ПРИМЕРИ РИМАТОЛИЧКОГ БЕСА И ФАНАТИЗМА У ХЕРЦЕГОВИНИ И ДАЛМАЦИЈИ

приредио Томица Керчуљ

1.

Невоље православних Вишана1

Најудаљеније наше остврво Вис, чувено је ради ''Вишке поморске битке'' 1866г., и укусног вина. Удаљено је од далматинског копна 72 километра. Дуљина је 18 километара и ширина 8 км. Највећа је висина Хум 591м. Место Вис налази се на источној страни а Комижа на западној. Вишани су сви виноградари а Комижани виноградари и познати рибари. По средини остврва налазу се заселци: Птхумље, Подшпиље и Вело Село. Становници острва Виша веома су радишни, практични, подузетни, напредни и добри задругари. После, првог ослобођења и уједињења лепи број Вишана, прешли су у православље. Један од њихових вођа, рекао ми је: ''Не ћемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом и Риму – природније је: једном ногом у Вису, а другом у Београду. Хоћемо да у свему будемо своји. Кад је народна држава – нека је и народна црква. Бог је један те исто... Ето, зато пригрлили смо свето православље! Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или неграде!'' Ова изјава њиховог вође и претседника црквене општине, Ивана Руљанчића, најбољи је одговор свима онима који су хтели да окаљају поштене и часне намере православних тежака у Вису. Сви су они имућнији тежаци, поштени и вредни домаћини. Сложеним радом подигоше репрезентативну богомољу, на лепом и изгледном месту. У почетку нису имали сталног свештеника пароха. Од пригоде до пригоде долазио је из Сплита прота Сергије Урукало. Први стални парох био је просф. Стеван Јавор. Овога је наследио архимандрит Данило Букоровић. За време окупације Виса, са стране Италијана Букоровић је премештен у Задар. Тамо је и погинуо услед бомбардовања из ваздуха. Покрет православља у Вису, изазвао је узбуну и непријатељски став код католичког свештенства. Све се покушавало, да спасу, ''игубљене душе''. Тако су називали вишке православце. Ту своју мржњу отворено су показали приликом посете православаца из Чехословачке. Једна већа група Чехословака кренула је у Југославију са жељом да се на гробу кнеза Лазара у раваници причесте, да разгледају Београд и Опленац и да преко Сарајева крену на Јадран – па на вис – где су имали остати неколико дана на летовању. Собом су понели литије, крстове и одежде да свећенике и епископа. 1 Текст што следи, написао је сплитски професор, Србин, Стеван Роца. Текст је преузет из његове писмене заоставштине која је похрањена у архиву Српске Академије Наука и Уметности. Бр. фасцикле 11211

Предводио их је преосвештени епископ Горазд. Међу православнима био је по који католик и протестант. Чим су новине најавиле њихов долазак у Београд и изнели програм њиховог путовања – сплитски језуити спремише план за ''братски дочек''. Дошли су у Сплит – лађом из Метковића. Дочекали су их чланови православне црквене општине и други. Лађом која има дневну везу са Висом и Комижом кренули су после пола сата за Вис. У Вису је тога љета љетовао са ђацима београдског теолошког факултета, проф. Глумац. Кад се лађа приближила пристаништу, излетници складно интонираше црквену песму. Фанатизована маса, предвођена од двојице католичких свештеника – почела је да виче, демострира и баца каменице на лађу. Као обезумљени викаше: Доље ћирилица! Живила независна Хрватска! итд. Дизаше у вис штапове и руке. Чувара пристаништа који је дохватио коноп бачен са лађе, бацише у море. Проф. Глумца који је био на пристаништу замазаше гњилим јајима. Изасланика шибенског епископа г. Мацуру - архијерејског намесника, извиждаше. Капетан лађе увидешви да су у опасности животи излетника, кренуо лађом за Комижу. У Комижи још и горе. Није преостајало друго већ лађом натраг у Сплит. Дођоше ноћу изморени, разочарани, престрашени и гладни. Један од излетника католик, изјавио је: ''Од данас нећу више да будем католик!'' (На повратку из Виса, састао сам се са појединим излетницима и у друштву са протом Сергијем урукалом, испричали су што се догодило у вису и Комижи. Показали су и велико парче камена које је долетело са пристаништва у лађу. Да се нераспирује верска мржња – као по команди – о овом нехришћанском и барбарском догађају новине нису писале)

2.

