131

5 Novi pristup razvoju agrarnog biznisa u AP Vojvodini:

Razvojno pozicioniranje i izgradnja novog proizvodnog sistema u agrarnoj industriji

5.1. Uvod Od restauracije kapitalizma i Republika Srbija i AP Vojvodina se suočavaju s problemom razvoja novog proizvodno-organizacionog sistema za proizvodnju hrane za izvoz. U ovom kontekstu težište je na problemu određivanja ključnih atributa na kojima bi trebalo da se zasniva razvoj proizvodno-organizacionog sistema agrarne industrije i model funkcionisanja agrarnog biznisa u AP Vojvodini u okvirima, koji određuje razvoj novog globalnog prehrambenog sistema i rešenja ovog problema u okviru Evropske unije. U ovom kontekstu, ključ za jačanje uloge privatnog biznisa u revitalizaciji razvojne propulsije regionalne agrarne industruije je razvoj novog proizvodno-organizacionog sistema za proizvodnju hrane prema globalnim kriterijumima konkurentnosti.

Na teorijskom planu rešenje ovog problema je u konstituisanju optimalne dinamičke kombinacije tri osnovna proizvodno-organizaciona modela savremene industrije (agro-klasteri, agro-industrijski okruzi, mreža polova generičkog rasta, u smislu njihovog tretiranja, kao ključnih ekonomskih i socijalnih institucija za društveno-ekonomsku organizaciju izvozne proizvodnje hrane na sektorskom, odnosno prostornom principu) u skladu sa društveno-ekonomskim specifičnostima i resursima konkretnih prostornih celina (regiona, subregiona, grada, lokalne samouprave, urbane ili ruralne celine).

Osnovni zadatak politike klasterizacije je unapređenje konkurentnosti ukupne (u ovom slučaju, regionalne, subregionalne, lokalne i ruralne) agrarne proizvodne strukture iz koje se izvodi optimalno korišćenje celokupnog prostora sa pripadajućim resursima.

Osnovni zadatak politike razvoja (revitalizacije) agro-industrijskih okruga je stvaranje uslova za realizaciju in-cite subregionalnih, lokalnih i ruralnih razvojnih ciljeva, pre svega, rešavanje problema: (1) visoke nezaposlenosti rada i kapitala, (2) revitalizacije, modernizacije i novogradnje nedostajuće fizičke, logističke, IKT, obrazovne, proizvodne i poslovne infrastrukture, (3) implementacije koncepta endogenog, auto-propulsivnog i samo-održivog razvoja zasnovanog na naučnom znanju, kao i stvaranja uslova za unutrašnju i spoljnu međuregionalnu i transgraničnu saradnju na regionalnom, subregionalnom i lokalnom nivou.

Osnovni zadatak politike razvoja regionalne mreže polova generičkog rasta je povezivanje istraživanja i obrazovanja sa projektom razvoja (regionalne, subregionalne, lokalne, ruralne) izvozne agrarne proizvodne strukture, pre svega, unapređenjem in-cite proizvodnog preduzetništva i podizanjem kvaliteta humanog kapitala na međunarodno konkurentni nivo.

132

5.2. Jedna skica novog koncepta interakcije biznisa, klasterizacije i agrarne industrije 5.2.1. Uvodne napomene Klaster1 je geografska koncentracija (aglomeracija, gomilanje) međusobno povezanih preduzeća, ustanova i institucija na posebnom polju, na primer, proizvodnji istih, sličnih ili komplementarnih proizvoda, izvođenju kompleksnih investicionih projekata, realizaciji složenih istraživačko-razvojnih projekata. Klaster je, s jedne strane, vrsta prostorne organizacione forme koja deluje na udaljenim tržištima, a s druge strane organizaciona forma zasnovana na horizontalnom ili vertikalnom principu (društvene podele rada) u okvirima jedne ogranočene geografske celine. Klaster je, prema tome, alternativni način organizovanja proizvodnog i vrednosnog lanca (prvi je veliko preduzeće u obliku Međunarodnog preduzeća (MNE) ili Transnacionalne korporacije (TNC)). Za razliku od velikog preduzeća, konkurencija i saradnja su integralni elementi svakog klastera. To omogućava povezivanje: (1) proizvođača primarnih, intermedijarnih i finalnih proizvoda, (2) trgovačkih kompanija, (3) logističkih kompanija, (4) univerziteta i fakulteta, (5) centara za I&R, (6) centara za obuku (trening), (7) poslovnih i strukovnih udruženja, (8) institucija za javnu regulaciju privrede i privrednog razvoja i slično na način koji omogćava profitabilnije poslovanje na udaljenim tržištima zbog lakšeg pristupa: informacijama, tehnologijama, snabdevačima, javnim i obrazovnim ustanovama i institucijama, kvalifikovanoj radnoj snazi, odnosno efikasne i blagovremene razmene informacija i znanja, saradnje na unapređenju lokacionih prednosti i slično.

Zbog sinergetskih efekata, klasteri, postojanjem i eksternim efektima utiču na izmenu individualnih prioriteta u donošenju lokacionih odluka. Privlače najobrazovaniju i

1 Pojam klastera ne razlikuje se mnogo od starijih oblika organizacija, kao što su: zadruge, kombinati, razna poslovna udruženja, a koja su u funkciji podele rada i kooperacije između istih ili komplementarnih preduzeća i industrija. Njihovo označavanje kao klastera, ima nekoliko dodatnih značenja: (1) nastupanje na spoljnim tržištima, (2) obezbeđenje podrške za generisanje i implementaciju inovacija, (3) dugoročna poslovna saradnja na nekapitalnoj osnovi, (4) osnivanje zajedničkih proizvodnji intermedijarnih proizvoda. Klaster se može zasnivati na vertikalnom organizovanju jedne delatnosti, na primer u drvnoj industriji, od drveta u šumi, strugara, dizajnera i stolara u fabrici nameštaja, do distributera, trgovaca na malo i konačnog kupca. Klasteri se mogu organizovati i na horizontalnom principu, povezivanju preduzeća s istim ili sličnim proizvodima, najpoznatiji su oni koji su nastali još pre Drugog svetskog rata: švajcarski satovi, čokolada i sirevi, francuska vina i sirevi, …

Definiciju klastera, koja se koristi na ovom mestu, dao je Porter (Porter, M. (1998), Clusters and the New Economics of Competition, Harward Bisiness Pres, November- December, p. 89), kao:

…geografsku koncentraciju međusobno povezanih preduzeća, specijalizovanih dobavljača, davalaca usluga, preduzeća koja se bave srodnim ili komplementarnim aktivnostima i relevantnih ustanova i institucija, kao što su: univerziteti, ustanove za metrologiju i standardizaciju i strukovna udruženja) koji međusobno konkurišu i sarađuju...

Porter je uveo i metodu mapiranja u cilju identifikacije klastera. Evropska unija primenjuje dopunjenu metodu razvijenu u Španiji, koja koristi tri dodatna indikatora: (1) veličinu klastera, (2) specijalizaciju klastera i (3) usmerenost prema regionalnom tržištu rada. Ocenjivanje se vrši zvezdicama, odnosno konkretnom klasteru se ispunjenjem svakog od kriterijuma (1), (2), (3) dodeljuje po jedna zvezdica. Klaster koji dobije zadovoljavajuće ocene po sva tri kriterijuma označava se kao klaster s tri zvezdice. Označavanje razvijenosti s zvezdicama ukazuje na relativnu, a ne na apsolutnu snagu klastera. Klasifikacija pomoću zvezdica je gruba ali je lako razumljiva i primenljiva u slučaju poslovnih i javnih politika klasterizacije.

133

najtalentovaniju radnu snagu, jer je najbliža globalnom tržištu i najmobilnija, pa teži lokacijama koje imaju najbolju ponudu kombinovanih uslova za rad i život. U zavisnosti od geografske celine mogu biti: (1) Lokalni (ruralni) klasteri, (2) Subregionalni klasteri (3) Regionalni klasteri, (4) Nacionalni klasteri, (5) Međunarodni klasteri i (6) Globalni klasteri. Poseban značaj za lokalni (ruralni), subregionalni i regionalni razvoj imaju klasteri mikro, malih i srednjih preduzeća, jer njihova koncentracija na respektivnom geografskom prostoru omogućava efikasniju javnu intervenciju u funkciji: podsticanja izvoza, razvoja novih poslova i osnivanja novih preduzeća.

Zajednička obeleležja klastera (Malmeberg, Slolvell and Zander, 1996) su: Prvo, prostorna bliskost. Da bi došlo do formiranja klastera, komercijalna

poljoprivredna gazdinstva, preduzeća, ustanove i institucije moraju biti locirani na istom prostoru (nacionalnoj državi, regionu, subregionu. lokalnoj, urbanoj, ruralnoj zajednici), kako bi se obezbedilo prelivanje kadrova, tehnologija, informacija, znanja i veština i korišćenje zajedničkih resursa.

Drugo, povezanost. Poslovne i javne aktivnosti moraju biti usmerene prema istim ciljevima, kako bi komercijalna poljoprivredna gazdinstva, odnosno preduzeća mogla profitirati iz bliskosti i saradnje.

Treće, saradnja. Prostorna bliskost i težnja ka istim poslovnim ciljevima, su potreban, a ne dovoljan uslov za klasterizaciju. Za uspeh je potrebno da postoji saradnja između komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, preduzeća, ustanova i institucija.

Četvrto, kritična masa. Da bi klasterizacija ispoljila sinergetske efekte potrebno je da u njegovom radu učestvuje dovoljan broj komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, preduzeća, ustanova i institucija.

Ova određenja su dopunjena (Porter, 1998; Jacobs and De Man, 1996, Rosenfeld, 1996) sledećim:

Peto, klaster i klasterizacija su dinamički fenomeni. To znači da broj komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, preduzeća, ustanova i institucija u okviru jednog klastera varira, kao i broj i intezitet međusobnih veza i podložan je promenama u vremenu.

Šesto, klaster i klasterizacija imaju različite prostorne zahteve. Blisko prostorno okruženje je važno za definisanje klastera, ali svaki subjekat ima različite geografske zahteve, koji su promenljivi u vremenu. Zbog toga nema jedinstvene definicije prikladnog geografskog delovanja klastera.

Sedmo, pojedinačna komercijalna poljoprivredna gazdinstva, odnosno preduzeća u klasteru su delovi mnogo šireg industrijskog sistema. To ukazuje da je u planiranju razvoja klastera važno predviđanje razvoja kompletnih industrija u smislu sektora i delatnosti. Ovo se isto odnosi i na pripadajuće ustanove i institucije. Na primer, univerziteti i centri za I&R su istovremeno delovi i obrazovnog i inovacionog sistema.

Inicijative za osnivanje i podrška razvoju klastera razlikuju se od države do države, od regiona do regiona, od lokalne samouprave do lokalne samouprave. Sa aspekta teme, izdvajaju se četiri pristupa:

Prvi, u SAD, (savezne) države i lokalne samouprave kreiraju procese njihove identifikacije i okupljaju relevantne aktere poljoprivrede, industrije, snabdevača, potrošača, konsultatata i investitora. U ovoj podeli, javni sektor identifikuje klastere, a privatni sektor je osnovni faktor njihovog razvoja.

Drugi, u Italiji, regionalne i lokalne vlasti sarađuju sa agrarnim i industrijskim udruženjima i lokalnim ustanovama i organizacijama, kao što su: univerziteti, centri za I&R, finansijske institucije, u sagledavanju mogućnosti i modaliteta funkcionisanja klastera.

134

Treći, u Velikoj Britaniji, inicijative za razvoj klastera pokreću regionalne razvojne agencije ili organizacije s prenetim ovlašćenjima. Agencije izvode selekciju klastera, vrše investicionu promociju povezanih programa, istraživačke podrške i treninga. U posebnim slučajevima, agencije obezbeđuju uslove za izgradnju kapaciteta od strane inostranog faktora, a nakon toga aktivno rade na razvoju domaćih kooreranata i snabdevača, Sličan model koriste Irska i Skandinavske države.

Četvrti model se primenjuje u Austriji. Politika klasterizacije je važna komponenta regionalne politike. Realizuje se u tri koraka:

Prvi korak, procenjuje se uticaj pojedinih industrijskih sektora i delatnosti na privredni rast i razvoj i određuju se one, koje imaju ili će imati najveći uticaj na privredni rast i razvoj u budućnosti,

Drugi korak, pozicioniraju se vodeće privredne delatnosti kao budući klasteri na osnovu kriterijuma unapređenja izvoza sa većom dodatom vrednošću po jedinici proizvoda.

Treći korak, izvodi se inentifikacija konkretnih preduzeća u prioritetnim delatnostima, koja se određuju za nosioce klastera. Javna podrška je horizontalna, odnosno u klasteru postoji više vodećih preduzeća. Time se povećava sigurnost njegovog opstanka.

Klasterizacija je najrazvijenija u Japanu, SAD i Italiji (Global Competitiveness Report, 2008-2009)2. Klasterizacija ima strateško značenje za Evropsku uniju3. Na nivou Evropske unije, zajedničke institucije tragaju sa svojom ulogom u podsticanju klasterizacije. Pošto ne postoje klasteri koji geografski pokrivaju ceo prostor Evropske unije, njihova uloga je više indirektne prirode. Istraživanje na uzorku od 34 regionalna klastera (http//www.clusterobservatory.eu/ upload/directory.pdf) sugeriše:

Prvo, u većini klastera dominiraju mala i srednja preduzeća i njihova dominacija raste sa vremenom;

Drugo, većina klastera posluje na globalnom tržištu. Obično su u takvim klasterima prisutna Međunarodna preduzeća (MNE) ili Transnacionalne korporacije (TNC), koje koriste evropsku lokaciju, kao izvoznu platformu;

Treće, u lokacijama u EU-15 naglasak je na aktivnostima istraživanja i razvoja, finansiranja i distribucije. Proizvodne aktivnosti nisu neophodno prisutne i postoji trend njihovog izmeštanja na druge lokacije (izvan EU ili na prostore CEEC-10).

Četvrto, analizirani klasteri su mladi sa tendencijom razvoja i preuzimanja liderske pozicije na tržištu;

Analiza regionalne distribucije klastera u EU (Kettels, 2004) ukazuje na sledeće: Peto, ne postoji trend geografske koncentracije industrija u EU. Najveća geografska

koncentracija je u sporo rastućim industrijama jer se proizvodnja, zbog prestruktuiranja i racionalizacije, odvija na manjem broju lokacija. Nasuprot tome, u brzo rastućim industrijama prisutan je trend opadanja prostorne koncentracije.

Šesto, od 1992. godine (uvođenja Zajedničkog evropskog tržišta) prisutan je trend rasta strukturnih dispariteta industrija u prostoru. To sugeriše postojanja tendencije razvoja različitih regionalnih industrijskih struktura.

2 Stepen razvijenosti i snage klastera u nacionalnim privredama određuje se ocenjivanjem u rasponu od 1 (nema klasterizacije) do 7 (široko rasprostanjena u svim oblastima). Prosečna ocena na uzorku od 133 države je 3,6. Ocene za vodeće zemlje su respektivno: 5,5, 5,4 i 5,4. Srbija je na 117. mestu sa ocenom 2,7. 3 Zajedničke institucije EU zastupaju stav da je niži stepen klasterizacije jedan od ključnih uzroka zaostajanja za SAD i Japanom. Prema istraživanjima izvršenim 2007. godine u Evropskoj uniji egzistira 996 klastera, od čega je 150 ocenjeno sa tri zvezdice a 500 sa dve zvezdice.

