NOVI ZAVET –JevanđeljeISUSOV ŽIVOT ZAČEĆE OD DEVICE, ZAŠTO: Samo Mt i Lk u celom NZ govore o okolnostima u kojima je Isus začet i rođen, i ponavljano tvrde da je Marija bila devica kada je začela Isusa iako su znali da je to nespojivo jedno sa drugim. Dok su potonji hrišćani tvrdili da je devičansko začeće Isusa neophodno kako bi on bio ujedno čovek i božansko biće, jevanđelisiti su u ovo ionako verovali. Mt i Lk su priče o Isusovom rođenju posmatrali na isti način kao i ostala predanja koja su uzeli za svoje izveštaje. Bile su to priče iz tradicionalnih jevrejskih priča o novorođenčadi, npr, nekih starozavetnih junaka poput Mojsija, Samuila (njegova majka Ana nerotkinja molila sina od Boga). Lukine priče naročito liče na priče o Samuilovom začeću i rođenju, a Marijina himna hvale Magnificat (Lk 46-55) ne samo da predstavlja paralelu Aninoj pesmi zahvalnosti za rođenje sina, nego je i puna aluzija na mnoga druga mesta iz SZ. Mt priča je takođe organizovana na osnovu mnogih starozavetnih tekstova. Mt podržava svoju priču citatom iz SZ, Isaije: „A sve ovo dogodilo se da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji kaže: Gle, devojka će začeti i rodiće sina i nadenuće mu ime Emanuel“. Oblikujući svoje izveštaje na ovaj način, Mt i Lk su sledili dugu tradiciju jevrejskog izlaganja, tj. tumačenja Svetog pisma, poznatu kao midraš. Uz ove literarne uzore, ima se na umu da su obojica pisali jev. dok je još bilo ljudi koji su mogli da se prisete kako se o Isusovom rođenju govorilo od samog početka – Luka je upleo narodne bajke o tome. DETINJSTVO I MLADOST: Sva jevanđelja prećutkuju Isusov čitav njegov život, a misija koju opisuju obuhvata samo jednu godinu života (Jn kaže tri). Samo kod Lk stoji da se 12. godišnji Isus tokom hodočašća u Jerusalimu odvojio od roditelja, a oni su ga konačno pronašli u Hramu gde je sa verskim znalcima raspravljao o pitanjima vere. Tema koja prožima sve priče o Isusovom rođenju je ta da dolazak onoga za koga se kasnije tvrdilo da je iščekivani Mesija nisu prepoznali značajni ljudi, verske i političke vođe. Početak Lk slika malo poznatog sveštenika Zaharija i njegovu ženu nerotkinju Jelisavetu kako se mole očekujući da Bog izbavi njihov narod i za svoju vernost bivaju nagrađeni najavom da će im se roditi sin, potonji Jovan Krstitelj. Josif i Marija su bili radnici, a njih verski establišment nije smatrao kvalifikovanim za tumačenje svetih spisa i razotkrivanja volje Božje prema svom narodu. Ovu temu ističe snažna poetičnost pohvalne himne Veliča duša moja Gospoda, koju peva Marija (Lk 1 46). Prvi koji su čuli najavu da će se Isusovim rođenjem ispuniti davna obećanja iz SZ bili su neki pastiri u judejskim brdima (Lk 2 8) a onda i Simeon i Ana u Hramu (Lk 2 25). Zvaničnici nisu imali oči da prepoznaju Isusa, ističe se u Lk. Ova pouka ponavlja se u priči o Isusovom životu, kada postaje jasno da su i najvažniji ljudi, da bi istinski razumeli Božje delovanje u Hristu, morali da postanu nalik maloj deci (Lk 18 17). JOVAN KRSTITELJ: Kada je Isus imao 30 godina, njegov rođak JK, asketa u judejskoj pustinji, pokrenuo je verski pokret sa dosta sledbenika. Sebe je video kao glas poslat da donese dobru vest da Mesija dolazi, da ga Bog šalje da iskoreni političke i druge nepravde, da će se priroda carstva Božijeg uskoro obelodaniti (Mk 1). Delo JK se u NZ opisuje kao poziv ljudima da svoje živote promene, urede, kako bi bili moralno spremni da se susretnu sa Mesijom. Oni koji su bili voljni na takav izazov, krštavali su se u vodi, a JK krštavao u reci Jordan. Jevreji su znali za krštavanje kod esena i prozelita. ISUSOVO KRŠTENJE: Jovan je isprva odbio Isusovu molbu da ga krsti, jer, ako je Isus imao poseban odnos sa Bogom, u šta je Jovan verovao, za šta bio onda imao da se pokaje? Ali mu Isus odgovara: „Tako ćemo učiniti sve što Bog zahteva (Mt 3 15)“. U Mk, Isus je tom prilikom čuo reči: „Ti si Sin moj ljubljeni. Ti si po mojoj volji“. Priče o Isusovom krštenju izlažu 2 ključne teme. Jevanđelje Isusa ne odvajaju od drugih ljudi, ali u ovim pričama Isus biva uveren u posebnost svog odnosa sa Bogom, kao ličnost koja će obznaniti Carstvo Božije, ali i biva opomenut na to da biti obećani izbavitelj nije ono što većina ljudi očekuje. To je značilo pristanak na stradanje i službu kao suštinske činioce njegovog života. Jevanđelisti podsećaju da je Isus, dok

se sa ovim izazovom suočavao, imao podršku u vidu ličnog Božjeg prisustva, koje se prilikom krštenja opisuje silaskom Svetog Duha u vidu goluba koji sleće na njega. ISUSOVA ISKUŠENJA – PROGRAM OSNOVNIH CILJEVA: Sinoptička jevanđelja govore kako je neposredno posle krštenja Isus bio stavljen pred izazov da na pravi način shvati svoje prioritete kao Mesija, Spasitelj. Mt i Lk detaljno izveštavaju o iskušavanju, samopreispitivanju Isusa, a svi ga smeštaju na sam početak Isusove javne službe, kao vid programske izjave o njegovim osnovnim usmerenjima i ciljevima. Prvo iskušenje bilo je da stekne popularnost ekonomskog čudotvorca, da mesijansko doba izazove pretvarajući kamenje u hleb (Lk 4 1). Stari spisi su dolazak novog doba oduvek prikazivali kao vreme velikog materijalnog blagostanja za sve, a Isus i u kasnijim prilikama hrani gladne. Ali, Isus je znao da takva slava nije isto što i stradanje i služenje. Reč Božja u Petoknjižju (Pnz) upućena Jevrejima pomogla mu je da savlada ovo iskušenje: „Ljudi ne mogu živeti samo o hlebu, već i o svakoj reči koja dolazi iz usta Božijih“. Drugo iskušenje javilo se kao predlog da se baci sa kule Hrama pred puno ljudi, pa ako preživi, dokazaće naciji da je zaista obdaren posebnim moćima. Proročanstvo iz SZ je govorilo da će se Mesija pojaviti iznenada u Hramu upravo na ovako dramatičan način. Ali, Isus nije pristao ni da svoju poruku zasnuje na čistom senzacionalizmu, citirajući stare spise: „Nećeš kušati Gospoda Boga svoga“, jer služenje i stradanje ne podrazumevaju proizvoljnu upotrebu Božjih obećanja radi sopstvenih ciljeva. Treće, i najveće iskušenje je bilo da postane politički mesija, prema očekivanjima većine njegovih sunarodnika koji su verovali da će njihov narod zavladati svim ostalim narodima. Prema pričama iz jev, Isusu je uslovljeno da prihvati Sataninu vrhovnu vlast kako bi zavladao svetom, ali je on odbio jer se posvetio Bogu i tražio isto od drugih, a i zato što je znao da će se priroda carstva Božijeg razlikovati od ustrojstva poput Rimskog carstva: Božje vrednosti i standardi nisu delotvorni ako se nametnu spolja, nego ako ljudi imaju slobodu da sami odlučuju i o svom odnosu sa bogom, i kako da stvore društvo koje bi najtačnije odražavalo način na koji Bog postupa. KO JE BIO ISUS? Posle krštenja, Isus je život proveo kao verski učitelj, putujući od mesta do mesta u pratnji 12 svojih učenika. Poučavao je u sinagogi, gde su se Jevreji svake subote sastajali na bogosluženju (Lk 4 16). Ali, on je razgovarao sa ljudima i gde god bi ih susreo, a poučavao je i u prirodi, gde je moglo da se okupi mnoštvo sveta. Njegovi prvi učenici su bili ribari. O ljudima i njihovom odnosu sa Bogom govorio je na nov način. Sva jev. dokumentuju da je Isusovo učenje brzo uzrokovalo oštru podelu među njegovim slušaocima, a učenje je bilo naročito usredsređeno na 2 teme. Sin čovečiji - Nedugo po Isusovoj smrti njegovi sledbenici su javno tvrdili da je Isus jevrejski mesija, što je isto što i grčki Hristos, koga su Jevreji tradicionalno očekivali. Ali, u jevanđeljima se najviše koristi izraz Sin čovečiji da opiše Isusa i njegovo delo, i to je izraz koji je Isus koristio za sebe - od krštenja je Isus definitivno uvideo da će njegov životni put biti put