FINANSIJSKI MENADŽMENT

1.Pojam i predmet finansijskog menadžmentaFinansijski menadžment se može posmatrati dvojako-kao naučna disciplina i kao funkcija preduzeća.Kao naučna disciplina finansijski menadžment se razvio iz nauke o finansijama tokom prošlog veka – razvoj institucija finansijskih tržišta, usavršavanje finansijskih instrumenata i unapređenje finansijske prakse povećali su interesovanje nauke za uspeh preduzeća, što je uslovilo pojavu velikog broja naučnih radova iz ove oblasti. Finansijski menadžment kao naučna disciplina tesno je povezan sa drugim naučnim disciplinama, a naročito sa računovodstvom i ekonomijom i predstavlja specijalizovani vid menadžmenta.Kao funkcija preduzeća finansijski menadžment obuhvata aktivnosti preduzeća koje se odnose na sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom, imajući u vidu osnovni cilj preduzeća. Glavni zadatak finansijskog menadžmenta kao funkcije preduzeća je obezbeđenje stabilnih izvora finansiranja. Upravljanje finansijama vrši se preko upravljanja novčanim tokovima preduzeća, a upravljanje finansijskom delatnošću ostvaruje se na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog prava, informatike, knjigovodstva, matematičkih i statističkih metoda... tako da se može reći da finansijski menadžment obuhvata planiranje, organizaciju, motivaciju, kontrolu...Određivanje pojma finansijskog menadžmenta usko je povezano sa definisanjem finansijskih odnosa (finansijski odnosi obuhvataju proces reprodukcije u celini), pa se može na osnovu toga zaključiti da je finansijski menadžment u širem smislu komponeneta finansijske politike koja obuhvata delatnost usmerenu na postizanje postavljenih ciljeva uz korišćenje odabranih instrumenata (ovakav pristup je fiziokratski a njegove pristalice su smatrale da je glavni izvor bogatstva –proizvodnja).Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta i to zbog toga što postoje tesne veze finansija sa upravljanjem, tehnologijom, resursima, kadrovima...(često se izvori finansijskih problema nalaze u tim oblastima). S druge strane, greške u finansijskom menadžmentu mogu da dovedu do negativnih posledica u oblasti upravljanja tehnologijama, resursima, kadrovima....Predmet interesovanja finansijskog menadžmenta su u početnom periodu razvoja bili problemi finansiranja (pribavljanja kapitala iz različitih izvora) odnosno problemi pravnih i finansijskih odnosa preduzeća i finansijskih institucija koje mu obezbeđuju kapital, kao i finansijski instrumenti kojima se kapital pribavlja (predmet interesovanja bila je pasivna strana bilansa stanja preduzeća).

1

Za razliku od tradicionalnog pristupa finansijskom menadžmentu, čiji je predmet bilo samo pribavljanje kapitala, savremeni pristup pored toga razmatra i njegovu upotrebu (i aktivu i pasivu bilansa stanja).

2.Uloga finansija u procesu reprodukcijeFinansije predstavljaju sveukupnost odnosa nastalih u procesu stvaranja novčanih fondova privrednih stubjekata i države, kao i njihovog korišćenja u cilju reprodukcije, podsticanja i zadovoljenja socijalnih potreba društva (proces društvene reprodukcije je moguće podeliti na četiri osnovne faze: proizvodnju, razmenu, raspodelu i potrošnju).Celina finansijskih odnosa deli se na tri veće povezane oblasti: finansije privrednih subjekata (preduzeća, organizacije, ustanove), osiguranje i državne finansije. U zavisnosti od karaktera subjekata, unutar svake od ovih oblasti moguće je izdvajati posebne grupe od kojih svaka ima svoje specifičnosti i sopstvenu organizacionu strukturu finansijskog aparata.Finansije privrednih subjekata predstavljaju značajan deo finansijskog sistema. Prema izvorima stvaranja finansijski resursi se dele na: a)one koji se obrazuju na račun sopstvenih sredstava (akcionarski kapital, deoničarski ulozi, prihod od osnovne delatnosti, posebni prihodi...), b)one koji su mobilisane na finansijskom tržištu kao rezultat operacija sa hartijama od vrednosti, pozajmljivanja... i c) one koje se ponovo raspodeljuju (budžetske subvencije, naknade kod osiguranja...).Mogu se izdvojiti tri osnovna ciklusa delatnosti preduzeća:a)Investicioni ciklus-sadrži povratnu povezanost investicionih (ulaganje finansijskih resursa) i deinvesticionih (izvlačenje dobiti) operacija preduzeća.b)Ciklus tekućih operacija-određuje se povratnom povezanošću operacija za snabdevanje, proizvodnju i plasman. Prosečno trajanje ovog ciklusa zavisi od vida delatnosti preduzeća, organizacije te delatnosti, odnosa koji organizuje i održava preduzeće sa isporučiocima, brokerima, dilerima i klijentima prilikom plasmana robe.c)Novčani ciklus-karakterišu operacije koje su povezane sa upravljanjem nad slobodnim novčanim sredstvima preduzeća (operacije koje su povezane sa pokrivanjem kratkoročnih finansijskih potreba preduzeća u slučaju manjka raspoloživih sredstava putem koršćenja kredita).Ipak, podela na navedene cikluse nije precizna zbog toga što je u preduzećim sa dugim proizvodnim ciklusom teško odvojiti tekuće od investicionih operacija, a pojam ciklusa, koji se shvata kao uzastopnost operacija koje se obnavljaju sa određenom periodičnošću, odgovara opisu proizvodnih operacija.

