde je z stopa odziva, a T = 1/z vremenska konstanta zakašnjenja. Relacija se može

protumačiti na sledeći način:

1. potencijalna stopa rasta investicija u vremenu t zavisi od akceleratora koji ne

uključuje vremensko zakašnjenje:

dJ( t ) k Y( t )dt

= , i

2. stvarna stopa kašnjenja povećanja investicija

proporcionalna je defi citu:

[ ]− − = − −⎡⎣⎢

⎤⎦⎥

I t J t I t kddt

Y t( ) ( ) ( ) ( )

91 Alen, R. G. D., 1970., p. 62.


Relacija za akcelerator u diskretnoj formi bez zakašnjenja, u linearnoj formi, je:

[ ] [ ]I(t) = I Y(t) - Y(t-1) = k Y(t) - Y(t-1) ....(4)

Tumačenje je isto kao i u kontinuelnoj formi, tj. indukovane investicije zavise od

tekućih promena dohotka.

Relacija za najjednostavniji oblik akceleratora sa zakašnjenjem glasi:

[ ] [ ]I(t) = I Y(t-1) - Y(t-2) = k Y(t-1) - Y(t-2) ...(5)

Obrazac počiva na pretpostavci o jednom zakašnjenju u jednom periodu. Sasvim

je jednostavno uspostaviti relaciju koja podrazumeva distribuciju zakašnjenja u toku

više uzastopnih perioda. U linearnoj formi relacija glasi:

[ ] [ ]1 2I(t) = k Y(t-1) - Y(t-2) + k Y(t-2) - Y(t-3) ..+ ...(5a)

k1+k

2+...=k

Princip ubrzanja za privredu predstavlja snažan faktor nestabilnosti koji značajno

potencira procese kretanja u jednom ili drugom pravcu. U kombinaciji sa principom

multiplikatora u stanju je da privredu gurne na uzlaznu ili silaznu putanju, u infl ato-

rnu ili defl acionu spiralu. Ekonomska nauka je uspela da razvije instrumente ekono-

mske politike protiv recesije koja bi mogla da preraste u trajnu hroničnu krizu.

214 MAKROEKONOMIJA

5.ŽELJENI NIVO RAVNOTEŽE DOHOTKA

Ravnoteža u privredi može biti uspostavljena na različitim nivoima. Poželjno je

ostvariti onaj nivo ravnotežnog dohotka koji obezbeđuje punu zaposlenost faktora

proizvodnje. Puna zaposlenost faktora proizvodnje omogućuje ostvarenje potenci-

jalnog nivoa autputa. Država obično vodi ekonomsku politiku u tom pravcu.

Potencijalni nivo autputa i puna zaposlenost faktora proizvodnje u stvarnosti se

postižu samo povremeno. Obično je ostvareni nivo autputa niži od potencijalnog

(mogućeg), a zaposlenost faktora proizvodnje nepotpuna. I u tom slučaju privreda

može biti u ravnoteži. Ona se može uspostaviti na različitim nivoima ostvarenog

dohotka. Privreda je u ravnoteži kada dostignuti nivo štednje u privredi odgovara

mogućnostima za investiranje.

Kada dođe do nesklada između štednje i investicija javljaju se infl acija ili defl acija.

Ako štednja pri punoj zaposlenosti prevazilazi težnje privrednika da investiraju javiće

se defl acioni jaz. Njegova je veličina jednaka razlici između štednje i investicija pri

punoj zaposlenosti. Prema kejnsijanskoj teoriji prilagođavanje višku štednje vrši se

smanjenjem agregatne tražnje. Uporedo sa padom tražnje moraju da padnu i cene

ili proizvodnja. Učinak je isti. U uslovima nepostojanja potpune konkurencije (mo-

nopolli i oligopoli) i sindikalnog organizovanja radnika, ne padaju cene nego padaju

proizvodnja i zaposlenost. A kada raste nezaposlenost smanjuje se potrošnja. Smanje-

nje potrošnje izaziva dalje smanjenje proizvodnje i zaposlenosti. Opadanjem proi-

zvodnje i zaposlenosti smanjuje se dohodak a time i štednja, sve dok se ne uspostavi

ravnoteža na nivou nižem od nivoa na kojem se ostvaruje puna zaposlenost faktora

proizvodnje.

Infl acija je suprotan slučaj u odnosu na defl aciju. Ona se javlja u trenutku kad

investicije premaše nivo štednje dostignut u uslovima pune zaposlenosti. Tražnja

postaje veća od ponude roba i opšti nivo cena počinje da raste. Rastu svi nominalni

pokazatelji udaljavajući se sve više od realnih privrednih kretanja. Oba slučaja se

mogu pokazati na grafi konu potrošnje i investicija.


Sl. 29. Infl acija-defl acija

Kad nastojanja da se štedi nadmašuju želju da se investira i troši, manjak kupovne

moći koji zbog toga nastaje izaziva pad proizvodnje. Smanjenje agregatne potrošnje

C + I na nivo ** IC + rezultira povećanjem zaliha na strani ponude. Da bi zadržali

zalihe na planiranom nivou preduzeća u sledećem proizvodnom ciklusu smanjuju

proizvodnju. To znači niži stepen zaposlenosti faktora proizvodnje. Rezultat takvog

ponašanja je defl acija koja se ogleda u manjoj proizvodnji (niži nivo Y) i većoj neza-

poslenosti, eventualno i nižim opštim nivoom cena. Proizvodnja pada sve dok se za-

poslenost i dohodak ne smanje toliko da se smanji i štednja ili čak učini negativnom.

Tako se štednja izjednačava sa investicijama koje za to vreme takođe padaju, ali u

manjoj meri. Ravnoteža do koje se na taj način dolazi je ona ravnoteža u kojoj postoji

nezaposlenost. Ako se ravnoteža uspostavi na nivou mnogo nižem od pune zaposle-

nosti uspostaviće se defl acioni jaz (AE). Kriva ukupne potrošnje seče se sa linijom 45o

ispod linije pune zaposlenosti.

Porast agregatne potrošnje C+I iznad nivoa koji su planirali proizvođači (na nivo

C**+ I** ) u prvi mah dovodi do smanjenja zaliha. Da bi zadržali zalihe na željenom

nivou proizvođači povećavaju proizvodnju a time i zaposlenost. Narasla tražnja za

potrošnim i investicionom dobrima povećava njihove cene. U trenutku kad privreda

dostigne punu zaposlenost faktora proizvodnje, proizvodnja (dohodak) više ne raste.

Rastu samo cene, počinje infl acija. Dve linije se seku iznad linije pune zaposlenosti,

javlja se infl acioni jaz (EB). Razlika, jaz, između agregatne tražnje i agregatne ponude

utiče na rast opšteg nivoa cena. Ova razlika se zove infl acioni jaz. U situaciji pune

zaposlenosti agregatna ponuda je potpuno neelastična pa svako povećanje agregatne

tražnje dovodi samo do povećanja cena. Da bi se eliminisao infl acioni jaz potrebno je

smanjiti veličinu neke komponente autonomne potrošnje.

216 MAKROEKONOMIJA

Manjak ukupne potrošnje u defl atornim uslovima izaziva značajno sniženje

ravnotežnog nivoa dohotka i zaposlenosti. Ukupna potrošnja je mala zato što su inve-

sticije niske. Investicije su niske a nedovoljna štednja istovremeno veća od investicija.

Na drugoj strani, u infl atornim uslovima stvara se usmerenost ka podizanju tačke

ravnoteže (E**) iznad nivoa pune zaposlenosti što je, naravno, nemoguće. To znači

da je u uslovima infl acije moguće samo nominalno a ne i realno uvećanje dohotka.

Defl acija snažno obara proizvodnju a infl acija ne može da je poveća. Infl acija izaziva

talas poskupljenja, uvek iznova ubrzavajući infl acionu spiralu.

Pojava defl acionog ili infl acionog jaza izaziva odgovarajuću reakciju vlade. Ona

obično preduzima čitav niz mera monetarnog karaktera i mera pozitivne fi skalne

politike s ciljem da pomeri nivo ravnoteže dohotka. Ekonomska politika je uvek

kombinacija mera monetarnog i fi skalnog karaktera. U nekim situacijama prednost

imaju mere monetarnog a u nekim fi skalnog karaktera. Sve zavisi od problema koje

treba rešavati (stanje defl acije ili stanje infl acije) i od teorijskog uporišta ekonomske

politike i njenih nosioca.


KONTROLNA PITANJA

1. Da li kružno kretanje kapitala podseća na povratnu spregu?

2. Kakav je odnos potrošnje i dohotka?

3. Kako se izračunava prosečna potrošnja?

4. Kako se izračunava koefi cijent granične sklonosti potrošnji?

5. Kakva je privreda u društvima u kojima je dohodak jednak potrošnji?

6. Da li je moguće potrošiti sve što se u društvu stvorilo za godinu dana?

7. Može li potrošnja da bude veća od dohotka?

8. Da li postoji deo potrošnje koji ne zavisi od nivoa dohotka?

9. Koliki je stepen predvidivosti tokova globalne potrošnje?

10. Kakav je odnos štednje i nivoa dohotka?

11. Zbog čega pri višim nivoima dohotka štednja raste znatno brže od dohotka?

12. Zašto ljudi uopšte štede?

13. U čemu se sastoji značaj poznavanja veličine koefi cijenta granične sklonosti

štednji?

14. Zašto je zbir vrednosti koefi cijenata granične sklonosti potrošnji i granične sk-

lonosti štednji jednak jedinici?

15. Zbog čega se deo proizvoda izdvaja za investicije?

16. Kakav je uticaj investicione potrošnje na ponudu?

17. Kakav je uticaj investicione potrošnje na tražnju?

18. Kakav je odnos investicija i štednje?

19. Šta se podrazumeva pod stopom investicija?

20. Šta se podrazumeva pod apsorbcionom mogućnošću privrede?

21. Koji su motivi preduzetnika da investiraju?

22. Koliko su investicije stabilna komponenta agregatne tražnje?

23. U čemu je razlika između realnih i portfolio investicija?

24. U čemu je razlika između bruto i neto investicija?

25. U čemu je razlika između privatnih i javnih investicija?

26. Da li su investicije u fi ksne fondove značajnije od investicija u obrtne fondove?

27. Šta se dešava sa investicijama ako se privreda nađe van ravnotežne tačke usled

pojave nenameravane štednje?

28. Kako i u kojoj srazmeri se povećanje investicija odražava na nivo dohotka?

218 MAKROEKONOMIJA

29. Na koji je način veličina multiplikatora određena veličinom granične sklonosti

štednji.

30. U čemu se sastoji paradoks štednje?

31. Da li su odnosi između makroekonomskih varijabli linearni?

32. Šta upućuje na zaključak da se razvoj privreda odvija u ciklusima?

33. Koji su uzroci cikličnog kretanja privrede?

34. Da li se se fond kapitala uvećava neto investicijama samo ako dohodak raste.

35. Šta se podrazumeva pod principom ubrzanja, tj. akceleracije?

GLAVA IXSPOLJNA TRGOVINA

221SPOLJNA TRGOVINA

Dosadašnja objašnjenja načina funkcionisanja privrede su, manje više, počivala na

zatvorenoj privredi. Zatvorene privrede karakteristične su za zemlje koje su same sebi

dovoljne i nemaju nikakve ekonomske kontakte sa drugim zemljama. Pretpostavka o

zatvorenoj privredi je potpuno nerealna i u nesaglasnosti sa stvarnošću. Ne postoji

ni jedna zemlja savremenog sveta, bez obzira na njenu ukupnu ili veličinu njenog

unutrašnjeg tržišta, koja u nekoj formi ne sarađuje sa svetom. Te su forme sve razvi-

jenije i sve intenzivnije. Globalno gledano svetska privreda je svaki dan sve otvorenija.

Intenzitet međunarodnih ekonomskih odnosa u kontinuitetu raste a ubrzava se i stopa

rasta međunarodnih ekonomskih odnosa. Nacionalne granice sve manje predstavljaju

prepreku kretanjima faktora proizvodnje, proizvoda, usluga, najnovijih saznanja. Svet

je defi nitivno postao ‚‚globalno selo‚‚.

1.GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE

Globalizacija svakako predstavlja reč koja simbolizuje kraj dvadesetog i početak

dvadesetprvog veka. Ta reč označava složen fenomen koji je izazvao duboke intele-

ktualne raskole. Globalizacija ima više potpuno protivurečnih manifestacija pa se

često strasno idealizuje ali je i predmet demonizacije i osporavanja.

Ona se najbolje može razumeti ako se pođe od njenih suštinskih obeležja koja, iako

potpuno različita, čine celinu. Globalizacija najpre označava sve širu i dublju pove-

zanost, međuzavisnost sve većeg broja društava. Drugo, nadmoć transnacionalnih i

nadnacionalnih sila i institucija, sve veći uticaj zbivanja sa distance na život individua

i zemalja. Treće, ekspanzija novih formi visokih tehnologija, ekonomskog i političkog

života na gotovo celokupni prostor savremenog sveta. Četvrto obeležje se odnosi na

polarizaciju i sukobe koje globalizacija izaziva. Ona povezuje svet ali ga istovremeno

hijerarhizuje i deli. Nastaju sve dublje podele. U jednom nastaje više svetova.

Globalni poredak nastaje na talasu ogromne koncentracije kapitala ali je pre svega

posledica tehnološke i, unutar nje, informatičke revolucije. Brzina promena toliko je

narasla da se, kao da Ajnštajnova teorija relativiteta važi i u društvenim odnosima, ja-

vlja kompresija vremena i prostora. Svet je zaista postao “globalno selo” u kojem ljudi

nezavisno od toga na kojem kraju planete žive istovremeno posmatraju isti medijski

spektakal i imaju privid da se nalaze na istom mestu i pripadaju istom svetu.

222 MAKROEKONOMIJA

Ako komunikacije predstavljaju nervni sistem, svetsko tržište predstavlja krvo-

tok planete. Na više jako udaljenih tačaka planete istovremeno se proizvode delovi

proizvoda koji se fi nalizuje na sasvim drugom mestu. Proizvodna traka je postala

planetarna. Stvaranjem ogromne mase transnacionalnog visoko mobilnog kapitala

rođena je ekonomska sila pred čijim naletima popuštaju brane nacionalnih ekonomi-

ja. Talasi megaintegracija, fuzija gigantskih korporacija i banaka sve tešnje povezuju

svetsku privredu pod kontrolom nekoliko globalnih oligopola.

Paralelno teče i proces kulturne homogenizacije. Medijska kao izdanak info-

rmatičke revolucije i njeni proizvodi (vesti, fi lm, muzika itd.) ne poznaju nacionalne

granice. Homogenizuju se životni stilovi, ukusi, pogledi. Stvara se globalna svetska

kultura.

Globalizacija preoblikuje i strukturu svetskog političkog sistema. Demokratija i

poštovanje ljudskih prava postaju osnova na kojoj se bazira najveći broj političkih

sistema savremenih zemalja. Broj političkih formi se značajno redukuje. Saradnja

između sličnih sve više zamenjuje sukobe različitih političkih formi. Slični prob-

lemi sa kojima se sukobljavaju savremene vlade teraju ih na saradnju i stvaranje

nadnacionalnih formi upravljanja razvojem i rešavanja tekućih problema. Politika

u izvesnom smislu postaje centralna fi gura globalizacije. To se vidi ne samo po

izvršenim pritiscima najrazvijenijih zemalja prema svima ostalim u pravcu naturanja

formi političkog organizovanja već i po (nametnutom) usponu transnacionalnih i

nadnacionalnih formi kooperacije i upravljanja. Na ovaj ili onaj način svet stremi

stvaranju jedinstvenog globalnog prostora. Istovremeno nastaju duboke polarizacije

i sukobi. Socijalna država blagostanja se sve više demontira. Time se označava i kraj

politici pune zaposlenosti. Umesto nje omasovljava se status privremenog i povre-

menog rada lišenog socijalnih prava. Na planetarnom nivou neočekivanom silinom

planuli su kulturni, nacionalni i verski konfl ikti. Nastao je sukob civilizacija. Pre-

tnja uopštavanjem, kulturnom unifi kacijom, poništavanjem posebnog ma kakvo ono

bilo izazvalo je reakciju u smislu traganja za sopstvenim identitetom pojedinačnog i

specifi čnog (često nalaženog u religiji, naciji) u svetu narastajućih promena. Društveni

poredak sveta opredeljen globalizacijom pretvorio se u arenu na kojoj se odvija sukob

između skladnog odnosa društvo-priroda i ekološke kataklizme, između blagodeti i

destruktivne strane tehnološke revolucije, rasprostiranja ekonomskog blagostanja i

jaza između “svetova”, suživota i sudara civilizacija, uniformnosti unipolarnog i ku-

lturnog bogatstva multipolarnog sveta, planetarne demokratije i autoritarne svetske

države. Problemi su značajni i svako upuštanje u spekulativno predviđanje budućih

kretanja može da bude uzaludan posao.

Globalizacija, nažalost, sve više poprima autoritarnu formu pa je sve više

razmišljanja kako da se takav scenario izbegne. Tako se, na primer, predlaže novi

socijalni pakt između države, biznisa i otvorenog društva, njihovo zajedničko ula-

223SPOLJNA TRGOVINA

ganje u razvoj ljudskih potencijala (permanentno obrazovanje) i fi nansiranje nove

vrste zapošljavanja, smelije regulisanje svetskih ekonomskih tokova, stvaranje novih

institucija globalnog upravljanja kao što bi bili Ekonomski savet bezbednosti, Svetska

centralna banka ili Globalna agencija za zaštitu prirode, postepeno ali uporno uspo-

stavljanje svetske demokratije itd.

2.UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA GDP

Na tržištu, nacionalnim i svetskom, gotovo sva dobra imaju karakter robe. Sve se

one, nezavisno od toga da li se radi o faktorima proizvodnje ili o fi nalnim dobrima

razmenjuju na svetskom tržištu. U najmanju ruku zemlje razmenjuju proizvedena

dobra i usluge. Zašto se to čini? Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje je zato što

od ove aktivnosti svi mogu da imaju koristi. Potreba za razmenom, pre svega, proi-

zilazi iz činjenice da nijedna privreda nije u stanju da proizvede sve robe potrebne

za zadovoljenje sistema potreba. U nekim slučajevima je to jednostavno posledica

nedovoljne izdašnosti prirodnih resursa. Većina zemalja savremenog sveta su, na

primer, neto uvoznice nafte.

Sa stanovišta tražnje zemlje su ponekad u stanju da proizvedu dobra ali često ne u

dovoljnoj količini. Na strani ponude, jedni robni proizvođači, neke zemlje, su efi ka-

sniji u proizvodnji od drugih pa je međunarodna razmena od koristi za sve koji u njoj

učestvuju. Zbog toga je potrebno osvrnuti se na osnovne momente spoljnotgovinske

razmene.

Ekonomska aktivnost vezana za razmenu (kupoprodaju) roba između zemalja,

prekogranični promet roba, naziva se spoljnom ili međunarodnom trgovinom. Roba

koja napušta neku zemlju naziva se izvozom. Roba koja je kupljena u inostranstvu i

prodaje se na domaćem tržištu naziva se uvozom. Inostranstvu se uglavnom prodaje

roba u čijoj proizvodnji zemlja ima komparativne prednosti. Izvozom roba, koji je

uglavnom posledica određene specijalizacije u okviru međunarodne podele rada,

zemlja stiče novčana sredstva (uglavnom konvertibilna) koja upotrebljava za plaćanje

robe koju uvozi. Uvozi se roba koju domaći proizvođači nisu u stanju da proizvedu

ili su proizvodi jeftiniji jer su strani proizvođači efi kasniji zhvaljujući prirodnim ili

stečenim prednostima u datoj proizvodnji.

224 MAKROEKONOMIJA

Razvoj ljudske civilizacije može se pratiti preko povećanja spoljne trgovine. Trgu-

je se od kad je sveta, sve više i više. Rast spoljnotrgovinskih transakcija je posebno

značajan i karakterističan za XX vek. Bez obzira što je nivo zaštite domaće privrede

rastao i smanjivao se, kraj drugog milenijuma je obeležen rastom spoljne trgovine

koji je bio značajno brži od rasta proizvodnje. Proces je tekao paralelno sa interna-

cionalizacijom kako proizvodnje tako i kapitala. Uporedo i radna snaga je postala

pokretljivija. Glavni tokovi kretanja na planetarnom nivou su u smeru od nerazvi-

jenih zemalja ka razvijenim zemljama.

Nivo spoljnotrgovinske razmene pojedinih zemalja je različit. Neke zemlje ku-

puju, prodaju (ili i jedno i drugo) više roba u inostranstvu nego druge zemlje. Neke

zemlje su otvorenije od drugih. Stepen otvorenosti zemlje može se meriti na osnovu

udela izvoza i uvoza u ukupnom domaćem proizvodu zemlje. Što je taj udeo veći,

veća je i otvorenost zemlje (privrede, tržišta). Otvorenije zemlje imaju veće koristi

od spoljne trgovine, kao što je bolja snabdevenost i viši nivo konkurentnosti tržišta,

ali su i izloženije poremećajima svetskog tržišta. Osim toga, moguće je da otvorena

zemlja, pogotovu ako je nedovoljno razvijena, oseti i posledicu nižeg angažovanja

domaćih resursa.

U najopštijem smislu, otvorene privrede sa svetom sarađuju tako što razmenjuju

robe. To, konkretnije, znači da razmenjuju proizvode, usluge, faktore proizvodnje i

novac. Sistematski pregled ukupne razmene (priliva-prihoda i odliva-rashoda) jedne

zemlje sa inostranstvom u periodu od godinu dana naziva se platnim bilansom. Bi-

lans plaćanja se sastoji iz računa tekućih i računa kapitalnih transakcija. Zbir salda

jednog i drugog računa daje saldo platnog bilansa. Saldo platnog bilansa može biti

negativan (pasivan) ako su odlivi veći od priliva, tj. bilans je u defi citu, pozitivan (ak-

tivan) ako su prihodi veći od rashoda, tj. bilans je u sufi citu ili je bilans uravnotežen

ako su rashodi zemlje jednaki prihodima.

Račun tekućih transakcija se sastoji iz bilansa robne razmene, bilansa usluga i

bilansa transfera. Sa stanovišta spoljnotrgovinskih odnosa bitan je priliv i odliv sred-

stava plaćanja koji su posledica izvoza i uvoza robe i usluga, tj. spoljnotrgovinski

bilans. On je najbolji pokazatelj uticaja svetskog tržišta na domaću proizvodnju. Iz

već poznate relacije za bruto domaći proizvod:

nXGICBDP +++=

jasno je da Xn predstavlja razliku između izvoza i uvoza robe i usluga, odnosno neto

izvoz. Neto izvoz je jednak saldu spoljnotrgovinskog bilansa. Kao i u slučaju platnog

i spoljnotrgovinski bilans može biti u ravnoteži, pozitivan ili negativan. U slučaju kad

spoljnotrgovinski bilans iskazuje sufi cit, izvoz roba i usluga je veći od uvoza roba i

usluga. I obrnuto.

225SPOLJNA TRGOVINA

Sufi cit spoljnotrgovinskog bilansa istovremeno znači neto priliv stranih sredsta-

va plaćanja čime se uvećava kupovna moć. I obrnuto, defi cit ovog bilansa označava

smanjenje kupovne moći u zemlji. Izvoz označava porast potrošnje dok uvoz ima iste

efekte kao i rast štednje ili poreza.

Posledice se najpre ispoljavaju kroz nivo agregatne tražnje. Pozitivan saldo

spoljnotrgovinskog bilansa uvećava ukupnu tražnju a negativan je obara. Jedino u

slučaju kada je bilans u ravnoteži ukupna tražnja otvorene privrede odgovara nivou

ukupne tražnje zatvorene privrede. To proizilazi iz relacije za neto izvoz koja se iz-

vodi iz relacije za agregatnu tražnju:

)( GICYX n ++−=

Ako je nacionalni dohodak (Y) veći od domaće potrošnje (C+I+G) postoji su-

fi cit spoljnotrgovinskog bilansa, i obrnuto. Rast uvoza smanjuje nivo nacionalnog

dohotka. Kad raste izvoz zbog priliva kupovne moći raste i agregatna tražnja a rast

agregatne tražnje izaziva i rast nivoa zaposlenosti faktora proizvodnje u zemlji. Kriva

agregatne tražnje u otvorenoj ekonomiji je iznad krive agregatne tražnje zatvorene

privrede, ali samo u slučaju pozitivnog salda bilansa.

3.MULTIPLIKATOR SPOLJNE TRGOVINE

Već poznati princip nadproporcionalne promene zavisne varijable kao posledice

promene nezavisne varijable, može se primeniti i na primeru uticaja spoljne trgovine

na nivo nacionalnog dohotka. U ovom slučaju povećanje izvoza utiče na nadpropo-

rcionalno povećanje proizvodnje, zaposlenosti i nacionalnog dohotka. Što se izvo-

zom uvećana kupovna moć više troši na kupovinu domaćih roba multiplikovano

uvećanje nacionalnog dohotka biće veće.

Ako je stanje privrede takvo da se karakteriše nedovoljnom zaposlenošću faktora

proizvodnje multiplikator spoljne trgovine deluje na isti način kao i multiplikator

investicija. Izvoz u ovom slučaju ima istu ulogu kao i investicije a uvoz je isto što i

štednja, tj. 1-c.

226 MAKROEKONOMIJA

Kupovna moć stečena izvozom troši se na različite načine. Jedan deo se troši

na investicije (uvećanje kapitala) a drugi deo odlazi na kupovinu različitih roba,

domaćih i uvoznih. Kao što se sklonost ka potrošnji dodatne jedinice dohotka na-

ziva graničnom sklonošću potrošnji tako se ovde mogu defi nisati granične sklonosti

ka uvozu i granična sklonost ka izvozu. Kao i u prethodnom slučaju do graničnih

veličina se dolazi preko prosečnih.

Odnos između uvoza i nacionalnog dohotka naziva se prosečnom sklonošću uvo-

zu:

UpuY

=

Prosečna sklonost uvozu pokazuje koji deo jedinice nacionalnog dohotka prosečno

odlazi na uvoz. Množenjem ove veličine sa sto dobija se prosečna stopa uvoza koja

pokazuje procentualni iznos nacionalnog dohotka koji se troši na kupovinu uvozne

robe.

Granična sklonost uvozu je odnos promene uvoza i promene nacionalnog do-

hotka:

UuY

Δ=Δ

ili u kontinuelnom slučaju:

dUudY

=

Granična sklonost uvozu pokazuje koji deo jedinice povećanja nacionalnog do-

hotka ide na povećanje uvoza.

Analogno, koefi cijenti vezani za izvoz su:

Prosečna sklonost izvozu je odnos vrednosti izvoza roba i usluga i nacionalnog

dohotka:

EpeY

=

Prosečna sklonost izvozu pokazuje koji je deo jedinice nacionalnog dohotka ostva-

ren izvozom roba i usluga. Prosečna stopa izvoza se dobija množenjem prethodne

vrednosti sa 100 čime se označava procentni deo dohotka ostvaren izvozom.

Granična sklonost izvozu se izračunava tako što se promena vrednosti izvoza

podeli promenom vrednosti nacionalnog dohotka. U kontinuelnom slučaju:

dEedY

=

227SPOLJNA TRGOVINA

Granična sklonost izvozu označava deo promene nacionalnog dohotka ostvaren

izvozom. Množenjem sa sto dobija se granična stopa izvoza. Ona predstavlja pro-

cenat promene nacionalnog dohotka koji je ostvaren izvozom roba i usluga.

Kako se dobija vrednost multiplikatora spoljne trgovine? Ona se izvodi iz granične

sklonosti izvozu i jednaka je njegovoj recipročnoj vrednosti, tj.

STdYMdE

=

tj. multiplikator spoljne trgovine je odnos promene nacionalnog dohotka i prihoda

ostvarenih izvozom. On pokazuje snagu kojom će nacionalni dohodak biti uvećan

ako dođe do promene izvoznih prihoda. Od čega zavisi snaga multiplikatora? Ona,

pre svega, zavisi od načina kako se troše sredstva ostvarena povećanjem izvoza. Što

se veći deo tog novca potroši na uvoz roba i usluga to će snaga multiplikatora biti

manja. To znači da je snaga multiplikatora obrnuto proporcionalna graničnoj sk-

lonosti uvozu, tj.:1

STMu

=

Koja je očekivana vrednost granične sklonosti uvozu? Novac zarađen izvoznim

poslovima u graničnim slučajevima može u celosti da bude potrošen na kupovinu

roba u inostranstvu (u=1) ili da se u celini potroši u zemlji (u=0). U prvom slučaju

multiplikator bi bio jednak jedinici tj. multiplikativnog dejstva ne bi ni bilo, a u

drugom slučaju vrednost multiplikatora bi težila ka + ∞ .

Kako se novac zarađen izvoznim poslovima nikada u celosti ne troši na kupovinu

roba i usluga u inostranstvu granična sklonost uvozu je svakako manja od jedinice a

najverovatnije veća od nule, tj. 0 < u < 1. Deo uvećanih izvoznih prihoda odlazi na

uvećanje kapitala (investicije a njih nema bez štednje) i domaće potrošnje a jedan deo

država uzme za sebe tako što oporezuje dodatne prihode izvoznih preduzeća. Ako se

ove činjenice unesu u relaciju za multiplikator spoljne trgovine on se može izračunati

na sledeći način:

11 1STM

c( p ) u=

− − +

U graničnom slučaju kada je marginalna sklonost uvozu jednaka jedinici, tj. kada

se sav dodatni prihod od izvoza koristi za plaćanje uvoza, dejstva spoljnotrgovinskog

multiplikatora nema. Što je granična sklonost uvozu manja to je multiplikativno de-

jstvo izvoznih prihoda na rast nacionalnog dohotka veće. U navedenom graničnom

228 MAKROEKONOMIJA

slučaju sav novac zarađen izvozom troši se na uvoz ili izvoz je jednak uvozu tako da

saldo spoljnotrgovinskog bilansa (bilans je u ravnoteži) ni na koji način ne utiče na

nivo nacionalnog dohotka. U slučaju kad je granična sklonost uvozu jednaka nuli,

tj. sav prihod se troši na kupovinu domaćih roba snaga multiplikatora je ograničena

samo nivoom poreskog opterećenja i veličinom granične sklonosti štednji. Ne tre-

ba zaboraviti da je prvo, granična sklonost potrošnji ograničena nivoom poreskog

opterećenja, tj. stvarna granična sklonost potrošnji je: c (1-p), gde je p granični pore-

ski koefi cijent koji predstavlja odnos promene poreza i promene nacionalnog do-

hotka i drugo, zbir graničnih sklonosti potrošnji i štednji jednak je jedinici.

Postoji još jedan interesantan slučaj delovanja multiplikatora na nivo naciona-

lnog dohotka. To je slučaj u kome je uvoz veći od izvoza, tj. zemlja ostvaruje defi cit

spoljnotrgovinskog bilansa. Kao što sufi cit izaziva nadproporcionalni rast naciona-

lnog dohotka određen snagom multiplikatora, defi cit izaziva nadproporcionalni pad

nacionalnog dohotka u srazmeri određenoj snagom multiplikatora.

229SPOLJNA TRGOVINA

KONTROLNA PITANJA

1. Suštinska obeležje globalizacije.

2. Zbog čega na svetskom tržištu pojedine zemlje razmenjuju robe?

3. Zbog čega je rast spoljne trgovine značajno brži od rasta proizvodnje?

4. Kako se može meriti stepen otvorenosti zemlje?

5. Kako se naziva sistematski pregled ukupne razmene (priliva-prihoda i odliva-

rashoda) jedne zemlje sa inostranstvom u periodu od godinu dana?

6. Iz kojih se računa sastoji platni bilans?

7. Kakav sve može biti saldo platnog bilansa?

8. Šta se podrazumeva pod spoljnotrgovinskim bilansom?

9. Kakve posledice po nivo agregatne tražnje ima saldo spoljnotrgovinskog bila-

nsa?

10. Na koji način rast izvoza utiče na nacionalni dohodak?

11. Kako se izračunava i šta pokazuje prosečna sklonost uvozu?

12. Kako se izračunava i šta pokazuje prosečna sklonost izvozu?

13. Kako se izračunava i šta pokazuje granična sklonost uvozu?

14. Kako se izračunava i šta pokazuje granična sklonost izvozu?

15. Kako se dobija vrednost multiplikatora spoljne trgovine?

16. Šta pokazuje vrednost multiplikatora?

17. Od čega zavisi snaga multiplikatora?

18. Koja je očekivana vrednost granične sklonosti uvozu?

19. Na koji način i kojem se pravcu menja nacionalni dohodak kada granična sklo-

nost uvozu poprima različite vrednosti?

20. U kojem pravcu i na koji način deluje multiplikator kada je uvoz veći od izvoza?

GLAVA XMAKROEKONOMSKI MODELI

233MAKROEKONOMSKI MODELI

Pošto su utvrđene osnovne varijable i parametri privrede kao i osnovni odnosi

među njima, potrebno je defi nisati i njihove kompleksne međuodnose na način da

celina strukture i načina funkcionisanja bude bliže objašnjena.

1.FORMULISANJE MODELA

Analiza ekonomskih pojava podrazumeva prikupljanje i sistematizaciju empiri-

jskih i naučnih podataka. Svaka pojava se sastoji iz velikog broja elemenata i njihovih

međuzavisnosti pa je i broj potrebnih podataka veliki. Prikupljanje velikog broja info-

rmacija i njihovu adekvatnu obradu omogućila je informatička revolucija. Količina

informacija sve više raste kao i mogućnost njihove obrade i razumevanja. Ali, nije

moguće, pa ni potrebno, obuhvatiti sve činjenice vezane za neku ekonomsku pojavu.

Potreban je samo određeni broj informacija relevantnih sa stanovišta cilja i svrhe

analize. Takvi elementi se nazivaju bitnim ili strateškim varijblama.

Ekonomska analiza počiva na metodu konstrukcije pojednostavljenog sistema.

Počne se sa određenim brojem jednostavnih pretpostavki pa se na osnovu ekono-

mske teorije i specifi čne logike utvrđuju posledice koje bi nastale ako bi se pre-

tpostavke ostvarile. Pojednostavljeni sistem se zatim upoređuje sa realnošću kako

bi se utvrdilo da li je on dobar. Ako nije menja se sistem tako što se opet polazi od

osnovnih pretpostavki. Treba znati da ovako konstruisan sistem nikada u potpunosti

ne može da predstavlja potpuno dobru sliku stvarnosti. Ne može zato što počiva

na pretpostavkama i na apstrahovanju brojnih elemenata bez obzira što savremena

sredstva omogućuju značajno proširenje obuhvatnosti pojave. Slika pojednostavljene

ekonomske stvarnosti, ekonomskog sistema, naziva se ekonomskim modelom.

Ako se pod privredom podrazumeva veliki i vrlo složeni sistem, njenom mode-

liranju takođe treba pristupiti sa stanovišta defi nisanja paralelnog sistema (modela)

koji poseduje određene sličnosti sa privredom u smislu ponašanja, s tim što će model

biti bitno jednostavniji od originala, privrede. To znači da iz mnoštva odrednica sta-

nja privrede treba izdvojiti najznačajnije. Isključenjem manje važnih odrednica sta-

nja privrede dobija se model privrede. ‚‚Privreda je u stvarnosti izuzetno složena; da

bi se videlo šta se dešava i da bi se predvidelo kakve će biti posledice neke određene

promene politike, potrebno je odvojiti bitne od nebitnih karakteristika. Karakteri-

234 MAKROEKONOMIJA

stike na koje će se analitičari usredsrediti prilikom izrade modela zavise od pitanja na

koja želimo da odgovorimo. To što modeli polaze od pojednostavljenih pretpostavki i

što izostavljaju mnoge pojedinosti, predstavljaju prednost, a ne nedostatak.‚‚92

Pojave ili elementi pojave koji se proučavaju modelom nazivaju se varijablama

modela. Pretpostavke na kojima se model temelji date su u obliku relacija među vari-

jablama modela.

Stanja modela su u određenom odnosu prema stanjima privrede. Svakom stanju

modela privrede odgovara više stanja privrede. Obrnuto ne važi. Ovakvi modeli se

nazivaju homomorfnim ili uprošćenim modelima. To je jedina vrsta modela privrede

koja je moguća, tj. nije moguće formulisati izomorfni model privrede. Dovoljan

uslov za uspostavljanje ovakvih modela jeste da bude jedna njegova izlazna veličina

u nekoj srazmeri sa izlaznom veličinom originala - ako postoji određena sličnost

između uslova na njihovim ulazima.

U ekonomiji je prihvaćeno stanovište da se homomorfni modeli privrede opisu-

ju matematičkim relacijama tj. da se odnosi između izabranih privrednih varijabli

defi nišu skupom jednačina i/ili nejednačina. Zbog toga se pod modelom obično

podrazumeva skup formalno izraženih relacija između ekonomskih promenljivih

koje determinišu ostvarenje cilja funkcionisanja privrede. Ili, ako se funkcija cilja ja-

snije opredeli, model predstavlja skup matematički formalizovanih relacija (sistem

jednačina i/ili nejednačina) između ekonomskih varijabli (ili sistem kojim se izražava

skup međuzavisnosti varijabli ekonomskog sistema) koje determinišu proces privre-

dnog rasta. Pod objašnjenjem (rešenjem) modela (rešenjem problema ekonomske

analize) podrazumeva se određivanje vrednosti nepoznatih u skupu jednačina i/

ili nejednačina koje formiraju model. Zbog toga što homomorfni modeli privredu

opisuju formalnim jezikom, različite procedure, nad takvim opisom, omogućuju

široko izvođenje zaključaka o osobinama ponašanja privrede. Najjednostavniji mo-

deli počivaju na sistemu jednačina sa malim brojem jednačina i ograničenom broju

varijabli. Informatička revolucija i sredstva na kojima ona počiva omogućuju izgra-

dnju složenih modela sa velikim brojem jednačina i velikim brojem varijabli.

Postoje različiti prilazi formulisanju makroekonomskih modela. Na makro nivou

oni obično počivaju na ekonomskim zakonima funkcionisanja privrede tj. na skupo-

vima utvrđenih ekonomskih zakona uobličenih u postojeće ekonomsko-teorijske

pravce.

Makroekonomski modeli predstavljaju vrlo podesan instrument makroekono-

mske analize. Njihovom primenom omogućeno je predviđanje očekivanih posle-

dica različitih akcija koje se mogu preduzeti kao i prognoziranje pravaca budućih

promena. Zbog svega toga oni bitno skraćuju vreme koje je potrebno da se reguje

na određnu promenu, poremećaj ili na ekonomski sistem kako bi se on usmerio u

određeno pravcu.

92 Stigliz, J., 2004., Ekonomija javnog sektora, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 18


2.ELEMENTI MODELA

Elementi modela su: varijable, relacije i parametri.

2. 1. VARIJABLE MODELA

Pod varijablama se podrazumevaju elementi koji mogu da poprime različite vre-

dnosti. Najčešće se upotrebljavaju varijable kao što su nacionalni dohodak, zaposle-

nost, količina novca u opticaju, infl acija, uvoz, izvoz itd. S obzirom da varijabla može

da poprimi različite vrednosti ona se u modelu ne predstavlja brojem već simbolom.

Tako se, na primer, nacionalni dohodak označava sa Y a državna potrošnja sa G i sl.

Varijable mogu da budu endogene i egzogene. Vrednost endogenih varijabli treba

odrediti pomoću modela. Vrednost egzogenih je unapred poznata i određena oko-

lnostima koje nisu obuhvaćene modelom. Instrumentalne varijabe (poreske i cari-

nske stope, npr.) obično spadaju u egzogene varijable. Između endogenih i egzogenih

varijabli uspostavljaju se različite veze. One mogu biti direktne, indirektne i cirku-

larne (preko neke treće varijable).

Varijable se razlikuju i na osnovu mogućnosti njihovog merenja u vremenu. U

tom smislu one mogu imati karakter toka (GDP, na primer) i karakter fonda (kapital,

na primer), što je već objašnjeno.

