ISTINA KOJA OSLOBA...Bukureštu štampao "Knjigu Psalama" ili "Psaltir Cara Davida", u izdanju Evanđeoskog Rumunskog Društva, u štampariji Gutenberg. Novi zavet je štampao 1921

ISTINA KOJA OSLOBAĐA

Delo Svetoga Duha u životima pravoslavnih sveštenika

''A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu...'' (Jn. 16:13)

''Ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi''.

(Jn. 8:31b-32)

Dodatak iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem", Ivica Stamenković. II. izdanje.

http://biblijskaistina.blogspot.com



2

Dumitru Kornilesku (Dumitru Cornilescu), bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve

Dumitru Kornilesku je rođen 1891. u mestu Slasoma u opštini Mehedinci. Njegov otac je bio učitelj, a njegovi dedovi, i sa očeve i sa majčine strane, bili su sveštenici. Nakon što je i sam osetio poziv da postane sveštenik otišao je u Bukurešt da studira teologiju.

Dumitru nije bio zadovoljan formalizmom i ritualima. Želeo je da pronikne dublje u pravo razumevanje hrišćanstva. Direktor teološkog seminara je uvideo njegovu želju i dao mu katalog verskih knjiga iz inostranstva. Predložio mu je da ih naruči i pročita. Tako je počelo pravo formiranje Dumitrua kao vernika.

Čitajući ove knjige na engleskom, francuskom i nemačkom, ustanovio je da sve one govore o jednom posebnom hrišćanskom životu, sasvim različitom od religioznog života koji je video u svojoj zemlji. Uskoro mu je pala na um ideja da počne da prevodi delove ovih knjiga i da ih objavljuje u tadašnjim časopisima. Kasnije je počeo da ih štampa i u celini. Pisci koje je čitao a kasnije štampao njihova dela su: Frank Thomas, F. Bettex, R. A. Torrey, S. D. Gordon, J. H. M. Conkey, George Muller, C. H. Makintosh i drugi.

U godinama studiranja teologije, Dumitru Kornilesku se priključio crkvi Svetog Stefana u Bukureštu, koja je nosila i naziv ‘Rodino gnezdo’. U toj crkvi je kao sveštenik službovao Tudor Popesku, mladić sa posebnim moralnim stavom i sa izvanrednim darom govorništva. Njegove propovedi su počele da privlače mnoge ljude, među kojima su bili i izvesni intelektualci iz glavnog grada. Tudor Popesku je imenovao Kornileskua za đakona i dao mu mogućnost da u crkvi deli knjige koje je štampao.

U knjigama koje je oduševljeno čitao i strastveno prevodio,

Kornilesku je primetio česte citate iz Biblije. On je, naime, pokušavao da pročita Bibliju na rumunskom jeziku ali nije ništa razumeo. Stoga, nije shvatao zašto se ovim strancima, autorima knjiga koje je čitao, toliko dopada Biblija. Postepeno je došao do saznanja da problem nije bio u Bibliji, nego u načinu na koji je bila prevedena na rumunski jezik. I, za jednog strastvenog prevodioca, sledeća misao je došla prirodno: da napravi novi prevod Biblije, prevod koji će svi razumeti. Ipak, shvatio je da takav poduhvat zahteva mnogo godina rada, a on nije mogao da sebe vidi isključivo u tom poslu.



3

Ipak, Bog je radio na mnogim područjima istovremeno. Upravo tada, jedna gospođa iz visokog rumunskog društva, princeza Raluka Kalimaki, bila je u Švajcarskoj sa svojim suprugom Kantakuzinom Paškanijem. On je bio predsednik Konzervatorne komore Rumunije tog vremena. Princeza je posetila verske zajednice u Ženevi, i tako došla do ličnog poznanja Gospoda Isusa kao i do shvatanja da Biblija može da ima veliku vrednost u životu jedne nacije. Ona je upravo dobila jedno značajno nasledstvo od svoje majke, i odlučila je da je investira u štampanje Biblije na rumunskom. Vratila se u Bukurešt i počela pregovore sa nekoliko crkvenih zvaničnika oko realizovanja ovog projekta. Neki od njih su joj objasnili da su svi prevodi Biblije na rumunskom suviše verni slovenskom jeziku i da ne zaslužuju da se ponovo štampaju. Ono što bi trebalo da se uradi jeste nov prevod, direktno sa jevrejskog i grčkog jezika, na popularni rumunski jezik.

Princeza je onda krenula u potragu za prevodiocem i... pronašla je Dumitrua Kornileskua. On je 1916. godine završio fakultet i bio hirotonisan kao celibatni sveštenik u Huši. Po sporazumu između princeze Kalimaki i episkopa Nikodima, drugog dana po hirotonisanju, Kornilesku je krenuo prema konaku princeze u selu Staučešti, u opštini Botošani, i počeo je da radi na prevodu Biblije. Posle neprekidnog rada u trajanju od četiri godine, Biblija je bila spremna za štampu. Godine 1920. je u Bukureštu štampao "Knjigu Psalama" ili "Psaltir Cara Davida", u izdanju Evanđeoskog Rumunskog Društva, u štampariji Gutenberg. Novi zavet je štampao 1921. a kasnije iste godine, štampao je celu Bibliju.

Dok je radio na prevodu Biblije i paralelno čitao druge knjige koje su mu pomogle da razume biblijski tekst, Kornilesku je shvatao delo koje je Bog učinio kroz svog Sina Isusa Hrista za naše spasenje i način kako se ovo spasenje može postići. Na našu sreću, Kornilesku je kasnije napisao jednu knjižicu gde je opisao način kako je došao do spoznanja svetlosti božanske istine. Evo nekoliko citata iz ove priče:

KAKO SAM SE OBRATIO BOGU I KAKO SAM O TOME GOVORIO DRUGIMA

Bio sam u školi i učio da postanem sveštenik. Nisam znao šta

znači imati ličnog Spasitelja. Imao sam ljubav prema njemu ali ga nisam poznavao. Jednog dana mi je direktor škole dao katalog sa mnogo verskih knjiga iz inostranstva. Ostao sam zapanjen kad sam video koliko ima hrišćanskih knjiga, dok je u to vreme kod nas bilo jako malo.

Naručio sam ih i počeo da čitam. Dok sam ih čitao video sam da sve govore o jednom posebnom hrišćanskom životu, sasvim različitom od



4

religioznog života kod nas. Sve više sam goreo za ovakvim životom i govorio sebi: "Ovo će biti moja služba kada postanem sveštenik: da obznanim našem narodu ovaj život". Ali kako?

Nisam mogao da dočekam da postanem sveštenik, već sam odmah počeo da prevodim odlomke iz tih knjiga, a ponekad čak i cele knjige i da ih šaljem svim verskim časopisima u našoj zemlji. Očekivao sam život o kome su one govorile, ali život nije dolazio. Počeo sam temeljitije da čitam i razmišljam. Uvideo sam da sve te knjige govore o jednoj jedinoj knjizi: o Bibliji. One su govorile da svako treba da ima Bibliju, da je svakodnevno čita i živi u skladu sa njenim učenjem. Do tada ni ja nisam tako činio, te sam počeo da čitam Bibliju svakodnevno. Posle nekoliko dana, Biblija mi se nije dopala. Ispred sebe sam imao jako nakaradan prevod i nisam mogao da ga razumem. A kada sam počeo da čitam na drugom jeziku, razumeo sam je i jako mi se svidela. Govorio sam sebi: ako moj narod treba da shvati hrišćanski život iz Biblije, onda treba da ima prevod koji će razumeti. Tako sam počeo da razmišljam da počnem sa prevođenjem. Počeo sam da prevodim Evanđelje po Mateju za sebe, ali sam brzo shvatio da ja nemam finansijskih sredstava za eventualno štampanje.

U isto vreme, stalno sam prevodio i štampao male knjižice. Tako sam štampao jedan kalendar sa hrišćanskim razmišljanjima za svaki dan. Neko je poslao kalendar princezi Kalimaki u Ženevu i njoj se jako dopao. Kad se vratila u zemlju, zamolila me je da je posetim. Rekao sam joj da razmišljam da napravim novi prevod Biblije. "Upravo i ja razmišljam o tome" odgovorila mi je. Nasledila je sumu novca koju je namenila upravo ovom cilju: širenje Biblije u našoj zemlji.

Dok sam radio na prevodu Novog zaveta, za svaku reč na grčkom trebao sam da gledam u rečnik da bih shvatio smisao. Tako sam došao do zaključka da sam imao sasvim drugačija shvatanja o najjednostavnijim duhovnim pojmovima. Na primer, uvideo sam da Biblija jako mnogo govori o grehu. Shvatio sam da je greh nešto strašno pred Bogom, ako On o njemu govori tako mnogo.

Uvek sam verovao da je greh nešto jako loše pred Bogom, ali nisam znao šta konkretno. Mislio sam da su ubice grešnici i da im je mesto u zatvoru. Ali kad sam pročitao u Bibliji: " ...da će svaki koji se gnevi na brata svoga biti kriv sudu." (Mt. 5:22) ostao sam zapanjen, jer sam znao da se svako ljuti svakodnevno.

Kad sam došao do stiha u poslanici Rimljanima koji kaže da su "svi sagrešili", nisam mogao da se pomirim sa time. Govorio sam: "Ne razumem zašto Biblija kaže da su svi sagrešili. Ako ne poznajem druge, poznajem sebe. Nisam nikog ubio, nisam bio u zatvoru, tako da ne mogu



5

da kažem da sam grešnik." Ni ovaj stih nisam razumeo, pa sam krenuo dalje.

Kad sam došao do stiha: "Nema nijednog pravednog. Nema nijednog čoveka koji bi činio dobro..." malo sam se naljutio na njega. "Ovo ne mogu da verujem", govorio sam. Znam mnogo ljudi koji su mnoge dobre stvari učinili. A ako ne poznajem druge, znam sebe. Učinio sam mnoga dobra dela, delio knjižice, dao sam nešto novca za Boga i tako dalje. I sada, činim jedno jako dobro delo: prevodim Bibliju na jezik mog naroda. Zašto onda Biblija kaže da "nema nikoga ko bi činio dobro" kad sam ja taj koji čini dobro? Nisam razumeo, pa sam išao dalje. Stigao sam do stiha koji kaže da je "plata za greh smrt", osmehnuo se i rekao: "Nemoguće je verovati takve stvari, zato što ceo svet umire: i dobri i zli. Kakva je to plata ako je svako dobija?" Tek kada sam došao do onog u Otkrivenju 20:14 koji govori o "drugoj smrti", odnosno o vatrenom jezeru, shvatio sam: Ovo je smrt koja je plata za greh. Ali to je strašno. Hteo sam da znam ko se nalazi u vatrenom jezeru. Kad sam video da su tamo ubice (Otkrivenje 20:8) rekao sam: ‘Vrlo dobro, ubice i treba da budu tamo jer su veliki grešnici’.

