SKRIPTA MEĐUNARODNO POSLOVNO PRAVOI KOLOKVIJUM

1.   Pojam i predmet međunarodnog poslovnog prava*

Pojam

MPP je grana prava u kojoj se izučavaju pravila za regulisanje međunarodnih poslovnih odnosa kojima se ostvaruje promet imovinskih vrednosti između subjekata koji pripadaju različitim suverenitetima. Ove odnose uspostavljaju kroz konkretne međunarodne poslovne transakcije subjekti kojima je priznato svojstvo trgovca ili privrednika čija se sedišta nalaze na teritorijama različitih država. Ukupnost odnosa koji nastaju prilikom zasnivanja i izvršavanja takvih međunarodnih transakcija, može se označiti kao međunarodno poslovanje. Otuda se skup pravnih i drugih pravila kojima je regulisano njihovo odvijanje, označava kao međunarodno poslovno pravo.

Najznačajniji deo međunarodnih poslovnih odnosa čine poslovi kojima se neposredno vrši razmena imovinskih vrednost prometom robe ili pružanjem usluga. Pošto se ovi poslovi vrše zaključivanjem i ispunjavanjem odgovarajućih ugovora, samim tim osnovnu sadržinu MPP- a čine propisi koji regulišu različitre vrste ugovora o međunarodnoj prodaji robe i ugovori o pružanju usluga. Neke usluge su samostalne i nezavisne od prodaje robe, a neke usluge imaju funkciju lakšeg i bržeg obavljanja prometa robe i njihovo pružanje može prethoditi zaključivanju ugovora o prodaji ili pratiti njegovo izvršenje. Pružanje i jednih i drugih usluga u pravnom smislu pretpostavlja postojanje posebnih pravnih poslova. Primeri poslova pružanja usluga: usluge špedicije, međunarodnog prevoza, osiguranja, poslovi kreditiranja ili finansiraja, poslovii osiguranja investicija, prenos prava intelektualne svojine... STO organizacija usvojila opšta pravila prometa usluga.

Deo MPP-a u kome se izučavaju navedeni ugovori označava se kao međunarodno trgovinsko pravo i čine njegov posebni deo.

Posebnom delu prethodi opšti deo MPP-a koji čine pravila kojima se regulišu subjekti i pravni položaj učesnika u međunarodnim transakcijama. Pravila kojima se uređuju pitanja ko može biti učesnik u međnarodnim poslovnim transakcijama i pod kojim uslovim se odvija međunarodni promet robe i usluga, čini tzv. statusni deo MPP-a i označava se kao međunarodno ekonomsko pravo.

Predmet

Uobičajeno je shvatanje da prdmet svake grane prava čini onaj deo društvenih odnosa koji ona normativno uređuje. => Predmet MPP-a čine međunarodni poslovni odnosi, tj. odnosi u međunarodnoj razmeni robe i usluga.

Sadržinu međunarodnih poslovnih odnosa čine međunarodne poslovne transakcije koje su uobličene u konkretnim pravnim poslovima. To su pre svega, pravni poslovi imovinskog karaktera čija povreda povlači naknadu štete kao imovinsku sankciju. (Privatnopavni odnosi u

kojima ugovorne strane nastupaju na osnovu autonomije volje, čak i kada su nosioci javne vlasti, tj suvereniteta) Predmet MPP-a karakteriše „funkcionalna i suštinska veza sa kogentnim režimom ekonomskih odnosa sa inostranstvom“, što podrazumeva obavezu subjekata da prilikom zaključivanja i ispunjenja međunarodnih poslova, poštuju prinudno pravne propise koji čine ne samo domaći režim spoljne trgovine, već i pravila koja su prihvaćena u međunarodnoj trgovini. Predmet nauke MPP-a čine pravna i druga pravila kojima su regulisani međunarodni poslovni odnosi.

*(DRUGA VERZIJA-KRAĆA)

1.           Pojam i  predmet medjunarodnog poslovnog (privrednog) prava* 

POJAM:

Medjunarodno poslovno pravo (MPoP) je grana prava u kojoj se izučavaju pravila za regulisanje medjunarodnih poslovnih odnosa kojima se ostvaruje promet imovinskih vrednosti izmedju subjekata koji pripadaju razlicitim suverenitetima. Ove odnose uspostavljaju kroz konkretne medjunarodne poslovne transakcije subjekti kojima je priznato svojstvo trgovaca ili privrednika sa sedistem u različitm drzavama. Ovi odnosi se mogu drugacije nazvati medjunarodno poslovanje. Osnovu MPoP čine propisi koji regulišu različite vrste ugovora o medjunarodnoj prodaji robe i ugovori o pružanju uslova.

Postoje dva statusna dela MPoP-a :

A) Medjunarodno ekonomsko pravo-kojim se regulišu subjekti i pravni položaj učesnika u medjunarodnim transakcijama.

*Osnivač M. Ekonomskog Prava je Vladimir Koreckij.

B) Medjunarodno trgovinsko pravo-kojim se izucavaju ugovori u pruzanju usluga (medjunarodni prevoz, osiguranje, spedicija)

PREDMET:

Predmet MPoP-a čine medjunarodni poslovni odnosi, tj. odnosi u medjunarodnoj razmeni robe i usluga.

Predmet nauke MPoP-a su pravna i druga pravila kojima su regulisani medjunarodni poslovni odnosi.

2.   Odnos medjunarodnog poslovnog (privrednog) prava sa srodnim disciplinama

Odnos prema:

A) Granama unutrašnjeg prava:

1) MPoP i poslovno(privredno) pravo

MPoP se oslanja na domaće propise poslovnog prava I to često jer se medj. ugovori i transakcije na kraju realizuju na teritorijama konkretnkih država.

Takodje MPoP mora poštovati odredjene domaće imperativne norme poput onih kojima se regulišu carine, devizno poslovanje i td.

2) MPoP i obligaciono pravo

Izmedju MPoP-a I obligacionog prava sličnost se javlja u posebnom delu MPoP-a – kod M. trgovinskog prava jer neke ugovore MPoP-a regulišu obligacione nome domaćeg prava.

3) MPoP i upravno pravo

Izmedju MPoP-a i upravnog prava sličnost se javlja u posebnom delu MPoP-a – kod M. ekonomskog prava u polju koje ono reguliše.

B) Granama medjunarodnog prava

1) MPoP i M: Privatno Pravo

U odnosu izmedju MPoP-a i M. Privatnog postoje i sličnosti i razlike kako piše naš Radovan.

Sličnosti: u predmetu (preklapa se) i izvorima (zajednički izvori kako medjunarodni tako i unutrašnji)

Razlike: u prirodi norma kojima regulišu svoje oblastii. Kod MPP-a koliziona (svima nam dobro poznata) a kod MpoP-a obrnuta situacija (dakle nije samo “skretničarska” kako Uroš voli da je nazove J već je više materijalna, kojom se nastoji direktno regulisanje spornog odnosa)

2) MPoP i M. Javno Pravo

Mnogi teoretičari zapravo smatraju da je MPoP samo grana MJP zbog sličnosti u subjektima i izvorima.

4. Izvori Međunarodnog poslovnog prava 

Uopšte

Izvori MPP-a se mogu posmatrati u materijalnom i formalnom smislu. Karakteristika izvora MPP-a u materijalnom smislu, međunarodnog karaktera, je što se u odnosu na izvore unutrašnjih grana prava teže mogu izdvojiti oni društveni činioci ili snage čija je volja bila od presudnog značaja za njihovo stvaranje. Osnovne pokretače stvaranja ovih pravila trebalo bi tražiti u „međunarodnoj zajednici“ i njenom nastojanju da ubrza i olakša međunarodnu trgovinu (pod terminom „međunarodna zajednica“ podrazumevaju se prevashodno najrazvijenije i najuticajnije države). Kada je reč o stvaranju unutrašnjih izvora, odlučujuću reč imaju države, čija je volja organičena njihovim međunarodnim obavezama. U daljem tekstu prevashodno će biti reči o izvorima u formalnom smislu.

Prema subjektima koji su ih doneli i prema teritoriji na kojoj se primenjuju mogu se podeliti na nacionalne, međunarodne, autonomne i prave EU

Izvori iz nacionalnog prava

To su propisi sadržani u zakonskim i podzakonskim aktima koje donosi država radi uređivanja uslova za zasnivanje i ispunjavanje poslova MPP-a. Neki se primenjuju na subjekte koji posluju na domaćem tržištu, dok drugi važe samo za subjekte koji stupaju u mežunarodne poslovne odnose. Pod njima se podrazumevaju i propisi drugih država koji se primenjuju kada su ih kao merodavno pravo izabrale same strane ili kada na njihovu primenu upućuju pravila međunarodnog privatnog prava.

Mogu se podeliti prema predmetu regulisanja, poreklu i sadržini i, prema karakteru normi.

Podela prema predmetu regulisanja

Tu spadaju pravna i druga pravila prema kojima je regulisan položaj subjekata MPP-a(statusni propisi) i propisi kojim je određen pravni okvir za nastanak i realizaciju MP odnosa (propisi o pravnom režimu spoljnotrgovinskog poslovanja) na domaćoj teritoriji. Statusnim pravilima se određuju subjekti koji se mogu baviti poslovima spoljnotrgovinskog prometa, kao i granice njihovih ovlašćenja. Normama o režimu spoljnotrgovinskog poslovanja određuju se bliži uslovi za obavljanje konkretnih poslova prometa robe ili vršenja usluga sa inostranstvom

Nacionalnim propisima su regulisani i ugovorni odnosi nastali u vezi sa spoljnotrgovinskim prometom robe i usluga, kao i bankarski poslovi i druga pitanja međunarodnog plaćanja. Ipak i ovde je suverenitet država ograničen i to kroz sve izraženiji uticaj MO kao što su GATT i STO.

Podela izvora prema poreklu normi

Ako se nacionalni propisi posmatraju sa stanovišta tradicionalne podele na javno i privatno pravo, onda se njihove norme mogu podeliti na one koje potiču iz javnog prava (upravnog i administrativnog) i norme iz privatnog prava.

Ovi propisi se razlikuju ne samo po poreklu normi, već i po njihovoj obaveznosti. Po pravilu su javno pravni propisi (upravni, devizni, poreski) imperativne prirode, dok su propisi privatnog prava u najvećem broju slučajeva dispozitivne prirode.

Nacionalni propisi administrativnog karaktera

To su propisi koji sadrže norme kojima države regulišu uslove za obavljanje mežunarodnog ili spoljnotrgovinskog poslovanja. Skup ovih propisa čini pravo spoljne trgovine i uređuje pravni položaj domaćih i stranih trgovaca na domaćoj teritoriji i pravni režim spoljnotrgovinskog poslovanja. Prema njima može se oceniti mera intervencije domaće države u privredni život. Ova pravila su sadržana u Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakonu o deviznom poslovanju, Zakonu o carinama, Zakonu o stranim ulaganjima, poreskim zakonima i odgovarajućim podzakonskim aktima.

Nacionalni sudovi su dužni da primenjuju samo nacionalno pravo, osim u izuzetnim slučajevima kada će države tolerisati primenu stranog prava i tada je reč o eksteritorijalnoj primeni stranih propisa. U teoriji se eksteritorijalna primena određenih propisa na domaće subjekte i kada posluju izvan domaće teritorije opravdava pozivanjem na aktivni ili pasivni personalni princip, princip zaštite ili na teritoriju dejstva.

Propisi privatno pravnog karaktera

To su propisi čije norme potiču iz privatno pravnih grana prava. Ove norme karakteriše dispozitivnost i velika sličnost u rešenjima između država. Najveći deo ovih propisa odnosi se na regulisanje ugovornih odnosa. Za MPP su od značaja propisi koji regulišu ugovorne odnose (ugovorno pravo) i propisi kompanijskog (privrednog) prava. U domaćem pravu to je uređeno Zakonom o obligacionim odnosima. Propisi kompanijskog prava su od značaja jer uređuju uslove za osnivanje, poslovanje i prestanak preduzeća kao osnovnih subjekata MPP na domaćoj teritoriji. Ovu materiju uređuje Zakon o privrednim društvima.

U pogledu načina primene i obaveznosti pravila nacionalnog privatnog ugovornog prava se prmenjuju na međunarodne poslovne transakcije kao dopunski izvori u slučajevima kada u međunarodnom izvoru ne postoji rešenje za konkretno pitanje. Međutim, kako međunarodne poslovne trasakcije ulaze u sferu privatnog interesovanja više država, prethodno je neophodno odrediti pravila za utvrđivanje merodavnog prava kako bi se odredilo konkretno nacionalno pravo koje će se primeniti na sporni odnos. U toj funkciji su pravila međunarodnog privatnog prava bitna za MPP.

Dozvoljena ograničenja u primeni stranog prava

Kada je reč o primeni pravila iz nacionalnog privatnog prava na koje upućuju uniformna pravila međunarodnog privatnog prava, države mogu ograničiti ili isključiti primenu odabranog stranog prava iz razloga domaćeg javnog poretka i u slučaju primene domaćih prinudnih normi. Domaći sudovi mogu odbiti da primene strano pravo i kada je definitivno utvrđen pokušaj zaobilaženja/izigravanja prava.

Izvori prava međunarodnog karaktera

U opštem smislu u njih spadaju bilateralne i multilateralne konvencije donete od strane zainteresovanih država prilikom regulisanja međusobnih odnosa, kao i akti doneti u okviru 

međunarodnih organizacija. Ovde spadaju i druga pravila ponašanja koje su donele ili njihovu primenu tolerišu i sankcionišu države u međusobnim odnosima, tzv. meko pravo (soft law).

O njima se može govoriti samo uslovno, jer njihovo priznanje i primena zavise od priznanja i dozvole nacionalnih državnih vlasti. Samo suverene države imaju originerno pravo da neki akt proglase i označe izvorom prava.

Mogu se podeliti prema predmetu regulisanja na one koje regulišu pitanja iz međunarodnog ekonomskog prava (bilateralni i multilateralni sporazumi o makro uslovima za odvijanje međunarodne trgovine, poput pravila GATT-a, sporazumi o zaštiti stranih investicija, izbegavanju dvostrukog oporezivanja, o uspostavljanju zone slobodne trgovine, sporazumi o članstvu u MO-MMF, STO, EU i dr. ) i one koji regulišu pitanja iz međunarodnog ugovornog prava (ugovori o međunarodnoj prodaji robe, ugovori o prevozu, kao i poslovi kreditiranja i finansiranja).

Međunarodni ugovori

Prema broju učesnika koji su učestvovali u njihovom donošenju: bilateralni i multilateralni ugovori.

Prema dejstvu, odnosno primeni: ugovori univerzalnog (opšteg) značaja (sporazumi o osnivanju opštih tgovinskih organizacija-GATT, STO; organizacija koji se bave unifikacijom prava-UNCITRAL; organizacija koje se bave harmonizacijom prava-MMF, IBRD, EBRD)  i ugovori regionalnog značaja (ugovori o osnivanju regionalnih ekonomskih integracija-EZ/EU, EFTA, NAFTA).

Prema sadržini: politički (pitanja političke prirode na osnovu kojih se određuju i opšti okviri za privrednu saradnju-Zaštita stranih ulaganja, izbegavanje dvostrukog oporezivanja, uspostavljanje zone slobodne trgovine) i privredni (ekonomski) ugovori (konkretna pitanja ekonomske saradnje: trgovinski ugovori i sporazumi o robnom prometu i plaćanju). 

Stupanje na snagu i obaveznost međunarodnih sporazuma

Postaju obavezujući nakon stupanja na snagu (ratifikacija, protok određenog vremena, prihvatanje, odobrenje i pristupanje). Postaju deo unutrašweg prava.

Odnos međunarodnih sporazuma i unutrašnjeg prava

Nakon stupanja na snagu sporazumi postaju deo unutrašnjeg prava i obavezuju sve obuhvaćene subjekte. Imaju veću pravnu snagu od propisa unutrašnjeg prava. Obaveza država da obezbede njihovo poštovanje i jednoobrazno tumačenje.

