29. Činioci u međunarodnim odnosima: pojam i vrste međuzavisnosti 1

Kao analitički termin, “međuzavisnost“ se odnosi na situacije u kojima učesnici ili događaji u različitim delovima sistema utiču jedni uz druge. Jednostavno rečeno, međuzavisnost znači uzajamnu zavisnost. Takva situacija sama po sebi nije ni dobra ni loša i može da postoji u većoj ili manjoj meri. U ljudskim odnosima, međuzavisnost je sadržana u bračnom zavetu, u kome partneri uzajamno zavise „u bogatstvu, u siromaštvu, u dobru i zlu“. I međuzavisnost među nacijama ponekad znači bogatstvo, ponekad siromaštvo, nekad dobro ili zlo. U 18. veku Žan-Žak Ruso je istakao da uz međuzavisnost idu i sukobi i neslaganja. Njegovo „rešenje“ bila je izolacija i izdvajanje, ali to je retko moguće u globalizovanom svetu. Kada zemlje pokušaju sa izolacijom – kao što su to učinile Severna Koreja ili Myanmar (ranije Burma), to se dešava uz izuzetne ekonomske troškove. Nije jednostavno da se nacija razdvoji od ostatka sveta.Realisti su isticali da su države jedini značajni akteri, da je vojna sila dominantan instrument, a bezbednost prvenstveni cilj. Obrnuto, možemo postaviti potpuno različitu svetsku politike: 1.) države nisu jedini važni akteri – transnacionalni učesnici koji deluju preko državnih granica takođe su primarni igrači 2.) sila nije jedini važan instrument – ekonomska manipulacija i korišćenje međunarodnih ustanova su dominantni instrumenti 3.) bezbednost nije primarni cilj – primarni cilj je blagostanje. Ovaj zamišljeni svet možemo da označimo kao složenu međuzavisnost. Najbolji primer interakcije između složene međuzavisnosti i realizma u stvarnom svetu je odnos SAD sa Kinom. Kao i sa Japanom, američki uvoz iz Kine daleko nadmašuje američki izvoz. Rezultat je značajan trgovinski deficit u milijardama dolara. Dok je bilateralan trgovinski odnos između Sjedinjenih Država i Kine asimetričan u korist Kine, SAD nisu posebno ranjive na potencijalni kineski trgovinski embargo jer bi potencijalni gubitak kineske robe mogle da kompenzuju kupujući je negde drugde, a Kina ima snažne unutrašnje podsticaje da izvozi u SAD. S druge strane, potencijalna veličina kineskog tržišta za američku robu i domaća potražnja za kineskom robom u SAD znače da je sposobnost vlade SAD da deluje protiv Kine u nekoj meri ograničena transnacionalnim akterima, uključujući američke multinacionalne korporacije koje su vršile pritisak na vladu da Kini ne uvede sankcije zbog nefer trgovinske prakse i kršenja ljudskih prava. U isto vreme, brz rast kineske ekonomske i vojne snage imao je snažan uticaj na opažanje ravnoteže snaga u Istočnoj Aziji, i doprineo oživljavanju američko-japanskog bezbednosnog saveza 1996.godine. Ekonomska međuzavisnost je naglo rasla posle II sv. rata, ali 1973. godine velika naftna kriza dovela je ekonomski sukob na središnje mesto. Liberali ponekad tvrde da međuzavisnost znači mir i saradnju, ali, na žalost, to nije tako jednostavno. Sukobi se nastavljaju, čak i u svetu međuzavisnosti.Prvobitna međuzavisnost je osnovna. Međutim, ona trpi i menja se razvojem kompenzacija nedostacima prirodnih uslova teritorije koju jedno društvo poseda. Ove kompenzacije se ogledaju ili u uspešnom odgovoru na nepovoljne uslove putem razvoja savršenijih sredstava za proizvodnju, ili tako što će izvesne fizičke prepreke ili prirodne nepogodnosti date teritorije odbijati eventualne agresore, što može tom društvu da omogući miran razvoj.

Postoji nekoliko tipova međuzavisnosti:

1 Dopunio i priredio: Saša Mešter. Sva autorska prava pripadaju njihovim vlasnicima

1

a) Prvobitna međuzavisnost, nastaje samom teritorijalizacijom potpunih društava a proizlazi iz različitosti prirodnih uslova za razvoj materijalne proizvodnje. (od doba naturalne proizvodnje do razvoja robne proizvodnje).b) Drugi osnovni tip prvobitne međuzavisnosti javlja se u borbi za raspolaganje viškom proizvoda, koji se najčešće trezoriše u vidu blaga još u prvobitnim zajednicama, robovlasničkim i feudalnim državama. Ovaj oblik međuzavisnosti u prvobitnoj zajednici, javlja se s nastankom vojne demokratije u kojoj rat i vojna organizacija društva postaju “redovne funkcije” na-rodnog života. Prvobitnu međuzavisnost karakteriše odsustvo međunarodne podele rada, te se u njoj ne stvara osnova za razvoj procesa saradnje u međunarodnim odnosima. Iz tih razloga, u međunarodnim odnosima koji nastaju u međuzavisnosti ovoga tipa, sukob je os- novni oblik međunarodnih odnosa, dok saradnja postoji samo izuzetno, i to ugla- vnom u političkom grupisanju država koje su u sukobu s nekom drugom državom ili grupom država.

c) Tržišni i tehnološki tip međuzavisnosti nastaje s prerastanjem robne proizvodnje u osnovni oblik proizvodnje, što se zbiva razvojem kapitalističkog načina proizvodnje u kome dominantnu ulogu preuzima industrijska proizvodnja. Razvoj industrije i tehnologije u biti menja prvobitnu međuzavisnost, što delimično omogućuje brze promene položaja država u međuzavisnosti a time i menjanje njihovog ponašanja i njihove politike u međunarodnim odnosima. U ovom tipu međuzavisnosti javljaju se novi oblici nejednakosti, kao posledica razlika u industrijskoj i tehničkoj razvijenosti, što u međunarodnoj podeli rada bitno utiče na položaj društva na svetskom tržištu i u međunarodnim ekonomskim odnosima uopšte. U uslovima naturalne privrede tržište je bilo iscepkano na niz osnovnih jedinica jednog društva, provincija ili feuda, tako da nikakvi jedinstveni kriteriji nisu bili mogući. Čak ni jedinstven sistem mera nije bilo moguće ustanoviti od jednog do drugog grada i feuda. Zbog proizvodnje u velikim serijama (koje zahteva industrijska proizvodnja), razvija se svetsko tržište. Svetsko tržište doprinosi međunarodnoj podeli rada, koja doprinosi specijalizaciji zemalja u proizvodnji. Upravo ova specijalizacija vodi povećanju međuzavisnosti. Takođe, javlja se sve veća uloga nauke u proizvodnji, i ona stvara jedan novi vid međuzavisnosti – tehnološku međuzavisnost. Tada se javlja nužnost saradnje da bi se postigli interesi svake pojedine države zbog međuzavisnosti sa drugim državama.

Od oblika međuzavisnosti i stepena u najvećoj meri zavisi mogućnost razvoja procesa saradnje ili sukoba u međunarodnim odnosima:1. Oblik međuzavisnosti u međunarodnom odnosu između dve ili više država označava načine na koje se mogu postići interesi iz tog odnosa. Iz podele rada rađa se interes svakog učesnika u njoj u odnosu na onog drugog. Interes može voditi saradnji ako su interesi komplementarni ili sukobu ako su oni isključivi. Zbog toga bi se teško mogao braniti do kraja Dirkemov stav po kome “... svaki sklad interesa krije u sebi neki potajni ili samo odloženi sukob. Jer tamo gde vlada samo interes, kako nema ničega što obuzdava prisutne egoizme, svako se nalazi prema drugom na ratnoj nozi te nijedno primirje u tome večitom sukobu ne može biti dugog veka. Interes je zaista nešto najnepostojanije na svetu” Interesi su zaista promenljiva kategorija i oni su u zavisnosti od niza činilaca koji takođe deluju s promenljivom snagom. Međutim, interesi u međunarodnim odnosima proizlaze, u krajnjoj analizi, iz datog tipa međuzavisnosti a njihova trajnost i mogućnost zadovoljenja zavise od oblika i stepena međuzavisnosti. Ako je oblik međuzavisnosti takav da se interesi u njemu mogu ostvariti pu- tem sile, ili

2

je sila jedini način da se takvi interesi ostvare, onda se može očekivati veća uloga sile u datim odnosima. Kada su imperijalističke protivurečnosti nalagale monopolizaciju tržišta unutar i u međunarodnim ekonomskim odnosima, onda je bila primenjena sila radi osvajanja kolonija, čime je ta monopolizacija ostvarena.

Koristi međuzavisnosti ponekad se izražavaju kao nulti zbir i nenulti zbir. U situaciji nultog zbira: tvoj gubitak je moj dobitak i obrnuto. U situaciji pozitivnog zbira oboje smo na dobitku, dok u negativnoj gubimo. Deljenje pite je nulti zbir, pravljenje veće pite je pozitivni zbir, a njeno ispuštanje na pod je negativni zbir. Oba zbira prisutna su u uzajamnoj zavisnosti. Pojedini liberalni ekonomisti teže da o međuzavisnosti razmišljaju samo u terminima zajedničkog dobitka, to jest, situacije pozitivnog zbira u kome svi imaju koristi i svima je bolje. Raspodela koristi – ko dobija koliko od ukupnog dobitka - je nulta zarada u kojoj dobitak jedne strane predstavlja gubitak druge. Rezultat je da u ekonomskoj međusobnoj zavisnosti gotovo uvek postoji politički sukob. Čak i kada je pita veća, ljudi se mogu boriti oko toga ko će dobiti veće parče. Čak i ako međuzavisne zemlje uživaju zajedničku dobit, može doći do sukoba oko toga ko će dobiti veći deo te zajedničke dobiti.

U politici međuzavisnosti, razlika između toga šta je domaće a šta strano postaje nejasna. Svaka međuzavisnost ima svoje troškove kao jednu od dimenzija. Oni mogu obuhvatati kratkoročnu osetljivost ili dugoročnu ranjivost. Osetljivost se odnosi na količinu i brzinu posledica zavisnosti; znači, kako i koliko brzo promene jednog dela sistema utiču na promene drugog dela sistema? Visok nivo osetljivosti, međutim, nije isto što i visok nivo ranjivosti. Ranjivost se vezuje za relativne troškove promene strukture sistema uzajamne zavisnosti. To je cena izlaska iz sistema ili promene pravila igre.

Kao jedna od dimenzija, pojavljuje se i simetrija međuzavisnosti. Simetrija se odnosi na relativno uravnotežene slučajeve, nasuprot neuravnoteženoj zavisnosti. U međunarodnoj politici, manipulacija asimetrijama međuzavisnosti može biti izvor moći. Analitičari koji tvrde da do međuzavisnosti dolazi samo u situacijama podjednake zavisnosti odbacuju najzanimljivije političko ponašanje.Takva savršena simetrija je veoma retka; kao što su to i slučajevi potpune neravnoteže, gde je jedna strana potpuno zavisna, a druga nije uopšte. Asimetrija je u srcu politike međuzavisnosti.

Vrste međuzavisnosti mogu se u krajnjoj analizi odrediti tako što će se izdvojiti neke konstante za koje se vezuju preovlađujući interesi država u međunarod- nim odnosima. Te konstante su trajne i prisutne u svim odnosima država u datom tipu međuzavisnosti, za razliku od nekih varijabilnih koje su prisutne u nekim vre- menskim periodima, ili samo u jednom datom odnosu. To ne znači da su one zbog svoje promenljivosti zanemarive. Naprotiv, one u nekom odnosu mogu biti od prvo- razrednog značaja, te im se mora posvetiti posebna pažnja pri istraživanju međuna- rodnih odnosa. Konstante koje bi se mogle izdvojiti su ekonomski interesi, geografski i geostrateški interesi, kulturni, politički i društveno-ekonomski. Varijabile su bezbrojne i u njih bi se uglavnom mogli svrstati subjektivni činioci (akteri), iracionalna stanja svesti, verski, ideološki oblici svesti kao uzročnici ponašanja u međunarodnim odnosima iz kojih mogu proizići posledice od značaja za međunarodni život društva.

1. Ekonomska međuzavisnost je osnovna i u njoj dolazi do izražaja zavisnost procesa u materijalnoj proizvodnji od veza s ekonomijama drugih država. (ekonomska međuzavisnost može se upotrebiti i kao oružje - očiti primeri su

3

trgovinske sankcije uvedene Srbiji, Iraku i Libiji). Stepen ekonomske međuzavisnosti najčešće i najpotpunije označava stepen i oblik međuzavisnosti u međunarodnim odnosima.

2. Geografska međuzavisnost - često izgleda da put kroz neki geografski prostor, izlaz na more ili geostrateški položaj imaju veći značaj od ekonomske međuzavisnosti, međutim, one su značajne na prvom mestu zbog toga što se tim putem, ili preko te geografske tačke, u datom vremenu mogu očuvati ili postići neki ekonomski interesi u ekonomskoj međuzavisnosti država.

3. Kulturna međuzavisnost se ogleda u neophodnosti razmene kulturnih tvorevina, bilo preko prenosa tehničkih dostignuća, bilo preko kretanja drugih duhovnih tvorevina.

4. Tehnološka međuzavisnost neposredno se ogleda u vezi između ekonomskog razvoja date države i univerzalnog razvoja nauke i tehnike. Ne postoji mogućnost izolacije jedne države iz tog univerzalnog kretanja bez opasnosti od zaostajanja u razvoju.

5. Društveno-ekonomska međuzavisnost se ogleda u stepenu isključivosti i mogućnosti saradnje između država sa različitim društveno-ekonomskim sistemima. Ova vrsta međuzavisnosti nastaje i postoji uvek i u svim epohama u kojima je došlo do smene društveno-ekonomskih formacija.

6. Politička međuzavisnost nastaje s povećanom ulogom političkih procesa u razvoju međuzavisnosti iz koje se javlja mogućnost eksploatacije automatskim delovanjem zakona vrednosti.

Postojanje različitih interesa država dovodi do jednačenja težnji i mogućnosti, što doprinosi stvaranju političke konstelacije unutar koje se interesi uravnotežuju političkim sredstvima, ili uz veliko učešće politike u tome. Politička sredstva mogu biti ona koja pospešuju međunarodnu saradnju (pregovori, sporazumevanje i izgradnja pravila ponašanja) ili sukobe (primena različitih vidova politike sile). Prirodan rezultat rastuće međuzavisnosti je širenje trgovinskih paktova (EU, NAFTA). Do primene sile najčešće dolazi onda kada oblik i stepen međuzavisnosti ne dozvoljavaju jednoj strani da poštovanjem interesa druge strane pribavi za sebe koristi neophodne za svoj opstanak i razvoj. U situacijama u kojima se manje koristi postižu manjim obimom sile, ona se upotrebljava i kada sopstveni sistem nije doveden u pitanje. Jače izražena ili očekivana reakcija utiče na povećanje rizika pri upotrebi sile. Povećanje rizika umanjuje izglede za postizanje koristi putem sile. Na taj način dolazi do redukcije sredstava i metoda sile. Dolaskom do tačke na kojoj rizik postaje beznača- jna komponenta, sila dolazi kao krajnje sredstvo za održavanje onoga što se smatra neophodnim u borbi za opstanak ili razvoju. U procesu razvoja društva stalno se množe mogućnosti za zadovoljenje interesa putem procesa saradnje u međunarodnoj podeli rada i povećava rizik pri upotrebi sile (sve savršenija i ubojitija oružja).

Dva pojma, ističu oni, imaju dosta sličnosti, ali nisu sinonimi. „Međuzavisnost se odnosi na uslove, na stanje stvari. Za razliku od, međuzavisnosti, kad kažemo globalizacija, podrazumeva se da dolazi do uvećanja nečega, stoga je ona proces kojim odnosi između aktera u međunarodnim odnosima i koji su pre svega državocentrični,

4

bivaju oslabljeni u poređenju prema strukturama odnosa između različitih aktera koji deluju u kontekstu koji je istinski globalan, pre nego samo međunarodni. To nešto, čijim uvećavanjem nastaje globalizacija, Kiohejn i Naj nazivaju globalizam. Globalizam je kako ističu oni, kao i međuzavisnost (čija je podvrsta), “stanje stvari” ili “stanje sveta koje uključuje mrežu međuzavisnosti na multikontinentalnim rastojanjima“. Globalizam, dakle, podrazumeva mrežu međuzavisnosti u odnosima između aktera (najčešće država) koji se nalaze na velikim rastojanjima (za razliku od međuzavisnosti koja podrazumeva pojedinačne „spojeve“ između aktera, bez obzira na rastojanje). Globalizam se, isto kao i međuzavisnost, može smanjivati i povećavati. Proces uvećanja globalizma naziva se globalizacija, a proces njegovog smanjivanja deglobalizacija. Dakle, da sumiramo, najjednostavnije rečeno globalizacija bi se mogla odrediti kao proces povećavanja „svetskih mreža međuzavisnosti ... sada i u prošlosti.

5

30. Globalizacija kao činilac u međunarodnim odnosima: pojam i razdoblja u razvoju

Latinska reč „globus“ što znači „svet“ rodno je mesto u kojem treba tražiti izvor i značenje pojma globalizacija. Ona, se koristila da označi sve ono što je suprotnost lokalnom, malom i ograničenom. Drugačije rečeno, biti globalan znači biti svetski, odnosno pokrivati ceo svet. Sama imenica “globalizacija“ (globalization), pojavila se prvi put u Webster rečniku iz 1961. godine. U engleskom jeziku se pridev global koristi da označi ceo svet.U srpskom jeziku bi se ova reč mogla prevesti kao “usvetnjavanje” (koje označava pojavu, da svaki događaj koji se dešava negde drugde u svetu, ima veze sa onim što se dešava nama, odnosno da je svet svuda oko nas. Drugačije rečeno, usvetnjavanje je proces kojim svet postaje deo svakog od nas).Најшире гледано може се разликовати најмање 5 општих употреба термина глобализација:1) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА- подразумева интензивирање прекодржавних интеракција и међузависности између друштава2) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈА- подразумева слабљење и уклањање контроле над тржиштима3) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО УНИВЕРЗАЛИЗАЦИЈА- подразумева ширење одређених вредности широм света4) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ВЕСТЕРНИЗАЦИЈА- подразумева превласт Запада и особито САД-а (американизација) у светским пословима5) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ДЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА- подразумева претпоставку да географија и простор уопште губе на значају у светској поолитици (Jaan Aart Scholte)Obično se pod pojmom globalizacija podrazumeva globalizacija u njenom ekonomskom smislu. Tako poznati ekonomista i dugogodišnji visoki službenik Svetske banke, profesor Džozef Stiglic, kaže da je „globalizacija ... uklanjanje prepreka slobodnoj trgovini i bliskoj integraciji nacionalnih ekonomija.“ U istom smislu, u jednoj od mnogobrojnih definicija ovog pojma koju u njegovoj „kultnoj knjizi o globalizaciji“ daje čuveni kolumnista „Njujork Tajmsa“, Tomas L. Fridman, kaže se da je „globalizacija ... širenje kapitalizma slobodnog tržišta praktično na sve zemlje sveta.“ Na drugom mestu, u tekstu objavljenom u prestižnom američkom časopisu (Foreign Policy), on ističe da je globalizacija „integracija svega sa svim drugim. Kompletnija definicija da je globalizacija integracija tržišta, finansija i tehnologije na način koji skuplja svet od veličine „srednje“ do veličine „malo“. Globalizacija omogućava svakom od nas, bez obzira gde živimo, da dosegne svet dalje, dublje, brže i jeftinije nego ikada pre i dopušta svetu da do svakog od nas dopre dalje, brže, dublje i jeftinije nego ikada ranije." Slično njima i jedan od najpopularnijih istoričara današnjice, harvardski profesor Najal Ferguson, pod ekonomskom globalizacijom (koja je po njemu, samo jedan od oblika koji globalizacija može imati) podrazumeva „međunarodnu integraciju međunarodnih tržišta sirovina, usluga, kapitala i radne snage...“ Ono što skoro sve relevantne definicije ovog pojma ističu u prvi plan jeste da je globalizacija proces.

Iako se globalizacija najčešće shvata u njenom ekonomskom smislu, taj smisao je samo jedan od mogućih značenja ovog pojma. Najpotpunije određenje značenja pojma

6

globalizacija dali su Robert Kiohejn i Džozef Naj. Oni su sopstvenu teoriju međunarodnih odnosa nazvali „kompleksna međuzavisnost“. Tri glavne karakteristike "kompleksne međuzavisnosti" su:1. Postojanje višestranih kanala za kontakte između društava, koji ne moraju odvijati isključivo preko vlada. Naprotiv. Nevladine organizacije, ekonomske elite i drugi „nedržavni akteri“ ovde se pojavljuju kao sasvim ravnopravni učesnici u svetu međunarodnih odnosa; 2. Odsustvo hijerarhije među pitanjima, što znači da se odnosi između različitih aktera ne mogu klasifikovati po nekakvoj hijerarhiji. Kao posledica ovoga, bezbednost država shvaćena isključivo u vojnom smislu (military security) nije jedini predmet odnosa međuzavisnosti između aktera.2 Tako se na agendi spoljnopolitičkih odnosa mogu naći i takva pitanja kao što su ekonomija, ekologija, ljudska prava i drugo; 3. Manja uloga vojne sile u odnosima između aktera. Oni tvrde da iako u nekim regionima sveta (Srednji Istok, Balkan, Afrika, ) vojna sila i dalje ostaje činilac na koji se mora računati u odnosima između država, u nekim područjima je ta mogućnost, ipak manje verovatna (Severna Amerika, Evropa, Japan, Australija). Po njima, da bi se shvatila i razumela globalizacija, mora se poći od međuzavisnosti. Na praktičnom primeru pokazano, iz toga proizilazi da možemo govoriti o ekonomskoj, vojnoj ili kulturnoj međuzavisnosti između Japana i Sjedinjenih Američkih Država. To znači da između ove dve države postoji jedna (recimo vojna) međuzavisnost. Međutim, kada bi rekli da između Japana i Sjedinjenih Američkih Država postoji stanje globalizma, to bi značilo da se ne radi samo o jednoj međuzavisnosti između njih (recimo vojnoj), već o čitavoj mreži međuzavisnosti (ekonomskoj, političkoj, kulturnoj...).

Po njima, da bi se shvatila i razumela globalizacija, mora se poći od međuzavisnosti. Dva pojma, ističu oni, imaju dosta sličnosti, ali nisu sinonimi. „Međuzavisnost se odnosi na uslove, na stanje stvari. Za razliku od, međuzavisnosti, kad kažemo globalizacija, podrazumeva se da dolazi do uvećanja nečega, stoga je ona proces kojim odnosi između aktera u međunarodnim odnosima i koji su pre svega državocentrični, bivaju oslabljeni u poređenju prema strukturama odnosa između različitih aktera koji deluju u kontekstu koji je istinski globalan, pre nego samo međunarodni. To nešto, čijim uvećavanjem nastaje globalizacija, Kiohejn i Naj nazivaju globalizam. Globalizam je kako ističu oni, kao i međuzavisnost (čija je podvrsta), “stanje stvari” ili “stanje sveta koje uključuje mrežu međuzavisnosti na multikontinentalnim rastojanjima“. Globalizam, dakle, podrazumeva mrežu međuzavisnosti u odnosima između aktera (najčešće država) koji se nalaze na velikim rastojanjima (za razliku od međuzavisnosti koja podrazumeva pojedinačne „spojeve“ između aktera, bez obzira na rastojanje). Globalizam se, isto kao i međuzavisnost, može smanjivati i povećavati. Proces uvećanja globalizma naziva se globalizacija, a proces njegovog smanjivanja deglobalizacija. Dakle, da sumiramo, najjednostavnije rečeno globalizacija bi se mogla odrediti kao proces povećavanja „svetskih mreža međuzavisnosti ... sada i u prošlosti.Globalizacija kao pojava savremenog doba: od transatlantskog (telegrafskog) kabla, preko PC računara do optičkih kablova (shvatanje Tomasa L. Fridmana)

Tomas L. Fridman smatra da su do sada postojale dve velike ere globalizacije. Prva velika era, koja je trajala od sredine devetnaestog veka (od vremena postavljanja transatlatskog telegrafskog kabla 1866. godine, koji je povezao Njujork i London) pa do

2 Isto, p. 21.

7

vremena Prvog svetskog rata, smanjila je svet od veličine „veliko“ (large) do veličine „srednje“ (medium). Zasnovana je na palim cenama transporta. Druga velika era globalizacije, koja je trajala od pada Berlinskog zida pa do 2000. godine , smanjila je svet od veličine „srednje“ (medium) do veličine „malo“ (small). Ona je zasnovana na palim cenama telekomunikacija, a sve zahvaljujući pronalaženju satelita, mikročipa, mobilnog telefona, fiber optike, interneta i PC računara. Marta 2004. on uvodi i treću veliku eru globalizacije koju označava kao globalizacija 3.0. (podaci se veoma lako prenose i u kojoj su daljina, i cena prenosa podataka gotovo zanemarljivi). Treća velika era globalizacije (globalizacija 3.0), smanjila svet od veličine „malo“ (small) do veličine „sićušno“ (tiny). Treću eru globalizacije prouzrokovala su tri činioca: 1) masovna instalacija podzemnih i podvodnih optičkih kablova, koji proširuju kapacitete i enormno povećavaju brzinu prenošenja informacija; 2) širenje upotrebe PC računara, odnosno uvećavanje broja ljudi koji poseduju računare; 3) konvergencija raznih softverskih aplikacija, tako da je danas moguće, kao što primer indijskih knjigovodstvenih firmi i pokazuje, raditi u Indiji a imati klijente i radnike širom sveta.Globalizacija kao pojava savremenog doba: od Velike Britanije do Sjedinjenih Američkih Država kao hegemona (shvatanje Najala Fergusona)Istorijat globalizacije može posmatrati i kao priča o imperijama koje su održavale sistem prve i druge velike ere globalizacije u funkciji. Ferguson smatra da je do tako visokog stepena globalizovanja sveta došlo pre svega zahvaljujući postojanju dva hegemona: Velike Britanije u razdoblju pre Prvog svetskog rata i Sjedinjenih Američkih Država danas. . Bez njihove vojne, ekonomske i svake druge premoći, stabilnost međunarodnih sistema prve i druge ere globalizacije ne bi ni postojala.Ono što se može primetiti kao osnovna razlika, između globalizacije danas i u prošlosti, jeste da je globalizacija danas mnogo „deblja“ (thicker) nego u prošlosti (primer „tanke“ globalizacije oni navode čuveni „put svile“)Globalizacija je jedan „svevremenski“ proces, odnosno proces koji je stalni pratilac života čoveka na zemlji.

8

31. Različiti vidovi globalizacije u savremenim međunarodnim odnosima

Poslednja decenija dvadesetog veka ostaće upamćena kao „decenija globalizacije. Најшире гледано може се разликовати најмање 5 општих употреба термина глобализација:1) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА- подразумева интензивирање прекодржавних интеракција и међузависности између друштава2) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈА- подразумева слабљење и уклањање контроле над тржиштима3) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО УНИВЕРЗАЛИЗАЦИЈА- подразумева ширење одређених вредности широм света4) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ВЕСТЕРНИЗАЦИЈА- подразумева превласт Запада и особито САД-а (американизација) у светским пословима5) ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ДЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА- подразумева претпоставку да географија и простор уопште губе на значају у светској поолитици (Jaan Aart Scholte)Globalizacija nije pojam jedne dimenzije. Isto kao što veze između različitih aktera u međunarodnim odnosima mogu biti mnogostruke i različite, tako i proces kojim se "svetske mreže međuzavisnosti" uvećavaju, ima svoje različite dimenzije. Ekonomska globalizacija, je dakle, samo jedan od oblika u kojima se globalizacija može pojaviti, kako u prošlosti tako i danas. Pored nje, možemo govoriti i o globalizaciji životne sredine, vojnoj globalizaciji i društvenoj globalizaciji. Značaj razvrstavanja globalizacije po njenim dimenzijama leži u tome što se tako shvata sva složenost, sveprisutnost i trajnost ovog procesa.

Globalizacija životne sredine

Globalizacija životne sredine (Environmental Globalization), je najstariji, najfundamentalniji i da tako kažemo uvek prisutni oblik globalizacije . Ona se može definisati kao „transport materijala na dugim rastojanjima (long – distance) u atmosferu ili okeane, ili bioloških materija kao što su patogeni ili genetski materijali, koji utiču na ljudsko zdravlje i blagostanje.“ Ona može nastati prirodnim putem, i na to čovek gotovo i da ne može uticati, ali može nastati i kao rezultat delovanja čoveka. Primeri za ovu dimenziju globalizacije su brojni: od epidemije malih boginja, kuge i side pa do pojave globalnog zagrevanja, ozonskih rupa itd.

Ipak treba istaći, da ne proizvode svi oblici globalizacije životne sredine tako katastrofalne posledice po život čoveka na zemlji. Prenošenje biljnih i životinjskih vrsta sa jednog kraja planete zemlje na drugi imalo je veoma pozitivne efekte na opstanak čoveka u nekim surovim zemljama i životnim situacijama. Širenje područja na kojima se uzgajaju krompir, paradajz, kukuruz samo su neki od primera globalizacije životne sredine, bez kojih se naš život danas ne bi mogao ni zamisliti. U prošlosti, u vreme čestih nestašica hrane, ove i neke druge biljne i životinjske vrste bile su od još veće važnosti za opstanak ljudi u nekim siromašnim područjima. Setimo se samo primera Irske iz 1800- ih i velike gladi nastale usled lošeg roda krompira, što je imalo za posledicu ogromne migracije stanovništva ove zemlje u Sjedinjene Američke Države.

9

Vojna globalizacija

Vojna globalizacija (Military Globalization) je uz, globalizaciju životne sredine, može se tako reći, jedan od „najvernijih“ pratilaca života čoveka na zemlji. Ona se „sastoji od mreža međuzavisnosti u kojima je prisutna sila, ili pretnja upotrebom sile.“ I ova dimenzija globalizacije je veoma stara, i može se pratiti „najmanje od vremena pohoda Aleksandra Velikog pre nekih 2300. godina, što je rezultiralo stvaranjem imperije koja se prostirala na tri kontinenta, od Atine, preko Egipta do Indije.“ Dakle, ratovi, naročito svetski , kao i oni koji se vode na više kontinenata, najtragičniji su primer vojne globalizacije. Dobar skorašnji primer jeste naravno Hladni rat, koji se vodio između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država. U ovom čudnovatom nadmetanju dve supersile i njihova dva vojna i ekonomska bloka, vojna globalizacija oličena u upotrebi sile (uglavnom u zemljama trećeg sveta), i u pretnji upotrebom sile (stalno prisutna mogućnost vojnog sukoba između dve strane) došla je do punog izražaja. U poslehladnoratovskom svetu dobar primer vojne globalizacije jesu terorizam, tzv. humanitarne intervencije, te unutrašnji ratovi (ratovi unutar država pre nego između država).

Ekonomska globalizacija

Ekonomska globalizacija je jedna od najznačanijih dimenzija globalizacije. O njenom značaju najbolje govori činjenica da je ona, kako smo to već istakli, postala sinonim za globalizaciju uopšte. Ekonomska globalizacija se može definisati kao „protok dobara, usluga i kapitala na dalekim rastojanjima (long – distance), kao i informacija i percepcija koje prate tržišnu razmenu.“ Kako dalje ističu Kiohejn i Naj, „ona takođe uključuje organizaciju procesa koji su povezani sa tim kretanjima: na primer organizovanje proizvodnje u zemljama gde se plaćaju male nadnice, (recimo – prim. D. Ž.) u Aziji, za tržišta Sjedinjenih Država i Evrope.“ Danas se više nego ikada može govoriti o ekonomskoj globalizaciji. Jedan od njenih već pominjanih promotera, Tomas L. Fridman na jednom mestu u knjizi „Leksus i maslinovo drvo“ (Lexus and Olive Tree), ističe sledeće vrline današnje ekonomske globalizacije: „Vodeća ideja (koja stoji – prim. D. Ž.) iza globalizacije je kapitalizam slobodnog tržišta – što više dopuštate silama tržišta da vladaju i što više otvarate vašu ekonomiju slobodnoj trgovini i konkurenciji, to će efikasnija i prosperitetnija vaša ekonomija biti... Stoga, globalizacija takođe ima svoj skup ekonomskih pravila – pravila koja se vrte oko otvaranja, deregulacije i privatizacije vaše ekonomije, a sve u cilju da je učinite konkurentnijom i atraktivnijom za strane investicije. Na vrhuncu hladnog rata, 1975. godine, samo 8 procenata zemalja na svetu je imalo liberalne, kapitalističke režime slobodnog tržišta, a ukupne strane direktne investicije (u svetu – prim. D. Ž.) su tada iznosile 23 milijarde dolara, prema procenama Svetske Banke. Hiljadu devetsto devedeset sedme, broj zemalja sa liberalnim ekonomskim režimima predstavlja 28 procenata (ukupnog broja država sveta), a ukupne strane investicije 644 milijarde dolara. Praktičan primer Svetske Trgovinske Organizacije i politike smanjenja carina i otvaranja tržišta, kao i ukupne razmene između država najbolji su primer ekonomske globalizacije na delu danas. Od Marka Pola, i puta svile, pa do Bila Gejtsa i trgovine putem interneta, ekonomska globalizacija je prešla dugačak i vidljivo uspešan put.

10

Društvena globalizacija

Poslednja i ne manje značajna dimenzija globalizacije jeste društvena globalizacija. Pod njom se podrazumeva „kretanje ideja, informacija, predstava i ljudi (koji su, naravno, prenosioci informacija i ideja).“ Treba odmah na početku naglasiti da je ovu dimenziju globalizacije veoma teško odvojiti od ostalih dimenzija globalizacije koje za osnovu imaju delovanje čoveka (ekonomske i vojne, prvenstveno). Tako, kako smo to imali prilike da vidimo, iza ekonomske globalizacije stoji ideja slobodnog tržišta. U cilju potpunijeg i sistematičnijeg razumevanja ove dimenzije globalizacije, mi ćemo se ukratko pozabaviti sa svakom od brojnih „poddimenzija“ društvene globalizacije.

Društvena globalizacija kao kretanje ljudi

Konkretan primer za kretanje ljudi, kao „poddimenziju“ društvene globalizacije, jesu migracije. Ljudi napuštaju države u kojima su rođeni iz različitih razloga: nekad je to stvar izbora, a nekad, u slučaju ratova i velikih progona, stvar moranja. Iako se danas gotovo nigde ne može bez vize, kako je to moglo recimo u devetnaestom veku, pa i pre Prvog svetskog rata, ipak se ljudi i danas kreću ka državama i delovima sveta gde misle da će živeti lakše.

Društvena globalizacija kao kretanje idejaIdeje, to je poznato još od vremena Platona, vladaju svetom. Bilo da su u pitanju

religijska ili naučna učenja, one utiču na svest ljudi i velike razdaljine koje treba da pređu im nisu nikakva prepreka. Kao primer za to, profesor Naj navodi širenje četiri najveće svetske religije (Budizma, Judaizma, Islama i Hrišćanstva), praktično na sve kontinente sveta. Slična stvar je i sa naučnim saznanjima, ideologijama (uzmite na primer samo liberalizam, marksizam, fašizam) i različitim idejama i pokretima. Neke stvari ipak povezuju ljude, bez obzira na materijalni status, jezik kojim govore ili narod kojem pripadaju. “Oni koji misle da da je besmisleno pričati o međunarodnoj zajednici ignorišu značaj globalnog širenja političkih ideja kao što su pokreti za ukidanje ropstva u devetnaestom veku, antikolonijalizam posle Drugog svetskog rata, i pokreti za zaštitu životne sredine i feministički pokreti danas.”

Politička i pravna globalizacija kao "poddimenzije" društvene globalizacijePolitičku globalizaciju, Džozef Naj definiše kao "poddimenziju društvene

globalizacije koja se odnosi na ideje i informacije o vlasti (power) i upravljanju (governance). Ona se odnosi na imitaciju političkih uređenja država (recimo povećanje broja demokratskih država u svetu, u poslednjih dvadesetak godina). Kao slični primeri političke globalizacije mogu se uzeti i "revolucije koje su širile poput "epidemija" i koje su dostizale međunarodne razmere." Reč je naravno, o poznatim revolucionarnim dešavanjima, iz 1789., 1848., 1917. i 1989. godine. Pravna "poddimenzija" globalizacije se odnosi na "širenje pravne prakse i institucija na različitu problematiku, uključujući svetsku trgovinu i kriminalizaciju ratnih zločina počinjenih od strane šefova država." Osnivanje Međunarodnog krivičnog suda tipičan je primer pravne globalizacije.

11

32. Protivrečnosti globalizacije u savremenim međunarodnim odnosima

Globalizacija je najjednostavnije rečeno, protivrečan proces, odnosno kako kaže Džozef Naj, proces „koji ne podrazumeva univerzalnost.“ Naime, svakodnevno smo u prilici da se susretnemo sa različitim posledicama koje globalizacija ostavlja na čovečanstvo i planetu u celini: od sastanka planetarne ekonomske i političke elite na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, do Svetskog socijalnog foruma u Porto Alegreu; od činjenice, da na svetu nikada nije bilo manje siromašnih, do podatka da je jaz između bogatih i siromašnih veći nego ikada ranije; od situacije u kojoj se na zaštitu životne sredine troši više nego ikada pre u ljudskoj istoriji, do alarmantnog stanja u vezi sa globalnim zagrevanjem, ozonskim rupama i mogućim klimatskim promenama; od, kako kaže Fridman, leksusa do maslinovog drveta, „mi živimo u delimično globalizovanom svetu“. Globalizacija, dakle, da parafraziramo naslov jedne knjige, ima kao i Janus, dva lica. Da bi se shvatila, hegelovski rečeno, u njenom totalitetu, oba ova lica se moraju uzeti u obzir. U tom smislu, mi ćemo se u ovom delu našeg istraživanja pozabaviti protivrečnostima globalizacije, i to tako što ćemo uzeti u obzir svaku od prethodno pominjanih dimenzija globalizacije.

Protivrečnosti globalizacije životne sredine

Već smo rekli da je globalizacija životne sredine najfundamentalnija, najstarija, i najprisutnija dimenzija globalizacije. Posledice njenog delovanja su vidljive na svakom koraku, bez obzira da li je u to uključen ljudski faktor ili ne. Praktično, priča o ugroženosti i mogućim načinima zaštite i očuvanja životne sredine, postala je stvar svakodnevnice. Pri tome se naravno u prvi plan ističu alarmantni podaci o neobnovljivosti pojedinih prirodnih bogatstava (na primer, problem nedostatka pitke vode), pojavi ozonskih rupa i izloženosti živog sveta na zemlji negativnom uticaju sunčevog zračenja, klimatskim promenama i globalnom zagrevanju, kao posledici preteranog emitovanja ugljendioksida u atmosferu od strane pojedinih država sveta. Takođe, širenje virusa side, SARS-a, raznih drugih virusa i patogena, danas je zbog sveopšte isprepletanosti aktera u svetskoj politici, i povezanosti svih sa svima, veće nego ikada ranije. Budući da na zemlji danas živi preko šest i po milijardi stanovnika, a da su bogatstva kojima planeta raspolaže, danas ista kao i u prošlosti, kada je bilo znatno manje stanovnika, moguće je očekivati u pojedinim područjima sveta, po rečima Roberta D. Kaplana, „dolazeću anarhiju.“ Ona negde, kao što je to slučaj sa Bliskim Istokom, gde postoji nestašica pitke vode, može izazvati krvave sukobe između Izraelaca i Arapa oko kontrole nad tim bogatstvima. Sve u svemu, kako ističu Čarls Kegli i Judžin Vitkof, „globalizacija i smanjivanje sveta dovelo je do toga da se bolesti šire brže, učestalije i da ih je sve teže kontrolisati.“ Ipak, svet, da upotrebimo jednu staru i mnogo puta korišćenu izreku, još uvek nije propao. Poznata priča o smrti Natana Rotšilda, najbogatijeg čoveka Evrope u prvim decenijama devetnaestog veka najbolje ilustruje način na koji se može odgovoriti izazovima globalizacije životne sredine. Naime, gospodin Rotšild se prilikom boravka u Frankfurtu gde je otišao da bi prisustvovao venčanju svoga sina razboleo i pošto su lekari bili bespomoćni u lečenju te

12

bolesti, ubrzo umro. Uzrok njegove smrti bila je bakterijska infekcija (pod uticajem stafilokoka ili streptokoka), koje se danas veoma lako leči običnim antibioticima i koje možete kupiti u svakoj apoteci, po ceni koštanja za koju ne treba da budete bogati kao Rotšild. Naprotiv. Ovo je samo jedan od primera koji ilustruje način na koji se čovečanstvo bori sa protivrečnostima globalizacije životne sredine. Ljudska inventivnost i tehničko–tehnološki napredak, ozbiljan su takmac negativnim stranama globalizacije životne sredine. Ako ih ne mogu potpuno otkloniti, onda ih zasigurno mogu ublažiti.

Protivrečnosti vojne globalizacije

Vojna globalizacija je uz globalizaciju životne sredine, najprisutnija dimenzija globalizacije. To nije ništa neobično, budući da su dosadašnju istoriju sveta obeležili mnogobrojni ratovi između političkih jedinica, a i s obzirom na činjenicu da su ratovi i upotreba sile uopšte, najizrazitiji primer vojne globalizacije. U poslednjih desetak godina, uprkos tvrdnjama nekih teoretičara da je završetkom hladnog rata došlo do „kraja istorije“ i da se ratovi teško mogu očekivati u svetu u kojem postoji jedan obrazac organizovanja političkog i društvenog života, vodilo se dosta ratova. Štaviše, prema podacima koje navodi Džozef Naj, ratovi su česti i danas, kao i u prošlosti, s tim što više nisu isključivo međudržavni, već unutardržavni sukobi. Naime, kako ističe profesor Naj, „većina ratova danas su građanski ili etnički ratovi. Između kraja hladnog rata 1989. godine i kraja dvadesetog veka, dogodilo se 111 oružanih sukoba na 74 područja širom sveta. Sedam ratova su bili međudržavni, a devet ratova su bili unutardržavni sa intervencijom stranih država.“ Štaviše, kako to navodi već pominjani Najal Ferguson, početkom 2005. godine od 24. oružana sukoba koji su tada bili u toku širom sveta, skoro u svim slučajevima, radilo se o građanskim ratovima. Čini se da čuvena teza Normana Endžela iz 1910. godine u kojoj je prorekao da do Prvog svetskog rata neće doći jer je ekonomski neisplativ, ne radi ni danas, kao što nije radila ni tada. Ekonomska međuzavisnost između aktera u međunarodnim odnosima ponekad ipak nije dovoljna da bi se izbegli sukobi, pa i ratovi u njihovim međusobnim odnosima. Iz tog razloga se ni današnja era globalizacije ne može zamisliti bez njene vojne dimenzije. Budući da je zahvaljujući tehnološkom napretku, i usavršavanju različitih vrsta naoružanja, u svetu danas, po rečima glavnog urednika američkog nedeljnika “Njuzvik” (Newsweek) Farida Zakarije, došlo do „demokratizacije nasilja“, upotreba sile i pretnja upotrebom sile nisu iščezli ni u svetu „kompleksne međuzavisnosti“ i „nikad debljeg globalizma.“ Informaciona revolucija i naučno–tehnološki napredak, koji se, već više puta smo to tokom istraživanja naglasili, nalaze „u srcu“ procesa globalizacije, ipak su „mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, tehnološke i društvene promene su učinile rat daleko skupljim za moderne demokratije. Ali u isto vreme, tehnologija je stavila nova razarajuća sredstva (new means of destruction) u ruke ekstremističkih grupa i pojedinaca.“ Dva fenomena vojne globalizacije posebno karakterišu međunarodne odnose posle 11. septembra 2001. godine. U pitanju su terorizam i privatizacija rata. Terorizam, za koga Bžežinski tvrdi, parafrazirajući Klauzevica, da je „politika, samo vođena drugim sredstvima“, a koga Naj definiše kao „svestan napad na neborce sa ciljem širenja straha i zastrašivanja“ je, da tako kažemo, „profitirao“ od „demokratizacije tehnologije, koja je sredstva za masovno

13

uništenje učinila manjim i lakšim za transport, jeftinijim i mnogo prijemčivijim širokom opsegu grupa i pojedinaca. Koliko su nekada bombe i tajmeri bili kabasti i skupi, toliko su danas eksplozivi i digitalni tajmeri laki i jeftini. Kada se svemu tome doda i činjenica da su sredstva globalne komunikacije danas dostupna skoro svima, i da ono što je nekada bilo isključivo rezervisano za države, najmoćnije multinacionalne kompanije i pojedince danas može skoro besplatno da se sazna preko interneta, jasno je da je u ovom trenutku lakše nego ikada ranije u istoriji upotrebiti fizičku silu da bi se ostvarili različiti, najčešće politički ciljevi. Sve ovo što smo prethodno naveli dovelo je do još jedne pojave koja je karakteristična za vojnu globalizaciju posle jedanaestog septembra 2001. godine. Reč je naime, o privatizaciji rata. Da biste danas upotrebili silu nije vam potreban veliki aparat prinude, kakav je recimo u veku iza nas bio potreban Adolfu Hitleru ili Pol Potu. Sada to možete uraditi na mnogo lakši i jednostavniji način, i takvu pojavu profesor Naj naziva „privatizacijom rata.“

Protivrečnosti ekonomske globalizacije

Budući da se ekonomska dimenzija globalizacije uglavnom posmatra kao sinonim za celokupan proces globalizacije, ista je takva situacija i sa njenim protivrečnostima. Prvo što se pomisli kada se kaže protivrečnosti globalizacije, jeste da su to protivrečnosti koje izaziva ekonomska globalizacija. Najjednostavnije rečeno, teoretičari koji se bave ekonomskom globalizacijom pokušavaju da daju odgovor na čuveno pitanje „QUI BONO”, odnosno „u čiju korist“ ona „deluje“. Odgovori se razlikuju i mogu se razlikovati dve grupe mišljenja: jedna, koja tvrdi da ekonomska globalizacija ništa novo nije donela svetu osim da je bogate učinila još bogatijima; druga, koja tvrdi da je savremena ekonomska globalizacija pružila šansu svima, kako bogatima, tako i siromašnima. Pristalice prve grupe mišljenja kažu da se tu ne mora puno razmišljati i da je kao i uvek, glavni dobitnik „svet bogatih“. Kao glavne argumente za takav stav, oni navode sledeće činjenice: 1) velika nejednakost između „onih koji imaju“ i „onih koji nemaju“. Kako ističe Džozef Naj, „skorašnja era globalizacije, slično poluvekovnom periodu pre Prvog svetskog rata, takođe se povezuje sa povećanjem nejednakosti između i unutar nekih zemalja. Razmera prihoda 20 posto ljudi u svetu koji žive u najbogatijim zemljama, upoređena sa 20 procenata koji žive u najsiromašnijim zemljama povećala se sa 30: 1 1960., na 74: 1 1997. godine. 2) Liberalizacija svetske privrede, dovela je do neravnopravne "utakmice" između zemalja. Naime, snažnije privrede mogu znatno lakše "otvoriti" svoje ekonomije, nego privrede siromašnih zemalja. Razlog za to leži u činjenici da je domaća, često veoma neefikasna privreda siromašnih zemalja, u velikoj meri ugrožena u slučaju malih carina, jer robu koju ona proizvodi i čija je cena koštanja jako visoka, neće imati kome da proda. 3) Globalizacija i dalje siromašne zemlje drži u poziciji proizvođača sirovina; 4) Globalizacija znači trijumf gigantskih kompanija 5) Globalizacija znači želju poslodavaca da nadnice radnika budu što niže. Ovo su, naravno, samo neki od stavova onih koji napadaju proces globalizacije. Za potpuniji spisak bilo bi potrebno na stotine stranica teksta. Ipak, za potrebe ovog istraživanja i ovih par stavova je dovoljno da bi se situacija ilustrovala u potpunosti.

14

Sa druge strane, postoji grupa mišljenja po kojima globalizacija nije tako jednostavan proces, kako se to na prvi pogled može učiniti. Tako na primedbu da je nesrazmera u primanjima između bogatih i siromašnih, veća nego ikada ranije, pristalice ove druge grupe mišljenja navode podatak da svet nikada nije bio manje siromašan nego danas. Naime, po podacima koji se pojavljuju u ovom časopisu, „šampioni globalizacije“ nisu najjače i najbogatije zemlje sveta, već zemlje poput Norveške, Singapura, Švajcarske ili Irske. Primer velikih ekonomskih uspeha Kine na najbolji način govori u prilog jednog takvog stava.

Najjednostavnije rečeno, ekonomska globalizacija se ne sme shvatiti u jednostavnim terminima. U krajnjoj instanci, ekonomska globalizacija, ne koristi samo jakima , već i slabima. Pitanje je samo na koji će je način i kada oni iskoristiti.

Protivrečnosti društvene globalizacije

Društvena dimenzija globalizacije je najosetljivija na uticaj ljudskog faktora. Otuda se za ovu dimenziju globalizacije vezuje i najveći broj protivrečnosti koje ćemo potpunije i sistematičnije shvatiti ako se osvrnemo na protivrečnosti nekih od njenih „poddimenzija“:

Protivrečnosti kretanja ljudi kao „poddimenzije“ društvene globalizacije

Uprkos tome što je svet u poslednjih stotinak godina zabeležio neverovatan stepen ekonomskog i tehnološkog razvoja, i što su carinske i druge prepreke za slobodno kretanje roba, kapitala i usluga manje nego ikada ranije u ljudskoj istoriji, još uvek se ne može reći da postoji sloboda kretanja za sve. Naime, iz svega ovoga izuzet je onaj koji je sve te slobode osmislio i stvorio: izuzet je čovek. Kako to cinično kaže bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Predsednika Džimija Kartera, Zbignjev Bžežinski, „globalizacija znači (prim. D. Ž.) slobodu kretanja za sve, osim za ljude. Za razliku od današnje ere globalizacije, u prošlosti su se ljudi mnogo lakše kretali i išli gde su hteli. Brojke o tome govore same po sebi. Uostalom, svi ti ljudi koji su preko čuvenog ostrva Elis ulazili u Ameriku nisu ni znali šta su vize, i osim karantina koji su morali da prođu posle dugog i po zdravlje često rizičnog puta, nikave druge prepreke za ulaz u SAD nisu im stajale na putu. Najkraće rečeno, deglobalizacija kretanja ljudi u svetu posle kraja hladnog rata, predstavlja najveći paradoks savremene ere globalizacije.

Protivrečnosti kretanja ideja kao „poddimenzije“ društvene globalizacije

Za ideje nikada nisu postojale granice. Sovjetski Savez, koji je u svom nuklearnom arsenalu posedovao nekoliko desetina hiljada nuklearnih bojevih glava, i čijom je eventualnom upotrebom mogao više puta da uništi planetu na kojoj živimo, nije uspeo da spreči prolaz liberalnih ideja i maštanja o boljem životu (kao na Zapadu) preko svojih dobro čuvanih granica. Slično tome, Berlinski zid, koji je bio simbol podela na

15

liniji Istok-Zapad, nije bio dovoljno „čvrst“ da zadrži prodor radio i tv talasa iz Zapadnog u Istočni Berlin. Danas, upotrebom satelitskih antena i interneta možete premostiti bilo kakve fizičke prepreke koje stoje pred vama. Situacija u Iranu ili u Kini, posle kraja hladnog rata, najbolji su primer za to. Širenjem određenih ideja, bilo putem štampanih medija, radia i televizijem ili danas putem interneta, moguće je pokrenuti ljude da misle i deluju na određeni način. Tako su se priče o boljem životu u svetu kapitalizma, koji je na različite načine prikazivan u holivudskim filmovima ili serijama (poput veoma popularne „Dinastije“ iz osamdesetih godina prošlog veka), pokazale kao veoma važan činilac u završetku hladnog rata. Međutim, istovremeno je moguće globalizaciju kretanja ideja posmatrati i sa njene druge, negativne strane. Tako, su se i neke druge ideje, poput ksenofobije, rasizma i fašizma širile svetom, postajući globalna pojava. Raznorazne vrste radikalnih ideja, kako danas, tako i u prošlosti, jedna su od negativnih posledica ove dimenzije globalizacije. Ipak, najveći problem globalizacije kao kretanja ideja, danas jeste tzv. koncept „amerikanizacije“ sveta.

Protivrečnosti političke i pravne globalizacije kao „poddimenzija“ društvene globalizacije

Danas se većina zemalja u svetu, deklarišu kao demokratije. Iz tog ugla posmatrano može se reći da je došlo do svojevrsne globalizacije demokratskih političkih uređenja. Naime, u poslednjih petnaestak godina, može se reći da je svet, a Evropu naročito, zapljusnuo talas demokratija. Kako to tvrdi ugledni harvardski politikolog Semjuel Hantington na sceni je bio „treći talas“ demokratizacije zemalja sveta. Ipak, iako su se mnoge zemlje opredelile za demokratsko političko uređenje, ratovi još nisu iščezli iz sveta, a ekonomska efikasnost demokratija još uvek je maglovita. Neostvarena proročanstva Normana Endžela neposredno pre početka Prvog svetskog rata najbolji su dokaz za to. Naime, iako je teško naći teško naći primer da su dve demokratije ratovale između sebe (što je središnja pretpostavka teorije demokratskog mira), postoji dovoljan broj dokaza za to da su zemlje u ranim fazama demokratizacije mnogo sklonije ratu nego države sa autokratskim političkim uređenjem.

16

33. Moral kao činilac u međunarodnim odnosima

Uzimajući u obzir prirodu bezbednosne dileme, neki realisti veruju da brige o moralu ne igraju ulogu u međunarodnim sukobima. Moral, međutim, igra ulogu u međunarodnim odnosima, iako ne istu ulogu kao u unutrašnjoj politici. Moralni razlozi se koriste još od Tukididovih dana. Kada su Korkirani došli kod Atinjana da traže pomoć protiv Korinta, služili su se jezikom etike: ”pre svega, nećete pomagati agresorima, nego ljudima koji su žrtve agresije. Drugo, vi ćete na taj način zadobiti našu večnu zahvalnost.“ Zamenite ”Korkira“ sa “Bosna”, i “Korint” sa “Srbija”, pa ove reči mogu da zvuče ubedljivo i u modernim vremenima.Po definiciji koju je dao profesor R. Lukić, moral se može odrediti na sledeći način: moral “je skup društvenih normi koje subjekt, kao sopstvenu bezuslovnu, sa- mociljnu obavezu, zasnovanu na dobrom kao samostalnoj vrhovnoj vrednosti, u moralnoj situaciji oseća trenutno celim bićem, a ne samo uviđa razumom, koja često vrši pritisak na njegove prirodne sklonosti i ostvaruje njegovo čoveštvo, a za čiji prekršaj on oseća grižu savesti, dok društvo na njega primenjuje spoljašnje sankcije uz istovremeni zahtev da on oseća grižu savesti. Sasvim je razumljivo da je za nastanak moralnih normi neophodna veća društvena povezanost, viši stepen saobraćanja i osećanja bliskosti među ljudima. Takav stepen bliskosti je mnogo veći unutar društ- vene zajednice nego u odnosima između tih zajednica. Potpuna društva među sobom mogu biti u bližim ili daljim odnosima, što zavisi od niza činilaca. Zajednice se prvo mogu razlikovati po tipu društva kome pripadaju. Moral se razlikuje i po društveno- ekonomskim formacijama. Unutar jednog tipa ropstvo je moralom dozvoljeno a u drugom ono izaziva gnušanje. Zatim se zajednice razlikuju po kulturi, i ako su te razlike bitne, moralne norme su takođe bitno različite. Razlike se javljaju i zbog ste- pena ekonomske razvijenosti, ideologije, religije, političkog režima. Sve te razlike zajedno čine da u međunarodnim odnosima moralna norma, koja bi imala snagu u međunarodnom opštenju, teže nastaje i ima manju snagu.Postavlja se pitanje da li se ljudi u međunarodnim odnosima osećaju manje odgovornim za kršenje morala nego unutar države zbog načina donošenja odluka u spoljnoj politici. Čini se da kod ovog pitanja mora biti razmotreno postojanje uticaja dve vrste moralnih normi u međunarodnim odnosima. Unutrašnji moral deluje na ponašanje pojedinca u zajednici kojoj pripada, dok ga u ponašanju prema spoljnom svetu, moralna norma ne obavezuje. Međutim, sa razvojem međuzavisnosti, rađaju se i odnosi saradnje i prijateljstva i sa stranim državama, koji dovode do stvaranja međunarodnih organizacija unutar kojih se pošinje da razvija međunarodni moral, kao izraz saglasnosti svesti o postojanju osnovnih vrednosti u međunarodnom životu svakog potpunog društva, koje moraju biti zaštićene, inače se ugrožava opstanak tih društava.

Moralni argumentu pokreću i ograničavaju ljude. U tom smislu moralnost je moćna stvarnost. Moralni razlozi, međutim, mogu takođe biti upotebljeni kao propaganda da sakriju prave motive, te oni moćniji su često u stanju da prenebregavaju moralne obzire. Za vreme Peloponeskog rata, Atinjani su otplovili na ostrvo Melos da bi ugušili pobunu. 416. godine p. n. ere, a oni koji su govorili u ime Atinjana, kazali su Meljanima da imaju izbor pred sobom, da se mogu boriti i poginuti, ili se mogu predati. Kada su se Meljani pobunili da se oni bore za svoju slobodu, Atinjani su odgovorili da, “jaki čine ono što moć mora da čini, a slabi trpe ono što moraju.” U suštini, Atinski stav je bio da u

17

svetu realizma, za moralnost ima malo mesta. U savremenom svetu, međutim, mnogo je manje prihvatljivo za države da ispoljavaju svoje prave motive kao što su, po Tukididovim rečima, Atinjani radili na Melosu. Da li to znači da moral danas zauzima istaknutije mesto u međunarodnim odnosima nego što je to bio slučaj u prošlosti? Ili su jednostavno države postale mnogo veštije u svojim propagandnim aktivnostima?

Nisu svi moralni argumenti isti. Pojedini su upečatljiviji od drugih. Pitamo se i kada su logični i dosledni. Na primer, kada je aktivista po imenu Filis Šlafli tvrdio kako je nuklearno oružje dobra stvar jer ga je Bog dao slobodnom svetu, treba da se zapitamo zašto ga je Bog takođe dao Staljinovom Sovjetskom Savezu i Maovoj Kini. Nisu svi moralni argumenti jednaki.

Moralni argumentu pokreću i ograničavaju ljude. Oni mogu biti upotebljeni kao propaganda da sakriju prave motive, te oni moćniji su često u stanju da prenebregavaju moralne obzire.

Sasvim je razumljivo da je za nastanak moralnih normi neophodna veća društvena povezanost, viši stepen saobraćanja i osećanja bliskosti među ljudima. Takav stepen bliskosti je mnogo veći unutar društvene zajednice nego u odnosima između tih zajednica.

Osnovno merilo za prosuđivanje moralnosti jeste nepristrasnost - gledište po kome se svi interesi prosuđuju pomoću istih kriterijuma. Vaši interesi zaslužuju istu pažnju kao i moji. Unutar ovog okvira nepristrasnosti, međutim, postoje dve različite tradicije u zapadnoj političkoj kulturi o tome kako prosuđivati moralne razloge. Jedna potiče od Imanuela Kanta, nemačkog filozofa iz osamnaestog veka, a druga od britanskih utilitarista iz ranog devetnaestog veka, kao što je bio Džeremi Bentam. Kao ilustracija dva pristupa, zamislimo da smo ušetali i neko siromašno selo i da smo tamo zatekli oficira kako je postrojio tri čoveka uza zid za streljanje. Vi pitate: "Zašto pucate u te seljake? Oni izgledaju sasvim bezopasno." Oficir kaže: "Prošle noći je neko iz ovog sela pucao na jednog mog čoveka. Znam da je neko iz ovog sela kriv, tako da ću da ubijem ovu trojicu za primer." Vi kažete: "Ne možete to da uradite! Ubićete nevinu osobu. Ako je samo jedan metak bio ispaljen na vašeg čoveka onda su najmanje dva od ova tri čoveka nevini, možda čak i sva trojica. Vi jednostavno ne možete da uradite tako nešto." Oficir uzima pušku od jednog od njegovih ljudi, stavlja vam je u ruke i kaže: "Pucajte vi na jednog od njih umesto mene, a ja ću drugu dvojicu pustiti da odu. Možete da spasite dva života ukoliko ubijete jednog od njih. Hoću da vas naučim da u građanskom ratu ne možete imati takve moralizatorske stavove.“ Šta ćete uraditi?

Možete pokušati da, poput Rambo filmova, izigrate sve njegove trupe, ali oficir ima vojnika koji vas drži na nišanu. Vaš izbor je da ubijete jednu nevinu osobu s ciljem da spasite dve, ili da bacite oružje i imate čiste ruke." Kantovska tradicija po kojoj činite neke stvari samo onda kada su ispravne, zahtevala bi u ovom slučaju da odbijete da požurujete đavolji posao. Utilitaristička tradicija vam može sugerisati, da ukoliko možete da spasite dva života, onda treba to i da učinite. Ako se opredelite za Kantovsko rešenje, zamislite da se broj povećao. Zamislite da je ispred tog zida bilo sto lljudi. Ili zamislite da možete da spasite pun grad ljudi od bombe koju su podmetnuli teroristi. Treba li da odbijete da spasite živote milion ljudi da bi sačuvali čiste ruke i čistu savest? Na nekoj tački, važne su posledice. Moralni razlozi mogu biti prosuđivani na tri načina: u odnosu na motive ili namere; prema sredstvima koja su upotrebljena, i prema posledicama ili

18

mrežnim efektima. Premda nije lako pomiriti ove dimenzije, valjan moralni argument nastoji da ih sva tri uzme u obzir.

Ograničenja morala

Moral igra manju ulogu u međunarodnoj politici nego u unutrašnjoj iz četiri razloga. Prvi je slaba međunarodna saglasnost o vrednostima. Postoje kulturne i religijske razlike u pogledu prosuđivanja opravdanosti pojedinih postupaka. Drugo, države su drugačije od pojedinaca. Države su apstrakcije, pa iako su njihove vođe pojedinci, delatnost državnika se ocenjuje na drugačiji način, nego kada deluju samo kao pojedinci. Na primer, kada birate cimera većina ljudi želi osobu koja veruje u zapovest "ne ubij." Isti ljudi, međutim, mogu glasati protiv onog predsedničkog kandidata koji je u predizbornoj kampanji rekao, "Nema tih okolnosti pod kojima bih ja ikada preduzeo neku akciju koja bi dovela do bilo čije smrti". Treći razlog zbog kojeg moral igra manju ulogu u međunarodnoj politici je njena složenost uzročno-posledičnih odnosa. Dovoljno je teško znati posledice delovanja u unutrašnjim poslovima, u međunarodnim odnosima postoji još jedan sloj složenosti: međudejstvo država. Ova dodatna dimenzija otežava pravljenje tačnih predviđanja posledica. Poznati primer za ovo je debata koja se 1933. godine vodila među studentima Oksfordskog saveza, debatnog društva Oksfordskog Univerziteta. Svesni da je 20 miliona ljudi poginulo u Prvom svetskom ratu, većina studenata je glasala za rezoluciju po kojoj se oni više nikada ne bi borili za kralja i otadžbinu. Neko drugi je, međutim, slušao sve to: Adolf Hitler. Zaključio je da su demokratije mekane, te da ih mogao pritiskati toliko snažno koliko je želeo, jer mu ne bi uzvratile. Trivijalniji primer je "argument hamburgera" iz ranih sedamdesetih godina prošlog veka, kada su ljudi bili zabrinuti zbog nestašice hrane u svetu. Jedan broj studenata sa američkih univerziteta je govorio, "Kad god odemo u menzu, odbijamo da jedemo meso, jer pola kilograma junećeg mesa vredi koliko četiri kilograma žitarica koji se mogu iskoristiti da nahrane siromašne ljude širom sveta". Mnogi studenti su prestali da jedu hamburger i osećali su se dobro zbog toga, ali na taj način nisu nimalo pomogli gladnim ljudima u Indiji ili Bagladešu. Zašto ne? Žitarice koje su ostale nepotrošene zato što neko nije jeo hamburger u Americi, nisu stizale do gladnih ljudi u Bangladešu jer oni nisu imali novca da ih kupe. Žitarice su bile višak samo na američkom tržištu, što znači da su američke cene pale, a farmeri su proizvodili manje. Pomaganje seljacima u Bangladešu podrazumeva da im damo novac kojim bi kupili žitarice preostale zato što nismo jeli hamburger.Konačno, postoji argument koji kaže da su ustanove međunarodnog društva naročito slabe, te da je razilaženje između pravde i poretka veće u međunarodnoj nego u unutrašnjoj politici. I poredak i pravda su važni. U unutrašnjoj politici naginjemo da uzimamo poredak kao nešto što je dato. U stvari, ponekad demonstranti ciljno uzdrmavaju poredak u ime promocije njihovog viđenja pravde. Ukoliko, međutim, postoji potpuni besporedak, teško je imati bilo kakvu pravdu; o tome svedoče kidnapovanja, bombardovanja i ubijanja sa svih strana u Libanu osamdesetih godina, ili u Somaliji tokom devedesetih. Određeni stepen poretka je preduslov za postojanje pravde. U međunarodnoj politici, odsustvo zajedničkih zakonodavnih organa, središnje izvršne vlasti ili jakog pravosuđa, čini očuvanje poretka koji prethodi pravdi, mnogo težim.

