Medjunarodno pravo

Medjunarodno pravo

1. Pojam Medjunarodnog javnog prava

Medjunarodno javno pravo je sistem pravnih pravila koja regulisu osnivanje, pravni polozaj I odnose drzava, medjunarodnih organizacija i drugih subjekata medjunarodnog prava, kao i pravni polozaj i odnose drugih jedinki od medjunarodnog interesa. Neki pravni pisci smatraju da se medjunarodno pravo moze podeliti na medjunarodno javno i medjunarodno privatno pravo. Medjunarodno javno regulise odnose izmedju drzava, odnose izmedju drzava I medjunarodnih organizacija, unutar I izmedju medjunarodnih organizacija u njihovim odnosima kao nosilaca suverenosti (dakle, javnopravne odnose), a medjunarodno privatno pravo za predmet regulisanja ima odnose izmedju drzava povodom odnosa pojedinaca (odnosno privatno-pravne odnose). Medjudrzavno pravo je podrazumevalo izucavanje pravnih pravila koja regulisu samo drzave kao subjekte medjunarodnog prava. Pod transnacionalnim pravom podrazumevaju se svi odnosi, bez obzira na oblast u kojoj se realizuju, sa medjunarodnim karakterom, odnosno koje u svom bicu ukljucuju prelazak nacionalnih granica.

2. Odnos unutrasnjeg i medjunarodnog prava

U teoriji medjunarodnog prava odnos unutrasnjeg I medjunarodnog prava opredeljen je kroz dve relativno suprotstavljene doktrine: dualisticku I monisticku.

Dualisticka teorija polazi od pretpostavke da medjunarodno I unutrasnje pravo funkcionisu kao dva odvojena, ravnopravna I nezavisna pravna sistema, pri cemu medjunarodno pravo regulise odnose izmedju drzava, a unutrasnje ili drzavno pravo propisuje okvir delovanja pravnih I fizickih lica unutar teritorije jedne drzave.

Monisticka teorija polazi od cinjenice da je pravni poredak jedinstven, a da su medjunarodno I drzavno pravo delovi jednog sistema, te da se nalaze u posebnom interacijskom odnosu. Postoje dva stava.

Prvi doktrinarni stav monisticke teorije zagovara primat unutrasnjeg nad medjunarodnim pravom, a drugi daje primat medjunarodnom pravu u odnosu na unutrasnje I njegovo nastajanje se vremenski poklapa sa stvaranjem Drustva naroda, kao prve univerzalne medjunarodne organizacije, I razvojem multilateralnih odnosa posle Prvog svetskog rata. Unutrasnje pravo je delegirano medjunarodno pravo jer medjunarodna zajednica poseduje vlast koja je nazavisna od ljudi koji zive na odredjenoj teritoriji.

3. Pojam i vrste izvora

Razlikujemo materijalne i formalne izvore medjunarodnog javnog prava.

Materijalni izvori su drustveni odnosi koje odlikuje sukob politickih, drzavnih, ekonomskih, geopolitickih ili nekih drugih interesa koji su od znaaja za funkcionisanje I opstanak medjunarodne zajednice, te ih je neophodno regulisati i usmeravati pravnim normama medjunarodnog karaktera.

Formalni izvori medjunarodnog javnog prava su pravni akti koji sadre opste norme koje regulisu drustvene odnose u medjunarodnoj zajednici.

Saglasno odredbi clana 38. koju je utvrdio Statut Medjunarodnog suda pravde, kao glavni izvori medjunarodnog prava utvrdjeni su medjunarodni ugovori, medjunarodna obicajna pravila I opsta pravna nacela, dok se u pomocne formalne izvore ubrajaju sudske odluke I ucenja najpoznatijih strucnjaka za medjunarodno pravo.

4. Medjunarodno Obicajno Pravo

Medjunarodna obicajna pravila nastaju u praksi drzava, medjunarodnih organizacija I drugih subjekata medjunarodnog prava, kada oni steknu opinio iuris obaveznosti, a sa ciljem da pravno urede konkretne medjunarodne odnose. Pojam medjunarodnih obicajnih pravila sadrzi I objektivni (ili materijalni) I subjektivni (ili psihicki supstrat).

Materijalni element je sadrzan u opstoj praksi, a subjektivan u psihickom poimanju obaveznosti medjunarodnih subjekata tj. opinion iuris.

Praksu cine akti ponasanja ( dravnih organa ili organa medjunarodnih organizacija ). Ona treba da bude opsta tj, da u njoj ucestvuje vei broj drzava. Praksa treba da bude : stalna, trajna, ucestana i neprekidna. Mora biti UJEDNACENA , tj u istoj situaciji, drzave treba da se ponasaju na isti nacin.

Pravna svest je element koji razlikuje medjunarodno obicajno pravno parvilo od obicaja.

Dakle obicaj prerasta u meunarodno obicajno pravno pravilo kada drzave se ponasaju na odredjeni nain ne zato sto su tako navikle , vec zato sto takvo ponasanje smatraju PRAVNO OBAVEZNIM!

Medjunarodni obicaji moraju da imaju jednoobraznost, kontinuitet I ucestalost primene. Dok su jednoobraznost I kontinuitet primene prakse medjunarodnih obicaja nesporni za njihovu primenu, ucestalost ponavljanja obicaja direktno je uslovljena ucestaloscu medjunarodnih odnosa iz kojih proizilaze. Nije medjutim svako ustaljeno I kontinuirano ponasanje medjunarodnih subjekata medjunarodno obicajno pravilo. Da bi opsta praksa postala medjunarodni obicaj potrebna je, pored materijalnih pretpostavki, I svest o pravnoj obaveznosti na odgovarajuce ponasanje. Proces prestanka I gasenja medjunarodnig pravnog pravila suprotan je njegovom nastanku. Tako nestankom jednog od dva elementa nuzna za pojavu obicajnog pravila gasi se ovo pravilo. Ako nestane pravnog uverenja o obaveznosti pravila, pravno pravilo pretvara se u puki obicaj. Prestankom odgovarajuce prakse nestaje svako pravilo.