135

Težište oficijelne verzije nacionalne i regionalne strategije reindustrijalizacije je na klasterizaciji i javnoj podrški razvoja industrijskih zona i tehnoloških parkova, prvenstveno angažovanjem inostranog faktora4. Ova strategija se ne zasniva na odgovarajućoj analitičkoj i stručnoj elaboraciji, što ima za posledicu niski stepen društveno-ekonomske koordinacije i slabu podršku individualnim i grupnim razvojnim poduhvatima, pre svega u smislu stvaranja uslova za privatizaciju razvoja realnog sektora na osnovu unapređenja autentičnog in-cite proizvodnog preduzetništva, poboljšanja kvaliteta humanog kapitala i umrežavanja preduzeća i pratećih delatnosti. 5.2.2. Da li su klasteri postojali u agro-industrijskom komleksu AP Vojvodine pre 1990. godine? Početkom sedme decenije prošlog stoleća na nivou SFR Jugoslavije, Srbije, Srbije izvan teritorije AP i AP Vojvodine i industrijskih okruga pokrenut je proces izgradnje velikih poslovnih sistema prema paradigmama treće tehnološke revolucije (fordističkog koncepta industrijalizacije – napomena autora)5. Početni impuls dali su rezultati naučno-tehničke saradnje u domenu proizvodnje hrane sa SAD u periodu od 1955. do 1960. godine. Naučnici, stručnjaci i menadžeri su proučavajući in-cite američka iskustva, uočili značaj savremene organizacije proizvodnje i prometa hrane u okvirima velikog sistema (za koje se u nacionalnoj literaturi koristi pojam, agro-industrijski kompleks) razdeljenog na klastere po konkretnim geografskim celinama. Njihova saznanja i iskustva su zahvaljujući odgovarajućoj političkoj podršci pretočena u koncept razvoja agro-industrijskih kombinata, koji su u subregionalnim iki lokalnim okvirima objedinjavali vertikalno povezane aktivnosti na proizvodnji hrane: ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo, preradu primarnih poljoprivrednih proizvoda, transport, skladištenje i čuvanje primarnih poljoprivrednih proizvoda i hrane, a u nekim slučajevima i prodaju (u izvozu, na veliko i malo). Ove aktivnosti su bile organizovane u okvirima specijalizovanih i manje ili više pravno samostalnih privrednih subjekata (u nacionalnoj terminologiji se namerno izbegavalo korišćenje pojma preduzeća, kako bi se i na taj način umanjila uloga preduzetništva u privređivanju). Na velike agro-industrijske kombinate bile su naslonjene (relativno, kvalitetne) srednje stručne škole, fakulteti i naučno-istraživačke institucije (u kojima su ključni kadrovi školovani ili dodatno obrazovani uz rad u agrarno najnaprednijim zemljama).

Sredinom osme decenije prošlog stoleća, novom odlukom politike, došlo je do delimične razgradnje velikih poslovnih sistema (klastera), prvo prenosom finansijske snage na najniže poslovne jedinice, a zatim i celog procesa poslovnog odlučivanja. U svakom

4 U Republici Srbiji je država, kao zamenu za aktivnu industrijsku politiku, 2005. godine pokrenula pilot projekat razvoja klastera. Podrška se zasniva na sufinansiranju aktivnosti vezanih za direktno funkcionisanje klastera preko institucije javnog poziva. Vlada AP Vojvodine je 2006. godine pokrenula regionalni projekat podrške klasterizaciji, osnivanjem 5 poslovnih inkubatora i sufinansiranjem aktivnosti klastera osnovanih po “botom-up” principu. 5 U cilju institucionalizacije velikih poslovnih sistema uvedena je trostepena organizacija s specifičnim nazivima, kao zamena za standardnu organizaciju kombinatski struktuiranih preduzeća u tržišnim privredama: (1) osnovna organizacija udruženog rada, kao zamena za pojam pogona, (2) radna organizacija, kao zamena za pojam pravno samostalnog preduzeća i (3) složena organizacija udruženog rada, kao zamena za krovnu kompaniju. Pored toga, na dobrovoljnoj osnovi zainteresovane organizacije (1), (2) i (3) mogle su formirati poslovna (strukovna) udruženja u funkciji podele rada, kooperacije, zajedničkog nastupa na trećim tržištima i slično.

136

slučaju, mada postoje brojne teorijske i praktične kontroverze o načinu njihovog struktuiranja i funkcionisanja u okvirima komandne privrede, s aspekta aktuelnih saznanja (bivši) veliki poslovni sistemi u agro-industrijskom kompleksu se mogu odrediti kao klasteri vođeni prirodnim resursima.

Proces klasterizacije pratile su brojne slabosti. Ključne su da su se razvijali u okvirima masovne, energetski, materijalno i radno intenzivne proizvodnje na osnovu imitacije inostranih tehnologija (pre svega, uvozom opreme i manje, kupovinom licenci) i dominatne uloge političke elite u njihovom struktuiranju i razvoju. Posledice su: (1) siromašna akumulirana iskustva iz najbolje industrijske prakse, uglavnom, zbog tolerisanja neracionalnosti upotrebe resursa, (2) doboko ukorenjena navika (posebno u poslovodnim strukturama) na visoku spoljnu i unutrašnju zaštitu i nekonkurentnu efikasnost i (3) vrednosni sistem i socijalni odnosi koji su blokirali in-cite generisanje i implementaciju poslovnih, organizacionih, marketinških i tehnoloških inovacija. Tržište roba (koje je za razliku od većine drugih evropskih (post) socijalističkih država, danas članica EU, funkcionisalo u bivšoj SFR Jugoslaviji) nije bilo odašiljač signala, koje bi ukazivalo akterima velikih poslovnih sistema: Šta i pod kojim uslovima treba proizvoditi da bi se bilo konkurentno?. Osnovni signali su dolazili sa strane ponude, a i tada se nudilo, uglavnom, ono šta se ima i bez traganja za novim.

U periodu tranzicije, nestali su svi regionalni agro-industrijski klasteraklastera. Većina je izgubila razvojnu funkciju još oko 1980. godine6. No, ono što zabrinjava je da su rezultati traženja njihove zamene veoma slabi. 5.2.3. Šta blokira razvoj agro-industrijskih klastera i kakvu ulogu treba da ima regionalna politika u njihovom prevazilaženju? Aktuelna struktura realnog sektora, iz koje bi trebalo da se indukuje nova struktura klastera, se sastoji, uglavnom, od novih i starih srednjih, malih i mikro preduzeća (prema definicijama zajedničkih institucija Evropske unije) izraslih na razvalinama nasleđenog proizvodnog kapitala. Najveći problem je što se ni nakon dvadesetitrigodine od restauracije kapitalizma i početka (post)socijalističke tranzicije, nisu poslovno profilisala da bi mogla nositi razvoj realne privrede prema egzogenim kriterijumima otvorene tržišne privrede struktuirane prema evropskom konceptu endogenog, auto-propulsivnog i samo-održivog privrednog, socijalnog, kulturnog i ekološkog razvoja. Analiza rezultata aktuelnog modela makro-menadžmenta tranzicije i ekonomske politike sugeriše da je kod njenih protagonista prisutno nerazumevanje suštine savremenih trendova razvoja, a time i uloge klasterizacije u njegovom iniciranju i održavanju.

Koji faktori blokiraju aktiviranje politika klasterizacije? Analiza (Adžić, 2008c, ss. 226-228, 2010b, ss. 292-293, 2011a, ss. 308-311) ukazuje na sledeće:

Prvo, akteri implementacije Zakona o privatizaciji iz 2001. godine nisu uspeli da, ni nakon dvanaest godina, pronađe prava rešenja za ključne probleme privatizacije razvoja nasleđenog proizvodnog kapitala, kao osnove za nadgradnju prve faze poslovne i javne politike klasterizacije. I, dalje su ostala otvorena pitanja: (1) Kako meriti efikasnost privatizacije? (2) Kada se završava privatizacija? (3) Ko su i kakve su (produktivne) preduzetničke performanse vlasnika privatizovanih preduzeća? (4) Kada je i kako treba preispitati izvršenu privatizaciju? (5) Kako u uslovima institucionalne neuređenosti

6 Detaljnije uzroke i posledice nestanka klastera videti u: Adžić, S. (2011), Povratak industrije u Srbiju: Između želja, mogućnosti i iluzija, Ekonomija/Economics, br 2, ss. 407 – 432.

137

povećati efikasnost privatizacije? i (6) Kako otkloniti uska grla u infrastrukturi za realizaciju i monitoring privatizacije? Rezultat je radikalna deindustrijalizacija (između ostalog i nestanak agro-industrijskih kombinata i skoro potpuna devastacija njihovih proizvodnih kapaciteta), a događanja vezana za privatizaciju su ugušile i ono malo inicijativa za modernizaciju i revitalizaciju proizvodne strukture;

Drugi se nastavlja na prvi jer su posledice deindustrijalizacija i odsustva napora za revitalizaciju i modernizaciju proizvodne strukture: (1) mala uloga spoljno-ekonomskih odnosa kao motiva za klasterizaciju zbog nemogućnosti da se u kratkom roku intenzivira izvozna ponuda s većom dodatom vrednosti, dok (2) ograničenja u realnom sektoru počinju da guše i razvojnu propulsiju pratećih delatnosti za klasterizaciju (saobraćaja, poslovnih i logističkih usluga, konsaltinga, spoljne trgovine i investicionog bankarstva).

Treći se direktno nadovezuje na prvi i drugi, jer je njihovo kombinovano dejstvo, generisalo proizvodnu strukturu u kojoj dominiraju radno-intenzivne proizvodnje, koje kao takve imaju niski potencijal za klasterizaciju.

Četvrti, uključivanje u proces evropskih integracija predpostavlja unapređenje konkurentnosti ukupne društveno-ekonomske strukture. Apstrahujući sinergetske efekte prva tri faktora na blokadu napora na unapređenju konkurentnosti, u tehničkom smislu, za njeno povećanje potrebne su investicije u: novu opremu, nova znanja i veštine, ali pre svega oni koji će umeti da organizuju rad i kapital da proizvodnja bude profitabilna u oštroj i neravnopravnoj utakmici na ciljnim segmentima evropskog i globalnog tržišta. To treba, u skladu sa evropskim modelom razvoja, ostvariti unapređenjem proizvodnog preduzetništva i klasterizacijom. U ovom okviru, potrebno je: (1) ograničiti ekonomski i politički uticaj nomenklaturnog kapitalizma i finansijske oligarhije i (2) stvoriti uslove za formulisanje i implementaciju odgovarajućeg koncepta svih oblika razvojnih, posebno regionalnih politika, čiji je sastavni deo i projekat klasterizacije (kao ključnog faktora za unapređenje konkurentnosti prioritetnih delova proizvodnog sistema u konkretnom geografskom prostoru). Ključ je u stalnom i napornom radu na stvaranja poslovnog okruženja, koje će usmeriti postojeće i sve potencijalne učesnike tržišne utakmice da primenjuju strategije, kojima će se unapređivati, umesto, raubovati nacionalno (regionalno, subregionalno, lokalno, urbano, ruralno) poslovno okruženje. To, regionalnoj politici, u čijim okvirima treba konstituisati i odgovarajući koncept politike klasterizacije, nameće izuzetno složene i kompleksne zahteve. U ovom kontekstu, mogu se postaviti dve teze relevantne za struktuiranje novog modela politike klasterizacije i njenih interakcija sa regionalnom politikom.

Prva je da se regionalna politika, politika klasterizacija i strategija revitalizacije i unapređenje konkurentnosti procesa, proizvoda i preduzeća u krajnjoj instanci svode na iniciranje i implementaciju procesa globalne komercijalizacije na osnovu dinamičnog stvaranja i razvoja (1) ekonomski samoodrživih proizvodnih preduzeća i komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava prema egzogenim standardima globalne privrede i raznim rigidnostima, koje nameću protekcionistički orijentisane politike najvećih i najrazvijenih privreda, (2) odgovarajuće tržišne infrastrukture i specijalizovanih krugova trgovačkog i finansijskog kapitala, koji profit obezbeđuju poslovnim aktivnostima vezanim za proizvodnju i izvoz dobara i usluga, (3) odgovarajuće neproizvodne infrastrukture (pre svega, sistem obrazovanja + inovacioni sistem) i (4) infrastrukture za javnu regulaciju privrede i privrednog razvoja. (2), (3), (4) imaju zadatak da kroz javne i privatne obrazovne, razvojno-istraživačke, proizvodne, prometne i finansijske aktivnosti obezbede relativno stabilne i podsticajne uslove za nesmetano odvijanje procesa poslovne reprodukcije svakog aktera realne privrede.

138

U skladu s ovom tezom, analiza odnosa između ekonomije i ostalih aktivnosti na revitalizaciji i unapređenju konkurentnosti agrarne industrije u AP Vojvodini se tretira kao kompleksni skup međuzavisnosti između ekonomskih, tehnoloških i društvenih (pre svega, političkih, socijalnih i kulturnih) fenomena (Shema 5.1.). S metodološkog aspekta, revitalizacija i unapređenje konkurentnosti (regionalne) agrarne industrije je društveno organizovani i institucionalno uređeni proces kooperativne koordinacije odluka na makronivou, s jedne strane, i mezo i mikronivou, sa druge strane, kako bi se razvojem i implementacijom poslovnih i tehnoloških inovacija i novih oblika društvene i ekonomske organizacije i podele rada obezbedio međunarodno kompetentni nivo kvaliteta i cena finalnih proizvoda prerade i prometa agrarne industrije.

Shema 5.1. Strategija revitalizacije i unapređenja konkurentnosti agrarne industrije u AP Vojvodini

U ovom kontekstu, osnovni uslov za ekonomsku i razvojnu revitalizaciju

(regionalne) agrarne industrije je da njegovu strukturu obrazuju komercijalna poljoprivredna gazdinstva, zadruge, proizvodna i prometna preduzeća, koja imaju: (1) makro, mezo i mikroorganizacionu strukturu i sistem upravljanja sposoban za efikasnu proizvodnju i distribuciju kvalitetnih dobara i usluga u oštroj i neravnopravnoj konkurenciji na globalnom tržištu hrane, (2) odgovarajuća fizička sredstva i osoblje, (3) zdravu finansijsku strukturu i (4) fleksibilnost, koja omogućava brzo i efikasno reagovanje na promene u prirodnom, unutrašnjem i spoljnem društveno-ekonomskom okruženju. Obezbeđenje navedenih performansi je proizvod ukupnih društveno-ekonomskih napora da se svaki subjekat agrarne industrije (komercijalno poljoprivredno gazdinstvo (pre svega u formi porodične farme), zadruga, proizvodno ili prometno preduzeće) integriše u jedan kompleksan i hijerarhijski ustrojeni sistem sa pet nivoa (slojeva, od 0 do 4):

139

Nulti (osnovni) nivo, treba da obuhvata ekonomski samoodrživa poljoprivredna gazdinstva (pre svega, komercijalne porodične farme) u specifično institucionalno uređenim okvirima regionalnog ili nacionalnog društveno-ekonomskog okruženja. Njegov osnovni zadatak je, da preko kompleksnog paketa javnih dobara i usluga javne uprave, inicira i podrži proces izgradnje svetski konkurentnih primarnih poljoprivrednih proizvođača.

Prvi nivo, treba da obuhvata pojedinačne subjekte agrarne industrije (ekonomski samoodrživa poljoprivredna gazdinstva (komercijalne porodične farme), zadruge, proizvodna, odnosno prometna preduzeća) objedinjena u poslovne mreže i alijanse ili izvozne makro-klastere organizovane po osnovnim linijama proizvodnje u sub-regionalnim okvirima (u slučaju AP Vojvodine: šećera, ulja, bio-dizela, mleka, svinjskog, živinskog, goveđeg mesa i slično, pre svega u okvirima Srema, Banata, Južne i Severne Bačke), na način koji obezbeđuje ekonomski i tehnološki efikasno poslovanje u uslovima globalne konkurencije i drugih rigidnosti, koje nameću protekcionistički orijentisane agrarne politike razvijenih tržišnih privreda.

Drugi nivo, treba da obuhvata pojedinačne subjekte agrarne industrije (ekonomski samoodrživa poljoprivredna gazdinstva (komercijalne porodične farme), zadruge, proizvodna, odnosno prometna preduzeća) objedinjene u makroreprodukcione celine čije je jezgro locirano u okvirima AP Vojvodine ili Republike Srbije, a kojima bi se obezbedila optimalna regionalna ili nacionalna društvena podela rada i snabdevanje fizičkim inputima (posebno: energijom, osnovnim reprodukcionim materijalima, intermedijarnim proizvodima, mašinama i opremom) i uslugama (poslovnim uslugama, uslugama saobraćaja, skladištenja i prekograničnog transfera) pod najpovoljnijim ekonomskim i tehničkim uslovima. U širem značenju, u ove makroreprodukcione celine treba uključiti i velike (agro) trgovačke kompanije, kako na strani snabdevanja ulaznim inputima, a još više na strani marketinga, skladištenja, transporta, prekograničnog transfera i plasmana na ciljnim segmentima globalnog tržišta.