Udubio sam se u razmatranje pa sam, na svoje veliko iznenađenje, uvideo da su tamo i lažovi. Pa zar je laž tako velik greh da bude kažnjen istom kaznom kao i ubistvo? Pa svako izgovara laž svakog dana, i to ne samo jednu, nego više i različite. I ako je tako, pa i ja sam rekao mnoštvo laži u svom životu. Sada sam se dobro uverio da sam grešnik, ali ne samo grešnik, nego osuđeni grešnik koji ide ka ognjenom jezeru. Obuzeo me je strah i ponavljao sam: "Nikako ne želim da stignem tamo."

U to doba nisam poznavao put spasenja. Nisam znao šta da

uradim da ne bih dospeo u ognjeno jezero. Istraživao sam i dalje. Kad sam došao do stiha u poslanici Rimljanima koji kaže da se "svi opravdavaju za badava", mislio sam: čudno! Ova knjiga je puna kontradiktornosti. Do sada sam video da su svi grešnici, osuđeni na smrt, a sada odjednom "svi se opravdavaju za badava". O čemu se ovde zapravo radi, pitao sam se? Čitao sam vrlo pažljivo ovaj stih, i uvideo razliku. Da, "opravdavaju za badava – Njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja - Njegovom krvlju". Rekoh sebi: "Isus Hristos je umro za grehe? Učio sam u školi da je umro za grehe celog sveta (1. Jovanova 2:2)! Ali kakvu ja korist imam od toga, kad sam ja grešnik a moji gresi nisu oprošteni? Ipak, ako je umro za grehe celog sveta, umro je onda i za moje grehe. Uvideo sam u ovoj knjizi da postoji oproštenje greha, da je Hristos umro i za mene." To je bio prvi korak.

Drugi korak je bio otkrivenje da nemamo mrtvog nego živog Spasitelja, sa kojim možemo da stupimo u kontakt. On je umro za naše



6

grehe, ali je i uskrsnuo da nas opravda. I sada je on živi Spasitelj. Najveća je radost bila kad sam otkrio da je On ne samo živi prijatelj sa kim mogu razgovarati, nego da u živom Spasitelju imam moć da pobedim greh, jer je On slomio moć neprijatelja svojim uskrsnućem.

Ja sam mislio da je greh deo naše prirode, da drugačije ne možemo, da moramo da grešimo, pa razumete moju radost kad sam otkrio da postoji takva sila koja pobeđuje greh. Prihvatio sam ga kao svog živog Spasitelja. Poslednje sam otkrio da je On Gospod. Gospod znači gospodar. On je gospodar, a mi smo sluge. Ne pripadamo više sebi, nego smo Njegovi sa svime što imamo i svime što jesmo. Tako sam ga prihvatio kao Gospoda i ličnog gospodara, koji treba da zapoveda, a ja da poslušam. On je tako divan Gospod i Gospodar u koga možeš potpuno da se pouzdaš!

Na ovaj način sam se obratio Bogu! Sada sam znao da sam nanovo rođen, da sam dete Božije. Više nisam čitao Bibliju sa pitanjima koja sam postavljao ranije: Da li je to moguće? Da li je istina? Sada su pitanja bila potpuno drugačija: "Da li ja imam ono što zahteva ova knjiga? Da li sam takav kakvim me ona želi?"

Ipak, postojala je i jedna poteškoća. Ja sam bio jedina osoba koja je započela novi život na ovakav način. Čitao sam i druge knjige koje su sve ovo navedeno potvrdile. Ali bile su to samo... knjige. Počeo sam da razmišljam: "Ovakav način života je jako lep. Ali možda je to samo moja uobrazilja, jer sam ovakav život dobio samo čitanjem i proučavanjem Biblije?"

Ipak, sada sam svaki stih video u novom svetlu. I odmah mi je došao na um onaj iz poslanice Filipljanima 4:6: " ...Nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem neka se vaše molbe Bogu očituju." Rekao sam: "Gospode, ne mogu da kažem da sam nevernik. Verujem svaku reč iz Tvoje Reči. Ali ne znam da li sam na dobrom putu. Ako mi daš priliku da vidim jednu dušu kako dolazi Tebi, na isti način, biću potpuno uveren da sam na dobrom putu."

Molio sam se. Posle tri meseca, jednog jutra, dva mladića iz vojne škole su došla da me pitaju kako mogu da se što bolje pripreme za smrt. Odlazili su na front i nisu znali da li će se vratiti živi ili će umreti. Istini za volju, nisu bili spremni za smrt! Ja kao sveštenik, trebao sam da znam kako neko treba da se pripremi za smrt. Odgovorio sam: "Da, dobro je što ste došli sada, jer da ste došli pre tri meseca, ne bih znao da vam odgovorim. Hristos je umro za vaše grehe i ako verujete u ovo i prihvatite za sebe, a uz to predate vaše srce i živote u Njegove ruke, imaćete oproštenje greha i bićete spašeni. Ukoliko odete na front i tamo poginete, Spasitelj će vas sačekati i primiti vas k sebi. Ali ako se vratite, imaćete dužnost da govorite i drugima kako mogu da budu spremni za smrt."

Obradovali su se toj vesti. Prihvatili su je i otišli nazad u kasarnu govoreći drugima da su spašeni i da su im gresi oprošteni. Neki su im se



7

smejali, drugi su pak hteli da čuju više o tome. Sledeće nedelje su doveli i druge i njima sam govorio o ovoj istini. Neki od njih su se odlučili da slede Gospoda, i posle nekog vremena, bio je to dobar broj duša koje su se odlučile za Gospoda…

* * *

Prevod Biblije koji je sačinio Dumitru Kornilesku je danas najrasprostranjeniji prevod među protestantima i neoprotestantima. Ovaj prevod nije odobren od strane svetog sinoda Rumunske pravoslavne crkve, jer je Kornilesku napustio pravoslavnu crkvu i tako postao jedan od osnivača Evanđeoske rumunske crkve. Popularnost ovog prevoda, veoma cenjenog, dokazana je velikim brojem ponovljenih izdanja (1931, 1942, 1946, sa novom revizijom 1989, i sa novim tiražima 1990, 1996, 2000, 2002 i 2005. godine).

Prevod Biblije na moderan rumunski jezik, odnosno, jezik koji se govorio u prvoj četvrtini XX veka, Kornilesku je započeo zbog poteškoća jezika na koji je Biblija bila prevodjena do tog vremena. Taj je jezik bio arhaičan rumunski sa slovenskim znacima na slovima.

Posle velikih doktrinarnih neslaganja sa ljudima iz viših teoloških krugova toga vremena, Kornileskua je posavetovao sam patrijarh Miron Kristea da za jedno vreme napusti Rumuniju. Iz tog razloga se i preselio u Švajcarsku 1923. godine, gde je ostao sve do svoje smrti 1975. godine.

Celog svog života je propovedao i pisao o potrebi povratka Bogu. Iz mnogo crkava iz Rumunije i SAD pastori i vernici su mu pisali pisma sa dubokom zahvalnošću Bogu. Izražavali su veliko poštovanje prema Kornileskuu zbog blagoslova koji je njegov prevod Biblije doneo u njihove živote i u život rumunskog naroda uopšte. U tim pismima vernici su izražavali svoje poštovanje prema onome koji je u ruke rumunskog naroda u zemlji i rasejanju stavio Bibliju, Knjigu nad knjigama, Božju reč, na najjasnijem i najlepšem rumunskom jeziku. Kornileskuov prevod Biblije je štampan u milionskom tiražu i prisutan je svuda na planeti gde se govori rumunskim jezikom. Iz tog razloga, sačinitelj ovog prevoda je bio prozvan – Luter Rumunije. Tudor Popesku (Tudor Popescu), bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve

Tudor Popesku je bio sveštenik u crkvi "Rodino gnezdo" u Bukureštu, koji je uveo novi način propovedanja evanđelja. Doživeo je veliki uspeh takvim načinom propovedanja ali takođe i velika protivljenja



8

od strane drugih sveštenika. Nekoliko sveštenika iz Bukurešta, verovatno ljubomorni zbog ogromnog uspeha u javnosti koji je imao Tudor Popesku, počeli su da ga optužuju da je ono što on propoveda u stvari protestantizam. Bilo im je teško da dokažu tako nešto, jer se Popesku ograničio samo na objašnjavanje/tumačenje Biblije. Ovi sveštenici su slali špijune u crkvu "Rodino gnezdo" da beleže sve što radi sveštenik Popesku, sa nadom da će ovaj jednog dana reći ili učiniti nešto što će se dokazati kao jeres.

Na kraju krajeva, njihova nadanja su se ispunila. Sveštenik Tudor Popesku koji je veoma pazio na sve ono što piše u tekstu liturgije, primetio je jednog dana problem. U tekstu liturgije je postojala molitva po kojoj sveštenik traži da gresi ljudi budu oprošteni zahvaljujući molitvama svetitelja koje ovi na nebu upućuju Bogu. Tada je izjavio: ‘Ja propovedam ljudima u skladu sa Biblijom, koja uči da se oproštenje grehova dobija zahvaljujući žrtvi našeg Gospoda Isusa na krstu umesto nas i kroz našu veru u ovu žrtvu! Kako onda mogu da tražim od Boga da nam oprosti grehe zbog molitava umrlih svetitelja? Ovo je očigledna protivurečnost!’

I tako je Popesku odlučio da u liturgiji izostavi ovu molivu. Ovo su odmah primetili špijuni prisutni u crkvi. Neko je upitao Popeskua zašto je izostavio molitvu iz liturgijskog teksta a on je odgovorio da je to učinio zato što ne veruje da su naši gresi oprošteni zato što se za nas mole svetitelji, nego su oprošteni zato što je za njih umro Gospod Isus Hristos.