Јауци из Макарског приморја2

И Макарски Љетопис кога је писало неколико фратара од 1773. до 1794. године сведочи о мржњи римокатоличких свећеника и њихових верника према православним Србима или - ркаћима3 како су они погрдно називани о односу Римокатоличке цркве и ње-них верника према православнима који су живели у Макарском приморју у другој половини осамнаестога века. Фрањевачки летописац са симпатијама пише о познатом хајдуку из имотске крајине Ивану Бушићу - Роши харамбаши, римокатолику који је још славио своју крсну славу Светог Јована Крститеља, али по новом грегоријанском календару, када је 1775. године, на дан његове крсне славе Светога Ивана Крститеља у Имотском пољу убио три православна Србина - ркаћа јер су орали, а нису поштовали римокатолички пра-зник.4 Тај исти Роша пресрео је дувањске трговце, а међу

2 Доњи текст преузет из: Јово Бајић, Како је покатоличена западна Херцеговина, Београд 2003. 3Од погрдног назива ркаћ изведено је презиме усташког те-рористе из Западне Херцеговине Миљенка Хркача, који је крајем шездестих година двадесетог века подметнуо мину у београдски биоскоп ''22. октобар'' од које је страдало више људи.

4Makarski љetopis od god. 1773. do 1794, Starine, JAZU, knjiga 47, Zagreb, 1957, str. 310.

њима и једног Ркаћа - православног Србина јер није умео да очита Оченаш Римске цркве.5 Са насла-дом фрањевачки летописци бележе како су млетачке власти у Макарској 1778. године заплениле робу једног мостарског трговца - ркаћа.6

Процес присилног превођења православних у римокатоличку веру наставио се и у деветнаестом веку. Током 1817. године римокатолици су спалили архиву српске црквене општине у Метковићу, у којој су постојали подаци о страдањима православних од Римока-толичке цркве и млетачких власти, али и аустријских власти само због тога што су исповедали своју стару веру.7 Позивајући се на документа која су оставили православни свештеници у Метковићу, Влачић наводи да су им 1837. године власти по налогу римокатоличких црквених достојанственика били забранили да обављају верске обреде.8 Исте године, на православни Божић, римокатолици су навалили на православну цркву у Опузену са које су скинули звоно.9

Православнима је током и средином деветнаестог века било забрањивано да славе своје празнике по старом јулијанском календару. Сердар Иван Качић који је по новом грегоријанском календару славио своју крсну славу Светога Ивана, некадашњег православног Светог Јована, затварао је у тамницу оне хришћане који су своје земљорадничке послове обављали држећи се ста-рог календара.10 Православни су присиљавани да пуцњима прангија свечано дочекују римокатоличке бискупе који би посећивали места у којима су живели.11 Сачували су се документи који потврђују како су тешко живели православни свештеници у Опузену на чије су куће ноћу насртали римокатолици, стално их узнемиравајући. Свој долазак у нову парохију морали су пријављивати римокатоличком бискупу.12 На све молбе православних који су тражили помоћ и заштиту, власти нису одговарале.13

3. Злочин у Јурковици (босанска Посавина)14

Изгледа да су босанско-херцеговачки католици још за време рата 1876 и даље вршили незпамћене злочине над српским живљем. Ја сам нашао један податак у надасве озбиљној Етнографији Лоренца Дифенбаха15, који учени писац преноси из ''Немачких новина'' (Deutsche Zeitung) од 12. јула 1878. У књизи стоји дословно: 5Исто, 315 - 316. 6Исто, 331. 7Љубо Влачић, Православна црквена општина Неретванска, Гласник православне далматинске цркве, бр. 6, Задар, 1898, 99 - 100.

8Исто, 99 - 100. 9Исто. 10Исто. 11Исто. 12Исто. 13Исто 14 Доњи текст преузет из: Др. Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, IV књига, Подвизи Хрвата кроз векове, Сабрана дела, том 8. Београд, 2000. год. стр. 406. 15Lorenz Diefenbach. Voelkerkunde Osteeuropas insebsonder re der Haemushalbinsel und der unteren Donaugebiete. I Band 1880. Darm stadt. Str. 79.