Međuzavisnost varijabli u modelima može biti linearna i nelinearna pa se i modeli

mogu podeliti na linearne i nelinearne. Na osnovu empirijskih saznanja obično se

uspostavljaju nelinearni modeli. Ali, nelinearni sistemi jednačina se teško rešavaju pa

se nelinearne veze odgovarajućim postupcima prevode u linearne. Time se smanjuje

stepen preciznosti modela.

2. 2. RELACIJE

Odnosi između varijabli opisuju se relacijama. Relacije nisu ništa drugo do opis

pretpostavki na kojima model počiva. Postoji više vrsta relacija93: defi nicione, bi-

lansne, tehničke, relacije ponašanja, institucionalne i uslovi ravnoteže.

93 Babić, M., 1991., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb, str.23-26.

236 MAKROEKONOMIJA

a) Defi nicione relacije defi nišu skup ekonomskih varijabli kao uniju ili presek

njegovih podskupova. Raspodela dohotka, na primer, može se opisati kao:

Y = C + I + G, tj. dohodak je opisan kao unija podskupova potrošnje, inves-

ticija i državne potrošnje.

b) Bilansne relacije se koriste kada je potrebno opisati odnose između stvaranja

i upotrebe tj, prihodnu i rashodnu stranu, određenih makroekonomskih agre-

gata.

v) Tehničke relacije opisuju odnos između veličine autputa i obima inputa.

Najčešće tehničke relacije su proizvodne funkcije. Takva je, na primer, Kob

Daglasova proizvodna funkcija 1α α−=Y aK L koja kaže da je ukupni proiz-

vod linearna homogena funkcija upotrebe rada i kapitala. U tehničke relacije

spadaju i kapitalni koefi cijenti.

g) Relacije ponašanja izražavaju zakonitosti ponašanja varijabli s obzirom na

promene veličine i/ili strukture drugih ekonomskih varijabli. Takva je, na pri-

mer, relacija kojom se može opisati Engelov zakon o ponašanju potrošača:

uYfCji += )( tj. potrošnja proizvoda je funkcija visine dohotka primalaca

dohotka, dok je u faktor odstupanja jer je ponašanje potrošača stohastičkog

karaktera. Relacija opisuje nivo potrošnje datog proizvoda određenog

potrošača, tj. njegovo ponašanje, za svaki nivo dohotka kojim on raspolaže.

d) Instrumentalne relacije opisuju odnos između makroekonomskih agregata i

instrumenata ekonomske politike (propisa) kao što su poreske i carinske stope,

subvencije i sl. koje se nazivaju instrumentallnim varijablama. Njima se, na

primer, opisuje uticaj kretanja instrumentalnih varijabli na obim ponude. Zbog

toga se modeli koji sadrže i instrumentalne varijable, kao egzogene varijable,

nazivaju modelima odlučivanja. Modeli koji ne sadrže ove relacije nazivaju se

modelima ponašanja.

đ) Uslovi ravnoteže su relacije koje opisuju uslove jednakosti varijabli da bi se

sistem zadržao u ravnoteži. Tako, na primer, jednosektorski makroekonomski

modeli obično pretpostavljaju jednakost investicija i štednje tj. I = S. Ako se ne

očuva ova jednakost sistem ispada iz ravnoteže i dolazi do pojave infl acije (I>S)

ili defl acije (I< S).

e) Relacije se takođe mogu podeliti na statičke i dinamičke. Prve su defi nisane u

istom a druge u dva različita perioda.

2. 3. PARAMETRI

Varijable se u modelima često javljaju zajedno sa brojevima ili konstantama. Kad

se uz varijablu nalazi konstanta označava se kao koefi cijent te varijable. Koefi cijent


može biti ne samo u obliku broja već i u obliku simbola, kako bi se postigla veća

uopštenost. U relaciji

C=a+cY

simbol c predstavlja konstantu koja može poprimiti bilo koju vrednost. Kako bi se

ustanovio njen posebni položaj, daje joj se naziv parametarska konstanta ili jedno-

stavno parametar. Bez obzira što mu se mogu pripisati različite vrednosti u modelu,

parametar se tretira kao podatak.

Parametri su, dakle, veličine karakteristične za sistem (privredu) koje se u toku pro-

cesa koji se odvijaju u sistemu (privredi) ne menjaju ili vrlo sporo menjaju, u odnosu na

brzinu promene stanja sistema. Parametri opisuju sistem i predstavljaju kvantitativni

izraz zavisnosti dveju ekonomskih varijabli. Oni određuju nivo njihove zavisnosti i

po smeru i po intenzitetu. Kad se menjaju u vremenu onda se za sistem kaže da je sa

vremenski promenljivim parametrima.

Osnovni zadatak kvantitativne ekonomske analize je odrediti parametar što znači

da treba kvantifi kovati međuzavisnost dveju ekonomskih varijabli. Zbog stohastičke

prirode zavisnosti ekonomskih varijabli parametar se ne može precizno izračunati,

može se samo izvršiti procena. Procenom vrednosti parametara a zatim i testiranjem

valjanosti procene bavi se ekonometrija. Osnovni metod procene jeste regresiona

analiza u okviru koje je razvijeno više modela.

3.VRSTE EKONOMSKIH MODELA

Postoji više vrsta ekonomskih modela. Sa stanovišta različitih kriterijuma oni

se mogu klasifi kovati na više načina. U zavisnosti od prirode relacija koje modeli

sadrže oni se u osnovi mogu podeliti na matematičke i ekonometrijske. Prvi sadrže

determinstičke a drugi stohastičke relacije. Ekonomski modeli spadaju u ekonometri-

jske modele. Oni se mogu podeliti na mikromodele (preduzeće, domaćinstvo i sl.) i

makromodele. Makromodeli obuhvataju najvažnije međuzavisnosti između ekono-

mskih pojava i procesa u privredi posmatranoj kao sistem. Oni se mogu podeliti na

agregatne, strukturne i modele privrednog rasta.

238 MAKROEKONOMIJA

Agregatni makroekonomski modeli izražavaju odnose zavisnosti između makro-

ekonomskih agregata. Tako, na primer:

C = f(Y)

C = γ + cY

predstavlja agregatni makroekonomski model koji ukupnu potrošnju izražava kao

funkciju dohotka. Druga jednačina sadrži i graničnu sklonost potrošnji koja poka-

zuje za koliko će se povećati potrošnja ako dohodak poraste za jedinicu. γ predstavlja

autonomnu potrošnju, deo koji se troši nezavisno od visine dohotka, egzistencijalni

minimum.

Strukturni modeli ili međusektorski modeli, zbog oblika u kojem se daju, često se

nazivaju i input-autput modelima. Oni iskazuju međuzavisnost veličine i strukture

makroekonomskih agregata i privrednih sektora.

Modeli privrednog rasta posmatraju privredni rast kao funkciju promena faktora

proizvodnje uz defi nisanje njihovog odnosa. Rast ukupnog proizvoda, na primer,

posmatra se kao funkcija rasta upotrebe rada i akumulacije kapitala.

Ako se posmatraju sa prostornog stanovišta94 modeli mogu biti: regionalni, unu-

tar regionalni, međuregionalni i sl.

Sa vremenskog stanovišta oni mogu biti statički i dinamički. Statički modeli

se mogu opisati kao skup međuzavisnosti između varijabli koji se nalazi u stanju

ravnoteže u određenom vremenskom trenutku, ili vremenskom razdoblju. Dinamički

modeli obuhvataju promene koje se dešavaju protokom vremena. Njima se opisuju

promene (ravnotežnog) stanja sistema u vremenu, sve one transformacije koje se

događaju u ekonomskom sistemu između početnog i završnog stanja. Za razliku od

statičkih modela u kojima se varijable odnose na određeni trenutak ili celo defi nisano

razdoblje (period), u dinamičkim modelima varijable imaju vremensku dimenziju.

U stvarnosti ekonomski život je vrlo dinamičan proces. Varijable se međusobno

postupno prilagođavaju i svi procesi se zbivaju u vremenu95. Zbog toga se može

zaključiti da su dinamički modeli bliži stvarnosti pa su oni za teoriju privrednog

razvoja posebno interesantni. Dinamički modeli mogu biti diskretni i kontinuelni.

Prvi posmatraju vreme kao niz sekvencijalnih perioda koji teku jedan za drugim:

dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom. Vreme se posmatra kao niz

uzastupnih perioda jednake dužine. U drugom slučaju vreme se posmatra kao konti-

nuum, kao beskonačan niz vremenskih tačaka (infi nitezimalnih perioda) koje slede

jedna za drugom. Dinamički modeli se obično opisuju diferencijalnim jednačinama

pa se oni mnogo teže rešavaju.

94 Navedeno prema: Popović, B., 1986., Klasifi kacije matematičkih modela u makroekonomiji, u

zborniku Uloga i korišćenje matematičkih modela u ekonomiji, Novi Sad, str. 27.

95 Vrednost neke varijable, u nekom periodu, često zavisi od njene vrednosti u prethodnom periodu ili

od vrednosti drugih varijabli u ranijim periodima sa kojima je varijabla u povratnoj sprezi.


Sa stanovišta komunikacije sa okruženjem modeli mogu da budu zatvoreni, rela-

tivno zatvoreni i otvoreni, u zavisnosti od mere u kojoj obuhvataju odnose sa inostra-

nstvom.

Sa stanovišta određenosti, modeli mogu biti deterministički ili stohastički, pri

čemu su drugi karakteristični za ekonomske modele.

Sa stanovišta teorije dugoročnog privrednog rasta, posebno je interesantna pode-

la modela na jednosektorske, dvosektorske ili višesektorske modele. Jednosektorski

modeli počivaju na pretpostavci o postojanju samo jednog jedinstvenog privrednog

sektora koji za rezultat privredne aktivnosti ima samo jedan, jedinstveni i homoge-

ni proizvod. Višesektorski modeli proučavaju privredu sastavljenu iz više sektora.

Proučavajući prirodu složenih relacija između njih pokušavaju da kvantifi kuju njihov

efekat na ukupan privredni rast.

Osim modela opisanih sistemom jednačina, postoje i verbalno opisani modeli.

Bez obzira što je danas opšte prihvaćena prva vrsta modela, veliki značaj verbalno

opisanih odnosa u privredi ostaje. U tom smislu se može govoriti i o razvojnim mo-

delima klasičnih ekonomista uz uslovnu tvrdnju da je u njihovim modelima razvoja

matematička struktura implicitno prisutna.

4.NAČELA IZGRADNJE EKONOMSKIH

MODELA

Postupak izgradnje modela sastoji se iz pet koraka96:

1. specifi kacija varijabli,

2. iznalaženje analitičkog oblika međuzavisnosti,

3. defi nisanje prelazne strukturne forme modela,

4. procena strukturnih parametara i provera adekvatnosti analitičkog oblika

relacija i

5. rešenje modela i ekonomska analiza.

U prvom koraku potrebno je sačiniti listu svih varijabli relevantnih za funkcio-

nisanje ekonomskog sistema. Sa porastom nivoa razvijenosti privrede raste i broj

96 Babić, M., 1991., str. 114.

240 MAKROEKONOMIJA

relevantnih varijabli i stepen razuđenosti mreže njihovih međuzavisnosti. Zbog toga

je i broj varijabli koji ulazi u svaku relaciju modela sve veći. U defi nisanju liste vari-

jabli istraživač se oslanja na ekonomsku teoriju i kvalitativnu ekonomsku analizu.

Zaključci kvalitativne ekonomske analize uzimaju se kao pretpostavke od kojih se

(u kvalitativnoj ekonomskoj analizi) polazi. Idealni cilj ove analize jeste utvrđivanje

svih međuzavisnosti koje postoje među svim ekonomskim varijablama u privredi.

Međutim, njihov broj je jako veliki pa se zato pristupa agregiranju i apstrahovanju.

Agregiranjem se smanjuje broj posmatranih varijabli i njihovih međuzavisnosti tako

što se srodni, homogeni procesi, posmatraju zbirno i predstavljaju jednom varijablom.

Apstrahovanje podrazumeva smanjenje broja varijabli u modelu tako što se manje važne

varijable ne uzimaju u obzir i ne razmatraju. Povećanjem nivoa agregiranja i apstrakcije

smanjuje se obuhvatnost i pouzdanost analize ali i smanjuju njeni troškovi.

Pošto se izvrši izbor egzogenih i endogenih varijbli koje se smatraju najvažnijim

pristupa se iznalaženju analitičkog oblika međuzavisnosti izabranih varijabli. Os-

novni odnosi se uspostavljaju na osnovu ekonomske teorije i rezultata kvalitativne

ekonomske analize. Za kvantitativnu ekonomsku analizu to nije dovoljno. Zato se

pristupa statističkoj analizi empirijskih posataka. Ona treba da utvrdi analitički oblik

funkcije koji najbolje izražava prirodu međuzavisnosti koja u ekonomskoj realnosti

postoji među izabranim varijablama. Obično se sve svede na neku od matematičkih

funkcija. Najčešće se radi sa linearnim ili nelinearnim funkcijama koje se lako prevode

u linearni oblik.

Na osnovu analitičkog oblika međuzavisnosti između jedne endogene varijable i

egzogenih varijabli ili drugih endogenih varijabli i parametara defi niše se jednačina.

Model treba da objasni sve endogene varijable pa se za svaku od njih piše po jedna

jednačina. Zbog toga broj jednačina u modelu mora biti jednak broju endogenih

promenljivih koje se modelom žele objasniti. Tako napisan model zove se polaznim ili

strukturnim modelom, a parametri jednačina takvog modela strukturni parametri.

Sledeći korak je ekonometrijska procena parametara. Najčešće se koristi metod

najmanjih kvadrata. Posle toga, proverava se, takođe ekonometrijskim metodima,

adekvatnost analitičkog oblika relacija napisanih u strukturnom obliku. Drugim

rečima, empirijskim putem, na osnovu činjenica iz ekonomskog života, njihovom

ekonometrijskom analizom, proveravaju se specifi kacije varijabli i analitički oblici re-

lacija do kojih se došlo na osnovu ekonomske teorije i kvalitativne ekonomske analize.

Postavljene hipoteze proveravaju se tako što se izračunavaju odstupanja od realnih

veličina. Ako odstupanja nisu velika hipoteza se prihvata, a ako su velika, hipoteza se

menja ili uvode dodatne hipoteze, a zatim ponovo pristupa proveri sve dok se ne dođe

do zadovoljavajućih rezultata.

U sledećem koraku ponovo se piše polazni oblik modela ali sada umesto opštih

vredosti parametara upisuje se njihova izračunata vrednost. Na primer:

Y = C + I

C = c Y


posle utvrđivanja vrednosti parametra c = 0,8:

Y = C + I

C = 0,8 Y

Utvrđivanje vrednosti parametra znači kvantifi kovanje smera i intenziteta

međuzavisnosti između varijabli što je preduslov primene modela u ekonomskoj

analizi.

Model napisan u obliku niza simultanih jednačina treba rešiti. Rešenje takvog

modela je matematički problem. Prvo se reše problemi egzistencije jednoznačnosti

rešenja. Posle toga se svaka endogena varijabla izrazi kao linearna ili nelinearna

(kombinacija) funkcija predeterminisanih varijabli i parametara. Na taj način model

je preveden u redukovani oblik. Parametri u redukovanom modelu pokazuju dire-

ktne i indirektne efekte promene egzogenih varijabli na endogene. S obzirom da u

predeterminisane varijable spadaju i endogene varijable sa vremenskim pomakom

potrebno je iz redukovanog oblika modela ukloniti i njih. Njihovim uklanjanjem iz

skupa objašnjavajućih varijabli dobija se konačni oblik modela koji pored reduko-

vanog služi za potrebe ekonomske analize.

5.MODELI MAKROEKONOMSKE

RAVNOTEŽE

Osnovni cilj makroekonomske analize jeste određivanje nivoa i promena eko-

nomske aktivnosti privrede posmatrane kao celine. Osnovno oruđe te analize jesu

agregatni makroekonomski modeli. Veličina autputa privrede ukazuje na nivo i

tempo ekonomskih aktivnosti privrede. Određenje nivoa autputa znači istovremeno

određenje ostalih makroekonomskih varijabli koje se izvode iz veličine autputa: za-

poslenost, potrošnja, štednja, investicije itd.

5.1. AS AD MODEL

U makroekonomiji mnoge ekonomske pojave su međusobno povezane, tako da poremećaji koji nastanu na jednoj strani tržišta mogu lako da se prenesu na drugu stranu tržišta i potom da povratno deluju na prvobitni uzrok nestabilnosti i da ga do-datno podstiču ili slabe. Zavisnost ukupnog proizvoda od stanja agregatne tražnje ne

242 MAKROEKONOMIJA

znači da porast agregatne tražnje nužno dovodi do porasta društvene proizvodnje. Sasvim je moguće da se taj proces pre realizuje u porastu opšteg nivoa cena, nego u povećanju društvenog proizvoda.

Otuda se javlja makroekonomska dilema: Kada je stvarni društveni proizvod ispod potencijalnog društvenog proizvoda agregatna tražnja određuje razmere privredne aktivnosti. Porast agregatne tražnje može da dovede do infl acije ili do porasta st-varnog društvenog proizvoda. Može se desiti da je agregatna tražnja veća od agre-gatne ponude, da kupci traže više robe i usluga nego što nacionalna privreda može da proizvede. Ukoliko su prodajne cene administrativno regulisane na tržištu dolazi do nestašica roba, a ako se cene slobodno formiraju nastupa njihov rast koji do-vodi do infl acije, koja u uslovima dužeg trajanja može da dovede do hiperinfl acije. Iz izloženog proističe da je makroekonomija nauka koja se bavi ekonomskim pojavama određenih ekonomskih veličina kao što su društveni proizvod, platni bilans, infl acija, (ne)zaposlenost, a koje se prelamaju preko dva krupna ekonomska agregata, agre-gatnu ponudu i agregatnu tražnju.

Veličina autputa određena je odnosom agregatne ponude i agregatne tražnje. Oba agregata zavise od velikog broja faktora koje treba pomno izučiti. Količina i cena autputa generalno gledano određena je odnosom agregatne ponude i agregatne tražnje i zato im se u modelima mora posvetiti jednaka pažnja.

Kriva agregatne ponude odražava ukupnu ekonomsku aktivnost privrede. Ona se kvantitativno iskazuje veličinom bruto nacionalne proizvodnje. Kriva agregatne ponude grafi čki reprezentuje kretanje ukupnog proizvoda kao funkciju cena.

Druga komponenta modela se odnosi na krivu agregatne tržnje. Kriva agregatne tražnje predstavlja odraz odnosa, na kratak rok, između nivoa cena i nivoa proizvo-dnje u celoj privredi.

Odnos dveju krivih određuje nivo BDP-a i opšti nivo cena u privredi.

Sl. 30. Određivanje nivoa cena i nivoa dohotka


Na mikro nivou kriva tražnje nekog proizvoda opadajuća je funkcija cene tog

proizvoda. Rast cene obara tražnju jer se potrošači orijentišu na jeftinije supstitute

a rast cene izaziva i smanjenje realnog dohotka potrošača. Njime, u novoj situaciji,

potrošač može da kupi manju količinu proizvoda. Agregatna kriva tražnje takođe

je opadajuća funkcija opšteg nivoa cena ali ne zbog efekta supstitucije i opadanja

realnog nivoa dohotka. Promena opšteg nivoa cena (dakle svih roba pa i faktora

proizvodnje) ne menja realni nivo dohotka. Ali, rast cena izaziva smanjenje ponude

novca. To će se odraziti na rast cene novca, tj. kamatne stope. Povećanje kamatne

stope izaziva smanjenje investicione potrošnje što znači da će se i struktura agre-

gatne tražnje promeniti, a njen opšti nivo smanjiti. Ako se agregatna tražnja obeleži

sa AD onda se njena struktura može opisati jednačinom: AD = C + I + G. U modelu

otvorene privrede ovome se dodaje i izvoz: AD = C + I + G + Xn. Povećanjem cene

novca (usled rasta nivoa cena) osim smanjenja domaće tražnje smanjuje se i inostra-

na tražnja. Na svaku komponentu agregatne tražnje utiče veliki broj egzogenih vari-

jabli (veličina proizvoda, nivo cena, kamatna stopa, devizni kurs, odnos domaćih i

stranih cena, budžetski rashodi, budžetski prihodi, njihov odnos itd.) pa se može reći

da je kriva agregatne tražnje funkcija velikog broja varijabli. Obično se sve varijable

osim nivoa cena apstrahuju pa se agregatna kriva tražnje defi niše kao funkcija nivoa

cena tj. AD = f(p) tj. AD je opadajuća kriva nivoa cena

0dADdp

⎛ ⎞⟨⎜ ⎟

⎝ ⎠ ako su ostale egzogene

varijable date. Nagib krive ukazuje na njenu elastičnost s obzirom na promene nivoa

cena. Promena bilo koje date varijable izaziva pomeranje krive tražnje.

Agregatna ponuda se defi niše kao rastuća funkcija nivoa cena uz pretpostavku o

konstantnoj tehnologiji, cenama proizvodnih faktora i novca, deviznog kursa i tržišne

strukture. Promena bilo koje pretpostavke utiče na pomeranje krive agregatne po-

nude. Agregatna ponuda se može defi nisati i kao funkcija zaposlenosti proizvodnih

faktora jer je ukupna proizvodnja (ako je produktivnost proizvodnih faktora poznata

i data) funkcija zaposlenosti proizvodnih faktora.

Oblik krive agregatne ponude dugo je sporan u ekonomskoj nauci. Klasičari su na

osnovu Sejovog zakona pretpostavljali njen horizontalni oblik a Kejns vertikalni. U

prvom slučaju ponuda je potpuno neelastična na cene a u drugom potpuno elastična.

Kejns je smatrao da je nivo proizvodnje i zaposlenosti određen isključivo agregat-

nom tražnjom a cene se ne smanjuju ni kad tražnja opada. Ovo se gledanje zbog toga

može okarakterisati kao kratkoročno. Neoklasičari pretpostavljaju da je kriva ponude

rastuća funkcija opšteg nivoa cena ali dozvoljavaju mogućnost da je ona u početku,

u uslovima visoke stope nezaposlenosti, jako elastična, a u uslovima visoke zapo-

slenosti jako neelastična. Što je privreda bliža punoj zaposlenosti to je kriva ponude

ravnija. Promene agregatne tražnje više utiču na promene cena nego na promenu

nivoa proizvodnje. U uslovima visoke nezaposlenosti promena agregatne tražnje više

utiče na promenu nivoa proizvodnje nego na promenu opšteg nivoa cena.

244 MAKROEKONOMIJA

Često se u literaturi pretpostavlja vertikalni deo u kratkom a horizontalni oblik

krive ponude na dugi rok. Sa produženjem ročnosti kriva ponude postaje sve hori-

zontalnija i sve manje zavisna od opšteg nivoa cena. Može se zaključiti da su za kratak

rok i vođenje tekuće ekonomske politike cene i te kako relevantne. Ali, na dugi rok, za

potrebe vođenja razvojne politike, cene i novčani agregati su mnogo manje značajni.

Sa razvojnog aspekta značajnije su realne kategorije.

Sl. 31. Tri dela agregatne krive ponude

Sa povećanjem autputa kriva ponude se pomera naviše. Realni proizvod se ne

može povećati iznad nivoa Y2 jer su u toj tačci svi faktori proizvodnje zaposleni. Kri-

va se može pomerati i u smerovima levo desno. Ona odražava društvene troškove

proizvodnje i sa njihovom promenom po jedinici proizvoda kriva se pomera po hori-

zontali. Najinteresantniji je središnji deo krive koji se nalazi između dva ekstrema.

On je pozitivno nagnut sa prvim izvodom većim od nule. To znači da rast proizvo-

dnje izaziva i rast cena. To se dešava zbog toga što je rast proizvodnje povezan sa

rastom tražnje za faktorima proizvodnje što izaziva porast njihovih cena. Tako rastu

troškovi proizvodnje i gotovih proizvoda. Osim toga, što je viši stepen zaposlenosti

troškovi proizvodnje na osnovu zakona opadajućih prinosa sve brže rastu a stru-

kturni neskladi i uska grla sve se više produbljuju, što takođe utiče na rast cena. Na

taj način kriva postaje sve horizontalnija.

5.1.1. Rešenje modela

Rešenje agregatnog makroekonomskog modela se, pojednostavljeno gledano,

može poistovetiti sa iznalaženjem nivoa cena i proizvodnje. Naznačeni nivo određuje

presek krive tražnje i krive agregatne ponude. Za poznatu agregatnu ponudu i agrega-

tnu tražnju njihov presek određuje ravnotežni nivo domaćeg proizvoda Y i ravnotežni


nivo cena p u datoj privredi. Kao što je objašnjeno kriva ponude može imati različite

oblike i zbog toga će različiti nivoi tražnje određivati različite tačke preseka s obzirom

na to dali kriva tražnje seče krivu ponude u njenom vertikalnom, blago uzlaznom

ili u njenom horizontalnom delu. To znači da će posledice rasta tražnje imati vrlo

različite efekte na promene nivoa domaćeg proizvoda i opšteg nivoa cena.

Rast tražnje u slučaju kad je kriva ponude vetikalna (što znači da u datoj privredi

egzistira visoka nezaposlenost) uslovljava rast proizvoda bez povećanja opšteg nivoa

cena. U središnjem delu (neoklasičnom) krive ponude svaki rast tražnje izaziva

istovremeni rast i proizvoda i nivoa cena. I, na kraju, rast tražnje u privredama u

kojima ponuda ima fi ksni karakter jer su svi faktori u potpunosti zaposleni (klasični

oblik krive ponude) izazvao bi samo rast cena ali ne i nivoa proizvodnje. Došlo bi

do nominalnog rasta proizvoda, što je drugo ime za infl aciju, ali ne i do njegovog

realnog rasta.

Kriva agregatne tražnje predstavlja odnos između proizvoda i nivoa cena na kra-

tki rok. To znači da je ona kratkoročnog karaktera i kao takva služi za analizu uticaja

kratkoročnih fl uktuacija agregatne tražnje na nivo privrednih aktivnosti i cena. Zbog

toga svaka privreda s obzirom na njenu karakterističnu strukturu ima posebni oblik

krive tražnje.

Na nivo proizvodnje i cena osim tražnje utiče i agregatna ponuda. Nivo ponude

fl uktuira na kratak rok ali je ona dugoročnijeg karaktera nego kriva tražnje. Trenutni

rast troškova ili opadanje produktivnosti na globalnom nivou pomeriće krivu po-

nude udesno, i obrnuto. Tom promenom menja se i mesto preseka sa krivom tražnje,

tj. ravnotežni nivo.

Dakle, promene nivoa agregatne ponude i/ili agregatne tražnje utiču na

promenu nivoa zaposlenosti proizvodnih faktora i cena. Kratkoročne fl uktuacije

se mogu otkloniti ili barem ublažiti, usmeriti u određenom pravcu, merama tekuće

ekonomske politike. Ciljevi razvojne politike ostvaruju se i adekvatno vođenom

ekonomskom politikom ali, pre svega, adekvatnom razvojnom politikom. Ona

podrazumeva dugoročniji karakter mera koje se preduzimaju. Mada se ona u po-

tpunosti ne odriče uticaja na tražnju osnovno težište je na usmeravanju adekvatnog

rasta ponude. Zbog svog dugoročnog karaktera razvojna politika je više usmerena

na ponudu nego na tražnju.

5.2. IS LM MODEL

Autor ovog modela je engleski ekonomista, nobelovac Džon Hiks. Model počiva

na istovremenoj ravnoteži na tržištu dobara i tržištu novca. Prvo tržište je opisano

IS krivom a drugo LM krivom. IS kriva se dobija spajanjem tačaka u kojima su inve-

sticije (I) jednake štednji (S), tj. I=S. Kriva LM se dobija povezivanjem tačaka u koji-

ma je tražnja za novcem (L) na tržištu novca jednaka ponudi novca (M).

246 MAKROEKONOMIJA

Neoklasična teorija počiva na tvrdnji da su investicije i štednja određeni samo ka-

matnom stopom a kejnzijanci tvrde da su obe veličine određene i veličinom dohotka.

Rast kamatnih stopa obara investicije a njihovo opadanje ih stimuliše. Investiciona

tražnja je opadajuća funkcija kamatne stope:

( ) 0dII I i ; di

= <

Sobzirom da su investicije komponenta agregatne tražnje njihov rast takođe

označava i rast ukupne tražnje što će uticati i na rast dohotka. Ne treba zaboraviti ni

drugu osobinu investicija, osim što uvećavaju tražnju one utiču i na rast ponude. Ali,

kamatna stopa utiče i na odnos potrošnje i štednje. Njen pad stimuliše rast potrošnje

domaćinstava tako da će ukupan rast tražnje biti veći od onog koji pad kamatnih

stopa izaziva uticajem na rast investicija. Povećanjem kamatnih stopa kretanja se

odvijaju u suprotnom pravcu.

IS kriva pokazuje odnos između kamatne stope i nivoa dohotka koji je određen

ravnotežom investicija i štednje. Iz osnovne, već poznate relacije

Y = C + I .............................................(1)

I = Y - C .............................................(2)

U slučaju ravnoteže investicija i štednje:

I = Y - C = S ........................................(3)

Uvođenjem poznate kejnsove funkcije potrošnje C=a+cY u prethodnu jednačinu

dobija se:

I(i) = Y - a - c Y ...................................(4)

Rešavanjem jednačine po Y dobija se:

)(1

11

iIcc

aY−

+−

= ..............................(5)

Jednačina kazuje da je nivo dohotka funkcija visine kamatne stope. Zavisnost je

indirektna jer se uspostavlja preko veličine investicija. Promena investicija se multip-

likovano odražava na promenu dohotka što se vidi u relaciji:

1 01

dYdI( i ) c

= >−


Do saznanja o tome da li je vrednost dohotka u pozitivnoj ili negativnoj korelaciji

sa visinom kamatne stope dolazi se totalnim diferenciranjem relacije (5):

11

IdY dic i∂

=− ∂

...............................(6)

1 01

dY Idi c i

∂= <

− ∂ ...........................(7)

Prethodni iskaz (7) je negativan zato što je 0<

∂∂

iI

relacija sadrži već poznati izraz

za multiplikator što potvrđuje tezu da nivo kamatne stope utiče na nivo dohotka

multiplikativnim dejstvom u već opisanom smeru. Relacija takođe kaže da visok nivo

kamatnih stopa u jednoj privredi istovremeno označava nizak nivo investicija i do-

hotka. Naravno tamo gde je dohodak nizak niska je i štednja.

Druga, LM kriva konstruisana je na osnovu kejnsijanskog modela tržišta novca.

Kao posledica tvrdnje da rast ponude novca u kratkom roku ima pozitivan uticaj na

rast dohotka, ona ima pozitivan nagib.

Sl. 32. Presek IS i LM krivih

Pretpostavlja se da na ponudu novca bitno ne utiče nivo kamatne stope, tj. ponu-

da novca je konstantna - M/P, gde je M količina novca u opticaju a P nivo cena. Što se

tražnje za novcem tiče ne može se pretpostaviti da na nivo tražnje ne utiče kamatna

stopa. Obrnuto, na tražnju za realnim novcem itekako deluje kamatna stopa. Kad

kamatna stopa raste opada tražnja za novcem, i obrnuto. Tražnja novca L se sastoji

iz dve komponente: (1) tražnja za novcem kao prometnim sredstvom -L1 i (2) tražnja

248 MAKROEKONOMIJA

za novcem kao spekulativnim sredstvom L2. Tražnja za novcem kao prometnim sre-

dstvom funkcija je dohotka:

)(1 YLL =

dok je tražnja za novcem kao spekulativnim sredstvom funkcija visine kamatne

stope:

)(2 iLL =

Sada se uslov ravnoteže na novčanom tržištu može pretstaviti relacijom:

)()( 21 iLYLPM

+=................................(1)

Totalni diferencijal relacije (1):

1 2 0L LdY diY i

∂ ∂+ =

∂ ∂ ................................(2)

Relacija na svojoj levoj strani u prvom sabirku sadrži iskaz da rast dohotka za

jedinicu izaziva rast transakcione tražnje za novcem u iznosu odYL∂∂ 1 jedinica. Ako

se ovaj iznos pomnoži uvećanjem dohotka u iznosu od dY dobiće se povećanje tra-

nsakcione tražnje za novcem. Drugi sabirak kazuje da se rast spekulativne tražnje za

novcem može sagledati na sličan način.Rast kamatne stope za jedinicu izaziva rast

spekulativne tražnje za i

L∂∂ 2 . Ako se ovaj iznos pomnoži sa proizvoljnim povećanjem

kamatne stope di dobiće se ukupno povećanje spekulativne tražnje za novcem. Zbir

dva sabirka dajen ukupan rast tražnje za novcem izazvan rastom dohotka za dY i ra-

stom kamatne stope za di. S obzirom da je ponuda novca konstantna to znači i da je

i povećanje ponude novca jednako nuli, tj. nema ga pa je i totalni diferencijal jednak

nuli. Rešavanjem relacije (2) po dY/di dobija se:

2

1

L / idYdi L / Y

∂ ∂= −

∂ ∂

S obzirom da je:

02 <∂∂

iL

a 01 >

∂∂

YL

proizilazi da je

0//

1

2 <∂∂∂∂YLiL

.

Budući da ispred ovog količnika stoji negativni predznak dY/di je sigurno veće

od nule.

Model, dakle, predstavlja rešenje za visinu kamatne stope i veličinu dohotka jer

su njihovi ravnotežni nivoi određeni tačkom preseka krivih IS i LM. S obzirom na


funkcije koje određuju krive, ravnotežnu kamatu i dohodak u stvari određuju funkci-

ja potrošnje, funkcija investicija, tražnja za novcem i ponuda novca. Zbog toga model

predstavlja izvanredno analitičko sredstvo. On pruža mogućnosti za ispitivanje po-

sledica preduzetih mera monetarne i fi skalne politike.

5.3. FILIPS OKUNOV MODEL

Infl acija i pojava nezaposlenosti su dva najteža problema savremenih privreda.

Njihovo eliminisanje predstavlja (pored aktivnog bilansa plaćanja i stope rasta) osno-

vne ciljeve makroekonomske (stabilizacione) politike. To je i razlog što postoje brojna

istraživanja (teorijska i empirijska) koja nastoje da otkriju skrivenu korelaciju između

delovanja infl acije i pojave nezaposlenosti, da defi nišu njihove međusobne odnose,

kako bi se ekonomskoj politici mogle preporučiti mere za istovremeno rešavanje ova

dva, inače međusobno konfl iktna cilja.

Zapravo, infl acija i nezaposlenost, njihovi međusobni odnosi, došli su u centar inte-

resovanja savremene ekonomske teorije. Ovo tim pre, što je razvoj svih privreda oz-

biljno doveo u sumnju stavove Kejnsa i njegovih sledbenika da se infl acija razvija samo

u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje. Savremene privrede pokazuju da

je: prvo, nedovoljan stepen zaposlenosti redovna pojava u tim privredama, i drugo,

da su promenjeni uslovi i struktura nezaposlenosti, pa raniju cikličnu nezaposlenost

zamenjuje strukturna i tehnološka nezaposlenost, treće da se danas merama kojim se

reguliše nezaposlenost, uopšte ne reguliše i infl acija, četvrto, da u savremenim privre-

dama infl acija izbija mnogo pre nego što se postigne puna zaposlenost, i peto, da je

sasvim moguće postojanje infl acije i sve veće stope nezaposlenosti rada i kapaciteta.

Sl. 33. Filipsova kriva

250 MAKROEKONOMIJA

Odnos između stope nezaposlenosti i infl acije, i nadnica i infl acije, odnosno

između nezaposlenosti i nadnica, grafi čki se prikazuje preko Filipsove krive. Ordi-

nata označava infl aciju a apcisa nezaposlenost. Na osnovu svog istraživanja, koje je

obavio u Engleskoj u dužem periodu (1861-1957) A.V. Filips je utvrdio da sa pora-

stom nezaposlenosti dolazi do usporavanja rasta cena.

Filipsova kriva pokazuje da između stope nezaposlenosti i stope infl acije postoji

obrnuta proporcionalnost. Niža stopa nezaposlenosti postiže se po cenu više stope

infl acije, odnosno stopa infl acije može biti smanjena samo uz veću stopu nezapo-

slenosti. Saznanja do kojih se dolazi primenom Filipsove krive, stavljaju subjekte

ekonomske politike pred alternativu: ili infl acija sa visokom stopom zaposlenosti, ili

stabilnost privrede (stabilne cene) uz visoku nezaposlenost. Stabilnost privrede se

može postići po cenu veće zaposlenosti i uz ograničavanje porasta najamnina.

Krajem šezdesetih godina prošlog veka počinje da se sumnja u validnost zaključaka

koji se nameću na osnovu Filipsove krive. Period sedamdesetih godina je obeležen

istovremenim pojavama uvećanja nezaposlenosti i rasta infl acije. Uočeno je da na

kratak rok svakako postoji familija a ne samo jedna Filipsova kriva. Pokušano je da

se ovaj fenomen objasni kontradiktornim konceptom prirodne nezaposlenosti čiji je

autor Milton Fridman.

Čak i kad je privreda u stanju dugoročne ravnoteže značajan broj potencijalnih

radnika može ostati bez posla kao posledica delovanja čitavog niza faktora kao što

su karakter tehnoloških promena, demografski faktori, odnos sindikata i posloda-

vaca, mobilnost radne snage i njen odnos prema slobodnom vremenu itd. Pod priro-

dnom stopom nezaposlenosti podrazumeva se, inače, stopa nezaposlenosti koja je

neizbežna i pri uslovima pune zaposlenosti. Smatra se da jedan broj ljudi, 4-7% uvek

ostaje van kontigenta zaposlenih. Tada je infl acija stabilna, tj. cene roba i nadnice

su u ravnoteži. Prirodna stopa nezaposlenosti je sinonim za stanje privrede koje se

karakteriše najvišim nivoom zaposlenosti i najnižom infl acijom. To je takođe stanje

u kojem se ostvaruje potencijalni, tj. maksimalno mogući dohodak pa ga ekonomska

politika mora podržavati. Svako nastojanje da se nezaposlenost spusti ispod prirodne

stope nezaposlenosti neminovno izaziva rast cena. Dakle, dilema infl acija ili rast za-

poslenosti ne postoji na dugi već samo na kratki rok. Pomenuta familija Filipsovih

krivi postoji samo na kratki rok, na dugi rok Filipsova kriva poprima oblik vertikalne

prave jer svaki svaki nivo infl acije odgovara prirodnoj stopi nezaposlenosti. Drugim

rečima kazano, moguća su samo privremena odstupanja od prirodne stope neza-

poslenosti. Privreda povremeno, na kratak rok, napušta ali se i brzo vraća na svoju

stabilnu dugoročnu putanju rasta. Ako dođe do smanjenja prirodne stope nezapo-

slenosti poveća se stopa infl acije, i obrnuto. Radi se, međutim, samo o privremenim

odstupanjima od dugoročne stabilne putanje.

Rast realnih najamnina može, uz ekspanzivnu monetarnu politiku, zapravo biti

negativan. Ekspanzivna monetarna politika izaziva rast cena roba i nadnica. Pošto je


rast cena brži od rasta najamnina one će realno biti sve manje. Takav scenario je po-

dsticajan i za poslodavce koji zaposlene realno plaćaju manje i za radnike koje iluzija

rast nadnica podstiče da uvećavaju ponudu radne snage. Na taj način se smanjuje

nezaposlenost po scenariju: uvećanje novčane mase - rast cena - rast nominalnih

nadnica pad realnih najamnina - rast realnog dohodka - rast zaposlenosti. Dakle,

bez infl acije nema smanjenja nivoa nezaposlenosti. Infl acije neće biti samo u slučaju

povećanja nominalnih plata i zarada koje prati odgovarajuća visina produktivnosti

rada.