Popesku je odmah bio optužen u Patrijaršiji za jeres, jer nije verovao u ulogu svetitelja kao posrednika, kao i za nepoštovanje prema nima. Patrijaršija je zatražila objašnjenje. Sledi nekoliko odlomaka iz odbrane sveštenika Popeskua:

"Znam da su vas tendenciozno i lažno obaveštavali o meni, ali

stvari stoje onako kako ih ja iznosim ovde. Ono što se odnosi na klanjanje Svetoj Devici Mariji i svetima, ja

stojim u opštoj pravoslavnoj formuli koja kaže: Bogu se pokloni, a svete poštuj. Smatram da je Pravoslavna crkva našla srećnu formulaciju, a to je ova pomenuta. Ja stojim u ovoj formuli i smatram bilo koju drugu nauku stranom istinitom Pravoslavlju. I pravedno je da tako bude. Klanjamo se Bogu jer je svuda prisutan, vidi sve, čuje sve. Svetitelji, otišavši na nebo, nisu zbog toga postali bogovi, da mogu da slušaju molitve ljudi sa različitih strana zemlje. Svudaprisutnost i sveznanje poseduje samo Bog. Klanjanje svetiteljima je čak zabranjena od strane svetih koji su bili ispirisani Bogom. (Dela 10:25-26; 14:1-5). Ulogu posrednika kod Boga nemaju svetitelji, nego jedino Isus Hristos: "Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji je samoga sebe dao kao otkup za sve" (1 Tim. 2:5-6). Samo za Isusa Hrista se kaže da se moli za nas: "Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim



9

posredstvom prilaze Bogu, pošto svagda živi – da se moli za njih" (Jevrejima 7:25).

U praksi, poklonjenje ili poštovanje svetitelja je vrlo lako i bez moralnih obaveza. Svaki se čovek može pokloniti svetima, ali ih samo onaj časti koji ide njihovim stopama. Izgleda vrlo lako da se pokloniš nekom svecu, ali ako na tvoj život ništa ne utiče od njegovog života, takvo poštovanje je sramotno. Koliko je ljudi, koji upućuju molitve svecima, promenilo svoje živote posle toga? Nijedan. Naravno, ove molitve koje se nazivaju "akatisti" proizvode dobit, ali ne proizvode hrišćanski život. A upravo za tim imamo potrebu.

Ako se ja ne poklanjam svetiteljima, to ne znači da ih ne poštujem. Naprotiv, upravo sada kada sam odlučio da živim po evanđelju, tek sada razumem svete, divim im se i volim ih. Kao dokaz svoje čvrste vere oni su položili svoj život za Hrista i nisu ga se odrekli. Radije su izabrali smrt nego da izreknu laž: bilo bi im lako da se pred vlastima odreknu Hrista, a da u mislima nastave da mu služe.

Da nas oni molitvom mogu spasiti to može reći samo onaj kome je evanđelje Gospodnje potpuno strano. Tamo se jasno pokazuje da spasenje dolazi po veri u Isusa Hrista, gde se podrazumeva živa vera, vera koja se manifestuje dobrim delima. "Šta da činim da bih se spasao?" upitao je tamničar iz Filipa. "Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom." (Dela ap. 16:30, 31). Dalje čitamo u Delima 4:12: "Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje."

Neko može da kaže da Sveta tradicija tj. predanje propoveda drugačije! Ako je to istina, onda je Sveto pismo u kontradiktornosti sa svetom tradicijom. Jedan od ta dva autoriteta mora da je u pravu: ili Sveto pismo ili Sveta tradicija! Oba ne mogu nikako. Jedno treba prihvatiti, a drugo odbaciti.

Ipak, u Otkrivenju Jovanovom se govori o molitvi svetih. Dobro je da vidimo kako se oni mole. U 6:9-12 oni traže da Božiji sud nad stanovnicima zemlje dođe što pre. Da li se oni tu mole za njihovo spasenje ili za njihovo kažnjavanje? Na drugom mestu se spominje molitva svetih, a posledica tih molitvi je nevolja na zemlji (Otkrivenje 8:3-5). Na trećem mestu sveti se mole proslavljajući Jagnje (Otkr. 5:8-10).

Jedinu stvar koju sledim jeste da dovedem duše Hristu. Svakom čoveku kažem: Čoveče, ti si izgubljeni grešnik! Hristos je umro za grešnike da bi ih spasio. Da li zaista veruješ u Njega? Spasen si! Ne veruješ? Izgubljen si! Kakav je tvoj stav prema Isusu Hristu? Primaš li ga kao Gospoda i Spasitelja? Daješ li mu svoj život i srce? Od toga zavisi tvoja večnost! Odluči da u svemu slediš Njega, ili nemoj više da nosiš Njegovo ime (hrišćanin). Ovo je sadržaj svake moje propovedi.



10

Nikad nisam izgubio iz vida da me Hristos nije poslao da vršim bogosluženja, nego da propovedam, ne da čitam molitve, nego da naučavam. Moja prvenstvena dužnost je da propovedam evanđelje i to ću činiti dok sam živ. Ako propovedanje evanđelja znači skretanje sa puta Pravoslavlja, onda sam se zaista udaljio. Izgubljen sam! Ipak, ja verujem da su izgubljeni svi koji ne veruju evanđelje, ne žive ga i ne propovedaju."

Uprkos njegovoj odbrani, sveštenik Tudor Popesku je bio

proglašen krivim za jeres i lišen svešteničkog dostojanstva 1924. godine. On nije prestao da propoveda evanđelje, iznajmio je jednu salu i tamo je započeo svoju "skupštinu". Po modelu ove zajednice nastale su i druge, naročito u Munteniji i Olteniji. U komunističkom periodu ove zajednice su morale da se priključe nekom pokretu priznatom zakonom, tako da su se ove zajednice priključile "Hrišćanima po evanđelju".

Kornilesku je zapisao o svešteniku Popeskuu:

U Bukureštu sam imao jednog prijatelja sveštenika. Bio je

udovac. Posle smrti svoje supruge, mučila ga je misao kako da dovede duše Hristu. Nije znao kako. Čuo je o mom obraćenju i radu. Pisao sam mu neke stvari, ali nije razumeo. Kad sam došao u Bukurešt, razgovarali smo o evanđelju. Nije razumeo kako je on, sveštenik, pošten, jedan od boljih, zapravo grešan. Nije mogao da veruje da treba da se vrati Bogu: bio je suviše dobar za tako nešto! Posle mnogo razgovora i ljutnje, želeo je da me čuje kako propovedam u njegovoj crkvi i ako se "više ljudi obrati Bogu", videće šta će da preduzme. Posle nekoliko mojih propovedi, želeo je i on da propoveda o "povratku Bogu". Ja sam mu objasnio da ako želi to da propoveda, treba da se i sam obrati Bogu.

Jedne nedelje dok je slikovito govorio o grozoti greha, uvideo je sopstvenu grešnost i obratio se Bogu. Od tada je počeo da propoveda silom Božijeg Duha. Polako, sve više ljudi je počelo da pohađa takve sastanke. Ja sam završio prevod i štampanje Biblije, takođe i traktate i knjige za napredak hrišćanskog života. Pokrenuli smo i časopis "Hrišćanska istina" u cilju evangelizacije. Mnogi su se ljudi po prvi put upitali jesu li spašeni ili ne, a neki od njih su se obratili Bogu čitajući traktate, knjige i časopis. Mnogi od obraćenih ljudi su bili divno svedočanstvo o delu Svetog Duha u njihovim životima. Neki od njih su naučili i da čitaju samo da bi mogli da čitaju Novi zavet."



11

Josif Trifa (Iosif Trifa), bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve

Josif Trifa je rođen 1888. u selu Ćerteđe, pored Kmpeni, u Zapadnim planinama. Pohađao je gimnaziju u Bejušu a onda studirao teologiju u Sibiu. Vratio se u svoje rodno selo kao učitelj, a potom bio hirotonisan kao sveštenik. Godine 1921. mitropolit Balan ga je pozvao u Sibiu i dao mu službu duhovnika na Teološkom fakultetu. Godine 1922. mitropolija iz Sibiua je odlučila da štampa jedan časopis o religijskom vaspitanju za rumunska sela, a sveštenika Trifu je postavila za izdavača. Časopis je nosio naziv "Svetlost sela". Bio je namenjen narodu i izlazio jednom nedeljno. Prvi broj je štampan 2. januara 1922. godine.

Evo šta je, između ostalog, napisao sveštenik Trifa u ovom prvom broju: "Na temelju novog poretka u selu – a i u zemlji – treba da stoji strah Božiji i poslušnost Njegovoj Reči. Da počnemo od početka: od vere i ljubavi Božije... jer bez ovog početka ništa dobro i trajno se ne može učiniti... Samo jedan lek može dati svetu i našoj zemlji zdravlje i spasenje: da se ljudi i narodi vrate Isusu, Njegovoj nauci i Njegovoj zapovesti ljubavi. Onda će se mir za stalno useliti među narode."

Samo da se podsetimo da je u to vreme Ardeal bio ujedinjen sa matičnom državom samo tri godine. Rumuni iz Ardeala su polagali ogromne nade u ujedinjenje, ali mnogo od toga se pokazalo kao isprazno. Poboljšanje situacije je naročito u selima išlo veoma sporo. Iako na ekonomskom planu stvari nisu stajale dobro, na moralnom i duhovnom planu bile su još gore. Josif Trifa je našao za shodno da preko časopisa "Svetlost selima" govori o zlu u rumunskom društvu, a naročito o zlu u selima.

Pesnik Traian Dorz, učenik sveštenika Trife i vođa ‘Vojske Gospodnje’ posle njegove smrti, opisao je istorijat ovog pokreta sa naslovom: "Istorija jedne žrtve – svedočanstva o početku i prvih 12 godina Vojske Gospodnje". Ovo delo još uvek nije štampano, postoji samo kopija otkucana u dva primerka, iz koje crpimo informacije o Josifu Trifi i Vojsci Gospodnjoj.

Evo šta Traian Dorz piše o prvoj godini rada sveštenika Josifa Trife u "Svetlost sela":

"Umesto sivih članaka 'komiteta' koji se skoro sasvim povukao – sa stranica časopisa su sada goreli njegovi ukori i najave protiv greha, osuđivanje lakomosti političara, pristrasnosti sudija, nepravde zakona – propadanje društva i odsustvo crkve. Dok sirotinja umire, invalidi prose, narod pati, vera se gubi, siromaštvo se širi, stranci se goje a đavo se smeje – Crkva ćuti i čeka".

U celokupnom ratu sa zlom uopšte, naravno da glas koji je dolazio preko "Svetlosti sela" nije bio jedini koji je vikao i informisao



12

narod. Ali je bio jedini koji je bio duboko uveren da samo nanovorođenje duše može zaustaviti propast i doneti spasenje. Glas koji je govorio da nas samo snažan i potpun povratak Hristu može spasiti i podići. Samo vera i pronalaženje Hristove žrtve na krstu jedini su put spasenja iz smrti i osude u kojoj se nalazimo.

Dok su drugi nudili svakojaka "rešenja" i prepisivali raznorazne "lekove" protiv bolesti društva, sveštenik Josif je insistirao i govorio o jedinom spasonosnom leku koga je on video, a to je bio Hristos.