stradanja. Isus titulu Mesija nije koristio, ali je verovao da jeste Mesija: U Mk je tokom prvog suđenja u Jerusalimu priznao prvosvešteniku da jeste Mesija. U priči kako je Isus iscelio nekoga koga su zaposeli demoni, ne samo da je prihvatio da ga spaseni oslovi sa Sine Boga višnjega, nego mu je odgovorio i da to razglasi: „Idi kući svojim prijateljima i ispričaj im koliko je Gospod učinio za tebe“ (Mk 10 46). A kada je Petar ispovedio da je Isus Mesija, on je i njemu i drugim učenicima rekao da to čuvaju kao tajnu. Isus se nije služiio rečju Mesija o sebi. Mt i Lk prikazuju da je na početku svoje službe, dok je još bio iskušavan, odlučno odbacio mogućnost da to njegove slušaoce asocira na nekog zemaljskog cara i političku državu. Sin Božji – U jev. se ideja o tome da je Isus bio božanski sin izričito koristi da označi da je Isus imao poseban odnos sa Bogom, a sam Isus je dosledno koristio odnos roditelj – dete kada se izražavao o svom odnosu sa Bogom. Jasno je da je i Isus tvrdio da ima poseban odnos sa Bogom. ISUSOVA SMRT – zašto je umro, istorijsko i teološko tumačenje. U svim jev. ima dosta priča kako je Isus od početka uživao i veliku popularnost i neprijateljstvo. U jev. Isus i sam traži

opredeljivanje: „Niko ne može služiti dvojicu gospodara, jer će rob ili mrzeti jednog a voleti drugog, ili biti odan jednome, a drugoga prezirati. Ne možete služiti bogu i bogatstvu“ (Mt 6 24). Jev. prikazuju Isusa kako se neprestano odupire političkoj vlasti, ali nije oklevao da se suprotstavi verskim poglavarima. Direktno je osuđivao fariseje i sadukeje opisujući ih kao „slepe vođe slepima“ koji su izokrenuli reč Božju i odrekli je se (Mr 23 16). Njihova religioznost je bila samo na površini, a oni sami bezvredni. Ulazak u Jerusalim - Isus je u Jerusalim ušao na način koji je postao otvorena objava da on jeste Mesija. Ujahao je na magarcu u skladu sa Zaharijinim proroštvom (Zah 9 9: „Viči od radosti, Kćeri jeruzalemska! Tvoj kralj se evo tebi vraća: pravičan je i pobedonosan, ponizan jaše na magarcu... on će istrijebit` luk ubojni. On će navijestit` mir narodima; vlast će mu se proširit` od mora do mora i od Rijeke do rubova zemlje.), a gomila je Isusa proglasila svojim carem koji ulazi u svoju prestonicu. Isus je otišao pravo u Hram, mesto za koje je narod očekivao da će Mesija početi proterivanje inovernika iz Jerusalima, ali je Isus tamo, umesto inovernih, isterao bankare i trgovce koji su ovo sveto mesto pretvorili u unosnu tržnicu. SUĐENJE ISUSU: Jevanđelja nagoveštavaju dva suđenja, jedno pred vrhovnim sudom jevrejskih verskih vlasti, Sinedrionom, a drugo pred rimskim prefektom Judeje Poncijem Pilatom, na kome je bio optužen za pobunu protiv rimske vlasti. Kajafa ga je pitao da li je on Hristos, sin Božji, a Isus ne samo što je odgovorio da jeste, nego dodao „i videćete Sina čovečijeg kako sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim“ (Mk 14 61). I bez ovog priznanja verske vlasti su zaključile da je on opasan po njih. Pred Pilatom su rekli da je Isus sebi dao titulu cara, koju je samo rimski senat mogao da mu dodeli. Pilat je saslušavši Isusa shvatio da on nije opasnost po Carstvo (Lk 23 13), ali nije hteo ni da uznemiri establišment u Jerusalimu i da dovede do pobune, pa je popustio pred gomilom koja mu je dovikivala da nije carev prijatelj ako popusti pred Isusom. Sledila je uobičajena kazna za pobunu, raspeće na krst na Golgoti, a natpis nad Isusom je glasio: Isus Nazarećanin, car Jevreja. TAJNA VEČERA: Sva jev. izveštavaju kako je Isus ugostio svoje učenike u Jerusalimu veče pre raspeća (Lk 22 7). Prelomio je hleb i razdao ga učenicima govoreći: „Ovo je moje telo za vas. Činite ovo meni za spomen (Lk 22 19, Kor). Zatim im je dodao čašu vina irekao: Ova čaša je novi Savez mojom krvlju. Činite ovo, kad god iz nje pijete, meni za spomen“. PV se zbila dok su se Jevreji pripremali da proslave Pashu, sklapanje Saveza sa Bogom koji ih je izbavio iz egipatskog ropstva, a njihovi preci Bogu poklonili poslušnost i odanost (Izl 12 23). Kada je Isus poredio sopstvenu smrt sa ustanovljenjem novog Saveza, nagoveštavao je da će kroz njega Bog izvesti novi čin izbavljenja, i da će slično obećanje poslušnosti i odanosti tražiti od onih koji će uživati blagodeti ovog čina. POIMANJE ISUSOVE SMRTI: GOLGOTA Pobeda nad zlom - Pavle je krst smatrao Božjom konačnom bitkom sa silama zla, a isto gledanje je i u jevanđeljima dok se slika krsta kao bitke sa silama zla redovno javlja i u kasnijoj hrišćanskoj tradiciji. Teodiceja: Ako je Isus na krstu i kasnije vaskrsenjem trijumfovao nad grehom, zašto i dalje ima još mnogo zla u svetu? Dan Isusovog raspeća može se posmatrati tek kao početak u Božjem ratu protiv greha, ali dan pobede tek treba da dođe u budućnosti, kada zlo bude konačno savladano. Isus i nije video način da se svet spase putem vlasti, nego ljubavlju i poniznošću. Isus kao primer – Pavle i Jovan su predložili da hrišćani i sami podnesu Isusove muke, koje su bile i ohrabrenje za progonjene hrišćane. Isusova smrt kao žrtva - Jezik žrtvovanja koristi se da objasni Isusovu smrt kroz ceo NZ. JK, Pavle i Petar opisuju Isusa kao jagnje. Na poslednjoj večeri i Isus je uspostavio vezu između svoje smrti i godišnjeg žrtvovanja pashalne jagnjadi, podsećajući svoje učenike da će ono što će on učiniti na krstu biti velika prekretnica u njihovim životima, kao što je za njihove pretke bilo izbavljenje iz ropstva, savez sa Bogom i proslavljanje pashe koja to obeležava. (Mk 14 22). Jagnje za oproštaj

grehova kao i pashalno su svako za sebe sagledavani kao bitne predstave Isusove smrti. Greh kod Jevreja je značio da pojedinac ne može biti prihvaćen od Boga, što je moglo da se prevlada prinošenjem žrtava. Ritual žrtvovanja životinje je podsećao grešnike da su i oni sami zasluživali da umru, a krv koju bi sveštenik prinosio oltaru je simbolično predstavljala grešnikov život predat Bogu. Ovaj čin pomirenja ili „pokajanja“ značio je da su grešnik i Bog bili pomireni. Pomirenje sa Bogom su pisci NZ imali na umu kada su opisivali Isusovu smrt kao žrtvu. Isusova smrt kao otkupnina – Jedna od malo izjava o krstu i njegovom značenju u jev. nalazi se kod Mk (10 45) gde se kaže da je Isus sam rekao kako je njegova namera da sam postane otkup, stilska figura kao cena koja se plaćala da rob bude oslobođen. NZ često potvrđuje da je osoba koju bi oslobodio Isus otkupljena kako bi pripala Bogu. Isus umesto drugih - on je na krstu učinio nešto što ljudski rod ne bi mogao da učini za sebe, ali ne zato što su mu to nametnule neke stroge sudije u nekom apstraktnom poimanju pravde, nego je to bila patnja koju bi ispaštala osoba zbog nedela nekog od članova svoje porodice. Problem zla je jedan od najvećih u ljudskom životu. Krst pokazuje da patnju, čak i ako se ne ukloni, Bog deli sa nama. VASKRSENJE: Osnovni izvori o tome da je Isus vaskrsao trećeg dana po smrti su priče pri kraju svakog jev: Isusov grob je pronađen prazan, a vaskrslog Isusa videli su različiti ljudi u nekoliko raznih prilika, a ni oni koji su Isusa dobro poznavali nisu ga odmah prepoznali. U NZ nigde ne postoji opis toga kako se vaskrsenje odigralo – učenicima je bio dovoljan prazan grob i poznavanje Isusovog života i rada. Proglas o Isusovom vaskrsu postao najvažniji deo poruke koju su njegovi učenici pronosili širom tada poznatog sveta, a Pavle je čak tvrdio da bez Isusovog vaskrsenja celokupna hrišćanska poruka ostaje bez smisla. Isusov identitet – Petar je na dan Pedesetnice rekao da je vaskrsenje jasan dokaz da je „Bog učinio Gospodom i Mesijom ovog Isusa koga ste vi raspeli“. Pošto je vaskrsao, njegovi