Treći nivo, treba da obuhvata pojedinačne subjekte agrarne industrije (ekonomski samoodrživa poljoprivredna gazdinstva (komercijalne porodične farme), proizvodna, odnosno prometna preduzeća) u institucionalno uređenim okvirima regionalnog ili nacionalnog društveno-ekonomskog okruženja. Njegov osnovni zadatak je snabdevanje humanim i finansijskim kapitalom, javnim dobrima i uslugama javne uprave, na način koji bi podsticajno delovao na njihovo ponašanje u smislu zadovoljenja širih društveno-ekonomskih ciljeva - na osnovu kriterijuma povećanja konkurentnosti proizvoda, procesa, privrednih subjekata, poslovnih i makroreprodukcionih celina. Sadržaj institucionalnog uređenja treba da obezbedi svakom privrednom subjektu agrarne industrije: (1) razvojno podsticajno okruženje, (2) poslovno podsticajno okruženje, (3) unapređenje upravljanja, (4) participativnost i decentralizaciju i (5) konzistentnu, transparentnu i preciznu viziju privrednog, socijalnog i tehnološkog razvoja.

Četvrti nivo, treba da obuhvata subjekte agrarne industrije (ekonomski samoodrživa poljoprivredna gazdinstva (komercijalne porodične farme), zadruge, proizvodna, odnosno prometna preduzeća) u okvirima odabranih segmenata evropskog i globalnog tržišta hrane. Njegov zadatak je da svakom subjektu agrarne industrije obezbedi ekonomiju obima i podsticanje razvoja onih proizvodnji, koje mogu na bazi raspoloživih faktora proizvodnje, kao i onih koje će se razviti u budućnosti, da dostignu nivo efikasnosti i konkurentnosti u pogledu cena i kvaliteta u uslovima oštre i neravnopravne međunarodne konkurencije.

U predloženom proizvodno-organizacionom sistemu, jasno se mogu razdvojiti samo dve društveno-ekonomske strukture. Prva i ključna je vezana za društveno-ekonomsko

140

okruženje, koje treba da inicira i podrži projekat izgradnje globalne konkurentne primarne poljoprivredne proizvodnje prema modelu ekonomski samoodrživih poljoprivrednih gazdinstava (komercijalnih porodičnih farmi). Ovaj projekat, zbog različitih prirodnih i društveno-ekonomskih uslova u odnosu na druge regione Republike Srbije, mora imati izrazito regionalno obeležje. Međutim, u drugom području (koje obuhvata od prvog do četvrtog nivoa) ne postoje oštre granice između pojedinih nivoa. Takođe, nije moguće ni odrediti precizne granice raspodele nadležnosti između centralnog i regionalnog faktora. Preciznije određivanje ovih granica može dati samo realan privredni život na osnovu analize efikasnosti pojedinih rešenja u realizaciji konačnog cilja – potpunog iskorišćavanja prirodnih i radom stvorenih resursa, pri čemu ne bi trebalo da postoje teškoće oko određivanja standarda za merenje rezultata, jer je u ciljnom evropskom okruženju lako naći odgovarajuće uzore, a to je u slučaju AP Vojvodine, Danska i njena dostignuća. 5.5.4. Osnovne determinante politike klasterizacije agrarne industrije i njihove implikacije Za uspešno povezivanje svih oblika regionalnih, subregionalnih, lokalnih i ruralnih politika i politike klasterizacije, treba, pored javnog faktora, uključiti i privatni sektor, spoljne partnere u lancu reprodukcije, ali i potrošače i zaposlene sa međusobnim vezama "odozgo na dole" i "odozdo na gore". Ko su osnovni akteri i kakvi su njihovi interesi u ovako određenom lancu reprodukcije? AKTERI INTERES AGRARNA INDUSTRIJA I AGRARNI BIZNIS

Visoki profiti. Što lakši i jeftiniji pristup inputima (niske cene i visoki kvalitet energije, sirovina, intermedijarnih proizvoda i poslovnih usluga, pouzdano i blagovremeno snabdevanje, visoki stepen slobode u izboru dobavljača iz zemlje i inostranstva). Jeftina finansijska podrška u izvozu i investicijama. Javna podrška u obezbeđenju pristupa stranim tržištima. Mala fiskalna opterećenja. Stabilni eksterni uslovi privređivanja. Visoka zaštita od unutrašnje i međunarodne konkurencije. Dislokacija poslovnih, zdravstvenih, bezbednosnih i drugih rizika u proizvodnji na radnike, potrošače i državu. Niski stepen javne regulacije cena i kvaliteta finalnih proizvoda hrane. Niski stepen regulacije zaštite životne sredine i eksploatacije prirodnih resursa. Velika sloboda u izboru obima i strukture proizvodnje. Velika sloboda u izboru obima i strukture zaposlenosti. Velika ponuda jeftine radne snage prilagođena sezonskim i konjukturnim varijacijama.

EKSTERNI FAKTORI U LANCU REPRODUKCIJE Trgovina Logističke kompanije Banke Osiguravajuće

kompanije

Povoljne (međunarodno konkurentne) cene finalnih proizvoda hrane. Odgovarajući kvalitet proizvoda (najpovoljniji odnos između cene i kvaliteta). Široki asortiman. Kratki rokovi isporuke (just in time). Ekonomski efikasna i profitabilna proizvodnja. Velika sloboda u izboru obima, načina i trajanja saradnje.

141

POTROŠAČI Visoko-kvalitetni, životno i zdravstveno bezbednosni proizvodi hrane. Niske cene. Široki asortiman. Pouzdano i blagovremeno snabdevanje. Pouzdana informacija o proizvodima.

ZAPOSLENI Visoka stabilnost zapošljavanja. Visoki životni standard. Visoki stepen zaštite zdravlja i života na radnom mestu. Precizno i transparentno regulisani uslovi za napredovanje. Precizno i transparentno regulisano radno vreme. Mogućnosti za stručno usavršavanje i obrazovanje.

JAVNI SEKTOR Kreiranje ambijenta za efikasnu pripremu za evropske integracije. Uravnoteženi spoljno-ekonomski odnosi na kratki, srednji i dugi rok. Pouzdano snabdevanje tržišta egzistencijalnim prehrambenim dobrima po prihvatljivim cenama za sve kategorije potrošača. Dinamičan razvoj proizvodnje i zaposlenosti. Visoki i stabilni fiskalni prihodi. Zaštita života i zdravlja potrošača. Zaštita života i zdravlja zaposlenih. Zaštita životne sredine. Održivi privredni razvoj i racionalna eksploatacija resursa. Minimiziranje konflikata između sektora proizvodnje primarnih poljoprivrednih proizvoda i prerađivačke industrije, prerađivačke industrije i i potrošača, poslodavaca i zaposlenih.

EVROPSKA UNIJA Evropska integracija tržišta inputa. Evropska integracija tržišta outputa. Usaglašavanje regulative, tehničko-tehnoloških standarda, propisa o zaštiti životne sredine, zaštiti života i zdravlja potrošača i zaposlenih, održivom razvoju, eksploataciji resursa. Minimiziranje konflikata između država i regiona zbog različite strukture interesa u održavanju i razvoju nacionalnih i regionalnih proizvodnih struktura.

Iz navedene strukture interesa aktera klasterizacije (regionalne) agrarne industrije,

mogu se izvesti sledeći zaključci relevantni za definisanje uloge kompleksa regionalnih politika u njenom iniciranju, usmeravanju i podsticanju:

Prvo, reforme sistema za proizvodnju javnih dobara i usluga javne uprave u cilju prevazilaženja političkih, ekonomskih i socijalnih barijera koje blokiraju prestruktuiranje i obnavljanje razvojne propulsije regionalne agrarne industrije i unapređenje agrarnog biznisa i uspostavljanja stanja relativne (poslovne) kohezije po evropskim standardima, treba da se zasnivaju na brzom i efikasnom institucionalnom, kadrovskom, organizacionom i tehnološkom prestruktuiranju na principima reinžinjeringa. Reinžinjerning institucija treba realizovati procesom usaglašavanja strukture i organizacije proizvodnje javnih dobara i usluga javne uprave i regulative njihovog funkcionisanja sa preporukama, propisima i standardima Evropske unije i potrebama uvođenja sistema menadžmenta totalnim kvalitetom u njihovim aktivnostima prema trećim licima (privrednim subjektima i građanima kao preduzetnicima, menadžerima, stručnjacima i zaposlenim).

Drugo, konstituisanje kompleksa regionalnih politika u funkciji klasterizacije agrarne industrije treba izvesti prema konceptu neadresirane operacionalizacije individualnih ekonomskih preferencija (preduzetnika, menadžera i stručnih timova) u

142

uslovima funkcionisanja tržišnih kriterijuma i internacionalizacije poslovnih aktivnosti u šire društveno-ekonomske ciljeve. Zbog toga je u njihovom uobličavanju nužno poštovanje pravila demokratske komunikacije, kako bi se stvorili uslovi za: (1) koordinaciju individualnih preduzetničkih inicijativa, (2) aktiviranje svih oblika humanog, finansijskog i proizvodnog kapitala i (3) nesmetani protok tehničkih i poslovnih inovacija.

Treće, operacionalizacija konkretnog sadržaja reformi (nacionalnih, regionalnih, subregionalnih, lokalnih, ruralnih) institucija treba da se zasniva na aktivističkom pristupu, u kome bi se u centar javne regulacije ponašanja aktera agrarne industrije i agrarnog biznisa postavili problemi: (1) efektivnog neadresiranog podsticanja prestruktuiranja komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i proizvodnih preduzeća, procesa i proizvoda, (2) unapređenja znanja i veština preduzetnika, menadžera, stručnjaka i ostalih zaposlenih, (3) prevazilaženja unutrašnjih i spoljnih ograničenja u smislu (delimične) supstitucije administrativnih mehanizama u korist strateške razvojne kooperacije i (4) eliminacije prevelikog uticaja distribuciono-orijentisanih koalicija.

Četvrto, javna podrška individualnim naporima za klasterizaciju u funkciji uspostavljanja relativne (poslovne) kohezije po evropskim standardima, se ne sme tretirati kao parcijalna, sa sopstvenim ciljevima i instrumentima. Njeni ciljevi i mehanizmi se moraju ugraditi u sve oblike (nacionalnih, regionalnih, subregionalnih, lokalnih i ruralnih) ekonomskih, razvojnih, obrazovnih i socijalnih strategija i politika. Zbog toga, svaki oblik ovih strategija i politika treba da, pre operacionalizacije, prođe kroz proces evaulacije: Kako će odabrani ciljevi i instrumenti uticati na difuziju organizacionih i poslovnih inovacija i razvoj (nove) poslovne i radne kulture i etike usmerene prema (globalnom, odnosno jedinstvenom evropskom) tržištu u smislu zadovoljenja potreba potrošača i razvoja poslovne saradnje i kooperacije?.

Peto, za usavršavanje nacionalnih (regionalnih, subregionalnih, lokalnih, ruralnih) institucija za javnu regulaciju ponašanja agrarne industrije i agrarnog biznisa treba obezbediti sistemsku integraciju paradigme učenje, kao rezultata masovne i, većinom, neformalne komunikacije između pojedinaca (u smislu međunarodno kompetentnih preduzetnika, menadžera, eksperata, političara i državnih službenika), privrednih, neprivrednih i javnih (institucija predstavničke i izvršne vlasti i administracije) subjekata, koja obezbeđuje podelu rada i specijalizaciju na osnovu protoka informacija i razmene iskustava neophodnih za blagovremenu i (ekonomski) delotvornu akciju operacionalizacije individualnih preferencija u uslovima oštre, otvorene i neravnopravne tržišne utakmice.

Preslikavanjem ovih zaključaka u operativnu ravan, može se uočiti da bi rešenje problema konstituisanja uspešne regionalne politike u funkciji klasterizacije agrarne industrije, treba tražiti u mehanizmima za:

1. Promociju i razvoj poslovne kulture, u kojoj blagovremeno ispunjavanje svih ugovorenih i zakonskih obaveza ima ključno mesto;

2. Promociju i razvoj novih tehnika za procenu poslovne i kreditne sposobnosti svakog privrednog subjekta na osnovu preciznih i jasnih standarda;

3. Nalaženje novih rešenja za (veoma rizična) finasiranja izvoznih projekata na osnovu generisanja i implementacije visokih tehnologija;

4. Intenziviranje procesa regularne integracije, divestmenta i likvidacije u funkciji klasterizacije i umrežavanja agrarne industrije;

5. Zaokruživanje pravno-institucionalne infrastrukture za implementaciju tehnike kolateralnog kreditiranja opreme i reprodukcionog materijala.

6. Promociju novih oblika udruživanja i povezivanja komercijalnih poljoprvrednih gazdinstava i preduzeća na nekapitalnoj osnovi i doslednog poštovanja svih oblika prava

143

privatnog vlasništva kako bi se podstaklo veće ulaganje malih individualnih sredstava u produktivne svrhe.

U izloženom kontekstu, nameće se sledeća struktura kompleksa regionalnih politika u funkciji iniciranja, usmeravanja i unapređenja klasterizacije agrarne industrije:

Horizontalne mere regionalne politike:

Vertikalne (sektorske) mere regionalne politike:

Dinamično podsticanje: Povlačenje: Monetarno-kreditna politika (u smislu aktivnog pristupa u oubličavanju nacionalnog koncepta):

Rizični krug kapitala za finansiranje investicija u visoko-tehnološke industrije i poslove Finansiranje proizvodnje za izvoz pod uslovima u Evro-zoni;

Fiskalna politika (u smislu aktivnog pristupa u oubličavanju nacionalnog koncepta):

Suzbijanje poreske evazije; Naplaćivanje PDV po naplaćenoj realizaciji;

Politika konkurencije (u smislu aktivnog pristupa u oubličavanju nacionalnog koncepta):

Antimonopolska politika prema evropskim standardima; Politika zaštite interesa potrošača i sitnih privrednih jedinica prema evropskim standardima;

Politika strukturnog prilagođavanja:

Proizvodnje hrane i pića Strategija revitalizacije agro-industrijskih okruga i lokalnih agro-industrijskih centara (Tačka 5.3);

iz sekundarnih i tercijarnih poslovnih aktivnosti (stanjivanje preduzeća); Recesioni karteli;

Tržište rada: Obezbeđenje treninga za sticanje međunarodno kompetentnih znanja i veština za preduzetnike, nenadžere i članove stručnih timova;

Sticanje novih znanja i veština za radnike kojima preti ili koji su izgubili posao;

Javne nabavke: Svođenje troškova korupcije sa 20 do 30% na 5 do 10%; Servisiranje obaveza u roku od 30 dana;

Javna preduzeća: Servisiranje obaveza u roku od 30 dana; Podsticajna šema za uključenje in-cite industrija i poslova;

Socijalna politika: u funkciji regularnog izlaska iz starih poslova;

Obrazovna politika: u funkciji unapređenja performansi humanog kapitala prema kriterijumima globalnog tržišta rada;

Tehnološka politika: u funkciji razvoja visoko-tehnoloških kompanija;

144

Ekološka politika: u funkciji rigorozne kontrole ugrožavanja životne sredine na osnovu principa – zagađivač plaća;

jasni, precizni i transparentni tehnički i komercijalni uslovi za napuštanje lokacija zbog povlačenja iz industrija i poslova;

Trgovinska politika: u funkciji otvaranja nacionalnog i spoljnih tržišta:

u funkciji stvaranja uslova (kupovine vremena) za regularno povlačenje iz starih proizvodnji i poslova;

Strategija razvoja energetike:

u funkciji obezbeđenja priključka na elektro-energetski sistem i gasnu infrastrukturu pod međunarodno konkurentnim uslovima;

Agrarna politika u funkciji razvoja agro-industrijskog kompleksa:

Podstcajna šema za razvoj porodičnih komercijalnih farmi sa površinom poseda od 50 do 250 hektara; Izgradnja poljoprivrednih puteva, šumozaštitnih pojaseva i slično; Razvoj klimatskog inžinjeringa (odvodnjavanje, melioracija, navodnjavanje, zaštita od voda); Formiranje krugova trgovačkog i finansijskog kapitala koji profitabilnost zasnivaju na finansiranju proizvodnje sirovina za preradu hrane za izvoz;

Podstcajna šema za napuštanje naturalne proizvodnje;

Strategija razvoja telekomunikacija:

Implementacija IT (Informaciono-telekomunikacionih) tehnologija u poslovne procese; Strategija angažovanja nacionalne industrije u realizaciji projekata modernizacije i razvoja;