19

34. Tri viđenja uloge morala u međunarodnim odnosima

Postoje bar tri različita viđenja etike u međunarodnim odnosima: skeptici, državni moralisti i kosmopolite. Premda nema logičke veze, realisti u njihovim opisnim analizama svetske politike često naginju ka skeptičkom ili pristupu ocenjivanju državnih moralista, dok oni koji naglašavaju liberalnu analizu, zastupaju moralna gledišta državnih moralista ili kosmopolita.a) Skeptici kažu da moralne kategorije nemaju značaja u međunarodnim odnosima, jer nema institucija koje bi obezbedile poredak. Pored toga, ne postoji osećaj zajedništva, pa stoga ne može biti ni moralnih prava i dužnosti. Klasični stav o etici u međunarodnoj politici, za skeptike, bio je odgovor Atinjana Meljanima: „jaki čine ono što moć mora da čini, a slabi prihvataju ono što moraju“. Moć stvara pravo. Za skeptike, to je sve što se ima reći na ovu temu. Filozofi često kažu da moralna obaveza podrazumeva sposobnost da se deluje. Moralnost zahteva izbor. Ukoliko je nešto nemoguće, ne možemo imati obavezu da to uradimo. Ako se u međunarodnim odnosima izbor jednostavno svodi na „ubiti“ ili „biti ubijen“, onda po pretpostavci nema izbora, što bi opravdalo skeptičku poziciju. Međunarodna politika je ipak nešto više od pukog opstanka. Ako postoje izbori u međunarodnoj politici, praviti se da nema izbora, jeste samo prikriveni oblik izbora. Razmišljati samo u kategorijama suženih nacionalnih interesa je jednostavno krijumčarenje vrednosti bez da se to priznaje. Ukoliko postoji neki stepen poretka i zajednice u međunarodnim odnosima, ako nije stalno prisutno „ubiti ili biti ubijen“, tada tamo ima prostora za izbor. Anrhija znači bezvlašće, ali ne nužno i haos i potpuni besporedak. Postoje rudimentarni postupci i institucije koji obezbeđuju dovoljan stepen poretka da omoguće neke važne izbore: ravnoteža snaga, međunarodno pravo, međunarodne organizacije. Svaki od navedenih primera je dovoljan dokaz da argument skeptika nije dovoljan. Možemo da odbacimo kompletni skepticizam, zato što u međunarodnoj politici postoji prostor za moralnost. Tomas Hobs je smatrao kako se za izbegavanje „prirodnog stanja“ u kome svako može da ubije svakog, pojedinci odriču svoje slobode u korist Levijatana, ili vlade, radi zaštite budući da je život u prirodnom stanju nasilan, brutalan i kratak. Zbog čega onda vlade ne formiraju nekakav super-levijatan? Zašto ne postoji svetska vlada? Razlog za to je, kaže Hobs, što nesigurnost na međunarodnom nivou nije tako velika, kao na nivou pojedinca. Vlade obezbeđuju izvestan stepen zaštite od brutalnosti najsnažnijih pojedinaca koji mogu šta god žele, a ravnoteža snaga među državama obezbeđuje nekakav stepen poretka.

Liberali dalje ukazuju na postojanje međunarodnog prava i običaja. Iako su rudimentarne, takve norme obavezuju prekršioce na dokazivanje nevinosti. Razmotrimo krizu u Persijskom zalivu 1990. godine. Sadam Husein je tvrdio kako je izvršio aneksiju Kuvajta da bi povratio provinciju koja je Iraku ukradena u vreme kolonijalizma. Međutim, zbog toga što međunarodno pravo zabranjuje povredu granica drugih država iz takvih razloga, ogromna većina država videla je njegovu akciju kao kršenje Povelje UN-a.

Međunarodne institucije obezbeđuju jedan stepen poretka omogućavajući i ohrabrujući komunikaciju, kao i određeni stepen reciprociteta u pogađanju. Uzevši u obzir ovakvu situaciju skoro stalne komunikacije, međunarodna politika nije uvek, kako skeptici tvrde, „ubiti ili biti ubijen“.

20

Čak i u ekstremnim uslovima rata, pravo i moral mogu ponekad da igraju ulogu. Doktrina pravednog rata, koja vuče poreklo iz ranog Hrišćanstva, a koja je sekularizovana posle sedamnaestog veka, zabranjivala je ubijanje nedužnih civila. Zabrana ubijanja nedužnih počinje premisom koja kaže "ne ubij". Ako je to osnovna pretpostavka na kojoj počiva moral, postavlja se pitanje kako je ikada bilo koje ubijanje opravdavano? Apsolutni pacifisti vele da niko ne treba ikoga da ubije iz bilo kog razloga. Obično je ovo tvrđeno na temelju Kantovog učenja: neki pacifisti, međutim, dodaju konsekvencijalistički argument po kome „nasilje rađa samo više nasilja“. Ponekad, međutim, izostanak odgovora na nasilje takođe može poroditi više nasilja. Na primer, teško je poverovati da bi Osama bin Laden ostavio na miru SAD, da je Predsednik Buš okrenuo drugi obraz posle 11. septembra.

Nasuprot pacifizmu, tradicija pravednog rata kombinuje brigu o namerama, sredstvima i posledicama delovanja. Ona tvrdi da ako neko krene da vas ubije, a vi odbijete da se branite, krajnji ishod je da će zlo prevladiti. Odbijajući da se brani, dobro umire. Ako je neko u neposrednoj opasnosti da bude ubijen, može biti moralno da ubije u samoodbrani. Moramo, međutim, praviti razliku između onoga ko može biti ubijen i onoga koji ne može biti ubijen. Na primer, ako vojnik uperi pušku u mene, mogu da ga ubijem u samoodbrani, ali u momentu kada vojnik baci pušku i podigne ruke u znak predaje, on postaje ratni zarobljenik i ja nemam ravo da mu oduzmem život.

Možemo da odbacimo kompletni skepticizam, zato što u međunarodnoj politici postoji prostor za moralnost. Moralnost je vezana za izbor, a smisleni izbor se menja u skladu sa promenom uslova opstanka. Što su veće pretnje opstanku, manje je mesta za moralni izbor. Skeptici izbegavaju teške moralne izbore, drugačije se ponašajući pri tome. Sumirajmo to aforizmom koji kaže: Ljudi ne žive isključivo od reči, ali ne žive ni samo od mača. Nisu, međutim, svi realisti potpuni skeptici. Neki priznaju da postoje moralne obaveze, ali da je poredak na prvom mestu. Mir je moralni prioritet, čak i kad je u pitanju nepravedan mir. Međunarodni poredak jeste važan, ali je pitanje kog stepena, a postoji i ravnoteža između pravde i poretka. Koliko je poretka potrebno pre nego što počnemo da brinemo o pravdi? Na primer, nakon što su sovjetske snage robusno ugušile pobunu u Baltičkim republikama 1990. godine ubivši pritom jedan broj ljudi, neki Amerikanci su tražli da se prekinu odnosi sa Sovjetskim Savezom. Po njihovom viđenju, Amerikanci treba da kroz spoljnu politiku izražavaju vrednosti kao što su demokratija i ljudska prava, čak i po cenu nestabilnosti i okončanja pregovora o kontroli naoružavanja. Drugi su smatrali da iako je briga o miru i ljudskim pravima bila važna, ipak je mnogo važnije kontrolisati nuklearno oružje i dogovoriti sporazum o smanjenju naoružanja. Na posletku, američka administracija je nastavila pregovore o naoružavanju, ali je ekonomsku pomoć uslovila poštovanjem ljudskih prava. Iznova i iznova u međunarodnoj politici nije pitanje da li postoji apsolutni poredak nasuprot pravde, nego kako izvagati dostupne izbore u određenoj situaciji. Realisti stoje na validnoj tački gledišta, ali preteruju kad kažu da poredak u svim okolnostima prethodi pravdi.b) Državni moralisti. Državni moralisti tvrde da međunarodna politika počiva na društvu država sa određenim pravilima, premda ta pravila nisu uvek sasvim poštovana. Najvažnije pravilo je državni suverenitet, koji zabranjuje državama intervenisanje izvan vlastitih državnih granica u prostor tuđe jurisdikcije. Politikolog Majkl Volcer, na primer, smatra da nacionalne granice imaju moralni značaj, zato što države predstavljaju ukupna prava pojedinaca koji su se udružili radi zajedničkog života. Tako je poštovanje

21

suvereniteta i teritorijalnog integriteta povezano sa poštovanjem prava pojedinaca. Drugi jeednostavnije kažu da je poštovanje suvereniteta najbolji način očuvanja poretka. U praktičnom životu, ova pravila ponašanja država se često krše (Sovjetska invazija na Avganistan 1979. i američka intervencija u Dominikanskoj republici 1965.)c) Kosmopolite, poput teoretičara politike Čarlsa Bajca, vide međunarodnu politiku ne samo kao društvo država, nego i kao društvo pojedinaca. Stoga kada govorimo o pravdi, kažu kosmopolite, treba da govorimo o pravdi za pojedince. Kosmopolite smatraju da nacionalne granice nemaju moralno opravdanje; one prosto brane nejednakost koja treba da bude ukinuta, ukoliko mislimo u pojmovima distributivne pravde. Realisti (kojima pripadaju moralni skeptici i neki državni moralisti), odgovaraju da je opasnost u kosmopolitiskom prilazu što on može dovesti do velikog nereda. Doslovno kazano, napori da se izvrši radikalna redistribucija verovatno vode ka nasilnom sukobu, zato što se ljudi ne odriču lako svog bogatstva. Jedan ograničeniji kosmopolitiski argument zasniva se na činjenici da ljudi često imaju umnožene lojalnosti-prema porodici, prijateljima, susedima, naciji, možda i prema nekim transnacionalnim verskim grupama, kao i prema zajedničkom konceptu ljudskosti. Mnogi ljudi su bili pokrenuti slikama gladne Sudanske dece ili Kosovskih izbeglica zato što postoji, iako slabija, nekakva opšteljudska zajednica iznad državnog nivoa. Najposle svi smo ljudska bića. Kosmopolite nas podsećaju da postoji jedna distributivna dimenzija međunarodnih odnosa, gde je moralnost jednako važna u miru i u ratu. Politike mogu biti osmišljene da podrže osnovne ljudske potrebe i ljudska prava bez uništavanja poretka.

Od pristupa međunarodnoj moralnosti, skeptici ispravno ističu da je poredak nužan za postojanje pravde, ali ispuštaju iz vida ravnotežu između poretka i pravde. Državni moralisti koji vide društvo država sa pravilima protiv intervencije predstavljaju jedan institucionalni pristup poretku, ali ne pružaju dostatne odgovore o tome kada neke intervencije mogu biti opravdane. Konačno, kosmopolite koje se usredsređuju na društvo pojedinaca imaju duboki uvid u opšteljudsko, ali povećavaju rizik izazivanja ogromnog nereda. Najveći broj ljudi razvija jednu hibridnu poziciju; nazivi škola su manji važni, nego postojanje ravnoteže između ovih pristupa.

Zbog razlika između unutrašnje i međunarodne politike, moralnost je teško primeniti u međunarodnoj politici. Upravo zbog toga što postoji mnoštvo načela, iz toga ne sledi da uopšte nema načela. Činjenica je da svako društvo još uvek stvara svoj sopstveni moral u zavisnosti od svoje sopstvene stvarnosti, svojih potreba i mogućnosti. Čak i unutar društva postoje različiti morali užih zajednica, klasa i slojeva. Razlike su suviše velike u savremenom svetu da bismo mogli očekivati da putem međunarodnih obaveza stvorimo zajedničke vrednosti i moralna načela.

22

35. Geografski činilac u međunarodnim odnosima

Klima, priroda tla i geografski položaj su samo neki od uslova koji deluju na položaj svakog društva. Možemo razlikovati više geografskih elemenata kojima se daju determinantne uloge u delovanju prirodnih uslova na život čoveka i društva. Tu se mogu navesti oni teoretičari koji taj značaj pripisuju klimi ili reljefu tla, kao i samim kvalitetima tla i, naročito, što je značajno za analizu međunarodnih odnosa, ona shvatanja koja geografskom položaju zemlje pripisuju determinantnu ulogu u razvoju i životu društva, kao i njegovog mesta i uloge u odnosima sa drugim društvima. Geografski činilac, međutim, deluje samo u određenim uslovima razvoja. Međutim, nikako ne znači, da su ovi prirodni uslovi determinanta razvoja uopšte. Da je to slučaj, zemlje koje imaju najpovoljnije prirodne uslove bi trebalo da imaju i najrazvijeniju tehnologiju. To, međutim, ne mora da bude. Oni samo pružaju mogućnost a ne stvaraju vrednost, većih stvara rad. Danas se razvijena industrija nalazi na prostorima na kojima često nema potrebnih sirovina niti energije. Ovaj odnos između prirodnih uslova u razvoju i samog razvoja razrešavao se kompenzacijama, putem bolje organizacije proizvodnje ili većeg radnog angažovanja društva koje je u pitanju. Na taj način je i sam geografski položaj, kao i drugi prirodni uslovi, određen stupnjem razvoja. U velikom delu ljudske istorije, posedovanje nafte nije imalo nikakvog značaja za društveni razvoj i bogatstvo sve dok nije pronađena tehnologija za njenu upotrebu.

Državna teritorijaTeritorijalizacijom društva (krajem srednjeg stupnja varvarstva) uspostavlja se neki vid svojine na zaposednutoj teritoriji i ona je ograničena prostiranjem zaposednute teritorije. Granice prostiranja ove svojine su nastankom države prerasle u poseban pravni i politički institut i one imaju veliki značaj u odnosima država.1. Državne granice – U savremenoj epohi smatra se da teritorija na kojoj se prostire vlast jedne države mora imati tačno utvrđene granice. Granica je linija koja razdvaja dve države i preko koje se odvijaju odnosi između tih država. Ti odnosi su međunarodni odnosi. S razvojem kapitalizma javlja se potreba čvršćeg povezivanja svih delova državne teritorije, a povećana ekonomska međuzavisnost traži zaštitu nacionalne privrede koja nastaje s nastankom nacionalne države. Nova nacionalna država se zasniva na novim organizacionim principima državne privrede i državne vlasti. U domenu njene oružane sile stvara se “narodna vojska” koja, na bazi opšte vojne obaveze, prerasta u brojnu skupinu kojoj se u jedan od osnovnih zadataka stavlja zaštita granica i teritorijalnog integriteta. Vojna sila tako prestaje da bude samo oružana zaštita pojedinih feudalaca i njihovih poseda već prerasta u opšte-društveni organizam. Pitanje razgraničenja između država dobija značajno mesto u međunarodnim odnosima, te vremenom nastaju određeni principi koji su proizišli iz potrebe dobijanja takvih granica koje bi u najvećoj meri garantovale nacionalni prosperitet i nacionalnu bezbednost. Od tih granica naročito treba izdvojiti sledeće:Etničke granice - Sa nastankom nacije javlja se težnja da se granice jedne države poklapaju sa etničkim prostiranjem jedne nacije. Ovakvo stanje karakteriše epohu stvaranja nacionalnih država u Evropi u toku XIX i prve polovine HH veka, dok na

23

drugim kontinentima, naročito u Aziji i Africi, ovo pitanje još uvek ima veliki značaj u odnosima država. Određivanje etničkih granica nije nikako jednostavan posao, iako se time želi samo to da jedna država obuhvati teritoriju na kojoj se prostire jedna nacija, od- nosno nacije koje su odlučile da žive u jednoj zajedničkoj državi. Često su se iza zahteva za uspostavljanjem etničkih granica krile (ili kriju) teritorijalne pretenzije neke države prema drugim državama. Istorija je pokazala da dobro izvedeno etničko razgraničenje doprinosi razvoju dobrosusedskih odnosa, te se u takvim uslovima može očekivati razvoj procesa sa- radnje. Naš veliki naučnik Jovan Cvijić na konferenciji mira u Parizu, zastupao je stav da “načelo prirodnih granica i načelo etničkih granica moraju se međusobno dopunjavati iako u praksi oni jedan drugom pritivureče.Prirodne granice - Radi očuvanja svoje bezbednosti, države često prilikom razgraničenja sa drugim državama insistiraju da se poštuju prirodne granice njihovih teritorija. Ove granice se pružaju preko prirodnih prepreka, kao što su planinski venci, reke, mora. Uz ove najčešće prirodne granice, van Evrope se jošuzimaju i pustinje, xungle, ili na drugi način teško prohodni tereni. S razvojem tehnike, značaj prirodnih granica za odbranu zemlje opada, mada njihova funkcija u međunarodnim odnosima nije prestala, naročito u domenu saobraćaja.

Kao prirodna granica, more se još uvek smatra najidealnijom granicom za bezbednost države, međunarodnu trgovinu i međunarodni saobraćaj. Pored ovoga, more kao granica ima veliki značaj za razvoj međunarodnih ekonomskih odnosa, pošto njegovi putevi, zatim sloboda plovidbe, i mogućnost pristupa velikom broju država, imaju veliki značaj za razvoj veza među državama čitavog sveta.

Reke su uvek predstavljale bar neku prepreku osvajaču. U vojnoj veštini reke su imale posebno mesto, kako u odbrani tako i u napadu. Planinski venci su uvek igrali ulogu prirodnog razgra-ničenja dve države, i istovremeno, njihovi prevoji služili su kao put za saobraćaj između država i invazije osvajača.

2. Kvalitet zemlje i prirodni izvori – Obavljanje procesa proizvodnje vrši se u određenim prirodnim uslovima te su oni uvek u većoj ili manjoj meri uticali na njen razvoj. S obzirom na to da su države političke tvorevine, one političkim sredstvima čuvaju svoje prirodne uslove i prednosti na tom polju. Mada danas, sa razvojem tehnike ljudi mogu uspešnije da otklanjaju prirodno (relativno) siromaštvo teritorije na kojoj žive, bogatstvo prirodnim izvorima nije bez značaja u odnosima država. U zavisnosti od razvoja proizvodnje, rastao je i opadao značaj pojedinih prirodnih sirovina. Jedna država je mogla biti siromašna ako nije imala uglja u vremenu u kome je ugalj bio osnovni izvor energije za pokretanje industrijske proizvodnje. U drugim uslovima, sa razvojem drugih izvora energije, ta ista država je mogla zauzeti neko od vodećih mesta u svetskoj proizvodnji.

24

Međunarodni geografski položaj

Geopolitička shvatanja prvi je sistematski izložio nemački geograf Fridrih Racel (Fridrich Ratzel). On polazi od stava da se rast jedne države ogleda u njenom teritorijalnom širenju, te da države koje raspolažu većim prostranstvom teritorije, raspolažu većim kapacitetom moći.Posebno značajnu ulogu su imali teoretičari Alfer Mahan, Halford Makinder i Đulio Dui. Mahan je smatrao da pomorske sile imaju prednost u odnosu na konpnene i vazdušne. On je uticao na Teodora Ruzvelta i uspon američke mornarice u vreme procvata američke trgovine. Polazeći od istih ideja, Mekinder je smatrao da sam raspored kopna i mora na zemlji omogućuje stvaranje velikih imperija i čak, jednog svetskog carstva. On je Evropu, Aziju i Afriku nazvao “svetskim ostrvom”. On je stvorio silogizam po kome “onaj ko vlada Istočnom Evropom, kontroliše predeo srca; ko vlada predelom srca, kontroliše celi svet”. Posle Prvog svetskog rata, Mekinder modifikuje svoju teoriju, tako što sada Atlantski okean smatra sponom Zapadne Evrope i Amerike, te je u toj oblasti video drugi “stožer moći” koji će sa prvim biti u stanju ravnoteže. Bivši general Karl Haushofer (18691946) kao Hitlerov saradnik i ideolog, nalazi u geopolitičkim teorijama osnov za nemačko svetsko gospodarstvo u činjenici da je ona u najpovoljnijem položaju da ovlada “svetskim srcem”, svetskim ostrvom a time i čitavim svetom.Tu je posebno bitan i doprinos Nikolasa Spajkmana koji je smatrao da je Rimlend strateški bitniji od Hartlenda (Rimlend – ivične oblasti Evroazije, Hartlend – Istočna Evropa). Đulio Dui je isticao premoć vazdušnih sila. Bivši nemački general Karl Haushofer kao Hitlerov saradnik i ideolog, nalazi u geopolitičkim teorijama osnov za nemačko svetsko gospodarstvo u činjenici da je ona u najpovoljnijem položaju da ovlada “svetskim srcem”, svetskim ostrvom a time i čitavim svetom.

Geografski položaj jedne države ili grupacije država može u velikoj meri da utiče na položaj te države u međunarodnim odnosima i međunarodnoj politici. Značaj puteva koji prelaze preko neke zemlje, strateški položaj u datim uslovima ratne tehnike, pristup morima, sve su to elementi geografskog položaja jedne države, koji mogu uticati na njeno ponašanje i ponašanje drugih država prema njoj. Stepen razvijenosti proizvodnje ima svakako daleko veći značaj u životu jednog društva od veličine prostora koje to društvo naseljava.Iako su pojedini geopolitičari veličini teritorije koju zauzima jedna država pridavali odlučujići značaj, očigledno je da veličina prostora ne određuje snagu jednog naroda niti stepen njegove društvene i ekonomske razvijenosti, pa time ni oblike društvene organizovanosti, kulture i sl. Veličini prostora se, međutim, ne može oduzeti svaki značaj u međunarodnim odnosima. U različitim uslovima razvoja vojne tehnike, prostor je imao značajan uticaj na stvaranje strategijskih planova odbrane ili napada. On je imao i, može se reći, odlučujuću ulogu u nekim ratovima (Napoleonov pohod na Rusiju, 1812) a i danas, u vreme nuklearnog oružja, značaj tzv. strategijske dubine dugo vremena je bio jedan od osnovnih činilaca u strateškom planiranju.Na određenom stepenu razvoja društva more je dobilo veliki značaj u međunarodnim odnosima država. Izlaz na more je često omogućavao lakši pristup na svetsko tržište, viši stepen veza sa ostalim državama, a time, i više mogućnosti uključivanja u međunarodnu podelu rada (Rusija pokušavala da dobije izlaz na more kroz Bosfor i Dardanele). Srbija je veoma dugo, kroz XIX vek pa, sve do Prvog svetskog rata, nastojala

25

da dobije izlaz na more. Opasnosti koje su za nju proizlazile iz kontinentalne zatvo- renosti došle su do punog izražaja u Carinskom ratu sa Austro-Ugarskom početkom HH veka. Ovim ra-tom Austro-Ugarska je htela da potčini Srbiju svojim političkim interesima na taj način što je zatvorila kontinentalne puteve za izvoz robe u spoljnoj trgovini Srbije. Značaj mora za međunarodne odnose Jugoslavije proizlazi u najvećoj meri i zbog toga što je Jadransko more deo Sredozemnog mora, preko koga se dolazi u ne- posredni kontakt sa Evropom, Azijom i Afrikom. Isto tako, Sredozemno more je veza za izlazak na Atlantski okean i preko njega u ceo svet. Ekonomski, strateški i politički značaj Sredozemnog mora ogleda se i u prisustvu velikih sila u njemu i postojanju stalnih žarišta kriza na ovom području.

Saobraćajni značaj teritorije – u različitim periodima istorije, teritorije pojedinih država imale su veliki značaj u razvoju međunarodnih veza, trgovine i strategijskih pravaca kretanja.(položaj Srbije kroz istoriju)Geografski položaj grupacije država – u međunarodnim odnosima, zbog razlika u interesima i uloge sile u sučeljavanju interesa, dolazi do ravnoteže snaga, što dovodi do grupisanja država u političke saveze i blokove. Ove političke grupacije se međusobno sukobljavaju te se zbog toga mora voditi računa o njihovom geostrateškom položaju. U ovoj situaciji veliku ulogu mogu da imaju tzv. tampon države koje fizički udaljuju dve sukobljene grupacije. To omogućuje, naročito ranjivoj grupaciji, manevarski prostor i zaštitu osetljivih tačaka, koje imaju značaj za kapacitet moći date grupacije. U današnjim uslovima ratne tehnike, ve- ličina prostora ima poseban značaj u odnosima sile. Poznato je da antiraketni sistemi imaju veći značaj ukoliko su više istureni prema periferiji branjenog prostora.

26

36. Nuklearno oružje kao činilac u međunarodnim odnosima

Vrste oružja za masovno uništenje:1) Nuklearno2) Hemijsko3) Biološko

Vrste nuklearnog oružja1) Fisiona nuklearna oružja (atomske ili A-bombe)2) Fuziona nuklearna oružja (termonuklearne bombe, hidrogenske bombe ili H-

bombe)Atomske bombe su jeftinije za proizvodnju. One rade po principu cepanja atoma prilikom čega se izgubljenja masa transformiše u energiju prema Ajnštajnovoj formuli E=Mx(CxC). Postoje dva hemijska elementa koja se koriste u te svrhe, uranijum-235 (5 ili manje kg dovoljno za jednu atomsku bombu) i plutonijum. Da bi se dobila kritična masa koja će eksplodirati jedno parče uranijuma se u nekoj uskoj cevi bombarduje konvencionalnim eksplozivom i prenosi preko te cevi do drugog komada uranijuma. Uranijum se sastoji od mešavine 0,7% uranijumovog izotopa u-235 koji je podložan fisiji i 99,3% u-238 koji nije podložan fisiji. Nuklearno oružje zahteva obogaćivanje kako bi se povećao udeo u-235 na 90% ili više. Dobijena materija se naziva visoko obogaćeni uranijum. VOU se može kombinovati sa plutonijumom kako bi se formiralo jezgro ili se može samo koristiti kao eksploziv. Bomba bačena na Hirošimu koristila je samo VOU. 15-20 kg VOU je dovoljno da bi se napravila atomska bomba bez plutonijuma. Prepreke za njihovo dobijanje su te: da je za atomsku bombu potrebno 5 ili više kilograma U-235 koji se teško dobija jer prirodni uranijum sadrži tek 1% ovog izotopa. Ekstrakovanje U-235 je spor, tehnički komplikovan i skup proces. Od plutonijuma je tehnički teže napraviti bombu. Dobija se iz uranijuma koji se koristi u nuklearnim reaktorima. Bomba bačena na Nagasaki bila je plutonijumska.

Izrada fuzionih oružja je veoma skupa i tehnološki veoma zahtevna. Hidrogenska bomba se zasniva na fuzionoj energiji koja se oslobađa kada se atomi spajaju u jedan, umesto raspadanja kao u prvim fisionim bombama. H-bomba je značajno povećala moć mogućeg uništenja jednim oružjem. Prva proba je izvršena 1.11.1952. na Maršalovim ostrvima, 10-megatonska bomba Majk, 500 puta veće snage od one bačene na Nagasaki. Najveća eksplozija koju je čovek izazvao na površini Zemlje se dogodila 1961. godine, kada su Sovjeti aktivirali 60-megatonsku hidrogensku bombu, 20 puta jaču od sve eksplozivne moći upotrebljene u Drugom svetskom ratu. Fuzija je omogućila da se u veoma malom pakovanju smesti ogromna destruktivna snaga. Ova oružja su rezervisana za najbogatij, najveće i najnaprednije države. Dok je eksplozivna moć najvećeg dela fisionih oružja između 1 i 200 kilotona (1000 tona konvencionalnog eksploziva), snaga fuzione bombe kreće se od 1-20 megatona. Kod ovih oružja dva mala atoma (varijante hidrogena) spajaju se (vrši se fuzija) u jedan veći atom, pri čemu se oslobađa nuklearna energija. Sve ovo se odigrava na veoma visokim temperaturama.Kako uništavaju nuklearna oružja? Imaju veliku eksplozivnu moć, toplota - eksplozija H bombe kapaciteta 1MT stvara temperaturu od 100 miliona C, radijacija.Do sada je bilo nešto više od 2000 proba.Kontrola nuklearnog naoružanja:Bilateralni sporazumi između SAD-SSSR

27

Salt ( strategic arms limitation treaty) iz 1972. Abm treaty (antiballistic missile treaty - brane se samo glavni gradovi), 5-godišnji moratorijum na izradu novih ICBM i SLBMSalt II – 1979. nije ratifikovan - Sovjetska intervencija u Afganistanu, ograničavanje balističkih raketa dugog dometaInf (intermediate range nuclear forces) treaty – 1987. demontiranje svih raketa srednjeg dometa, glavno pitanje Drugog hladnog rataStart I (strategic arms reduction treaty) – 1991. da se nuklearni arsenal SAD smanji za 15% i ruski za 25%; SAD sa 12 081 na 10 395; SSSR sa 10 841 na 8 040Start II – 1993. smanjenje nuklearnog arsenala za 50%, ratifikovan 2000. Strategic offensive reduction treaty-2002. - sa 6000 na 2200, eliminisati sva taktička nuklearna oružja. Multilateralni sporazumi: IAEA, 172 članice, jedino su Izrael, Iran i Pakistan izvan.

Načini ispaljivanja i prenosa nuklearnog oružjaNuklearna oružja se mogu „dovesti“ na njihovu metu na jedan od sledećih načina:

Avioni – od B 29 preko B 36 do strateških nuklearnih bombardera Različite vrste konvencionalnih eksplozivnih naprava tipa zemlja – vazduh i

sofistikovanih mobilnih sistema Submarine launched missiles (SLBMs) Balističke rakete (glavni „isporučilac“ nuklearnog oružja) – taktičke (od 500-1000

milja), rakete srednjeg dometa (od 1000-5000 milja, IBMs), strategijske (dometa preko 5000 milja, ICBMs)

Krstareće raketeH-bomba je imala 5 značajnih političkih posledica:

a) Oživela je koncept ograničenog ratab) Krize su zamenile glavni rat kao momenti suočavanja sa istinomc) Treće, nuklearno naoružanje je odvraćanje (obeshrabrivanje strahom) učinilo

ključnom strategijom.d) Razvoj de facto režima opreznosti supersila (ključni zajednički interes –

izbegavanje nuk. rata)e) većina zvaničnika je nuklearno naoružanje uopšte, a posebno H-bomba, smatrala

neupotrebljivim u vreme rata. (to nije bilo samo pitanje destruktivne snage H-bombe, za upotrebu nuklearnog naoružanja se vezivalo neodobravanje koje se jednostavno nije primenjivalo na konvencionalno naoružanje)

Ravnoteža straha - poseban oblik ravnoteže snaga koji se ponekad naziva „ravnoteža straha“ (ravnoteža Hladnog rata je bila jasno organizovana oko dve velike države, od kojih je svaka mogla da uništi drugu u trenutku)Najvažniji multilateralni ugovor – Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (187 država potpisalo, nisu Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja)Podaci sa http://www.carnegieendowment.org/npp/ o nuk. oružju/ukupni nuklearni arsenal (podaci iz 2009.)Rusija - 14 000, SAD – 10,500, Kina – 125, Francuska – 300, Ujedinjeno Kraljevstvo – 160, Izrael – 80, Indija – 50, Pakistan – 60, Severna Koreja – 10. (za Iran i Siriju se sumnja da razvijuju)

Enormna moć uništenja koju poseduje nuklearno naoružanje je gotovo nepojamna. Megatona nuklearne eksplozije može proizvesti temperature od 100 miliona

28

stepeni Celzijusa – četiri do pet puta veća od temperature koja vlada u središtu sunca. Bomba koja je bačena na Hirošimu 1945. godine bila je relativno mala, iznosila je otprilike 15 000 tona TNT-a. Današnji projektili mogu da nose 100 puta ili više od pomenute eksplozivne snage. U stvari, sva eksplozivna snaga koja je upotrebljena u Drugom svetskom ratu može stati u jednu bombu od 3 megatone, a ta jedna bomba može stati u prednji deo jednog velikog interkontinentalnog projektila. Do 80-ih godina, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su imali više od 50 000 komada nukleranog naoružanja. Pojedine fizičke posledice nuklearne eksplozije nisu sigurne. Na primer, teorija nuklearne zime tvrdi da nuklearni rat može stvoriti toliko ugljenika i prašine u atmosferi da bi to blokiralo biljke u vršenju fotosinteze, što bi značilo kraj života kakav poznajemo. Studija Nacionalne akademije nauka je izvestila da je nuklearna zima moguća, ali veoma neizvesna. Mnogo bi zavisilo od toga da li bi oružje bilo usmereno na gradove, ili na druga oružja. Gradovi koji gore bi proizveli dim sa visokim sadržajem ugljenika koji bi blokirao sunčevu svetlost, ali je neizvesno koliko dugo bi se dim zadržao u vazduhu.Nuklearno oružje je dovelo do promena u prirodi ratovanja, ali one nisu izmenile osnovni način na koji je svet organizovan. Svet anarhičnih država bez više vlasti iznad njih se nastavio i u nuklearnoj eri. Kada su 1946. godine Sjedinjene Države predložile Plan Baruh, kako bi se uspostavila međunarodna kontrola nuklearnog naoružanja, Sovjetski Savez je to video kao još jednu američku zaveru. Nakon tog neuspeha, Albert Ajnštajn je sa žaljenjem izjavio da se sve menja osim našeg načina razmišljanja. Možda nije verodostojno, ali je navodno rekao da je »fizika lakša od politike«. Postoje i vojni i politički razlozi zašto nuklearno naoružanje nije izazvalo dramatičnije posledice odmah posle 1945. godine. Pre svega, početno atomsko oružje nije nanosilo mnogo više štete od većine konvencionalnog naoružanja za masovno uništavanje. Zapaljive bombe koje su bačene na Drezden u Nemačkoj ubile su više ljudi nego nuklearno bombardovanje Hirošime. Iako je jedno atomsko oružje obavilo posao čitavog vazdušnog napada sa konvencionalnim bombama, u početku nije bilo tako mnogo nuklearnog naoružanja u arsenalu SAD-a. Sjedinjene Države su imale samo 2 bombe 1947. godine, a 50 u 1948. Mnogi vojni planeri su smatrali da atomske bombe nisu potpuno različite, nego predstavljaju samo produžetak konvencionalnog ratovanja.Narastajuće američko - sovjetsko rivalstvo je takođe usporilo promene u političkom razmišljanju. Sovjetski Savez nije verovao Ujedinjenim nacijama smatrajući da se suviše oslanjaju na Sjedinjene Države. Sjedinjene Države nisu mogle da primoraju Sovjete na saradnju jer je Evropa bila talac u odnosima Sovjeta i Amerikanaca. Da su Sjedinjene Države zapretile nuklearnim napadom, Sovjeti su mogli zapretiti da će izvršiti invaziju na Evropu konvencionalnim trupama. Rezultat je bio pat pozicija. Revolucionarne posledice nuklearne tehnologije u početku nisu bile dovoljne da izmene način na koji su se države ponašale u anarhičnom sistemu. Druga faza nuklearne revolucije se desila 1952. godine, kada je prvi put testirana hidrogenska bomba. Hidrogenska bomba se zasniva na fuzionoj energiji koja se oslobađa kada se atomi spajaju u jedan, umesto raspadanja kao u prvim fisionim bombama. H-bomba je značajno povećala moć mogućeg uništenja jednim oružjem. Najveća eksplozija koju je čovek izazvao na površini Zemlje se dogodila 1961. godine, kada su Sovjeti aktivirali 60-megatonsku hidrogensku bombu, 20 puta jaču od sve eksplozivne moći upotrebljene u Drugom svetskom ratu.

29

Ironično, najznačajnija promena koja je pratila razvoj H-bombe je bilo njihovo smanjivanje u veličini. Fuzija je omogućila da se u veoma malom pakovanju smesti ogromna destruktivna snaga. Sistemi izgrađeni za proizvodnju ranih atomskih bombi su postajali sve veći i veći kako su bombe dobijale na veličini i zauzimale sve više prostora. Bombarder B-36 je bio ogroman avion sa osam motora i jednim velikim prostorom u kome je mogao da nosi jednu bombu. Sa druge strane, hidrogenska bomba sa istom destruktivnom snagom staje u mnogo manjem prostoru. Kada je jednom destruktivna moć mogla da stane u vrh balističke rakete, do interkontinentalnog nuklearnog rata je moglo da dođe u roku od 30 minuta nakon upozorenja, u poređenju sa osam sati koliko je trebalo B-36 da preleti istu razdaljinu. Povećana destruktivnost hidrogenske bombe je takođe dramatizovala posledice nuklearnog rata. Ratovanje se više nije moglo smatrati produžetkom politike drugim sredstvima. H-bomba je imala pet značajnih političkih posledica, čak i ukoliko nije reorganizovala anarhični način na koji svet funkcioniše. Prvo, oživela je koncept ograničenog rata. U prvoj polovini XX veka došlo je do promene – za razliku od ograničenih ratova iz XIX veka, došlo je do dva svetska rata, koji su odneli desetine miliona života. Sredinom veka, analitičari su XX vek nazivali »vekom totalnog rata«. U Vijetnamu i Avganistanu i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su rađe prihvatili poraz nego da upotrebe svoje najjače naoružanje. Drugo, krize su zamenile glavni rat kao momenti suočavanja sa istinom. U prošlosti, rat je bio vreme kada su se otvarale sve karte. Ali u nuklearnom dobu, rat je suviše razarajući i takvi momenti istine su previše opasni. Tokom Hladnog rata, Berlinska kriza, Kubanska raketna kriza, i kriza na Srednjem Istoku ranih 70-ih godina, predstavljale su funkcionalni ekvivalent ratu, vreme da se vidi stvarni odnos snaga u vojnoj moći. Treće, nuklearno naoružanje je odvraćanje (obeshrabrivanje strahom) učinilo ključnom strategijom. Od ključnog značaja je bilo organizovanje vojne moći kako bi se proizveo strah i napad bio predupređen. Četvrta politička posledica bila je razvoj de facto režima opreznosti supersila. Dve supersile su, uprkos ogorčenim ideološkim razlikama, razvile jedan ključni zajednički interes: izbegavanje nuklearnog rata. Za vreme Hladnog rata, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su bili uključeni u posredne ili periferne ratove, ali se dve nacije ni u jednom slučaju nisu našle u direktnom sukobu. Pored toga, dve strane su razvile sfere uticaja. Dok su Amerikanci govorili o smanjivanju uticaja komunizma u Istočnoj Evropi u 50-im godinama, u praksi, kada su se Mađari pobunili protiv svojih sovjetskih vladara 1956. godine, Sjedinjene Države iz straha od nuklearnog rata nisu požurile da im pomognu. Nakon Kubanske raketne krize, Vašington i Moskva su uspostavili vruću telefonsku liniju kako bi omogućili brzu komunikaciju između sovjetskih i američkih lidera. Tehnologija je učinila lakšom saradnju u kriznim vremenima, čineći komunikaciju između lidera u bipolarnom sistemu prilagodljivijom i ličnijom. Potpisali su brojne sporazume o kontroli naoružanja, počevši od Ugovora o zabrani ograničenih proba iz 1963. godine. Pregovori o kontroli naoružavanja su postali način da se razgovara o stabilnosti u nuklearnom sistemu. Peto, većina zvaničnika je nuklearno naoružanje uopšte, a posebno H-bomba, smatrala neupotrebljivim u vreme rata. To nije bilo samo pitanje destruktivne snage H-bombe. Za upotrebu nuklearnog naoružanja se vezivalo neodobravanje koje se jednostavno nije primenjivalo na konvencionalno naoružanje.

30

Nuklearno naoružanje je stvorilo poseban oblik ravnoteže snaga koji se ponekad naziva „ravnoteža straha“. Testiranje snage je bilo više psihološko nego fizičko. Obe strane su sledile politiku sprečavanja nadmoćnosti onog drugog, ali je rezultat bio različit u odnosu na prethodne sisteme. Za razliku od sistema ravnoteže snaga XIX veka, u kome je pet velikih sila menjalo saveze, ravnoteža Hladnog rata je bila jasno organizovana oko dve velike države, od kojih je svaka mogla da uništi drugu u trenutku. Nuklearna ravnoteža straha se podudara sa razdobljem bipolarnosti. Neki neorealisti, kao Kenet Volc, određuju bipolarnost kao situaciju u kojima dve velike države imaju gotovo svu moć, ali ta vrsta bipolarnosti je retka. Bipolarnost se češće dešavala u istoriji kada su savezi toliko učvršćivani da se gubila njihova prilagodljivost, kao što se desilo u Peloponeskom ratu. Premda su bile nezavisne države, savezi oko Atine i oko Sparte su čvrsto srasli u bipolarnu formu. Slično tome, uoči Prvog svetskog rata, sistemi saveza su bili postali čvrsto uvezani u bipolarnosti. Volc tvrdi da je bipolarnost posebno stabilan tip sistema jer pojednostavljuje komunikaciju i računice. Sa druge strane, bipolarnom sistemu nedostaje prilagodljivost, i on preuveličava važnost sporednih sukoba kao što je Vijetnamski rat.Nuklearno odvraćanje je podvrsta opšteg odvraćanja, ali posebna svojstva nuklearnog oružja su promenila način na koji su se supersile odnosile prema međunarodnim odnosima za vreme Hladnog rata. Nuklearno odvraćanje ohrabruje razmišljanje tipa „ako me napadneš, možda neću biti u stanju da sprečim tvoj napad, ali mogu uzvratiti tako snažno da nećeš ni želeti da napadneš“. Tako je nuklearno oružje utkalo novu nit u stari koncept.Delotvorno odvraćanje zahteva i sposobnost da se nanese šteta i uverljivost da će naoružanje biti upotrebljeno. Kredibilitet zavisi od interesa koji je uključen u sukob. Na primer, američka pretnja da će bombardovati Moskvu kao odmazdu za nuklearni napad je verovatno bila uverljiva. Ali pretpostavimo da su Sjedinjene Države pretile da će bombardovati Moskvu 1980. godine ako Sovjeti ne povuku svoje trupe iz Avganistana? Sjedinjene Države su svakako imale sposobnost, ali pretnja ne bi bila uverljiva jer su ulozi bili suviše mali, a Sovjeti su zauzvrat lako mogli da bombarduju Vašington. Tako da se odvraćanje ne odnosi samo na sposobnost, nego i na uverljivost.Od 1945. - 1949. godine samo su Sjedinjene Države imale nuklearno naoružanje, ali ga nisu upotrebile. Tako da je postojalo i izvesno samo-ograničavanje, čak i pre uzajamnog nuklearnog odvraćanja. Deo razloga je bio mali arsenal, nedostatak razumevanja ovog novog naoružanja, i američki strah da bi Sovjeti zauzeli čitavu Evropu svojim masivnim konvencionalnim snagama. Do 1950. godine, i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su imali nuklearno oružje, i postojalo je više kriza u kojima su američki lideri razmatrali njegovo korišćenje. Nuklearno oružje nije bilo upotrebljeno u Korejskom ratu, niti 1954. i 1958. godine kada su kineski komunisti mobilisali snage za invaziju na ostrvo Tajvan koje su držali nacionalisti. Predsednici Truman i Ajzenhauer su stavili veto na upotrebu nuklearnog oružja iz više razloga. U Korejskom ratu nije bilo sigurno da bi upotreba nuklearne bombe zaustavila Kineze, a Sjedinjene Države su se plašile odgovora Sovjeta. Uvek je postojala opasnost da bi pretnje mogle eskalirati, i da bi Sovjeti mogli upotrebiti nuklearno oružje da pomognu svjim kineskim saveznicima. Tako da iako su Amerikanci bili nadmoćni u broju nuklearnog naoružanja, postojala je opasnost od kretanja ka širem ratu koji ne bi uljučivao samo Koreju i Kinu.

31

Nuklearno oružje je verovatno odigralo značajnu ulogu u sprečavanju prerastanja Hladnog rata u stvarni rat. Tokom 80-tih godina, američki rimokatolički biskupi su rekli da bi nuklearno odvraćanje moglo biti opravdano samo uslovno kao privremena mera koja se može tolerisati dok se ne razvije nešto bolje.Oružja za masovno uništenje razlikuju se od konvencionalnih oružja po enormnoj potencijalnoj smrtnosti koju izazivaju i po nedostatku diskriminativnosti prema onima koje će ubijati (Džošua Goldstajn), služe drugačijim ciljevima nego konvencionalna oružja. Sredstvo su odvraćanja za velike sile, simboličko sredtsvo izjednačavanja moći za manje zemlje, činilac bez kojeg se danas pojam velike sile ne može ni zamisliti. Slučaj Izrael, Pakistan, Iran, Irak, JAR i SKoreja. Istorijski razvoj ovog oružja je započeo za vreme WW II i čuvenog projekta Menhetn koji su razvijali Openhajmer, Bor, Ajnštajn. Uporedo su razvijani i nemački projekti. Truman i Staljin u Potsdamu; “šaptanje u uvo”. Staljinova paranoja i obaveštajni podaci. 16. jul 1945. prva proba atomske bombe od plutonijuma -tzv. Triniti test i taj datum označava početak nove ere. 6. i 9. avgust - prve bombe upotrebljene u Hirošimi i Nagasakiju (Little boy i Fat man). Komisija za kontrolu nuklearnog oružja i Baruhov plan. Većina istoričara se sada slažu da je Truman bacio bombu na Hirošimu i Nagasaki pre svega kako bi ubrzao kraj rata sa Japanom, a ne da bi zaplašio Sovjetski Savez, kako su tvrdili neki revizionisti. Ali on jeste očekivao da će bomba imati određene političe posledice. Na sastanku u Potsdamu, kada je Truman kazao Staljinu kako Amerika ima atomsku bombu, Staljin je ostao nepromenjenog izraza lica i naizgled nije bio impresioniran. Naravno, to je Staljin već znao od svojih špijuna, ali je njegova mirnoća donekle predstavljala udar za Amerikance. Kada su Sjedinjene Države 1946. godine predložile Plan Baruh za kontrolu nuklearnog naoružanja od strane U.N., Staljin ga je odbio jer je hteo da izradi sopstvenu bombu. Kako je on to video, bomba pod međunarodnom kontrolom bi i dalje bila američka bomba, jer su samo Amerikanci znali kako da je naprave. Daleko je bolje za sovjetsku bezbednost da imaju sopstvenu bombuNuklearna oružja kao oružja koja kao ubojno sredstvo koriste nuklearnu energiju. Najrazornija oružja koja su na raspolaganju državama. Bomba veličine frižidera može da uništi čitav jedan grad + faktor radijacije koji ostavlja dugoročne posledice. Ne postoji adekvatna odbrana protiv ovog oružja

37. Međunarodni mir i istraživanje mira

32

Prema Johanu Galtungu postoje dve vrste mira: negativan mir (to je odsustvo rata) i pozitivan mir (odsustvo strukturalnog nasilja – ono postoji uvek kad su ljudska bića pod takvim uticajem da je njihova somatska i mentalna potvrda ispod mogućeg ostvarenja – to znači da ako ne možete da ostvarite sve svoje talente ili da postupate i živite u skladu sa svojom savešću onda vi živite samo u negativnom miru ali ne i pozitivnom).Neki od najpoznatijih mirovnih sporazuma kroz istoriju su: Vestfalski mir 1648. god. (uveo načelo moderne nacionalne države), Pariški mirovni sporazum 1825. god. (potvrđene odluke Bečkog kongresa), Versajski mirovni ugovor 1919. god. (kojim je uređena Evropa nakon I svetskog rata), i svakako jedan od značajnih za naše prostore Dejtonski mirovni sporazum 1995. god. (doneo mir u BiH).Kao zaključak, treba naglasiti da je nepostojanje opštih mirovnih projekata važno svojstvo svih tradicija promišljanja mira do Novog veka. Ipak, sve tradicije su nesistematične i necelovite u pristupu problemu mira.

Mir je iskrena težnja svih demokratskih vlada i većine čovečanstva i njegovo je ime ispisano na raznim barjacima. Skoro sve savremene univerzalne međunarodne organizacije treba da služe postizanju i očuvanju mira. Razmatranja o miru su veoma stara, ali su u ovom veku dobila nov podsticaj zbog toga što je ova vrednost posle dva katastrofalna svetska rata najšire prihvaćena i što je, posle pronalaska i usavršavanja oružja za masovno uništavanje, mir postao preduslov opstanka ljudskog roda, a ne samo postizanja nekih od njegovih ideala. Iako su, dakle, rasprave o miru pisane i u prošlim vekovima, zajedno s detaljnim planovima za njegovo ostvarenje, posebna nauka o miru s različitim nazivima, od kojih su najčešći: “istraživanje mira” (na području engleskog i nemačkog jezika: peace research, odnosno Friedens- forschung) i “polemologija” (na francuskom području: polmologie).Ova nauka obuhvata proučavanje uzroka ratova i preduslova za mir, ali mora sve češće da se suočava s određivanjem samog pojma mira. Istraživanju mira posvećuju se ljudi iz raznih struka i raznih zemalja, broj nacionalnih i međunarodnih ustanova i instituta za istraživanje mira stalno raste i sve je više knjiga i časopisa posvećenih problemima mira. Ovakav napor je doveo do pokretanja i ponovnog formulisanja nekih od osnovnih pitanja u vezi s pojmom mira.Pored konstatacije, bliske svakome ko se malo udubio u razmišljanje o miru, da je “mir” često prazna fraza kojom se opravdava nemiroljubiva politika, istraživanje mira zaslužno je i za postavljanje sledeća dva odlučujuća pitanja: prvo od njih se svodi na odnos mira i potrebnih promena u međunarodnoj zajednici a drugim se pita je li mir samo odsustvo oružanog sukoba, rata, ili je to pojam ispunjen pozitivnom sadržinom. Ako je mir samo zamrzavanje postojećeg stanja, stvorenog međunarodnom primenom nasilja i ispunjenog nepravdama, onda on znači mirenje s nezadovoljavajućom i nepodnošljivom stvarnošću za većinu čovečanstva, podložnu odnosima eksploatacije, stvarnošću koja nije ništa do proizvod ispoljavanja nasilja, ne otvorenog već prikrivenog, institucionalizovanog (tzv. strukturno nasilje).Stoga se zaključuje da mira ne može biti sve dok ne postoje alternativni, mirni ali efikasni načini da se ostvare sve one promene koje teže ukidanju ostataka pređašnjeg, “opredmećenog” nasilja.U smislu drugog postavljenog pitanja, “pozitivni” mir znači odbijanje da se mir shvati samo kao modalna vrednost, način da se nešto postigne; on treba da se ispuni sopstvenom

33

sadržinom. Takva sadržina traži se ne samo u odnosima između država i drugih subjekata međunarodnih odnosa, nego i u stanju u kome će se naći ljudi u njima. Na taj način se u pojam mira unose i elementi koji se u običnom govoru pod njim ne podrazumevaju. Vizija budućeg mira razlikuje se stoga kod istraži- vača mira raznih pravaca, pri čemu postoji opasnost ili da se mir poveže s besmislenim parolama, ili da se u njega projiciraju partikularne vrednosti, međusobno u sukobu, ili da se rešenje nađe u širokim formulacijama, kao što su “društvena pravda” ili “ostvarenje čovečanskih težnji”. Neki istraživači mira, naročito oni s anarhoidne “nove levice”, poistovećuju mir s neposrednom revolucijom, čiji će nosioci i onako znati šta im je činiti.Najčešće se, pri tom, zaboravlja da je obaveza istraživača da definiše mir, a ne nešto drugo, ne ono što mirom želi da postigne. Svaki pokušaj da se mirom obuhvate i druge vrednosti, ma koliko on plemenit bio, izaziva zabunu, zato što taj pojam isuviše razvlači i može da bude podozriv, jer zajedno s opšteprihvaćenim idealom mira nameće i društvene vrednosti o kojima ne postoji saglasnost, a borba za njih i oko njih bi mogla da se vodi i drugim, mirnim sredstvima. Stoga nismo ubeđeni da je mir više od jedne međunarodne instrumentalne vrednosti to je stanje u odnosima između subjekata međunarodnih odnosa, u prvom redu država, u kome je primena nasilja napuštena, isključena i onemogućena te prevažu nenasilna ali efikasna sredstva za postizanje opšteprihvaćenih ciljeva i za rešavanje sukoba između ciljeva koji nisu takvi. Stoga se mir i ne može pojaviti sam kao vrednost kojoj neki subjekat međunarodnih odnosa teži.

Savremeni istraživači mira isticu značaj "pouka prošlosti koje predstavljaju veoma koristan vodič“ za svako ozbiljno promišljanje ovog fenomena. Antička tradicijaMir se, kod Grka, razmatra na nivou pojedinca i društva koje se shvata u granicama "helenskog sveta". Po Helenima, mir (eirene) se uspostavlja u društvu kao sklad svih odnosa (homonoia, harmonija). Platon je smatrao rat helenskih gradova mnogo gorim od rata Grka i varvarskih naroda. Shvatanje da je mir nedeljiv i da ne može biti privilegija samo slobodnih Grka, izneo je još Aleksandar Veliki.Društveni mir je, po rimskim misliocima, poistovećivan sa stabilnim pravnim poretkom i poštovanjem zakona utvrđene hijerarhije. Mir je i kod Grka i kod Rimljana određen negativno: kao odsustvo nasilja.Hebrejska tradicijaPojam shalom na hebrejskom znači mir, ali ne između ljudi i između naroda, već odnos Jehove i ’izabranog naroda’. Sporazum između Jehove i ’izabranog naroda’ se ne može proširiti na druge ljude i narode. Mir proističe iz verne službe bogu – Jehovi i božanskom princu (koji proističe iz naroda). Ovo je verovatno najuže i najisključivije određenje pojma mir. Mir se postiže pobedama, i on dolazi posle rata.Ranohrišćanska tradicijaMir se ne razmatra racionalno ili filozofski, već gotovo isključivo u okviru hrišćanskih svetonazora. Mir u odnosima prema ljudima sledi kao posledica ispravnog odnosa prema bogu, i njegovo uspostavljanje ne zavisi od čoveka. Mir nije odnos koji se uspostavlja u stvarnom životu i među ljudima. Po hrišćanskoj tradiciji Bog je mir – čovekov mir je podređen božjem miru. Ulogu izabranog naroda u hrišćanstvu preuzela je crkva kao božji namesnik na zemlji. Ključevi rata i mira unutar hrišćanskog sveta bili su u rukama crkve.

34

Mir je bio rezervisan samo za one unutar hrišćanskog stada, i to u meri u kojoj je to stado pokorno služilo Bogu, tj. crkvi.Islamska tradicijaIslamska tradicija pravi oštru dihotomiju na „kuću islama“ ili „kuću mira“ (dar-al-Islam) i „kuću rata“ (dar-al-Harb). Odnos islama i drugih religija se određuje kao stalno neprijateljstvo (militantni koncept mira).Istočnjačka tradicijaNijedan od istočnjačkih koncepata mira nema univerzalističke pretenzije. Za Hinduse je mir dobro organizovano stanje svesti. Po kineskoj tradiciji čovek postiže unutrašnji mir onda kada se vlada po moralnim zakonima (+ poštovanje državnog poretka). Po japanskoj tradiciji čovek do suštine svog bića dolazi samo vežbanjem duha u cilju dostizanja unutrašnjeg mira, shvaćenog kao „samodovoljno življenje u jedinom stvarnom i jedinom večnom sadašnjem trenu“. Gandi obogaćuje janističko (ne povrediti nijedno biće) i budističko tumačenje ahimse uvođenjem i praktikovanjem satyagrahe kao pozitivne metode koja znači da nečinjenje zla drugome nije dovoljno - ljudima treba činiti dobro. Učinjeno dobro jednom čoveku je dobročinstvo svim ljudima.Zapadno promišljanje miraRazdoblje modernog promišljanja mira započinje na Zapadu od vremena velikih geografskih otkrića i proteže se do pojave savremenih istraživanja mira.U najopštijim crtama sve koncepte mira iz tog razdoblja možemo podeliti na dve velike grupe:

a) projekti koji pretpostavljaju mir unutar pojedinog društva delotvornim spoljnim akcijama – mir u državi, ili izmežu pojedinih država ne shvataju kao cilj, već kao sredstvo za uspešno delovanje prema spolja

b) planovi za ostvarenje opšteg mira u celom/poznatom/ svetu, pri čemu središte jedne takve društvene zajednice smeštaju na Zapadu.

Ideju ostvarenja mira u okviru ili unutar jake, suverene nacionalen države, u kojoj su vladareva ovlašćenja gotovo neograničena, zagovarao je veliki broj mislilaca iz doba stvaranja nacionalne države (Makijaveli, Hobs. Boden). Bitno je spomenuti i projekte opšteg mira. U želji da poštede ljudski rod uništavajućih ratova, a svesni nemogućnosti delimičnog rešavanja ovog problema, mnogi mislioci su predlagali globalne mirovne projekte. Najveću prepreku u ostvarenju opšteg mira videli su u postojanju egoističnih, suverenih nacionalnih država, te su kao formulu za ir uglavnom predlagali stvaranje svetske države (Dante – univerzalna imperija). Po Hugu Grocijusu, međunarodni mir se može obezbediti ako se države u međunarodnim odnosima podvrgnu normama međunarodnog prava. I. Kant ostvarenje večnog mira vidi u stvaranju svetske republike federalnog uređenja koja bi se upravljala po prirodnom pravu i pokoravala Providnosti. Mir po Kantu mora biti delo čoveka.Marksističko shvatanje mira se može svesti na odsusvo eksploatacije. Mir se razmatra kao neophodan uslov za potpuno ostvarenje pojedinca.

38. Pojam i različita shvatanja uzroka rata u međunarodnim odnosima

35

Od preko 3 300 godina poznate istorije, samo razdoblje od 200 godina prošlo je bez ratova. U 5500 godina vođeno je 14500 ratova u kojima je poginulo preko 4 milijarde ljudi. Istorijat ratova prema Majklu Hauardu: ratovi vitezova, ratovi trgovaca, ratovi profesionalaca, ratovi revolucije, ratovi nacija i ratovi tehnologa, i nuklearno doba.Profesor Andreja Miletić rat definiše kao „najoštriji oblik društvenih sukoba, u kome se, neposrednom upotrebom oružane sile između država, njihovih saveza ili organizacija, pokušavaju da ostvare određeni politički ciljevi pobedom nad protivničkom stranom i njenim prinuđivanjem da prihvati uslove pobednika.“ Po Tomasu Hobsu rat obuhvata ne samo „stvarnu borbu“, nego i „čitavo razdoblje u kome je vidljiva spremnost na nju“. Države su ograničene pravilima Međunarodnog ratnog prava u pogledu sredstava i metoda borbe. Grocijus je utvrdio da se rat ne sme preduzimati, izuzev za obezbeđenje prava; ako je već preduzet mora se voditi u granicama prava i dobre vere. Savremeni međunarodni pravnici definišu rat kao stanje međudržavnih odnosa na koje se primenjuju pravila ratnog prava. Bitno je napomenuti da je rat oružani sukob među državama, a ne između privatnih lica i njenih grupa. Međutim, činjenica je da građanski ratovi dobijaju velike razmere, izazivaju ogromne posledice i žrtve, dovode do uplitanja drugih država i organizacija, čini da razlika u praksi nije tako oštra; i na ovu vrstu sukoba se proširuju pravila MHP. Poljak Vjatr određuje zato subjekte rata kao politička društva kako bi obuhvatio i sukobe između političkih grupa koje još nisu države. Rat je, pored materijalne dimenzije, i sukob volja ili namera da se protivnička strana potčini i na taj način ostvari svoj cilj zbog koga se rat i vodi. Animus belligerendi je konstitutivni element pojma rata. Namera da se povede rat može biti prećutna ili formalizovana (putem ultimatuma). Rat nije puki sudar oružanih snaga država kako bi se odnela vojnička pobeda, već da bi se ostvarili izvesni politički ciljevi koji se na drugi, miran način nisu mogli ostvariti. (Klauzevic - ostvarivanje političkih ciljeva drugim sredstvima). Završava se Ugovorom o miru kojim se rešavaju sva bitna pitanja; njemu može prethoditi ugovor o primirju ili sporazum o predaji. Teritorijalna pitanja se rešavaju povraćajem na prethodno stanje (status quo ante bellum) ili zadržavanjem stanja proizašlog iz rata (uti possidetis). Savremeno pravo ne priznaje ratna, teritorijalna osvajanja.Preemptivni ( preduhitrujući) i preventivni ratoviDržavni sekretar Danijel Vebster je 1837. godine povodom poznatog slučaja sa brodom „Karolina“ (Carolina Incident – nemiri u Kanadi, pomoć američke vojske i parobrod Karolina koji je uništen od strane Britanaca) odredio okolnosti pod kojima je preduhitrujuće delovanje opravdano, ističući da to pravo može da se koristi kada je država suočena sa: „Trenutnom, neodoljivom potrebom... Koja ne ostavlja prostor za izbor sredstava niti vremena za razmišljanje.“ Zagovornici preemtivnih udara su tvrdili da odlike novih oružja i fanatizam terorista ne daju pravo na pasivnost. Posle iskustva od 11. 09. 2001. godine, Amerika više jednostavno ne sme da čeka da se ovakve pretnje materijalizuju, jer bi onda, po rečima Buša i Čejnija, bilo prekasno da se reaguje. Odvraćanje i zastrašivanje je zamenjeno anticipativnom samoodbranom. Strategija nacionalne bezbednosti iz 2002. godine je prvi put ovakvu praksu (preemptivno delovanje), koja je deo neotuđivog prava države na samoodbranu, podigla na nivo doktrine. Ono što je, međutim, izazvalo raspravu povodom prava na anticipativnu samoodbranu, na način kako je obrazložena u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD iz

36

2002. godine, ticalo se najviše mogućnosti eventualne zloupotrebe ovog prava. Takođe je isticano da je, u stvari, Bušova administracija zamaglila razliku između preemptivnih ratova (koji su dozvoljeni međunarodnim pravom) i preventivnih ratova (koje međunarodno pravo izričito zabranjuje). Strategija od 2006. godine je bila malo blaža ali su preemptivni ratovi i dalje zadržali središnje mesto u 5. poglavlju.Klasični primer preemptivnih ratova je šestodnevni rat između Izraela sa jedne strane, i Egipta, Sirije, Jordana i Iraka sa druge. Tenzije su rasle 1967. godine, a u Tel Avivu su počeli da sumnjaju da će Egipat napasti prvi, s obzirom da je počeo da mobilizacijom vojske i da je egipatski predsednik Gamal Abdel Nasser izjavio da će njegov cilj, u bilo kojem kojem budućem ratu sa Izraelom, biti uništenje jevrejske države. Stoga je Izrael iznenadno napao prvi, što im je omogućilo da pobede. Za razliku od preemptivnog napada koji se dogadja kada je opasnost neposredna, do preventivnog rata dolazi kada su državnici uvereni kako je rat bolje voditi sada nego kasnije. Dobar primer preventivnog rata je rat u Iraku 2003. godine (nepronalaženje oružja za masovno uništenje, koje je navođeno kao glavni uzrok ulaska Amerike u rat), kao i Punski ratovi to jest III punski rat koji se vodio od 149. do 146. godine pre nove ere. Bitno je napomenuti da su preemptivni ratovi dozvoljeni po međunarodnom pravu, a preventivni nisu!U knjizi Just and Unjust Wars (Pravedni i nepravedni ratovi), Majkl Volcer, politikolog koji nastupa sa pozicije državnih moralista, iznosi četiri slučaja u kojima bi se mogli moralno opravdati rat ili vojna intervencija, a da to ne bude otvorena agresija. Prvi izuzetak od strogog pravila je preduhitrujuća (preemptivna) intervencija, za koju se kao primer uzima izraelski napad 1967. godine. Ukoliko postoji nedvosmislena i dovoljna pretnja teritorijalnom integritetu i političkom suverenitetu jedne države, ona mora delovati odmah, ili kasnije neće biti prilike za delovanje. Pretnja mora biti, međutim, neposredna. Takav argument ne bi opravdao, na primer, sovjetsku intervenciju u Avganistanu. Postoji razlika između preemptivnih i preventivnih ratova. Preemptivni napad dogadja se kada je opasnost neposredna. Do preventivnog rata dolazi kada su državnici uvereni kako je rat bolje voditi sada nego kasnije. Kao što smo videli, 1914. godine takvo preventivno razmišljanje uticalo je na nemački generalštab. Mnogi su se bojali da će, ako bi čekali do 1916. godine, Rusija biti suviše jaka da bi Šlifenov plan uspeo. Volcerov prvi izuzetak od toga da se ne interveniše ne bi dozvolio preventivni rat zato što nije bilo jasne i prisutne opasnosti po Nemačku. A kao što smo videli ranije u našim protivrečnim primerima, mnoge druge stvari su mogle izmeniti situaciju izmedju 1914. i 1916. godine. Drugo odstupanje od strogog pravila javlja se kada je intervencija neophodna kako bi se uravnotežila prethodna intervencija. Treće odstupanje od pravila protiv intervencije je kada je neophodno spasavanje ljudi kojima preti masakr. Ukoliko takvi ljudi nisu zaštićeni od potpunog uništenja, nema svrhe da se ne interveniše u znak poštovanja njihove samostalnosti ili prava. Tanzanija je okupirala Ugandu kada je diktatorski vođa masakrirao veliki broj ljudi, i opravdala je tu intervenciju kao spasavanje ljudi kojima je pretio masakr. Vijetnam je koristio sličan izgovor za svoju invaziju na Kambodžu. Ipak, masakri i genocid ne navode nužno države ili međunarodnu zajednicu da intervenišu. Obratimo pažnju na oklevanje Sjedinjenih Država da pošalje trupe u Ruandu 1994. godine, Bosnu izmedju 1992. i 1995., Liberiju 1996., Siera Leone 1999. i Kongo 2003. godine. Četvrto odstupanje od neintervenisanja je pravo na pomoć secesionističkim pokretima onda kada su reprezentativni. Drugim rečima, ako grupa ljudi u okviru neke zemlje jasno izrazi želju da budu posebna država, legitimno je pomoći

37

njihovu secesiju zato što im se na taj način pomaže da grupišu svoja prava i razviju svoju autonomiju kao nacija.

