МАТУРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: ЗДРАВСТВЕНА ЊЕГА

НАЗИВ ТЕМЕ: ПОРЕМЕЋАЈИ СВИЈЕСТИ

МЕНТОР: ПОЛАЗНИК:

САДРЖАЈ РАДА:

УВОД........................................................................................................................3

1. ПОРЕМЕЋАЈИ СВИЈЕСТИ...........................................................................4

1.1. Појам............................................................................................................4

1.2. Настанак......................................................................................................5

1.3. Класификација...........................................................................................5

2. КВАНТИТАТИВНИ ПОРЕМЕЋАЈИ СВИЈЕСТИ.....................................7

2.1. Несвјестица (синкопа)..............................................................................7

2.2. Сомноленција.............................................................................................8

2.3. Сопор............................................................................................................8

2.4. Кома..............................................................................................................9

3. ЊЕГА ПАЦИЈЕНАТА СА ПОРЕМЕЋАЈЕМ СВИЈЕСТИ.....................11

3.1. Положај аутотрансфузије .......................................................................11

3.2. Дуготрајна њега болесника са поремећајем свијести .....................11

3.3. Превенција настанка декубитуса.........................................................12

ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................16

ЛИТЕРАТУРА......................................................................................................17

2

УВОД

Поремећај свијести је најширији појам који обухвата све квалитативне и квантитативне промјене стања свијести. Са медицинског становишта, губитак нормалног стања будности је најважнији и најдраматчинији аспект поремећаја стања свијести.

Термини којима се у клиничкој пракси означавају квантитативни поремећаји свијести, о којима ћемо говорити у овом раду, могу имати различита значења. Најтежи степен поремећаја свијести је кома. Појам кома означава продужено стање у коме је болесник затворених очију, без свијести, а у одсуству циклуса спавање-будност. Док термин кома означава дуготрајност односно дуже стање без свијести из кога се болесник често не опоравља потпуно, термини губитак свијести се у свакодневној пракси користи да укаже на краткотрајност и по правилу потпуни опоравак свијести.

Термин губитак свијести подразумијева краткотрајни потпуни прекид (одсуство) свијести. Губитак свијести представља пролазни (транзиторни), нагли (пароксизмални) и често изненадни и краткотрајни прекид континуитета свијести праћен поремећајем тонуса, падом, и често различитим моторним манифестацијама. Послије краћег времена које се мјери у минутима, болесник се најчешће опоравља на стање прије губитка свијести.

3

1. ПОЈАМ

Свијест је највиши домет психичког живота и искључиво посебност само човјека. Свијест је млађа, али и најсложенија психичка функција. Свијест омогућава човјеку свјесност о одвијању свих других психичких функција. Анатомско и физиолошко објашњење генезе свијести, односно психе на нивоу данашње неуронауке је деликатно, врло комплексно и пуно дилема.

У практичном раду стање свијести се испитује присутношћу будности или сна, као нормално стање свијести, потом је ли свијест нормално очувана или је испитаник поспан (сомнолентан), у стању сопора или у коми. Потом се утврђује је ли испитаник оријентисан према себи, другим особама, у времену и простору, доживљава ли и како, себе и околину и какве су то промјене. И на крају испитују се остале психичке функције које доводе до поремећаја стања свијести.

Свијест је способност оријентације у времену и простору, према себи и другима. Свијест је цјелокупност психичких процеса у одређеном времену, знање онога што се догађа у властитом духу, јасноћа доживљавања.

Свијест укључује: способност планирања за будуће активности; дефинисање приоритета и извршење планова; усмјеравање пажње; претраживање дуготрајне меморије.

Постоје системи за регулацију свијести: систем будности и регулације тонуса; систем учења и памћења, тј. Пријема, обраде и чувања информација; систем програмирања.

Суштину свијести чини интеграција когнитивног и емоционалног. Свијест је у најопштијем значењу: свеукупност властитих психичких доживљаја (осјети, опажаји, сјећања, мишљење, представе, асоцијације, осјећања, потребе и сл.) које смо у стању непосредно да опазимо интроспекцијом и релативно јасно опишемо или на други начин изразимо.

Ако је особа способна дати исправне податке о себи и другима, просторним и временским збивањима, кажемо да је у стању очуване или прибране свијести, а у супротном, свијест је поремећена, измијењена или помућена.

4

1.2. Настанак

Свијест је највиша психичка функција људског мозга јер обезбјеђује јединство и истовремено функционисање осталих психичких функција (опажање, памћење, мишљење и др.). Свијест је стање које се манифестује познавањем себе и спољашњег свијета.