2

3.Finansijski sistem preduzeća; Uticaj cena na finansijski menadžmentPreduzeće se može posmatrati kao određeni finansijski sistem - finansijska sredstva su neophodna za osnivanje preduzeća, za njegovo tekuće poslovanje, kao i za razvoj (da bi se preduzeće moglo osnovati potreban je početni-inicijalni novac, a bez njega se ne mogu obezbediti neophodni činioci proizvodnje-sredstva za rad, radna snaga, predmeti rada...).Sve poslovne odluke preduzeća imaju finansijske implikacije na bilans stanja i bilans uspeha preduzeća (ako preduzeće odluči da kupi akcije, time u bilansu stanja smanjuje novac, a povećava imovinu).Sve faze poslovnog procesa preduzeća (proizvodnja, prodaja, nabavka, finansiranje) treba posmatrati sa finansijskog aspekta - svi oblici imovine preduzeća predstavljaju novčani potencijal pošto se ona prodajom može pretvoriti u novac.Sva imovina i izvori finansiranja, prihodi i rashodi (finansijski rezultat) i novčani tokovi preduzeća iskazuju se i prate novčano. U vezi sa tim se može zaključiti da je preduzeće finansijski sistem čiji krvotok čine novčani i robni tokovi (robni tokovi u stvari predstavljaju novčane tokove transformisane u nenovčane..).

Cena preko uzajamne veze »ponuda-potražnja« utiče na obim finansijskih izvora i finansijskih tokova (što je viša cena, to je manja potražnja). Ipak, od ovog pravila postoje izuzeci kao što je Gifenov efekat (pri povećanju cena najneophodnije robe potražnja za njom može da raste) i tvrdnja da potražnja može da opada sa sniženjem cene robe specijalne potražnje (povezano sa povećanim prstižom određene kupovine).Cena je ekonomski instrument zahvaljujući kome vrednost proizvodnje dobija novčani izraz i psotaje objekt raspodele. Na osnovu cena materijalizuju se finansijski odnosi koji do tada postoje u vidu planova.Cena predodređuje konkretan obim novčanih sredstava koji služi preduzeću. To je jedan od osnovnih faktora koji utiču na dalji proces raspodele – u okviru cene određuju se proporcije buduće raspodele u skladu sa uticajem faktora proizvodnje.Cena utiče na period obrta kapitala i kreditni rizik koji se svoje strane utiču na parametre efikasnosti finansijskog menadžmenta. Taj uticaj rezultira kroz:-mogućnost ubrzavanja ili usporavanja perioda obrta kapitala pri određivanju cene određenog nivoa, i-uzimanje na sebe ili predaje rizika od kvarenja, gubitka robe ili finansijskog instrumenta prilikom njihovog kretanja tokovima plasmana od proizvođača (ili emitenta) ka potrošaču (ili investitoru).

3

4.Glavni finansijski cilj preduzećaGlavni ciljevi finansijskog menadžmenta leže van finansija (nisu sami sebi cilj). Njihova specifičnost sastoji se već u njihovom formulisanju.Osnovni cilj finansijskog menadžmenta na nivou države je učvršćivanje sistema socijalnih odnosa koji postoje u njoj. Prilikom donošenja finansijskih odluka treba nastojati da se:a)smanji verovatnoća donošenja pogrešnih odluka;b)smanje troškovi za njihovu realizaciju;c)smanji rizik kod realizacije odluka....