Tumačenje međunarodnih konvencija

O jednoobraznom tumačenju se staraju nacionalni sudovi, a ređe medjunarodni sudovi (Evropski sud pravde) i posebna tela (panel u GATT ili tribunal u okviru STO).

Direktna primena i direktno dejstvo konvencija

Konvencije, po pravilu, neposredno obavezuju države ugovornice. Dok njihove građane tek nakon sprovođenja, osim kada je samim ugovorom propisano direktno dejstvo. Neke odredbe su tako formulisane da se na njih neposredno mogu pozivati i države ugovornice i pojedinci (fizička i pravna lica). Takve odredbe se nazivaju samoizvršavajuće, a ovo je i direktno dejstvo.

Međunarodni običaji

To je praksa prihvaćena od više strana kojoj se prema preovladavajućem mišljenu (opinio iuris) priznaje snaga prava. nastaju faktičkim ponašanjem država koje nakon dužeg ponavljanja postaje ustanovljena praksa pretočena u pravne norme. Za MPP važni samo oni običaji međunarodnog prava koji se neposredno ili posredno odnose na nastanak ili realizaciju međunarodnih poslovnih transakcija (pravo države na nacionalizaciju strane imovine na domaćoj teritoriji, pravo imuniteta, pravo države da izdaje sopstveni novac i reguliše njegovo korišćenje i sl.).

Valja posebno razlikovati opšta pravna načela međunarodnog prava, koja su po sadržini opštija od običaja i nastala su iz unutrašnjih prava država koja su kasnije prihvaćena kao opštevažeća (načelo saradnje među državama, zabrana zloupotrebe prava, načelo reciprociteta, poštovanje suvereniteta, postupanje u dobroj veri i sl.).

Ostali akti međunarodnih organizacija – soft law

To su akti koji se ne mogu kvalifikovati ka međunarodni ugovori ili običaji. To su: rezolucije, deklaracije, principi, programi, povelje, preporuke, međunarodni kodeksi ponašanja i sl. karakteriše ih pravna neobaveznost, ali i veliki politički uticaj – soft law.

 

5.   Autonomni izvori MPP-a ili lex mercatoria 6.   Transnacionalno pravo trgovaca kao izvor prava (lex 

mercatoria) Pojam

U najopstijem smislu-> pravila koja ne poticu od drzavnog zakonodavca, koja se primenjuju na medjunarodne trgovinske ugovore.

Autonomnost (nezavisnost) ovih izvora proizilazi iz cinjenice da ih stavraju sami ucesnici u trgovackom zivotu nezavisno od zakonodavca u granicama autonomije volje koja im je ostavljena nacionalnim propisima.

Istorijske korene nastanka lex mercatoriae trebalo bi traziti u srednjem veku i aktivnostima ondasnjih trgovaca i zanatlija udruzenih u staleska udruzenja, cehove i gilde. Posto su u odnosu na centralnu feudalnu flast i zakonodavstvo uzivali znacajnu autonomiju, trgovci su na sajmovima i vasarima stvarli sopstvena pravila koja su ponavljanjem prerasla u trgovacke obicaje koje su primenjivali posebni trgovacki sudovi i arbitraze. Tako stvarano pravo trgovaca ili lex mercatoria bilo je nenacionalnog karaktera sve do stvaranja nacionalnih drzava i cvrste centralizovane vlasti. U 20. veku stvaraju se ideje o lex mercatoria kao posebnoj grani prava, pa se tako pored drzavnog prava, stvaraju i pravila cije se poreklo ne istrazuje. Njihov skup oznacava se kao pravo koje zivi (living law).

Ako se ovi izvori primenjuju u okviru jedne drzave, onda cine domace autonomno pravo.

Ako se primenjuju i u medjunarodnim okvirima, izmedju subjekata iz vise drzava, oznacavaju se kao medjunarodno autonomno pravo.

Termin

U ovoj oblasti se koriste razliciti termini: neautoritativni izvori prava, transnacionalno trgovacko pravo, pravo koje snagu dobija iz medjunarodne trgovacke prakse, privatna legislativa ili savremeno, lex marcatoria. Takodje se oznacavaju i kao autonomno privredno (poslovno) pravo ili kao autonomno pravo trgovaca ili trgovine- lex mercatoria, s obzirom na to da se njima regulisu ugovorni odnosi izmedju privrednih subjekata ili trgovaca.

Sadrzina

U autonomne izvore ili lex mercatoria spadaju:

Opsti uslovi poslovanja i formularni ugovori Model zakoni Medjunarodna kodifikovana praksa Medjunarodni obicaji i poslovna praksa Nacionalni obicaji i poslovna praksa (koja je nastala u unutrasnjem prometu, ali je

prihvacena i od stranih trgovaca koji posluju u odnosnoj struci ili na odredjenom mestu i vodici.

Odnos autonomnog prava i drzavnog prava

Veza se moze uociti:

a) U pogledu nacina nastanka. Povezanost se vidi u pasivnom stavu drzave kod regulisanja pojedinih pitanja. Priznavanjem nacela autonomije volje u odredjenim oblastima, drzave priznaju da nisu zainteresovane da ta pitanja regulisu svojim propisima, tako da na posredan nacin omogucavaju i podsticu trgovce da to sami ucine. Ukoliko neposredni ucesnici pravnog prometa ne iskoriste svoju slobodu i odnos ne urede svojim pravilima, primenice se dispozitivna pravna pravila sadrzana u zakonima i ostalim izvorima drzavnog prava.

b) U postupku njihove primene. Ovde se polazi od pretpostavke da postovanje autonomnog prava najcesce obezbedjuju sami trgovci: pretnjom primene posebnih autonomnih sankcija, kao sto je uskracivanje kredita, stavljanje na crne liste, bojkotom... Ovde postoji mogucnost da nezadovoljna strana (ukoliko ovaj sistem sankcija ne dovede do adekvatne zastite svojih ucesnika) zatrazi zastitu svojih prava zbog povrede pravila autonomnog prava pred sudovima kao drzavnim organima,

Zakljucujemo da drzava zapravo ima kljucnu ulogu u prelomnim fazama:

- u fazi stvaranja autonomnih pravila-> odredjivanjem granica u kojima se mogu kretati konkretna resenja

- u zavrsnoj fazi-> njihovim priznanjem i izricanjem drzavnih sankcija u slucaju njihovog nepostovanja.

Formularni ugovori i opsti uslovi poslovanja

Opsti pojam i znacaj

Cine ih unapred odstampane zbirke ugovornih klauzula koje su stavila ili donela velika preduzeca ili njihova udruzenja. Njihov nastanak vezan je za pojavu tipizirane ili standardne robe koja se serijski proizvodi i masovno prodaje pa je trebalo tipizirati ili standardizovati i uslove prodaje u obliku posebnog formulara. (Zato se i nazivaju: formularni, standardizovani, sablonski, tipski ili ugovori po pristupu.) Koriscenjem ovih ugovora, proces pregovaranaj i zakljucivanja ugovora je maksimalno pojednostavljen i skracen, po pravilu i ne postoji.

Formularni (standardni) ugovori

Zbog svoje potpunosti mogu se neposredno koristiti kao ugovorni formulari koje druga strana moze ili samo potpisati, ili to cini, ako je tako predvidjeno, nakon sto popuni u formularu ostavljena mesta u pogledu, npr: opisa robe, kolicine, cene, vremena isporuke i drugih elemenata. Popunjavanjem odgovarajucih praznina i potpisivanjem druga strana iskazuje svoj prihvat tako ucinjene ponude, pa se obrazac (formular) pretvara u konkretan i kompletan ugovor. U ovom slucaju, sam formular pre popunjavanja i potpisa sluzi kao ponuda, tj nacrt buduceg ugovora, a nakon toga kao individualni ugovor.

Odnos formularnih i tipskih ugovora

Tipski ugovori posvojoj sadrzini i nacinu zakljucivanja dele karakteristike formularnih ugovora, i spadaju u ovu kategoriju, ali se od njih razlikuju po tome sto ponudilac vezuje zakljucenje ugovora prihvatanjem svih uslova sadrzanih u formularu.

Pregovaranje je prakticno svedeno na potpuno prihvatanje ili potpuno odbijanje ponudjenih uslova.

Inace, njihove elemente ne odredjuju ugovorne strane, vec su postavljeni od nekog treceg lica (od drzave, ili od profesionalne organizacije). Kada su tipski ugovori cije je elemente postavila drzava, kao npr kod obaveznog osiguranja, onda se oni kao imperativne odredbe moraju prihvatiti u celini bez obzira na samu tehniku prihvatanja.

Formularni ugovori medjunarodnih organizacija

Sama rec kaze da su to formularni ugovori koje stvaraju medjunarodne organizacije, pri cemu su narocito aktivne: Ekonomska komisija UN-a za Evropu, Medjunarodni trgovacki centar UNCTAD/ CTO, Udruzenje za trgovinu zitaricama i hranom – GAFTA...

Za MPP narocito su vazni tipski ugovori Ekonomske komisije UN-a za Evropu, tzv. „zenevski tipski ugovori“, koje (kao i opste uslove poslovanja) zainteresovane stranke mogu orihvatiti u celini, delimicno, ili im mogu posluziti kao model za zakljucivanje posebnog ugovora. Zenevske tipske ugovore od ostalih formalnih ugovora razlikuje nacin donosenja i sadrzina.

Opsti uslovi poslovanja

Imaju formu potpune zbirke (zakona) ugovornih klauzula. Ugovornim stranama kao pojedincima nije ostavljena bilo kakva sloboda ugovaranja. Pojedinci imaju slobodu da jedino u potpunosti prihvate, ili da u potpunosti odnace ovako formulisane uslove. Ako prihvataju uslove, onda zakljucuju poseban individualni ugovor.

Primena formularnih ugovora i opstih uslova poslovanja

Smatra se da su dva faktora uticala na njihovu masovnu upotrebu: proces pregovaranja i predmet.

Proces pregovaranja i zakljucivanja je maksimalno pojednostavljen i racionalizovan. Najcesce sveden ili na potpuno odbijanje, ili na potpuno prihvatanje unapred formulisanih uslova.

Njihov predmet im obezbedjuje siroku primenu jer se odnose na trgovinu serijskom industrijskom i standardizovanom robom.

Nacin ukljucivanja opstih uslova u individualni ugovor

Opsti uslovi mogu biti u potpunosti sadrzani u formalnom ugovoru kao njegov opsti deo (opsti uslovi), ili se na njih ugovor moze pozivati, U drugom slucaju, upucujuca klauzula sa moze nalaziti na samom obrascu, u podnozju teksta, ili sa obe strane obrasca.

Osnov primene

Prema opstem pravilu, opsti uslovi obavezuju drugu ugovornu stranu ako su joj bili poznati ili morali biti poznati u trenutku zakljucenja ugovora (ako su joj predati, ako joj je skrenuta paznja...). U praksi se pitanje obaveznosti svodi na odredjivanje nacina kako ih uciniti poznatim drugoj strani.

Osnov primene opstih uslova poslovanja moze biti:

a) izricito preuzimanje u ugovor ili pozivanje na njih u ugovoru

b) prethodna ustaljena poslovna praksa zakljucivanja ugovora medju ugovaracima na osnovu opstih uslova

c) konkludentnost

d) obicaj.

Pravna priroda opstih uslova poslovanja

Tri shvatanja (teorije):

a) ugovorna teorija

b) notrmativna teorija

c) mesovito shvatanje.

Zakon o obligacionim odnosima prihvata ugovorno shavatanje, tako da klazuzule koje sadrze opsti uslovi poslovanja i standardni (tipski) ugovori obavezuju kao lex contractus.

Opsti uslovi se nece smatrati opstom ponudom za zakljucenje ugovora:

- kada je to u njima izricito navedeno

- ako to proizilazi iz okolnosti slucaja

- ako je samim zakonom odredjeno da objavljivanje opstih uslova nama karakter ponude za zakljucenje ugovora.

Odnos individualnog ugovora i opstih uslova poslovanja

U praksi je ovaj odnos od posebnog znacaja u dve situacije:

a) kada posoji neslaganje izmedju individualnog ugovora i opstih uslova poslovanja

b) u slucaju nistavosti pojedinih klauzula opstih uslova poslovanja (npr, kada su protivne samom cilju zakljucenog ugovora ili dobrim poslovnim obicajima...).

U prvom slucaju, prema nacelu lex specialis derogat legi generali, vaze odredbe individualnog ugovora. Drugi slucaj resava se u sklopu kontrole opstih uslova poslovanja. S obzirom na organe koji vrse kontrolu, postoje 4 vrste kontrole: upravna, sudska, javnog mnjenja i autonomna kontrola.

Poslovni obicaji

Predstavljaju komercijalnu praksu koja je u tako sirokoj primeni da ucesnici u poslovnom prometu ocekuju da ce ugovorne strane postupiti u skladu sa takvom praksom.

Njihovu sadrzinu cine 2 elementa:

a) odredjeno ponasanje izmedju trgovaca

b) svest o obaveznosti takvog ponasanja.

Oba uslova moraju biti ispunjena kumulativno. Fakticko ponasanje prerasta u poslovni obicaj ponavljanjem. Potrebno je da ucesnici odredjeno ponasanje ponavljaju iz ubedjenja u njegovu racionalnost, a ne iz straha od drzavne sankcije. Pravnu zastitu uzivaju samo dobri poslovni obicaji, a kriterijum u ovom smislu je korisnost koju primena takvog ponasanja donosi vecini ucesnika u prometu.

Podela poslovnih obicaja

Prema oblasti primene:

a) Vertikalni - obicaji stuke; obuhvataju one koji vaze u nekoj struci ili za neku vrstu robe

b) Horizontalni - obuhvataju obicaje koji su zajednicki svim strukama

Prema teritoriji na kojoj se primenjuju:

a) Unutrasnji

b) Medjunarodni – primenjuju se i izvan jedne drzave, nastaju uglavnom po vertiklanoj liniji zahvaljujuci radu medjunarodnih agencija za formulisanje i trgovackih asocijacija. Postoje u slucaju kada je neko ponasanje prihvaceno od trgovaca iz drugih drzav u toj meri da da je postalo siroko poznato u medjunarodnoj trgovini i da ga strane redovno postuju. => I lokalni obicaji mogu biti medjunarodni, ako ih siroko prihvate trgovci iz drugih drzava.

U medjunarodnim izvorima se pod obicajima podrazumevaju: dobri poslovni obicaji, kodifikovana praksa i poslovna praksa.

Dobri poslovni obicaji ili poslovni moral

Skup pravila ponasanja u privrednom poslovanju koja proizilaze iz moralnih shvatanja poslovnog sveta. Osnov njihovog obavezivanja lezi u svesti poslovnih ljudi da u poslovnom ponasanju nije

dozvoljeno sve sto nije zabranjeno i da se moraju ponasati u granicama onih pravila koja se od vecineposlovnih ljudi smatraju moralnim u odnosnoj struci i na odnosnoj teritoriji.

Obaveznost primene dobrih poslovnih obicaja

DPO su pravna pravila koja cine izvore autonomnog prava, jer njihovu povredu prate pravne sankv=cije. O njihovom postovanju staraju se trgovci preko sudova casti prof organizacija, pa i preko redovnih sudova.

Na primenu dobrih poslovnih obicaja upucuju kako unutrasnji, tako i medjunarodni izvori MPPa. Sto se tice pravnog osnova obaveznosti DPO, postoje 2 shvatanja:

- subjektivno (obicaj ce se primenjivati samo ako postoji izrazena volja strana, jer svoju snagu crpe iz volje ugovornih strana)

- objektivno (obicaj ce se primenjivati ne samo kada je ugovorena njegova primena, vec i ako to nije ucinjeno, ako ga strane nisu izricito iskljucile i ako nije suprotan imperativnim propisima; obicaji vaze i bez volje stranaka, ali nikada protiv nje)

Obicaji se primenjuju i kao sredstvo tumacenja nejasno formulisanih ugovornih odredbi i kao dopunska pravila za resavanje onih pitanja koja ugovorom nisu regulisana.

Kodifikovani obicaji

Ako se nepisani dobri poslovni obicaji sakupe, sistematizuju i objave,onda postaju kodifikovani obicaji ili kodifikovana pravila.