5. Opsta pravna nacela

U klasifikaciji glavnih formalnih izvora medjunarodnog prava trece mesto, iza ugovornog prava I medjunarodnih obicajnih pravila,zauzimaju opsta pravna nacela. Ovaj status dai im je Statut Medjunarodnod suda pravde. Stanoviste pravnih teoreticara u pogledu odredjivanja pojma opstih pravnih nacela nisu jedninstveni. Tako jedni prihvataju veoma siroku formulaciju I pod opstim pravnim nacelima podrazumevaju naopstije pravne principe koji su zajednicki svim vrstama prava, kao I razvijenim pravnim sistemima drzava bez obzira na oblik civilizacije kojoj pripadaju. Drugo misljenje koje je u nasoj teoriji prevladjujuce, smatra da su opsta pravna nacela apstraktne norme izvedene iz niza pravila koja se primenjuju u unutrasnjim porecima drzava, koje ulaze u sastav medjunarodne zajednice. Shvatanje koje u nasoj pravnoj teoriji dominira cini nam se prihvatljivije, jer odvaja opsta pravna nacela I nacela medjunarodnog prava. Kao nacela medjunarodnog prava egzistiraju npr nacelo ravnopravnosti drzava, nacelo mirnog resavanja sporova

6. Sudska praksa i doktrina

Sudska praksa I doktrina najpozvanijih strucnjaka javnog prava raznih naroda predstavjaju pomocni izvor medjunarodnog prava, odnosno pomocno sredstvo za utvrdjivanje pravnih pravila. Pod sudskom praksom u medjunarodnom pravu podrazumevaju se odluke Medjunarodnog suda pravde, arbitraznih sudova, a u novije vreme I drugih regionalnih ili specijalizovanih medjunarodnih, pa cak I nacionalnih sudova po medjunarodnim pitanjima. Medjutim, generalno, kao formalni supsidijarni izvor medjunarodnog prava, najveci znacaj imaju odluke Medjunarodnog suda pravde. Danas se doprinos teorije ispoljava kroz doktrinarnu sistematizaciju I tumacenja novih pravnih pravila pozitivnog medjunarodnog prava, ali I na uticaj institucije koje rade na izradi nacrta konvencija.

7. Sudjenje po pravdi

Sporove koji su pred njim pokrenuti, medjunarodni sud resave saglasno medjunarodnom pravu. Ipak, Statut Medjunarodnog suda pravde predvidja I da ta odredba ne prihvata pravo Suda da jedan spor resava ako stranke na to ne pristanu. Dakle neophodan je pristanak stranaka. Premda je sudjenje po pravdi I pravicnosti u Statutu stavljeno u kontekst izvora, po svojoj prirodi pravicnost ne moze biti formalni izvor medjunarodnog prava. U postupku primene medjunarodnog prava o pravicnosti se raspravlja infra legem, praeter legem I contra legem.

- Pravicnost infra legem odlikuje svaku primenu prava od strane suda kako unutar drzavne teritorije, tako I u okvirima medjunarodne zajednice, kada primenjuje medjunarodno pravo.

- Odlucivanje po pravicnosti praeter legem vezano je za one slucajeve u medjunarodnom pravu koji nisu obuhvaceni pravom vec postoje pravne praznine.

- Primena nacela pravicnosti contra legem najcesce se vezuje za posebno ovlascenje koje su stranke dale sudu da njihov spor resi ex aequo et bono. Presuda ne sme prekoraciti niti jedno imperativno pravilo opsteg medjunarodnog prava jer bi to I ugovor cinilo nistavim.

8. Jednostrani pravni akti

Jednostani pravni akti predstavljaju, u nacelu, manifestaciju volje jednog subjekta I kao takvi ne mogu da budu pravila medjunarodnog prava. Ipak, izuzetno, jednostani akt drzave moze da bude formalni izvor medjunarodnog prava. U jednostrane pravne akte drzava spadaju: jednostarana izjava, notifikacija, protest, priznanje I estopel.

- Jednostana izjava drzave predstavlja akt drzave koji u njeno ime daje predsednik zemlje, predsednik vlade, minister inostranih poslova ili neko trece ovlasceno lice sa namerom da ista proizvede odredjene medjunarodne pravne posledice. Najcesce se daje u pisanoj formi, ali I usmena izjava proizvodi isto dejstvo.

- Notifikacija je jednostani pravni akt kojim drzava sluzbeno obavestava drugu drzavu ili druge medjunarodne subjekte o cinjenicama ili dogadjajima od znacaja za odvijanje medjunarodnih odnosa.

- Protest je jednostrano javno obavestenje kojim drzava osporava punovaznost jednog izvrsenog ili nameravanog pravnog akta, postupka, zahteva ili drzanja. Moze se izraziti pismeno, usmeno ili konkludentnim radnjama, a medjunarodnopravnu validnost dobija kada se sapopsti preko diplomatskih predstavnika.

- Priznanje je jednostani pravni kat kojim drzava ili neki drugi medjunarodni subject prihvata neku novu pravnu situaciju. Najcesce se ispoljava kao priznanje drzave, vlade ili granice, prihvatanje statusa ustanika, a izrazava se pismenim putem I konkludentnim radnjama, a redje precutno.

- Estopel je institute preuzet iz anglosaksonskog prava I predstavlja potvrdu postovanja nacela doslednosti u medjunarodnim odnosima.

9. Pojam i vrste medjunarodnih ugovora

Medjunarodni ugovor predstavlja pravni akt, proizvod saglasnosti volja dvaju ili vise subjekata medjunarodnog prava, izrazene preko nadleznih organa u cilju stvaranja reciprocnih prava I obaveza.

S obzirom na broj ugovornih strana u postupku zakljucenja ugovora, razlikujemo dvostrane (bilateralne) I visestrane (multilateralne) ugovore.

Bilateralni ugovori su rezultat saglasnosti volja dve ugovorne strane, dok multilateralni sporazumi kao ucesnike imaju tri ili vise strana ugovornica.

Medjunarodni ugovori se zakljucuju izmedju tacno utvrdjenog broja ugovornih strana, koje I obavezuju. U zavisnosti od cinjenice da li su originarne strane dozvolile pristupanje novih, naknadnih ugovornih strana postojecem ugovoru razlikujemo otvorene (gde je dozvoljeno pristupanje) I zatvorene ugovore (gde je zabranjeno pravo pristupanja strana koje nisu ucestvovale u njegovom donosenju).

Postoje u praksi I tzv. Poluotvoreni ugovori gde je za pristupanje novih strana ugovornica ugovornica potrebna saglasnost originarnih ugovornih strana.

S obzirom na cinjenicu teritorijalnog vazenja medjunarodne ugovore delimo na generalne ili opste, I regionalne.