Različita shvatanja uzroka rataUzroke rata možemo povezati sa tri nivoa analize koja uvodi Kenet Volc. Naime, klasični i neoklasični realizam se bavi analizom na nivou pojedinca ( ljudska priroda - volja za moć) i države (priroda države kao uzrok rata, da li su neke države ratobornije) dok neorealizam stavlja akcenat na nivo međunarodnog sistema (priroda sistema kao uzrok, anarhičnost sistema i potreba za ravnotežom snaga). Međunarodni odnosi se odvijaju pod senkom borbe za moć i međunarodno pravo može da postoji samo kad postoji ravnoteža snaga. Ravnoteža snaga se kod Morgentaua, koji je predstavnik klasičnog realizma, posmatra na način da je to politika – državnici joj svesno teže. Bezbednost se shvata pre svega u vojnom smislu, a moć je najbolji način da imate apsolutnu bezbednost. Po klasičnom realizmu glavna stvar kojoj državnici teže jeste ostvarenje nacionalnog interesa definisanog u terminima moći. Neoklasični realisti su isto kao i klasični realisti smatrali da je glavni uzrok ljudska priroda (ljudi poseduju volju za moći) kao i država. Tipični predstavnici ofanzivnog neoklasičnog realizma su Farid Zakarija i Randal Šveler koji tvrdi da se države po pitanju podele plena u međunarodnim odnosima, ponašaju pohlepno. Defanzivni neoklasični realizam smatra da države ne treba da teže maksimilizaciji moći jer ih opasnost od “imperial overstrech-a” dovodi u opasnost da propadnu. Tipičan predstavnik ove struje, Džek Snajder govori upravo o tome u njegovoj knjizi „Mit o imperijama“. Volc, kao predstavnik neorealista, smatra da se glavni uzroci nalaze u strukturi medjunarodnog sistema. On smatra da je glavni cilj država – opstanak. Pošto države žive u jednom anarhičnom međunarodnom sistemu, one su prinuđene da same sebi pomognu, znači u međunarodnoj politici glavni princip je princip samopomoći. Za razliku od Volca, koji je defanzivni neorealista, Džon Miršajmer, koji je predstavnik ofanzivnog neorealizma smatra da surovi svet i surove okolnosti anarhičnog međunarodnog sistema u kojima su države prinuđene da žive, tera države da se ponašaju vrlo agresivno da bi opstale.Profesor Andreja Miletić razlikuje mikro i makro teoriju shvatanja uzroka rata. Prave traže uzroke ratova i sukoba uopšte u čoveku pojedincu, njegovoj prirodi. Makroshvatanja uzroke rata nalaze u širim društvenim, ekonomskim, političkim odlikama društva, odnosno država, ili pak u strukturi i pravilima ponašanja međunarodnog sistema kao celine. Takođe, razlikuje i individualno-psihološke i socijalno-političke teorije uzroka rata. Prva polazi od pretpostavke da je rat proizvod neznanja, nacionalnih i rasnih predrasuda.. Druga uzroke rata pronalazi u društvu i državi (najpoznatija marksistička). Moguća je i podela na monistička (jedan od navedenih uzroka) i pluralistička shvatanja (više različitih činilaca).

39. Vrste ratova

38

Osnovna podela ratova prema profesoru Andreji Miletiću je podela na međudržavne i unutardržavne ratove. Teško je odrediti jasnu razliku između ove dve vrste rata, najviše zbog toga što se u građanske ratove po pravilu - otvoreno ili prikriveno - upliću druge zemlje, čime oni poprimaju međunarodni karakter. Sami građanski ratovi mogu biti različiti, zavisno od toga koje su strane u sukobu i koji su uzroci i ciljevi sukoba. Tako se razlikuju ratovi za otcepljenje od postojeće države (secesionistički), revolucionarni i kontrarevolucionarni, međunacionalni ili meduetnički, međuverski, dinastički itd. građanski ratovi, s tim sto se pojavljuju i mešoviti tipovi (npr. nacionalni i verski, dinastički i nacionalni itd.). Jedna od najuobičajenijih podela ratova je ona na napadačke (agresorske, Poveljom UN su pravno nedozvoljeni) i odbrambene (defanzivne - koje Povelja dozvoljava čl. 51 kao pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu dok SB ne preduzme neophodne mere da očuva međunarodni mir i bezbednost). Ovo razlikovanje, čini se, zavisi od toga sa koje sukobljene strane se isti rat posmatra: za stranu koja se brani, to je odbrambeni rat, dok je za onu koja je otpočela rat on napadački. Ovo razlikovanje u KMP nije imalo praktičnu važnost pošto je pravo na rat (ius ad bellum) bilo neograničeno, a rat normalno sredstvo spoljne politike. Tek sa Paktom DN, BK paktom, pravo na ra je ograničeno i najposle Poveljom UN je rat zabranjen i strogo sankcionisan (VII glava Povelje). Države su zato prikrivale svoju ulogu i metode borbe kako bi izbegla sankcije. Zato je došlo do potrebe da se utvrdi jedna opšta i široka definicija agresije: 1974. R GS 3314: agresija je određena kao upotreba oružane sile neke države protiv suverenosti, teritorijalne celovitosti i političke nezavisnosti druge države ili na svaki način nesaglasan sa Poveljom UN: upad oružanim snagama, blokada luka, vojna okupacija, bombardovanje teritorije, napad na oružane snage ili brodove i avione druge države, odašiljanje oružanih grupa, plaćenika, upotreba oružanih snaga i baza na teritoriji druge države suprotno sporazumu, i napadi iz ih baza na teritoriju treće države). Osvajački ratovi novog veka započeli su kolonizatorskim ratovima Španije, zatim i Engleske i Francuske. U XIX veku se rat industrijalizuje, oružja postaju efikasnija i ubojitija, armije brojnije. U XIX veku karakterističan je sukob monarhističkog legaliteta i načela nacionalnog suverenetita. Posebna vrsta napadačkog rata, s obzirom na način njegovog izvođenja, je tzv. munjeviti rat (Blitzkrieg). On je teorijski razrađen i praktično primenjivan od strane Nemačke, ali i drugih država (npr. Izrael, protiv arapskih zemalja u ratu 1967. godine). Ovakav rat sastoji se u iznenadnom, dobro proračunatom i usredsređenom napadu, kako bi se protivnik odmah bacio na kolena. Sličan njemu je i preventivni rat (Preventive War), koji se preduzima protiv države za koju se smatra da se sa njom, pre ili kasnije, mora ratovati. Njegova podvrsta je preduhitrujući rat (Preemptive War) koji se iznenadno otpočinje kako bi se preduhitrio neposredno očekivani neprijateljski napad. Neki teoretičari razlikuju preventivni i preemptivni rat kao dve posebne vrsta, s tim što međunarodno pravo ne dozvoljava prve, dok druge dozvoljava. Preemptivni ( preduhitrujući) i preventivni ratoviDržavni sekretar Danijel Vebster je 1837. godine povodom poznatog slučaja sa brodom „Karolina“ (Carolina Incident – nemiri u Kanadi, pomoć američke vojske i parobrod Karolina koji je uništen od strane Britanaca) odredio okolnosti pod kojima je preduhitrujuće delovanje opravdano, ističući da to pravo može da se koristi kada je država suočena sa: „Trenutnom, neodoljivom potrebom... Koja ne ostavlja prostor za

39

izbor sredstava niti vremena za razmišljanje.“ Zagovornici preemtivnih udara su tvrdili da odlike novih oružja i fanatizam terorista ne daju pravo na pasivnost. Posle iskustva od 11. 09. 2001. godine, Amerika više jednostavno ne sme da čeka da se ovakve pretnje materijalizuju, jer bi onda, po rečima Buša i Čejnija, bilo prekasno da se reaguje. Odvraćanje i zastrašivanje je zamenjeno anticipativnom samoodbranom. Strategija nacionalne bezbednosti iz 2002. godine je prvi put ovakvu praksu (preemptivno delovanje), koja je deo neotuđivog prava države na samoodbranu, podigla na nivo doktrine. Ono što je, međutim, izazvalo raspravu povodom prava na anticipativnu samoodbranu, na način kako je obrazložena u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD iz 2002. godine, ticalo se najviše mogućnosti eventualne zloupotrebe ovog prava. Takođe je isticano da je, u stvari, Bušova administracija zamaglila razliku između preemptivnih ratova (koji su dozvoljeni međunarodnim pravom) i preventivnih ratova (koje međunarodno pravo izričito zabranjuje). Strategija od 2006. godine je bila malo blaža ali su preemptivni ratovi i dalje zadržali središnje mesto u 5. poglavlju.Klasični primer preemptivnih ratova je šestodnevni rat između Izraela sa jedne strane, i Egipta, Sirije, Jordana i Iraka sa druge. Tenzije su rasle 1967. godine, a u Tel Avivu su počeli da sumnjaju da će Egipat napasti prvi, s obzirom da je počeo da mobilizacijom vojske i da je egipatski predsednik Gamal Abdel Nasser izjavio da će njegov cilj, u bilo kojem kojem budućem ratu sa Izraelom, biti uništenje jevrejske države. Stoga je Izrael iznenadno napao prvi, što im je omogućilo da pobede. Za razliku od preemptivnog napada koji se dogadja kada je opasnost neposredna, do preventivnog rata dolazi kada su državnici uvereni kako je rat bolje voditi sada nego kasnije. Dobar primer preventivnog rata je rat u Iraku 2003. godine (nepronalaženje oružja za masovno uništenje, koje je navođeno kao glavni uzrok ulaska Amerike u rat), kao i Punski ratovi to jest III punski rat koji se vodio od 149. do 146. godine pre nove ere. Bitno je napomenuti da su preemptivni ratovi dozvoljeni po međunarodnom pravu, a preventivni nisu!Nasuprot munjevitom i uopšte kratkom ratu, postoje i dugotrajni ratovi (stogodišnji, tridesetogodišnji itd.) u kojima ratna dejstva traju dugo, godinama, pa i decenijama; do postepenog iscrpljivanja neprijateljskih snaga. Slični su i frontalni ratovi u kojima se neposredno sučeljavaju velike grupacije neprijateljskih snaga, za razliku od gerilskog ili partizanskog rata u kome se, sa manjim pokretnim snagama, deluje u neprijateljskoj pozadini. Partizanski način ratovanja najčešće primenjuju vojno-tehnički i brojčano slabiji protivnici i on pretpostavlja političku podršku naroda na čijem se području vrše partizanska dejstva. Gerilski rat je veoma star i često primenjivan sve do naših dana, a u vojnoj teoriji je zapažen i analiziran još u prvoj polovini XVIII veka u Francuskoj. U pogledu oblasti koje zahvata, rat može biti lokalni, regionalni i svetski. Najbrojniji su oni prvi, a najređi (samo dva) ovi poslednji. Neki autori razlikuju i periferne ratove, koje vode manje sile bez neposrednog uplitanja velikih sila i daleko od središta njihovih interesa. Sa razvojem kosmičke tehnike postala je mogućnost vođenja rata u svemiru – kosmički rat ili „rat zvezda“ (Star War). Dosadašnji ratovi su, s obzirom na prostor u kome se izvode ratna dejstva, kopneni, pomorski (sa podvrstom: podmornički) i vazdušni ratovi. Najstariji i najčešći su kopneni ratovi, dok su ratovi u vazduhu postali mogući tek sa pronalaskom letilica i njihovim vojnim korišćenjem, praktično početkom XX veka. Često se ratovi dele na ograničene i totalne. Obično, ograničenim ratovima se smatraju oni koji se vode na ograničenom prostoru, sa ograničenim sredstvima i ciljevima. Totalni

40

rat (primer: uništenje Kartagine od strane Rima), nasuprot, vodi se na celoj teritoriji protivnika, protiv celog stanovništva, a ne samo oružanih snaga, i sa ciljem potpunog pokoravanja ili uništenja neprijatelja. U pogledu korišćenja oružja, ratovi se dele na konvencionalne (klasične) i nuklearne ratove. Do sada su vođeni samo prvi, pošto je nuklearno oružje upotrebljeno samo dva puta, 6. I 9. avgusta 1945. godine, protiv japanskih gradova Hirošime i Nagasakija. Po svojim ciljevima i osnovnim motivima, najčešći su ratovi oko teritorija i granica. Oni se vode tokom cele istorije sve do današnjih dana. Verski ratovi su nekada bili češći, naročito u srednjem veku u sudaru hrišćanstva i islama, a zatim, u XVI i XVII veku, katoličanstva i protestantizma (Tridesetogodišnji rat završen Vestfalskim mirom 1648. godine). Davno, ratovi su se delili na pravedne i nepravedne. Razlikovali se se prema motivima bilo religijske i moralne, bilo političke i pravne prirode, ili u kombinaciji svih ili nekih od njih (pojam prljavog rata, u kome se grubo krše moralna načela i međunarodno pravo). Često se govori i o „ekonomskom ratu“, „carinskom ratu“, „psihološkom ratu“, „medijskom“ ili „propagandnom“ ratu itd. Stvoren je i pojam specijalnog rata pod kojim se podrazumeva čitav niz mera i delatnosti države, kao što su neprijateljska propaganda, špijunaža, korišćenje „pete kolone“, sabotaža, diverzija itd. s ciljem da se na protivničku državu vrši sistematski pritisak kako bi se ona iznutra podrila, oslabila i tako prinudila na odgovarajuće spoljnopolitičko ponašanje ili unutrašnje preuređenje. Velike sile ponekad koriste druge, manje države – saveznice kako bi one, umesto njih, vodile rat protiv treće države. To su posrednički ili predstavnički ratovi. U celom posleratnom razdoblju često se koristi pojam hladni rat (uveo Lipman). Njime se označava poseban tip međunarodnih odnosa, stvoren u uslovima postojanja supersila i oko njih okupljenih vojno – političkih i ideoloških blokova sa ambicijama svake od njih da obezbedi istovremeno sopstvenu prevlast u svetu i onaj društveno – ekonomski sistem i ideologiju koji ona ovaplođuje i predstavlja. Pojam prljavog rata kao izuzetno nepravednog rata u kome se grubo krše moralna načela i MP, po pravilu od strane nadmoćnijeg protivnika.(treba navesti primere za svaki od ratova, nešto već ima u tekstu, a ostalo ima na netu :p)

40. Ratovi dvadeset prvog veka: „Ratovi treće vrste (Holsti)“, asimetrični ratovi, preduhitrujući (preemptive) i preventivni (preventive) ratovi, ratovi četvrte generacije,...

41

Poslednju deceniju XX veka u međunarodnim odnosima obeležili su novi vidovi nasilnih sukoba: osim dobro poznatih ratova između država tokom XVIII i XIX veka, kao i dva svetska rata u XX veku, naše vreme donelo je ratove treće vrste, a sam početak XXI veka nagovestio je i ratove četvrte generacije, koje neki još nazivaju i tzv. nedržavnim – asimetričnim nasilnim sukobima (uveo Kalevi Holsti). U slučaju ratova treće vrste, reč je o unutrašnjim sukobima najčešće uzrokovanim etnoverskim razlozima, ili sukobima koji su izbili usred borbe za izraženiju autonomiju, veća prava ili za odvajanje od već postojeće države (secesionistički) putem njenog razbijanja. Unutrašnji ratovi predstavljaju u naše doba novu bezbednosnu pretnju koja zahteva drugčije odgovore od dobro poznatih klasičnih, vojnih sredstava – iako su po mestu izbijanja takvi nasilni sukobi unutrašnji, posledice ovakvih ratova treće vrste utiču na bezbednost u njihovom bližem i širem okruženju, kao i na međunarodnu bezbednost (pre tri godine u svetu je bilo 24 rata i svi su bili unutrašnji, a pretprošle godine sa izuzetkom rata u Gruziji još i više) Kada se govori o asimetričnim ratovima pre svega se misli one ratove u kojima postoji neka vrsta asimetrije između protivnika. Ova asimetrija može biti dvostruka:

1) ili su protivnici nejednake snage (SAD vs Vijetnam) 2) ili su protivnici predstavnici različitih subjekata međunarodnih odnosa. (npr. rat

SAD i Al Kaide, ili NATO-a i Srbije)

Od početka stvaranja nacionalne države u XVII veku, asimetrični ratovi su pre izuzeci nego pravila. Sposobnost da se narušava volja snažnijeg za borbu, navodeći na moralnu dimenziju sukoba, je dragoceno sredstvo u konceptu asimetrije. Kada se govori o ovim ratovima, pretnja uglavnom najviše dolazi od nedržavnih organizacija ili regija kao na primer Čečenije, Kašmira, Al Kaide. U njihovu sposobnost da izazovu najmoćnije države se može sumnjati, ali u njihov potencijal da izazovu materijalnu štetu i gubitak života ne.(deo o preemptivnim ratovima i preventivnim ratovima postoji u prethodnim pitanjima, takođe dovesti to u vezu sa američkim strateškim mišljenjem, i to ima u prethodnim pitanjima).Preemptivni ( preduhitrujući) i preventivni ratoviDržavni sekretar Danijel Vebster je 1837. godine povodom poznatog slučaja sa brodom „Karolina“ (Carolina Incident – nemiri u Kanadi, pomoć američke vojske i parobrod Karolina koji je uništen od strane Britanaca) odredio okolnosti pod kojima je preduhitrujuće delovanje opravdano, ističući da to pravo može da se koristi kada je država suočena sa: „Trenutnom, neodoljivom potrebom... Koja ne ostavlja prostor za izbor sredstava niti vremena za razmišljanje.“ Zagovornici preemtivnih udara su tvrdili da odlike novih oružja i fanatizam terorista ne daju pravo na pasivnost. Posle iskustva od 11. 09. 2001. godine, Amerika više jednostavno ne sme da čeka da se ovakve pretnje materijalizuju, jer bi onda, po rečima Buša i Čejnija, bilo prekasno da se reaguje. Odvraćanje i zastrašivanje je zamenjeno anticipativnom samoodbranom. Strategija nacionalne bezbednosti iz 2002. godine je prvi put ovakvu praksu (preemptivno delovanje), koja je deo neotuđivog prava države na samoodbranu, podigla na nivo doktrine. Ono što je, međutim, izazvalo raspravu povodom prava na anticipativnu samoodbranu, na način kako je obrazložena u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD iz 2002. godine, ticalo se najviše mogućnosti eventualne zloupotrebe ovog prava. Takođe je isticano da je, u stvari, Bušova administracija zamaglila razliku između preemptivnih ratova (koji su dozvoljeni međunarodnim pravom) i preventivnih ratova (koje

42

međunarodno pravo izričito zabranjuje). Strategija od 2006. godine je bila malo blaža ali su preemptivni ratovi i dalje zadržali središnje mesto u 5. poglavlju.Klasični primer preemptivnih ratova je šestodnevni rat između Izraela sa jedne strane, i Egipta, Sirije, Jordana i Iraka sa druge. Tenzije su rasle 1967. godine, a u Tel Avivu su počeli da sumnjaju da će Egipat napasti prvi, s obzirom da je počeo da mobilizacijom vojske i da je egipatski predsednik Gamal Abdel Nasser izjavio da će njegov cilj, u bilo kojem kojem budućem ratu sa Izraelom, biti uništenje jevrejske države. Stoga je Izrael iznenadno napao prvi, što im je omogućilo da pobede. Za razliku od preemptivnog napada koji se dogadja kada je opasnost neposredna, do preventivnog rata dolazi kada su državnici uvereni kako je rat bolje voditi sada nego kasnije. Dobar primer preventivnog rata je rat u Iraku 2003. godine (nepronalaženje oružja za masovno uništenje, koje je navođeno kao glavni uzrok ulaska Amerike u rat), kao i Punski ratovi to jest III punski rat koji se vodio od 149. do 146. godine pre nove ere. Bitno je napomenuti da su preemptivni ratovi dozvoljeni po međunarodnom pravu, a preventivni nisu!

Politička priroda rata se razvijala u poslednjih nekoliko decenija pod uticajem globalizacije, koja je umanjila ekonomsku, političku i kulturnu autonomiju države. Savremeni rat se odvija u lokalnom kontekstu, ali se takođe odigrava i u širim oblastima i pod uticajem nevladinih organizacija, međuvladinih organizacija, regionalnih i globalnih medija, kao i korisnika Interneta. Na mnogo načina, savremeni ratovi su se delimično vodili na televiziji, a mediji zbog toga imaju važnu ulogu u pružanju okvira razumevanja za gledaoce sukoba.

Savremene tendencije ratovanja: povećana destruktivnost oružja, veći broj civilnih žrtava, veći stepen uništavanja kulturnih spomenika, veći značaj nauke, obaveštajnih službi, veći udeo medijaHLADNI RAT - sukob dva bloka bez direktne konfrontacije, stalna priprema za rat, trka u naoružanju, strah od spoljnjeg neprijatelja - blokovski identitet, težnja za globalnim primatom, psihološke posledice od nuklearne pretnje/opasnostiPRAVEDAN RAT/OGRANIČEN RAT - Pravedan rat je ograničen rat kojim vladaju određena pravila. Jus ad bellum (pravedni ciljevi), Jus in bello (pravedna sredstva)

U savremenosti njegova načela su: pravedan razlog (samoodbrana) odluku o ratu donosi nadležno telo nasilje se koristi kao poslednje sredstvo rat ne proizvodi veće zlo

POSTMODERNI RAT (Nintendo rat, high-tech rat) mašine zamenjuju vojnike ubijanje sa distance, nema borbe prsa u prsa povećana ubojitost, brzina, preciznost, oružja Informacija je ključni vojni resurs/stratosfera postaje 4 front,"first look - first kill" manipulacija medijama

RAT PROTIV GLOBALNOG TERORIZMA (megaterorizma)

43

Odlike globalnog terorizma: akteri nisu vezani za državu i određenu teritoriju organizovani su u globalnu mrežu upotrebljavaju najsavremenije oružje spremni su da polože svoje živote koriste "ćelije spavače"

Odgovor SAD na globalni terorizam: intervencija u Avganistanu i intervencija u Iraku Opasnost da se pretvori u trajni rat.

KAPILARNI RAT (Hans Magnus Encesberger) spontani unutrašnji sukobi rulja, bandi, skin heads, naci-grupa, terorista, običnih

građana bez ideologije, projekta, proizvoljno nasilje prazna agresija bez pravila, život nema vrednost

41. „Velike strategije“ i značaj strateškog mišljenja u međunarodnim odnosima

Reč strategija je starogrčkog porekla: značila je u to vreme, i više od dva milenijuma ka savremenom dobu, isključivo veštinu vođenja rata – ratovodstvo. Najpribližnije reči

44

klasičnom značenjenskom sadržaju pojma strategije su, pored veštine, još i umeće i zanat...na ovaj način razmišljajući, ukoliko prihvatimo da je strategija nauka, onda je to

svakako nauka o ratu. Rejmon Aron je, na svoj osoben istorijsko-sociološki način, istakao da je razvoj strategije, uostalom, i krenuo od užeg ka širem pojmu, tj., strategije čije je težište na pukoj primeni sile, sve do upotrebe sile zbog ciljeva koje je postavila politika. Jasno je, međutim, da osim in ultima analisi nije moguće odvojati strategiju u njenom klasičnom značenju i politiku. Kisindžer izričito tvrdi da bi „odvajanje strategije od politike išlo na štetu za obe strane. Strategija je, po našem mišljenju, sredstvo politike uzeta kao taktika ali, istovremeno, ona upravo nalazeći raspoložive načine i sredstva da ostvari ciljeve politike, ograničava  njena stremljenja svodeći je i vraćajući u okvire realno mogućeg.Na najnižem stupnju strategija je taktika kao način upotrebe sile na bojnom polju, npr., u konkretnom sudaru vojski. Kada strategija ide dalje i predviđa upotrebu svih izvora moći jednog društva za postizanje ciljeva koji nadilaze samo ishod rata, nego se bave i

odnosima nastupajućeg mira, na delu je tzv. velika strategija. Mogu li male i srednje

države da, premda je prostorni domašaj njihove politike ograničen, da imaju velike strategije, tj., da se bave ukupnom moći vlastitog društva i planiraju ciljeve „iza horizonta rata“? Premda takve države ne zadovoljavaju sva merila koja je u svom određenju velike strategije postavio Bazil Lidel Hart, naše mišljenje je da svaka država kao i svaki narod imaju pravo  i onda kada nemaju odgovarajuće izvore moći, da planiraju svoj položaj i pokušaju da ostvare ciljeve u „globalnoj budućnosti“.Pojam strategija je, pored suštinskih promena kroz vreme, doživeo i semantičke izmene. Od gotovo isključivo vojnog pojma, strategija je posebno od kraja  Drugog svetskog rata, nadišla i „progutala“ rat, pokrivajući sve širu stvarnost. Otuda se danas sve češće govori o polistrategiji koja, pored vojne strane u užem smislu, obuhvata i ostale dimenzije kao što su politička, ekonomska, diplomatska,... drugim rečima, ovako proširena strategija se prožima sa spoljnom politikom i kao takva je nezaobilazna i u izučavanju međunarodnih odnosa.Pomenutu promenu u zahvatu strateškog mišljenja nije prepoznao čak ni Kolin Grej određujući strategiju i dalje kao primenu vojne moći za postizanje političkih ciljeva, ili još određenije, teoriju i praksu upotrebe i pretnje upotrebom organizovane sile za političke ciljeve. Kolin Grej u studiji „Moderna strategija.“ raspravlja o „tri glavne kategorije (Ljudi i politika, Priprema za rat i Odgovarajući  rat) i sedamnaest dimenzija strategije.“  Pod naslovom „Ljudi i politika“ naglasak stavlja na ljude, društvo, kulturu, politiku i etiku; „Pripreme za rat“ uključuju ekonomiju i logistiku, organizaciju, vojnu administraciju, informisanje i obaveštajnu delatnost, stratešku teoriju i doktrinu i tehnologiju; najposle, dimenzije tzv., Odgovarajućeg ili pravog rata su vojne operacije, komanda, geografija, frikcija, protivnik i vreme.Većina autora, teoretičara i praktičara iz ove oblasti, slaže se u oceni da je strategija pre svega vid pragmatične i praktične delatnosti, a da je teorija strategije zapravo teorija akcije. Ovakav stav je najsažetije iskazao Bernar Brodi tvrdnjom kako je teorija strategije teorija akcije. Najopštije, strategija treba da odgovori na pitanje «kako da se nešto uradi?»; drugim rečima, ona je neka vrsta uputstva za delotvorno ispunjavanje postavljenih ciljeva. Može se smatrati uspešnom samo onda kada su njeni glavni ciljevi

45

ostvarljivi i ostvareni: ovakvo široko određena strategija i strateško mišljenje se odnose na gotovo sve vrste pojedinačnog i kolektivnog delanja. Ne treba  da čudi što je ovaj pojam, kao što smo videli,  davno napustio samo vojno i usko političko područje upotrebe i ušao u svakodnevni govor. Hijerarhija strategija:1) ukupne strategije društvenog razvoja/ili razvoja jednog društva, 2) spoljnopolitičke strategije, 3) strategije nacionalne bezbednosti i 4) strategije nacionalne odbrane. Najpoznatiji  raniji pokušaji određivanja strategije uglavnom je svode na vezu vojne  sile i ciljeva rata; ne razlikujući se u osnovi od svojih kineskih i grčko-rimskih uzora, Klauzevic (Carl von Clausewitz), Moltke (Count H. Von Moltke), Hart (B. H. Liddell Hart) i Bofr (Andre Beaufre), primera radi, određuju strategiju u vojnim pojmovima, posredno nagoveštavajući njen nezaobilazni politički karakter.Za razliku od ovakvog «klasičnog» pristupa, autori poput Gregori Fostera (Gregory D. Foster) i Roberta Ozguda (Robert Osgood) stavljaju naglasak na ukupnu moć društva sa njenim različitim i mnogobrojnim činiocima.Vojni rečnik američkog Ministarstva odbrane iz 1979. godine. Pomenuti rečnik pravi razliku između strategije uopšte i vojne strategije: za prvu kaže da je „veština i nauka razvijanja i korištenja političkih, ekonomskih, psiholoških i vojnih snaga potrebnih u vreme rata i mira, da bi se maksimalnno pomogla politika, kako bi se uvećala verovatnoća pobede...; vojnu strategiju određuje kao „veštinu i nauku korišćenja vojnih snaga određene nacije kako bi se obezbedili ciljevi nacionalne politike primenom sile ili pretnjom sile.

Pojedini autori iz prve polovine XX veka za velike strategije su smatrali one zamisli koje su naglašavale upotrebu svih izvora i vidova nacionalne moći zarad postizanja ratnih ciljeva, ne pominjući vreme, uslove i stremljenja vremena posle rata. Tek Lidel Hart pravi ubedljivo razlikovanje strategija u njihovom užem obuhvatu i značenju s jedne, i velikih strategija, s druge strane. Dok je horizont strategije ograničen ratom, velika strategija gleda dalje, prema budućem miru. Ona ne treba samo da kombinuje različite instrumente, nego da uredi njihovo korišćenje kako bi šteta budućem stanju mira, bezbednosti i prosperitetu bila izbegnuta.Negde od druge polovine XX veka većina onih koji se bave strategijama i strateškim mišljenjem, posebno u uslovima postojanja nuklearnog oružja, ističe da se strategije odnose podjednako na ciljeve rata, kao i na vreme mira, stabilnosti i razvoja. Po ovakvim shvatanjima strategija obuhvata znatno šire područje, nego što je to samo izučavanje ratova i vojnih poduhvata.Basil Lidel Hart tvrdi da „zamisao velike strategije uključuje usaglašavanje i usmeravanje svih izvora moći jedne nacije za postizanje političkih ciljeva.“ Što je još važnije, velike strategije se sastoje ne samo od uputstava kako se boriti u ratu, nego se bave i načinima i sredstvima kako da se rat izbegne (Edvard Mid Erl).

Beri Pozen ističe da je uloga velikih strategija je da nabroji i hijerarhizuje pretnje i navede potencijalne političke i vojne odgovore. On ističe i da je velika strategija zapravo ključni sastojak ukupne strategije spoljne politike neke zemlje. Pozen „vraća“ strategiju

46

njenom izvornom predmetu: upotrebi vojne sile za ciljeve koje je postavila politika. Najpotpunija definicija strategije je ona koja kaže da je strategija upotreba vojne sile u konkretnom fizičkom prostoru radi postizanja političkih ciljeva.Pozen navodi četiri funkcije koje treba da ispunjavaju velike strategije:

1) mnogi resursi su retki i neobnovljivi te jasno postavljeni strateški prioriteti omogućavaju njihovu valjanu alokaciju i promišljeno iskorišćavanje;

2) u mnogim zemljama je neophodna usaglašenost u delovanju ključnih društvenih i organizacionih struktura;

3) velike strategiije treba da daju prednost odvraćanju potencijalnih protivnika i osnaživanju savezništva i prijateljstava, pre nego stvarnoj upotrebi sile;

4) razgovetno i odmereno postavljen okvir vrednosti i ciljeva jedne velike strategije jača unutardruštvenu odgovornost – omogućava kritiku i popravljanje i daje priliku da se ex post facto procenjuje njen učinak

8 američkih velikih strategija po Robertu Artu su dominacija-nadmoć (cilj je svetska dominacija, preoblikovanje sveta u američkom interesu i nije izvodljiva, pa čak i ne štiti američke interese); regionalna kolektivna bezbednost čiji je cilj sprečavanje rata; globalna kolektivna bezbednost; kontejnment (cilj je držanje države agresora u ravnoteži i izvodljiva je i štiti interese amerike); spoljno uravnotežavanje (držanje podalje od većine ratova, sprečavanje nastajanja evroazijskog hegemona); selektivno angažovanje (sprečavanje širenja oružja, energetska bezbednost); izolacionizam (čuvanje slobode delovanje i držanje postrani od većine ratova).Edvard Mid Erl ističe da strategija nije samo koncepcija ratnog stanja, ona je inherentni element svih vremena.Lorens Fridman - „Velika strategija se tradicionalno bavila time kako i zbog kojih ciljeva države pozicioniraju sebe unutar međunarodnog sistema.“ Fridman ističe da je posebno zapadnim silama zainteresovanim za očuvanje postojećeg stanja glavna briga uglavnom bila kako da obuzdaju takmace sa radikalnim namerama u odnosu na određen raspored snaga međudržavnog sistema.Od velikih strategija se još očekuje da obrazlože navedeni redosled pretnji kao i da odgovore na pitanje zašto su predložili određena sredstva, a ne neka druga.

Jedno je pitanje, razume se, da li je određena strategija po iznesenim namerama i drugim osobinama  tzv. klasična ili «velika»; druga stvar, po nama mnogo značajnija za njenu ocenu jeste: da li je takva strateška zamisao ostvariva i ostvarena, tj., ocena njene uspešnosti dobija se odgovorom na pitanje da li je ideja proradila? («Did the idea work?»)Uvek je mnogo lakše savetovati, nego to što se preporučuje i uraditi,  jer ništa nije nemoguće za onoga ko nešto ne mora sam da učini. Nijedno oružje, radnja ili način ratovanja nisu sami po sebi strateški – samo posledice koje proizvode ih takvima čine, smeštajući ih u ukupan tok događaja, okvir postavljenih ciljeva... Da bi odgovorile na ovakve i slične zahteve, sve strategije, podjednako tzv. klasične (nacionalne) i «velike» (Grand) treba da budu i  valjano organizovane i neprotivrečne zamisli poželjnog; one kao takve predstavljaju i određenu sliku stvarnosti, tj., svojevrsnu mentalnu mapu sveta onoga/onih koji je stvaraju. Verovatno najpoznatiji, a svakako  najznačajniji zahtev na koji jedna strateška zamisao treba da odgovori, jeste dostizanje sklada između

47

predviđenih sredstava i postavljenih ciljeva. Bez odgovarajućih i, pre svega, stvarnih sredstava (materijalnih i često, još više, nematerijalnih izvora moći i sposobnosti), postavljeni ciljevi su samo prazne reči. Upravo je odnos sredstava i ciljeva neuralgično jezgro ostvarivosti bilo koje strateške zamisli.Najposle, strategije pored toga što nužno, manje ili više tačno, predviđaju događaje, takođe daju i objašnjenje onoga što je predhodilo i opredelilo zauzimanje novog pravca u kretanju jedne političke zajednice. Ovde treba kazati da nema mnogo smisla izučavati strategiju i/ili strateški misliti, ukoliko smatramo da je tok događaja unapred dat i nepromenljiv, te da nema prostora za pojedinca ili gupu da prave racionalne izbore. Strateško mišljenje postoji samo kada je moguće praviti racionalne izbore; Klauzevic je, uostalom, strategiju i odredio kao „carstvo izbora“... Strateška kultura, kao deo ukupne i političke kulture, utiče na strateško mišljenje  i strateško ponašanje. Promene strateške kulture mogu biti uzrokovane iz najmanje dva razloga: šokova koji dolaze spolja, kao i zbog međusobne nesaglasnosti njenih osnovnih postavki. Sposobnost prilagođavanja na nove okolnosti je najvažnija i najcenjenija osobina bilo kog strateškog mišljenja i delovanja. Džek Snajder je istražujući misao i praksu SSSR uveo u savremene studije bezbednosti svojevrsnu teoriju strateške kulture. Strateški kulturni identiteti se obrazuju uticajima koji dolaze iz tri grupe izvora: fizički (geografija, klima), politički (istorijsko iskustvo, politički sistem), i socio-kulturni (mitovi, simboli).

42. Intervencionizam u međunarodnim odnosima

48

Nemešanje u unutrašnje stvari suverenih država je osnovna norma međunarodnog prava. Nemešanje je moćna norma zato što utiče i na poredak i na pravdu. Poredak postavlja granicu haosu. Međunarodna anarhija - odsustvo vrhovne vlasti - nije isto što i haos ukoliko se poštuju osnovni principi. Suverenitet i nemešanje su dva principa koja određuju poredak u anarhičnom svetskom sistemu.

Definisanje intervencije

Prema svojoj najopštijoj definiciji, intervencija se odnosi na spoljne akcije koje utiču na unutrašnje sukobe druge suverene države. Pod intervencijom se može podrazumevati sila, ali na najnižem delu skale, intervencija može jednostavno biti govor formulisan tako da utiče na domaće političare u drugoj državi (1990. godine predsednik Buš je pozivao irački narod da obori Sadama Huseina). Ekonomska pomoć može takođe da utiče na unutrašnje poslove druge zemlje (tokom Hladnog rata, ekonomska pomoć Sjedinjenih Americkih Država El Salvadoru i sovjetska pomoć Kubi usmeravane su tako da utiču na unutrašnje poslove u tim zemljama). Ako idemo malo dalje kroz spektar prinude, dolazimo do slanja vojnih savetnika (u prvim danima Vijetnamskog rata, Sjedinjene Američke Države su započele svoju intervenciju najpre uz ekonomsku, a kasnije uz vojnu pomoć). Sledeći oblik intervencije je podrška opoziciji (tokom ranih sedamdesetih godina, Sjedinjene Države su dostavljale novac protivnicima Salvadora Aljendea, demokratski izabranog predsednika Čilea). Na kraju spektra prinude je ograničena vojna akcija (osamdesetih godina Sjedinjene Države su bombardovale Libiju kao odgovor na državnu podršku terorizmu, a Sovjetski Savez je pomogao jednu grupaciju koja se borila u građanskom ratu u Južnom Jemenu). Potpuna vojna invazija ili okupacija je na krajnjoj granici spektra prinude (akcije Sjedinjenih Država u Dominikanskoj Republici 1965. godine, Granadi 1983., Panami 1989. i Iraku 2003. godine, kao i akcije Sovjetskog Saveza u Mađarskoj 1956, Čehoslovačkoj 1968. i Avganistanu 1979. godine).

Suverenitet

Suverenitet je bio vitalni koncept Vestfalskog sistema ojačan Paktom Lige naroda i Poveljom Ujedinjenih nacija. On je takođe u samom srcu rasprave o legitimnosti intervencije. Dok suverenitet podrazumeva apsolutnu kontrolu teritorije u pravnom smislu, vladina de facto kontrola unutar sopstvenih granica često je pitanje stepena. Iz više razloga, čak i omiljene i delotvorne vlade retko imaju punu kontrolu nad svim što se dogadja u okviru njihovih granica. Jedan od razloga je medjunarodna ekonomska međuzavisnost. Na primer, kada je 1981. godine Socijalistička partija došla na vlast u Francuskoj, htela je da napravi velike promene u francuskoj ekonomskoj politici. Ali, socijalisti su shvatili da je francuska ekonomija toliko povezana i zavisna od ekonomije drugih evropskih zemalja da, kada su pokušali da jednostrano sprovedu promene, kapital se odlio iz zemlje, a vrednost francuskog franka je opala. Na kraju, francuski socijalisti su se vratili zajedničkoj politici sa ostalim evropskim zemljama. Medjuzavisnost nije ograničila francuski pravni suverenitet, ali je svakako ograničila stvarnu kontrolu. Ekonomska zavisnost je samo jedan od nekoliko faktora koji narušavaju suverenitet. Masovni priliv izbeglica može uzdrmati čak i stabilne drzave. Izbeglice sa Haitija i Kube su dovele do političkih problema u Vašingtonu 1993. i 1994. godine, dok su izbeglice iz

49

Ruande pogoršale etničke sukobe u susednom Burundiju i Kongu. Trgovina drogom i oružjem takodje može da podrije suverenitet. Protivrečno, intervencija ponekad može da poveća autonomiju. Neke siromašne države mogu da imaju nisku de facto autonomiju zato što imaju veoma male sposobnosti. Neke vrste intervencija mogu da u stvari povećaju sposobnosti, a time i stvarnu autonomiju u budućnosti. Ekonomska ili vojna pomoć može da pomogne državi da dugoročno postane nezavisna – na primer, intervencija Ujedinjenih nacija u Kambodži devedesetih.

Prosuđivanje intervencijeZa realiste, osnovne vrednosti medjunarodne politike su red i mir, a ključna ustanova je ravnoteža snaga. Prema tome, za realiste, intervencija može biti opravdana kada je neophodno da se održi ravnoteža snaga i da se održi red (sfere uticaja za vreme Hladnog rata – sfera američkog uticaja na zapadnoj hemisferi, sfera sovjetskog uticaja u Istočnoj Evropi). Za kosmopolite, temeljna vrednost je pravda, a ključna međunarodna institucija je društvo pojedinaca. Prema tome, intervencija može da bude opravdana ako unapređuje pravdu za pojedince i ljudska prava. Tokom Hladnog rata, liberalni kosmopoliti su tvrdili da je intervencija opravdana protiv desničarskih režima poput Markosove diktature na Filipinima ili režima aparthejda u Južnoj Africi, dok su konzervativni kosmopoliti govorili da je opravdana intervencija protiv levo orijentisanih vlada. Osamdesetih godina, pojedini Amerikanci su obnarodovali Reganovu doktrinu, što je značilo da je ispravno intervenisati protiv sandinističke vlade u Nikaragvi i protiv komunističkih vlada u Angoli i Mozambiku, zbog kršenja demokratskih prava. Za državne moraliste, temeljna vrednost u medjunarodnoj politici je autonomija država i njihovih naroda. Ključna institucija je društvo država sa određenim pravilima i međunarodnim pravom. Među ovim pravilima, najvažnije je nemešanje u suverenu teritoriju druge države. Tako da je za državne moraliste intervencija retko kada opravdana. Rat je opravdan u odbrani teritorijalnog integriteta jedne zemlje ili pak u odbrani njenog suvereniteta protiv spoljne agresije.

Izuzeci od pravila

U knjizi Just and Unjust Wars (Pravedni i nepravedni ratovi), Majkl Volcer, politikolog koji nastupa sa pozicije državnih moralista, iznosi četiri slučaja u kojima bi se mogli moralno opravdati rat ili vojna intervencija, a da to ne bude otvorena agresija. Prvi izuzetak od strogog pravila je preduhitrujuća (preemptivna) intervencija, za koju se kao primer uzima izraelski napad 1967. Godine (postoji nedvosmislena pretnja). Drugo odstupanje od strogog pravila javlja se kada je intervencija neohodna kako bi se uravnotežila prethodna intervencija. Ukoliko intervencija sprečava lokalno stanovništvo da odlučuje o svojoj sudbini, protivintervencija koja poništava prvu intervenciju može biti opravdana zato što obnavlja pravo lokalnog stanovništva da odlučuje (SAD u Vijetnamu). Treće odstupanje od pravila protiv intervencije je kada je neophodno spasavanje ljudi kojima preti masakr. Ukoliko takvi ljudi nisu zaštićeni od potpunog uništenja, nema svrhe da se ne interveniše u znak poštovanja njihove samostalnosti ili prava (Tanzanija okupirala Ugandu). Četvrto odstupanje od neintervenisanja je pravo na pomoć secesionističkim pokretima onda kada su reprezentativni. Ovde se javlja problem samoopredeljenja. Postavlja se pitanje koja strana donosi odluku (Somalija – Kenija). Ukoliko je saglasnost oko samoopredeljenja nemoguća, koji drugi principi mogu biti

50

upotrebljeni da se donese sud o intervenciji? Postoje tri dimenzije procene koje se odnose na pravnu tradiciju ratovanja: motivi, sredstva i posledice. Sve tri su važne zato što procena intervencije samo na osnovu jedne dimenzije može da pruži pogrešan odgovor. Na primer, procena intervencije samo sa stanovišta posledica jednaka je izreci “sila stvara pravo”. Očigledno je da mora biti razmatrano nešto više od posledica. Sa druge strane, same dobre namere ne opravdavaju intervenciju. Na primer, pisac Norman Podhorec tvrdio je da su Sjedinjene Države imale pravo da intervenišu u Vijetnamu, jer su Amerikanci pokušavali da spasu Južni Vijetnam od totalitarne vlasti. U Vijetnamskom ratu, nije bilo dovoljno što su Sjedinjene Države pokušale da spasu Južni Vijetnam od užasa koje su počinili severnovijetnamski komunisti. Čak i da je razlog bio ispravan, korišćena sredstva nisu.Teorija demokratskog mira je isticala kao osnovnu hipotezu da demokratije ne ratuju između sebe. Jedan od predstavnika ovog pristupa Majk Dojl je svestan da svet uprkos svemu, još uvek ne živi u potpuno demokratskim društvima. Jedan od načina da se proširi „zona liberalnog mira“ je intervencija. Takođe, tu je i inspirisanje naroda koji žive u nedemekratskim zemljama da se bore za svoju slobodu i podsticanje i izgradnja mira u takvim zemljama. Stoga, ova teorija opravdava intervenciju ako većina naroda pokazuje nezadovoljstvo u vezi sa radom njihove vlade i ako su njihova osnovna prava sistematski kršena.Kao zaključak, iako se apsolutni princip neintervenisanja često krši u praksi, norma neintervenisanja ostaje važna. Odstupanja od neintervenisanja moraju biti procenjivana od slučaja do slučaja, posmatranjem motiva, sredstava i posledica.

(ovde treba problematizovati kroz primer američkog napada na Avganistan posle 11.9.2001., preemptivno delovanje, sprečavanje terorizma, međutim ni pre ni posle ratnih dejstava američka administracija se nije bavila pitanjem posleratnog Avganistana, odnosno „izgradnjoj države“)

43. Novi globalni bezbednosni izazovi, rizici i pretnje

51

Izmenjena stvarnost međunarodnih odnosa je postavila pred političke odlučioce, potom i pred istraživače i teoretičare, tzv. transnacionalne i globalne izazove i pretnje koje po svojoj osnovnoj prirodni nisu, ili nisu isključivo vojni – i što je možda još značajnije, ne njih se ne može uspešno odgovoriti samo upotrebom vojne moći. Najpre, to su problemi koji se tiču stanovništva (nekontrolisani i neravnomerni rast, migracije koje su najčešće uzrokovane stanovništvom); gotovo nepojmljivo produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih. Stvaraju se ostrvca prebogatih i okeani siromašnih (Ignatio Ramonet). Ekološki problemi su sve teži: zagađivanje vazduha, zemlje, velikih vodenih masa i vodotokova, globalno zagrevanje koje stvara efekat tzv. staklene bašte, širenje ozonskih rupa, sve izraženija nestašica pitke vode, pojava tzv. pretnji bez neprijatelja u obliku prirodnih/ekoloških katastrofa izazvanih najčešće čovekovim neodgovarajućim i neodgovornim odnosom prema prirodnom okruženju i drugim živim organizmima. Danas su svakako najozbiljniji izazovi i pretnje međunarodnog i globalnog terorizma (opasnost od hemijskog i biološkog terorizma, širenje oružja za masovno uništenje). Konačno, tu su organizovani međunarodni kriminal, trgovina drogom i belim robljem, problem kvaliteta i količine hrane (ispošćavanje obradivih površina, posledice po ljudsko zdravlje koje izaziva primena genetskog inženjeringa u proizvodnji hrane itd.); iscrpivost postojećih izvora energije (nafta, zemni gas, najrazličitije rude). Tako se zemlje suočavaju sa pitanjem energetske bezbednosti (pokušaj da zemlje ne zavise samo od jednog aktera u pogledu energenata, to jest da diversifikuju svoje izvore energije). „Gasna kriza” između Rusije i Ukrajine koja se ponavlja gotovo svake zime, tipičan je primer ovoga.Takođe, jedno od centralnih pitanja je i ugrožavanje suvereniteta država. Suverenitet je vruće pitanje današnje svetske politike. Mnogi politički lideri opiru se svemu što im se čini da umanjuje nacionalnu autonomiju. Zabrinuti su zbog političke uloge Ujedinjenih nacija u ograničavanju upotrebe sile, ekonomskih odluka koje donosi Svetska trgovinska organizacija i nastojanja da se razviju institucije i sporazumi za zaštitu životne sredine. U njihovim očima, zamisao jedinstvenog mišljenja međunarodne zajednice je iluzorna.Ipak, vrlo je teško kontrolisati nove globalne izazove i pretnje unutar suverenih granica. Vlade se prilagođavaju. U procesu prilagođavanja, međutim, one menjaju značenje suverene nadležnosti, kontrole i uloge privatnih aktera. Kao što je pokazao 11. septembar, teroristi mogu lako da se ubace, a lakše je uneti nekoliko funti smrtonosnog biološkog ili hemijskog agensa nego švercovati tone ilegalnog heroina ili kokaina koji pristižu svake godine. Jedini način da se Departman za unutrašnju bezbednost (Department of Homeland Security) uhvati u koštac sa takvim tokovima jeste da dopre izvan nacionalnih granica preko obaveštajnih službi i saradnje unutar nadležnosti drugih država te da se oslanja na privatne korporacije, kako bi se razvio transparentan sistem praćenja međunarodnih komercijalnih tokova tako da ovlašćeni službenici mogu da sprovode „virtuelne“ revizije dolaznih pošiljki pre nego što stignu. Danas, napadači mogu da budu vlade, grupe, pojedinci ili neka njihova kombinacija. Mreža Al Kaide koja je 11. septembra napala Sjedinjene Države uključuje pojedince i grupe iz mnogih zemalja i navodno je imala ćelije u čak pedeset država (uključujući SAD). Neki agresori mogu da budu anonimni i da se čak i ne približe ciljnoj zemlji. Nacionalna bezbednost – odsustvo pretnje glavnim vrednostima – drugi je primer. Šteta naneta klimatskom promenom ili unetim virusima može biti veća u smislu gubitka novca ili života nego posledice nekih ratova. Čak ukoliko neko još uže omeđi određenje nacionalne bezbednosti, priroda vojne

52

bezbednosti se menja. Internet je takođe omogućio da protesti budu brzo organizovani od strane samostalnih amorfnih grupa pre nego hijerarhijskih organizacija. U vreme Vijetnama, planiranje protesta zahtevalo je nedelje i mesece za pamflete, postere i telefonske razgovore, i trebalo je četiri godine da veličina prvih protesta od 25.000 dostigne pola miliona učesnika 1969. godine. Nasuprot tome, jednog vikenda u februaru 2003.godine u Americi se pojavilo 800.000, a u Evropi 1,5 miliona ljudi da protestvuju zbog pretećeg rata u Iraku. Političari postaju teatralniji i usmereni na globalnu publiku. Politikolog Džejms Rozenau pokušao je da zahvati ovakve trendove pronalaženjem nove reči, „fragmegracija“, da izrazi ideju da i integracija ka većim identitetima i fragmentacija u manje zajednice mogu da se dešavaju istovremeno. Nije, međutim, potrebno menjati engleski jezik da se shvati da naizgled protivrečni pokreti mogu da se dešavaju simultano. Oni ne iskazuju kraj suverene države, nego pokušavaju da njenu politiku učine promenljivijom i manje samoograničenom nacionaln0m ljušturom.

Svedoci smo činjenice da je globalizacija proizvela veliki broj protivrečnosti (od situacije u kojoj se na zaštitu životne sredine troši više nego ikada pre u ljudskoj istoriji, do alarmantnog stanja u vezi sa globalnim zagrevanjem, ozonskim rupama i mogućim klimatskim promenama). Informaciona revolucija i naučno–tehnološki napredak, koji se nalaze „u srcu“ procesa globalizacije, ipak su „mač sa dve oštrice“. Sa jedne strane, tehnološke i društvene promene su učinile rat daleko skupljim za moderne demokratije. Ali u isto vreme, tehnologija je stavila nova razarajuća sredstva u ruke ekstremističkih grupa i pojedinaca. Takođe, gobalizacija je proizvela situaciju da svet nikada nije bio manje siromašan nego danas. Iako bi trebalo da proizvede slobodno kretanje ljudi, gvozdeni zidovi Šengena“ i restriktivna politika izdavanja viza građanima država koje nisu članice Evropske unije, napravili su od „ujedinjene Evrope“ pravu tvrđavu. Iako je svet zahvatio talas demokratizacije, ratovi još nisu iščezli.Sve ovo navodi na zaključak da naizgled protivrečni pokreti mogu da se dešavaju simultano. Oni ne iskazuju kraj suverene države nego pokušavaju da njenu politiku učine promenljivijom i manje samoograničenom nacionalnom ljušturom.

Protivrečnosti globalizacije životne sredine

Već smo rekli da je globalizacija životne sredine najfundamentalnija, najstarija, i najprisutnija dimenzija globalizacije. Posledice njenog delovanja su vidljive na svakom koraku, bez obzira da li je u to uključen ljudski faktor ili ne. Praktično, priča o ugroženosti i mogućim načinima zaštite i očuvanja životne sredine, postala je stvar svakodnevnice. Pri tome se naravno u prvi plan ističu alarmantni podaci o neobnovljivosti pojedinih prirodnih bogatstava (na primer, problem nedostatka pitke vode), pojavi ozonskih rupa i izloženosti živog sveta na zemlji negativnom uticaju sunčevog zračenja, klimatskim promenama i globalnom zagrevanju, kao posledici preteranog emitovanja ugljendioksida u atmosferu od strane pojedinih država sveta. Takođe, širenje virusa side, SARS-a, raznih drugih virusa i patogena, danas je zbog sveopšte isprepletanosti aktera u svetskoj politici, i povezanosti svih sa svima, veće nego ikada ranije. Budući da na zemlji danas živi preko šest i po milijardi stanovnika, a da su bogatstva kojima planeta raspolaže, danas ista kao i u prošlosti, kada je bilo znatno manje stanovnika, moguće je očekivati u pojedinim područjima sveta, po rečima Roberta D.

53

Kaplana, „dolazeću anarhiju.“ Ona negde, kao što je to slučaj sa Bliskim Istokom, gde postoji nestašica pitke vode, može izazvati krvave sukobe između Izraelaca i Arapa oko kontrole nad tim bogatstvima. Sve u svemu, kako ističu Čarls Kegli i Judžin Vitkof, „globalizacija i smanjivanje sveta dovelo je do toga da se bolesti šire brže, učestalije i da ih je sve teže kontrolisati.“ Ipak, svet, da upotrebimo jednu staru i mnogo puta korišćenu izreku, još uvek nije propao. Poznata priča o smrti Natana Rotšilda, najbogatijeg čoveka Evrope u prvim decenijama devetnaestog veka najbolje ilustruje način na koji se može odgovoriti izazovima globalizacije životne sredine. Naime, gospodin Rotšild se prilikom boravka u Frankfurtu gde je otišao da bi prisustvovao venčanju svoga sina razboleo i pošto su lekari bili bespomoćni u lečenju te bolesti, ubrzo umro. Uzrok njegove smrti bila je bakterijska infekcija (pod uticajem stafilokoka ili streptokoka), koje se danas veoma lako leči običnim antibioticima i koje možete kupiti u svakoj apoteci, po ceni koštanja za koju ne treba da budete bogati kao Rotšild. Naprotiv. Ovo je samo jedan od primera koji ilustruje način na koji se čovečanstvo bori sa protivrečnostima globalizacije životne sredine. Ljudska inventivnost i tehničko–tehnološki napredak, ozbiljan su takmac negativnim stranama globalizacije životne sredine. Ako ih ne mogu potpuno otkloniti, onda ih zasigurno mogu ublažiti.

44. Terorizam, pojam i vrste

54

“Teror” dolаzi iz sаnskritа, od reči “trаs” što znаči TRESTI SE, DRHTATI OD STRAHA. Lаtinskа reč Terror, Terroris- strаh. “Amerikа je punа strаhа”; “Niko se neće osećаti sigurnim u Sjedinjenim Držаvаmа”- Osаmа bin Lаden. Terorizаm je izrаz političke nemoći; Terorizаm je kаo “pozorište”- cilj je dа mnogo ljudi gledа, а ne dа mnogo ljudi pogine; Teroristički čin je u suštini politički; Porukа terorističkog činа je političkа; Očekivаni rezultаti terorističkog činа su politički. Terorizam je neobičan po tome što predstavlja vojnu taktiku koju definiše reakcija posmatrača. Ako nas teroristički akt ne zastraši., onda terorizam nije postigao cilj.Odlike novog doba terorizma:a) globalnost – sa smanjenjem rastojanja, granice više ne predstavljaju barijerub) letalnost – ubijanje što više ljudi i izazivanje što većeg strahac) koordiniranost planiranjad) vođeni od civila bez državne pomoći (privatizacija rata)e) korišćenje najrazvijenije tehnologijef) zavereničke mreže terorističkih ćelija po celom svetug) sprovode ih fanatični ekstremisti spremni da žrtvuju sopstveni životh) mržnja prema meti – meta izložena patnji zbog onoga što jestei) zasnovan na “realpolitičkom principu”- moć za uništenje teži da se izjednači sa moći usmerenom na promene i kontroluj) nov i prepun nepoznatih izazova- biće potrebna velika vizija i pronicljivost da se sa njim izađe na kraj (Charles W. Kegley, Jr.,)Kako se boriti protiv terorizma?a) prevencija i preventivni udari – smatraju da terorizam proističe iz racionalnih odluka (efikasnija, što je podrška teroristima ograničenija)b) hvatanje u koštac sa uzrocima nastanka terorizma – terorizam kao posledica političkog ugnjetavanja i oskudice, predlažu se reforme i politika pomirenja (nezamenjljiva u uslovima kada postoji široka podrška teroristima)Odgovor na terorizam treba da odgovori na 2 zahteva:a) da bude prihvatljiv, saglasan sa osnovnim zahtevima demokratijeb) da bude uspešan u minimiziranju ili iskorenjivanju problemaMogući odgovori na terorizam:

1. Odbrana i uništenje koji vode zastrašivanju2. Istraga i obaveštenost koji vode sprečavanju3. Reakcija i popravljanje koji vode oporavku4. Kompromisi koji vode prihvatanju

Uzroci terorizma: masovno nezadovoljstvo, društveni razdor i/ ili nezadovoljstvo jednog dela eliteFenomen terorizma je: subjektivan, nepredvidiv, senzacionalan, emocionalan

Differentia specifica u odnosu na druge oblike nasilja:a) političko nasiljeb) terorizam NAMERAVANO cilja neborca i ne bira oružja i sredstvaSlabost i nestrpljenje odlikuju inače veoma različite tipove i karaktere terorista. Zanimljiv je podatak da je veća mogućnost da vas udari grom, nego da stradate od terorističkog napada.

55

“DEMOKRATIZACIJA NASILJA je jednа od nаjfundаmentаlnijih i nаjstrаšnijih odlikа (sаvremene) svetske politike. Držаve su kroz vekove imаle monopol nа legitimnu upotrebu sile u ljudskim društvimа... Ali tokom proteklih nekoliko decenijа prednost držаve u ovom polju nаd ostаlim аkterimа svetske politike je slаbilа; sаdа mаlа grupа ljudi može dа čini grozne stvаri. Terorizаm je dаnаs, iаko ne jedini, ipаk nаjozbiljniji udаrаc аutoritetu držаve.” (Fareed Zakaria)“Tehnologijа i terorizаm predstаvljаju dvа odgovorа nа globаlizаciju. Oni se nаlаze u pozаdini skoro svih dogаđаjа koji obeležаvаju sаvremeni svet. “Rojters” je preneo izjаvu jednog špаnskog zvаničnikа dаtu posle dogаđаjа u Mаdridu od 11. mаrtа 2004. godine: “Stvаr kojа je psihološki nаjteže pаlа spаsilаčkim ekipаmа koje su pomаgаli nаstrаdаlimа bilo je zvonjenje mobilnih telefonа u džepovimа ubijenih. Nisu mogli dа ih iščupаju iz njihovih ruku.” (Thomas L. Friedman)

Tip nedržavnih aktera koji postaje sve važniji jeste transnacionalni terorista. Terorizam nije nov u svetskoj politici. To je metod nasilja čiji koreni sežu duboko u istoriju. Teror znači veliki strah, a vlade u Francuskoj Revoluciji ili Staljinovom Sovjetskom Savezu koristile su ga da kontrolišu svoje stanovništvo. Terorizam su takođe koristili anarhisti i drugi transnacionalni revolucionari u devetneastom veku. Ono što je danas novo je da tehnologija stavlja u ruke devijantnih individua i grupa sredstva velike destruktivne moći a koja su nekad bila rezervisane prvenstveno za vlade. U dvadesetom veku, šefovi vlada kao što su Staljin ili Hitler mogli su da ubiju veliki broj ljudi. Ako su teroristi u mogućnosti da pribave oružje za masovno uništenje u dvadeset prvom veku, oni će razviti slične sposobnosti. Zbog toga neki posmatrači o terorizmu govore kao o privatizaciji rata. Štaviše, tehnologija je složene sisteme modernih društava učinila ranjivijim za napad velikog obima.

Napadi na Sjedinjene Države koje je 11. septembra izvela teroristička mreža Al Kaide i koji su odneli više od 3000 života, u skladu su sa trendom povećanja broja žrtava u napadima (iako je broj samih napada opao). 11.9. je razbio ranije prisutno osećanje međunarodne bezbednosti i euforije mirnog i naprednog doba posle Hladnog rata. “Ne postavlja se pitanje da li će se novi napad dogoditi, već kada će se dogoditi”. Primarni cilj 11.9. je usađivanje straha. Teroristi su sada počeli da se upuštaju u novu praksu zbog novih ciljeva: svesno nastojeći ne samo da prinude neprijatelja da promeni politiku, već i da unište neprijatelja. Raniji akti terorizma - podmetanje bombe na letu Air India 1985. ubilo je 325 ljudi, a napad kamionom naoružanog eksplozivom na federalnu zgradu u Oklahoma Sitiju 168. Terorizam sedamdesetih i osamdesetih je u velikoj meri bio vođen ideologijom ili nacionalizmom, ali devedesetih su mu okvir sve više davala ekstremna religijska verovanja. Tradicionalni teroristi, bilo levičarski ili desničarski ili nacionalističko-separatistički nastrojeni, često su imali izvesne skrupule u vezi nasumičnog ubijanja nevinih ljudi, ali izgleda da su takve ograde danas manje važne. Kada se takvi stavovi kombinuju sa spremnošću da se žrtvuju sopstveni životi, novi teroristi mogu da nanesu ogromna razaranja. Dok su oni odgovorni za napade septembra 2001. godine bili motivisani određenom vrstom islamskog fundamentalizma, treba se podsetiti da je najgori prethodni incident u Sjedinjenim Državama (Oklahoma City) bio u potpunosti domaći, a da radikalne grupe voljne da koriste teror mogu da budu sekularne, kultne ili pridružene ekstremistima nekoliko religija.

56

Šta je terorizam? Po američkom zakonu to je unapred planirano, politički motivisano nasilje protiv neborbenih ciljeva od strane različitih društvenih grupa. UN su donele konvencije za suzbijanje terorističkih podmetanja bombi, ubistava, uzimanja talaca i finansiranja terorizma. Rezolucija Saveta bezbednosti iz septembra 2001. koja je obavezala svih 189. država članica da uskrate utočište teroristima pomogla je legitimizaciju američkih akcija u Avganistanu. Ipak Generalnoj skupštini je bilo teško da se usaglasi oko rezolucije koja bi definisala terorizam. Arapske vlade predvođene Egiptom i Sirijom blokirale su svaki tekst koji nije izuzimao grupe kao što su Palestinci od definisanja da su teroristi. U njihovim očima, palestinski otpor izraelskoj okupaciji Zapadne obale bio je legitiman nacionalni otpor, a odgovori koje je izraelska vlada preduzimala bili su ubijanje nevinih palestinskih civila. Kao što skeptici ponekad kažu, „Onaj ko je terorista za jedne, za neke druge je borac za slobodu.“

Kada se Predsednik Džordž V. Buš 2001. godine obratio Generalnoj skupštini, rekao je da svet mora da se ujedini u „suprotstavljanju svim teroristima, a ne samo nekima. Nikakav nacionalni cilj, nikakvo zlo koje je bilo ko pretrpeo u prošlosti, ne može ikada opravdati namerno ubijanje nevinih“. Mogu da postoje dela nedržavnog političkog otpora koja ne treba smatrati terorizmom – na primer, borba protiv aparthejda u Južnoj Africi uglavnom nije uključivala ubijanje civila. Uprkos svim poteškoćama koje postoje u vezi sa određenjem terorizma, ključno zlo namernog ubijanja nevinih ljudi u političke svrhe, široko je osuđeno moralnim kodeksima svih velikih religija kao i međunarodnim pravom.

Transnacionalni terorizam je za dvadeset prvi vek nešto kao piraterija u ranijim vremenima. Neke vlade daju gusarima sigurne luke da zarade prihode ili uznemiravaju neprijatelje. Danas neke države daju utočište teroristima da bi napadali njihove protivnike ili zato što su suviše slabe da kontrolištu takve grupe. Američka kampanja protiv talibanske vlade u Avganistanu i različite rezolucije Ujedinjenih nacija mogu da državno sponzorisani terorizam učine manje verovatnim u budućnosti. Istovremeno, tehnologija minijaturizacije eksploziva, ranjivost modernih sistema kao što su putovanja vazdušnim putem i rastuća lakoća komunikacije preko interneta pružaju mogućnosti nedržavnim akterima da učine veliku štetu preko granica čak i bez državne podrške. Ironično, zajednička pretnja koju oseća mnogo ljudi može da ojača poštovanje uloge država i važnost njihove saradnje u obezbeđenju bezbednosti. Anarhija međudržavnog sistema obično je podnošljivija nego haotična anarhija rata koji nedržavni akteri vode po sistemu svi protiv svih.Volter Laker ima svoju definiciju ove pojave: „Terorizam je opasno područje pojednostavljivanja i uopštavanja. Za prilaz njemu najverovatnije je pribranost bitnija od bilo kog intelektualnog kvaliteta.”Izazivanje straha je suštinski cilj terorističke igre, i to je tako bilo oduvek. Ono što je danas postalo novina to je globalnost straha, ni jedan čovek na planeti ne može biti osiguran od napada terorista. Posmatrači 9/11 smatraju da je to dan „kada se sve promenilo“. Do tog dana, prvenstvena svrha terorizma je bila da zadobiju publicitet i simpatije za svoje ideale, ali od tog dana oni ne žele samo ogromnu publiku, već i ogroman broj poginulih uz primoravanje neprijatelja da promeni svoju politiku.45. Oružja za masovno uništavanje i opasnosti od njihovog širenja

57

Definicija: Nuklearna oružja su oružja koja kao ubojno sredstvo koriste nuklearnu energijuOružja za masovno uništavanje= nuklearna + hemijska + bioloska oružja„Oružja za masovno uništavanje razlikuju se od konvencionalnih oružja po enormnoj potencionalnoj smrtnosti koju izazivaju i po nedostatku diskriminativnosti prema onima koje će ubijati“ (Džošua S. Goldstan)Postoji već oko 40 zemalja sa potencijalom da prizvode nuklearno, hemijsko, ili biološko oružje za masovno uništavanje. Tehnologija prozvodnje hemijskog oružja stara je skoro jedan vek; nuklerano naoružanje i balističke rakete su tehnologije stare pola veka. U određenom obimu, politike neširenja su usporile širenje nukleranog oružja. Ali problem širenja oružja se još i pogoršao sa kolapsom Sovjetskog Saveza i nedovoljnom sposobnošću njegovih država naslednica da kontrolišu odliv tih tehnologija.