Formulisanjem kodifikovanih pravilabave se trgovacka ili privredna strukovna udruzenja na nacionalnom (komore i berze koje donose uzanse) i medjunarodnom (Medjunarodna trgovinska komora iz Pariza) planu.

Poslovna praksa

Nacin postupanja koji se razvio u utvrdjenu praksu ili uobicajene postupke medju strankama.

Sudska i arbitrazna praksa

Sudska praksa predstavlja stavove koje su u sudskim odlukama zauzeli, pre svega, visi i vrhovni sudovi.

Arbitrazna praksa predstavlaj stavove koje su arbitri zauzeli, pre svega u medjunarodnim arbitrazama, a zatim i u nacionalnim arbitrazama u resavanju konkretnih sporova.

7. Međunarodni sporazumi EZ-EU kao izvor MPP?Pravo koje se stvara u okviru EZ naziva se komunitarno pravo. U okviru svog postojanja EZ je donela niz akata komunitarnog prava. U cilju njihovog sprovođenja države članice su donele veliki broj implementirajucih propisa. Ovi propisi se dele na dve grupe: PRIMARNE i SEKINDARNE.

U primarne izvore spadaju:

1.Ugovori o osnivanju

2.Opšta pravna načela

3.Međunarodni sporazumi EZ

4.Sporazumi između država članica

Primarnim izvorima se reguliše vertikalna i horizontalna podela vlasti.Ugovori o osnivanju regulišu osnovna pitanja nastanka i rada zajednica. Regulišu pitanja uspostavljanja zajedničkog tržišta. Vođenje zajedničke trgovinske i poljoprivredne politike, kao i jedinstvene monetarne i politike konkurencije. Sporazumi koje EZ zaključuje sa trećim državama i međunarodnim organizacijama nazivamo međunarodnim sporazumima EZ. Za države nečlanice od važnosti su četiri vrste sporazuma:

Trgovinski sporazumi- regulišu pitanja carina na robu, najznačajniji je sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije (STO)

Sporazumi o saradnji – regulišu trgovinske odnose i predviđaju finansijsku saradnju

1980. Sporazum o saradnji između EEZ i SFRJ

3. Sporazumi o pridruživanju – za cilj imaju da u potpunosti osposobe državu za ulazak u zajednicu

4.Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju – regulišu odnose sa zemljama Zapadnog Balkana , stabilizacija institucija trećih država

5. Sporazumi o evropskom privrednom prostoru- 1985. EZ i EFTA

Sekundarni izvori su niže pravne snage od primarnih, donose ih organi EU (parlamenr, savet i komisija).U sekundarne izvore spadaju:

1.Uredbe-obavezuju u potpunosti i direktno se primenjuju u svim državama članicama

2. Uputstva- pravni akti koji obavezuju države članice na koje su adresirani u pogledu cilja koji treba ostvariti, ali je adresatima ostavljena sloboda da izaberu sredstvo i oblik njihovog sprovođenja u život (jedan od mogućih oblika sprovođenja je implementacija)

3.Odluke- pojedinačni administrativni akti, obavezuju samo one adresate koji su u njima naznačeni , nakon što su im saopšteni. Odluke su obavezujuće, samim tim proizvode direktno dejstvo za adresate.

8.Direktna primena i direktno dejstvo prava EU?Kako zajednica ne raspolaže aparatom prinude, to se komunitarno pravo sprovodi tolerancijom njegovih subjekata, a u slučaju povrede, države su dužne da obezbede njegovo poštovanje i sprovođenje prema pravilima unutrašnjeg prava.

Zavisno od vrste, komunitarni propis može biti prihvaćen neposredno(direktno) ili posredno (putem implementacije). Direktno prihvatanje znači da su države članice i pridružene države priznale pravnu snagu propisa takvu kakva jeste, bez njegovog transponovanja u domaći pravni poredak. Posredni način prihvatanja sastoji se u tome što treće države prenose sadržinu komunitarnog prava u unutrašnji pravni poredak donošenjem nacionalnog propisa.

Načelo direktne primene:

Pod direktnom primenom se podrazumeva podesnost odredbi pravnih normi komunitarnog prava da budu neposredno ili direktno primenjene od strane nacionalnih sudova, a posredno i od Suda pravde i Prvostepenog suda, bez donošenja naknadnih legislativnih ili upravnih akata. U ugovoru o osnivanju, jedino je UREDBAMA priznata direktna primena u svim državama članicama. Ugovori o osnivanju imaju direktniu primenu na osnovu akta o ratifikaciji, a odluke na osnovu ratifikovanog ugovora. Uputstvima nije priznata direktna primena, postaju važeće pravo tek na osnovu akta o implementaciji.

Načelo direktnog dejstva:

Pod direktnim dejstvom komunitarnog prava se podrazumeva sposobnost i podesnost odredbi da neposredno stvaraju prava i nameću obaveze na koje se mogu pozvati pojedinci, bez intervencije upravnih ili sudskih organa. Može se razlikovati:

Direktno dejstvo ugovora o osnivanju- ugovorom o osnivanju nije na nedvosmislen način određeno koje njegove odredbe mogu direktno stvarati prava i obaveze pojedincima, pa je o tome odlučivao Sud pravde. U početku je Sud pravde pod direktnim dejstvom podrazumevao samo vertikalno dejstvo, odnosno, pravo pojedinca da pokrene postupak protiv države ili njenih organa u slučaju kada su mu povređena subjektivna komunitarna prava. Kasnije je Sud priznao i horizontalno dejstvo, odnosno pravo pojedinaca da pokrenu postupak i protiv privatnih lica koja su im povredila komunitarna prava.

Direktno dejstvo sporazuma sa trećim državama- za subjekte iz trećih država od praktičnog značaja mogu biti samo neke odredbe iz one vrste sporazuma kome je Sud pravde priznao direktno dejstvo( za Srbiju je to SSP).

Direktna primena i direktno dejstvo uredbi- uredbama je priznata direktna primena u svim državama članicama.

Direktno dejstvo uputstava- odredbe uputstava će postati izvor konkretnih prava tek nakon donošenja nacionalni mera, odnosno njihove implementacije.

Direktno dejstvo odluka- Sud pravde je direktno dejstvo priznao onim odredbama odluka ako su ispunjavale uslove koji su bili propisani za uputstva. Odluke obavezuju samo neposredne adresate, koji se na takva prava i obaveze mogu neposredno pozvati i tražiti zaštitu od nacionalnih sudova.

9. Načela međunarodnog privrednog prava?1. Načelo slobodne trgovine- može se odrediti u širem smislu ( obuhvata slobodu razmene robe i usluga, slobodu prometa kapitala i investiranja, slobodu kretanja radne snage i slobodu preduzimanja trgovinskih i privrednih delatnosti na teritoriji druge države) i u užem smislu (obuhvata slobodu razmene robe i usluga bez zabrana i ograničenja u uvozu i izvozu).

Carine, dažbine i akcize se uvode sa ciljem ograničenja i kontrolisanja trgovinske razmene, a kao razlozi se navode zaštita nacionalne privrede.

2.Načelo slobode saobraćaja- podrazumeva, u teorijskom smislu, potpunu slobodu svih subjekata koji se bave međunarodnim transportom da vrše usluge prevoza na teritoriji domaće ili strane države.

a) Sloboda saobraćaja vodenim putem- uređena odredbama Konvencije o otvorenom moru iz 1958. I Konvencije o pravu mora iz 1982. Potpuna sloboda saobraćaja je dozvoljena na otvorenom ili slobodnom moru. Korišćenje unutrašnjh voda je regulisano internim propisima svake države. Pravni režim plovidbe na Dunavu regulisan je Konvencijom iz 1948. (sloboda plovidbe trgovačkim brodovima. Državljanima i robama svih država).

b)Slooboda saobraćaja na kopnenim putevima- obuhvata saobraćaj međunarodnim drumskim i međunarodnim železničkim putevima konkretnih država.(u SR Nemačkoj nema plaćanja putarina na autoputevima)

c)Sloboda saobraćaja vazdušnim putem- 1919. Pariska Konvencija koja je 1944. dopunjena Čikaškom Konvencijom. Državama je priznato pravo isključivog suvereniteta nad vazdušnim prostorom iznad sopstvene teritorije i sloboda mirnog prolaza vazduhoplova država ugovornioca iznad teritorije drugih država ugovornica iznad teritorije drugih država, kao i pravo na korišćenje javnih aerodroma tih država članica.

3. Načelo slobode transfera novca i novčanih vrednosti- u teorijskom smislu, ovo načelo podrazumeva potpunu slobodu kretanja novca. Međutim države su ovu slobodu ograničile nizom propisa. Donošenjem propisa, države su nastojale da uspostave sistem kontrole kretanja nočanih sredstava i da svojim subjektima obezbede podsticajne uslove za uključivanje u međunarodnu trgovinu. Kako su države u velikoj meri na različitim stepenima privrednog razvoja, danas se načelo potpune slobode kretanja novca, primenjuje samo u Evropskoj Uniji.

Načelo slobodne međunarodne konkurencije- sloboda konkurencije se obezbeđuje poštovanjem međunarodnih pravila, koja su obično doneta kao nacionalna pravila konkretnih država(SAD) ili kao pravila određenih regionalnih ekonomskih integracija(Evropska unija).

10.                Načelo slobode transfera novca 

 

Načelo slobode transfera novca i novčanih vrednosti podrazumeva pravo učesnika u međunarodom prometu da slobodno raspolažu novčanim sredstvima u smislu unošenja i iznošenja iz svoje države po bilo kom osnovu. Međutim ovakvu slobodu države nikada nisu ostavljale svojim subjektima, već su koristeći svoju monetarnu suverenost donošenjem unutrašnjih propisa i preuzimanjem odgovarajućih međunarodnih obaveza određivale granice ove slobode.

Na unutrašnjem planu o sadržini i domašaju primene načela slobode novca suvereno odlučuje država. Pravno posmatrano država ima punu slobodu i potpuno je nezavisna da na domaćoj teritoriji propisuje novčano sredstvo i sve uslove plaćanja. Države to čine donošenjem zakonskih i podzakonskih akata imperativne prirode. Najveći stepen slobode transfera novca omogučavaju

najrazvijenije države, a danas je potpuna sloboda kretanja svih vrsta kapitala obezbeđena samo u okviru EU.

11.               Načelo slobodne trgovine

 

Načelo slobodne trgovinie znači da se trgovina između država oslobodi prepreka: (carine, dazbine, akcize i necarinske mere - kvote, kontrola kvaliteta)

Ovo načelo se može odrediti u širem i u užem smislu.

U širem smislu ono obuhvata slobodu razmene robe i usluga, slobodu prometa kapitala i investiranja, slobodu kretanja radne snage i slobodu preduzimanja trgovinskih i privrednih delatnosti na teritoriji druge države.

U užem smislu ovo načelo obuhvata samo slobodu razmene robe i usluga bez zabrana i ograničenja u izvozu i uvozu.

Kroz istoriju ovo načelo je pretrpelo razna ograničenja i izuzetke koji su kasnije bili prihvaćeni u Opštem sporazumu o carinama i trgovini i ono nikada više neće funkcionisati u punom teorijskom značenju. Stoga je načelo slobodne trgovine svedeno na isključenje izvoznih i uvoznih zabrana, pa se ovo načelo može odrediti i kao pravo slobodne i fer konkurencije svih privrednih subjekata na međunarodnom tržištu. Slobodna i fer konkurencija podrezumeva postojanje istih uslova za sve učesnike na odnosnom tržištu bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.

Međutim, ograničenju i kontrolisanju trgovinske razmene danas pribegavaju u većoj ili manjoj meri sve države. To se pravda razlozima koji se uopšteno označavaju kao razlozi zaštite nacionalne privrede. Uvozna ograničenja tj. nametanje carina i drugih uvoznih formalnosti pravda se fiskalnim razlozima, prikupljanjem raznih statističkih informacija, razlozima zdravstvene zaštite ili bezbednosnim razlozima države. Nametanje izvoznih ograničenja ili potpuna zabrana izvoza se opravdava poštovanjem sankcija koje mogu nametnutu UN, unutrašnjim bezbednosnim razlozima, ili političkim merama ako su u pitanju proizvodi visoke vojne tehnologije ili roba tzv. dvostruke namene.

12.               Načelo slobode saobraćaja

 

Pod ovim načelom u teorijskom smislu se podrazumeva potpuna sloboda svih subjekata koji se bave međunarodnim transportom da vrše usluge prevoza na teritoriji domaće ili stranih država.

Sloboda saobraćaja vodenim putevima- Prema odredbama Konvencije o otvorenom moru iz 1958. godine i Konvencije o pravu mora iz 1982. godine celokupna morska površina se deli na unutrašnje more, teritorijalno more, ekskluzivne ekonomske zone, arhipelaško more i otvoreno more. Potpuna sloboda saobraćaja je jedino priznata na otvorenom moru. Sloboda saobraćaja u

teritorijalnim vodama je određena Konvencijom o otvorenom moru i teritorijalnom pojasu i Konvencijom UN o pravu mora iz 1982. godine. U skladu sa ovim konvencijama pribrežne države su dužne da dozvole neškodljiv prolaz kroz svoje teritorijalne vode trgovačkim i ratnim brodovima pod uslovom da se tim ne dovodi u pitanje bezbednost pribrežne države.

Pravni režim međunarodnih rečnih puteva- pod pojmom „međunarodna reka” podrazumeva se plovna reka koja preseca teritorije dve ili više država i koja je otvorena za plovidbu trgovačkih brodova svih država saglasno međunarodnom ugovoru država čijim teritorijama protiče reka. U slučajevima kada se na međunarodnu reku ne odnosi bilo koja konvencija, ili ako njen položaj nije na drugi način pravno regulisan, Udruženje za međunarodno pravo je donelo i preporučilo Helsinška pravila o korišćenju vode međunarodnih reka.

Plovni režim na Dunavu je regulisan Konvencijom o režimu plovidbe na Dunavu od 1948. godine.

Sloboda saobraćaja na kopnenim putevima- saobraćaj kopnenim putevima obuhvata saobraćaj međunarodnim drumskim i međunarodnim železničkim putevima konkretnih država. Iako je donet niz međunarodnih izvora, malo pažnje je posvećeno pitanju definisanja načela slobode saobraćaja i načinima njegovog ostvarivanja. Otuda je sadržina načela slobode kopnenog saobraćaja praktično određena načinom uređivanja prava i mesta ulaska stranih vozila na domaću teritoriju i uslova korišćenja puteva na domaćoj teritoriji, kod drumskog saobraćaja, a u železničkom saobraćaju i sistemom železničkih tarifa i vozarinskih refakcija.

Načelo slobode saobraćaja vazdušnim putevima- države imaju potpuni i isključivi suverenitet nad vazdušnim prostorom iznad svojih teritorija. Da bi se uredio način korišćenja ovog prostora doneta je 1919. godine Pariska konvencija, koja je 1944. godine dopunjena Čikaškom konvencijom. Prema odredbama Pariske konvencije, državama je priznato pravo isključivog suvereniteta nad vazdušnim prostorom iznad sopstvene teritorije i sloboda mirnog prolaza vazduhoplova država ugovornica iznad teritorije drugih država, kao i pravo na korišćenje javnih aerodroma tih država članica. Jedino se iz odbrambenih razloga i u interesu javne bezbednosti vazduhoplova, domaćim i stranim vazduhoplovima može zabraniti preletanje određenih zona državne teritorije. Pravo svake države da raspolaže isključivim suverenitetom nad vazdučnim prostorom iznad svoje teritorije kasnije je potvrđeno i Čikaškom konvencijom. Sadržaj načela suvereniteta nad vazdušnim prostorom je pomenutim sporazumima konkretizovano kroz 5 sloboda, od kojih su dve tzv. tehničke, a tri komercijalne slobode. Tehničke slobode obuhvataju pravo prolaza ( preleta) bez spuštanja i pravo spuštanja bez komercijalnih saobraćajnih razloga , npr. zbog popravke ili pružanja servisnih usluga, ali bez prava primanja putnika, robe ili pošte. Pod komercijalnim slobodama podrazumevaju se pravo ukrcavanja i prevoza putnika, pošte, tereta iz zemlje kojoj pripada vazduhoplov za drugu državu; pravo ukrcavanja putnika, pošte i tereta u jednoj državi i prevoz u svoju državu; i pravo ukrcavanja putnika, pošte i tereta u jednoj državi radi prevoza u treće države ili prevoza iz trećih država putnika, robe i pošte.