sledbenici bili su sigurni u to da je on bio ono što je tvrdio da jeste, i da gledaju i cene čitav njegov zemaljski život kao život samog Boga proživljen među smrtnicima.Novi život – NZ, a naročito Pavle, naglašava da je vaskrsenje, kao i krst, nezamenljiv deo dolaska Carstva Božijeg i svega što je to iziskivalo. Prvi hrišćani su tražili novu silu koja bi mogla da preobrazi ljudsku ličnost da bude najbolja moguća, i shvatili da je to nemoguće postići formalnim poštovanjem verskih običaja ili samopoboljšanjem. Pavle je ovu novu životnu silu pronašao u Isusu, pa piše: „Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni“, i to misli doslovno. Štaviše, bio je uveren da je ovo trebalo da bude uobičajeno iskustvo svakog hrišćanina: Isus Hristos koji zaista živi u onima koji mu se posvete. Buduća nada - Bitan deo Isusovog učenja u Jn jeste da će njegovi sledbenici uzeti učešća u „večnom životu“. Prvo, ovaj izraz označava da su hrišćani očekivali da osete nov kvalitet života, a drugo, večni život podrazumeva da se njihov odnos sa Bogom, ostvaren verom u Hrista, nikada neće okončati. VAZNESENJE: Isus bi uznet na nebo 40 dana posle vaskrsenja, na Maslinovoj gori kod Jerusalima. Javlja se samo u Lukinoj priči o Isusovom životu (24 50), i on to dokumentuje u Delima apostola (1 6). Posle vaznesenja Isus se više ne pojavljuje među ljudima. U sklopu predstava u kojima se opisuje krst kao Isusova završna bitka sa silama zla, a njegovo vaskrsenje kao dokaz da je trijumfovao, vaznesenje prikazuje da je ova pobeda bila apsolutna. To je bio način da se potvrdi kosmička dimenzija hrišćanskog spasenja, objavljivanjem da su Isusov život, njegova smrt i vaskrsenje dobra vest ne samo za ljude već i za sve u čitavom svemiru. Ono je haos pretvorilo u poredak, i u teološkom smislu, objavljivalo i stvaralo mogućnost obnove i ponovog rođenja. PARABOLE I ČUDA

CARSTVO BOŽIJE je glavna tema Isusovog učenja u sinoptičkim jevanđeljima. Dolazak CB se u doba Isusa među Jevrejima popularno predviđao kao vreme u kome će se ispuniti obećanja iz SZ: čekalo se novo Carstvo Božije koje će smrviti rimske zavojevače, a narod Izraila imati istaknuto mesto pod vođstvom svog dugo iščekivanog Mesije. Ali, Isus nije mislio na takvo carstvo Boga. Definicija Isusovog Carstva Božijeg mogla bi da glasi – način na koji Bog postupa i daje primer drugima da postupaju. Ljubav, prihvatanje svih, pa i otpadnika od društva, kao i uzajamno služenje – to su za njega bili kvaliteti koji bi trebalo da obeleže život njega i sledbenika jer je upravo te kvalitete opažao kao centralne u Božjoj ličnosti. Time se tumače mnogi Isusovi odgovori, npr. farisejima: „Carstvo Božije neće doći tako da bi se spoljni znaci mogli opažati...jer, gle, Carstvo Božije je među vama“ (Lk 17 20). Ili svojim učenicima: „Ko ne primi Carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega (Mk 10 15). Isus je govorio i tome da će CB zaista nastupiti onog trenutka kada Bog bude priznat za vrhovnog vladara u nečijem životu. Isus je uporedio „ulazak u CB“ sa „ulaskom u život“, u Mt i Mk. Ljudi koji će naslediti CB, naslediće i večni život, a vrata koja vode u carstvo su „put koji vodi u život“. Brojne izjave u jev. pokazuju da je Isus CB sagledavao i kao realnu vladavinu Božju: „Od sada neću više piti od vinogradskog roda, dok ne dođe CB“, Lk, tajna večera. Oba koncepta BC, Božje rukovodstvo u životima Isusovih učenika, i nešto što će Bog ispoljiti prema čitavom svetu, mogu se naći i u SZ. Isus nije poricao, a Pavle je verovao u to da će Bog kročiti u istoriju i izmeniti njen tok, i da će to biti deo nastupajućeg CB. Ovo se vrlo izričito kaže u Otkrivenju: „Vladavina nad svetom pripade Gospodu našem i njegovom Mesiji i vladaće u sve vekove“. Ono je ujedno i važan činilac Isusovog učenja. ISUS UČITELJ: Isusovo učenje odlikuju priče i izreke lake za pamćenje. On se nije usredredsređivao na apstraktne teološke istine, nego na životno iskustvo svojih slušalaca, a od ljudi nije tražio da njegovo učenje uče napamet, nego je ostavljao ljudima slobodu da sami razmišljaju i dokuče šta je Bog time njima lično govorio s obzirom na naročite okolnosti njihovog života.PARABOLE ISUSOVE – duže priče koje je Isus pričao nazivaju se parabolama, ali i kraće izreke, npr. „Lekaru, izleči sebe samoga!“ Ili: „Može li slepac da vodi slepca?“ (Lk 4 23, 6 39). Poenta parabola je da ilustruju i razjasne određenu pouku, često daju odgovor na sasvim konkretno pitanje, npr Ko je moj bližnji?, gde je odgovor p. o dobrom Samarićaninu a glavna poenta da osoba koja se pokazala kao istinski bližnji nije bila neki religiozni Jevrejin, nego pripadnik grupe koju su Jevreji mrzeli čak i više nego Rimljane. Ili parabola o slugi koji nije oprostio, razume se kao odgovor na Petrovo pitanje o tome koliko puta treba da oprosti nekome ko ga je uvredio. Ili, priča o ludom bogatašu kao odgovor na svakodnevno pitanje koji je najbolji način da se razdeli nasledstvo (Lk 13 13). Neke iste parabole se javljaju u različitim kontekstima u različitim jev. Većini parabola nije potrebno alegorijsko tumačenje, ali se to ne odnosi na sve. Parabola o sejaču, ispričana u različitim jev, ima isto alegorijsko objašnjenje smisla, jer kaže da različite vrste zemljišta odgovaraju različlitim tipovima ljudi koji slušaju Isusovu poruku (Lk 8 4). Poruka parabola: u najširem smislu, predmet parabola je dolazak carstva Božijeg, i na to jasno ukazuju mnoge, koje počinju rečima „CB kao...“, ali se njihova poruka usredsređuje na 4 osnovne teme. 1) Nekoliko parabola ilustruje važne vidove same Božje prirode. Isusove parabole neprestano prikazuju jednog Boga koji nije udaljen od stvarnog sveta, nego Boga sa kojim obični ljudi, čak i grešnici, mogu da imaju blizak lični odnos ispunjen ljubavlju. Poput najboljeg roditelja Bog bdi nad njima i brine o svima koji su se obavezali da žive u skladu sa merilima CB. Taj naglasak na bliskom, ličnom odnosu između Boga i onih koji se posvete delanju na Božji način jedna je od najupečatljivijih originalnih komponenti Isusovog učenja. Isus lično Bogu se obraća kao Ocu. U Jn se ovaj odnos često koristi da se objasni da je Isusova priroda božanska, dok u sinoptičkim

naglašavaju da se Bog može oslovljavati i spoznati na način na koji bi jedno dete oslovljavalo svog ljudskog oca. Tri parabole u Luki 15, o izgubljenoj ovci, izgubljenom novčiću i o bludnom sinu: Bog sam pronalazi one koji su, ma iz kog razloga, zalutali, i potrebno ima je da povrate svoju ličnost. Bog brine o tome da ni jedna jedina osoba ne zaluta tokom života i poseduje neodoljivi poriv da potraži zalutalog. Sve tri naglašavaju istu temu o Božjoj bezuslovnoj ljubavi prema čitavom čovečanstvu. U p. O bludnom sinu Isus naglašava temeljnu činjenicu Božje milosti, tj. ljubavi prema ljudima koji je nisu zaslužili: Čak i kada ljudi zalutaju, poput bludnog sina, Bog ih neće napustiti, jer on ne može počinuti dok se oni ne vrate u okrilje doma, na bezbedno. Tačnu meru Božje velikodušnosti ilustruje priča o najamnicima u vinogradu (Mt 20 1), gde Isus priča o nekom poslodavcu koji je unajmio radnike za vinograd. Oni su otpočeli sa radom u različito doba dana, tako da su neki od njih radili jedan sat, a drugi čitav dan, ali je svima isplaćena ista nadnica, unapred dogovorena. Ovakvo je, rekao je Isus, Carstvo nebesko: Bog je beskrajno velikodušan, pa i oni koji se u poslednjem trenutku domognu Carstva bivaju podjednako toplo dočekani, kao i oni koji su ušli prvi. Ima i mnogo izreka Isusovih koje pokazuju da je Bog beskrajno osetljiv na potrebe ljudi. Tu je, npr, priča o prijatelju koji je u ponoć zatražio hranu, a kojom se Luka poslužio da naglasi da je Bog više nego srpeman da odgovori na molitve: „Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se“ (Lk 11 5). Primer za to je i priča o nepravičnom sudiji (Lk 18 1) (koji popušta pred vapajima udovice za pravdom da mu ona više ne bi dosađivala, a kako li neće Bog pravo dati izabranima svojima), kao i izjave iz Besede na gori koje su parabole u širem smislu, nisu priče: Pogledajte ptice na nebu: one niti seju, niti žanju, niti sabiraju letinu u ambare, a ipak ih vaš nebeski Otac hrani...