Fakultet za poslovne studijeUniverzitet Megatrend Požarevac

Seminarski rad iz predmeta:Medjunarodni ekonomski odnosi

Tema:Kako politike MMF-a i trezora SAD-a uvode zemlje u

razvoju i zemlje u tranziciji u krizu i kako pomažu da iz iste izadju

-Analiza tranzicije u Rusiji-

Profesor: Student:Dr Božidar Mihajlović Slobodan StamenkovićAsistent: Broj ideksa:Ivan Ivanović f/026/08

Požarevac25.12.2010.

Sadržaj:

Uvod 3

Politika uslovljenosti MMF-a 4

Problemi transfera kapitala u zemlje u razvoju 5

Prezaduženost zemalja u razvoju i tranziciji kao glavni problem upadanja u krizu 6

Uticaj SAD-a i trezora federalnih razervi na zemlje u razvoju i uopšte svetsko tržište kapitala 7

Analiza tranzicije u Rusiji 10

Zaključak 12

Uvod

U svetu gde 1% populacije poseduje 40% bogatstva planete. U svetu u kome

34.000 dece umire svaki dan od posledica siromaštva i izlečivih bolesti i gde 50% svetske

populacije živi sa manje od 2 dolara dnevno. Jedna stvar je jasna. Nešto je veoma

pogrešno i bez obzira da li smo toga svesni ili ne, žila kucavica svih naših institucija i

samog društva, je novac. Zato, razumevanje politike monetarnih institucija je kritično za

razumevanje naših života onakvih kakvi jesu. Nažalost, ekonomija se često smatra

konfuznom i komplikovanom. Beskrajni niz finansijskih žargona, zastrašujuće

matematike, brzo uspeva da odvrati ljude od pokušaja da je razumeju. U svakom slučaju,

činjenica je: Složenost finansijskog sistema je samo maska. Stvorena da sakrije jednu od

najparalizirajućih struktura, koju je čovečanstvo imalo.

"Niko nije tako beznadežno porobljen od onih koji pogrešno veruju da su

slobodni."1

Monetarnu politiku svih zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji kontrolišu oni

kojima je bilans stanja beskonačno veliki, a to su MMF i Federalni trezor Sjedinjenih

Američkih država. Novac se stvara dugovanjem, jer da nema duga ne bi bilo ni novca. U

skladu sa medjunarodnim ekonomskim odnosima (ali i drugim političkim odnosima) ove

dve “institucije” uvode zemlje i razne institucije u krizu, ali ih iste uz vrlo slične metode

vraćaju u stabilno stanje.

1 Johan Volfgang Gete (1749-1832)

Politika uslovljenosti MMF-a

Uslovljenost kao kriterijum pri odobrenju Fondovih sredstava, uvedena je 60-tih

godina. Kao mera sigurnosti da će zemlja koristiti sredstva Fonda u skladu sa

prezentiranim stabilizacionim programom. U početku je ovaj zahtev bio liberalan u

izvršenju. Od 70-tih godina kriterijum uslovljenosti postaje strožiji. U izvršavanju ovih

zahteva, fond je ustanovio PERFORMANSNI KRITERIJUM, preko čijeg izvršenja prati

ostvarenje dogovorenog programa platnobilansnog i strukturnog prilagodjavanja. To se

odnosi na tradicionalne makroekonomske pokazatelje, kao što su: kvantifikacija gornje

granice bankinih kredita i ponude novca, održavanje stabilnm ključne elemente sistema

cena (devizni kurs, cena novac-kamata) i prihvatljiv nivo spoljnog duga i medjunarodnih

rezervi.

Putem tih mera treba da se obnovi domaća i spoljna ravnoteža u privredi. Time se

unapredjuje ponuda i jača produktivna osnova privrede. Po mišljenju Fonda, uslovljenost

treba da obezbedi održiv ekonomski rast i zadovoljavajuću platnobilansnu situaciju

zemlje u toku nekog razumnog perioda.

Medjutim korišćenju ovog kriterijuma upućene su i brojne kritike. Za mnoge

zemlje u razvoju koje su prezadužene, to je teret koji se jedva podnosi.