Prema sadrzaju predmeta I odnosa koje regulisu medjunarodni ugovori mogu biti: politicki, ekonomski, administrativni, gradjansko-pravni, tehnicki, ugovori proceduralnog karaktera

10. Proces zakljucivanja i ratifikacija medjunarodnih ugovora

Sklapanje medjunarodnih ugovora je po pravilu dugotrajan I slozen postupak koji treba da dovede do saglasnosti volja ugovornih strana.

Jednostavna procedura zakljucivanja ugovora sastoji se u razmeni isprava ili nota ugovornih strana, koje putem istih za rezultat imaju saglasnost volja za zakljucenje ugovora.

Slozeni postupak ili potpuna procedura sklapanja medjunarodnih ugovora sastoji se od 2 faze: izrade texta ugovora I davanja pristanka radi vezivanja ugovorom.

Izrada teksta ugovora odvija se kroz pregovore, usvanje testa I overavanje teksta. Pregovore u ime medjunarodnih subjekata vode posebno ovlascena lica. Pored tih lica drzavu u procesu medjunarodnog pregovaranja mogu na osnovu punomocja koje je izdao nadlezni organ drzave, zastupati I druga lica. Verodostojnost I konacnost texta ugovora overava se od strane ucesnica saglasno njihovom dogovoru, a ukoliko njega nema overa se vrsi potpisom, potpisom ad referendum ili parafom texta ugovora ili zavrsnog akta konferencije od stane predstavnika tih drzava.

-Ratifikacija etimoloski predstavlja saglasnost, odnosno potvrdjivanje. Kao zavrsni deo procedure medjunarodnog ugovaranja ratifikacija mora da bude ugovorena. To je predvidjeno Konvencijom o ugovornom pravu gde se pristanak drzave da bude vezana ugovorom izrazava putem rafitikacija:

1) ako ugovor predvidja da se pristanak izrazi ratifikacijom

2) ako je na drugi nacin utvrdjeno da su se drzave dogovorile da je potrebna ratifikacija

3) ako je prestavnik te drzave potpisao ugovor po rezervom ratifikacije ili

4) ako namera te drzave da potpise ugovor pod rezervom ratifikacije proizilazi iz punomocja njenog predstavnika ili je izrazena u toku pregovora.

Prema tome, ona je dispozitivnog karaktera, a crpi svoju obaveznost iz ugovora.

Medjunarodne organizacije svoju volju za prihvatom medjunarodnog ugovora izrazavaju kroz akt formalne potvrde.

11. Prihvatanje, pristupanje i stupanje na snagu

Prihvatanjem ugovora (akcesija) drzave izrazavaju pristanak na obaveze iz ugovora, a sam prihvat je moguc ukoliko je predvidjen ugovorom ili dogovoren na neki drugi nacin.

Pristupanje ugovoru je izraz pristanka drzave ili medjunarodne organizacije na ugovor u cijem sklapanju nije ucestvovala kao ugovorna strana, ili pak jeste ucestvovala, ali ga nije u predvidjenom roku prihvatila. Tzv. Zatvorenim ugovorima nije predvidjano pristupanje trecih drzava ili je, pak, izricito zabranjeno. U zatvorene ugovore spadaju dvostrani I visestrani ugovori ciji je predmet regulisanja ogranicen na ugovorne strane. Dakle, samo naknadnim dogovorom ili promenom ugovora drzava potpisnica, treca drzava moze da pristupi ugovoru.

Kod poluotvorenih ugovora, kakvi su recimo ugovori koji se sklapaju u okviru regionalnih organizacija, moguc je naknadan pristup samo drzava iz tog regiona.

Medjunarodni ugovor stupa na snagu na nacin I u vreme koji su utvrdjeni njegovim odredbama ili sporazumno izmedju drzava koje su ucestvovale u pregovorima. Ukoliko ugovor ne sadrzi takve odredbe ili ne sporazuma pregovaraca, ugovor stupa na snagu kada sve drzave koje su ucestvovale u pregovorima daju svoj pristanak za obavezivanje ugovorom. Visestrani medjunarodni ugovori cesto svoje stupanje na snagu uslovljavaju ratifikacijom odredjenog broja drzava. Osnovno je pravilu da se ugovor u celosti primenjuje od dana stupanja na snagu.

12. Izvrsenje, dejstvo i tumacenje ugovora

Iz konstatacije da je ugovor saglasnost volja I zakon za ugovorne strane, proizilazi jedno od osnovnih nacela prava uopste, a posebno ugovornog- pacta sunt servanda sto znaci ugovori se moraju postovati.

Bona fides oznacava da u izvrsavanju ugovora koji sun a snazi I preuzetih obaveza drzave treba da postupaju u skladu sa dobrim namerama.

Nacelno, ugovori se donose da bi proizvodili dejstva pro future sto znaci da obavezuju njegove stranke tek od dana kada stupe na snagu.

Misaoni postupak kojim se utvrdjuje prava sadrzina I smisao nejasnih Ili viseznacnih ugovornih odredbi ili ugovora u celini predstavlja tumacenje ugovora.

Razlikujemo tri teoretsko metodoloska pristupa:

1. Subjektivna teorija- prema ovoj teoriji cilj ugovora lezi u zajednickoj nameri stranaka, te ka tome treba usmeriti cilj tumacenja.

2. Objektivna teorija ( tekstualni metod) prema ovom metodu tumacenje ugovora svodi se na utvrdjivanja pravog znacenja teksta ugovornih odredbi ili odredjenih izraza.

3. Funkcionalni ili teleoloski nain tumacenja (ciljno tumacenje)- polazi od predmeta i cilja ugovora, te u skladu sa predmetom i ciljem ugovora se tumace odredbe, reci i pojmovi upotrebljeni u tekstu ugovora.

-Za tumacenje ugovora je opste prihvacen objektivni pristup dok ostala dva predstavljaju dopunske sisteme tumacenja.

Konvencija utvrdjuje opste pravilo o tumacenju kroz odredbu ugovor se mora dobronamerno tumaciti prema uobicajenom smislu koji se mora dati izrazima u ugovoru u njihovom kontekstu I u svetlosti njegovog predmeta I cilja.