Povećanje realnih zarada nikada ne dovodi do infl acije, jer je ono po pravilu

praćeno višom stopom produktivnosti rada. Infl aciju, prema tome, izaziva svako

povećanje nominalnih nadnica, pošto realne nadnice ne mogu rasti preko određene

stope produktivnosti rada. Razumljivo, jedino rešenje koje se preporučuje jeste viša

stopa nezaposlenosti, koja će imati za posledicu usporavanje rasta plata i nadnica, a

preko toga i infl acije.

Međutim, posmatranje i analiza razvoja savremenih privreda danas pokazuju da

su infl acija i nezaposlensot paralelni procesi u gotovo svim privredama sveta iz čega

sledi saznanje da infl acija ne samo da ne smanjuje nezaposlenost, već se ona poja-

vljuje kao jedan od njenih značajnih uzroka. Takođe, uočilo se i gotovo nezavisno

kretanje plata i nadnica u odnosu na stopu nezaposlenosti, ali i kretanje nezapo-

slenosti i infl acije. Infl acija, zbog delovanja brojnih novih faktora, sve manje deluje

na kretanje plata i nadnica i to tim više, što nezaposlenost danas mnogo manje de-

luje na kretanje plata i nadnica nego u prethodnim fazama razvoja kapitalizma, jer

sindikati radnika po pravilu ne dozvoljavaju snižavanje realnih najamnina, bez obzira

na kretanje stope nezaposlenosti. Ponašanje osnovnih makroekonomskih agregata

pokazuje u svim godinama da ne postoji nekakva zakonitost u odnosima infl acije i

nezaposlenosti. Dolazi se do zaključka da “na kratak rok Filipsova kriva nije stabilna i

menja se u skladu sa promenama kretanja infl acije. Na dugi rok, trade off nezaposle-

nosti i infl acije ne postoji, jer je kretanje nezaposlenosti nezavisno od kretanja stope

infl acije.”97

Odnos realnog dohotka i nivoa nezaposlenosti ilustruje Oukonov zakon. Prema

tom zakonu, formulisanom na slučaju privrede SAD, svako uvećanje nezaposlenosti

za 1% iznad prirodne stope nezaposlenosti izaziva pojavu jaza između potencija-

lnog i ostvarenog nivoa dohotka za 2,5%. Drugim rečima kazano, Oukonova kriva

opisuje negativnu korelaciju između nezaposlenosti i privrednog rasta. Nagib krive

upućuje na zaključak da visoke stope nezaposlenosti podrazumevaju smanjenje stope

privrednog rasta. Nezaposlenost je manja ako je ostvareni dohodak bliži potencija-

lnom. Ako se nivo nezaposlenosti smanji smanjiće se i nivo jaza između ostvarenog

i potencijalnog proizvoda.

97 Vukadin, E., 1999., Ekonomska politika, Teorija i primena, Dosije, Beograd, str. 175.

252 MAKROEKONOMIJA

Sl. 34. Oukunova kriva

Povezivanjem Filipsove i Oukonove krive dobija se Filips-Oukonova kriva. Ona

sugeriše da infl acija raste kada ostvareni nadmaši veličinu proizvoda koji determiniše

prirodna stopa nezaposlenosti. I obrnuto, kada ostvareni proizvod padne ispod

proizvoda determinisanog prirodnom stopom nezaposlenosti infl acija počinje da se

smanjuje.

Sl. 35. Filips-Okunova kriva

Suština Filips-Oukonovog modela je stav da privreda treba da se posmatra kao

samoregulišući mehanizam i da makroekonomska politika predstavlja proces, a ne

jednokratan čin. Međutim, analiza pokazuje da ne postoji izražena zavisnost infl acije

i ekonomskog rasta. Takva veza ne postoji ne samo u godinama izrazite recesije, već

i u godinama privrednog oživljavanja. To znači da i Okunov zakon jednostavno ne

deluje.


6.JEDNOSEKTORSKI MODELI PRIVREDNOG

RASTA

Modeli privrednog rasta predstavljaju značajan analitički instrument ekonomske

analize. Pomoću njih se kvantifi cira privredni rast izazvan promenama proizvodnih

faktora. Oni predstavljaju efi kasno sredstvo empirijskog merenja i testiranja razvo-

jnih performansi privrede.

Za razliku od modela rasta klasičnih ekonomista koji je počivao na agre-

gatnoj ponudi, kejnzijanski preokret je označen isticanjem agregatne tražnje u

prvi plan. Modeli koji počivaju na Kejnsovoj teoriji za osnovu imaju jednačinu

dohotka Y = C + I + G i u principu privredni rast objašnjavaju dejstvom multi-

plikatora i akceleratora. Suština tih, u osnovi ipak statičkih i jednostranih mode-

la, objašnjena je u prethodnoj glavi.

Statički karakter teorije dohotka sastoji se u tome što ona instistira na iznalaženju

ravnotežnog nivoa dohotka kao osnove za iznalaženje ravnotežnih nivoa preosta-

lih varijabli u sistemu za različite nivoe zaposlenosti. Odnosi koji se uspostavljaju u

privredi objašnjavaju se sa stanovišta opšte ravnoteže.

Kako je za stvarno stanje privrede globalna ravnoteža samo privremen, nikako

trajan fenomen, od strane brojnih ekonomista pristupilo se izgradnji modifi kovanih,

privrednom životu bližih modela rasta. Umesto statičnog odnosa uravnoteženja

investicija i štednje, ponuđeni model dugoročnog rasta razrađuje uslove koji osigu-

ravaju stabilan ravnotežni rast uz punu zaposlenost. Umesto ravnoteže, koja postaje

jedno od mogućih stanja kada je stopa rasta jednaka nuli, insistira se na iznalaženju

optimalne, između beskonačno mnogo ravnotežnih, putanje rasta. Na putanji rasta

dohotka sve varijable rastu po istoj stopi. Zbog toga se u ovom slučaju može govo-

riti i o dinamičkoj ravnoteži. Ona podrazumeva po određenoj stopi promenljiv i za-

visan dohodak. Ovi modeli insistiraju na podjednakom uvažavanju kako globalne

tražnje tako i globalne ponude.

254 MAKROEKONOMIJA

6.1. RIKARDO MARKSOV MODEL AKUMULACIJE KAPITALA

Klasični ekonomisti su se uglavnom bavili problemima limitiranosti zemljišta i

tehničkim unapređenjima koja su neutralisala opadajuće prinose koji su se usled li-

mitiranosti javljali. Na višim razvojnim nivoima zemljište gubi značaj kao razvojni

faktor, smatra se fi ksnim faktorom i uglavnom ne uzima u razmatranje.

Rikardo-Marksov model počiva na proizvodnoj funkciji koja proizvodnju vidi kao

funkciju ulaganja proizvodnih faktora: rada, kapitala i zemlje uz dati stepen tehničkog

napretka. Na rad se gleda kao na činioc pretežno određen spoljašnjim faktorima, a

zemljište se smatra fi ksnim faktorom proizvodnje.

Kapital ostaje jedina promenljiva kojoj akumulacija daje izrazitu dinamiku. Aku-

mulacija je posledica investicija a tehnički progres je funkcija investicija. Kapitalista

preduzima investicioni poduhvat jedino ako je motivisan profi tnom stopom tj. inve-

stira tamo gde očekuje najveći profi t po jedinici uloženog kapitala. Uz investicije

ide i tehnički progres jer omogućuje kapitalisti ekstra profi t. Ali, implementacija

tehničkog progresa vezana je za rast organskog sastava kapitala. Ako se pretpostavi

da se najamnine ne menjaju to će usloviti tendenciju pada profi tne stope. Smanje-

njem profi tne stope smanjuje se interes za investiranjem a time i za implementaci-

jom tehničkog progresa.

Drugim rečima kazano, jedan promenljivi (rastući) faktor (kapital) uz dva fi -

ksna, prema zakonu o opadajućim prinosima, postepeno iskazuje sve niže prinose.

U odsustvu tehničkog progresa, brzo se dolazi u stanje stalne, statičke ravnoteže.

Prinos na kapital opada uporedo sa rastom kapitala u odnosu na rad. Najamnine

počinju da rastu jer je ponuda rada određena egzogenim faktorima. Taj proces ne

mora da izazove preraspodelu dohotka u korist faktora rada zato što rast kapitala u

odnosu na rad može da neutrališe (pa i više od toga) pad kamatne stope i realni rast

najamnina.

Uz sporiji rast produktivnosti od kapitalne opremljenosti rada, kapitalni koe-

fi cijent takođe raste. Dakle, akumulacija kapitala, u odsustvu tehničkog progresa,

ima tendenciju da povećava proizvodnju uz sniženje kamatnih stopa i realni rast na-

jamnina. Kamatna stopa tendira Rikardovoj ravnoteži, nultnoj stopi, u kojoj prestaje

štednja.

Istorijski razvoj industrijskih društava demantovao je ovakvu mogućnost raz-

voja jer se osnovna pretpostavka modela pokazala pogrešnom. Tehnički progres je

odstranio mogućnost opisanih kretanja neprestano pomerajući krivu tražnje za kapi-

talom naviše i udesno. Opadajući prinosi su na taj način kompenzovani, a kamatna

i profi tna stopa održale stabilnost na dugi rok. Tehnički progres, pod uslovom da ne

izazove pad tražnje za radnom snagom, izaziva rast profi ta i realnih najamnina. Osim

toga najamnine rastu i kao posledica akumulacije kapitala i bez prisustva tehničkog

progresa.


Dugoročne statističke serije najrazvijenih zemalja i brojna naučna istraživanja

pokazuju da se privredni razvoj u industrijskoj fazi razvoja tih zemalja odvijao uz:

a) rast stanovništva po stopi nižoj od stope rasta kapitala, b) rast realnih najamnina

u skladu sa rastom produktivnosti rada, c) relativno stabilnu raspodelu dohotka na

faktore proizvodnje, d) relativno stabilne profi tne stope i stope rasta proizvodnje i e)

relativno stabilan odnos između rasta kapitala i rasta proizvodnje.

6.2. HAROD DOMAROV MODEL

Najpopularniji i model koji je doživeo najbrojnije interpretacije iz ove grupe mo-

dela jeste, svakako, Harod-Domarov model do kojeg su autori došli sasvim neza-

visno. Za razliku od Kejnsovog ekonomskog modela koji je baziran na kratkoročnim

ekonomskim pojavama Harod i Domar su preokupirani dugim ekonomskim rokom.

Sa njima dugoročna ekonomska, pre svega razvojna problematika, ulazi na široka

vrata u ekonomsku literaturu.

6.2.1. Pretpostavke modela

Jednosektorski modeli kakav je i Harod Domarov model počivaju na pre-

tpostavci da se rast odvija pod uticajem dve grupe faktora rasta. Prva grupa se može

poistovetiti sa uvećanjem proizvodnih faktora: rada, kapitala i zemlje. Zemlja se

obično isključuje iz razmatranja, jer se smatra fi ksnim faktorom, što je, manje više, u

skladu sa stvarnošću. U složenijim modelima rad i kapital se često dekomponuju na

razne podvrste. U drugu grupu faktora rasta spadaju činioci povećanja efi kasnosti

proizvodnih faktora. Ona se ispoljava na dva načina: kao povećanje proizvodnje uz

nepromenjenu količinu proizvodnih utrošaka ili kao smanjenje utrošaka proizvo-

dnih faktora za dostignuti nivo proizvodnje. Povećanje efi kasnosti upotrebe proi-

zvodnih faktora poistovećuje se sa tehničkim progresom koji se efektuira u vremenu

t. Na taj su način identifi kovana tri osnovna faktora dugoročnog rasta proizvodnje:

rast zaposlenosti, uvećanje (akumulacija) kapitala i tehnički progres (t).

Mada mnogobrojna istraživanja pokazuju da je tehnički progres najznačajniji fa-

ktor privrednog rasta, Harod-Domarov98 model zanemaruje tu činjenicu ne uzimajući

tehnički progres u razmatranje. On razmatra samo prvu grupu faktora rasta. Model

počiva na predpostavci da je proizvodnja funkcija ulaganja rada i kapitala koji daju

konstantne prinose. Pretpostavlja se da se rast zaposlenosti odvija pod uticajem rasta

stanovništva. Radna snaga se uvećava po nekoj prirodnoj stopi n. Povećanje zaposle-

nosti kao faktor rasta autputa smatra se egzogenom veličinom, varijablom kojom se

98 Harrod, R. F., 1939., An Essay in Dynamic Th eory, Economic Journal vol. 49., p.14-33., and Domar,

E. D., 1946., Capital Expansion, Rate of Growth and Employment, Econometrica vol.14., p. 137-

147.

256 MAKROEKONOMIJA

model neposredno ne bavi. Pretpostavlja se da se privredni rast odvija po stopi koja

se podudara sa stopom rasta stanovništva. Na kraju kao endogena veličina ostaje

jedino kapital kao faktor čija stopa akumulacije odlučujuće utiče na nivo putanje

privrednog rasta.

Model pretpostavlja da defi cit bilo kojeg proizvodnog faktora limitira privredni

rast. Ako zemlja ima fi ksni karakter a ponuda radne snage je određena egzogenim

faktorima preostaje da se razmotri kapital. Nivo kapitala u privredi menja se u vre-

menu pod uticajem promena nivoa investicija. Njegovi pojavni oblici imaju alterna-

tivnu upotrebu. Zbog toga kapital ne može postati sufi citaran faktor. Ako bi se to i

desilo, investicije bi stale sve dok se nivo kapitala ne bi spustio ispod nivoa rada, čime

bi kapital postao defi citaran faktor. Tada bi ponovo došlo do aktiviranja investicionih

procesa. Zaključuje se da se investicije ne preduzimaju u cilju uvećanja sufi citar-

nog ili nedovoljno iskorišćenog faktora. Kapital se može smatrati uvek defi citarnim

proizvodnim faktorom koji opredeljuje nivo dohotka.

Akumulacija kapitala uslovljava rast agregatne tražnje i to predstavlja ključni

problem moderne teorije privrednog rasta: kako obezbediti uslove da nivo kapitala i

agregatna tražnja rastu po jednakoj stopi tako da se izbegnu nedovoljna zaposlenost

i visoka stopa infl acije? Jedan od mogućih odgovora nudi i Harod-Domarov model.

Rešenje se vidi u privrednom rastu po stopi koja je funkcija odnosa stope štednje i

kapitalnog koefi cijenta.

Sledeća i vrlo rigorozna pretpostavka Harod-Domarovog modela jeste jednose-

ktorska privreda čiji se autput sastoji iz jednog jedinog homogenog proizvoda koji

služi za zadovoljenje celokupnog sistema potreba, uključujući i investicione. Ho-

mogeni proizvod je rezultat ulaganja samo dva proizvodna faktora i to u fi ksnom

odnosu, što znači da se međusobno ne mogu supstituisati. Ulaganjem k jedinica kap-

itala i l jedinica rada ostvaruje se količina autputa Y1. Ista količina autputa se dobija

ulaganjem 2k jedinica kapitala i l jedinica rada ili k jedinica kapitala i 2l jedinica rada.

U prvom slučaju privreda radi sa polovinom kapaciteta a u drugom polovina radne

snage koja se nudi ne može da nađe posao. To znači da je rast proizvoda moguć samo

istosmernim i istovremenim rastom u datoj proporciji oba proizvodna faktora tj.

.const

lk

LK

==

To dalje znači da su koefi cijenti ulaganja kapitala i rada konstantni i da je maksi-

malna proizvodnja određena manjim od dva odnosa: K/k i L/l. Stopa rasta zaposle-

nosti predstavlja gornju granicu dugoročnog rasta proizvodnje. Ili, obim autputa

određen je limitom faktora koji se najpre dosegne.

Kako je elastičnost supstitucije jednaka nuli može se zaključiti da model počiva na

pretpostavci da je homogeni proizvod dobijen primenom samo jednog tehnološkog

postupka. Izokvanta proizvodne funkcije na kojoj model počiva ima oblik latiničnog

slova L sa kracima paralelnim osama koordinantnog sistema.


Naredna pretpostavka, koja takođe nameće brojna ograničenja, jeste ona koja se

odnosi na konstantan odnos između kapitala i proizvodnje. Model, dakle, počiva na

pretpostavci o fi ksnom kapitalnom koefi cijentu.

Povećanje nivoa razvijenosti omogućuje viši stepen zadovoljenja sistema potreba.

Da bi se to zaista i desilo potreban je istovremeni rast i ponude i tražnje. Uz pre-

tpostavljenu konstantnost graničnih sklonosti ponuda će biti veća ako su narasle i

proizvodne mogućnosti. U uslovima pune zaposlenosti to nije moguće sve dok se ne

poveća nivo raspoloživog kapitala. Rast kapitala iziskuje investicije veće od potre-

bnog rasta kapitala za k puta (k je granični kapitalni koefi cijent). Taj deo indukovanih

investicija određen je sredstvima za njihovo fi nansiranje tj. štednjom. Ali, akumu-

lacija kapitala iziskuje istovremeni rast tražnje.

Na kraju, pretpostavlja se da je granična sklonost štednji poznata i konstantna, a

tržište u ravnoteži, tj. ne dolazi do promena nivoa cena.

6. 2. 2. Konti nuelni slučaj

Objašnjenje modela koje sledi temelji se na Domarovom radu99. Osnovni akcenat

stavljen je na kapital i njegovo uvećanje.

Kapital se smatra ključnim razvojnim faktorom. Njegovo uvećanje rezultat je

procesa investiranja. Domar razlikuje dva efekta investicija: na rast ponude i na

rast tražnje. Na ponudu investicije deluju tako što uvećavaju proizvodni potencijal

privrede (koji se ne mora ostvariti kao uvećanje ponude već samo pruža mogućnost)

a na tražnju tako što multiplikovano deluju na dohotke ekonomskih aktera.

a) Ako se potencijalni proizvod obeleži sa YF , prirast kapitala (podrazumeva se

da je jednak investicijama) sa I a efi kasnost investicija sa e, produktivnost (efi -

kasnost) kojom se izražava veličina potencijalnog proizvoda koji se ostvaruju

po svakoj jedinici investicija može se izraziti kao:

( )Fe Y / t / I= Δ Δ ………………………..(1)

Ako se ostvareni proizvod podudara sa potencijalnim (mogućim) proizvodom

koefi cijent e se može tumačiti kao granični koefi cijent efi kasnosti kapitala a njegova

recipročna vrednost (k) kao granični kapitalni koefi cijent. Domar pretpostavlja je-

dnakost graničnih i prosečnih veličina, tj. pretpostavlja nepromenljivost koefi cije-

nata što će biti glavni predmet kritike.

Iz prethodne jednačine proizilazi da je prirast proizvodnih kapaciteta privrede

jednak umnošku investicija i njihove efi kasnosti tj.:

F eeY / t IΔ = ……….………………(2)

99 Harrod, F. R., 1939., An Essay in Dynamic Th eory, Economic Journal, vol. 49, p. 14-33.

258 MAKROEKONOMIJA

S obzirom da se efi kasnost investicija može povećati i u delu koji se odnosi na

zamenu (amortizaciju) I označava bruto investicije. Jednačina iskazuje mogućnost

ponude privrede koja je vezana za uvećanje njenih kapaciteta. Ako se dve strane

jednačine podele sa FY :1F

F F

dY I edt Y Y

= ……………………...(3)

Izraz na levoj strani predstavlja stopu rasta proizvodnog potencijala a izraz

FYI / stopu investicija tj. njihovo potencijalno učešće u potencijalnom proizvodu.

U skraćenom obliku jednačina (3) glasi:

FY ir r e= ………………………..(4)

Domar uvodi pretpostavku o konstantnosti stope investicija na dugi rok što je

takođe podvrgnuto kritikama. Stopu rasta potencijalnog proizvoda Domar naziva

garantovanom stopom rasta za koju kaže da je to ona stopa rasta koja se ostvaruje pri

punom korišćenju proizvodnih mogućnosti.

b) Ako novčani izraz autputa Y defi niše tražnju, ona će se povećavati usled mu-

ltiplikovanog dejstva investicija:

1dY dIdt dt s

= ……………………….(5)

c) Model pretpostavlja da privreda startuje sa razvojem iz stanja ravnoteže a ono

se defi niše kao jednakost ponude i tražnje. Problem je u tome što se zahteva da

se ravnoteža zadrži i u daljem razvojnom toku. Potrebno je obezbediti takav

rast investicija koji omogućuje garantovanu stopu rasta ponude a takođe i

tražnje. Potrebno je, dakle, da ponuda i tražnja rastu istim tempom kao što

sledi:

FdY dYdt dt

= …………………………(6)

odnosno:

1 1F

F

dY dYdt Y dt Y

= ………………...…(6a)

Ako se izvrši zamena leve i desne strane desnim stranama jednačina (2) i (5):

1dIIedt s

= ……………………….(7)

Ako se obe strane jednačine (7) podele sa I i pomnože sa s dobiće se željena stopa

rasta investicija koja omogućuje rast agregatne tražnje koji je u stanju da apsorbuje

naraslu ponudu:


1 dI esI dt

= ……………………….(7a)

Desna strana izražava multiplikatorski efekat investicija na kreiranje dohotka

odnosno tražnje (income creating eff ect) a leva uticaj investicija na stvaranje novih

proizvodnih mogućnosti privrede (capacity creating eff ect). Privreda ostvaruje

ravnotežu uz puno korišćenje kapitala samo ako su ova dva efekta jednaka. Integri-

sanjem jednačine (7) odnosno (7a) dobija se:

0estI I e= …………………….(8)

odnosno garantovana stopa rasta g = es ili za e=1/k g=s/k, jednaka je:

0

1 Ig lnt I

⎛ ⎞= ⎜ ⎟

⎝ ⎠ …………………(9)

ili, sledeći jednačinu

FdY dY Iedt dt

= =

i uslove I = S i S = sY, sledi:

dY Ie Ysedt

= =………………..(10)

sređivanjem jednačine (10) dobija se :

1dY esdt Y

= ………….……………(11)

integrisanjem jednačine (11) dobija se:

0 0est gtY Y e Y e= =

….………….(11a)

tj.:

0

1 Yg lnt Y

⎛ ⎞= ⎜ ⎟

⎝ ⎠ …………………(12)

Ravnotežna stopa rasta tražnje (12) jednaka je ravnotežnoj stopi rasta investicija

(9) što je jednako stopi rasta proizvodnih mogućnosti.

Iz prethodnog se može izvući zaključak da kapital predstavlja ključni razvojni fa-

ktor. Zaključak je posebno važan za nerazvijene zemlje koje u nestašici kapitala vide

ključnu barijeru podizanja nivoa razvijenosti odnosno izlasku iz kruga siromaštva.

Zbog toga su manje razvijene zemlje i sve bivše tzv. socijalističke zemlje više pažnje

260 MAKROEKONOMIJA

obraćale delu modela koji se odnosio na ponudu, dok su razvijene zemlje akcenat

stavljale na multiplikatorski efekat u procesu formiranja tražnje. Prve su opterećene

nedostatkom kapitala dok su druge (razvijene) davno prevazišle nestašicu kapitala

tako da od investicija očekuju multiplikatorsko dejstvo na dohodak i njime uslovljenu

tražnju.

Stopa rasta sa kojom se računa u modelu pretpostavlja i punu zaposlenost radne

snage, tj. ne računa se sa rezervama nezaposlene radne snage. Zbog toga je rast za-

poslenosti jednak rastu radno sposobnog stanovništva koje želi da radi. To znači da

se stopa rasta zaposlenosti mora izjednačiti sa stopom rasta proizvodnih mogućnosti

privrede i sa stopom rasta stanovništva.

Ako se rast radne snage defi niše kao eksponencijalna funkcija vremena L = f(t)

njena egzogeno data stopa rasta se može izračunati kao:

= =

dLd ln Ldt n

L dt …………………(13)

Integrisanjem jednačine (13) dobija se:

0= +ln L ln L nt ………….…….(13a)

Ako se relacija (13a) antilogaritmuje:

0= ntL L e ………………………(14)

Na osnovu pretpostavke modela o konstantnom koefi cijentu utroška radne snage:

L=nY može da se izvede jednakost:

= +ln L ln n lnY ……………….(15)

Imajući u vidu da je lnL konstanta diferenciranjem se dobija:

=d ln L d lnY

dt dt ……………..(15a)

odnodno:

= =

sn gk …………...………(16)

Relacija se tumači kao zahtev da proizvod raste po istoj stopi kao i stanovništvo

ako se želi stabilan i ravnotežni rast. Dve stope će biti jednake, ako se tehnički pro-

gres zanemari, samo ako nove investicije rastu po stopi koja će osigurati da novi

kapaciteti apsorbuju porast radne snage.

Na kraju se može napisati opšti uslov uravnoteženog rasta u Harod Domarovom

modelu:


= = = =

dY dI dLdt dt dt g nY I L ……………..(17)

Agregatni proizvod i oba faktora proizvodnje moraju da rastu po istoj stopi ka-

ko bi se izbegli društveni troškovi koji mogu nastati kao posledica neravnoteže u

privrednom razvoju bilo da se radi o nezaposlenosti ili o infl aciji. Iz modela se mogu

izvući različiti zaključci. Stopa privrednog razvoja (ravnotežna stopa rasta) se, na

primer, može uvećati ako se poveća stopa štednje uz nepromenjeni kapitalni koe-

fi cijent. To se može postići adekvatnim merama ekonomske politike. Ili, isti je cilj

ostvariv i smanjenjem graničnog kapitalnog koefi cijenta, uz istu stopu akumulacije,

što se može postići različitim merama povećanja efi kasnosti investicija, promenom

njihove strukture i slično. Takođe se privredni rast može ubrzati i kombinovanim

delovanjem na stopu štednje i kapitalni koefi cijent u različitim smerovima vodeći

računa da igra na razlici daje pozitivne rezultate.

Nedostatak modela sastoji se i u pretpostavci o jednakosti garantovane stope i

prirodne stope rasta stanovništva koja se smatra egzogenom promenljivom. Ponu-

da radne snage je određena prirodnim prirastom stanovništva dok tražnju generiše

ekonomski sistem. Ako je prirodna stopa jednaka garantovanoj, onda su i ponuda i

tražnja za radnom snagom izjednačene, pa model opisuje ravnotežnu putanju rasta

uz punu zaposlenost. Ako ove dve stope nisu jednake, a ništa u modelu njihovu jedna-

kost ne garantuje, onda se javlja ili stalni rast nezaposlenosti ili defi cit u radnoj snazi.

Oba slučaja označavaju situaciju u kojoj model prestaje da bude konzistentan sa stva-

rnim privrednim tokovima. Ako se, na primer, i pored više prirodne od garantovane

stope rasta ne javlja nezaposlenost, onda je model neprihvatljiv ni kao približan opis

stvarnosti. Na drugoj strani, pojavom defi cita radne snage, u slučaju niže prirodne od

garantovane stope rasta, nemoguće je usled nedostatka jednog od proizvodnih fa-

ktora ostvariti stopu rasta koju model predviđa.

Suština Harod-Domarovog modela se može objasniti i kombinacijom multi-

plikatora i akceleratora čiji su principi delovanja objašnjeni u prethodnoj glavi. Kao

i u prethodnom slučaju osnovna odrednica je rast kapitala kroz proces štednje i in-

vestiranja. Investicije se sastoje iz indukovanih i autonomnih investicija. Polazi se

od osnovnog podsticaja izlaska iz ravnotežnog stanja privrede koji dolazi od ras-

ta autonomnih investicija. Ako, na primer, dođe do rasta autonomnih investicija

(zbog tehničkog progresa, na primer) multiplikator A/1-c će izazvati rast dohotka.

S obzirom da je potrošnja u uslovima postojanja investicija svakako niža od dohotka

granična sklonost potrošnje će biti manja od jedinice, tj. (0 < c < 1). Izazvani rast

dohotka usloviće, delovanjem akceleratora, novi rast investicija, što će opet izazvati

novi rast dohotka. Proces se neprekidno ponavlja, idući iz jedne faze u drugu. Mali

podsticaj (rast autonomnih investicija) osigurava mnogo veći rast dohotka.

262 MAKROEKONOMIJA

Analiza kontinuelnog slučaja bazira se na već datoj analizi akceleratora. Sve vari-

jable modela su linearne i imaju kontinuelni karakter, tj. u funkciji su vremena. Model

polazi od već poznate jednačine:

Y = C + I + A………………..……..(1)

pri čemu se pretpostavlja jednakost investicija i štednje.

Iz osnovne jednačine poznata je i funkcija potrošnje:

C = cY ……………………………(2)

Produktivnost investicija, ili njihova efi kasnost, može se izraziti kao odnos rasta

dohotka i investicija tj.:

=

dYdteI

Iz ove jednačine lako se dobija obrazac za rast dohotka:

=dY Iedt

tj. rast dohotka je rezultat prirasta proizvodnih kapaciteta privrede a prirast proi-

zvodnih kapaciteta privrede je jednak umnošku između investicija i koefi cijenta efi -

kasnosti investicionih procesa. Ako se zna da je koefi cijent efi kasnosti investicija

jednak recipročnoj vrednosti kapitalnog koefi cijenta onda se obrazac za investicije

lako može napisati u sledećem obliku:

=dYI kdt …………………..(3)

gde je: 0 < c <1 i k > 0, tj. investicije se posmatraju kao konstantan umnožak promene

nacionalnog dohotka i kapitalnog koefi cijenta koji se interpretira kao akcelerator.

Pored toga što se pretpostavlja nepromenljivost efi kasnosti investicija odnosno kapi-

talnog koefi cijenta, pretpostavlja se i konstantnost investicija na dugi rok. Ova pre-

tpostavka je kritikovana od strane brojnih ekonomista ali se ona zbog dužine roka

ipak može braniti.

Uvrštavanjem u osnovnu relaciju druge i treće jednačine dobija se diferencijalna

jednačina rasta dohotka:

⎛ ⎞= −⎜ ⎟⎝ ⎠

dY Ag Ydt s ……………..(4)

gde je g = s/k. Garantovana stopa rasta proporcionalna je graničnoj sklonosti štednji i

obrnuto proporcionalna kapitalnom koefi cijentu čiji je fi ksni karakter pretpostavljen.


To je ona stopa rasta koja se ostvaruje pri punom korišćenju proizvodnih mogućnosti.

Ta stopa podrazumeva i punu zaposlenost radne snage tj. ne računa se sa rezerva-

ma nezaposlene radne snage. Rast zaposlenosti je jednak rastu radno sposobnog

stanovništva koje želi da radi.

Jednačina objašnjava rast dohotka koji je određen pretpostavkama o kretanju

autonomnih investicija. One se mogu ponašati na različite načine, ali će svaki put

dohodak rasti po progresivnoj stopi. Alen100 je iscrpno analizirao uticaj autonomnih

investicija na rast dohotka u Harod-Domarovom modelu. Analiza počiva na razma-

tranju dva granična slučaja: a) slučaju kad su autonomne investicije konstantne i b)

kada autonomne investicije rastu po progresivnoj stopi r.

a) Ako se sa y obeleži (Y-A/s), tj. odstupanje dohotka od fi ksiranog nivoa A/s:

sAYy −=

Ako se relacija diferencira dobija se:

dydt

dYdt

=

Desna strana relacije je istovetna levoj strani relacije (4), pa se može pisati:

=dy gydt …………………..(5)

gde je g = s/k > 0. Ako je:

d 1 dy(log y)= dt y dt' ,

onda se relacija (5) može napisati u obliku:

d (log y)= g dt ,

a odavde:

= +log y gt const

tj.:

= gty Ce

gde je C konstanta određena početnim nivoom dohotka.

Ako se pretpostavi da je odstupanje dohotka od fi ksiranog nivoa A/s na početnom

nivou za t=0 jednako: y = yo, onda se konstanta može odrediti:

= gtty Ce

100 Allen, R. G. D., 1970., p. 65-68.

264 MAKROEKONOMIJA

tj.:

yo = Ceo = C

tako da relacija za dohodak defi nitivno postaje:

0gt

ty y e= ............................. (6)

Relacija pokazuje progresivan rast dohotka po garantovanoj stopi g>0. Veličina

dohotka u vremenu t zavisi od njegovog početnog nivoa i garantovane stope rasta.

Garantovana stopa rasta je proporcionalna graničnoj stopi štednje a obrnuto propo-

rcionalna kapitalnom koefi cijentu.

Kako je granična sklonost štednji uglavnom dosta manja od kapitalnog koefi ci-

jenta, garantovana stopa rasta može biti dosta niska. Primera radi, ako je granična

sklonost štednji 5%, a k = 2,5 dohodak će rasti 2% godišnje.

b) Ako se pretpostavi progresivan rast autonomnih investicija po konstantnoj

i većoj od nule stopi r tako da je A Ao ert relacija (4) se može napisati u

obliku:

0 rtAdY g Y edt s

⎛ ⎞= −⎜ ⎟⎝ ⎠……………(7)

Ako se pretpostavi da i dohodak raste po istoj stopi: 0rtY Y e= , onda se prethodna

relacija može napisati u sledećem obliku:

00 0

rt rt rtArY e g Y e e

s⎛ ⎞= −⎜ ⎟⎝ ⎠ …………..(8)

Sređivanjem se dobija:

00

AY

k( g r )=

− …………………..(9)

tj. progresivan rast dohotka po stopi r moguć je ako je odgovarajući ravnotežni nivo

dohotka u početnom periodu određen strukturom i načinom funkcionisanja sistema

u tom trenutku.

Na kraju, potrebno je odrediti putanju rasta dohotka koja najviše zavisi od

početnog nivoa dohotka. Ako se sa y obeleži odstupanje dohotka od putanje pro-

gresivnog rasta i uzme da je ono jednako:

y Y Y= − 0 e rt

tako da je y za t = 0 :

y Y Y0 0 0= −

uz:


dydt

dYdt

rY= − 0 e rt

(tj. stopa rasta odstupanja dohotka od putanje progresivnog rasta jednaka je ra-

zlici stopa rasta početnog nivoa dohotka i dohotka po progresivnoj stopi r ).

Oduzimanjem relacije (8) od relacije (7) dobija se:

dy gydt

=

Na isti način kao i ranije dobija se konačan oblik relacije:

0rt

ty y e=……………….(10)

Relacija je slična relaciji (6). Razlika je samo u stopi rasta. U relaciji (6) radi se o

garantovanoj, a u relaciji (10) o stopi progresivnog rasta autonomnih investicija. Ra-

zlika ostvarena u odnosu na ravnotežnu putanju određena je odnosom ovih stopa.

Analogno relacijama (8) i (9) može se napisati još jedna relacija za putanju do-

hotka:

Y Y Y Y= + −0 0 0 e ert rt( )

)( 0

0 rgkA

Y−

=

tj. ako rast dohotka startuje tačno od nivoa 0Y , onda će se on odvijati po ravnotežnoj

putanji. Start sa drugačije startne pozicije )( 00 YY ≠, izazvaće bitno odstupanje pu-

tanje rasta dohotka od ravnotežne putanje. Putanja rasta dohotka je, dakle, osim sto-

pom garantovanog rasta i snagom inicijalnog podsticaja, određena i startnom pozici-

jom koja je defi nisana strukturom i funkcionisanjem privrednog sistema.

Garantovana (progresivna) stopa rasta dohotka inherentna je sistemu u bilo ko-joj varijanti jer počiva na trajnoj jednakosti štednje i investicija. Ona reprezentuje ubrzavajuće dejstvo akceleratora (konstanta k -fi ksirani nivo kapitalnog koefi cijenta) modifi kovano prigušavajućim efektom multiplikatora (konstanta s = 1 - c).

6. 2. 3. Diskretni slučaj

Privredni rast i razvoj zbivaju se u vremenu i zato je ono njihova bitna karakte-ristika. Diskretni slučaj podrazumeva vreme koje se sastoji iz jednakih intervala koji se zovu periodi. Iz praktičnih razloga pod periodima se obično podrazumevaju kale-ndarske godine.

Model u diskretnom slučaju pretpostavlja da su nameravana štednja i namerava-na potrošnja u predviđenom periodu realizovane. Na taj se način može pretpostaviti

jednakost relacija za štednju i potrošnju na početku i kraju perioda. Kao i ranije,

266 MAKROEKONOMIJA

polazi se od relacije:

tttt AICY ++=

U linearnom slučaju, kad su svi autonomni izdaci isključeni, jednačina štednje je

1t tS sY −=………………….(1)

Štednja na početku (i na kraju) perioda t jednaka je proizvodu granične sklonosti

štednje i dohotka na kraju prethodnog perioda tj. štednja u periodu t funkcija je do-

hotka iz perioda t-1.

Jednačina potrošnje na početku perioda je:

1)1( −−= tt YsC

a na kraju perioda, kad se može javiti i nenameravana potrošnja:

Ct = Yt - Ct

U slučaju kada se autonomne investicije u toku perioda ne pojavljuju, tj. za At = 0,

indukovane investicije na kraju perioda su jednake:

1t t tI S sY −= =………………(2)

Jednačina formuliše cilj, uravnoteženi rast, koji se ostvaruje ako je veličina inve-

sticija jednaka veličini štednje u svakom periodu.

Indukovane investicije na početku perioda mogu se prestaviti relacijom za akce-

lerator:

1't t tI k(Y Y )−= −

…………….(3)

Model se tako pretvara u relaciju između investicija na početku i na kraju pe-

rioda, tj. između It i I’t. Ako se prihvati pretpostavka da je nameravana štednja u

toku perioda realizovana i jednaka investicijama, i da su investicioni planovi u datom

periodu realizovani, tj. I’t = It, onda se garantovana stopa rasta lako može dobiti na

sledeći način:

k Y Y sYt t t( )− =− −1 1 ,

tj.

Y Y sk

Yt t t= +− −1 1,

odnosno:


)g(Y)ks(YY ttt +=+= −− 11 11

odakle sledi:

tt gYY )1(0 +=

……...……………….(4)

tj. dohodak progresivno raste po garantovanoj stopi iz perioda u period.

Jednačina koja opisuje kretanje investicija se može, analogno, dobiti iz jednačine

za indukovane investicije (It = s Yt-1

) na kraju perioda:

1 11 0 11 1t t

t tI sY sY ( g ) I ( g )− −−= = + = +

….(5)

I1 = s Y

0

Rigoroznom matematičkom analizom slučaja kada se planirane investicije razli-

kuju od realizovanih može se pokazati da model u potpunosti nije dinamički. Čak i uz

velika uopštavanja javljaju se isuviše velika odstupanja stvarne od garantovane stope

rasta. Zbog toga se on može prihvatiti kao dovoljno dobar opis stvarnog ekonomskog

života jedino uz vrlo rigoroznu pretpostavku o jednakosti štednje i investicija i na

početku i na kraju perioda. Sve primedbe sa mogućim odstupanjem garantovane od

prirodne stope rasta i dalje ostaju.

6.3. NEOKLASIČNI MODEL

Neoklasični model predstavlja delimično vraćanje problemima kojima su se bavili

ekonomosti klasične orijentacije, naročito Mil i Rikardo, a tiču se akumulacije kapi-

tala i promena produktivnosti. Model predstavlja izvesno proširenje Harod Domaro-

vog modela eliminacijom njegovih neodrživih pretpostavki.

Harod-Domarov model počiva na veoma rigoroznim pretpostavkama. Njegov

glavni nedostatak se sastoji u činjenici da se ponuda i tražnja radne snage podudaraju

samo u slučaju kada se prirodna stopa rasta stanovništva podudara sa garantovanom

stopom. Prva je određena egzogenim faktorima a druga interakcijom između kapi-

tala, investicija i dohotka. Cena radne snage se u modelu ne pojavljuje kao odrednica

tražnje radne snage. Tražnja za radnom snagom jednostavno prati kretanje dohotka.