Уколико особа ни на који начин не контактира са спољашњим свијетом, кажемо да је у бесвјесном стању.

Најчешћи узроци поремећаја свијести су: повреде главе, обољења централног нервног система (крварења, тумори, инфаркт), недовољно снабдијевање мозга крвљу (срчани застој, инфаркт срца, стање

шока, утопљење), промјене у нормалном саставу крви (смаљена количина кисеоника, повишен

или снижен ниво шећера – глукозе), тровања (појава токсичних материја – отрова у крви, интравенска

наркоманија). оштећења организма високом или ниском температуром и електрицитетом, обољења унутрашњих органа (јетра, панкреас, бубрези) и друго.

1.3. Класификација

Промјене свијести дијелимо на:1. физиолошке промјене свијести (спавање, поспаност)2. индуциране промјене свијести (хипноза, транс = сужена свијест,

искључена психомоторика, све осим слушне зоне коре мозга).3. поремећаје свијести (према јасноћи и садржају):

квантитативни поремећаји свијести (медицински феномен: степени будности):

несвјестица (синкопа), омаглица, колапс, летаргија, сомноленција (поспаност), сопор (реагује само на јаке надражаје), кома (угасли рефлекси, као и рефлекс зјеница,

нереактибилност и на јаке болне надражаје). квалитативни поремећаји свијести (психијатријски феномен

садржаја: обузета свијест, делирантна свијест, сумрачна свијест): расплинута свијест,

5

конфузна стања (сметеност, збуњеност), делириј (неоријентисаност, илузије и халуцинације, страх,

психомоторна узбуђеност, амнезија за стање). сумрачна стања – поремећај свијести у којем је она сужена и

помућена, фуге – безразложно лутање при суженој свијести, сомнабулизам (мјесечарење). хипнотичко стање свијести.

Свијест има две карактеристике: садржај свијести – квалитет (свеукупност психичких функција) и стање будности – квантитет.

6

2. KVANTITATIVNI POREMEĆAJI SVIJESTI2.1. Несвјестица (синкопа)

Синкопа је изненадан и привремен губитак свијести, праћен губитком постуралног тонуса те потпуним опоравком након неколико секунди или минута. Интернационална лига против епилепсије (ИЛАЕ) сврстава синкопе у пароксизмалне неепилептичке нападаје. За синкопу кажемо да је пароксизмална, јер настаје изненада и релативно брзо престаје.

Према болничким евиденцијама синкопа је најчешћи пароксизмални неепилептички напад код дјеце. Дјеца са синкопом чине око 3 посто укупних прегледа у хитним службама те 1–6 посто хоспитализација. Због тако високе учесталости синкопа чини важан дио педијатријског збрињавања у хитној служби.

Нема јединствене подјеле синкопа, а највише користимо подјелу синкопа према узроцима. Најчешће су неурокадиогене синкопе које укључују:

неурогене синкопе (ранијег назива – вазовагалне), микцијске синкопе, синкопе изазване кашљем, синкопе изазване гутањем, рефлексне синкопе, ортостатске синкопе (синдром постуралне ортостатске тахикардије), синкопе због тзв. Аутономне дисфункције (односно претјераног одговора на

стрес, хладноћу, врућину, узбуђење, страх итд), синкопе изазване хипогликемијом (ниска вриједност шећера у крви), психогене синкопе итд.

Од свих ових синкопа неурогена синкопа је најчешћи тип и уобичајено је називамо несвјестицом. Узрокована је изненадним снижењем артеријског притиска који узрокује вртоглавицу (пресинкопа) или кратки губитак свијести (синкопа).

Симптоми које особа обично осјети прије него се онесвијести су осјећај врућине, мучнине те замрачење вида. Око трећине до половине особа са синкопом могу имати изокренуте очне јабучице и чак тоничко-клоничке трзајеве удовима, па је важно те симптоме не замијенити с епилептичким нападом. Важно је запамтити и да се након синкопе особе брзо опорављају, односно нема тзв. Постикталног стања, а учињени ЕЕГ налаз не показује промјене.

Кључ проналажења већине узрока синкопе налази се у пажљиво узетим податцима о породичној и личној анамнези, те свим догађајима и симптомима прије, за вријеме и послије синкопе као и детаљном физикалном прегледу.

Код већине особа са синкопом терапија није потребна, већ се препоручује донекле мијењати стил живота. Треба редовно доручковати, имати редовне дневне оброке, уносити довољно текућине (најмање 2 литре) те у случају трајно нижег артеријског притиска по

7

потреби и досолити храну. Код учесталих рецидива синкопа некада је потребна и фармаколошка терапија коју преписује кардиолог. Било какве промјене ритма срца коју су дијагностиковане претрагама треба лијечити уз редовне контроле кардиолога.