13. Suspenzija, prestanak i povlacenje iz ugovora

Suspenzija primene predstavlja privremenu obustavu dejstva ugovora. U slucaju da suspenzija nije zabranjena, do privremene obustave izvrsenja moze doci samo pod uslovom:

a) Ne ide na stetu drugih ugovornih clanica ( a vezano za njihova prava i obaveze po osnovu ugovora )

b) Da nije nesaglasno sa predmetom I ciljem ugovora.

Prestanak ugovora ili povlacenje jedne clanice oslobadja sve ili datu ugovornu stranu obaveze izvrsavanja ugovora I predstavlja legitimno pravo strana ugovornica koje proizilazi iz dispozitivne prirode ugovornog prava.

Precutno gasenje ugovora moze nastati ako iste strane ugovornice zakljuce novi ugovor o istom predmetu.

Do prestanka ugovora moze doci sporazumom stranaka koje su ga zakljucile.

Zatim se moze pojaviti prestanak ugovora kao podsledica njegovog krsenja. On je moguc samo ukoliko se radi o povredi bitnih odredaba ugovora, odnosno odredbi cije ostvarenje je bitno za ostvarenje predmeta I cilja, s tim da Konvencija o ugovornom pravu iz 1969. God pravi razliku u pogledu gasenja dvostranih I visestranih ugovora.

Prestanak ugovora zbog nemogucnosti izvrsenja ispoljava se u situacijima kada u toku izvrsenja ugovora nastupe okolnosti koje eliminisu fakticku mogucnost izvrsenja ugovora.

I sustinska promena okolnosti moze takodje da bude razlog za prestanak ugovora u slucaju da sam ugovorne predvidja odredbe koje regulisu nacine prestanka ugovora. Da bi bila razlog prestanka ugovora ili povlacenja iz njega, promena okolnosti mora da bude sustinskog karaktera I da bitno menja predmet I cilj ugovora u momentu izvrsenja istog u odnosu na trenutak zakljucenja ugovora. U momentu zakljucenja te okolnosti moraju da budu nepredvidive.

14. Nistavost ugovora

Skrivene okolnosti I mane koje su postojale u trenutku zakljucenja ugovora mogu da izazovu prestanak dejstva ugovora, odnosno nistavost, kada dodje do spoznaje tih nedostataka. Postoje apsolutna I relativna nistavost. Konvencija o ugovornom pravu ne pravi razliku izmedju osnova apsolutne I relativne nistavosti, a posledica nistavosti je da odredbe ugovora koji je proglasen nistavim gube pravnu snagu.

Kao apsolutne uzroke nistavosti ugovora Konvencija predvidja:

1) Prinudu nad predstavnikom drzave

2) prinudu nad drzavom I

3) sukob sa normom ius cogens.

Relativni uzroci nistavosti koje navodi Konvencija o ugovornom pravu su:

1) Prevara

2) zabluda

3)korupcija predstavnika drzave

4) propisi unutrasnjeg prava prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora I

5) posebna ogranicenja ovlascenja da se izrazi pristanak drzave na obavezivanje ugovora.15. Subjekti medjunarodnog prava

Subjekti medjunarodnog prava su drzave , medjunarodne zajednice i pojedinci kao subjekti medjunarodnog prava.

Osnovni subjekt medjunrodnog prava je Drzava.

Drzave su subjekt medjunarodnog prava i kao takve poseduju odredjena svojstva priznata medjunarodnim pravnim sistemom. Poseduju pravnu sposobnost predvidjenu medjunarodnim pravom i mogu da budu nosilac prava i obaveza u medjunarodnim odnosima.

Status medjunarodnog subjekta poseduje svako pravno ili fizicko lice koje moze da ucestvuje u drustvenom odnosu sa inostranim subjektom. Pojedinci (fizicka lica), dakle, predstavljaju subjekte medjunarodnog prava, jer i medjunarodno pravo propisuje pravila koja u krajnjoj liniji regulisu odnose izmedju ljudi.

Kao tvorevine drzava medjunarodne zajednice imaju status medjunarodnih subjekata. Status mogu da dobiju i priznati ustanici kao privremeni subjekti koji se bore za vlast u nekoj drzavi.

Delatna sposobnost se sastoji od poslovne sposobnosti, deliktne sposobnosti i procesne sposobnosti.

Poslovna sposobnost ispoljava se kao mogucnost sticanja i raspolaganja pravima I obavezama.

Deliktna sposobnost ogleda se u mogucnosti krsenja medjunarodne obaveze.

Procesna sposobnost se sastoji od mogucnosti pokretanja medjunarodnih postupaka radi ostvarivanja svog prava.

16. Kriterijumi drzavnosti

Da bi jedna teritorijalna I drustvena zajednica mogla da se smatra drzavom, neophodna su 3 konstitutivnas elementa: 1) Postojano, odnosno stalno stanovnistvo 2) utvrdjena teritorija I 3) suverena drzavna vlast.

Drzava kao organizovana drustvena zajednica polazi od ljudi kao konstitutivnog elementa na utvrdjenoj teritoriji. Bez stanovnistva, odnosno stalno naseljenih ljudi na jednoj teritoriji, nema ni drzave. Brojnost stanovnistva nije kriterijum koji ogranicavajuce deluje u smislu sticanja medjunarodnopravnog subjektiviteta neke drzave.

Organi jedne drzave suverenu vlast vrse u okviru tacno utvrdjene teritorije. Drzavna teritorija podrazumeva kopnenu oblast sa zemljinom utrobom ispod nje, vodene povrsine koje cine reke, jezera I povrsina teritorijalnog mora I vazdusnu oblast koja se nalazi iznad kopnenih I vodenih povrsina drzavnog podrucja. Geografske granice pored toga sto predstavljaju granicne linije izmedju drzava, istovremeno su I teritojalne granice ovlascenja nacionalnih organa vlasti. Da bi drzava dobila medjunarodni subjektivitet njene granice moraju biti striktno utvrdjene.

Drzava kao organizovana drustvena I politicka zajednica na utvrdjenoj teritoriji funkcionise preko svojih organa koji vrse efektivnu vlast.

17. Pojam I vrste drzavnih granica

Drzavna teritorija je trodimenzionalni proctor sa stalnim stanovnistvom na kom se preko drzavnih organa vrsi efektivna vlast. U zavisnosti od kriterijuma odredjenja, drzavne granice se dele na prirodne I vestacke, pri cemu astronomske granice predstavljaju poseban vid vestackih granica.