Postoji više finansijskih ciljeva preduzeća, a glavni je maksimalizacija profita (akcionari teže da sebi obezbede maksimalnu ekonomsku korist kroz poslovanje peduzeća). U akcionarskom društvu taj cilj se postiže stvaranjem vrednosti akcionarima, a ta vrednost se iskazuje tržišnom vrednošću akcija preduzeća koja je rezultat tri glavne odluke: a)odluka o investiranju (ulaganju) - u materijalnu, finansijsku ili drugu imovinu utiče na strukturu imovine u aktivi, rizik i sigurnost ulaganja (kad su ulaganja sigurna, niskorizična i rentabilna realizacija takve odluke dovodi do povećanja tržišne vrednosti akcija), pa se prilikom analize dugoročnih i kratkoročnih odluka investicionog karaktera vrši procena: 1)optimalnosti transformacije finansijskih resursa u druge vidove resursa, 2)svrsishodnosti i efikasnosti ulaganja u fondove, 3)optimalnosti obrtnih sredstava 4)efikasnosti finansijskog položaja.b)odluka o finansiranju - kojom se definiše finansijska struktura preduzeća (određuje se način pribavljanja sredstava za pokriće svih obaveza preduzeća, a ta sredstava se mogu obezbediti iz sopstvenih ili tuđih izvora).c)odluka o dividendi i zadržanom dobitku – doprinosi povećanju ili smanjenju tržišne vrednosti akcija i vrednosti preduzeća (isplata većih dividendi povećava potražnju za akcijama, što deluje na povećanje tržišne vrednosti akcija pa odluka o zadržavanju dobitka predstavlja vrstu odluke o finansiranju jer zadržani dobitak povećava trajni kapital).Pošto su te tri odluke međuzavisne, treba težiti njihovoj optimalnoj kombinaciji u odnosu na glavni cilj – maksimilizaciju profita.

Često se kao način maksimilizacije profita zagovara maksimilizacija zarade po akciji, iako ovo ne može da bude prikladan cilj jer on ne određuje rokove i trajanje očekivanih prinosa. Takođe, ovaj cilj sadrži u sebi i dosta rizika – svaki investicioni projekat ima svoj nivo rizika, što znači da su jedni rizičniji od drugih (finansijski rizik utiče i na ukupan rizik investitora)) a pri tome se ne vodi računa o uticaju politike dividendi na tržišnu cenu akcija (kad bi maksimilizacija zarade po akciji bila jedini cilj, preduzeće ne bi isplaćivalo dividendu, jer se zadržavanjem dobitka i njegovim daljim investiranjem po nekoj pozitivnoj stopi prinosa, povećava zarada po akciji).

4

Imajući u vidu navedene razloge, cilj maksimilizacije zarade po akciji ne mora biti isti kao i cil maksimilizacije tržišne cene akcija jer tržišna cena akciej predstavlja procenu vrednosti preduzeća od strane svih učesnika na finansijskom tržištu.

5.Sporedni finansijski ciljevi preduzećaPored glavnog finansijskog cilja, postoje i sporedni, i to: a)Maksimilizacija neto dobitka u dugom roku – Neto dobitak je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji ostaje preduzeću na raspolaganje, i on se u akcionarskom društvu deli na: 1)dividendni dobitak iz koga se vrši isplata dividendi, 2)zadržani dobitak koji povećava trajni kapital preduzeća i koristi se za finansiranje razvoja, pokrivanje gubitaka, isplatu dividendi u slučaju nedostatka neto dobitka, i 3)rezerve za pokriće poslovnog i finansijskog rizika. Ipak, maksimilizacija ukupnog dobitka preduzeća nije najbolje merilo dobrog finansijskog upravljanja – akcionarsko društvo može povećati ukupan dobitak investirajući ga u obveznice ili druge hartije od vrednosti, a da akcionari od toga nemaju finansijske koristi, bar ne u sadašnjosti. b)Jačanje finansijske snage koju čine dve komponenete: a)Kvantitativna koja predstavlja obim i vrednost imovine i podrazumeva: 1)usklađenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom i 2)usklađenost osnovnih sredstava sa obrtnim sredstvima, što znači da ako osnovna sredstva nisu usklađena sa poslovnim zadatkom posledica može biti nedovoljno korišćenje kapaciteta, a pošto obrtna sredstva treba da se koriste za opsluživanje osnovnih sredstava i to u minimalnoj vrednosti i količini koja će stvoriti najmanje troškova, mora se stvarati optimalni obim osnovnih i obrtnih sredstava. Pri tome se u okviru kvantiteta finansijske snage mora težiti: 1)usklađenosti kratkoročnog i dugoročnog finansiranja, 2)usklađenosti sopstvenog i tuđeg kapitala, 3)očuvanju finansijske ravnoteže.b)Kvalitativna koju čini: trajna sposobnost plaćanja obaveza u roku (solventnost), trajna sposobnost kratkoročnog finansiranja tekućeg poslovanja i dugoročnog finansijskog razvoja, , trajna sposobnost ulaganja u materijalnu, finansijsku i drugu imovinu, očuvanje imovine vlasnika (poslovanje bez gubitaka), povećanje imovine vlasnika ostvarenjem neto dobitka i zadržavanjem dobitka i trajna sposobnost zadovoljenja finansijskih potreba radnika, menadžera i države (ubiranje poreza). Kvalitet finansijske snage uslovljava mogućnost poslovanja zbog čega je on primaran u odnosu na kvantitet – on podrazumeva sposobnost