2.2. Сомноленција

Сомноленција је најблажи облик поремећаја свијести и подсјећа на стање поспаности. Болесник је поспан, успорен и потпуно незаинтересован за збивања око себе. Реагује на механичке дражи. Комуникација с њим је могућа.

Слабије дражи не изазивају реакцију код болесника, лако запада у сан након престанка јачих дражи, и може се без тешкоћа поново пробудити. Пажња је ослабљена, споро реагује на питања, одговара тешко, успорено са закашњењем, очни капци су затворени, лице опуштено, поспано. Често се каже да је болесник брадипсихичан, истичући успореност покрета, говора и расуђивања.

Сомнолентност се јавља код тровања угљичним-моноксидом (ЦО), код предозирања или тровања седативима, барбитуратима, неуролептицима, израженог губитка крви, или након тешких физичких напора, дуготрајних несаница.

2.3. Сопор

Сопор је дубљи поремећај свијести који одговара стању патолошког сна. Пацијент се може пробудити јачим дражима (једна од најјачих дражи је позивање болесника по личном имену), али чим драж престане, одмах запада у стање сопора.

Сопор је облик квантитативног поремећаја свијести. У сопорозном стању болесник је као у дубоком сну и реагује врло тешко само на јаке дражи, и то кратко са често неразумљивим вербалним одговором. Евентуално може бити очувана оријентација према себи (зна ко је, како се зове) и према другим особама (препознаје своје најближе).

Након периода сопора присутно је несјећање за то вријеме, или пак дјелимично фрагментирано и нејасно сјећање (зна да су га будили, звали по имену, зна ко га је будио).

Сопорозно стање се јавља код тежих траума главе, код политраума, затим код тежих или тешких тровања. Трајање је различито, од неколико сати до дана са опоравком или преласком у кому.

8

За вријеме сопора, поред утврђивања непосредног узрока који је довео до сопора, неопходно је континуирано праћење болесника у јединицама интензивне његе уз обавезан мониторинг, као и укључивање специјалиста из других области медицине. Комуникација није могућа.

2.4. Кома

Кома је најдубљи поремећај свијести у којем болесник не реагује ни на најјаче спољашње дражи. С особом у коми не може се успоставити никакав контакт.

Кома је најтежи квантитативни поремећај свијести који може чак и годинама да траје, те захтијева посебну стручну његу. У коми пацијент је без свијести и не реагује чак ни на најјаче болне дражи (нпр. Штипање и увртање брадавице дојки, јак притисак на стилоидни наставак иза мастоидног дијела темпоралне кости).

Неуролошким прегледом се констатују угашени мишићни рефлекси и нереаговање зјеница на свјетлост. Рефлекс гутања је угашен, очуване су једино виталне функције (дисање и крвоток) које могу бити повремено поремећене.

Слика бр.1. Пацијент у коми

9

Степен дубине коме се најчешће утврђује скором Глазове кома скале, а у новије вријеме и специјалном скалом тзв. ФОУР (Full Outline of UnResponsiveness), која је јако прецизна и практична.

Ако кома настане након повреде главе може доћи до битног опоравка, чак ако кома потраје неколико седмица (али не више од 3 мјесеца). Потпуни опоравак након што се зауставило срце или је особа била без кисика ријетко наступи ако кома траје један мјесец. У случајевима дубоке коме која траје више од неколико седмица породица мора одлучити желе ли да доктори наставе са употребом респиратора, сондом за храњење и лијековима.

Понекад након повреде мозга, недостатка кисика или тешке болести која оштети мозак, особа са тешким оштећењем мозга може упасти у стање вегетирања. Особа у том стању има релативно нормалан начин спавања и буђења, дише и гута спонтано и може чак показивати запањујућу реакцију на гласну буку, али је привремено или трајно изгубљена сва способност свјесног мишљења и понашања. Већина људи у стању вегетирања има изражене ненормалне рефлексе укључујући укрућење или трзање руку и ногу.

Најтежи губитак свијести је мождана смрт. У том стању мозак је трајно изгубио све животне функције укључујући свијест и способност одржавања дисања. Без лијекова и респиратора убрзо долази до смрти. Када постоји било каква сумња, ЕЕГ (електроенцефалограм, запис електричне активности мозга) ће показати одсуство функције. Особа којој је мозак мртав, а која је на респиратору, може имати неке рефлексе ако кичмена мождина још увијек функционише.