“ Mnogi su naime mislili da Božja ljubav treba da se deli prema zaslugama, pa najpravedniji da budu prvi koji će na nju polagati pravo. Međutim, Isus je mudro potpuno obrnuo takvo poimanje Boga, što je za rezultat imalo da su oni koje je društvo odbacilo (razni grešnici, carinici, prostitutke), naizgled najmanje pravedni, često lakše usvajali njegovu poruku.2) Biti učesnik CB traži i određene obaveze, i niz parabola govori šta se traži od ljudi ako žele da uđu u CB. Na početku Mk suština Isusovog učenja sumira se sloganom: „Pokajte se i verujte u jevanđelje“, a mnoge parabole naglašavaju značaj pripreme za korenite promene u načinu života („pokajanje“), da bi se postalo članom CB. Priča o bludnom sinu ne samo da naglašava dobrotu i velikodušnost roditelja punog ljubavi, nego i značaj detetovog uviđanja ludosti i njegove volje da promeni svoj način života (Lk 15). Pokajanje nikada nije popularna ideja jer traži priznanje sopstvenih mana, ali, Isus je jasno rekao da je iskrenost u priznavanju ličnih neuspeha polazna tačka za smisleni odnos sa Bogom. Tu je priča o fariseju i cariniku koji su u isto vreme otišli u Hram da se pomole. Farisej se dičio svojim moralnim i verskim dostignućima i to je i rekao Bogu. Carinik je međutim bio toliko svestan sopstvene nedostojnosti da se uošte obrati Bogu da je jedino uspeo da zavapi: Bože, smiluj se meni grešnome! Ali, kaže Isus, carinik, a ne farisej, otišao je kući opravdan pred Bogom, jer je prepoznao sopstvenu grešnost i došao pred Boga bez duhovnih pretenzija (Lk 18 9). Isus se aktivno upustio u kontakte sa odbačenima kako bi podelio sa njima njihovu ugnjetenost i tokom toga ih otvorio za nova shvatanja Boga. Da će ih Bog dočekati sa dobrodošlicom jasno govori p. o fariseju i cariniku: Svi koji se uznose biće uniženi, a svi koji sebe unižavaju biće uzvišeni (Lk 18). Sličnu pouku ima i priča o ludom bogatašu koji je misli da će zbog svog bogatstva biti u dobrom položaju pred Bogom (Lk 12 13). Štaviše, Isus je naravoučenije ovih parabola sasvim izritičito iskazao svojim izrekom da živeti na Božji način nije stvar o kojoj se može pregovarati, već je to nešto što treba prihvatiti stavom detinjeg poverenja: „Ko god ne primi Carstvo Božije kao dete, nikada neće ući u njega (Lk 18 17). Ali, volja da se čovek promeni, kao ni oproštaj za pređašnje, nisu svrha ovoga, oni su samo početak jednog života koji se živi u skladu sa načinom na koji Bog dela. Oni koji su izabrali da žive u skladu sa Božjim vrednostima obavezuju

se da ih sve i primene u svakodnevnom životu, a to neminovno utiče na njihov način života. To znači da će se mnogo više brinuti za to šta Bog misli o njima, nego šta o njima misle drugi ljudi. Božji narod mora da živi kao udovica koja krišom stavlja svoje poslednje novčiće u kutiju za priloge u Hramu (Lk 21 1). Oni ne treba da se ponašaju razmetljivo tako da drugi pljeskaju njihovoj dobroti, nego treba da rade i žive u tišini, bez samoreklamiranja, znajući da će ih Bog, jedini čiji je sud zaista važan, nagraditi. 3) Carstvo i zajednica - Veliki deo Isusovog učenja tiče se odnosa njegovih učenika sa širom zajednicom, i jednih sa drugima. Oni koji prihvataju Božja merila moraju da se ponašaju kao Bog, a pošto se Božja velikodušnost proteže čak i na otpadnike od društva, Isusovi učenici moraju i prema njima posedovati istu velikodušnost. Dobri Samarićanin je uzor za situacije iz stvarnog života (Lk 10 25 37). 4) Budući vidovi carstva - Niz parabola odnosi se na dolazak Carstva Božijeg u budućnosti. One opisuju Isusov povratak sa neba na zemlju i govore o Poslednjem sudu za sve. Neke p. opisuju veliki dan procene kada će oni koji samo tvrde da služe Bogu, biti odvojeni od onih koji zaista sprovode volju Božju. U drugim parabolama budući vrhunac CB se opisuje kao gozba. Ovim predstavama često se služilo da se opišu predstojeći blagoslovi mesijanskog doba. Ali, Isusove slike jasno stavljaju do znanja da neće svako biti pušten u CB. Parabola o velikoj gozbi ukazuje na to da za konvencionalno religiozne ljude tu uopšte neće biti mesta, a da će oni koji će uživati u njegovim blagoslovima pre prispeti sa ulica nego iz svetilišta (Lk 14 15). Zato što je Isus došao, CB, shvaćeno kao božji način postupanja, već je nastupilo, a oni koji su voljni da ga slede već su deo tog carstva, tako da će svi događaji u budućnosti zapravo biti više konačna razrada nečega što je već ovde, a ne neki novi početak. Mada se može učiniti da novi način postojanja koji će iz svega ovoga proizaći ima majušno, beznačajno poreklo, upravo je to početak koji mora dovesti do veličanstvenog rasta, poput zrna gorušice, najmanjeg zrna na svetu koji izraste u jednu od najvećih biljaka (Lk 13 18). ZAŠTO JE ISUS POUČAVAO U PARABOLAMA: Parabole zauzimaju središnje mesto u Isuovom učenju. Isus je hteo da istakne da će parabole neminovno napraviti razliku među onima koji ih slušaju i uviđaju njihov smisao, od onih koji su duhovno slepi, i zato one nisu namera, nego posledica njegovog učenja. Priče ne samo što su zabavne i privlače pažnju slušalaca, od kojih neki i ostaju na tom nivou, nego pozivaju slušaoce da se angažuju i na duhovnom nivou kako bi ih sagledali kao odraz života i izazova koje on sobom nosi, na razmišljanje o prirodi Boga i CB koje je Isus došao da najavi. Parabole nude niz slika toga kakav bi život mogao da bude kada bi se ozbiljno shvatio način na koji Bog postupa, i pozivaju svoje slušaoce da se bezuslovno obavežu na život u skladu sa tim. Tek kada se čitaoci poistovete sa junacima parabola, npr. izgubljenom ovčicom, mogu potpuno doživeti njihov smisao. ČUDA ISUSOVA - U besedi u sinagogi u Nazaretu Isus se poziva na mesto iz Isaije (koje se gledalo kao na mesijansko proroštvo) koje slavi činjenicu da će mesijansko doba doneti „dobru vest siromašnima... slobodu zarobljenima i vid slepima“ (Lk 4 18). Kada je JK poslao svoje učenike da pitaju Isusa da li je zaista Mesija koji je došao da ustanovi CB, Isus je odgovorio: „Idite i kažite Jovanu ono što vidite: slepima se vraća vid i hromi hodaju, gubavi bivaju očišćeni a gluvi čuju i mrtvi ustaju iz groba, a siromašnima se propoveda blaga vest“ (Lk 7 22). Ove reči Jovanu su preuzete iz Isaije 35 5, i bile su najava budućeg mesijanskog doba. Isus je govorio Jovanu da su njegova čuda bila znak da su stara obećanja počela da se obistinjuju. Isusova čuda su redovno obuhvatala i one koje je društvo odbacilo – pokazjući da njegove objave o Božijoj brizi i staranju nisu samo prazna priča nego zahtevaju i da se dela (razna jev, Lk 17 11 Deset gubavaca). Isceljivanje i opraštanje išli su zajedno, a bar jedna priča nagoveštava da bi nedostatak vere mogao da bude prepreka isceljenju (Mk 6 5). Ona jasno pokazuju da čuda koja je Isus činio nisu bila učinjena da bi zadovoljila priče o njegovim natprirodnim moćima. Odbio je fariseje koji su mu