Posle godinu dana pisanja za časopis, Josif je shvatio da govori u prazno. Shvatio je da niko ne reaguje na njegov poziv. Ovaj Božiji čovek je dostigao tačku krize u noći završetka jedne godine i početka nove. Iz ove krize se rodila inicijativa poziva ljudi na delovanje protiv greha. Iz ovog poziva je nastalo pokret ‘Vojske Gospodnje’. Uvidevši greh i pad naroda, Josif Trifa se pitao: "Šta sam ja učinio da ovi nesrećni pijanci i psovači sa grozotom shvate svoju izgubljenost i greh? Šta sam učinio da Hristos bude približen njima i oni približeni Hristu? To je jedini način za spasenje pojedinačne ljudske duše ili celog naroda."

Veoma potresen počeo je da piše reči inspirisane Svetim Duhom, poziv celom rumunskom narodu i svim hrišćanima da donesu veliku odluku:

"Dođite da kao hrišćani uđemo u novu godinu, da se odlučno i zajednički borimo protiv psovki, pijanstva…".

Nastavivši da piše istim žarom, odštampao je Proglas koji su trebali da potpišu oni koji su se odlučili za takav način života. U uskršnjem broju 1923. godine Trifa je objavio listu imena prvih "vojnika", odnosno onih koji su mu pisali da su prihvatili Proglas koji nalaže borbu protiv psovki, pijanstva i drugih grehova. Savetovao je da nije dovoljno samo reći nekim gresima "ne", nego i da treba napredovati prema daru i svetlosti našeg Spasitelja Isusa Hrista iz Novog Zaveta.

Tako je nastao pokret "Vojska Gospodnja". Usledili su kongresi, skupovi u selima, formirale su se posebne grupe "vojnika" koje su se skupljale da zajedno proučavaju Bibliju i ohrabre se.

Sveštenik Josif Trifa kao duhovni vođa ovog pokreta, uvideo je potrebu da definiše osnovne principe pokreta. Traian Dorz je konstatovao da su tri osnovna principa bila: prihvatanje Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja, nanovorođenje i Biblija kao jedini temelj hrišćanske vere.

Josif je razumeo od samog početka da tajna i moć pobede stoji i da će uvek stajati u Hristu, u živoj žrtvi raspetog Hrista. Govorio je: "Svo delo našeg spasenja, od samog početka, kažem vam, stoji i stajaće samo u žrtvi raspetog Isusa."

Čudo otkrivenja Hrista proizvodi u našoj duši drugo čudo: tajno i božansko delo nanovorođenja. Tajna pokajanja je delo Duha Svetog, to je ono božansko delo koju čini, i treba da čini u životu svakog čoveka, Sveti



13

Duh i Sveta Reč. Radi se o onom tajnom delovanju i promeni koju Božija Reč proizvodi u životu onoga koji veruje, zajedno sa Božijim Duhom. Naše isceljenje i spasenje, kao ličnosti ali i kao naroda, ne može nikad da dođe ni iz čega drugog osim iz poznavanja i življenja u skladu sa Svetim pismom.

Josif Trifa je stalno insistirao na tome da centar ljudske pažnje treba da je usmeren ka Isusu Hristu.

"Temelj našeg spasenja je raspeti Isus. Sva Pisma nam o tome govore (ev. po Jovanu 3:16, Dela ap. 4:12...). Tražiti spasenje izvan ovog izvora znači izgubiti i vreme i spasenje... Tražiti spasenje bez Isusa Hrista znači pokušati mešenje hleba bez brašna... To je opšta slabost današnjih hrišćana: da izostave Hrista iz jednačine njihovog spasenja... Đavo je vrlo lukav. On ostavlja hrišćanima sva pravila, sve običaje, sve forme. On se bori samo za jednu stvar: da im ukrade brašno iz hleba, da im ukrade med iz saća, da ukrade Isusa Hrista iz njihovog spasenja.

Kaže se da đavo nigde ne spava mirnije nego tamo gde se sa revnošću drže sva pravila, običaji, ali nedostaje raspeti i živi Hristos... Mi ćemo stalno objavljivati samo raspetog Isusa, bez obzira na protivljenja koja se pojavljuju… Jer znamo i verujemo da je samo u Njegovom Imenu i u snazi Njegovog krsta istinito spasenje i život..."

Pokret ‘Vojska Gospodnja’ se širio izuzetno brzo i postao je

pokret narodnih masa. Godine 1934. podignuto je više optužbi na račun ovog pokreta. Između ostalih, jedan sveštenik je pisao: "Vojska Gospodnja je na početku bila dobra dok se bavila propagandom protiv pijanstva. Ali odkad propoveda 'neznalicama' o nanovorođenju, postala je opasna i ne treba je više podržavati." (Citat iz ‘Istorije Vojske Gospodnje’ Traiana Dorza, str. 334).

Sveštenik koji je izneo ovu optužbu je vrlo dobro poznavao pravoslavnu teologiju. On je znao da se po pravoslavnoj dogmi nanovorođenje dešava kod krštenja. A pošto se mala deca krštavaju, znači, svaki pravoslavac koji je bio kršten kao malo dete, smatra se da je nanovorođen.

"Propovedati nanovorođenje koje se dešava onda kada shvatiš značenje žrtve Gospoda Isusa i kada ga primaš kao Spasitelja znači negirati sposobnost krštenja da proizvodi nanovorođenje! Propovedati u Pravoslavnoj crkvi nanovorođenje kao čin koji nastaje tek kasnije, kada se čovek verom vrati Bogu, to je ustvari nešto što protivreči jednoj vrlo važnoj pravoslavnoj dogmi. Ali sveštenik Trifa, koji je proučavao šta Sveto pismo govori o nanovorođenju i koji je želeo da bude veran Pismu, nije imao drugog izlaza. Propovedao je nauku koja je bila u protivrečnosti sa dogmom crkve kojoj je pripadao.



14

Glavna optužba koja je podnesena protiv sveštenika Josifa Trife je bila ta da je odbio da jerarhija Pravoslavne crkve preuzme vodstvo nad Vojskom Gospodnjom. Tokom nekoliko godina se pokušavalo da ovaj pokret potpadne pod vlast zvaničnih crkvenih organa. Ipak, Josif je shvatio da su oni, koji su hteli da se dokopaju Vojske, imali nameru da je preobraze, i to iz pokreta duhovne obnove u neku vrstu kulturnog društva.

Da bi izbegao ovakvu katastrofu, Josif Trifa je dao ostavku na svešteničku funkciju, sa namerom da ostane vođa Vojske Gospodnje i izdavač časopisa "Svetlost sela". Medjutim, mitropolit iz Sibiua ga je obavestio da će mu se, od trenutka kada bude prestao da bude sveštenik, oduzeti vođstvo nad Vojskom kao i nad izdavaštvom lista.

"Jeres" sveštenika Trife je glasila ovako: "Sveštenik Josif Trifa propovedao je o žrtvi Gospoda Isusa Hrista, pozivajući ljude da prihvate Isusa kao ličnog Spasitelja. Propovedajući direktan susret između grešne osobe i Isusa Hrista, kao i spasenje prilikom ovog susreta, negirao je jednu od najcentralnijih dogmi Pravoslavne crkve.’

Mitropolit Nikolae Balan je negirao bilo kakvu mogućnost veze grešnog pokajnika sa Spasiteljem na bilo kakav način osim uz posredništvo Crkve!

* * *

Prethodna svedočanstva su nam prikazala iskustva sveštenika: Dumitrua Kornileskua, Tudora Popeskua i Josifa Trife. Ponovićemo glavne tačke njihovih aktivnosti:

Najpre, prevod Biblije na moderan rumunski jezik, bez ikakvog skretanja od originalnog teksta, smatrao se za "protestantsku" akciju.

Zatim, kad su ovi ljudi propovedali lično spasenje kroz Gospoda Isusa Hrista, protivrečili su dogmi da je Crkva ta koja udeljuje spasenje.

Kada se Tudor Popesku vratio biblijskoj nauci koja glasi da je Isus jedini posrednik između čoveka i Boga, bio je optužen da poništava dogmu o svetiteljima koji posreduju između čoveka i Boga.

Kada je Josif Trifa propovedao o nanovorođenju kao posledici prihvatanja Isusa Hrista iskrenom verom, bio je optužen da poništava dogmu nanovorođenja kroz krštenje male dece.

Dumitru Kornilesku i Tudor Popesku su se priključili evandjeosko-protestantskim crkvenim zajednicama. Isto tako su učinili i mnogi iz Vojske Gospodnje. Ovo je rešenje kojem pribegava sve više pravoslavnih Rumuna koji se priključuju baptistima, pentekostalcima i ostalim evandjeoskim grupacijama. Pomenute crkvene zajednice danas broje više od pola miliona članova. Sve više Rumuna se priključuje ovim crkvama.



15

Takav je slučaj i sa sledećom osobom. Sledi deo autobiografije Daniela Cristiana Floree, bivšeg vernika i sveštenika Rumunske pravoslavne crkve. Daniel Cristian Florea, bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve

Rođen sam u gradu Ajudu, u opštini Alba, decembra meseca 1974. godine u porodici pravoslavnih vernika. Moja porodica je pripadala srednjem staležu.

Sećam se oca kako je sedeo u prvom redu u crkvi, da ga drugi ne bi ometali. Nas bi postavio ispred sebe. Mama je sedela na ženskoj strani i uvek nas gledala sa ljubavlju i ponosom. Moja starija braća, Marćel i Mirćea bi me posadili između sebe i sve vreme zadirkivali, a ja bih negodovao a nekad i plakao. Često smo pohađali crkvu tako da su nas poznavali sveštenici, služitelji i ljudi koji su redovno dolazili tamo, a ja sam počeo, a da se ne primeti, da učim napamet tekstove jednostavnih pesama... Kod kuće smo nastavili da pevamo ove pesme i da se molimo. Uveče bi nas otac zamolio da kleknemo i molimo molitvu "Oče naš". Ova porodična praksa je uticala na ceo moj život.

Godina 1989. je predstavljala prekretnicu u razvoju naše zemlje ali i u životu naše porodice. U leto te godine moj brat Marćel se vrlo teško razboleo. Imao je rak kostiju i cele godine podnosio ovu tešku bolest. Porodična ravnoteža se poremetila a nismo imali nikakav duhovni ili drugi izvor snage koji bi pomogao mojim roditeljima da prođu kroz takve trenutke. Otac je potražio utehu u alkoholu, a majci je bilo jako teško dok je obilazila bolnice u Klužu. Imao sam tada 14 godina. Iste godine desila se i revolucija u kojoj je Čaušesku pao sa vlasti. U to vreme je moja duša bila puna boli jer sam gledao mog brata kako dan za danom kopni. Takođe, bilo mi je žao i onih koji su izgubili svoje najmilije u revoluciji. Često sam kod kuće satima držao moj prvi molitvenik a onda na kolenima molio Boga, Svetu Bogorodicu i svetitelje da nam pomognu. Ipak, ništa se nije dešavalo. Kako su dani prolazili primetio sam da su osmeh i dobra volja nestali. Primetio sam da sam sazreo pre vremena. U to vreme sam vrlo često odlazio u manastir u Rimetu, prisustvovao mnogim svetim liturgijama i vraćao se kući uvek sa novom nadom.