''Ужасан пример верског беса у Босни био је клање свих становника православног села Јурковица од стране једне папистичке гомиле добровољаца, чији су старешне за овај јуначки подвиг добили турски ореден'' (писац у целој књизи назива католике ''папистима'' ЛМК) То треба да се десило пред сам улазак аустријске окупационе војске, коју су опет ти исти католици са највећим одушевљењем дочекали. А тада су били свакако турски добровољци кад су турски орден добили.

4. Трагедија православља на Пељешцу16

''Штовани господине! (...) У овамошњем околишу може се дознати по приповиједању старих људи, да је у старо некадашње доба у овијем странама живио само србско-православни народ. По реченом приповиједању народ овај споменути јест доселио дијелом из Босне а дијелом из Херцеговине, те их је при њихову досељењу за мало времена дубровачка република потпомагала и око њих ласкаво облијећала, а у кашњу руку (доба) присилише да преокрену своју православну вјеру и да приме католицизам, а то по поменутом доказивању или приповиједању на овај начин: Властела и господа Дубровачке Републике затворише овоме народу путове од суха и мора, да од никуд не узмогну добити хране или какве друге потпоре. За тијем позваше све мушкарце са села, која су била најсиромашнија, те их чета исте Републике у околици вароши Стона опколи разбојнички, присиливши их да приме католицизам. Неки се покорише, а неки ради непокорности морадоше на мјесту изгинути. Жене, старци и дјеца преварени, да се њихови мушкарци находе у тамници, одакле да неће ни један изнијети главе, и престрашени пријетњама морења глагју и другијем казнама, примише римокатоличку вјеру. Тако подлегоше сва села осим Особјаве и Потомња, и која су се још за дуго борили са властелом и господом речене Републике, али најзад морадоше и она покорити се насиљу послије љуте и крваве борбе. Село Особјава названо је тијем именом, јер је било осебно, о себи, осорно, те се као особи било и осамило и како доказују једва и покорило. Дапаче и нијесу се мушки никад ни покорили већ су изгинули на мјесту названом Велика Њива, гдје се и данас находи велико гробље и остала знамења. Исто тако друго село названо је Потомње, пошто је потоње (тј. кашње свију других) преврнуло вјером.''

16 Доњи текст је одломак из писма једног становника Пељешца проти Љуби Влачићу из Метковића. Објављен је у: Љубо Нер. Влачић, Из прошлости спрске области неретљанске, Мостар, 1901. год. стр. 50

5. Агресија херцеговачких католика17

Унапријед, морамо изјавити, да се са великијем гнушањем данас пера прихваћамо, унапријед морамо рећи, да с пријекором и презиром упиремо прстом у црне душе и очите кривце посљењијех догађаја мостарскијех, које догађаје невини грађани мостарски својом драгоцјеном крвљу запечатише. Јест, црне су то душе, које у јместо мира свађу, у јместо љубави мржњу, у јместо братинске сношљивости непријатељство у повјерено стадо уносе, распирујући фанатичку вјерску мржњу према свему и свакоме – што у њихову вјеру не вјерује. ''Narodnome Listu'' и његовијем дописницима просто стоји називати нас за ову нашу ријеч денунцијантима и потворачима, али ми, као добри познаваоци интриганата и злосијача мостарскијех, остајемо при своме. Поштованијем читаоцима биће из пређашњијех чланака познато, којим се је начином Хрваштина у Мостару развијати почела и каковијем су се срествима агитатори ултра-хрвацки служили, да то новоково име херцеговачкијем Латинима наметну. Данашњи наш извјештај посвећујемо ми искључиво нашијем читаоцима, да их он извијести, до какових је злих пошљедица безазлену али вјерским фанатизмом опојену руљу нашијех немирњака Латина пропаганда довела. Лицем на први дан нашега прав. Ускрса пошли су православни Срби, по свом старом и лијепом обичају, један у дрогога на честитање, а било их је и таковијех, који су тога дана и у шетњу ишли. Неколицина тијех грађана упути се и на пријечку страну, у којој је латински живаљ од нашега претежнији, не слутећи ни из далека, шта су им браћа по крви и језику, у мјесто браскога поздрава, спремила. Дошавши до једне и то баш бискупове механе, коју један Аустријанац држи, и у коју су Срби и иначе на одмор и чашу пића свртали, сврну се у њу да се мало поодморе и да чашу вина попију. Пошто је њих 10 у механу ушло и како су доњи бој (спрат) Латини (око 60 њих на броју) заузели, упуте се наши у горњи бој механе, који је празан био, хотјевши тијем уједно сваки сукоб избјећи. Пошто су се довољно одморили, упуте се они награг; но чим су у собу доњега боја ступили заметнуше Латини крупан разговор са нашијем о српскијем капама т. з. завраткама, а из тог крупног разговора заметне се и икршај, који је 20 минута трајао. Како је испочетка све по 6 латина а доцније и по 10 на једнога Срба кидисало, могло би се претпоставити, да ниједан Србин отуд главе на рамену изнијети неће – но у ствари дручкије бијаше. Други дан нашега ускрса шћаху се Латини за јучерашњу своју недаћу осветити и сакупе се, и ако је њима радњи дан био, до 40 њих на броју и заузму згодну позицију на Љубушкој тести, којом се мирни Срби, попут осталога свијета, шетаху. Петорица мостарскијех Срба грађана не слутећи о нападају латинскоме ништа, приближе се вјерскијем фанатизмом опојеној руљи латинскога пролетаријата, и буду без икаква повода нападнути. У тој својој обрани освјетлише 17 Доњи текст је чланак: Посљедице сковане Хрваштине у Мостару, Српски Лист, 22 април, 1887 стр.