5

plaćanja, finansiranja, investiranja.. i bez njega nema ni mogućnosti za dobro poslovanje i opstanak preduzeća.

6.Organizacija finansijskog menadžmenta; Suprotnost interesa i ciljeva u akcionarskom društvuU malim i srednjim preduzećima tekuću finansijsku delatnost, na osnovu spajanja funkcija, ostvaruju drugi sektori – knjigovodstvo, informatička služba...dok je u velikim preduzećima ona raspodeljena dosta jasno između finansijske službe, informatičke službe i kontrolne službe.Izbor organizacione strukture finansijskog menadžmenta zavisi od velikog broja faktora, kao što su:-organizaciono-pravna forma preduzeća;-tržište na kome radi preduzeće;-veličina organizacije (obim proizvodnje, brojnost personala);-sfera delatnosti;-tehnologija koja se koristi;-tip menadžmenta kojim raspolaže preduzeće;-informacioni procesi unutar i van organizacije;-prognozirano ili planirano vreme dobijanja konačnog rezultata (proizvoda);-dinamičke karakteristike preduzeća koje određuju dozvoljeno vreme za donošenje i realizaciju odluka, i-organizaciona kultura.Ovi faktori različito utiču na finansijsku organizacionu strukturu i sadržaj delatnosti finansijskog mandžmenta koja može biti strukturisana na sledeći način:-opšta finansijska analiza i planiranje;-obezbeđivanje preduzeća finansijskim resursima (upravljanje izvorima sredstava);-raspodela finansijskih resursa (investiciona politika i upravljanje aktivom).

Među pojedinim učesnicima u akcionarskom društvu postoje zajednički, ali i suprotni interesi – interes akcionara je da uvećaju svoju imovinu dok su radnici zainteresovani za bolje plate i bolje uslove rade, a u vezi sa tim i država ima odgovorajući interes (da naplati veće poreze i druga davanja). Ovi interesi i ciljevi su često međusobno suprotstavljeni i isključivi (većim zadržavanjem dobitka vrši se isplata manjih dividendi a veće plate radnika smanjuju dobitak i zaradu po akciji).

6

Odvojenost vlasništa od kontrole može dovesti do sukoba između vlasnika i menadžera, jer se ciljevi menadžera mogu razlikovati od onih koje imaju akcionari u društvu – u takvoj situaciji menadžment mora delovati u sopstvenom, a ne u intersu akcionara.Menadžeri se mogu zamisliti kao agenti akcionara. Međutim, treba imati na umu da će menadžeri donositi optimalne odluke samo ako su motivisani i ako ih akcionari na pogodan način kontrolišu (motivacija uključuje visinu zarade, mogućnsot za dobijanje akcija i druge privilegije). Nadzor se sprovodi revizijom finansijskih izveštaja, ograničavanjem menadžerskih odluka, sistematskom kontrolom menadžmenta...

7.Klasifikacija odluka finansijskog menadžmentaFinansijski menadžment donosi različite vrste odluka za rešavanje različitih problema, na koje utiče veliki broj spoljnih činilaca (konkurencija među preduzećima, tehnološke promene, inflacija, promena kamatnih stopa, promena poreskog sistema...), pa zbog toga on mora da bude fleksibilan kako bi se prilagodio promenama. Polazeći od prognoze efikasnosti razlikuju se:a)Obične varijante sistema su one varijante kod kojih efikasnost trošenja resursa po jedinici dobijenog efekta odgovara normama i normativima prihvaćenim za odgovarajuću privrednu granu, a među njima se mogu izdvojiti sledeći tipovi varijanti sistema: 1)neefikasna (ne omogućava da se problem reši), 2)racionalna (omogućava rešavanje problema), 3)optimalna (omogućava da se problem reši na najbolji način).b)Sinergijske varijatne sistema su one varijante pri čijem prihvatanju efikasnost naglo raste, pa se može reći da se sinergijska rešavanja javljaju kdo izrade novih intenzivnih tehnologija ili kompleksnih elemenata sistema ili operacija (u finansijskom menadžmentu sinergijski efekat upravnog odlučivanja naziva se efekat poluge).c)Asinergijske varijante sistema su one varijante koje dovode do neproporcionalnog smanjenja efikasnosti sistema i operacija, a najčešći uzroci tih odluka su: kašnjenje u izvršavanju odluka, nepostojanje potrebnih resursa, odsustvo organizacije i motivacije...