Prirodne granice, za razliku od vestackih, prate prirodne orijentire poput planinskih venaca, klisura, reka, jezera, kao tacki vezivanja zamisljenih granicnih ravni.

A granice koje predstavljaju niz povezanih tacaka u ravni, bez posebno odredjenog oslonca u prirodnim orijentirima su vestackog karaktera.

18. Sticanje drzavne teritorije

Sticanje drzavne teritorije u skladu sa medjunarodnim pravom moguce je na originaran (izvorn1) I derivarni (izveden) nacin. Izvorni nacini sticanja svojine su u onim slucajevima kada teritorija koja je predmet sticanja nije pod vlascu bilo koje drzave. Na originaran nacin drzava svojinu stice: mirnom okupacijom, prirastajem I odrzajem.

Mirna okupacija podrazumeva sticanje suverenosti na podrucju koje do tada nije pripadalo nijednoj drzavi. Da bi proizvodila medjunarodnopravno dejstvo neophodno je da su je izvrsili organi drzave, na nicijoj teritoriji uspostavili suverenu vlast, te da je drzava koja je izvrsila okupaciju o tome obavestila clanove medjunarodne zajednice.

Prirastaj predstavlja izvorni nacin sticanja prava svojine zasnovan na prirodnom, ili pak ljudskom aktivnoscu izazvanom uvecanjem drzavne teritorije. Odigrava se na granicnoj reci ili na teritorijalnom moru.

Odrzaj je sporan kao nacin sticanja drzavne teritorije I u praksi I u doktrini medjunarodnog prava. Pravni pisci koji prihvataju odrzaj smatraju da se on ispoljava u vidu pozitivnog I negativnog odrzaja.

Cesija predstavlja derivatni nacin sticanja drzavne teritorije, a svoj pravni osnov nalazi u medjunarodnom ugovoru izmedju dve drzave.

19. Priznanje drzave

Stvaranjem nove drzave u principu je moguce ujedinjenjem dve ili vise drzava, ili otcepljenjem stanovnistva dela teritorije jedne drzave od postojece, I stvaranjem nove drzave. Obzirom na pravne ucinke I posledice priznanja novih drzava razlikuju se konstitutivna I deklarativna teorija.

Po pristalicama konstitutivne teorije akt priznanja nove drzave ima konstitutivno dejstvo I kroz njega nova drzava stice medjunarodnopravni subjektivitet.

Pisci koji zastupaju deklarativnu teoriju priznanja novih drzava smatraju da je priznanje drzave ograniceno na medjunarodne odnose, tj da je se tim diskrecionim aktom samo potvrdjuje zivotnosti I delotvornost elemenata drzavnosti koja vec postoji na unutrasnjem planu I medjunarodnim odnosima.

Kompleksno priznanje nove drzave najcesce se vrsi donosenjem jednostranog pravnog akta I njime se de iure (ili po zakonu) vrsi priznanje novostvorenog medjunarodnog subjekta. Priznanje de iure vrsi se formalnim aktom neopozivog karaktera I sa retroaktivnim dejstvom.

Za razliku od priznanje de iure, priznanje nove drzave de facto (cinjenicno, u praksi) je privremenog karaktera, opozivo je I nema retroaktivno pravno dejstvo. Kod de facto priznanja radi se o zakljucenju ugovora sa novoformiranom drzavom, koji ima krajnje ogranicene I prakticne ciljeve kojim drzava koja vrsi priznanje de facto ostvaruje neke svoje interese. U medjunarodnoj praksi de facto priznanje, po pravilu, prethodi priznanju de iure nove drzave.

20. Prava I obaveza drzava

Deklaracija iz 1970. Godine utvrdjuje sedam nacela I to su: Nacelo zabrane upotrebe sile, nacelo mirnog resavanja medjunarodnih sporova, nacelo neintervencije, duznost drzava da medjusobno saradjuju u sladu sa Poveljom UN, nacelo ravnopravnosti I samoopredeljenja naroda, nacelo suverene jednakosti drzava I nacelo postovanja I prihvacenih medjunarodnih obaveza u dobroj veri.

Pravo na suverenu jednakost drzava je jedno od elementarnih prava drzave I manifestuje se u slobodnom I nezavisnom vrsenju jurisdikcije na svojoj utvrdjenoj teritorijii prema licima I stvarima koje joj teritorijalno I personalno pripadaju. U formalnom smislu ona se manifestuje I pravom na glas koji svakoj drzavi pripada u medjunarodnom opstenju I glasanju, pravu da kod zakljucivanja dvostranih ugovora jedan primerak bude na jeziku svake drzave.

Nacelo zabrane upotrebe sile u sustini sadrzi duznost uzdrzavanja od pretnje silom ili upotrebe sile I kao prirodno pravo drzave pravo na individualnu I kolektivnu samoodbranu. Dakle, upotreba sile je zabranjena medjunarodnim pravom.

Obaveza resavanja sporova mirnim putem obavezuje drzave clanice medjunarodne zajednice da sve sporove koji mogu da ugroze medjunarodni mir I beznednost resavaju mirnim putem.

Nacelo ravnopravnosti I samoopredelenja naroda iz Deklaracije 1970. Godine sadrzi pravo naroda na samoopredelenje. Kao jedno od kljucnih nacela medjunarodnog prava predvidjeno je Poveljom UN, ali I nizom drugih medjunarodnih konvencija.

Obaveza saradnje medju drzavama I savesno ispunjavanje obaveza u skladu sa Poveljom UN: Bez obzira na razlike u politickim I drustvenim sistemima, postoji obaveza drzava da bez diskriminacije saradjuju u raznim oblastima medjunarodnih odnosa u cilju odrzavanja medjunarodnog mira I bezbednosti, podizanja nivoa ekonomskog razvoja I izgradnje opsteg blagostanja covecanstva.

Nacelo savesnog ispunjavanja obaveza duznost je svake drzave u skladu sa Poveljom UN, ali I na osnovu opstepriznatih nacela I pravila medjunarodnog prava. Postoji obaveza drzava da svoja prava vrse na savestan nacin, dakle bona fide, ten a na taj nacin doprinose I ostvarenju principa pacta sunt servanda, koji je fundamentalni princip medjunarodnog ugovornog prava.