Pre nego što se Sovjetski Savez raspao, osam država na svetu posedovalo je nuklearno oružje. Među njima, pet država su imale status formalno deklarisanih „nuklearnih” zemalja i bile potpisnice sporazuma o neširenju nukleranog oružja (Non-proliferation Treaty-NPT) iz 1968. godine, a to su: Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska i Kina. Tri zemlje koje su ostale van ovog sporazuma bile su nadaleko poznate po tome da su tajno razvile nuklearno oružje, a to su: Izrael, Indija i Pakistan. I Indija i Pakistan su 1998. godine javno izvršili svoje nuklearne probe. Druge tri zemlje, Irak, Iran i Severna Koreja, potpisale su NPT sporazum ali je među drugim zemljama bilo rašireno mišljenje da one pokušavaju na bilo koji način da razviju nuklearno oružje. Još pet država, Južna Afrika, Južna Koreja, Argentina, Brazil i Libija su krenule tim putem, ali su u međuvremenu promenile mišljenje i odustale. Interesantno je da je više od trideset država u stanju da proizvede nuklearno oružje ali da to nisu učinile; to jest, postoji tri ili četiri puta više država koje su sposobne da poseduju nuklearno oružje nego što je onih koji ga stvarno poseduju. To je potpuno suprotno strahovanjima predsednika Kenedija prilikom potpisivanja Ugovora o ograničavanju nuklearnih proba (Limited Test Ban Treaty) iz 1963. godine, koji je smatrao da će biti 25 država sa nuklearnim oružjem do 1970. godine.

Postoji tri ili četiri puta više država koje su sposobne da razviju nuklearno oružje, ali to nisu učinile. Zašto?Prvi odgovor je da je za to zaslužno postojanje saveza tokom Hladnog rata u kojem je svaka supersila garantovala bezbednost svojim saveznicama. Na primer, Nemačka i Japan nisu razvile nuklearno oružje jer su imale američke bezbednosne garancije. Obećanja Amerikanaca da će sprečiti svaku zemlju koja koristi pretnju upotrebe nuklearnog oružja protiv tih saveznika uveravala su Japance i Nemce da ne treba da razviju vlastito nuklearno oružje. Savezi su takođe od značaja i za manje države. Drugi uzrok ticao se saradnje među supersilama. U ranim fazama nuklearne ere, stav supersila prema nuklearnom oružju bio je veoma kompetitivan. Supersile su pokušale da koriste nuklearno oružje kao sredstvo u sticanju poena u ideološkom nadmetanju. Treći razlog za ovo bio je postojanje međunarodnih ugovora i međunarodnih institucija. Ugovor o neširenju (NPT) potpisalo je 187 zemalja, čime su se saglasile da ne razvijaju ili da ne učestvuju u transferu nuklearnog oružja. Nenuklearne države su se sporazumele da prihvate inspektore koje bi poslala Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) iz Beča, a koji bi posećivali njihova nuklearna postrojenja kako bi se uverili da ta

58

postrojenja nisu zloupotrebljena, to jest da se umesto u mirnodopske nuklearna energija koristi u cilju razvoja nuklearnih oružja. Kao što smo videli, samo nekoliko država poput Izraela, Indije i Pakistana nisu potpisali ovaj sporazum, a svega nekoliko potpisnica su prekršile odredbe sporazuma.

Dva pitanja ostaju otvorena u svetu posle hladnog rata, a to su budućnost saveza, međunarodnih institucija i bezbednosnih garancija, kao i pitanje da li bi nuklearna tehnologija dolazila iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza ka potencijalnim zemaljama koje bi širile nuklearno oružje. Neorealisti poput Keneta Volca smatraju da širenje nuklearnih oružja može biti činilac stabilizacije jer će u tom slučaju delovati strategija odvraćanja. Ako je nuklearno oružje sprečilo da hladni rat ne postane "vruć," zašto onda taj efekat kristalne kugle ne bi doneo razboritost i poredak u drugim delovima sveta kao što su Bliski Istok ili Južna Azija? Problem sa ovakvim jednim gledištem je u tome da se ono skoro u potpunosti oslanja na racionalni model odvraćanja među koherentnim jedinstvenim akterima (državama-prim.prev.). Ali ako je realna opasnost nuklearnih oružja u posthladnoratovskom svetu da ona ostanu van kontrole, onda ovi modeli racionalnog odlučivanja koji predstavljaju bazu za pouzdana predviđanja mogu biti irelevantni. Mnoge od država koje će u budućnosti razviti nuklearno oružje imaju jednu veoma nestabilnu prošlost prouzrokovanu vojnim pučevima i podelama u vojsci. Ono što je sigurno to je da bi nuklearni rat uništio civilizaciju kakvu znamo.Postoje razlozi zašto odmah nakon 1945. godine nije došlo do dramatičnijih posledica:1) Verovalo se da je nuklearno oružje samo modernije konvencionalno. Sa druge strane SAD i SSSR su bili u pat poziciji: nuklearna moć SAD-a je bila umanjena moći konvencionalnog oružja i blizine Evropi i američkim saveznicima, što su bile prednosti SSSR-a. Druga faza nuklearne revolucije se desila 1952. godine kada je prvi put testirana hidrogenska bomba. Kada su Sovjeti 1961. godine aktivirali 60-megatonsku hidrogensku bombu, ona je bila 20 puta jača od ukupne eksplozivne moći upotrebljene u II svetskom ratu. Ogromna destruktivna moć nuklearnog oružja značila je da je sada postojala disproporcija između vojnih sredstava i praktično svih političkih ciljeva kojima je država mogla da teži. U Vijetnamu i Avganistanu su SAD i SSSR radije prihvatile poraz nego da upotrebe nuklearno oružje.2) Krize su zamenile glavni rat kao momenti suočavanja sa istinom. Tokom Hladnog rata Kubanska raketna kriza, Berlinska kriza i kriza na Srednjem Istoku su predstavljale ekvivalent ratu, tada su se odmeravale snage.3) Nuklearno naoružanje je odvraćanje načinilo ključnom strategijom4) Dve supersile su uprkos ograničenim ideološkim razlikama razvile zajednički interes: izbegavanje nuklearnog rata. One su razvile sopstvene sfere uticaja i naučile su da komuniciraju (NPT,...)5) Za upotrebu nuklearnog naoružanja se vezivalo neodobravanje koje se nije primenjivalo na konvencionalno oružje – nuklearno oružje kao nemoralno.Čemu služe?1) Sredstvo odvraćanja za velike sile2) Simboličko sredstvo izjednačavanja u moći za manje zemljeVrste:a) Fisiona nuklearna oružja (atomske ili a-bombe) – cepanje atoma jeftinab) Fuziona nuklearna oružja (termonuklearne bombe, hidrogenske bombe ili h-bombe) - skupa

59

Država više nema monopol na upotrebu fizičke sile, pa sad znatno veći broj aktera može da dođe u njihov posed po sve manjoj ceni (Farid Zakarija – demokratizacija nasilja). Oružja su sve jeftinija, sve dostupnija i sve razornija. Sva eksplozivna snaga može stati u jednu bombu od tri megatone, a ta jedna bomba može stati u prednji deo jednog velikog interkontinentalnog projektila. Tehnologija se može širiti preko trgovine, migracijama, obrazovanjem i protokom ideja.Izvesno je da bi nuklearni rat uništio civilizaciju kakvu znamo, bar na severnoj hemisferi. U svom izveštaju iz 1983. godine o nuklearnom naoružanju, američki rimokatolički biskupi su samo malo preterali kada su rekli »Mi smo prva generacija od Postanka sa mogućnošću da uništimo Božje delo«. Nuklearno oružje je dovelo do promena u prirodi ratovanja, ali one nisu izmenile osnovni način na koji je svet organizovan. Svet anarhičnih država bez više vlasti iznad njih se nastavio i u nuklearnoj eri. Narastajuće američko - sovjetsko rivalstvo je takođe usporilo promene u političkom razmišljanju. Sovjetski Savez nije verovao Ujedinjenim nacijama smatrajući da se suviše oslanjaju na Sjedinjene Države. Sjedinjene Države nisu mogle da primoraju Sovjete na saradnju jer je Evropa bila talac u odnosima Sovjeta i Amerikanaca. Da su Sjedinjene Države zapretile nuklearnim napadom, Sovjeti su mogli zapretiti da će izvršiti invaziju na Evropu konvencionalnim trupama. Rezultat je bio pat pozicija. Revolucionarne posledice nuklearne tehnologije u početku nisu bile dovoljne da izmene način na koji su se države ponašale u anarhičnom sistemu. Stalna međunarodna zabrinutost zbog oružja za masovno uništavanje ima i moralnu i realističku dimenziju. Moralnu zabrinutost zbog nuklearnog oružja dele ne samo one zemlje koje nemaju sposobnost ili želju da proizvode takvo naoružanje, nego i one zemlje koje ga i dalje poseduju , kao što su Sjedinjene Države, Francuska i Rusija. Hemijsko i biološko oružje je osuđivano od Prvog svetskog rata, kada je upotreba iperita dovela do opšte povike i među saveznicima i među silama osovine. Realistička dimenzija je jednostavna: oružje za masovno uništavanje nosi ogroman rizik eskalacije i ogromni potencijal uništenja. Kada god je to oružje prisutno, dinamika sukoba se menja. Slabe države sa nuklearnim ili nekonvencionalnim oružjem imaju veću mogućnost da zaprete jakim državama, dok jake države sa ovim oružjem mogu delotvornije da zaprete ili odvrate protivnike. A pretnja korišćenjem od strane terorista dodaje zastrašujuću dimenziju u kojoj odvraćanje nije dovoljan odgovor. Druga faza nuklearne revolucije se desila 1952. godine, kada je prvi put testirana hidrogenska bomba.Dok se posedovanje nuklearnog oružja u Hladnom ratu koristilo kao politika odvraćanja, ne mora značiti da svako posedovanje nuklearnog oružja to znači. Prisutna su strahovanja da bi neke terorističke organizacije poput Al-Kaide mogle da dođu u posed nuklearnog oružja, upotrebe ga za terorističke napade, i tako otpočnu nuklearni rat. Od maja 2009. raste opasnost da do istog dođe i na korejskom poluostrvu, jer Severna Koreja odbija svaku saradnju sa međunarodnom zajednicom, a pri tom preti ratom i istovremeno razvija nuklearno oružje. Prošle godine je došlo do sukoba Severne Koreje i Južne Koreje koji se dogodio u trenutku kad je Severna Koreja objavila da je napravila novu nuklearnu centralu za obogaćivanje uranijuma.

46. Pojam i vrste nuklearnih strategija

60

Vojna strategija je “veština upotrebe oružanih snaga za postizanje ciljeva koje je postavila politika”. - Lidel Hart; ili upotreba fizičke sile u konkretnom fizičkom prostoru radi postizanja političkih ciljeva. Strategija je veština i stavlja se u zavisnost od politike.

Povezanost strategije i politike je očigledna, uzajamni uticaj i uslovljenost takođe. S druge strane, ova sprega strategije i politike igra značajnu ulogu u međuna- rodnim odnosima u celini. U današnjem vremenu ta sprega strategije i politike naročito dolazi do iz- ražaja, što nije slučajno. Mada postoje razlike u shvatanjima, moguće je smatrati da strategija ima za zadatak ostvarenje ciljeva politike jedne države, za čije je postizanje potrebna pri- mena sile u međunarodnim odnosima. U tom smislu, strategija je u službi političkih ciljeva države što, sa svoje strane znači, da politika odlučuje da li će upotrebiti silu za ostvarenje svojih ciljeva. Politika za postizanje svojih ciljeva ima različita sredstva. Primena oružane sile samo je jedno od niza sredstava kojima država raspolaže u međunarodnim odnosima. Sa razvojem nuklearnog oružja, odnos strategije i politike jošviše se komplikuje. Sa pojavom i razvojem nuklearnog oružja političari su do- bili najšire mogućnosti izbora sredstava za postizanje različitih političkih ciljeva. Nuklearno oružje ukinulo je ograničenje koje strategija stavlja politici; za svaki po- litički cilj može se naći odgovarajuća strategija, koja u svako doba može raspolagati odgovarajućim obimom sile. Međutim, ove neograničene mogućnosti nuklearne strategije imaju drugu stranu: nuklearno oružje je teško primenjivo za postizanje bilo kojih ciljeva politike. To stvara, do sada u istoriji, nepoznato stalno stanje ratne pripravnosti armija.

Nuklearno oružje nije samo novo oružje koje se samo svojom veličinom moći razaranja razlikuje od poznatih oružja. Ovo oružje, s njegovim mogućnostima razaranja i uništavanja, dovodi u pitanje ne samo tradicionalan odnos strategije i politike, već i sam rat kao sredstvo politike i način primene oružane sile, što je zadatak strategije.

Da li oružje koje može da uništi čitav svet, i čija se konačna moć sasvim egzaktno i ne zna, može biti tehnički osnov strategije pomoću koje politika jedne zemlje želi da ostvari neke svoje ciljeve u međunarodnim odnosima?

U prošlosti, vojne operacije na jednom kraju zemljine kugle mogle su ostaviti potpuno po strani druge regione, pošto vojne operacije tehnički nisu mogle zahvatiti šire prostore od strategijskih mogućnosti datog trenutka. Sa razvojem nuklearnog oružja, strategija narasta u glo- balni činilac definitivno, u tom smislu što u svakom trenutku, ako se to želi, može da obuhvati čitav svet, bez obzira na početne ograničene (geografski ograničene) vojne ciljeve. U slučaju izbijanja bilo koje faze nuklearnog rata, čitav svet bi bio realno ugrožen od mogućeg proširenja, bilo samih vojnih operacija, bilo posledica tih ope- racija (radijacija i dr.) koje se vode na drugom mestu.S druge strane, razvoj nuklearnog oružja i odgovarajućih strategija doveo je do višeg stepena ekonomske međuzavisnosti u svetu. Nijedna zemlja, čak ni one najveće, ne mogu na svojoj teritoriji da nađu sve sirovine potrebne savremenoj rat- noj tehnici. Sve veći razvoj tehnike dovodi do sve veće potrebe različitih sirovina; savremena proizvodnja se ne zasniva više na nekoliko osnovnih metala, većspisak ovih metala razumeju samo upućeni stručnjaci. Danas je sigurno da ni super-sile ne mogu da razvijaju svoju sopstvenu proizvodnju svih tih sirovina. Da je to veoma ozbiljan problem, dokazuje i činjenica da SAD grade ogromna skrivena skladišta u kojima se čuvaju dovoljne količine tih sirovina, za slučaj da zbog ratnih operacija ne mogu doći do njih u zemlji u kojoj se te sirovine nalaze.

61

Nuklearne strategije su načini na koji će države odlučiti koliko će razviti nuklearnih projektila, kako će ih isporučiti do meta i kako će ih upotrebljavati u zavisnosti od okolnosti.

U prvoj fazi razvoja nuklearnog oružja, ravnoteža je uspostavljena tako što su snage, koje su raspolagale ovim oružjem, posedovale takvu moć, da se odnos snaga nije mogao drukčije uspostaviti nego kao odnos dva pola. Može se smatrati da je bipolarizam u toj fazi nastao i opstao kao posledica strategije masovne odmazde. Ova strategija se zasnivala na nuklearnom oružju velike snage, koje je prilikom upotrebe izazivalo ogromna razaranja i uništenja. Nuklearna zaštita koju je pružila nuklearna sila svojim saveznicima, bila je dovoljna garancija da se druga strana neće usuditi da napadne, s obzirom na to da je uništava- juća odmazda odgovor koji sledi. Na taj način je bipolarna ravnoteža snaga dovela do uspešnog formiranja vojno-političkih saveza i blokova država, koji su u toj fazi iznutra bili čvrsti i odbojni prema drugoj strani. U tim vremenima čvrsti bipolarni sistem odnosa snaga u međunarodnim odnosima počinje da remeti jedino jedna nova politika i jedan novi pokret u svetu politika integracije.

Međutim, s razvojem strategije elastičnog odgovora, koja omogućuje postepenu eskalaciju rata, ovo stanje se menja. Ova strategija u sebi sadrži mogućnost vođenja rata konvencionalnim oružjem, taktičkim nuklearnim oružjem (nuklearno oružje relativno male snage i ograničenog fizičkog delovanja). Naime, nuklearna sila, koja bi bila uvučena ili sama otpočela jedan rat na nekom području svoje sfere, mogla bi u tom sukobu da primeni sva oružja, osim onog koje bi vodilo totalnom ratu, tj. oružja za masovno uništenje (strategijsko oružje) koje bi, sasvim razumljivo, izazvalo razaranja velikih razmera i to na teritoriji date nuklearne sile. Drugim rečima, ako bi se u jednom ratu, uz upotrebu taktičkog nuklearnog oružja, učinila velika razaranja u Zapadnoj Evropi, totalni rat ne bi morao da izbije, jer se od SAD (one su tu doktrinu proklamovale) ne bi moglo očekivati da zbog razaranja u Evropi, dozvoli da dođe do razaranja u SAD, do čega bi došlo ukoliko bi one primenile strategiju masovne odmazde protiv onoga ko ugrožava Zapadnu Evropu, a ko poseduje nuklearno oružje. Ovom “doktrinom Evropljani su primorani da priznaju da njihovi uslovi nisu identični sa uslovima SAD...” Ovakav zaključak povodom strategije elastičnog odgovora ostavio je sasvim praktične posledice koje su se odrazile na značaj i svrsishodnost vojnopolitičkih saveza u tim uslovima. “Savezi su dobri ali su ipak sopstvene snage još bolje”. Politički savezi su bili skoro jedini način oču- vanja nezavisnosti pred nale-tom sile suprotne strane. Sa nuklearnim oružjem i strategijom elastičnog odgovora, ni male ni srednje države ne mogu računati na efikasnu zaštitu svoje bezbednosti u vojnopolitičkom savezu.Uzajamano osigurano uništenje – bazira se na teoriji odvraćanja. Nuklearno naoružanje je stvorilo poseban oblik ravnoteže snaga koji se ponekad naziva „ravnoteža straha“. Nuklearno odvraćanje ohrabruje razmišljanje tipa „ako me napadneš, možda neću biti u stanju da sprečim tvoj napad, ali mogu uzvratiti tako snažno da nećeš ni želeti da napadneš“. Primer je Kubanska raketna kriza.„Rat zvezda“ - Predsednik Regan obelodanjuje Strategijsku odbrambenu Inicijativu (SDI), popularno nazvanu „Rat zvezda“ koja je predviđala razvoj odbrambene raketne tehnologije u svemir. Kosmos je viđen kao prostor za vođenje rata. Zabranjene su probe u svemiru. Na samitu supersila u Rejkjaviku (Island) Predsednik Regan odbacuje

62

Gorbačovljev predlog da Sovjetski Savez učini značajno smanjenje naoružanja ukoliko Amerika prekine rad na programu „Rat zvezda“. Na primer, od 2010. godine Amerika ima novu strategiju. Po prvi put, SAD se obavezuju da neće upotrebiti nuklearno oružje protiv država koje ga ne poseduju, odnosno poštuju Sporazum o neširenju nuklearnog oružja, čak i kad bi takve države napale SAD biološkim ili hemijskim oružjem ili pokrenule sajbernapad. Predsednik Obama je, međutim, rekao da je napravio mesta za izuzetke, kao što su Iran ili Severna Koreja, koji krše ili su se povukli iz tog najvažnijeg međunarodnog sporazuma kojim se zaustavlja širenje nuklearnog oružja u svetu.5) Tokom Hladnog rata i sa pojavom nuklearnog naoružanja, supersile su više zavisile od obeshrabljivanja putem pretnji, nego od odbrane nakon što dođe do napada. Odvraćanje u Hladnom ratu je bilo vezano za celokupnu strategiju nuklearnog odvraćanja, ali je takođe bilo i nastavak logike ravnoteže snaga. Odvraćanje nuklearnom pretnjom je bio jedan od načina na koji je svaka supersila pokušala da spreči drugu od sticanja prednosti i time narušavanja ravnoteže snaga između njih. Odvraćanje je često povećavalo napetost između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza i nije uvek lako dokazati da je odvraćanje delovalo.

Sjedinjene su Države 2010. objavile svoju novu strategiju kada je u pitanju korištenje nuklearnog naoružanja.  Za razliku od dosadašnjih, nova strategija najveći naglasak stavlja na opasnost da nuklearno oružje dođe u ruke terorista ili pak zemalja-otpadnica od međunarodnog poretka. Tradicionalna pretnja nuklearnih arsenala Rusije ili Kine ponešto je u drugom planu.  Nova strategija ima i pristalice ali i kritičare.Nova strategija službeno se zove 'Analiza pozicioniranja nuklearnog arsenala' i treća je po redu od završetka Hladnog rata.  Objavljena pre nekoliko dana, ona ograničava broj slučajeva u kojem je Amerika spremna iskoristiti svoje nuklearno oružje, što je u skladu s vizijom predsednika Obame koji se zalaže za 'svet bez nuklearnog naoružanja'.  Koncepcija je nova i po tome što se teroristi s nuklearnim oružjem smatraju opasnijom prijetnjom od tradicionalnih nuklearnih suparnika – Rusije i Kine.  Ministar obrane Robert Gates objasnio je da je ova promena posljedica drugačijih opasnosti koje priete Americi. "Sprečavanje nuklearnog terorizma i prevencija širenja nuklearnog naoružanja s pravom su glavni prioriteti.  Naime, al-Qaida stalno traži način da se domogne nuklearnog oružja.  Iran razvija nuklearno oružje, dok ga Severna Koreja i izvozi.  Zbog toga, naglasak je stavljen na pravo mjesto, i ta je promena od ključne važnosti".Bela je kuća naglasila da nova strategija neće umanjiti američku sposobnost da odbrani sebe i saveznike.  Međutim nova strategija uključuje – po prvi put - i najavu Washingtona da neće koristiti atomsko oružje protiv zemalja koje ga nemaju, a poštuju međunarodno-pravne odredbe o njegovu neširenju.  To se čak odnosi i na slučaj da neka takva zemlja napadne Ameriku biološkim ili kemijskim oružjem.  Ova se inače američka odredba ne odnosi na zemlje poput Irana ili Sjeverne Koreje, za koje Washington tvrdi da krše međunarodno pravo te se opiru rezolucijama SB.

47. Ekološke pretnje u savremenim međunarodnim odnosimaDomet države porastao je u nekim oblastima, ali se smanjio u drugim. Vladari su priznali da njihova efikasna kontrola može da se poveća tako što će se udaljiti od pitanja koja ne mogu da reše. Sve zemlje, uključujući najveće, suočavaju se sa rastućom listom problema

63

koje je teško kontrolisati unutar suverenih granica – finansijski tokovi, trgovina drogom, klimatske promene, AIDS, izbeglice, terorizam i nametanje kulturnih vrednosti – da pomenemo nekoliko. Zabrinuti su zbog političke uloge Ujedinjenih nacija u ograničavanju upotrebe sile, ekonomskih odluka koje donosi Svetska trgovinska organizacija i nastojanja da se razviju institucije i sporazumi za zaštitu životne sredine. Vlade se prilagođavaju. U procesu prilagođavanja, međutim, one menjaju značenje suverene nadležnosti, kontrole i uloge privatnih aktera. Šteta naneta klimatskom promenom ili unetim virusima može biti veća u smislu gubitka novca ili života nego posledice nekih ratova.Beri Bazan u „Ljudi, države i strah“ je upozorio na opasnost od nekritičkog širenja polja izučavanja nauke o bezbednosti, posebno kada je reč o sve prisutnijim i sve brojnijim ekološkim pitanjima i problemima: ne poričući im ogroman značaj za život čoveka i društva, on je ukazao na potrebu pouzdanog utvrđivanja kada jedan ekološki problem predstavlja legitimno polje (predmet) istraživanja za nauku o bezbednosti. Primera radi, po zagovornicima proširenog koncepta bezbednosti bilo koji problem vezan za prirodnu sredinu, jeste istovremeno i bezbednosni problem. Na drugoj strani su oni koji obazrivije ističu da samo ona ekološka pitanja koja prete da uzrokuju nasilne sukobe između organizovanih političkih zajednica mogu da se kvalifikuju kao bezbednosna pitanja, te da se kao takva izučavaju u okviru nauke o bezbednosti. Negde, na sredini, između ovakvih krajnjih shvatanja je mišljenje Normana Majersa koji smatra da uprkos činjenici kako svaki ekološki problem ne vodi nužno nasilnom sukobu može se, ipak, naći uzročna veza na duži rok između ekoloških pitanja i promena u političkom delovanju."Homer Dikson je ovakav stav pojasnio izdvajanjem tri grupe ekoloških izazova i pretnji bezbednosti:

1) međudržavni sukobi koji izbijaju zbog polaganja prava ili iskorišćavanja neobnovljivih i obnovljivih prirodnih izvora;

2) pokreti stanovništva velikog obima koji su uzrokovani "ekološkim udarima," a koji mogu da vode sukobima suprotstavljenih interesa i grupa sa različitim etnoreligijskim identitima;

3) urušavanje društvenih ustanova i unutrašnja "socijetalnu nestabilnost" koje imaju veliku izvesnost da prerastu u nasilne sukobe a koje su uzrokovane ugrožavanjem većeg broja stanovnika zbog osiromašivanja pojedinih prirodnih izvora energije i sirovina, zagađivanja okoline, klimatskih promena, itd.

U odnosu na ovakva shvatanja Majersa i Homer-Diksona, na sasvim drugom kraju, Mark Levi i, posebno Danijel Dedni tvrde kako povezivati ovaj način ekološke probleme i nacionalnu bezbednost, tj. militarizovati ih, može da dovede do ozbiljne konceptualne kao i političko-delatne zabune u poimanju bezbednosti.Otuda je od suštinskog znacaja za predmet nauke o bezbednosti da se pouzdano odredi kada i na koji način mnogobrojni novi izazovi medu kojima su i tzv. pretnje bez neprijatelja (threats without enemies - Gwyn Prins) predstavljaju i stvarnu bezbednosnu pretnju - legitimno polje proucavanja (predmet proucavanja), kao i osnovu za preduzimanje odgovarajućih zaštitnih radnji. Za takav naum nije od velike koristi, na primer, nedovoljno određen stav Gvina Prinsa, po kome je već sarno "postojanje pretnje određujuca crta bezbednosnog problema". Stefan Volt (Stephen Walt) u tom smislu dalje izoštrava ovo svojevrsno svođenje nauke o bezbednosti na jednu, u pogledu predmeta,

64

"proširenu strategiju", određujuci je kao: "istraživanje uslova koji čine verovatnijom upotrebu sile, način na koji upotreba sile pogađa pojedince, države i društva, i posebne postupke koje države usvajaju u nameri da se pripreme ili uključe u rat".Globalizacija životne sredine je najfundamentalnija, najstarija, i najprisutnija dimenzija globalizacije. Posledice njenog delovanja su vidljive na svakom koraku, bez obzira da li je u to uključen ljudski faktor ili ne. Praktično, priča o ugroženosti i mogućim načinima zaštite i očuvanja životne sredine, postala je stvar svakodnevice. Pri tome se naravno u prvi plan ističu alarmantni podaci o neobnovljivosti pojedinih prirodnih bogatstava (na primer, problem nedostatka pitke vode), pojavi ozonskih rupa i izloženosti živog sveta na zemlji negativnom uticaju sunčevog zračenja, klimatskim promenama i globalnom zagrevanju, kao posledici preteranog emitovanja ugljendioksida u atmosferu od strane pojedinih država sveta. Takođe, širenje virusa side, SARS-a, raznih drugih virusa i patogena, danas je zbog sveopšte isprepletanosti aktera u svetskoj politici, i povezanosti svih sa svima, veće nego ikada ranije. Budući da na zemlji danas živi preko šest i po milijardi stanovnika, a da su bogatstva kojima planeta raspolaže, danas ista kao i u prošlosti, kada je bilo znatno manje stanovnika, moguće je očekivati u pojedinim područjima sveta, po rečima Roberta D. Kaplana, „dolazeću anarhiju.“ Ona negde, kao što je to slučaj sa Bliskim Istokom, gde postoji nestašica pitke vode, može izazvati krvave sukobe između Izraelaca i Arapa oko kontrole nad tim bogatstvima. Sve u svemu, kako ističu Čarls Kegli i Judžin Vitkof, „globalizacija i smanjivanje sveta dovelo je do toga da se bolesti šire brže, učestalije i da ih je sve teže kontrolisati.“ Ipak, svet, da upotrebimo jednu staru i mnogo puta korišćenu izreku, još uvek nije propao. Priče o njegovoj propasti, moralnoj i zagađenosti svake druge vrste, stare su gotovo koliko i čovečanstvo. I bar dosad, čovečanstvo, je uvek našlo načina da izađe na kraj sa ovim izazovima. Poznata priča o smrti Natana Rotšilda, najbogatijeg čoveka Evrope u prvim decenijama devetnaestog veka najbolje ilustruje način na koji se može odgovoriti izazovima globalizacije životne sredine. Naime, gospodin Rotšild se prilikom boravka u Frankfurtu gde je otišao da bi prisustvovao venčanju svoga sina razboleo i pošto su lekari bili bespomoćni u lečenju te bolesti, ubrzo umro. Uzrok njegove smrti bila je bakterijska infekcija (pod uticajem stafilokoka ili streptokoka), koje se danas veoma lako leči običnim antibioticima i koje možete kupiti u svakoj apoteci, po ceni koštanja za koju ne treba da budete bogati kao Rotšild. Naprotiv. Ovo je samo jedan od primera koji ilustruje način na koji se čovečanstvo bori sa protivrečnostima globalizacije životne sredine. Teza profesora Pur Bjorn Lomborga sa Univerziteta Arhus u Danskoj, u kojoj je statistički dokazao da svet danas nije ništa više zagađen danas nego što je to uvek bio i da nema nikakvih razloga za paniku takođe se moraju uzeti u obzir kada se govori o ovoj problematici. Ljudska inventivnost i tehničko–tehnološki napredak, ozbiljan su takmac negativnim stranama globalizacije životne sredine. Ako ih ne mogu potpuno otkloniti, onda ih zasigurno mogu ublažiti. Bar za malo.

48. Pojam i različita shvatanja moći u međunarodnim odnosima

Moć je, kao i ljubav, mnogo lakše iskusiti nego definisati ili izmeriti. (Dzozef Naj); “Ono što je energija u fizici to je moć u politici” – Bertrand Rasel;

65

Nemački fizičar Vilhelm Fuks je svoju formulu moći izrazio kao sumu proizvedene energije, proizvedenog čelika i kubnog korena broja stanovnika. Godine 1963. njegova tako dobijena tablica najmoćnijih imala je na vrhu SAD (100), SSSR (67), Kinu (41), SR Nemačku (15), Japan (14) dok su mu predviđanja za 1980. godinu davala sledeću sliku: Kina (250), SAD (160), SSSR (120). Kojа će držаvа biti sledećа vodećа svetskа silа?“Moć držаvа, jednih u odnosu nа druge, nikаdа ne ostаje konstаntnа, uglаvnom zbog nejednаke stope rаstа u rаzličitim društvimа i tehnološkim i orgаnizаcionim prodorimа koji donose veću prednost jednimа nego drugimа”O kineskom potencijаlu zа gospodаrenje svetom u vreme аdmirаlа Čeng Hoа, iznenаdnom povlаčenju i “evropskom čudu”“Bogаtstvo je obično nužno dа bi se poduprlа vojnа moć, а vojnа moć je obično nužnа dа se bogаtstvo stekne i zаštiti”.

Moć je stepen sposobnosti da se drugi subjekti privole ili nateraju da ponašanje koje posednik moći želi. Kibernetički moć se može odrediti kao stupanj verovatnoće da će ishod biti onakav kakv subjekt želi. Ovako određena moć je bezvrednosna: sama po sebi, ona nije ni dobra ni loša, dobre su i loše svrhe za koje će se ona upotrebiti. Teškoće u odmeravanju moći pa i uspeh da se ona nametne lažni o njoj, zasnovane su na okolnosti da se ispoljavanje moći ne može zamisliti bez sudelovanja jednog nematerijalnog, pa prema tome i objektivno nemerljivog elementa. Kao što je poznato reč je o moralu, koji u ovom kontekstu dobija voljno značenje rešenosti i spremnosti stanovništva na zalaganje, samopregor i borbu. U srži morala je motivacija. Važnost moralnog elementa obavezuje nas da načinimo jasnu razliku između moguće i stvarne moć. Latentna moć bi se onda označila kao potencijal koji u datom odnosu može biti iskorišćen ili neiskorišćen. Da bi se dakle potencijal oživeo, potrebno je dejstvo moralnog činioca: bez njega potencijal ostaje mrtav, ali se naravno skromni potencijal nikakvim naporom ne može čarobno uvećati. Dok se ranije pomenuti elementi moći mogu na manje ili više savršene načine meriti i upoređivati, moralni elementi se mogu samo procenjivati.Za Maksa Vebera moć predstavlja izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na čemu se zansivaju ti izgledi.Kenet Volc – Moćan je onaj ko utiče na drugog više nego onaj na njegaMoć za šta? (Naj)“Postoji jedna neuhvatljivost povodom moći koja joj daje skoro avetinjsko svojstvo... Mi znamo šta je a ipak se srećemo sa beskrajnim teškoćama u pokušaju da je odredimo. Mi možemo da kažemo su pojedinac ili grupa moćniji od ostalih, ali ipak moć ne možemo meriti” (Arnold Rouz).Moć je sposobnost da se postignu nečije svrhe ili ciljevi. Još preciznije rečeno, to je sposobnost da se utiče na druge i da se ostvare željeni rezultati. Robert Dal, politikolog sa Jejl Univerziteta, definiše moć kao sposobnost da se drugi primoraju da urade nešto što inače ne bi uradili. Ali, kada merimo moć u smislu promenjenog ponašanja drugih, potrebno je da poznajemo njihove želje. U suprotnom, bili bismo u pogrešnom uverenju o stanju moći, kao što je to slučaj sa lisicom koja misli da će povrediti zeca koji živi u trnju ako ga u njega baci. Često je teško unapred znati kako će se drugi ljudi ili države ponašati u odsustvu uticaja sa strane, .Bihejvioristička definicija moći može biti od koristi analitičarima i istoričarima koji znatno vreme posvećuju rekonstruisanju prošlosti, ali za političare u svakodnevnim poslovima i za vođe, ona se može činiti kao isuviše efemernog karaktera. Zbog toga što

66

se sposobnost uticaja na druge često povezuje sa posedovanjem određenih resursa, političke vođe uopšteno definišu moć na ovaj način. Ti resursi između ostalog uključuju stanovništvo, veličinu terirorije, prirodna bogatstva, ekonomsku snagu, vojnu moć, i političku stabilnost. Prednost ove definicije jeste u tome da tu moć izgleda mnogo konkretnija, merljivija i predvidljivija, nego što je to slučaj sa bihejviorističkom definicijom. Moć u ovom smislu znači posedovanje jakih karata u partiji pokera međunarodne politike. Osnovno pravilo pokera je da, ako vaš protivnik pokaže karte koje su jače od svake od vaših karata, spustite ruke. Ako znate da ćete izgubiti rat, ne započinjite ga.Kao u pokeru, veštine kao što su blefiranje i varanje mogu da nekim igračima daju značajnu prednost. Čak i kad nema obmanjivanja, može se pogrešiti povodom toga koji od izvora moći su relevantni u nekoj određenoj situaciji. Na primer, Francuska i Britanija su 1940. godine imale više tenkova nego Hitler, ali je on imao bolju sposobnost manevrisanja i bolju vojnu strategiju. Uz to, postoji i faktor koji se ponekad zove “drugo lice moći.” Primoravanje drugih država na promene može se nazvati direktnim ili zapovednim metodom sprovođenja moći. Takva tvrda moć može počivati na obećanju nagrade (šargarepa) ili pretnji (štap). Postoje, međutim, i meki ili indirektni način za ostvarenje moći. Neka zemlja može da u svetskoj politici postigne željene rezultate zato što druge zemlje žele da je imitiraju ili su saglasne sa sistemom koji takve rezultate proizvodi. U tom smislu, podjednako je važno postaviti dnevni red i privući druge aktere u svetskoj politici kao i primoravati druge na promene u konkretnim situacijama. Ovaj aspekt moći - navesti druge da hoće ono što vi hoćete - može se nazvati moć privlačnosti ili ponašanje zasnovano na mekoj moći. Meka moć može počivati na takvim izvorima kao što su privlačnost nečijih ideja ili sposobnost da se politički prioriteti postave na način koji oblikuje želje drugih. Roditelji tinejdžera znaju da će, ako su oblikovali uverenja i preference svoje dece, njihova moć biti veća i trajaće duže nego da su se oslanjali samo na aktivnu kontrolu. Na sličan način, političke vođe i pristalice konstruktivističke teorije već dugo razumeju moć koja dolazi iz postavljanja dnevnog reda i određivanja okvira rasprave. Sposobnost da se ustanove želje teži da se poveže sa neopipljivim izvorima moći kao što su kultura, ideologija i ustanove. Tvrda i meka moć su povezane, ali nisu iste. Materijalni uspeh čini kulturu i ideologiju privlačnom, a izostanak rezultata u ekonomskoj i vojnoj sferi dovodi do sumnji u same sebe i do krize identiteta. Meka moć se ne zasniva isključivo na tvrdoj moći. Meka moć Vatikana nije iščezla sa smanjenjem veličine papske države u devetnaestom veku. Kanada, Švedska i Holandija danas teže da imaju više uticaja nego neke druge države podjednakih ekonomskih ili vojnih kapaciteta. Sovjetski Savez je posedovao značajnu meku moć u Evropi posle Drugog svetskog rata, ali ju je protraćio nakon invazije Mađarske 1956. i Čehoslovačke 1968. godine.Konverzija moći je osnovni problem koji se pojavljuje kada govorimo o moći u smislu izvora. Neke zemlje su bolje od drugih u u pretvaranju svojih resursa u neki praktičan uticaj, slično kao što neki vešti igrači pobeđuju uprkos tome što su im u rukama slabe karte. Konverzija moći je sposobnost da se potencijalna moć, koja se meri resursima, pretvori u stvarnu moć, koja se meri promenom ponašanja drugih. Da bismo ispravno predvideli ishode, potrebno je da poznajemo i veštine zemlje po pitanju konverzije moći i izvore moći koje poseduje.Drugi problem tiče se određivanja koji resursi pružaju najbolju osnovu za moć u nekom određenom kontekstu. Resursi moći uvek zavise od konteksta. Tenkovi nisu

67

tako dobri u močvarama; u devetnaestom veku uranijum nije bio resurs moći. U ranijim razdobljima ljudske istorije bilo je lakše suditi o vrednosti izvora moći. Na primer, u vreme agrarnih ekonomija Evrope 18. veka, stanovništvo je predstavljalo izvor moći od presudne važnosti, jer je ono obezbeđivalo osnov za prikupljanje poreza i regrutovanje pešadije.

Odnos moći i drugih pojmova“Mesto moći je na pola puta između uticaja i sile (force). Uticaj se vrši ubeđivanjem. Sila predstavlja fizički postignuto potčinjavanje volje drugoga. Nasuprot uticaju i sili, moć podrazumeva nametanje sopstvene volje grupi ili volje jedne grupe drugoj, ako je moguće bez primene sile, ali ako to nije moguće, primenom najmanje potrebne sile.” – Georg Švarcenberger

“Drugo lice moći.“ Primoravanje drugih država na promene može se nazvati direktnim ili zapovednim metodom sprovođenja moći. Takva tvrda moć može počivati na obećanju nagrade (šargarepa) ili pretnji (štap)Meka moć - navesti druge da hoće ono što vi hoćete, moć privlačnosti. Meka moć može počivati na takvim izvorima kao što su privlačnost nečijih ideja ili sposobnost da se politički prioriteti postave na način koji oblikuje želje drugih. Smart Power se odnosi na kombinaciju tvrde i meke moći to jest da u zavisnosti od okolnosti i cilja kojem težite koristite i tvrdu i meku moć.

Šta čini moćMoć jedne države nije više presudno određena samo veličinom teritorije, brojem stanovnika, vojnom moći, bogatstvom u tzv. grubim sirovinama i izvorima energije. Značajni izvori moći u međunarodnim odnosima su i stepen tehničko-tehnološkog razvoja, obrazovna i starosna struktura stanovništva i, pre svega, njene nove dimenzije se iskazuju kroz složenu međuzavisnost svih subjekata i činilaca - učesnika u međunarodnim odnosima i svetskim poslovima, preko uticaja koji, na primer, neko ima na donošenje odluka u radu međunarodnih organizacija. Novi vidovi ispoljavanja moći u međunarodnim i globalnim odnosima su, dalje, privlačnost kulturnih dobara, ideologije, načina razmišljanja i života itd., ukratko - privlačnost ukupnog civilizacijskog obrasca.Glavni problemi kada se procenjuje moć su: stalna promenljivost, subjektivnost, “percepcija moći”, nepostojanje instrumenata za merenje moći – rat kao najbolji instrument za merenje moći?, problem kriterijuma – GDP, GNP, PPP, GDP per capita, uspon i opadanje u moći je pre proces nego nešto što se dešava brzo.“To dа li je držаvа dаnаs moćnа i bogаtа ili nije, ne zаvisi od obiljа ili sigurnosti njene moći i bogаtstvа, već prvenstveno od činjenice dа li njeni susedi poseduju više ili mаnje togа od nje.” (fon Hornik, nemаčki merkаntilistički pisаc)

Moć se može raščlaniti na nove dimenzije, koje onda bolje govore o njenoj promenjivosti i neprimenjivosti, pa čak i o eventualnoj “nemoći” moći. Karl Dojč predlaže sledeće dimezije moći:1)Prva je njena količina, težina (weight) koja pokazuje do koje mere nosilac moći može da promeni tok događaja, odnosno tuđe ponašanje

68

2)Druga dimenzija je prostor (domain) koji ukazuje na to gde se nalaze ljudi čije se ponašanje ispoljavanjem moći verovatno menja. U ovom pogledu najupadljivija je razlika između moći jedne države na sopstvenoj teritoriji i u inostranstvu.3)U opisivanju moći dalje treba uzeti u obzir njen opseg (range) koji Dojč definiše kao razmak između najviše nagrade i najstrože kazne koje nosilac moći može dati ili izvršiti.4) I na kraju, moć ima svoj i svoj domašaj (scope), prema vrstama ili klasama ponašanja na koje se može uticati.

„Uprkos stаlnoj zаinteresovаnosti ove knjige dа ide trаgom “krupnih tendencijа” u svetskim poslovimа proteklih pet vekovа, onа ne tvrdi dа ekonomijа determiniše svаki dogаđаj, ili dа je onа jedini uzrok uspehа i neuspehа svаke držаve. Nаprosto je suviše mnogo dokаzа koji ukаzuju nа druge stvаri: geogrаfijа, vojnа orgаnizаcijа, morаl nаcije, sistem sаvezništvа... Ono što izgledа dа je ipаk nepobitno, jeste dа u rаzvučenim rаtovimа velikih silа (obično i koаlicijа) pobedu zаdobijа strаnа sа nаprednijom proizvodnom osnovom – ili, kаko su špаnski kаpetаni imаli običаj dа kаžu, onome ko imа poslednji eskudo” (Pol Kenedi)

49. Moć i informatička revolucija

Efekti treće informatičke revolucije na centralne vlade još su u ranoj fazi. Umesto “međudržavne politike” imaćemo širu “svetsku” politiku. Srednjovekovni Evropljanin je možda imao podjednaku lojalnost prema lokalnom gospodaru, vojvodi, kralju i papi.

69

Budući Evropljanin će možda dugovati lojalnost Britaniji, Parizu, Briselu, kao i nekolikim „sajber zajednicama” koje se bave religijom, radom i različitim drugim interesima.” (Džozef Naj)Pre četiri stoleća, engleski državnik-filozof Frensis Bejkon napisao je da je informacija moć. Na početku dvadeset prvog veka, pristup ovoj vrsti moći ima mnogo veći broj ljudi, unutar država i u njihovim odnosima. Vlade su uvek vodile računa o protoku informacija i kontroli nad njima, a sadašnje razdoblje nije prvo na koje su promene u informatičkoj tehnologiji snažno uticale. Gutenbergovom izumu štamparije, koji je omogućio štampanje Svetog pisma i njegovu dostupnost ogromnom delu evropskog stanovništva, često se pripisuje glavna uloga na početku Reformacije.Ključna odlika informatičke revolucije nije brzina komunikacije između bogatih i moćnih: doslovno trenutna komunikacija između Evrope i Severne Amerike moguća je više od 130 godina. Suštinska promena je izuzetno smanjenje troškova prenosa informacije. Za sve praktične svrhe, sadašnji troškovi prenosa postali su zanemarljivi; stoga je količina informacija koje se mogu preneti širom sveta u stvari neograničena. Rezultat je eksplozija informacija, pri čemu su dokumenti jedan mali deo u tome. Brzina procesora udvostručavala se svakih 18 meseci tokom 30 godina, a na početku dvadeset prvog veka košta manje nego 1 procenat onoga koliko je koštala ranih sedamdesetih.

Informatička revolucija čini svetsku politiku složenijom tako što daje veće mogućnosti nedržavnim akterima, što ima svoje dobre i loše strane, i smanjuje kontrolu centralnih vlada. Takođe utiče na moć među državama. Ovde koristi imaju Sjedinjene Države, a mnoge siromašnije zemlje zaostaju. Dok su neke siromašne zemlje kao Kina, Indija i Malezija napravile značajan napredak ulaskom u informacionu ekonomiju, 87% ljudi koji koriste internet živi u postindustrijskim društvima. U informatičko doba svet ostaje mešavina poljoprivrednih, industrijskih i ka uslugama orijentisanih ekonomija. Postindustrijska društva i vlade najteže pogođeni informatičkim dobom uporedo postoje i stupaju u interakciju sa zemljama daleko manje pogođenim informatičkom revolucijom.Sa smanjivanjem troškova za kupovinu sve moćnijih i moćnijih računara čija se veličina smanjuje dok postaju sve rasprostranjeniji, njihove decentralizujuće posledice nadmašile su pomenute centralizujuće efekte. Internet stvara sistem u kome je moć posedovanja informacija rasprostranjenija. U poređenju sa radijom, televizijom i novinama, koje kontrolišu urednici i emiteri, internet stvara komunikaciju jedan-na-jedan (preko elektronske pošte), jedan-prema-mnogima (preko lične internet stranice ili elektronske konferencije), mnogi-prema-jednom (preko elektronskog emitovanja) i, možda najvažnije, mnogi-prema-mnogima („chat room“ na internetu). Širenje informacija znači da će moć biti rasprostranjenija, a neformalne mreže će uzdrmati monopol tradicionalne birokratije. Brzina internet operacija znači da će sve vlade, i ovde i u inostranstvu, imati manje kontrole nad svojom delatnošću. Političke vođe imaće manji stepen slobode delovanja pre nego što budu morale da se uhvate u koštac sa događajima, a onda će biti prinuđeni i da dele pozornicu sa više aktera. Konstruktivisti upozoravaju da ćemo morati da izbegavamo opčinjenost pojmovima kao što su „ravnoteža snaga“ i „hegemonija“, i merenje moći pomoću koga upoređujemo samo tvrdu moć država kojima upravljaju centralizovane vlade. Neki aspekti informatičke revolucije pomažu malima; ali neki pomažu onima koji su već veliki i moćni. Postoji nekoliko razloga za ovo.1) veličina je još uvek važna.

70

2) čak i onde gde je sada jeftino širiti postojeće informacije, prikupljanje i proizvodnja novih informacija često zahteva veliku investiciju3) oni koji počinju prvi, često su kreatori standarda i arhitekture informatičkih sistema.4) vojna moć ostaje važna u kritičnim domenima međunarodnih odnosa. Informatička tehnologija ima neke efekte na korišćenje sile koja koristi malima a nekad ide u prilog već moćnima.

Informatička revolucija nije ujednačila moć među državama. Do sada je imala suprotan učinak, a realisti se možda osećaju oslobođenim krivice. Šta je, međutim, sa smanjenjem uloge vlade i moći svih država. Ovde su promene mnogo više u skladu sa predviđanjima liberala i konstruktivista. Složena međuzavisnost sigurno je mnogo veća u prostoru višestruktih kanala kontakta između društava.

Eksplozija informacija proizvela je „paradoks obilja“. Obilje informacija dovodi do gubljenja pažnje. Kada su ljudi pretrpani velikim količinama informacijama, imaju teškoća da razlikuju na šta da se usredsrede. Više nego informacija, pažnja postaje resurs koji nedostaje, a oni koji mogu da razlikuju vrednu informaciju od pozadinskog šuma stiču moć. Informacije koje izgledaju kao propaganda mogu ne samo da budu odbačene, nego može da se ispostavi da su kontraproduktivne ukoliko podrivaju ugled zemlje. Preterane tvrdnje u vezi sa oružjem za masovno uništenje Sadama Huseina i vezama sa Al Kaidom, 2003.godine su možda pomogle mobilisanje domaće podrške iračkom ratu, ali ankete pokazuju da je naknadno otkrivanje preterivanja zadalo skup udarac britanskom i američkom kredibilitetu. U novim uslovima više nego ikada, tzv. meka propaganda može se pokazati delotvornijom nego tvrda.

Sada je poverenje ključni resurs, i važan izvor meke moći. Ugled postaje čak i važniji nego u prošlosti, a političke borbe vode se oko stvaranja i razaranja kredibiliteta. Vlade se nadmeću za poverenje ne samo sa drugim vladama, nego sa velikim brojem mogućnosti uključujući novinske medije, korporacije, nevladine organizacije, međuvladine organizacije i mrežu naučnih zajednica. Politika je postala nadmetanje za poverenje (90-ih u Srbiji se verovalo Radiju Slobodna Evropa i radiju B92, a ne državnim stanicama).Što se tiče država, većinu informacija oblikuju demokratije. Ovo nije slučajno. Njihovim društvima je dobro poznata slobodna razmena informacija a njihovim upravljačkim ustanovama to ne predstavlja pretnju. One mogu da oblikuju informacije zato što takođe mogu i da ih dobijaju. Kako, međutim, društva kao što je Singapur dostižu nivo razvoja pri kome veći broj obrazovanih radnika traži manje ograničenja za pristup mreži, Singapur je u opasnosti da izgubi radnike sa stvaralačkim znanjem, svoje najvrednije bogatstvo za nadmetanje u informatičkoj ekonomiji. Zato se Singapur bori sa dilemom preoblikovanja vlastitog obrazovnog sistema kako bi podstakao pojedinačnu kreativnost kakvu će tražiti informatička ekonomija, dok u isto vreme pokušava da drži postojeći društveni nadzor nad protokom informacija. Zatvoreni sistemi postaju sve skuplji.Državne granice relativno uspešno zadržavaju nepoželjne izvan, ali su, istovremeno, propustijivije za najrazličitije uticaje više nego ikada ranije; osporava se značaj fizičkog prostora i geopolitičkog načina razmišljanja, ali je teritorija i dalje glavno pitanje za rnnoge narode u odnosu tesne međuzavisnosti, naime, odvijaju se istovremeno globalizacija i fragrnentacija - kao takozvana fragmegracija - Rozenau.

71

Subjekti novonastajućih globalnih odnosa iz "oba sveta svetske politike" mogu se, naosnovu stepena opštosti, razvrstati u najmanje tri grupe:1) Države i međunarodne organizacije su po obuhvatu najširi, a po snazi, i dalje najmoćniji subjekti;2) Veze i odnosi koji se uspostavljaju između vlada, nadnacionalnih i transnacionalnih organizacija, ali i etničkih zajednica i brojnih drugih kolektiviteta, na jednoj, i pojedinaca, na drugoj strani;3) međunarodnim i globalnim izazovima i pretnjama sa "najnižeg nivoa" odgovaraju pojedinci kao najbrojniji skup subjekata svetske politike i globalnih odnosa u nastajanju. Medutim, upravo je čin uvođenja pojedinca kao samostalnog subjekta globalnih odnosa ona „rasedna linija", differentia specifica novog globalnog bezbednosnog poretka in statu nascendi naspram svih sadašnjih i pređašnjih organizacionih načela i oblika nacionalne i međunarodne bezbednosti. „revolucija u vičnosti” – pojam koji uvodi Rozenau, a koji znači da danas ljudi znaju mnogo više stvari da rade sami nego ikada pre u ljudskoj istoriji.

Zemlje će se razlikovati po tome koliko daleko i brzo će informatička revolucija podsticati decentralizaciju, i koliko se suprotnih sila može pojaviti. Čini se veoma verovatnom opšta pretpostavka da vlade država gube svoj monopol nad spoljnom politikom, i da će biti prinuđene da dele pozornicu svetske politike sa nedržavnim akterima kao što je opisano u osmom poglavlju ove knjige.

To raspršivanje moći može imati i pozitivne i negativne posledice. Prema prvom, pozitivnijem shvatanju, tehnologija podstiče ekonomski razvoj i slabi autoritarne režime. Rezultat bi bio da se ubrzava širenje ostrva demokratskog mira. Prema drugom, negativnijem shvatanju, uočava se novi feudalizam u kome destruktivni pojedinci, terorističke grupe, i druge slabe države imaju pristup sredstvima za masovno uništenje, što stvara pravu anarhiju, za razliku od anarhije koja postoji među državama. U jednom takvom nesigurnom svetu, može doći do otpora koji usporava proces ekonomske globalizacije i u kome građani žrtvuju demokratske slobode u korist hobzijanskih autokratskih vlada koje im obezbeđuju ličnu bezbednost.

50. Tvrda, meka i pametna moć u međunarodnim odnosima

Moć je sposobnost da se postignu nečije svrhe ili ciljevi. Još preciznije rečeno, to je sposobnost da se utiče na druge i da se ostvare željeni rezultati.

72

Konverzija moći je osnovni problem koji se pojavljuje kada govorimo o moći u smislu izvora. Neke zemlje su bolje od drugih u u pretvaranju svojih resursa u neki praktičan uticaj, slično kao što neki vešti igrači pobeđuju uprkos tome što su im u rukama slabe karte. Konverzija moći je sposobnost da se potencijalna moć, koja se meri resursima, pretvori u stvarnu moć, koja se meri promenom ponašanja drugih. Da bismo ispravno predvideli ishode, potrebno je da poznajemo i veštine zemlje po pitanju konverzije moći i izvore moći koje poseduje.

Postoji i faktor koji se ponekad zove “drugo lice moći”. Primoravanje drugih država na promene može se nazvati direktnim ili zapovednim metodom sprovođenja moći. Takva tvrda moć može počivati na obećanju nagrade (šargarepa) ili pretnji (štap). Postoje, međutim, i meki ili indirektni način za ostvarenje moći. Neka zemlja može da u svetskoj politici postigne željene rezultate zato što druge zemlje žele da je imitiraju ili su saglasne sa sistemom koji takve rezultate proizvodi. U tom smislu, podjednako je važno postaviti dnevni red i privući druge aktere u svetskoj politici kao i primoravati druge na promene u konkretnim situacijama. Ovaj aspekt moći - navesti druge da hoće ono što vi hoćete - može se nazvati moć privlačnosti ili ponašanje zasnovano na mekoj moći. Meka moć može počivati na takvim izvorima kao što su privlačnost nečijih ideja ili sposobnost da se politički prioriteti postave na način koji oblikuje želje drugih. Roditelji tinejdžera znaju da će, ako su oblikovali uverenja i preference svoje dece, njihova moć biti veća i trajaće duže nego da su se oslanjali samo na aktivnu kontrolu. Na sličan način, političke vođe i pristalice konstruktivističke teorije već dugo razumeju moć koja dolazi iz postavljanja dnevnog reda i određivanja okvira rasprave. Sposobnost da se ustanove želje teži da se poveže sa neopipljivim izvorima moći kao što su kultura, ideologija i ustanove.

Tvrda i meka moć su povezane, i mogu osnažiti jedna drugu, ali nisu iste. Materijalni uspeh čini kulturu i ideologiju privlačnom, a izostanak rezultata u ekonomskoj i vojnoj sferi dovodi do sumnji u same sebe i do krize identiteta. Meka moć se ne zasniva isključivo na tvrdoj moći. Meka moć Vatikana nije iščezla sa smanjenjem veličine papske države u devetnaestom veku. Kanada, Švedska i Holandija danas teže da imaju više uticaja nego neke druge države podjednakih ekonomskih ili vojnih kapaciteta. Sovjetski Savez je posedovao značajnu meku moć u Evropi posle Drugog svetskog rata, ali ju je protraćio nakon invazije Mađarske 1956. i Čehoslovačke 1968. godine.Smart Power se odnosi na kombinaciju tvrde i meke moći to jest da u zavisnosti od okolnosti i cilja kojem težite koristite i tvrdu i meku moć.Izvori moći nikada nisu statični i oni nastavljaju da se menjaju i u današnjem svetu. Štaviše, oni su različiti u različitim delovima sveta. Meka moć postaje sve važnija u odnosima između postindustrijskih društava u informatičkom dobu u kojem preovlađuje demokratski mir, a tvrda moć je često od veće važnosti u industrijalizujućim i preindustrijskim delovima sveta.U doba ekonomija zasnovanih na informacijama i transnacionalnoj međuzavisnosti, moć postaje manje prenosiva, manje opipljiva i manje prinudna.

51. Struktura i raspored moći u međunarodnim odnosima na početku 21. veka

Međunarodna zajednica je istorijska i klasna pojava u razvoju međunarodnih odnosa, kao izraza objektivne nužnosti, koja podrazumeva postojanje a) određenog stepena i

73

intenziteta međunarodnog opštenja, b) određenog dostignutog nivoa i oblika u međunarodnoj pravnoj i političkoj orga- nizaciji međunarodnih odnosa... v) određenih opštih i zajedničkih interesa prvenstveno država pa i sveta kao celine u međunarodnim odnosima. Neosporno je da je tokom istorije međunarodna zajednica doživela mnoga preobličavanja, te se kod mnogih teoretičara, bez obzira na termin koji usvajaju, pojavljuje potreba da se prikažu različita stanja, u kojima se ona nalazila ili se može naći. Najčešće se pri tome polazi od strukture međunarodne zajednice i rasporeda moći u njoj. Pod strukturom međunarodne zajednice podrazumevaju se elementi te zajednice i okolina u kojoj deluju. Elementi međunarodne zajednice su subjekti međunarodnih odnosa, a okolina u kojoj deluju izražava se dejstvom činilaca koji utiču na subjekte međunarodnih odnosa i međunarodne zajednice u celini.Tipologija međunarodnih sistema prema rasporedu moći ima mnogo. Od poznatijih pojmova koji se s tim u vezi sreću treba pomenuti sledeće: 1) Imperijalna struktura - Imperijalna struktura postoji onda kada u međunarodnoj zajednici preovlada jedan centar, koji ima odlučujući uticaj na pojedine jedinice. Ovakva struktura približava se političkom sistemu države i bila je moguća u podeljenoj međunarodnoj zajednici, tj. u razdobljima kada su skupovi subjekata međunarodnih odnosa živeli odvojeno jedni od drugih. U pojedinim delovima stvarana su carstva, koja nisu bila jedinstvene države u savremenom smislu reči, ali su zauzimala ceo poznati svet, odnosno deo sveta (npr. Kina, Indija). Makedonska i Rimska država imale su slične ambicije, dok su kasni oblici ovakve strukture uočljivi u Svetom rimskom carstvu srednjeg veka i u halifskoj carevini. U jedinstvenoj međunarodnoj zajednici ovakva struktura nije ostvarena, ali je teorijski moguća u vidu “svetske države”. 2) Polarizovana struktura - Kada se, umesto jednog, u međunarodnoj zajednici pojavi više centara predominantne moći, ona ima polarizovanu strukturu. Subjekti međunarodnih odnosa teže ili su primorani da se grupišu oko nekoliko država, koje su izuzetno moćne i otuda se nazivaju velikim silama ili sličnim imenima. U razdeljenoj međunarodnoj zajednici ovo se odigrava u pojedinim delovima sveta (Atina i Sparta u zajednici grčkih gradova-država), dok se u jedinstvenoj zajednici izražava svetskim delovanjem jed- nog užeg broja država kojima se priznaje takva misija. U toku XIX veka, Evropa, kao celina, dominirala je ostalim svetom, dok su polovi sila bili izraženi u obliku nekoliko vodećih sila na tom kontinentu. Ako postoje samo dva glavna centra moći, polarizovana struktura se naziva bipolarnom, kao što je to bio slučaj sa strogom blo- kovskom podelom posle Drugog svetskog rata, sa SAD i SSSR kao blokovskim liderima (polovima), odnosno “supersilama”. Čim se pojavi treći pol, struktura postaje multipolarna.3) Nepolarizovana ili difuzna struktura - struktura u kojoj je moć ravnomereno raspoređena na sve subjekte (Grčki gradovi države pre prevlasti Sparte i Atine, Evropa pre kolonijalnih osvajanja)

Ove su strukture zamišljene samo kao “čisti modeli” te se u stvarnosti mešaju i prelaze jedna u drugu. Štaviše, neki autori smatraju da su sve one nestabilne i da sadrže težnju da budu zamenjene nekom drugom, u vidu kružnog kretanja koje ispo- ljava izvesne pravilnosti.12 Da bi se stvarnost ugurala u neki od ovih obrazaca, vrše se prilagođavanja

74

u vidu “labavih polarnih sistema” ili “difuzno-blokovskih sistema” ili se biraju primeri koji se odnose samo na deo sveta.Jedan od najstarijih sistema koji se predlaže radi zaštite nekih univerzalnih i zajedničkih vrednosti naziva se ravnotežom snaga (moći).

U globalnom informatičkom dobu, moć je među državama raspodeljena po obrascu koji podseća na složenu trodimenzionalnu šahovsku tablu, na kojoj se igra odvija i horizontalno i vertikalno. Na vrhu šahovske table gde su političko-vojna pitanja, vojna moć je uglavnom unipolarna sa Sjedinjenim Državama kao jedinom supersilom, ali u sredini table gde su ekonomska pitanja, Sjedinjene Države nisu hegemon ili imperija, i moraju da se cenjkaju sa Evropom sa jednakih pozicija kada Evropa deluje kao ujedinjena celina. Na primer, povodom antimonopolskih ili pitanja koja se odnose na privredu, one moraju naći kompromis, da bi postigle sporazum. I na dnu table transnacionalnih odnosa koji prelaze granice van kontrole vlada država i tako uključuju raznovrsne aktere kao što su bankari i teroristi, moć se haotično raspršava. Trenutnu raspodelu moći u svetu možemo označiti kao međuzavisnost na više nivoa. Naime, nijedna pojedinačna hijerarhija ne opisuje na odgovarajući način današnju svetsku politiku, kao što to čini ona koja je prikazuje kao trodimenzionalnu partiju šaha. Ali sva ta složenost ne bi ništa značila da se vojna moć pretvara poput novca i da se može odrediti ishod u svim oblastima. Vojna veština se, međutim, dokazala kao slabo sredstvo za predviđanje ishoda u današnjoj svetskoj politici na ekonomskoj i transnacionalnoj šahovskoj tabli. Istina je da Sjedinjene Američke Države imaju raznovrsniji portfolio izvora moći nego bilo koja druga zemlja na svetu, ali svetski poredak današnjice nije era američke imperije u tradicionalnom smislu te reči. Uprkos svemu, jedina svetska supersila ne može sebi dopustiti taj luksuz da deluje sama. Proces globalizacije stavio je na dnevni red međunarodnih odnosa sledeće: čak ni najmoćnija zemlja sveta ne može se hvatati u koštac sa njom samo sopstvenim snagama-uzmite kao dokaz pitanja međunarodne finansijske stabilnosti, globalnih klimatskih promena, širenje infektivnih bolesti, i transnacionalnu trgovinu drogom, kriminal i terorističke mreže.

Danas postoje različita shvatanja o tome kakav je svet. Raspodela moći je prema Crauthammer-u unipolarna. Kisindžer veruje da je multipolarna i da SAD ne može da dominira sama, tu su još Evropa, Kina, Japan, Rusija i prema njegovom mišljenju Indija. Uni-Multipolaran je svet prema Hatingotonu. On veruje da je za vreme rata bila bipolarna struktura ali da sadašnja situacija ne odgovara tom modelu i da je zato neophodno postojanje hibridnog modela koji ima jednu supersilu i više okolnih sila. Sa završetkom Hladnog Rata dolazi i do važnih nestrukturalnih promena. Proces međunarodne politike u Evropi značajno je izmenjen razvojem novih ustanova. Evropska Unija ujedinjuje Nemačku i druge evropske države, na način na koji one ranije nikada nisu bile povezane.