Svaka promena nivoa dohotka praćena je rastom proizvodnih faktora u istoj propo-

rciji. Tako značajna simplifi kacija stvarnosti posledica je pretpostavke o fi ksnom

kapitalnom koefi cijentu, nemogućnosti supstitucije između proizvodnih faktora

(proizvodna funkcija sa izokvantom u obliku latiničnog slova L), tj. postojanja samo

jednog tehnološkog postupka u celoj privredi čiji je rezultat samo jedan homogeni

proizvod koji zadovoljava sistem potreba u celini. Svi elementi u modelu praktično

268 MAKROEKONOMIJA

su konstante pa ne postoji mogućnost uspostavljanja nove ravnoteže, ako se dođe u neravnotežu. Svako odstupanje od pretpostavke da je proizvodnja funkcija ula-ganja rada i kapitala i da oni daju konstantne prinose vodi u trajnu neravnotežu, jer je model previše egzogeno determinisan (over determined). I pored ovako velikog broja pretpostavki, model koincidira sa stvarnošću samo u retkom slučaju pokla-panja garantovane i prirodne stope rasta.

Neoklasični model pokušava da otkloni uočene nedostatke Harod-Domaro-vog modela. On je zasnovan na pretpostavci o postojanju neograničenog broja tehnoloških postupaka i isto toliko kapitalnih koefi cijenata. Porast broja tehnoloških postupaka vodi fi no zaobljenoj proizvodnoj funkciji. U graničnom slučaju, kad taj broj postane neizmerno velik, dobija se kontinuelna proizvodna funkcija. To znači da postoji čitava distribucija kapitalnih koefi cijenata ,...,, 321 kkk i da model sadrži jedan varijabilni kapitalni koefi cijenat koji povećava mogućnost izjednačenja gara-ntovane i prirodne stope rasta.

Proizvodna funkcija sa fi no zaobljenom konveksnom izokvantom pretpostavlja najšire mogućnosti supstitucije između proizvodnih faktora. To daje mogućnost iznalaženja kombinacije faktora proizvodnje koja najviše doprinosi stvaranju autputa i omogućuje punu zaposlenost. Kapitalni koefi cijent može tako da se podesi da, uz datu vrednost granične sklonosti štednje, daje onu vrednost garantovanoj stopi koja se podudara s prirodnom stopom. Podešavanjem odnosa između proizvodnih fa-ktora, odnosno kapitalnog koefi cijenta, vrše se takva prilagođavanja u privrednom sistemu da njegovo funkcionisanje može da obezbedi punu zaposlenost proizvodnih faktora čak i u uslovima visokih fl uktuacija tempa rasta stanovništva.

Podešavanje garantovane stope rasta (g=s/k) sa istim posledicama može se obaviti i regulisanjem granične sklonosti štednji. Prvi pristup je vezan za ime Roberta Soloua a drugi za ime Nikolasa Kaldora.

6. 3. 1. Neoklasični model rasta Roberta Soloua

Neoklasični model Roberta Soloua101 prihvata pretpostavke prethodnog modela ali ne počiva na proizvodnoj funkciji sa fi ksnim proporcijama inputa. Umesto toga pretpostavlja se neoklasična proizvodna funkcija sa konstantnim prinosima u kojoj se rad i kapital mogu supstituisati a kapitalna opremljenost rada kointinuirano vari-rati. Polazi se od linearno homogene proizvodne funkcije oblika:

αα −= 1LKY

Ako se sa Y/L označi prosečna produktivnost rada u privredi a sa K/L njena kapitalna opremljenost rada, onda se funkcija produktivnosti rada može napisati u

sledećem obliku:

101 Solow, R., 1956., A Contribution to the Th eory of Economic Growth, Quarterly Journal of Econo-

mics, p. 65-94. и у Solow, R., 1970., Growth Th eory: An Exposition, Clarendon Press, Oxford


α

⎟⎠⎞

⎜⎝⎛=

LK

LY

………………….(1)

Na osnovu prve mogu se napisati još dve jednačine. Tako se dobija sistem od tri

jednačine čijim se rešenjem dolazi do relacija koje opisuju kretanje varijabli u vre-

menu.

Ako je štednja jednaka proizvodu granične sklonosti štednji i dohotka tj.: S=sY, uz

pretpostavku da su investicije jednake štednji i da se prirast kapitala može poistoveti-

ti sa investicijama, prirast kapitala se može izraziti kao proizvod granične sklonosti

štednji i dohotka, tj.:

Y KL L

α⎛ ⎞= ⎜ ⎟⎝ ⎠

………………..….(2)

Treća jednačina se odnosi na radnu snagu koja se formira iz rasta stanovništva po

prirodnoj stopi n:

0ntL L e=

……………………(3)

Ako se pretpostavi puna zaposlenost, tj. stanovništvo raste po prirodnoj stopi

n koja ne produkuje ni višak ni manjak ponude radne snage, onda se na osnovu

jednačine (1) i (3) može napisati nova relacija:

0nt KY L e

L

α⎛ ⎞= ⎜ ⎟⎝ ⎠ ……….…..…(4)

Prirodna stopa rasta stanovništva n javlja se u jednačinama kao eksponent. To

znači da se pretpostavlja rast stanovništva koje treba ubrzano zapošljavati. Problem

se rešava rastom investicija po dovoljno visokoj stopi, tj. onoj stopi koja omogućava

otvaranje dovoljnog broja radnih mesta za rastuću ponudu radne snage. Rešenje

sistema jednačina može se poistovetiti sa iznalaženjem odgovarajuće stope rasta in-

vesticija. Ona se može dobiti tako što se najpre jednačina (2) transformiše u:

1dKYdt s

=

zamenom u jednačinu (4) dobija se:

0ntdK KsL e

dt L

α⎛ ⎞= ⎜ ⎟⎝ ⎠ ......…….(5)

gde su s, Lo i ent konstante, pa se relacija može intrepretirati na sledeći način: investicije

su funkcija produktivnosti rada a produktivnost rada je funkcija kapitalne opremlje-

nosti rada. Investicije (ili potreban rast kapitala da bi se održala puna zaposlenost) su,

dakle, određene nivoom kapitalne opremljenosti rada.

270 MAKROEKONOMIJA

Problem se sastoji u iznalaženju nivoa investicija koje obezbeđuju nivo kapi-

talne opremljenosti rada primeren punoj zaposlenosti, tj. u određivanju takvog

ravnotežnog nivoa kapitalne opremljenosti rada pri kojem će privredni sistem, bez

obzira na startnu poziciju, funkcionisati na nivou pune zaposlenosti, tj. tendirati ka

ravnotežnom stanju. Ako takav koefi cijent postoji, to znači da se privreda kreće pre-

ma putanji ravnotežnog rasta, ako se kreće prema tom koefi cijentu. Kad dosegne taj

ravnotežni nivo kapitalne opremljenosti rada ona će nastaviti da raste uravnoteženo

što znači da će i dohodak i kapital rasti po istoj stopi po kojoj raste i radna snaga i

da će prosečna produktivnost rada i kapitalna opremljenost rada biti konstante, ako

nema tehničkog progresa.

Kapitalna opremljenost rada je funkcija vremena. Zbog toga se ona može izraziti

kao logaritamska funkcija102:

t tKln( ) ln K ln LL

= − ……….……(6)

Ako se jednačina (6) derivira po vremenu dobiće se stopa rasta koefi cijenta kapi-

talne opremljenosti rada:

1 1 1 1db dK dL dK ndt b dt K dt L K dt

= − = − ...(7)

Iz jednačine se vidi da je stopa rasta kapitalne opremljenosti rada (b) jednaka

razlici između stope rasta kapitala i prirodne stope rasta radne snage. Na osnovu

jednakosti:

dK sYdt

=

može se napisati:

1 dK YsK dt K

= …………………(8)

Ako se jednačina (8) uvrsti u jednačinu (7):

1db Ys ndt b K

= − ……….....……(9)

Ako se brojilac i imenilac razlomka Y/K podele sa L u brojiocu će se dobiti produk-

tivnost rada (y) a u imeniocu kapitalna opremljenost rada (b):

1db ys ndt b b

= − …………….(10)

102 Бабић, М., 1991., стр. 422-428.


Kad kapitalna opremljenost rada dostigne položaj dugoročne ravnoteže njena se

vrednost može smatrati konstantnom (u jednačini fi guriše kao konstanta). Njen prvi

izvod (stopa promene) tada postaje jednak nuli. Leva strana jednačine (10) biće je-

dnaka nuli. Da bi se to ostvarilo potrebno je da se ispuni uslov:

nbys =

……………………...(11)

odnosno:

ynsb =

……………………...(12)

Ako se vrate prvobitne oznake:α

⎟⎠⎞

⎜⎝⎛=

LK

ns

LK

……………….(13)

odnosno:

α−⎟⎠⎞

⎜⎝⎛=

11

LK

sn

……...………….(14)

ili:

α−= 11

bsn

……….....……….(14a)

Jednačina (14) može se napisati i na sledeći način:

LKn

LYs =

……………………(15)

ili:

sy =nb ………….………….(16)

ili:

sn

by=

…….……..……….(16a)

Dakle, odnos između produktivnosti rada i kapitalne opremljenosti rada u sta-

nju ravnoteže jednak je odnosu između prirodne stope rasta radne snage i granične

sklonosti štednji. Model dozvoljava iznalaženje odgovarajuće vrednosti za b za koju

je privreda u ravnoteži. Ako se zna vrednost b lako se može izračunati i vrednost

produktivnosti rada i ostalih vrednosti u modelu. Osim toga, model defi niše i uslove

dugoročnog ravnotežnog rasta. Oni se u krajnjoj instanci podudaraju sa uslovima iz

Harod Domarovog modela. Ali, neoklasični model objašnjava da privreda dugoročno

272 MAKROEKONOMIJA

teži ka putanji rasta koja se smatra ravnotežnom zahvaljujući varijabilnom koefi cijentu

kapitalne opremljenosti rada. Ravnotežni nivo koefi cijenta kapitalne opremljenosti rada

može se shvatiti kao rezultat procesa kratkoročnog privrednog uravnoteženja, čime se i

prirodna i garantovana stopa rasta izjednačuju. U tački ravnoteže koefi cijent kapitalne

opremljenosti rada je konstanta pa zato i produktivnost rada mora da bude konstantna

i zbog toga i proizvod i zaposlenost i kapital rastu po istoj stopi.

Na apcisi u oba dela dijagrama je kapitalna opremljenost rada. Na ordinati u

prvom delu dijagrama je produktivnost rada a u drugom delu stopa rasta kapitala.

Kriva a predstavlja prosečnu produktivnost rada: ( )Y /L K/Lα⎡ ⎤=⎣ ⎦ . Ona ima konkavan

oblik jer je 0 < α < 1. Njen oblik je posledica delovanja zakona opadajućih prino-

sa. Zbog tog delovanja s porastom kapitalne opremljenosti rada, produktivnost u

početku raste brže da bi u svakoj narednoj tački intezitet rasta opadao. Linija (z)

predstavlja proizvod prirodne stope rasta stanovništva i kapitalne opremljenosti

rada. Ona pokazuje visinu potrebnih neto investicija za održanje postojećeg nivoa

kapitalne opremljenosti rada u uslovima kada stanovništvo raste, tj. veličinu kapi-

tala kojom je potrebno opremiti svakog novog zaposlenog da se opšti nivo kapitalne

opremljenosti rada ne bi promenio. To znači da porast zaposlenosti za n% zahteva

rast kapitala takođe za n%. Kriva (h) je kriva produktivnosti pomnožena graničnom

sklonošću štednji: sy. Budući da je 0 < s < 1, kriva (h) leži ispod krive (a).

Sl. 36. Prikaz procesa uravnoteženja u neoklasičnom modelu


α

⎟⎠⎞

⎜⎝⎛=⇒

LK

LYa

LYsx =⇒

Kz n

L⇒

n Ks L

Ψ⇒

Na drugom delu dijagrama kriva predstavlja razliku između krive x i linije z. Uslov

ravnoteže ostvaren je u tački (A). Levo od tačke (A) sve dok je kapitalna opremljenost

rada manja od 0A, sy > nb pa se isplati povećavati kapitalnu opremljenost rada. Iza

tačke (A) situacija je obrnuta: sy < nb, pa se zbog delovanja zakona opadajućih prino-

sa isplati smanjivati kapitalnu opremljenost rada.

Presek krive (h) i linije (z) je takođe uslov ravnoteže. U toj tački štednja po glavi

stanovnika je dovoljno velika da omogući opremanje svakog novozaposlenog kapi-

talom kao što je to slučaj sa već zaposlenim radnicima.

Podelom jednačine (15) sa s dobija se jednačina L

Ksn

LY= koja je na dijagramu

predstavljena linijom Ψ. Iz uslova ravnoteže:

I = K = sY podelom sa L dobijaju se investicije po zaposlenom kao funkcija produ-

ktivnosti rada:

IL

sYL

=

Sledeći osnovnu jednačinu

⎟⎠⎞

⎜⎝⎛=

LKf

LY

može se napisati:

I KsfL L

⎛ ⎞= ⎜ ⎟⎝ ⎠ …...………….(17)

274 MAKROEKONOMIJA

Zbog toga kriva (h) pokazuje štednju po zaposlenom na svakom nivou kapitalne

opremljenosti rada. Razlika između autputa per capita (Y/L ) i štednje per capita ⎟⎠⎞

⎜⎝⎛

LYs jednaka je potrošnji per capita. Nivo kapitalne opremljenosti označen tačkom

B (0B) omogućuje nivo autputa per capita (BE) uz štednju per capita na nivou (BD) i

potrošnju per capita na nivou (ED).

Kako linija (z) pokazuje rast kapitalne opremljenosti rada (per capita investicije

potrebne da se zadrži isti nivo kapitalne opremljenosti rastuće zaposlenosti radne

snage) sledi da je potreban rast kapitala po istoj stopi kao i radna snaga da bi se

zadržao postojeći nivo kapitalne opremljenosti rada. To znači da mora da važi jedna-

kost: I / K = n . Delenjem sa L dobija se:

LKn

LI=

Iz uslova ravnoteže: I = S = sY ili: I/L = s Y/L, sledi:

LYs

LKn =

što je jednako jednačini (15). U tački B investicije BD su veće od potrebnih

(BD>BC) kako bi se održao isti nivo kapitalne opremljenosti rada. Zbog takvog nivoa

investicija kapitalna opremljenost rada raste. Sa rastom kapitalne opremljenosti rada

smanjuje se jaz između stvarnih i potrebnih investicija, smanjuje se jaz između krivi

(h) i (z). One se seku u tački A kada se i postiže ravnotežni nivo kapitalne opre-

mljenosti rada. Rast stope štednje pomerio bi naniže liniju (Ψ) a liniju (h) naviše čime

bi se povećao i ravnotežni nivo kapitalne opremljenosti rada.

Iz ove analize mogu da se izvuku vrlo dalekosežni zaključci103:

1. Solou je pokazao da stopa rasta proizvoda ne zavisi od stope rasta štednje.

Privreda se na dugi rok gledano, kreće po ravnotežnoj putanji rasta po stopi

koja se zahvaljujući varijabilnom koefi cijentu kapitalne opremljenosti rada

može podudarati sa prirodnom stopom rasta stanovništva.

2. Ako stopa štednje poraste povećaće se kapitalna opremljenost rada i, za kratko

i stopa rasta dohotka. U tom slučaju privreda prelazi na višu putanju ravno-

težnog rasta dohotka.

3. Ako na ravnotežnoj putanji rasta, kad privreda raste stopom rasta inherentnom

datom stanju ekonomskog sistema, dođe do rasta produktivnosti rada, stopa

103 Dornbusch, R., Fischer, S., 1994., Macroeconomic, 6.ed., McGraw Hill, p.276.


rasta dohotka ostaje egzogeno određena tehničkim progresom. Ona je jednaka

zbiru stope tehničkog progresa i stope rasta stanovništva.

4. Ako dve privrede mogu da se opišu istom proizvodnom funkcijom i imaju

istu stopu rasta stanovništva posle izvesnog vremena će ostvariti jednak nivo

dohotka. Iz ove tvrdnje se može izvući zaključak u vezi sa uzrokom siromaštva

nedovoljno razvijenih zemalja. Privreda jedne zemlje je nerazvijena zato što

ima manjak kapitala. Put izlaska iz siromaštva je “jednostavan”. Nedovoljno

razvijena zemlja stopu štednje treba da podigne na nivo štednje bogatih zemalja

i da koristi istu tehnologiju kao i one. Posle izvesnog perioda primene ovakvog

“recepta” nedovoljno razvijena zemlja izjednačiće nivo svoje razvijenosti sa

bogatim zemljama. Ako zemlje imaju različite stope štednje, ostvariće različite

nivoe GNP-a u ravnotežnoj tački, ali ako su njihove stope tehničkog progresa i

rasta stanovništva jednake i stope rasta ravnotežnog dohotka će biti jednake.

I neoklasični model je doživeo brojne kritike i dopune (razrade). Razrade se svode

na uvođenje novih endogenih varijabli koje su u originalnom modelu egzogenog

karaktera, a što se kritika tiče one se, pre svega, odnose na osnovne pretpostavke na

kojima model počiva. Tržište i slobodna konkurencija su osnovna pretpostavljena

pokretačka snaga dugoročnog ravnotežnog rasta što podrazumeva punu mobilnost

faktora proizvodnje, potpunu obaveštenost tržišnih aktera i postojanje potrebne

elastičnosti cena roba na promenu ostalih cena, punu zaposlenost faktora proizvo-

dnje i raspodelu na osnovu njihove granične produktivnosti. Tržište se uglavnom ne

karakteriše navedenim pretpostavkama. U osnovi radi se o iluzijama, kako o onim

koje se odnose na slobodna tržišta (ograđena su, veliki troškovi ulaza), tako i o onim

u vezi sa mobilnošću faktora koji su sve više “zaleđeni” u prostornom, granskom i

drugom smislu. Alternativnih tržišta takođe nema ili su transakcioni troškovi prela-

ska na njih veliki. Cenovne konkurencije takođe gotovo da i nema kao ni potpune

informisanosti proizvođača i potrošača, itd.104

104 Bliže o tome u: Đerić, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija,

Beograd, str. 242.

276 MAKROEKONOMIJA

KONTROLNA PITANJA

1. Zašto se u ekonomskoj analizi pristupa konstrukciji pojednostavljenog sistema?2. Šta se podrazumeva pod makroekonomskim modelima?3. Zbog čega deterministički modeli u makroekonomskoj analizi nimaju manji

značaj od stohastičkih modela?4. Šta se podrazumeva pod varijablama modela?5. Koja je razlika između endogenih i egzogenih varijabli?6. Zašto se na osnovu empirijskih saznanja obično uspostavljaju nelinearni mod-

eli?7. Na koji se sve način opisuju odnosi među varijablama?8. Šta znači kvantifi kovati međuzavisnost dveju ekonomskih varijabli?9. Šta je karakteristično za strukturne modele?10. Da li se modeli dugoročnog rasta mogu svrstati u statičke modele?11. Na kojim načelima počiva izgradnja ekonomskih modela?12. Šta u AS-AD modelu predstavlja kriva agregatne tražnje?13. Šta u AS-AD modelu odražava kriva agregatne ponude?14. Čime je u AS-AD modelu određen opšti nivo cena u privredi?15. Kakav oblik ima kriva agregatne ponude u AS-AD modelu?16. Da li, i u kom smislu, oblik krive ponude u AS-AD modelu zavisi od opšteg nivoa

cena? 17. Da li, i u kom smislu, oblik krive ponude u AS-AD modelu zavisi od stope neza-

poslenosti?18. IS-LM model počiva na istovremenoj ravnoteži na dva tržišta. O kojim se

tržištima radi?19. Kojim se krivama opisuju dva posmatrana tržišta u IS-LM modelu?20. U čemu se razlikuju stanovišta kejnsijanaca i neoklasičara kada je u pitanju de-

terminisanost investicija i štednje?21. Na kojim pretpostavkama počiva Filipsova kriva?22. Da li su smanjenje infl acije i smanjenje nezaposlenosti suprotni ciljevi?23. Da li je moguć istovremeni rast infl acije i nezaposlenosti?24. Koji odnos ilustruje Oukonov zakon?25. Kakve posledice po veličinu jaza između ostvarenog i potencijalnog proizvoda

izaziva smanjenje nivoa nezaposlenosti? 26. Šta sugeriše Filips-Oukonova kriva?27. Koji modeli, i zbog čega, razrađuju uslove koji osiguravaju stabilan ravnotežni

rast uz punu zaposlenost?28. Na kojim pretpostavkama počiva Harod-Domarov model?29. Kakav je značaj garantovane stope rasta?30. Koji osnovni nedostatak Harod-Domarovog modela ispravlja, i na koji način,

neoklasični model?

GLAVA XISTEPEN EFIKASNOSTI

PRIVREDE

279STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE

1.UVODNE NAPOMENE

Privredni sistemi, kao što je poznato, spadaju u red vrlo složenih sistema sa velikim

brojem elemenata najrazličitijeg karaktera i vrsta njihove međusobne povezanosti. U

skladu sa tim oni funkcionišu na vrlo složen način. Zbog toga je efi kasnost privrednih

sistema veoma teško sveobuhvatno analizirati, a samim tim i meriti. Pokušaji me-

renja efi kasnosti nailaze na metodološke i konceptualne poteškoće. Naime, stepen

merljivosti različitih aspekata funkcionisanja privrede veoma je različit. Neki aspekti

su potpuno merljivi, drugi delimično, dok su neki aspekti efi kasnosti u potpunosti

nemerljivi. Iako je nauka poslednjih decenija znatno povećala stepen uspešnosti me-

renja inače merljivih aspekta, podižući istovremeno nivo merljivosti manje merljivih

aspekata privrednih kretanja, još uvek je mnogo toga što je moguće jedino procenji-

vati ili je jednostavno još uvek nemerljivo.

Strogo uzev, precizno određenje gotovo svih dimenzija privredne efi kasnosti to-

liko je složeno i uslovljeno toliko velikim brojem ograničenja, da je broj i pouzdanost

zaključaka koji se mogu izvesti na osnovu njihovog merenja relativno mali. Zbog toga

je potrebno insistirati na što većem stepenu obuhvatnosti merenja različitih manife-

stacija funkcionisanja privrede.

Opšta teorija sistema, polazeći od činjenice o ograničenoj mogućnosti merenja,

insistira na uzimanju u obzir manje ili potpuno nemerljivih aspekata, insistira da

istraživač bude svestan dometa različitih metoda merenja pojedinih aspekata funkci-

onisanja privrede uz intuitivni obuhvat svih manje merljivih ili potpuno nemerljivih

aspekata razvojnih procesa. To se dobro može sagledati na primeru faktora koji utiču

na visinu ukupnog proizvoda. Smatra se da je pojedinačno po faktorima moguće

meriti jedva četvrtinu uticaja na rast proizvoda. Tome se može dodati još jedan broj

faktora čiji se uticaj na rast proizvoda može meriti zbirno, u grupama od po nekoliko

faktora. Sve u svemu, dve trećine rasta ukupng proizvoda se može pripisati neme-

rljivim faktorima. Stoga je izostavljanje iz analize delimično merljivih i nemerljivih

faktora nedopustivo. Oni se i bez kvantifi kacije moraju uzimati u obzir kao dodatni

elementi uz rezultate analize merljivih aspekata.

280 MAKROEKONOMIJA

Analizu dalje komplikuje činjenica da je među nemerljivim faktorima, pored onih

sa pozitivnim, dosta i onih sa negativnim dejstvom. Merama makroekonomske poli-

tike dejsto prvih mora biti podsticano, a drugih slabljeno. Bez obzira na frekvenciju

promenljivosti faktora, njima se mora upravljati. Sa stanovišta makroekonomske poli-

tike njihov značaj raste uporedo sa rastom frekvencije.

2.STOPA RASTA DOMAĆEG PROIZVODA

U teoriji i praksi najčešće se kao sintetički pokazatelj dostignutog razvojnog nivoa

koristi, apsolutno ili per capita izražen, neto ili bruto domaći proizvod. Godišnji

domaći proizvod ukazuje na snagu, veličinu određene privrede. Čitav svet je 2007.

godine ostvario bruto domaći proizvod u iznosu od 54.584 milijardi dolara. Najveća,

najsnažnija privreda savremenog sveta je privreda SAD-a koja je 2007. godine ostva-

rila bruto domaći proizvod u iznosu od 13.751 milijardi dolara. Dakle, jedan od četiri

ostvarena dolara na planeti ostvaren je u ovoj zemlji. Vrednost bruto domaćeg proi-

zvoda Srbije u isto vreme iznosila je 40, 1 milijardu dolara105.

Podelom nominalne godišnje vrednosti domaćeg proizvoda sa brojem stanovni-

ka određene zemlje prethodni podatak se relativizuje i tako dobija visina domaćeg

proizvoda po glavi stanovnika (per capita). Privredni rast se ostvaruje uz podizanje

nivoa društvenog blagostanja jedino ako domaći proizvod beleži brži rast od rasta

stanovništva, tj. ako se ostvaruju pozitivne stope rasta domaćeg proizvoda per capita.

Stanje u kojem domaći proizvod raste po istoj stopi kao i stanovništvo je stanje nulte

stope rasta per capita i naziva se stagnacijom. Sporije uvećanje domaćeg proizvoda

od stanovništva znači opadanje njegovog per capita nivoa i označava nazadovanje.

Najgora situacija je ona u kojoj proizvod opada a stanovništvo raste. Posledica toga

je ubrzano opadanje domaćeg proizvoda per capita.

Ako se želi pokazati sposobnost rasta neke privrede izračunavaju se stope ra-

sta. Obično se posmatra dinamika domaćeg proizvoda kao stopa rasta nominalnog

domaćeg proizvoda ili domaćeg proizvoda per capita. Stopama rasta se u prvoj

aproksimaciji kroz tempo porasta nivoa domaćeg proizvoda dobro prikazuje efi ka-

105 http://www.worldbank.org/


snost privrednog razvoja u određenom periodu. Najbolje je kada su to zaokružene

i završene razvojne faze, omeđene sa dva razvojna nivoa. One omogućuju sagleda-

vanje tendencija u privredi jedne zemlje. Zato su stope rasta najverovatnije najčešće

upotrebljavani analitički instrument. Vrlo je korisno praviti poređenja unutar grupe

(po osnovnim karakteristikama sličnih) zemalja, ili između različitih razvojnih faza

jedne ili više zemalja.

Stopa rasta domaćeg proizvoda može se defi nisati kao relativni prirast domaćeg

proizvoda, tj. kao odnos godišnjeg apsolutnog prirasta domaćeg proizvoda i njegove

veličine na kraju prethodnog perioda106. Ako je Y(t) domaći proizvod u periodu t,

stopa rasta domaćeg proizvoda ry u tom periodu će biti jednaka:

1−

Δ=

t

ty Y

Yr ……………………….(1)

gde je:

1−−=Δ ttt YYY

U prethodnoj defi niciji vreme je diskretno jer se sastoji od jednakih intervala

konačne dužine (godinu dana). Sa stanovišta validnosti zaključaka pogodnije je

vreme posmatrati kao kontinuelnu veličinu koja može predstavljati bilo koju tačku

na vremenskoj skali. U tom slučaju stopa rasta se može izraziti kao količnik brzine

rasta domaćeg proizvoda i vrednosti domaćeg proizvoda u datoj tački. Brzina rasta

domaćeg proizvoda izračunava se kao prvi izvod promenljive (domaći proizvod Y(t))

po nezavisno promenljivoj t, tj.:

y

dYtdtr

Yt= …………………..(2)

U praksi se najčešće pristupa izračunavanju prosečne stope rasta za izabrani pe-

riod. Prosečne godišnje stope rasta se, i u ovom slučaju, mogu izračunavati kao di-

skretne i kao kontinuelne. Ako je poznat niz podataka za domaći proizvod za izabra-

ni period (to jest, Y0, Y

1, Y

2, ..., Y

t) i ako se prosečna godišnja stopa rasta obeleži sa r

y

dobija se niz relacija:

Y0

Y1 = Y

0 + ΔY

1 = Y

0 + r

yY

0= Y

0 (1 + r

y)

Y2 = Y

1 + ΔY

2 = Y

1 + r

yY

1= Y

1 (1 + r

y) = Y

0 (1 + r

y) (1 + r

y) =

=Y0 (1 + r

y)2

…………………………………………………………………

Yt = Y

t-1 + ΔY

t = Y

t-1 + r

yY

t-1= Y

t-1 (1 + r

y) =

=Y0 (1 + r

y)t-1 (1 + r

y) = Y

0 (1 + r

y)t

106 Madžar Lj. i Jovanović A., 1990, str. 24.

282 MAKROEKONOMIJA

Iz poslednje jednačine, deljenjem obe strane sa Y0 i stepenovanjem sa (1/t) dobija

se:

( )Y Y rtt

y: 01/

1= +

Iz toga sledi obrazac za prosečnu godišnju diskretnu stopu rasta domaćeg proiz-

voda kad je poznata samo njegova početna i krajnja vrednost:

t ty Y

Yr 10

−=……………………(4)

Izvođenje relacije za kontinuelnu stopu rasta zasniva se na jednačini (3). Ako se

zanemari činjenica da se jednačina odnosi na višegodišnji period, ona se svodi na:

)1(01 yrYY +=…………………….(5)

Uz pretpostavku da je godina skup od n beskrajno malih segmenata vremena

jednačina glasi:

ny

nr

YY ⎟⎟⎠

⎞⎜⎜⎝

⎛+= 101 …………….……(6)

Posle t godina, dohodak iz prve godine uvećavan godišnje po stopi ry iznosi:

tny

t nr

YY⎥⎥⎦

⎤

⎢⎢⎣

⎡⎟⎟⎠

⎞⎜⎜⎝

⎛+= 10

…………………..(7)

Vrednost desne strane izraza se neće promeniti ako se n podeli sa ry a t pomnoži

sa ry:

0 1

y

y

trnr

yt

rY Y

n

⎡ ⎤⎛ ⎞⎢ ⎥= +⎜ ⎟⎢ ⎥⎝ ⎠⎢ ⎥⎣ ⎦ ………….……(8)

Granična vrednost izraza u srednjoj zagradi, kada n teži beskonačnosti tj., kada se

godina posmatra kao beskrajno veliki broj (n) malih vremenskih sekvenci, predstav-

lja osnovu prirodnog logaritma, tj.:

1y

nr

y

n

re

nlim→∞

⎛ ⎞+ =⎜ ⎟

⎝ ⎠ ……….……..(9)


Sada se domaći proizvod u poslednjoj godini posmatranog perioda može izraziti

kao:

0ytr

tY Y e=……………………(10)

Ako se obe strane jednačine podele sa Y0, pa onda logaritmuju, dobija se relacija:

0

ty

Yln r t

Y= ……………..……(11)

Iz relacije (11) sledi da je kontinuelna prosečna stopa rasta domaćeg proizvoda

data kao:

0

1 ty

Yr ln

t Y= ……………….…..(12

)

Visina prosečnih stopa rasta zavisi od brojnih faktora. Ona, pre svega, zavisi od

veličine domaćeg proizvoda u baznoj godini i od visine stope rasta domaćeg proi-

zvoda koju je privreda ostvarila u prethodnom periodu. Uslovljenost prosečne stope

rasta veličinom domaćeg proizvoda u prvoj godini uređena je na dosta složen način,

ali se neke pravilnosti mogu uočiti. Ako, na primer, veličina domaćeg proizvoda za

sve godine unutar posmatranog perioda, izuzev za prvu godinu, ostane neprome-

njena, povećanje veličine domaćeg proizvoda u baznoj godini usloviće nižu prosečnu

stopu rasta za ceo period, i obrnuto. Saznanje je važno za proces odabira graničnih

godina perioda koji se analizira. Ovaj odabir je veoma često izvor zabluda, pa i ma-

nipulacija.

Visina prosečne stope rasta domaćeg proizvoda u jednom periodu određena je

visinom prosečne stope rasta u prethodnom periodu, jer se uspešnost privrednog

razvoja iz prethodnog prenosi i na naredni period. Zbog toga se jedan period nikada

ne može analizirati nezavisno od prethodnih. Uspešnost određenog razdoblja umno-

gome je određena kvalitetom pripreme terena u prethodnom periodu, od njegovog

dinamičkog potencijala za ostvarenje povoljnih stopa rasta u narednom periodu.

Moguće je, na drugoj strani, ostvarenje visokih stopa rasta u jednom periodu na

račun iscrpljivanja razvojnih mogućnosti narednog perioda.

Vremenska zavisnost stopa rasta domaćeg proizvoda, o kojoj je bilo reči, određena

je kompleksnom spregom između nekih posebnih i izdvojenih grupa makroekono-

mskih agregata. U tom smislu svakako su najznačajnije investicije, odnosno njihova

struktura, posebno sa stanovišta tempa fi nalizacije i davanja pozitivnih efekata. Proces

investiranja je često protegnut na jedno razvojno razdoblje, a rezultati na naredno, ili

više njih, sa najčešće nejednakim efektima (proporcionalni, progresivni ili degresivni).

284 MAKROEKONOMIJA

Zaduživanje u inostranstvu, tj. pozajmljivanje tuđe akumulacije, takođe u znat-

noj meri određuje mehanizam vremenske uslovljenosti stopa rasta. Zaduživanjem u

inostranstvu veoma lako se podiže visina prosečne stope rasta domaćeg proizvoda

u nekom periodu i to po dva osnova: povećavaju se investicije i povećava se ukupna

mobilnost akumulacije zbog praktično neograničene mobilnosti inostrane akumu-

lacije koja se može investirati baš tamo gde može da da najviše efekte. Ostvareni rast

domaćeg proizvoda i rast spoljne zaduženosti se na veoma složen način u različitim

pravcima mogu odraziti na visinu stope rasta domaćeg proizvoda u narednim godi-

nama.

Visina stopa rasta domaćeg proizvoda u pojedinim periodima takođe je uslovljena

stepenom korišćenja prirodnih resursa čiji se nivo izdašnosti u vremenu menja kad

su u pitanju neobnovljivi prirodni izvori. U nekim periodima moguće je značajno

podići stopu rasta prekomernim raubovanjem prirodnih resursa. Takvo ponašanje

ekonomskih subjekata izaziva smanjenje stopa rasta u budućem periodu.

U uslovima visoke infl acije očuvanje realne vrednosti kapitala je veoma ugroženo,

a amortizacija postaje krajnje arbitrarna kategorija. Zbog toga je moguće preliva-

nje supstance kapitala u vrednost domaćeg proizvoda, ali i obrnuto. Na taj način,

posredno, visina prosečne stope rasta domaćeg proizvoda u pojedinim periodima

uslovljena je i infl atornim kretanjima.

3.AKUMULACIJSKI NAPON PRIVREDE I

KAPITALNI KOEFICIJENT

Privredni razvoj je uspešan u meri u kojoj sistem uspeva da uvećava količinu resur-

sa i da obezbedi efi kasnu upotrebu postojećih. Prvi oblik efi kasnosti funkcionisanja

privrede može se poistovetiti sa njenom mobilizacijskom a drugi sa efi kasnošću upo-

trebe već pribavljenih resursa.

Najvažniji preduslov uvećanja kapitala je sposobnost stvaranja visokog akumulaci-

jskog napona u privredi. To se postiže efi kasnim upravljanjem raspodelom domaćeg

proizvoda. Cilj podsticanja visokih stopa rasta štednje jeste brzo uvećanje (akumu-

lacija) kapitala. Osim štednjom, kapital se može uvećati i otkrivanjem i privođenjem

eksploataciji novih prirodnih resursa. I taj proces je vezan za upotrebu kapitala pa se

problem opet vraća na akumulacijski napon.


Privrede koje uspešnije mobilišu ekonomske resurse po pravilu ostvaruju više

razvojne performanse. Može se reći da je sposobnost sistema da sputavanjem

različitih oblika tekuće potrošnje obezbedi dugoročnu razvojnu podlogu u najne-

posrednijoj vezi sa efi kasnošću privrednog razvoja. Prema mišljenju Artura Luisa

nerazvijene zemlje koje nisu započele osetniji ekonomski uspon, radikalan raskid sa

nerazvijenošću i stagnacijom mogu da očekuju tek sa povećanjem stope akumulacije

sa pet na dvanaest procenata. Sledi da je akumulativna sposobnost privrede iskazana

ušteđenim delom domaćeg proizvoda u vidu stope neto akumulacije najdinamičniji

pokazatelj ubrzanja privrednog razvoja. Stopa akumulacije (štednje) izračunava se

kao procentualno učešće neto akumulacije (saving) u nacionalnom proizvodu:

raYa = 100

gde su: a neto akumulacija a Y neto domaći proizvod.

Drugi pristup, koji se više koristi u međunarodnoj statistici, odnosi se na

utvrđivanje bruto akumulacije. Ona, osim neto akumulacije, obuhvata i iznos amor-

tizacije i iznos transfera inostranog kapitala, uvezenu akumulaciju:

100GDP

ArA =

A a a am imp= + +

gde je: A bruto akumulacija, GDP bruto domaći proizvod, a neto akumulacija, ma

amortizacija, impa akumulacija pozajmljena iz inostranstva. Bruto akumulacija može

da se poistoveti sa bruto rastom kapitala za godinu dana:

tt KK −+1

a bruto rast kapitala se može izjednačiti sa ukupnim investicijama za godinu dana:

ttt KKI −= ++ 11

Iskustvo pokazuje da su privrede koje su se najbrže razvijale, uspešno mobilišući

potencijal ljudskih i ostalih resursa, istovremeno ostvarivale i najviše stope akumu-

lativnosti (štednje).

Na drugoj strani, efi kasnost upotrebe već raspoloživih resursa, ne uzimajući pri

tome u obzir način pribavljanja i tempo uvećanja, veoma se teško meri. Problem još

uvek nije teorijski jednoznačno rešen, niti se njegovo rešenje u doglednoj budućnosti

može očekivati. Efi kasnost investicija i upotrebe kapitala može se posredno meriti

metodom graničnog, odnosno prosečnog kapitalnog koefi cijenta, uz pretpostavku

istosmernog načina upotrebe ostalih proizvodnih činilaca. To proizilazi i iz opšte

relacije za stopu rasta r = s/k, tj. stopa rasta domaćeg proivoda je proporcionalna

graničnoj sklonosti štednji i obrnuto proporcionalna kapitalnom koefi cijentu.

286 MAKROEKONOMIJA

Merenje efi kasnosti upotrebe akumulacije (štednje), tj. investicija koje se mogu

poistovetiti sa prirastom kapitala, metodom kapitalnih koefi cijenata, plod je pokušaja

objašnjenja empirijski utvrđene činjenice da ista veličina investicija u različitim pe-

riodima i na različitim područjima ne daje uvek isti efekat. Kapitalni koefi cijent daje

odgovor na pitanje koliko je jedinica potrebno investirati, tj. za koliko uvećati kapital,

da bi se dobila jedinica prirasta dohotka ili, koliko se jedinica dohotka ostvaruje na

jedinicu akumuliranog kapitala. Odgovor na prvu varijantu pitanja daju granični, a

na drugu prosečni kapitalni koefi cijenti. Obe vrste kapitalnih koefi cijenata mogu da

se baziraju na bruto i neto vrednostima investicija, kapitala i proizvodnje.

Razlikuju se dve vrste graničnih kapitalnih koefi cijenata: istodobni i razmaknuti

(ili tehnološki). Prvi počivaju na pretpostavci da se i proces investiranja (uvećanja

kapitala) i proces povećanja dohotka odvijaju unutar istog vremenskog perioda. Ako

se između perioda investiranja, uvećanja kapitala, i uvećanja dohotka pretpostavi

izvesni aktivizacioni period investicija, onda se radi o razmaknutim ili tehnološkim

kapitalnim koefi cijentima.

Najjednostavniji oblik istodobnog kapitalnog koefi cijenta može se izraziti kao:

YKkΔ

=

gde je ΔY prirast domaćeg proizvoda, a razmaknuti kapitalni koefi cijenat kao:

Kt mkYt−

=

gde je m aktivizacioni period.