Strategija razvoja saobraćaja sa kompleksom makrologističkih baza i graničnim prelazima:

Precizni, jasni, transparentni i komercijalno konkurentni uslovi za priključenje na javnu saobraćajnu infrastrukruru i korišćenje makrologističkih baza; Osposobljavanje za izvoz zdrave hrane i sofisticiranih proizvoda hrane i pića na ciljne segmente globalnog tržišta;

Strategija razvoja resursnog kompleksa:

Jasni, precizni, transparentni i komercijalno konkurentni uslovi za eksploataciju prirodnih resursa;

Prostorno planiranje (politika upotrebe prostora):

Precizni jasni i transparentni uslovi za lociranje konkretnih poslovnih aktivnosti;

Projekti za podsticanje revitalizacije postojećih agro-industrijskih zona u korist novih poslova;

145

Urbana politika: Dobri uslovi za život radne snage sa najvišim kvalifikacijama i međunarodno kompetentnim znanjima i veštinama u ruralnim sredinama

Ruralna politika: Aktiviranje in-cite preduzetništva u funkciji zasnivanja nepoljoprivrednih proizvodnji;

Institucionalni aspekti: Reforme u funciji integracije nacionalnog tržišta u Jedinstveno tržište (Evropske unije); Deregulacija u funkciji unapređenja uslova za izvozni biznis; Socijalni dijalog u funkciji smanjenja konflikata između rada i kapitala; Institucionalno povezivanje ruralnih, lokalnih, subregionalnih i regionalnih razvojnih politika; Institucionalno povezivanje sa Zajedničkim ekonomskim politikama Evropske unije; Saradnja u nacionalnom agrarnom proizvodnom sistemu; Saradnja sa agrarnim proizvodnim sistemima u državama nastalim raspadom SFR Jugoslavije:

Kompleksnost prezentiranog pristupa ukazuje da nauka, nauka, u dominirajućem

shvatanju njene suštine, ne može da uspešno razvije metode za određivanje konkretnog sadržaja svih navedenih strategija, politika i institucionalnih reformi. Time su neka suštinska pitanja formulisanja i realizacije regionalne politike u funkciji klasterizacije prepuštena voluntarizmu (nacionalnih, regionalnih, subregionalnih i lokalnih) političara. U skladu sa tim, problem određivanja dobre (uspešne) politike klasterizacije u funkciji balansiranog prostornog razvoja je, pre svega, stvar ljudske kreacije, odnosno njegova suština je u razumevanju rizika koji stoji iza svake (javne) odluke.

5.2.5. Zaključne napomene i otvorena pitanja Atribute projekta klasterizacije kao mehanizma revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije i unapređebnja agrarnog biznisa u AP Vojvodini treba konstituisati u formi implicitne politike izvedene iz seta eksplicitnih ruralnih, lokalnih, subregionalnih i regionalnih politika. Ključna grupa ciljeva ovog kompleksa politika za operacionalizaciju koncepta klasterizacije su: (1) razvoj dobrog poslovnog okruženja za proizvodno preduzetništvo i efikasniji razvoj i korišćenje humanog kapitala, (2) unapređenje svih oblika upravljanja, posebno, u sektoru proizvodnje javnih dobara i usluga javne uprave u funkciji povećanja institucionalne i infrastrukturne udobnosti konkretnih geografskih celina i (3) razvoj specijalizovanog sistema kontinualnog obrazovanja s naglaskom na programima unapređenja proizvodnog preduzetništva i performansi humanog kapitala prema globalnim kriterijumima. Prevođenje ovih zahteva u operativnu ravan, nalaže da težište u regionalnoj politici stvaranja (dobrog) ambijenta za osnivanje i razvoj agro-industrijskih klastera treba da bude na mehanizmima za: (1) unapređenje sistemskog pristupa u istraživanju faktora, koji podstiču interne i eksterne privatne investitore za ulaganje u nove proizvodno-uslužne kapacitete usmerene prema izvozu hrane sa većim učešćem novostvorene vrednosti na osnovama saradnje i podele rada u konkretnim geografskim okvirima i (2) kreiranju određene kulture ponašanja ruralnih, lokalnih i subregionalnih privatnih, administrativnih i političkih aktera privrednog razvoja u kojima napori za prevazilaženje konflikata imaju prioritet.

146

5.3. Revitalizacija agro-industrijskih okruga i lokalnih agro-industrijskih centara u AP Vojvodini 5.3.1. Uvodne napomene Izgradnja novog proizvodnog sistema regionalne agrarne industrije nužno uključuje i rešavanje problema prevazilaženja razvojne entropije u (bivšim) polovima prostornog razvoja agro-industrijskog kompleksa: agro-industrijskim okruzima7 i lokalnim agro-industrijskim centrima u AP Vojvodini. Nesporna činjenica je da su globalizacija, deindustrijalizacija i prva faza reindustrijalizacije umanjile njihovu ulogu u prostornom razvoju. Kao što je navedeno, preovlađujući oblik u strukturi svakog, pa i prehrambenog proizvodno-organizacionog sistema su klasteri jer omogućavaju, umrežavanjem i samoorganizacijom, efikasniju organizaciju poslovnih aktivnosti u globalizovanom ekonomskom prostoru. Orijentacija na industrijalizovanu primarnu poljoprivrednu proizvodnju i razvoj globalnih brendova hrane, dovelo je do apsolutnog smanjenja broja i veličine agro-industrijskih okruga i lokalnih agro-industrijskih centara u svim savremenim tržišnim privredama. U svetlu koncepta klasterizacije kao dominantnog oblika struktuiranja savremenih organizaciono-proizvodnih sistema jedna od ideja je povezivanje klasterizacije sa rešavanjem problema revitalizacije agro-industrijskih okruga, odnosno, njihovo posmatranje kao elementa strukture savremene agrarne industrije, koji ima dva lica, jedno koje omogućava poslovanje na globalnom tržištu, a drugo unapređenje uslova života i rada na ograničenom geografskom prostoru. U ravni operacionalizacije, javna podrška je trebala da podstakne i podrži osnivanje jednog ili dva (subregionalna) agro-industrijska klastera, kako bi se pokrenuo razvoj sa mrtve tačke, a u sledećem koraku, prelivanjem efekata proizvodne kooperacije, kadrova, tehnologija i kapitala, i pripadajućih lokalnih agro-industrijskih centara. No, u praksi javne i korporativne regulacije, pokazalo se da to nije ni lako ni jednostavno.

U kontekstu velikih uspeha tzv. prostornih inovacionih sistema, razvijen je i model revitalizacije prostornih funkcija agrarne industrije i agrarnog biznisa u kome je prvi korak konstituisanje regionalne mreže polova generičkog rasta (koristi se i alternativni izraz polovi razvoja)8. Razvoj mreže polova generičkog rasta, u drugom koraku, formiranjem

7 Industrijski okruzi su najstariji oblici prostornog organizovanja industrije. Pojam je izveden iz aglomerizacije istih, sličnih i komplementarnih industrija na uskom geografskom području, koje obično prate urbanizacija, koncentracija stanovništva, pratećih privrednih (pre svega, saobraćaja i trgovine) i neprivrednih delatnosti (pre svega, specijalističkog obrazovanja). Prvi industrijski okruzi formirani su oko 1750. godine u Velikoj Britaniji. Ulogu industrijskih okruga u ekonomiji je prvi obradio Alfred Maršal u svom kapitalnom delu Principi ekonomije, objavljenom 1890. godine (za detalje videti u Maršal, A. (1987), Načela ekonomike, ss. 176-188, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb). U nacionalnoj ekonomskoj literaturi i praksi javne regulacije, od 1947. do 1990. godine korišćen je pojam polovi razvoja industrije (veliki industrijski centri) sa istim značenjem. 8 Pol generičkog rasta je centar socijalno-institucionalnog eksperimenta, koji vodi prema promeni shvatanja rada, proizvodnje i razvoja i usmerava regionalno, subregionalno, lokalno, ruralno stanovništvo ka: posvećenosti, kreaciji, kvalitetu i saradnji u funkciji dostizanja izvrsnosti u obrazovanju, istraživanju i proizvodnji. Zadatak polova generičkog rasta je da: (1) unapredi istraživanje, koje je od neposrednog značaja za obrazovanje, posebno u domenu unapređenja proizvodnog preduzetništva i primene savremenih poslovnih, organizacionih, marketinških i tehnoloških inovacija, (2) poveća efikasnost i efektivnost dobijanja i primene rezultata istraživanja, (3) osigura poslovnu i naučnu podršku u procesu transfera savremenih znanja i tehnologija, (4)

147

međunarodno kompetentnih preduzetnika, menadžera i stručnjaka i generisanjem poslovnih, organizacionih, marketinških i tehnoloških inovacija otvara prostor za rehabilitaciju razvojnih funkcija pripadajućih agro-industrijskih prostornih celina (od agro-industrijskog okruga, preko lokalnih agro-industrijskih centara do parcijalnih ruralnih celina). Kumulativno kroz ove procese dolazi do konstituisanje novih (pre svega, regionalnih i subregionalnih) izvoznih makro-klastera i međunarodnih preduzeća (MNE). Prema ovom konceptu, suština nove (ekonomske) regionalizacije, preciznije razvijanja strukture proizvodnog sistema u prostoru je razvoj kombinacije mreže polova generičkog rasta i agro-industrijskih centara, a granice regiona (subregiona, lokalne zajednice, ruralnog pola razvoja) su određene efektima prelivanja kadrova, inovacija i direktne proizvodne saradnje u pripadajućem geografskom okruženju. 5.3.2. Zašto je regionalna politika imala malo uspeha u revitalizaciji agro-industrijskih okruga i lokalnih agro-industrijskih centara? Analiza dinamike i strukturnih promena agro-industrijskih okruga i lokalnih agro-industrijskih centara izvršena je u kontekstu istorijskog nasleđa. Istraživanja ukazuju da je od 1957. do 1980. godine (kada je proces njihovog konstituisanja i razvoja završen) u AP Vojvodini bilo formirano 7 agro-industrijskih okruga (Tabela 5.1.). Formiranje agro-industrijskih okruga je pored logički zaokružene strukture proizvodnih kapaciteta pratio razvoj odgovarajućih logističkih kapaciteta (puteva, železničkih pruga, rečno-kanalske mreže, luka, skladišta, trgovinskih preduzeća na veliko i spoljno-trgovinskih preduzeća) i obrazovnih kapaciteta (pre svega, srednjeg stručnog obrazovanja)

Tabela 5.1. Pregled agro-industrijskih okruga u AP Vojvodini

Agro-industrijski okrug: Opštine: Značajniji agro-industrijski

centri: Novi Sad Bač, Bačka Palanka, Bački Petrovac, Bečej,

Beočin, Novi Sad, Odžaci, Temerin, Titel, Žabalj

Novi Sad, Bačka Palanka, Bečej

Subotica Ada, Bačka Topola, Čoka, Kanjiža, Novi Kneževac, Senta, Subotica

Subotica, Bačka Topola, Ada-Mol

Pančevo Alibunar, Bela Crkva, Kovin, Kovačica, Opovo, Pančevo, Plandište, Vršac

Pančevo, Vršac, Banatski Karlovac, Plandište

Zrenjanin Kikinda, Nova Crnja, Novi Bečej, Sečanj, Zrenjanin, Žitište

Zrenjanin, Kikinda

Sombor Apatin, Sombor Sombor Sremska Mitrovica Inđija, Irig, Pećinci, Ruma, Sremska

Mitrovica, Stara Pazova, Šid Sremska Mitrovica, Ruma

Vrbas Kula, Mali Iđoš, Srbobran, Vrbas Vrbas, Kula

Postoje razna viđenja fenomena razvojne entropije prostorne strukture regionalne agrarne industrije nakon restauracije kapitalizma i realizacije projekta postsocijalističke tranzicije. Sa aspekta određivanja odnosa između problema revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije i unapređenja agrarnog biznisa i balansiranog prostornog

obezbedi kompetentnost za međunarodnu saradnju u istraživanju, primeni njegovih rezultata i usavršavanju uz rad i (5) orijentiše preduzetništvo u izvozni biznis.

148

razvoja, ključno je da su rezultati zamene starih modela obavljanja poslova sa novim slabi. Sa aspekta kompleksa javnih politika na raznim nivoima teritorijalne organizacije, njen zadatak je da obezbedi okvir za organizaciju, pripremu i praćenje subregionalnih, lokalnih i ruralnih strategija reindustrijalizacije (u smislu tretiranja projekta revitalizacije konkretnog agro-industrijskog okruga, odnosno lokalnog agro-industrijskog centra, kao miksa sastavljenog od strategije unapređenja infrastrukturne udobnosti za privatno investiranje u nove industrije i poslove i podrške in-cite i spoljnim naporima za pretvaranje postojećih industrija i poslova u izvozne u obliku kombinacije ciljeva i mehanizama lokalne ekonomske politike i politike razvoja partnerstva javnog i privatnog sektora – napomena autora), kao i da treningom ojača subregionalne, lokalne i ruralne kapacitete za njihovu adekvatnu pripremu, monitoring, evaulaciju i korekciju.

5.3.3. Kako doći do regionalne mreže polova generičkog rasta? Na početku, mali osvrt na događanja u protekle tri decenije. U osamdesetim i devedesetim godinama prošlog stoleća nastao je niz deskriptivno opisanih koncepata prostornog razvoja, koji se zasnivaju na opredeljenju da su, istraživačke i inovacione aktivnosti i poslovna saradnja na nekapitalnoj osnovi između komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i preduzeća u konkretnim prostornim celinama, osnovni faktor njihovog razvoja. Ovaj pristup se označava raznim pojmovima: (1) novi agro-industrijski prostori, (2) agro-industrijski klasteri, (3) inovativno okruženje, (4) samoučeći regioni, (5) regionalni inovacioni sistemi i slično. Prema ovim teorijama, privredni rast konkretne prostorne celine se zasniva (u okvirima teme) na koncentraciji komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i preduzeća, koja ulažu značajna finansijska sredstva u razvoj novih procesa i proizvoda (u ovom slučaju, hrane) i održavaju bliske veze sa ostalim subjektima proizvodnog, inovacionog, obrazovnog i administrativnog sistema u njihovom geografskom okviru. Zbog toga se mogu označiti, kao prostorni inovacioni sistemi. Nastanak i razvoj prostornih inovacionih sistema se, uglavnom zasniva na samoorganizaciji: preduzetnika, privrednih subjekata i univerziteta. Od čega početi u implementaciji ovog koncepta u razvoju regionalne mreže polova generičkog rasta u AP Vojvodini?

Osnova za izgradnju ključnog čvora u regionalnoj mreži polova generičkog rasta je sistem za visoko obrazovanje u državnom (javnom) vlasništvu jer njegova institucionalna uređenost i raspoloživa kadrovska osnova omogućava primenu koncepta narastajuće strategije i samoorganizacije u njihovom pokretanju i realizaciji. Potrebna su dva zahvata. Prvi je restruktuiranje postojeće mreže fakulteta u sastavu državnih univerziteta, kako bi postali jake obrazovne institucije, koje svojom upisnom politikom ne smeju da izlaze iz okvira dobijenih licenci po najboljim evropskim (globalnim) standardima i potreba društva (u smislu da se na državne fakultete upisuju samo budžetski studenti prema jasnim, transparentnim, preciznim i proverljivim kriterijumima u strukturi i broju, koji se izvode iz stanja i prognoze potreba za pojedinim strukama na tržištu rada i strategije društveno-ekonomskog razvoja). Tako bi se, slično renomiranim svetskim univerzitetima, otvorio prostor za veće angažovanje fakulteta na ključnim evropskim, nacionalnim, regionalnim i subregionalnim projektima, relevantnim za razvoj društva, privrede i, posebno, konkretne strukture komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i preduzeća u proizvodnji hrane sa većim učešćem novostvorene vrednosti za izvoz. Drugi je individualan, jer se zasniva na zahtevu za pretvaranje svakog državnog fakulteta u centar izvrsnosti u obrazovnom i naučno-istraživačkom radu.