Ostala pitanja komercijalnog korišćenja vazdušnog prostora se regulišu bilateralnim ugovorima između zainteresovanih država na bazi uzajamnog reciprociteta i unutrašnjim propisima svake države. Tako se ugovorima određuju maršute vazdušnih letova (linije), obim komercijalnih prava, politika i uslovi pružanja tehničke i druge pomoći, izvršavanje finansijskih obaveza, poreski režim, itd.

13.               Načelo nacionalnog tretmana i preferencijalni sistem

 

Klauzula nacionalnog tretmana (jednakosti/ izjednačavanja sa domaćim privrednim subjektima / klauzula pariteta) podrazumeva pravno izjednačavanje stranih pravnih i fizičkih lica i inostrane robe na domaćem tržištu sa odgovarajućim privrednim subjektima i domaćom robom u pogledu primene domaćih zakonskih i podzakonskih propisa i drugih administrativnih mera (to znači da unitrašnje mere neće štititi nacionalnu proizvodnju).

KNT je u GATT-u ustanovljena kao jedna od osnovnih klauzula (ali je označena kao princip). Njena primena u praksi može dovesti do različitih efekata kada se uzmu u obzir predmet i privredna razvijenost država. Progresivna uloga KNT se uočava kada se ona odnosi na predmete kao što su zaštita života, slobode, imovine i časti stranaca, prava pristupa stranaca domaćim sudovima... Ali kada se ona odnosi na određene oblasti koje su nabrojane u ugovoru treba imati u vidu da onda može dovesti i do favorizovanja ekonomski jače države i njenih privrednih subjekata (nejednaki subjekti su stavljeni u iste uslove). Onda je logično zbog čega su KNT najčešće ugovarale SAD sa zemljama u razvoju. J

14.               Načelo pravičnog tretmana (i minimalni tretman)

 

Minimalni standard podrazumva obavezu svih država koje učestvuju u međunarodnim privrednim odnosima da stranim subjektima i stranoj robi na domaćoj teritoriji obezbede one uslove koji se smatraju minimalnim i pravičnim. Obim prava i sloboda koje su obuhvaćene ovim standardima nisu precizno nabrojana, već se određuju u skladu sa konkretnim prilikama i prema ciljevima koji su prihvaćeni kao minimalni i pravični. Pošto su sa jedne strane minimalna, a sa druge pravična, države su obavezne da ih postuju prema stranim subjektima bez obzira da li se ista primenjuju i na domaće subjekte.

15.               Načelo najpovlašćenije nacije

 

Klauzula najpovlašćenije nacije je ugovorna odredba kojom se države ugovornice međusobno obavezuju da će u određenoj oblasti međusobnih odnosa jedna drugoj priznati prava, preimućstva, povlastice i olakšice koje su dale ili će ubuduće dati bilo kojoj trećoj državi.

Klauzulom najpovlašćenije nacije ne određuju se konkretne povlastice i ostale privilegije, već samo oblasti u kojoj će one važiti. Efekat ove klauzule nije da se određenoj državi da najpovlašćeniji položaj u odnosu na treće države, već da države budu izjednačene.

Karakteristike klauzule najpovlašćenije nacije

1.Dispozitivnost – Klauzula najvećeg povlašćenja je ugovornog karaktera, stoga obavezuje samo države koje su je potpisale i u obimu koji je naveden u ugovoru.

2.Nediskriminacija – odnosi se na položaj trećih država. Podrazumeva da su privredni subjekti iz trećih država u istom položaju u pogledu uslova trgovine sa privrednim subjektima iz država sa kojima su zaključeni ugovori o najvećem povlašćenju. Međutim, privredni subjekti iz trećih država nisu izjednačeni sa domaćim subjektima.

3.Bezuslovnost – sve prednosti, pogodnosti, privilegije i imunitete koje jedna strana ugovornica odobri ma kom proizvodu poreklom iz druge zemlje, ili namenjenoj drugoj zemlji, biće odmah i bezuslovno proširene na sličan proizvod koji je poreklom iz ili je namenjen teritoriji svake druge strane ugovornice.

ILI JEDNOSTAVNIJE: ugovorna strana mora da sve povlastice, koje odobri ma kojoj trećoj zemlji, odmah i bez uslova prizna i drugoj strani ugovornici.

Oblast primene – o oblasti primene klauzule najpovlašćenije nacije odlučuju ugovorne strane, ali obično se odnosi na olakšice u pogledu carinskih dažbina, uslova uvoza i izvoza, uslove pomorskog saobraćaja, tranzita, slobode investiranja...

Ograničenja (sužavanje dejstva klauzule)

1.Teritorijalna ograničenja - Klauzula može biti tako formulisana da ugovorne strane priznaju prava na povlastice koje su odobrene ili će biti odobrene , određenim, ali ne svim trećim državama. To može biti posledica postojanja posebnih ekonomskih odnosa između određenih država, kao što su npr. odnosi metropole i kolonija, ili odnosi između saveznih jedinica u federativnim državama, ili odnosi u ekonomskim integracijama.

- Prvi oblik teritorijalnog ograničenja- kolonijalne klauzule - podrazumevaju da druga strana ne može da traži one povlastice koje je metropola dala ili će dati svojim kolonijama.

- Drugi oblik teritorijalnog ograničenja – federalna klauzula – ovom klauzulom se ograničava dejstvo najvećeg povlašćenja samo na teritoriju određenih članica savezne države.

2.Stvarna ograničenja podrazumevaju da se klauzula ne odnosi na određene robe, proizvode ili na određene privredne oblasti.

3.Vremenska ograničenja - u načelu klauzula najpovlašćenije nacije se zaključuje na neodređen vremenski period (nema vremenskog ograničenja), ali ona može biti zaključena:

-na određeni vremenski period, npr 99 god;

- tako da se odnosi na odobravanje samo onih povlastica koje je neka država dala nekoj trećoj državi u prošlosti;

- tako da se odnosi samo na one povlastice koje će neka država dati nekoj trećoj državi u budućnosti- klauzula pro futuro.

4.Institucionalna ograničenja – treće države ne mogu tražiti od država ekonomske i političke integracije davanje povlastica koje oni imaju među sobom. Povlastice koje važe među državama članicama ne mogu se primenjivati na treće države tj. države nečlanice. (pr. Unutar EU deluju

preferencijalni odnosi, ali u slučaju da članica EU poput Španije zaključi trgovinski ugovor koji sadrži klauzulu KNP sa Čileom, on nema prava da zahteva tretman u odnosima sa Španijom kakav ima Nemačka u odnosima sa Španijom) primer je moj J[1], radi pojasnjenja.

Izuzeci i rezerve- predstavljaju poseban način sužavanja dejstva klauzule najvećeg povlašćenja koji se sastoji u tome što se u potpunosti isključuje primena klauzule. Izuzeci se praktikuju za pojedine proizvode ili pojedine mere javnih vlasti: veterinarske i sanitarne mere, promet oružja i municije.

Posebne vrste izuzetaka

Carinska unija- je u GATT-u definisana kao zamena dveju ili više carinskih teritorija jednom carinskom teritorijom na kojoj su carine i drugi propisi o ograničavanju trgovine ukinuti u trgoviskoj razmeni između članica koje čine carinsku uniju, ili bar u pogledu trgovinske razmene proizvodima koji vode poreklo sa tih teritorija, kao i primena istih carina i drugih propisa u trgovini sa trećim državama. U tom smislu carinsku uniju karakterišu dva elementa: unutrašnji i spoljni.

Unutrašnji element obuhvata ukidanje carina na robu u uvozu i izvozu u prometu između država članica.

Spoljni element obuhvata obavezu država članica da prilikom uvoza na robu koja vodi poreklo iz trećih država primenjuju istu carinsku stopu.

Zona slobodne trgovine- prema GATT-u zona slobodne trgovine je definisana kao grupa dve ili više carinskih teritorija između kojih se carine i druga trgovinska ograničenja ukidaju za najveći deo trgovinske razmene. U poređenju sa carinskom unijom, države članice u zoni slobodne trgovine uspostavljaju niži stpen ekonomske povezanosti jer se u unutrašnjim odnosima ne traži apsolutno ukidanje carina, dok u spoljnim odnosima ostaje potpuna sloboda. Zona slobodne trgovine je danas uspostavljena u okviru Evropske zone slobodne trgovine (EFTA), Centralno evropska zona slobodne trgovine (CEFTA) ili Severnoameričke zone slobodne trgovine (NAFTA).

Od drugih oblika savremenih međunarodnih privrdnih integracija treba pomenuti: zajedničko tržište, unutrašnje tržište, monetarnu uniju i ekonomsku uniju.

Zajedničko tržište - kao oblik međunarodne ekonomske integracije karakterišu elementi carinske unije i zone slobodne trgovine, ali i ukidanje svih ne samo carinskih, već i vancarinskih dažbina i kvantitativnih mera koje predstavljaju prepreke slobodnom prometu robe između država članica.

Unutrašnje tržište- predstavlja viši oblik saradnje u kome je između država članica obezbeđeno ne samo slobodan promet robe, već slobodno kretanje i ostalih faktora proizvodnje: radne snage, usluga, kapitala.

Uspostavljanjem unutrašnjeg ili jedinstvenog tržišta , prihvatanjem jedinstvene valute (evra), osnivanjem Evropske centralne banke i prihvatanjem jedinstvene monetarne politike početkom 2002. godine uspostavljena je monetarna unija.

Rezerve- predstavljaju ograničenje dejstva klauzule u pogledu određene kategorije korisnika.

16.               Načelo reciprociteta

 

Klauzula reciprociteta ili uzajamnosti u međunarodnim ekonomskim odnosima podrazumeva obavezu država ugovornica da u međusobnim ekonomskim odnosima postupaju na isti način. To se postiže odobravanjem određenih prava, privilegija i olakšica stranoj državi tj. njenim pravnim i fizičkim licima na domaćoj teritoriji pod uslovom da i druga država to isto odobri domaćim pravnim i fizičkim licima u stranoj državi. Najčešće se sadržina reciprociteta određuje dvostranim ugovorom (ređe jednostranim aktima). Sadržina klauzule obično se odnosi na oslobađnje od carina za određene proizvode, uzajamno priznavanje isprava u pomorskom prevozu i na druge komercijalne, finansijske i saobraćajne operacije.

18. 18. Država kao subject međunarodnog privrednog prava

Na spoljnom in a unutrašnjem planu država može nastupiti kao subjekat opštih međunarodnih ekonomskih odnosa, ili kao sujekat međunarodnih poslovnih (trgovinskih) odnosa. Vršenjem zakonodavne vlasti i donošenjem propisa kojima neposredno određuje uslove i okvire za obavljanje međunarodnih privrednih poslova, država praktično vodi unutrašnju i spoljnu ekonomsku politiku. Unutrašnjim propisima država neposredno određuje subjekte spoljnotrgovinskog poslovanja i uslove za njohov rad. Na međunarodnom planu je od značaja aktivnost države kao subjekta opštih međunarodnih ekonomskih odnosa i kao subjekta međunarodnih poslovnih odnosa.

Država kao subjekat opštih međunarodnih ekonomskih odnosa- nastupa u dva vida, kao ugovorna strana u međunarodnim sporazumima sa drugim državama ili međunarodnim ekonomskim organizacijama( države su slobodne da sklapaju dvostrane i višestrane međunarodne sporazume, nakon njihove ratifikacije ovi sporazumi obavezuju države potpisnice na njihovo poštovanje, ukoliko dođe do kršenja ovih sporazuma, predviđene su sankcije) i kroz učešće u radu međunarodnih ekonomskih organizacija( učešćem u radu ovih organizacija države doprinose usvajanju raznih akata kojima se regulišu pitanja međunarodnih privrednih odnosa; članstvo u MMF podrazumeva pravo uzimanja kredita pod uslovima koji važe za članice).

Država kao sujekat međunarodnih poslovnih odnosa-kao trgovac

Može imati aktivnu ulogu u međunarodnoj trgovini, zaključuje trgovinske ugovore sa javnim i privatnim licima. U takvim ugovorima može imati ulogu kupca, prodavca investitora, zajmodavca, garanta, akcionara i slično. Ugovore u ime države zaključuju njihove vlade ili drugi ovlašćeni organi kao što su resorna ministarstva. Svi učesnici su ravnopravni, u slučaju povrede ugovora država će morati da nadoknadi štetu. Protiv države se može voditi sudski i arbitražni postupak.

17, 19, 20.  SUBJEKTI MPP

Pojam i vrste

Subjekte MPP čine lica koja su nacionalnim propisima ovlašćena, a u međunarodnoj praksi su prihvaćena da učestvuju u poslovima koji spadaju u pojam MPP. U užem smislu učestvovanje u poslovima u kojima se preuzimaju imovinska prava, u širem smislu stvaranje pravila MPP. Kao subjekti nastupaju države, međunarodne organizacije, preduzća i multinacionalne kompanije +pojedinci i trgovci.

Međunarodne organizacije kao subjekti MPP

MO nastaju na osnovu višestranih međ.ugovora, koji određuju sastav, nadležnost, zadatke i način rada.

(Nastanak međunarodnih org.od značaaja za MPP: Hamburška berza za trgovinu sa žitaricama 1866, Bremenska berza za pamuk 1872, Američko udruženje za svilu 1873, Londonsko udruženje za žitarice 1877, u to vreme nastaje i institut za međunarodno pravo i udruženje za međunarodno pravo).

Godine 1865. nataju Međunarodna telekomunikaciona unija i Univerzalna poštanska unija - preteče modernih MO. Prva vladina agencija posvećena pitanjima unifikacije Međunarodnog privatnog prava bila je Haška konferencija o međunarodnom privatnnom pravu 1893.

Nakon II svetskog rata javila se potreba za uspostavljanje ekonomskog poverenja i podsticanje trgovine. To se moglo postići na tri načina koja su uslovila nastanak redom MMF, Svetske banke i Međunarodne trgovinske organizacije (ITO):

1. ustanovljavanje pravila međ.plaćanja, na taj način što bi se utvrdila ravnoteža, tj.sistem koji bi počivao na stabilnim valutnim kurevima

2.osnivanje međunarodnih organizacija od poverenja koje bi radile na unapređivanju i podticanju međunarodnih investicija

3.formulisanje novih pravila međunarodne trgovine, smanjivanje postojećih trgovinskih barijera.

*Kako stvaraju pravila MPP (i prema ovoj podeli)

- Za razliku od država međunarodne organizacije rspolažu ograničenim subjektivitetom, čiji je obim određen osnivačkim aktima i zavisi od zadataka i funkcija međunarodnih organizacija. U tom smilu se može govoriti o funkcionalnom subjektivitetu.

Podela MO:

S obzirom da je uloga međunarodnih organizacija da podstiču stvaranje međunarodnih pravila u zajedničkoj trgovini, pod MO se smatraju ne samo međudržavne, međuvladine, već i organizacije privatnog nevladinog karaktera.

Kriterijumi za klasifikaciju MO: teritorija i otvorenost za članstvo, karakter članova i predmet delatnosti.

1. Prema teritoriji na kojoj ispoljavaju aktivnost, međunarodne organizacije se dele na univerzalne/svetske i regionalne.

prema univerzalnosti delovanja

-MO opsteg znacaja

-STO, GATT (trgovina)

-MMF, IBRD, MFK, IDA, MIGA, ICSID (finansije)

-Formulating agencies

UNCITRAL; UNIDROIT (komisija za kodif. MPP); UNCTAD, ICC (medj. Trg. Komora u Parizu)

-Regionalne organizacije – neposredno usmerene na određeni region.