Dok granični kapitalni koefi cijenti izražavaju ekonomsku efi kasnost i društvenu

rentabilnost investicija (kao dodatne akumulacije), prosečni kapitalni koefi cijenti

izražavaju ekonomsku efi kasnost i društvenu rentabilnost kapitala kao ukupne aku-

mulacije. Prosečni kapitalni koefi cijent se može izraziti kao:

YKk p =

Niža vrednost kapitalnih koefi cijenata ukazuje na povoljnije privredne per-

formanse i obrnuto. Na kratak rok vrednost graničnih je nešto niža od vrednosti

prosečnih kapitalnih koefi cijenata jer dodatna akumulacija efi kasnije uvećava

domaći proizvod od ukupne akumualcije (kapitala). Na visinu i kretanje kapitalnih

koefi cijenata utiče veliki broj faktora. U najznačajnije se ubrajaju nivo, struktura i

stepen efi kasnosti investicija i tehnički progres. Uticaj ova dva faktora se teško može

razdvojiti. Tehnički progres na kapitalne koefi cijente utiče neposredno i posredno

preko uticaja na investicije i ostale faktore. Od ostalih faktora značajnijim se smatra-

ju: stepen korišćenja kapaciteta, stepen povoljnosti (mikro i makro) lokacije, uslovi

spoljno-trgovinske razmene i prirodni uslovi.


Visina kapitalnih koefi cijenata zavisi od nivoa razvijenosti privrede, razvojne faze

kroz koju privreda prolazi i od prirode tehnološkog talasa čijoj operacionalizaciji

privreda pristupa. Privrede na višim razvojnim nivoima uglavnom iskazuju više vre-

dnosti kapitalnih koefi cijenata i obrnuto, izuzev onih koje nisu ni započele sa indu-

strijalizacijom. U principu ni to ne mora da bude pravilo. Moguće je da nedovoljno

razvijena privreda pristupi velikim investicijama na osnovu jeftinih stranih kredita

i zbog neefi kasnog investiranja iskaže visoke vrednosti kapitalnih koefi cijenata. U

periodu kada privreda snažno zakoračuje u novu razvojnu fazu, tj. prelazi na višu pu-

tanju dugoročnog rasta, posebno kada je proces visokih investicionih napora vezan

za operacionalizaciju novih, kapitalno intenzivnih tehnologija, kapitalni koefi cijenti

imaju tendenciju naglog uvećanja da bi u narednom periodu, postepeno, ponovo

došlo do opadanja njihove vrednosti.

4.GLOBALNA PRODUKTIVNOST RESURSA

Merenje nivoa i promena globalne produktivnosti resursa predstavlja, zbog celo-

vitosti metoda, jedan od najznačajnijih metoda merenja efi kasnosti funkcionisanja

privrede. Metod počiva na utvrđivanju pondera osnovnih proizvodnih činilaca kao

sintetičke mere njihovih doprinosa porastu domaćeg proizvoda.

4. 1. PARAMETARSKE PROIZVODNE FUNKCIJE KAO METOD MAKROEKONOMSKE ANALIZE

Proizvodna funkcija kao analitičko sredstvo prvobitno je bila zamišljena kao instru-

ment mikroekonomske analize. Proširenjem pretpostavki na kojima počiva, usposta-

vljanjem funkcionalne veze između količine utrošaka i dobijenih proizvoda i usluga

na makro nivou, ona može da posluži i kao veoma pogodan metod makroekono-

mske analize. Primenjena na celu privredu, uz izvesnu simplifi kaciju, ona ima ista

analitička svojstva i istu ekonomsku interpretaciju, kao i proizvodna funkcija na ni-

vou preduzeća.

288 MAKROEKONOMIJA

Ukupni proizvod privrede agregatnom proizvodnom funkcijom se defi niše kao funkcija količina faktora proizvodnje. Za razliku od proizvodne funkcije na mikro ni-vou, koja je defi nisana kao funkcionalni odnos između utrošaka i proizvodnje, pri čemu priroda funkcionalnog odnosa nije bila bliže određena, proizvodna funkcija na makro nivou je formulisana tako da se jasno vidi kovarijacija između utrošaka i proizvoda. Kao argumenti ne fi gurišu tokovi proizvodnih utrošaka već fondovi, količine faktora koji generišu te utroške. Umesto broja radnih časova u jedinici vremena, relevantan postaje broj zaposlenih, a umesto broja mašinskih časova u obzir se uzima ukupna vrednost kapitala kojim se privreda u datom trenutku koristi. Fond je količina koja se meri u datom vremenskom trenutku a tok je veličina koja se meri u jedinici vremena. Fond je kao voda u bazenu. U datom momentu njena količina je fi ksna i poznata (već u sledećem trenutku može biti različita). Tok je kao voda koja se upumpava u bazen, svakog trenutka pumpa ubacuje određenu količinu vode.

U vezi sa tim javlja se više problema koje teorijski nije moguće na zadovoljavajući način rešiti. Tu, pre svega, spada problem agregiranja, svođenja na jedinstveni iskaz različitih kategorija radnika i pojedinih grupa kapitala. Neki autori problem agregi-ranja pokušavaju da otklone poistovećivanjem Y sa jednim homogenim proizvodom uz pretpostavku da je kapital na zadovoljavajući način izražen u vrednosnim jedini-cama a rad u homogenim jedinicama radne snage. Drugi pokušaj prevazilaženja pro-blema agregiranja svodi se na izbegavanje agregiranja kapitala uz pretpostavku da se on sastoji iz samo jedne vrste kapitalnog dobra tako da se može izraziti i u naturalnim jedinicama. Kako ni jedan od pristupa nije dovoljno dobar, rezultat svakog pokušaja agregiranja opterećen je izvesnom dozom arbitrarnosti.

Ako se zanemare navedeni nedostaci, formulisanjem potrebnih agregata proizvo-dna funkcija poprima konkretan oblik koji najbolje odražava ekonomske i tehnološke odnose u datoj privredi. Različitim ekonomsko-tehnološkim karakteristikama poje-dinih privreda odgovaraju različiti vidovi proizvodne funkcije. Jedna od bitnih kara-kteristika ekonomsko-tehnoloških odnosa u nekoj privredi, a koja opredeljuje konk-retnu formu proizvodne funkcije, jeste primarna raspodela dohotka između faktora proizvodnje sa kojom je usko povezana njihova elastičnost supstitucije. Pojedini oblici proizvodnih funkcija formulisani su s obzirom na određeni skup pretpostavki koji se odnosi na mogućnost i stepen lakoće supstitucije jednog faktora drugim.

Na konačan izbor konkretne forme proizvodne funkcije utiče i konkretna pre-tpostavka u pogledu ekonomije ili disekonomije obima. Izbor oblika proizvodne funkci-je može se obaviti tako što će se unapred izabrana forma ispitivati koliko ona zaista odgovara datoj privredi ili se na osnovu prethodno utvrđenih, ključnih ekonomsko-tehnoloških karakteristika privrede izvodi odgovarajući oblik proizvodne funkcije. Drugi postupak se smatra pogodnijim.

Bez obzira na konkretni oblik proizvodne funkcije, svaka od njih, da bi se uopšte mogla smatrati proizvodnom funkcijom, mora da zadovolji određene uslove. B. Hor-

vat107 navodi tri poželjna svojstva proizvodne funkcije.

107 Horvat, B., 1970., Ekonomska analiza, IEN Beograd, str. 16-17.


Prvo, granični proizvodi faktora treba da budu nenegativni u relevantnom inte-

rvalu proizvodnje, tj. povećanje utroška nekog od proizvodnih faktora bi moralo

da izazove povećanje proizvodnje. U najmanju ruku, ona mora da zadrži isti nivo.

Na makro nivou zbog relativno niske apsorpcione sposobnosti privrede moguće je

preteranom upotrebom nekog faktora izazvati negativan granični, a time i ukupni

proizvod.

Drugo poželjno svojstvo proizvodne funkcije je da ona odražava empirijski po-

tvrđeno delovanje zakona opadajućih prinosa.

Treća poželjna osobina proizvodne funkcije odnosi se na zahtev da se proizvod

može povećati samo do određene granice ako se povećava količina utroška samo

jednog od faktora uz nepromenjeni udeo ostalih.

Osim navedenih uslova, agregatne proizvodne funkcije počivaju i na sledećim

pretpostavkama:

homogenost faktora proizvodnje, •

savršena konkurentnost tržišta, •

savršeno poznavanje tržišnih prilika i odsustvo neizvesnosti u ponašanju •

tržišnih aktera i

izvršena tehnološko-organizaciona optimizacija. •

Ako je homogeni proizvod rezultat saradnje n proizvodnih činilaca, obeleženih sa

Xi, i=1, 2, ... n, proizvodna funkcija ima sledeći oblik:

( )nXXXfY ,...,, 21= ………………..(1)

Promene proizvodnje i faktora se odvijaju u vremenu pa se zato gornja jednačina

može diferencirati:

1 2

1 2

n

n

dXdY dXdY Y Y Y...dt X dt X dt X dt

∂ ∂ ∂∂ ∂ ∂

= + + + ……....…..(2)

tj., prirast dohotka (dY) je rezultat prirasta proizvodnih faktora (dX1, dX

2, ..., dX

n) u

infi nitezimalnim vremenskim segmentima (dt). Iz druge jednačine, podelom prirasta

početnom veličinom dohotka, dobija se njegova stopa rasta, tj.:

1 1 2 2

1 1 2 2

1 1 1 1n n

n n

X dXX dX X dXY Y Y...Y Y X X dt Y X X dt Y X X dt

∂ ∂ ∂∂ ∂ ∂

= + + + …(3)

gde su:

YY∂

- stopa rasta dohotka i

1

1

XX∂

- stopa rasta proizvodnog faktora

290 MAKROEKONOMIJA

Veza između stopa rasta dohotka i proizvodnih faktora uspostavlja se uvođenjem

u relaciju (3) sledeće zamene:

∂∂

ηYY

XX

i

ii=

i = 1, 2, …, n ……………………(4)

ηi predstavlja koefi cijenat elastičnosti koji objašnjava veličinu promene dohotka u

vremenu ako se proizvodni faktor promeni za jedinicu, i ako ostali proizvodni faktori

ostanu nepromenjeni. Zamenom relacije (4) u relaciji (3) dobija se:

1 21 2

1 2

1 1 1 1nn

n

dXdX dXdY ...dt Y X dt X dt X dt

η η η= + + +…(5)

Izraz na levoj strani predstavlja stopu rasta dohotka (ry) a sabirci na desnoj strani

umnoške koefi cijenata elastičnosti ηi sa stopama rasta faktora proizvodnje (r

xi), tj.

stopa rasta dohotka jednaka je zbiru umnožaka koefi cijenata elastičnosti i stopa rasta

faktora proizvodnje:

1

n

y i xii

r rη=

= ∑ …….……....(6)

Proizvodna funkcija se može izraziti i u nedinamičkom obliku ako se desna strana

relacije (5) izjednači sa nulom a zatim, smatrajući koefi cijente elastičnosti konsta-

ntama, integrišu svi njeni članovi:

1 1 2 2 n n ln X ln X ... ln X Cη η η+ + + =…….(7)

Sređivanjem i zamenom e-c sa A dobija se eksplicitni oblik proizvodne funkcije:

Y AX X nn= 1

1η η η 22X

ili:

∏=

=n

iiX iAY

1

η

…………………..(8)

Oblik proizvodne funkcije defi nisan relacijom (8) omogućuje skraćenu prezenta-

ciju njenih konkretnih oblika. Uobičajeno je da se na makro nivou operiše samo sa

dva proizvodna faktora: radom (L), tj. brojem zaposlenih radnika, i vrednošću kapi-

tala (K), tako da proizvodna funkcija ima opšti oblik:

Y = F (K, L) ………………………..(9)


4. 2. VRSTE PROIZVODNIH FUNKCIJA

Ako se pođe od proizvodne funkcije oblika Y=F(K, L) i ako se količine faktora

simultano povećavaju za λ nova količina autputa postaje funkcija količine faktora

multiplikovanih sa λ:

Y=F(λK, λL)

Proizvodna funkcija sada ima oblik:

Y=λF(K, L)

Na varijacije faktora proizvodnje proizvodna funkcija može različito da reaguje

i to se može izraziti preko λ. Ako se λ napiše kao λh

onda će vrednost h izražavati

način reakcije proizvodne funkcije na promenu visine angažovanja faktora proizvo-

dnje. Veličina h može da ima konstantnu ili varijabilnu vrednost. U slučajevima kada

je h konstanta radi se o homogenim funkcijama i obrnuto.

Homogene proizvodne funkcije iskazuju sistematsku reakciju autputa na po-

većanje nivoa angažovanosti proizvodnih faktora. U zavisnosti od vrednosti h može

se govoriti o:

konstantnoj ekonomiji obima ( • h = 1),

ekonomiji obima tj. o rastućim prinosima ( • h > 1) i

disekonomiji obima, tj. o opadajućim prinosima ( • h < 1).

Za vrednost parametra h = 1 sa povećanjem količine inputa za λ puta, obim

proizvodnje se povećava takođe za λ puta, što znači da se radi o konstantnim prino-

sima na obim autputa. Ako je h > 1 (tada je i λh

> λ ) obim autputa se povećava za

više od λ puta i radi se o rastućim prinosima na obim autputa. Ako je h < 1 (λh

< λ),

nivo autputa se povećava za manje od λ puta i radi se o rastućim prinosima na obim

autputa.

Za makroekonomsku analizu od posebnog značaja su linearno homogene proi-

zvodne funkcije. Linearno homogenom proizvodnom funkcijom ili proizvodnom

funkcijom prvog stepena homogenosti naziva se proizvodna funkcija sa konstantnim

prinosima (h = 1). Ona se može predstaviti na sledeći način:

F (λK, λL) = λF (K,L),

odnosno:

λY = F (λK, λL)

Osnovna karakteristika ovih funkcija se sastoji u tome da granična stopa su-

pstitucije ne zavisi od nivoa aktivnosti, tj. ne zavisi od vrednosti λ, i to se može

matematički dokazati. Granična stopa supstitucije određena je isključivo proporci-

jama faktora proizvodnje, a ne obimima njihovih ulaganja. Prema Ojlerovoj teoremi

292 MAKROEKONOMIJA

linearno homogene proizvodne funkcije predstavljaju zbir umnožaka parcijalnih

izvoda po promenljivoj i same promenljive. Na primeru proizvodne funkcije sa dva

promenljiva faktora proizvodnje to izgleda ovako:

y = K fK

+ L fL

Ako se granične produktivnosti faktora poistovete sa njihovim cenama:

=Kf π

Lf =w

prethodna relacija se transformiše u relaciju: Y = πK + wL

Relacija se tumači kao jednačina funkcionalne raspodele ukupnog proizvoda na

dohotke faktora proizvodnje. Drugim rečima kazano, celokupni proizvod bez osta-

tka, raspodeljuje se na faktore proizvodnje.

Interesantno je, takođe, uvođenje pretpostavke o jediničnoj vrednosti koefi ci-

jenata elastičnosti supstitucije proizvodnih faktora, tj. o nepromenjenoj raspodeli

domaćeg proizvoda na faktore proizvodnje. U slučajevima kada ovaj koefi cijenat ima

veću vrednost od jedinice učešće datog proizvodnog faktora u raspodeli raste brže

od rasta proizvodnje, i obrnuto, koefi cijent manji od jedinice implicira sporiji rast ili

opadanje učešća datog proizvodnog faktora u raspodeli od brzine rasta proizvodnje.

U ekonomskoj teoriji je razrađeno više oblika proizvodnih funkcija. Najjedno-

stavnije počivaju na pretpostavci o postojanju samo jednog tehnološkog postupka

u privredi. Ova veoma restriktivna pretpostavka implicira fi ksnu proporciju proiz-

vodnih utrošaka i jedan homogeni proizvod. Zbog toga svi koefi cijenti proizvod-

nje u ovoj klasi proizvodnih funkcija imaju fi ksni karakter: kapitalni koefi cijent k =

K/Y, koefi cijent radne potrošnosti l = L/Y, koefi cijent kapitalne opremljenosti rada

b = K/L i koefi cijent produktivnosti rada y =Y/L. To dalje implicira nulti koefi cijent

elastičnosti supstitucije tako da izokvanta poprima izgled latiničnog slova L, kraci

izokvante paralelni su osama prvog kvadranta koordinatnog sistema.

Klasa proizvodnih funkcija defi nisana na osnovu empirijski potvrđene tvrdnje o

postojanju više različitih tehnologija u proizvodnji homogenog proizvoda daleko je

manje restriktivna. Svaka alternativna tehnologija pretpostavlja njoj svojstvene koe-

fi cijente proizvodnje. U graničnom slučaju veoma velikog broja alternativnih teh-

nologija, kada broj tehnologija teži beskonačnosti, izokvanta poprima fi no zakriv-

ljeni, u odnosu na koordinantni početak, konveksni oblik, sa neprekidnim prvim

i drugim parcijalnim izvodima. Iz ovoga proizilazi da je supstitucija proizvodnih

faktora moguća dok se učešće alternativnih tehnologija u proizvodnji homogenog

proizvoda izvodi iz kombinacije između susednih tačaka na izokvanti čije koordi-

nate predstavljaju srazmeru između proizvodnih faktora karakterističnu za datu tj.

susedne tehnologije.


4. 2. 1. Kob-Daglasova proizvodna funkcija

Od svih poznatih oblika proizvodnih funkcija verovatno najpopularnija i do sada

najviše upotrebljavana je Kob-Daglasova proizvodna funkcija. Prvi ju je predložio

K. Viksel 1896. godine. Ekonomista Daglas i matematičar Kob108 ponovo su je otkrili

1929. godine. Funkcija se, prema mišljenjima istaknutih teoretičara, jednako uspešno

može upotrebiti i u mikro i u makroempirijskim istraživanjima. Kob-Daglasova

proizvodna funkcija predstavlja specifi čnu formu neoklasičnog modela koja se ko-

risti za merenje izvora rasta ekonomije (privrednog rasta). Najjednostavniji oblik ove

funkcije se može predstaviti na sledeći način:

αα −= 1 LKaY

Konstanta a prestavlja parametar tehnološke efi kasnosti: za isti utrošak resursa proi-

zvod varira u proporciji a. Zbir eksponenata α i (1-α) jednak je jedinici što se lako uočava

iz same funkcije. Eksponenti α i (1-α) predstavljaju koefi cijente elastičnosti proizvoda

u odnosu na kapital i u odnosu na rad i, istovremeno, učešća faktora u raspodeli proi-

zvoda. Kob-Daglasova proizvodna funkcija linearno je homogena proi-zvodna funkcija

količina uloženog rada i kapitala budući da je α + (1-α) =1. Odnos α/(1-α) označava

nivo primenjene tehnologije. Linearna homogenost funkcije označava rast ukupnog

proizvoda za α%, ako dođe do porasta primene kapitala za x% i za (1-α)%, ako dođe

do porasta upotrebe rada za x%. Istovremeni rast kapitala i rada za x% usloviće rast

proizvoda za takođe x%.

Pretpostavka o jediničnom koefi cijentu elastičnosti supstitucije na kojoj Kob-

Daglasova funkcija počiva, označava nepromenjeno učešće faktora proizvodnje u

raspodeli ukupnog proizvoda. To znači da promene preferencija vlasnika faktora

proizvodnje vode ka promenama cena i količina faktora proizvodnje, ali ne i ka prom-

enama funkcionalne raspodele dohotka. Udeo najamnina u nacionalnom dohotku,

na primer, konstantan je i ne zavisi od visine ponude rada. Učešće proi-zvodnih fak-

tora (rada i kapitala) u dohotku određeno je isključivo eksponentima proizvodne

funkcije. To dalje znači da je raspodela dohotka na najamnine i profi t tehnički de-

terminisana. Svaku procentualnu promenu faktorskih cena prati ista procentualna

promena količina faktora na način da umnošci količina i cena ostaju isti.

108 Cobb, Ch., Douglas, P., 1929., A Th eory of Production, American Economic Rewiew, vol. 18.

294 MAKROEKONOMIJA

Teza se može dokazati i izračunavanjem koefi cijenta109 elastičnosti funkcije (η)

čime se dokazuje da eksponenti predstavlaju koefi cijente elastičnosti proizvoda s

obzirom na odgovarajuće faktore:110

11

1 1-1

YK

F K K aK LaK LK F aK L aK L

α αα α

α α α α

∂ α α α∂η

−−

− −= = = =

1

1 11 1 1YL

F L L aK L( )aK L ( ) ( )L F aK L aK L

α αα α

α α α α

∂ α α α∂η

−−

− −= = − = − = −

Faktori proizvodnje imaju opadajuću graničnu produktivnost i zato je njihova

krivulja tražnje konveksna i opadajuća. Tačan tok krivih zavisi od eksponenata proiz-

vodne funkcije. Tražnja za radom i kapitalom je opadajuća funkcija njihovih cena

(najamnine i profi ta). Odnos graničnih produktivnosti faktora proizvodnje odgovara

odnosu njihovih cena:

LYKY

w∂∂∂∂

π=

Ako raste odnos cena raste i odnos graničnih produktivnosti rada i kapitala. S

obzirom da se pretpostavlja opadajuća tendencija granične produktivnosti prethod-

na tvrdnja će biti ispravna jedino ako odnos količina kapitala i rada (kapitalna inten-

zivnost) opada. Poskupljenje kapitala u poređenju sa radom u ravnoteži prouzrokuje

povećanje odnosa graničnih produktivnosti i smanjenje kapitalne intenzivnosti.

Da bi se dokazalo da eksponenti istovremeno predstavljaju i koefi cijente učešća

faktora u raspodeli dohotka parcijalne izvode proizvodne funkcije treba zameniti

cenama proizvodnih faktora.111

KYK

F K K KK F F Y

∂ ππ∂η = = = = Φ

109 Koefi cijent elastičnosti funkcije y = f (x) izračunava se na sledeći način: Ako pretpostavimo da se

nezavisna promenljiva povećava za Δx, njen će novi nivo biti x+Δx a relativni porast Δx/x ; zavisno

promenljiva y će se povećati za f(x) na f(x+Δx), a njen relativni porast će biti f(x+Δx)-f(x) / f(x).

Koefi cijent elastičnosti se defi niše kao granična vrednost odnosa relativnog prirasta zavisno prome-

nljive i relativnog prirasta nezavisno promeljive i to za njegove granične vrednosti kad se pusti da

Δx → 0. Koefi cijenat elastičnosti y u odnosu na x je tada:

0 0yxx x

f(x x) f(x) x f(x x) f(x) xlim lim

f(x) x f(x) f(x)η

Δ → Δ →

+ Δ − + Δ −= =

Δ tj.:

,yx

x dy xf (x)

f(x) dx yη = =

110 Sva izvođenja prema: Madžar, Lj. i Jovanović, A., 1990., str. 94-96.

111 To je moguće učiniti zato što su u optimalnoj situaciji vrednosti graničnih proizvoda faktora jed-

nake njihovim cenama.


LYL

F L L WLWL F F Y

∂∂η = = = = Φ

gde su π i W cene kapitala i rada a FK i FL koefi cijenti učešća faktora u raspodeli

dohotka. Time je dokazana i neoklasična pretpostavka da se “ustanovljavanjem”

cena faktora proizvodnje istovremeno određuje i raspodela. Odnos kapitala i rada u

ravnoteži je takav da je granični proizvod kapitala jednak kamatnoj (profi tnoj) stopi

a granični proizvod rada jednak najamnini.

Dokaz da je Kob-Daglasova proizvodna funkcija jediničnog stepena homogenosti

izvodi se na sledeći način:

1 1 1 1F( tK ,tL ) a( tK ) ( tL ) at t K L taK L tf ( K ,L )α α α α α α α α− − − −= = = =

Na kraju treba dokazati da je koefi cijent elastičnosti supstitucije jednak jedinici.

Prema obrascu za linearno homogene funkcije koefi cijent elastičnosti supstitucije

jednak je odnosu proizvoda graničnih proizvoda faktora i proizvoda same funkcije i

drugog mešovitog parcijalnog izvoda. Osim poslednjeg elementa koji se izračunava

na sledeči način:

11LKF ( )aK Lα αα α − −= −

svi ostali elementi količnika su već poznati. Uvrštavanjem se dobija:

1 1 2 2 1 1 2

1 1 2 2 1 1 2

1 1 11 1

aK L ( )aK L ( )a K LaK L ( )aK L ( )a K L

α α α α α α

α α α α α α

α α α ασα α α α

− − − − −

− − − − −

− −= = =

− −

Unapred fi ksirana jedinična vrednost koefi cijenta elastičnosti supstitucije pred-

stavlja jedno od glavnih analitičkih ograničenja Kob-Daglasove proizvodne funkcije.

U slučajevima kada u raspodeli dohotka dolazi do sistematskih promena ova funkcija

ne predstavlja dobar opis odnosa između proizvoda i količina proizvodnih faktora.

4.2.2. Proizvodna funkcija sa konstantnim koefi cijentom elasti cnosti (CES)

Nezadovoljni činjenicom da Kob-Daglasova proizvodna funkcija fi ksira vrednost

koefi cijenta elastičnosti supstitucije na jedan (1), četvorica autora: Solou, Minhas,

Erou i Čeneri112 formulisali su proizvodnu funkciju koja takođe ima fi ksan i konsta-

ntan koefi cijent elastičnosti supstitucije, ali sada on može da poprimi vrednost bilo

kojeg realnog broja. Njegovu konkretnu vrednost određuju empirijski podaci. Ko-

nstantna, ali ne obavezno jedinična elastičnost supstitucije, mnogo je bolja aproksi-

macija privredne stvarnosti.

112 Prema početnim slovima njihovih prezimena ova se funkcija često u literaturi sreće i pod nazivom

SMAC.

296 MAKROEKONOMIJA

Vrednost elastičnosti supstitucije utvrđuje se statistički nezavisnim određenjem

kako bi se izbeglo da promene u relativnim količinama ili odnosima cena proizvodnih

faktora izazovu promene u vrednosti elastičnosti supstitucije. U tom slučaju samo

promena tehničko-tehnoloških rešenja proizvodnog procesa izaziva promenu oblika

izokvante i, u skladu sa tim, koefi cijenta elastičnosti supstitucije. Tako se mogućnost

primene proizvodne funkcije povećava. Navedena opredeljenja dovela su istraživanja

do sledećeg oblika proizvodne funkcije:

1v /

Y L ( )Kρρ ργ δ δ

−− −⎡ ⎤= + −⎣ ⎦

γ, b > 0 i 0 < δ < 1 ; ρ > -1

gde je γ - parametar efi kasnosti, jer određuje promene nivoa proizvodnje za datu

veličinu utroška, b određuje prinose koji su konstantni za b = 1, a određeno je stepe-

nom homogenosti funkcije. To znači da funkcija omogućuje i opis situacije za b < 1 i

b > 1, tj. opadajućih i rastućih prinosa. Parametri δ i ρ predstavljaju parametre radne

potrošnosti i meru elastičnosti supstitucije, jer je:

σρ

=+1

1

B. Horvat113 je pokazao da funkcija zadovoljava potrebna svojstva ekonomske

proizvodne funkcije. Tvrdnju da funkcija ima konstantan i u opštem slučaju različit

od jedinice koefi cijent elastičnosti supstitucije, Horvat ilustruje izvođenjem pre-

thodne relacije iz koje se vidi da je koefi cijent elastičnosti supstitucije jednak jedinici

samo u slučaju kada je parametar elastičnosti supstitucije ρ = 0 i tada se funkcija

pretvara u Kob-Daglasovu proizvodnu funkciju. U svim drugim slučajevima koe-

fi cijent elastičnosti supstitucije (σ) se razlikuje od 1, s tim što povećanje parametra

elastičnosti supstitucije (ρ) smanjuje koefi cijent elastičnosti supstitucije (σ), i obr-

nuto. Budući da je ρ kao parametar proizvodne funkcije konstantan, koefi cijent

elastičnosti supstitucije je takođe konstantan. Da bi elastičnost supstitucije bila pozi-

tivna veličina, a praksa pokazuje da je to poželjno, parametar supstitucije bi morao

da ispunjava uslov: ρ > -1.

Granični proizvodi se dobijaju na sledeći način:

11

11

v /

( )v L ( )KY ( )K

K L ( )K

ρρ ρρ

ρ ρ

γ δ δ∂ δ∂ δ δ

−− −− +

− −

⎡ ⎤+ −⎣ ⎦= −⎡ ⎤+ −⎣ ⎦

11

1

v /

( )v L ( )Y L

L L ( )K

ρρ ρρ

ρ ρ

γ δ δ∂ δ∂ δ δ

−− −− +

− −

⎡ ⎤+ −⎣ ⎦=⎡ ⎤+ −⎣ ⎦

Ako se iskoristi obrazac osnovne funkcije dobija se:

113 Horvat, B., 1970., стр. 72-75.


1 11 / v / v ( )Y v( ) Y KK

ρ ρ ρ∂ δ γ∂

− + − += −

1 1/ v / v ( )Y v Y LL

ρ ρ ρ∂ δγ∂

− + − +=

U potpuno konkurentnim privredama, u kojima je cena faktora jednaka njihovom

graničnom proizvodu, granična stopa supstitucije jednaka je odnosu cena faktora

proizvodnje tj. S = W/π. Na taj način se dobija veoma važna veza za empirijsku ocenu

(uz određene pretpostavke) koefi cijenta elastičnosti supstitucije.

1 1 11 1

1 1 1 1 11 1

/ v / v ( ) ( )/

/ v / v ( ) ( )

v Y L LS b b( )v( ) Y K ( )K

ρ ρ ρ ρρ σ

ρ ρ ρ ρ

δγ δ δ δδ δδ γ δ

− + − + − ++

− + − + − += = = =− −− −

Odnos δδ−1 je poznat i kao parametar raspodele jer određuje i odnos graničnih

produktivnosti faktora, a time i njihovih cena. U uslovima tržišne ravnoteže odnos

faktorskih učešća dat je relacijom:

1

1/wL b

Kσδ

π δ=

−

Može se zaključiti da parametar δ određuje raspodelu proizvoda između rada

i kapitala u uslovima kada se kapitalna opremljenost rada i elastičnost supstitucije

ne menjaju. Kad σ teži jedinici odnos učešća se približava vrednosti odnosa δ

δ−1 . U

ovom slučaju navedeni količnik ima značaj elasticiteta αα−1

u Kob-Daglasovoj proiz-

vodnoj funkciji.

Na kraju treba reći da je i ova funkcija opterećena nekim ograničenjima zbog

kojih ne nalazi široku primenu u praksi. Ona se, na primer, ne može svesti na linearni

oblik i time je proces ocene njenih parametara bitno otežan. Nezavisno od nelinera-

nog oblika parametar δ se posebno teško ocenjuje, jer zavisi od jedinica u kojima su

proizvodni faktori izraženi.

4. 2. 3. Mogućnosti primene proizvodne funkcije kao metoda merenja efi kasnosti

Primena proizvodne funkcije u procesu merenja efi kasnosti privrede veoma je

raširena. Teorija i praksa ne poznaju uspešniji metod. Svi pokušaji unapređenja me-

toda merenja uspešnosti privrednog razvoja nisu bitno odmakli od osnova na kojima

proizvodna funkcija počiva.

298 MAKROEKONOMIJA

I pored nesumnjivih prednosti, i ovaj metod pati od nekoliko nezanemarljivih

ograničenja. Na primer, metod ne uzima u obzir značajne efekte korišćenja prirodnih

bogatstava. Uticaj akumulacije pozajmljene u inostranstvu metod takođe ne inko-

rporira na dovoljno dobar način. Uticaj pozajmljene akumulacije na rezultate meren-

ja ostvaruje se jedino preko porasta mase kapitala koji upotreba strane akumulacije

izaziva. Druge, i te kako značajne aspekte upotreba strane akumulacije, kao što su

lako ispravljanje grešaka u alokaciji i ispravljanje strukturnih diskrepanci, metod ni

na koji način ne uzima u obzir. Treba imati na umu da je strana akumulacija visoko

mobilna i da se veoma lako upućuje u željenom pravcu.

Ovaj metod, kao i metod kapitalnih koefi cijenata, odražava ali ne uzima u obzir

efekte promena privredne strukture i investicija. Rezultati merenja zbog toga ne iska-

zuju efekte korekcije do kojih se dolazi orijentacijom na sektore u kojima su visoko

zastupljeni razvojni faktori koji se ne mogu adekvatno meriti, niti su zavisni od me-

renih razvojnih faktora. Ne uzimaju se u obzir ni promene u tempu dovršenja inves-

ticija iako je brzina završetka investicija veoma važna jer utiče na ritam struktrunog

prilagođavanja, što može biti u funkciji povećanja proizvodnje. Kako se navedeni

elementi analitički ne obuhvataju metodom proizvodne funkcije neki razvojni pe-

riodi mogu izgledati veoma uspešni, mada to u stvarnosti nisu, već su samo rezultat

posebno povoljnih okolnosti koje u narednom periodu ne moraju da deluju u istom

pravcu. Ipak, i u ovom domenu, metod ima prednost u odnosu na kapitalni koefi ci-

jent jer obuhvata oba osnovna proizvodna faktora čime se posredno dobrim delom

zahvataju i strukturne promene, dok se promene tempa dovršenja investicija uzimaju

u obzir kroz uvećanje kapitala i ukupnog proizvoda.

5.STEPEN RAZVIJENOSTI ISKAZAN

SOCIO EKONOMSKIM POKAZATELJIMA

U praksi mnogo korišćen metod korespodencije istražuje način na koji su

promene, merene skupom odgovarajućih indikatora, u nivou privredne razvijenosti

povezane sa dinamikom socio-kulturnih, obrazovnih i drugih neekonomskih prome-

na. Metod je razvijen od strane Instituta Ujedinjenih nacija za proučavanje socija-

lnog razvoja (UNRISD) u Ženevi. Služi za analizu nivoa razvijenosti privrede ili samo

nekog njenih podsistema (regiona, na primer).


Prilikom odabira socio-ekonomskih indikatora traže se konzistentne veze između

indikatora u svim pravcima. To znači, ako nivo indikatora X korespondira nivou indi-

katora Y a ovaj nivou indikatora Z, onda važi i obrnuto, tj. nivo pokazatelja Z kore-

spondira sa X i Y. Analiza pruža dobar uvid u bitne razvojne karakteristike različitih

zemalja, kao i altrernativne puteve njihovog razvoja.

Socio-ekonomski inidikatori koji se koriste u analizi mogu biti različiti. Nji-

hov izbor je podređen principu najveće prosečne korelacije. Obično predstavljaju

mešavinu vrednosno-ekonomskih i socijalnih pokazatelja. Jedan od mogućih oda-

bira indikatora mogao bi da se ilustruje sledećom listom:

GDP per capita u US dolarima,

vrednost spoljne trgovine per capita, •

procenat zaposlenih u odnosu na ukupno aktivno stanovništvo, •

zaposlenost u poljoprivredi, •

procenat zaposlenih u komunalijama, •

vrednost poljoprivredne proizvodnje po muškom poljoprivrednom radniku, •

potrošnja proteina životinjskog porekla dnevno u gramima per capita, •

stanovništvo u gradovima preko dvadeset hiljada stanovnika u procentima, •

prosečan broj stanovnika na jednu sobu, •

potrošnja čelika u kilogramima per capita, •

stopa upisa u stručne škole, •

kombinovana stopa upisa u osnovne i srednje škole, •

očekivano trajanje života, •

upotreba energije, •

broj kompjutera na hiljadu stanovnika ili nešto slično (telefon, automo- •

bil....),

tiraž dnevnih novina na hiljadu stanovnika i sl. •

Svaki od izabranih pokazatelja ima određeno značenje i može se koristiti nezavi-

sno od drugih. Ali, moguće je i njihovo svođenje na zajednički pokazatelj. Procedura

svođenja na jedinstveni koefi cijent je komplikovana i uvek opterećena dozom arbitra-

rnosti prilikom određivanja nivoa značajnosti svakog od indikatora. Zbog toga mnogi

istraživači izbegavaju ovu proceduru.

300 MAKROEKONOMIJA

6.MEĐUNARODNA POREĐENJA

EFIKASNOSTI PRIVREDNOG RAZVOJA

Politika privrednog razvoja se može sprovoditi sa manje ili više uspeha. Uspešnost

njenog sprovođenja zavisi od kvaliteta razvojne politike i od načina njenog spro-

vođenja. To je još jedan od razloga javljanja razlika u nivou razvijenosti pojedinih

zemalja (posle izvesnog perioda) koje su na početku perioda bile na istom razvojnom

nivou. Kvalitet razvojnih politika se zato može utvrditi poređenjem razvojnih nivoa i

stopa rasta u određenim periodima itd.

Prilikom poređenja efi kasnosti razvojnih procesa u pojedinim zemljama treba

voditi računa da se pravilno izaberu privrede koje se porede. Ne mogu se porediti

bilo koje dve privrede i iz toga izvlačiti validni zaključci. Zemlje koje se upoređuju

trebalo bi da budu na sličnom nivou razvijenosti, sličnog načina funkcionisanja i

slične strukture. Treba voditi računa i o razvojnoj fazi kroz koju neka privreda pro-

lazi. Dve privrede porede se tako što se upoređuju iste razvojne faze kroz koje one

prolaze ili su prošle, bez obzira kada se to u kalendarskom vremenu zaista i desilo.

Iz rečenog proizilazi posebna važnost odabira indikatora nivoa razvijenosti u

međunarodnim poređenjima. Odabrani indikatori treba da se zasnivaju na među-

sobnim, empirijski utvrđenim relacijama i stepenu njihove povezanosti. Kako je

razvoj privrede određen skupom povezanih uzajamno delujućih ekonomskih i ne-

ekonomskih faktora, i selekcija njihovih mernih karakteristika bazira se na pretpo-

stavci postojanja uzajamne povezanosti indikatora.


KONTROLNA PITANJA

1. Na koji način se iskazuje snaga, veličina određene privrede?

2. Kako se i zašto izračunavju per capita veličine?

3. O čemu govore stope rasta nominalnih i per capita veličina dohotka?

4. U kom slučaju se privredni rast ostvaruje uz podizanje nivoa društvenog bla-gostanja?

5. Na koji način je visina prosečne stope rasta u jednom periodu određena visinom prosečne stope rasta u prethodnom periodu?

6. Da li se visina stopa rasta domaćeg proizvoda na kratak rok može podići na uštrb visine stope rasta na dugi rok?

7. Da li se efi kasnosti privrede može meriti njenom mobilizacijskom sposobnošću?

8. Da li se efi kasnosti privrede može meriti efi kasnošću upotrebe resursa?

9. Šta se podrazumeva pod akumulacijskim naponom privrede?

10. Na koji način se može povećati akumulacijski napon privrede?

11. Kako se izračunava stopa akumulacije?

12. Kako se može meriti efi kasnost investicija i upotrebe kapitala?

13. U čemu je razlika između graničnih i prosečnih kapitalnih koefi cijenata?

14. U čemu je razlika između istodobnih i razmaknutih kapitalnih koefi cijenata?

15. Od čega zavisi visina kapitalnih koefi cijenata?

16. Na čemu počiva metod merenje nivoa i promena globalne produktivnosti resu-rsa?

17. Kako se ukupni proizvod privrede defi niše agregatnom proizvodnom funkci-jom?

18. Koji su nedostaci proizvodne funkcije kao metoda merenja efi kasnosti privrede?

19. Koja su poželjna svojstva proizvodne funkcije?

20. Koje su osnovne karakteristike linearno homogenih proizvodnih funkcija?

21. Koji su izvori rasta ekonomije obuhvaćeni Kob-Daglasovom proizvodnom funkci-jom?

22. Koji je osnovni nedostatak Kob-Daglasove funkcije ispravljen proizvodnom funkci-jom sa konstantnim koefi cijentom elasticnosti?

23. Koja su ograničenja u primeni proizvodnih funkcija?

24. Po čemu se merenje stepena razvijenosti socio-ekonomskim pokazateljima razli-kuje od drugih metoda?

25. O čemu treba voditi računa prilikom međunarodnih poređenja efi kasnosti ra-

zvojnih procesa?

GLAVA XIIMAKROEKONOMSKO

UPRAVLJANJE

305MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE

1.ZNAČAJ I POJAM UPRAVLJANJA

Privreda funkcioniše zato da bi ostvarila koristan rezultat tj., ostvarenje korisnog

rezultata jeste osnovni cilj funkcionisanja privrede. Što se bolji rezultati postižu to

znači da privreda bolje funkcioniše. Loše performanse privrede ukazuju na nedo-

voljnu razvijenost privrede i na njeno loše funkcionisanje.