Problemi transfera kapitala u zemlje u razvoju

Ovi faktori koji su još izmedju II svetskog rata uticali na kretanje kapitala su:

velika svetska ekonomska kriza, inflacija u skoro svim evropskim zemljama, promena

odnosa snaga izmedju industrijski nerazvijenih zemalja, otkazivanje obaveza po spoljnim

zajmovima, državni uticaj, raspad svetskog monetarnog jedinstva, velike potrebe za

kapitalom samih zapadnoevropskih zemalja radi obnove ratom razorenih privreda.

Tokom II svetskog rata napuštene su stare metode medjunarodnog finansiranja.

Medjunarodno finansiranje je usmereno na medjudržavno finansiranje.Tako je u Breton-

Vudsu nastala i medjunarodna banka za obnovu i razvoj. Bilo je jasno da privatni kapital

neće moći dovoljno da struji prema mestima gde je potreban, pa će državni budžet to

omogućavati umesto tržišnog kapitala.

Posle II svetskog rata dekolonizacijom nastaje niz novih nezavisnih država. Da bi

ostvarile brži privredni razvoj bila su im potrebna dodatna finansijska sredstva. Osnovne

karakteristike nerazvijenih zamalja danas su :

1. težnja da se industrijalizuju;

2. potreba dodatnih sredstava spolja;

3. spremnost da na svojim plećima iznesu glavni teret razvoja;

Ekonomski eksperti UN utvrdili su da bi za razvoj tih zemalja bilo potrebno oko

20 milijardi dolara godišnje, a da je priliv u ove zemlje od 4-8 milijarde, s tim što su

njihove otplate po inostranim dugovima oko 5 milijardi. Znači da priliv sami

“kompenzuje” otplate. Ponekad prihodi od kapitala investriranog u inostranstvu

prevazilaze izvoz svežeg kapitala, tako da je to “prikriveni” vid seljenja kapitala iz

nerazvijenih u razvijene zemlje. Tako eksperti UN ističu da bi za nerazvijene zemlje

trebalo obezbediti besplatnu pomoć, preko medjunarodne organizacije za razvoj u okviru

UN. To bi bio samo jedan od kanala za priliv kapitala u nerazvijene zemlje.

Privatni kapital pokazuje suzdržljivost iz više razloga: sprovedene nacionalizacije

i konfiskacije u nerazvijenim zemljama, politička nestabilnost ovih zemalja,

nekonvertibilnost njihove valute, razvoj državnog kapitalizma u razvijenim zemljama

(njihove vlade forsiraju izvoz kapitala u odredjena područja, a u druga ga otežavaju). U

tim uslovima nerazvijene zemlje tragaju za nekim srednjim rešenjem: da stvore uslove za

što veći priliv privatnog kapitala, a da time ne ugrožavaju svoje bitne ciljeve i vrednosti.

Prezaduženost zemalja u razvoju i tranziciji kao glavni problem upadanja u krizu

Ukoliko se uzimaju novi zajmovi, pored već postojećih, to dovodi do povećanja

duga, a svaka otplata glavnice smanjuje dug. Stanje duga predstavlja rezultantu

pomenutih tokova. Dug jedne zemlje možemo da označimo sa DI polazimo od

pretpostavke da je dug jedne zemlje izražen samo u jednoj valuti i uvek je reč o dugu koji

je u korisćenju. To znači da je reč o dugu koji se formira po osnovu korišćenja odobrenih

zajmova. Važno je napomenuti da se u dug ne uračunavaju odobreni ali još ne korišćeni

zajmovi. Služba duga u godini t, DSt se sastoji iz plaćanja kamate PKt i otplate glavnice

PGt.

DSt = PKt + PGt

Neto promene duga u istom periodu Ot daju novo korisćenje zajmova u tom

periodu NOt, umanjeno za otplatu glavnice, pa dobijamo:

Ot = NOt - PGt.

Neto transfer sredstava u istom periodu, označen sa NTt, predstavlja prirast duga

Ot umanjen za plaćanje kamate:

NTt = Ot – PKt = Not - DSt

Zemlja troši više od svoje proizvodnje dok prima neto transfer sredstava iz

inostranstva. Do rasta dužničke krize je došlo pod uticajem raznih okolnosti. Najveći deo

priliva kapitala u zemlje u razvoju, do ranih 70-tih godina, ostvarivao se u obliku javnog

kapitala, kratkoročnog izvoznog kredita i privatnih direktnih investicija.

U periodu 1973-1974. došlo je do učetvorostručenja cena nafte i to predstavlja

početak ekspanzije kreditiranja zemalja u razvoju od strane komercijalnih banaka.