Glavni uzroci dešavanja u međunarodnim odnosima, nalaze u strukturi medjunarodnog sistema. Struktura je pojam koji uvodi Kenet Volc da označi ono što se apstrahovanjem može izvući iz međunarodne politike i ona se sastoji od :- načina organizacije vlasti (koji je u međunarodnoj politici anarhija a u unutrašnjoj hijerarhija)

75

-raspodele moći u međunarodnom sistemu koja, u zavisnosti od broja polova, odnosno, najjačih i najmoćnijih država u međunarodnom sistemu, može biti unipolarna, bipolarna i multipolarna. Za razliku od strukture unutrašnje politike Volc kod strukture međunarodne politike izostavlja jednu veoma bitnu osobinu političkih jedinica, koje cine jedan medjunarodni sistem, a to su razlike među njima.U unutrašnjoj politici postoji razliciti organi vlasti a u međunarodnoj politici države da bi opstale moraju da se socijalizuju ( da liče jedna na drugu i da obavljaju iste funkcije). Unipolarni sistemi su skloni propadanju pošto države, u težnji da očuvaju vlastitu nezavisnost, vode politiku ravnoteže snaga protiv države koja ima premoć u sistemu, ili protiv hegemona, ili će neka država čija je moć u usponu, u nekim slučajevima izazivati moć vodeće države. U multipolarnim ili u međunarodnim sistemima koji imaju raspršenu raspodelu moći, države će formirati saveze u cilju ostvarenja ravnoteže snaga, ali će savezi biti fleksibilni. Ratovi se mogu dogoditi, ali će biti relativno ograničeni u svom opsegu. U bipolarnim sistemima, savezi postaju mnogo rigidniji, što zauzvarat doprinosi većoj verovatnoći izbijanja sukoba širih razmera, možda čak i svetskog rata. Neki analitičari kažu da “bipolarlni sistemi ili erodiraju ili eksplodiraju”. Ovo se desilo u Peloponeskom ratu kada su Atina i Sparta pojačale međusobna trvenja poštujući vlastite savezničke obaveze.Međunаrodnа strukturа i odnosi u periodu posle Hlаdnog rаtа odumiru i nа njihovo mesto dolаze novi koji ublаžаvаju ulogu Zаpаdа. Uticаj ovih promenа u Evropi održаvаće Kosovo i celokupаn region jugozаpаdne Evrope nekoliko godinа u nestаbilnom stаnju.Zа ovo postoji pet rаzlogа:Prvo, tokom prethodnih pet godinа Sjedinjene Držаve stаlno su gubile moć, аutoritet i uticаj nа svetskoj pozornici. Tаkozvаni „unipolаrni trenutаk”, koji je trebаlo dа opiše аmeričku moć posle slomа Sovjetskog Sаvezа i komunizmа, u stvаrnosti nije bio ništа više od trenutkа.Drugo, Evropskа unijа je u izvesnoj meri posustаlа i postаlа nesigurnа kаdа je reč o plаnovimа zа proširenje i produbljenje. Treće, NATO je postаo zаstаreo. Uprkos zаvršetku Hlаdnog rаtа – kаdа je NATO bio neophodаn zа zаštitu Zаpаdа, ovаj sаvez nаstаvio je dа postoji po inerciji i zbog nesposobnosti zаpаdnih liderа dа se upuste u veomа nаporаn posаo stvаrаnjа sistemа bezbednosti koji odgovаrаju stvаrnosti 21. vekа.Četvrto, Rusijа se s Vlаdimirom Putinom ponovo pojаvilа nа svetskoj pozornici kаo znаčаjnа silа. I pored togа što su odnosi Moskve sа Evropom i Sjedinjenim Držаvаmа često nespretni, nemа sumnje dа ekonomski i politički uticаj sаvremene Rusije rаste. Konаčno, sve bolji odnosi između Rusije i Turske obećаvаju preorijentisаnje političkih, ekonomskih i vojnih odnosа ne sаmo u priobаlnom području Crnog morа, već potencijаlno i u čitаvoj jugoistočnoj Evropi.

52. Pojam strategije i strategijskog mišljenja u međunarodnim odnosima

Reč strategija je starogrčkog porekla: značila je u to vreme, i više od dva milenijuma ka savremenom dobu, isključivo veštinu vođenja rata – ratovodstvoDefinicije:

76

Strategija je upotreba vojne sile u konkretnom fizičkom prostoru radi postizanja političkih ciljeva.Vojna strategija je “veština upotrebe oružanih snaga za postizanje ciljeva koje je postavila politika”- Lidel HartVojna strategija predstavlja sistem naučnih znanja o zakonomernosti rata kao oružane borbe u ime određenih klasnih interesa. - SokolovskiStrategija se podređuje i služi ciljevima koje je postavila politika, ali istovremeno, politika ne može postaviti ciljeve koji nisu u skladu s mogućnostima strategije, ako su ti ciljevi ostvarivi primenom sile.Ciljevi koje je postavila politika mogu biti ofanzivni (osvajanje...), defanzivni (zaštita teritorija ili drugih interesa), ili pak mogu jednostavno težiti održanju političkog status quoa).Najvažniji sastavni delovi u ljudskoj delatnosti upotrebe vojne sile, kao i mišljenja koje takvu ukupnu društvenu aktivnost nastoji da tumači: na najnižem stupnju je taktika kao način upotrebe sile na bojnom polju, npr., u konkretnom sudaru vojski; strategija relativno samostalno „na mapi“ pravi raspored poteza u čitavom ratu u okviru zadataka i ciljeva koje joj postavlja politika; kada strategija ide dalje i predviđa upotrebu svih izvora moći jednog društva za postizanje ciljeva koji nadilaze samo ishod rata, nego se bave i odnosima nastupajućeg mira, na delu je tzv. grand strategija. Strategije se posle Drugog svetskog rata, po merilu prostornog obuhvata, a pre svega po sredstvima koje planiraju da koriste i ciljevima kojima teže, dele na nacionalne i velike (globalne) strategije: sve države mogu imati, naravno, nacionalnu strategiju; samo velike sile čiji se uticaj i domašaj politike protežu na čitav svet imaju vlastitu nacionalnu koja je istovremeno i globalna strategija.Prevelika i još više preširoka upotreba pojma strategija zapravo je zamaglila njegov osnovni značenjski sadržaj, te je potreba jednog ovakvog pregleda znatna. Možda je ponovno izoštravanje predmetnog i značenjskog jezgra strategije neophodno najviše zbog toga, što se često ne pravi valjano razlikovanje i hijerarhizacija između, primera radi, 1) ukupne strategije društvenog razvoja/ili razvoja jednog društva, 2) spoljnopolitičke strategije, 3) strategije nacionalne bezbednosti i 4) strategije nacionalne odbrane.I najposle, usaglasiti sve različite strategije jednog društva sa njegovim nacionalnim interesima...svejedno da li te interese smatramo za „objektivno“ date ili „subjektivno“ postavljene.  Lorens Fridman: Grand strategija se tradicionalno bavila  time kako i zbog kojih ciljeva države pozicioniraju sebe unutar međunarodnog sistema. Pretpostavljalo  se da je osnovni cilj države opstanak kao suverenog entiteta, što zahteva usmerenost  na potencijalne pretnje bezbednosti i moguća sredstva pomoću kojih pretnje mogu biti eliminisane, obuzdane ili odbačene. Ova sredstva mogu biti društvena, ekonomska, politička ili vojna, premda je tradicionalna velika strategija bila koncentrisana na takve stvari kao što su stvaranje saveza i vojnu spremnost.Obrazlažući, dalje, pitanja kojima su se najviše bavile grand strategije u prošlosti, Fridman ističe da je posebno zapadnim silama zainteresovanim za očuvanje postojećeg stanja glavna briga uglavnom bila kako da obuzdaju takmace sa radikalnim namerama u odnosu na određen raspored snaga međudržavnog sistema.

77

Beri Pozen svojim stavovima o ovom pitanju, posle iskustva terorističkih napada na Njujork i Vašington i posledične renacionalizacije koncepta bezbednosti, u novim okolnostima oživljava pojedine ključne postavke strateškog mišljenja u njegovom klasičnom značenju. On, naime, strateško mišljenje, a pre svega sadržinu jedne velike strategije, vraća u okvire osiguranja bezbednosti. „Velika strategija je teorija nacionalne države kako da obezbedi bezbednost za sebe samu.“ Pozen ističe i da je velika strategija zapravo ključni sastojak ukupne strategije spoljne politike neke zemlje; na ovaj način, između ostalog, on jasno razdvaja po opštosti i po zahvatu ova dva strateška dokumenta. U tom pogledu, države koje pišu velike strategije bez jasno postavljenih ciljeva i dostupnih, odgovarajućih sredstava, čine to na svoju štetu. Pozen navodi četiri funkcije koje treba da ispunjavaju grand strategije:1) mnogi resursi su retki i neobnovljivi te jasno postavljeni strateški prioriteti omogućavaju njihovu valjanu alokaciju i promišljeno iskorišćavanje; 2) u mnogim velikim zemljama je neophodna usaglašenost u delovanju ključnih društvenih i organizacionih struktura; 3) velike strategije treba da daju prednost odvraćanju potencijalnih protivnika i osnaživanju savezništava i prijateljstava, pre nego stvarnoj upotrebi sile; 4) razgovetno i odmereno postavljen okvir vrednosti i ciljeva jedne grand strategije jača untardruštvenu odgovornost – omogućava kritiku i popravljanje i daje priliku da se ex post facto procenjuje njen učinak. Takve velike strategije su dobre i za demokratiju, zaključuje Pozen.Uloga velikih strategija je, po Beriju Pozenu, da nabroji i hijerarhizuje pretnje i navede potencijalne političke i vojne odgovore (sredstva) na njih. Od velikih strategija se još očekuje da obrazlože navedeni redosled pretnji kao i da odgovore na pitanje zašto su predložili određena sredstva, a ne neka druga.Primera radi, u izučavanju strateške kulture većine zapadnoevropskih naroda prepoznatljiv je, uz druge izvore, i uticaj pojedinih ključnih istorijskih napisa koji su se bavili strategijama i strateškim mišljenjem: počev od dela kineskog mislioca Sun Cua, „Umeće ratovanja“, preko Tukididovog „Peloponeskog rata“,  Kautiljine „Artašastre, Cezarovog „De bello Galico“, Porfirogenitovog „De administrando Imperii“, sve do Napoleonovog doba i dela genijalnog pruskog stratega Karla fon Klauzevica... kod Grka je i danas moguće videti u stalnom nadgornjavanju dve strateške tradicije uticaj mitsko-istorijskih ličnosti, ratobornog Ahila i pomirljivog Odiseja.

primer – SAD: Najviše rasprave u Americi i svetu povodom Bušovog strateškog zaokreta vodilo se zbog istaknutog mesta koje je preduhitrujuće delovanje (Preemption) dobilo u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD iz 2002.godine. Preduhitrujuće delovanje, kao deo strategije, predstavlja glavnu novinu u pogledu sredstava za postizanje ciljeva koji, inače, nisu suštinski menjani u odnosu na prethodne slične dokumente. SAD su u nekoliko navrata u svojoj istoriji delovale preemptivno, ali je Strategija nacionalne bezbednosti iz 2002. godine prvi put ovakvu praksu, koja je deo neotuđivog prava države na samoodbranu, podigle na nivo doktrine. Kako je tvrdio Stenli Hofman, „pravila ponašanja najjačeg mogu da postanu pravila za ponašanje svih ostalih“... Drugim rečima, postavilo se i jedno suštinsko pitanje: nije li ovako široko tumačeno i samododeljeno pravo na preduhitrujuće delovanje, zapravo, paravan za vođenje preventivnih ratova?

78

Promene:iz pasivnog , defanzivnog stava u proaktivni, ofanzivni stavod zaprečavanja i odvraćanja do rata protiv terorizma uz preemptivno delovanje

53. Pojam bezbednosti, njeni elementi i opažanje u međunarodnim odnosima

S obzirom na to da je taj izbor suštinskih vrednosti širok i da pri tom treba voditi računa o njihovoj saglasnosti s međunarodnim vrednostima i legitimnim interesima drugih subjekata, tokom vremena se ispoljila sklonost da se, pod izrazom “nacionalna

79

bezbednost” podrazumevaju ne samo instrumentalne vrednosti, nego i neke suštinske vrednosti kao osnovne, neophodne i bitne za svaku državu.Bezbednost je postala oznaka, kako za instrumentalnu vrednost koja se sastoji u izvesnosti da će se neke vrednosti uživati duže vremena, bez opasnosti da budu izgubljene, tako i za same suštinske vrednosti koje bezbedno treba da se uživaju.Postoje dva shvatanja. Po jednome, bezbednost je prisutna onda kada je subjekt uveren da ne preti opasnost njegovim dobrima a po drugome se bezbednost ne može svesti samo na uverenje, nego na stvarno stanje neugroženosti. Ne postoji neka opšteusvojena definicija nacionalne bezbednosti. U pokušaju da se dođe do nje, treba, pre svega, ustanoviti da ona mora da ima dva elementa. Jedan je vrednosni, a drugi je saznajni (kognitivni). Treba, dakle, znati o kojim se vrednostima radi i šta predstavlja opasnost za njih.Objektivno shvatanje nacionalne bezbednosti podrazumeva:1) opstanak - Za sve subjekte međunarodnih odnosa ova vrednost sastoji se u tome da ne prestanu da postoje. Međutim, pažljivija analiza pokazuje da se pod opstankom ne podrazumeva samo zadržavanje statusa posebne države, već još i tzv. nacionalni i fizički opstanak. U prvom slučaju, cilj je da nacija opstane kao takva, da se ne izgubi denacionalizacijom, asimilacijom ili onemogućavanjem reprodukcije, a u drugom slučaju misli se na fizičko preživljavanje postojeće generacije stanovništva, na opasnost od uništenja oružjem ili izgladnjavanjem.2) teritorijalni integritet - ovim povodom misli se na dvostruko simboličan značaj teritorije. S jedne strane, ona je prostor na kome je živela i razvila se nacija, odnosno nacije, koja sačinjava stanovništvo države. Za to tle vezana je istorija države i na čemu se nalaze spomenici ili mesta koji za ljude u državi imaju veliku afektivnu vrednost. S druge strane, teritorija ima odbrambenu stratešku funkciju, i sposobnost države da je čuva netaknutu svedoči o njenoj opštoj sposobnosti da se stara o sebi. Da bi se, međutim, izbegli nesporazumi, treba naglasiti da je teritorija države vrednost koju sama država definiše, te da druge države prema njoj mogu biti sasvim ravnodušne, ili čak smatrati da je postojanje neke države u određenom teritorijalnom obliku povreda međunarodnih vrednosti, pravila međunarodnog prava ili čak opasnost za bezbednost drugih. Kada je deo teritorije stečen kršenjem teritorijalnog inte-griteta druge države (agresijom) postoji takođe otpor da se tako oblikovana teritorija prizna kao osnovno dobro države-agresora.3) Treća grupa vrednosti koja ulazi u pojam nacionalne bezbednosti povezuje se sa suverenom vlašću kao konstitutivnim elementom svake države. Ove se vrednosti označavaju raznim nazivima, od kojih su najčešći nezavisnost i samostalnost. Na os- novu ranijih izlaganja ovaj nam je pojam dovoljno jasan i znači, u stvari, postojanje neometanog, autonomnog procesa odlučivanja. I ova je vrednost vrlo bliska opstanku, jer je prelaz između gubljenja samostalnosti i nestanka države ili drugog subjekta međunarodnih odnosa neosetan i nejasan. Gubljenje samostalnosti znači uvod u gu- bljenje drugih vrednosti. Otuda politička nesamostalnost nije i ne može biti vrednost za spoljnopolitičke odlučioce, koji bi time poricali i svoje postojanje.4) kvalitet života - kako ni pojedincu nije cilj samo goli život, tako ni za ljudsku grupu puka egzistencija nije dovoljna, ona traži život dostojan čoveka. Postoji tendencija da se pod ovom vrednošću podrazumevaju samo ekonomska dobra. Privredni razvitak i osamostaljenje su nesumnjivo preduslovi za postizanje i očuvanje boljeg kvaliteta života. To podjednako važi za razvijene zemlje i za zemlje u razvoju, mada je kod pr- vih naglašena i želja za očuvanjem stečenog, naročito kada se radi o prednosti ili

80

privilegiji nastaloj usled neravnopravnosti u svetskoj privredi. Otuda dolazi i do su- koba između ove dve grupe zemalja, koji ne retko dobijaju i oblike pravnih sporova. Ako je visok životni standard građana jedne zemlje delimično zasnovan na jeftinim koncesijama za eksploataciju prirodnih bogatstava drugih zemalja, a dobijenim od strane ranijih tamošnjih vlada, onda će svaki pokušaj da se takvi ugovori raskinu i izvrši nacionalizacija stranih preduzeća biti u razvijenoj zemlji protumačen kao kršenje stečenih prava i kao napad na kvalitet života njenog stanovništva.

Drugi, kognitivni, elemenat pojma nacionalne bezbednosti, svodi se na procenu stanja u kome se pomenuta dobra nalaze. Bezbednost postoji ako ta dobra nisu ugrožena. U tom pogledu ima dva shvatanja. Po jednome, bezbednost je prisutna onda kada je subjekt uveren da ne preti opasnost njegovim dobrima a po drugome se bezbednost ne može svesti samo na uverenje, nego na stvarno stanje neugroženosti. Ovo drugo shvatanje je tačnije, iz prostog razloga što je subjekt koji misli da je bezbedan, a nalazi se u opasnosti, samo samopouzdan ili lakomislen, a ne bezbedan. Međutim, u stvarnom spoljnopolitičkom odlučivanju ova razlika nije toliko značajna jer se odlučioci ponašaju prema svom opažanju (percepciji) opasnosti koja preti osnovnim vrednostima. Ovo opažanje sastavni je deo definisanja situacije i podložno je svim onim zabludama koje se tu pojavljuju. U vezi s bezbednošću su naročito uočljive dve tendencije. Jedna je većnagoveštena i ona se sastoji u težnji da se državna bezbednost poistoveti s nacionalnom: otuda nepopularni režimi svaku opasnost po sebe tumače kao napad na vitalne interese cele zajednice i vrlo su spremni da sve svoje političke protivnike okvalifikuju kao agente stranih država. U drugom slučaju, teži se apsolutnoj bezbednosti, koja u stvari krije želju da se ceo svet uredi po sopstvenoj meri i potrebi: zonom nacionalne bezbednosti proglašavaju se i najudaljenija područja, a napadom na bezbednost i najmanje promene koje nisu u skladu s interesima takve države. Percepcija bezbednosti koja zavisi od ljudske psihe i njenog opažanja stvarnosti - ako je neko paranoik onda nikad nije bezbedan.

Ukoliko se smanjuje efikasnost sile za postizanje pozitivnih državnih ciljeva, utoliko se ugrožavanje državne samostalnosti premešta sa vojnog na ekonomski plan. Politika jedne države postaje sve zavisnija od politike drugih time što se razgrađuju prirodne granice koje su do sada delile privredna područja. Stoga politika ne teži samo cilju da odvrati stranu državu od vojnih akcija nego i da je spreči u tome da cenu svoje unutrašnje politike prevali na domaću državu, na primer putem spoljnotrgovinskih restrikcija, održavanja veštačkog deviznog kursa ili drugih necarinskih ograničenja. Opasnosti kojima je nacionalna bezbednost zemalja u razvoju izložena na ovaj način velike su i dolaze s raznih strana. Sem od razvijenih država, koje teže da na pomenute pa i mnogo brutalnije načine ostvare svoje interese, ovakvi pritisci potiču i od drugih subjekata međunarodnih odnosa, među kojima se ističu transnacionalne privredne organizacije (tzv. multinacionalne kompanije).definicije:-Bezbednost je, u objektivnom pogledu, odsustvo pretnji usvojenim vrednostima, a u subjektivnom pogledu, znači odsustvo straha da će te vrednosti biti napadnute (Arnold Wolfers);- U slučaju bezbednosti, razgovor se vodi o težnji ka slobodi bez pretnji. Kada se ova rasprava tiče međunarodnog sistema, bezbednost se odnosi na sposobnost država i

81

društava da očuvaju njihovu nezavisnu samobitnost i njihov funkcionalni integritet (Barry Buzan);Nesaglasnost se javlja i u pogledu nabrajanja vrednosti koje se štite, odnosno obezbeđuju, ili im se teži, da bi se, kako Kenan kaze "očuvala fizička netaknutost nacionalnog života"koncepta nacionalnog interesa, tako i u pogledu njegovih subjekata. Interes (kerdos), pa tako i nacionalni interes, određuju se polarizovano, u krajnostima: kao isključivo subjektivne, odnosno, kao isključivo objektivne kategorije.

U tipične predstavnike shvatanja nacionalnog interesa kao objektivne kategorije mogu se ubrojati dve škole: realistička, naročito u pristupu Hansa Morgentaua, kao i sistemska na način na koji je ovu zamisao u okviru svoje teorije razvio Morton Kaplan. Morgentau, kao što je dobro poznato, određuje nacionalni interes u terminima sile, kao zvezdu vodilju državne politike, on je, pri tom, jos i nepromenljiv u vremenu i prostoru".Dok doktrinarni realisti filozofsko-antropološki zasnivaju svoje stavove u večitoj i nepromenljivoj ljudskoj prirodi, u čoveku i njegovim zajednicama svojstvenoj volji za moć, dotle zagovornici sistemskog pristupa u izučavanju međunarodnih odnosa i nacionalnog interesa takvo "objektivno" utemeljenje ove zamisli vide u sistemu, njegovoj strukturi i odlikama, kao i u potrebama koje proističu iz sistema imanentne težnje da se održi u ravnoteži, proizvede interes (nacionalni interes u ovom slucaju), koji i nije ništa drugo nego zadovoljavanje tih potreba nametnutih sistemom.Na drugoj strani, po broju pristalica zastupljenija subjektivna shvatanja nacionalnog interesa, koji neki zovu i javni interes, izjednačavaju ga sa državnirn interesom, a u pojedinim krajnjim tumačenjima i sa onim što odluče zvanični donosioci odluka. Najpoznatiji preclstavnici takvih shvatanja (Snyder, Sapin i Bruck, na primer) smatraju, naime, da je nacionalni interes sve što ti donosioci odluka odluče, odnosno one što oni smatraju da nacionalni interes jeste.Krajnosti ova dva pristupa u izvesnoj meri miri Aron, koji smatra da je koncept nacionalnog interesa upotrebljiv u ograničenoj meri jer, po njemu, ukazuje na neke dugoročne ciljeve države i podseća građane na to da su članovi jedne trajnije političke zajednice. Po Aronu je bezbednost uz slavu i ideju, jedan od nadistorijskih nacionalnih interesa svake države.Najčešće se, nekad kao isključiva i najvažnija, a nekad i kao prva između drugih vrednosti, istice nacionalno samoočuvanje, tj. nacionalna bezbednost.Nacionalna bezbednost je, kod ogromne većine pisaca o ovoj temi, nesvodivo jezgro nacionalnog interesa. otrebno je naglasiti i njegovu stalnu promenljivost.Preklapanje sadržaja nacionalnog interesa sa sadržajem tradicionalnog koncepta bezbednosti je gotovo potpuno. Otuda je nacionalna bezbednost ugaoni kamen koncepta nacionalnog interesa kod mnogih autora. Razlikuje se od pojma državne bezbednosti koja se odnosi na zaštitu državnih institucija i ustavnog poretka kao takvog.

54. Pojam ravnoteže snaga i načini njenog uspostavljanja

Od XVIII veka pa sve do Prvog svetskog rata, ravnoteža snaga se smatrala najboljim i neprikosnovenim načinom za očuvanje stabilnosti u međunarodnoj zajednici i za zaštitu bezbednosti njenih članica. Ravnoteža snaga je sistem u kome živimo. Niko ga ne prihvata kao idealan, ali događaji koji su doveli do Drugog svetskog rata pružaju nam

82

neposredno iskustvo o opasnosti njegovog neodržavanja. Politika ravnoteže snaga vodi se i danas, naročito od velikih sila, bilo da se to priznaje ili ne.

Kako i samo njeno ime nagoveštava, ravnoteža snaga se prvenstveno oslanja na pojavu moći, te polazi od toga da se moćjedne države ili grupe država ne može obuzdati ničim drugim do moći druge države ili grupe država. Prema ovakvom shvatanju, nagomilana moć će se neizbežno upotrebiti na uštrb drugih subjekata, bez obzira na moguće suprotne izjave, pa čak i iskrene namere njenog nosioca. Posednik nesrazmerno velike moći ima na raspolaganju sredstva da ostvari najširi krug mogućih spoljnopolitičkih ciljeva. Dostupnost sredstava uticaće čak i na proširenje tih ciljeva, tako da će vrednosti drugih subjekata biti ugrožene. Jedini način da do toga ne dođe sastoji se u sprečavanju takve premoći stvaranjem odgovarajuće količine protivmoći. Iz toga sleduje da je za jedan region, pa i za celu međunarodnu zajednicu, najbolje da je moć izjednačena, uravnotežena, jer se tada niko neće naći u mogućnosti da poseže za vrednostima ostalih. Drugog načina za ograničavanje moći nema, s obzirom na to da u međunarodnoj zajednici ne postoji vrhovna vlast koja bi sputavala njenog posednika i naterala ga da se ponaša u skladu s opštim interesima.Hedli Bul piše: „Glavna funkcija ravnoteže snaga u međunarodnom društvu nije da sačuva mir nego da odbrani nezavisnost suverenih država od pretnje dominacijom i da spreči da društvo suverenih država osvajanjem bude pretvoreno u univerzalnu imperiju i da to učini, ako je potrebno, ratom”.Razlike se takođe pojavljuju kada treba ustanoviti mehanizam koji dovodi do ravnoteže. Tu postoje tri glavne grupe gledišta. 1) automatski - Prema prvom shvatanju, države u stvari ne teže ravnoteži: svaka od njih želi da bude što jača i tako se i ponaša. Međutim, kao rezultanta tih pojedinačnih nasto- janja javlja se ravnoteža. Kako se istovremeno smatra da ravnoteža snaga obez- beđuje interese svih država, ovo je gledište determinističko i optimističko. Dovedeno do kraja, ono bi značilo da države i dalje treba da slede isključivo sebične porive, a da će tako najbolje služiti opštem interesu. Najviše zastupljeno početkom XIX veka, ovakvo shvatanje nastanka ravnoteže jasno pokazuje koliko duguje os- novnim idejama liberalnog kapitalizma, zasnovanog na uverenju da će nesputana težnja svakog čoveka da se obogati konačno dovesti do opšteg blagostanja. I danas ovakvo gledište zadržava isto poreklo.2) spontani proces koriguju države-balanseri (Razlozi zbog kojih se sistem ravnoteže sa državom-uravno-teživačem (balan- serom) toliko pominje više su istorijske nego teorijske prirode. Naime, pošto se XVIII i XIX vek uzimaju za “zlatno doba” ravnoteže snaga u Evropi, ovaj se istorijski jedinstven period uzima kao uzor sistema ravnoteže snaga. Klasični, pak, sistem evropske ravnoteže ne može se zamisliti ni objasniti bez uloge koju je u njemu igrala Velika Britanija, te se stoga slično mesto predviđa za jednu državu u ovakvom teorijskom modelu. Britansku politiku je ser Ajr Krou definisao 1907. godine na često navođen način: ova zemlja je održavala ravnotežu time što je svoju težinu stavljala čas na ovu, čas na ovu stranu vage ali uvek na stranu koja je bila protiv političke diktature najjače pojedine države ili grupe u datom trenutku” Prema ovakvom shvatanju funkcionisanja sistema ravnoteže snaga, država balanser treba da bude izuzetak u odnosu na druge. Dok se ove poslednje samo staraju da uvećaju svoju moć kako bi na račun drugih postigle dobitke, dotle balanser nema takvih težnji, već mu je jedini cilj ravnoteža – značajno samo istorijski.

83

3) ravnoteži treba svesno da teže sve države koje učestvuju u međunarodnim odnosima - To ne podrazumeva samo želju slabijih da se izjednače s jačima da bi im se suprotstavili, već i odanost onih koji su privremeno moćniji (ili to lako mogu da budu) samome sistemu, čije osnove ne žele da naruše, uključujući tu i dalje postojanje većeg broja nezavisnih subjekata, država. Da bi odbranile opšte, zajedničke i sopstvene vrednosti, države će, dakle, jačati sopstvenu moći grupisati se protiv moćnijeg potencijalnog protivnika, ali neće radi zadovoljavanja svih svojih interesa “seći granu na kojoj sede” time što će dopustiti izrazitu neravnotežu u svoju korist i tako dovesti u pitanje opstanak međunarodne zajednice sastavljene od većeg broja nezavisnih država.

Osnovni preduslovi potrebni za dejstvovanje sistema ravnoteže snaga:a) U sistemu treba da postoji veći broj podjednako moćnih većih država koje obično nazivaju “velikim silama” ili, kako M. Kaplan kaže, „esencijalnim akterima”.b) Odlučioci na čelu takvih država treba da deluju racionalno i u interesu sistema, što znači da primenjuju silu samo ako ne mogu pregovarati, da se uzdržavaju od uništenja nekog od „esencijalnih aktera”, ili da poraženog takvog aktera zamene novim, da se suprotstavljaju svakom od njih kada hoće da bude predominantan ili da stvori naddržavni sistem.v) Da bi to bilo moguće, države treba u toj meri da budu slične između sebe, kako bi se mogle zamenjivati kao saveznici. Drugim rečima, među njima ne bi trebalo da bude nikakvih posebnih srodnosti, naklonosti, netrpeljivosti i razlika, sem onih koje su posledica trenutne konstelacije snaga.g) Merenje moći treba da bude ostvarljivo i pouzdano.d) Treba da su mogući ograničeni ratovi, koji se mogu voditi dotle dok se ne postigne tačno određen cilj (ratovi radi ravnoteže).

Dva se razloga mogu navesti protiv zaključka da je politika ravnoteže snaga podobna da sačuva mir. Prvi je istorijsko iskustvo. Kao što smo pokazali, evropski sistem ravnoteže snaga nije uspeo da spreči manje ratove, pa je čak doveo do Prvog svetskog rata. Zanemarivanje Društva naroda i politika suparničkih saveza posle Pr- vog svetskog rata utrli su put još katastrofalnijem Drugom svetskom ratu. Drugi su razlozi teorijski. Pre svega, sam sistem ravnoteže snaga podrazumeva rat, izazvan potrebom da se spreči poremećaj ravnoteže: ograničen, ali ipak rat. Ceo sistem počiva na odvraćajućem dejstvu protiv moći sakupljene naspram dominatne sile ili saveza; ako to dejstvo izostane, ona će morati da se pokrene, te dolazi do oružanog sukoba (kao ostvarenja pretnje). Pored toga postoje i logički nedostaci da li podjednaka moć smanjuje izglede da dođe do napada?

Glavni obrasci za mirno ostvarivanje ravnoteže snaga:1) kompenzacija - Nijedna od vodećih sila nije mogla da dozvoli dobitak druge takve sile bez odgovarajuće „naknade” (kompenzacije) za sebe. Inače bi prema logici koju smo upravo opisali porasla moć prve sile i ravnoteža bi bila narušena.Već prema tome da li je reč o teritorijalnom proširenju, kolonijalnom osvajanju ili uvećanju interesne sfere, druga strana je tražila i dobijala istovrsno ili slično uvećanje.2) intervencija, sprovodi se u okviru sopstvene interesne sfere i u sistemu ravnoteže snaga toleriše od drugih nosilaca ravnoteže u ime tobožnjih viših interesa. Kad god unutrašnjopolitički tokovi u državi koja spada u interesnu sferu po oceni hegemona prete da izbace na površinu struju koja bi vodila osamostaljenju, po hegemonovoj logici to

84

može biti samo radi priključenja drugoj sferi. Takva promena ugrožava sistem u celini, tj. odnose između nosilaca ravnoteže, koji onda odobravaju oružanu intervenciju i nasilnogušenje unutrašnjeg političkog pokreta.3) tampon države – države van interesnih sfera, ali u područjima gde se pretenzije dveju velikih sila ukrštaju. Pošto nijedna nije u stanju da zagospodari tim područjem, a sposobna je da spreči rivala da to učini, tampon državi se omogućava slobodno postojanje, pod uslovom da vodi pasivnu politiku, bez opredeljivanja između suprotstavljenih sila. Švajcarska je ostala kao tampon država na strategijski veoma važnom delu Evrope, čije bi posedovanje nekoj od evropskih sila dalo prednost koju nijedna druga ne bi mogla da podnese. Iako za manju državu u sistemu ravnoteža snaga ima i gorih alternativa nego što je stanje tampon države, njena je bezbednost nesigurna. Svaki poremećaj ravnoteže može da dovede do pripajanja tampon države jednom nosiocu ravnoteže s druge strane, uvek je moguć sporazum između njih o njenoj podeli.

Svi njeni zagovornici ne očekuju od ravnoteže snaga da osigura mir, nego da zaštiti bezbednost članica međunarodne zajednice. Vodeći politiku ravnoteže snaga države i nisu toliko želele da izbegnu rat, većda ga dočekaju spremne, na strani koja ga neće izgubiti. Ravnoteža snaga može se demistifikovati kao formula koja je održavala kolektivnu premoć grupe velikih sila, koje su smatrale da ne mogu da u potpunosti prevladaju jedna drugu, ali su se osećale slobodnim da svoje interese zadovoljavaju na račun subje- kata van svoga kruga. Tako je u Evropi u doba opšteg usvajanja ravnoteže snaga postojao tzv. koncept sila, koji se u suštini starao da ekspanzionističke i imperijalističke težnje svojih članica samo usmerava, reguliše i ujednači kako ne bi došlo do međusobnog sukoba.

55. Različita shvatanja pojma „ravnoteža snaga“: mit i stvarnost

Termin ravnoteža snaga obično označava najmanje tri različite stvari:a) Ravnoteža snaga može značiti bilo kakvu raspodelu moći. Ponekad ljudi koriste termin ravnoteža snaga da označe status quo, odnosno postojeću raspodelu moći. Tako su 1980.-ih neki Amerikanci smatrali da će se, ako Nikaragva postane komunistička država,

85

ravnoteža snaga promeniti. Takva upotreba ovog termina nije baš prosvetljujuća. Kada bi neka mala država promenila stranu, to bi moglo malo da promeni postojeću raspodelu moći, ali bi to bila prilično trivijalna promena i ona nam ne bi mnogo govorila o dubljim promenama koje se dešavaju u svetskoj politici.

Ovaj termin se takođe može odnositi na posebne (i ređe) situacije u kojima je moć ravnomerno raspodeljena. Ovakva upotreba može oživeti sliku vage u ravnoteži. Neki teoretičari realizma smatraju da do stabilnosti dolazi onda kada postoji ravnoteža, dok drugi tvrde da se stabilnost pojavljuje onda kada je jedna strana nadmoćna, tako da se drugi ne usuđuju da je napadnu. Teorija hegemonske stabilnosti kaže da neuravnotežena moć proizvodi mir. Dok postoji jaka dominantna sila, postojaće i stabilnost, ali kada ta jaka sila počne da slabi, a novi izazivač da se uspinje, rat je verovatniji. Pogledajmo Tukididovo objašnjenje Peloponeskog rata: uspon moći Atine i strah koji je to izazvalo u Sparti, odgovaraju postavkama teorije hegomonske tranzicije moći. Kako ćemo videti kasnije, isto je i sa Prvim svetskim ratom. Ipak, moramo biti pažljivi kada su takve teorije u pitanju zato što one imaju tendenciju da dovedu do predviđanja prevelikog broja sukoba. 1880.-tih, Sjedinjene Države pretekle su Veliku Britaniju kao najveća ekonomska sila sveta. 1895. godine došlo je do sukoba između Sjedinjenih Država i Velike Britanije zbog granica u Južnoj Americi i izgledalo je kao da može doći do rata. Tu je postojao izazivač koji se uspinje u moći, stari hegemon i uzrok sukoba, ali nećete imati prilike da čitate o velikom britansko-američkom ratu iz 1895. godine zato što do njega nije ni došlo.

Druga upotreba ovog termina odnosi se na ravnotežu snaga kao na politiku uravnotežavanja. Teorija ravnoteže snaga pretpostavlja da će države delovati u cilju sprečavanja da se bilo koja zemlja razvije u dominantnu silu. Ovakva prognoza ima dugačak istorijat. Lord Palmerston, britanski sekretar za spoljne poslove 1848. godine, rekao je da Britanija nema večne saveznike ili stalne neprijatelje; Britanija samo misli na svoje interese. Ser Edvard Grej, britanski sekretar za spoljne poslove 1914. godine, nije hteo da ide u rat, ali je to ipak učinio zato što se plašio da će Nemačka steći premoć u Evropi tako što će kontrolisati kontinent. A 1941. godine, kada je Hitler izvršio napad na Sovjetski Savez, premijer Vinston Čerčil je rekao da Britanija treba da sklopi savez sa Staljinom, prema kome je bio veoma kritički nastrojen samo nekoliko godina ranije. Čerčil je rekao, “Kada bi Hitler napao pakao, najmanje što bih uradio bilo bi da pohvalim Đavola u Donjem domu.” Ovo su dobri primeri ravnoteže snaga kao konkretne politike.

Predviđanje ovakvog ponašanja počiva na dvema temeljnim pretpostavkama: (1) struktura međunarodne politike je anarhični sistem država, i (2) države iznad svega cene svoju nezavisnost. Politika ravnoteže snaga ne pretpostavlja nužno da države deluju u cilju maksimiziranja moći. U stvari, država može da izabere sasvim različit tok delovanja ako želi da maksimizira moć. One mogu da odaberu „svrstavanje uz jačeg“(bandwagon),, to jest da se pridruže onome ko izgleda jači i da učestvuju u podeli plena koji pobednik odnosi. Ovo je pojava karakteristična za unutrašnju politiku, gde se političari priklanjaju izglednom pobedniku. Ravnoteža snaga, međutim, predviđa da će se država pridružiti onome ko se čini slabijim, zbog toga što će države raditi na tome da bilo koju državu spreče da razvije premoć. „Svrstavanje uz jačeg» u međunarodnoj politici nosi sa sobom rizik gubljenja nezavisnosti. Godine 1939. i 1940, Musolini se pridružio Hitlerovom napadu na Francusku da bi dobio nešto od plena, ali je Italija postajala sve zavisnija od Nemačke. Ovo je glavni razlog zbog kojeg politika ravnoteže snaga preporučuje

86

pridruživanje slabijoj strani. Ravnoteža snaga je politika u kojoj se pomaže autsajderima, jer ako pomognete favoritima oni se mogu, u nekom slučaju, okrenuti protiv vas i pojesti vas.

Države pokušavaju da uravoteže moć delujući unilateralno, naoružavajući se ili formirajući saveze sa drugim zemljama, čiji izvori moći mogu da pomažu uravnotežavanje najjačeg. Ovo je jedna od najinteresantnijih i najsnažnijih prognoza u međunarodnoj politici. Savremeni Srednji Istok je dobar primer. Kao što ćemo videti u šestom poglavlju, kada su Iran i Irak ušli u rat ranih 1980-ih, neki posmatrači smatrali su da će sve arapske države podržati Irak Sadama Huseina, koji je predstavljao BAAS partiju i arapske snage, protiv Irana Ajatolaha Homeinija, koji je predstavljao persijsku kulturu i manjinsku šiitsku verziju islama. Ali Sirija je, uprkos tome što je imala sekularnog vođu iz BAAS partije, postala saveznik Irana. Zašto? Zato što je Sirija bila zabrinuta zbog porasta moći svog suseda Iraka u arapskom svetu. Sirija je izabrala da uravnotežuje iračku moć, bez obzira na ideološke sklonosti. Napori da se ideologija koristi u cilju predviđanja ponašanja država često su pogrešni, dok su protivintuitivna predviđanja zasnovana na ravnoteži snaga često tačna.

Naravno, postoje izuzeci. Ljudsko ponašanje nije potpuno determinisano. Ljudska bića imaju izbor i ne ponašaju se uvek kako je predviđeno. Određene situacije navode ljude na određeni tip ponašanja, ali ne možemo uvek da predvidimo detalje. Ako neko poviče “požar” u prepunoj sali za predavanja, možemo predvideti da će studenti potrčati na izlaz, ali ne i na koji izlaz. Ako svi izaberu jedan izlaz, zbog stampeda mnogi neće moći da izađu. Teorije u međunarodnoj politici često imaju veliki broj izuzetaka. Čak iako je ravnoteža snaga u političkom smislu jedan od najjačih prognozera u međunarodnoj politici, njen učinak je daleko od savršenstva.

Zašto zemlje ponekad planski izbegnu ravnotežu snaga, i umesto toga se pridruže jačoj, a ne slabijoj strani, ili ostanu po strani, ignorišući rizike koji prete njihovoj nezavisnosti? Neke zemlje možda ne vide alternativu ili veruju da ne mogu da utiču na ravnotežu. Ako je tako, mala zemlja može da odluči da mora da uđe u sferu uticaja velike sile, nadajući se pri tome da će joj neutralnost sačuvati neku slobodu delovanja.Drugi razlog zbog koga su predviđanja ravnoteže snaga ponekad pogrešna ima veze sa opažanjem pretnji. Na primer, čisto mehaničko izračunavanje izvora moći država 1917. godine predvidelo bi da će Sjedinjene Države ući u Prvi svetski rat na strani Nemačke, zbog toga što su Britanija, Francuska i Rusija posedovale 30% svetskih industrijskih resursa, dok su Nemačka i Austrija posedovale samo 19%. Stvari se nisu odigrale na ovaj način, delom zato što su Amerikanci Nemce doživljavali kao vojno jače i kao agresore u ratu, i zbog toga što su Nemci potcenili američki vojni potencijal.

Opažanja pretnje često su pod uticajem blizine pretnje. Susedna zemlja može biti slaba na nekoj apsolutnoj globalnoj skali, ali može biti pretnja u regionu ili na lokalnom području. Razmotrimo slučaj Velike Britanije i Sjedinjenih Država 1890-ih godina: Britanija je mogla da ratuje, ali je umesto toga izabrala da umiri Sjedinjene Države. Dopustile su Sjedinjenim Državama mnogo toga, uključujući izgradnju Panamskog kanala, što je sve omogućilo Sjedinjenim Državama da unaprede svoj pomorski položaj. Jedan od razloga bio je da je Britanija bila više zabrinuta zbog obližnje Nemačke nego zbog udaljenih Amerikanaca. Sjedinjene Države su bile mnogo veće nego što je to bila Nemačka, ali je blizina uticala na to koja će pretnja izgledati veća u britanskim očima. Blizina takođe može biti od pomoći u objašnjenju nastanka saveza posle 1945. godine.

87

Sjedinjene Države bile su jače nego Sovjetski Savez, pa zašto onda Evropa i Japan nisu ušli u savez sa Sovjetskim Savezom protiv Sjedinjenih Država? Odgovor delimično leži u blizini pretnje. Sa tačke gledišta Evrope i Japana, Sovjeti su bili neposredna pretnja a Sjedinjene Države su bile daleko.Još jedan izuzetak od predviđanja ravnoteže snaga odnosi se na rastuću ulogu ekonomske međuzavisnosti u svetskim poslovima. Prema politici ravnoteže snaga, Francuska ne bi želela da vidi rast Nemačke, ali, zbog ekonomske integracije, nemački rast stimuliše i francuski rast. Francuski političari imaju više izgleda za reizbor kada je francuska ekonomija u porastu. Stoga bi politika zasnovana na pokušajima zadržavanja nemačkog ekonomskog rasta bila besmislena, jer su francuska i nemačka ekonomija toliko međuzavisne. Ekonomski posmatrano, često postoje zajedničke dobiti koje bi mogle biti izgubljene ako bi se suviše jednostavno sledila politika ravnoteže snaga.

Konačno, ideologija ponekad utiče na to da se zemlje radije pridruže favoritima nego autsajderima. Čak i u Tukididovo vreme, gradovi-države sa demokratskim uređenjem pre su ulazile u savez sa Atinom, a oligarhijske sa Spartom. Britanska politika umirivanja prema Sjedinjenim Državama 1890-ih, ili evropsko svrstavanje na stranu Amerikanaca u savezu demokratskih zemalja posle 1945. godine, duguju ponešto uticaju ideologije kao i blizini pretnje. Sa druge strane, moramo biti pažljivi pri iznošenju prognoze koja se previše oslanja na uticaj ideologije, jer to često dovodi do grešaka kolosalnih razmera. Mnogi Evropljani su verovali da Staljin i Hitler neće napraviti zajednički dogovor 1939. godine zbog toga što su se nalazili na suprotnim stranama ideološkog spektra, ali uzimanje u obzir ravnoteže snaga dovelo ih je do saveza protiv zemalja u središtu ideološkog spektra. Na sličan način, 1960-ih, Sjedinjene Države su pogrešno tretirale Kinu, Sovjetski Savez, Vijetnam i Kambodžu kao slične među sobom, zbog toga što su sve imale komunističko državno uređenje. Politika zasnovana na logici ravnoteže snaga predvidela bi da će ove komunističke države voditi politiku uravnoteživanja jedna protiv druge (kao što su to i radile), što bi bio manje skup način da se sledi održavanje stabilnosti u regionu istočne Azije.

Treći način na koji se koristi termin ravnoteža snaga je da se opišu multipolarni istorijski slučajevi. Evropa u devetnaestom veku se ponekad koristi kao model umerene multipolarne ravnoteže snaga. Istoričari poput Edvarda Galika, koriste termin klasična ravnoteža snaga da označe evropski sistem osamnaestog veka. U ovom smislu, ravnoteža snaga zahteva određen broj zemalja koje slede skup opšteprihvaćenih pravila igre. Pošto se ova upotreba termina ravnoteža snaga odnosi na sisteme iz istorije, obratićemo pažnju na dve dimenzije sistema, strukturu i proces. Kako se devetnaesti vek primicao kraju, struktura evropske ravnoteže snaga se menjala. Od 1815. do 1870. godine postojalo je pet velikih sila koje su često menjale saveze u cilju sprečavanja da jedna od njih dominira kontinentom. Od 1890. do 1907. godine, postojalo je šest velikih sila, nakon ujedinjenja Nemačke i Italije, ali je rastuća moć Nemačke na kraju dovela do problema koji su doneli kraj sistema. Tokom narednih sedam godina, dva sistema saveza, Trojna Antanta (Velika Britanija, Francuska i Rusija) i Trojni Savez (Nemačka, Austro-Ugarska i Italija) polarizovali su se u dva čvrsta bloka, čiji je gubitak prilagodljivosti doveo do otpočinjanja Prvog svetskog rata.

U smislu procesa, sistem ravnoteže snaga devetnaestog veka može se podeliti na pet razdoblja. Na Bečkom kongresu, evropske države su vratile Francusku u igru i saglasile se o određenim pravilima kako bi ujednačile igrače. Od 1815. do 1822. ta

88

pravila su formirala “Evropski koncert.” Države su usaglašavale svoje delovanje, često se sastajavši da bi razmatrale probleme i održavale ravnotežu. Prihvatile su određeni stepen intervencionizma da bi zadržale na vlasti one vlade čija bi promena dovela do destabilizujuće orijentacije u njihovoj politici.Treće razdoblje u procesu, koje je trajalo od 1854. do 1870. godine, bilo je daleko manje umereno i obeležilo ga je pet ratova. Prvi, Krimski rat, bio je klasičan rat za ravnotežu snaga u kojem su Francuska i Britanija sprečile Rusiju da vrši pritisak na Otomansko carstvo čija je moć opadala. Četvrto razdoblje, koje je trajalo od 1870. do 1890. godine, bilo je Bizmarkova ravnoteža snaga u kojem je nova Nemačka, predvođena Pruskom, igrala ključnu ulogu. Bizmark je igrao prilagodljivo, sa različitim saveznicima, i pokušao da Francusku usmeri na prekomorske imperijalističke poduhvate i time odvrati od izgubljenih provincija Alzas i Lorena.

56. Značaj savezništva u međunarodnim odnosima

Ravnoteža snaga shvaćena kao multipolarni sistem blisko je povezana sa konceptom saveza. Savezi su formalni ili neformalni aranžmani u koje suverene države ulaze u cilju osiguranja zajedničke bezbednosti. Rаzlog zа to je činjenicа dа je zаjednički interes između tih držаvа očigledаn. Neki savez može biti motivisan zabrinutošću za vojnu

89

bezbednost: dve države srednje veličine mogu se odlučiti na formiranje saveza smatrajući da će tako biti bezbednije od pretnji koje im dolaze od neke veće države. Tradicionalno, vojni savezi su jedna od središnjih tačaka međunarodne politike.

Države mogu ulaziti u saveze i iz razloga koji nisu vojne prirode. Kako smo napomenuli ranije, ideologija često uvlači države u zajedništvo, premda i ona može da uzrokuje sukobe. Ekonomski razlozi takođe mogu biti razlog za formiranje saveza, osobito u onim delovima modernog sveta gde je čisto vojnih razloga sve manje.

Savezi propadaju iz isto toliko razloga iz koliko se i formiraju ali, uopšteno posmatrano, države prestaju da budu saveznici onda kada jedna drugu vide kao irelevantnu ili kao pretnju sopstvenoj bezbednosti. Ovo se može desiti kada u nekoj državi dođe do promene režima. Dok su ranije možda delile istu ideologiju, sada su dve države na suprotnim stranama. Tako su Kina i Sjedinjene Države bile saveznici dok su nacionalisti bili na vlasti, pre 1949. godine, a neprijatelji posle dolaska komunista na vlast iste godine. Naravno, mogu postojati i drugi razlozi za kraj nekog saveza. Moć neke države može porasti. Ona može videti drugu državu kao rivala, dok druga država može nju videti kao pretnju i potražiti savez na drugoj strani u cilju uravnoteživanja te pretnje.

Glavne crte Bizmarkovog sistema saveza bile su njegova prilagodlljivost i složenost. Prilagodljivost je učinila rezultirajući sistem ravnoteže snaga stabilnim, jer su mogle postojati povremene krize ili sukobi, bez da se cela građevina sruši. Nemačka je bila u središtu tog sistema, a Bizmark se može porediti sa vrhunskim žonglerom koji drži nekoliko loptica u vazduhu. Ako neka loptica padne, žongler može da nastavi da baca druge, pa čak i da se sagne i povrati onu koja je pala.

Ipak, složenost je predstavljala i slabost sistema. Kada je Bizmark zamenjen manje veštim vođama, ovaj sistem saveza više se nije mogao održavati. Umesto da guraju sukobe daleko od Nemačke, kao što je to Bizmark radio ohrabrujući Francusku da troši svoju energiju na kolonijalne avanture u Africi, oni koji su u Nemačkoj donosili političke odluke su u godinama koje su prethodile 1914. dozvolili da ovi savezi propadnu, a tenzije porastu. Umesto da obnovi savez Nemačke sa Rusijom, Kajzer je dozvolio da Rusija uđe u savez sa Francuskom i kasnije sa Britanijom. Ono što je nekada bio jedan fluidni, multipolarni sistem saveza, postepeno je evoluiralo u dva bloka saveza, sa opasnim posledicama po mir u Evropi.

Sаvezništvа ne podrаzumevаju zаključenje ugovorа između držаvа člаnicа odnosno potpise njihovih predstаvnikа. Odbrаmbeni pаktovi su uzаjаmne obаveze koje držаve prihvаte nа sebe, a koje podrаzumevаju dа priskoče jednа drugoj u pomoć аko su nаpаdnute.

Nekа sаvezništvа, kаo što je ono između Izrаelа i SAD-а, podrаzumevа bliske odnose između te dve držаve tokom dužeg vremenskog rаzdobljа, dok je recimo sаvezništvo između SAD-а i Sirije u Prvom zаlivskom rаtu, prošlo sа prestаnkom rаtа. Dakle, savezništvo ne podrazumeva očekivanje stalnog kvaliteta u odnosima među državama; zajednički interesi tu nose celokupne odnose, te oni ne treba da se pregovaraju formalno.Sve dok držаve budu nаstаvile dа opаžаju dа njihovoj nаcionаlnoj bezbednosti preti opаsnost od spoljаšnjih pretnji, sаvezi - trаdicionаlnа sredstvа kojа držаve koriste dа bi osigurаli sopstvenu nаcionаlnu bezbednost - imаće smislа.U stvаri, аrаpske držаve su vodile politiku urаvnoteživаnjа jedne protiv drugih ne putem povećаnjа brojа vojnikа, već povećаvаnjem brojа glаsаčа. Stogа vojno beznаčаjni sаvezi između rаzličitih

90

аrаpskih držаvа, imаju duboke političke efekte.Dа bismo objаsnili nаstаjаnje sаvezа, ne smemo se koristiti sаmo logikom reаlizmа i neoreаlizmа, kojа smаtrа dа je srž formirаnjа sаvezа uvećаnje nečije bezbednosti, već morаmo uzeti u obzir i efekte političkih i ekonomskih činilаcа i strаtegijskih аfinitetа držаvа nа njihovo formirаnje (liberаlnа perspektivа).Rаtovi su mаnje verovаtni kаd je moć sаvezа većа i kаd su sаvezi uključiviji, dok je rаt verovаtniji ondа kаdа moć nаjjаče držаve (u sistemu) nije povezаnа u širu koаliciju.Postoje sаvezi koji su sredstvo urаvnoteživаnjа i sаvezi koji su sredstvo uprаvljаnjа... Često je željа dа se vrši kontrolа nаd politikаmа sаveznikа, bilа glаvni uzrok ulаskа u sаveze.Oto fon Bizmаrk i njegov čuveni “Kissinger Diktat”: “Trebа stvoriti univerzаlnu političku situаciju u kojimа smo mi neophodni svim silаmа osim Frаncuske, а koje ćemo pomoću, nаših međusobnih odnosа, držаti što je moguće dаlje od formirаnjа koаlicije protiv nаs.”Oto fon Bizmаrk: “Prаvilo Šаbulov”- “Celokupnа politikа može se svesti nа ovo prаvilo: Pokušаj dа budeš u trojstvu dok god svetom uprаvljа nepouzdаnа rаvnotežа između pet velikih silа. To je stvаrnа zаštitа protiv kаolicijа.”Beda savezništava: Problem ljudske prirode, problem vаrаnjа, problem аpsolutnih i relаtivnih dobitаkа, problem obezbeđivаnjа”opšteg dobrа” i problem “slobodnih jаhаčа”, problem podele teretа i rаzlikovаnje pаrtner- sаveznik (Lord Robert Skidelski)

Kada razmatramo da li neki novi savez predstavlja racionalan izbor u kome koristi imaju prevagu nad gubicima, oni koji vode državu obično priznaju da saveznici mogu lako da učine više štete nego koristi.Realisti savetuju državama da ne oformljuju saveze za odbranu, zasnivajući svoja strahovanja na pet fundamentalnih grešaka:1) Savezi omogućavaju agresivnim drzavama da kombinuju vojne potencijale radi agresije.2) Savezi prete neprijateljima i izazivaju ih da formiraju protivsaveze, što umanjuje bezbednost obema koalicijama.3) Formiranje saveza može da odvede inace neutralne strane u suprotstavljene koalicije.4) Pošto države jednom spoje svoje snage, one moraju da kontrolišu ponašanje sopstvenih saveznika kako bi obeshrabrili svakog čclana od lakomislene agresije protiv neprijatelja, što bi potkopalo bezbednost drugih članova saveza.5) Uvek postoji mogućnost da današnji saveznik sutra postane neprijate1j.Čerčil: „Postoji samo jedna gora stvar od borbe sa saveznicima: boroti se bez njih” Napoleon jednom austrijskom generalu koji se hvalio kako oni imaju puno saveznika, kaže „Koliko saveznika imate? pet, deset, dvadeset? Što ih više imate to je bolje za mene”.57. Ravnoteža snaga u poslehladnoratovskom svetu: protivrečnosti i izgledi

Američka moć - tvrda ili meka - samo je deo priče. Kako će drugi reagovati na američku moć značajno je pitanje o stabilnosti i upravljanju u ovoj globalnoj informatičkoj eri. Mnogi realisti podstiču SAD da ponovo otkriju vrlinu ravnoteže moći na globalnom nivou. Ričard Nikson je tvrdio da je jedino vreme u svetskoj istoriji kada smo imali duže periode mira bilo onda kada je postojala ravnoteža moći. Opasnost rata se javlja kada

91

jedna nacija postane beskonačno moćnija u odnosu na svoje konkurente. Ali sporno je da li će takva multipolarnost biti dobra ili loša za SAD. Dosledno pridržavanje ravnoteži moći i multipolarnosti mogu se pokazati kao opasan pristup globalnom upravljanju u svetu gde se rat može izroditi u nuklearni. Mnogi regioni sveta bili su stabilniji pod hegemonijom kada je jedna sila bila dominantna. Tačerova je upozoravala na skretanje kao orvelovskoj budućnosti Okeanije, Euroazije i Istočne Azije - tri merkantilistička svetska carstva u rastuće neprijateljskim odnosima. Gledišta Niksona i Tačerove su suviše mehanička jer oni ignorišu meku moć Amerike. Amerika je izuzetak jer je hipersila takođe najprivlačnije i najzavodljivije društvo u istoriji. „Ravnoteža moći“ se ponekad koristi i za predviđanje kako će se države ponašati. Mnogi veruju da će trenutna nadmoć SAD izazvati protivtežu u obliku koalicije koja će na kraju ograničiti američku moć. Volc kaže da će „i prijatelji i neprijatelji reagovati kako države oduvek reaguju na pretnje ili dominantnost jedne od njih: nastojaće da uspostave ravnotežu. Trenutno stanje međ. politike je neprirodno.”

Takvom mehaničkom predviđanju nedostaje ocena. Prvo, zemlje ponekada reaguju na uspon jedne sile "trendovski" - to jest, pridruživanjem naizgled jačoj umesto slabijoj strani - slično kao što je Musolini, nakon nekoliko godina oklevanja, odlučio da uđe u savezništvo sa Hitlerom. Blizina i osećaj ugroženosti takođe će uticati na način na koji će zemlje reagovati. Sjedinjene Države imaju koristi od svoje geografske odvojenosti od Evrope i Azije jer često izgledaju kao manje bliska pretnja od susednih zemalja u tim regionima. 1945. mehanička primena teorije ravnoteže snaga je predviđala alijansu protiv SAD kao tada najjače države. Ipak, Evropa i Japan su se udružili sa SAD jer je SSSR predstavljao veću vojnu pretnju zbog svoje blizine i revolucionarnih ambicija. Danas ni Iran ni Irak ne vole SAD, ali umesto stvaranja koalicije u Zalivu protiv SAD oni se bore zbog međusobno suprotstavljenih interesa. Nedržavni činioci mogu imati uticaja, a svedoci smo saradnje protiv globalnog terorizma.Dobar slučaj bi bio da neravnoteža moći postane izvor mira i stabilnosti. Bez obzira kako se moć meri ravnomerna raspodela moći između velikih sila bila je relativno retka u istoriji, a napori na održavanju ravnoteže često su vodili ratovima. S druge strane, neravnomerna moć često je vodila miru i stabilnosti jer je bilo malo smisla objavljivati rat dominantnoj državi. Kindelberg navodi da bi svetska ekonomija bila stabilna mora da postoji jedan stabilizator. Globalno upravljanje zahteva da velika država preuzme vođstvo. Ali koja i koliko neravnoteže se i koliko dugo može tolerisati? Ako vodeća zemlja poseduje meku moć i ponaša se na način od kojeg koristi imaju druge zemlje, efektivne protivkoalicije će se sporo javljati. Ako s druge strane, vodeća zemlja usko definiše svoje interese i arogantno koristi svoju snagu, ona povećava podsticaje drugih za koordinacijom kako bi izbegle njenu hegemoniju.Neke zemlje se više od drugih bune pod težinom američke moći. Hegemonija se ponekad koristi kao izraz sramote političkih lidera u Rusiji, Kini, na Bliskom istoku, u Francuskoj i drugde. Ovaj izraz se manje često ili manje negativno koristi u zemljama gde je američka meka moć snažna. Ako hegemonija znači biti sposoban za diktat, ili barem imati dominaciju nad pravilima i aranžmanima vođenja međunarodnih odnosa, kao što tvrdi Džošua Goldštajn, onda se za SAD teško može reći da su danas hegemon. One imaju dominantan glas u MMF-u ali one same ne mogu odabrati direktora. One nisu uspele da nadglasaju Evropu i Japan u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. One su se suprotstavile Sporazumu o kopnenim minama, ali nisu mogle da spreče njegovo

92

usvajanje. Sadam Husein ostajao je na vlasti više od jedne decenije uprkos američkim naporima da ga svrgnu. Sjedinjene Države suprotstavljale su se ratu Rusije u Čečeniji i građanskom ratu u Kolumbiji, ali bez uspeha. Ako se hegemonija definiše umerenije, kao situacija gde jedna zemlja ima značajno više resursa moći ili sposobnosti od drugih, onda ona prosto označava američku nadmoć, a ne neophodno dominantnost ili kontrolu. Čak i nakon Drugog svetskog rata kada su Sjedinjene Države kontrolisale polovinu svetske ekonomske proizvodnje (jer su sve druge države bile uništene ratom), one nisu uspele da ostvare sve svoje ciljeve.Pax Britanica u 19. veku se često navodi kao primer uspešne hegemonije, mada je VB bila iza SAD i Rusije prema BDP. Britanija nije bila kao SAD superiornija u produktivnosti, ali je imala je relativno značajan stepen meke moći. Amerika nema globalnu teritorijalnu imperiju, ali poseduje veliku domaću privredu i ima veću meku moć. Hegemonija SAD ima veću snagu da opstane. Volford smatra da su SAD toliko ispred drugih da potencijalni rivali smatraju opasnim prizivanje fokusiranog američkog neprijateljstva, a države saveznici se osećaju sigurnim da se mogu i dalje oslanjati na američku zaštitu. Ipak, da je američka diplomatija unilateralna i arogantna, njena nadmoć ne bi sprečila druge da preduzmu akcije u cilju ograničenja slobode delovanje SAD. Na primer, neki saveznici slede Ameriku "trendovski" u najznačajnijim pitanjima bezbednosti, ali prave koalicije da bi uskladile američko ponašanje u drugim oblastima kao što su trgovina ili ekologija. A diplomatsko manevrisanje bez alijanse može imati političke posledice.Pax americana će verovatno trajati, ne samo zbog američke tvrde moći bez presedana već i zbog toga što SAD su sposobne da se angažuju u strateškom uzdržavanju uveravajući partnere i olakšavajući saradnju. Uticaj američke nadmoći se umekšava njenim ulaskom u mrežu Morganizacija koje omogućavaju drugima da učestvuju u donošenju odluka. Da li će se druge zemlje ujediniti da uravnoteže moć SAD zavisiće od ponašanja SAD i resursa moći potencijalnih izazivača.

Oni koji veruju u ravnotežu snaga smatraju da kad jedna zemlja postane nadmoćna da se druge kao po zakonu udružuju protiv nje. Ali, postoje situcije kad se svrstavaju uz jačeg (bandwagon), buck-pass (prebacivanje odgovornosti - kad čekaš da neko drugi uravnoteži a ti da stojiš po strani, ravnoteže pretnji (da zemlje ne uravnotežuju moć nego pretnju), Soft Balancing (kad nekog ne uravnotežuješ tako što ulaziš u oružani sukob protiv njega, ili praviš vojni savez, nego mu, npr. ne da preleti avionima preko tvoje teritorije, glasaš protiv njega negde, prtotiviš se ratu u Iraku iz 2003. itd. Nasuprot tome imate Hard balancing što je uravnoteživanje u klasičnom smislu te reči kako u doba Prvog svetskog rata. itd. (Moj stav da li će se u I Aziji formirati uravnotežujuća koalicija protiv Kine ili SAD ili će između njih doći do rata.)

58. Pojam i pretpostavke kolektivne bezbednosti

Definicija agresije koju je usvojila Generalna skupština UN 14. 12. 1974. godine: “Agresija je upotreba oružane sile od strane jedne države protiv suverenosti, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti neke druge države ili na bilo koji način nesaglasno s poveljom UN“– primeri upotrebe oružane sile su invazija, napad, aneksija, okupacija, bombardovanje, korišćenje oružja, blokada, napad na flotu, slanje oružanih bandi.

93

Iako je u obliku teorijskih radova i preporuka postojala još ranije, u toku Prvog svetskog rata naročito je ojačala ideja o potrebi da se neuspeli sistem ravnoteže snaga zameni drugim, koji se ne zadovoljava izjednačenošću snaga, već bi uvek obezbeđivao premoć onih članica međunarodne zajednice koje brane mir i bezbednost. Umesto individualnog istupanja i privremenih koalicija, nudila se zajednička odbrana osnovnih dobara država, kolektivna bezbednost. Otada, pa sve do danas, kolektivna bezbednost je sistem za zaštitu univerzalnih i zajedničkih vrednosti, koji je (bar na rečima) najšire prihvaćen i koji se neprekidno pokušava ostvariti i usavršiti.

Mogu se razlikovati dva shvatanja kolektivne bezbednosti, šire i uže. Prema prvome, kolektivna bezbednost je zajednička odbrana bezbednosti svake članice jedne povezane grupe država od unapred predviđenog ili nepredviđenog neprija- telja. U okviru ovakvog shvatanja spada definicija koju daje V. Gavranov, prema kome je to: “svako zajedničko, dvostrano ili višestrano istupanje država s ciljem odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne ili više strana ugovornica protiv zajedničkog neprijatelja, uz eliminisanje rata kao sredstva u međusobnim odnosima”. Uže - prof. Dr Vojin Dimitrijević: “obаvezа priticаnjа u pomoć žrtvi nаpаdа nа osnovne vrednosti postoji u svаkom slučаju i protiv svаkog nаpаdаčа, koji se ne može odrediti unаpred, već premа аgresiji koju je izvršio te znаči, u prvom redu morа dа obuhvаti i držаve koje su uspostаvile sistem kolektivne bezbednosti, а ne sаmo spoljne neprijаtelje”( ∑-а>а - a je država aggressor, E predstavlja države članice sistema zasnovanog na kolektivnoj bezbednosti).