Ekonomski sistemi funkcionišu tako što ispunjavaju (ostvaruju) sistem ciljeva. Je-

dan od ciljeva svakako jeste i uvećanje proizvodnje. Troškovi koji se javljaju u vezi sa

proizvodnjom dodatne količine proizvoda dele se na neposrede troškove (za proi-

zvodnju dodatne količine proizvoda) i na troškove koji se usled delovanja povratnih

sprega javljaju van podsistema u kome je dodatna količina proizvoda proizvedena.

Ovi drugi troškovi, za razliku od prvih koji mogu biti samo pozitivna veličina, mogu

biti i negativni, a mogu i da izostanu, sve u zavisnosti od toga da li su se u posmatra-

nom periodu novim investicijama širila ili sužavala uska grla u društvenoj proizvo-

dnji u celini ili su ostajala neizmenjena, zatim, da li se prelazilo na korišćenje manje

povoljnih, više povoljnih ili istih prirodnih resursa, da li su uvećane stope korišćenja

kapaciteta, smanjene ili ostale iste, da li je efi kasnost sistema informacija i odlučivanja

veća, manja ili da li su primenjeni bolji, lošiji ili isti upravljački parametri.

Najinteresantniji i najobimniji deo eksternih efekata leži u sferi upravljanja. Ono

što se u ovoj ovde, otimizacijom sistema upravljanja, može postići na uvećanju uku-

pnog društvenog proizvoda daleko premašuje uštede koje se mogu postići smanjiva-

njem direktnih troškova proizvodnje.

Pojedine nacionalne ekonomije ostvarivale su i ostvaruju različit nivo ukupnog

proizvoda i različite stope rasta. One (tj. razlike) su posledica različitih uslova funkci-

onisanja privreda i različitih načina upravljanja privredom. Efi kasna, stabilna, privre-

da koja se razvija i na putu je dostizanja optimalnog nivoa organizovanosti, privreda

je u kojoj podsistem upravljanja dobro funkcioniše. I razlike u stopama rasta u istim

privredama u različitim vremenskim periodima kada se na različite načine upravljalo

privredom svedoče da se u kvalitetu upravljanja kriju velike rezerve za unapređenje

ukupnih razvojnih performansi privrede. Primera radi, u Argentini je 1895. godine

nacionalni dohodak per capita bio viši nego u Austriji, Italiji, Španiji, Švedskoj i

Norveškoj i približno na istom nivou kao u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj. Tridesetih

306 MAKROEKONOMIJA

godina dvadesetog veka njen rast se značajno usporio, a ni danas ona ne zauzima

mesto koje je nekad imala. Privredni razvoj se, dakle, može usporiti ili ubrzati o čemu

svedoče brojna iskustva u dvadesetom veku. Ovakva kretanja u savremenom svetu

ukazuju, između ostalog, da se razvojem može upravljati.

Privreda radi tako što ispunjava osnovne ciljeve. Ali, ona to ne čini na potpuno

jasan i predvidljiv način. Ona, u stvari iskazuje samo tendenciju ka ispunjenju sistema

ciljeva pa u funkcionisanju povratnih sprega dolazi do kašnjenja. To funkcionisanju

ovih sistema daje stohastički karakter. Ako se tome dodaju visoka složenost, hijerarhi-

jska uređenost i dinamičnost opravdano se može postaviti pitanje da li je upravljanje

privredom uopšte moguće? Mnogi su u tom smislu veoma skeptični.

Počev od klasičara, preko marksista, kejnsijanaca, monetarista, neoklasičara, li-

berala i savremenih insitucionalista menjala su se viđenja opravdanosti upravljanja

privredom. Jedni se protive bilo kakvoj intervenciji države smatrajući da se na tržištu

ravnoteža uspostavlja po automatizmu a državna intervencija samo ometa taj proces.

Ova škola ekonomskog mišljenja ne negira upravljanje u celini već samo mogućnost

svesnog menjanja stanja privrede. Drugi smatraju da se privredom može i mora upra-

vljati jer su tržišni mehanizmi nedovoljni i imperfektni. Debate i sučeljavanja argu-

menata ekonomskih teoretičara, političara na vlasti i opoziciji u vezi svrsishodnosti

i krajnjih dometa svesnog dela upravljačkog podsistema obeležja su stvarnosti, kako

razvijenih tako i manje razvijenih privreda. One su stalne i prilično nepomirljive.

U praksi, ni jedna se država nije u potpunosti odrekla uplitanja u privredne tokove.

Ono je nekad veće, nekada manje, od države do države, u zavisnosti od privrednih

i društvenih problema koje one imaju i u zavisnosti od toga ko trenutno vlada, koje

političke snage i ideologije kojom su one vođene. U kriznim periodima zahtevi za

uplitanjem države obično narastaju.

Istina, privredom se ne može upravljati na način na koji se može upravljati dete-

rminističkim sistemima ali, to ne umanjuje značaj činjenice da se razvojem privrede

može upravljati. To i čini većina država savremenog sveta, naročito posle naftnih

kriza koje su sedamdesetih godina potresle svet. Tada visokorazvijene zemlje ubrza-

vaju šestdesetih godina započetu izmenu tehnološkog stila. Napuštaju energetski

intenzivnu strategiju rasta i prelaze na enrgetski štedljivi rast zahvaljujući upotrebi

novih tehnologija koje to omogućuju. Istovremeno one dolaze do novih saznanja o

značaju makroekonomskog upravljanja. Upravljanje postaje metafaktor privrednog

razvoja i najznačajniji činilac ispoljavanja korenitih strukturnih promena u globalnim

razmerama. Pokazalo se da se efi kasnim upravljanjem na najbolji način mogu rešiti

ključni privredni problemi koje prethodna ekonomska fi lozofi ja zasnovana na negi-

ranju mogućnosti upravljanja i na upotrebi jeftine energije, nije mogla da reši.

Osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka ponovo dolazi do preokreta. U

makroekonomskoj politici visoko razvijenih zemalja dominiraju zagovornici državnog

neintervenizma.. Maksimalno uvažavajući stav po kome tržište i ekonomske zakoni-

tosti daju najveće ekonomske efekte, pa je analogno toj činjenici uticaj tržišta na opti-


malnu alokaciju resursa daleko najpovoljniji, monetaristi tvrde da aktivnosti države i

njeno mešanje u privredni život treba da bude minimalno i da se ono mora odvijati po

strogo defi nisanim pravilima. Ovakva zalaganja su u literaturi poznata i kao neinte-

rvencionizam i neaktivizam.

Oni naglašavaju potrebu za većim oslanjanjem na automatske stabilizatore čija pri-

mena izostavlja unutrašnje zaostajanje. Nema potrebe isticati kojim putem se kreće

privreda ili tražiti zakonsko odobrenje pre nego što automatski stabilizatori daju rezu-

ltate. Primeri takvih stabilizatora su porezi na prihode koji se automatski povećavaju

u fazama privredne konjunkutre, pomoć nezaposlenima koja se automatski uvećava

u periodima recesija itd. Međutim, treba znati da stabilizatori deluju i u suprotnom

pravcu, tj. u pravcu usporavanja oporavka.

Pretežno oslanjanje najrazvijenijih zemalja, pre svih SAD, na tržišnu regulaciju

krajem dvadesetog veka, uvelo ih je početkom XXI veka prvo u fi nansijsku a zatim

i u privrednu i društvenu krizu. Aktuelna vlast u SAD menja pristup i pokušava da

privredu izvede iz aktuelne krize aktivnom ulogom države u sferi ekonomskih odno-

sa. Još jednom se pokazuje da se privredom mora i može upravljati.

Upravljanje tj. autput sistema upravljanja, defi niše se u opštoj teoriji sistema

i kibernetici na različite načine. Te se defi nicije odnose na sve sisteme koje sadrže

podsistem upravljanja u koje spadaju i ekonomski sistemi. Tako, na primer, prema

mišljenju Staforda Bira “upravljanje je neotuđivo svojstvo svakog sistema, a njegov

fundamentalni princip jeste postojanje povratnih sprega. Samo zahvaljujući njima,

moguće je stalno korigujuće delovanje na složene dinamičke sisteme, što je suština

svakog sistema upravljanja”114. Jedna stroga defi nicija počiva na stanovištu da je “up-

ravljanje skup trenutnih akcija ili akcija tokom vremena, kojima se deluje na sistem sa

namerom da se realizuju ciljevi sistema odnosno upravljanja. Upravljanje se sastoji iz:

(1) određivanja upravljanja iz skupa upravljačkih akcija i (2) sprovođenja upravljačkih

akcija”115.

Iz navedenog sledi: (1) da nema uspešnog razvoja privrede ako se njome ne upra-

vlja tj. ako privreda ne sadrži podsistem upravljanja privredom i (2) da se proces upra-

vljanja sastoji iz odabira upravljačkih akcija (iz skupa mogućih-dopustivih upravljačkih

akcija) i njihovog sprovođenja (3) uticajem na mehanizam ključnih povratnih sprega.

Upravljanje privredom znači aktivno delovanje (preduzimanje skupa akcija tokom

vremena) na taj sistem kako bi se realizovao sistem osnovnih (društvenih) privrednih

ciljeva. Delovanje može biti direktno ili indirektno. Makroekonomsko upravljanje

obuhvata, pre svega, skup aktivnosti države radi obezbeđenja uslova privređivanja

koji pogoduju efi kasnoj alokaciji resursa i maksimalno mogućem ubrzanju privre-

dnog razvoja kao jednom od najznačajnijih ciljeva. Skup aktivnosti obuhvata i podršku

sistemu tržišne regulacije.

114 Beer, S., 1959., Cybernetics and Management, London

115 Grupa autora, 1970., Sistemi, upravljanje sistemima, sistemske discipline, tehnike i metode,

Mihajlo Pupin, Beograd, str. 67.

308 MAKROEKONOMIJA

Usmeravanje privrede ka ispunjenju sistema ciljeva obavlja se na osnovu zakona op-stajanja sistema i funkcionisanja njegovih ključnih povratnih sprega. U osnovne zakone postojanja (opstanka) sistema ubrajaju se zakon kretanja i razvoja sistema i zakon samo-regulacije.

Sistem se istovremeno kreće (tj. privreda funkcioniše-radi) i razvija zahvaljujući me-hanizmu ključnih povratnih sprega. Zakon kretanja se manifestuje u normalnom odvija-nju procesa društvene reprodukcije, a zakon razvoja u stalnom obnavljanju investicionih ciklusa i naizmeničnom dejstvu multiplikatora i akceleratora. Zakon samoregulacije se odnosi na funkcionisanje sistema ključnih povratnih sprega.

Da bi efekat upravljanja bio što veći, mora postojati lanac povezanih i međusobno uslovljenih aktivnosti. Tu spadaju formulisanje osnovnih vrednosti društva, sistema ciljeva društvenog i privrednog razvoja, praćenje naučnih i tehničko-tehnoloških prome-na, praćenje tekućih i privrednih kretanja koja karakterišu razvoj zemlje, proučavanja dugoročnih tendencija razvoja društva i celog sveta, itd.

Sledeća karika u lancu aktivnosti jeste postavljanje ekonomske dijagnoze, analiza stan-ja sistema. Ona treba da utvrdi nivo razvijenosti, da objasni tempo razvoja u prethodnom periodu i sagleda uzroke (u načinu funkcionisanja i strukturi privrede) koji su proizveli postojeće stanje. Takva ekonomska dijagnoza ne obuhvata samo merljive elemente. Ona obuhvata i informacije koje se temelje na sposobnosti odmeravanja delovanja nemerljivih faktora, procene delovanja okruženja, shvatanja datog istorijskog trenutka i sl.

Makroekonomsko upravljanje podrazumeva prevođenje privrede iz postojećeg u novo, željeno stanje koje se može opisati skupom parametara. Osnovne odrednice željenog stanja privrede jesu ciljevi koje treba dostići. Upravljanje je instrument dostizanja sistema ciljeva. Prevođenje privrede iz postojećeg u željeno stanje treba da se odvija po željenoj a ne po bilo kojoj putanji. Uspešno upravljanje obezbeđuje putanju dugoročnog rasta koja je pod pretežnim uticajem determinističkih, a ne slučajnih faktora. Slučajni fakto-ri izazivaju krize koje su nametnute potrebom za adaptacijom sistema na nove uslove određene slučajnim faktorima.

Prilikom projektovanja putanje dugoročnog rasta ne teži se bilo kojoj već optimalnoj putanji. U tom složenom poslu nameću se brojna pitanja svrsishodnosti i krajnjih dometa upravljanja. Ako je zaista projektovana optimalna a ne bilo koja putanja dugoročnog ra-sta, onda bi ona morala da obezbedi: “a) odgovarajuću akumulaciju i investicije za razvoj, b) efi kasnu privrednu strukturu, c) potrebnu otvorenost privrede prema okruženju i d) efi kasno iskorišćenje raspoloživih razvojnih faktora”116.

Putanja dugoročnog rasta nije prava uzlazna linija. Ona takav oblik poprima na dugi rok. Sa stanovišta kratkog roka ona liči na sinusoidu, drugim rečima privreda prolazi kroz cikluse. Zbog toga se makroekonomsko upravljanje može posmatrati kao upravljanje na kratak rok, i ono se može poistovetiti sa vođenjem ekonomske politike, i upravljanje na dugi rok, koje se može poistovetiti sa razvojnom politikom. Suprotnosti koje se javljaju u sprovođenju dveju politika klasičan su primer sukoba u ispunjenju ciljeva s obzirom na

njihovu ročnost.

116 Đerić, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija, Beograd, str.

157.


2.SISTEM UPRAVLJANJA

Privreda, dakle, spada u red sistema kojima se može upravljati. Sastoji se iz dva

podsistema: iz funkcionalnog i upravljačkog. Cilj funkcionalnog podsistema privrede

je proizvodnja roba radi zadovoljenja sistema potreba. Upravljački deo privrede na-

stoji da privredu vodi unapred projektovanom putanjom razvoja.

Performanse privrede: efi kasnost razvojnih procesa, tj. stepen ispunjenja privre-

dnih ciljeva, nivo organizovanosti, priroda funkcionisanja privrede i sl., najviše za-

vise od podsistema upravljanja. Na to ukazuju sve analize uspešnosti privrednog

razvoja, počev od izračunavanja proizvodnih funkcija pa sve do šireg sagledavanja

poznatih faktora od kojih zavisi rast dohotka. Nedovoljna efi kasnost sistema upra-

vljanja privredom (i ekonomskim sistemima uopšte) izaziva velike gubitke u nivou

ostvarenog dohotka.

I pored toga što je veoma složen, podsistem upravljanja mora biti organizovan na

optimalnom nivou. Ako je optimalno struktuiran to će imati sledeće posledice:

hijerarhijska struktura društva biće dobro uređena sa stanovišta donošenja •

odluka,

uspostaviće se optimalan odnos između ciljeva u sistemu ciljeva na razli- •

čitim nivoima,

utrošci usled efekata povratne sprege težiće ka negativnim veličinama uz •

smanjenje obima ukupnih utrošaka privrede za realizaciju postavljenih

ciljeva,

postići će se optimalan stepen elastičnosti i adaptibilnosti privrede i njenog •

sistema upravljanja itd.

Stepen korišćenja navedenih preimućstava zavisi od stepena približavanja sistema

upravljanja stanju optimalnosti.

Upravljački deo (podsistem) privrede je veoma složen. Sastoji se iz više podsistema

i može se sagledati na više načina. Može se objasniti sa stanovišta posmatranja upra-

vljanja iz dva dela: deo koji se odnosi na spontano ili automatsko upravljanje i deo koji

se uslovno može označiti kao “svesno upravljanje”. Spontano upravljanje se odvija na

tržištu bez donošenja formalnih odluka viših upravljačkih nivoa. “Svesno” upravljanje

310 MAKROEKONOMIJA

obuhvata segment upravljanja koji podrazumeva donošenje formalnih odluka viših

upravljačkih nivoa odnosno države i njenih organa. Osim toga, aktivnosti savremene

države usmerene su na realizaciju stabilizacionih i razvojnih funkcija tj., savremene

države obavezno vode anticikličnu i politiku privrednog razvoja.

Aktivnosti države ne treba shvatiti kao skup aktivnosti usmerenih na ograničavanje

delovanja tržišnog mehanizma. Obrnuto, ove aktivnosti moraju (u savremenim

državama one to i jesu) da budu usmerene ka stvaranju i promovisanju tržišnih kri-

terijuma privređivanja.

3.KOEGZISTENCIJA SPONTANOG I

SVESNOG UPRAVLJAČKOG PODSISTEMA

Stvarna putanja kretanja privrede obično se razlikuje od željene (projektovane).

Zbog toga se i postavlja pitanje sposobnosti njenog kontrolisanja, odnosno objekti-

vnog udela svesnog (regulacija) i spontanog upravljanja (samoregulacija) privredom.

Pristalice samoregulacije smatraju da tržište automatski postavlja najbolje odnose

između najrazličitijih elemenata privrede sve dok se razmena informacija između

privrednih aktera ne ometa sa strane. Pojedinačne aktivnosti vođene sopstvenim inte-

resima obezbeđuju najviši mogući nivo rastućeg blagostanja u svakom momentu. Krize

se javljaju uporedo sa preprekama koje se mogu nazvati ometanjem optimalnog funkci-

onisanja sistema tržišnih informacija a time i tržišta. Pristalice regulacije (“svesnog”

podsistema upravljanja) smatraju da tržište, bez obzira kako ono funkcionisalo, nika-

da ne može da ostvari ravnotežu, odnosno optimalnu alokaciju faktora proizvodnje

na nivou privrede. Zbog toga je potrebno da država utiče na privredne tokove.

Kvalitet upravljanja određen je sistemom informacija. Sve potrebne informacije

za kvalitetno odlučivanje ne mogu se dobiti sa tržišta, pogotovu što su tržišne infor-

macije po pravilu ex post informacije. Za pripremu privrede kako bi ona bila u stanju

da zadovolji brojne potrebe koje se zadovoljavaju na višem a ne na pojedinačnom ili

porodičnom nivou tržišne ex post informacije ne samo što su nedovoljne nego su i

zakasnele. Pripreme za blagovremeno zadovoljenje potreba koje se zadovoljavaju na

nivou većih grupa, ne retko i na nacionalnom nivou, moraju da se oslanjaju na infor-

macije koje dolaze iz drugih izvora. One najčešće potiču iz sistema naučnih i tehničko-


tehnoloških istraživanja ili različitih grupa za predviđanje, planiranje ili različitih polit-

ekonomskih aktivnosti. U savremenim privredama mnogobrojne funkcije tržište ne

može da obavi. Ponekad i može, ali uz daleko veće društvene troškove i manji stepen

efi kasnosti u odnosu na svesni upravljački mehanizam.

Ako u teoriji postoji razmimoilaženje, praksa savremenih država nedvosmisleno

pokazuje da se privredom upravlja na dvojak način: poštovanjem uspostavljenih (ili

uspostavljanjem ako to ranije nije učinjeno) tržišnih odnosa i svesnom (od strane drža-

vnih organa) regulacijom.

4.REGULACIJA NA OSNOVU TRŽIŠNIH

ZAKONITOSTI

U tržišnim privredama vrši se slobodna razmena i ostvaruje slobodna inicijativa

brojnih ekonomskih aktera. Ekonomski akteri traže šansu za ostvarenje svojih cilje-

va. Proces traženja povoljnih prilika za ostvarenje ciljeva dovodi do konkurencije.

Konkurencija doprinosi optimalnoj alokaciji i efi kasnosti korišćenja resursa.

Ekonomski akteri u svakom trenutku donose niz odluka sa ciljem da ispune sistem

svojih ekonomskih i drugih ciljeva. Odluke su često i suprotnog karaktera. Postavlja se

pitanje: zašto ne dolazi do privrednog kolapsa? Kako dolazi do koordinacije interesa

različitih privrednih aktera? Jedan od najzaslužnijih faktora regulacije jeste tržište i

sistem cena koji se uglavnom uspostavlja delovanjem tržišnih mehanizama. Tržišni

mehanizam predstavlja instrument samoregulacije funkcionisanja ekonomskog

sistema, ali ne i dovoljan. Cene nisu jedini elemenat sistema koordinacije ponašanja

privrednih subjekata niti je sistem cena jedina posledica funkcionisanja tržišta. Ono

predstavlja mnogo kompleksniji sistem odnosa privrednih elemenata.

Tržište se može defi nisati na različite načine. Obično se kaže da je to mesto

sučeljavanja ponude i tražnje; skup robno novčanih veza između ekonomskih subjeka-

ta ili institucionalno uređen ambijent unutar koga se odvija proces razmene dobara

i usluga odnosno automatska regulacija interakcija između ekonomskih subjekata.

Ono ima četiri grupe funkcija: informativnu, alokativnu, distributivnu i selektivnu

funkciju.

312 MAKROEKONOMIJA

Mada sa tržišta dolazi mnogo kvalitetnih informacija, najvažnije su cene. Tržišno

određivanje cena miri tražnju sa ponudom; na tržištu sve ima cenu, svaka roba i

svaka usluga, robe tekuće potrošnje i proizvodni činioci. Kada na tržištu dođe do

promene u odnosu cena to praktično znači da je uspostavljena nova rang lista roba

s obzirom na njihovu vrednost. To izaziva promene u tražnji ali i količini roba koje

se nude na tržištu. Ista logika važi i za tržište faktora proizvodnje. Sa rastom cene

opada tražnja, i obrnuto. Kao posledica proizvođači biraju proizvodne metode koji

štede resurse čija je cena porasla, i obrnuto. Time se proizvodni resursi sele iz zona

manje u zone više vrednovanih roba. Na opisani način tržište uspešno rešava pro-

blem alokacije resursa. Cene, međutim, nisu uvek konkurentne, jer ni tržište odavno

nije u potpunosti konkurentno. Veliki deo tržišta ima monopolsku strukturu. Osim

toga, na tržištu se i država javlja kao preduzetnik pa i to dodatno komplikuje stanje

na tržištu.

Promena cena uvek ukazuje na određeno stanje privrede. Njihovo brzo opšte

podizanje ima posledicu sličnu onoj koju izaziva podizanje temperature u orga-

nizmu. Promene (odnosa) cena samo u nekim segmentima mogu da budu rezultat

vrlo različitih kretanja i, u skladu sa tim, mogu da budu negativne i pozitivne. U

svakom konkretnom slučaju preduzimaju se različite mere. Izmene cena mogu u ne-

kim slučajevima (kada se na tržištu uspostavi stanje ograničene konkurencije npr.)

da budu i vrlo pogrešan, zbunjujući signal. U malim zemljama koje imaju problema

sa defi citom platnog bilansa ili sa infl acijom, to je vrlo moguće. Poseban problem su

cene roba onih proizvođača koji na bilo koji način uživaju određeni prioritet.

Tržište obavlja i selekciju proizvoda i selekciju proizvođača. To se obavlja

sučeljavanjem ponuda pojedinih oblasti proizvodnje sa odgovarajućom tražnjom

za svaki nivo nacionalnog dohotka. Proizvođači koji iz date cene pokrivaju svoje

troškove opstaju na tržištu i eventualno ostvaruju određeni profi t. Oni drugi ostva-

ruju gubitak i bivaju eliminisani sa tržišta. Kretanje ka stanju opšte ravnoteže i povre-

meni prolazak kroz nju istovremeno znači i proces selekcije robnih proizvođača.

Informativna funkcija se izvodi iz sistema cena, ali i iz celokupnog načina fu-

nkcionisanja i strukture tržišta. Tržište predstavlja najznačajniji segment sistema

informacija. Informacije potrebne za defi nisanje sistema potreba uglavnom dolaze

sa tržišta. Sistem cena određuje uslove ponude i uslove tražnje a samim tim i mehani-

zam realokacije proizvodnih resursa i dohotka. Tržišne informacije su rezultat ranije

donetih odluka privrednih subjekata. Proces odlučivanja je složen proces koji počiva

na sistemu informacija, a informacije, opet, pretežno dolaze sa tržišta.

Sistem cena determiniše i distributivnu funkciju tržišta. U uslovima opšte ravno-

teže odnos cena uređuje i nivoe učešća ekonomskih subjekata u raspodeli proizvoda

pri čemu je proizvedeni dohodak jednak raspodeljenom dohodku.

Sa stanovišta opšte teorije sistema tržište se može posmatrati kao veoma složen

podsistem privrede. Kao i svaki podsistem i tržište se može posmatrati kao relativno

samostalan sistem. U tom smislu, za tržište se može reći da predstavlja veoma složen


sistem. Ono je, takođe, dinamičkog i stohastičkog karaktera. Stepen razvijenosti

tržišta je određen nivoom razvijenosti privrede, i obrnuto. Nivoi organizovanosti

ova dva sistema određeni su povratnom spregom koja među njima funkcioniše. Što

je privreda na višem nivou razvijenosti to je i njeno tržište razvijenije. Sve privredne

neracionalnosti i sva njena nestabilna kretanja najbrže i najdoslednije se pokazuju

na njenom tržištu. Nivo organizovanosti tržišta zavisi od celine privrede, i obrnuto.

Ono je čak toliko osetljivo da se i mala odstupanja privrede od stanja stabilnosti

ili optimalnosti veoma jasno i brzo mogu registrovati na njemu. Slikovito, ono igra

ulogu ogledala stanja privrede, bez obzira što neke od promena koje ono registruje,

čini to sa zakašnjenjem.

Sa tržišta stižu najznačajnije informacije o stanju i potencijalima ekonomskog

sistema. Ono nudi brojne signale koji su merodavni za ocenu stanja privrede i njenih

podsistema. Među najvažnije spadaju kretanje cena, tražnje za novcem, zaliha go-

tovih proizvoda, tražnje za radnom snagom, odnosno nezaposlenosti i kretanje uvo-

za i izvoza odnosno njihovog odnosa.

Tražnja za novcem je značajan signal koji dolazi sa tržišta novca. Kretanje tražnje

u određenom pravcu ukazuje na promenu stanja privrede. Tako, na primer, nelikvi-

dnost koja se javlja kao posledica restriktivne monetarne politike, ukazuje na skori

rast zaliha roba koji je uglavnom rezultat loših proizvodnih programa. Prethodno je

nelikvidnost izazvana nizom pogrešnih mera u sistemu raspodele itd.

Tržište hartija od vrednosti emituje možda najznačajnije signale za ocenu

kratkoročnih kretanja na tržištu. Posebno su tu značajne informacije o kretanju cena

akcija. Vrednost preduzeća se menja najviše pod uticajem kretanja vrednosti nji-

hovih akcija.

Kretanja zaliha gotovih proizvoda ukazuju na nivo konjukture. Njihov porast

ukazuje na opadanje konjukture, i obrnuto. Promene zaliha mogu da budu posledi-

ca različitih uzroka. Do povećanja zaliha može da dođe promenom režima ekono-

mskih odnosa sa inostranstvom (povećanjem stepena otvorenosti tržišta), na primer,

ili zbog (antiinfl acione) restriktivne kreditno-monetarne politike.

Kretanje tražnje za radnom snagom ukazuje na opšti nivo privrednih aktivnosti.

Kad tražnja za radnom snagom raste predstoji uspon privrednih aktivnosti, i obr-

nuto. Nivo nezaposlenosti kao pandan tražnji za radnom snagom takođe je vrlo

značajan signal, pogotovu za politički sistem. Porast nezaposlenosti, pogotovu mla-

dih i školovanih ljudi, ukazuje na suboptimalan tempo razvoja i na određene defekte

privredno sistemskih i društvenih rešenja.

Za male i nedovoljno razvijene zemlje od posebne je važnosti kretanje uvoza i

izvoza, odnosno salda platnog bilansa. Saldo platnog bilansa ili nekog drugog užeg

bilansa koji se odnosi samo na određene segmente razmene sa svetom, u mnogome

ukazuje na stanje neke privrede, na pravce njenog razvoja, strukturnog prilagođava-

nja, tehnološkog nivoa, efi kasnosti itd.

314 MAKROEKONOMIJA

Tržište se, dakle, može posmatrati, i kao informacioni sistem. Najvrednije info-

rmacije za funkcionisanje privrede i svakog njenog podsistema dolaze sa tržišta.

Tržište pretpostavlja određeni stepen konkurentnosti funkcionišući kao izuzetno

složeni mehanizam nesvesne koordinacije zasnovane na sistemu cena. Radi se o

složenom sistemu prikupljanja i kombinovanja znanja i akcija miliona ljudi. Da bi

tržište moglo da funkcioniše, ono mora da predstavlja potpun i zaokružen sistem

sa dobro razvijenim svim njegovim podsistemima. Ne mogu se, bez šteta, izolova-

no favorizovati samo neki od inače vrlo bitnih njegovih elemenata, a drugi gušiti ili

zapostavljati. Tržište može samo kao celovit, potpun i logičan sistem da doprinese

stabilnom razvoju privrede. Kao složen sistem ono ne podnosi intervencije u smislu

prenaglašavanja nekih njegovih podsistema uz istovremeno potiskivanje drugih. Ono

funkcioniše kao celovit sistem koji počiva na privatnoj svojini i u kojem svi faktori

proizvodnje i sva ekonomska dobra imaju karakter robe. Time se ne misli da funk-

cionisanje tržišta ne može da ima i negativnih posledica po razvoj društva. Društvo

se ne sastoji samo iz elemenata koji nude samo pozitivna dejstva. Obrnuto, razvoj

društva počiva na energiji koja je posledica razrešavanja društvenih protivurečnosti.

Bitni elementi tržišta nisu samo oni robno novčanog karaktera. Razvijeno tržište

pored raznih oblika cena roba, pored novca i raznih vrsta kredita, pored razvijene i

efi kasne trgovinske i bankarske mreže, obuhvata i takve elemente kao što su: različiti

stimuli, regresi, premije, normativi, obračunske cene itd. Elementi koje jedno razvi-

jeno tržište podrazumeva veoma su različiti. Zbog toga moraju da budu povezani u

sistem na način koji obezbeđuje visoku adaptibilnost tržišnog sistema, na sve vrste

očekivanih i neočekivanih promena. Pogotovu zato što tržište predstavlja izraz hori-

zontalnih veza između elemenata privrede.

Privrede većine razvijenih zemalja su danas mešovitog karaktera u kojima se ele-

menti državne kontrole mešaju sa tržišnim elementima. Na taj način sistem tržišnih

informacija biva znatno dopunjen i, tek kao takav, odlučujuće utiče na defi nitivne

odgovore na pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi?

Tržište svakim danom postaje organizovanije. Dobro organizovano i efi kasno

tržište značajno doprinosi uspešnom privrednom razvoju. Efi kasno je ono tržište

čije su informacije skoro odmah dostupne svim učesnicima (akterima). Ono i samo

zahteva efi kasnu upotrebu faktora proizvodnje za sopstveno optimalno funkcio-

nisanje. U visokorazvijenim zemljama ono je danas toliko razvijeno i na tom ni-

vou organizovano, da se dalji razvoj tržišta više ne prepušta isključivo njegovim

unutrašnjim zakonitostima i protivurečnostima.

4.1. NEDOSTACI TRŽIŠNE REGULACIJE

Ako bi se makroekonomsko upravljanje svelo jedino na samoregulaciju i sve

prepustilo tržišnom regulisanju, putanja rasta privrede razlikovala bi se od opti-


malne putanje a privredno kretanje bilo bi prepušteno odnosima koji ne zavise od

vizije i nisu vezani za ostvarenje dugoročnih ciljeva. Ni svi osnovni problemi čije

je rešavanje vezano za funkcionisanje tržišnog sistema ne bi bili savladani na svim

tačkama putanje rasta. Pored svih preimućstava u efi kasnoj alokaciji resursa u nekim

situacijama tržište nije u stanju da na adekvatan način garantuje efi kasnu alokaciju

i korišćenje resursa. To je posledica prirode ročnosti informacija koje tržište pruža.

Vremenski horizont tržišta je kratak. Ono pruža kratkoročne ex post informacije na

osnovu kojih se ne mogu donositi razvojno-strateške odluke. Tržišne informacije su

relevantne za donošenje operativnih odluka. Fenomen razvoja asocira na budućnost

i zahteva informacije koje se odnose na buduće privredne tokove. Efi kasno suprosta-

vljanje neizvesnostima koje razvoj sobom nosi nije moguće samo na osnovu tržišnih

informacija. Inperfektnost tržišta nametnula je potrebu za spoljašnom makroekono-

mskom regulacijom. Državne aktivnosti u ovom domenu često imaju naglašenu a u

pojedinim situacijama i nezamenljivu ulogu117.

Tržište ima i druga ograničenja koja potiču iz strukture savremenih privreda. One

su, po pravilu monopolske i oligopolske. Značaj monopola i oligopola se uvećava

uporedo sa rastućom transnacionalizacijom proizvodnje.

U domenu eksternalija tržišna samoregulacija takođe iskazuje veliki broj problema

koji ukazuju na tržišnu imperfektnost. Eksterni efekti se javljaju kao rezultat funk-

cionisanja nižih privrednih nivoa u odnosu na privredu kao celinu. Njihova veličina

može biti pozitivna ili negativna i u zavisnosti od toga da li se radi o troškovima ili

prinosima može imati različite efekte za privredu i društvo. Problemi eksternalija

predstavljaju tipičan primer sukoba privatnih i javnih interesa.

Sledeća oblast u kojoj se tržišna regulacija pokazala manjkavom jesu javna dobra i

javna potrošnja. Javna dobra se kolektivno troše i ne podležu principu konkurencije.

Robe koje se obezbeđuju preko tržišta spadaju u konkurentne robe i takvih je daleko

najviše. Potrošnja neke robe od strane nekog korisnika automatski znači, uz uslov

nepromenjene proizvodnje, smanjenje potrošnje za druge korisnike. Nekonkure-

ntnost javnih dobara znači da je raspoloživost javnih dobara nedeljiva tj. unive-

rzalnu dostupnost za sve korisnike. Za javnu potrošnju važi princip neisključivosti.

Neisključivost znači da je iz javne potrošnje nekog javnog dobra nemoguće isključiti,

uz društveno podnošljive troškove kontrole, aktere koji ne plaćaju troškove fi nansi-

ranja tog dobra.

Tržište je na prvi pogled egalitarno. Svi akteri, reklo bi se, imaju podjednake

šanse da budu uspešni i učestvuju u raspodeli dohotka. Da je to do kraja tačno ne

bi se stvorila monopolska struktura i ne bi se razlike između pojedinih društvenih

slojeva toliko produbile u svim slučajevima kada država nije reagovala. Zbog toga

država mora da reaguje u smislu ispravljanja nepravedne raspodele. Ima mišljenja da

država to nikada ne sme da čini jer je to uvek na uštrb ekonomske efi kasnosti. Ali,

117 Madžar, Lj., Knežević, V., Savin, D., Bošnjak, M., Bujišić, B., 1992., Makroekonomsko planiranje u

svetu tržišnih privreda, IBN Centar, Beograd, str. 100.

316 MAKROEKONOMIJA

dugoročno posmatrano to nije tačno. Kibernetski zakon optimalnih potencijalnih

razlika ukazuje na negativne posledice rastućih razlika među društvenim slojevima.

One nikada ne smeju da budu prevelike jer se kretanje-komunikacija (razmena ma-

terije, energije ili informacija) među slojevima smanjuje i preti da sasvim prestane što

za funkcionisanje privrede i društva sigurno nije dobro i što, pre ili kasnije sigurno

vodi ka destrukciji tako struktuiranog sistema. Na kraju, država može da usvoji i

obrazac ponašanja koji se razilazi sa striktnim ekonomskim načelom za koje se pre-

dpostavlja da stoji kao pozadina ponašanja u drugim sektorima118.

U navedenim oblastima u kojima se tržište pokazalo manjkavim povećana je

aktivnost države. Ali, nije to jedino područje “svesnog” dela upravljanja. Država

podržava privredu i drugim aktivnostima. Ona brine o kvalitetu novca, osigura-

va pravnu sigurnost, uređuje odnose sa inostranstvom i vodi računa o sopstvenoj

ekonomiji jer redovno ostvaruje prihode i čini velike rashode. Država ne samo što

utiče na privredne tokove već je i veoma aktivan učesnik u njima. Njen biznis i u

državama za koje se obično kaže da počivaju na privatnoj privredi je toliko veliki

da u velikoj meri deluje na ukupnu privatnu privredu regulativno, usmeravajuće ili

ograničavajuće. Mnogih od privatnih biznisa ne bi ni bilo bez državnih narudžbina

ili nekih drugih oblika državne aktivnosti. Osim toga, ekonomska aktivnost države

pokazuje veći nivo stabilnosti jer država za zadovoljenje nekih javnih potreba (vojska

i policija, na primer) ostvaruje dugoročno stabilne troškove (nabavke). Na taj način,

ona stabilizujuće deluje na ukupne privredne aktivnosti. Moć države da donosi za-

kone i drugu opštu pravnu regulativu daje joj izvanredne mogućnosti uticaja na

privatni deo privrede. Uporedo sa nabrojanim aktivnostima države i tržišta obliku-

je se i upravljački podsistem privrede. “Optimalnost u realnom životu ne samo da

podrazumeva odstupanje od laisser-faire-a već ide i u pravcu zaključivanja da realni

život nikada i nije bio ni blizu ovog modela privređivanja”119.

Saznanja ukazuju na mogućnost da se dovoljno precizno odrede segmenti u koji-

ma je upravljanje od strane države neophodno. Na osnovu pravilno postavljene di-

jagnoze stanja u kojem se neka privreda nalazi, korišćenjem adekvatnih upravljačkih

instrumenata moguće je kreirati privredni ambijent u okviru kojeg je moguće ostva-

riti prihvatljivu stopu privrednog razvoja uz odgovarajuću cenovnu stabilnost.

118 Shaw, G.., McCrosite, M., Greenawey, D., 1997., Macroeconomics: theory and policy in the UK,

Blackwell Publishers Ltd., p. 61-62.

119 Samuelson, P., 1975., Ekonomska čitanka, Zagreb, str. 110.


5.SVESNI DEO UPRAVLJANJA

Ne može se upravljati privredom ako se ona dobro ne poznaje. Za odabir i spro-

vođenje upravljačkih akcija od presudne je važnosti informisanost o načinu funk-

cioni-sanja privrede, kretanju njenih ključnih varijabli i povratnih sprega. Nosi-

oci upravljanja moraju dobro da budu upoznati sa stanjem privrede i dinamikom

privrednih kretanja. U tom smislu, oni stalno moraju da osluškuju signale iz privrede

ali i iz njenog okruženja.

Akumulacijski napon privrede, kretanje kapitalnog koefi cijenta privrede (ili nje-

gove recipročne vrednosti - koefi cijenta efi kasnosti novih ulaganja) i prelazi preko

nultih tačaka značajni su signali za nosioce upravljanja. Nulte tačke predstavljaju

prekretnice, pretvaranja pozitivnih u negativne efekte. U mnogobrojnim procesima

kretanja i razvoja privrede one predstavljaju jedan od najjačih alarmnih signala. Nu-

lta tačka u smislu nulte stope rasta jeste granica razlikovanja privreda koji se razvijaju

i rastu i onih koji stagniraju ili propadaju.

Od posebne su važnosti signali koji upozoravaju na smer kretanja svetske

privrede, posebno njenog najrazvijenijeg dela, na nove privredne oblasti, grane,…, o

tome kakve su tendencije izmene strukture, koji se novi organizacioni oblici javljaju,

metodi rukovođenja i upravljanja itd.

Nema dobrog makroekonomskog upravljanja ako se pravovremeno ne shvate

osnovni tokovi razvoja. Posebno je značajno praćenje srednjoročnih i dugoročnih

prognoza pravaca razvoja privreda i društava u svetu kako bi se sagledalo sopstveno

mesto u toj budućoj konstelaciji političkih i privrednih kretanja. Nije reč samo o

materijalnim promenama, već i o novim koncepcijama razvoja, novim vrednostima i

novim ciljevima, o promeni važnosti pojedinih ideologija itd.