Кома је посљедица тешког поремећаја функције виталних органа (централни нервни систем, срце, плућа, бубрези) изазвани различитим ноксама као што су трауме, тровања, инфекције, поремећаји циркулације, метаболизма, тумори и др. Болеснику у коми је потребна дуготрајна њега. Ради се на очувању виталних функција и отклањању узрока који је довео до коме.

10

3. ЊЕГА ПАЦИЈЕНАТА СА ПОРЕМЕЋАЈЕМ СВИЈЕСТИ3.1. Положај аутотрансфузије

Положај аутотрансфузије се примјењује код наглог губитка свијести (синкопа), посебно код особа код којих је до поремећаја свијести дошло због повреде са крварењем. Након примјене методе заустављања крварења повређену особу треба поставити у положај аутотрансфузије. У истом се положају проводи и хитни транспорт особа с вањским крварењем. Тиме се постиже слијевање крви из ногу према срцу и надокнађује изгубљени волумен крви. Положај се користи само ако је крварење заустављено јер ће се у противном појачати.

Положај аутотрансфузије подразумијева да особа лежи на леђима с ногама и рукама уздигнутим изнад нивоа срца. Положај се постиже подизањем ногу на подлогу висине 20-30 цм.

Слика бр.2. Положај аутотрансфузије

3.2. Дуготрајна њега болесника са поремећајем свијести

Када говоримо о дуготрајној њези пацијената са поремећајем свијести, првенствено мислимо на поремећаје свијести какав је кома, о чему ћемо сада више говорити.

Ниво свијести је најважнији показатељ мождане функције који може да варира од стања уредне свијести до дубоке коме. Интервенција сестре-техничара мора бити брза и ефикасна. Поремећаји свијести и коме су стања која захтјевају све облике његе. Код њих је обавезно смјештање на одјел интензивне његе, праћење тзв. виталних знакова, мониторинг, интензивна њега, превенција посљедица...

Организам особе у коми је много осјетљивији и слабији на низ вањских фактора, функције органа су само привидно компензиране и мало веће оптерећење може довести до

11

тежих посљедица. Ове особе не могу изрећи своје основне физиолошке потребе, те с тиме у вези, ако се не пружи правовремена адекватна њега, често се могу јавити компликације, у смислу теже дехидрације, метаболичког дисбаланса електролита, ретенција урина, те коначно затајивања виталних органа и леталног исхода. Зато је у таквих болесника потребан интензиван надзор, 24-сатно праћење болесника те пружање адекватне његе у складу са његовим основним стањем.

Посебну пажњу треба обратити на: Анамнезу Физикални преглед:

инспекција коже, преглед усне дупље, пажљива аускултација грудног коша, палпација абдомена, мишићна снага и покрети у зглобовима.

Трајни надзор пацијента у коми је обавезан због превенције даљњих погоршања функције централног нервног система. Контрола респирације с адекватном оксигенацијом, надзор циркулације и тјелесне температуре неопходни су у сврху адекватног збрињавања. Примјена кисика и крвожилни приступ требају омогућити стабилну оксигенацију и циркулацију. Хипогликемија налаже примјену концентриране отопине глукозе у болусу уз наставак инфузије. Хипергликемија налаже обилну, адекватну рехидратацију уз довољну примјену инзулина.

Важно је нагласити значај контроле биохемијских параметара посебно концентрације натријума у крви.

3.3. Превенција настанка декубитуса

Њега пацијента са дуготрајним поремећајем свијести (кома) подразумијева сестринску његу у превенцији декубитуса. Декубитус је оштећење коже које настаје као посљедица излагања тијела сталном притиску о тврду, влажну и неравну површину. Најугроженија су подручја сакралног дијела кичме, сједне кости, кукова, глежњева, кољена, лактова и пета. Због учесталог притиска код лежећих пацијената на овим мјестима долази до слабљења циркулације па кожа постаје прво блиједа, затим љубичасто плава, тврда и безболна и на крају се развија рана.

У настанку декубитуса оно што је битно споменути то је имобилизација, притисак на подлежућу кост, а битан фактор у томе је хипестезија односно анестезија, смањена осјетљивост или неосјетљивост тога дијела тијела, као додатни елемент је инконтиненција и малнутриција.

12

Ризични фактори, као што је дуготрајна непокретност (кома) могу убрзати развој декубитуса. Већем ризику за развој декубитуса могу погодовати различити вањски и унутрашњи фактори. Најважнији од спољних фактора је положај тијела болесника.