-EU, NAFTA, LAFTA, CEFTA, ASEAN...

2. Prema karakteru članova , mo mogu biti javno pravnog ( nastaju međudržavnim ili međuvladinim ugovorima, njihovi članovi su države) i privatno pravnog karaktera (nevladina ili nedržavna tela. Za mpp od značaja su: UNIDROIT, Haška akademija za međunarodno pravo, Udruženje za međunarodno pravo ILA, Komitet za unapređenje pomorskog saobraćaja IMCO i Međunarodna trgovinska komora u Parizu MTK)

3. Prema kriterijumu delatnosti, MO se mogu podeliti na opšte i posebne. Opšte su one koje se bave opštim pitanjima međunarodne trgovine, dok se posebne bave pojedinačnim pitanjima, npr. Invetsicije, plaćaanja i sl.. U prve spadaju OUN i STO, a u drugu grupu sve ostale.

*Mogu li da ucestvuju u privrednim delatnostima?

MMF

1.Nastanak i razvoj

Osnovan jula 1944.g., usvajanjem Bretonvudskog sporazuma koji je u osnovi razvio ideje američkog plana. Potpisivanjem posebnog sporazuma sa OUN 1947. dobija status specijalizovane agencije. Organi fonda su savet guvernera (najviši organ, koji odlučuje o osn.pitanjim delatnosti, prijemu novih članova i sl.), izvršni odbor direktora, generalni direktor i Privremeni savetodavni komitet.

2. Izvori sredstava

Osnivački kapital + sopstveni prihodi

Osnivački kapital se obrazuje iz uloga ili kvota država članica, čija se visina određuje u zavisnosti, između ostalog, od nacion.dohotka konkretne države članice, obima spoljnotrgovinske razmene i visine raspoloživih sredstava.

Uplata delom u zlatu 25%, a delom u nacionalnoj valuti 75%. Kvote određuju odnos učešća u osnivačkom kapitalu, broj glasova kojima države rapolažu u organima upravljanja i gornju granicu korišćenja sredstava.

3.Način rada

Svaka članica raspolaže sa po 250 glasova plus po jedan na svakih 100 hiljada specijalnih prava vučenja (spv).

4. Zadaci

( utvrđivanje stabilnih valutnih kuresva kao sistema po kome će se menjati nacionalne valute, finansijska pomoć državama u cilju rešavanja platno bilansnih odnosa i obavezivanje država članica da se u spoljnim monetarnim odnosima pridržavaju određenih pravila)

Odredbe čl 1. Statuta Fonda:

-razvijanje medj. monetarne saradnje

-pospešivanje i ravnomerni razvoj medj.trgovine,održavanje visokog stepena zaposlenosti i realnog dohotka

-stabilnost valutnih kurseva, održavanje realnih platnih odnosa između država članica

-pomaganje uvođenja multilateralnog sistema plaćanja po tekućim transakcijama između država članica i ukidanju deviznih ograničenja

-ulivanje poverenja državama članicama, stavljanjem svojih sredstava na raspolaganje, dajući im mogućnost da uravnoteže svoj platni bilans

-ravnoteza platnih bilansa preko pozajmica (tranše)

-Fond je univerzalna MFO otvorena za članstvo svim zaintersovanim državama članicama.

5. Poslovi održavanja stabilnih valutnih kurseva

U početku su valutni kuresvi bili fiksirani na principu zlatnog važenja, tj. fiksnog odnosa američkog dolara prema zlatu. To se napušta 1970.godine, države prelaze na sistem individualnog određivanja pariteta svojih valuta uz obavezu da o načinu obračunavanja obaveste druge države. Uloga fonda je bila obaveštavanje, konsultacije i nadgledanje.

6. Poslovi pozajmljivanja

Države članice mogu koristiti sredstva fonda u inostranoj valuti za pokrivanje povremenih deficita u platnim bilansima. Obim sredstava koja mogu da koriste je ograničen nacionalnom kvotom, platnobilansnim potrebama, i politikom prilagođavanja. Drugim rečima to se označava kao vučenje u okviru kreditnih tranši. Krediti se odobravaju zvaničnim organima država članica centalnim bankama ili valutnim stabilizacionim fondovima sa rokom otplate od 3 do 5 godina.

SPV predstavljaju obračunsku vrednost dobijenu na osnovu vrednosti korpe valute vodećih članica (evra, engleske funte, japanskog jena i američkog dolara). Pozajmice se odobravaju preko dva mehanizma:

1. standby aranzmani – za pozajmice od 1 do 2 godine

2. produzeni aranzmani – za pozajmice od 3 do 5 godina

-Krediti po komercijalnim uslovima, kratkoročne pozajmice, pre svega džavama radi:

1.rešavanja platnobilansnih teskoca

2.održavanja valutnih kurseva

Svetska banka

Članice:

Medjunarodna banka za obnovu i razvoj* Medjunarodna finansijska korporacija IDA – Međunarodno udruženje za razvoj* IBRD- Multilateralna agencije za osiguravanje invetsicija ICSID – Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova

* U literature se pod Svetskom bankom podrazumevaju samo navedene dve organizacije

1.MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ

- Status spec. agencije OUN.

- Osnovana 1944. g. Bretonvudskim sporazumom zajedno sa MMF.

Organi:

Savet guvernera (odlučuje o članstvu, raspodeli dobiti...), bord direktora (izvršni odbor), i predsednik Banke (funkcije rukovođenja i predstavljanja).

- Odluke se donose većinom glasova, ali za posebne odluke je neophodna kvalifikovana većina.

Izvori prihoda: ulozi članica, garancijski kapital, kapital pribavljen na svetskom tržištu (ulaganja na berzi, investicioni prihodi) i sopstveni neto prihod.

Poslovi Banke:

- podstiče privatne investicije u inostranstvu davanjem svojih garancija ili učešćem u zajmovima

-Zamenjuje privatne investicije u inostranstvu obezbeđenjem novčanih sredstava za proizvodne svrhe iz svojih sredstava kad privatni kapital pod razumnim uslovima nije raspoloživ

- pomaže obnovu i razvoj podsticanjem investicija kapiatla u proizvodne svrhe i podstiče razvoj proizvodnih mogućnosti i prirodnih bogatstava u manje razvijenim zemljama

-Pomaže ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine i podržava ravnotežu u bilansima plaćanja

Ove poslove banka obavlja posredno – posredujući između privatnih invetsitora na tržištu kapitala, i neposredno, davanjem finansijskih sredstava

Poslovi kreditiranja

Danas banka odobrava dve vrste zajmova:

1. investicione – odobravaju se na period od 5 do 10 godina za finansiranje robe, usluga ili rada i kao pomoć ekonomskim i socijalnim projektima

2. razvojne – odobravaju se na period od 1 do 3 godine kao pomoć za političke i institucionalne reforme

Kriterijumi za zajmove

Banka odobrva zajmova ako su ispunjena dva uslova:

Zajam se ne može dobiti na drugoj strani pod povoljnijim uslovima i ako je uverena da će se preuzete obaveze i ispuniti.

1. Zajmovi se odobravaju samo državama članicama, njenim telima i privatnim preduzećima sa sedištem na njihovim teritorijama – garanciju pruža država.

2. Zajmovi se odobravaju u komercijalne svrhe, za proizvodne i ekonomski profitabilne projekte.

3. Prilikom odobravanja Banka posebnu pažnju obraća na mogućnost vraćanja pozajmljenih sredstava. Razmatra ekomomsku strukturu i prilike u konkretnoj državi, njenu industriju, poljuprivredu, prirone izvore...

4. Kod odobrenih zajmova, Banka ima pravo kontrole načina korišćenja sredstava.

Banka svoja srestva pozajmljuje na tri načina

1. zaključivanjem klasičnih ugovora o zajmu

2. zaključivanjem sporazuma o garanciji

3.zaključivanjem posebnog sporazuma sa dužnikom

2.IFC - MEĐUNARODNA FINANSIJSKA KORPORACIJA

1. Osnivanje i zadaci

- Osnovana 1956.godine sa osnovnim zadatkom da promoviše privatni sektor i da privatnim preduzećima u zemljama u razvoju neposredno odobrava zajmove za unapređenje i podsticanje njihovog poslovanja u oblastima infrastrukture, istraživanja i eksploatacije rudnog bogatstva, hemije i petrohemije, industriji cementa, konstrukcionih metala i sl.

Osim poslova pozajmljivanja fin.sredstava, Korporacija obavlja i savetodavne poslove i poslove tehničke pomoći preduzećima i vladama.

2.Članstvo

- Korporacija je otvorena za članstvo svim državama, a uslov je prethodno članstvo u Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj i uplata odgovarajuće kvote u fond Korporacije.

3. Organi

- Pravno lice sa sopstvenim sredstvima i samostalnim poslovanjem, ali Savet guvernera i Izvršni odbor MbzaOiR su istovremeno organi upravljanja Korporacijom.

4. Principi finansiranja

Korporacija odobrava fin. sredstva pod sledećim uslovima:

ako preduzeće dokaže da tražena sredstva nije moglo da pribavi na drugačiji način pod primerenim uslovima, ako se finansiranju ne protivi država čiju pripadnost ima to preduzeće. Krediti se odobravaju do 50 % vrednosti inv.ulaganja, odobrena sredstva se ne moraju utrošiti samo na teritoriji određene države, korporacija ne preuzima obavezu upravljanja preduzećem u koji je uložila sredstava, zajmovi se odobravaju pod komercijalnim uslovima.

3.IDA – MEĐUNARODNO UDRUŽENJE ZA RAZVOJ

1.Osnivanje i zadaci

Osnovano 1960.g. kao afilijacija MBzaOR. Osnovni zadatak Udruženja je da odobravnjem kredita i zajmova podstiče priuvredni razvoj i produktivnost, i da podiže životni standard u najmanje razvijenim zemljama. Zajmovi se odobravaju pod povoljnijim komercijalnim uslovima i za projekte koji nisu neposredno komercijalno rentabilni kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita i reforma državne uprave... (samo se naplaćuju mminimalni troškovi, ne i kamata).

Krediti se odobravaju na duge rokove koji se kreću od 20 do 50 godina, sa poklonjenim periodom od 5 do 10 godina.

2. Članstvo i organi

Članstvo u Udruženju je uslovljeno prethodnim članstvom u MbzaOiR i uplatom određene kvote. Status pravnog lica, organi Banke su istovremeno i organi ove organizacije.

4.MIGA – AGENCIJA ZA MULTILATERALNO OSIGURANJE INVESTICIJA

Agencija je osnovana sa osnovnim ciljem da podstiče investicije u i između zemalja u razvoju kao i da osigura strane investicije od nekomercijalnih rizika (ratovi, pol.krize i previranja, prir. Nepogode)

Specijalizovana agencija IBRD-a

Delatnosti:

1. Poslovi osiguranja i reosiguranja - daje garancije protiv nekomercijalnih rizika za investicije u i iz zemalja članica i obezbeđuje reosiguranje za garancije koje su izdate od drugih tela protiv takvih rizika

(reosiguranje – kada npr. Osiguravajuca kuca DDOR, zeli da reosigura neki posao osiguranja koji u slucaju da dodje do isplate ne bi mogla samostalno da pokrije, pa samim tim ona sebe osigurava u MIGA-i)

2. Komplemetarni poslovi - komplementarne aktivnosti radi podsticanja kretanja kapitala u i između zemalja članica u razvoju

3. Prateći poslovi

U Srbiji – Fond za osiguranje izvoznih poslova (nekada Jubmes banka)

Osigurani rizici

Agencija vrši osiguranje odgovarajućih investiciaja protiv gubitaka koji nastanu zbog nekomercijalnih rizika:

1.Rizik valutnog transfera

2. Od eksproprijacije i sličnih mera – svaku zakonodavnu, upravnu radnju koja se može pripisati domaćoj vladi kojom se sprečava korisnik garancije da kontroliše materijalne koristi svojih invetsicija...

3.Povrede pravno preuzetih obaveza koji se mogu pripisati vladi domaće države ako je takva povreda:

-nesporna od strane domaće države

-ako je osporena bez pravno valjanog razloga

-ako tek treba da bude utvrđena konačnom odlukom arbitražnog, sudskog organa

4. Rizici rata i prirodnih katastrofa

Štete od navedenih rizika će se nadoknaditi ako nastanu u odgovarajućim investicijama. Pod investicijama koje služe razvoju, podrazumeva se:

svaki transfer strane valute učinjen u cilju modernzacije, produženja ili razvoja postojećih investicija i

2. korišćenje zarada od postojećih invetsicija koje se mogu na drugi način transferisati izvan domaće zemlje

Garancije se daju odgovarajućim investitorima – svako fizičko lice, državljanin države članice i svako pravno lice koje je osnovano u državi članici, ako većinu njegovog kapitala kontroliše država ili države članice, ili njihovi državljani, osim ako nisu u pitanju domaće države, ili njihovi državljani i ako takva pravna lica posluju na komercijalnim principima.

- Agencija ima Savet guvernera, Upravni odbor i Predsednika

5. ICSID – MEĐUNARODNI CENTAR ZA REŠAVANJE INVESTICIONIH SPOROVA

Osnovan Konvencijom o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država, 1966.g. Investicione sporove ne rešava sam Centar, već pomiritelji ili arbitri koje imenuju stranke u sporu, pri čemu je zadatak Centra da pomaže u pokretanju i vođenju postupka.

Organi

Administrativni savt, sekreterijat i raspolaže listama pomiritelja i arbitara.

Nadležnost centra

Centar je nadležan da rešava sve sporove koji direktno potiču iz investicija između države ugovornice i državljana druge države ugovornice, čije su se strane pismeno saglasile da iznesu spor pred Centar.

Tri uslova za zasnivanje nadležnosti:

1. da postoji saglasnost stranaka

2. da su država porekla investitora i država domaćin ratifikovale Konvenciju i

3.da spor potiče iz invetsicija.

Sporovi se rešavaju po principu delokalizacije – nezavisnost Centra od nacionalnih pravnih sistema, pravo stranaka na neposredan pristup pravdi i isključivi karakter nadležnosti ICSID arbitraže.

Nezavisnost centra je ostvarena preko prava stranaka da samostalno odrede pravila postupka i merodavno materijalno pravo.

6.BIS BANKA ZA MEĐUNARODNA PORAVNJANJA

Osnovana je 1930. godine kao akcionarsko društvo čiji su akcionari centralne banke država članica , koji su upisali 84 % akcija, ostatak privatni akcionari.

Banka ima generalnu skupštinu, bord direktora i upravu na čelu sa menadžerom Banke.

Banka je osnovana sa prvobitnim ciljom da olakša izvršavanje nemačkih reperacija nakon I svetskog rata. Posle II sv.rata, zadaci:

1.Da radi kao svetska centralna banka

Kao svetska centralna banka , Banka pomaže centarlnim bankama i drugim finansijskim vlastima u upravljanju i investiranju njihovih monetarnih rezervi na međunarodno tržište kapitala

2.Da promoviše međ.monetarnu saradnju – periodičnim sastancima min.finansija, guvernera centralnih banaka... podstiče saradnju između nacion.banaka

3. Da radi kao agent u međ.poravnjanjima

7. EBOR EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ

Osnovana 1991.godine u Londonu. Statutom je kao osnovni cilj banke određeno podsticanje na prelazak na tržišno privređivanje i unapređivanje privatnog preduzetništva u zemljama centralne i istočne Evrope, koje su opredljene za višepartijsku demokratiju, pravnu državu i poštovanje ljudskih prava. U tom cilju Banka pomaže zemljama korisnicima njenih sredstava u sprovođenju neophodnih privrednih reformi radi uključivanja sopstvenih privreda u međ.privredu, i to:

-razvojem privatnog sektora

-mobilizacijom dom.i stranog kaptala

-podsticanjem privrednih investicija i investicija u oblasti usluga

- pružanjem tehničke pomoći

ORGANI

-Odbor guvernera – upravlja bankom. Sastoji se od po jednog guvernera i njegovog zamenika iz svake države članice

-odbor direktora

-predsednik banke

Način poslovanja

Svoje ciljeve Banka ostvaruje odobravanjem zajmova, zajedničkim finansiranjem i davanjem garancija i tehničke pomoći, pre svega privatnim preduzećima, a državnim preduzećima samo u određenom obimu. Banka može u državni sektor zemlje korisnice odobriti samo 40% od ukupnih plasmana, pod uslovom da preduzeća iz ovog sektora posluju po tržišnim principima, tj. da nemaju monopolski položaj, ne uživaju državne subvencije i sl.