Na donošenje odluke o investiranju utiče veći broj faktora, kao što su: vid investiranja, vrednost investicionog projekta, ograničenost finansijskih resursa, rizik donošenja odluka...a činioci koji prouzrokuju neophodnost ekonomskih investicija su obnavljanje materijalno-tehničke baze, porast obima proizvodne delatnosti, osvajanje novih vidova delatnosti...Postoji prostorna i vremenska optimalizacija raspodele investicija.

7

Prostorna optimalizacija raspodele investicija je ona optimalizacija kod koje je ukupan iznos finansijskih resursa za konkretni period ograničen (prisutan kod holdinga).Vremenska optimalizacija raspodele investicija je ona optimalizacija kod koje je ukupan iznos finansijskih resursa koji je dostupan za finansiranje u planiranoj godini ograničen.Postoji portfeljna teorija (teorija finansiranja investicija) u okviru koje se uz pomoć statističkih metoda ostvaruje najpovoljnija raspodela rizika portfelja hartija od vrednosti i procena dobiti.U mnogim preduzećima postoji praksa diferencijacije prava donošenja odluka investicionog karaktera – ograničava se maksimalni obim investicija u okviru koga pojedini rukovodioci mogu samostalno da donose odluke (jedan od kriterijuma pri izboru investicionih projekata je faktor rizika).

Odluke finansijskog menadžmenta moraju da obuhvataju sledeće operacije:-otkrivanje finansijskog problema;-prikupljanje informacija o svakom od subjekata koji se nalaze u finansijskim odnosima;-prikazivanje i analiza informacija;-određivanje ciljeva finanasijskog upravljanja pri rešavanju problema;-dekompozicija tog cilja na cilj finansijskog menadžmenta svakog od subjekata koji se nalaze u finansijskim odnosima;-razrada kriterijuma ocene efikasnosti finansijskog menadžmenta i svakog od subjekata koji se nalaze u finansijskim odnosima;-analiza mogućih upravljačkih uticaja u odnosu na podsistem koji predstavlja izvor finansijskog problema;-prognoziranje posledica finansijskog uticaja na promenu situacije;-verifikacija i ocena varijanti odluka, i-donošenje, saopštavanje izvršiocima, izvršenje i kontrola izvršenja odluka.

8.Upravljanje finansijskim sredstvima preduzećaUpravljanje finansijskim sredstvima preduzeća obuhvata:a)Finansijsku analizu i planiranje koji predstavljaju analiziranje i planiranje finansijskih potencijala preduzeća i sadrže: analizu i ocenu rezultata i finansijskog stanja preduzeća, pripremu planova investiranja ili planova novih kapitalnih ulaganja i utvrđivanje potrebnih resursa za finansiranje investicija.b)Investiranje koje predstavlja utvrđivanje potrebnog obima sredstava i njihovo pribavljanje prema odgovarajućoj strukturi.

8

c)Finansiranje koje obuhvata određivanje i korišćenje najprihvatljivijeg metoda za finansiranje planiranih investicija.Odluke o finansiranju i odluke o investiranju mogu biti kratkoročne (do godinu dana - odnose se na obrtna sredstva i tekuće obaveze preduzeća) i dugoročne (preko godinu dana - odnose se na osnovna sredstva i angažovani kapital-akcionarski kapital i dugoročne kredite).Pri upravljanju finansijama najvažniji cilj predstavlja maksimilizacija vrednosti kapitala, ali odluke o investiranju i finansiranju donose se radi ostvarenja i drugih ciljeva poslovanja (maksimalizacija prihoda, maksimalizacija dobitka, povećanje učešće na tržištu, ostvarenje određene stope prinosa na uloženi kapital..).