U proleće 1990. godine moj brat je umro a zajedno sa njim, da tako kažem, i čitava moja porodica. Gledao sam prema nebu, ali je nebo ostajalo nemo na moje vapaje. Tog leta sam se priključio crkvenom horu Simeon Barnuciu, gde je služio protojerej Tokanel Joan, koga je moja baka jako hvalila zbog načina propovedanja. Te iste godine sa horom smo otišli u Moldaviju. Tamo sam otkrio lepotu Pravoslavlja izraženu u



16

manastirskim slikama, u moldavskom stilu gradnje crkava i u pesmama koje sam slušao. Bio sam ponosan što pripadam takvom narodu i crkvi koja ima mnogo vernika, mnogo kaluđera, mnogo svetih službi i sveštenika obučenih u zlatne haljine. Kad sam se vratio kući, još više sam se približio crkvi ubeđen da se u njenim pesmama i naučavanjima nalazi sakriven Bog.

Kad sam imao 16 godina kupio sam prve pravoslavne knjige, koje će mi kasnije oblikovati život. To su bile: Sveto pismo, psaltir i Egipatski paterik. U mojim svakodnevnim molitvama koristio sam Psaltir. Ove dugačke molitve su za mene predstavljale mističnu stranu života.

U to vreme sam dočuo da u gradu postoje i neke grupe drugačijih hrišćana, koje smo podrugljivo zvali ‘obraćenici’. Ovi ljudi su omalovažavali Majku Gospodnju, sveti krst, i nas mnoge. O njima sam slušao i mnogo gore stvari, kao na primer da predstavljaju neprijatelje rumunskog naroda koji pokušavaju da uvedu novu versku nauku koja potiče iz Amerike, želeći da pokvare naše običaje, pravila i tradicije nasleđene od praotaca...

Pravoslavni sveštenici uglavnom nisu preporučivali samostalno čitanje i proučavanje Svetog pisma. Ipak, ja sam posedovao jaku želju da počnem sa čitanjem, te sam, po savetu mog paroha, počeo da čitam psalme. Kasnije sam počeo da čitam i evanđelja, ali sa velikom bojazni, jer su nas učili da mi, obični narod, ne bi trebalo da ih čitamo zato što su to teško razumljive knjige. Mogli bismo da se izgubimo ako ih pogrešno protumačimo! Pošto sam žarko želeo da se sretnem sa Bogom, nastavio sam da čitam, ali veoma pažljivo jer sam znao da Boga ne mogu da sretnem na pogrešnom putu. U Evanđelju po Jovanu sam čitao o suretu Nikodima i Gospoda Isusa. I prirodno, pitao sam se da li sam i ja nanovorođen. Nikad nisam čuo da se o ovome propoveda. Postao sam uznemiren, postavljajući sebi mnoga pitanja.

Godine 1993. sam završio gimnaziju u Ajudu, a leto proveo pri crkvi u istom mestu. U proleće 1994. sam počeo da se spremam za fakultet da bih postao sluga Božiji. Studirao sam crkvenu istoriju, dogmatiku, Stari i Novi zavet, rumunski jezik, muziku. Posle sam prešao u Sibiu, u oazu ardeljskog Pravoslavlja. Moja majka je bila jako srećna što njeno najmlađe dete želi da postane sveštenik.

Ipak, već u prvim danima mog studiranja sam doživeo neka razočarenja, jer su mnogi prepisivali prilikom polaganja ispita. A ja sam, sa druge strane, uspeo da položim sve sa najboljim ocenama i da dobijem počasnu stipendiju. Kada sam čuo za to, odmah sam ušao u hram da zahvalim Bogu. Za vreme studija uglavnom sam trošio novac na knjige, putovanja u manastire po celoj zemlji i učestvovanja na konferencijama. Ali, predavanja nisu zadovoljila moja očekivanja, jer sam ja na fakultet



17

prvenstveno otišao iz razloga da rešim problem svoje duše, a to je da upoznam Boga i njegovu ljubav.

U leto između III i IV godine studija upoznao sam svoju buduću suprugu. Bila je to devojka kao iz drugog sveta, iz sveta čistote i lepote. Tokom cele četvrte godine smo bili zajedno a potom se i venčali. Godine 1998. sam završio univerzitetske studije i tog leta krenuo u selo za koje sam dobio zadatak da se duhovno staram. Selo se zvalo Đeođel u opštini Ponor. Bio sam hirotonisan kao sveštenik u manastiru Rimec, u opštini Alba. Najveći san moje majke se ispunio. Moja supruga je gledala na mene kao na muškarca koji sam zarađuje svoj hleb, i sam je svoj gospodar. Bili smo spremni da započnemo zajednički život u mojoj parohiji. Moji poznanici, rodbina i prijatelji su se radovali mom uspehu.

Pošto sam imao želju da u svemu budem nalik na ljude u mojoj parohiji koja se nalazila u planini, počeo sam da radim puno, i kupio ovce, koze, kravu. Želeo sam na taj način da im se približim i da ih razumem, da se uključim u život sela, da upoznam teškoće svakodnevnog života.

Upoznajući meštane, shvatio sam da oni ne žive pravim hrišćanskim životom, već nekako tradicionalno, uz praktikovanje običaja koje nisu razumeli i pevanje pesama na starom rumunskom jeziku koji takodje nisu razumeli. Često sam razmišljao šta bi trebalo da se učini da bi parohijani mogli da imaju udela u hrišćanskom životu koji je u skladu sa Biblijom? U meni se vodila borba: šta da propovedam, Sveto pismo ili tradiciju? A tradicije smo imali dve: onu naših predaka koju niko više ne bi mogao da drži, i onu rumunskog sela koja je isprepletena sa paganstvom, o kojoj sam znao iz etnografskih i folklornih knjiga koje sam dobro proučio.

Na žalost, ljudi se nisu menjali. Bio sam razočaran. Zar tako izgleda rumunski narod posle dve hiljade godina hrišćanstva? Ljudi su mi dolazili da obavim neke obrede koje su videli kao spasonosne za njihove probleme. Shvatio sam da ti obredi imaju samo kratkotrajne efekte ali da ne donose trajnija rešenja. Moja supruga je došla na ideju da se preselimo u drugu parohiju. Možda bismo tamo mogli da nadjemo ljude koji se drže svete tradicije i žive istinskim hrišćanskim životom. Mislio sam da sam za protekle dve godine službe stekao neka iskustva i da će moja dalja služba biti osnažena. Od episkopije iz Karaš-Severina dobio sam dve parohije negde u Banatu, kod Oravice. Na dan mog postavljenja bilo je tako malo ljudi da sam hteo da plačem. Pitao sam se zašto ljudi ne dolaze makar na svetu Liturgiju, tu najvažniju službu u Pravoslavnoj crkvi?

Parohijska kuća u kojoj smo trebali da živimo je bila jako zapuštena. Odlučili smo da je renoviramo, ali smo još od samog početka naišli na protivljenje jer u crkvenoj blagajni, tobože, nije bilo para. Parohijani, članovi crkvenog odbora, su počeli da izmišljaju razloge zbog kojih renoviranje ne može da počne. Moja supruga je plakala, a ja sam,



18

kao muškarac i glava porodice, počeo da razmišljam o raznim rešenjima. Dok sam tako razmišljao, na vrata je pokucao đakon baptističke crkve. Pozdravio me je rečima: "Gospodnji mir, brate". Ja sam mu odgovorio da mi nismo braća. Pravoslavci sa baptistima nisu braća. "Onda prijatelj" odgovorio je. "Može" rekao sam, ali pod uslovom da na vaše evangelizacije ne zovete moje parohijane jer ću se, u suprotnom, naljutiti. Upitao sam ga da li poznaje nekoga ko bi mogao da mi pomogne u nevolji, i on se ponudio. Sutradan je već ispunio moju molbu, a ja nisam mogao da verujem da je to učinio tako brzo, bez prethodnog razgovora o ceni. Moji parohijani nisu ni prstom mrdnuli, a ovaj vernik, neprijatelj naše pravoslavne vere i našeg rumunskog naroda, učinio je sve što je bilo potrebno. Tako sam postao prijatelj đakona baptističke crkve. Za vreme dugih zimskih večeri odlazio sam kod mog prijatelja da razgovaramo iz Svetog pisma. Bio je jedini čovek koji se zanimao za svete stvari. Kada bi naši razgovori zapeli, uzimao bi pesmaricu i pevao na slavu Gospodu, a ja sam ga pratio. Njegova supruga bi nas uvek lepo ugostila. Počeo sam da iz njihovih života čitam kao iz žive poslanice.

Duhovno stanje u mojoj parohiji je bilo katastrofalno. Obično uveče, dok smo držali večernju službu, u crkvi smo bili moja supruga, đakon i ja. Onda sam predložio da je bolje da idemo u baptističku crkvu, u kojoj ljudi slave Gospoda. Oni bi slavili na njihov a mi na naš način, ali bi u svakom slučaju bilo bolje da budemo među ljudima koji slave Boga, nego da provodimo vreme ogovarajući. Kad me je baptistički đakon ugledao, pozvao me je da propovedam u njihovoj crkvi, jer sam teološki bio potkovaniji od njega. Ono što sam propovedao ujutru u mojoj crkvi, to bih uveče govorio kod baptista. Pazio sam da ih ne uvredim i da propovedam samo ono što stoji u Svetom pismu. U medjuvremenu, shvatio sam da smo ustvari mi, pravoslavni, bili ti koji su učenju Svetog pisma dodali tradiciju, te da smo mi zaslužni što se učenja naših dveju crkava razlikuju.

Godine 2002. u mom selu je baptistička crkva organizovala nedelju dana evangelizacije i moj prijatelj đakon me je pozvao kao prijatelja. Nisam mogao da ga odbijem, pošto se on uvek odazivao na moje pozive i nikada me nije odbio. Jedne večeri je bio pozvan mladić starosti oko 35 godina koji se predstavio kao bivši pravoslavni sveštenik, koji se pre nekoliko godina obratio Bogu i postao evanđeoski hrišćanin. Naravno, zbog svega ovoga bio sam pozvan u Karansebeš u episkopiju da objasnim svoje prisustvo na baptističkim skupovima. Zabranili su mi da se viđam sa bivšim sveštenikom a i sa đakonom baptističke crkve. Odlučio sam da ne poslušam episkopovu zabranu, jer sam smatrao da sam slobodan čovek koji može da odlučuje o svojim postupcima.