149

Osnova ove koncepcije je razvoj novog dinamičkog modela finansiranja fakulteta. Cilj je obezbeđenje prihoda iz četiri izvora. Prvi je finansiranje obrazovanja iz budžeta. Drugi je finansiranje naučno-istraživačkog rada iz budžeta. Treći su prihodi ostvareni od istraživačko-razvojnog rada za konkretna komercijalna poljoprivredna gazdinstva i preduzeća. Četvrti su ostali izvori, kao što su: ad hoc konsalting i druge usluge, uključujući i usluge celoživotnog obrazovanja uz rad. U dinamičkom kontekstu na srednji rok (tri do pet godina) treba ostvariti odnos između prvog, drugog i trećeg izvora od 1:1:1 ili neki sličan u zavisnosti od realnih društvenih potreba za odgovarajućim kadrovima i visine fiksnih troškova za normalno funkcionisanje fakulteta prema visokim standardima. Dohodak iz četvrtog izvora, treba isključivo alocirati u unapređenje znanja i veština aktera nastave i naučno-istraživačkog rada prema ličnom izboru. Pošto se radi o suštinskoj inovaciji, svestrana ex-ante evaulacija, kako transformisati konkretni fakultet u centar izvrsnosti može trajati dugo, ali se implementacija mora sprovoditi dosledno i strpljivo. Zadatak javne regulacije je da svaki državni univerzitet i fakultet stavi u poziciju da na principu samoorganizacije pronađe rešenja za transformaciju: određivanjem upisnih kvota i modela finansiranja u jednom dinamičkom kontekstu na dugi rok (osam do deset godina) između dve evaulacije.

Iz izložene strukture ciljeva i mehanizama mogu se odrediti osnovna načela za konstituisanje (dobre) regionalne politike u funkciji razvoja regionalne mreže polova generičkog rasta za potrebe revitalizacije regionalne agrarne industrije i unapređenje agrarnog biznisa:

Prvo, razvoj regionalne mreže polova generičkog rasta se mora zasnivati na konkretnim Programima. Njegov osnovni cilj je da na neadresiranoj osnovi podstakne nacionalne, regionalne, subregionalne, lokalne i ruralne inicijative i obezbedi podršku za sve kandidate za formiranje pola generičkog rasta, integracijom postojećih, radom i rezultatima proverenih istraživačkih, obrazovnih i proizvodnih potencijala koji se mogu obezbediti in-cite i iz regiona ili međuregionalne saradnje za sasvim jasne, precizne i, posebno, osnovane potrebe konkretnih proizvođača.

Drugo, da bi Program razvoja konkrertnog pola generičkog rasta bio uspešan u promociji i potpori, ideja o izvrsnosti u obrazovanju i naučno-istraživačkom radu, kao osnovni moto njegovog postojanja, mora biti primenjen dosledno i nikakvi interesi i namere ne smeju dovesti do snižavanja standarda za njihovo merenje. Zbog toga organi, tela i pojedinci koji imaju uticaj na utvrđivanje nivoa izvrsnosti u procesu evaulacije njegovih inputa ne smeju imati konflikt interesa. Objektivnost i kompetentnost svake evaulacije implementacije Programa su jedan od ključnih uslova za uspeh javne regulacije.

Treće, inoviranje sadržaja projekta i mehanizama implementacije Programa sme se vršiti samo u smeru institucionalnog podešavanja ukupnom društveno-ekonomskom kontekstu, ali bez snižavanja standarda za određivanje izvrsnosti.

Četvrto, Program je sam po sebi institucionalna inovacija, koja se uvodi u društveno-ekonomske sisteme koji imaju veliku inerciju i kašnjenje u dostizanju rezultata, Program ima smisla samo ako se dosledno sprovodi na dugi rok, odnosno jednom donete odluke se moraju strpljivo, dosledno i dugo sprovoditi.

Osnovni konstitutivni elementi svakog konkretnog pola generičkog rasta su: (1) komercijalna poljoprivredna gazdinstva, (2) preduzeća, (3) logističke i trgovačke kompanije, (4) državni univerzitet, odnosno fakulteti, (5) istraživačke institucije u javnoj ili mešovitoj svojini i (6) izvršna vlast (regionalna, lokalna). Njihova uloga u tom kontekstu je sledeća:

150

Komercijalna poljoprivredna gazdinstva, proizvodna preduzeća, logističke i trgovačke kompanije unose: (1) tražnju za rezultatima istraživanja, (2) tražnju za visokoobrazovanim osobljem i usavršavanjem zaposlenih, (3) deo sredstava za potrebe finansiranja eksternih istraživanja i (4) ljudske i druge resurse potrebne za potporu i saradnju u istraživanju i njihovu implementaciju za svoje poslovne, proizvodne i razvojne potrebe.

Državni univerzitet, odnosno fakulteti unose: (1) deo radnog vremena naučno-istraživačkog potencijala koji zadovoljava rigorozne međunarodne standardne, (2) deo fizičkih resursa (prostor, oprema) koji se mogu angažovati za konkretna istraživanja, (3) deo informacione podrške istraživanju i obrazovanju i (4) deo svoje ponude za poslediplomsko školovanje i usavršavanje uz rad.

Istraživačke institucije unose: (1) naučno-istraživački potencijal koji zadovoljava rigorozne međunarodne standardne, (2) sve ili deo fizičkih resursa (prostor, oprema), (3) raspoloživu informacionu podršku istraživanju i (4) specijalizovanu administrativnu i tehničku podršku.

Izvršna vlast (nacionalna, regionalna, lokalna) unosi: (1) administrativne resurse za potporu i saradnju u istraživanju i njihovu implementaciju u proizvode i tehnologije, (2) deo sredstava za finansiranje istraživanja i usavršavanja i samo izuzetno subvencionisanje dela troškova valorizacije rezultata istraživanja u tehnologije i proizvode i (3) sistem precizne i transparentne evaulacije kvaliteta rada u segmentima istraživanja, obrazovanja i ekonomske valorizacije rezultata, koji koriste razne oblike javne podrške. 5.3.4. Zaključne napomene i otvoreni problemi

U okvirima nasleđene strukture agro-industrijskih okruga i lokalnih agro-industrijskih centara i u osloncu na in-cite resurse, kreativne i radne potencijale potrebno je stvoriti uslove za njihovu potpuniju valorizaciju alociranjem u komercijalna poljoprivredna gazdinstva, preduzeća i poslovne poduhvate, koji imaju najveće šanse u evropskoj i globalnoj podeli rada. Da bi se to realizovalo neophodno je da se javni faktor koncentriše na podršku ruralnim, lokalnim, subregionalnim i regionalnim inicijativama da se koordinisanim naporima proizvodnje, sistema obrazovanja i inovacionog sistema ostvari izvrsnost, koja brzo i neposredno doprinosi unapređenju konkurentnosti i razvoju proizvodnje hrane zas izvoz sa većim učešćem novostvorene vrednosti. Presudan značaj za realizaciju su manjim delom materijalne, odnosno ekonomske prirode (pre svega, niska inflacija i devizni kurs zasnovani na realnim parametrima – što je područje delovanja nacionalne makroekonomske politike), većim delom su kulturne prirode (poverenje, tačnost, davanje velikog značaja budućnosti) a najviše su određeni regionalnim i nacionalnim okruženjem (pre svega, u funkciji podrške ruralnim, lokalnim i subregionalnim inicijativama za razvoj proizvodnji za izvoz, suzbijanja moći distribuciono-orijentisanih koalicija i njihove zamene sa razvojno-orijentisanim koalicijama i neutralisanja mehanizama korupcije u javnoj regulaciji) i stanjem znanja i preduzetničkih performansi subregionalnog, odnosno lokalnog i ruralnog stanovništva. Zbog toga, preduzetnici i menadžeri sa njihovim stručnim timovima u saradnji sa nacionalnom, regionalnom državom, subregionima, lokalnim i ruralnim zajednicama moraju postaviti veoma ambiciozne (subregionalne, lokalne i poslovne) razvojne ciljeve i pronaći originalne puteve za njihovu realizaciju.

151

5.4. Uloga partnerstva javnog i privatnog sektora u formiranju novog proizvodnog sistema u agrarnoj industriji AP Vojvodine 5.4.1. Uvodne napomene Kao što je navedeno, jedan od ključnih zadataka strategije revitalizacije razvojne propulsije regionalne agrarne industrije i unapređenja agrarnog biznisa je da da snažan impuls za valorizacija celokupnog prostora, prirodnih resursa i životne sredine u smislu izgradnje realnih konkurentskih prednosti i, uopšte, formiranja odgovarajućih uslova i kulture života i rada na nivou svake urbane, posebno, ruralne celine. Ključ balansiranog prostornog privrednog i socijalnog razvoja i integralne zaštite prirodnih resursa i životne sredine su: (1) programi za poboljšanje uslova života i rada u depresiranim lokalnim i ruralnim zajednicama i (2) ruralni, lokalni i subregionalni programi za privlačenje domaćeg i stranog kapitala na tržišnim osnovama. Za njihovo uspešno osmišljavanje i realizaciju nema jedinstvenog recepta, niti sigurnog mehanizma realizacije. Rešenja, kao što je navedeno, treba tražiti u razvoju stimulativnog lokalnog, odnosno ruralnog okruženja za razvoj i potpunije zapošljavanje raspoloživih ekonomskih, tehnoloških i ljudskih potencijala i optimalnu alokaciju faktora proizvodnje i razvoja na osnovama saradnje i kooperacije svih aktera moderne agrarne industrije, dopunjenih usklađenom i efikasnom javnom regulacijom privrede i privrednog razvoja.

Sadržaj ciljeva i akcija ovako kompleksne politike zavisi od nalaženja pravih odgovora na pitanje: Od čega će živeti (konkretna) ruralna, odnosno lokalna zajednica, pošto su (nepovratno) nestale stare industrije i poslovi? 5.4.2. Koje modele javno-privatnog partnerstva koristiti za realizaciju strategije razvoja novog proizvodnog sistema u agrarnoj industriji? Na teorijskom planu, struktura sadržaja ciljeva politike razvoja i održanja javno-privatnog partnerstva (JPP) u realizaciji konkretnih lokalnih, odnosno ruralnih strategija revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije treba da izviru iz osnovnih (naučno određenih) društveno-ekonomskih opredeljenja:

Prvo, stvaranja uslova za dinamičan rast bogatstva svake lokalne, odnosno ruralne sredine na osnovu umrežavanja, uključujući i identifikaciju oblika privredne i društvene organizovanosti u čijim okvirima se željeni ciljevi mogu realizovati. Inicijative se javljaju u različitim lokalnim, odnosno ruralnim strukturama u obliku: individualne preduzetničke inicijative; grupne preduzetničke inicijative; inicijative pojedinih komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava ili preduzeća i njihovog menadžmenta; inicijativa vanprivrednih institucija.

Drugo, stvaranje uslova za rast životnog standarda i zaposlenosti svih građana na osnovu strukturnog prilagođavanja lokalnog, odnosno ruralnog proizvodnog sistema, kao i identifikacije nivoa društvene organizacije na kome treba realizovati pojedine njegove komponente.

Treće, smanjenja stepena hijerarhičnosti i autoritarnosti u stvaranja uslova za revitalizaciju razvojne propulsije agrarne industrije, pre svega, povećanjem stepena otvorenosti svake lokalne, odnosno ruralne sredine prema (subregionalnom, regionalnom, nacionalnom i međunarodnom) okruženju i fleksibilnosti (lokalnih, odnosno ruralnih) kadrovskih i organizacionih struktura u odnosu na promene i njihovo dinamičnije prihvatanje, itd.

152

Prevođenjem ovih opredeljenja u operativnu ravan, u izboru modela razvoja i održavanja javno-privatnog partnerstva u realizaciji konkretnih lokalnih, odnosno ruralnih projekata revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije treba poštovati četiri osnovna načela:

Načelo javnosti. Ciljevi politike razvoja i održavanja javno-privatnog partnerstva u realizaciji konkretnih lokalnih, odnosno ruralnih projekata revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije moraju biti verifikovani kroz predizborne programe, direktne konsultacije s građanima, privrednim i neprivrednim subjektima i njihovim udruženjima, stručnjacima i slično.

Načelo specifikacije. Ciljevi i troškovi politike razvoja i održavanja javno-privatnog partnerstva u realizaciji konkretnih lokalnih, odnosno ruralnih projekata revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije moraju biti javno, transparentno i precizno kvantificirani.

Načelo transparentnosti. Merenje realizacije ciljeva treba vršiti na osnovu precizne i javno publikovane metodologije za određivanje stepena njihove realizacije.

Načelo kontrole. Mora postojati mehanizam kontrole realizacije ciljeva politike razvoja i održavanja javno-privatnog partnerstva u realizaciji lokalnih, odnosno ruralnih projekata revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije.

Na raspolaganju su, praktično, svi modeli uključivanja privatnog sektora: Projektuj – izgradi (Desing-Build (DB)). Privatni sektor osmišljava i gradi

odgovarajući segment lokalnog, odnosno ruralnog agrarnog proizvodnog sistema u skladu sa specifikacijama javnog sektora

Projektuj – izgradi – finansiraj – koristi (Design – Build – Finance – Operate (DBFO)). Privatni sektor osmišljava, finansira i gradi odgovarajući segment lokalnog, odnosno ruralnog agrarnog proizvodnog sistema, uzima ga u dugoročni zakup, te njime upravlja, a nakon isteka zakupa predaje ga javnom sektoru.

Izgradi – poseduj – koristi (Build – Own – Operate (BOO)). Privatni sektor finansira, gradi i upravlja odgovarajućim segmentom lokalnog, odnosno ruralnog agrarnog proizvodnog sistema. Ograničenja koja se nameću proizlaze iz osnovnog ugovora i sprovode se uz nadzor izvršne vlasti.

Izgradi – poseduj – koristi – predaj (Build - Own – Operate - Transfer (BOOT)). Privatni sektor dobija franšizu za finansiranje, izgradnju i upravljanje konkretnim segmentom lokalnog, odnosno ruralnog agrarnog proizvodnog sistema tokom određenog vremena, nakon čega se vlasništvo predaje javnom sektoru.

Kupi - izgradi – poseduj (Buy - Build - Operate (BBO)). Potpuni ili delimični transfer javnog vlasništva konkretnog segmenta lokalnog, odnosno, ruralnog agrarnog proizvodnog sistema privatnom sektoru putem ugovora, koji predviđa njegovo unapređenje i korišćenje u određenom vremenskom periodu.

Licenca za korišćenje (Operation licence). Privatni sektor dobija dozvolu ili pravo da opslužuje konkretni segment lokalnog, odnosno ruralnog agrarnog proizvodnog sistemas u određenom periodu.

Samo finansiraj (Finance only). Privatni sektor je obično finansijska firma koja diretno finansira projekat izgradnje konkretnog segmenta lokalnog, odnodno agrarnog proizvodnog sistema, dok za naplatu koristi dugoročne mehanizme, kao što su, na primer, zakup ili izdavanje lokalnih obveznica.

Ugovor o izvršavanju i održavanju (Operation & Maintenance Contract). Privatni sektor na osnovu ugovora, pod određenim uslovima upravlja javnom imovinom, dok je vlasništvo državno (lokalno).

153

U pripremi i realizaciji konkretnih projekata treba poći od prednosti, ograničenja i troškova primene JPP (Tabela 5.2.).

Tabela 5.2. Prednosti i ograničenja primene Javno-privatnog partnerstva (JPP)

Prednosti primene JPP u agrarnoj industriji: Ograničenja primene JPP u agrarnoj industriji: Uvođenje privatnog kapitala; Efikasnost privatnog sektora u upravljanju; Promocija konkurencije;

Kompleksan pravni okvir; Kompleksna struktura projekata i dolumentacije. Visoki početni troškovi pripreme; Zahteva veliki broj iskusnih profesionalaca u pripremi i praćenju realizacije projekta; Kompleksan i složeni izbor privatnog partnera za realizaciju projekta; Vremenski duga i složena struktura monitoringa JPP; Rizik od stvaranje neočekivanih obaveza za javne finansije; Komplikovan i skup način rešavanja problema;

Prezentirano, ukazuje da JPP nije univerzalno rešenje za sve situacije, već njegove

mogućnosti i korist zavise od okolnosti i sposobnosti oba sektora da uspešno organizuju, implementiraju i realizuju konkretni projekat. Svaki projekat zahteva detaljno razmatranje i utvrđivanje optimalnog modela saradnje (vrste ugovora, Tabela 5.3.), kao i preciznu alokaciju rizika.