9.Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvimaZa organizovanje procesa reprodukcije u preduzeću neophodno je manje ili veće angažovanje novca. Kapital vlasnika, dug trećim licima i zarada iz poslovanja čine ukupna sredstva za finansiranje poslovanja, a ovi izvori služe za pribavljanje potrebnih osnovnih (stalnih) i obrtnih (tekućih) sredstava.Dok u osnovna sredstva spadaju zemljište, građevinski objekti, mašine i oprema, kupljeni patenti, dugoročna potraživanja... u obrtna sredstva ulaze ona sredstva koja se obrću u kraćim rokovima i koja se često pretvaraju iz jednog oblika u drugi (sredstva koja se stalno troše u procesu proizvodnje ili su nabavljena radi prodaje – svi oblici novca, kratkoročne hartija od vrednosti, sva imovina koja se u toku godine preobrne u novac, sve zalihe materijala, robe, rezervnih delova i sitnog inventara, kao i aktivna vremenska razgraničenja na kojima se evidentiraju preplaćeni rashodi i nefakturisani prihodi).Obrtna sredstva se često nazivaju i bruto obrtnim sredstvima – kad se bruto obrtna sredstva umanje za kratkoročne obaveze dobijaju se neto obrtna sredstva.Upravljanje obrtnim sredstvima pretpostavlja da se sa što manjim ulaganjima u ukupna obrtna sredstva ostvari što veći obim poslovne aktivnosti. Ono predstavlja stalno odmeravanje i usklađivanje rentabilnosti i rizika koji su neposredno uslovljeni obimom neto obrtnih sredstava.Preduzeće treba da teži da utvrdi optimalan obim neto obrtnih sredstava – postoji određena međuzavisnost obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza koja određuje nivo neto obrtnih sredstava kojima preduzeće treba da raspolaže u svakom momentu. Neto obrtna sredstva predstavljaju razliku između ukupnih obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza, pa su važan

9

indikator solventnosti preduzeća s obzirom da povećanje neto obrtnih sredstava daje mogućnost preduzeću da urednije plaća kratkoročne obaveze. Neto obrtna sredstva se mogu još definisati i kao razlika između ukupnih dugoročnih izvora finansiranja (sopstvenih i pozajmljenih) i dugoročnih ulaganja u fiksna sredstva koja su iskazana po njihovim sadašnjim vrednostima.

10.Upravljanje novcemUpravljanje novčanim sredstvima ili gotovinom stavlja u fokus neophodnost stalnog balansiranja između dva osnovna kriterijuma privređivanja: solventnosti i rentabilnosti, koje se svodi na zahtev za uspostavljanjem i održavanjem optimalnog salda gotovine u svakom trenutku. Suficit gotovine iznad neophodnih potreba utiče na smanjenje rentabilnosti, dok deficit gotovine, u odnosu ne neophodne potrebe, direktno ugrožava solventnost preduzeća.Cirkulisanje gotovine kroz poslovanje preduzeća može se izraziti i meriti pomoću prosečnog vremenskog trajanja jednog obrta koji se naziva gotovinskim ciklusom, odnosno koeficijentom obrta gotovine. Ovaj koeficijent pokazuje koliko se gotovinskih ciklusa obavi u toku jedne poslovne godine, dok gotovinski ciklus predstavlja broj dana u godini koja protekne od trenutka izdavanja gotovine za nabavku sirovina i materijala do momenta primanja gotovine na ime naplate prihoda od prodaje gotovih proizvoda koji su izrađeni od odnosnih sirovina i materijala. Koeficijent obrta gotovine dobija se kada se broj dana u godini podeli sa prosečnim trajanjem jednog obrta.Pri određivanju minimalno potrebnog salda gotovine treba imati u vidu troškove koji nastaju u vezi sa gotovinom: troškovi držanja gotovine (oportunitetni troškovi koji odgovaraju izgubljenom prinosu koji se mogao ostvariti da je raspoloživa gotovina bila uložena), troškovi nedostatka gotovine (posledica su trenutnih kasa-skonta ili drugih priliva da se sirovine i materijal nabave pod povoljnim uslovima) i troškovi transakcija sa gotovinom (administrativni i manipulativni troškovi i provizije koje nastaju pri pribavljanju gotovine i njenom transferu u hartije od vrednosti i depozite i obrnuto).Preduzeće treba da nastoji da ima optimalni saldo gotovine (saldo koji minimizira ukupne troškove gotovine). Određivanje ovog salda predstavlja veliki problem, pošto je teško predvideti buduće tokove gotovine, pa se u teoriji i praksi koriste razne metode i modelui koji su nedovoljno pouzdani. Najčešće se koristi tzv. finansijski metod koji se zasniva na informacijama tekuće finansijske analize i planiranja (polazi se od činjenice da minimalni

10

saldo gotovine treba da bude jednak prosečnom godišnjem saldu koji je neophodan za obavljanje redovnih aktivnosti preduzeća). Ukupni godišnji izdaci gotovineProsečni saldo gotovine= Koeficijent obrta gotovine

Cilj preduzeća je da smanji saldo i ukupne troškove gotovine, što se postiže vođenjem odgovarajuće strategije upravljanja gotovinom u kojoj se polazi od zahteva: a)da se prolongiraju isplate kratkoročnih obaveza, b)da se poveća efikasnost korišćenja zaliha i c)da se skrati period naplate potraživanja od kupaca.