Pomoć se sastoji u neposrednom odobravanju finansijskih sredstava, njihovom investiranju u preduzeća, kupovinom hartija od vrednosti...

Krediti se odobravaju pod komercijalnim uslovima, sa kamatom, rokom otplate i provizijom koji obezbeđuju ostvarivanje dobiti. Finansiraju se samo oni projekti koji su dobili podršku domaće države članice u kojoj se nalazi sedište zajmoprimca. Takođe jedan od uslova za korišćenje sredstava je da zajmoprimac nije u stanju da tražena sredstava dobije na drugi način.

21. Organizacije za unifikaciju pravila MPP-a ( Formulating agencies) 

UNCITRAL – Komisija UN-a za međunarodno trgovinsko pravo

Osnovana je 1966. u Beču, kao specijalizovana agencija OUN-a. Čine je predstavnici 60 država svrstanih u 5 grupa, sa mandatom od 6 godina.

Zadaci : harmonizacija i unifikacija prava međunarodne trgovine, što podrazumeva određivanje prioritetnih oblasti i pitanja i odgovarajuća pravna sredstva za njihovo rešavanje.

Rezultati :

- u oblasti međunarodne prodaje robe ( Konvencija o zastarelosti u oblasti međunarodne kupoprodaje robe 1974., Konvencija UN o ugovoru o međunarodnoj prodaji robe iz 1980.)

- u oblasti međunarodnog transporta robe

- u oblasti međunarodne trgovačke arbitraže i mirenja ( UNCITRAL Arbitražna pravila (1976.), UNCITRAL pravila o mirenju (1980.)

- u oblasti javnih nabavki i razvoja infrastrukture

- u oblasti međunarodnih plaćanja ( Konvencija UN o međunarodnim transiranim i sopstvenim menicama (1988.)

- u oblasti elektronske trgovine ( Model-zakon o elektronskoj trgovini (1996.), model zakon o elektronskom potpisu)

- u oblasti stečaja sa inostranim elementom

UNIDROIT – Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava

Osnovana je 1926. u Rimu. Radi kao nezavisna međ. org.i otvoren je za za clanstvo svim državama koje pristupe njegovom statutu.

Zadatak ove institucije je da razmatra potrebe i metode modernizacije, harmonizacije i koordinacije privatnog, aposebno trgovačkog prava između država ili grupa država.

Najveći uspeh institut je ostvario u oblasti unifikacije pravila za međunarodnu prodaju. Bitne su i sledeće konvencije: Konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe u Ženevi 1973., Konvencija o međunarodnom finansiskom lizingu u Otavi 1988., Konvencija o međunarodnom faktoringu u Otavi 1988. i Konvencija o međunarodnom garancijama kod mobilne opreme u Kejp Taunu 2001.

UNCTAD – Konferencija za trgovinu i razvoj

Osnovana je 1964. sa zadatkom da unapređuje saradnju između zemalja u razvoju.

To je pomoćni organ GS UN-a i sastaje se svake četvrte godine.

Raspravlja o pitanjima unapređenja saradnje između zemalja u razvoju.

Rezultati su robni sporazumi.

MTK – Međunarodna trgovinska komora

Osnovana je u Parizu 1919., vodeće zapadnoevropske države i SAD.

Organi: kongres, savet, izvršni komitet i sekretarijat.

Delatnosti: - unapređivanje međunarodne trgovine

- pomaganje slobodne tržišne privrede

- ubrzanje privrednog rasta i razvijenih i zemalja u razvoju

Rezultati: Imeđunarodna pravila za tumačenje trgovačkih termina – INCOTERMS, poslednji iz 2006.

Regionalne ekonomske komisije

Osnovane su od strane Ekonomskog i socijalnog saveta UN- a sa zaduženjem da sprovode donete mere za ekonomsku saradnju između država određenih regiona - Evropa, Azija, Pacifik, Latinska Amerika i Karibi.

Ekonomska komisija za Evropu

Osnovana je 1947.

Radi preko komiteta zaduženih za crnu metalurgiju, ugalj, elektro energiju, industriju i dr. Posebno je značajan komitet za razvoj spoljne trgovine.

Rezultati: Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži od 1961., Pravila arbitraže od 1966., Konvencije o ugovoru o međunarodnom drumskom prevozu ribe, 1956.

Sarađuje sa MTK i UNCITRAL-om.

22. Preduzeća kao subjekti  međunarodnog privrednog pravaPrivredna društva (raniji naziv preduzeća nije pravni i u osnovi označava preduzetništvo kao delatnost radi sticanja profita) su osnovni subjekti međunarodnog poslovnog prava. Spoljnotrgovinsko poslovanje koje se sastoji iz spoljnotrgovinskog prometa i obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu se obavlja preko privrednih društava koja su ovlašćena za obavljanje spoljnotrgovninskog poslovanja.

Član 1, zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju ovako kod nas definiše spoljnotrgovinsko poslovanje :

Spoljnotrgovinsko poslovanje je spoljnotrgovinski promet robe i usluga i obavljanje privrednih delatnosti stranog lica u Republici Srbiji i domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji.

Član 2, zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju definiše obavljanje privrednih delatnosti:

Obavljanje privrednih delatnosti obuhvata direktno ulaganje i investicione radove stranog lica u Republici Srbiji, odnosno domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji.

U smislu stava 2. ovog člana:

1) direktno ulaganje je osnivanje privrednog društva, ogranka, predstavništva, kupovina udela ili akcija u kapitalu privrednog društva, dokapitalizacija privrednog društva i svaki drugi oblik ulaganja stranog lica u Republici Srbiji, odnosno domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji.

2) investicioni radovi su projektovanje, građevinski i zanatski radovi, inženjerski radovi i svi ostali radovi i usluge na objektima koje vrši, odnosno pruža strano lice u Republici Srbiji, odnosno domaće lice u drugoj državi ili carinskoj teritoriji.

Deo razmene koji obavljaju fizička lica koja nemaju status trgovca ne spada u pojam spoljnotrgovinskog prometa i nije od interesa za međunarodno poslovno pravo. Ipak pored svoje internacionalne uloge privredna društva su pre svega pojave nacionalnog karaktera, osnivaju se i posluju kao preduzeća konkretne države i predstavljaju osnovne subjekte unutrašnjeg privrednog prava. Jedini izuzetak predstavljaju „evropska preduzeća“ koja bez obzira što su osnovana u nekoj od država članica EU, pravno ne pripadaju nijednoj od njih, već se tretiraju kao „evropska“. Pravo na obavljanje poslova u međunarodnom trgovinskom prometu, privredna društva stiču automatski sa sticanjem prava na obavljanje privredne delatnosti u svojoj državi.

PRIPADNOST PRIVREDNIH DRUŠTAVA – određivanje pripadnosti je od značaja kako za države, tako i za sama privredna društva. Za države je od značaja jer preko „svojih“ privrednih društava mogu da sprovode ekonomsku politiku, a za privredna društva zbog toga što unapred znaju uslove osnivanja i poslovanja. 1956.g. u okviru Haške konferencije o međunarodnom privatnom pravu usvojena je Konvencija o priznanju pravnog subjektiviteta stranim kompanijama, udruženjima i institucijama, međutim zbog malog broja država koje su ratifikovale, Konvencija nije stupila na snagu, tako da danas ne postoje međunarodni izvori kojima bi to bilo regulisano na jedinstven način.

Primenjuje se nekoliko kriterijuma na osnovu kojih se određuje pripadnost: mesto osnivanja, mesto registracije, centar glavne delatnosti, mesto nalaženja organa upravljanja, državljanstvo lica koja čine upravu. Najčešće se koriste dva kriterijuma: mesto sedišta glavne uprave i mesto osnivanja preduzeća.

U nekimi zemaljama kontinentalne Evrope (Nemačka, Francuska, Švajcarska i Austrija) pripadnost se određuje prema mestu sedišta preduzeća, pod čime se podrazumeva mesto njegovog administrativnog centra. U zemljama common law-a pripradnost pravnog lica se određuje na osnovu domicila, pod kojim se podrazumeva mesto osnivanja pravnog lica, odnosno mesto registracije osnivačkog akta. U domaćem pravu pripadnost pravnog lica se određuje na osnovu člana 3, zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju:

Domaće lice je pravno lice i preduzetnik sa sedištem i fizičko lice sa prebivalištem u Republici Srbiji.

Strano lice, u smislu ovog zakona, je:

1) pravno lice i preduzetnik sa sedištem u drugoj državi ili carinskoj teritoriji,

2) fizičko lice sa prebivalištem u drugoj državi ili carinskoj teritoriji i

3) domaće fizičko lice sa prebivalištem, odnosno boravištem u drugoj državi ili carinskoj teritoriji dužim od godinu dana.

ORGANIZACIONI OBLICI – postoje napori da se unifikuju oblici organizovanja trgovačkih društava, posebno u okviru EU. Za mpp su od značaja razlike koje postoje u nacionalnim propisima u pogledu uslova koje domaći subjekti moraju da ispune da bi mogli da učestvuju u

međunarodnom prometu. Razlikuju se dva sistema, jedan je normativni (karakterističan za tržišne privrede) i drugi je sistem dozvola (karakterističan za privrede bivših socijalističkih država, međutim danas je ovaj sistem napušten).

23. Multinacionalne kompanije 

Izraz multinacionalna ili transnacionalna kompanija je novijeg datuma i pripisuje se Dejvidu Lilijenholu. Danas u pravnoj teoriji ne postoji jedinstveno prihvaćen termin multinacionalne ili transnacionalne kompanije. Pa tako u publikacijama UN se pravi razlika između ova dva pojma na osnovu porekla kapitala kojim su osnovane.

Multinacionalna kompanija je definisana kao grupa preduzeća različite nacionalne pripadnosti koja predstavlja ekonomsko jedinstvo obezbeđeno držanjem akcija, upravljačkom kontrolom ili zaključenim ugovorom.

Transnacionalne kompanije su definisane kao preduzeća koja imaju poslovne entitete u dve ili više zemalja, nad njima imaju vlasništvo ili vrše kontrolu, od strane jednog preduzeća. Predstavljaju složene oblike povezivanja preduzeća koja imaju svoja sedišta u različitim državama i koja mogu bitno uticati na delatnost drugih preduzeća jer raspolažu značajnim znanjem i materijalnim sredstvima.

Oblici transnacionalnih kompanija u suštini predstavljaju oblike koncentracije i cenatralizacije kapitala međusobnim udruživanjem radi zajedničkog ostvarivanja nekog zajedničkog interesa. Vrste:

1) TRUST – predstavlja poseban oblik udruživanja većeg broja trgovačkih društava kojima upravlja neko treće lice ili društvo. Nastao je iz posebnog instituta angloameričkog prava trustee kojim je nekom licu od poverenja data na čuvanje i upravljenje određena imovina. Postoje 2 načina nastanka trusta: konsolidacijom (kod spajanja društava dolazi do otkupa njihovih akcija, pri čemu ona i dalje ostaju posebna pravna lica) i otkupom većine glasova (vodeće društvo otkupljuje samo pravo glasa od članica, to postiže emitovanjem posebnih akcija).

2) KARTEL – pod kartelom se podrazumeva pravno i privredno povezivanje samosatalih preduzeća sa ciljem sprečavanja ili ograničavanja međusobne konkurencije preduzeća izvan kartela. Udružuju se preduzeća sa istim ili sličnim predmetom poslovanja i u tom smislu predstavljaju oblik horizontalnog povezivanja. Udruživanjem u kartel članice gube svoju ekonomsku samostalnost i dužne su da poštuju obaveze preuzete kartelnim sporazumom.

3) KONCERI – nastaju udruživanjem dva ili više pravno samostalnih preduzeća koja su obuhvaćena jedinstvenim kapitalom tako da matično preduzeće kontroliše njihovo poslovanje svojim kapitalom koji je u njih uložen i učešćem u njihovoj upravi.

4) SINDIKATI – predstavljaju poseban oblik kartela kod kojih se stvara nova organizacija sa svojstvom pravnog lica koja za svoje članice obavlja određeni deo njihove privredne delatnosti.

5) KONZORCIJUMI – predstavljaju oblike ugovornog udruživanja članica radi zajedničkog obavljanja određenih privrednih poslova. Po pravilu ih osnivaju banke i druge finansijske institucije radi finansiranja, davanja kredita ili prodaje hartija od vrednosti. Takođe mogu se udruživati i velika privredna preduzeća radi izvršavanja obimnijih i složenijih poslova poput izvođenja investicionih radova, izvršenje obimnijih porudžbina ili u cilju osnivanja novih preduzeća.

6) PULOVI – predstavljaju oblik ugovornog udruživanja više preduzeća koja i dalje zadržavaju pravnu samostalnost, s tim što ugovorom preuzimaju obavezu zajedničkog obavljanja određenih delatnosti i uz zajedničko snošenje rizika i podelu dobiti srazmerno učestvuju u kapitalu.

ULOGA TRANSNACIONALNIH KOMPANIJA – njihova uloga je od posebnog značaja u međunarodnoj trgovini, one utiču na obim međunarodne trgovine jer koncentrišu veliki deo svetske proizvodnje. Međutim njihova aktivnost nije ograničena samo na proizvodnju, već obuhvata sve oblasti aktivnosti, pa tako transnacionalne kompanije menjaju model i strukturu svetske trgovine koju praktično svode na intrakompanijsku trgovinu, što utiče na svetsko tržište, a samim tim i na ukupnu političku i ekonomsku strukturu država. U okviru UN i UNCTAD-a 1975.g. osnovani su Komisija i Centar za transnacionalne korporacije. Njihov cilj je da pomognu u formulisanju jedinstvenih pravila ponašanja transnacionalnih preduzeća. Takođe i u okviru OECD-a 1976.g. usvojeni su Vodiči za multinacionalna preduzeća. I pored ovih napora nije obezbeđena efikasna i jedinstvena kontrola i nadzor nad radom ovih kompanija.

30. Obavljanje privredne delatnosti u inostranstvu

Pojam

Pod obavljanjem privrednih delatnosti u inostranstvu podrazumava se obavljanje proizvodnih, trgovinskih, uslužnih, bankarskih i drugih finansijskih poslova u skladu sa propisima zemlje u kojoj se te delatnosti obavljaju. Osnivači mogu biti privredna društva, drugo pravno lice, banke, osiguravajuće i reosiguravajuće organizacije upisane u registar za obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu.

Organizaciono pravni oblici

Privredne delatnosti u inostranstvu se mogu obavljati preko preduzeća, predstavništava, poslovnih jedinica, poslovnica, banaka i dr. Finaksijskih organizacija, osiguravajućih i reosiguravajućih organizacija i drugih oblika obavljanja oprivrednih delatnosti u inostranstvu. Organizacioni oblik zavisi od vrste osnivača i delatnosti kojom će se baviti u inostranstvu.

Osnivač može odlučiti da preduzeće koje je osnovano u inostranstvu osnuje drugo preduzeće u inostranstvu; da pristupi kao osnivač preduzeću koje je osnovalo drugo preuzeće; da otkupi osnivački ulog stranog lica. Osnivač moze odlučiti i da preduzeće osnovano u inostranstvu

otvoripredstavništvo ili osnuje poslovnu jedinicu u toj ili drugoj zemlji. Preduzeće koje je osnovano u inostranstvu po zakona može osnivati preduzeća, otvarati predstavništva, ulagati sredstva i u Srbiji.

Osnivanje i rad preduzeća u inostranstvu

Na postupak osnivanja i način poslovanja osnovanog preduzeća u inostranstvu primenjuju se propisi zemlje osnivača ( kod nas Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju) i propisi zemlje u kojoj se preduzeće osniva (tkz. teritorijalni princip). Načelno najveći broj država dozvoljava stranim licima da na domaćoj teritoriji investiraju svoj kapital davanjem prava da osnuju sopstvena ili mešovita preduzeća, ali se uslovi pod kojima je to dozvoljeno razlikuju.