Срби поново образ свој и показаше е су прави синови славнијех и јуначкијех потомака Херцеговине, што су изнијели живе главе и ако је сво по 8 на једнога нападало. Резултат ових окршаја јест страшан и тужан. Од Латина има их 8 прободенијех, од којих један је умро, а седам их још од убодаца болује. Од нашијех двојица су тешко рањена. Лаке ране и озгледе не могу се у ово убрајати, јер би број њихов свакако једну стотину прешао. Грозан је и гаднији поступак некијех угуреуза латинскијех, који би хтјели оцрнити нас код земаљске владе, који се бацају блатом на чисти поштени наш образ српски. Чујте и чудите се тој препредености њиховој. Неку вече извали се око 9 сати на сокаку познати нитков и лупеж Солдо, који је прије 3 дана из вишемјесечног затвора изишао, вичући: ''помагајте за бога, убише ме Срби''. Како је мрак био, протекло је можда и више од 2 минута, док му је помоћ стигла, која у близини тобож онесвијешћеног Солде никога нашла није. За кратко вријеме послије тога створио се већ код куће Солдине пол. повјереник и лијечник, да му нужну помоћ пруже. У томе се и Солдо освијестио. Пошто се је Солдо на заповјед дотичнога повјеренства свукао, лијечник га прегледа на све стране, и особито на оном мјесту на коме је ударац каменом имао бити. Кад тома, али од ударца ни трага. Видјесте ли погани једне? Видјесте ли лупежа Солде, који је дослен петорици (прав. и мух.) главе дошао!? Још то није све. У исто вријеме пријави се још један Латинин, да је тобоже убоден. Комисија дође и пронађе да је он додоуше мало распаран, али на највеће своје чудо не нађе, резотине на чакширама ни гаћама, које би нож прије трбуха распарати морао. Овај потоњи лупеж сам се нарезао (а заборавио нитков прорезати гаће и чакшире своје) у намјери, да окриви праве и мирне православне Србе. Све поган, један већа од друге. Цијела ствар је сад у судскијем рукама. Ми би смо најзадовољнији били, да се ствар што свестраније разбистри и непита и да се изазивачи и кривци што оштрије казне. Као сунце је јасно, да су Латини били изазивачи и почетници. О томе ће нас увјерити размјера 60 према 10 и 40 према 8, на још и та околност, што се Латини на други дан нашег Ускрса, кад је за њих радни дан а не празник био, у гомилу од 40 људи сакупише. Чули смо, да је с њихове стране све већ удешено, како ће се за све кривица на наше бацити, но ми јамчимо, да се неће отуд и крупније ствари изродити. За то ће одговарати они, који одговарати имају. Што се овијех несрећа тиче, кривце праве наћићете у првашњијем дошенима из Мостара. Морални зачетници Хрваштине, ти су морлно припремили духове за крвопролиће. Бог би дао, да с овијем покољем распра у гроб за навијек легне, но ми сумњамо, да ће тако бити, јер се с познате стране пламен све већма распирује, што међу нама све већу огорченост изазива Мргуд

• Давно18 се скањујемо, да се и ми одовуд свијету јавимо, а имамо по несрећи са чим, но све оклијевасмо, док пркоси неких фратара сваку мјеру не превршише, и сад, кад то покрај наше мирноће дочекасмо, одлучнемо, да из ове

18 Душмански пркоси у Херцеговини, Житомислић, 20 априла, Српски Лист, 29 априла, 1887. год. стр. 1-2.