Pri upravljanju gotovinom treba težiti da se što više gotovine oslobodi za rentabilna ulaganja, ali da se time ne ugrozi solventnost preduzeća – privremeno slobodnu gotovinu treba ulagati u depozite i kratkoročne hartije od vrednosti, čime se ostvaruje izvesni prinos (prodajom kartkoročnih hartija od vrednosti preduzeće može brzo doći do gotovine), a takođe gotovina se može pribavljati i emisijom i prodajom sopstvenih hartija od vrednosti.Bezgotovinske naplate stižu na žiro račun preduzeća, a takva plaćanja se vrše sa žiro računa uplatioca. Zadatak finansijskog menadžmenta je da blagovremeno utvrdi takve prilive i odlive novca i obezbedi likvidnost i solventnost.Novac se obično drži u jednoj ili više banaka. Čekovima se vrše bezgotovinska plaćanja, dok se gotovinom vrše samo manja plaćanja – sredstva po viđenju, dok se ne iskoriste za plaćanje, ukamaćuju se kod banke.Gotovinu predstavljaju banknote i kovani novac, a plaćanje gotovinom vrši se samo onda kada se ne može izvršiti bezgotovinski. Gotovina se čuva u blagajni, o čemu se vodi posebna evidencija. Centralna banka utvrđuje kriterijume na osnovu kojih se određuje visina blagajničkog maksimuma, kao i kako se on može koristiti (utvrđuje uslove i način plaćanja gotovim novcem).Prihodovanim novcem se ne mogu vršiti plaćanja, već se sva prihodovana gotovina mora prvo uplatiti na žiro račun preduzeća. Gotovina za dozvoljena plaćanja se podiže sa žiro računa, a sve isplate su posebno dokumentovane.Novac koji se naplati od prodaje, jednim delom se koristi za plaćanje utrošaka koji su nastali u nabavci, proizvodnji i prodaji – ako je prodajna cena veća od cene koštanja, preduzeću na raspolaganju ostaje onaj deo novca koji čine amortizaciju i profit (stalni tok redovnog poslovnog priliva novca).Priliv novca služi za plaćanje nabavki i utrošaka, čime se obezbeđuje kontinuitet poslovanja – priliv se može uvećavati uzimanjem kredita, povećanjem kapitala ili umanjivanjem obrtnih sredstava, a odlivanjem novca

11

se može finansirati povećanje obrtnih sredstava, vraćanje duga, ulaganje u osnovna sredstva, isplata dividendi. Usklađivanjem priliva i odliva održava se solventnost.

Priliv novca se može podsticati i ubrzavati, a njegov odliv usporavati – pri podsticanju priliva stvaraju se određeni troškovi, kao što je odobravanje kasa-skonta i drugih pogodnosti koje se daju za ranije plaćanje (umanjuju se prihodi, ali se poboljšava likvidnost) dok se usporavanje odliva novca može postići priznavanjem poveriocima većih kamata, pružanjem obezbeđenja plaćanja i drugim povlasticama (zbog povećanih troškova umeanjuje se poslovni rezultat).Emisijom hartija od vrednosti preduzeća pribavljaju novac, a njihovi kupci plasiraju novac - novac koji se plasira u hartije od vrednosti donosi prinos (portfolio pribavljenih i posedovanih hartija od vrednosti čini deo obrtnih sredstava).

11.Upravljanje zalihamaZalihe predstavljaju znatan deo ukupnih poslovnih sredstava preduzeća i zato zahtevaju velika novčana ulaganja. Optimalnim volumenom može se smatrati samo onaj nivo zaliha koji stvara najniže ukupne troškove njihovog poslovanja.Troškovu upravljanja zalihama mogu se podeliti na:a)Troškove pribavljanja zaliha –nastaju zamenom utrošenih zaliha sirovina i materijala za potrebe proizvodnje, kao i zamenom sopstvenih zaliha gotovih proizvoda za potrebe prodaje: 1)troškovi ispostavljanja porudžbine uključujući i troškove pripreme proizvodnje, 2)troškovi prijema, istovara, kontrole i smeštaja zaliha, 3)troškovi komisionih popusta.b)Troškove držanja zaliha -predstavljaju troškove koji su prouzrokovani postojanjem i držanjem zaliha u preduzeću: 1)troškovi vezivanja kapitala, 2)troškovi uskadištenja, 3)troškovi osiguranja, 4)porez na imovinu, 5)troškovi amortizacije.c)Troškove nedostatka zaliha –nastaju kada se pojavi nedostatak zaliha sirovina i amterijala neophodnih za proces proizvodnje, kao i kada se pojavi nedostatak zaliha gotovih proizvoda da bi se zadovoljile porudžbine od kupaca: 1)propušteni prihodi od prodaje, 2)gubitak reputacije (goodwill-a), 3)gubici zbog neizvršavanja planova proizvodnje.Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama –prva se odnosi na problem koliko treba pribaviti zaliha u jednoj porudžbini ili seriji, a druga na to u kojim intervalima pribavljanje treba da se izvrši (ukoliko su troškovi po jednoj porudžbini srazmerno veći, utoliko pribavljanje zaliha treba da se obavlja u većim količinama, a odluka o tome u kojim intervalima treba da se