Oblik - Sopstveno preduzeće u inostranstvu je osnovano sredstvima koja u potpunosti potiču od domaćeg osnivača, dok je mešovito preduzeće osnovano sredstvima i stranog osnivača.

Način osnivanja preduzeća u inostranstvu - Domaće privredno preduzeće može neposredno osnovati sopstveno preduzeće u inostranstvu ili mešovito preduzeće uinostranstvu ili to može učiniti preko svog preduzeća koje je već osnovano u inostranstvu.

Izvori sredstava - Za osnivanje preduzeća u inostranstvu povećanje osnivačkog uloga ili druge slučajeve osnivač moze koristiti :

1. dobiti ostvarenu poslovanjem preduzeća u inostranstvu

2. stvari i prava izražene u novcu.

Osnivač koji prvi put osniva preduzeće u inostranstvu može koristiti i devize kupljene na deviznom tržištu u skladu sa zakonom.

Postupak – Za osnivanje preduzeća u inostranstvu osnivač je dužan da nadležnom organu dostavi zahtev koji sadrži: naziv osnivača, firmu, sedište i predmet poslovanja preduzeća u inostranstvu, iznos i izvor sredstava osnivačkog uloga i preduzeća po osnivačima, podatke o licu koje je odgovorno za poslovanje preduzeća u inostranstvu i negova ovlašćenja. Osnivač je dužan da u roku od godinu dana od dana dostavljanja rešenja o upisu u registar dostavi nadležnom organu izvod iz registra da je preduzeće u inostranstvu registrovano u skaldu sa rešenjem kao i statut, ugovor ili drugi akt na osnovu koga preduzeće posluje.

Osnivač može osnivati preduzeće u inostranstvu i za holding poslovanje ako ispinjava uslove propisane zakonom i ako u tom preduzeću raspolaže sa više od 50 % uedla u osnivačkom ulogu. Pod holding poslovanje se podrazumeva osnivanje i finansiranje drugih preduzeća i upravljanje drugim preduzećima u inostranstvu.

Način rada osnovanog preduzeća i odnos prema osnivaču – Rezultqate poslovanje preduzeća u inostranstvu osnivač utvrđuje po godišnjem obračuni za kalendarsku godinu, kao poslovnu godinu.Godišnji obračun preduzeća u inostranstvu osnivač dostavlja službi nadležnoj za platni promet i finansijski nadzor najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je godišnji obračun prihvaćen u zemlji u kojoj je preduzeće osnovano.

Raspodela dobiti i gubitaka – Dobit koju ostvaruje preduzeće u inostranstvu, utvrđuje se godišnjim obračunom po propisima zemlje u kojoj je preduzeće osnovano, a po izmirenju

obaveza predviđenih tim propisima Zakonom je propisano da ostvarenu dobit osnivač moze koristiti u inostranstvu za:

1. povećavanje osnivačkog uloga u preduzeću u kome je dobit ostvarena ili drugom preduzeću;

2. naknadu umanjenog osnivačkog uloga nastalog usled gubitka u poslovanju;

3. osnivanje novih preduzeća i za otkupljivanje drugih osnivačkih uloga preduzeća u inostranstvu;

4. davanje kredita preduzeću u kome je dobit ostvarena ili drugom preduzeću u inostranstvu;

5. ulaganje u preduzeće na osnovu ugovora o ulaganju.

Dobit koja se po propisima strane zemlje ne može transferisati, može se uneti u robi u skaldu sa propisima kojima se uređuje uvoz te robe.

Osnivač je dužan da o korišćenju dobiti i uniošenju dobiti obavesti Narodnu banku Srbije u roku od 60 dana od dana dostavljanja godišnjeg obračuna, odnosno 15 dana po unošenju dobiti. Dobit koju ne isoriti za zakonom određene namene, osnivač je dužan da unese u zemlju u roku koji ne može biti doži od 90 danan od dana obaveze dostave obračuna službi nadležnoj za platni promet i finansijski nadzor.

Prestanak osnovanog preduzeća – Preduzeće u inostranstvu može prestati sa rodaom po odluci osnivača, u slučajevima predviženim Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju i po propisima zemlje u kojoj je osnovano. U svim slučajevima osnivač je dužan da obavesti nadležni organ o brisanju preduzeća iz registra. Nadležni organ će doneti rešenje o brisanju preduzeća iz registra ako:

1. se prpoisima strane zemlje trajno ukine mogućnost za transfer dobiti;

2. preduzeće ne vrši transfer dobiti u zemlju u preeriodu dužem od dve godine bez pribavljenog odobrenja Narodne banke Srbije.

U ova slučaja osnovač je dužan da pokrene postupak likvidacije preduzeća u roku od 30 dana od dana dobijanja rešenja i da o tome podnese dokaz nadležnom organu u roku od 30 dana. Najkasnije u roku od 90 dana osnivač je dužan da nakon okončanog postupka likvidacije preduzeća unese, uveze preostala predstva i prava likvidiranog preduzeća u inostranstvu.

31. Predstavništva i filijale u inostranstvu

Osnivanje – Osnivač može otvoriti predstavništva i osnovati poslovnu jedinicu ( prodavnicum servis, konsignaciju, gradilište i slično), kao i drugi oblik obavljanja privredne delatnosti u inostranstvu.

Predstavništva, poslovne jedinice i drugi oblici čine sastavni deo privrednog društva koje ih je osnovalo, nemaju status pravnog lica i obavljaju poslove po nalogu Osnivača. Zadatak

predstavništva u inostranstvu je da istražuje inostrano tržište, ibavlja prethodne pripremne radnje radi zaključivanja ugovora o izvozu i uvozu robe i usluga, ugovara o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, poslovno tehničkoj saradnji i ulaganju stranih lica u Srbiju. O svom radu podnose izveštaj osnivaču.

Kada su u pitanju predstavništva domaćih banaka, njihovo osnivanje i rad su regulisani Zakonom o bankama i drugim finansijskim organizacijam. Predstavništva u inostranstvu mogu osnivati i privredna komora Srbije.

Prestanak sa radom – Nadležni organ će doneti rešenje o brisanju predstavništva, odnosno poslovne jedinice iz registra ako:

1. predstavništvo , odnosno poslovna jedinica mora da prestane sa radom po propisima zemlje u kojoj je otvoreno, odnosno osnovano i

2. po odluci osnivača.

32. Međunarodno trgovinsko pravo

Grana prava u kojoj se izučavaju pravila za regulisanje međunarodnih poslovnih odnosa kojima se ostvaruje promet imovinskih vrednosti između subjekata koji pripadaju različitim suverenitetima. Sadržinu posebnog dela međunarodnog poslovnog prava čine pravila kojima su regulisani poslovi putem kojih se obavlja međunarodni promet imovinskih vrednosti i prateći poslovi. Međunarodni promet imovinskih vrednosti se obavlja izvršenjem ugovora o međunarodnoj prodaji robe i ugovora o vršenje usluga. Prateće poslove čine ugovori o prevozu i osiguranju robe i poslovi plaćanja i obezbeđenja plaćanja. Ovi poslovi se nazivaju međunarodni trgovački poslovi pa se ovaj deo međunarodnog poslovnog prava označava kao međunarodno trgovinsko pravo čiji predmet čine međunarodni poslovni odnosi kojima se ostvaruje međunarodni promet robe i usluga.

Pod međunarodnim trgovačkim poslom se podrazumeva posao zaključen između ugovornih strana kojima je priznato svojstvo trgovca, a čije se dejstvo prostire u najmanje 2 države. Ovakve poslove karakterišu 2 element: prvi element je posebno svojstvo subjekata koji u njemu učestvuju i domašaj pravnog dejstva. Kada je reč o prvom elementu ne postoje jedinstvena pravila kojima su određeni uslovi za sticanje svojstva subjekta već je to regulisano nacionalnim propisima. Ranije su korišćena 2 kriterijuma za kvalifikovanje trgovačkih poslova: objektivni i subjektivni. Prema subjektivnom kriterijum karakter posla kao trgovačkog je određivan prema svojstvu ugovornih strana, dok se kod objektivnog načina polazilo od prirode samog posla. Međutim sa liberalizacijom uslova za obavljanje trgovine, gube se razlike između građanskih i trgovačkih poslova. Iz tog razloga se kao savremena tendencija u nacionalnim zakonodavstvima smatra brisanje razlike između trgovačkih i građanskih poslova po osnovu svojstva subjekata i njihovo regulisanje zajedničkim pravilima, ali se kao posebni poslovi izdvajaju tzv. Potrošački ugovori.

Moderan pristup u kome trgovački ili građanski karakter ugovornih strana nije od značaja za kvalifikaciju posla prihvaćen je u novijim izvorima međunarodnog karaktera kao što je Konvencija UN o međunarodnoj prodaji robe.

Drugi element se odnosi na „međunarodni“ karakter trgovačkog posla. Isticanje elementa inostranosti ima za cilj da naglasi da se ovi poslovi razlikuju od unutrašnjih koji proizvode dejstvo unutar jedne države dok se dejstvo međunarodnih poslova prostire u najmanje 2 države.

U rezoluciji UN 2102 iz 1966. međunarodno trgovinsko pravo je definisano kao skup pravila kojima se uređuju trgovački odnosi privatnopravne prirode koji uključuju različite države. Ovako određeno međunarodno trgovinsko pravo čine pravila koja regulišu:

1. međunarodnu prodaju (o prodaji, zastupanju i zaključivanju ugovora)

2. vrednosni papiri i dokumentarni akreditiv

3. propisi o poslovanju u međunarodnoj trgovini

4. osiguranje

5. prevoz pomorskim, vazdušnim, železničkim, drumskim i unutrašnjim vodama

6. pravo industrijsku svojine i autorsko pravo

7. trgovačka arbitraža

Iz ovako određenog predmeta izostavljeni su javno-pravni međunarodni trgovački odnosi (npr. kada država na teritoriji uređuje trgovinsko poslovanje ili kada država zaključuje bilateralne i multilateralne ugovore kao što su ugovori o osnivanju GATT, MMF, STO). Ipak obuhvaćeni su međunarodni privatno-pravni ugovori koje zaključuje država ili druga javna tela sa ostalim subjektima koji se nazivaju javni ugovori. U izvore tako određenog međunarodnog trgovinskog prava spadaju konvencije međunarodnih organizacija bez obzira da li sadrže materijalna ili koliziona pravna pravila.

33. Opšti sporazum o carinama i trgovini – GATT

GATT

ITO – Havanska povelja o stvaranju MO za trgovinu 1948.

UN Konferencija o trgovini i zaposljavanju

-pravila o zaposljavanju

-robni sporazumi

-restriktivna poslovna praksa

Zenevski pregovori o Opstem sporazumu o carinama i trgovini kao IV delu Povelje (misli se na ITO) – 1947. Usvojen GATT (23 drzave)

Ciljevi i principi

Cilj: sloboda trgovine zasnovana na tri principa: KNP, zabrana kvantitativnih ogranicenja i ukidanju preferencija

Sadrzina: osnovni tekst, amandmani, interpretativne odredbe, protokol o privremenoj primeni aneksa ugovora

I deo:

KNP

Popis koncesija

II deo:

KNT, sloboda tranzita, antidampinske i kompenzatorske carine, odredjivanje carinske osnovice

III deo:

Teritorijalna primena, zajednicke akcije ugovornih strana, prihvatanje, opoziv i izmena koncesija, carinski pregovori, nacin izmene sporazuma

IV deo:

Trgovina i razvoj, principi i ciljevi, obaveze i akcije

I deo:

KNP

Lista ugovornih koncesija

-popis konkretnih privilegija i pogodnosti koje drzave jedna drugoj odobravaju

Dozvoljene uvozne dazbine

-carine

-druge dazbine – ekvivalentne unutrasnjim porezima

- antidamp i kompenzat mere

- takse i druge dazbine

II deo:

KNT

Klauzula slobodnog tranzita

Klauzula nediskriminacije

Polozaj drzavnih trgovinskih preduzeca (kontrolisana je mera uticaja drzave)

Drzavne mere pomoci privrednom razvoju

Vanredne mere na uvoz posebnih proizvoda

Antidampinske i kompenzatorne obaveze

-zabrana prodaje robe po dampinskim cenama

-odredjivanje vrednosti robe za carinske (ne znam sta )

III i IV deo:

Primena Sporazuma u pojedinim oblicima ekonomskih integracija

Runde pregovora, Kenedi, Tokijska (mozda posebno vazne) – sporazumevanje o industrijskim proizvodima je bilo manje-vise uspesno, kamen spoticanja su bile subvencije na poljoprivredne proizvode, Sukob SAD – EU, Japan

34.Svetska trgovinska organizacijaSTO – WTO

Nastanak

Urugvajska runda 1986-1992

Finalnim aktom formirana kao naslednik GATT-a, Marakes 1994.

Sadrzina finalnog akta:

Sporazum o STO, o GATT-u ( ovaj sporazum o GATTu se odnosi samo na industrijske proizvode, doslo je do ogranicenja funkcije GATTa samo na industriju, koji je potpao pod regulaciju STO )

Protokol Urugvajske runde, o poljoprivredi, i fitosanitarnim merama, o tekstilu i odeci, o pravilima porekla robe, o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, o tehnickim barijerama u trgovini, o subvencijama i kompenzatornim merama (ujedno i nazivi Sporazuma koji cine danas deo STO)

Podela ostalih MO:

Medjunarodne finansijske: MMF; IBRD; IFC; IDA; MGA; ICSID; EBRD (formirane radi pospesivanja medjunarodne trgovine) Postavljanje pravila koja bi vazila svugde kako bi pospesila trgovinu

Sve sto treba o njima da se zna i za kolokvijum i za ispit je sta su, pod kojim uslovima i kome daju kredite i to je to.