zatražili da zadovolji njihovu radoznalost (Lk 11 29). Isusov rad u jev. ocenjen je ne kao pohod na vlast, nego kao smerno služenje Bogu i kao dela počinjena iz ljubavi prema drugim ljudima. Čuda su, kao i njegove pouke i propovedi, bila poziv na veru i poslušnost, upućen onima koji su ih posvedočili ili i sami osetili. Čuda u jev. su bila više od dokaza da je Isus Mesija ili da je CB nastupilo, nego su delatni dodatak učenja iznošenog u parabolama. Prvim čudom u Jn, pretvaranje vode u vino, Isus je „otkrio svoju slavu, a njegovi učenici poverovali u njega“, a kasnije, Lazarevo vaskrsenje jeste „način na koji će Sin čovečiji primiti slavu“. Prolog Jn ističe kako Isosava slava nije bila slava njega samog nego slava Božija, u kojoj je on učestvovao kao Božji sin. ČUDA se mogu grupisati u TRI CELINE, od kojih svaka izražava drugačiji aspekt Isusovog učenja. Ona objavljuju značaj CB za pojedinca, svet u celini, i njegove buduće posledice i vrhunac. 1) Carstvo i pojedinac - u jednom od iskušenja đavo je tvrdio da on gospodari svetskim carstvima, budući da su se svugde viđale patnje, bolesti i smrt. Verovalo se tada da bolesti izazivaju demoni, a greh i zlo su bili uzročnici bolesti, ali ne kao lični greh pojedinca ili njegove porodice, kako su smatrali neki fariseji, nego u kosmičkom smislu, kao deo pada Božje tvorevine. Važan deo Isusovog učenja bilo je i to da se ljudi mogu osloboditi od vlasti greha nad sopstvenim životom, bilo spostvenog, bilo da se neko ogrešio od njih. Isterivanjem demona i drugim čudima isceljivanja Isus je ovo najavio na najdramatičniji mogući način. Tome je istakao još jedan deo svog učenja, jer su čudima bili često obuhvaćeni i oni koje je društvo potpuno odbacilo: deset leproznih Samarićana, a samo mu se jedan zahvali, Isus učini da nemi progovori tako što je iz njega isterao zlog duha, a kada mu se prigovori da je to učinio silom đavoljom, on im odgovori, zašto bi sotona, koji čini zlo, činio da to zlo nestane (Lk 11), pa sluga jednog rimskog centuriona, neprijatelja Jevreja (Lk 7 1). To su bili ljudi za koje je Isusova poruka i čuda imali najveću vrednost. 2) Carstvo i svet - tzv. Prirodna čuda pokazuju Isusa kako i svet oslobađa od greha, jer je sila zla uticala i na život prirode. Tako je ukrotio vetar i talase na isti način na koji je ukrotio demone koji su uništavali ljude (Mk 1 24; 4 39)3) Carstvo u budućnosti – takođe se odražava u čudima. U mislima Jevreja buduće Carstvo Božije se često predstavljalo kao obed, a sam Isus ga je opisao kao gozbu (Lk 14 15). Čudesno hranjenje 5000 i 4000 ljudi su izraz ove predstave kojom se Isus prikazao kao Božji Mesija koji hrani Božji narod (Lk 9 10 iscelio bolesne među narodom koji je krenuo za njim u pustinju). Tu su i tri prilike u kojima je Isus oživeo umrle ljude. Ova čuda su delatni izraz njegovog učenja koje su njegovi učenici nazvali večnim životom kojim su predviđali buduća blaženstva mesijanskog carstva (Lk 7 11 vaskrsao sina udovice u gradu Nainu). Vera se redovno javlja u Isusovim isceljenjima, pa on u trima prilikama kaže: Vera tvoja pomogla ti je. Ono što je Isus tražio bila je zapravo bezuslovno prihvatanje potrebe za ličnom promenom i volja da se prihvati Božji način postupanja. Zamoliti Isusa za isceljenje bilo je znak ovakve vere, čije se dalje posledice jasno ističu u parabolama. CARSTVO BOŽIJE NA DELU – RAZLIKA OD JUDAIZMA: Kada se Isus sukobio sa jevrejskim establišmentom u Jerusalimu, neki fariseji su odbacili njegove sledbenike govoreći: Ova gomila ne poznaje Zakon Mojsijev i prokleta je od Boga (Jn 7 49). Na početku Jn, a u ostalima pred kraj svog službovanja, Isus iz Hrama bičem isteruje trgovce i bankare napolje kojima je dato ekskluzivno pravo da prodaju žrtvene životinje i menjaju novac za nijih, i tako podriju ostale trgovce koji su radili to isto izvan zidina Hrama na Maslinovoj gori (Lk 19 45). Isus je tim isterivanjem doveo u pitanje vid religioznosti koji veru pretvara u robu, koja može da bude pod kontrolom samovoljnih eksperata, tumača vere. Isus je bio ubeđen da svako, ma koliko običan bio, može imati neposredan pristup Bogu, što znači da ljudi moraju da budu važniji od procedura. Čak i kada je jedna žena bila uhvaćena u preljubi, Isus je odbio da je osudi, izazivajući njene tužitelje rečima: „Onaj od vas koji nije počinio nijedan greh neka baci na nju prvi kamen“ (Jn 8). Isus je osporio neke od najosnovnijih vidova jevrejske prakse svog vremena. Tora je predviđala smrtnu kaznu za preljubu, podsticala na poštovanje subote i institirala na tome da hranu treba jesti samo u

skladu sa propisanim ograničenjima. Kada je Isus, navodno, ovo sve zanemario, proglasili su ga za jeretika. On je to i bio, jer nije shvatao Boga kao apstraktnu silu koja je zahtevala poštovanje strogijh propisa, nego kao ličnost, biće sa kojim su ljudi mogli imati odnos ispunjen ljubavlju, i odnos kojiiih je snažio. Oni koji tvrde da imaju živ odnos sa Bogom moraju isto tako voleti i svoje bližnje, moraju se starati za ljude koje je društvo odbacili brinuti od dobrobiti jedni drugih. ISUSOVO ETIČKO UČENJE – BESEDA NA GORI: celo Isusovo učenje o Bogu i CB ima u sebi i etičku dimenziju. Beseda na gori (Mt 5-7), najobuhvatnija zbirka etičkog učenja u jevanđeljima, u isto vreme je i puna teologije. Tu je zastupljena prava jevrejska poezija. Sinonimni paralelizam, koga ima dosta u SZ, npr. Psalmi, ima i u B, kada drugi stih ponavlja misao iz prvog, služeći se drugačijim predstavama: „Ne dajte svetinje psima, i ne bacajte bisere svoje pred svinje“. Antitetički paralelizam: „Svako zdravo drvo daje dobar plod, a rđavo daje zao plod“. Slična pouka u oba stiha, ali izražena sa suprotnim konceptima, česta u SZ. Još jedna odlika Isusovog učenja je i stalna upotreba slikovitih predstava. Ponekad je to oblik priče, kao u parabolama, drugde su to primeri iz svakodnevnog života. Isus se i etikom uvek bavio tako što je govorio o konkretnim, a ne apstraktnim stvarima. Npr: umesto da kaže da materijalizam može štetiti duhovnom razvoju, on veli: „Niko ne može služiti dva gospodara...Bogu i novcu“. Da bi istakao poentu, Isus je težio i preuveličavanjima, hiperbolama: kaže učenicima da bi bilo bolje da iskopaju sebi oko nego da počine preljubu, ili da odseku sebi ruku nego da ne ugode Bogu, samo da bi ostavio utisak na svoje slušaoce koliko je ozbiljna njegova poruka. BESEDA NA GORI: najpotpunija kod Mateja, gde su slušaoci učenici. Svrha joj je da poduči nove obraćenike po crkvama sa kojima je Matej bio povezan. Etičkom učenju besede prethodilo je razumevanje i prihvatanje hrišćanske poruke. Isusovo učenje poziva ljude da budu drugačiji nego što bi prirodno bili. Ali, Isusovo učenje nikada nije bilo zamišljeno kao „zakon“ u bilo kom smislu. Tajna dobrote za Isusa nije se nalazila u pokoravanju zakonima već u spontanoj delatnosti preobražene ličnosti: Zdravo drvo ne može doneti rđav rod, niti lođe drvo rađa dobar plod (Mt). Isus nije opteretio sledbenike pravilima i propisima, nego im je dao načela i smernice prema kojima treba da urede svoje živote. Ova načela su se više odnosila na to šta ljudi jesu, nego na ono šta čine, jer je shvatao da način na koji se ljudi ponašaju zavisi od njihove unutrašnje motivacije i shvatanja sebe samih. JEVANĐELJA: Osnovni akcenat u jev. se stavlja na događaje otprilike poslednje sedmice njegovog života, a prethodi im uvod sačinjen od izveštaja o Isusovom učenju i i opisi događaja iz jedne, tj. tri kod Jovana, godine koje su neposredno prethodile njegovoj smrti, gotovo bez ikakvog pomena njegovog detinjstva i mladosti. Sva sinoptička jev. slede načelno isti redosled događaja: Mt i Lk se bave začećem i rođenjem, a onda otpočinju proročkom službom Jovana Krstitelja, krštenje Isusa i iskušavanje, i od tada Isus počinje da poučava u Galileji, sve vreme izazivajući sve veći otpor među verskim vlastima. Isus je prikazan kako putuje kako bi podučavao svoje učenike, pre nego što konačno svi dođu u Jerusalim. Slede Isusovi poslednji dani, suđenja pred jevrejskim verskim vlastima i rimskim, raspeće i vaskrsenje, a kod Lk i vaznesenje. ŽANR – jevanđelja imaju odlike popularnih biografija helenskog sveta. Lukin uvod i posveta nekom Teofilu, Mt i Lk donose rodoslove svog junaka, a Lk unosi i neke vremenske odrednice, smeštajući Isusa u zbivanja na širem planu helenskog sveta (2 1; 3 1). U duhu starih biografija je i neprekidno pripovedanje u jev, kao i herojsko mučeništvo i smrt, dok se jevanđelisti redovno služe i književnim sredstvima koja su bila popularna među biografima: smeštanje značajnih zbivanja ili pouka u kontekst obedovanja, ili opisi privatnih razgovora i rasprava između Isusa učitelja i njegovih učenika. Kao i stare biografije, ni jev. ne pokazuju zanimanje za psihološki razvoj ličnosti koju opisuju. Razlike: sva četiri jev. su anonimni spisi, a imena Mateja, Marko, Luka i Jovan vezana su za njih tek kasnije. Sva jev. upućuju na Stari zavet kao sredstvo da bolje objasne svoju temu, što ih ne bi