светиње српске, задужбине славнога херцеговца Милисава Храбреновића, довикнемо онај познати псалтирски стих: ''Не тако нечестиви, не тако''. Писаћемо нека свијет чује, па и онај који високо изнад нас борави и грјешнике ће на кајање позвати, биљежићемо све, нека потомство узмогне знати небратске догађаје. Писаћемо просто, како знамо, причати само догађаје, од којих ће читаоци разумјети, да и у овом вијеку има код нас људи, који би срца имали приправити вартоломејску ноћ за све оне, који у католичку вјеру не вјерују. Бијаше овђе једна разблуђела овчица, крштена најпре у римокатоличкој вјери, која затим пређе у православну, па по смрти свога прав. мужа опет у католичку. Удата је била за покојнијем Стојаном Сјераном, с којим је породила лијеп мушки пород, шест кршнијех синова, који су по себи разумије, крштени у православној вјери. Чим јој је муж Стојан умро, почне се наша маја (Мара) са неким фратрима договарати, да се у римокатоличку вјеру поврне, али да собом поведе и својег најмлађег сина Марка, који је већ 12 год. навршио. Кад се договор утврдио, пријеђу ноћу 6-8 оружаних латина и на лупешки начин одведу Марка, поробе уједно сву кућу и однесу собом вриједности до 400 фор. Фра Петар дочека новог госта на најљубазнији начин, златнијем обећањима. Но не лези враже. Браћа Маркова друкчије своје планове скројише одлуче да једнога дана по свога брата пођу и да га натраг у Житомислић доведу. Одлуке је доста смјела али и пробитачна била. Оду, али на своју недаћу затеку до 150 латина, који се некијем послом тамо сакукпише и њихово им предузеће осујетише. Ствар се довукла до суда, који је ријешио, да се Марко, пошто је прешао 7 година, браћи поврати, гдје и данас здрав и чио, а на велику жалост фра Петра и бисккупа Буцоњића, међу својом браћом борави. Од малога Марка свмо истом све дознали, шта су и како су споменути фратри покушавали, да га у новоме али туђему за њ гнијезду одомаће. Те бљувотине не ћемо овђе износити, али свакако је вриједно знати, како му је бискуп Буцоњић обећавао 50 дуката ако новој вјери вјеран остане. Није ово све. Чујте даље. Кад је утврђено, да ће станицу жељезничку и овај манастир добити, одлучи се братство наше, да купи једну њиву и да на њох саграде малу механу; која би манастиру очевидне користи доносила. Чим за ово исти фратри и њихов бисккуп дознадоше, полећеше ти на све стране, да већ учињену куповину обатале. Ствар се више од године потезала по судовима, док најпослије ми право не добиемо, што је наше противнике не мало у срцу забољело. Доликује ли овај поступак нашој по христу браћи? Не, ми велимо; а на њима је, да нас о противноме увјере. Није то све. Чујте даље! Између манастира и станице, а на десној обали Неретве, налажаше се једна њива, коју украшаваху неколико великијех камених крстова српске и православне породице чувенијех Рајковића. Власник њиве, на којој се крстови налажаху, неки Ћишић, као потомак православнијех својих предака, што он свакоме признава, брат мухамеданац, поклони ту њиву манастиру и грунтовнички, пред тапијским повјеренством, преведе ту њиву као свој поклон на српско православни манастир Житомислић. Чим су овдашњи фратри за ову вијест дознали, напрегоше они све своје силе да тај поклон осујете. Но узалуд. Кад већ то не могоше а они ти потегоше друге гусле и тако загудише, да су се чак књаз Василичков и Којаловић, као чланови ''Слав.