Najveći uticaj okruženja je u domenu naučnih dostignuća, novih tehnologija, sre-

dstava za rad i predmeta rada, pojavi novih struka i novih metoda stvaranja stručnih

kadrova presudnih za budući razvoj. Ta se kretanja moraju pratiti. U suprotnom po-

sledice po zemlju su veoma teške. Dolazi do slabljenja konkurentske sposobnosti, a

zatim i do pogoršanja položaja privrede u međunarodnoj razmeni.

318 MAKROEKONOMIJA

Na osnovu primljenih informacija i pripremljenih prognoza donose se odluke o

delovanju na ključne parametre privrede. Sledi da je za efi kasno upravljanje neo-

phodno poznavanje osnovnih parametara, procesa privrednog prognoziranja,

sistema privrednih informacija, kao i metoda, načina donošenja odluka.120

5.1.MAKROEKONOMSKA POLITIKA

Ako se prihvata teza da je svesni deo makroekonomskog upravljanja neophodan i

svrsishodan, tj. da je moguć i efi kasan sa stanovišta nivoa ispunjenja ciljeva, postavlja

se pitanje šta se pod tom sintagmom podrazumeva. Oslanjanje samo na tržišno regu-

lisanje privrednih tokova znači neminovno ciklično kretanje privrede uz stope razvoja

primerene datoj privredi. Nosioci ekonomske vlasti na državnom nivou sagledavajući

najšire interese stanovništva, analizirajući privredno stanje i kretanje mogu da budu

zadovoljni iskazanim tendencijama ili ne, u većem ili manjem stepenu. Na kratak rok

svaki put kada se ostvareni proizvod razlikuje od potencijalnog oni reaguju preduzi-

manjem određenih mera ekonomske politike. Nezadovoljni dostignutim razvojnim

nivoom, tj. nivoom društvenog blagostanja, tempom privrednog rasta ili nivoom neza-

poslenosti, na primer, potrudiće se da defi nišu puteve, načine, promene postojećeg

stanja, pokušaće da primenom mera razvojne politike prevedu privredu iz postojećeg

u novo željeno stanje. To je put koji mora da se pređe kako bi se ostvario sistem ciljeva

kojima se teži i čije ispunjenje znači dostizanje novog željenog stanja. U tom smislu,

na najvišem državnom nivou vodi se makroekonomska politika.

Makroekonomska politika predstavlja skup aktivnosti države usmerenih na reali-

zaciju najvažnijih ekonomskih ciljeva. Ostvarivanje ciljeva obezbeđuje se merama,

akcijama i normativnom regulativom makroekonomske politike. Funkcionisanje

privrede temelji se na odgovarajućem konceptu makroekonomske politike u kome

njeni subjekti, kroz različite akcije i uz primenu različitih mera i instrumenata, vrše

operacionalizaciju privrednog sistema. Osnovni privrednosistemski mehanizmi

predstavljaju važne determinante potencijalnog dometa državne makroregulative.

Ukratko, “privredni sistem opredeljuje okvire za vođenje ekonomske politike: može

joj nametati određena ograničenja, ali je i provera njene ekonomske racionalnosti,

valjanosti i efi kasnosti. Ekonomskom politikom menja se i operacionalizuje i sam

privredni sistem, odnosno ona može da podrži ili da kompromituje neka sistemska

rešenja.”121 Privredni sistem dakle, predstavlja institucionalni okvir za preduzimanje

mera i instrumenata makroekonomske politike, čiji je osnovni zadatak da omogući

njegovo efi kasno funkcionisanje i obezbedi verifi kaciju njegovih fundamentalnih pre-

misa u praksi. Zbog toga su mere i instrumenti makroekonomske politike, kao i njena

normativna regulativa varijabilnog karaktera.

120 Stojanović, R., 1983., Optimalna strategija privrednog razvoja, Savremena administrcija, Beo-

grad

121 Ekonomska i poslovna enciklopedija, II tom, 1994., Savremena administracija, Beograd, str. 1210.


Makroekonomskom politikom država ostvaruje kontrolu nad privredom. Ali, ta

kontrola ne podrazumeva direktno mešanje u donošenje odluka ekonomskih aktera.

Umesto direktnog upliva, država nastoji da privredne aktivnosti usmeri u željenom

smeru. To znači da makroekonomska potitika podrazumeva posredne metode delo-

vanja na odvijanje privrednih procesa. “Svrha njenih akcija nije direktno pomeranje

resursa na poželjne upotrebe nego delovanje na subjekte koji raspolažu resursima i

donose odluke o pravcima njihovog angažovanja. Ona to čini tako što svrsishodno

modelira uslove pod kojima svoje odluke donose oni koji o alternativama i načinima

korišćenja resursa direktno odlučuju”122. Država posredno kreira ponašanje tržišnih

aktera. Ona ne limitira slobodu izbora. Ona je određena samo privrednosistems-

kim rešenjima koja su i sama u značajnom stepenu profi lisana instrumentima mak-

roekonomske politike.

5.2. ATRIBUTI MAKROEKONOMSKE POLITIKE

U najopštijem smislu, pod politikom se podrazumeva skup principa, pravila na

kojima počiva neka aktivnost. Defi nisanje principa na kojima počiva makroekono-

mska politika podrazumeva određivanje nosilaca aktivnosti, ciljeva, mera i sredstava

kojima se defi nisani ciljevi ostvaruju.123 Zbog toga, može da se kaže da su osnovni

atributi makroekonomske politike: 1) nosioci, 2) ciljevi, 3) upravljački parametri i 4)

mere.

5.2.1. Nosioci

Pod nosiocima makroekonomske politike podrazumevaju se subjekti koji donose

mere i realizuju odabrane ciljeve. U najširem smislu, to su državni i paradržavni organi,

a ređe i interesne grupe koje imaju uticaja na proces donošenja makroekonomskih

odluka.

5.2.2. Ciljevi

Realizaciji makroekonomske politike se pristupa ako su prethodno defi nisani i

rangirani (hijerarhijsko ustrojstvo sistema ciljeva) ciljevi, formulisana makroekono-

mska politika koja je usklađena sa izabranim ciljevima i obračunati troškovi i re-

zultati pojedinih mera. Efekti preduzete mere moraju da prevazilaze troškove koje

realizacija politike podrazumeva.124

122 Madžar, Lj., Savin, D., Bošnjak, M., Bujišić, B., Knežević, V., 1992., str. 132.123 Boulding, K., 1958., Priciples of Economic Poticy, Englevvood Cliffs, str. 1.124 Shaw, G. McCrostie, M., Greenaway, D., 1997., Macroeconomics, Balckwel Business, str. 320

320 MAKROEKONOMIJA

5.2.3. Upravljački parametri

Makroekonomsko upravljanje počiva na odabiru upravljačkih parametara. Upravljački parametri su instrumenti koje kontroliše država i pomoću kojih ona deluje na privredu kako bi ostvarila makroekonomske ciljeve. Putem instrumenata, država deluje na ponašanje ekonomskih aktera. Veliki broj ekonomskih informacija koje primaju tržišni akteri odnose se na njihovu promenu. Na osnovu tih informacija oni donose najbitnije ekonomske odluke. Zbog toga upravljački parametri moraju da budu dobro osmišljeni, a njihova upotreba podrazumeva dobru koordinaciju akcija.

Sistem upravljačkih parametara je složen. Promene broja i strukture parametara zavise od razvojne faze i nivoa razvijenosti privrede i primenjenih upravljačkih me-toda. Izbor i korišćenje parametara nije jednostavan jer ni dejstvo parametara nije jednoznačno. Dva su tome osnovna razloga. Prvi se odnosi na poznato dejstvo su-protno delujućih parametara. U slučajevima kada se radi o parametrima koji se međusobno potpuno isključuju potrebno je utvrditi meru njihovog dopustivog delo-vanja. Druga grupa razloga se odnosi na različite nepostojanost pojedinih kategorija tj. stalno nestajanje jednih i javljanje drugih. U prvom slučaju je potrebno utvrditi zone unutar kojih mogu da se kreću suprotno delujući parametri tj. utvrditi zone su-kobljavanja i metode relativiziranja.

Sa vremenskog stanovišta upravljački parametri se razlikuju prema dužini perioda koji treba da prođe pre nego što nastupi njihovo dejstvo i prema dužini njihovog de-jstva. Sa stanovišta dužine vremena koje protekne pre nego što se oseti dejstvo para-metra može se napraviti čitava skala. Na jednom kraju su oni parametri čije se dejstvo oseća odmah a na drugom kraju skale parametri čije se dejstvo oseća tek po isteku dužeg vremenskog perioda. Između ove dve krajnosti nalaze se ostali parametri. U grupu upravljačkih parametara čije se dejstvo oseća odmah spadaju kamatne stope, kreditna ograničenja, carinske stope, devizni kursevi, uvozna ograničenja, različite vrste izvoznih stimula itd. U grupu parametara čije se dejstvo oseća tek po isteku dužeg vremenskog perioda spadaju amortizacione stope, supsidije i slične olakšice proizvođačima, različiti stimuli za ulaganje u infrastrukturu i sl.

Prema dužini dejstva upravljački parametri se dele na one čije je dejstvo kratko i na one čije se dejstvo oseća u dužem vremenskom periodu. Navedene podele se ne poklapaju. Primera radi, ima parametara čije se dejstvo ne oseti odmah ali dugo traje, i obrnuto. Poznavanje oba vremenska momenta, perioda u kojem se očekuju promene izazvane promenom parametra i dužine perioda delovanja promene parametra po-sle ukidanja ili promena intenziteta doziranja mere, od velikog je značaja za vođenje ekonomske i razvojne politike.

Ostvarenje izabranih razvojnih ciljeva određeno je stepenom usaglašenosti cilje-va sa upravljačkim parametrima. Svaki cilj se može realizovati dejstvom nekoliko ključnih instrumentalnih varijabli odnosno instrumenata. Tako se, na primer, rast društvenog proizvoda ostvaruje obezbeđenjem optimalnog odnosa između akumu-


lacije i potrošnje, stimulativnom fi skalnom, monetarno-kreditnom i agrarnom poli-tikom itd. Smanjenje defi cita platnog bilansa se ostvaruje politikom deviznog kursa, carinskom politikom, uticajem na trgovinski bilans stimulisanjem nerobnih priho-da (turizam, razne usluge, devizne doznake i sl.), itd. Rast zaposlenosti se ostvaruje vođenjem politike dohodaka, poreskom i monetarno-kreditnom politikom, stavlja-njem u prioritetni položaj radno-intenzivnih grana, politikom javne potrošnje, poli-tikom stambene izgradnje itd. Stabilnost cena može se postići pravilno vođenom kre-ditno monetarnom i fi skalnom politikom, regulisanjem pojedinih oblika investicione tražnje, međunarodnom ekonomskom politikom, dohodovnom politikom.

Retki su ciljevi koji su pod dejstvom samo jednog parametra. Privreda je isuviše složena i dinamična da bi za njeno regulisanje bio dovoljan mali broj upravljačkih parametara. Zbog toga dobra makroekonomska politika počiva na upotrebi više instrumenata. U prinicipu, što je veći broj upravljačkih parametara put do konziste-ntne politike je lakši. Zato se može reći da je multiinstrumentalnost jedna od bitnih karakteristika makroekonomske politike.125

Sledeći problem koji se nameće prilikom izbora parametara i njihovog doziranja proizilazi iz činjenice da su ciljevi i upravljački parametri zavisni. Pokušaji države da ostvari neki od ciljeva mogu istovremeno da otežaju ispunjenje nekog drugog cilja. Gotovo da i nema parametara kojim se deluje samo na jedan cilj. Nemoguće je delo-vati samo na jedan cilj a da se istovremeno, često nevoljno, ne deluje i na druge ciljeve. Osim toga, upravljanje mora da se osloni na više upravljačkih parametara jer je meha-nizam delovanja sistema parametara veoma složen. Ističu se dve vrste složenosti de-lovanja parametara, odnosno različitog delovanja na ostvarenje ciljeva. Prvo, pojedini parametri suprotno deluju na ostvarenje ciljeva a ponekad primena istog parametra ima i pozitivno i negativno dejstvo. Zbog toga je potrebno stalno umanjenje dejstva negativnih delovanja i potenciranje pozitivnih dejstava (igra na razlici - težnja ka mak-simizaciji pozitivnih razlika). Kao i kod društvenih vrednosti i razvojnih ciljeva, tako se i između parametara mogu uspostaviti i konfl iktni ili odnosi saradnje. Poznavanje najbitnijih kooperativnih i konfl iktnih elemenata od velike je važnosti za uspešan sistem upravljanja.

Izbor liste parametara je složen posao. Na izbor najviše utiču: karakter društva, oblici upravljanja privrednim i društvenim razvojem - broj upravljačkih nivoa, me-todi donošenja najznačajnijih strateških odluka, odnos delova i celine, tržišta i pla-na, dostignuti nivo razvijenosti, faza razvoja, veličina zemlje itd. Lista upravljačkih parametara je obično stabilna na srednji rok. To ne znači da ni u tom periodu ne može da dođe do izmena ako na to upućuje naučna dostignuća, iskustvo ili razne neočekivane promene iz okruženja. Preterana rigidnost kao i preterana fl eksibilnost u formulisanju sistema najvažnijih upravljačkih kategorija podjednako udaljavaju od optimalnog nivoa organizovanosti privrede. Broj obuhvaćenih elemenata i njihov re-dosled, u datom sistemu upravljačkih kategorija, ne sme da bude ni suviše čvrst, a ni

suviše neodređen.

125 Jurković, P., 1977., Fiskalna politika u ekonomskoj teoriji i praksi, Informator, Zagreb, str. 21.

322 MAKROEKONOMIJA

Zbog snažnog delovanja okruženja izbor upravljačkih parametara posebno je

težak u malim zemljama. Mala zemlja mora da ima visoko fl eksibilnu privredu. Sa

druge strane, ona ne može da ima i suviše široke zone dopustivih rešenja jer raspolaže

malom masom za razvoj. To uslovljava veću određenost, čvršću defi nisanost njenih

upravljačkih parametara. Mala zemlja ne može da izbegne neke mere zaštitne politike

protiv suvišnog uticaja okruženja a istovremeno mora da računa sa velikim pritiskom

elemenata strategije otvorene privrede i sa spoljnom trgovinom kao osnovnim prior-

itetom. Zbog toga mala zemlja uvek mora da raspolaže i upravljačkim parametrima

koji jačaju jedno, ali i onima koji istovremeno slabe drugo dejstvo neke ekonomsko-

političke mere. Protivurečni razvojni problemi, karakteristični za male zemlje, mora-

ju se odabirom adekvatnih upravljačkih parametara miriti. Odabir parametara mora

da bude u funkciji ostvarenja konfl iktnih ciljeva.

5.2.4. Mere makroekonomske politi ke

Pod merama makroekonomske politike podrazumevaju se postupci usmereni u pra-

vcu promene, ukidanja ili uvođenja novih upravljačkih parametara. Merama makro-

ekonomske politike država realizuje kratkoročne i dugoročne ciljeve.

Proces kreiranja i realizacije makroekonomske politike izuzetno je složen postu-

pak koji je neminovno praćen rizikom pogrešnih procena i nesvrsishodnih poteza.

Ostvaruje preduzimanjem mera iz oblasti fi skalne politike, monetarne politike,

politike dohodaka i mera koje država sprovodi politikom državnih izdataka. Odabir

mera, kao i njihovo kombinovanje, nije nimalo lak jer se mora voditi računa o nji-

hovom često suprotnom karakteru kao i o osnovnom (strateškom) pravcu razvojne

politike. Tekuća ekonomska politika ne sme da ugrozi ispunjenje sistema strateških

ciljeva razvojne politike.


6.MONETARNA POLITIKA

Pod monetarnom politikom obično se podrazumeva politika koja se bavi utvrđi-

vanjem odnosa između kretanja nacionalnog dohotka i kretanja nominalne veličine

novčane mase. Ako rast monetarne mase prati rast nacionalnog dohotka monetarna

politika se može nazvati umerenom ili realnom. Ali, ona nije uvek takva. Rast mone-

tarne mase često ne prati rast nacionalnog dohotka u odgovarajućoj srazmeri. Takva

monetarna politika može biti vođena na dva ekstremna načina: ekspanzivno i restri-

ktivno.

U prvom slučaju radi se o politici bržeg uvećanja novčane mase u odnosu na

dohodak. Ekspanzivna monetarna politika se vodi u slučajevima kada konjuktura i

zaposlenost faktora proizvodnje opadaju. Tada je potrebno povećati obim novčane

mase kako bi se podržao rast dohotka.

Restriktivna monetarna politika je politika kontrakcije monetarne mase u pore-

đenju sa rastom nacionalnog dohotka. Ona se primenjuje u slučajevima kada preve-

lika potrošnja daljim rastom preti da izazove rast infl acije. Tada je potrebno smanjiti

novčanu masu u zavisnosti od visine poremećaja ravnoteže. Prema tome, količina

novca u opticaju ima uticaja na visinu agregatne tražnje a time i na agregatnu po-

nudu. Zapaženo je da su povećanja ili smanjenja novčane mase praćena ubrzanim,

odnosno usporenim kretanjem realnog proizvoda. Kretanje novčane mase podržava

ili ograničava reprodukciju u zavisnosti od osnovne orijentacije monetarne politike,

da li je ona ekspanzivno ili restriktivno orijentisana.

Uticaj monetarne politike na nivo ponude i cena može se objasniti na primeru

ekspanzivne monetarne politike. Porast novčane mase povećava novčani dohodak

potrošača. Istovremeno se smanjuje opšti nivo kamatnih stopa (cena novca) jer se

povećala ponuda novca. Zbog pada kamatnih stopa krediti pojeftinjuju što izaziva

rast investicija. Posledica je pomeranje krive ukupne potrošnje udesno. Ravnoteža

se pomera na viši nivo ponude i/ili na viši opšti nivo cena u zavisnosti od početne

ravnotežne tačke i nivoa agregatne ponude koju je ona određivala. Monetarna ek-

spanzija u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje izaziva pomeranje krive

ukupne potrošnje (tražnje) udesno. Kriva ponude (nivo realnog domaćeg proizvoda)

324 MAKROEKONOMIJA

se ne pomera jer su svi faktori proizvodnje već zaposleni. Jedina posledica je opšti

rast nivoa cena. Rast cena uslovljava opadanje realne količine novčane mase i realnog

raspoloživog dohotka. Realna tražnja splašnjava i ravnoteža se ponovo uspostavlja na

nivou pune zaposlenosti faktora proizvodnje.

Privrede retko funkcionišu na nivou pune zaposlenosti. Nivo nezaposlenosti fa-

ktora proizvodnje i rast monetarne mase stoje u obrnutoj proporciji naspram rasta

proizvodnje i nivoa cena. Što je niži stepen zaposlenosti faktora proizvodnje to će rast

monetarne mase više uticati na rast proizvodnje a manje na rast opšteg nivoa cena. Sa

porastom stepena zaposlenosti faktora proizvodnje rast monetarne mase više utiče na

podizanje nivoa cena nego na rast proizvodnje.

Pogrešno bi bilo izvući zaključak da se privredni rast jednostrano može omogućiti

na vrlo jednostavan način– monetarnom ekspanzijom. Na dugi rok porast novčane

mase ne izaziva promene realnih makroekonomskih varijabli (proizvodnje, zaposle-

nosti), već samo nominalnih. Relativne cene nisu određene novčanom masom već

samo nominalne cene. One su određene odnosima ponude i potražnje u realnom

sektoru i nezavisne su od volumena novčane mase. Udvostručenje novčane mase

udvostručuje opšti nivo nominalnih cena ali se odnosi između cena roba – relativne

cene – ne menjaju. Ako se odnosi ne menjaju i količine roba koje se nude i traže

takođe se neće promeniti. Empirijska istraživanja takođe pokazuju da rast novčane

mase ima samo kratkoročne efekte na rast ponude. Sa odmicanjem vremena, rast

novčane mase sve više utiče na rast nivoa cena a sve manje na rast proizvodnje. Na

dugi rok, rast novčane mase utiče samo na rast cena.

Ali, ima i drugačijih mišljenja. Neki autori smatraju da sa visokom infl acijom rastu

i profi ti iz kojih se povećavaju investicije a time i zaposlenost faktora proizvodnje

što rezultira višim stopama ekonomskog rasta. To se potkrepljuje argumentom da

rast nadnica može biti kompenzovan rastom produktivnosti rada koji se očekuje kao

posledica potpunije zaposlenosti faktora proizvodnje i viših stopa ekonomskog rasta.

Pristalice teze da infl acija podstiče ekonomski rast, pogotovu u nedovoljno razvije-

nim zemljama, smatraju da infl aciju treba tolerisati smatrajući je metodom “prinudne

štednje”. Međutim, empirijska istraživanja pokazuju da je rast cena nezavisan od stope

ekonomskog rasta. Ukoliko postoji nekakva korelacija onda se ona može uočiti između

viših stopa ekonomskog rasta i monetarne ravnoteže u periodima potpunije ekono-

mske ravnoteže. Na stopu ekonomskog rasta presudan uticaj imaju drugi (brojni) re-

alni faktori rasta. Zbog toga monetarna politika ne bi smela da sadrži velike oscilacije

u stopama monetarnog rasta. Monetarni sistem postaje i sam izvor destabilizacija ako

se često smenjuju periodi visokih i niskih stopa monetarne ekspanzije126.

126 Ćirović, M., 1982., Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, str. 52.


Uprkos stavovima monetarista preovladava shvatanje da je monetarna politika

nedovoljno efi kasna, posebno u sprečavanju recesije127 i u suzbijanju troškovne infl a-

cije. Ona je nedovoljno efi kasna i kao sredstvo suzbijanja visokih stopa infl acije. Da

bi bila efi kasna u borbi protiv infl acije ona mora da bude “neumerena”. U tom slučaju

cena koja se plaća previsoka je jer se stopa rasta značajno obara. Monetarna poli-

tika pokazuje potrebnu efi kasnost jedino ako je nestabilnost izazvana pretežno mo-

netarnim faktorima. Problem je u tome što je teško, gotovo nemoguće, razgraničiti

monetarne od realnih faktora nestabilnosti. Zbog toga se javlja potreba za dodatnim

merama ekonomske politike.

7.FISKALNA POLITIKA

Pod pozitivnom fi skalnom politikom podrazumeva se proces oporezivanja rashoda

u cilju ublažavanja oscilacija privrednih ciklusa, kao i održanja rasta proizvodnje i

zaposlenosti, a protiv infl acije ili defl acije.

Monetarna i fi skalna politika su integralni deo makroekonomske politike. Njihovo

koordinisano i integralno vođenje jedna je od determinanti stopa privrednog razvoja.

Čvrsta makroekonomska koordinacija monetarnog i fi skalnog sektora podrazumeva

kompatibilni odnos rasta dohotka, budžetskog defi cita i javnog duga. Između javnog

sektora i poreskih zahvatanja, između budžetskog i monetarnog sektora, između

fi skalnog defi cita, javnog duga, kamatne stope i deviznog kursa i između novčanih

tokova i koordinacije monetarne i fi skalne politike, postoji povratna sprega

Upravljački parametri kojima se sprovodi fi skalna politika su: javni rashodi i javni

prihodi, odnosno kompletna budžetska politika, a zatim javni dug i emisija novca u

funkciji fi skalne a ne neposredno monetarne politike.

127 Kejnzijansko stanovište počiva na tezi da nije dovoljno obezbediti veću ponudu novca u uslovima

recesije. Potrebno je obezbediti i njegovo trošenje a to može samo fi skalna politika.

326 MAKROEKONOMIJA

7. 1. DRŽAVNI IZDACI

Državni izdaci (G) predstavljaju najznačajniju komponentu fi skalne politike. Deo

su ukupne potrošnje svakog društva koji troši država. U formiranju ukupne efektivne

tražnje u privredi, učešće savremene države kreće se između 26 i 36%128. Zbog toga

je promenom nivoa državnih izdataka moguće uticati na nivo ukupne potrošnje i na

nivo nacionalnog dohotka.

Državni izdaci se fi nanansiraju iz državnog budžeta. Finansiranje državnih izda-

taka podrazumeva državne prihode. Određivanje odnosa između rashoda (državnih

izdataka) i prihoda, odnosno donošenje odluke o defi citnom ili sufi citnom fi nansira-

nju budžeta, takođe je instrument ekonomske politike. Dvostrani pregled državnih

prihoda i državnih izdataka naziva se budžetom. Ako su državni prihodi jednaki

državnim rashodima budžet je u ravnoteži. Budžetski defi cit se javlja u slučaju kada

su rashodi veći od prihoda a u obrnutom slučaju javlja se budžetski sufi cit. Budžetski

defi cit, u zavisnosti od njegove veličine i načina njegovog pokrića može da izazove

rast opšteg nivoa cena. Prema nekim mišljenjima, učešće budžetskog defi cita u na-

cionalnom dohotku od 3 do 5% nije infl atornog karaktera. Defi cit se može pokriti

na različite načine od kojih će bliže biti objašnjen javni dug. Ekspanzivna fi skalna

politika (smanjenje poreza i/ili uvećani državni izdaci) obično je praćena budžetskim

defi citom ili smanjenjem postojećeg sufi cita, i obrnuto. Restriktivna fi skalna politika

praćena je budžetskim sufi citom ili smanjenjem postojećeg defi cita.

Državni rashodi, kao i privatna potrošnja i privatne investicije, imaju multipli-

kativni uticaj na dohodak. Kao deo ukupne potrošnje oni su efi kasniji instrument

njenog regulisanja jer se ceo iznos državnih izdataka preliva u potrošnju. Nivo uku-

pne potrošnje raste, kriva (ukupne potrošnje) se pomera udesno i nova ravnoteža

se uspostavlja na višem nivou. Efekti pomeranja krive udesno na ukupnu ponudu

(nivo dohodka) i nivo cena mogu da budu različiti, u zavisnosti od nivoa ponude na

kojem je ukupna potrošnja zahvaljujući državnim izdacima počela da raste. Ako je

do porasta ukupne potrošnje (tražnje) došlo u uslovima niske zaposlenosti faktora

proizvodnje onda će državna potrošnja izazvati rast agregatne ponude ali, može da

dođe i do rasta cena i do rasta proizvodnje tj. nivoa ponude. Koji će efekti biti veći

zavisi od stepena elastičnosti ponude.

Stepen elastičnosti ponude određen je nivoom zaposlenosti faktora proizvodnje.

Što je stepen zaposlenosti faktora proizvodnje viši to je ponuda manje elastična i to

će državni izdaci više uticati na rast cena nego na rast proizvodnje, i obrnuto. Ako do

rasta državnih izdataka dođe u trenutku pune zaposlenosti faktora proizvodnje onda

će doći samo do rasta cena i pojave infl acionog jaza a proizvodnja se neće povećati.

128 Komazec, S., 1992., Makroekonomija, Institut za preduzetništvo i razvoj “Braća Karić”, Beograd,

str.645.


U vreme depresije obično se pristupa ekspanziji državnih izdataka. I obrnuto, u

uslovima “pregrejane privrede“ pristupa se njihovoj kontrakciji. Takva orijentacija

poznata je iz prakse mnogih zemalja. Razlike se uočavaju na osnovu izvora koji se

koriste za fi nansiranje državnih izdataka. Nekada su to pretežno porezi a nekada

javni dug, emisija novca itd.

Državni izdaci mogu da deluju na rast investicija i/ili rast potrošnje. U depresiji

treba stimulisati izdatke koji oslobađaju fondove tražnje. U periodima buma sma-

njenje investicija efi kasnije smanjuje visoku konjukturnu napetost nego smanjenje

potrošnje. Takvo ponašanje nosilaca ekonomske politike treba da osigura optimalno

kretanje ukupne tražnje i uravnoteženje konjukturnih kretanja.

7. 2. JAVNI SEKTOR

U ovom kontekstu posebnu pažnju zaslužuje javni sektor. U savremenim tržišnim

privredama javni sektor je postao globalni faktor makroekonomske regulacije i

državnog intervencionizma sa stanovišta ispunjenja ključnih ciljeva ekonomske i

razvojne politike. On je poprimio brojne funkcije: funkciju fi nansiranja javnih potre-

ba i infrastrukture, redistribucije dohotka, funkciju stvaranja (centralizacije) akumu-

lacije, investicionu funkciju (strukturni i regionalni aspekt), izmene platnobilansnih

pozicija, stimulisanja naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja, funkciju stabilizacije

nivoa cena i zaposlenosti itd.

U savremenom svetu, aktivna uloga javnog sektora u razvojnim procesima se

podrazumeva. Ali, on ne sme da bude predimenzionisan jer je sklon stvaranju vi-

sokih gubitaka, često je nerentabilan, u njemu se javlja prezaposlenost što utiče na

njegov nizak nivo konkurentnosti itd. Efi kasnost javnog sektora ukazuje na meru

nivoa državne intervencije u privredni život. Smatra se da njegova neefi kasnost uka-

zuje na previsok nivo državnih intervencija.

7. 3. POREZI

Svaka država mora da zadovolji specifi čan sistem potreba karakterističan za njeno

funkcionisanje. Sredstva koja troši za tu namenu država prikuplja na različite načine

ali su najznačajniji porezi. Sredstva prikupljena oporezivanjem mogu biti različitog

obima. Njihov volumen zavisi od više faktora a najpre je određen ciljevima ekono-

mske politike čiji je integralni deo i fi skalna politika. Poreska politika, kao i mone-

tarna, može biti ekspanzivna i restriktivna. Ekspanzivna politika se sprovodi smanje-

njem a restriktivna povećanjem poreza.

328 MAKROEKONOMIJA

Porezi snažno utiču na nivo dohotka. Promenom poreskog opterećenja utiče se

na visinu ukupne potrošnje i posredno na pomeranje ravnotežnog nivoa dohotka.

Ukupan efekat promene poreskog opterećenja ne utiče na promenu nivoa potrošnje

već samo jedan njegov deo čija veličina zavisi od granične sklonosti potrošnji. Preo-

stali deo utiče na nivo štednje (c+s =1). Povećanjem poreza, uz nepromenjeni nivo

državnih izdataka i investicija, dolazi do smanjenja realnog raspoloživog dohotka, a

time, posredno, i potrošnje. Smanjenje potrošnje izaziva spuštanje nivoa dohotka i

zaposlenosti. U uslovima infl atornih kretanja povećanje poreza utiče na smanjenje

ili na potpuno uklanjanje skokovitih podizanja nivoa cena. Važno je napomenuti da

se ne radi o linearnim odnosima. I obrnuto, smanjenje poreza podstiče potrošnju i, u

krajnjoj liniji, podiže nivo dohotka. Ova mera se obično primenjuje u uslovima ume-

rene recesije. Efekti su slični onima koje izaziva povećanje državnih rashoda. Razlika

u efektima ovih mera je u tome što smanjenje poreza može da izazove budžetski defi -

cit i utiče na rast privatnog sektora, dok povećanje državnih izdataka podstiče rast

javnog sektora.

Restriktivna fi skalna politika vodi se u slučajevima pojave infl acije i previsoke kon-

jukture (“pregrejanosti privrede”). Ona se vodi povećanjem poreza kako bi došlo do

smanjenja potrošnje u srazmeri sa veličinom granične sklonosti potrošnji. Istovre-

meno se smanjuje i državna potrošnja kako bi se ukupna potrošnja svela u željene

okvire. Povećanje poreza se ne odražava proporcionalno na potrošnju. Ono može da

se odrazi (i) na smanjenje štednje poreskih subjekata ili da deluje samo na tranzitor-

nu (dodatnu) komponentu dohotka a ne na stalni dohodak koji određuje dugoročnu

funkciju potrošnje. Funkcija potrošnje C = C(Y) nisko je elastična naniže, posebno

u relativno kratkom periodu. Ona je pod uticajem više faktora a ne samo povećanja

poreza što je čini manje osetljivom na zaokrete u fi skalnoj politici. Procesi se odvijaju

u obrnutom smeru kada dođe do smanjenja poreskog opterećenja.

Ako je ukupna potrošnja niska, ako štednja premašuje težnje investitora ka novim

investicijama i ako je zaposlenost faktora proizvodnje nedovoljna pristupa se ekspa-

nzivnoj fi skalnoj politici. Ona se vodi u slučajevima recesije, niske konjukture, defl aci-

je. Karakteriše je smanjenje ukupnog poreskog opterećenja i ekspanzija javnih rashoda

a ima za cilj podizanje potrošnje na viši nivo, rast zaposlenosti faktora proizvodnje i

rast nacionalnog dohotka u pravcu dostizanja potencijalnog nivoa autputa. Rast na-

cionalnog dohotka veći je od povećanja potrošnje koje je omogućeno sniženjem po-

reza. Taj odnos je određen visinom multiplikatora.

7. 4. POREZI I/ILI DRŽAVNI IZDACI

Koncipiranje ekonomske politike podrazumeva dilemu u vezi sa davanjem pre-

dnosti porezima ili javnim rashodima. Nije sve jedno da li se prednost daje poreskoj

politici ili državnim izdacima. Državni izdaci mogu biti struktuirani na različite


načine. Porezi takođe mogu biti različitog karaktera. Nije svejedno da li se prednost

daje progresivnim ili linearnim porezima i slično.

Najčešće se koristi istovremena promena poreskog opterećenja i visine državnih

izdataka. Ako se, na primer, u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje, želi

uvećanje državnih izdataka za naoružanje ili socijalna davanja, moguće je izbeći po-

meranje iz ravnotežnog nivoa tako što bi se uz uvećanje državnih izdataka uvećali i

porezi ali za veći iznos zbog dejstva multiplikatora.

Ako je cilj ekonomske politike ublažavanje ili eliminisanje cikličnih kretanja, pre-

dnost se obično daje porezima. Državni izdaci se smatraju nedovoljno fl eksibilnim.

Samo je jedan njihov deo dovoljno fl eksibilan da bi se koristio kao kontraciklično

sredstvo. Međutim, državni izdaci utiču neposrednije na promene nivoa dohotka jer

značajnije utiču na potrošnju nego porezi.

Obe se mere uglavnom primenjuju istovremeno pa ih tako treba i posmatrati.

U slučaju nedovoljne zaposlenosti faktora proizvodnje, na primer, kombinuju se uz

saznanje da povećanje državnih izdataka za jedinicu ima veće efekte na povećanje

tražnje nego smanjenje poreza za isti iznos. Državni izdaci idu u celini u potrošnju, a

ako se porez smanji jedan deo na taj način uvećanog raspoloživog dohotka otići će u

štednju.

Na drugoj strani, porezi značajnije utiču na promenu raspodele nacionalnog do-

hotka. Primenom progresivnih poreskih stopa, na primer, tj. većim zahvatanjem

prihoda bogatijih slojeva stanovništva, vrši se faktička preraspodela u korist manje

imućnih slojeva. Kako pripadnici siromašnijih slojeva imaju veću graničnu sklonost

potrošnji to će ovakva poreska politika rezultirati uvećanjem tražnje a time i rastom

zaposlenosti faktora proizvodnje i dohotka.

Ali, postoje dve vrste poreza: oni koji stimulišu potrošnju i oni koji stimulišu

štednju. Progresivni porezi utiču na potrošnju a degresivni je ograničavaju i stimulišu

štednju. Pristalice degresivnih poreza (na dohodak, na razne oblike potrošnje i sl.)

ističu njihovo dejstvo na ekonomski rast kroz podsticaj investicija koji treba omogućiti

stimulisanjem štednje. Uz to, često se koriste razne olakšice, oslobađanja od poreza

kako bi se podstakle investicije. U kombinaciji sa podsticanjem potrošnje, u zavis-

nosti od konkretnog stanja privrednih aktivnosti čini se sve kako bi se održao stabilni

privredni rast uz punu zaposlenost faktora proizvodnje.

Na drugoj strani, rast državnih izdataka menja strukturu ukupne tražnje. Priva-

tne investicije će se, na primer, smanjiti jer rast državnih izdataka izaziva rast kama-

tnih stopa. One rastu jer država povećanim zahvatanjem smanjuje novčanu masu

na tržištu novca a time i njegovu ponudu. Privatna potrošnja se takođe smanjuje jer

rast državnih izdataka podrazumeva smanjenje raspoloživog dohotka stanovništva.

Ukupan rezultat je promena strukture potrošnje u korist rasta državne potrošnje. U

slučaju kada se državni izdaci smanjuju procesi se odvijaju u obrnutom pravcu.

330 MAKROEKONOMIJA

Visinu poreskog opterećenja privrede treba pažljivo regulisati. Previsoka optere-

ćenja koče privredni rast na više načina: favorizuju potrošnju, (tj. demotivišu štednju),

podstiču rast kamatnih stopa a time i opadanje nivoa investicija i usporavanje tehni-

čkog progresa, smanjuju sklonost ka preuzimanju rizika, slabe međunarodnu

konkurentnost. Kao posledica javljaju se zahtevi za povećanjem subvencija koje se

moraju fi nansirati povećanjem poreza ili stvaranjem sve većeg budžetskog defi cita

koji dovodi do anticipiranja viših poreza u budućnosti. Preterano oporezivanje može

da iskrivi izbor između radnog i slobodnog vremena i između oporezivih i neopo-

rezivih delatnosti. Smanjenje poreskih stopa po pravilu podstiče rast proizvodnje,

štednje i investicija. Efekat je veći ako se monetarnom restrikcijom smanji infl acija.

Rasprave o značaju i dometu fi skalne politike posle kejnzijanske revolucije nas-

tavljene su sve do današnjih dana. Dve su osnovne teze: 1) neutralna poreska politika

sa ciljem da se smanji ili u potpunosti ukine uticaj poreskih faktora na donošenje

investicionih odluka (neutralnost poreskog mehanizma na alokaciju proizvodnih fak-

tora) uz proširenje poreske baze i 2) aktivna neneutralna poreska politika čije su os-

novne karakteristike poreski intervencionizam koji počiva na širokoj lepezi poreskih

olakšica, benefi cija i podsticaja. Kejnzijanska teorija je fi skalnoj politici pridala veliku

važnost stalno je usavršavajući u godinama posle drugog svetskog rata. Osamdesetih

godina na scenu stupa neoklasična sinteza obogaćena monetarističkim stavovima.

Obnovljeni monetarizam negira kejnzijansku politiku. Reakcija na monetarizam u

okviru ekonomike ponude oživljava značaj fi skalne politike. U fokusu ove teorije nala-

zi se princip poreskih sniženja u funkciji podsticaja rasta. Povratna sprega štednja,

investicije, zaposlenost bazira se na politici smanjenja fi skalnog opterećenja koje treba

da osposobi preduzeća da investiraju. Ekonomika ponude teži da demontira državu

blagostanja koju okrivljuje da je socijalnom kompozicijom potrošnje onemogućila

ekonomski rast.

7.5. JAVNI DUG

Klasična teorija počiva na pretpostavci da se nacionalni dohodak deli na potrošnju

i investicije tj. Y = C + I . Odatle proizilazi da se puna zaposlenost i stabilnost cena

obezbeđuju funkcionisanjem integralnog tržišta ako je rast novčanog opticaja

usklađen sa rastom realnog dohotka. Teorija dobro opisuje sistem u ravnoteži koji

počiva na neutralnom novcu i proklamovanom liberalizmu koga ne potresaju po-

jave dugoročne nezaposlenosti faktora proizvodnje. U tom smislu mešanje države

u privredne tokove je nepoželjno. Ali, privreda samo povremeno prolazi kroz stanje

ravnoteže. Ravnoteža je samo jedna tačka na putanji kretanja privrede. Tipično sta-

nje privrede je neravnoteža i nedovoljna zaposlenost faktora proizvodnje. Zbog toga

kejnzijanska ekonomska doktrina zagovara državni intervencionizam.