Sledeće godine za 8. mart smo bili pozvani u baptističku crkvu u Rakaždie da proslavimo dan žena. Bili smo znatiželjni. Tamo nije bilo igre



19

i pesme, već su se naprotiv, ljudi molili Bogu. Kvalitet molitava koje sam čuo tog dana iz usta vrlo jednostavnih ljudi, nisam čuo ni od jednog od čelnih ljudi u Pravoslavnoj crkvi. Tada smo moja supruga i ja shvatili da mi ne znamo da se molimo Bogu na jedan tako direktan i ličan način. Mi smo se molili iz molitvenika. Posle molitve okupljeni su počeli da proučavaju Sveto pismo o ulozi žene a proučavanje je vodila sestra Tatjana Gongola, apsolvent biblijskog instituta u Surduku, pored Lugoža. Postavljala je pitanja: šta, kad, gde, zašto, ko, kako? Gledala je u Božju reč i precizno nalazila odgovore na pitanja koja su bila postavljena.

Tada se i u meni rodila ideja da postavljam pitanja Božjoj reči i da u njoj tražim odgovore. Razmišljao sam o tome i odmah počeo da proučavam Bibliju. Zanimljivo je da sam ovu želju dobio baš za 8. mart, nakon slušanja izlaganja žene koja je tumačila Pismo samo njim samim. Jedan od baptističke braće je insistirao da idemo na biblijski institut u Surduku radi proučavanja Svetog pisma, rekavši mi da ću tamo, potpomognut Božijom svetlošću, i sam otkriti istinu. Iz tog razloga predložio sam supruzi da iskoristimo dve nedelje odmora i da ih provedemo na Institutu, jer ionako pet godina nismo koristili godišnji odmor. Vratili bismo se odande taman za Cvetnu nedelju, a i ja bih imao više materijala da propovedam onima koji će doći na službu za Uskrs. Posle nekoliko dana, moja se supruga složila, ali me je upozorila da ne dozvolim da me zavedu reči evandjeoskih vernika i da im se ne priključim onako kako je učinio onaj drugi pravoslavni sveštenik. Sedmog aprila, zajedno sa suprugom i dve ćerkice, stigao sam u Surduk na Institut. Bili smo iznenađeni bratskom ljubavlju kojom smo bili primljeni. Ironično sam gledao na moto knjige koju smo dobili: "Daće pravac vašem životu". Smatrao sam da sam ja već pravilno usmeren i da mi ova knjiga neće ni u čemu pomoći. Ipak, uživao sam da ponovo studiram. Samo sa Biblijom u rukama i olovkom, proučavali smo stare zavete koje je Bog sklopio sa Nojem, Avramom, Jakovom i ostalim patrijarsima. Otkrio sam jednog ličnog Boga, Boga koji obećava da će blagosloviti one koji ga slušaju. I otkrio sam da Bog ono što obeća ono i ispunjava. Otkrio sam da je Gospod Isus takodje dat kao blagoslov. Gospod Isus je došao da preuzme grehe sveta, ponizio se i bio žrtvovan kao jagnje, da bismo mi, posredstvom Njegove krvi dobili oproštenje greha. Tamo sam otkrio da je Isus došao da ljude pomiri sa Bogom, da nas dovede u jedan lični odnos sa Njim. Počele su da mi se otvaraju oči i otkrio sam nekoliko istina: - Božiji Sin je umro umesto mene. - Kroz Njegovu krv imam oproštenje greha. - Božja dobrota me podstiče na pokajanje. Pokajanje je Božja zapovest. - Isus je prineo sebe kao žrtvu jednom zauvek. Verom u Njega kao Spasitelja dobijamo Njegovu pravednost. - Isus je novi Adam. Za moje spasenje Isus je podneo smrt na krstu.



20

- Otac me prihvata kao sina ukoliko verom postanem brat Isusa Hrista. U ove istine sam jedino mogao da verujem. U svom srcu sam

prihvatio Isusa Hrista kao Gospoda i Spasitelja, i učinio zavet sa Gospodom. U pravoslavnoj "religiji" Gospod Isus Hristos mi nikad nije bio predstavljen kao Gospod i Gospodar mog srca, niti kao onaj koji ima apsolutni autoritet u mom privatnom i službenom životu. Kod nas su postojale Njegove reči ali i reči Svetih otaca. Ove ljudske reči su imale apsolutni autoritet što se tiče vere.

Postavio sam sebi pitanje: "Čiji sam ja zapravo služitelj?" Odgovorio sam: Božiji. Pa, ako sam Božiji služitelj čije reči treba da poslušam? Ako je On moj Gospod i gospodar, onda treba da slušam Božije reči. Ovo otkrivenje je obesmislilo celokupnu pravoslavnu logiku u kojoj sam se rodio, i koju sam učio na fakultetu.

Moja supruga je bila začuđena. Objasnio sam joj da je spasenje lično i da tek kad poveruje i zavoli Gospoda svim srcem da i ona može da učini zavet sa Gospodom. Ona me je podsetila na neizvesnost koja nas čeka: da više neću biti sveštenik, da će nas izbaciti iz parohije, iz kuće… i šta ćemo onda da radimo? Kakva je naša budućnost i budućnost naše dece?

Sledećeg jutra sam se probudio vrlo uznemiren. U meni se vodio rat na dva koloseka: materijalnom i duhovnom. Kako ću rešiti materijalne probleme? Duhovno više nisam mogao da služim na poziciji koja nije po Božjoj volji, učeći ljude pogrešnim naukama ili hraneći ih uzaludnim nadama. Praznik Uskrs je bio na pomolu i trebalo je da ispovedam ljude, a znao sam da takva praksa nije po Božijoj volji. To iz razloga što su ljudi sagrešili pred Bogom, pa prema tome sa Njim treba i da se pomire, ako žele da im bude oprošteno i da budu spašeni. Smatrao sam da ako ljudi mojim posredstvom traže oproštenje greha znači da je Isus uzalud umro, jer će ljudi meni zahvaljivati za oproštenje greha a ne Bogu. Dalje, ljudi su takođe pogrešno verovali da zahvaljujući mojim molitvama mrtvi odlaze u Božije carstvo. Posle Uskrsa sam trebao da krstim jedno malo dete, ali ni to nisam mogao da uradim jer dete od šest nedelja ne može da upozna Gospoda Isusa i ne može da ga primi kao ličnog Spasitelja i Gospoda. Pošto smo trebali da idemo u Lugož u crkvu, molio sam Gospoda da mi govori kroz reči propovednika. Molio sam da mi pokaže kako da rešim moje probleme jer sam znao da Bog u svojoj mudrosti već ima rešenje za njih. U svakoj reči slušane propovedi otkrio sam kako mi Bog daje odgovor na moj duševni nemir. Shvatio sam da mi Gospod govori na veoma direktan način, zahvalio sam mu i od toga trenutka niko i ništa nije moglo da me odvrati od odluke koju sam doneo. Posle podne smo posetili jednu drugu crkvu u selu, i tamo je Gospod progovorio mojoj supruzi. Ustala je i rekla da ona nadalje hoće da bude ne samo slušač Božje reči nego i njen izvršilac.



21

Sa bratom propovednikom crkve smo razgovarali o tome da ne želimo da napustimo mesto evangelizacije dokle ne učinimo zavet sa Gospodom Isusom i to krštenjem uronjenjem u vodu. Rekli smo mu da smo na Biblijskom institutu shvatili pravo značenje krštenja i da se vernik treba da krsti kao odrastao čovek. U sredu, 16. aprila organizovano je naše krštenje u jednoj baptističkoj crkvi u obližnjem selu. Shvatio sam da je i pravoslavni sveštenik grešnik i da je na nebu velika radost i za jednog sveštenika koji se vraća Gospodu.

U četvrtak smo se vratili u našu parohiju, ali su naši parohijani već čuli za naše krštenje. Moj kum mi je to potvrdio i rekao je da će nas izbaciti iz crkve. U radnji, prodavačica me je gledala ljutito i prebacila mi kako sam mogao da se odreknem svete Bogorodice, svetitelja, krsta, ikona, svih naših običaja...

Shvatio sam da će pritisak biti vrlo velik i zato sam se molio Gospodu da moja reakcija bude prikladna. U petak u dva sata poslepodne došao je ujak moje supruge, koji je takođe bio sveštenik i savetnik u episkopiji u Karansebešu kao i protojerej iz Oravice, moj direktni šef. Posle dugog razgovora, koji je protekao u miru, što je bio odgovor na moju molitvu, zatražili su moju svešteničku odoru, ključeve od crkve kao i crkvena dokumenta. U parohijsku kuću su došli drugi sveštenici i zatražili da je napustim. Molio sam ih za period od deset dana, ali su oni insistirali da to uradim odmah, istog trenutka! Rekli su mi da izdajnik Pravoslavlja nema prava da spava u stanu koji pripada Pravoslavnoj crkvi! Naš komšija je u tom trenutku intervenisao i rekao da će nas on primiti u svoju kuću da ne budemo izbačeni usred noći na ulicu! Još im je rekao i to da su gori od komunista. To ih je pogodilo, pa su nam, posle kraćeg dogovora, dozvolili da se za tri dana iselimo. Gospod je te noći bio na delu. Te noći su naša braća počela da dolaze u parohijsku kuću. Prvi je došao propovednik baptističke crkve iz sela i ponudio nam svoju pomoć. Onda nas je đakon iste crkve pozvao da se preselimo u njegovu kuću. Potom je došao i jedan policajac. Bio sam na tren uznemiren misleći da on dolazi po službenoj dužnosti. Ustvari, policajac je bio vernik koji je takodje došao da pomogne. Kada su svi otišli, pogledao sam na svoju suprugu, a potom smo zajedno zaplakali od radosti. Kakvog velikog Boga mi imamo!

Sutradan kada se vest pročula i dosta sveta okupilo, svima sam govorio: Dobri ljudi, ja ne želim da idem, hoću da ostanem sa vama, ali ono što nam je svima potrebno jeste promena života. Ko želi da se pokaje, može to da učini i u našoj (pravoslavnoj) crkvi ali ne kroz ispovedanje meni, nego pred Bogom, pred kim smo svi sagrešili. On je dobar i pravedan i želi da nas očisti od svakog greha. A onda ako neko želi da sklopi zavet sa Gospodom treba da ga primi verom kao Gospoda i Spasitelja. Ja ću od sada, dragi prijatelji, propovedati samo iz Svetog pisma.