Добротвор. Друштва'' страшно намрштили и тај догађај у своје кронологије најцрњом бојом дебело записали. Шта мислите што су ови фратри одлучили? Ни више ни мање, него да на манастирском земљишту, на срп. прав. гробљу а на очи српског околног народа своју латинску мису рекну. Будни чувар православне светиње наше, наш врли и заслужни старац архимандрит Серафим, чувши за изазивајућу накану своје ''по Христу браће'', одмах ти сакупи свој народ, те га стаде свјетовати, да се и по крај овијех пркоса и уврједа религиозног чуства, мирно влада, тјешећи га уједно тијем, да ће наша висока влада, воијем испод сваке критике стојећим догађајима, на крај стати. У томе је приспио заказани дан у коме се на наше највеће чудо ''миса'' збиља одслужила. Народ је наш то са највећим душевним болом гледао, и упирао је своје очи у вриједну старину мученика архимандрита, тражећи својим погледима брзе помоћи душевноме болу своме. Старац је своје учинио. Он је цио догађај на врло уљудан начин власти пријавио и свој је народ утјешио, како је сам најбоље умио и знао. На скоро послије тога даде архимандрит поменуто земљиште оградити. Шта ће сад бити? Чујте: ограду порушише, али не људи, него римокатоличке чобанице, по духовном наговору! – порушише и побјегоше. Архимандрит нареди, да се гробље опет огради али се опет и с друге стране нареди, те га у по дана опет порушише. Међу чобаницама бијаше и једна мухамеданк, акоја је гледала, што се чини и која је дотичне чобанице пријавила гдје треба. Ствар је у судскијем рукама а како ће се она ријешити, чуће се. Није ли ово насиље какво ми никада запамтили нијесмо? То још није све. Жељезничка станица ''Житомислић'' бијаше ''часној браћи'' кост у грлу и трн у оку. Приликом градње све су своје силе напрегнули били, да се штација ниже манастира код неког Беванде (гдје је само један и то лат. кућа) смјести. Но то им не испаде за руком, јер је један манастир, ако ће и православни, претежнији од простачкијех кућа. Од то доба па све до скора бургијаху ова ''браћа'' на све стране, да се барем, кад је већ станицу ту, име њезино промијени, и – занета дођо некијех дана од министарства одлука, да се станица од сад не смије звати просто Житомислић, него да се она има звати: ''Житомислић-Кручевић''. Та Кручевић је полатињено село – па хвала богу и тој праведној одлуци, али то још није све. Сад долази нешто, шта нам наше досадашње увјерење помућује, сад долази на дневни ред такав догађај, кога ми ни данас растумачити не знамо. Накастише фратри да опет ''мису'' па дотичном гробљу говоре. За ову се њихову одлуку (како би је правим именом назвали?) одмах дознало, пошто се због оног мостарског сукоба и на ситније ствари у полицијским и политичким круговима оштро пазило. Пошто је наш српски православни народ у Херцеговини ради уврједа озлојеђен, то је политичка власт настојала, да свакоме изазивању, долазило оно ма с чије стране, на пут стане. Наше свештениство не могући држати народ у потпуноме запту и нехтијући пред Богом, влашћу и народом за пошљедице одговарати, учинило је своје, замолившив власт, да се изазивањима крај учини, а у исто вријеме поучавало је оно своје стадо са олтара згодним бесједама, да се ово свега клони, чим би се ико увријеђен наћи могао. Окружна власт извијести одма управо манастира

Житомислића и митрополита Игњатија, да се миса држати неће, фратрима и бискупу стави забрану у њиховоме предузећу. Овој одлуци морао се је сваки искрени пријатељ мира радовати . . . . С наше је стране као обично све мирно било, дочим се браћа Латини упркос забрани окружне власти а на највеће наше чудо, усудише и у заказано вријеме а на манастирском православном гробљу мису рекоше! Да би им свечаност што сјајније и величанственије испала, дошао је овамо и један фратар из Мостара и ако је дотични добро знао, да је власт недостојно њихово предузеће забранила. Биће да га је поћерао вјетар из Вукодола. Ми на ово за сад још ништа не кажемо, јер чекамо да се ствар на надлежноме мјесту коначно ријеши. Најчудноватије нам је што су четири жандара чували пријевоз, да се не би когод из манастира превезао, а још нам је чудноватије, што их је и по околним кршевима било, а овамо је, као што смо видјели, власт мису забранила. Биће да су они из предострожности за тамо послати. Послије овог догађаја овладала је код нас а и у Мостару и по свом котару с ове стране Неретве велико огорчење. Старац архимандрит поднио је окружној власти тужбу на писмено у којој је између осталога рекао: ''Молимо да нам се отворено рече, шта се од нас тражи и хоће, па да се одовуд сви селимо и потражимо мирније земљиште за наше пребивање. Земаљској смо влади вазда подложни и послушни били, али двије владе, земаљску у Сарајеву и ватиканску у Риму нећемо и не можемо трпити''.... Једва чекамо да видимо, шта ће се на ово рећи и како ће се ствар ријешити. Буде ли се изазивачимо и бунтовницима и овога маха кроз прсте гледало, принуђени ћемо бити, да своју завршну али крупну ријеч речемо. До ријешења остајемо они стари, мирни херцеговци Срби, а по ријешењу – видјећемо.