Formulating agencies: UNCITRAL, UNIDROIT, UNCTAD; ICC

Svetska trgovinska organizacija pojavljuje se kao '' naslednica '' – sledbenica GATT-a. Od 1. januara 1995. godine, stupio je na snagu Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije kojoj su pristupile sve ranije članice GATT-a. Osnovne funkcije STO-a su: nadzor i sprovođenje

multilateralnih i plurateralnih trgovinskih sporazuma koji svi skupa predstavljaju STO. Sporazum o stvaranju STO nastao je iz Urugvajske runde pregovora i sadrži više sporazuma, kao sastavnih delova nove organizacije. Radi se o sledećim sporazumima: Finalnom aktu Urugvajske runde koji sadrži akte multilateralnih trgovinskih pregovora, Sporazum iz Marakeša o osnivanju STO, Opštem sporazumu finalnog akta Urugvajske runde o trgovini i uslugama iz 1994.god. Uz sporazum o osnivanju STO dodati su u posebnim aneksima i Sporazum o trgovini uslugama, Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, kao i Opšti sporazum o carinama i trgovini. STO nije prosto proširenje GATT-a. Između GATT-a i STO postoje i određene razlike: 1) GATT je predstavljao međunarodni multilateralni sporazum, dok je STO pravno lice-organizacija sa svojim sekretarijatom; 2) GATT se primenjivao na privremenoj osnovi, a obaveze STO su stalne i potpune; 3) pravila GATT-a su se primenjivala na trgovinu robom, dok se pravila STO –a primenjuju ne samo na robu već i na usluge i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine; 4) sistem rešavanja sporova u STO je mnogo brži i manje podesan za blokiranje u odnosu na GATT-ov raniji sistem; 5) GATTje imao i sporazume multilateralnog i plurateralnog karaktera dok STO ima skoro sve sporazume multilateralnog karaktera i predstavljaju obavezu za sve zemlje članice. Osnovni organ STO je Ministarska konferencija koju sačinjavaju su predstavnici zemalja članica STO. Ista konferencija sastaje se najmanje svake druge godine gde se donose odluke o svim pitanjima. Treba istaći da Generalni savet čine sve zemlje članice STO-a. On ispoljava svoje funkcije putem organa nadležnog za rešavanje sporova na način što prati primenu procedure za rešavanje sporova i kroz telo nadležno za reviziju trgovinskih politika-koje sprovodi koristan nadzor nad politikama zemalja članica. Ministarska konferencija STO-a je osnovala još tri tela i to: Komitet za trgovinu i razvoj, Komitet za platno-bilansna ograničenja, Komitet za budžet, finansije i administraciju. STO pored međunarodne trgovine, pod svoj režim uključuje i poljoprivredu, tekstil, usluge, direktne investicije.STO se rukovodi sledećim principima: status najpovlašćanije nacije, nacionalnom tretmanu odnosno trgovini bez diskriminacija, podsticaju razvoja i ekonomskih reformi, koncesijama u međunarodnoj trgovini. Klauzula najpovlašćenije nacije podrazumeva da sva prava, prednosti, pogodnosti, privilegije i imuniteti koje jedna strana ugovornica odobri jednom proizvodu poreklom iz određene zemlje biće odmah i bezuslovno proširene na sličan proizvod koji je poreklom iz te zemlje ili je namenjen teritoriji svake druge strane ugovornice. Nacionalni tretman podrazumeva da se takse i ostale unutrašnje dadžbine kao i zakoni, propisi koji se odnose na prodaju, transport, kupovinu, stavljanje u prodaju, neće primenjivati na uvozne ili domaće proizvode kako bi se na taj način vršila zaštita nacionalne proizvodnje.. STO posebno vodi računa o podsticanju razvoja i ekonomskih reformi, posebno kod zemalja u razvoju, a zemljama u razvoju daje određeni rok za prilagođavanje, s tim što im daje i određenu tehničku pomoć. Veći deo članica STO su bile članice GATT-a., nekoliko zemalja pristupilo je kasnije. Procedura pristupa novih zemalja bi se ogledala u sledećem: u prvoj fazi Vlada države podnosi zahtev, mora dostaviti STO-u memorandum koji bi obuhvatio sve aspekte nacionalne trgovinske i ekonomske politike, što se odnosi na STO sporazume. Vlada stupa u pregovore sa zainteresovanim zemljama članicama STO-a u cilju davanja koncesija u sferi roba i usluga. Prilikom ponovnog stupanja naše zemlje u međunarodne organizacije posebno u STO, nužno je prilagođavanje naše zemlje zahtevima STO-a, što se pre svega ogleda u prilagođavanju spoljnotrgovinskog režima naše zemlje zahtevima STO-a, razrade legalnih mera zaštite, carinskih i vancarinskih instrumenata

35.pitanje fali!

36. Izvozno- uvozni poslovi

Osnovni promet robe sa inostranstvom se obavlja putem izvoza i uvoza. Izvoz i uvoz robe se redovno obavlja zaključivanjem ugovora o prodaji između domaćih lica koja su ovlašćena za obavljanje spoljno trgovinskog prometa i stranih pravnih i fizičkih lica. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju propisuje obavezu učesnika u spoljnotrgovinskom prometu da prilikom izvoza i uvoza poštuju propisani režim izvoza i uvoza robe, da zaključeni posao prijave nadležnim organima, da na uvezenu robu plate carine i druge dažbine, da plaćanja vrše u skladu sa deviznim propisima, da vode posebnu evidenciju o zaključenim poslovima i da pribave potrebna uverenja koja prate u izvozu i kod uvoza.

Izvoz robe je iznošenje, slanje, odnosno isporuka robe sa teritorije Republike na teritoriju druge države, u skladu sa carinskim propisima Republike.

Uvoz robe je unošenje, dopremanje, odnosno isporuka robe sa teritorije druge države na teritoriju Republike, u skladu sa carinskim propisima Republike.

Nacionalni tretman

Na strana lica koja na teritoriju Republike uvoze, odnosno koja sa teritorije Republike izvoze robu, primenjuju se propisi koji se primenjuju na domaća lica.

Na uvezenu robu primenjuju se propisi koji se primenjuju na domaću robu, osim propisa kojima se utvrđuje domaće poreklo robe.

Domaća roba, u smislu stava 2. jeste roba poreklom iz Republike, u smislu propisa o poreklu robe.

Za razliku od slobodnog prometa robe u unutrašnjem prometu izvoz i uvoz robe svaka država u većoj ili manjoj meri kontroliše. Količinsko ograničenje je najveći ukupan obim pojedine robe, određen po vrednosti ili po količini, koji može da se uveze ili izveze u određenom roku, uključujui i zabranu uvoza ili izvoza. Količinsko ograničenje se raspodeljuje na kvote. Kvota je udeo u količinskom ograničenju dodeljen određenom licu ili grupi lica. Kvote mogu biti određene po vrednosti (vrednosne kvote Kv) i po količini (količinske kvote KK). Utvrđivanje kvota vrši Vlada Republike Srbije.

Količinsko ograničenje izvoza može da se uvede samo:

1) u slučaju kritične nestašice bitne robe ili potrebe za otklanjanjem posledica takve nestašice

2) radi zaštite neobnovljivih prirodnih bogatstava, ako se ograničavanje izvoza primenjuje uporedo sa ograničavanjem domaće proizvodnje ili potrošnje.

Količinsko ograničenje uvoza može da se uvede kao mera zaštite:

1) od prekomernog uvoza, u skladu sa čl. 55. do 64. ovog zakona, ili

2) platnog bilansa, u skladu sa čl. 65. i 66. ovog zakona.

Na restriktivnijem obliku uvoza i izvoza se nalazi ona roba za čiji je uvoz ili izvoz je potrebno dobiti posebnu dozvolu. Dozvola je isprava koja se izdaje na zahtev podnosioca za uvoz, tranzit ili izvoz pojedine robe. Dozvoila za uvoz samo radi zaštite: javnog morala, života i zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatastava, nacionelne bezbednosti i zbog primene posebnih pravila trgovine zlatom i srebrom Dozvolu izdaje vlada Republike Srbije i dozvola važi do 6 meseci.

Uvoz robe koja se nalazi na režimu kvota podrazumeva da nadlezni organ prvo utvrdi kvote i nakon toga da kvote budu raspodeljene zainteresovanim uvoznicima. Carinskim zakonom dato je ovlašćenje Vladi da u skladu sa ciljevima utvrđene ekonomske politike usvaja kriterijume na osnovu kojih se određuju carinski kontigenti, odnosno odobrava uvoz određene robe bez plaćanja carine ili uvoz robe uz plaćanje carine po stopi nižoj od stope utvrđene u Carinskoj tarifi.

Da bi se odobrio carinski kontigent za uvoz nove opreme, lice odnosno korisnik opreme, pored navedenih uslova mora ispunjavati i jedan od kriterijuma koji se odnosi na:

1. uspostavljanje nove proizvodnje, modernizacija proizvodnje2. uvođenje nove tehnologije3. tehničko – tehnološke karakteristike uvozne opreme značajne za zaštitu životne sredinezahtev za odobrenje carinskog kontigenta podnosi se Ministarstvu finansija.

Prema odredbama zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju izvoz odnosno uvoz je izvršen kada je roba ocarinjena i kad je prešla carinsku liniju, odnosno kada je usluga pružena. Kao dan izvoza, odnosno uvoza robe smatra se dan kad je izvršeno carinjenje robe.

Roba koja se uvozi u carinsko područje Republike Srbije podleže plaćanju carina koje su određene Carinskom tarifom ili Carinskim zakonom. Carine se po pravilu naplaćuju na svu uvezenu robu, osim za robu koja je zakonom taksativno nabrojana. Prema odredbama važećeg Carinskog zakona, plaćanju carine ne podležu:

1. roba u tranzitu preko carinskog područja2. izvezena roba koja se u zemlju vraća neprodata ili se vraća jer ne odgovara obavezama koje

proizilaze iz ugovora3. roba koju su domaći državljani prijavili prilikom izlaska iz zemlje koja se vraća iz inostranstva4. dokumentacija koja se šalje u vezi sa međunarodnim licitacijam i konkursima5. štampani ili snimljeni materijal iz oblasti kulture, prosvete i nauke kao i dokumentacija koju lica

primaju na osnovu međunarodnog ugovora6. televizijske, filmske ili na drugi način snimljene vesti ili slike i programski prilozi za direktnu

emisiju sredstvima javnog informisanja7. potrošni materijal koji se besplatno prima iz inostranstva, a koji je namenjen učesnicima

simpozijuma, konferencijama u Srbiji8. poljoprivredni proizvodi koji ostaju u Srbiji kao rezultat umnožavanja u procesu proizvodnje

semenske robe od privremeno uvezenog semenskog materijalaVlada može da uvede sledeće mere zaštite:

Antidampinške Kompenzatorne Mere za zaštitu od prekomernog uvoza Za zaštitu ravnoteže platnog bilansa

Carinski obveznik je primalac robe; vlasnik robe ili lice koje on ovlasti; lice na koje glasi prevozna isprava; lice na koje su prenesena prava iz prevozne isprave, lice koje robu unosi u carinsko područje Srbije ili iznosi robu iz carinskog područja Srbije, kao i druga lica koja su, u slučajevima predviđenim zakonom dužna da plate carinu.

Samo carinjenje robe sastoji se od: prijema uvozne carinske deklaracije, pregleda robe i svrstavanja robe po Carinskoj tarifi, utvrđivanje carinske osnovice, iznosa carine i drugih uvoznih dažbina koje terete robu kao i naplaćivanja utvrđenih iznosa carine i drugih uvoznih dažbina.

Uverenja koja prate robu pri izvozu i uvozu su:

1) Uverenje o domaćem poreklu robe2) Uverenje o činjenicama o kojima Privredna komora vodi evidenciju3) Uverenje o višoj sili4) Uverenje o poreklu robe iz treće zemlje5) Uverenje o robi koja se uvozi radi izvoza u okviru posla posredovanja u spoljnotrgovinskom

prometu6) Uverenje o direktnoj pošiljci 7) Uverenje o krajnjem korisniku za robu koja se uvozi8) Uverenje o zdravstvenoj ispravnosti životinja, mesa i proizvoda i sirovina životinjskog porekla9) Uverenje o bezbednosti, nutritivnim i senzornim svojstvima mesa, proizvoda i sirovina

životinjskog porekla10) Sertifikat o poreklu

Uprava carine izdaje:

1. uverenje o domaćem poreklu robe Form – A2. uverenje o domaćem poreklu robe EUR. 13. uverenje o direktnoj pošiljci

Privredna komora izdaje:

1) uverenje o domaćem poreklu robe2) uverenje o činjenicama o kojima Komora vodi evidenciju 3) uverenje o višoj sili4) uverenje o poreklu robe iz treće zemlje5) uverenje o robi koja se uvozi radi izvoza u okviru posla posredovanja u spoljnotrgovinskom

prometu6) uverenje o krajnjem korisniku robe kaja se uvozi

Ministarstvo poljoprivrede izdaje:

1) uverenje o poreklu2) uverenje o zdravstvenoj ispravnosti životinja, mesa i proizvoda i sirovina životinjskog porekla3) uverenje o bezbednosti, nutritivnim i senzornim svojstvima mesa, proizvoda i sirovina

životinjskog porekla

Za proizvode poreklom iz Srbije radi korišćenja carinskih povlastica prilikom uvoza u EU poterbno je podneti:

1) uverenje o domaćem poreklu robe EUR 1 ili 2) izjavu koju daje izvoznik na fakturi, dostavnici ili drugom komercijalnom dokumentu koji sadrži

dovoljno podataka o robi na osnovu kojih roba može da se identifikuje

Da bi izvoznici prilikom izvoza robe domaćeg porekla u EU mogli da koriste povlastice potrebno je da:

1) se roba direktno prevozi u EU2) nadležna carinska ispostava na teritoriji Srbije izdala uverenje o domaćem poreklu robe EUR 1;3) se carinskim organima EU omogući da provere autentičnost dokumenata ili podataka o poreklu

proizvoda.Za robu koja se izvozi u države sa kojima su zaključeni i ratifikovani sporazumi o slobodnoj trgovini ova uverenja se izdaju u skladu sa pravilima o poreklu koja čine sastavni deo tih sporazuma.

37. Kompenzacioni poslovi sa inostranstvom

Preduzeće (privredno drustvo) ili drugo pravno lice moze na osnovu odobrenja nadležnog saveznog organa, zaključiti ugovor o izvozu robe i usluga koji se naplaćuju uvozom robe i usluga u istoj vrednosti.

Osobenost kompenzacionog posla se ogleda u načinu naplaćivanja vrednosti tako izvezene robe I u vrsti robe koja se po tom osnovu može uvesti.

Zakonom je propisano da ce nadležni organ odobriti kompenzacioni posao samo ako se:

- izvoz u zemlje sa platnobilansnim teškoćama ne može naplatiti u devizama,;- ako se izvozom robe i usluga plaća izvoz energetskih I drugih sirovina i reprodukcionog materijala;- uvoz ili zakupnina opreme koja je u funkciji izvoza;- uvoz robe od značaja za snabdevanje domaćeg tžista

Preduzećima koja izvode investicione radove u zemljama koje su unapred navedene, može se odobriti da zaključe ugovor sa naplatom tih radova u robi I uslugama ako sa preduzećem koje koristi robu ili usluge iz izvoza međusobna prava i obaveze uredi ugovorom.

Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom je dužno da odluči u roku od 30 dana od dana prijema urednog zahteva za izdavanje odobrenja.

* ovo je jako kratko pitanje, i to je sve to smo nasle vezano za kompenzacione poslove

38. Konsignaciona skladišta

Prema Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju, privredna društva i druga pravna lica koja su upisana u registar za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog prometa mogu sa stranim licem zaključiti : Ugovor o zastupanju stranih lica u Srbiji , Ugovor o prodaji strane robe sa kosignacionog skladišta u zemlji i Ugovor o pružanju usluga održavanja uvezene opreme i trajnih dobara za ličnu potrošnju.

Pod zastupanjem stranih lica smatra se obavljanje od strane ovlašćenog domaćeg lica u ime i za račun stranog lica, poslova koji prethode zaključivanju ugovora o prodaju robe ili pružanju usluga, zaključivanju tih ugovora, kao i obavljanje pratećih poslova koji se odnose na izvršavanje tih ugovora

Kada je rec o ugovoru o zastupanju, Uredbom je propisana obaveza domaćim licima da zaključuju samo ugovore o generalnom zastupanju za ceo proizvodni program stranog lica. Samo izuzetno, u slučajevima kada strano lice ima više proizvodnih programa, domaći zastupnik moze zaključiti ugovor o zastupanju i dela proizvodnog programa.

Ugovor o zastupanju stranih preduzeća redovno prati ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionog skladišta.

Uredbom je određeno da domaće preduzeće kao zastupnik može sa stranim licem zaključiti ugovor o prodaji robe sa konsignacionog skladišta i na osnovu njega prodavati stranu opremu, trajna dobra za ličnu potrošnju, rezervne delove, sirovine, i reprodukcioni materijal, gotove lekove i medicinski i sanitetski potrošni materijal. Ovim ugovorom potrebno je regulisati vrednost robe koja ce konsignaciono prodavati, troškove njihovog transporta i osiguranja kao i troškove njihovog uskladištenja i održavanja konsignacije. Prodaja se obračunava i placa stranom licu u stranoj valuti.

U sudskoj praxi je zauzet stav da konsignacija nije vrsta kupoprodajnog odnosa već vrsta: prodajnog komisiona kombinovanog sa uskladištenjem robe u kome konsignat preuzima obavezu da posalje konsignataru određenu robu, pri cemu konsignatar čuva u svom skladištu i prema ukazanoj prilici je prodaje trećim licima u svoje ime a za račun konsignata.

Kada su generalni zastupnik i konsignater dužni da obezbede servis, potrošni materijal, pribor za rezervne delove i održavanje uvezene opreme, domaće privredno drustvo zaključuje treći navedeni, ugovor o pružanju usluga održavanja.

Ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionog skladišta i ugovor o pružanju usluga održavanja zaključuju se na rok koji ne može biti kraći od jedne godine.