Organizovana je reciklaža petrodolara i na taj način su se finansirali deficiti tekućih

bilansa plaćanja ostalog sveta. Kamatne stope su pale, a jedno vreme su bile i realno

negativne. Zemlje u razvoju uvoznice nafte su povoljne uslove kreditiranja koristile za

finansiranje svog privrednog razvoja.

Za vreme ekspanzije kreditiranja u SAD, a takodje i u mnogim drugim razvijenim

zemljama, počeli su da se stvaraju oblaci koji su doveli do ispoljavanja dužničke krize.

Oštra antiinflatorna monetarna politika je uvedena 1979. godine u SAD. Takva politika je

svetsku privredu gurnula u recesiju 1981. godine. Promene realnih kamatnih stopa i kursa

dolara su dosta uticale na zemlje u razvoju. Zajmovi zemalja u razvoju sa plivajućim

kamatnim stopama doveli su do velikog odliva kamata. Situacija je postala još gora jer je

najveći deo duga zemalja u razvoju bio ugovoren u dolarima, a došlo je do naglog skoka

kursa dolara.

U periodu 1981. godine, svetska privreda je pala u duboku depresiju. Kriza je

izbila u Meksiku, a avgusta 1982. godine Meksiko obaveštava inostrane finansijske vlasti

da je njegova centralna banka utrošila sve devizne rezerve i da ne može više da otplaćuje

dugove.

Uticaj SAD-a i trezora federalnih razervi na zemlje u razvoju

i uopšte svetsko tržište kapitala

Glavni zadaci Saveznih rezervi su:

nadlgedanje i regulisanje banaka;

sprovodjenje monetarne politike dejstvima na otvorenom tržištu, odredjivanjem

diskontne stope, i odredjivanjem rezervnog količnika;

održavanje jakog platnog sistema;

kontrolisanje količine novca koji se sačini i uništi svakog dana;

Među ostalim zadacima su i:

ekonomska istraživanja;

ekonomsko obrazovanje;

dopiranje do šire zajednice;

Sjedinjene Američke Države, kao najmoćnija svetska ekonomija, koristile su se

svojom privilegovanom pozicijom, pozajmljujući više novca nego bilo koja druga zemlja,

da bi sada imale rekordan iznos stranog duga. SAD imaju viši nivo deficita tekućeg

računa nego bilo koja druga država u istoriji, zbog toga što je vrednost uvoza u SAD

mnogo veća od vrednosti izvoza. To se dogodilo istovremeno sa rekordno visokim

fiskalnim deficitom SAD, koji se pokriva izdavanjem novog duga (državne hartije od

vrednosti). Finansiranje nacionalnog duga SAD vrši se prevashodno u Aziji, a naročito

Kini, a tokom poslednjih pet godina uključivalo je priliv od oko dve milijarde američkih

dolara dnevno. Drugim rečima, Amerika je bila primalac svetske štednje, dok su

ekonomije i zemlje u razvoju bile snabdevači. To se odvijalo u kombinaciji sa

medjunarodno niskim kamatnim stopama. Trgovinski deficit SAD koji je finansiran

novim zaduživanjem, tj. povećanjem duga, doveo je do finansijske krize 2007-2008. Ovaj

kratki primer govori kako uticaj jedne nacionalne ekonomije može uticati na ostale

svetske ekonomije, ako se uzme u obzir njena uloga i pozicija u medjunarodnoj razmeni,

te načini za koje se opredeljuju u rešavanju kriznih situacija npr. kako se trgovinske

neravnoteže rešavaju na finansijskim tržištima. Da li manipulacijom vlastitih finansijskih

tržišta ili neki drugi način.

Sistem monetarne ekspanzije je elementarno inflatoran. Jer činjenica da povećanje

količine novca, bez toga da postoji proporcionalna ekspanzija robe i usluga u ekonomiji,

će uvek podkresati monetu. U stvari, brzi pogled na istoriju vrednosti američkog dolara, u

odnosu na novčane rezerve, dokazuje ovu priču definitivno. Uzajamna veza je očigledna.