Tabela 5.3. Potencijalne mogućnosti ostvarivanja ciljeva razvoja agrarnog proizvodnog sistema primenom Javno-privatnog partnerstva (JPP)

Vrsta ugovora Ciljevi: JPP: Tehnička

ekspertiza Menadžerska

ekspertiza Efikasnost poslovanja

Efikasnost investiranja

Investicije u infrastrukturu

Investicije u logistiku

Projektuj – izgradi 2 1 0 1 2 2 Projektuj – izgradi – finansiraj – koristi

2 2 2 2 2 2

Izgradi – poseduj – koristi

1 2 2 2 2 2

.Izgradi – poseduj – koristi – predaj

1 2 1 2 2 2

Kupi - izgradi – poseduj

1 2 2 2 2 2

Licenca za korišćenje

0 2 2 0 0 0

Samo finansiraj 0 2 0 1 2 2 Ugovor o izvršavanju i održavanju

20 2 2 0 0 0

Za uspeh svakog pojedinačnog poduhvata razvoja i održavanja javno-privatnog partnerstva potrebno je obezbediti: (1) jaku i trajno održivu lokalnu političku podršku, (2) fleksibilnu lokalnu regulativu i (3) direktnu podršku korisnika (građana, kao radnika i

154

preduzetnika i privrednih subjekata kao partnera u procesu reprodukcije) u stvaranju uslova za finansijsku održivost projekta.

Ma koliko se insistira na demokratskim načelima javnog mišljenja o potezima u razvoju javno-privatnog partnerstva, postavlja se pitanje o realnim mogućnostima takvog uticaja. Analiza izvedenih projekata JPP, ukazuje da je teško konstruisati operativni model, koji bi predstavljao skup interesa i aspiracija pojedinaca kao korisnika i preduzetnika i ključnih interesnih grupa. Osnovna predpostavka za ostvarivanje je da li su pojedinci osposobljeni da formulišu ciljeve, razumeju kreativno-tehničke elemente kojima se služe interesne grupe vezane za konkretne proizvodnje i da li poznaju mehanizme donošenja odluka na nivou (lokalne) izvršne vlasti. Zbog toga je pravo pitanje: Da li su pojedinci kao korisnici u poziciji kreatora programa razvoja i održavanja javno-privatnog partnerstva, ili možda predstavljaju smetnju onima koji su navikli da donose odluke bez njihovog neposrednog uključivanja? Traženje odgovora na ovo pitanje treba da se zasniva na činjenici da se delimična ili potpuna privatizacija (lokalnog ili ruralnog) razvoja obavlja u ime i za nekoga. U krajnjoj instanci, to je pojedinac, kao preduzetnik ili radnik. Pojedinac ima potrebe da se uključi u proces (potpune ili delimične) privatizacije razvoja samo u meri, koja zadovoljava njegove interese i njegovu svest da i mimo njegovog ličnog poslovnog, socijalnog i životnog prostora postoje i drugi koji imaju pravo na određena i kvalitetne dobitke, koje donosi konkretni projekat.

Druga grupa uslova, koja određuje ambijent za participaciju u donošenju odluke o realizaciji konkretnih projekata JPP pripada motivaciji. U lancu donošenja odluka postoje četiri ključne karike (tačke): (1) politika, (2) zaposleni u javnom sektoru, (3) investitori i (4) građani i privredni subjekti kao korisnici.

Kakva je motivacija lokalnog političkog kruga da otvori što širi prostor za participaciju korisnika u donošenju odluke o izboru konkretnog modela saradnje? Prvi i najznačajniji je obezbeđenje glasačkog tela za naredni mandatni period. Drugi je da se realizacijom konkretnog projekta stvori stabilan lokalni, odnosno ruralni agrarni proizvodni sistem u kome će kvalitet života i rada napredovati.

Motivacija zaposlenih u javnom sekroru je egoistično obojena. Uvođenje reda u domenu proizvodnje javnih dobara, odnosno, javne regulacije, zaposleni će verovatno doživeti kao pretnju svojim interesima zbog: promene menadžerske ekipe, povećanja zahteva u pogledu kvaliteta i obima rada i slično.

Investitori se uvek lako organizuju, formiraju grupe za pritisak, a svoj interes za profitom prikazuju kao javni.

Motivacija građana i privrednih subjekata kao korisnika konkretnog projekta JPP je obeležena postojanjem egoističnih interesa, odnosno, svaki građanin i privredni subjekat će konkretan projekat posmatrati kroz ličnu prizmu procene dobitaka i gubitaka. Ovo treba posmatrati kao prirodno i prihvatiti stav da nije moguće ostvariti potpunu koheziju njihovih interesa u vezi izabranog modela uključenja privatnog kapitala u realizaciju lokalnih, odnosno ruralnih projekata revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije. Situirani građani, intelektualci, radnici ili marginalizovani slojevi stanovništva, odnosno privredni subjekti će na različite načine iskazati svoje interese vezane za razvoj konkretnog modela javno-privatnog partnerstva.

U svakom slučaju, u proces donošenja odluke o izboru konkretnog modela saradnje javnog i privatnog faktora u realizaciji lokalnih, odnosno ruralnih projekata revitalizacije razvojne propulsije agrarne industrije treba uključiti korisnike prema sledećoj shemi:

Prvo, uključenje privatnog faktora treba izvršiti u skladu sa realnim problemima funkcionisanja konkretnih agrarnih proizvodnji u okvirima određene geografske celine.

155

Drugo, treba organizovati Odbor (na osnovu konsenzusa svih relevatnih političkih i stručnih opcija na lokalu) za izradu strategije izgradnje, revitalizacije i modernizacije lokalnog (ruralnog) agrarnog proizvodnog sistema i njenog ustupanja konkretnim korisnicima.

Treće, u svakom konkretnom slučaju treba izvršiti procenu ekonomskog i socijalnog uticaja uvođenja javno-privatnog partnerstva na karakteristične slojeve stanovništva, interesne grupe i lokalna komercijalna poljoprivredna gazdinstva i preduzeća.

Četvrto, treba organizovati nezavisnu regulativnu instituciju za zaštitu interesa korisnika.

Pored motivisanosti, i (dobra) informisanost je jedan od faktora, koji određuje mogućnosti participacije korisnika i interesnih grupa u donošenju odluka o (potpunoj ili delimičnoj) privatizaciji projekata lokalnih, odnosno ruralnih projekata razvoja agrarnog proizvodnog sistema. Mada se informisanost može shvatiti različito, korisnik mora da deluje u uslovima u kojima samostalno može odlučivati o vrsti i količini informacija. Osnovni preduslov je prema tome dostupnost informacija.

Izneseno ukazuje da je, u složenom spletu okolnosti i aktera koji učestvuju u preoblikovanju lokalnog, odnosno ruralnog agrarnog proizvodnog sistema, potrebno uspostaviti jasnu vezu između akcija (potpune ili delimične) privatizacije razvoja i načina na koji korisnik proživljava taj problem u svakodnevnici. Time u razmatranje problema treba uključiti analizu rizika.

Rizik treba razmotriti sa aspekta šireg kruga posledica grupisanih po sličnosti, prema sledećem redosledu prioriteta: (1) finansijske posledice na troškove života i poslovanja, (2) socijalne posledice, (3) uticaj na štednju i investicije i (4) uticaj na život i zdravlje ljudi. Osnovna obeležja ovog pristupa su: (5) kriterijumi su delimično ili potpuno konfliktni i (6) porede se posledice, koje se ne mogu direktno upoređivati. Zbog toga, u određivanju prihvatljivosti konkretnog projekta javno-privatnog partnerstva treba uvažavati sledeće fenomene:

Prvo, tri osnovna aspekta čovekovog ponašanja: (1) racionalno ponašanje, koje se oslanja na strogo naučne i verifikovane ekonomske analize, (2) emotivno ili iracionalno ponašanje, koje se može objasniti psihološkim i socijalnim naukama i (3) protežiranje ličnog interesa svakog aktera u procesu formiranja i realizacije odluka.

Drugo, činjenicu: Da li su posledice realizacije konkretnog projekta JPP kvantitativno dokazive ili ne?

Treće, činjenice da se male tekuće koristi, protežiraju u odnosu na veće (potencijalne) koristi na duži rok.

Četvrto, razlike koja postoji između rizika za donosioca odluke i rizika za lokalnu (ruralnu) društveno-ekonomsku zajednicu.

Peto, problemi koji proističu iz činjenice: Da li je rizik nametnut od uskih političkih i/ili ekonomskih grupa ili je prihvaćen na osnovu šireg konsenzusa?

Šesto, činjenice da se posledice primene mehanizma javno-privatnog partnerstva u realizaciji konkretnog projekta ispoljavaju sa različitom vremenskim dikrepancama.

Imajući u vidu prethodno razmatranje, treba izvući zaključak da je potrebno naći adekvatna društveno-ekonomska rešenja za:

Prvo, uspostavljanje modela multidiciplinarne saradnje na razvoju metodoloških postupaka višekriterijumske analize i multiatributne analize korisnosti konkretnog projekta javno-privatnog partnerstva;

Drugo, povećanje odgovornosti prema generacijama koje dolaze i okolini. Javna svest o značaju razvoja novih poslova (ili njene blokade!) za buduće generacije i njegovom

156

uticaju na zaštitu i unapređenje životne sredine raste, te je lokalna izvršna vlast obavezna da je uvažava u određivanju sadržaja modela javno-privatnog partnerstva;

Treće, bolju komunikaciju sa javnošću. Procena ispravnosti odluka o konkretnom modelu javno-privatnog partnerstva je posao u kome pored javnih predstavnika, službenika i zvaničnih eksperata mora učestovati i široki krug korisnika i svih onih koji će snositi troškove pojedinih odluka;

Time, u prvi plan razvoja metodologije za određivanje konkretnog modela javno-privatnog partnerstva u realizaciji lokalne strategije reindustrijalizacije, dolazi problem profesionalne etike njenih kreatora i realizatora. 5.4.3. Zaključne napomene i otvoreni problemi Prezentirana koncepcija primene mehanizma javno-privatnog partnerstva zasniva se na konceptu inteligentne javne regulacije u kojoj je naglasak na stvaranju dobrih uslova za privatno investiranje iz eksternih izvora u nova komercijalna poljoprivredna gazdinstva, preduzeća i poslove u formi integrisanog paketa sastavljenog od: svežeg kapitala, tehnologija, menadžmenta, marketinga, organizacionih znanja i dodatne obuke (lokalne) radne snage u funkciji iskorišćenja potencijala tržišta u bližem ili daljem okruženju. U konkretnom koncepcijskom okviru, naglasak u lokalnoj (ruralnoj) politici razvoja javno-privatnog parnerstva treba da bude na: (1) unapređenju sistemskog pristupa u istraživanju faktora koji podstiču eksterne privatne investitore za ulaganje u nove agrarne proizvodno-uslužne kapacitete i (2) kreiranju određene kulture ponašanja lokalnih (ruralnih) administrativnih i političkih aktera privrednog razvoja u kojima napori za prevazilaženje konflikata imaju prioritet. 5.5. Zaključci Potrebni uslovi za razvoj novog proizvodno-organizacionog sistema agrarne industrije u AP Vojvodini zasnovanog na privatizaciji razvoja u kome su u prvom planu aktivnosti na generisanju i implementaciji poslovnih, tehnoloških i organizacionih inovacija su u lošem stanju. Međutim, takav razvoj nije sudbinski determinisan kao neostvariv. Potrebno je identifikovati sve glavne prepreke i nedostatke i smišljeno ih otklanjati. U ovom kontekstu, navedena taksotomija je, pre svega, pokušaj naučne interpretacije: Šta treba uraditi u domenu agrarnog biznisa da bi se stvorili osnovni uslovi za otvaranje procesa revitalizacije razvojnih funkcija agrarne industrije u AP Vojvodini i njegovog realnog uključenja u evropsko i globalno tržište hrane? Međutim, mogu se izvesti i tri operativna zaključka, koji ujedno predstavljaju i osnovu za dalja istraživanja.

Prvi, prezentirana koncepcija operacionalizacije strategije strukturnog prilagođavanja proizvodno-organizacionog sistema agrarne industrije u funkciji revitalizacije razvojnih funkcija proizvodnje hrane u AP Vojvodini se zasniva na sistemskoj integraciji paradigmi: učenje i kooperativna saradnja - izvedenih iz masovne i, većinom, neformalne komunikacije između pojedinaca, privrednih i neprivrednih subjekata, koja obezbeđuje podelu rada i specijalizaciju na osnovu protoka informacija i razmene iskustava neophodnih za blagovremenu i (ekonomski) delotvornu akciju za operacionalizaciji individualnih i grupnih preferencija u uslovima oštre, otvorene i neravnopravne utakmice na evropskom i globalnom tržištu hrane.

Drugi, osnovni ciljevi razvoja novog proizvodno-organizacionog sistema agrarne industrije na osnovu privatizacije razvoja u AP Vojvodini su: (1) razvoj ekonomski

157

samoodrživih poljoprivrednih gazdinstva (pre svega, u formi komercijalne porodične farme), (2) podsticanje prestruktuiranja proizvodne, tehnološke, organizacione i kadrovske strukture agro-industrijskog kompleksa i (3) eliminaciju uticaja distributivno-orijentisanih koalicija i njihove zamene sa razvojno-orijentisanim koalicijama po osnovnim linijama proizvodnje (pšenice, kukuruza, šećera, ulja, bio-dizela, mleka, svinjskog, živinskog i goveđeg mesa sa obeležjima zdrave i prirodne hrane).

Treći, operacionalizaciju konkretnog sadržaja strategije razvoja proizvodno-organizacionog sistema agrarne industrije u funkciji revitalizacije razvojnih funkcija proizvodnje hrane u AP Vojvodini treba, zbog stanja opšte institucionalne neuređenosti, u početnom periodu svesti na: (1) projekte transformacije državnih naučno-istraživačkih instituta u visoko-tehnološka preduzeća, (2) promociju novih modela planiranja razvoja inovacija na univerzitetu, samostalnim institutima i proizvodnim preduzećima i (3) promociji efikasnijih modela uređivanja odnosa, ponašanja i evaulacije rezultata u inovacionom sistemu u kome su u prvom planu povećanje konkurentnosti procesa i proizvoda i unapređenje kvaliteta u funkciji povećanja izvoza hrane sa većim učešćem novostvorene vrednosti. U ovom kontekstu, osnovne aktivnosti javnog faktora treba ograničiti na: (4) intenziviranje procesa modernizacije infrastrukture za obezbeđenje javnih dobara i usluga javne uprave za potrebe agro-industrijskog kompleksa u skladu sa najboljim evropskim uzorima, (5) podršku razvoju proizvodnog preduzetništva i humanog kapitala kroz razne oblike saradnje javnog i privatnog sektora i (6) revitalizaciju i modernizaciju saobraćajne infrastrukture sa kompleksom makrologističkih baza i graničnim prelazima u funciji stvaranja uslova za ekonomski i tehnički racionalan izvoz hrane.