Слика бр.3. Фазе декубитуса

Непокретним болесницима потребно је мијењати положај барем свака два сата, с тим да учесталост промјене зависи од типа подлоге на којој лежи и степену ризика. Узглавље кревета мора се одржавати на нивоу нижем од 30º. Од велике важности су и редовни прегледи коже болесника.

Да не би дошло до декубитуса задатак медицинске сестре је проводити основне поступке за очување интегритета коже. Један од тих поступака је редовна промјена положаја тијела непокретних и полупокретних пацијената. Због смањења притиска веома је важно осигурати болеснику честе промјене положаја, мијењати их сваки сат до два сата, а по потреби и чешће. Унутар тога раздобља мијења се положај само неких дијелова тијела (руке, ноге, рамена) и корисно је стављати подлошке испод рамена и бокова. По могућности требало би користити антидекубитална помагала, укључујући мадраце и кревете који смањују притисак и омогућавају његову равномјерну расподјелу, тако да болесник лежи у властитом отиску, чиме се умањује максималан притисак тијела на ту подлогу. Код промјене положаја тијела медицинска сестра мора водити бригу да избјегава трења и развлачења коже, она треба болесника подизати, а не повлачити приликом мијењања положаја.

13

Превенција декубитуса се састоји у мјерама које је потребно предузети у сваком тренутку и у свим позицијама тијела што подразумијева да медицинска сестра треба код пацијента:

Смањити притисак на ризична мјеста на тијелу при лежању и сједењу; Мијењати положај свака два сата; Мијењати положај у колицима сваких 15-30 минута и то:

o одизањем од колица,o рукама подизати ноге од подлоге,o пребацивањем тежине на руке,o повећати површину ослонца тијела помоћу јастука,o избјегавати трљање по површини преко које се пребацује тијело.

Употребљавати јастуке, спужве, мекану постељину; Употребљавати одјећу без дугмади, затварача и тврдих материјала (џинс); Одржавати сухоћу – контрола мокрења; Свакодневно прегледати кожу; Свакодневно његовати кожу: прање млаком водом и сапуном, посушити кожу;

мазати кремама, лосионима да кожа задржи еластичност; Бити врло опрезна ако се појаве друге болести са температуром, диарејом,

повраћањем, да нова стања не услове стварање декубитуса; Користити специјалне кревете за промјену положаја тијела – ако постоји

могућност.

Слика бр.4. Специјални кревет за коматозне пацијенте-превенција декубитуса

14

Код коматозних пацијената обавеза је прегледање коже најмање једном дневно. Посебна пажња се мора обратити на сваку еритемозну површину која заостаје и послије промјене положаја тијела. Кожа пацијента се мора одржавати чистом и сухом, њежно прати топлом водом и благим сапуном, уз минимални притисак. Кожа се мора посушити, а на њу затим нанијети танак слој заштитне хидратантне креме или уља. Може се користити и растресити пудер за тијело. Пацијент се мора прекривати чистим, сухим чаршафом.

Окретање пацијента је једна од најважнијих мјера превенције и лијечења декубитуса. Не постоји оптимални временски интервал за окретање пацијента. Уобичајено се сматра да је вријеме између два окретања 2 часа, али оно може бити краће или дуже од тог периода.

15

ЗАКЉУЧАК

Као што смо рекли у уводу овог рада, поремећај свијести је најширији појам који обухвата све квалитативне и квантитативне промјене стања свијести. До поремећаја свијести могу довести многе болести и стања од којих су нека безазлена (нпр. пролазни пад притиска), а нека врло тешка (нпр. застој срца). Дубина бесвјесног стања може бити различита и може се мијењати код истог болесника.

Уобичајена је подјела поремећаја свијести на квантитативне и квалитативне. У овом раду обрадили смо само квантитативне поремећаје свијести, јер се квалитативни поремећаји налазе у пољу дјеловања психијатрије и психологије.

У практичном раду стање свијести се испитује присуством будности или сна, као нормално стање свијести, потом да ли је свијест нормално очувана или је испитаник у неком од наведених квантитативних поремећаја свијести (синкопа, сомнолентност, сопор или кома).

16

LITERATURA

1. Borivoje Radojičić. Klinička neurologija, Elit-Medica, 2011.

2. Hančević J. i saradnici. Imobilizacija, Medicinska knjiga, Beograd, 2001.

3. Prokić-Pešić M. i saradnici. Dekubitalne rane – karakteristike, prevencija i liječenje, Institut za KV oboljenja, Beograd, 2009.

4. www. danas.rs

5. www. vestinet.rs

17