Jedan dolar iz 1913. godine bi 2007. godine vredeo 21.60 dolara. To je 96% devalvacije

od kada postoji Federalni Trezor. Sada, ako ova realnost elementarne i konstantne

inflacije se čini apsurdom i ekonomski samoporažavajućom. Apsurd je slaba reč u

odnosu na to kako funkcioniše finansijski sistem u stvarnosti. Jer novac u finansijskom

sistemu je zapravo dug a dug je novac. Što je više duga, to je više i novca. Drugačije

rečeno. Svaki dolar u vašem novčaniku je pozajmljen od nekoga za nekog. Jedini način

da novac postoji u realnosti jeste dug ili kredit. Stoga, kada bi svako u zemlji bio

sposoban da vrati novac uključujući i državu, novca ne bi ni bilo u opticaju.

"Kada ne bi bilo duga u našem sistemu, ne bi bilo ni novca".

Ustvari, poslednji put u Američkoj istoriji kada je nacionalni dug bio otplaćen je

bilo 1835. godine nakon što je predsednik Endrju Džekson ugasio Centralnu Banku.

Zapravo, Džeksonova celokupna politička platforma je bila skoncetrisana na zatvaranje

Centralne Banke. Izjavljujući jednu stvar: "Značajni napori koje je sadašnja banka uložila

da bi kontrolisala vladu su samo predvidjanja sudbine koja čeka američki narod koji će

biti obmanut od strane ove institucije ili samog establišmenta."

Nažalost ova poruka je kratko živela i tako su medjunarodni bankari uspeli da

osnuju drugu centralnu banku 1913.godine tj. Federalni Trezor. Dok god ova institucija

postoji večiti dug je zagarantovan. Do sada, pričali smo o stvarnosti u kojoj se novac

pravi od dugova i pozajmica. Ovi dugovi su bazirani na bankarskim rezervama, a rezerve

su proistekle od depozita i kroz frakcijalni sistem rezervi svaki depozit može da stvori

devet puta veću vrednost od početne. Zauzvrat, podkresujući postojeće novčane zalihe i

dižući cene u društvu. S obzirom da je sav ovaj novac napravljen od duga i da nasumično

cirkuliše kroz trgovinu, ljudi bivaju odvojeni od svog prvobitnog duga. Nejednakost

nastaje tamo gde su ljudi naterani da se takmiče za posao kako bi izvukli dovoljno novca

i pokrili svoje troškove života. Kako god sve ovo čudno izgledalo, još uvek postoji jedna

stvar koja bitno utiče na celokupnu situaciju, a to su kamate.

Kada država pozajmljuje novac od Federalnog Trezora ili kada osoba pozajmljuje

novac od banke u većini slučajeva se taj novac vraća uz ogromnu kamatu. Drugim

rečima, skoro svaki dolar koji postoji mora biti vraćen bankama, naravno uz plaćenu

kamatu. Medjutim, ukoliko se sav novac pozajmljen od Centralne Banke koji se širi uz

pomoć komercijalnih banaka koje daju pozajmice, jednostavno se naziva "principom"

kreiranim od novčanih zaliha. Onda nastaje pitanje gde je novac koji pokriva kamate.

Taj novac zapravo ne postoji. Komplikacije koje iz ovoga nastaju su zaprepaštajuće.

Količina novca koju banke treba da vrate davajući kredite i pozajmice ljudima će uvek

prevazići količinu novca koja je u opticaju. Zbog toga je inflacija konstanta u ekonomiji,

zato što je svež novac uvek potreban da pomogne da se pokriju deficiti koji su veštački

umetnuti u sistem, prouzrokovano potrebom da se naplati kamata.

Ovo takodje znači da je bankrot, matematički, ugradjen u sistem i da će uvek

postojati siromaštvo u društvu i da će neko uvek izvući deblji kraj. Analogija ovome bi

bila "igra muzičkih stolica" jer kad muzika prestane, neko ispada iz igre i u tome je

poenta. Uvek će bogatstvo pripasti pojedincima i bankama. Ukoliko ste nemoćni da

platite hipoteku, oni će vam oduzeti imovinu. Ovo je naročito uznemirujuće kada shvatite

da ovo nije jedina neizbežnost praksi federalnog trezora. Ali, takodje i zbog činjenice da

novac koji vam je banka pozajmila, zapravo uopšte nije ni postojao.