preporučilo književnoj eliti svog vremena. Dok bi tradicionalni biografi prikazivali junake kao primere pojedinih vrlina kojima se društvo divilo, jevanđelisti ne daju fizički opis Isusa, kažu premalo o njegovim ličnim osobinama, a i tada da bi ga predstavili kao istočnika potpuno novih vrlina. Jev. su pisana za skupine hrišćana, da se njima služe u bogosluženjima i misionarenju. NASTANAK JEVANĐELJA: Prvo jev. Mk, pojavilo se skoro pola veka od Isusove smrti, i bio je prvi pisani dokument koji opisuje epizode iz njegovog života. Do tada se Isusova nauka širila samo usmenom reči, pomoću katiheze, razglašavanja, širenja vesti, jer su prvi Isusovi vernici bili uglavnom jednostavni i nepismeni ljudi. Propagatori nove vere bili su putujući učitelji i propovednici. Poput apostola Pavla, javljali su se svuda gde su se pored jevrejskih hramova stvarale grupice hrišćana. Isusove moralne pouke, autentične ili pripisivane mu izreke, koje su se vezivale sa dramatičnim epizodama iz njegovog života, dobijale su oblik narodnih priča, i tako se stvarala usmena narodna tradicija. Odatle su Isusovi biografi uzimali materijal za svoja jevanđelja. Drugi izvor jevanđelja su bili starozavetni tekstovi. Jedno od glavnih verovanja rane Crkve bilo je da su Isusovim životom ispunjena obećanja data u SZ. Prvi hrišćani su verovali, kao i Jevreji, da je dolazak mesije, Spasitelja vodilo iz proročanstava Starog zaveta, ali su se od Jevreja razlikovali zato što su verovali da se ovaj prorokovani Mesija već javio u ličnosti Isusa Hrista iz Nazareta. Prvi pisani dokazi, koji su ušli kasnije u NZ, da je Isus iz Galileje zaista Mesija izvodili su se pozivajući se na SZ, čijih je citata pun NZ. Ove rasprave su počele da se pojavljuju 40 god. posle Isusove smrti, u vreme kada se razbukatavao rimsko-jevrejski rat, okončan razaranjem Jerusalima. Isus nije osnovao Crkvu, nego je proglasio Božje carstvo na zemlji. Prvi hrišćani su očekivali skori Strašni sud i uspostavljanje novog poretka na zemlji i isprva ih nije zanimao Isusov žviot. Isus je za njih bio pre svega mesija koji je dobrovoljno umro na krstu da bi otkupio grehe čovečanstva. Kako Dan Gospodnji nije dolazio, vernici su počeli da traže odgovor na pitanje zašto, i tako se probudio interes za Isusovu biografiju, jer se u njegovoj čudotvornoj delatnosti, u svemu što je činio, govorio i pretrpeo, mogao kriti odgovor koji bi povratio poljuljanu veru. Tako je stvarana nova literatura čiji je zadatak bio da brani, objašnjava i predstavlja dokaze da je Isus zaista bio Mesija. Reč Jevanđelje prvi put upotrebljava sveti Justin u svojoj prvoj Apologiji iz 150. godine. Reč, iz grčkog euggelion i latinskog evangelium, prvo je značila nagradu koja je davana onome ko je doneo neku dobru vest, a vremenom se preobrazila u pojam same dobre vesti. U jevanđeljima se čita o čoveku koji je Sin Božji, koji se rodio u jevrejskom narodu i propovedao Jevrejima slikovitim i konkretnim semitskim načinom izražavanja, živeo među ljudima, poučavao, podneo muku, umro na krstu i vaskrsao. Jevanđelisti su pisali na grčkom jeziku. Čitava grčka, rimska i jevrejska literatura premalo govore o Isusovom životu, pa je jedini istorijski dokaz o njemu NZ, a uz to i bogata hrišćanska književnost koja nije ušla u kanon svetih knjiga, nego se obuhvata pod nazivom apokrifi.Najstarije, Mk odmah opisuje to delo kao početak jevanđelja Isusa Hrista, „dobra vest“ o Isusu koja im je potpuno preusmerila živote i oni su to prihvatili i rešili da slede Isusa. Za jevanđeliste je jedan od bitnih delova učeničkog poziva bila potreba da se i drugima objavi poruka da je Isus promenio njihove živote. Obaveštenja koja jev. sadrže sačuvala su se zbog njihove važnosti za život prvih crkava. Jevanđelisti su se prevashodno starali da neguju veru svojih hrišćanskih zajednica i da pozovu i druge ljude da slede Isusa, pa su uzimali samo one momente u njegovom životu koji su za taj cilj bili važni. Mk, Mt i Lk se nazivaju sinoptičkim jevanđeljima zato što su međusobno veoma slični: veliki deo njihove građe je varijacija na istu temu, ali je svako od njih isuviše osobeno po onome što ističe da bi se njihov međusobni odnos shvatio kao da su samo različita izdanja iste informacije. To kako se ona odnose među sobom je u centru pažnje „sinoptičkog problema“. Sinopitčka eveanđelja

poslužila potpuno istim jezikom, rečnikom i gramatičkim konstrukcijama u istovetnim kontekstima, tako da se zaključuje da su koristila iste pisane izvore. LUKINO JEVANĐELJE: Jedini jevanđelista koji nije bio Jevrejin. Namenjeno je hrišćanima obraćenicima koji nisu pripadali judaizmu. Nastalo je posle 70. godine i rimskog razaranja Jerusalima i 95. godine. Treće je, posle Markovog i Matejinog. Opisuje život, smrt i vaskrsnuće Isusa Hrista, koji je rođen u Vitlejemu, u Judeji. Luka je verovatno iz Antiohije u Siriji, grčkog porekla. Bio je lekar, a bavio se i slikarstvom, poznavao pravo. Antiohija je bila jedan od najvažnijih centara grčke kulture, gde je organizovana i jedna od najvažnijih hrišćanskih zajednica. U Antiohiji je često boravio i apostol Pavle, Jevrejin iz Tarsa, kome je Luka prišao i učestvovao u mnogim njegovim misijama. Pod njegovim uticajem je napisao Dela apostolska, posvećena uglavnom Pavlovoj delatnosti i istoriji ranog hrišćanstva. Lk je osobeno jer nije celina za sebe, nego prvi tom istorije ranog hrišćanstva koju Luka nastavlja u Delima apostolskim. ISTORIČAR: Luka se smatrao istoričarem, i on nastoji da da istorijski izveštaj više nego drugi jevanđelisti. Jedino je on pokušao da hronološki poveže Isusov život sa istorijom Rimskog carstva i da potkrepi svoj opis konkretnim datumima. Jedino on u NZ uvodi popis stanovništva koji je u vreme Isusovog rođenja naredio Oktavijan Avgust, a sprovodio Kvirinije, rimski namesnik Sirije, i Lk po imenima nabraja rimske careve. Popis navodi da bi motivisao odlazak e Josifa i trudne Marije, bogorodice iz Nazareta u Galileji, u Vitlejem, u Judeju, gde je rođen Isus, da se i oni zapišu. Tamo pastirima noću anđeo javlja vest, rođenje Spasitelja, Hristosa, Gospoda. A kada je Jovan Krstitelj počeo da propoveda krštenje pokajanja za oproštenje greha u reci Jordanu, Lk navodi da je to bilo u 15. godini vladavine cara Tiberija i da je Poncije Pilat bio sudija u Judeji, a kralj Irod četverovlasnik u Galileji, a njegov brat Filip u Itureniji i u Trahonitskoj, i Lisanija četverovlasnik u Avilini, Abileni, a „za poglavara svešteničkih Ane i Kajafe“ u Jerusalimu, koji