To je, dakle, jedna vrsta saveza, zasnovanog na međunarodnom ugovoru, kojim se države-ugovornice unapred obezbeđuju da neće stajati same pred ugroža- vanjem svojih osnovnih vrednosti. Od sadržaja ugovora zavisi, međutim, u odnosu na kog napadača ovo jemstvo važi. To bi mogla biti tačno imenovana država, koja se uočava kao opasnost, zatim bilo koja država van ugovornog kruga, i konačno, neka od ugovornica. Neke od definicija ove vrste izrazito naginju pretpostavci da se bezbednost članica štiti od spoljnog napada, kao npr. ona M. Markovića, za koga je kolektivna bezbednost: “takvo stanje odnosa u međunarodnoj više ili manje organizovanoj zajednici, pri kome su njeni članovi, u manjem ili većem obimu (broju) povezani među sobom jednim odbrambenim mehanizmom radi obezbeđenja nezavisnosti i teritorijalne nepovredivosti protiv napada na ta dobra bilo kog svog člana od strane spoljnog neprijatelja, ili čak, i od strane nekog od samih članova”Ovako širok pojam kolektivne bezbednosti omogućava da se pod njega podvedu mnogi odbrambeni savezi sklopljeni u prošlosti, daljoj i bliskoj. Tako se kao preteče ideje kolektivne bezbednosti navode planovi češkog kralja Jiržija Pođebradskog (XV vek) i francuskog monarha Anrija IV (XVI vek) o udruživanju hrišćans- kih država protiv Turske, a u tvorevine kolektivne bezbednosti ubrajaju se i Sveta alijansa i iz nje proizišli savezi velikih sila, kao i savremeni vojno-politički blokovi (bar prema slovu ugovora na kojima se zasnivaju).Izgleda nam da prihvatanjem šireg shvatanja preti opasnost da se izgubi razlika između kolektivne bezbednosti i ravnoteže snaga, koja se isto tako mogla ostvariti i odbrambenim savezima protiv moćnije države potencijalnog neprijatelja. Mada je ovde primena izraza “kolektivna bezbednost” semantički ispravna jer se države kolektivno obezbeđuju mora se tražiti opis koji ukazuje na razliku od ravnoteže snaga, zasnovanu na

94

pomenutoj težnji da se u svakom slučaju osigura premoćonih koji brane nečija ugrožena dobra.Tom zahtevu odgovaralo bi uže shvatanje kolektivne bezbednosti, gde obaveza priticanja u pomoć žrtvi napada na osnovne vrednosti postoji u svakom slučaju i protiv svakog napadača, koji se ne može odrediti unapred, većprema agresiji koju je izvršio te, znači, u prvom redu mora da obuhvati i države koje su uspostavile sistem kolektivne bezbednosti, a ne samo spoljne neprijatelje. To bi, u idealnom slučaju, bio “savez svih protiv svakog”, gde za razliku od ravnoteže snaga ili saveza, agresor ne bi bio suočen samo sa grupom država koje su obavezne ili im je u interesu da brane napadnutog, nego sa svim ostalim državama. Teoretski, to bi moralo da osigura premoć branilaca, jer je verovatno da je zbir svih članica jednog svetskog ili regionalnog sistema kolektivne bezbednosti, umanjen za jednog člana, moćniji od ovoga (S a = a).

B. Pretpostavke

Iz ovog se vidi da sistem kolektivne bezbednosti nije dijametralno suprotan ravnoteži snaga, već predstavlja njeno usavršavanje, zasnovano na sličnoj logici. Otuda se i na sličan način mogu posmatrati preduslovi koji za njega treba da postoje.a. U sistemu takođe treba da postoji veći broj podjednako moćnih država. To sad više nisu “esencijalne sile”,već je naglasak na raspoređenosti moći da bi pretpostavka S a > a bila ostvarena. Antiagresorski savez mora da bude ubedljivo jači od svakog mogućeg agresora. Povrh toga, u stvarnosti se nikada ne može očekivati da će sve ostale države priteći u pomoćugroženoj.b. Među državama ne treba da postoje takve razlike koje bi ih ometale da se suprotstave onoj od njih koja se ispolji kao agresor ili da se pridruže antiagresorskoj kombinaciji.Tome treba pridodati i sledeće nove preduslove:v. Primena oružane sile od strane država mora biti zabranjena, sem onda kada se prinuda primenjuje radi odbijanja napada na osnovne vrednosti (opstanak, neza- visnost i teritorijalni integritet) od strane same napadnute države (individualna sa- moodbrana) ili drugih država, koje joj pritiču u pomoć (kolektivna samoodbrana, kolektivne mere).g. Da bi prethodni uslov bio ostvarljiv, treba da postoje jasna merila o tome kada je izvršen napad na osnovne vrednosti (definicija agresije).d. Priticanje u pomoć žrtvi agresije treba da bude obaveza drugih država. Iako se ona zasniva na uverenju da bezbednost svih članica predstavlja zajedničku vred- nost, ovo uverenje samo po sebi može da bude nedovoljno. Ako, pak, države čekaju da i njihova bezbednost bude neposredno ugrožena, kolektivne bezbednosti nema i mehanizam se ne razlikuje od ravnoteže snaga.đ. Pošto je prinuda zabranjena, mora da bude osigurana mogućnost da se opravdani i zakoniti zahtevi ostvare nenasilnim, mirnim putem.59. Razlike između zamisli ravnoteže snaga i zamisli kolektivne bezbednosti

I svetski rat je prouzrokovao ogromne društvene potrese i osećanja užasa zbog besmislene ratne klanice. Politika ravnoteže snaga bila je naširoko okrivljivana za rat. Vudro Vilson, američki predsednik tokom I svetskog rata, bio je klasični liberal devetnaestog veka, koji je smatrao da je politika ravnoteže snaga nemoralna zbog toga što narušava demokratiju i nacionalno samoopredeljenje. Prema Vilsonovom shvatanju,

95

“Ravnoteža snaga je velika igra koja je sada zauvek diskreditovana. To je stari i zao poredak koji je preovladjivao pre ovog rata. Ravnoteža snaga je nešto bez čega možemо u budućnosti“.Vilson je imao pravo, zbog toga što politika ravnoteže snaga ne daje prvenstvo demokratiji ili miru. Kao što smo videli, ravnoteža snaga je način da se očuva sistem suverenih država. Države deluju sa ciljem da spreče da bilo koja od država postane nadmoćna. Iz toga proizilazi takva ravnoteža snaga koja dopušta rat ili kršenje principa samoopredeljenja, ako je to jedini način da se sačuva nezavisnost. Ipak I svetski rat bio je tako razarajući, haotičan i brutalan, da su mnogi ljudi počeli da misle da rat radi očuvanja ravnoteže snaga više ne može biti tolerisan. Ali ako svet sebi više ne može da dopusti sistem ravnoteže snaga, šta bi zauzelo njegovo mesto?Vilson je priznavao da suverene države ne mogu biti ukinute, ali bi sila mogla biti obuzdana uz pomoć prava i ustanova kao što je to učinjeno na nivou unutrašnje politike. Liberalno rešenje sastojalo se u razvoju medjunarodnih institucija koje bi bile analogne unutrašnjim zakonodavnim i sudskim, kako bi demokratske procedure mogle biti primenjene na medjunarodnom nivou. Neki liberali tog vremena smatrali su ne samo da je I svetski rat vođen da bi se svet učinio bezbednim mestom za demokratiju, nego i da bi demokratija mogla da učini svet bezbednim. U januaru 1918. godine SAD su objavile saopštenje navodeći u 14 tačaka svoje razloge za ulazak u rat. Četrnaesta tačka je bila najvažnija. Ona je pozivala na „na stvaranje, putem posebnog obavezujućeg sporazuma, opšteg udruženja nacija, u cilju pružanja uzajamnih jemstava političke nezavisnosti i teritorijalnog integriteta kako velikim, tako i malim državama“. U stvari,Vilson je hteo da promeni medjunarodni sistem - od jednog koji je bio zasnovan na politici ravnoteže snaga, u drugi koji je zasnovan na kolektivnoj bezbednosti.

Uprkos tome što su kritičari zvali Vilsona utopistom, on je verovao da bi organizovanje međunarodne bezbednosti mogao biti praktičan pristup svetskoj politici. Znao je da samo sporazumi i ugovori na papiru neće biti dovoljni; potrebne su organizacije i pravila kako bi sporazumi bili primenjeni. Zato je Vilson polagao tako mnogo vere u ideju Lige naroda. Moralna snaga je bila značajna, ali je vojna sila bila neophodna da je podrži. Bezbednost je morala da bude kolektivna odgovornost. Ako bi se sve neagresivne države udružile, premoć bi bila na strani dobra. Međunarodna bezbednost bi bila kolektivna odgovornost u kojoj bi neagresivne države obrazovale koaliciju protiv agresora. Mir bi bio nedeljiv. Kako države mogu da stvore takav novi sistem kolektivne bezbednosti? Prvo, pravnom zabranom agresije i ofanzivnog rata. Drugo, odvraćanjem agresije putem formiranja koalicije svih neagresivnih država. Ako bi se svi obavezali da priteknu u pomoć svakoj državi koja je žrtva bilo gde u svetu, onda bi premoć bila na strani neagresivnih snaga. Treće, ako odvraćanje ne uspe i dođe do agresije, sve države bi se saglasile da kazne državu koja je počinila agresiju. Ova doktrina kolektivne bezbednosti ima određenih sličnosti sa politikom ravnoteže snaga u smislu da su države pokušavale da odvrate agresiju obrazovanjem moćnih koalicija, a ako odvraćanje ne bi uspelo, bile su voljne da koriste silu.

Međutim, postoje tri značajne razlike izmedju pristupa kolektivne bezbednosti i ravnoteže snaga: Prvo, u kolektivnoj bezbednosti je naglasak više na agresivnoj politici država nego na njenim sposobnostima. Ovo je u suprotnosti sa politikom ravnoteže snaga u kojoj su savezi bili stvarani protiv bilo koje države koja je

96

postajala suviše jaka; odnosno, fokus je bio na kapacitetima država. Drugo, u sistemu kolektivne bezbednosti savezi nisu stvarani unapred, budući da se ne zna koja će država biti agresivna. Tu bi se primenjivao princip - svi protiv jednog kada je agresija počinjena, dok se u sistemu ravnoteže snaga savezi obrazuju unapred. Treće, kolektivna bezbednost je bila osmišljena da bude globalna i univerzalna, bez neutralnih država ili onih koje taj sistem iskorišćavaju ne doprinoseći mu. Ako bi previše država bilo neutralno, koalicija dobra bi mogla delovati slabo i njena sposobnost da odvrati ili kazni agresora bi bila umanjena.Doktrina kolektivne bezbednosti bila je obuhvaćena Paktom Lige naroda, koja je sa druge strane bila deo ugovora kojima je okončan I svetski rat. Nekoliko članova Pakta Lige naroda su naročito značajni. U članu 10. države su se obavezale da zaštite sve članice od agresije. U članu 11 svaki rat ili pretnja ratom proglašeni su brigom svih država. U članovima 12 i 15 države su se složile da svoje sporove podvrgnu arbitraži i da tri meseca nakon neuspele arbitraže ne ulaze u rat. Član 16, ujedno i najvažniji, kaže da bi svaki rat koji ne poštuje procedure Lige naroda, o smatran ratom protiv svih članica. Država koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a Savet Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere. Ovo tvrdo zvuči, ali su postojale i nejasnoće. Sve članice su morale da se saglase da se primeni kolektivna bezbednost. Tako je svaka država imala pravo veta. Kada su države potpisale Pakt, one su se obavezale na poštovanje člana 16, ali je u praksi ostajalo na državama da odluče koju vrstu sankcija će primeniti i kako će ih sprovesti; one za to nisu odgovarale nikakvoj višoj vlasti. Stoga Liga naroda nije bila korak ka svetskoj vladi u kojoj bi viša vlast mogla da obaveže države članice. Ona nije bila kraj anarhičnog sistema država, nego prvenstveno napor da države kolektivno disciplinuju one članice sistema koje krše pravo. Kolektivna bezbednost u sebi sadrži dva povezana koncepta: suverenost i međunarodno pravo. Definicija suverenosti je veoma jednostavna: pravna suprematija unutar date teritorije. Proslavljena od strane državnih moralista i ustanovljena od strane Lige naroda, suverenost države je apsolutna i nepovrediva; vlade država imaju punu vlast unutar njihovih granica. Država može ograničiti tu vlast samo sopstvenim pristankom; odnosno, ako vlada potpiše ugovor kojim dopušta drugoj vladi da ima određeni uticaj u njenim domenima, što je pre sporazumno ograničavanje, nego povreda suvereniteta. Tako su potpisivanjem pakta Lige naroda države dobrovoljno prepustile nešto suverenosti medjunarodnoj zajednici u zamenu za jemstva kolektivne bezbednosti i međunarodnog prava. Prema Vilsonovom shvatanju, i kako proizilazi iz Pakta Lige naroda, međunarodno pravo nadilazi nacionalno, a time i suverenost u određenim slučajevima. Još od Vestfalskog mira 1648. godine, ključno načelo međunarodnog prava je bilo da su države suverene, osim kada povrede međunarodno pravo, u kom slučaju su podvrgnute kažnjavanju. Kolektivna bezbednost bila je međunarodnom pravu ono što je policija u unutrašnjem pravu. Ipak, međunarodno pravo je bilo mnogo manje prihvaćeno od strane država nego unutrašnje pravo. Mnoge države odbile su da budu ograničene međunarodnim pravom i njegovo poštovanje smatrale pre dobrovoljnim nego obaveznim.

97

Član 16, ujedno i najvažniji, kaže da bi svaki rat koji ne poštuje procedure Lige naroda, o smatran ratom protiv svih članica. Država koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a Savet Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere. Kolektivna bezbednost u sebi sadrži dva povezana koncepta: suverenost i međunarodno pravo. Definicija suverenosti je veoma jednostavna: pravna suprematija unutar date teritorije. Prema Vilsonovom shvatanju, i kako proizilazi iz Pakta Lige naroda, međunarodno pravo nadilazi nacionalno, a time i suverenost u određenim slučajevima.Mogu se razlikovati dva shvatanja kolektivne bezbednosti, šire i uže. Prema prvome, kolektivna bezbednost je zajednička odbrana bezbednosti svake članice jedne povezane grupe država od unapred predviđenog ili nepredviđenog neprijatelja. U okviru ovakvog shvatanja spada definicija koju daje V. Gavranov, prema kome je to: “svako zajedničko, dvostrano ili višestrano istupanje država s ciljem odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne ili više strana ugovornica protiv zajedničkog neprijatelja, uz eliminisanje rata kao sredstva u međusobnim odnosima”. To je, dakle, jedna vrsta saveza, zasnovanog na međunarodnom ugovoru, kojim se države-ugovornice unapred obezbeđuju da neće stajati same pred ugrožavanjem svojih osnovnih vrednosti. Od sadržaja ugovora zavisi, međutim, u odnosu na kog napadača ovo jemstvo važi. To bi mogla biti tačno imenovana država, koja se uočava kao opasnost, zatim bilo koja država van ugovornog kruga, i konačno, neka od ugovornica.Ovako širok pojam kolektivne bezbednosti omogućava da se pod njega podvedu mnogi odbrambeni savezi sklopljeni u prošlosti, daljoj i bliskoj. Tako se kao preteće ideje kolektivne bezbednosti navode planovi češkog kralja Jiržija Pođebradskog (XV vek) i francuskog monarha Anrija IV (XVI vek) o udruživanju hrišćanskih država protiv Turske, a u tvorevine kolektivne bezbednosti ubrajaju se i Sveta alijansa i iz nje proizišli savezi velikih sila, kao i savremeni vojno-politički blokovi. Prihvatanjem šireg shvatanja preti opasnost da se potre razlika izmđeu kolektivne bezbednosti i ravnoteže snaga, koja se isto tako mogla ostvariti i odbrambenim savezima protiv moćnije države potencijalnog neprijatelja.Uže shvatanje kolektivne bezbednosti: Obaveza priticanja u pomoć žrtvi napada na osnovne vrednosti postoji u svakom slučaju i protiv svakog napadača, koji se ne može odrediti unapred, već prema agresiji koju je izvršio te, znači, u prvom redu mora da obuhvati i države koje su uspostavile sistem kolektivne bezbednosti, a ne samo spoljne neprijatelje. Iz ovog se vidi da sistem kolektivne bezbednosti nije dijametralno suprotanravnoteži snaga, već predstavlja njeno usavršavanj, zasnovano na sličnoj logici.

Ovaj sistem je u stvari usavršen sistem ravnoteže snaga. npr. pet stalnih članica Savtea bezbednosti (SAD, Rusija, Kina, Britanija i Francuska) imaju pravo veta i jednakije su od drugih u svojim pravima.

60. Liga naroda i UN

Američki predsednik Vudro Vilson, često zbog toga nazivan utopistom, verovao je da bi organizovanje međunarodne bezbednosti mogao biti praktičan pristup svetskoj politici. Znao je da samo sporazumi i ugovori na papiru neće biti dovoljni; potrebne su

98

organizacije i pravila kako bi sporazumi bili primenjeni. Znao je da je moralna snaga bila značajna, ali je vojna sila bila neophodna da je podrži. Međunarodna bezbednost bi bila kolektivna odgovornost u kojoj bi neagresivne države obrazovale koaliciju protiv agresora.

Kako države mogu da stvore takav novi sistem kolektivne bezbednosti? Prvo, pravnom zabranom agresije i ofanzivnog rata. Drugo, odvraćanjem agresije putem formiranja koalicije svih neagresivnih država. Ako bi se svi obavezali da priteknu u pomoć svakoj državi koja je žrtva bilo gde u svetu, onda bi premoć bila na strani neagresivnih snaga. Treće, ako odvraćanje ne uspe i dođe do agresije, sve države bi se saglasile da kazne državu-agresora. Ova doktrina kolektivne bezbednosti ima određenih sličnosti sa politikom ravnoteže snaga - države bi pokušavale da odvrate agresiju obrazovanjem moćnih koalicija, a ako odvraćanje ne bi uspelo, bile su voljne da koriste silu. No, postoje i značajne razlike između ove dve doktrine (znam da je ovo 59-o pitanje, tako da ću preskočiti.) Ovo je važno, po Dragančetu:Doktrina kolektivne bezbednosti bila je obuhvaćena Paktom Lige naroda, koja je sa druge strane bila deo ugovora kojima je okončan I svetski rat.

Nekoliko članova Pakta Lige naroda su naročito značajni. U članu 10. države su se obavezale da zaštite sve članice od agresije. U članu 11 svaki rat ili pretnja ratom proglašeni su brigom svih država. U članovima 12 i 15 države su se složile da svoje sporove podvrgnu arbitraži i da tri meseca nakon neuspele arbitraže ne ulaze u rat. Član 16, ujedno i najvažniji, kaže da bi svaki rat koji ne poštuje procedure Lige naroda, o smatran ratom protiv svih članica. Država koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a Savet Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere.Sve članice su morale da se saglase da se primeni kolektivna bezbednost. Tako je svaka država imala pravo veta. Takođe, u praksi, svaka država se sama odlučivala za vrstu sankcije. Shodno tome, ovo nije bio korak ka svetskoj vladi, već pokušaj da se kontroliše agresija širokim konsenzusom. Struktura je bila sledeća: postojao je Savet (4 stalne plus 4 izabrane članice...kasnije se širi na 15, od kojih su 5 stalnih), Sekretarijat (zadužen za tehničke stvari) i Skupština (gde je svaka zemlja imala predstavnika). Postojao je i Stalni sud pravde, ali ne kao organ Lige (za razliku od UN).

Slabosti (ujedno i razlike sa UN)

Kada se ovome doda da je u Društvu naroda vladalo načelo jednoglasnosti, lako je zaključiti kako je sistem kolektivne bezbednosti Društva naroda, kao prvi pokušaj da se u praksi izmeni vekovno drukčije ponašanje, bio stidljiv i skroman. Pre svega, pravo na rat nije ukinuto on je ostao kao vrhovno sredstvo za ostvarivanje pravde. Njegovo je izbijanje samo otežano zahtevom da se prethodno iskoriste mogućnosti za mirno rešavanje sporova, u nadi da će tako doći i do “hlađenja” zategnutosti, prolaska krize. Države su bile obavezne samo da primenjuju ekonomske i diplomatske sankcije prema agresoru, ali je ocena o tome da je došlo do agresije bila u njihovim rukama. Ona, pak, ni u Paktu ni van njega nije bila definisana. Vojne sankcije Savet je bio obavezan da preporuči, ali članice nisu morale da slede njegove preporuke. Takođe, Liga nikad nije

99

postala suštinski univerzalna. Dugo je van članstva držala sile gubitnice Prvog sv. Rata, a sve kolonije (a tad ih je bilo mnogo) nisu bile nezavisno predstavljene. Stoga je univerzalni karakter Lige krajnje upitan. To je dovelo do otpora i propagande protiv Lige u Nemačkoj i Japanu, pa i Rusije. Organizacija je ostala pretežno evropska, pod uticajem Francuske i Velike Britanije i podređena njihovim planovima, koji su se sve više vraćali načelima ravnoteže snaga.

Prema Vilsonovom shvatanju, i kako proizilazi iz Pakta Lige naroda, međunarodno pravo nadilazi nacionalno, a time i suverenost u određenim slučajevima. Ipak, mnoge države odbile su da budu ograničene međunarodnim pravom. Štaviše, u Senatu SAD je pobedila struja izolacionista, te je Vilson nadglasan i SAD nisu postale članica Lige.

Optimizam i propast

Uprkos svemu, razdoblje od 1924-1930. godine bio je period relativnih uspeha. Izrađeni su planovi da se smanje reparacije koje je Nemača morala da plati. 1924. godine, vlade su potpisale Protokol o mirnom rešavanju sporova u kome su se obavezale da će svoja sporna pitanja podvrgnuti arbitraži. Što je možda najvažnije, 1925. godine je Ugovor iz Lokarna dopustio Nemačkoj da uđe u Ligu naroda i dao joj mesto u njenom Savetu. Liga je uspela da reši neke manje sporove, kao što je onaj između Grčke i Bugarske, i započela je proces pregovora o razoružavanju. Posle Vašingtonske konferencije iz 1921. godine, na kojoj su se Sjedinjene Države, Britanija i Japan saglasili o merama smanjenja pomorskog naoružanja, Liga je organizovala pripremne komisije za pregovore o razoružavanju širih razmera. Pored toga, 1928. godine države su se saglasile da zabrane rat u Brijan-Kelogovom paktu, koji je dobio ime po ministrima spoljnih poslova Amerike i Francuske (blagi napredak ka obavezi uzdržavanja od rata, što će posle tek u UN biti kodifikovano u Povelji). Što je najvažnije, Liga je postala centar diplomatskih aktivnosti. Iako nisu bili članovi, Amerikanci i Rusi su počeli da šalju posmatrače na sastanke Lige u Ženevi. Taj optimizam bio je raspršen 30-ih godina krizama u Mandžuriji i Etiopiji.Mandžurija Japan se, od moguće žrtve imperijalne agresije sredinom devetnaestog veka, do kraja veka transformisao u vrlo uspešnu imperijalističku zemlju. Japan je porazio Rusiju u ratu 1904-1905. godine, kolonizovao Koreju 1910. i pristupio savezničkim silama u Prvom svetskom ratu. Po završetku rata, Japan je tražio da ga prihvate kao veliku silu. Evropljani i Amerikanci su to odbili. Mnogi Japanci su se osećali nezadovoljno. Kina je bila drugi akter u Mandžurskoj krizi. Posle revolucije iz 1911. godine Kina je postala republika. Nacija je, međutim, ubrzano zapadala u haos kako su izbijali regionalni građanski ratovi između sukobljenih vojnih zapovednika. Mandžurija, iako formalno deo Kine, bila je pod vlašću jednog od tih vojnih zapovednika i održavala je svoj kvazi-nezavisni status. Uspon nacionalista u Kini doveo je i do bojkota japanske robe. Septembra 1931. godine japanska vojska je inscenirala incident na mandžurijskoj železnici, gde su oni imali pravo da drže trupe još od Rusko-japanskog rata iz 1904-1905. Sabotaža na železnici bila je japanskim trupama izgovor da zauzmu celu Mandžuriju. Japan je otišao još dalje i formirao marionetsku državu zvanu Mandžuko. Kina je uputila žalbu Ligi naroda, ali je Japan sprečio usvajanje rezolucije koja je od njega zahtevala da

100

povuče trupe. U decembru, Liga je poslala komitet pod rukovodstvom britanskog lorda Litona da istraži događaje u Mandžuriji.Liton je podneo izveštaj koji je bio negativan po Japan. Izveštaj nije usvojen jer je Japan glasao protiv. Rezultat glasanja bio je 42:1. Nakon toga Japan istupa iz Lige. Ovaj slučaj je pokazao slabosti i sporost vladajućih procedura u Ligi.EtiopijaPoslednji veliki test za sistem kolektivne bezbednosti Lige naroda desio se u Etiopiji 1935. godine. Ovog puta sankcije su bile primenjene, ali je rezultat ponovo bio neuspeh.U oktobru 1935. godine, Italija je izvršila invaziju Etiopije. Invazija je bila čist slučaj agresije i Savet Lige je izbegao italijanski veto proceduralnim putem - sazivajući specijalnu konferenciju koja će odlučiti o nametanju sankcija Italiji. Savet je preporučio državama 4 vrste sankcija (prodaja oružja, embargo na pozajmice, na uvoz iz Italije..) ali nije blokiran Suecki kanal niti su prekinuti diplomatski odnosi. To je zato što je postojao opšti optimizam da će sankcije prisiliti Italiju da se povuče iz Etiopije. Sankcije su imale uticaja na italijansku ekonomiju, ali osim što su bile bolne, sankcije nisu naterale Musolinija da promeni politiku prema Etiopiji. Bes Britanije i Francuske zbog Etiopije bio je više nego ublažen njihovom brigom za evropsku ravnotežu snaga. Britanija i Franscuska su želele da izbegnu otuđenje Italije zbog toga što je Nemačka obnavljala svoju snagu, ove dve sile su se ponadale da će ubediti Musolinija da se pridruži koaliciji protiv Nemačke. Ali u roku od tri meseca britanski stav se opet preokrenuo. U martu 1936. godine Hitler je poslao nemačke trupe u demilitarizovanu Rajnsku oblast. Britanija i Francuska su odmah prestale da brinu za Etiopiju. Sastale su se sa Italijom da se dogovore kako da obnove ravnotežu snaga u Evropi. Ravnoteža snaga u Evropi prevladala je primenu doktrine kolektivne bezbednosti u Africi. U maju 1936. godine Italijani su mogli da okončaju svoju vojnu pobedu, i do jula su sankcije bile uklonjene. Prvi napor sveta za kolektivnom bezbednošću bio je jedan žalostan neuspeh.

61. Sistem kolektivne bezbednosti UN

UN način čuvanja mira i kolektivna bezbednost

Kao što smo videli, posle Prvog svetskog rata Liga naroda je bila pokušaj da se stvori koalicija država koje bi odvratile i kaznile agresore. Po mišljenju Vudroa Vilsona Prvi svetski rat je bio slučajan i nepotreban rat izazvan ravnotežom snaga, a takvi ratovi bi mogli biti sprečeni savezom svih država radi kolektivne bezbednosti. Cilj UN od 1943.-1945. godine je bio da spreči Drugi svetski rat. 49 država se sastalo u San Francisku kako bi potpisale Povelju koja je uključivala novine kako bi se otklonili nedostaci Lige. Pretnja ili upotreba sile su stavljene izvan zakona, za svaku zemlju koja je potpisala Povelju UN, osim u slučaju samoodbrane ili kolektivne bezbednosti. Svako korišćenje sile je moralo da bude ili u samoodbrani, kolektivnoj samoodbrani, ili radi kolektivne bezbednosti.

Važni članovi iz Povelje UN:

101

član 1 – UN nije samo organizacija kolektivne bezbednosti, već ima i šire ciljeve koji potpomažu stvaranje univerzalnih vrednosti i odbranu međunarodne i nacionalne bezbednosti. Član 2, stav 4. – Članice se bezuslovno odriču pretnje silom i upotrebe sile protiv teritorijalne celovitosti i političke nezavisnosti svake države. (glavna razlika u odnosu na Ligu)Ako neka država prekrši pravilo i izvrši agresiju, Savet bezbednosti može naložiti članicama da primene sankcije – ekonomske, diplomatske, saobraćajne (član 41) Savet bezbednosti može odlučiti da se upotrebi i sila (član 42). Nju sprovode oružane snage UN, oformljene posebnim sporazumima (član 43). No, države i dalje imaju pravo da koriste silu u svrhu odbrane i jedna drugoj pomažu u tome (kolektivna i individualna samodbrana, član 51) Primena kolektivnih mera protiv agresora (član 27) – Savet berbednosti izglasava uz pristanak svih 5 stalnih članica.

STRUKTURA UN

Osnivači UN su stvorili Savet bezbednosti sastavljen od pet stalnih članica i rotirajućeg dela nestalnih članica. Savet bezbednosti se može posmatrati kao koncept ravnoteže snaga XIX veka integrisan u okvir kolektivne bezbednosti UN. Savet bezbednosti, prema Glavi VII Povelje, ima pravo usvajanja obavezujućih rezolucija. Svaka sila od 5 velikih je imala pravo veta (za razliku od Lige, gde su svi imali pravo veta). Inače, u SB nestalne članice se biraju na 2 godine, od strane Generalne skupštine. Članice SB predsedavaju po mesec dana, a aktuelni, januarski, predsedavajući je Bosna i Hercegovina. Članice imaju pravo veta zbog realnog uticaja na svetsku politiku i na prevenciju ratova, kao i zbog neproporcionalno velikog ulaganja.

Postoji i Generalna skupština, kao i Sekretarijat. Tu su i Ekonomsko-socijalni savet, i Međunarodni sud pravde (ovoga puta u sklopu UN). To su glavni organi, a postoji i niz specijalnih organizacija za neke oblasti što govori o višem nivou mešanja u sfere koje su pre bile čisto državne, kao ekonomija i soc. politika. To je jedna od razlika u odnosu na Ligu naroda. Tokom Hladnog rata, sistem kolektivne bezbednosti UN nije funkcionisao. U vreme ideoloških podela Hladnog rata, bilo je malo saglasnosti o tome šta je legitimna upotreba sile, a šta je agresija. Na primer, kako treba ceniti tajnu infiltraciju protiv snaga koje su prve prešle granicu? Kao što smo videli, Izrael je 1956. godine trpeo pritajene napade gerile podržane iz Egipta, a ipak su izraelske konvencionalne snage prve prešle granicu. U zavisnosti od vaše strane u Hladnom ratu, imate različite poglede na to ko je izazvao agresiju. Tako da je, što se tiče Ujedinjenih nacija, agresija bila počinjena onda kad tako kaže Savet bezbednosti. Sve je zavisilo od konsenzusa u Savetu bezbednosti, a to je bila retkost tokom Hladnog rata. Druga opasnost za funkcionisanje kolektivne bezbednosti je ravnodušnost prema agresiji, izvršenoj na daleke i strane zemlje, zbog koje nema dovoljno podsticaja da se aktivno ustane u njihovu odbranu. Tako se osporava međunarodna solidarnost u međuzavisnom svetu i stvara pogrešna procena da udaljena agresija ni na koji način ne pogađa sopstvenu bezbednost. Svest o međuzavisnosti je u međuvremenu porasla, ali je

102

još uvek pitanje da li je svuda dovoljno jaka da obuhvati zemlje i narode na drugim krajevima sveta.

Bezizlaz kolektivne bezbednosti je omogućio uspon koncepta preventivne diplomatije i snaga za očuvanje mira UN. Umesto indetifikovanja i kažnjavanja agresora, što je osnovni koncept kolektivne bezbednosti, Ujedinjene nacije bi okupile nezavisne snage i postavile ih između zaraćenih snaga. Model koji su razvili Dag Hamaršeld i Lester Pirson 1956. godine je korišćen mnogo puta posle toga. U kolektivnoj bezbednosti, ukoliko neka država pređe granicu, sve ostale se moraju ujediniti protiv nje i primorati je na povlačenje. U preventivnoj diplomatiji i očuvanju mira, ukoliko neka država pređe granicu, Ujedinjene nacije se umešaju i drže sukobljene strane razdvojenim bez izjašnjavanja ko je u pravu, a ko ne. Vojne snage uvek dolaze iz malih zemalja, kako bi velike sile (SAD;SSSR) bile držane izvan direktnog sukoba. Preventivna diplomatija i očuvanje mira su bile važna novina koja još uvek igra značajnu ulogu, ali to nije kolektivna bezbednost.

Da li će kolektivna bezbednost UN biti osnova za novi svetski poredak? Samo u izuzetnim slučajevima. Stalne članice Saveta bezbednosti, na primer, nisu bile u stanju da se saglase o rezolucijama kojima bi se dozvolili kosovski ili irački rat. Postoje značajni problemi. Prvo, sistem UN najbolje funkcioniše kada postoji jasna agresija; on bi se mnogo teže primenio u građanskim ratovima. Drugo, kolektivna bezbednost će funkcionisati ako nema veta, ali ako Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Britanija ili Francuska ne mogu da postignu dogovor, kolektivna bezbednost će ponovo biti ugrožena. Treće, kolektivna bezbednost funkcioniše kada države članice obezbede sredstva, ali je teško zamisliti kolektivnu bezbednost koja funkcioniše ukoliko države sa jakim vojnim snagama ne obezbeđuju sredstva. Ujedinjene nacije su imale politički uticaj, čak i kada kolektivna bezbednost nije mogla biti primenjena, jer je princip zabrane sile, zapisan u Povelji UN, stavljao teret dokazivanja na one koji hoće da upotrebe silu. To utiče na meku moć država, što su Sjedinjene Države otkrile 2003. godine. Neuspeh da se izdejstvuje druga rezolucija UN nije sprečila Sjedinjene Države da udju u rat sa Irakom, ali je ograničila dobijenu pomoć i učinila rat i njegove posledice skupljim. Konačno, uloga snaga UN za očuvanje mira je ograničena ali korisna. Ujedinjene nacije su odigrale ulogu u dekolonizaciji Namibije, nadgledanju ljudskih prava u El Salvadoru, izborima u Nikaragvi, administraciji u Kambodži, kao i nadziranju mirovnih snaga. Skorašnja iskustva u očuvanju mira su mešovita. Mirovne snage UN su pomogle na Haitiju i u Kambodži, ali nisu uspele sa spreče genocid u Ruandi, ili da zaustave građanski rat u Angoli. Igrale su ključnu ulogu na Kipru tokom tri decenije, ali su u Bosni morale da budu zamenjene jačim NATO snagama. Iako se prvobitne doktrine kolektivne bezbednosti ne uklapaju onako precizno kako se nekad mislilo, bila bi greška odbaciti međunarodno pravo i Ujedinjene nacije. Oni su deo političke realnosti anarhičnog sistema država. Greška je biti suviše ciničan ili suviše naivan u vezi sa međunarodnim organizacijama i pravom. Države ne žive samo po zakona, ali ne žive ni u potpunosti bez njega.

62. UN u poslehladnoratovskom svetu:protivrečnosti i izgledi sistema kolektivne bezbednosti

103

Iračka invazija Kuvajta 1990. godine je bila prva kriza posle Hladnog rata. Budući da Sovjetski Savez i Kina nisu iskoristili svoje pravo veta, kolektivna bezbednost UN je upotrebljena prvi put posle 40 godina. Bilo je tri razloga za ovu izuzetnu obnovu. Prvo, Irak je izvršio nedvosmislenu agresiju koja je mnogo ličila na 30-te godine, što je državnike podsetilo na tadašnji neuspeh kolektivne bezbednosti. Drugi razlog je bilo osećanje da ako kolektivna bezbednost UN zakaže u tako jasnom slučaju, onda neće predstavljati princip za poredak u periodu posle Hladnog rata. Treće, male države u Ujedinjenim nacijama su podržale akciju jer su mnoge od njih bile slabe i imale sporne postkolonijalne granice. Argumenti Sadama Huseina korišćeni da opravdaju njegovu invaziju Kuvajta su takođe predstavljali pretnju većini ostalih malih država.Kako se sistem kolektivne bezbednosti Ujedinjenih nacija ne može svesti samo na navedene grube obrise niti na slovo Povelje, većse on stalno usavršava, pri- lagođava i ispoljava u praksi, najbolji se kratak opis njegovog delovanja kao sukoba ideala i stvarnosti može dati vraćanjem na ispitivanje ispunjenosti preduslova za ko- lektivnu bezbednost datih na početku.a. U posleratnoj međunarodnoj zajednici nije postojao veći broj podjednako moćnih država. Već su pomenute velike sile i tzv. “supersile”. Za one države, koje su se takvim smatrale 1945. godine, predviđen je zato u Povelji poseban status stalnih članica Saveta bezbednosti. One mogu da spreče da se sankcije primene u odnosu na njih, te stoga od njihove agresije nema druge odbrane, osim samoodbrane, individualne i kolektivne. Stoga stoji uverenje da se protiv velike sile ne može osigurati nadmoćna koalicija, već, u najboljem slučaju, ravnomeran odnos, što bi kolektivne mere od neke vrste “policijske” akcije pretvorilo u svetski rat, a to se želi izbeći,makar i po cenu žrtvovanja bezbednosti nekih država. Iako je status nekih od “velikih sila” (npr. Velika Britanija i Francuska) kasnije doveden u pitanje, odnos snaga je sprečio sva nastojanja da se “pravo veta” ukine.b. Među državama postoje bitne razlike, koje sprečavaju nepristrasno opredeljivanje protiv agresora i za žrtvu agresije. One su dovele do stvaranja vojnopoli- tičkih blokova, formalno zasnovanih na odredbama Povelje UN o pravu na kolektivnu samoodbranu i uperenih protiv opasnosti van svoga kruga. Oni, s jedne strane, štite svoje članove u odnosima sa nečlanicama a, s druge strane, onemo- gućavaju da pred Ujedinjene nacije dođu slučajevi ugrožavanja teritorijalnog integ- riteta i nezavisnosti jedne članice od strane drugih članica istoga bloka (tako je Organizacija američkih država “pokrivala” intervencije SAD u Latinskoj Americi, a Varšavski pakt je bio paravan za intervenciju u Čehoslovačkoj 1968. godine). Kako su vojnopolitički blokovi povezani s velikim silama, ove mogu uvek da zaštite svoje saveznike od sankcija o kojima odlučuje Savet bezbednosti, zahvaljujući svom položaju u njemu. Štaviše, one mogu da spreče da oni budu oglašeni agresorima. To objašnjava i činjenicu da u praksi Saveta bezbednosti nijedna država nije bila okrivljena za agresivan čin. Jedini izuzetak u tom pogledu predstavljala je NR Koreja koju je Savet bezbednosti 1950. godine osudio i preporučio primenu sile protiv nje, zahvaljujući trenutnom odsustvu Sovjetskog Saveza i takvom tumačenju Povelje prema kome odsutnost stalne članice Saveta bezbednosti nema učinak “veta”. Pa i tada su u izvršenju mera učestvovale samo države koje su za to imale posebnog političkog interesa, i to pre svega SAD, kojima su se njihovi saveznici pridružili mahom simboličkim snagama.

104

Druga opasnost za funkcionisanje kolektivne bezbednosti je ravnodušnost prema agresiji, izvršenoj na daleke i strane zemlje, zbog koje nema dovoljno podsticaja da se aktivno ustane u njihovu odbranu. Tako se osporava međunarodna solidarnost u međuzavisnom svetu i stvara pogrešna procena da udaljena agresija ni na koji način ne pogađa sopstvenu bezbednost. Koliko je to pogrešno vidi se kada se iz današnje perspektive ocenjuju slični stavovi u prošlosti, kao što je poznata izjava britanskog premijera Čemberlena (Chamberlain), koji je 1938. godine, na pozive da pritekne u pomoćod Nemačke ugroženoj Čehoslovačkoj, odgovorio, da bi bilo “užasno, fantastično i neverovatno da mi kopamo rovove i stavljamo gas maske zbog svađe u jednoj dalekoj zemlji između ljudi o kojima ne znamo ništa”. Čemberlenu je samo pre pet decenija država na istom malom kontinentu, izgledala beskrajno tuđa. Svest o međuzavisnosti je u međuvremenu porasla, ali je još uvek pitanje da li je svuda dovoljno jaka da obuhvati zemlje i narode na drugim krajevima sveta.v. U sistemu Ujedinjenih nacija primena sile i pretnja silom nedvosmisleno su zabranjene.g. Iako u Povelji Ujedinjenih nacija agresija nije definisana, dugogodišnji napori doveli su do njenog definisanja putem rezolucije br. 3314 (XXIX) Generalne skupštine od 14. decembra 1974. godine.35 Iako je usvojena konsensusom, ova rezolucija nema snagu međunarodnog ugovora i ne predstavlja dopunu ili izmenu Povelje. Ona, međutim, unosi više jasnoće u postupanje pojedinačnih država (kada se opredeljuju za pomoć žrtvi agresije) i u radu Savetu bezbednosti, koji ipak i dalje zadržava slobodu u kvalifikovanju.d. U sistemu Ujedinjenih nacija postoji načelna solidarnost svih članica sa žrtvom agresije, ali su one obavezne samo da se odazovu pozivu Saveta bezbednosti a ne i da same pritiču u pomoć. Ova obaveza savršena je samo u pogledu poziva na primenu nenasilnih sankcija, dok u pogledu prinudnih mera nisu sklopljeni potrebni sporazumi, prema čl. 43. Povelje, između Saveta bezbednosti i svih čla-nica o oružanim snagama, olakšicama i pomoći, koje bi one bile dužne da pruže. Vršeći do sada svoja ovlašćenja u oblasti zaštite mira i bezbednosti, Savet bezbednosti je raču- nao samo na dobrovoljan odziv članica.đ. U pogledu otvaranja puteva za mirnu promenu postojećeg stanja i progres čovečanstva, Ujedinjene nacije su daleko nadmašile svoga prethodnika. Kao što je dosadašnja delatnost Ujedinjenih nacija, sa svim teškoćama i sumnjama, pokazala da mehanizam kolektivne bezbednosti ne može delovati izolovano, već u sklopu nastojanja da se najbolje prilagodi datim uslovima ali i da se oni promene radi njegovog boljeg funkcionisanja. Preduslovi koji nedostaju za primenu kolektivne bezbednosti nisu neostvarljivi. Razlike u moći mogu se umanjiti ubrzanim ekonomskim razvojem zaostalijih zemalja, a u oblasti vojne moći razoružanjem.

Teorijski pojam kolektivne bezbednosti mora u stvarnosti da bude prilagođen. Pokušaj u doba Društva naroda je propao. U Ujedinjenim nacijama većina ga država shvata kao jednu od faza ka potpunom ukidanju sistema međunarodnih odnosa koji je zasnovan na sili i nasilju. Dok god postoji potreba da se prinudom odvraća nasilno zadiranje u tuđe vrednosti, kolektivna bezbednost se nudi kao sistem koji može da zadovolji interese svih država. Ovde se treba setiti tzv. problema ‘kese’ (zavise od država. Amerikanci daju 22. 5 posto njhihovog budžeta, budžet UN je 3 milijarde dolara, budžet njujorške policije je 8 milijardi za godinu dana, dok je američki vojni budžet prošle godine bio 750 milijardi

105

dolara), kao i problema sopstvene vojske (problema ‘mača’), pošto je činjenica da UN nema svoju homogenu, jasno odeljenu vojsku. Oba problema ukazuju na američku dominaciju, jer su do skoro bili jedini koji su mogli da omoguće vojnu snagu, kao i da finansiraju dobar deo operacija UN. Ali, treba razmisliti i da li bi svet bio bolji da nema UN, tj. o dobrim stranama UN. Ja bih tu dodao brigu za pojedinca (borba protiv siromaštva, izbeglice, kulturna baština) koje ranije nije bilo. Dobra strana je i mogućnost rasprave i usklađivanja stavova o globalnim temama. Činjenica je da i u pogledu otvaranja puteva za mirnu promenu postojećeg stanja i progres čovečanstva, Ujedinjene nacije su daleko nadmašile svoga prethodnika.

Devet neotklonjivih nedostataka zamisli i sistema kolektivne bezbednosti (Džon Miršajmer): ....ovo je rekao Draganče da pogledamo, da može biti potrebno:

Za države je teško a često i nemoguće da naprave razliku između napadača i žrtve u jednom međunarodnom sukobu.Kolektivna bezbednost podrazumeva da je svaka agresija neopravdana, a s druge strane postoje uslovi kada je pobeda u sukobu protiv suseda agresora opravdana.Pojedine države su iz istorijskih ili ideoloških razloga bliski prijatelji, te je malo verovatno da će se pridružiti koaliciji protiv vlastitih prijatelja.Postojanje istorijskih neprijateljstava u odnosima između članica nekog međunarodnog sistema u velikoj meri usložava njegovu delotvornostDržave često imaju sklonost da izvrdavaju učešće u ravnomernoj raspodeli troškova i tereta zaustavljanja i kažnjavanja agresije i agresora.Teškoće se javljaju i u naporu da se osigura brzi odgovor agresiji zbog nepostojanja želje država da se uključe u radnje kojima bi se sukobi predupredili.Države su nevoljne da učestvuju u kolektivnim akcijama zbog izvesnosti prerastanja lokalnih u međunarodne sukobe.Poštovanje suvereniteta država otežava donošenje odluka kod pojedinih država kojima bi se one momentalno pridružile koaliciji protiv napadača; iZamisao i sistem kolektivne bezbednosti sadrže jednu unutrašnju protivrečnost: upotreba vojne sile se smatra za “odvratan čin” a, ipak, države moraju da se oslone na nju s ciljem odbrane od agresije.

63. Svetski poredak , ravnote ž a snaga i me đ unarodno pravo

106

Kada govorimo o stvarnim odnosima u međunarodnom ili svetskom sistemu država, a ne svetskom poretku, središni pojam je ravnoteža snaga. Od značaja za ovaj osvrt je i istraživanje prirode odnosa između ravnoteže snaga, međunarodnog prava i, posledično, međunarodnog i svetskog sistema. Više puta je povodom raspravljanja o nekim drugim pitanjima istaknuto da nije glavni zadatak ravnoteže snaga da očuva mir, nego da zaštiti sam međunarodni sistem i poredak da osvajanjem ne bude pretvoren u ''univerzalnu imperiju.''

Teško je poreći Openhajmov stav da „međunarodno pravo može da postoji samo ako postoji ekvilibrijum, ravnoteža snaga između članica porodice naroda". Protivrečnost ova dva pojma leži u sledećem: održavanje konkretne ravnoteže snaga pretpostavlja, međutim, delanje koje je najčešće u suprotnosti sa pravilima međunarodnog prava. Najčešće korišćena sredstva za održavanje ravnoteže snaga su upravo pretnja i upotreba sile, vođenje ratova za održavanje ravnoteže, mešanje u unutrašnje stvari posebno srednjih i malih država ili nasilno „disciplinovanje"... Šta tek ostaje od međunarodnog prava kad nema nikakve ravnoteže snaga?

Ovde treba problematizovati temu, i dati primer. Ja za primere predlažem bombardovanje 1999. i američku invaziju na Irak 2003. Oba su odrađena bez rezolucije Saveta bezbednosti i jasnog utemeljenja u međunarodnom pravu. Taj period je vreme unipolarnog trenutka SAD što govori o nepoštovanju prava kada ne postoji ravnoteža snaga.

Naredno pitanje koje zaslužuje pažnju jeste: da li je međunarodno pravo samo jedan od važnih činilaca međunarodnog poretka, ali ne i neizostavni? Strožije naučno govoreći, međunarodno pravo se ne može smatrati za pravo - u najboljem slučaju ono je ; kako Hart kaže, samo jedna vrsta „primitivnog prava". Glavni razlog poricanja pravne prirode međunarodnom pravu je u nepostojanju delotvorne kazne, prinude ili sile pomoću kojih bi bilo obezbeđeno poštovanje pravnih pravila u odnosima suverenih država. Stavovima o sumnjivoj pravnoj prirodi međunarodnog prava u učenjima Hobsa, Harta, Openhajma, Ostina i Kelzena u osnovi su bliska stanovišta koja za izvor međunarodnog prava uzimaju „pristanak države" (consent of state). - tradicionalistička shvatanja. U novije vreme su se javile i tzv. solidarističke teorije; njihovi zagovornici smatraju da su izvori međunarodnog prava ne samo u onim pravilima o kojima postoji saglasnost država, nego su, po njima, izvori međunarodnog prava i ona pravila do kojih se došlo saglasnošću ili solidarnošću pretežnog broja članova međunarodnog društva kao celine. Autoritet koji bi obezbeđivao sprovođenje na takav način donesenih normi, solidaristi vide u univerzalnim međunarodnim organizacijama i institucijama, čime posredno odriču državama ulogu glavnih subjekata međunarodnih odnosa i, posledično, međunarodnog prava. Po Hedliju Bulu, međunarodno pravo kao sastavni deo međunarodnog poretka, treba da, obezbedi prvenstvo jednog nad ostalim načelima. ustanovi okvir uporednog postojanja država i drugih subjekata, kao i da obezbedi potčinjavanie svih činilaca usvojenim normama. Uprkos ovako značajnoj ulozi, međunarodni poredak, može da postoji i bez pravnih pravila koja ga uređuju. Sve pomenute funkcije koje danas treba da ispunjava međunarodno pravo, ispunjavala su „božija" i moralna pravila. Primera radi, sistem gradova-država u staroj Grčkoj je postojao bez ustanove kakva je međunarodno pravo. Ranije je dominiralo običajno pravo.

107

Promene koje su zadesile svet posle II svetskog rata i, posledično, međunarodne odnose, uticale su i na međunarodno pravo: u pogledu njegovih subjekata, zbog novih legitimnih subjekata međunarodnih odnosa (pojedinaca, medunarodnih organizacija,...) međunarodno pravo se preobražava iz međudržavnog u pravo svetske zajednice (the law of world community). Ovde treba imati u vidu da pravo ne stvara zajednicu država, već je proces obrnut, ono reflektuje takvu realnost.

Pored postojećeg međunarodnog sistema država, neophodno je razmotriti druge modele političke organizacije.

Tri suštinske odlike, koje odlikuju sistem država, po Bulu su:

1. postojanje većeg broja suverenih država;

2. dovoljan stepen međudejstva koji ih čini sastavnim delovima jednog sistema i

3. određen stepen prihvatanja zajedničkih pravila i ustanova srazmerno kojem (ne)tvore društvo država.

Konkretni modeli sistema država podrazumevaju, u svom „čistom" obliku, samo neophodan stupanj međudejstva njegovih činilaca. Pod međudejstvom se ne podrazumeva deljenje zajedničkih interesa i vrednosti, kao i stvaranje zajedničkih pravila ponašanja i ustanova koje ih podržavaju. U takvom sistemu odnosi se u potpunosti sameravaju postojećim odnosima moći; nema svesne težnje za uspostavljanjem ravnoteže snaga, a oni koji su jači, u ovakvoj Bulovoj zamisli sistema država, ne organizuju se sa namerom da stvore nekakav koncert velikih sila. Navedeni Bulov teorijski model sistema država gotovo je neverovatan u stvarnosti međunarodnih odnosa; čak i najtvrdokorniji „realisti" u tumačenju i izučavanju međunarodnih odnosa, smatraju da je svaki konkretni sistem država do sada imao izvesne zajedničke interese, vrednosti, pravila i institucije koje ih pridržavaju. Može biti da je Bul mislio na mogućnost da se svetski sistem menja u pravcu izrazitog jačanja regionalne saradnje, uz prekidanje svih onih veza društvenosti koje odlikuju međudejstvo u svetskim razmerama. Ukoliko se, primera radi, ostvare predviđanja Semjuela Hantingtona o produbljivanju rasednih linija (fault lines) koje dele civilizacije, nestaće u potpunosti zajednički interesi, vrednosti i institucije na svetskom nivou. Zajednički interesi, vrednosti i institucije se u tom slučaju „spuštaju" na nivo grupe država povezanih privrednim, ekonomskim, političkim ili kulturno-civilizacijskim „međudejstvima".

Drugi teorijski model svetske političke organizacije čovečanstva je još manje verovatan u stvarnosti. U okviru ovog modela Bul teorijski razrađuje slučaj kada postoje samo suverene države bez međudejstva sa odlikama „sistemskih" ili društvenih odnosa. Ovakav „poredak univerzalnog izolacionizma" potpuno isključuje međudejstvo njegovih samodovoljnih činilaca koje bi davalo osnova za tvrdnju da je reč o sistemu u svetskim razmerama. Bul dopušta mogućnost veza samo sistemskog, ne i društvenog, karaktera u okviru pojedinih grupa država. I u ovom slučaju možemo samo da nagađamo na kakve „veze" misli Bul; privredne, političke, kulturno-civilizacijske...

Uzgred, stvari se povodom ovog modela mogu posmatrati i na drugi način: nepostojanje ili minimalno međudejstvo u odnosima država smanjuje mogućnost izbijanja sukoba na najmanju meru podvlašćivanja slabijih od strane jačih; ako nema dodira, uglavnom nema ni ekonomskog iskorišćavanja... Ideju sveta sastavljenog od malih

108

samodovoljnih država koje između sebe skoro da nemaju dodira, zagovara Žan-Žak Ruso, takođe smatrajući da će se na taj način smanjiti mogućnost izbijanja sukoba i ratova, odnosno sačuvati mir. Takav primer se nalazi u čuvenom Kobdenovom (Cobden) „diktumu": ,,što je manje moguće odnosa između vlada, što je više veza moguće između naroda sveta".

64. Svetska vlada i svetska država

109

Najčešći argument koji navode zagovornici svetske vlade i svetske države odnosi se na izbegavanje rata koji je, navodno, neminovna posledica postojanja sistema suverenih država. Najslavniji među takvima, Imanuel Kant, poneseno je „dokazivao" da će svetska vlada zauvek ukloniti rat kao „najoštriji društveni sukob" iz ljudskih odnosa. Do svetske države i svetske vlade, kao posebnog oblika univerzalne političke organizacije čovečanstva, može da se dođe na nekoliko načina, od kojih su dva osnovna: prvo, u istoriji međunarodnih odnosa najviše pokušaja je bilo da se osvajanjem, silom, stvori nekakva univerzalna, svetska država - imperija. Primere za ovakve, „imperijalističke" pokušaje stvaranja svetske države ima u nastojanjima Aleksandra Velikog, rimskih imperatora, kineskih careva, Hitlera...

Drugi način dolaska do, navodno, neminovnog stvaranja svetske vlade i svetske države, podrazumeva dobrovoljno ujedinjenje naroda i država. Zagovornici ovakvog puta do svetske države ne nalaze se samo u redovima pacifista i idealista „svih vrsta", nego i u pojedinim nevladinim organizacijama među kojima se ističe veoma razvijena i uticajna organizacija „svetskih federalista". Po njima, svetska država sa federalnim uređenjem bi imala demokratski izabrane ustanove na koje bi države članice dobrovoljno prenele najveći deo svoje suverenosti, što bi, u krajnjem ishodu, doprinelo nestanku rata iz međunarodnih odnosa. U ovom drugom navedenom slučaju važan je način nastanka; od manjeg je značaja da li bi država koja je ustanovljena „demokratski", saglasnošću svih ili većine (overwhelming majority), imala oblik federacije ili konfederacije.

Zagovornici svetske vlade i svetske države ističu da, pored očuvanja mira, ovakvo ostvareno načelo univerzalne političke organizacije čovečanstva takođe obezbeđuje uslove materijalnog blagostanja i društvene pravde za svakog pojedinog čoveka i za sve narode. Takođe, u pogledu ekologije, svetska država bi, navodno, ispunila zahtev za „zdravim upravljanjem ljudskom okolinom". Argument da, uz sve napred pobrojano, svetska vlada doprinosi stvaranju jednog miroljubivog i stabilnog svetskog poretka nije teško pobiti. Prava i slobode čoveka, pojedinca mogu biti, naime, u većoj opasnosti u svetskoj državi ukoliko je ona po načinu vladanja, npr., tiranska.

Kad je reč o zalaganjima „svetskih federalista," koja polaze od pretpostavke da će se države dobrovoljno odreći suverenosti i preneti je, uglavnom, na svetsku vladu ili neki drugi nadnacionalni autoritet, dosadašnja istorija međunarodnih odnosa pokazuje drukčiju sliku. Primera radi, države članice Evropske unije se ne odriču ni jednoga suštinskog ovlašćenja koje ih čini suverenima.

Povodom ovih pitanja Hedli Bul razrađuje još jedan model univerzalne političke organizacije čovečanstva koji, kao konkretan uzor, ima u vidu stanje tzv. preklapajuće vlasti i višestruke potčinjenosti Evropi srednjeg veka. Reč je, naime, o „podeli" lojalnosti i preklapanju vlasti u složenim odnosima između rimokatoličke crkve kao univerzalističke institucije i slabašnih srednjovekovnih država sa neustanovljenom centralnom vlašću i osionih feudalaca. Bul je ovim modelom, zapravo, želeo da predvidi mogući pravac razvoja međunarodnog sistema u uslovima kada se za „kolač suverenosti," osim do skoro neprikosnovenih država, bore i neki drugi, novodošli subjekti u međunarodnim odnosima. Suverenost država je u međuvremenu napadnuta odozgo i odozdo. S jedne strane to su raznovrsni i mnogobrojni nadnacionalni, regionalni i svetski subjekti međunarodnih odnosa; nepojamno šarenilo nadnacionalnih organizacija napada suverenitet nacionalnih država iznutra, s druge strane. Sve napred rečeno uslovljava da, primera radi, pojedinac koji danas živi u nekoj državi Zapadne Evrope ima iznad sebe, po vertikalnom rasporedu,

110

mesne vlasti i organizacije, potom države na čijoj teritoriji je nastanjen, tj., čiji je građanin ili podanik, a od njega se, takođe, očekuje da ispolji određenu potčinjenost i prema organima EU u Briselu kao i prema drugim međunarodnim organizacijama sa UN na vrhu. Jedina suštinska razlika sa srednjovekovnim sistemom „preklapajućih vlasti i umnožene lojalnosti" je samo u tome što je osnovno organizujuće načelo ukupnih tadašnjih odnosa versko po svojoj prirodi, dok je danas svetovno i prožima sve oblasti društvenog.

Pojedini gorljivi protivnici sistema suverenih država i zagovornici oblika opštesvetskog političkog organizovanja smatraju da jedino model ,,preklapajućih autoriteta i umnožene lojalnosti" stvara uslove za nastanak istinske svetske ljudske zajednice na taj način što isuviše usredištenu moć u suverenim državama izmešta u širinu i dubinu na čitavu mrežu novih, drugih subjekata.“

Bul, naime, oštroumno prepoznaje i ističe prave ciljeve država koje su se priključile evropskim integracijama; ma šta da govori o tome, svako ko sledi svoj dobro shvaćen nacionalni interes ulazi u proces integracije s namerom da uveća vlastitu moć. Bul ispravno odbacuje objašnjenja kako, npr., stvaranje EU znači samo stvaranje „zajednice bezbednosti", „zone mira u Evropi", ''prevazilaženje nacionalizma u međunarodnim odnosima", „trajno napuštanje vođenja politike s pozicije sile",... stvaranje EU može, u jednoj manjoj meri, da ima sve navedene odlike i značaj, ali je osnovni cilj za svaku državu, ipak, uvećanje vlastite moći udruživanjem u jednu novu evropsku „superdržavu" koja bi mogla da se uspešnije nadmeće sa drugim posednicima moći u globalnim odnosima. Iako najizrazitiji primer, regionalna integracija je samo jedan od slučajeva kojima se dovodi u pitanje neprikosnovenost sistema država kroz „preklapanja autoriteta i umnožavanje lojalnosti".

Države se često i razdružuju, a ne samo udružuju; ono što pri tome treba posebno istaći jeste da se u oba slučaja želi isti ishod - ujedinjavanjem se, u osnovi, teži stvaranju nove države, a razjedinjavanjem se žele i, opet, stvaraju u krajnjem ishodu suverene države. Bilo da se smanjuje ili uvećava broj država, sistem država se navedenim procesima, kao načelo svetske političke organizacije, samo ojačava. Po našem mišljenju, to je dokaz da država, kao oblik društvenog organizovanja, kao i sistem država, kao vladajući oblik uređivanja odnosa u međunarodnom životu, iako ozbiljno napadnuti, nisu u odstupanju, a još manje zastareli, kako već nekoliko decenija tvrde zagovornici svetske vlade i svetske države.

Model „preklapajućih autoriteta i umnoženih lojalnosti", pored već pominjanih regionalnih udruživanja i razdruživanja država, podrazumeva i neke druge moguće oblike ispoljavanja. Premda je, normativno gledano, jedna od suštinskih odlika državne suverenosti posedovanje monopola na legalnu upotrebu sile, u stvarnosti nedržavne grupe uzurpiraju to pravo kroz oblike svetskog terorizma. Često je takvo činjenje moralno i materijalno podržano od strane već postojećih suverenih država; U većini slučajeva, krajnji ciljevi međunarodnog i globalnog terorizma jesu uzdrmavanje određene države, stvaranje neke nove suverene države ili očuvanje već postojeće (primeri: teroristički napadi na Njujork i Vašington, palestinsko pitanje unazad nekoliko decenija i kurdski problem danas, pobune u Avganistanu i Iraku...) - to će reći da se sistem suvernih država kao osnovno, organizujuće političko načelo, ne dovodi u pitanje.

Po našem mišljenju, udar na suverenost država može da dođe i od međunarodnih organizacija kada one posegnu za silom u rešavanju nekog problema, a to čine, navodno, u

111

interesu celine međunarodnog sistema. Vrlo brzo se pokaže kako konkretna međunarodna organizacija služi kao sredstvo za ostvarenje interesa njenih najuticajnijih članova. Protivrečimo navedenom Bulovom stavu, stavom da organizacije mogu biti štetnije po suverenitet od terorizma. Uz njih veliki značaj u savremenim svetskim odnosima imaju i transnacionalne nevladine organizacije koje deluju preko i iznad državnih granica. Upravo transnacionalne organizacije svojom delatnošću stvaraju najgušću mrežu odnosa funkcionalnog povezivanja u svetskim razmerama. Baš ovakvi odnosi, koji zaobilaze državne granice kad god je to izvodljivo, stvaraju na prvi pogled sliku o izvesnosti ustanovljavanja svetskog društva. Doduše, treba kazati da učestalost veza ne određuje njihovu društvenost, nego kakvoća. Inače, multinacionalne korporacije su uprkos njihovom međunarodnom karakteru, kad je reč o nacionalnoj pripadnosti zaposlenih i teritorija na kojima se odvijaju njihove delatnosti, uglavnom pod nacionalnom kontrolom - sedišta su im skoro bez izuzetka u najrazvijenijim zemljama Zapada i Japanu.

Zagovornici svetske vlade i svetske države najčešće ističu činjenicu tehnološki ujedinjenog čovečanstva kao glavni razlog za napuštanje sistema država. Po njima, sistem država je, kao načelo političke organizacije čovečanstva, nesposoban da odgovori izazovima „skupljanja sveta" koje se najvidljivije ospoljava, između ostalog, kroz „komunikacijsko globalno selo"...

Zagovornici svetske vlade i svetske države, a istovremeno protivnici sistema suverenih država, svesno ili nesvesno previđaju nedostatak odlika društvenih odnosa u savremenom međunarodnom sistemu. Oni samo na osnovu objektivno velike međuzavisnosti i obima međudejstva u sistemu, govore o postojanju „globalnog sela", „svetskog društva", neki o „međunarodnoj zajednici".

Povećano međudejstvo u tehnološki ujedinjenom svetu ne znači, po našem mišljenju, istovremeno i povećanu privrženost zajedničkim interesima i, naročito, odanost zajedničkim vrednostima...; ukratko, fizičko međudejstvo nije isto što i osećanje bliskosti.

65. Suverenitet, demokratija i globalne institucije: nemogućnosti globalnog upravljanja

112

Davanje suviše moći globalnim institucijama može dovesti do gubitka demokratije u odlučivanju kako za SAD, tako i za druge države. Oni koji se opiru multilateralizmu usko definišu suverenitet kao domaću vlast i kontrolu. U slučajevima kada nemamo unilateralnu sposobnost da proizvedemo željene ishode, našu suverenu kontrolu može uvećati članstvo u režimima koji čine suštinu međunarodnog života. Jedini način za rešavanje mnogih međunarodnih napada jeste organizovati unapred odbranu koja obuhvata saradnju u obaveštavanju i sprovođenju zakona sa drugim zemljama van njihovih granica i unutar naših. Vlade drugih država često bolje mogu da identifikuju i uhapse npr. teroriste. Saradnja sa njima je od presudnog značaja. Transnacionalni odnosi i višestruki identiteti takođe umanjuju našu nepropustljivost. Neki suverenisti veruju da amerika ne mora da igra po pravilima po kojima svi drugi igraju jer je niko ne može naterati da igra po njima - a pored toga ima sopstveni skup značajnih pravila. Ali, visoki su troškovi američkog odbijanja vođstva od strane država koje bi se inače priklonile njenim stavovima, kao i nesposobnosti SAD da samostalno ostvare svoje ciljeve. Pored toga američke korporacije su osetljive na reakcije stranaca i NVO, a kada su one povređene, pritiskaće vladu za pomoć na nacionalnom i državnom nivou. Nijedna vlada, ma koliko moćna, ne može jednostrano nametnuti ili sprovesti svoju volju po ovim pitanjima. Ona uključuju toliko mnogo učesnika i interese u toliko mnogo zemalja da bi bila osetljiva na brutalnu, hegemonsku silu.Istovremeno, ostaje realan problem demokratske odgovornosti multilateralnih institucija. To je proces multilateralnog stvaranja prava, a ne suštine, koji u velikoj meri stvara napetosti vezane za demokratiju i suverenitet... Te pretnje suverenitetu i demokratiji nisu velike, ali su stvarne. Umesto odbijanja tih institucija, kao što savetuju suverenisti, SAD treba da urade nekoliko stvari kao odgovor na zabrinutosti oko demokratskog deficita i legitimiteta multilateralnih institucija i mreža koje obezbeđuju neophodno upravljanje globalizmom.Možda je najznačajnije pokušati oblikovati multilateralne institucije tako da se sačuva što je moguće više prostora za domaće demokratske procese. Stvarni izazov politici je napraviti svet bezbednim za različite robne marke nacionalnih privreda koje će se razvijati jedne pored drugih. Ovde je STO dobar primer. Odgovor uključuje multilateralne procedure, skromne barijere i pravila igre koja dozvoljavaju zemljama da ponovo uvedu ograničenja kada bi suprotno ugrozilo legitiman nacionalni cilj. Pored toga, u demokratijama veća odgovornost može početi kod kuće. Ako američki narod veruje da ekološki standardi nisu na odgovarajući način uzeti u obzir na sastancima STO mogu izvršiti pritisak na vladu. Amerikanci treba da shvate da demokratska odgovornost može biti prilično indirektna. U principu, nema razloga da indirektna odgovornost bude u neskladu sa demokratijom, ili da međunarodne institucije imaju više standarde od nacionalnih. Povećana transparentnost, tj. izbacivanje tajnosti iz procedura od presudne je važnosti ukoliko se želi da međ. institucije ostanu odgovorne. Interesne grupe i štampa imaju značajnu ulogu u stvaranju transparentnosti u našoj domaćoj demokratskoj politici. Privatni sektor može doprineti odgovornosti. Privatna udruženja i kodeksi mogu da spreče trku u snižavanju standarda. Otvorena ržišta mogu pomoći u uništavanju nedemokratske moći lokalnih monopola i smanjiti moć birokrata. Tradicionalni odnosi i višestruki identiteti takođe umanjuju našu nepropustljivost. Mešovite koalicije presecaju granice, a cena njihovog zaustavljanja bila bi preterano visoka u pogledu naših osnovnih demokratskih vrednosti i građanskih sloboda.