21. Sukcesija drzava

Sukcesija predstavlja promenu teritorijalnog suvereniteta izvrsenu u skladu sa medjunarodnim pravom kojom drzava sledbenik (sukcesor) stice teritoriju I ulazi u deo pravnih odnosa drzave prethodnice kao nosilac prava I obaveza. Institut sukcesije na medjunarodnom planu regulisan je sa Beckom konvencijom o sukcesiji drzava u odnosu na medjunarodne ugovore iz 1978 godine I Beckom konvencijom o sukcesiji drzava u odnosu na drzavnu imovinu, arhive I dugove iz 1983. Godine.

Ustupanje ili cesija postoji kad drzava prethodnica ustupa deo svoje teritorije drzavi sukcesoru, a da pri tom obe zadrzavaju medjunarodnopravni subjektivitet.

Ujedinjenjem ili spajanjem dve ili vise drzava prethodnica nastaje nova drzava sukscesor sa medjunarodnopravnim subjektivitetom, dok svoju drzavnost drzave koje se spajaju-gube.

Pripajanje ili asimilacija je oblik sukcesije pri kom se drzava prethodnica pripaja I gubi ili utapa svoju drzavnost u drzavi kojoj se pripaja I ciji deo postaje.

Secesija ili odvajanje prisutna je u slucajevima kada se jedan ili vise delova teritorije odvoji od drzave prethodnice I stekne medjunarodni subjektivitet koji je zadrzala I drzava prethodnik.

Raspad ili disolucija je oblik sukcesije u kom se drzava prethodnik raspada, gubi svoju drzavnost, a na njenoj teritoriji se formiraju dve ili vise novih drzava sukcesora, kao nosioci medjunarodnog subjketiviteta.

Podela predstavlja opciju u kojoj dve ili vise drzava podele trecu drzavu sukcesora, gaseci joj drzavnost, I na njenoj teritoriji povecavaju svoja drzavna podrucja.

Opste pravilo je da nepokretna drzavna imovina, kao I pokretna imovina drzave prethodnice vezana za delatnost I teritoriju drzave, prelazi na drzavu sukcesora. Pokretna imovina cija vezanost za odredjenu teritoriju nije iskljuciva, u slucaju sukcesije deli se saglasno doprinosu njenom stvaranju.

U pogledu javnih dugova, kada je u pitanju sukcesija, isti sa drzave prethodnice prelaze na drzavu sukcesora u pavednoj srazmeri prelaska prava I dobiti I toga duga.

Drzavna arhiva u slucaju sukcesije drzava predmet je drzavne imovine prenosa na novu drzavu I regulise se sporazumom.

22. Medjunarodna odgovornost drzava

U pogledu krivicne odgovornosti drzava preovladjujuci stav doktrine i prakse je da se protiv drzave, kao pravnog lica ne moze voditi krivicni postupak, te da je krivicna odgovornost uvek individualna i vezuje se za pojedinca.

Pitanje politicke odgovornosti aktuelizovano je stvaranjem Drustva Naroda i posebno Ujedinjenih Nacija, a usled krsenja medjunarodnih pravila ustanovljenih radi ocuvanja mira i bezbednosti u svetu.

Gradjanska odgovornost na medjunarodnom planu nastala je kao rezutat odgovornosti drzava za stetu nanetu strancima i njihovoj imovini stimulisanu najpre medjunarodnim ugovorima, a potom i obicajnim pravom.

Nauka medjunarodnog prava razlikuje subjektivnu i objektivnu teoriju gradjanske odgovornosti.

Pristalice subjektivne teorije osnovu gradjanske odgovornosti drzave smatraju da bez krivice nema ni protivpravnog akta, prema tome nema ni odgovornosti drzave.

U medjunarodnoj doktrini I praksi objektivna teorija je preovladjujuca, ali nije iskljuciva. Naime, prema objektivnoj teoriji odgoovrnost drzave vezuje se za teritoriju na kojoj ona vrsi suverenu vlast I protivpravne akte nastale na njenoj teritoriji.

Drzava je odgovorna za akte svih svojih organa bez obzira na visinu nivoa predstavljanja u medjunarodnim odnosima i zakonodavni, sudski ili izvrsni karakter poslova organa predstavljanaj i zastupanja.

23. Oblici odgovornosti I imuniteti drzave

Direktna odgovornost drzave predstavlja odgovornost drzave za akte koje u vrsenju ili propustanju svojih nadleznosti cine zakonodavni, sudski ili izvrsni organi drzave. Ali pored odgovornosti za formalne organe drzavnog aparata, drzava direktno odgovara I za radnje ili akte propustanja lica ili grupa lica koja nastupaju kao zastupnici drzave.

Imunitet drzave moze se definisati kao izuzimanje drzave iz sudske odnosno jurisdickije izvrsnih organa drzave foruma u pogledu izvrsenja na drzavnoj imovini.Nauka medjunarodnog prava poznaje 2 pristupa pitanju imuniteta strane drzave:

Prvi pristup koji pripada manje vise bliskoj istoriji vezan je za angloamericku jurisprudenciju i ispoljava se kroz postovanje apsolutnog imuniteta strane drzave, bez obzira da li strana drzava nastupa kao nosilac javnih ili komercijalnih ovlascenja.

Drugi pristup i danas preovladjujuci koncept odgovornosti koji je razvijen u evropskom kontinentalnom pravu, polazi od ogranicenog ili funkcionalnog imuniteta strane drzave.Po ovom sistemu strana drzava je izuzeta od nadleznog organa druge drzave samo u pogledu akata koje je donela kao nosilac suverenih ovlascenja.24. Medjunarodne organizacije,(pojam I geneza)?

Medjunarodna praksa sve je bogatija, pa se kao akteri medjunarodnih odnosa, osim drzava I medjunarodnih vladinih organizavija, pojavljuju I nevladine organizacije.

Medjunarodne nevladine organizacije predstavljaju insitucionalni oblik medjunrodne saradnje ciji subjekti nisu drzave, a kao osnivaci javljaju se pojedinci, grupe, udruzenja ili ustanove iz razlicitih zemalja u najrazlicitijim oblastima ljudskog delovanja, a sa ciljem ostvarivanja zajednickih interesa.

Medjunarodne vladine organizacije, s druge strane, predstavljaju trajni institucionalni oblik saranje drzava clanica na ostvarenju zajednicki postavljenih ciljeva. Osnivacki akt medjunarodnih vladinih organizacija je visestrani ugovor i njime drzave clanice prenose na medjunarodne organizacije deo svojih suverenih ovlascenja.