su posle sudili Isusu. Luka svoju priču o Isusu izričito dovodi u vezu sa istorijom judaizma i posebno se trudi da ukaže na kontinuitet između hrišćanstva i starog Saveza, dok isto tako insistrira na tome da je Isus bio ispunjenje svih Božjih obećanja, te je staro njime bilo prevaziđeno. Od početka jasno govori da oni koji slede Isusa ne moraju prvo postati Jevreji da bi bili hrišćani, već da je Isus došao da bude „svetlost... inovernima“ (2 32). U njegovo doba bilo je mnogo više hrišćana nejevreja nego hrišćana Jevreja, a odnos između hrišćanstva i judaizma je postao značajno pitanje. Luka prikazuje i jedno i drugo kao delove mnogo veće slike: u njegovom tekstu priča o spasenju obuhvata sve vreme događaj na koji je ukazivao SZ i iz kog će svi potonji ljudski životi crpsti svoj smisao (2 11, 4 21, 5 26, 13 32, 23 42). NAGLASIO ULOGU SVETOG DUHA: Luka se poslužio ovim zapažanjem da premosti jaz između događaja iz Isusovog života i briga koje su zaokupljale hrišćane za koje je pisao. Posebno je istakao tu povezanost, naglasivši ulogu Svetog Duha kao ključnog učesnika u spasenju. Duh Sveti se javlja u značajnim delovima priče: (1 35, 3 15 i 21, 4 1, 14, i 16), a naglašavajući način na koji je Duh delao, kako u Isusovom životu tako i nadalje, u životu hrišćanske zajednice (24 49): pred vaznesenje, Isus kaže učenicima: I gle, ja ću poslati na vas što je Otac moj obećao, a vi ostanite u gradu dok se ne obučete u silu sa visine“, Luka je povezao jev. i Dela apostolska i time svoje čitaoce uverio – iako se čini da je Isus Hrist mrtav, on je i te kako prisutan kroz neprestano dejstvo duha. HRIŠĆANSKA PORUKA NAMENJENA SVIMA: Još jedno svojstvo Lk. Prepričavajući priču o detetu Isusu, Luka je uneo u nju izjavu da je Isus imao postati „svetlost za otkrivenje Božje volje inovernima“ (2 32). Da bi ispoljio taj univerzalni karakter Hrista, Luka izvodi njegov rodoslov od prvog čoveka Adama, a ne jedino od Avrama, rodonačelnika Jevreja, kao što to radi Matej. Kada je pravednik Simeon u hramu u Jerusalimu (gde su Josif i Marija doneli malog Isusa, prema običaju da se svako prvorođeno dete posveti Gospodu), ugledao dete Isusa, pozdravio ga je kao

budućeg spasitelja „svih naroda“, tj čitavog čovečanstva (Lk2,25). Isus je dva puta naglasio da će patiti i vaskrsnuti radi dobra svih naroda sveta (Lk, 13,24, 24, 47). PORUKA OTPADNICIMA: U Lukinom opisu besede u sinagogi u Nazaretu Isusova poruka tiče se inovernih (4 16): Nikakav prorok nije dobro primljen u svojoj otadžbini, i njegove reči izazovu gnev svih u sinagogi, a isto tako Lk pripoveda i o Isusovom posebnom zanimanju za Samarićane, koje su Jevreji mrzeli i više od Rimljana. Kroz čitavo Lukino jevanđelje Isus se karakteristično opisuje kao prijatelj izopštenih iz društva: pre dolaska u Jerusalim, Isusa nisu primili u jednom samarićanskom selu, a kada su njegovi učenici predložili da upotrebi svoju moć i spali to selo, on im odgovori da nije došao da pogubi duše čovečije, nego da ih spase; priča o dobrom Samarićaninu; deset gubavaca, a i ženama dopušta učenje o veri (priča o Mariji). To su ljudi koje će Bog rado primiti, a takav stav se često preporučuje i Isusovim učenicima. VAZNESENJE: Lukin izveštaj otpočinje tako što anđeli kazuju „blagu vest o velikoj radosti“ (2 10), a završava se povratkom apostola u Jerusalim, posle vaznesenja, „sa velikom radošću“. Samo kod Lk se i pominje vaznesenje Isusa u nebo. Uvek se pominje da su hrišćani radosni zbog onog što su. LUKINE PARABOLE: Samo kod Lk su i mnoge od najprivlačnijih Isusovih parabola sa završetkom koji sadrži istu notu radosti hrišćana jer su to što jesu. Parabole o izgubljenim stvarima (15 1), i mnoge druge ističu radost podarenu Isusovim učenicima, istovremeno ih podstičući na to da istu takvu otvorenost, kakvu je Bog pokazao prema njima dok su bili izvan Carstva božijeg, ispolje i oni prema drugima. Parabole koje su samo u Luki: Milosrdni Samarićanin, Prijatelj u ponoć, Ludi bogataš, Velika gozba, Izgubljeni novčić, Bludni sin, Nepravedni sudija, Farisej i carinik, tj skupljač poreza, itd. CILJ LUKINOG JEV: U vreme žestokih progona hrišćana u Rimskom carstvu, Luka se prihvatio teškog zadatka da dokaže kako hrišćani nisu neprijatelji države. Kao dokaz navodi prvo to da je već Poncije Pilat, rimski komandant Judeje sa sedištem u Jerusalimu, koji je i osudio Isusa na smrt, i sam bio ubeđen da je Isus bio nevin čovek i da nije opasan po Carstvo, te da su, smatra Luka, za nesporazum oko Isusove uloge krivi Jevreji koji su ga osudili na raspeće kao običnog zlikovca. Na primer, Pilat u Lk pokušava da spase Isusa od svetine. Pilat ga ispituje, ti si kralj Judeje, a Isus odgovara: „Ti kažeš“, a Isusu se obradova čak i kralj Irod, krvnik Jovana Krstitelja, koji je slušao o njegovim čudesima, pa je hteo i da ih vidi. Pilat kaže sveštenicima, strarešinama i narodu da kod Isusa nema krivice za koju ga optužuju, i hoće samo da ga išiba, pa da ga pusti. Ali, svetina, pošto je trebalo o prazniku da se pomiluje jedan rimski sužanj, odaberu Varavu, utamničenog zbog ubistva i pobune, a za Isusa zatraže raspeće. Pilat je prosto presudio kako je narod hteo. Luka je želeo da na taj način istakne da čak i najviši predstavnik rimske vlade u Jerusalimu nije imao ništa protiv osnivača nove religije, a takođe je želeo da se ogradi od Jevreja koje su u ono doba često zamenjivali sa Hristovim pristalicama. Luka ne zaboravlja konačan sledbenički cilj svog jev: u njegovom opisu najavljeno Božje carstvo ne treba da bude od ovoga sveta. Ono će se pojaviti u obliku duhovnog preporoda čovečanstva. Samim tim on obara prigovor da su hrišćani nastojali da sruše Rimsko carstvo i stvore svoju državu. Isus kod Luke kaže farisejima: „Carstvo Božije neće doći da se vidi, niti će se kazati: evo ga ovde ili onde, jer gle, carstvo je Božije unutra u vama (Lk 17,20). U isto vreme, u izreci „Vratite, dakle, što je carsko caru, a što je Božje Bogu“, Lukin Isus jasno naglašava lojalnost u odnosu na Rimsko carstvo. KOMPOZICIJA I IZVORI: Luka je u svoje jev. uneo gotovo celo Mk, i ta građa čini trećinu njegovog teksta, ali doteruje sirov Markov stil i odbacuje sve što bi svojom naivnošću i besmislenošću moglo da izazove sumnju kod obrazovanijih ljudi. Luka je kao dobar poznavalac literature grčko-rimskog sveta, i prema njihovom običaju, piše i predgovor za svoje delo u kome ukratko navodi izvore i cilj svoje rasprave. Delu prethodi posveta, isto uobičajena, nekom

preuzvišenom Teofilu. Luka je bio talentovan pripovedač i najobrazovaniji među jevanđelistima. Scene iz Isusovog života pune su dramatične napetosti, dinamike i plastike, a osobe toliko izrazite da su se urezale u pamćenje generacija. Na primer, scena Hristovog preobraženja. Luka je detalje o Isusovoj biografiji mogao da čuje od Petra, koji je Isusa poznavao, kao i od drugih očevidaca, te od Pavla koji se sretao i sa Petrom i sa najbližom Isusovom porodicom. Drugi izvor su prave ili navodne Isusove izreke koje su se usmeno prenosile, i one čine petinu njegovog jevanđelja. Treći izvor su neke palestinske tradicije, i materijal iz njih je samo Lukin. Oni obogaćuju opise Muke i Vaskrsnuća. Četvrti izvor su narodne bajke u vezi sa čudesnim rođenjem Isusa i Jovana Krstitelja, čije je psihološke i didaktičke vrednosti Luka dobro shvatio. Luka je prikupio u beleškama o rođenju Isusa više elemenata čudesnosti nego njegovi prethodnici. On upliće i tipične narodne bajke u kojima se zbivaju čuda nad čudima. Anđeo Gavrilo već na početku nagoveštava dva čuda: rođenje Jovana Krstitelja, sina sveštenika Zaharije i nerotkinje Jelisavete, kao i Isusa, od device Marije. Kad je uvidelo trudnu Mariju, u Jelisavetinoj utrobi je zaigralo dete od radosti, a Jelisaveta je uzviknula: „Blagoslovena si ti među ženama i blagosloven je rod utrobe tvoje!