113

Države i vlade imaju nove izazove, postojanje multilateralnih institucija i korporacija prevazilazi granice. Ekonomija jedne države i jedne kompanije je usko povezana sa svojim ostalim filijalama, odnosno sa drugim državama. Kontrola podataka koji protiču je nezaustavljiva sa pojavom interneta.

Problem Multilateralnih institucijaKako američke, tako su i ostale korporacije osetljive na reakcije stranaca i NVO. Postoji i problem demokratske odgovornosti multilateralnih institucija: „To je proces multilateralnog stvaranja prava, a ne suštine, koji u velikoj meri stvara napetosti vezane za demokratiju i suverenitet... Te pretnje suverenitetu nisu velike, ali su stvarne“, kaže advokat Kal Raustial. Umesto odbijanja tih institucija, kao što savetuju suverenisti, treba se povećati odgovornost globalnih institucija:

1) oblikovati institucije tako da štite domaće procese (npr STO)2) uključiti zakonodavce u delegacije i savetodavne grupe3) koristiti indirektnu odgovornost (npr reputacija, tržište)4) povećati transparentnost preko štampe, NVO i web sajtova5) podsticati odgovornost privatnog sektora6) eksperimentisati sa novim formama (ICANN, Svetska komisija o branama,

Globalni sporazum)

Umesto „međudržavne politike” počinjemo da imamo sve širu “svetsku” politiku. „Srednjevekovni Evropljanin je možda imao podjednaku lojalnost prema lokalnom gospodaru, vojvodi, kralju i papi. Budući Evropljanin će možda dugovati lojalnost Britaniji, Parizu, Briselu, kao i nekolikim „sajber zajednicama” koje se bave religijom, radom i različitim drugim interesima.” Termin „novog srednjevekovlja“ skovao je Hedli Bul koji označava to da se ljudske lojalnosti danas prepliću kao u srednjem veku – član ste svoje porodice, grada, države, EU, građanin sveta, identiteti su isprepleteni, problemi globalni, a države ograničene. A sistem kao takav je još uvek anarhičan, te su institucije globalnog upravljanja (zato i nema reči vladanje) još u povoju. Ilustrativan primer za to je odgovor na svetsku ekonomsku krizu, ali i pomoć koja je sporo stizala na Haiti. UN žele, ali nemaju ni para ni sredstava da pomognu u dovoljnoj meri.

66. Razlicito shvatanje kovanice poredak poslehladnoratovskim međunarodnim odnosima

114

Bulova definicija: „Sistem postoji onda kada dve ili više država, kao delovi, sačinjavaju jednu celinu, to jest kada postoji dovoljan stepen međuzavisnosti između njih.“ On, naime, tvrdi da društvo država, odnosno međunarodno društvo, postoji kada „grupa država, svesna određenih zajedničkih interesa i vrednosti stvara društvo u kome su njegovi članovi subjekti obavezani zajedničkim skupom pravila u međusobnim odnosima i dele ustanovljavanje zajedničkih institucija.POREDAK POSTOJI ONDA KADA MOŽEMO GOVORITI O POSTOJANJU JEDNOG OBRASCA LJUDSKOG DELOVANJA KOJI ODRŽAVA OSNOVNE ILI NEKE UNIVERZALNE CILJEVE DRUŠTVENOG ŽIVOTA KAO TAKVOG.

Značenje sadržaja kovanice "novi svetski poredak" je istovremeno i povod za pokušaj utvrđivanja prirode i dubine promena stvarnih međunarodnih odnosa posle "hladnog rata".Kad je reč o ispitivanju promena u međunarodnim odnosima, koje su se nesumnjivo zbile krajem osamdesetih i početkom devedestih godina XX veka, pojam poredak se i dalje netačno koristi ne samo u svakodnevnom i političkom govoru, nego i u stručnim raspravama iz oblasti međunarodne politike. Počev od toga da, osim Hedlija Bula, niko od autora koji su pisali o poslehladnoratovskim međunarodnim odnosima i pominjali, na ovaj ili onaj način, "novi svetski poredak", ne postavlja uopšte neophodna prethodna pitanja: Šta je to međunarodni/svetski sistem a šta poredak, i u čemu se oni međusobno razlikuju, da li se, konačno, u današnjim međunarodnim odnosima može uopšte govoriti o postojanju poretka?Novi svetski poredak" je, inace, samo jedan ,od mogucih naziva za promenjene međunarodne odnose posle "hladnog rata" u okviru kojih se rađa/stvara novi poredak. Samo ispitivanjem stvarnih odnosa može se odgovoriti na pitanja da li je uopšte reč o poretku, a ako jeste, koliko je i u čemu taj poredak zaista nov i svetski? Utemeljeni odgovori na postavljena pitanja razrešavaju nedomicu ima li ili nema u savremenim međunarodnim odnosima "novog svetskog poretka". lnače, pravilnije je, onda, razdoblje istorije u kome živimo nazvati vremenom posle nekog prelomnog događaja ili post-erom. Stenli Hofman tim povodom veli da smo danas žitelji „sveta koji koji je potpuno bez primera. Ovaj svet je veoma teško odrediti. Kada za jednu eru ne znate kakva je, zovete je posle neke druge“.Posle neodređenih fraza Mihaila Gorbačova o tzv. novom poretku mira, "novom poretku" i "novim međunarodnim odnosima", prvi koji je oduševljeno današnjio poredak nazvao "novim svetskim poretkom" je američki predsednik Džordž Buš u vreme trajanja tzv. zalivske krize, 1990. godine. Ovo treba istaći zato što će veliki broj analitičara međunarodnih odnosa posle "hladnog rata" govoriti o "novom svetskom poretku " kao poretku Džordža Buša.Zanimljivo je da Buš, kao i mnogi tumači njegovih maglovitih određenja sadržine "novog svetskog poretka", ističu u prvi red novih odnosa poštovanje pravila međunarodnog prava i, navodno, presudnu ulogu koja treba da pripadne svetskim međunarodnim organizacijama, posebno Ujedinjenim nacijama. Pa sad pričaju kako je teško odrediti tu sintagmu i šta ona zapravo znači... Ideje i zalaganja za stvaranje nekakvog "novog svetskog poretka prisutni su, inače, među Amerikancima jos od vremena nastanka ove države. U Americi postoje dve struje idealistička i realistička, '"idealisti" i "realisti" predstavljaju, po nasem mišljenju, samo dva lica jedne iste medalje - dva različita načina kako da se što delotvornije ostvare američki nacionalni interesi.

115

Međunarodni/svetski poredak posle "hladnog rata", svejedno kako ga nazivamo, jeste najsloženiji poredak u kome ljudski rod živi u celokupnoj istoriji. Današnji poredak je sui generis i ne može se uspešno objašnjavati pomoću istorijskog poređenja. U analizi odnosa moć-poredak je sažeto kazano da je poredak senka odnosa moći (ponekad i njena karikatura!); oblik i raspored snaga u današnjem poretku su najneposrednije zavisni od promenjene prirode moći u međunarodnim odnosima. Međunarodni poredak, sagledavan kroz različite dimenzije "meke" i "tvrde" moći, zaista podseća na "filovanu tortu". U pogledu, npr. vojne moci, svetski poredak je jednopolaran (SAD su neprikosnovene na samom vrhu); po merilu ekonomske i finansijske snage, međunarodni poredak sačinjavaju tri središta približno, jednake moći: SAD, EU i Japan; najposle, po Naju, po merilima tzv. meke moći, svetski poredak je višepolaran. Moć jeste suštinsko, ali nije i jedino merilo poretka. Korisnije je od Najevog razlikovanja dimenzija međunarodnog/svetskog poretka (utemeljeno, kao što je već istaknuto, na različitim vidovima ispoljavanja moći u savremenim međunarodnim odnosima) razvrstavanje koje je, u nameri da analizuje "novi svetski poredak," učinio Miloš Knežević: Vidovi (aspekti, dimenzije), "novog svetskog poretka“ koje je on predložio, povremeno se, naime, preklapaju, međusobno ulaze u sadržinska polja ... Treba, naravno, kazati da potpuno međusobno odvajanje delova u celini i od celine međunarodnog/svetskog poretka nije moguće. Pristup Aleksandra Nahta je u tom pogledu "naučniji": raspravljajuci o međunarodnim odnosima u budućnosti i američkoj spoljnoj politici u XXI veku, on predlaže pet dimenzija u okvirima kojih je moguće sagledati i objasniti postavljeni problem: 1) kraj istorije;2) sukob civilizacija; 3) ravnoteža snaga;4) prvenstvo ekonomije i5) humanitarni i globalni trendovi.U predloženim Nahtovim matricama nije teško razaznati, zapravo, idejno-ideološku, kulturno-civilizacijsku, političko-pravnu i ekonomsko-tehnološku stranu međunarodnih odnosa posle "hladnog rata", tj. svetskog poretka na prelazu iz veka u vek i novi milenijum; pa su i četiri vida ispoljavanja međunarodnog poretka posle hladnog rata: idejno-ideološka (zato što je sukob dve različite ideje uređenja društvenih odnosa bila karakteristika Hladnoratovskog perioda - pobeda Zapada); kulturno-civilizacijska ( države ostaju najvažniji odlučioci u MO, ali civilizacije će biti glavni činioci, jer će se osnovne linije sukoba kretati upravo po rasednim linijama između različitih civilizacija); političko-pravna (); ekonomsko-tehnološko-ekološka ().

67. Različita viđenja sveta posle Hladnog rata: međunarodni odnosi kao kraj istorije i sukob civilizacija

116

Glavno obeležje perioda posle Hladnog rata je svkako nestanak bipolarnog sveta i uzdizanje SAD-a kao vodeće zemlje sveta (postavlja se pitanje da li je hegemon). Dolazi i do račvanja sveta. Prema Rozenau, imamo 2 sveta. Prvi svet u svetu čine države, a drugi transnacionalne kompanije, NVO, pojedinci itd. Danas postoje različita shvatanja o tome kakav je svet. Raspodela moći je prema Crauthammer-u unipolarna. Kisindžer veruje da je multipolarna i da SAD ne može da dominira sama, tu su još Evropa, Kina, Japan, Rusija i prema njegovom mišljenju Indija. Uni-Multipolaran je svet prema Hatingotonu. On veruje da je za vreme rata bila bipolarna struktura ali da sadašnja situacija ne odgovara tom modelu i da je zato neophodno postojanje hibridnog modela koji ima jednu supersilu i više okolnih sila. Sa završetkom Hladnog Rata dolazi i do važnih nestrukturalnih promena. Proces međunarodne politike u Evropi značajno je izmenjen razvojem novih ustanova. Evropska Unija ujedinjuje Nemačku i druge evropske države, na način na koji one ranije nikada nisu bile povezane.Odlike sveta: SAD između imperije i hegemonije, između globalne dominacije i globalnog vođstva (Zbignjev Bžežinski); Doba paradoksa američke moći - zašto jedina svetska supersila ne može sama? (Džozef Naj); Neizvesnost (Pol Kenedi); “globalna pometnja” (Zbignjev Bžežinski); “demokratizacija nasilja” (Farid Zakaria)Odsustvo velikih, međudržavnih ratova- od 111 ratova u svetu od 1989. Do 2000. Godine, samo 7 međudržavnih (Džozef Naj); ratovi treće vrste (Kalevi Holsti); asimetrični ratovi; terorizam.

Poslehladnoratovski međunarodni odnosi kao nastavak uspona i pada velikih sila-viđenje Pola Kenedija; kao doba novih dimenzija moći-viđenje Džozefa Naja; kao kraj istorije-viđenje Frensisa Fukujame; kao sukob civilizacija- viđenje Semjuela Hantingtona; kao vreme druge i treće ere globalizacije-viđenje Tomasa l. Fridmana; kao povratak u budućnost-viđenje Džona Miršajmera; kao vreme dolazeće anarhije-viđenje Roberta d. Kaplana; kao doba “uspona ostalih” –viđenje Farida Zakarije; kao borba za prevlast u “drugom svetu”–viđenje Paraga Kane; kao ”doba azije”–viđenje Kišore Mahbubanija.

Frensis Fukujama je 1989. godine objavio je članak pod naslovom „Kraj istorije”. Fukujama nije čitao Hegela nego njegovog interpretatora Aleksandra Koževa, ruskog emigranta koji je živeo i radio u Francuskoj. Fukujama tvrdi da “ono čemu smo možda svedoci nije nije samo završetak Hladnog rata ili proticanje određenog određenog razdoblja posleratne istorije, nego kraj istorije. Reč je o krajnjoj tački tački ideološkog razvoja čovečanstva i univerzalizaciji zapadne liberalne demokratije kao završnog oblika ljudske vladavine jer se pobeda liberalizma odigrala na području ideja ili svesti te je za sada nedovršena na na području stvarnog ili materijalnog sveta”. Duboki ideološki rascepi vodili su ka međunarodnim sukobima tokom 20. veka, a pokreti kao što su fašizam i komunizam bili su odgovori na poremećaje u tradicionalnom načinu života usled procesa modernizacije. Industrijalizacija je otrgla ljude iz njihovih sela ili malih zajednica, i učinila ih podložnim angažovanju u velikim ideološkim pokretima. Vremenom se, ipak, liberalni kapitalizam pokazao kao mnogo uspešniji sistem, zbog stvaranja većeg stepena blagostanja i učešća građana. Kraj Hladnog rata nagovestio je pobedu liberalnog kapitalizma. Sa jedne strane, Fukujama je u pravu. Više ne postoji jedan jedinstveni konkurent liberalnom kapitalizmu, kao jedinoj preovlađujućoj ideologiji. Pored toga, potpuno su promenjeni i odnosi između bogatih zemalja sa demokratskim uređenjem. Ni Nemačka i Francuska, niti Sjedinjene Države i Japan, ne

117

očekuju ili planiraju rat jedni protiv drugih. Složena međuzavisnost između njih stvara „velika ostrva demokratskog mira” u današnjem svetu, i stoji u istom redu kao i Kantove liberalne prognoze. Teoriju o kraju istorije je zagovarao i Karl Marks, smatrajući da je istorija dijalektički proces koji ima svoj početak, razradu i kraj. Ovaj koncept je Marks preuzeo od Hegela.

S druge strane, međutim, poslehladnoratovski svet se pre može opisati kao povratak istorije, nego da se radi o „kraju istorije”. Povratak istorije podrazumeva više uobičajenih okolnosti, u kojima pojedinačna ideološka neslaganja ne vode ka velikim sukobima u međunarodnoj politici. Liberalni kapitalizam ima mnogo konkurenata, iako su oni međusobno podeljeni. Kina i Rusija koriste kapitalizam i globalno tržište, iako nijedna od njih nije ni sasvim liberalna ni sasvim kapitalstička država. U drugim područjima sveta, verski fundamentalizam dovodi u pitanje teoriju i praksu liberalnog kapitalizma. Iako ponekad posmatramo sve verske fundamentalizme kao jednu celinu, postoji više različitih fundamentalizama. Ono što je zajedničko svima njima su delovanje protiv, kao i suprotstavljanje sekularnom liberalnom kapitalizmu. Jedan od velikih odgovora i konkurenata liberalnom kapitalizmu posle kraja Hladnog rata jeste etnički, verski i nacionalni komunalizam.Kritike: Čitanje” Hegela preko Alekdsandra Koževa; nerazlikovanje ili bar nedovoljno razlikovanje klasične, hronološke ili događajne istorije s jedne i istorije ideja s druge strane; odvajanje formalne jednakosti od suštinske ontološke nejednakosti (isotimije od megalotimije) među ljudima i narodima je čin nasilja nad celinom stvari; s druge strane, međutim, poslehladnoratovski svet se pre može opisati kao povratak istorije, nego da se radi o „kraju istorije”.

Tokom 1993. godine, Semjuel P. Hantington je objavio članak (a kasnije i knjigu) pod naslovom „Sukob civilizacija”, zahvaljujući kojima je postao poznat po suprotnim shvatanjima od Fukujame. Fundamentalni sukoba u novom svetu neće biti ni prvenstveno ideološki, ni prvenstveno politički. Velike podele unutar čovečanstva i preovlađujući izvor sukoba biće kulturne prirode.Nacionalne države će ostati najmoćniji akteri svetskih zbivanja, ali će se osnovni sukobi globalne politike odigravati između nacija i grupa različitih civilizacija. Sudar civilizacija će dominirati svetskom politikom. Sudari civilizacija će biti poslednja faza u evoluciji sukoba u modernom svetu. Prestankom Hladnog rata međunarodna politika izlazi iz zapadnjačke faze, a njeno centralno mesto postaje međudejstvo između Zapada i nezapadnjačkih civilizacija kao i između samih nezapadnjačkih civilizacija. U politici civilizacija narodi i vlade nezapadnjačkih civilizacija prestaju da budu objekti istorije kao ciljevi kolonijalizma Zapada već mu se pridružuju kao snage koje pokreću i oblikuju istoriju. Tokom Hladnog rata svet je bio podeljen na I, II i III svet. Danas se države grupišu na osnovu kulture i civilizacije. Civilizacije su najviše kulturne grupacije naroda i najširi nivo kulturnog identiteta koji pojedinci imaju pored onog koji ih odvaja od ostalih ljudi. One se definišu kako pomoću zajedničkih objektivnih, tako i pomoću subjektivnih elemenata. Civilizacije mogu obuhvatati veliki broj ili mali broj ljudi. Civilizacije se mogu ujedinjavati ili prelivati jedna preko druge, i uključivati i podcivilizacije ( zapdna se deli na evropsku i severnoameričku). Sledeći Arnolda Tojnbija, Hantington je podelio svet u 8 velikih „civilizacija” (Zapadna, Konfučijanska, Japanska,Hindu, Slovensko-pravoslavna, Latinoamerička, Afrička, kao i Islamska). Najvažniji sukobi budućnosti će se odvijati duž kulturnih demarkacionih granica koje dele ove civilizacije jednu od druge.

118

One zamenjuju političke i ideološke granice. Dva glavna istorijska sudara su sudar islam-pravoslavlje i islam-hinduizam. Zašto će se sudarati? Sudaraće se jer će civilizacijski identitet u budućnosti biti sve značajniji. Razlike među civilizacijama nisu samo stvarne, one su i suštinske, one neće uskoro nestati, i one su fundamentalnije od ideoloških. Svet postaje sve manji. Interakcija naroda različitih civilizacija sve je više; ove interakcije pojačavaju svest o sličnostima, ali i o razlikama. Procesi ekonomske modernizacije i društvene promene odvajaju ljude od njihovih tradicionalnih lokalnih identiteta. Mnoge svetske religije popunjavaju ovaj prostor, često u obliku fundamentalističkih pokreta. Porast civilizacijske svesti je pojačan i zbog ogromnog značaja i moći Zapada, pa raste vraćanje nezapadnih civilizacija svojim korenima; dolazi do azijacije, reislamizacije, hinduizacije. Kulturne karakteristike su manje podložne promenama ( ključno je pitanje: šta si ti? a ne: na čijoj si strani?). On smatra da je ekonomski regionalizam u zamahu i da je uspešan samo u okviru jedne civilizacije. Prisustvo EU to negira, kao i brojne druge regionalne organizacije. Ovaj sudar će se odigravati na mikro i makro nivou.Dolazi i do civilizacijskog grupisanja - rođačke zemlje su grupe država koje pripadaju jednoj civilizaciji, a koje se nađu u ratu s narodom druge civilizacije prirodno pokušavaju da pridobiju podršku od drugih članova svoje civilizacije (Bosna). Zapad protiv ostatka sveta - Zapad danas dominira nad ostatkom sveta što utiče na zemlje, da se krajnje izoluju od uticaja sa Zapada (S.K.); ili da se priključe zapadu; ili da balansiraju, razvojem sopstvene ekonomske i vojne moći.Podvojene zemlje su one sa narodima koji pripadaju različitim civilizacijama (Turska - sukob islamističkih ideja i prozapadnih elita, Meksiko - latino duh i vezivanje za severnog suseda, Rusija - zapadna ili istočna). Prepreke priključenju nezapadnih društava zapadnim su manje kod pravoslavnih i latinoameričkih, ali su najveće kod muslimanskih i konfučijanskih ( pa zato govori o konfučijansko-islamskoj vezi).Sve ovo ne znači da će civilizacijski identiteti zameniti ostale, ni da će sukobi među civilizacijama zameniti ostale sukobe. Hantington ispravno uočava da do pada jedne civilizacije dolazi posle prevelikog širenja civilizacije van njenih granica i van stvarnih materijalnih moći (imperial overstretch).

Nasuprot onim realističkim teoretičarima koji su koristili teoriju ravnoteže snaga da predvide obnavljanje međudržavnih sukoba između Nemačke i njenih suseda, ili nekih liberala koji su očekivali da će se demokratski mir raširiti po svetu, Hantington se pokazao kao veoma mudar jer se usredsredio na kulturu kao izvor sukoba. Međutim nije pravio razliku između kulture i civilizacije (duhovne pojave od materijalnog pojave).

Sa druge strane, Hantington je previše uprostio svoje shvatanje prihvatajući jednu Tojnbijevu prilično proizvoljnu podelu civilizacija. Kao što smo imali prilike da vidimo u sedmom poglavlju, kulture nisu ni homogene ni statične kategorije, nego se one često prepliću i menjaju. Došlo je do velikog broja sukoba unutar tih velikih „civlizacija” prema Hantingtonovoj mapi sveta (na primer, unutar afričke civilizacije ili islama), nego između njih. Neki posmatrači smatraju da teroristički napadi Osame bin Ladena i njegov poziv na Islamski Džihad protiv Zapada, potvrđuju da je Hantington bio u pravu, ali neko može smatrati opravdanim i događaje posle Septembra 2001. godine, kao i građanski rat unutar Islama između ekstremnih fundamentalista i pristalica umerenih struja. Mnogi muslimani umerenih pogleda imaju više zajedničkog sa umerenim Hrišćanima ili Jevrejima, nego sa Osama bin Ladenom.

119

Nedostatak takvih shvatanja, kod Fukujame i kod Hantingtona, jeste nastojanje da smeste poslehladnoratovski svet u jedan ili u drugi obrazac. Jedna mera, međutim, ne odgovara svima. Kao što smo prethodno videli, osim različitih kultura postoje i veoma različiti oblici država, prema stepenu ekonomske modernizacije. Fukujamina pobeda liberalnog kapitalizma i demokratskog mira veoma se dobro uklapa u veći deo postindustrijskog sveta. Realizam može mnogo da nam kaže o odnosima između zemalja u predindustrijskom i industrijskom periodu. Hantingtonovo usmeravanje na sukobe do kojih dolazi zbog različitih kultura, više odgovara predindustrijskom svetu i njihovim odnosima sa ostatkom sveta.Kao što smo već videli, etnički i kulturni sukobi nastaju kada su identiteti pod znakom pitanja usled velikih društvenih promena koje prate procese modernizacije i globalizacije. Ljudi sa sličnim etničkim karakteristikama tvrde da je njihov zajednički identitet veoma moćna ideja, ali kada pokušavaju da kontrolišu državu, to nazivamo nacionalizmom. Realisti kritikuju Hantingtona ističući da su takve nacionalne države u zategnutim odnosima sa transnacionalnim civilizacijama i kulturama u čijim osnovama je religija, koje su u središtu njegovog shvatanja. Kao što smo primetili na Bliskom Istoku, nacionalne države kao što su Egipat i Sirija su se pokazale jače od pan-arabizma, i trenutno su one u borbi protiv snaga islamskog fundamentalizma.

Čak i kada države preovladaju, nacionalizam varira po svom intenzitetu. Veoma je poučno posmatrati razliku između Istočne i Zapadne Evrope. Pod komunističkom vladavinom na Istoku, nacionalistički i etnički sukobi bili su zamrznuti u periodu od pola veka. Kraj Hladnog rata i nestanak sovjetske hegemonije oživeli su mnoge takve napetosti. Na primer, sa krajem Hladnog rata i nestankom komunističke vlade, razlike između Srba, Hrvata, Muslimana i Kosovskih Albanaca izbile su u prvi plan sa katastrofalnim posledicama u Jugoslaviji. Širom bivšeg Sovjetskog Saveza, mnoge etničke grupe raširile su se van državnih granica rasplamsavajući nove etničke sukobe i oživljavanje nacionalizma. Nasuprot tome, u Zapadnoj Evropi posle kraja Hladnog rata, bile su zanemarljive mogućnosti za izbijanje međudržavnih sukoba, a zemlje koje su pre toga bile žestoki rivali, osnovale su Evropsku uniju. Kako se to može objasniti?

Delimično objašnjenje može biti uloga ekonomskog rasta. Kada ljudi žive bolje, neslaganja između njih mogu biti manjeg intenziteta. Deo objašnjenja može biti i demokratija, jer tamo gde ljudi imaju mogućnost da stvore za sebe određene javne procedure, strasti mogu biti nadvladane. Neka neslaganja na Zapadu nestala su za tokom demokratskih procesa - o tome najbolje svedoči rasprava koja se vodila u Zapadnoj Nemačkoj po završetku Drugog svetskog rata a koja je dovela do promena u udžbenicima i do novog razumevanja nemačke istorije. Deo odgovora je i formiranje regionalnih institucija koje su okupile stanovnike Zapadne Evrope u jedan veći poredak u kome krajnja nacionalistička shvatanja nisu naišla na odobravanje.

Čak i u Zapadnoj Evropi, međutim, daleko od toga da je nacionalizam savladan i nestao sa scene. Mnogi Evropljani ne žele da njihov nacionalni identitet bude potpuno utopljen u evropski identitet. Još uvek postoje preostali strahovi između Francuza i Nemaca. Jedan od razloga zbog čega Francuzi podržavaju proces evropskih integracija, jeste što tako drže Nemce pod kontrolom. Pored toga, mnogi stanovnici Zapadne Evrope su zabrinuti zbog imigranata i reaguju protiv njih. Oni strahuju od migracija sa Severa Afrike, kao i iz Istočne Evrope. Ti došljaci sa juga i istoka su siromašni, i mogu doći pojedinačno ili možda kao terorističke grupe. Političke partije desno od centra koriste se

120

ksenofobijom i upozoravaju da problemi nacionalizma i etničkih tenzija nisu potpuno otklonjeni u Zapadnoj Evropi. Suverenitet i dalje štiti bogatu manjinu od siromašne većine koja živi u svetu. Međutim, značajno je poređenje između Zapadne i Istočne Evrope. Na sreću, želja mnogih istočnoevropskih zemalja da se pridruže Evropskoj uniji imala je snažan umirujući efekat na njihove lidere i narode. Ipak, širenje ostrva mira je jedan spor proces.Kritike: “Nedopustivo sadržinsko uprošćavanje”; “Sindrom rođačkih zemalja” vs. Konkretnih interesa; Clash of Civilizations or Civlizations of Clashes.

Poslehladnoratovski svet Pol Kenedi vidi kao nastavak uspona i pada velikih sila, a Džozef naj kao doba nastanka novih dimenzija moći. Tomas fridman ovo doba gleda kao period 2 odnosno treće ere globalizacije, a Miršajmer kao povratak u prošlost (povratak u budućnost). Prema Kaplanovom mišljenju uslediće anarhija, a prema Zakarijevom mišljenju, ovo je doba uspona ostalih. Kišora Mahbubani vidi sadašnji svet kao doba Azije, a Parag Kana smatra da su međunarodni odnosi danas borba za prevlast u „drugom svetu“.

68. Različita viđenja sveta posle Hladnog rata: MO kao nadolazeća anarhija

121

Gradovi zapadne Afrike noću su medu najnesigurnijim mestima na svetu. Ulice nemaju rasvjetu, policiji često nedostaje benzina za njihova vozila; raste broj naoružanih provalnika, kradljivaca automobila i uličnih napadača. U izveštaju ministarstva spoljnih poslova stoji kako u zračnoj luci "vlada maltretiranje nametanjem pravila i od strane imigracijskih sluzbenika". Zapadna Afrika postaje simbol svetskog demografskog, ekološkog i društvenog pritiska, u kojem se kriminalna anarhija pojavljuje kao stvarna "strateška" opasnost. Bolest, prenaseljenost, neizazvani kriminal, nestašica resursa, migracija izbeglica, povećana erozija nacionalnih država i međunarodnih granica, osnaživanje privatnih vojski, firme koje se bave sigurnošću i međunarodni karteli za preprodaju droge, sada se najbolje vide kroz prizmu zapadne Afrike. Nema drugog mjesta na planetu gdje su politicke karte tako varljive - gde, zapravo, one govore takve izrnisljotine - kao u zapadnoj Africi. Počevši sa Sijera Leoneom. Prema karti, to je nacionalna država s definisanim granicama, s vladom koja kontroliše teritoriju te zemlje. U stvarnosti, vlada Sijera Leonea, koju vodi 27-godišnji vojni bojnik.A buducnost zapadne Afrike će u konačnici, biti i budućnost većine ostatka sveta. Afrička bi budućnost ubrzo mogla biti vrlo loša. Nadolazeći prevrat, u kojem se zatvaraju strana veleposlanstva, države doživljavaju slom, a kontakt sa spoljnim svetom ostvaruje se preko opasnih, obalnih trgovinskih gradova prožetih bolestima.

Još će neko vreme mediji nastaviti pripisivati nerede i ostale nasilne prevrate uglavnom etničkim i verskim sukobima. Ali, kako će se ovi sukobi množiti, postat će jasno da je nešto drugo posredi, te će biti sve više država bez vlade kao što su Nigerija, Indija i Brazil. Homer - Dixon je, mnogo uspešnije od ostalih analitičara, spojio dva naoko odeljena polja istraživanja - studije vojnih sukoba i studije fizičkog okoliša. Prema viđenju Homer - Dixona budući ratovi i civilno nasilje izbijaće zbog nedostatka resursa poput vode, obradivih površina, šuma i ribe.Isto kao što će se voditi ratovi za okoliš, i kao što će do velikih migracija, pojaviće se i okolišem potaknuti pretorijanski režimi - ili, kako ih on naziva ,,čvrsti režimi". Zemlje, u kojima postoji najveća verovatnost za pojavu takvih režima, prema Homer- Dixonu su one kojima prijeti propadanje njihove baze prirodnih resursa, a s druge strane imaju istoriju vezanu uz državnu (čitaj vojnu) silu". Među kandidatima su lndonezija, Brazil i naravno, Nigerija. Umesto granica postojaće mobilni centri moći, kao u srednjem vijeku. Mnogi od ovih slojeva biće u pokretu. Države u kojima one ne mogu da zadovolje potrebe svojih građana a pre svega potrebu građana za bezbednošću zovu se pale ili neuspele države. (Povezati sa Haitijem) - danas su to Somalija, Čad, Sudan, DR Kongo, Haiti, Zimbabve, Afganistan, CAR, Irak, Obala Slonovače (mi se nalazimo u grupi država pod nazivom WARNING states, na 98. mestu).

69. “Američki kolos”- moć SAD na vododelnici dva

122

milenijuma: između imperije i hegemonije, između ”globalne dominacije i globalnog vođstva”

Činjenica je da je američki kolos dominantniji u savremenoj globalnoj konstelaciji možda čak i od nekadašnjeg Rimskog carstva. Dominacija SAD je specifična po tome što se proteže na jako puno oblasti. Naime, SAD su ovladale poljima privrede, vojske, novca, pa i stila života, jezika i kulture. Štaviše, mnogi tvrde da je globalizacija sprovođenje američke nadmoći u svetu, zbog univerzalizma američke kulture. Globalni status SAD na početku 21. veka iziskuje novi termin zato sto je američko prisustvo u svetu izmenjeno. To prisustvo toliko je snažno da je ono bez presedana u dosadašnjoj isroriji. Spektar vojnog, ekonomskog i kulturnog uticaja SAD na druge zemlje impresivno je širok. Još impresivniji je stepen moći koji Ameriku odvaja od svake druge zemlje. Američka ekonomija proizvodi 30% svetske proizvodnje; nijedna druga zemlja ne proizvodi ni polovinu od toga.Američki budžet za odbranu, računat u dolarima, prevazilazi vojnu potrošnju sledećih 15 zemalja zajedno uzev. dok SAD imaju neka vojna sredstva - na primer, veoma precizne krstareće rakete - koje ne poseduje nijedna druga zemlja. Postoje razlicita misljena o momentu unipolarnosti SAD. Jedna strana teoretičara (deklinisti) smatra da će momenat biti izuzetno kratak, usled prirode ravnoteze snaga. Ostali, poput Rusije i Kine, će se udružiti i razviti u nastojanju da uspostave ponovnu ravnotezu. S druge strane, postoji i stav da će američka nadmoć biti znatno trajnija (trijumfalisti), uzevši u obzir dubinu njene dominacije u sferama kulture i vojske. Takođe, SAD su lider u tehnološkoj revoluciji, što je još jedan pokazatelj premoći. U vojnoj sferi, SAD su trenutno dominantne. 40 procenata svetskih troškova na odbranu troše Amerikanci. Pored 5.100 nuklearnih bojevih glava, raspolažu sa čak 11 aktivnih nosača aviona (Kina ima 0, Rusija i Indija po 1) od kojih su mnogi na nuklearni pogon, što znači da ne moraju da pristaju u luku na sipanje goriva. Vojska SAD je prisutna u mnogim delovima sveta, a najbolji primer za to je Azija. Iako su Kina i Indija potencijalni takmaci za mesto vodećeg, SAD je prisutna u jugoistočnoj Aziji, aktivna je po pitanju odnosa dve Koreje, a postavlja se i kao posrednik među Indijom i Kinom. Ovo znači da američka moć dopire do jako udaljenih tačaka. S obzirom na broj nuklearniih podmornica i mnogih drugih mornaričkih snaga, u roku od 30 minuta, SAD u stanju da reaguju na svaku pretnju širom planete. To se naziva „overseas power projection capabilities”, i po tome su posebne. Dakle, imaju uticaja širom sveta. Takođe, jedino su SAD kao supersila dominantne u svim važnim sferama, kao pomenute kultura (svi govore engleski, njihovi filmovi su dominantni), vojska, ekonomija, prirodni resursi (nemaju ih previše, ali ih poseduju po svetu), kao i nauka/tehnologija (em imaju najbolje fakultete na svetu, em prednjače u tehnološko-informatičkom napretku sa kompanijama). Pre svega, moć je potencijal sprovodjenja svoje volje u delo, uprkos mogućim otporima. Tokom istorije najčešće je manifestovana kroz vojnu silu. U savremeno doba postoji stav da se klatno moći pomerilo ka drugim sferama iz 3 razloga: nuklearno oružje je bilo preskupo koristiti u svakom smislu, nacionalističke snage su otežale vladavinu nad potčinjenim narodima, te tako otežavale i kolonijalnu vlast, dok je treći razlog društvena promena, jer se postindustrijska društva fokusiraju na blagostanje umesto na žrtvovanje.

123

Po Naju, ne treba nepravedno zanemariti silu, jer je ona poput kiseonika u medj. odnosima, kada je nema, tek onda shvatamo koliko je potrebna. Takodje, vojnu silu koriste teroristi, te je stoga realnost, a može biti važna i među državama. Primer za to su drzave jugoistočne Azije koje su pozdravile američko vojno prisustvo kao osiguranje od nemirnih suseda. Često je potencijal upotrebe vojske dovoljan kao prevaga u pregovorima, makar u podsvesti državnika. Stoga je naivno verovati da je sila toliko po strani kada se govori o izvorima moći. Usamljenost na mestu svetske supersile u vremenu posle kraja Hladnog rata, primorala je SAD na traganje za sopstvenim identitetom, na borbu između potrebe za svetskim prisustvom i svetskim vođstvom i nespremnosti najširih slojeva stanovništva daplate cenu jednog takvog poduhvata. Ipak, čini se da u samim SAD živi još uvek dovoljan broj onih koji su sposobni i spremni za tako nešto, bez obzira na sve rizike koje to sasobom nosi. Ratovi koje su SAD vodile i vode u poslednjih nekoliko godina najbolji su dokaz za to. Vodeća uloga u procesu globalizacije i činjenica da su SAD još uvek glavna ekonomska sila sveta (imaju 27,5 odsto svetskog GDP-a, a što je važnije, jako su visoko po GDP po glavi stanovnika, Kina nije ni medju prvih 100 po tom kriterijumu), snažni su izvori iz kojih će SAD i u decenijama koje dolaze crpeti snagu za položaj jedine svetske supersile. Takođe, „meka moć“ SAD, najšire posmatrano izražena u privlačnosti američke kulture, i načina života za ostatak sveta, bila je i ostala neprikosnovena (čak i kad se najnoviji talas antiamerikanizma, od rata u Iraku iz 2003. godine pa naovamo uzme u obzir). Kad se tome doda i to da priče o opadanju američke moći, nisu ništa novo, već se, kako neki hroničari navode, mogu pratiti još odprvih dana Republike, postaje jasno da vremedominacije SAD u svetskim poslovima još nije isteklo. Drugim rečima, iako je Amerika u procesu opadanja moći, njen silazak sa mesta vodeće sile sveta trajaće određeno vreme, a njena premoć u svetskim poslovima, ostaće, jer, kako to kaže poznati nemački teoretičar međunarodnih odnosa Jozef Jofe, u nedostatku onih koji su sposobni i voljni da preuzmu tu ponekad nezahvalnu ulogu, Sjedinjene Američke Države ostaju sila po difoltu. Takođe, zbog proste činjenice da se moć neke zemlje uvek sagledava u kontekstu vremena o kojem govorimo, jasno je da su slabosti i odsustvo eventualnih izazivača njenoj prevlasti doveli su do toga da poslehladnoratovski svet bude ustvari „američki svet“. Kad se toma doda i faktor „percepcije moći“, to jest da vi niste ono što jeste, već da ste onakvi kakvim vas drugi vide, situacija sa procenom ko je u kom trenutku moćniji postaje još složenija, a posledice jednog takvog čina dalekosežnije. Kao posledica rata u Iraku 2003.godine, drugi analitičari opisuju međunarodni poredak kao Američku svetsku imperiju. Na mnogo načina metafora o imperiji je privlačna. Američka vojska ima globalni domašaj, sa bazama širom sveta i njihovim regionalnim komandantima koji ponekad deluju kao prokonzuli. Engleski je lingua franca kao što je to svojevremeno bio Latinski jezik. Američka ekonomija je najveća na svetu, a američka kultura je magnet drugim kulturama. Ipak, pogrešno je pomešati politiku prvenstva sa politikom imperije. Sjedinjene Američke Države zasigurno nisu imperija na način na koji mi mislimo o evropskim prekomorskim imperijama iz devetnaestog i dvadesetog veka, jer je suštinska osobina takvog imperijalizma bila politička kontrola nad ostalim delovima planete. Iako odnosi u kojima postoji nejednakost zasigurno postoje između Sjedinjenih Država i slabijih sila i lako mogu

124

dovesti do jednog eksploatatorskog odnosa sa američke strane, odsustvo formalne političke kontrole nad tim državama, čini termin "imperijalna" ne samo nedovoljno tačnim, nego i potpuno pogrešnim. Možda se može govoriti o američkoj nadmoći u smislu hegemonije. Da biste bili imperija neophodan je nivo kontrole i upravljanja koji teško da SAD ima. U hegemonskom sistemu, vi ste 'primus inter pares', dakle prvi među jednakima. Mnogo ste uticajniji i napredniji, te ste stoga 'prvi u redu', 'prvi po autoritetu', i imate ulogu lidera, ali ne formalnog gospodara. Istorijski primer je atinska hegemonija (grčki gradovi pristali da Atina organizuje ratne napore protiv Persije).

Sjedinjene Američke Države imaju više izvora moći nego što ih je imala Velika Britanija na vrhuncu svoje imperijalne moći, ali Sjedinjene Države imaju manje moći u smislu kontrole nad ponašanjem i unutrašnjom politikom drugih zemalja, nego što je to imala Britanija u doba kada je vladala četvrtinom Planete. Na primer, škole u Keniji, izbori, proces donošenja zakona i ubiranje poreza - da ne pominjemo spoljnu politiku zemlje - bili su pod kontrolom britanskih zvaničnika. U poređenju sa tim, Sjedinjene Države imaju malo takve kontrole u današnje vreme. Tokom 2003. godine Sjedinjene Države nisu čak uspele da zadobiju glasove Meksika i Kine za drugu rezoluciju o Iraku u Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Analitičari imperije odgovaraju da je termin "imperija" samo metafora. Ipak, problem sa tom metaforom jeste da ona podrazumeva kontrolu iz Vašingtona koja se teško uklapa sa složenim načinom na koji je moć u svetu danas raspodeljena.

U globalnom informatičkom dobu, moć je među državama raspodeljena po obrascu koji podseća na složenu trodimenzionalnu šahovsku tablu, na kojoj se igra odvija i horizontalno i vertikalno. Na vrhu šahovske table gde su političko-vojna pitanja, vojna moć je uglavnom unipolarna sa Sjedinjenim Državama kao jedinom supersilom, ali u sredini table gde su ekonomska pitanja, Sjedinjene Države nisu hegemon ili imperija, i moraju da se cenjkaju sa Evropom sa jednakih pozicija kada Evropa deluje kao ujedinjena celina. Na primer, povodom antimonopolskih ili pitanja koja se odnose na privredu, one moraju naći kompromis, da bi postigle sporazum. I na dnu table transnacionalnih odnosa koji prelaze granice van kontrole vlada država i tako uključuju raznovrsne aktere kao što su bankari i teroristi, moć se haotično raspršava. U takvoj jednoj situaciji čini se da nema baš puno smisla koristiti tradicionalne termine poput unipolarnost, hegemonija ili imperija s ciljem da se opišu takvi problemi.

Oni koji slikaju imperiju zasnovanu na tradicionalnoj vojnoj moć oslanjaju se u svom radu samo na jednodimenzionalnu analizu. U igri koja ima tri dimenzije, međutim, izgubićete ako se usredsredite samo na jednu hijerarhiju i nećete uspeti da uzmete u obzir i druge odnose, te vertikalne veze između njih - pogledajte samo vezu u ratu protiv terorizma, između vojnih akcija na najvišoj tabli (figurativno:šahovskoj tabli-prim.prev.) u kojoj su Sjedinjene Države uklonile tiranina iz Iraka, ali su istovremeno uvećale sposobnost članova terorističke mreže Al Kaida da pridobiju nove regrute na transnacionalnoj tabli. Predstavljajući tamnu stranu globalizacije, ova pitanja su inherentno višestrana, a da bi se rešila zahtevaju saradnju. Opisujući takav svet kao svet u kojem postoji nekakva američka imperija, nećemo uspeti da shvatimo stvarnu prirodu sveta sa kojim se Sjedinjene Države suočavaju.

Štaviše, još jedan problem koji nastaje njihovom analizom jeste da li će američka javnost tolerisati ovakvu jednu klasično imperijalnu ulogu. Amerika je kratko vreme bila

125

u imperijalnom iskušenju u vreme kada se pojavila kao globalna sila na međunarodnoj sceni 1898. godine, ali međuvreme formalne imperije nije dugo trajalo. Nasuprot Britaniji, imperijalizam za Amerikance nije bio zadovoljavajuće iskustvo. Istraživanja javnog mnenja su stalno pokazivala da postoji malo osećaja za imperiju. Umesto toga, javnost nastavlja da favorizuje multilateralizam i korišćenje Ujedinjenih Nacija. Možda je to razlog zbog koga je Majkl Ignjatijev, kanadski zastupnik prihvatanja metafore imperije, označio američku ulogu u svet kao "laku imperiju". Trenutnu raspodelu moći u svetu možemo označiti kao međuzavisnost na više nivoa. Naime, nijedna pojedinačna hijerarhija ne opisuje na odgovarajući način današnju svetsku politiku, kao što to čini ona koja je prikazuje kao trodimenzionalnu partiju šaha. Istina je da Sjedinjene Američke Države imaju raznovrsniji portfolio izvora moći nego bilo koja druga zemlja na svetu, ali svetski poredak današnjice nije era američke imperije u tradicionalnom smislu te reči. Uprkos svemu, jedina svetska supersila ne može sebi dopustiti taj luksuz da deluje sama. Proces globalizacije stavio je na dnevni red međunarodnih odnosa sledeće: čak ni najmoćnija zemlja sveta ne može se hvatati u koštac sa njom samo sopstvenim snagama-uzmite kao dokaz pitanja međunarodne finansijske stabilnosti, globalnih klimatskih promena, širenje infektivnih bolesti itd.

„Tri deficitа“ sа kojimа se Sjedinjene Američke Držаve dаnаs suočаvаju, а sve u vezi sа eventuаlnim pokušаjem ove zemlje dа postаnu svetskа imperijа. On smаtrа dа Amerikа „pаti“ od deficitа vojnih trupа, budžetskog deficitа i deficitа pаžnje (misli se nа slаbu zаinteresovаnost sаmih Amerikаnаcа zа tаko nešto i zа svetske poslove uopšte).

Amerikа jeste dаnаs moždа neuporedivo nаjsnаžnijа silа po svojim globаlnim dosezimа, no njenа je teritorijа isto tаko mnogo više izloženа rаzličitim izаzovimа, nego što je to bio slučаj sа prošlim imperijаlnim silаmа. A sаsvim je verovаtno dа život u nesigurnosti zа Amerikаnce od sаdа predstаvljа trаjno stаnje.

126

70. Kina kao izazivač

Kine je četvrtа po veličini zemаljа u svetu sа površinom preko 9,6 milionа km², kаo i nаjmnogoljudnijа zemljа svetа sа oko 1,3 milijаrde stаnovnikа, što je oko 20% od ukupnog brojа stаnovnikа nа svetu. BDP je 2500 $ po stanovniku, 10,3 % rast, troškovi vojske zauzimaju 4,3 %. 1400 milijardi američkih obveznica.Kinа imа stаlno mesto u sаvetu bezbednosti Ujedinjenih nаcijа. Kinа je drugа nаjvećа ekonomijа svetа, kаo i nаjveći uvoznik i izvoznik robа i uslugа. Zbog velikog rаzvojа i rаstа troškovа vojske, kаo i sve većeg povećаnjа brojа stаnovnikа, nа Nаrodnu Republiku Kinu se gledа kаo nа buduću supersilu svetа.Kinа je jednа od nаjstаrijih kontinuаlnih civilizаcijа nа svetu. Zа kornjаčin oklop koji se koristio zа proricаnje sа oznаkаmа koje podsećаju nа drevno kinesko pismo iz dinаstije Šeng je ustаnovljeno dа potiču iz vremenа oko 1500. godine p. n. e. Kineskа držаvа potiče od grаdovа-držаvа u dolini Hoаnghoа. Godinа 221. p. n. e. se često uzimа zа godinu u kojoj je Kinа ujedinjenа u veliko krаljevstvo ili cаrstvo. Te godine Ćin Š’ huаng je prvi ujedinio Kinu. Sukcesivne kineske dinаstije su rаzvile birokrаtski sistem koji je omogućio kineskom cаru dа kontroliše ogromnu teritoriju.Kineski grаđаnski rаt zаvršio je 1949. KP Kine je preuzelа vlаst nаd glаvninom Kine, sem Tаjvаnа. Kuomintаng se povukаo nа Tаjvаn i nekа mаlа ostrvа Fudžijаnа. Mаo Cedung je 1. oktobrа 1949. proglаsio Nаrodnu Republiku Kinu. Mаo Cedung se povukаo sа pozicije predsednikа Kine 1959. posle nekoliko velikih ekonomskih neuspehа, kаo što je bio Veliki skok nаpred. Li Šаoči gа je zаmenio, аli Mаo je i dаlje imаo ogromаn uticаj nа pаrtiju i ostаo je generаlni sekretаr KP Kine. Jedno vreme Kinom je uprаvljаlo umereno vođstvo : Li Šаoči, Deng Sjаoping i drugi, koji su zаpočeli ekonomske reforme. Mаo Cedung i njegovi sаveznici su 1966. lаnsirаli Kulturnu revoluciju. Premа mišljenju mnogih istoričаrа to je bio pokušаj dа se očisti vodstvo od umerenih elemenаtа. Mаovi sledbenici su to smаtrаli eksperimentom direktne demokrаtije i prvi pokušаj borbe protiv korupcije i drugih negаtivnih uticаjа nа kinesko društvo. Rаzvio se Mаov kult, а ekonomijа zemlje je tokom togа periodа nаzаdovаlа. Došlo je do velikog neredа tokom kulturne revolucije, pа je predsednik vlаde Ču Enlаj posredovаo u smаnjivаnju destruktivnosti i pomаgаo je umerene elemente. Ču Enlаj je inicirаo normаlizаciju odnosа sа SAD, pа je Kinа 1971. postаlа člаn sаvetа bezbednosti UN umesto Tаjvаnа, koji je dotаd predstаvljаo Kinu. Poslednjih godinа životа otvoreno je kritikovаo ženu Mаo Cedungа i preostаle pripаdnike bаnde četvoro. Bio je nаjbliži sаrаdnik Deng Sjаopingа i pomogаo je dа se Kinа nаkon kulturne revolucije oslobodi rаdikаlnih elemenаtа.Posle Mаove smrti 1976. uhаpšenа je Četvoročlаnа bаndа, а Deng Sjаoping je uspeo dа preuzme vlаst od Mаovog nаslednikа Huа Kuаfengа. Deng nije nikаd postаo šef pаrtije ili držаve, аli je svojim uticаjem nа pаrtiju vodio zemlju putem ekonomskih reformi. Prаgmаtizаm kojim je vodio Kinu ocrtаn je njegovim rečimа: "Nije bitno dа li je mаčkа crnа ili belа, bitno je dа lovi miševe". Komunističkа pаrtijа je smаnjilа svoju sveobuhvаtnu kontrolu. Rаspuštene su i zаdruge, а seljаci su počeli dobijаti zemlju u zаkup. Zbog togа je došlo do povećаnjа poljoprivredne proizvodnje.d krаjа 1978. kinesko vodstvo je zаpočelo sа ekonomskim reformаmа. Dotаd je kineskа privredа bilа plаnskа privredа sovjetskogа tipа. Reformisаnа je u mešovitu privredu, mnogo bliže tržišnoj privredi, аli još uvek pod političkim okvirimа koje nаmeće KP Kine. Kolektivizаcijа u poljoprivredi je zаmenjenа privаtizаcijom zemlje. Povećаnа je odgovornost lokаlnih

127

vlаsti i direktorа fаbrikа. Dozvoljeno je otvаrаnje velikog brojа mаnjih privаtnih firmi, а strаne investicije su ohrаbrene brojnim ekonomskim i političkim merаmа. Kаo rezultаt tih promenа kineskа privredа je postаlа mešovitа, а Kinа je 2001. primljenа u Svetsku trgovinsku orgаnizаciju.U 5 specijаlnih ekonomskih zonа zаkoni o investirаnju su mnogo povoljniji sа ciljem dа se u te zone privuče strаni kаpitаl. Od 1990-ih specijаlne ekonomske zone su se rаširile i nа veće kineske grаdove uključujući Peking i Šаngаj. Zbog togа je Kinа šest putа povećаlа bruto domаći proizvod(BDP) od 1978. Kinа imа jednu od nаjbržih ekonomskih stopа rаstа, tаko dа je prosečni godišnji rаst BDP-а 9,4% u zаdnjih 25 godinа. Krаjem 2009. Kinа je postаlа drugа privredа svetа po ukupnom BDP-u, а drugа nа svetu po BDP-u izrаčunаtom po pаritetu kupovne moći. Zbog velikog brojа stаnovnikа BDP po stаnovniku po pаritetu kupovne moći je 7.200 $, što predstаvljа 1/6 аmeričkog.Rаst kineskog BDP-а od 1952. do 2005.Kinа je uglаvnom postаlа proizvođаč sа niskim troškovimа. Troškovi proizvodnje u Kini su mnogo mаnji nego u Aziji ili Lаtinskoj Americi. Pošto je dugo vremenа fiksirаlа tečаj juаnа uz dolаr dolаzile su kritike dа je to rаzlog ogromnog suficitа, koji Kinа imа u trgovini sа gotovo svim rаzvijenim zemljаmа, sem sа Tаjvаnom i Južnom Korejom. Od 21. julа 2005. tečаj juаnа je postаo plivаjući. Kinа ujednаčuje svoj porezni sistem koji je dotаd dаvаo prednost izvoznim kompаnijаmа. Postoji ogromаn jаz u bogаtstvu između obаlnog područjа Kine i unutrаšnjosti. To predstаvljа problem, koji može potencijаlno destаbilizovаti zemlju, pа je vlаdа Kine zаdnjih godinа zаpočelа sа nizom inicijаtivа, kojimа bi se pomoglo unutrаšnjosti Kine dа sustiže ekonomski rаzvoj nаprednog područjа. Kаo rezultаt velikog ekonomskog rаzvojа stаndаrd životа u Kini je bitno veći, а broj siromаšnih je postаo mаlen.

Mnogi vide Kinu Amerikanci se dive lepoti, ali s nogu ih obara samo veličina. Shodno tome, Kina se percipira kao najveća pretnja. Sa 1,3 milijarde stanovnika, sve brojke vezane za Kinu i njen razvoj izgledaju zastrašujuće. Imaju najbrojniju armiju na svetu, najvišu stopu ekonomskog rasta već godinama unazad, vojni budžet koji raste iz godine u godinu, (u stvarnosti daleko veći od nominalnog), itd. Međutim, uprkos tome što su sve ove stvari neophodni rekviziti da bi se bilo velika sila, sve to zajedno ipak nije dovoljno za položaj supersile ili pak svetskog hegemona. Ranke određuje veliku silu kao zemlju koja je u stanju da vodi konvencionalni rat sa svim drugim velikim silama, i da iz tog rata izađe ako ne neporažena, a ono bar da može da nanese velike gubitke najmoćnijoj državi u međunarodnom sistemu kojem pripada. Sa pojavom nuklearnog oružja, postalo je jasno da uz konvencionalno naoružanje i njega morate imati u svojim rukama da biste se i dalje računali kao velika sila. Takođe, velika sila koja pretenduje da postane svetska supersila, mora da poseduje i mogućnost da tu svoju moć projektuje, ne samo u blizini svoje teritorije, već i po potrebi u bilo kojoj tački sveta. A za to je potrebno mnogo, mnogo više od onoga što Kina danas ima. Dakle, Kina ima više vojnika (2.3 miliona) od SAD, ali nema mogućnost delovanja širom sveta. Takođe, ima svega 24 balističke rakete koje mogu da pogode teritoriju SAD.Ima samo jedan nosač aviona, nasuprot 11 (aktivnih) američkih, i ima 400 nuklearnih bombi naspram 5100 američkih. Kina vojno za sad jeste inferiorna u odnosu na SAD. Njena geografija je indikativna. Uprkos činjenici da izlazi na tri mora, Žuto, Istočnokinesko i Južnokinesko, Kina je zemlja kojoj nedostaju kapaciteti za izlazak iz tih mora i gospodarenje svetskim vodama. Ta svojevrsna „zatvorenost“ Kine dodatno je

128

pojačana prisustvom američkih trupa na Filipinima, u Južnoj Koreji i Japanu, blizinom Tajvana i naravno sedmom flotom mornarice Sjedinjenih Američkih Država. Sve to zajedno, čini da Kina ipak pomalo pati od klaustrofobije. Kroz istoriju, Kina je najčešće bila okrenuta sebi. Taj nedostatak ofanzivnog i global-dominacijskog razmišljanja je svakako jedna od varijabli koja se mora promeniti ako bi da se transformiše u ozbiljnog pretendenta na mesto hegemona ili svetskog lidera. Kina značajno zaostaje za SAD i svoje politike prevashodno usredsređuje na svoj region i svoj ekonomski razvoj, a njena zvanična komunistička ideologija malo je privlačna. Ipak, uspon Kine podseća na Tukididovo upozorenje da verovanje u neizbežnost konflikta može postati jedan od njegovih glavnih uzroka. Svaka strana verujući da će završiti u ratu sa onom drugom obavlja razumne vojne pripreme koje druga strana potom tumači kao potvrdu njenih najgorih strahova. Uspon Kine je pogrešan izraz; ponovna pojava bio bio tačniji jer je po veličini i istoriji ona bila dugo vodeća sila u I. Aziji. Od 500. do 1500. god. nove ere može se reći da je ekonomski i tehnološki Kina dominirala svetom, ali bez globalnog domašaja niti svega što to danas podrazumeva. Tada, takođe, do izražaja je dolazila njena konzervativna kultura, koja ih je sprečavala da zavladaju svetom, već samo da ga istražuju. U novijoj istoriji Deng Sijao Peng je izvršio političku (donekle) i ekonomsku liberalizaciju zemlje koja je dovela do strahovitog ekonomskog napretka (danas je Kina druga ekonomija sveta). Kina je druga ekonomija sveta, skoro je prestigla Japan po GDP-u, ali im je GDP i dalje nekoliko puta manji od SAD), loši su u GDP po glavi stanovnika (jer ih ima beskonačno) pa tu nisu ni medju prvih 100. Ima ogroman suficit u trgovini sa SAD (20 posto spoljne trgovine je sa SAD, u suprotnom pravcu 0, 16 posto), neće da spuste valutu juan, što izuzetno šteti američkim interesima.

Najbolji primer interakcije između složene međuzavisnosti i realizma u stvarnom svetu je odnos SAD sa Kinom. Kao i sa Japanom, američki uvoz iz Kine daleko nadmašuje američki izvoz. Rezultat je značajan trgovinski deficit u milijardama dolara. Dok je bilateralan trgovinski odnos između Sjedinjenih Država i Kine asimetričan u korist Kine, SAD nisu posebno ranjive na potencijalni kineski trgovinski embargo jer bi potencijalni gubitak kineske robe mogle da kompenzuju kupujući je negde drugde, a Kina ima snažne unutrašnje podsticaje da izvozi u SAD. S druge strane, potencijalna veličina kineskog tržišta za američku robu i domaća potražnja za kineskom robom u SAD znače da je sposobnost vlade SAD da deluje protiv Kine u nekoj meri ograničena transnacionalnim akterima, uključujući američke multinacionalne korporacije koje su vršile pritisak na vladu da Kini ne uvede sankcije zbog nefer trgovinske prakse i kršenja ljudskih prava. U isto vreme, brz rast kineske ekonomske i vojne snage imao je snažan uticaj na opažanje ravnoteže snaga u Istočnoj Aziji, i doprineo oživljavanju američko-japanskog bezbednosnog saveza 1996.godine. Robert Kagan veruje da je cilj Kine da u kratkom roku zameni SAD kao dominantnu silu u I. Azij, a na dugi rok da ospori položaj Amerike kao dominantne sile u svetu.6 razloga zbog kojih Kina neće biti sledeće supersila?Kao prvo, i usponi i padovi velikih sila su pre jedan dugotrajan proces, nego nešto što se dešavaju preko noći.16 U pitanju su decenije, ponekad i vekovi, a ne godine, kako to neki očekuju. Što se tiče same Amerike, njen uspon u rang svetske supersile trajao je više od 150 godina. Ogroman potencijal razvoja nakon sticanja nezavisnosti 1783. godine i značajnog proširenja teritorija u decenijama koje su usledile, bio je nakratko zaustavljen građanskim ratom, ali se dodatno povećao u godinama posle njega. Amerika je

129

zahvaljujući svemu tome, postala država-kontinent, a ne zemlja u evropskom smislu te reči. Usamljenost na mestu svetske supersile u vremenu posle kraja Hladnog rata, primorala ih je na traganje za sopstvenim identitetom, na borbu između potrebe za svetskim prisustvom i svetskim vođstvom i nespremnosti najširih slojeva stanovništva da plate cenu jednog takvog poduhvata. Ipak, čini se da u samim SAD živi još uvek dovoljan broj onih koji su sposobni i spremni za tako nešto, bez obzira na sve rizike koje to sa sobom nosi. Ratovi koje su SAD vodile i vode u poslednjih nekoliko godina najbolji su dokaz za to. Vodeća uloga u procesu globalizacije i činjenica da su SAD još uvek glavna ekonomska sila sveta, snažni su izvori iz kojih će SAD i u decenijama koje dolaze crpeti snagu za položaj jedine svetske supersile. Takođe, „meka moć“ SAD, najšire posmatrano izražena u privlačnosti američke kulture, i načina života za ostatak sveta, bila je i ostala neprikosnovena (čak i kad se najnoviji talas antiamerikanizma, od rata u Iraku iz 2003. godine pa naovamo uzme u obzir).Kao drugo, pokušaj da se tačno izmeri moć neke zemlje u međunarodnim odnosima, isti je kao i pokušaj da se preskoči sopstvena senka: dosad to nikom nije pošlo za rukom. Iako je bilo raznih pokušaja da se učini tako nešto, pa su pojedini teoretičari smišljali razne formule kojima su sabirali različite elemente moći, uvek je postojao problem kako izmeriti njene nematerijalne činioce. Dodatni problem je i što se moć može shvatiti najmanje u dvostrukom smislu: kao kapacitet i sa druge strane kao vaša sposobnost da promenite nečije ponašanje, a za to nije nužan preduslov da budete moćniji. Jedini način na koji se to tradicionalno radilo, a to je direktnim ratom dveju strana, bio bi katastrofalan po obe strane, pogotovo u vreme nuklearnog oružja.Treći razlog tiče se onoga što će sama Amerika činiti po tom pitanju. Naime, većina prognoza koja se daje u vezi sa neizbežnim usponom Kine u rang supersile, zanemaruje ono što će Amerika činiti kao odgovor na tako nešto. Kao da će Kina i ekonomski i vojno jačati, a Amerika to posmatrati skrštenih ruku i sa strane. Međutim, ako posmatramo trenutnu situaciju po tom pitanju stvari ne izgledaju baš tako. Vodeći se starim realpolitičkim principom da ako hoćete da vam događaji idu na ruku da onda morate biti aktivni, Sjedinjene Države nastoje da budu veoma prisutne i veoma aktivne u regionu Istočne Azije. Uprkos činjenici da izlazi na tri mora, Žuto, Istočnokinesko i Južnokinesko, Kina je zemlja kojoj nedostaju kapaciteti za izlazak iz tih mora i gospodarenje svetskim vodama. Ta svojevrsna „zatvorenost“ Kine dodatno je pojačana prisustvom američkih trupa na Filipinima, u Južnoj Koreji i Japanu, blizinom Tajvana i naravno sedmom flotom mornarice Sjedinjenih Američkih Država. Kina će i u budućnosti ostati ono što i sada jeste: velika sila čiji su kapaciteti ipak samo regionalnog karaktera. Takođe, uprkos svojoj monolitnosti, kad se posmatra spolja, Kina je iznutra u stvari veoma podeljeno i raznoliko društvo. Strahovit ekonomski razvoj poslednjih decenija, nije doneo podjednake dobrobiti svim delovima zemlje. Unutrašnja, ruralna Kina daleko je iza „blistavih svetlosti nove Kine“ i oni koji su bili u Kini kažu da što dublje zalazite u unutrašnjost zemlje, ta razlika postaje sve očiglednija. Tako, neki tvrde da uprkos nesumnjivim uspesima koje ova zemlja beleži u poslednjih dvadesetak godina, njena „ekomonija trpi od neefikasnosti preduzeća koja su u državnom vlasništvu, ne baš jasnog finansijskog sistema, i neodgovarajuće infrastrukture. Unutrašnji problemi vezani za oblast Sinkjang naseljene Ujgurima, ili problem Tibeta, takođe mogu biti značajan izvor nestabilnosti. Jer, kad se pogleda nacionalni sastav Kine, uprkos tome što je stanovništvo Kine dosta homogeno kad se pogledaju samo brojevi, u praksi kineskih 8, 5

130

posto (koliki je procenat stanovništva koji otpada na nacionalne manjine), znači oko 110 miliona ljudi. Ipak, još uvek nerešeno pitanje Tajvana najveći je izazov sa kojim se Kina suočava. Tajvan je za nju „pitanje svih pitanja“ i njegovo prisajedinjenje matici je „cilj svih ciljeva“. Budući da je tako osetljiva na ovo pitanje, jasno je da je to i njena slabost. Svemu ovome treba dodati i veliku kinesku zavisnost od energenata, koja će se u godinama koje su pred nama dodatno povećavati. Naime, već sada Kina je drugi najveći potrošač energije, treći uvoznik nafte na svetu i jedna od najvećih uvoznica ostalih sirovinaživotno važnih, energetskih interesa. To znači, naravno i dobre odnose sa zemljama od kojih se nafta kupuje, ali i pokušaj da se linije snabdevanja za kineske tankere održavaju bezbednim. Podatak da je 80 procenata sirove nafte koju Kina uvozi tankerima, prošlo kroz Malajski prolaz u Indoneziji, samo potvrđuje pretpostavku koliko je Kina ranjiva na bilo kakvu vrstu blokade ili izolacije koju bi eventualno SAD u nekom trenutku nametnule.Poslednji, šesti razlog zbog kojeg Kina možda neće biti sledeća svetska supersila tiče se, po našem mišljenju, nedostatka volje kod samih Kineza za takvim jednim poduhvatom. Kad je u pitanju Kina, ovo nije ništa novo i ima svoje korene duboko u istoriji. Kao jedna od najstarijih civilizacija na svetu, Kina je bila imperija praktično od svog ujedinjavanja, 221. godine pre nove ere, u vreme dinastije Čin. Ipak, Kina je polako počela da vraća status velike sile i došavši u posed nuklearnog oružja 1964. godine, kao deo Niksonove i Kisindžerove politike „otvaranja Kine“ vraćen joj je status stalne članice Saveta bezbednosti, a sukobom sa Sovjetskim Savezom počela je da traži sopstveno mesto pod suncem i sopstveni put. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, otpočele su reforme koje su i dovele do toga da danas pričamo o tome kako će Kina biti sledeća svetska supersila. Kina više nije bila Kina, već „pretnja“. Ipak, uprkos napretku koji je zaista impresivan u svim oblastima, i činjenici da će kineska moć vremenom rasti, čini se da sami Kinezi nisu voljni da postanu to što im neki proriču. Kinezi koji, inače kupuju najveći deo proizvodnje sudanske nafte,83 nisu hteli da reaguju u vezi sa genocidom koji se tamo odvijao, najbolja je potvrda pragmatičnosti spoljne politike Kine. Kina ne želi da zameni Sjedinjene Američke Države kao predominantna svetska sila. Njene elite trenutno ne žele da Kina bude globalni lider rame uz rame sa Sjedinjenim Državama. Kineski rukovodioci smatraju da su unutrašnji izazovi koji muče Kinu previše veliki da bi se preuzeli rizici i odgovornost koje svetsko liderstvo podrazumeva i priznaju da im nedostaju sredstva za tako nešto. Oni se takođe plaše da će im uloga globalnog lidera odvratiti pažnju i usmeriti energiju od preko potrebnog nacionalnog razvoja, a bespotrebno ubrzati netrpeljivost prema Kini u regionu.