Један манастирлија

• Добили19 смо још један опширни извјештај о смутњама у Мостару првога и другога дана православнога Ускрса. Пошто се овај извјештај, у колико се тиче даљијех узрока овијех смутњи, пропаганде хрвацке, наговарања неких фратара против православнијех Срба, слаже са осталијем нашијем дописима, пошто се све потанкости не могу износити, вадимо из тога само ове ретке: У једној пивари илити механи, како хоћете, (први дан Ускрса) сједило је неколико православнијех. Католици захорише познати Старчевићанску химну: Udri, udri in der Stadt – svakom Srbinu štrik na vrat.'' Неки почму још и даље: ''Књаз Николи шрик на врат''. Није ни на томе остало, него једно жутокљуно балавче, екаекутор при овдашњем неком ''уреду'', диже се па стаде псовати православним ''српског Бога''. Лијепе и уљудне молбе нијесу од стране православнијех могле умирити хрватску свијест. Е богме брајко, каже српска народна пословица: ''ако си и мајка, покри се''. Тијем се изроди борба између једнокрвне, али вјером раздијељене браће.

19 Смутње у Мостару, Српски Лист, 29 априла, 1887. год. стр. 3.

Други дан Ускрса опет бој, опет покољ. Подговорена руља опет јурну на своју рођену браћу православце. Опет бјенијех и пребијенијех. И докле би овако трајало, да власти нијесу неке мјере предузели, сам би Бог знао.

Удар нађе искру у камену, Без њега би у кам' очајала.

''Бијес разуздане и подговорене руље нашао је отпор, а сад је тек настало доба лагања. Фратри дописници, и попови уредници, те што год они напишу, ови примају за готов новац, јер им у рачун иде. Мостарски познати ''Дон Фране'' ајош познатији задарски ''Дон Јуре'' надмећу се ко ће боље оцрнити ''хришћане'' (православне тако зову поменута господа, јер при спомену српског имена тресу им се зуби). Хтјели би православне претставити као утаманитеље ''јединоспасавајуће вире'' те би вољни били и на крсташки рат. Али шта се сљепилом може постићи. 'Овај је народ прошао кроз многа искушења: валови истока и запада над њим су бјеснили. Благодарити је Богу што је остао и ове боље дане доживео. На послије свију мука и искушења црна чета, не гледајући што је овај народ у неравној борби изнурен и изнемогао, за свијем сусједнијем народима изостао, што и сад има толико непријатеља у политичком и материјалном погледу, (а ''у фукаре су очи од сплачине'' пјева бесмртни Његуш) ова црна чета попови у Мостару призоре средњег вијека ... Не треба овом народу намећати се за пријатеља, под копреном неког вајног патриотизма, имајући у виду свој властити интерес. Треба га учити на рад, а прије свега на христјанску љубав и трпљивост. ''Није ми намјера, да побијам лажне дописе лажнијех новина, које су европејском новинарству на ругло: није ми намјера, да бистрим народно питање у овијем земљама, јер болесни умови не познају ни гласовите списатеље, који су то питање ријешили. Намјера ми је друга, чиста и јасна, да народу овијех земаља довикнем у вријеме: Народе, стари злопатниче! Патио си и страдао доста и сувише. Не дај се мамити на љепак, ма ти га с које стране пружили: не вјеруј лажнијем гласовима овијех, који благују и ништа не раде, док се ти у зноју купаш. Или ако раде, раде против опште човјечанске среће, као што овдје урадише теби о главу. Није ми стали, како ће ме фарисеји дочекати, него ћу се радовати ако ме ти, народе, хтјед будеш разумјети и искрене савјете к срцу примити''