Analiza tranzicije u Rusiji

Postsocijalistička tranzicija u Ruskoj Federaciji počela je 1992. godine. Uopšteno

govoreći prva etapa postsocijalističke ekonomske tranzicije u Rusiji označava

transformaciju planske u tržišnu privredu. Tranzicioni procesi u Rusiji bili su praćeni

mnogobrojnim dilemama. Najznačajnija se odnosi na metod tranzicije: šok terapija ili

gradualizam. Rezultati tranzicije u Rusiji su pozitivni i negativni. Oni zavise od puteva i

radikalizma reformskih promena. Druga etapa ruske tranzicije počela je nakon monetarne

i finansijske krize Rusije u avgustu 1998. godine. Nakon toga počinje oporavak privrede

Rusije. Ova etapa tranzicije ima svoje specifične probleme. Najvažniji od njih odnosi se

na repatrijaciju ruskog kapitala iz inostranstva. Jedna od osnovnih komponenti tranzicije

u Rusiji na njenoj drugoj etapi jeste njeno puno uključivanje u svetsku privredu i procese

integracije i globalizacije. Jedan od puteva za njihovu realizaciju je puna saradnja Rusije

sa medjunarodnim organizacijama, posebno sa Medjunarodnim monetarnim fondom i

Svetskom trgovinskom organizacijom.

U periodu dužem od decenije i po od početka procesa tranzicije tzv.

komunističkih privreda ka tržišnoj ekonomiji prikupljeno je dosta empirijskog materijala

o tokovima i rezultatima procesa tranzicije u Rusiji, koja je najveća i po mnogim

mišljenjima najbogatija zemlja sveta. Nasuprot obećanjima reformatora o oslobadjanju

privatne inicijative i na tome zasnovanom nesputanom razvoju i porastu standarda,

zemlja je zapala u duboku i dugotrajnu krizu, uz ogromno osiromašenje ogromne većine

stanovnika. Šta se zaista desilo u Rusiji i zašto su rezultati toliko suprotni od obećavanih?

Iako je u uslovima kontrole slobodnih medija do pravih informacija teško doći, neke od

publikacija ipak se probijaju u javnost i daju sliku o do sada predjenom putu, snagama

koje su vodile promene i metodima koji su korišćeni. U toj slici preovladjujuću ulogu

dobija grupa ljudi iz neposrednog okruženja bivšeg predsednika Rusije, koju čine njegova

najbliža rodbina i širi krug prijatelja. U radu se opisuje kako se ta grupa skrivena iza

„liberalnih“ parola, korišćenjem bezobzirnih otimačkih i pljačkaških metoda obogatila na

račun najširih slojeva ruskog stanovništva i rasprodaje u bescenje ruskih ogromnih

prirodnih i drugih bogatstava. Najveća je ironija što je ta grupa dobar deo svojih akcija

uspela da prikaže kao zakonite donošenjem loših, nejasnih, pa čak nelegalnih i neustavnih

zakona i drugih propisa. Šteta do sada naneta zemlji od ove grupe meri se već mnogim

desetinama milijardi američkih dolara i zasada joj se ne vidi kraj.

Strana pomoć svela se praktično na dve institucije, MMF i Svetsku banku, jer

zapadne vlade nisu bile spremne da ulažu iz sopstvenih budžeta. Protivio sam se ovom

prilazu zbog toga što MMF nije institucija prikladna za ovu vrstu zadatka. MMF zahteva

od vlade da potpiše ugovor kojim se obavezuje da će poštovati odrednice programa koje

se najčešće odnose na monetarnu stabilnost. Ukoliko se uspostavi da vlada nije poštovala

ugovor, MMF ukida pomoć. Medjutim kada se uzme u obzir koliko je učesnika bilo

neodgovorno uključujući i vladu Rusije, program pomoći bio je osudjen na propast.

Zaključak

Uzimajući u obzir sve faktore i probleme koji se javljaju u ovim procesima kao i

principe kojima se vode MMF i trezor Sjedinjenih Američkih država zaključićemo da

zemlje u razvoju i tranziciji zavise od diktiranih uslova ova dva organa, ali i od svojih

korumpiranih i, za saradnju, teških vlada. Sve funkcioniše po principu interesa i ako