Ukoliko se kao kriterijum za podelu medjunarodnih organizacija uzme brojnost drzava clanica, one se dele na univerzalne I regionalne medjunarodne organizacije.

Regionalne okupljaju zemlje odredjenog geografskog regiona I svrha formiranja im je unapredjenje regionalne medjunarodnje saradnje. A medjunarodne organizacije univerzalnog tipa imaju ambiciju ili pak obuhvataju sve drzave na zemlji. Tipican primer za univerzalnu organizaciju je OUN.

Vekovima je najvaznija svrha organizovanja medjunarodne saradnje drzava za cilj imala ocuvanje mira u medjunarodnim odnosima

25. Drustvo naroda

Inicijator za osnivanje Drustva naroda bio je americki predsednik Vudro Vilson, i osnovano je paktom na Mirovnoj konferenciji 1919 god kao prvim delom Ugovora o miru sa Nemackom, Austrijom, Madjarskom, i Bugarskom.

Osnivaci drustva naroda bile su drzave clanice potpisnice mirovnih ugovora i drzave pozvane da pristupe paktu do proleca 1920 god.Clanstvo je mogla da stekne svaka drzava na osnovu odluke Skupstine Drustva naroda donete dvotrecinskom vecinom. Pored Skupstine glavni organi Drustva naroda bili su Savet i Stalni sekretarijat kao glavni administrativni organi na cijem celu se nalazio generalni sekretar.

Cilj osnivanja drustva naroda bilo je ocuvanje medjunarodnog mira i unapredjenje narodne saradnje, a sediste organizacije bilo je u Zenevi. Drustvo naroda nije adekvatno I efikasno reagovalo na agresiju Japan na Mandzuriju, te Italije na Etiopiju, sto je doprinelo njegovom slabljenju, pa I konacno prestanku rada 1940. Godne. Formalno-pravni prestanak rada Drustva naroda usledio je 6 godina kasnije na zasedanju skupstine Drustva 1946. Godine. Sva imovina Drustva naroda preneta je na svetsku organizaciju Ujedinjene nacije koja je u medjuvremenu osnovana.

26. Osnivanje I clanstvo u UN

Kriza medjunarodnih odnosa I neefikasan mehanizam Drustva naroda da odrzi mir I bezbednost u medjunarodnom poretku,dovele su do novog sukoba svetskih razmera, Drugog svetskog rata. Njegove katastrofalne posledice bile su dovoljan razlog za realizaciju ideje odrzavanja medjunarodnog mira putem univerzalne medjunarodne organizacije. 1941 godine iznete su osnovne smernice spoljne posleratne politike pod nazivom ,,Atlanska povelja,, U toku 1943 donetaje Moskovska deklaracija, a 1944. godine u SAD projektovana je buduca medjunarodna organizacija.

Osnivacka konferencija Ujedinjenih nacija odrzana je 25 aprila do 26 juna 1945 godine u San Francisku I na njoj je 50 drzava osnivaca usvojilo text Povelje I Statut Medjunarodnog suda pravde. Povelja UN stupila je na snagu 24. Oktobra 1945 godine ratifikacijom od strane 5 velikih sila I vecine drzava osnivaca. UN su osnovane kao mirovna medjunarodna organizacija univerzalnog sastava. Od 50 drzava osnivaca, danas u svom sastavu imaju 192 drzave clanice I bave se najsirim aspektima medjunarodnih odnosa. Uslovi za prijem su odredjeni clanom 4 povelje, potrebno je da je drzava miroljubiva, da prihvata obaveze sadrzane u povelji i da je po oceni organizacije sposobna i voljna da izvrsava obaveze iz povelje.

27. Organi UN

U skladu sa clanom 7. Povelje kao glavni organi UN osnovani su I funkcionisu: Generalna skupstina, Savet bezbednosti, Ekonomski I socijalni savet, Starateljski savet, Medjunarodni sud I Sekreterijat.

Generalna skupstina je jedan od glavnih organa UN. Okuplja predstavnike svih drzava clanica. Svaka clanica moze da ima delegaciju sastavljenu od najvise 5 predstavnika, koje su prilikom glasanja ravnopravne I imaju jedan glas. Poveljom UN predvidjena opsta nadleznost Generalne skupstine I kontatovano njeno pravo je da raspravlja o svim pitanjima iz delokruga predvidjenog Poveljom. Takodje, njena nadleznost se ispoljava kroz eventulano donosenje preporuke o nekom pitanju koje moze da ugrozi svetski mir. Generalna skupstina bira nestalne clanice Saveta bezbednosti, clanove Ekonomsko-soci jalnog saveta I dopunske clanove Starateljskog saveta, dok zajedno sa Savetom bezbednosti bita sudije Medjunarodnog suda pravde.

Savet bezbednosti, kao izvrsni organ UN, sastoji se iz 15 clanova od kojih je 5 stalnih. Savet bezbednosti nadlezan je za resavanje specijalozovanih pitanja sa prakticnim resenjima. Glavni zadatak I volascenje Saveta bezbednosti je prvenstveno odgovornost za odrzavanje medjunarodnog mira I bezbednosti. U vrsenju svojih ovlascenja on moze da preduzme preventivne Ili prinudne mere. Posebna ovlascenja Savetu data su prilikom mirnog resavanja sporova, postupka u slucaju ugrozavanja I narusavanja mira, agresije, regionalnog resavanja sporova I regulisanja medjunarodnog starateljstva. Savet bezbednosti, odvojeno I nezavisno zajedno sa Generalnom skupstinom, bira sudije Medjunarodnog suda pravde.

Ekonomski I socijalni savet je jedan od glavnih izbornih organa UN posvecen pitanjima ekonomske I socijalne politike. Savet je nadlezan za formulisanje i koordinaciju ekonomskih, drustvenih, kulturnih, vaspitnih i zdravstvenih oblasti delovanja. Svoje odluke donose prostom vecinom glasova zaseda u zenevi dva puta godisnje.

Starateljski savet vrsi nadzor nad vrsenjem medjunarodnog sistema starateljstva. I starateljski savet, kao I ekonomsko-socijaln, potcinjen je Generalnog skupstini I predstavlja njen pomocni organ. Zaduzen je za pitanja sprovodjenja sistema starateljstva, kao i da podstice postovanje prava coveka I osnovnih sloboda za sve, bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru I da podstice osecanje medjusobne zavisnosti naroda sveta.