Državni rashodi često čine više od 50% nacionalnog dohotka. Za njihovo fi nansi-ranje država mora da ostvaruje prihode. Ako su potrebna sredstva veća od redovnih državnih prihoda (porezi, carine, takse itd.) javlja se defi cit državnog budžeta. Države su prinuđene da se zadužuju, tj. da koriste institut javnog duga. One to čine na fi nansi-jskom tržištu: prodaju hartije od vrednosti, uzimaju kredite od poslovnih banaka i od centralne banke a ponekad, u manje razvijenim zemljama, pogotovu u kriznim situ-acijama, štampaju novac. Defi citno fi nansiranje državnih rashoda jedna je od ključnih poluga antikriznog i anticikličnog delovanja države.

Javni dug u modernoj privredi ima vrlo značajna i raznovrsna delovanja kojima ekonomska teorija i ekonomska politika poklanjaju veliku pažnju. Javni dug utiče na monetarnu sferu, ima razvojni i stabilizacioni aspekat, utiče na konjukturna kretanja i na raspodelu nacionalnog dohotka. Upravljanje javnim dugom deo je globalne politike države.

Javni dug se može ostvariti na bazi formirane štednje ili na osnovu direktnog ili indirektnog bankarskog fi nansiranja. U prvom slučaju radi se o preraspodeli ostva-renog dohotka a u drugom o dodatnoj monetarnoj ekspanziji. U svakom slučaju radi se o značajnoj preraspodeli između ekonomskih aktera u korist države. Prvi oblik formiranja javnog duga ima značajan defl atorni efekat. Drugi oblik se obično koristi u slučajevima privredne depresije kada je potrebno podstaći privredne aktivnosti, kada je dodatno uvećanje potrošnje ne samo omogućeno nego i ostvareno zahvaljujući rastu državnih izdataka. Ali, ovakav javni dug, ukoliko nema nezaposlenih faktora proizvo-dnje, može da deluje infl atorno i treba ga izbegavati.

Sredstva prikupljena javnim zaduživanjem ne moraju se potrošiti. Ona mogu poslužiti za eliminisanje ranijih državnih obaveza (na domaćem ili međunarodnom tržištu kapitala) ili za stvaranje budžetskog sufi cita ako je budžet u prethodnim peri-odima bio uravnotežen, sa ciljem da se smanje infl atorne tendencije.

Institucija javnog duga inkorporira vremensku komponentu u skladu sa zahtevima anticiklične ekonomske politike. Umesto jednakosti Y = C + I + G pravilnije je pisati nejednakost Y < C + I + G. Time se ponašanje osnovnih makroekonomskih elemenata potrošnje u odnosu na godišnji nacionalni dohodak čini skoro nezavisnim. Naravno, dugoročno posmatrano prethodna jednakost i dalje važi.

Na prvi pogled javnim dugom država lako i brzo dolazi do potrebnog novca, čistom emisijom umesto upotrebe postojeće štednje koja se formira na fi nansijskom tržištu ili se javlja kao zadržani, neutrošeni dohodak. Ali, javni dug se ne može neograničeno povećavati. Postoji gornja granica javnog zaduživanja i defi cita budžeta. Ona je određena rastom kamatnih opterećenja. Ako je kamatna stopa veće od stope ekono-mskog rasta (negativan neto dotok kapitala u budžet, negativan neto prirast kapitala za razvoj), za plaćanje kamata moraju da se koriste dodatni porezi ili da se smanje državni izdaci. Granica stalnog (kumulativnog) rasta javnog duga nije dostignuta sve dok se, bez većih teškoća, plaća kamata na javni dug. Istovremeno, to zavisi i od formiranja štednje na tržištu kapitala. Tendencija opadanja ukupne i granične stope štednje sma-njuje mogućnost rasta javnog zaduživanja i obrnuto. Osim toga, uvećanje javnog duga

332 MAKROEKONOMIJA

izaziva potiskivanje privatnog sektora sa tržišta kapitala, vrši se realokacija resursa sa privatnog na javni sektor. Iz sektora više, kapital se seli u sektor niže efi kasnosti pa to negativno utiče na stopu ekonomskog rasta. Neki ekonomisti smatraju dajavni dug može da naraste najviše do tropostotnog učešća u nacionalnom dohotku jer do te granice ne provocira “efekat istiskivanja” privrednih investicija na fi nansijskom tržištu.

Eskalacija javnog duga značajno remeti funkcionisanje tržišnih mehanizama. Prvo, plasman obveznica duga utiče na ograničavanje raspoloživog dohotka (koji bi se usme-rio u potrošnju ili bi se uštedeo) i promenu strukture njegove upotrebe. Pri tome, javni dug više utiče na štednju nego na potrošnju koja ima tendenciju da se ustali na određenom nivou. Drugo, dinamika amortizacije duga značajno utiče na smer struktu-rnih promena i razvojne tendencije privrede. Posledice su često označene infl atornim kretanjima pa je onda nužno defi nisati antiinfl acionu politiku. Ona, između ostalog, podrazumeva smanjenje budžetskog defi cita i javnog duga.

U razvijenim zemljama uloga javnog duga je stabilizaciona. On je sredstvo ko-ntrole konjukturnih i kretanja novčane mase. U razvojnom smislu javni dug može biti iskorišćen kao sredstvo podsticaja investicija, za poboljšanje privredne strukture, za podsticaj razvoja nedovoljno razvijenih regiona, podsticanje izvozne orijentacije (ste-pena otvorenosti privrede) i sl. U nedovoljno razvijenim zemljama javni dug je, pre svega, u funkciji ekonomskog razvoja. U tim se zemljama budžetski defi cit najpre javlja kao posledica defi citnog fi nansiranja u procesu podsticanja stope akumulacije i stope ekonomskog rasta. Defi citno fi nansiranje investicija budžetskim defi citom jedan je od osnovnih metoda stvaranja dopunske akumulacije u tim zemljama. Nizak per capita dohodak, niska privatna štednja i ograničeni uvoz kapitala, nameću potrebu da te zemlje budžetski defi cit često fi nansiraju monetarnom ekspanzijom. Ipak, nedovoljno razvijene zemlje nedovoljno koriste instituciju javog duga jer su im fi nansijska tržišta nedovoljno razvijena, nemaju fi nansijsku tradiciju i za te poslove obrazovane ljude. Osim toga, slabo im je razvijen bankarski sistem pa su teškoće u plasmanu vrednosnih papira velike. Sve je to skopčano sa niskim nivoom nacionalnog dohotka per capita što ove zemlje i čini nedovoljno razvijenim.

Sukob kejnzijanizma i monetarizma na polju defi citarnog fi nansiranja budžeta i dalje je otvoren. Dok prvi smatraju da je to jedini način smanjenja nezaposlenosti (bez infl acije sve dok postoje nedovoljno zaposleni faktori proizvodnje) i pokretanja ra-zvoja stagnantne privrede, monetaristi smatraju da rast potrošnje pokreće samo infl a-ciju, bez realnog rasta, čak i u uslovima nedovoljne zaposlenosti faktora proizvodnje. Promenama nominalnih agregata, smatraju oni, ne mogu se izazvati povećanja realnog dohotka i zaposlenosti. Monetaristi, dakle, odbacuju defi citno budžetsko fi nansiranje, jer se njegovim trajnim korišćenjem javljaju negativne posledice po ukupan ekonomski razvoj, uz naglo širenje infl acije. Ravnoteža budžeta je, uz čvrstu monetarnu politiku i kontrolu monetarnih agregata, u svim fazama ciklusa efi kasan metod kontrole i usme-ravanja privrednih tokova. Razvijene privrede su uglavnom prihvatile ovakve stavove i koncepciju defi citnog fi nansiranja sve više zamenjuju koncepcijom “zdravih državnih

fi nansija”, tj. ravnotežom državnog budžeta.


8.POLITIKA DOHOTKA

Politika dohodaka se takođe smatra delom ekonomske politike. Ona se vodi sa

ciljem da se pojedinačni oblici potrošnje regulišu u skladu sa osnovnim intencijama

ekonomske politike. Politika dohodaka se odnosi na regulisanje plata, profi ta, kama-

ta, renti, javne potrošnje i štednje. Za vođenje politike dohodaka zalažu se pristalice

teze da se globalna tražnja ne može regulisati samo pomoću tradicionalnih instru-

menata ekonomske politike. Primena mera politike dohodaka ima veliki uticaj na

raspodelu. Ona može biti usmerena u pravcu promene odnosa između potrošnje

i štednje i može biti vrlo korisna u razvojnom pogledu kada je potrebno podstaći

štednju na račun potrošnje. Protivnici vođenja politike dohodaka ukazuju na njenu

administrativnu prirodu i na povećano mešanje države u privredne tokove. Osim

toga, ograničavanje potrošnje prema njihovom mišljenju, pre ili kasnije, dovodi do

pada nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Zbog delovanja multiplikatora i akcelera-

tora pad proizvodnje i investicija veći je od pada potrošnje pa se to mora imati u vidu

prilikom podsticanja štednje na račun potrošnje.

9.EFIKASNOST MAKROEKONOMSKE

POLITIKE

Kao i sve druge aktivnosti i makroekonomska politika može biti manje ili više

efi kasna. Efi kasnost je u velikoj meri funkcija osposobljenosti raznih ekonomskih

tela da anticipiraju privredna kretanja i da u skladu sa karakterom predviđenih kre-

tanja preduzmu konkretne mere i aktivnosti.

334 MAKROEKONOMIJA

Efi kasnost makroekonomskog upravljanja može se meriti na više načina. Kvalitet

makroekonomske politike se meri nivoom iskazane efi kasnosti. Postoji više poka-

zatelja, indikatora uspešnosti makroekonomskog upravljanja. Izbor odgovarajućeg

indikatora, ili odgovarajuće liste, uspešnosti određen je nivoom razvijenosti privrede

za koju se on(a) bira (sačinjava).

Svaki ekonomski sistem (privreda i svi njeni podsistemi), bez obzira na nivo ra-

zvijenosti, teži da minimizira ulaganja za dati rezultat i da maksimizira rezultat za

dati nivo ulaganja. I ulaganja i rezultati se mogu izraziti na različite načine. Izabrani

načini iskazivanja u hijerarhijskom ustrojstvu privrede različiti su u zavisnosti od

nivoa. Rezultati na različitim nivoima ne moraju da budu istosmerni. Dobri rezu-

ltati nižih nivoa ne znače automatski bolje rezultate viših nivoa, tj. pozitivni rezultat

upravljanja sistemom na nižem nivou ne mora da doprinosi pozitivnom rezultatu

upravljanja privredom u celini. Preduzeće može, na primer, da optimizira svoj raz-

voj minimiziranjem upotrebe proizvodnih faktora i maksimiziranjem količine dobi-

jenih proizvoda. Isti proces, sa stanovišta društva može da ima vrlo negativne efekte.

Preduzeće može da ostvari dobre rezultate upotrebljavajući vrlo ograničene neo-

bnovljive resurse ili prekomerno zagađujući prirodnu okolinu. Zbog toga se dualni

princip kao osnovni kriterijum mora proširiti dopunskim informacijama. Na nivou

privrede dualni princip se dopunjuje podacima o bruto domaćem proizvodu-uku-

pno ili per capita (stope rasta za period koji obuhvata najmanje jedan srednji ciklus)

i podacima o akumulacijskom naponu privrede. Saldo platnog ili samo trgovinskog

bilansa (naročito u poređenju sa stopom rasta dohotka), dugoročna stopa infl acije

i nivo deviznih rezervi zemlje, mogu se smatrati dobrim dopunskim pokazateljima

stepena uspešnosti sistema makroekonomskog upravljanja.

Prilikom odabira mora se usvojiti jedan celovit, logičan sistem indikatora gde je

jasan ne samo osnovni već i redosled ostalih indikatora na relativno dug period. Lista

indikatora se ne može stalno menjati pogotovu ne u zavisnosti od potrebe političkog

trenutka. Sa izvesnim prilagođavanjima lista indikatora uspeha se mora primenjivati

i na ostale podsisteme društva a ne samo na privredu.

Nivo efi kasnosti makroekonomske politike određen je: 1) realnošću postavljenih

ciljeva, 2) usklađenošću ciljeva i upravljačkih parametara, 3) nivoom njihove koor-

dinacije, odnosno usaglašenošću mera makroekonomske politike, 4) selekcijom

mera makroekonomske politike i 5) pravovremenošću u preduzimanju mera i izboru

upravljačkih parametara.

1) Makroekonomska politika je efi kasna jedino ako je usmerena ka ispunjenju

realnih ciljeva, tj. ciljeva koji se zaista mogu ispuniti u datim okolnostima. To

znači da se mora posvetiti puna pažnja odabiru sistema ekonomskih ciljeva, o

čemu je već bilo reči. Posebno se mora voditi računa o odnosu ciljeva s obzirom

na njihovu ročnost. Ispunjenjem kratkoročnih se bavi ekonomska a ispunje-

njem dugoročnih razvojna politika zemlje. Realizacija jednih i drugih ciljeva

kao i odnos dveju politika može da bude na štetu ispunjenja onih drugih.


Odnos aktera makroekonomske politike prema pojedinim ciljevima određen

je ne samo aktuelnom makroekonomskom situacijom već i dostignutim nivom

privrednog i društvenog razvoja, postojećom strukturom privrede, razvojnom

fazom kroz koju privreda prolazi, okolnostima u svetskoj privredi kao i odno-

som svetskog okruženja prema datoj državi. Dve poslenje stavke od posebne

su važnosti za male i nedovoljno razvijene zemlje. Uz to, sva su ta međudejstva

prožeta različitim interesima pojedinih interesnih grupa čiji se odnosi prela-

maju kroz delovanje političkih grupacija. Ovim se još jedanput naglašava zna-

čaj političkog podsistema društva za nivo efi kasnosti privrede.

U zavisnosti od prirode i karaktera pojedinih ciljeva, uticaj pomenutih faktora

može da bude krajnje različit. Ilustracije radi, kod strateških ciljeva odlučujuću

ulogu i značaj imaju faktori koji se odnose na dostignuti nivo privrednog ra-

zvoja, strukturu privrede, stepen osvajanja i primene novih tehnologija, odno-

sno faktori koji determinišu nivo potencijalne ponude. Nasuprot tome, kada

su u pitanju faktori makroekonomske politike kratkoročnog karaktera, veći

uticaj imaju faktori koji se odnose na konjunkturne prilike, faktori egzogenog

karaktera delovanja itd.

2) Usklađenost ciljeva i upravljačkih parametara (instrumenata) je od velikog

značaja za efi kasnost makroekonomske politike. Ne samo što neusklađenosti

značajno obaraju nivo efi kasnosti upravljanja nego se, kao posledica, neki obli-

ci makroekonomske politike ne mogu ni sprovoditi. Zbog toga treba raditi na

podizanju nivoa usklađenosti tako što će se a)povećati broj instrumenta, b)

neki od prvobitno formulisanih ciljeva supstituisati novim ciljem ili c)odustati

od zahteva za punom realizacijom postavljenih ciljeva.

3) Koordiniranost upravljačkih parametara je izuzetno važna za postizanje višeg

nivoa efi kasnosti makroekonomske politike. Ona podrazumeva vertikalnu i

horizontalnu usaglašenost odluka subjekata makroekonomske politike u okvi-

ru iste komponente ili istog instrumenta makroekonomske politike. Pod verti-

kalnom koordinacijom se podrazumeva usaglašenost delovanja subjekata na

različitim nivoima odlučivanja, a pod horizontalnom usklađivanje aktivnosti

subjekata na istim nivoima odlučivanja. Problem koordinacije je uvek aktuelan

u sistemima sa puno subjekata i sa više nivoa odlučivanja kakav je i privreda.

Problem se ispoljava u naglašenoj meri zbog toga što odluke nikada nisu neu-

tralne i mogu na različit način da utiču na ispunjenje interesa pojedinih gru-

pacija.

4) Mere makroekonomske politike mogu da budu ostvarene samo ako je napra-

vljena odgovarajuća selekcija instrumenata i mera pomoću kojih se ona reali-

zuje. One, sa stanovišta aktera na nižim nivoima odlučivanja, pre svega, treba

da budu predvidive. Predvidivost govori o želji da se utiče na kretanje zavisnih

varijabli u određenom smeru.

336 MAKROEKONOMIJA

Najčešće se prednost daje socijalno neutralnim upravljačkim parametrima,

upravljačkim parametrima šireg spektra delovanja i upravljačkim parametri-

ma čiji su troškovi implementacije niži u odnosu na instrumente koji nemaju

socijalno neutralno delovanje, zatim upravljačkim parametrima selektivnog

delovanja i onih čiji su troškovi implementacije niži. Neutralnost podrazume-

va nastojanje da se preduzimanim merama eventualne distorzije u alokaciji

resursa svedu na što manji nivo. Nosioci makroekonomske politike uglavnom

izbegavaju instrumente čija je primena suprotna logici osnovnih privredno-

sistemskih atributa ili u suprotnosti sa ideološkim stavovima koje javno zastu-

paju, čak i onda kada se radi o upravljačkim parametrima visoke efi kasnosti i

sa dobrim distributivnim efektom.

5) Svaka mera ima svoj optimalni trenutak primene. Dinamičnost je jedna od os-

novnih odrednica privrednih procesa, pa je i pitanje pravovremenosti početka

primene, dužine trajanja primene mere, smanjenja ili povećavanja intenziteta

delovanja mere, tzv. tajminga, od izuzetno velike važnosti. Optimalnost se

teško dostiže jer je, između ostalog, za pripremu mera potrebno vreme koje je

određeno tehnologijom donošenja odluka potrebnih za primenu mere. Osim

toga efekti primene mere se, po pravilu neće osetiti odmah već tek po isteku

nekog vremenskog perioda. Odloženo delovanje pimenjene makroekonomske

politike posledica je direktnog ili indirektnog uticaja većeg broja faktora jer

najveći broj mera makroekonomske politike deluje indirektno, preko uticaja

na promenu ponašanja ekonomskih subjekata.

Brzinu primene pojedinih instrumenata i mera makroekonomske politike uma-

njuju kašnjenja u pribavljanju relevantnih informacija, docnje u donošenju odluka i

kašnjenja u sprovođenju akcija. Vreme koje deli čin preduzimanja određenih akcija

do izazivanja željenih posledica u privredi govori o brzini uticaja određene mere

makroekonomske politike. U principu, što je ovo vreme kraće, veća je brzina uticaja,

a time i verovatnija veća efi kasnost makroekonomske politike.

Nosioci ekonomske politike nisu u stanju da dođu do saznanja o nastalom

privrednom poremećaju u samom trenutku njegovog nastanka. Potrebno je da

prođe neko vreme pre nego što se stekne svest o postojanju poremećaja. To vreme

se obično naziva saznajno zaostajanje (recogniting tag). Isto tako, neophodno je da

protekne određeno vreme do momenta defi nisanja instrumenata pomoću kojih će

se delovati na otklanjanje poremećaja. Ovo je tzv. akciono zaostajanje (action lag),

Saznajno i akciono zaostajanje čine unutrašnje zaostajanje (inside lag) u sprovođenju

makroekonomske politike. Postoji i spoljašnje zaostajanje (outside lag) pod kojim se

podrazumeva vremenski interval od početak primene do početka delovanja instru-

menta na promenu pojedinih makroekonomskih varijabli u željenom smeru. Drugim

rečima kazano, spoljašnje zaostajanje je vreme potrebno da mere proizvedu efekte.

U ekonomskoj literaturi ovo zaostajanje se sreće i pod nazivom impactlag. Prime-

ra radi, u slučaju monetarne politike spoljašnje zaostajanje je relativno dugo. Kao


posledica kašnjenja, neke mere mogu da počnu da deluju u pogrešnom trenutku i

da umesto korigovanja određenih neravnoteža izazovu još veće poremećaje. Ovo se

dešava zato što su ekonomski procesi cikličnog i uglavnom kumulativnog karaktera.

Zbog toga se prilikom preduzimanja mera mora voditi računa o fazi ciklusa u kojoj

se privreda nalazi. U suprotnom bolje je ne preduzimati ništa.

U slučaju poremećaja najpre treba odlučiti da li uopšte a zatim i kako reagovati.

Pri tome, treba razlikovati poremećaje trajnog od poremećaja prolaznog i kratkotra-

jnog karaktera. Ako je, na primer, reč o poremećaju prolaznog karaktera kao što je

kratkotrajno smanjenje potrošnje, najbolje je ne preduzimati ništa. Poremećaj će uti-

cati na veličinu proizvodnje, ali neće imati trajni karakter. Mere koje bi se eventualno

preduzele mogle bi da udalje privredu od stanja pune zaposlenosti. Drugim rečima,

ako je poremećaj privremenog karaktera i ako nema dugoročnih efekata onda je na-

jbolje ne preduzimati ništa.

10.OBJEKTIVNA OGRANIČENJA

MAKROEKONOMSKE POLITIKE

Sloboda delovanja u makroekonomskom upravljanju je limitirana. Ona ima obje-

ktivna ograničenja i može se kretati samo u dopustivim okvirima. Ograničena

je međunarodnim ugovorima, zahtevima za realizacijom neekonomskih ciljeva,

ograničenjima koja dolaze od zakonodavne vlasti i neizvesnostima u primeni poje-

dinih instrumenata i mera makroekonomske politike.

Države su članice najrazličitijih međunarodnih udruženja i saveza ekonomskog i

neekonomskog karaktera. One takođe sklapaju čitav niz međunarodnih sporazuma.

To značajno obavezuje kreatore makroekonomske politike. Malo je, na primer, ze-

malja koje nisu članice Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske

trgovinske organizacije i sl. Međunarodni sporazumi ograničavaju mogućnosti me-

njanja carina, tarifa, kvota, poreskih stopa, a mogu da utiču i na obaveze striktnog

kontrolisanja količine novca u opticaju itd.

Ekonomski ciljevi, kao što je već objašnjeno samo su deo sistema društvenih ciljeva.

Društvo se trudi da ostvari ekonomske ali i sistem društvenih ciljeva. Njihovo uspo-

stavljanje često ima ideološku premisu ili je posledica uspostavljenog sistema

vrednosti. U mnogim društvima se, na primer, insistira na principu jednakosti.

338 MAKROEKONOMIJA

On se obično promoviše nametanjem sistema raspodele dohotka i poresko-transfer-

nog sistema za koji se tvrdi da je “pravedan” sa stanovišta principa jednakosti. Takav

pristup u značajnoj meri može da relativizuje efi kasnost primene pojedinih mera ma-

kroekonomske politike koje imaju za cilj podsticanje privrednog rasta. Povećano izd-

vajanje novca kako bi se zadovoljio princip pravičnosti može da obori buduću stopu

privrednog rasta. Struktura poreza procenjena kao progresivna u statičkom pogledu,

može biti krajnje nesvrsishodna u dinamičkom smislu posmatrana i obrnuto.

Ograničavajući faktor efi kasnosti makroekonomske politike može da bude i neka ideološka predrasuda tipa slepo verovanje u slobodnu tržišnu konkurenciju i državni neintervencionizam. Takvo ili slično verovanje može da spreči ili da oteža prihva-tanje ili delovanje nekih mera makroekonomske politike.

Primena pojedinih mera makroekonomske politike često je ograničena rešenjima koja potiču iz političkog odnosno ustavnog ustrojstva države. Tu je, pre svega, značajan odnos izvršne i zakonodavne vlasti, odnosno koliko je izvršna vlast ograničena odlu-kama i ukupnim delovanjem najvišeg predstavničkog tela. Ograničenja koja se na ovom planu mogu pojaviti kao i stepen njihovog uticaja na modifi kaciju sadržaja ponude polisimejkera su determinisani relevantnim političkim uticajima.

Neizvesnost, karakteristična za stohastičke sisteme kojima privreda pripada, je-dan je od najznačajnijih limitirajućih faktora realizacije makroekonomske politike. Svesni stepena neizvesnosti, nesigurni u mogućnost realizacije optimalne politike

polisimejkeri mogu da pristupe realizaciji politike koja sobom nosi niži stepen nei-

zvesnosti minimizirajući tako rizik neprihvatljivih posledica.

11.EKONOMIJA PONUDE I

MAKROEKONOMSKA POLITIKA

Savremena država je osnovni subjekat preraspodele dohotka ali i jedan od osno-

vnih nosilaca investicija u privredi. Socijalna, razvojna i redistributivna funkcija

države su spojene. Država je glavni faktor makroekonomskih odnosa u sferi raspodele

dohotka, profi ta, stimulacija, kamatnog mehanizma itd. Otpori takvoj aktivnosti

države ciklično narastaju i bivaju vrlo snažni kad god se proceni da državne aktivnosti

smanjuju efi kasnost upotrebe kapitala. Teorijska sporenja između pristalica jačanja i

slabljenja uloge države ni u jednom trenutku nisu prestajala.


Otpor širenju države blagostanja, tzv. novi konzervativizam, nastao je kao supro-

stavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini defi citnog budžetskog fi nansiranja. On

se ispoljava kroz zahteve za ograničavanje javnog sektora, za snižavanje poreza, za

smanjenje regulativne ekonomske funkcije države i sl. kako bi se osigurao širi pro-

stor za privatni kapital i privatnu inicijativu. Smatra se da to može da obezbedi rast

efi kasnosti upotrebe kapitala, povećanje profi ta, investicija, produktivnosti rada, a

time i rast zaposlenosti, nadnica i ukupnog proizvoda. Takva nastojanja treba da

naprave zaokret u ekonomskoj misli i strategiji od javnog ka privatnom sektoru. Ona

u suštini označavaju zaokret ka neoklasičnoj teoriji i politici, monetarizmu, raciona-

lnom ponašanju ekonomskih aktera i slobodnom delovanju tržišta.

Ova doktrina se zalaže za uravnoteženje budžeta i smanjenje javnih rashoda i pri-

hoda. Državni intervencionizam se i dalje smatra nužnim, pogotovu u socijalnoj sferi.

Govori se o sintezi države i privatnog biznisa. Država mora biti potčinjena privat-

nom biznisu a javni sektor (označen kao srašćivanje države i monopola) ne može biti

izolovan od privatnog i ne može da funkcionoše kao zatvoren sistem koji počiva na

oduzimanju dohotka od privatnog sektora i njegovom neproizvodnom trošenju.

Rast efi kasnosti kapitala i stvaranje uslova za veću profi tabilnost privatnog kapi-

tala prioriteti su ekonomskih politika visokorazvijenih zemalja. U prvi plan, uz anti-

infl acionu politiku, izbili su i vojno-politički umesto socijalnih ciljeva i politike pune

zaposlenosti. Intervencija države u ekonomiji prelazi sa anticikličnog regulisanja

tražnje na srednjeročnu strategiju ekonomskog rasta i rešavanje strukturnih pro-

blema. Osnovni parametar postaje povećanje ponude i povećanje stope akumulacije,

a ne povećanje tražnje (posebno ne državne potrošnje). Smatra se da se odabrani

ciljevi mogu postići efi kasnom politikom novca čija je osnova kontrola monetarnih

agregata a ne kamatne stope, smanjenjem državnih izdataka, podsticanjem privatne

štednje i investicija, smanjenjem poreza itd. To treba da omogući efi kasnu upotrebu

i uvećanje kapitala a zatim i rast zaposlenosti faktora proizvodnje i ukupnog proi-

zvoda.

Ekonomija ponude polazi od tvrdnje da kejnzijanska teorija i politika regulisanja

efektivne globalne tražnje nije uspešna na planu stabilizacije privrede i podsticanja

ekonomskog rasta. Zbog toga se predlažu drugačije mere ekonomske politike koje tre-

ba da podstaknu povećanje ponude i ekonomskog rasta. Umesto povećanja državnih

rashoda predlaže se njihovo smanjenje. Osnovni strateški pravac jeste redukcija po-

reza. Umesto neproduktivne potrošnje država treba da omogući pokretanje privre-

dnih aktivnosti oslobađanjem sredstava za pokretanje investicija. Sredstva će se

osloboditi ako se korporativnom privatnom sektoru smanje porezi. Porast štednje

i investicija omogućuje porast proizvodnje i zaposlenosti a time i ekonomski rast.

Ekonomski rast omogućuje smanjenje socijalnih davanja i uopšte socijalne funkcije

države. Smanjenje poreza treba da bude praćeno tržišnom deregulacijom. Pokretanje

ekonomskog rasta može da se ostvari samo na dugi rok. U kratkom roku moraju da

se osiguraju uslovi za zdrav ekonomski rast i da se otklone infl atorni poremećaji.

340 MAKROEKONOMIJA

To treba postići restriktivnom monetarnom politikom i visokim kamatama i po

cenu recesije u prvoj stabilizacionoj fazi. Recesija može biti i korisna ako otkloni rigi-

dnost kretanja najamnina naniže. Tako bi se deo tereta formiranja akumulacije preba-

cio na najamnine. Drugi deo akumulacije dobio bi se redukcijom poreza što je moguće

ako se socijalna funkcija države smanji. Administrativno regulisanje se odbacuje jer

se negira pozitivna uloga države u privrednim tokovima. Kada se otkloni opasnost

od infl acije trebalo bi da padnu i kamatne stope što bi dodatno podstaklo rast inve-

sticija a time i ekonomski rast u celini. Eventualna pojava budžetskog defi cita zbog

smanjenja poreza bila bi otklonjena povećanjem prihoda koje bi usledilo uporedo sa

rastom bruto proizvoda.

Ako se sagleda praksa razvijenih zemalja u kojima je primenjivana ovakva do-

ktrina može se zaključiti da do većih pomaka u suštini ipak i nije došlo. Budžetski

defi citi su smanjeni, u pojedinim slučajevima i u potpunosti eliminisani, javni dug je

takođe smanjen, ali je državni intervencionizam i dalje ostao. I ne samo to. Globalna

fi nansijska i opšta kriza koja je zahvatila svet krajem prve decenije novog milenijuma

označila je dalji otklon od politike neintervencionizma. Potpuno se odustalo od poli-

tike budžetske ravnoteže ili niskog defi cita. Država direktno, iz budžeta, fi nansijski

pomaže fi rmama na različite načine direktno se mešajući u tržišna kretanja. Mone-

tarna politika je expanzivna kako bi se uticalo na snižavanje nivoa kamatnih stopa i

ponudu novca. Na taj način se podstiče posustala tražnja. Uz to pojedine vlade utiču

na poslodavce da ne otpuštaju radnu snagu a u SAD zamrzavaju prodaju kuća pod

hipotekom od strane banaka. Kakve će posledice po funkcionisanje privreda na dug

rok ovaj novi državni intervencionizam imati ostaje da se vidi.


KONTROLNA PITANJA

1. Šta se podrazumeva pod upravljanjem?

2. Da li se može upravljati bilo kojim sistemom?

3. Da li se može upravljati privredom?

4. Da li privreda sadrži podsistem upravljanja?

5. Kome se upravljanje privredom može poveriti?

6. Kako su se menjala viđenja opravdanosti upravljanja privredom?

7. Kakve posledice po društvo ima optimalno upravljanje?

8. Šta se podrazumeva pod spontanim uprvljanjem?

9. Koliko je efi kasno spontano upravljanje?

10. Sadrži li privreda automatske regulatore?

11. Koje su funkcije tržišta?

12. Koji su nedostaci tržišne regulacije?

13. Šta se podrazumeva pod svesnim upravljanjem privredom?

14. Šta se podrazumeva pod makroekonomskom politikom?

15. Kakav je odnos između privrednog sistema i makroekonomske politike?

16. Da li makroekonomska politika podrazumeva direktno mešanje u donošenje odluka ekonomskih aktera?

17. Koji su osnovni atributi makroekonomske politike?

18. Šta se podrazumeva pod upravljačkim parametrima i čemu oni služe?

19. Zbog čega je važna usaglašenost ciljeva sa upravljačkim parametrima?

20. Zašto je multiinstrumentalnost jedna od bitnih karakteristika makroekono-mske politike?

21. Zbog čega je izbor upravljačkih parametara posebno težak u malim zemljama?

22. Šta se podrazumeva pod merama makroekonomske politike?

23. Šta se podrazumeva pod monetarnom politikom?

24. Za kakvu se monetarnu politiku kaže da je ekspanzivna i kakve ona posledice ima u realnoj ekonomiji?

25. Da li se privredni rast jednostrano može omogućiti monetarnom ekspanzi-jom?

26. Šta se podrazumeva pod fi skalnom politikom?

27. Šta se podrazumeva pod restriktivnom fi skalnom politikom?

28. Da li je nužna koordinacija monetarne i fi sklane politike i zašto?

342 MAKROEKONOMIJA

29. Kojim se upravljačkim parametrima sprovodi fi skalna politika?

30. Na koji se način fi nansiraju državni izdaci?

31. U kom pravcu se menja nivo državnih izdataka u periodima kada se jave infl a-cioni ili defl acioni jaz?

32. Koliki je ukupni efekat promene poreskog opterećenja na promenu nivoa potrošnje?

33. Od čega zavisi i kako se meri efi kasnost makroekonomskog upravljanja?

343LITERATURA

LITERATURA

1. Alen, R. G. D., 1970., Mathematical Economics, MacMillan, London

2. Amartya, K. S., 1985., O ekonomskoj nejednakosti, Zagreb

3. Анохин, П. Х.., 1974., Обшћаја теорија функционаљних систем организма.,

Москва

4. Babić, M., 1991., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb

5. Beer, S., 1959., Cybernetics and Management, London

6. Берг, А. И., Брајнес, С. Н., ред., 1974., Прогресс биологическој и медицинској

кибернетики, Москва

7. Boyes, W., Melvin, M., 1991., Macroeconomics, Houghton Miffl in Company, Boston

8. Chenery, H., Robinson, S., Syrquin, M., 1987., Industrialization and Growth, World

Bank Research Publication, Washington

9. Clark, C., 1940., Th e Conditions of Economic Progress, MacMilan, London

10. Cobb, Ch. D., P., 1929., A Th eory of Production, American Economic Rewiew

11. Ćirović, M., 1982., Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd

12. Domar, E. D., 1946., Capital Expansion, Rate of Growth and Employment, Econo-

metrica vol.14.

13. Dornbusch, R., and Fischer, S., 1994., Macroeconomic, 6.ed., McGraw Hill

14. Dragišić, D. i drugi autori, 1994., Politička ekonomija, Univerzitet u Beogradu

15. Djerić, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija,

Beograd

16. Fridman, M., 1972., Teorija novca i monetarna politika, Rad, Beograd

17. Friedman, M., Th e Role of Monetary Policy, American Economic Rewiew 58/1968

18. Galbraith, J. K., 1983., Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb

19. Guberinić, S., Matejić, V., Mikić, O., Petrović, R., 1970., Sistemi, upravljanje

sistemima,sistemske discipline, tehnike i metode, Mihajlo Pupin, Beograd

20. Harrod, R. F., 1939., An Essay in Dynamic Th eory, Economic Journal vol. 49.

21. Hogendorn, J., 1996., Economic Development, HarperCollins College Publishers

344 MAKROEKONOMIJA

22. Horvat, B., 1961., Ekonomska teorija planske privrede, Kultura, Beograd

23. Horvat, B., 1970., Ekonomska analiza, IEN Beograd

24. Jakšić, M., 2007., Osnovi makroekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd

25. Jovanović, A.., 1990., Teorija, sistemi i metodologija planiranja, Ekonomski fakultet,

Beograd

26. Jurin, S. 1977., Privredni sistem SFRJ, Naučna knjiga, Beograd

27. Komazec, S., 1992., Makroekonomija , Institut za preduzetništvo i razvoj “Braća

Karić”, Beograd

28. Komazec, S., Ristić, Ž., 1997., Monetarne i javne fi nansije, Čigoja, Beograd

29. Koncepcija dugoročnog razvoja Jugoslavije do 1985., Konzorcijum ekonomskih insti-

tuta, Beograd

30. Layard, R. and Nickell, S., 1985., Th e Causes of British Unemployment, NIESR, Lon-

don

31. Lewis, W. A., 1954., Economic Development with Unlimited Supplies of Labour,

Manchester

32. Lewis, W. A., 1963., Th e Th eory of Economic Growth, Allen& Unwin, London

33. Marsenić, D. V., 1999., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet Beograd,

Beograd

34. Madžar, Lj., 1984., Usmeravanje privrednog razvoja i oblici koordinirane privredne

aktivnosti, Institut društvenih nauka, Beograd

35. Madžar, Lj. i Jovanović, A., 1990., Osnovi teorije razvoja i planiranja, Savremena

administracija, Beograd

36. Madžar, Lj., Knežević, V., Savin, D., Bošnjak, M., Bujišić, B., 1992., Makroekonomsko

planiranje u svetu tržišnih privreda, IBN Centar, Beograd

37. Mankju, G., 2005., Principi ekonomije, Univerzitet Harvard, treće izdanje, prevod,

Centar za izdavačku delatnost, Ekonomskog fakulteta Beograd

38. Popović, B., 1986., Klasifi kacije matematickih modela u makroekonomiji, u zborni-

ku: Uloga i korišcenje matematickih modela u ekonomiji, Novi Sad

39. Porter, A., 1970., Cybernetics Simplifi ed, Barnes and Noble, New York

40. Рајзберг, Б., 1995., Риночнаја економика, Деловаја жизн, Москва

41. Samuelson, P., 1975., Ekonomska čitanka, Zagreb

42. Samuelson, P.A., Nordhaus, W.D., 2000., Ekonomija, 15. izdanje, Mate, Zagreb

43. Schultz, Th .W., 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb

44. Shaw, G.., McCrosite, M., Greenawey, D., 1997., Macroeconomics: theory and policy

in the UK, Blackwell Publishers Ltd.

45. Shaw, G. McCrostie, M., Greenaway, D., 1997., Macroeconomics, Balckwel Business

46. Slavin, L.S., 2002., Economics, sixth edition, McGraw-Hill Irwin

345LITERATURA

47. Solow, R., 1956., A Contribution to the Th eory of Economic Growth, Quarterly Jour-

nal of Economics

48. Solow, R., 1970., Growth Th eory: An Exposition, Clarendon Press, Oxford

49. Solow, R., 1972., Growth Th eory: An Exposition, Oxford University Press, London

50. Stojanović, R., Čobeljić, N., 1966., Teorija investicionih ciklusa u socijalistickoj

privredi, Institut za ekonomska istraživanja, Beograd

51. Stojanović, R., 1979., Veliki ekonomski sistemi, Savremena administracija, Beograd

52. Stojanović, R., 1983., Optimalna strategija privrednog razvoja, Savremena adminis-

trcija, Beograd

53. Th eodore, W. Schultz, 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb

54. Th eil, H., 1965., Applied Economic Forccasting, Amsterdam-Chikago,

55. Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York

56. Vacić, A.M., 1988., Ekonomska politika Jugoslavije, 2. izmenjeno i dopunjeno iz-

danje, “Savremena administracija” Beograd

57. Vasić, V., 1982., Ekonomska politika Jugoslavije, jedanaesto izdanje, Savremena ad-

ministracija, Beograd

58. Viner, N., 1964., Kibernetika i društvo, Nolit, Beograd

59. Vukadin, E., 1991., Osnove ekonomske politike, Univerzitet u Beogradu, Pravni

fakultet, Beograd

60. Vukadin, E., 1999., Ekonomska politika, Teorija i primena, Dosije, Beograd

61. Vučenović, V., 1980., Sistem i organizacija, Naučna knjiga, Beograd

62. Wolpe, H., ed., 1980., Artikulation of Models of Production, Routledge and Kegan

Paul, London

Odlukom Senata Univerziteta “Singidunum”, Beogrаd, broj 636/08 od 12.06.2008,

ovaj udžbenik je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na studijskim programima koji

se realizuju na integrisanim studijama Univerziteta “Singidunum”.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

330.101.541(075.8)

ВЕЛИЧКОВИЋ, Драгиша, 1958- Makroekonomija / Dragiša Veličković,Slobodan Barać. - 1. izd. - Beograd :Univerzitet Singidunum, 2009 (Loznica :Mladost group). - XI, 345 str. : ilustr. ; 25cm

Tiraž 900. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografi ja: str. 343-345.

ISBN 978-86-7912-208-71. Бараћ, Слободан, 1954- [аутор]а) МакроекономијаCOBISS.SR.ID 169532940

© 2009.Sva prava zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan u bilo kom vidu i putem bilo kog medija, u delovima ili celini bez prethodne pismene saglasnosti izdavača.

Documents

US Makroekonomija Copy