“, što joj pre toga reče i anđeo, najavljujući blagovesti. Zatim Gavrilo naređuje pastirima da idu u Vitlejem, jer će se tamo roditi Spasitelj, Hristos. Kada su krenuli na put „mnoštvo vojske nebeske“ šire slavu Boga i viču: „Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja“. Ove bajke su donele mnogo radosti, utehe i nade pokolenjima tužnih i izmučenih ljudi, a Luka je bio je svestan tog njihovog značaja za hrišćanstvo i zato ih je svojim autoritetom podigao do istorijske istine. PRABOLE iz Luke DOBRI SAMARIĆANIN: Uvod, kako je Isus, osetivši da mu se bliži kraj krenuo pravo u Jerusalim sa učenicima, i posla glasnike u jedno samarićansko selo, da mu ugovore konak, ali ga Samarićani ne primiše. Učenici mu predlože da pošalju oganj sa neba da spali selo, a Isus ih prekori: „Ne znate kakva ste vi duha, jer Sin čovečiji nije došao da pogubi duše čovečije, nego da ih spase“. Potom je poslao dva po dva, sedamdesetoricu svojih učenika, kao jaganjce među vukove, kao glasnike u gradove u koje će on na putu doći. Tad jedan sveštenik pita Isusa: Učitelju, šta ću činiti da dobijem život večni?“, a Isus ga pita, šta je napisano u zakonima, a čovek mu reče, da treba da ljubi Gospoda svim srcem i dušom, i snagom i umom, a bližnjega kao samog sebe. Isus mu da za pravo, a čovek, da bi se opravdao, dalje pita: „Ko je bližnji moj?“. Odgovor Isusa je u priči: jedan čovek je silazio iz Jerusalima u Jerihon, uhvate ga razbojnici, opljačkaše i prebiše, pa ostave polumrtvog. Naiđe prvo jedan jevrejski sveštenik, pa drugi, ali ga obojica zaobiđoše, a onda naiđe jedan Samarićanin, smilova se, zavi rane, odnese u gostionicu i plati da se tamo pobrinu za njega. Na to pita Isus čoveka, šta misli, koji je od one trojice bili bližnji onome što beše upao u ruke razbojnika? Zapitkivač mu odgovori, onaj ko se smilovao na njega, a Isus mu reče: „Idi, pa i ti čini tako“. IZGUBLJENA OVCA: Dok fariseji gunđaju jer Isus razgovara sa grešnicima, a tu su i carinici, Isus pita: Koji od vas ako ima 100 ovaca, pa izgubi jednu, ne ostavi 99 u pustinji i ne ide za izgubljenom ovcom dok je ne nađe, a kada je nađe, veseli se sa prijateljima – kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, nego li za 99 pravednika kojima ne treba pokajanja. IZGUBLJENI NOVČIĆ: Koja žena koja ima 10 novčića ako izgubi jedan ne zapali sveću da ga traži do je ne nađe, a onda javlja svima okolo, radujte se sa mnom, ja nađoh novčić izgubljeni. BLUDNI (IZGUBLJENI) SIN: Imao jedan čovek dva sina, mlađi traži od oca svoj deo imanja, ode u stranu zemlju i sve proćerda. Kada je morao da radi kod nekog gazde kao svinjar, odluči da je bolje da služi kod svog oca. Otac ga izdaleka ugleda i toplo dočeka, sin reče: „Oče, sagreših i nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj“, a otac mu priredi gozbu. „Jer je ovaj moj sin mrtav bio i vrati se u život, izgubljen bio i nađe se“. Stariji sin se rasrdi na oca jer eto on nikada nije

prestupio zapovesti njegove, pa mu nikada ni jareta nije dao da se sa svojim prijateljima proveseli. „Sine moj, ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje, ali je trebalo veseliti se i radovati se, jer ovaj tvoj brat mrtav beše i vrati se u život, i izgubljen beše, i nađe se“. LUDI BOGATAŠ: Umesto da presudi na pitanje čoveka kako da sa bratom podeli nasleđe, Isus kaže ovo: jednom bogatašu je polje toliko dobro rodilo, da, pošto nije imao gde da stavi letinu, odluči da poruši stare žitnice i podigne veće, i reći će duši svojoj: imaš mnogo imanja za mnogo godina, počivaj, jedi, pij i uživaj. Ali mu Bog reče: bezumniče, ako se iste noći rastaneš od svoje duše, kome ćeš onda ostaviti bogatstvo koje si spremio. Tako biva onome koji sebi teče blago, i nije bogat u Boga. VELIKA GOZBA: Jedan čovek zgotovi veliku večeru, i pozove goste, prijatelje, ali mu se ovi, pod raznim izgovorima, ne pojaviše. Onda domaćin ljutito traži od sluge da izađe u grad i da sa ulica dovede siromahe, bogalje, slepe i hrome, pa pošto ni to nije bilo dovoljno, da ih sakuplja i sa puteva, da mu se napuni kuća, jer ni jedan od onih zvanih neće okusiti njegove večere. USKA VRATA (put): Kad Isusa neko na putu ka Jerusalimu pita, je li malo onih koji će biti spaseni kad dođe Kraljevstvo Božije, Isus kaže: „Borite se da uđete na uska vrata“, tj. široka vrata i širok put vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Kroz "uska vrata", to jest, zlostradanja prolazi onaj koji se zlopati, dok "širokim putem" ide čovek koji živi bez uzdržavanja. MARTA I MARIJA: Isus na putu ka Jerusalimu uđe u jedno selo, i jedna žena, Marta, primi ga u kuću. Ona je imala sestru Mariju, koja je, sedeći mu kod nogu, slušala reč Gospodnju. Marta, koja je bila zauzeta poslom da ga posluži, priđe im i reče: „Gospode, zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? Reci joj dakle da mi pomogne“. Isus joj odgovori: „Marta, Marta, ti se brineš i uznemiruješ za mnoge stvari. Samo je jedno potrebno. Marija je dobri deo izabrala, koji joj se neće oduzeti“. Posle toga ide molitva Oče naš. ČUDA DESET GUBAVACA: na putu ka Jerusalimu, Isusu se obrate gubavci kao učitelju, i tražiše da se smiluje na njih. On im reče, idite i pokađite se sveštenicima, a oni idući ozdraviše. Jedan se vrati Isusu da mu zahvali. Taj beše Samarićanin. Isus pita, a gde je ostalih devet, nego se vratio i zahvalio Bogu samo tuđin. Otpravi ga rečima: vera te tvoja spasla. SCENE Talentovan je pripovedač. Scene iz Isusovog života pune su dramatične napetosti, a osobe toliko izrazite, da su se urezale u pamćenje generacija. Npr, scena Hristovog preobraženja: osam dana pošto je pred 12 apostola predvideo svoju smrt, izađe na goru sa trojicom od njih, Petrom, Jovanom i Jakovom da se moli, i oni vide kako se za to vreme menja njegovo lice, haljine postaju sjajno bele, dolaze Mojsije i Ilija, govore o izlasku njegovom, koji će se svršiti u Jerusalimu. Poludremljivi apostoli ipak vide slavu Isusovu i ove dvojice, pa mu Petar predloži da načine tri senice, za svakog od slavnih. „On nije znao šta je govorio“. Oblak iz zakloni, a glas iz oblaka: Ovo je moj sin izabrani, njega poslušajte! Kad ču glas, nađe se Isus sam, a učenici ućutaše, niko ne kazaše šta videše. Začeće – Šest meseci pošto je Zahariji najavio rođenje sina JK, anđeo Gavrilo se javi i devici Mariji koja je isprošena za Josifa, i najavi joj začeće od Svetog duha, da će roditi Sina Najvišega, da će večito kraljevati, jer kod Boga ništa nije nemoguće. Marija je potom kod Jelisavete, kojoj zaigra u utrobi JK, i Jelisaveti uskliknu: Blagoslovena si ti među ženama, i blagosleven je plod utrobe tvoje, a Marija na to peva Duša moja Gospoda veliča. Vaznesenje - jedna rečenica, kako je blagosiljao učenike i uzneo se na nebo. Golgota – raspet je sa dvojicom zločinaca, i uz pratnju svetine, nosio krst do brda Golgota. Jerusalimkama poručio da će doći još gore vreme, da ne plaču za njim, nego za sobom. Pri raspeću rekao Oče, oprosti im, ne znaju šta čine, vojnici mu se rugaju, ako je kralj Judeja, neka pomogne sam sebi, dok ga jedan raspeti zločinac grdi po istoj osnovi, drugi ga ućutkuje, kaže da su oni još i pravedno osuđeni zbog svojih nedela, ali da Isus nije nikakva zla učinio i sa krsta se obrati

Gospodu. Isus tom zlikovcu obećava raj. Poslednjim dahom Isus obrati: Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj, a centurion kad to vide, stade hvaliti Boga, govoreći: Ovaj čovek je zaista bio pravednik.