Sekreterijat UN je jedan od 6 glavnih organa Ujedinjenih nacija. Sluzi kao pomocni I izvrsni organ svih ostalih organa UN. Podeljen je na 8 odeljenja: Odeljenje za problem mira I bezbednosti, odeljene za ekonomska pitanja, odeljenje za socijalna pitanja, odeljenje za starateljstvo, odeljenje za pravna pitanja, odelje za informacije, administrativno-finansijsko odeljenje I odeljenje za konferencije, biblioteku I opste poslove.

28. Savet Evrope

Savet Evrope je regionalna medjunarodna organizacija, koja danas broji 47 drzava clanica. Osnovan je ugovorom koji je potpisan 5. Maja 1949. godine u Londonu izmedju Velike Britanije, Francuske, Irske, Svedske, Danske, Norveske, Italije, Belgije Holandije I Luksemburga. Sediste Saveta Evrope je u Strazburu. Glavni organi Saveta Evrope su: Parlamentarna skupstina, Komitet ministara, Kongres lokalnih I regionalnih organa vlasti, Evropski sud za ljudska prava I Sekreterijat.

29. Severnoatlantski pakt

Severnoatlantski pakt ili NATO osnovan je na inicijativu Sjedinjenih Americkih Drzava posle Drugog svetskog rata. Ugovor o formiranju pakta potpisan je 4. Aprila 1949 godine u Vasingtonu od strane SAD, Kanade, Velike Britanije, Francuske, Italije, Danske, Belgije, Holandije, Luksemburga, Portugala, Norveske I Islanda. Sedista NATO-a je u Briselu. Glavni organ je Savet koga cine predstavnici drzava clanica na nivou ambasadora.

30. Evropska zajednica za ugalj I celik I EZAE

Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj I celik potpisan je u Parizu 18. Aprila 1951 godine izmedju Francuske, SR, Nemacke, Italije, Belgije, Holandije I Luksemburga, I godinu dana kasnije je ratifikacijom stekao pravnu validnost. Ugovor o stvaranju EZUC zakljucen je na period od 50 godina, tako da je kao medjunarodnopravni subjekt prestao da postoji 2002 godine. Najvazniji organi zajednice su Visoka vlast, Savet ministara, Skupstina I Sud.

Visoki Savet je imao najveca ovlascenja i u sastav je ulazio po jedan visoko strucan predstavnik svake drzave;

Savet Ministra je stitio nacionalne interese zajednice.Clanovi su iznosili i branili interese svojih vlada;

Skupstina je opravdavala demokratski legitimitet medjunarodne organizacije, bila je zaduzena za kontrolu visoke vlasti, kojoj je 2/3 vecinom mogla da izglasa nepoverenje; Sudsku funkciju obavljao je poseban sud u cijoj nadleznosti je bila kontrola zakonitosti akata visoke vlasti, ali i sprovodjenje i tumacenje ugovora o osnivanju zajednice.

Naucno-tehnoloski progress je atomsku energiju vec sredinom 60-tih godina izbacio u prvi plan kao energent buducnosti. To je bio I osnovni razlog sto je 6 drzava EZUC-a 25, marta 1957. Godine potpisalo ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju. Kao ciljevi predvidjeni su : stvaranje uslova za ubrzan rast grana atomske energije u mirnodopske svrhe, unapredjivanje i istrazivanja i razvoja u toj oblasti, olaksice pri ulaganju, uspostavljanje jedinstvenih standarda zastite i sigurnosti, razvijanje programa za upotrebu atom.energije u mirnodopske svrhe.

31. Evropska ekonomska zajednica

Pozitivna iskustva u funkcionisanju Evropske zajednice za ugalj i elik, ali carinske unije zemalja Beneluksa ( Belgije, Holandije i Luksemburga ), koji postoji jo od 1948.godine, bili su razlog za inicijativu o proirenju integracionih procesa Evrope estorice na trgovinsku saradnju, saobraaj i atomsku energiju. Projekat ujedinjenja estorice okonan je potpisivanjem Rimskih ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju 1957.godine. Ugovor o osnivanju EEZ potpisan je na neodreeno vreme i njime je organizacija stekla status meunarodnopravnog subjekta. Savetu ministara, kao tipinom organu meunarodnih organizacija, data su zakonodavna ovlaenja. Skuptina sa seditem u Strazburu i Sud Evropske zajednice za ugalj i elik sa seditem u Luksemburgu bili su zajedniki organi sve tri zajednice.

32. Osnivanje I struktura Evropske unijeKao rezultat politikih, drutvenih i ekonomskih usaglaavanja u februaru 1992.godine 12 drava lanica Evropske zajednice potpisale su u Mastrihtu Ugovor o osnivanju EU. Proces ratifikacije ugovora zbog razliitih procedura u zemljama lanicama potrajao je do 1.novembra 1993.godine kada je Ugovor stupio na snagu. Prema Ugovoru iz Mastrihta struktura EU najee se uporeuje sa hramom od tri stuba. Prvi stub su u momentu prihvatanja ugovora, pa do 2002.godine inile 3 evropske zajednice( Evropska ekonomska zajednica,Evropska zajednica za atomsku energiju i Evropska zajednica za ugalj i elik koja je 2002.godine prestala da postoji). Prvi,osnovni,stub EU odlikuje nain odluivanja koji potencira nadnacionalni i nezavisni karakter Unije. Drugi stub EU predstavlja zajednika spoljna i bezbednosna politika, a njeni konstitutivni elementi su: ouvanje zajednikih vrednosti, interesa i nezavisnosti, bezbednost, solidarnost,ouvanje mira, meunarodna saradnja, jaanje demokratije i kvaliteta ivota i potovanje ljudskih prava i oslovnih sloboda. Trei stub EU predstavlja policijska i pravosudna saradnja u krivinim predmetima. Ona za cilj ima stvaranje prostora slobode, bezbednosti i prava graanstva EU, a slui i kao dodatno sredstvo za dostizanje kvaliteta i obezbeenje unutranjeg trita. Ovaj cilj treba da se postigne prvenstveno pomou 3 razliita sredstva: Putem tenje saradnje izmeu policijskih, carinskih i drugih nadlenih organa drava lanica i ukljuivanje Evropske policijske slube ( Europol );

Putem tenje saradnje pravosudnih organa;

Putem usklaivanja krivinih propisa u dravama lanicama.