158

Studija slučaja br. 3 Uloga mikro-klastera u ruralnom razvoju

1. Uvodne napomene Ad 1: Strategija obnavljanja razvojne propulsije agrarne industrije i unapređenje agrarnog biznisa u AP Vojvodini je, između ostalog, otvorilo se i pitanje uvođenja novog modela aktivne ruralne (razvojne) politike, odnosno sistema kriterijuma i mera koje treba da preduzme javni faktor na raznim nivoima vlasti u pogledu razvoja organizacionih i tržišnih osnova i sagledavanja resursnih prednosti, osnovnih obeležja kulture preduzetništva i rada i drugih specifičnosti ruralnih sredina u funkciji njihove demografske, ekonomske i razvojne revitalizacije. Ne ulazeći u detaljniju elaboraciju, ovaj model ruralne politike trebalo bi da se zasniva na klasterizaciji kao osnovnom organizacionom modelu za realizaciju projekta reindustrijalizacije ruralne sredina, pre svega, na osnovu unapređenja konkurentnosti ukupne in-cite proizvodne strukture u kojoj dominantnu poziciju zauzima proizvodnja hrane. Sa druge strane, jasno je da mikro, mala i srednja preduzeća kao osnovni (potencijalni) akteri klasterizacije u ruralnim sredinama ne mogu konkurisati velikim međunarodnim preduzećima i makro-klasterma. Zbog malih proizvodnih kapaciteta, visokih troškova poslovanja i slabih potencijala ponude ona ne mogu izaći na velika tržišta poput Evropske unije, Rusije, Bliskog i Srednjeg Istoka. U tom kontekstu, otvara se pitanje: Kako kreirati uspešne klastere u ruralnim sredinama, posebno u slučajevima kada na nacionalnom, odnosno regionalnom nivou nisu stvoreni neki od ključnih uslova za privatizaciju razvoja i koordinaciju razvojnih i poslovnih inicijativa na tzv. botom-up principu? Ad 2: AP Vojvodina je idealan primer za analizu potencijala i ograničenja razvoja mikro-klastera kao ključnog mehanizma za podsticanje multifunkcionalnog ruralnog razvoja prema evropskom konceptu endogenog, auto-propusivnog i samo-održivog razvoja. U AP Vojvodini je, u kontekstu ukupnog istorijskog i ekonomskog nasleđa, formirana mreža relativno malog broja urbano uređenih ruralnih naselja sa (relativno) razvijenom stambenom, fizičkom i neprivrednom infrastrukturom, koji su kao čvorovi povezani drumskim, železničkim i rečno-kanalskim saobraćajnicama sa Transevropskim koridorima VII i X. Ovi faktori su dobra osnova za jednostavno razvijanje ruralnih proizvodnih sistema u prostoru i njihovo priključivanje na kapacitete za proizvodnju javnih dobara i usluga javne uprave, s jedne strane, odnosno tržišta u užem i širem okruženju, s druge strane. Uočavajući značaj klasterizacije u AP Vojvodini je na botom-up principu pokrenuto nekoliko projekata razvoja mikro-klastera u manjim lokalnim centrima. No, zbog problema koji svoje ključno izvorište imaju u aktuelnom konceptu (ukupne) nacionalne i regionalne ekonomske i razvojne politike neizvesno je da li će prerasti u uspešne klastere ili ne. U ovom kontekstu, naglasak je na istraživanje: Šta bi trebalo da bude konkretno značenje javne regulacije u eksplicitnoj ili implicitnoj verziji regionalne razvojne politike u funkciji rehabilitacije razvojnih funkcija polova ruralnog razvoja u AP Vojvodini? 2. Osnovne determinante klasterizacije kao faktora ruralnog razvoja Polazna teza u ovoj studiji slučaja je stav Portera, koji konkurentnost preduzeća (u smislu pojma poslovnog poduhvata – napena autora) nalazi u prirodi poslovnog okruženja u kome

159

ona deluju. Ilustrativno, dobro poslovno okruženje se može predstaviti pomoću četvorougla: ... Kvalitet ruralnog okruženja u smislu faktora koji podstiču (zdravu) konkurenciju, odnosno takmičenje između in-cite preduzeća – Ruralno okruženje koje obezbeđuje odgovarajuće prirodne izvore i visoku i kvalitetnu finansijsku, naučnu, tehnološku i informacionu infrastrukturu – Karakter domaće tražnje (pre svega, Jedinstvenog tržišta Evropske unije, ali i tržišta Rusije, Iraka, Irana, ... ) – Povezane i podražavajuće grane ...

Druga teza se direktno naslanja na prvu i zasniva se na teoriji i (evropskoj) praksi endogenog, auto-propulsivnog i samo-održivog razvoja. U operativnoj ravni, vezu između ova dva fenomena trebalo bi ostvariti pomoću mikro-klastera u funkciji razvoja izvoznih proizvodnji, odnosno stvaranja kritične mase mikro, malih i srednjih preduzeća i privrednih i neprivrednih institucija na jednom mestu (polu ruralnog razvoja – napomena autora) koji deluju na principu virtuelne korporacije. No, postavlja se pitanje: Kako kreirati uspešne mikro-klastere u uslovima neuređenog (nacionalnog i regionalnog) poslovnog okruženja i velikih društveno-ekonomskih distorzija, koja su nesumnjivo najteže pogodila urbane sredine, a koja su nastala kao produkt primenjenog modela restauracije kapitalizma i veoma duge i teške tranzicione depresije?

No, pre toga je potrebno specificirati neke karakteristične faktore istorijskog nasleđa. Kao što je navedeno u uvodnim napomenama, AP Vojvodinu obeležava visoka koncentracija ruralnog stanovništva u mreži relativno velikih urbano uređenih naselja formiranih planskim putem, uglavnom u toku XVIII stoleća. U periodu od 1965. do 1980. godine, skoro u svakom većem ruralnom naselju je bilo formirano jezgro lokalnih industrija u kome su dominirale tri grupe proizvodnji: (1) skladištenje i prerada primarnih poljoprivrednih proizvoda u okviru velikih agro-industrijskih kombinata, (2) proizvodnja intermedijarnih proizvoda prerade tekstila i kože, odnosno metala, uglavnom, u okviru izvoznih industrija pripadajućeg industrijskog okruga i (3) lokalna proizvodnja građevinskih materijala. Zahvaljujući miksu raznih pogodnosti u ovom periodu je u polovima ruralnog razvoja u AP Vojvodini modernizovana ili izgrađena značajna stambena, fizička, posebno komunalna i neprivredna infrastruktura, a po nizu pokazatelja lične i javne potrošnje per capita ostvaren je nadprosečan nivo životnog standarda i uslova rada u nacionalnim razmerama.

Restauracija kapitalizma i tranziciona depresija su, uglavnom poništili ove efekte, te su aktuelna obeležja ruralnih sredina u AP Vojvodini:

Prvo, veliki pad proizvodnje u realnom sektoru zbog sužavanja unutrašnjeg agrarnog tržišta i propasti izvoznih industrija hrane i metala. Smanjenje proizvodnje se nepovoljno odrazilo i na razvoj komplementarnih delatnosti, uključujući i tercijarni sektor.

Drugo, iz ekonomske funkcije je isključen značajan deo (nasleđenih) proizvodnih kapaciteta. Naravno, da zbog velikih promena u strukturi tražnje i visokih troškova ulaganja u njihovu revitalizaciju i modernizaciju u velikom broju slučajeva ne bi bio ni opravdan, no nesumnjivo je da su ona skoro u potpunosti izostala, a ona malobrojna su bila angažovana za kakvo-takvo održavanje kapaciteta orijentisanih, uglavnom, na unutrašnje tržište.

Treće, (in-cite) preduzetništvo, obim i kvalifikaciona struktura radne snage su uglavnom vezani za delatnosti u propadanju. Došlo je i do diskontinuiteta u razvoju privatnog preduzetništva, obnovi znanja i veština postojeće radne snage, dok je zamena novom, praktično izostala. (Post) socijalistička tranzicija nije pogodovala osnovnoj vokaciji i raspoloživim finansijskim izvorima lokalnog preduzetništva (proizvodnom preduzetništvu na nivou manufakturne proizvodnje – napomena autora). Deo mlađih

160

preduzetnika je emigrirao u velike urbane centre (Novi Sad i Beograd) koji su pokazali veći dinamizam u razvoju tercijarnog i kvartalnog sektora, a najbolji i najspremniji za rizik su otišli u inostranstvo. Na kraju, nova i mlađa kvalifikovana radna snaga je obrazovanjem za transakciona zanimanja i prelaskom iz realnog sektora u uslužne delatnosti, te unutrašnjom i spoljnom emigracijom potražila rešenja za svoje osnovne životne probleme, dok je starija (posebno ona sa preko 35 godina života) prešla u sferu trajno nezaposlenih ili se vratila naturalnoj poljoprivredi. U takvom kontekstu, došlo je do opšte demografske regresije ruralnih naselja, koja su uživala status polova ruralnog razvoja. Prividno njene posledice su bile delimično neutralisane velikim mehaničkim prilivom izbeglica, no ne ulazeći u detaljniju elaboraciju, ovim nije rešen nijedan demografski ni ekonomski problem AP Vojvodine, jer se prvenstveno radi o starijem agrarnom stanovništvu bez odgovarajućih sredstava za proizvodnju i naslednika.

Naravno da je formiranje dobrog okruženja za život i rad u polovima ruralnog razvoja rezultat, pre svega, kombinacija individualne ili grupne preduzetničke aktivnosti na razvoju konkretnih proizvodnji u domenu dinamičnijih industrija (uključujući i efikasniju primenu novih tehnologija primarne agrarne proizvodnje prema evropskom konceptu održivog razvoja) i inteligentne javne regulacije privrede i privrednog razvoja, koja je, u prvom redu, određena dobrim sadržajem regionalne razvojne politike i seta lokalnih institucionalnih reformi i ekonomskih, obrazovnih, urbanih, komunalnih i socijalnih politika za njenu operacionalizaciju. Pri tome treba imati u vidu da je regionalno okruženje samo deo šireg okvira u kojima funkcioniše konkretna ruralna ekonomija, sa veoma kompleksnim i konfliktno određenim sadržajem (na primer u našem slučaju, evropski i nacionalni zakoni, pravilnici i drugi propisi, međunarodni, evropski i nacionalni proizvodno-tehnološki standardi, institucije regionalne, nacionalne i evropske predstavničke, izvršne i sudske vlasti, nacionalne, evropske i globalne političke i ekonomske organizacije i njihove institucije, regionalna, nacionalna i evropska administrativna, finansijska, prometna, proizvodna, NTIOK infrastruktura, razna međunarodna, nacionalna, regionalna i lokalna interesna udruženja, sindikati, itd.) kojima se određuje ponašanje svih učesnika. Svaki element ovako široko određenog okruženja reflektuje poziciju konkretne interesne grupe, koja je uključena na direktan ili indirektan način u finansijsku i realnu privredu i kreiranje in-cite institucija i sadržaja ciljeva i akcija regionalne razvojne politike (i lokalnih i ruralnih politika za njenu operacionalizaciju). Međutim, razvoj svakog dobrog (u ovom slučaju ruralnog) okruženja za pokretanje projekata klasterizacije zavisi mnogo više od unutrašnjih faktora, nego od spoljneg okruženja. U ovom kontekstu, izložiće se rezultati komparativne analize između teorijski validnog sadržaja dobrog okruženja za klasterizaciju i faktičkog stanja u AP Vojvodini:

Teorijski model uređenosti okruženja za klasterizaciju u ruralnim sredinama:

Faktičko stanje uređenosti okruženja za klasterizaciju u ruralnim sredinama:

Otvorena regionalna tržišna privreda bez sektorskih i teritorijalnih barijera za slobodnu cirkulaciju faktora razvoja i proizvodnje;

Zatvorena regionalna privreda (nisko učešće izvoznih proizvodnji); Mala sektorska i teritorijalna mobilnost faktora razvoja i proizvodnje;

Dinamična i decentralizovana regionalna privredna struktura prema evropskom konceptu društva znanja i održivog razvoja s visokim stopama privrednog rasta;

Neravnomerno raspoređena tranziciona depresija (po sektorima, delatnostima, urbanim centrima i ruralnim područjima) sa dva izrazita pola koncentracije rasta – Novi Sad i pogranične opštine u gravitacionom području Beograda sa izrazitim obeležjem

161

rasta na osnovu razvoja proizvodnje nerazmenljivih dobara;

Visoka efikasnost korišćenja resursa, posebno humanog i finansijskog kapitala;

Niska produktivnost korišćenja resursa;

Razvijen, efikasan i decentralizovani finansijski sistem orijentisan na finansiranje produktivnih preduzetnika i izvoznih projekata reprodukcije;

Nerazvijen, centralizovan i neefikasan finansijski sistem orijentisan na finansiranje uvoza i stanovništva;

Jasna politička i ekonomska koncepcija ravnomernog prostornom demografskog i privrednog razvoja na multifunkcionalnom principu zasnovana na opštem konsenzusu svih relevantnih političkih opcija i potvrđena kroz jasne, precizne i transparentne projekte revitalizacije na osnovama (lokalnih) polova rasta;

Nejasna politička i ekonomska koncepcija prostornog razvoja opterećena interesima brojnih distribuciono-orijentisanih koalicija od lokalnog do nacionalnog nivoa;

Efikasan i profesionalan sistem javne uprave i proizvodnje javnih dobara kao javnog servisa orijentisanog na korisnike (poljoprivredna gazdinstva, preduzeća i preduzetnike u realnoj privredi);

Ispolitizovan i birokratizovani sistem javne uprave i proizvodnje javnih dobara; Kadrovska struktura u javnom sektoru ne zadovoljava minimalne standarde Evropske unije (posebno u javnoj (državnoj) upravi za regulaciju privrede i privrednog razvoja i obrazovanju);

U prezentiranom kontekstu, postavlja se pitanje: Od čega poći u određivanju sadržaja ciljeva i akcija projekata razvoja dobrog okruženja za klasterizaciju u polovima urbanog razvoja u AP Vojvodini?

Svakako, da je ključno prihvatiti stav - da je stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj produktivne preduzetničke ekonomije u ruralnim sredinama prema modelu klasterizacije kompleksan i evolutivan proces, koji uključuje prevazilaženje brojnih barijera u političkoj, ekonomskoj i socijalnoj sferi i preraspodelu društveno-ekonomske moći, ali koji nema alternativu ako se želi obnavljanje (ruralnog) demografskog i privrednog razvoja i poboljšanje uslova života i rada njegovog stanovništva. 3. Strategija razvoja dobrog poslovnog okruženja za proizvodno preduzetništvo u ruralnim sredinama Osnovni zadatak strategije razvoja dobrog poslovnog okruženja za proizvodno preduzetništvo u ruralnim sredinama je stvaranje okvira za koordinaciju javnih i privatnih aktivnosti i pokretanje procesa strukturnog prilagođavanja konkretnih ruralnih privreda, pre svega intenziviranjem investicionih aktivnosti za ulazak u nove poslove u formi integrisanog paketa sastavljenog od svežeg kapitala, tehnologija, menadžmenta, marketinga, organizacionih znanja i dodatne obuke (in-cite) radne snage u funkciji iskorišćenja raspoloživih faktora razvoja i proizvodnje i potencijala tržišta u bližem ili daljem okruženju. Time se dolazi do suštine javne intervencije za razrešenje problema razvoja dobrog poslovnog okruženja za proizvodno preduzetništvo u urbanim sredinama. To je određivanje faktora koji deluju podsticajno na privatno investiranje u smislu: (1) razvoja novih mikro, malih i srednjih proizvodnih preduzeća orijentisanih na dinamičnije segmente tržišta u spoljnem okruženju, (2) realokacije raspoloživog (ruralnog) proizvodnog kapitala, posebno proizvodne infrastrukture prema propulsivnijim delatnostima i (3) realizacije projekata revitalizacije i modernizacije nasleđenih kapaciteta,

162

pre svega u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, kako bi se isti stavili u proizvodnu i ekonomsku funkciju na osnovu povećanja izvoza.

U izloženom kontekstu, može se odrediti naučno validan pristup u određivanju sadržaja stvaranja podsticajnog ambijenta za pokretanje i samo-održanje inicijativa za razvoj mikro-klastera u polovima ruralnog razvoja u AP Vojvodini. To je, pre svega, precizno identifikovanje (in-cite) komparativnih prednosti i slabosti, načina i problema njihove transformacije, odnosno eliminacije i u skladu sa tim, definisanje odgovarajućih strategija, ciljeva i instrumenata (regionalnih, lokalnih i ruralnih) institucionalnih reformi, ekonomskih, urbanih, komunalnih, obrazovnih i socijalnih politika, kako bi se obezbedilo ispunjenje sledećih zahteva:

Prvo, težište aktivnosti u razvoju (ruralnih) mikro-klastera treba da bude na kvalitativnom, širem i strukturnom razvoju i sposobnostima da se stvore nove aktivnosti, a ne na kvantitativnom razvoju.

Drugo, treba dosledno poštovati koncept razvoja mikro-klastera na botom-up principu, kako bi se potenciralo endogeno obeležje njihovog razvoja na osnovama produktivnog preduzetništva.

Treće, treba prihvatiti stav da je konkretna teritorija u smislu objedinjavanja pola ruralnog razvoja sa mrežom pripadajućih ruralnih naselja – osnovni fokus procesa privrednog razvoja, a da je njihova (ruralna) privreda osnovni skup resursa, koji se moraju najefikasnije iskoristiti na osnovu formiranja mikro-klastera. Zbog toga, inicijative za razvoj mikro-klastera moraju imati jasan in-cite sadržaj i predstavljati realan odgovor na konkretne probleme i ciljeve, za koje inicijative pokreću i realizuju in-cite akteri.