22

Među meštanima je nastala podela na one koji su želeli da ostanem, i na one koji su bili protiv. Ukratko posle toga došla su braća iz Oravice i počela da utovaraju nameštaj i ostale stvari iz dotadašnjeg našeg stana. Zatim je došao i moj (bivši) episkop. Izbacio je svu braću iz stana i veoma lukavo mi ponudio da ostanem. Ja sam prihvatio, a on je odgovorio da je to moguće jedino pod uslovom ako se odreknem zaveta koji sam sklopio krštenjem u baptističkoj crkvi. Zahvalio sam se i rekao mu da ja to ne bih učinio ni za šta na svetu zato što ne želim da budem neveran Bogu. Nakon toga sam optužen i da sam opsednut demonom, a moja supruga je na sve to predložila da zajedno zapevamo našu pesmu: "Odlučio sam da sledim Hrista". Te subote pred Cvetnu nedelju, napustili smo parohiju. Od tada više nisam oblačio svešteničku odoru a nisam ni odlazio na liturgiju. Nisam baš odmah mogao da poverujem da više nisam sveštenik, ali sam shvatio da mi je Gospod dao drugu službu, bolju, službu pomirenja ljudi sa Bogom. Braća iz baptističke crkve su mi govorila da ne mogu da veruju sopstvenim očima u to da se jedan pravoslavni sveštenik obratio Bogu. Ja sam im rekao da se mole da Bog dovede do pokajanja i druge sveštenike, te da se što više ljudi iz našeg naroda obrati Bogu.

Od tada putujem širom zemlje, utvrđujem evanđeoske crkve i pozivam pravoslavne vernike da sklope večni savez sa Gospodom Isusom, verujući u Njega isključivo i samo na osnovu biblijskog otkrivenja, odbacujući sva kasnije uvedena učenja.

Svedočanstva bivših sveštenika Rumunske pravoslavne crkve

preuzeta su (u skraćenom obliku) iz časopisa ‘Scriptura sau Traditie’ na rumunskom jeziku, brojevi 1, 6, 7, 8; godina izdavanja 2009. O pomenutim ličnostima postoje podaci i na internetu, na sajtu Wikipedia kao i na drugim internet portalima. Stylianos I. Charalambakis (1916-2009), bivši sveštenik - jeromonah Grčke pravoslavne crkve

Apostol Pavle u Bibliji piše: I Korinćanima 13:11: "Kad sam bio dete, govorio sam kao dete,

mislio sam kao dete, zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama."

Čovek dolazi na ovaj svet uronjen u neznanje i bez spoznaje, nesposoban da prepoznaje sebe ili svoju okolinu. Nerazdvojivo od njegove prirode je detinje neznanje. Kako godine prolaze, po Božijoj milosti,



23

čovek može da pređe iz neosetljivosti u osećajnost i svesnost, iz neznanja u znanje. Takvim putem sam i ja prošao. Zaista, najpre sam počeo da učim o sebi, svojoj prošlosti i vaspitanju, i vrednostima do kojih su držali moji roditelji.

Oduvek sam posedovao jaka religiozna ubeđenja koje sam formirao pod uticajem roditelja i učitelja. To me je još u mladosti naučilo da se bojim Boga. U to vreme, odlučio sam da postanem monah, misleći da ću spasiti svoju dušu služeći Gospodu.

Iako sam u manastiru došao do saznanja da sam u stvari bio

daleko od služenja Bogu i spasenja moje duše, moji duhovnici su me još uvek smatrali pogodnim za sveštenstvo. Trinaestog juna 1943. bio sam rukopoložen za sveštenika i ostao u sveštenstvu Grčke pravoslavne crkve narednih 12 godina.

Ali, kako sam mogao da budem siguran da verujem u Božje istine a ne u religiozne institucije i tradicije koje su ljudi dodavali tokom vekova? Kako sam mogao da znam da nisam bio prevaren zajedno sa mojim roditeljima i drugima u mom društvu? Postoji jedna stara grčka poslovica koja kaže: "Među ljudima najteže je upoznati sebe". Ova izreka svedoči i ukazuje da su ljudi u potpunom neznanju i da ne poznaju ni čovečju prirodu a ni Božiju. Zbog toga, oni nisu doneli Bogu slavu koju On stvarno zaslužuje, niti dali čast čoveku koje mu pripada. Neznanje je usadilo lažne doktrine u njihova srca, vodilo ih pogrešnim putem i varalo ne samo u pogledu života nego i u pogledu pravog slavljenja Boga.

Iako nesvestan te činjenice, i ja sam se nalazio baš u takvom stanju. Ipak, zahvaljujući Bogu koji me nije ostavio da lutam u svom siromaštvom pogođenom duhu, pomoć je došla. Dok sam proučavao Njegovu božansku reč, On mi je pokazao put kako da postanem sluga Duha a ne slova.

U Ev. po Mateju piše: "Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko." Ove reči su zaista bile početak mog duhovnog putovanja. Gospod me je naučio da silom Duha Svetog moram da oslobodim sebe svih oblika sebičnosti i ponosa, i da postanem kao pravedno i nevino dete. Otkrio sam istinito obožavanje/slavljenje (Jovan 4:24) i pravi poziv u životu (Matej 28:19, Marko 16:15) iznova i iznova proučavajući Bibliju, kao rezultat svetla koju je božanski davalac svetlosti dao mom srcu.

Božja Reč je počela da radi u mom srcu i dala mi apsolutnu sigurnost da doktrine koje smo nasledili od naših predaka, sa snažnim naglaskom na ispraznu formalnost i rituale, nije naučavao ni Gospod a ni njegovi apostoli. Biblija nam kaže da je Bog Duh (Jovan 4:24). Slavljenje i služenje Bogu moraju da se povinuju Njegovoj prirodi. Naravno, materijalne stvari, kao što su crkveno posuđe, svešteničke odore i ostalo



24

sprečavaju istinito obožavanje, zato što njihova materijalna priroda nikako nije slična Božijoj duhovnoj prirodi.

Rana apostolska crkva nikada nije koristila religijske ceremonije i rituale onako kako ih koriste sveštenici Grčke pravoslavne crkve. Uopšte nisu koristili materijalne predmete (poput ikona, kandila, sveća, tamjana…) da bi izrazili ili preneli na druge svoje bogopoštovanje. Umesto toga, vernici "bili su istrajni u apostolskoj nauci i zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama." (Dela 2:24).

Nakon što mi je Gospod otkrio ove istine, prestao sam da verujem u Grčku pravoslavnu tradiciju i usmena predanja. Naravno, kada me je moj episkop žigosao kao "jeretika", počeo sam da se suočavam sa teškim progonstvima. Ipak, našao sam veliku utehu u Božjoj reči jer me On nije ostavio da trpim iskušenja više nego što mogu (1. Kor. 10:13). Uvek sam sa odvažnošću ponavljao ohrabrujuće reči apostola Pavla: "Sve mogu u onome koji me snaži." (Fil. 4:13).

Shvatio sam da moram da prođem kroz vatru kako bih učvrstio moj karakter i dokazao svoju lojalnost Bogu. Bio sam siguran da jedno jagnje, pod budnim Božijim okom, neće biti pojedeno od vukova.

Ozbiljne stvari su počele da okupiraju moj um. Ne samo da ritualni način slavljenja Boga nije bio u skladu sa Božjom rečju, nego ni sveštenstvo kao takvo nije trebalo više da postoji. Žrtva našeg Gospoda je ukinula potrebu za starozavetnim sveštenstvom. Žrtve koje su prinosili sveštenici Starog zaveta nagoveštavale su jedinstvenu Hristovu žrtvu. Pošto je Gospod sam učinio tu žrtvu, moramo da prihvatimo da je sveštenstvo bilo preneto na Njega. Ovu istinu Biblija naglašava u Jevrejima poslanici 7:23-25 i 9:12. Hristova smrt na krstu je bila dovoljna, prema tome potreba za sveštenicima je otklonjena. Oni ne treba više da postoje jer se žrtve više ne prinose. Božja reč je jasna u pogledu ovog učenja.

Poslanica Jevrejima 10:12-14: "Ovaj je, međutim, prineo samo jednu žrtvu za grehe i zanavek seo s desne strane Bogu, i dalje čeka dok njegovi neprijatelji ne budu postavljeni kao podnožje njegovih nogu. Jedno prinošenje je, naime, zauvek dovelo do savršentsva one koji se osvećuju."

Prema Bibliji, nema više potrebe za sveštenicima. Otkad je

Hristos bio razapet na krstu postoji "carsko sveštenstvo" (1. Petrova 2:9) koje sačinjavaju svi oni koji veruju u Iskupitelja Isusa koji "nas učini carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome" (Otkrivenje 1:6)

Dalje, ljudi sveštenici ne mogu da oproste grehe, jedino Hristos može. On je bio žrtvovan kako bi opraštao grešnicima. Matej 9:6: "Sin čovečiji ima vlast na zemlji da oprašta grehe". Spasenje se daje verom u iskupiteljsko delo koje je Hristos učinio na krstu. Efescima 2:8-9: "Jer ste



25

posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali."

Stoga, sveštenici nisu čuvari niti delioci božanske milosti. Pravoslavna dogmatika nije u pravu kada tvrdi da sveštenici imaju autoritet da svezuju i razrešuju grehe (Matej 18:18). Pravoslavna crkva pogrešno tumači ovaj stih kada pripisuje ova ovlašćenja sveštenicima. Novi zavet nigde ne spominje da su apostoli ikad koristili ovaj autoritet. Oni nisu nikad pozvali ljude da dođu i priznaju svoje grehe njima. Autoritet vezivanja i razrešenja koji je Gospod dao apostolima odnosio se na disciplinu u hrišćanskoj zajednici.

Do trećeg veka posle Hrista hrišćanska crkva je smatrala sve vernike sveštenicima, bez izuzetka. Svaki vernik pripada jednom i jedinom prvosvešteniku, Isusu Hristu. Ovo je potvrđeno u pisanjima crkvenih otaca, npr. Tertulijana, Justina, Ireneja iz drugog veka i Origena iz trećeg veka. Takođe i drugi dokumenti kao što su (Didache of the Apostles = Apostolske pouke), Klementova poslanica i Polikarpova poslanica odnose se samo na dva crkvena položaja/funkcije, naime, na episkopa ili starešinu, i đakona. Jedino Poslanica Ignacija Antiohijskog (II vek) govori o sveštenicima i velikim sveštenicima. Balanos, profesor teologije, pisao je u svojoj Patrologiji (str. 48, 51, 52) da su ove poslanice bile falsifikovane u IV i V veku posle Hrista. Ipak, Božja reč je jasna po ovom pitanju, a šta kažu poslanice apostolskih naslednika nije toliko važno.