MMF i njegove vodeće članice ili SAD vide interes da odredjenu zemlju u razvoju guraju

ka ivici propasti oni će to i uraditi. Naravno isto važi i u obrnutom slučaju kada odredjenu

zemlju guraju ka dobrom životnom standardu i izlasku iz krize. Mora se uzeti u obzir i u

kakvom se stanju nalaze SAD i zemlje članice MMF-a. Ukoliko su i oni u krizi, kao što

je trenutno slučaj, sav teret će probati da svale na dužnike, jer po principu potpornih

stubova ove zemlje i funkcionišu. Da bi neko ostvario uspeh potrebno je da neko doživi

neuspeh. Na primeru naše zemlje možemo zaključiti kako se diktiraju odredjeni uslovi,

bili smo svedoci opraštanja dugova, što označava izlaz iz krize, a naravno mnogo više

puta smo bili svedoci kada su nam kamate bile veće nego li sam dug. Postoji jedna

ravnoteža čega su zemlje G20 svesne, kao i sama organizacija MMF i zato se uvek ističu

odredjene olakšice koje bi trebalo da zamaskiraju realnu sliku stanja zemalja koje se bore

da bukvalno ne proglase bankrot. Za primer ovog slučaja uzeću novu reformu MMF-a

koja je izglasana od G20 u Južnoj Koreji nedavno. Američki sekretar finansija Timoti

Gajtner pozvao je Medjunarodni monetarni fond da sprovede reforme koje bi zemljama u

razvoju omogućile da se njihov glas više čuje u finansijskim institucijama. Ovaj potez

koji povlači američki sekretar daje lažnu nadu zemljama u razvoju zato što oni zapravo

ništa neće odlučivati, ali će SAD imati podršku ovih zemalja zato što se smatra da je to

korak napred ka izlasku iz krize, ali verovatno samo ove zemlje. Ostaje pitanje šta je

rešenje ovom svetskom poretku, a odgovor sigurno ne zavisi od truda, zalaganja i bezbroj

drugih rešenja koje zemlje u razvoju pokušavaju da donesu već od interesa paradoksalno

kamate i niz drugih političko-ekonomskih faktora najrazvijenijih zemalja.

Što se tiče tranzicije u Rusiji, izuzetno je obimna teorija (ne)uspeha ovog procesa.

Rusija je oduvek bila medju vodećim silama sveta i ima neverovatne potencijale da bude

najjača na svim poljima privrede, ali to nije slučaj. Vlada ove zemlje je možda i suviše

ponosna da prihvati i ovako retku pomoć od strane SAD-a, MMF-a, Svetske banke i

drugih te se iz tih razloga teško može govoriti o skorijem napretku Rusije po ovom

pitanju. Neuspeli plan stavljanja akcenta samo na jednu privrednu granu, održavanja

proizvodnih cena i postepeno dizanje istih nije urodilo plodom. Nestabilnost i ratni

sukobi, kao i podeljenost naroda kome je još uvek u sećanju SSSR, komunizam i

socijalizam. Sve su to kulturno sociološki faktori koji sprečavaju korak više na

nepreglednom stepeništu tranzicije. Ovaj proces lako možemo razumeti zato što je Srbija

u sličnom položaju, ugrožen joj je teritorijalni integritet, ne može poslovati bez spoljne

pomoći, ne može smanjiti uvoz i povećati izvoz, ne može smanjiti budžetski deficit dok

je o bilo kakvom suficitu suvišno polemisati, nestabilnost domaće valute i još mnogo

drugih problema. Potrebna je složnost i rešenost u rešavanju svega ovoga, takodje država

se mora okrenuti unutrašnjim problemima i nastojanju da ih reši, a nakon toga će se

mnogo lakše rešiti pitanje spoljnog poslovanja. Potrebni su i kvalitetni kadrovi koji će

raditi na tome i to je verovatno najpozitivniji korak Rusije u tranziciji. Uz pomoć spoljnih

i unutrašnjih finansijskih sredstava Rusija je obezbedila 500$ mesečno za 40.000 svojih

najtalentovanijih stručnjaka iz raznih oblasti za razvijanje svoje privrede. Bez obzira na

ishod tranzicije bitno je načiniti što više pozitivnih poteza, jer „od dva zla uvek treba

birati manje zlo.“

LITERATURA:

1. „Tranzicija u Rusiji - liberalizam u izvedbi 'porodice'“; Bukvić Rajko;Univerzitet Megatrend, Beograd

2. „Međunarodni ekonomski odnosi”; prof. dr Ivica Stojanović;

Univerzitet Megatrend, Beograd 2005. godine

3. http://www.wikipedia.org/

4. „Tranzicija i trgovinska politika”; Kovačević R.; Beograd,

2001. godine