Četvrto, u cilju dosledne privatizacije razvoja potrebno je putem in-cite inicijativa ostvariti široki obuhvat različitih međunarodnih, nacionalnih, regionalnih, lokalnih i ruralnih aktera (pojedinaca, institucija i organizacija) koji kreiraju, razvijaju i primenjuju različite politike i strategije i njihovo integrisanje u skladne i funkcionalne operativne strukture.

Peto, treba uporno i dosledno raditi na obezbeđenju uslova za partnerski pristup, kooperaciju i participaciju prilikom kreiranja in-cite strategija razvoja mikro-klastera i njihove implementacije, kako bi se obezbedio konsenzus različitih aktera razvoja i izbeglo preklapanje razvojnih napora.

Šesto, potrebno je stvoriti uslovi za holistički pristup rešavanju problema razvoja mikro-klastera uz uvažavanje strategijskog aspekta, aspekta operacionih struktura i aspekta aktivnosti. U implementaciji izabrane strategije treba koristiti brojne operativne strukture, medju kojima ključnu ulogu imaju lokalni organi javne uprave, komercijalna poljoprivredna gazdinstva i preduzeća i asocijacije lokalnih preduzetnika.

Ako se izloženo prevede u operativnu ravan, može se izvući zaključak da bi konkretna rešenja za razvoj mikro-klastera u polovima ruralnog razvoja u AP Vojvodini trebalo tražiti u: (1) primeni javno-privatnog partnerstva (kroz pokretanje inicijativa za paralelnu realizaciju projekata revitalizacije i modernizacije postojeće in-cite proizvodne strukture i razvoj novih poslova kao sredstva za unapređenje konkurentnosti) i (2) prevođenju proizvodnje javnih dobara i usluga javne uprave za potrebe ruralnog stanovništva i privrede iz režima javne uprave u režim javnog servisa.

Osnovni cilj projekta prevođenja proizvodnje javnih dobara i usluga javne uprave u režim javnog servisa je njegova transformacija u aktivnog partnera za: (1) obezbeđenje zadovoljenja korisnika - preduzetnika i privatnih investitora iz ruralnog i spoljneg okruženja na način koji bi objektivno prevazišao njihova očekivanja, (2) ostvarivanje legitimnih interesa ruralnog stanovništva u smislu stvaranja uslova za puno zapošljavanje

163

(kako bi svi oni koji žele da rade mogli doći do zaposlenja sa zaradama koje obezbeđuju bar nivo proste reprodukcije), (3) privlačenje potpuno nove radne snage s najvišim kvalifikacijama i zanimanjima zbog izuzetno pogodnih uslova života i rada u odnosu na prenaseljene urbane centre i (4) razvoj preduzetničke kulture na principima društva znanja i održivog razvoja.

Analiza ukazuje da je ključ za uspešno prevođenje proizvodnje javnih dobara i usluga javne uprave u režim javnog servisa precizno određenje vizije o tome: Kako fukcionišu i šta i kako treba raditi da bi se iz toga dobilo ono što je svrha njihovog postojanja - a to su odgovarajuća javna dobra i konkretne usluge javne uprave, u čijem procesu reprodukcije uporedo sa sistemom ekonomskih kriterijuma koji su primarni za preduzetnike, visoko-kvalifikovanu radnu snagu i privatne investitore, postoje i neki širi, društveni, socijalni i politički faktori koji određuju obim, kvalitet, cene i troškove njihove proizvodnje i dinamiku javnih investicija. Posedovanje i korišćenje: (1) specifičnih znanja i veština, (2) sposobnosti verodostojnog razumevanja problema i snalaženja u kompleksnim i neizvesnim okolnostima i, posebno (3) specifičnih sposobnosti kreiranja rešenja i istrajavanja u njihovoj realizaciji, omogućava uspešno određivanje vizije i implementacije strategije njihovog prevođenja u režim javnog servisa.

U tom kontekstu, efikasnost proizvodnje javnih dobara i usluga javne uprave u funkciji dinamiziranja razvoja produktivnog preduzetništva, poboljšanja uslova života i rada i privatnih investicija u polovima ruralnog razvoja je, pre svega, rezultat kompetentnog (političkog) upravljanja. Uopštavanjem se može izvesti zaključak da je suština upravljanja proizvodnjom javnih dobara i usluga javne uprave u režimu javnog servisa za potrebe revitalizacije ruralnih sredina obezbeđenje: (1) uslova za efikasno planiranje i odlučivanje, (2) dobre organizacije, (3) dobre motivacije zaposlenih, (4) efikasne kontrole procesa rada i posebno (5) razvoj pozitivne kulture i imidža u lokalnoj, regionalnoj, nacionalnoj i ciljnoj međunarodnoj javnosti. 4. Zaključak Ključ za operacionalizaciju klasterizacije kao mehanizma za revitalizaciju ruralnih sredina je primena evropskog koncepta endogenog razvoja. Za to je, pre svega, potrebno pretvoriti ruralna naselja u ugodna mesta za proizvodno preduzetništvo, život i rad (posebno radnika sa najvišim kvalifikacijama i sposobnostima, koji treba da obezbede samoodrživost projekata klasterizacije) i (privatno) proizvodno investiranje. Rešenja bi trebalo tražiti u implicitnoj verziji regionalne ruralne politike i setu eksplicitnih lokalnih politika za njenu operacionalizaciju u funkciji: (1) razvoja dobrog poslovnog okruženja za proizvodno preduzetništvo i efikasan razvoj i korišćenje humanog kapitala u okviru lokalnih mreža ruralnih naselja u bliskom susedstvu, (2) unapređenja svih oblika upravljanja, posebno, u sektoru proizvodnje javnih dobara i usluga javne uprave u funkciji povećanja institucionalne i infrastrukturne udobnosti ruralnih sredina i (3) razvoja specijalizovanog sistema kontinualnog obrazovanja s naglaskom na programima unapređenja proizvodnog preduzetništva i performansi humanog kapitala u ruralnim sredinama prema evropskim i globalnim kriterijumima. Prevođenjem ovih zahteva u operativnu ravan, naglasak u ruralnoj politici stvaranja dobrog ambijenta za osnivanje i razvoj mikro-klastera trebalo bi da bude na merama za: (4) unapređenje sistemskog pristupa u istraživanju faktora koji podstiču interne i eksterne privatne investitore za ulaganje u nove proizvodno-uslužne kapacitete na osnovama saradnje i podele rada u bliskom okruženju i (5) kreiranju

164

određene kulture ponašanja in-cite privatnih, administrativnih i političkih aktera privrednog razvoja u kojima napori za prevazilaženje konflikata imaju prioritet.

165

Bibliografija 1. Adžić, S. (1999), Regionalne i lokalne razvojne inicijative kao agensi oporavka i razvoja, Zbornik radova: Savetovanje Jugoslovenskih ekonomista: Akutni problemi Jugoslovenske privrede: Moguće alternative oporavka i razvoja, ss. 127-133, Naučno društvo ekonomista Jugoslavije, Beograd. 2. Adžić, S. (2002a), Regionalna strategija integracije realnog sektora u EU: Želje, mogućnosti i iluzije – slučaj Vojvodine, Ekonomist, Tematski broj 3, ss. 93-103. 3. Adžić, S. (2002b), Ekonomska politika lokalne samouprave i njene institucije, Zbornik radova: Institucionalna rešenja i tranzicioni procesi u Srbiji, ss. 288 – 307, Ekonomski fakultet, Kragujevac. 4. Adžić, S. (2002c), Regionalna razvojna politika u uslovima institucionalne neodređenosti, Ekonomski Anali, Tematski broj (Decembar), ss. 163-170. 5. Adžić, S. (2002d), Regionalna strategija razvoja spoljnoekonomskih odnosa i Vojvodina u Evropi i svetu, Ekonomski Anali, Tematski broj - Oktobar, ss. 159-166. 6. Adžić, S. (2003), Regionalna strategija revitalizacije i unapređenja konkurentnosti privrede, Zbornik radova: Regionalni razvoj i demografski tokovi Balkanskih zemalja, ss. 83 – 90, Ekonomski fakultet, Niš. 7. Adžić, S. (2004a), Regionalna strategija integracije u Evropsku Uniju – studija slučaja za Vojvodinu, Ekonomski vidici, broj 1 (februar), ss. 87-102. 8. Adžić, S. (2004b), Mesto Vojvodine u regionalnom razvoju Srbije, Zbornik radova: Strategija regionalnog razvoja Srbije, ss. 229-286, Ekonomski fakultet, Kragujevac. 9. Adžić, S. (2006), Kreativno društvo, inovativna privreda i tranzicija – Studija slučaja za Vojvodinu, Zbornik radova: Socijalni kapital i društvena integracija, ss. 315-339, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Odsek za sociologiju, Novi Sad. 10. Adžić, S. (2008a), Regionalna politika i evropska integracija Vojvodine. Novi Sad: Prometej. 11. Adžić, S. (2008b), Strategy of Enhancing of Competitiveness of the Agro-industrial Complex of Vojvodina – Controversies, Limitations, Solutions, Journal of Central European Agriculture, Vol. 9 (2008), No 3, pp. 483-493. 12. Adžić, S. (2009a), Decentralizacija kao faktor razvoja dobrog poslovnog okruženja – kontroverze, problemi, rešenja, Zbornik radova: Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije, ss. 173-183, Ekonomski fakultet, Kragujevac. 13. Adžić, S.. Sedlak, O. & Ćirić Z. (2009), Micro-industrial Clusters and Rural Development, Collecton of works (an CD ROM) from International Scientific Conference: AVA4 Congress – International Congress of the Aspects and Visions of Applied Economics and Informatics an Theme: “Regional and Rural Development, International MBA Networks and University of Debrecen, Centre of Agricultural Sciences and Engineering, Faculty of Agricultural Economics and Rural Development, Debrecen. 14. Adžić, S. et. al. (2009), Reindustrijalizacija Vojvodine i ekonomska politika: Periculum in mora, Ekonomski fakultet, Subotica. 15. Adžić, S. & Adžić, J. (2009), Global Economic Crisis at Agro-Food Industries - Case Study for Vojvodina, Collecton of works (an CD ROM) from International Scientific Conference: VII International Pensa Conference: Economic Crisis: Food, Fiber and Bioenergy Chains” in Frame of Thematically Group: “Public Policy and Regulatory Aspects. Organizator: School of Economics, Business and Accounting (FEA), University of Sao Paulo, Sao Paulo. 16. Adžić, S. (2009), Reindustrijalizacija, teorija endogenog razvoja i dobro regionalno i lokalno poslovno okruženje, Zbornik radova: Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske krize, ss. 93 – 106, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu. 17. Adžić, S. (2010a), Politika klasterizacije i reindustrijalizacija Vojvodine, Zbornik radova: “Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije”, pp. 239-240, Ekonomski fakultet, Kragujevac. 18. Adžić, S., Vojinović, S. & Adžić, J. (2010), Reindustralization and Regional Cluster Policy – The Case Study of Vojvodina, Collecton of works (an CD ROM) from International Scientific

166

Conference: International Conference of Organizational Innovation – ICOI 2010” an Theme: “Strategic Management. Organizatori: International Association of Organizational Innovation, USA, Siam University, Thailand, Chang Jung Christian University, Department on International Business, Taiwan, Southern Lousiana University, USA, Jasmine Publishions, Taiwan, Bangkok. 19. Adžić, S. & Adžić, J. (2010), Keeping Production Entrepreneurship and Reindustralization – Regional Case of Vojvodina, Collecton of works (an CD ROM) from International Scientific Conference: Advances in Business-Related Scientific Research Conference – ABSRC 2010. Edukator, Koper. 20. Adžić, S. (2010b), Povratak industrije u Srbiju – Realnost ili utopija, Zbornik radova: Nova strategija razvoja privrede Srbije: Izazovi ekonomske politike u 2011, ss. 263 – 283, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu. 21. Adžić, S. (2010c), Reindustrialization, Balanced Spatial Development and Financial Industry, Monography: Economic Growth and Development of Serbia New Model, pp. 285-309, Banking Academy, Faculty for Banking, Insurance and Finance, Belgrade. 22. Adžić, S. (2011a), Reindustrijalizacija Srbije i strukturna politika, Ekonomija/ Economics, Vol. 17, No. 2, ss. 301-326. 23. Adžić, S. (2011b), Regionalna ekonomija Evropske unije, Ekonomski fakultet, Subotica. Adžić, S. (2011c), Povratak industrije u Srbiju – između želja, mogućnosti i iluzija, Ekonomija/ Economics, 18, No. 2, ss. 403-466. 24. Borras, S. and Tsagidis, D. (2008), Cluster Policies in Europe: Firms, Institutions, and Governance, Edward Elgar. 25. Capello, R. (2007), Regional Economics:1 edition, Routledge. 26. Cooke, Ph (2009), Technology clusters, industrial districts and regional innovation systems, In Collection of Works: A Handbook of Industrial Districts, pp. 295-306, Edward Elgar. 27. Collection of works (2000): Die lernende Region: Regionale Entwiklung durch Bildung, Verlag Ruegger. 28. Collection of works (2006): Entrepreneurship, Investment and Spatial Dynamics: Lessons and Implications for an Englared EU, Edward Elgar. 29. Collection of works (2009a): Europe, Globalization and the Lisbon Agenda, Edward Elgar. 30. Collection of works (2009b): Universities, Knowledge Transfer and Regional Development: Geography, Entrepreneurship and Policy, Edward Elgar. 31. Collection of works (2010a): Regional Development in Central and Eastern Europe: Development processes and policy challenges, Routledge Contemporary Russia and Eastern Europe Studies. 32. Collection of works (2010b): Enterpreneurship and Regional Development, Edward Elgar. 33. Collection of works (2011a): Regional Transformation Processes in the Western Balkan Countries, Centre for Regional Studies of the Hungarian Academic of Sciences. Pecs. 34. Collection of works (2011b): New Directions in Regional Economic Development: The Role of Entrepreneurship Theory and Methods, Practice and Policy, Edward Elgar. 35. Domazet, T (2011), Okvir ekonomike na makro i mikro razini – odgovor na nove izazove, Ekonomija/Economics, Vol. 18, No. 2, ss. 197 – 232. 36. European Council (2000), Presidency conduction, Lisbon, 23-24 March, 2000. 37. European Commision (2011), Europe 2020 – A strategy for Smart, Sustainable and Inclusive Growth, Brusels, Brusels: COM (2010) 2020, 3.3.2011. 38. Fujita, M., Krugman, P. & Venables, A. J. (1999), The spatial economy: cities, regions and international trade, MIT Press, Cambridge, Mass. Global Competitiveness Report, 2008-2009 39. Jacobs, D. & De Man, A. (1996), Clusters, New Development in Austria and their Relevance in Economic Policy, In “Clusters and Regional Specialisation on Geography Tecnology Networks”, European Reserarch in Regional Science 8, pp. 254 – 268, London. 40. Kettels, C. (2004), European Clusters, Collection of Works: Structural Change in Europe 3. Innovative City and Business Regions, Bollschweill: Haghbart.

167

41. Koczisky, G. D. (2009), Methodology of Regional Development, University of Miskolc, Faculty of Economics, Miskolc. 42. Malmeberg, A., Solvell, O. & Zander, I. (1996), Spatial Clustering, Local Accunulation of Knowledge and Firm Competitiveness, Geografska Annaler, Series B, Vol.78B, No 2. 43. Mitch, D. (2004), School finance, Collection of Works: International Handbook of the Economics of Education, pp. 260-297, Edward Elgar. 44. Porter, M. (1998), Clusters and the New Economics of Competition, Harvard Business Pres, November- December. 45. Porter, M and Ketels Ch (2009), The industrial districts model: Relevance for developing countries in the context of globalization, Collection of Works: A Handbook od Industrial districts, pp. 570-584, Edward Elgar: 46. Posthuma, A C (2009), Cluster and industral districts: Common roots, different perspectives, In Collection of Works: A Handbook od Industrial districts, pp. 172-183, Edward Elgar. 47. Rosenfeld, S. A. (1996), Industrial Stregth Strategies: Regional Business Clusters and Public Policy, In: Aspen Institute: Rural Economic Policy Program, Best practices: Series; Industrial Strenght Strategies. 48. Stevens, Ph & Weale M (2004), Education and economic growth, Collection of Works: International Handbook of the Economics of Education, pp. 164-188, Edward Elgar. 49. Yescombe, E. R. (2007), Public-Private Partnerschip: Principles of Policy and Finance, Elseiver Ltd.