Sada kada sam imao više biblijskog razumevanja, morao sam da odbijem unapređenje koje su mi moji pretpostavljeni ponudili. Sa mojom novopronađenom verom, osećao sam da me Gospod poziva da napustim sveštenstvo koje je bila velika prepreka u mom duhovnom napredovanju. Tražio sam oproštenje, kroz Hristovu krv, od mog Boga i Oca za sve grehe koje sam počinio u svom životu, uključujući i one učinjene u neznanju. Odmah sam podigao svoj glas, zahvaljujući Bogu za Njegovo dragoceno obećanje da se više neće sećati moje nepravednosti, grešnosti i slabosti.

Jevrejima 8:12: "Jer ću biti milostiv prema njihovim nepravdama i neću se više sećati njihovih grehova."

Napustio sam Grčku pravoslavnu crkvu u kojoj sam služio čitavih

12 godina i postao deo Evanđeoske crkve. Ali, ne da bih postao neprijatelj prethodnoj crkvi nego još veći prijatelj. Kao protestant bio sam oslobođen tiranije episkopa koji su me prisiljavali da vidim samo onoliko koliko su oni mogli da vide. Iz tog razloga mogao sam, kao grčki građanin koji poštuje zakon, da podignem glas i pozovem svoje ranije kolege sveštenike na pokajanje – "Pokajte se i verujte u evanđelje".

Postao sam sluga Božiji i to ne " ...služitelj slova, nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljava" (2. Korinćanima 3:6). Moj život je bio oslobođen mrtvih formalnosti. Držao sam se reči koje je Gospod rekao



26

Samarjanki: "Bog je Duh, i koji mu se mole treba da se mole u duhu i istini." (Ev. po Jovanu 4:24).

* * *

Oni koji kritikuju Charalambakisa lažno tvrde da je on bio samo đakon i da je bio lišen svešteničkog čina zato što se oženio. (Pravoslavna crkva dopušta da muškarci koji su već u braku postanu đakoni i sveštenici. Ipak, ako je samac (monah) rukopoložen za đakona ili sveštenika, onda je njemu zabranjeno da stupi u brak). Činjenica je da je Charalambakis dostigao rang arhimandrita i bio poznat po imenu Serafim (On, kao evandjeoski hrišćanin, nikada nije spominjao ovu raniju monašku poziciju u Pravoslavnoj crkvi iz razloga svoje poniznosti).

On nije bio lišen svešteničkog dostojanstva od svojih pretpostavljenih, odnosno nije ekskomuniciran kao sveštenik. Baš naprotiv. Iz razloga svoga poverovanja u Hrista Spasitelja na osnovu biblijskog otkrivenja, 14. februara 1955. godine dobrovoljno je napustio sveštenstvo atinske crkve Svete Trojice u Ampelopiki. Nakon što je postao običan građanin, posredstvom zajedničkog prijatelja upoznao je finu damu Stellu 28. aprila 1955. god. Tri meseca kasnije, 28. avgusta 1955. god. oženio ju je u evandjeoskoj Božjoj crkvi u Atini. Ceremoniju je izvršio tadašnji pastor crkve, Nikolas Zazanis. Charalmbakisov brak je trajao do njegove smrti 2009. godine.

Svedočanstvo bivšeg jeromonaha – arhimandrita Grčke

pravoslavne crkve, kao i ostale mnogobrojne materijale, možete da pročitate na grčkom jeziku na sajtu: http://www.sporeas.com/ G. Dobrovolskiy, bivši sveštenik Autonomne ukrajinske pravoslavne crkve

Svedočanstvo o uticaju Svetoga Duha i učenja Svetog pisma na život bivšeg pravoslavnog sveštenika Ukrajinske pravoslavne crkve G. Dobrovolskiy (tekst koji sledi) predstavlja predgovor njegovoj knjizi.

Ova knjiga je istiniti dokument, lično svedočanstvo bivšeg Pravoslavnog sveštenika koji je danas pastor jedne Evanđeoske Baptističke crkve.

Sveštenik G. Dobrovolskiy je ozbiljno i po svojoj slobodnoj volji

proučavao evanđelje i upoređivao Hristova naučavanja sa praksom


http://www.sporeas.com/


27

Pravoslavne crkve. Tom prilikom je uvideo veliku iskrivljenost i izvrtanje naučavanja evanđelja, koje je veoma lako razumljivo kada se radi o pokajanju, nanovorođenju i spasenju grešnika.

Uočio je otpadništvo Pravoslavne crkve i nije više mogao da ostane njen član i služitelj. Od momenta svog nanovorođenja, odlučio je da napusti Pravoslavlje.

U ovoj knjizi, sa potpunom iskrenošću i jednostavnošću, autor

analizira istaknuta učenja Pravoslavnog katehizma, i ispituje ih u jasnom svetlu Svetog pisma. Ovo ispitivanje je načinio uz direktnu Božiju pomoć, istovremeno gajeći velike simpatije prema ljudima koji su ostali u okvirima crkve kojoj je nekada pripadao. On ne kritikuje pravoslavne vernike, ali im ukazuje na put spasenja prema učenju evanđelja; na put koji je ostao nezamračen crkvenim doktrinama koje je stvorio čovek.

Duboko sam uveren da će ova knjiga biti veliki blagoslov za svaku osobu koja ozbiljno razmišlja o verskim pitanjima i da će dovesti mnoge ljude Hristu kao njihovom ličnom Spasitelju.

Zašto sam napustio Pravoslavnu crkvu?

Ovo pitanje muči i uznemirava mnoge moje prijatelje i poznanike koji su navikli da me gledaju kao sveštenika Autonomne Pravoslavne crkve Ukrajine.

Za mnoge ljude, bilo je normalno da me vide kao sveštenika. Ali, sada kada više to nisam, mnogi su me napustili, prekinuli naše odnose i beže od svakog susreta sa mnom. Čak odbijaju da odgovore i na moja pisma. Osuđuju me kao izdajnika Boga i Ukrajine. Neki su postavili podrugljivo pitanje: "Da li ćeš se preseliti u Moskvu?"

(Ukrajinska autonomna pravoslavna crkva se odvojila od Ruske pravoslavne crkve 1920. kad je Ukrajina pokušala da istupi iz Ruske imperije posle ruske revolucije 1917. godine. Dobrovolskiyev komentar se odnosi na optužbu koja je glasila da se on vraća Ruskoj pravoslavnoj crkvi (očito to nije bio slučaj!). Tenzije između Ukrajinske autonomne crkve i Ruske pravoslavne crkve traju do današnjeg dana).

Ja ovo ne vidim kao tragediju, iako se loše osećam zbog naivnih

ljudi koji imaju loše mišljenje o meni. Oni izražavaju žaljenje i smatraju me "zalutalom ovcom" koja će "jednoga dana da se vrati u stado". Ovi ljudi jednostavno ne shvataju ono što bi trebali. Kada bi imali ispravno shvatanje, oni bi se, umesto da me osuđuju, radovali i sledili moj primer.

Ne nameravam da ih osuđujem iako mi čine zlo. Sud pripada jedino Bogu. Ja jedino preuzimam odgovornost da utvrdim i predočim im



28

činjenicu da poseduju pogrešne stavove o duhovnim stvarima. Ovo činim sa velikim žarom ali i bolom u srcu.

Moja je molitva Svemogućem Bogu da im otvori duhovne oči i dozvoli im da vide Njegovu istinu onakvom kakva ona jeste: čista, sveta, nepromenjiva, oslobođena ljudskih izuma i iskrivljenosti. Moja je molitva da je oni vide, i na osnovu nje upoznaju Istinitog i Živog Boga, Stvoritelja neba i zemlje i svih vidljivih i nevidljivih stvari. Takođe, želim da znaju da Bog ne zahteva službu ljudskih ruku, kao da ima bilo kakve potrebe za njom, jer On poseduje sve stvari i nama daje sve što nam je potrebno za život.

Gospod nam je dao svoje istine kroz izabrane proroke u Starom zavetu, a kasnije kroz svog jedinog Sina, našeg Gospoda Isusa Hrista i svete apostole. Danas se objavljuje kroz Sveto pismo, inspirisano od Svetog Duha i korisno za poučavanje, kako bismo mogli da sledimo stope apostola Pavla i kažemo: "A mi imamo um Hristov". Bog želi da u srcima imamo Hristovu ljubav za Njega i za naše bližnje. On želi ljubav koja je sveta, nelicemerna, neprekidna i zagrejana zracima Sunca istine.

Kakav bi blagoslov bio za našu Ukrajinsku naciju kad bi se naše vođe posvetile i posedovale ove kvalitete po Božjoj milosti! Sa ovakvim kvalitetima, one bi pokazale ljudima dobar primer i kroz njih bi Bog izlio obilan blagoslov i kišu milosti na sav svet.

Imam iskrenu želju da, uz Božiju pomoć, bacim svetlo na nekoliko pitanja u vezi pravoslavnog bogosluženja, koje prosečan vernik-laik ne razume dovoljno. Prosečni pravoslavni vernik nema pravo razumevanje šta jeste a šta nije ugodno Bogu. Da li Bog možda sakriva svoje lice kako bi izbegao da gleda ili sluša ono što pred Njim predstavlja bogohuljenje?

Neka se čitalac ne uplaši. Bilo bi bolje za njega da pročita knjigu do kraja sa strpljivošću i ozbiljnošću. Takodje i da molitveno razmišlja o onome o čemu čita a potom preuzme odgovarajuće korake.

Prema Svetom pismu, pravo bogosluženje mora da bude usredsređeno na Boga i poslušnost Njegovoj nauci. Samo kad neko tako postupa, može zaista da slavi Boga po Njegovoj volji.

U Pravoslavnoj crkvi ne postoji pravilno, Bogu ugodno, bogosluženje. Ono je daleko od prave svetosti i duhovnosti.

Da bi osvetlili naučavanje Pravoslavne crkve koja je u sukobu sa naučavanjem Svetog pisma, pokušaćemo da ispitamo nekoliko aspekata Pravoslavne službe, kojih ima mnogo. Najvažnija od svih je služba slavljenja, koja se naziva Liturgija. Njena važnost prevazilazi ostale. Počevši sa liturgijom, nastavićemo sa spomenima za žive i mrtve, molitvom svetiteljima, različitim očišćenjima, čitanjem Svetog pisma, krštenjem, i na kraju nekim dodatnim ritualima i tradicijama…



29

Celokupni tekst knjige bivšeg pravoslavnog sveštenika (sada

propovednika baptističke crkve) G. Dobrovolskiy, koji obradjuje mnogobrojna pravoslavna verovanja i na njih daje jasne biblijske odgovore, možete da pronadjete i pročitate na ruskom jeziku na sajtu: http://www.svetpisaniya.ru/ .


http://www.svetpisaniya.ru/

Documents

ISTINA KOJA OSLOBA...Bukureštu štampao "Knjigu Psalama" ili "Psaltir Cara Davida", u izdanju Evanđeoskog Rumunskog Društva, u štampariji Gutenberg. Novi zavet je štampao 1921