131

73. Japan kao potencijalni takmac SAD privredni rast 3,9 %.

Prve naseobine na japanskom arhipelagu počele su pre 100 000 god. Negde u Jajoi (II vek n.e.) dolazi do razvoja poljoprivrede i podele rada, što vodi jačanju klasnog sistema. U Asuka periodu (538. – 710.) dolazi do razvoja japanske kulture koja je pod uticajem kineske kulture. U prvom periodu se prestonica stalno seli, kasnije je to bila Nara a zatim Kjoto. Iako je car bio simbol države, jedno vreme je vojska držala vlast (car zbačenod plemena Ašikaga 1336–1573). Japan se prvi put susreo sa evropskom kulturom 1543. god. kad je nasukan portugalski brod na njegove obale. Edo (današnji Tokio) nakon 1600. postaje prestonica. Iako je u početku bio u izolaciji sa ostalima u spoljašnjem svetu, 1853. SAD Metju Peri zahteva trgovačke veze, a slede ga i ostali. Godine 1889. usvojen je novi ustav pod vođstvom princa Ito Hirobumija → proces modernizacije Japana (Skupština). U I svetskom ratu, Japan se bori protiv nemačkih kolonijalnih sila, a u periodu pred II svetski rat slede politički skandali u zemlji i 1931. godine invazija Mandžurije (1937. invazija severne Kine). U II svetskom ratu, Japan se pridružuje silama Osovine. Godine 1941. oni napadaju američku luku Perl Harbur, da bi zatim u avgustu 1945. godine pretrpeli američki nuklearni napad na Hirošimu i Nagasaki. Godišnji vojni budžet od 44,3 milijаrde dolаrа svrstаvа Jаpаn u petog nаjvećeg svetskog vojnog potrošаčа. U teoriji,ponovno nаoružаvаnje Jаpаnа je strogo zаbrаnjeno Člаnom 9 jаpаnskog Ustаvа u kome se kаže: ” Jаpаnski nаrod se zаuvek odriče rаtа kаo suverenog prаvа nаcije i pretnje ili upotrebe sile kаo nаčinа rešаvаnjа međunаrodnih nesporаzumа ” Međutim, u prаksi, Pаrlаment je osnovаo odbrаmbene snаge 1954.godine.Posle Drugog svetskog rаtа, Jаpаn se strogo držаo Jošidine doktrine kojа je obuhvаtаlа sledeće stаvke: Jаpаnskа bezbednosnа politikа morа izbegаvаti međunаrodne sporove; Držаti se po strаni od spornih globаlnih pitаnjа; Usredsrediti se nа ekonomske ciljeve.Osnovnа politikа Jаpаnа u vezi nаcionаlne odbrаne sаdrži: Održаvаnje isključivo odbrаmbeno orjentisаne politike; Izbegаvаnje situаcije dа Jаpаn postаne glаvnа vojnа snаgа što može dа bude pretnjа ostаtku svetа; Uzdržаvаnje od rаzvojа nukleаrnog oružjа i odbijаnje dа se dozvoli prisustvo nukleаrnom oružju nа jаpаnskoj teritoriji; Obezbeđenje civilne kontrole vojske; Održаvаnje bezbednosnih аrаnžmаnа sа SAD; Izgrаđivаnje odbrаmbenih kаpаcitetа unutаr umerenih grаnicа.Japan je ostrvskа cаrevinа nа Dаlekom istoku. Sаstoji se od 6582 mаnjih i većih ostrvа, od kojih su nаjvećа Honšu, Kjušu, Šikoku i Hokаido. Površinа Jаpаnа je 377.873 km². Po površini Jаpаn je 63. držаvа u svetu. Zvanična i najveća religija u Japanu je šintoizam (93,1 %). Japan danas ostvaruje stalni tehnološki napredak, a njegova industrija i privreda cvataju. Iako Kina ima nuklearno oružje i veću vojsku (2.810.000 kineskih naspram 239.000 japanskih), japanska vojska je bolje opremljena i bolje obučena. Ona takođe ima tehnološki kapacitet da vrlo brzo razvije nuklearno oružje ako se za to odluči. Po vojnom budžetu, Japan je četvrti, odmah iza SAD, Rusije i Kine. Raspolaže sa 44.3 milijardi dolara vojnog budžeta, a njegova mornarica je najveća na Pacifiku. Japanske odbrambene snage su osnovane posle Drugog svetskog rata, i nije im bilo dozvoljeno delovanje u inostranstvu.

U zvаničnim procenаmа Jаpаnske vlаde se kаže dа će broj stаnovnikа Jаpаnа od 124 milionа u 2002.godini brzo opаsti i dа će nizаk nаtаlitet do 2025.godine smаnjiti broj stаnovnikа nа 100 milionа,а do 2100.god. nа 67 milionа,tаko dа izgledi dа će Jаpаn u budućnosti igrаti veću vojnu ulogu blede.

132

ULOGA JAPANA=VAZAL SAD.Udes koji je Jаpаn doživeo tokom II svetskog rаtа, usmerio je nаrod nа postizаnje jednodimenzionаlnog ciljа – ekonomskog oporаvkа, аli gа je doveo i u stаnje nesigurnosti kаdа je reč o široj misiji zemlje.Američko-jаpаnski bezbednosni ugovor (1951.) uključuje аmeričku obаvezu dа brаni Jаpаn, аli ne utvrđuje (ni formаlno), obаvezu Jаpаnа dа upotrebi svoju аrmiju rаdi odbrаne Amerike. Ovim ugovorom je kodifikovаn zаštitnički odnos i vojnа inferiornostа Jаpаnа u odnosu nа SAD. Amerikа je zа Jаpаn predstаvljаlа kišobrаn pod kojim je zemljа moglа sа se oporаvi od porаzа i ostvаri ekonomski zаmаh i nа toj osnovi dosegne poziciju jedne od vodećih silа. Ali tаj kišobrаn nаmeće grаnice slobodi jаpаnske аkcije i stvаrа pomenuti pаrаdoks.Jаpаnsko političko sаmoogrаničаvаnje, omogućаvа SAD dа igrаju centrаlnu ulogu nа Dаlekom istoku. Jаpаn nije geostrаteški igrаč jer je rаnjivа zemljа, osetljivа nа nаjblаže poremećаje tokovа resursа i gotovine, opterećen unutrаšnjim slаbostimа.Ekonomski je moćаn i dinаmičаn, аli istovremeno regionаlno izolovаn i politički ogrаničen zbog svoje zаvisnoti od moćnog sаveznikа, koji je, igrom slučаjа, i ’’čuvаr’’ globаlne bezbednosti, аli i glаvni ekonomski rivаl.Iаko je Jаpаn pod zаštitom SAD, on je i dаlje nаjvаžniji bilаterаlni odnos zа SAD, koji morа dа se brižljivo neguje, s obzirom nа Kinu, čijа budućа politikа, po svoj prilici, ide u prаvcu ugrožаvаnjа аmeričkog monopolа u аzijsko-pаcifičkoj regiji.

ULOGA JAPANA=RIVAL SAD.Ekonomski moćаn Jаpаn, koji može dа konkuriše Americi, ne može biti produžetаk аmeričke spoljne politike i u isti mаh izbegаvаti svаku političku odgovornost nа međunаrodnom plаnu.Politički uticаjаn Jаpаn, onаj koji trаži globаlno priznаnje (pr. stаlno mesto u Sаvet bezbednosti UN), ne može izbegаvаti dа zаuzme odlučuje stаnovište kаdа je reč o bezbednosti i geopolitičkim pitаnjimа, kojа se tiču svetskog mirа.Mnogi Azijci smаtrаju Jаpаn ne sаmo kаo sebičnu, već i kаo zemlju kojа prekomereno imitirа Zаpаd. Tаkаv stаv u mnogome ogrаničаvа jаpаnsku geostrаtešku orijentаciju. Opcijа regionаlne dominаcije Jаpаnа, koji zаsenjuje Kinu – čаk i аko ne bi bilа zаsnovаnа nа jаpаnskoj dominаciji, već nа regionаlnoj sаrаdnji pod blаgim vođstvom Jаpаnа – ne izgledа prаktično mogućа zbog istorijskih, političkih rаzlogа. Ukidаnje аmeričko-jаpаnskog bezbednosnog ugovorа, imаlo bi zа posledicu: ili prihvаtаnje kineske dominаcije, ili ne sаmo skup, već i veomа opаsаn – progrаm ponovnog vojnog nаoružаvаnjа. Neki Jаpаnci smаtrаju dа jаčаnje Kine imа koristаn efekаt, jer povećаvа znаčаj Jаpаn zа SAD, pošto redukuje аmeričku globаlnu dominаciju. S druge strаne, Kinа je trаdicionаlni rivаl, bivši neprijаtelj i potencijаlnа pretnjа stаbilnosti regionа, а sve to čini bezbednosne veze sа Amerikom vаžnijimа nego ikаd.Zа rаzliku od Kine, kojа može zа sebe zаhtevаti stаtus globаlne sile (tek pošto postаne regionаlnа silа), Jаpаn može steći globаlni uticаj sаmo pod pretpostаvkom dа ne teži dа bude regionаlnа silа.mMogućnost dа Jаpаn postаne dominаntnа regionаlnа silа nije prаktično ostvаrivа, а dostizаnje stаtusа istinski obuhvаtne globаlne sile, u odsustvu regionаlne bаze je nereаlističnа. Zаključuje se dа se Jаpаn može domoći stаtusа globаlnog liderа sаmo kroz ekonomski rаzvoj i uključivаnje u snаge održаvаnjа mirа u svetu.

133

ULOGA JAPANA=PARTNER SAD.Ukoliko Jаpаn odbije zаštitu SAD, bez obzirа nа simpаtije susedа zbog ovog potezа, аutomаtski dobijа velikog neprijаteljа od kogа ne bi mogаo dа se odbrаni, s obzirom nа аmeričko vojno prisustvo u regionu (100.000). Ukoliko ne sаrаđuje sа zemljаmа iz okruženjа, preti mu izolаcijа, kojа ne pogoduje ni SAD, s obzirom dа im je Jаpаn bаzа zа političko i vojno prisustvo u аzijsko-pаcifičkom regionu. Sаrаdnjа je i cilj Jаpаnа i SAD. Nаjveću korist Jаpаn može dа izvuče iz uloge vitаlnog pаrtnerа SAD u konstruisаnju sistemа globаlne sаrаdnje. Vojnim sаvezom, obezbeđuje se mir nа Dаlekom istoku, koji pogoduje svimа, аli nikаko Jаpаn ne sme dopustiti dа se sаvez preobrаti u аntikinesku koаliciju. Bаlаnsirаnjem između uloge posrednikа i štićenikа, Jаpаn se polаko može oslobаđаti uticаjа SAD i učiniti ih zаvisnim od njegа sаmog.Obim аmeričke globаlne hegemonije je nesumnjivo velik, аli je njenа dubinа mаlа, ogrаničenа spoljаšnjim i unutrаšnjim preprekаmа. Nаsuprot imperijаmа u prošlosti, Amerikа imа ogromаn uticаj, аli nemа neposrednu kontrolu nаd svim interesnim segmentimа. S obzirom dа vаnserijski ekonomski dinаmizаm Azije, može doprineti nestаbilnosti, jer prosperitet zаmаgljuje političke slаbosti regionа, а jаčа nаcionаlne аmbicije držаvа i teritorijаlne аspirаcije, verovаtno je dа će аmerički primаt nа evroаzijskom kontinentu, doživeti udаrce, pа i sporаdičnа nаsiljа. Američki primаt je rаnjiv zbog novih izаzovа, regionаlnih borаcа i koаlicijа. Sаmo nа Dаlekom istoku trebа rаzmotriti činjenice: - Kinu, kаo nаstаjuću i potencijаlno dominаntnu silu; - Ameriku, kаo jemcа regionаlne bezbednosti, sve više zаvisnog od sаrаdnje sа Jаpаnom, - Jаpаn, koji nаstoji dа pronаđe određeniju i аutonomniju političku ulogu, u kojoj će jаpаnske vojne snаge biti oruđe jаpаnske spoljne politike, а ne produžetаk аmeričkog prisustvа u regionu.

Međutim, skorašnje tenzije, posebno sa Severnom Korejom i Kinom, pokrenule su debatu o statusu japanskih odbrambenih snaga i o njihovom odnosu prema društvu. U Japanu je sada 40.000 američkih vojnika. Postavlja se pitanje da li bi ovakav Japan mogao postati, za deceniju ili dve, globalni takmac Sjedinjenim državama? Čini se malo verovatno. Približno veličine Kalifornije (površina Japan je 377.835 km²), Japan nikada neće imati populacionu veličinu Sjedinjenih država. U zvaničnim procenama japanske vlade se kaže da će broj stanovnika Japana od 124 miliona u 2002. godini brzo opasti i da će nizak natalitet do 2025. godine smanjiti broj stanovnika na 100 miliona, a do 2100. na 67 miliona, tako da izgledi da će Japan u budućnosti igrati veću vojnu ulogu blede. Ekonomski uspeh i popularna kultura pružaju Japanu meku moć, ali to podrivaju nacionalni etnocentrični stavovi i politike. Japan danas ostvaruje NBD po stanovniku 33,800 američkih dolara (u odnosu na 46,000 američkog) . Mora se napomenuti da je trenutno stanje u kome se Japan nalazi upravo pod američkim bezbedonosnim protektoratom. Stoga je on ipak kvaziglobalna sila. Ako bi SAD napustile alijansu sa Japanom,m mogao bi se proizvesti osećaj nesigurnosti koji bi mogao navesti Japan da odluči da treba da razvije sopstvene nuklearne kapacitete. Drugi scenario bi bio da Japan postane saveznik Kine, a zajednički resursi ove dve zemlje bi činili moćnu koaliciju. Ipak, ovo se čini malo moguće, s obzirom da bi Kina želela da ograniči Japan, a Japan ne bi na to pristao. Stoga je očuvanje alijanse sa Sjedinjenim državama je najverovatniji ishod i što se tiče japanske strane, s obzirom da su oni zabrinuti zbog povećanja kineske moći. Ujedinjena istočna Azija nije uverljiv kandidat za izazivača koji bi skunuo sa trona SAD. Problem Rusije i Japana - južnokurilska ostrva.

134

74. Rusija kao potencijalni takmac SAD

Ruska država je nastala u IX veku sa središtem u Kijevu. Nakon mongolskog pokoravanja ruskih zemalja, sredinom XIII veka, Moskva je postala novi centar okupljanja ruskih kneževina. Godine 1480. nastupa oslobađanje od tatarske vlasti. U to vreme dolazi na vladarsko mesto Ivan IV Grozni (1533 - 1584). Počinje prodiranje u Sibir. Jedna od najpoznatijih dinastija, dinastija Romanovih, započela je svoju vladavinu 1613. godine i vladala je sve do 1917. godine. U XVIII veku nastupa vreme imperatorske Rusije, a nova prestonica postaje Sankt Peterburg. Rusija se uključuje u evropske sukobe i ratove sa Osmanskim carstvom. Godine 1812. Rusija ratuje sa Francuskom i uništava Napoleonovu „Veliku armiju“. Nakon reforma Aleksandra II, Rusija ovladava srednjom Azijom. U vreme vladavine Nikolaja II (1894. – 1917.) ona postiže industrijski i demografski rast. Nakon revolucije od 1905. godine, Rusija ulazi u parlamentarizam. U Prvom svetskom ratu, biva poražena od Nemačke. Nastupa slom države i anarhija, sve dok boljševici 1917. nisu preuzeli vlast. Godine 1922. obrazuje se SSSR. Na svetski pozornicu stupa Staljin i stvara se jedno totalitarno društvo. Njihov doprinos u II svetskom ratu pobedi nad nacističkom Nemačkom je bio ogroman, zato su pretrpeli ogromne gubitke nakon rata (27 miliona mrtvih i materijalni gubici). Nakon toga, Sovjetski savez ovladava Evropom, on zaoštrava odnose sa SAD i počinje Hladni rat. U to vreme Sovjeti razvijaju svoju prvu nuklearnu bombu (1949. godine). Nakon Staljinove smrti, Nikita Hruščov dolazi na čelo partije i nastupa destaljinizacija. Kao posebno bitan događaj, izdvaja se Kubanska raketna kriza (1962.), kada je bilo najbliže nuklearnom ratu između Sjedinjenih država i Sovjeta. Nakon pada Hruščova 1964. na vlast dolazi Leonid Brežnjev i SSSR zahvata ekonomska stagnacija. Nakon njegove smrti 1982. dolazi na vlast Mihail Gorbačov i nazire se kraj komunizmu. Berlinski zid pada 1989. godine. a SSSR se raspada 1991. god. Stаnovništvo: Premа podаcimа iz 2006, ruskа populаcijа broji 142 893 540 stаnovnikа. Rаspored stаnovništvа iznosi svegа 8,4 stаnovnikа po kilometru kvаdrаtnom To je, uglаvnom posledicа nerаvnomernog rаsporedа, jer je većinа populаcije nаseljenа u evropskom delu zemlje. Prirodni prirаštаj je izuzetno nizаk, svegа 0,37 promilа. Preovlаđuje grаdskа populаcijа sа 77 odsto, što se smаtrа posledicom industrijаlizаcije zа vreme Sovjetskog Sаvezа. Iаko se stаnobništvo sаstoji od rаzličitih kulturnih grupа, ogromnu većinu čine Rusi sа 81, 5 % а zа njimа slede Ukrаjinci, Tаtаri, Belorusi, Bаškiri, Moldаvci, Jevreji.Opšti zаključаk: U osnovi se može nаprаviti vidljivа podelа između dаvno stvorenog evropskog jezgrа držаve i oblаsti zа koje se može reći dа su relаtivno skoro nаseljene. Ekonomskа kičmа zemlje se, ipаk, lаgаno pomerа iz svog evropskog težištа i sledi one regije bogаte nаftom i drugim energentimа. Nаžаlost, ekonomski rаst Rusije i njen sve veći znаčаj u pogledu „bitke zа energiju“ ne prаti аdekvаtаn rаst i rаspored stаnovništvа. Iаko je Rusijа nа političkom, vojnom i ekonomskom polju ponovo postаlа znаčаjаn činilаc, u demogrаfskom pogledu se opаsno približilа svom „Smutnom vremenu“.Petnаest godinа nаkon propаsti komunizmа ruskа ekonomijа se približilа ekonomiji srednje rаzvijenih zemаljа slobodnog tržištа. Dаnаs onа imа visoku stopu rаstа BDP-а ( u 2004.godine - 7,1% -) i relаtivno visoku inflаciju ( oko 11,7 % ).Nа dаnаšnju sliku ekonomije je uticаlа i brzа privаtizаcijа unosnijih držаvnih preduzećа početkom devedesetih.NJih je preuzelа nekolicinа preduzetnikа povezаnа sа tаdаšnjom političkom

135

elitom ( oligаrsi ). U poslednje vreme neki oligаrsi su bili prinuđeni dа se odreknu delа kontrole nаd svojim fаbrikаmа, а neki su zаtvoreni ili su emigrirаli. Veliki koncerni i dаlje dominirаju ruskim privrednim potencijаlom, а držаvа nаjаvljuje mere zа podsticаnje mаlog i srednjeg preduzetništvа.Dаnаs se ruskа ekonomijа uglаvnom temelji nа dvа stubа:izvozu sirovinа i energenаtа (nаftа i zemnog gаsа ) i rаstućoj domаćoj potrošnji. Trаdicionаlnа sovjetskа metаulrgijа i sа njom povezаnа proizvodnjа mаšinа, аutomobilа i аvionа preživljаvаju zаhvаljujući visokim cаrinаmа koje sprečаvаju uvoz jeftinih i konkurentnih inostrаnih proizvodа. Mnoge fаbrike preorijentisаle su se nа sаrаdnju sа zаpаdnim kompаnijаmа i licencirаnu proizvodnju strаnih proizvodа ( inomаrke ).Tokom 50-tih Zаpаd se plаšio dа će Rusijа prestići SAD kаo vodeću silu, zbog nulkeаrnog nаouržаnjа, stručnjаkа (hidrogenskа bombа, silаzаk nа Mesec i dr).Hvаlisаve izjаve Hruščovа, Brežnjevа dа će do 1980 Rusijа biti vodećа silа, do Gorbаčovа i ministrа spoljnih poslovа Šаvаrnаdzeа koji si izneli istinu o SSSR dа zаostаje u posledljih 15 godnа u industrijskom rаzvoju. SAD su imаle 27 putа većа izdvаjаnjа zа privredu, а u rаzvoj i istrаživаnje su ulаgаli 60 putа više, а vojni izdаci su bili 9 putа veći. ‘’Čаk i sа rаzvojem privrede 5% nа godišnjem nivou, stvorenim ulogаmа u međunаrodnom sistemu (UN) i sа svojom nukleаrnom moći, bliskosti Evropi i potencijаlnih sаvezа sа Kinom i Indijom, Rusijа može odаbrаti dа sаrаđuje ili uzrokuje probleme zа SAD, аli ne i dа bude globаlni izаzivаč’’. Što se tiče ruskih prirodnih resursa, ona raspolaže sa velikim zalihama nafte, prirodnog gasa, uglja, dijamanata, srebra, bakra, rude, olova...

Politika ravnoteže snaga mogla bi da predvidi takvu alijansu kao odgovor na potvrdu američko-japanskih odnosa. Kina i SSSR su već bili saveznici u 50tim, pa je stvoren presedan za buduće odnose. Otvaranjem Kine i saradnjom na ograničavanju moći SSSR raspadom istog došlo je i do kraja savezništva sa SAD. Rusija i Kina su 1992. objavile odnose konstruktivnog partnerstva, a 2001. su potpisale sporazum o prijateljstvu i saradnji. Tema partnerstva je suprostavljanje unipolarnom svetu kojim dominiraju SAD. I Kina i Rusija su podržavale antiterorističku kampanju SAD 2001. Problemi stvaranja saveza Rusije i Kine su pre svega problemi granice, ekonomskog i vojnog pada moći Rusije. Trgovina i investicije između dve zemlje su zanemarljive, jer se obe strane okreću zapadu. Ponašanje SAD će uticati na dalje povezivanje Rusije i Kine. Ako bismo postavili pitanje da li Rusija danas može biti globalni takmac Sjedinjenim državama, morali bismo prvo da uporedimo njihove pokazatelje moći. Po pitanju površine, Rusija je sa svojom teritorijom od 17,075,200 km² znatno veća od SAD koji ima teritoriju od 9,826,630 km², (Nаjveći deo teritorije neupotrebljiv zа upotrebu ), međutim po pitanju stanovništva, SAD prednjači sa 303,824,646 naspram Rusije koja ima 140,702,094 stanovnika. Ipak, Rusiju ne prati stalni rast i raspored stanovništva. Ona možda predstavlja pretnju za Sjedinjene države, pre svega jer je to jedina zemlja sa dovoljno projektila i nuklearnih bojevih glava za uništenje Sjedinjenih država. Pored već pomenutog prostranstva i prirodnih resursa, ona ima obrazovano stanovništvo, stručne naučnike i inženjere. Ona danas ima visoku stopu rasta BDP-a (u 2001. godini 7,1 %). Ipak, raspad SSSR-a ostavio je Rusiju sa znatno manjom teritorijom (76 % SSSR), stanovništvom (50 % SSSR), privredom (45 % SSSR) i vojskom (33 % SSSR). Ne čini se da će Rusija uhvatiti korak još dugo vremena. Najverovatniji ishod je Rusija koja će ostati interno slaba i institucionalno povezana sa međunarodnim sistemom, pre svega

136

preko mesta u SB. Zbog svoje preostale nuklearne snage, bliskosti Evropi i potencijalne alijanse sa Kinom ili Indijom, Rusija može odabrati da sarađuje ili uzrokuje probleme za Sjedinjene države, ali ne i da bude globalni izazivač.

137

75. Indija kao potencijalni talmac SAD

Indija je držаvа u južnoj Aziji. Sedmа je držаvа nа svetu po površini svoje teritorije, drugа po broju stаnovnikа. Tаkođe, po broju stаnovnikа Indijа je nаjvećа demokrаtskа držаvа nа svetu. Kаo dom Civilizаcije doline Indа i oblаst istorijskih trgovаčkih putevа i prostrаnih cаrstаvа, Indijski potkontinent je tokom velikog delа svoje duge istorije bio poznаt po svom privrednom i kulturnom bogаtstvu. Četiri znаčаjne religije — hinduizаm, budizаm, đаinizаm i sikizаm — su nаstаle u Indiji, dok su zoroаstrizаm, judаizаm, hrišćаnstvo i islаm stigli u prvom milenijumu nove ere i znаčаjno oblikovаli rаznoliku kulturu ove oblаsti. Britаnskа istočnoindijskа kompаnijа je od rаnog 18. vekа postepeno preuzimаlа vlаst u Indiji, dа bi sredinom 19. vekа Indijа postаlа kolonijа Ujedinjenog Krаljevstvа. Nаkon borbe zа nezаvisnost koju je obeležio rаsprostrаnjeni nenаsilni otpor, Indijа je postаlа nezаvisnа držаvа 1947.Ona predstavlja geopoliticku tvrdjavu koja je, na severu ogradjena planinskim vencom Himalaja, a na jugu sa Arapskim morem i Bengalskim zalivom. Predstavlja veoma masivnu geopoliticku jedinicu u poredjenju sa Evropom. Zemlja koja se prostire izmedju Indijskog okeana, Persijskog zaliva i Malaka moreuza, ima veoma znacajan geografski polozaj. U geopolitickom regiji Indija predstavlja hegemona, u smislu velicine teritorije, populacije i prirodnih izvora. Regija kao celina je pretezno Indocentricna, ne u smislu da je Indija smestena u centru regiona, ali takodje zato sto Indija poseduje dve trecine teritorije i populacije. Indija je takodje smestena u centru i u geopolitickom smislu. Indija je sedma najveca zemlja na svetu, sa povrsinom od 1.3 miliona kvdratnih milja, to je oko dve trecine evrope. Sa skoro milijardu ljudi ona zauzima drugo mesto na listi najmnogoljudnijih zemalja..Smatra se da ce negde u 21 veku Indija nadmasiti Kinu sto se populacije tice. Zbog njene populacije, Indiji je tesko da prihvati da mnogo manje sile u svetu drze monopol. Zbog velike populacije, velicine drzave, strateskog polozaja i glavnoj na Indijskom okeanu, Indija zudi za time da igra kljucnu ulogu u medjunarodnoj politici. Zbog svog hegemonskog polozaja i strateski dobro odbrambenom geopolitickom polozaju u Indocentricnoj regiji, pretnju Indiji ne predstavljaju regionalne zemlje, vec glavne sile koje ugovaraju sa njom. Kao sto US ima kljucnu ulogu u zapadnoj hemisferi tako i Indija ima u svom region. Njihova zamisao o nacionalnoj bezbednosti nije toliko nacionalna vec geopoliticka i regionalna. Takva zamisao vodi je u interakciju sa regionalnim glavnim silama i postavlja je za hegemonsku silu na poluostrvu. Vitalne geopoliticke i civilizacijske osobine nisu bez problema. Kao prvo Indijska nesvrstranost je iskljucila iz Hladnog rata. Njena politika kaze da drzave ne mogu biti podredjene velikim silama. Kao sto je premijer Indije- Nehru izjavio “our size, our potential strength, our traditions and heritage do not allow us to become client state”. Pogled na Indijsku buducnost mozda izglda stabilno i dobro, ali u ekonoskom kontekstu ona pravi pomak unazad, sa prihodom po glavi stanovnika u 1995 god. od 340 $. Mada Indija nije skroz pokazala svoj potencijal. I pored malog prihoda po glavi stanovnika, Indija ima peti najveci GDP u smislu kupovne moci, 2 najbrojniju armiju, jako vazduhoplovstvo. Indija ima jaku nuklearnu moc, i veoma talentovanu ljudsku snagu i tehnoloske sposobnosti. Indija važi za treću vojnu silu na svetu. Čine je vojska,mornarica i avijacija. Pomoćne snage kao što su Paravojne snage,Obalska straža i Strateška nuklearna komanda su takodje pod vojnom nadležnošću. Indija poseduje veliki broj nuklearnog naoružanja,kao i pratećih sredstava,projektile i letelice koje mogu da ih isporuče na velike razdaljine; “no

138

first use” doktrina; Nije potpisnica NPT. Indija i Rusija sarađuju na temelju Zajedničkog programa o vojno-tehničkoj saradnji do 2010. a trguju oružjem u vrednosti od dve milijarde dolara godišnje. Izvesno je da će Indijska vojska biti još veća sila u budućnosti,posedujući prednost i ekonomskog razvoja i rasta populacije. Po izveštajima US Congress-a, razvija se u vodećeg kupca oružja.. Prve decenije XX veka obeležile su nenasilne akcije ( INC i Gandija ) za nezavisnost. 15.avgusta 1947. Indija postaje nezavisna i nakon britanskog odlaska, posle Prvog indijsko-pakistanskog rata deli se na 2 države – Indiju i muslimanski Pakistan. 26. januara 1950. Indija postaje republika sa Rajenda Prasadom kao prvim predsednikom. Prošli vek je bio period nemira u Indiji, od proglašenja nezavisnosti Bangladeša, preko dolaska Indire Gandi i velike ekonomske krize. Tek 2003. godine Indija doživljava brz ekonomski progres, političku stabilnost i donekle mir u odnosu sa pakistanskim snagamaIndija ima populaciju od milijarde stanovnika, što je čak četiri puta više ljudi nego što ima u SAD. Stopa privrednog rasta u Indiji je porasla sa 2 procenta na 5-6 procenata. Indija ima i novu srednju klasu od nekoliko stotina miliona ljudi, a engleski je zvaničan jezik kojim govori 50-100 miliona ljudi. Indija je i vojna sila sa nekoliko desetina nuklearnih oružja, projektilima srednjeg dometa, 1.2 miliona vojnika i godišnjim vojnim izdacma od blizu 11 milijardi dolara. Ima i uticajnu dijasporu, a filmska indusrija Bolivud je druga najveća u svetu. Indijа je republikа sа pаrlаmentаrnim sistemom demokrаtije i sаstoji se od 28 držаvа i 7 sаveznih teritorijа. Ekonomijа Indije je po nominаlnoj vrednosti BDP jedаnаestа po veličini nа svetu i četvrtа nаjvećа po pаritetu kupovne moći. Indijа je trećа nа svetu po brojnosti аktivne vojske. Ekonomske reforme koje se sprovode od 1991. su omogućile privredi ove zemlje stаtus jedne od nаjbrže rаstućih privredа nа svetu. Ipаk, Indijа i dаlje imа problemа sа siromаštvom, nepismenošću, korupcijom, bolestimа i neuhrаnjenošću stаnovništvа. Indijа poseduje nukleаrno oružje i desetа je zemljа nа svetu po ulаgаnjimа u odbrаnu. Pored togа što je religijski plurаlističkа, višejezičnа i multietničkа držаvа, Indijа je dom rаznovrsnog divljeg svetа u svojim brojnim zаštićenim stаništimа.

Indijа je drugа zemljа po broju stаnovnikа u svetu jer u njoj živi preko milijаrdu ljudi. U Indiji postoji dvаdeset dvа zvаničnа jezikа koji se govore u rаzličitim regionimа. Među njimа su Hindi i Engleski jezik, koji su i službeni jezici držаve. U Indiji većinа stаnovnikа živi u veomа oskudnim uslovimа (čаk 70%). Indijа se sporo rаzvijаlа i bilа je uglаvnom poljoprivredno orijentisаnа držаvа. Dаnаs je postаlа mesto modernog biznisа i visoke tehnologije. Od 1974. Indijа se deklаriše kаo zemljа kojа imа аtomsku bombu.Uprkos svim tim prednostima, Indija ostaje nerazvijena zemlja sa stotinama miliona nepismenih građana koji žive u siromaštvu. Indijski BDP od 1,7 biliona dolara manji je od polovine kineskog i svega 20 procenata američkog. Kada se gleda po glavi stanpvnika, situacija je još dramatičnija. DPo glavi stanovnika SAD ima dohodak od 33900 dolara, a Indija svega 1800. Indijski vojni kapaciteti su impresivni u južnoj Aziji, ali ne i u širem azijskom kontekstu jer je njena oprema manje savremena, a izdaci su oko polovine onoga što se pripisuje Kini.Kina i Indija su 1993. i 1996. godine potpisale sporazume za mirno rešavanje spora oko granica koji ih je uveo u rat 1962. godine. umesto da postane Kineski saveznik, Indija će najverovatnije težiti da uravnoteži kinesku moć.

139

Glavne privredne grane su tekstil i manufakturna proizvodnja. MITAL kompanija je najveći proizvođač čelika na svetu, a razvijena je i automobilska industrija. Zbog svog hegemonskog položaja i strateški dobro odbrambenom geopolitičkom položaju u Indocentričnoj regiji, pretnju Indiji ne predstavljaju regionalne zemlje, već glavne sile koje ugovaraju sa njom. Indija sa drugom svetskom populacijom od milijardu stanovnika i jednom od najvecih ekonomija u porastu sa stopom privrednog rasta od 6 procenata se cesto pominje kao buduca velika sila; osim toga kao prednosti Indije se pominju vojna sila sa 1,2 miliona vojnika i nekoliko desetina nuklearnih oruzja,razvijena demokratija,uticajna dijaspora, filmska i informaticka industrija. Indija ima dugu istoriju saradnje se velikim brojem zemalja i jedna je od vodja sveta u razvoju; osnivac Pokreta nesvrstanih i UN.Danas Indija trazi nove diplomatske i ekonomske partnere u SAD, Kini, EU, Japanu, zemljama Latinske Amerike, jugoistocne Azije, Africkom unijom i Arapskom ligom. Kao najblizi strateski partneri pominju se Rusija,Izrael,Francuska i JAR.

Istorija odnosa sa SAD: zategnuti odnosi jos od 70-tih za vrijeme indo-pakistanskog rata i izjava Kisindzera i Niksona; poboljsanje odnosa poslije zavrsetka Hladnog rata; tome je najvise doprineo razvoj Indije kao demokratske zemlje kao i trgovinska saradnja izmedju njih; indijski drustveni proizvod od 1.7biliona dolara je svega 20 procenata americkog; ako Indija raste 6, a SAD 3 procenata Indija ce tek 2077.dostici ukupnu velicini americke privrede; razlika u dohotku po glavi stanovnika je jos veca,33 900 u SAD a 1800 dolara u Indiji; slicna situacija je i sa vojnim kapitalom ;malo je verovatno da bi Indija sama mogla da postane globalni izazivac, ali ima znacajna sredstva koja bi mogla doprineti koaliciji sa Rusijom i Kinom; ipak takva koalicija je malo verovatna zbog rivaliteta Indije i Kine. Indijski ministar odbrane je Kinu oznacio kao neprijatelja broj 1 cak i pre nuklearnih testova 1998. Umesto da postane saveznik Indija ce verovatno predvoditi grupu azijskih zemalja koje ce teziti da uravnoteze Kinu.

Kao što SAD ima kljucnu ulogu u zapadnoj hemisferi tako i Indija ima u svom regionu. Njihova zamisao o nacionalnoj bezbednosti nije toliko nacionalna već geopolitička i regionalna. Takva zamisao vodi je u interakciju sa regionalnim glavnim silama i postavlja je za hegemonsku silu na poluostrvu. Indija važi za treću vojnu silu na svetu. Čine je vojska, mornarica i avijacija. Pomoćne snage kao što su paravojne snage, obalska straža i Strateška nuklearna komanda su takođe pod vojnom nadležnošću. Glavnokomandujući je predsednik Indije. U 35 UN misija na 4 kontinenta učestvuje sa značajnih 55.000 vojnika Možemo zaključiti da Indija nije jaka ekonomska sila (naročito ako gledamo BDP per capita), ali ona napreduje. Što se tiče prirodnih bogatstava, tu takođe zaostaje za SAD-om, po pitanju tehnologije i nauke, tu Indija takođe napreduje, i privlačna je u informacionim tehnologijama, a i u vojnoj moći je dosta jaka.

Površina: 3 287 590 km² (9,5% voda) – sedma zemlja svetaStanovništvo: 1 095 351 995 st. – druga zemlja svetaReligija Indije: Bramanizam, Budizam, Đainizam

140

76. EU kao potencijalni takmac SADpovršina: 4,324,782 stanovništvo: 494,400,677 privredni rast: 3 (1,8) vojni budžet: 311 mlrd $

Istorija EU seže u 1951. godinu kada su u Parizu Belgija, Luksemburg, Holandija, Italija, SR Nemačka i Francuska potpisale Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik. U sklopu ove zajednice postojale su Visoka vlast, Savet ministara, Parlament, Sud pravde. Šest godina kasnije u Rimu su potpisani ugovori o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju.1958 godine general De Gol dolazi na vlast u Francuskoj; ukratko, u prvi plan izbila je njegova volja da se suprotstavi svakoj evropskoj ili međunarodnoj vlasti koja bi mogla da konkuriše ili čak ugrozi nacionalnu veličinu i moć Francuske. Takva politika provocirala je krizu koja je paralisala Zajednicu i u isto vreme stvorila nesigurnost u pogledu budućnosti Zajednice. Posledica toga je “Luksemburški kompromis” - dozvoljeno je svakoj državi da ne prihvati odluku koja je u direktnoj suprotnosti sa njenim nacionalnim interesima. 1979. je uveden zajednički monetarni sistem, održani prvi neposredni izbori za parlament, a 1985. izdati prvi pasoši sa znakom Organizacije.14. juna 1985. - Francuska, Nemačka i zemlje Beneluksa potpisuju Šengenski sporazum, ugovor o uklanjanju granične kontrole na zajedničkim granicama.14. decembra 2007. u Lisabonu potpisan je Lisabonski ugovor, predstavlja redukovan Evropski ustav koji je odbačen 2005. na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Ugovor stupa na snagu 2009. i cilj mu je da olakša donošenje odluka u ovom bloku sastavljenom od 27 članica. U dokumentu koji će obezbediti Uniji status pravnog lica u međunarodnim organizacijama, jedinstvenu spoljnu politiku i brže donošenje odluka, novine su da se ukidaju svi simboli EU, a nacionalni parlamenti dobijaju veća prava da nadgledaju rad Evropskog parlamenta.Evropska unija počiva na tri stuba:1) Prvi stub - odnosi se na evropsku zajednicu kao carinsku uniju, zajedničko tržište, zajedničke politike u poljoprivredi, ekonomsku i monetarnu uniju;2) Drugi stub - zajednička spoljna i bezbednosna politika (CFSP);3) Treći stub - saradnja u oblasti pravde i unutrašnjih poslova.

Od Drugog svetskog rata, bezbednost i budućnost Evrope i SAD su nerazdvojne. Osnovna karakteristika današnjeg sveta je nedostižna vojna dominacija SAD. Na ekonomskom planu, Evropa (ujedinjeno tržište EU) je jedini takmac koji trenutno može da parira SAD. Ova “dobrovoljna imperija” se devedesetih odlučila da svoje mesto u svetu gradi na mekoj moći i uticaju koji širi svojom ekonomijom i vrednostima. Međutim, u prethodnim godinama pred dilemom je da li je moguća autonomna spoljna politika pod američkim odbrambenim kišobranom (najizrazitije tokom Širak-Šrederovog protivljenja ratu u Iraku). U današnjim promenjivim okolnostima, Evropa je američki bitan, blizak, ali kritičan saveznik.Razlike u viđenju NATO: za SAD je instrumentalan, za EU suštinski. SAD imaju alternativu van sistema, dok je vojna moć Evrope van sistema, u začetku. SAD podržavaju ideje o osnaživanju evropske bezbednosne arhitekture, ne vide je kao pretnju evroatlantskoj već kao komplementaran proces. Integracija evropskih snaga, njihova međuoperativnost i veća moć angažovanja bi svakako uticala na evropsku spoljnu

141

politiku pa i na odnose sa SAD. Ovo su dva međuzavisna pitanja, jer bi povećana evropska moć, zahtevala odgovorniji pristup evroatlanskim obavezama (“Moć donosi odgovornost”).

Sa željom EU za preuzimanjem uloge globalnog aktera i veće autonomije spoljne, bezbednosne i odbrambene politike, česta razmimoilaženja i nesuglasice u odnosima Evrope i SAD mogu dobiti samo intenzivniji karakter. U ekonomskoj sferi, SAD i EU međusobno su najveći trgovinski partneri. Postoje ozbiljni predlozi o stvaranju “Trans-atlantskog tržišta”. U ovakvim odnosima međuzavisnosti, jačanje evro-američkog partnerstva izgleda kao imperativ. Okosnicu odnosa, bili bi dometi pojedinih političkih rešenja za učestale probleme koji se tiču kritičnih tačaka međusobnih ali i međunarodnih odnosa. Umesto čvrste, birokratizovane strukture, fleksibilniji odnosi usmereni na rešavanje konkretnih pitanja, od slučaja do slučaja, pokazali bi se efikasnijim.Problemi EU-SAD: različito identifikovanje pretnji; problem legitimnosti intervencija SAD; ljudska prava u SAD; evropski vojni troškovi, i ekonomske nesuglasice.Za SAD, odbrana od potencijalnih pretnji iz Irana, potiskivanje Rusije i konsolidacija uticaja u “Novoj Evropi”.Za Evropu, mesto razdora, između starih članica, kojima je Rusija potrebnija i novih članica na Istoku, koje se osećaju ranjivijim. SAD: Evropljani su, smanjivši odbrambene budžete i oslanjajući se na američku odbranu, zapravo prepustili SAD da upravljaju svetom. EU: u većini zemalja postoji otpor prema (američkom) militarizmu, koji se vidi kao problem a ne kao rešenje.

Najbliža stvar jednakosti sa kojom se SAD suočavaju početkom 21. veka jeste Evropska unija. Privreda EU je približno jednaka privredi SAD, njeno stanovništvo znatno veće, kao i njen udeo u svetskom izvozu. Evropa troši oko 2/3 američkih izdataka na odbranu, ima više vojnika i obuhvata dve zemlje koje imaju nuklearni arsenal. U pogledu meke moći, evropske kulture su dugo vremena bile široko prihvaćene u ostatku sveta, a osećaj Evrope ujedinjene oko Brisela vrlo je privlačan za Istočnu Evropu i Tursku. Kao što je Hantington tvrdio,“kohezivna Evropa imala bi ljudske resurse, ekonomsku snagu, tehnologiju i stvarnu i potencijalnu vojnu snagu da bude dominantna sila 21. veka“. Neki smatraju da postoji politički blok u EU koji želi sebe da vidi kao konkurenta Americi. Ključno pitanje je da li će EU uspeti da razvije dovoljnu političku i socio-kulturnu koheziju

EU je već efektivno ograničila američku moć. U pitanjima trgovine i utcaja u STO Evropa je ravnopravna sa SAD. Evropske zemlje su se uspešno suprotstavile ameročkim trgovinskim sankcijama protiv Kube i Irana. Stvaranje evropske monetarne unije i uvođenje evra početkom 1999. godine pozdravio je veliki broj osmatrača kao glavnu pretnju SAD i ulozi dolara kao dominantne rezervne valute. Veličina i privlačnost evropskog tržišta značila je da američka preduzeća koja nastoje da se spoje moraju da traže dozvolu EK. U eri Interneta, američki kreatori politika su zainteresovani da osiguraju da američke prakse ne prekorače evropske propise o privatnosti informacija. EU stvara standarde za ostatak sveta.Istovremeno, EU se suočava sa značajnim ograničenjima u stepenu jedinstva. Nacionalni identiteti ostaju snažniji od zajedničkog evropskog identiteta, a nacionalni interesi još uvek su bitni. Evropska unija teži pre konfederalnom nego federalnom uređenju. Pravna

142

integracija je sve veća, sa presudama evropskog suda koji primorava države članice da promene prakse, dok broj slučajeva pred ovim sudom raste za 10 procenaa godišnje. Evropski parlament ima korisnu, ali ograničenu ulogu, a odziv na izbore za njega je manji nego za nacionalne izbore.Integracija spoljne i odbrambene politike posebno je sporna. EU je 1999. godine stvorila mogućnost za zvaničnike na visokom nivou da koordiniraju spoljne politike i postigla saglasnost o stvaranju vojske od 60.000 vojnika za intervencije u slučaju krize, podržane neophodnim komandnim osobljem, obaveštajnim organima i donosiocima odluka. Ali, francuske ambicije za stvaranje nezavisne vojne strukture koja bi duplirala NATO kapacitet nisu prihvaćene. Druge evropske zemlje želele su da budu sigurne da nove snage neće ni na koji način oslabiti NATO i SAD.Za druge, ključ da li će EU postati globalni izazivač SAD-a nalazi s u prirodi veza preko Atlantika. Neki predviđaju progresivnu eroziju veza, iz tri razloga (Stefan Volt):

1) nepostojanje zajedničke pretnje smanjuje koheziju alijanse2) SAD danas trguju sa azijom 1,5 puta više nego sa Evropom3) rastu kulturološke razlike između elita kako se generacije menjaju.

S druge strane, NATO i dalje predstavlja politiku osiguranja da Rusija ne postane pretnja i obezbeđuje integraciju Nemačke, američko – evropska trgovina je više uravnotežena od one sa Azijom (direktne investicije u oba smera su veće nego sa Azijom), a i Evropa i SAD dele vrednosti demokratije i ljudskih prava.

Ne može se govoriti o nekoj zajedničkoj evropskoj kulturi, jer ona predstavlja spoj kultura svake zemlje pojedinačno, tako je i u književnosti, muzici... Veliki uticaj ima popularna kultura SAD-a na evropsku, naročito filmska industrija. Iako je bogata prirodnim bogatstvima kao što su vode, šume, planine i jezera, Evropa nema npr. naftu. Što se tiče opipljivih pokazatelja moći jedne države, tu je EU vrlo jaka i stabilna, što nije slučaj i u svim elementima neopipljivih izvora moći. Ne postoji unutrašnja kohezija unutar EU, niti ona ima univerzalističku kulturu. Sa druge strane, dve članice EU su stalne članice Saveta bezbednosti (VB i Francuska), članice EU su članice i NATO-a i UN.“To da li je država danas moćna i bogata ili nije, ne zavisi od obilja ili sigurnosti njene moći i bogatstva, već prvenstveno od činjenice da li njeni susedi poseduju više ili manje toga od nje.” (fon Hornik, nemački merkantilistički pisac).

143

77. Međunarodni odnosi i svetska politika u 21. veku: između „trajnih odlika“ i „stalnih promena“

Svet se skuplja. Brodu Mejflauer je trebalo tri meseca da pređe Atlantik. Let Čarlsa Lindberga iz 1924. godine trajao je 24 časa. Pedeset godina kasnije, Konkord je to mogao da uradi za tri sata. Balističke rakete mogu da to urade za 30 minuta. Na početku novog veka, let preko Atlantika košta jednu trećinu cene iz 1950-te godine, a telefonski poziv iz Njujorka za London košta samo mali procenat onoga koliko je koštao sredinom veka. Globalne komunikacije putem interneta su skoro trenutne, a troškovi prenosa su zanemarljivi. Nekom ekologu u Aziji ili aktivisti za zaštitu ljudskih prava u Africi, danas su na raspolaganju komunikacijska sredstva koja su nekada mogle da imaju samo velike organizacije kao što su vlade ili transnacionalne korporacije. U jednom dramatičnijem smislu, nuklearno oružje je dodalo novu dimenziju ratu koju jedan pisac naziva „duplom smrću“, što znači da ne samo da ljudi kao pojedinci mogu umreti, nego pod određenim okolnostima čitava ljudska vrsta može biti ugrožena. I kao što su teroristički napadi na Njujork i Vašington iz septembra 2001. godine pokazali, tehnologija u ruke nedržavnih subjekata međunarodnih odnosa stavlja destruktivnu moć koja je nekada bila isključivo rezervisana za vlade. Kako se uticaj udeljenosti smanjuje, prilike koje vladaju u dalekim, siromašnim zemljama kao što je Avganistan iznenada postaju veoma značajne za Ameriku i Evropu.

Ipak, neke stvari u međunarodnoj politici ostale su iste u svim dobima. Tukididovi opisi borbi između Sparte i Atine u Peloponeskom ratu pre 2500 godina liče na arapsko – izraelski sukob posle 1947. godine. Svet na početku 21. veka je jedan čudan koktel kontinuiteta i promene. Neki aspekti međunarodne politike se nisu promenili još od vremena Tukidida. Postoji određena logika neprijateljstva, dilema povodom bezbednosti koja ide zajedno sa međudržavnom politikom. Savezi, ravnoteža snaga i izbori u politici između rata i kompromisa, ostali su slični kroz milenijume. Sa druge strane, Tukidid nikad nije morao da brine o nuklearnom oružju, o ozonskoj rupi ili o globalnom zagrevanju. Pred studentima Međunarodnih odnosa stoji zadatak da istražuju na osnovu prošlosti, ali da ne budu zarobljeni u njoj, da razumeju stalnosti kao i promene. Mi moramo da naučimo tradicionalne teorije, a onda da ih prilagodimo sadašnjim okolnostima. Početna poglavlja ove knjige pružiće vam istorijski i teoretski kontekst u koji će biti smešteni fenomeni informatičke revolucije, globalizacije, međuzavisnosti i transnacionalnih aktera koji se raspravljaju u kasnijim poglavljima.

Međunarodna politika bi se transformisala ukoliko bi suverene države bile ukinute, ali svetska vlada nije na vidiku. I dok nedržavni akteri kao što su transnacionalne korporacije, nevladine organizacije, i terorističke grupe predstavljaju nove izazove za vlade država, one ne zamenjuju države. Ljudi koji žive u približno 200 država širom sveta hoće svoju nezavisnost, posebne kulture i sopstvene jezike. U stvari, umesto da iščeznu, nacionalizam i težnje za stvaranjem novih, nezavisnih država su se uvećali. Umesto da se smanji, broj država u ovom novom veku će se povećati. Svetska vlada neće moći automatski da reši problem rata. Većina ratova danas su građanski ili etnički. Od kraja hladnog rata 1989. godine pa do kraja dvadesetog veka, bilo je 111 oružanih sukoba koji su izbili u 74 područja sveta. Sedam od njih su bili međudržavni ratovi a devet su bili unutardržavni ratovi sa spoljnom intervencijom. U stvari, najkrvaviji ratovi devetnaestog

144

veka nisu se bili sukobi između zavađenih država Evrope, nego ustanak Tajpinga u Kini i Američki građanski rat. Nastavićemo da živimo u svetu nezavisnih država još dovoljno dugo vremena, i važno je da razumemo kakve nam to izglede donosi.Međutim, upravo je čin uvođenja pojedinca kao samostalnog subjekta globalnih odnosa ona rasedna linija", novog globalnog bezbednosnog poretka, naspram svih sadašnjih i pređašnjih organizacionih načela i oblika nacionalne i međunarodne bezbednosti.Postavlja se pitanje: „pustite avion, šta je s putnikom u njemu, da li se on promenio“?

Svet posle Hladnog rata je sui generis. Pristalice konstruktivističke teorije su u pravu kada kažu da ne bi trebalo previše da ograničavamo svoje razumevanje pokušavajući da ga smestimo u Prokrusterovu postelju tradicionalnih metafora sa njihovim mehaničkim suprotnostima. Moć je postala višedimenzionalna, strukture su postale složenije, a granice država same po sebi poroznije. Ova dodatna kompleksnost znači da svetski poredak mora počivati na više od onog što je samo tradicionalna vojna ravnoteža snaga. Realističko viđenje svetkog poretka je nužno, ali nije dovoljno, jer ne uzima u obzir dugoročne društvene promene koje su polako odmakle svet od Vestfalskog sistema. Godine 1648., nakon 30 godina međusobne besomučne borbe povodom religije, evropske države su se dogovorile Vestfalskim mirom da je zapravo vladar taj koji će odrediti religiju svoje države, bez obzira na opredeljenje naroda. Poredak je zasnovan na suverenitetu država, ne naroda.Ova evolucija čini jednako značajnim liberalni koncept svetskog društva ljudi i društva država, kao i poredak zasnovan na vrednostima, institucijama i poretku vojne moći. Liberalni pogledi koji su nekada smatrani beznadežno utopijskim, kao na primer prizivanje miroljubive lige demokratija Imanuela Kanta, deluju manje neostvarivim sada kada teoretičari politike govore da u stvarnosti ne postoji primer demokratija u međusobnom ratu. U debatama povodom nemačkog ujedinjenja, na primer, predviđanja realista koji su Evropu videli kako se vraća u budućnost su prošla gore, nego ona liberala koji su naglašavali da je nova Nemačka demokratska i duboko uronjena u svoje zapadnjačko okruženje kroz institucije Evropske unije. Supersile su stavile jedna drugoj veto na inicijative i organizacija je svedena na još skromniju ulogu stacioniranja mirovnih snaga više za nadgledanje primirja, nego za odbijanje agresorskih napada. Kada je pad sovjetske moći doveo do nove politike Kremlja – saradnje sa Sjedinjenim Američkim Državama u primeni doktrine UN-a o kolektivnoj bezbednosti protiv Iraka 1990-1991, to je bio manje dolazak novog svetskog poretka, nego što je bio ponovna pojava jednog aspekta liberalnog institucionalnog poretka koji je trebalo da nastane 1945. godine.Jednako kako je Zalivski rat vaskrsnuo jedan aspekt liberalnog pristupa svetskom poretku, tako je i otkrio jednu važnu slabost u liberalnom konceptu. Doktrina kolektivne bezbednosti objavljena je u Povelji Ujedinjenih Nacija. Povelja se oslanja na države, i primenjiva je samo kada odnosi prelaze državne granice, ali ne i kada je sila upotrebljena između naroda u državi. Liberali pokušavaju da pobegnu od ovog problema pozivajući na principe demokratije i samoopredeljenja: pustiti narod unutar države da glasa da li želi da bude zaštićen van svojih granica. Ko odlučuje ko ima pravo na samoopredeljenje? Manje od 10% država u današnjem svetu su etnički homogene. Samo polovina od njih ima jednu etničku grupu koja čini više od 75%. Većina država nastalih raspadom Sovjetkog saveza imaju značajan broj manjina i mnoge od njih imaju diskutabilne granice.

145

Razvoj hibridnog svetskog poretka

Kako je onda moguće očuvati neki poredak u tradicionalnom smislu raspodele moći među suverenim državama, dok istovremeno imamo tendenciju stvaranja međunarodnih institucija koje u svojoj osnovi imaju princip pravde među narodima? Međunarodne institucije se postepeno kreću u takvom post-vestfalskom smeru. Već 1945. godine, na osnovu članova 55. i 56. Povelje Ujedinjenih nacija države su obavezane na kolektivnu odgovornost u poštovanju ljudskih prava i osnovnih sloboda. Čak i pre Rezolucije Saveta bezbednosti iz 1991. godine koja je odobrila posleratne intervencije u Iraku, preporuke Ujedinjenih Nacija o uvođenju sankcija protiv režima aparthejda u Južnoj Africi značile su presedan o nepridržavanju odredaba Povelje o suverenitetu država. U Evropi, Završnim aktom iz Helsinkija iz 1975. godine ozakonjena su prava manjina, dok bi povrede tih prava bile razmatrane pred Konferencijom o evropskoj bezbednosti i saradnji i Savetu Evrope. Međunarodno pravo se postepeno razvija. Američki Pravni Institut je 1965. godine definisao međunarodno pravo kao "pravila i principe ... u vezi sa ponašanjem država i međunarodnih organizacija". Dve decenije kasnije, pravnici ovog Instituta su dodali "kao i njihovim odnosima sa pojedincima". Lična prava kao i prava manjina se sve više tretiraju kao nešto što nije samo unutrašnja stvar država.U mnogim, možda skoro svim delovima sveta, ljudska prava se krše što prolazi nekažnjeno. Pokrenuti oružanu multulateralnu intervenciju da bi se ispravila sva nedela takođe bi bilo princip velikog svetskog besporetka. Ali kao što smo videli, intervencija odnosno posredovanje se sastoji od raznih postupaka koji se kreću od davanja izjava i preduzimanja ekonomskih mera ograničenog karaktera što je na najnižem nivou lestvice, pa do invazije u punoj snazi, što se nalazi na najvišem nivou. Vojne intervencije ograničenog obima i multilateralna povreda suvereniteta mogu postepeno da se povećaju bez izazivanja naglog poremećaja u raspodeli moći među državama. Takvi nesavršeni principi i institucije ostavljaju mnogo prostora za izbijanje nasilja unutar država i nepravdi između naroda. Strahote bi bile, međutim, mnogo manje nego kada bi donosioci političkih odluka pokušali da isprave sva zlodela silom, ili opciju da se vrate nepromenjenom vestfalskom sistemu međunarodnih odnosa. Liberali moraju shvatiti da je razvoj novog svetskog poretka koji prevazilazi vestfalski sistem nešto što traje decenijama i vekovima; realisti moraju priznati da tradicionalne definicije moći i strukture u njihovom isključivo vojnom značenju, propuštaju promene koje se događaju u svetu globalnih komunikacija i rastućih transnacionalnih odnosa.

MISLEĆI O BUDUĆNOSTI

U kakvom biste svetu želeli da živite? Živeli bi u svetu koji bi bio anarhičan u smislu opisanom na početku knjige i, nadamo se, ne u hobsovskom smislu haotičnog rata sviju protiv svih. Poredak će biti osiguran i realističkom koncepcijom ravnoteže snaga među državama, ali i liberalnim konceptom međunarodnih institucija. Taj poredak neće biti uvek zasnovan na pravdi. Pravda i poredak su često suprotstavljeni čak i u pitanju samoopredeljenja. Da li je važnije očuvati granice ili slediti humanitarne razloge koje krše teritorijalni integritet? Kako izbor između ove dve stvari utiče na principe poretka? Ove rasprave se ne mogu lako privesti kraju.

146

Promena se, međutim, događa. Robert Gilpin smatra da se međunarodna politika nije promenila tokom dva milenijuma ljudske istorije i da bi Tukidid bez mnogo problema razumeo naš današnji svet. Kada bi se Tukidid našao na Bliskom Istoku ili u Istočnoj Aziji, verovatno bi se sasvim brzo snašao u takvom okruženju. Ali, kada bi se, kojim čudom obreo u Zapadnoj Evropi, trebalo bi mu mnogo više vremena da shvati odnose između Francuske i Nemačke. Globalno posmatrano, postojala je tehnološka revolucija u razvoju nuklearnog oružja, informatička revolucija koja je smanjila ulogu geografije i teritorija, jedan značajan porast ekonomske međuzavisnosti i pojava globalnog društva u kojem postoji povećana svest ljudi o određenim vrednostima ljudskih pravima koja nadilazi državne granice. Interesantno je da je slične promene predvideo Imanuel Kant u svom osamnaestovekovnom pogledu na međunarodnu politiku. Kant je prorekao da će se na duge staze ljudi izdići iznad rata iz tri razloga: zbog velike destruktivnosti rata, zbog porasta ekonomske međuzavisnosti, i zbog razvoja onoga što je on zvao republikanskom vladom, ili onoga što mi danas nazivamo liberalnom demokratijom.

Da bismo razumeli sadašnji svet, moramo shvatiti i realističko i liberalno gledište na svetsku politiku i biti osetljivi na socijalne i kulturne promene koje ističu pristalice konstruktivističke teorije. Moramo biti sposobni da u isto vreme mislimo o različitim idealnim tipovima, u veberovskom smislu te reči. U stavarnosti ne postoji ni ono što slika realizam, ni ono što opisuje učenje o kompleksnoj međuzavisnosti; jer su oba idealni tipovi. Realisti vide svet naseljen državama koje koriste silu u potrazi za bezbednošću. Ako se to preokrene stvara se kompleksna međuzavisnost, u kojoj su nedržavni akteri, ekonomski instrumenti i sticanje bogatsva mnogo važniji nego bezbednost. Ova dva gledišta su na suprotnim krajevima konceptualnog kontinuuma na koji možemo smestiti različite odnose koji postoje u realnom životu. Sva tri pristupa – realizam, liberalizam, konstruktivizam - mogu biti od pomoći i neophodni u razumevanju međunarodne politike u svetu koji se menja.

To nas dovodi do nekih završnih pitanja. Koliko će budućnost ličiti na prošlost? Može li se Evropa vratiti u budućnost? Da li će doći do još jednog rata velikih sila? Civilizacija? Hoće li naše informatičko doba biti više demokratsko i stoga miroljubivije? Mogu li vlade kontrolisati transnacionalni terorizam? Bipolarni svet više ne postoji, ali neće biti zamenjen unipolarnom svetskom imperijom koju će Sjedinjene Države same kontrolisati. Svet je, ekonomski posmatrano, već multipolaran i kako informatička revolucija bude napredovala i međuzavisnost se povećavala, a transnacionalni akteri na međunarodnoj sceni postajali sve značajniji, doći će do raspršivanja moći. Novi svet neće biti savršeno uređen, i vi ćete živeti s tim.

Nešto više od 350 godina vladala je relativna predvidivost u međunarodnim odnosima. Od pre nekoliko decenija započeti proces račvanja globalne strukture uveo je sve u šizofreno stanje. Na pozornicu stupaju desetine hiljada drugih novih subjekata, pored država, nastojeći da dostignu nivo i ulogu igrača. Dosadašnji sistem država je manje odlučujući, ali je i dalje nezaobilazan i moćan. Države se menjaju, ali ne iščezavaju sa scene. Vlade postaju slabije, ali i dalje više ili manje uspešno nose svoj teret odgovornosti; državne granice uspešno zadržavaju nepoželjne izvan, ali su popustljivije za najrazličitije uticaje... kaže Rozenau. Dva su uporedna procesa, mada ponekad i protivrečna i međusobno suprostavljena, odvijaju se procesi fragmentacije i globalizacije u svetu međuzavisnosti - tzv. fragmegracija. Subjekit novonastalih odnosa mogu se

147

podeliti u tri grupe: države i MO; veze i odnosi između vlada, nadnacionalnih i transnacionalnih organizacija, etničkih zajednica; treći čine pojedinci kao najbrojniji skup subjekata svetske politike. Uvođenje pojedinca je ta rasedna linija, differentia specifica novog globalnog bezbednosnog poretka.

Izvori moći Sjedinjene Američke Države

Japan Kina Ruska Federacija

Evropska unija

Indija

Opipljivi izvori moćiPrirodna bogatstva

jako Srednje Srednje Jako Od jakog ka srednjem

srednje

Vojna moć Jako Srednje Od srednjeg ka manje jakom

Jako Srednje Od srednjeg ka manje jakom

Ekonomska moć Od jakog ka manje jakom

Od jakog ka manje jakom

Od srednjeg ka manje jakom

Srednje Od jakog ka manje jakom

Srednje

Nauka/tehnologija jako jako Od manje jakog ka jakom

Jako jako Jako

Neopipljivi izvori moćiNacionalna kohezija

Jako Jako Jako Od srednjeg ka jakom

Slabo Srednje

Da li zemlja poseduje univerzalističku kulturu ili ne

Jako Srednje Srednje Srednje Jako Od srednjeg ka jakom

Kakav je uticaj zemlje u međunarodnim organizacijama – npr. da li je stalna članica Saveta bezbednosti UN itd.

Jako jako jako jako jako srednje

148