12

obavi pribavljanje zaliha zavisi od balansiranja troškova držanja zaliha sa troškovima koji bi nastali zbog nedostatka zaliha).

12.Finansijsko prognoziranje i programiranjeFinansijsko prognoziranje je, s jedne strane, deo opštesistemske prognoze, a s druge - njen rezultat. Efikasnost finansijskog menadžmenta povezana je sa prognoziranjem i planiranjem.Proces upravljanja obuhvata četiri uzajamno povezane funkcije: planiranje, organizaciju, motivaciju i kontrolu.Uloga progniziranja i planiranja u menadžmentu neraskidivo je povezana sa ulogom donošenja odluka.Neraskidiva veza odlučivanja i progniziranja objašnjava se time što je do obezbeđivanja i do donošenja odluke neophodno: dobiti informacije, obraditi ih, izvršiti analizu informacija, kao i prikazati informacije u prikladnoj formi.

Cu=Vi+Vd+Vs (Ciklus upravne odluke=Vremenski interval od trenutka dobijanja informacija do donošenja odluke+Proces donošenja odluke+Period vremena za saopštenje i izvršenje odluke)Svaka upravna odluka po svojoj prirodi je prognostička – prognoziranje i predviđanje čine fundamentalnu osnovu preduzetničke i menadžerske delatnosti.

Ciklus upravljanja obuhvata: shvatanje problema, određivanje cilja prognoze (plana), određivanje kriterijuma ocene prognoze, prognoziranje i (ili) planiranje, donošenje odluke, raspodela resursa, motivacija učesnika procesa, praktična realizacija prognoze, kontrola i ocena rezultata.

Korišćenje prognoziranja i planiranja podrazumeva:-pravilan izbor metoda prognoziranja ili planiranja u skladu sa ciljevima prognoze ili zadacima plana, obimom i karakterom informacija kojima se raspolaže,-korišćenje naučno obrazloživih pravila rashoda resursa, i-verifikaciju rezultata prognoze (provera istinitosti ili provera adekvatnosti prognostičkog modela smanjuje verovatnoću greške i štetu u vezi sa njom u praktičnoj realizaciji).

Finansijsko prognoziranje je relativno samostalni vid prognoziranja – to je ispitivanje mogućeg stanja i mogućih puteva postizanja tog stanja finansija u budućnosti sa procenom verovatnoće njihovog ostvarenja,

13

ima pretplanski informativni karakter, a prehodi mu prognoza stanja opšteekonomskih pokazatelja preduzeća.Finansijsko prognoziranje je usmerena na to da se odredi mogući obim finansijskih resursa u periodu za koji se vrši prognoziranje, kao i da se odrede izvori finansiranja i pravci njihovog korišćenja na osnovu analize tendencija razvoja i mogućnosti pojave novih faktora razvoja objekta prognoziranja.

U finansijskom prognoziranju primenjuju se ekonomski modeli sa određenom verovatnoćom i statističkom verodostojnošću koji opisuju dinamiku pokazatelja u zavisnosti od promene faktora koji utiču na finansijske procese.Pri finansijskom prognoziranju koristi se i model postavljanja prognostičkog scenarija. To je metod kod koga se utvrđuje logički redosled događaja sa ciljem da se pokaže kako može, polazeći od postojećih situacija, korak po korak da se razvija buduće stanje preduzeća. Scenario se obično razvoja u jasno izraženim vremenskim koordinatama i ima sistemski karakter – predstavlja jedan od osnovnih metoda prognoze kod strukturne reorganizacije i zavisi od intelektualnih sposobnosti, nivoa znanja, obaveštenosti i drugih kvaliteta stručnjaka koji razrađuju problem.

U procesu razrade upravne odluke u finansijskom menadžmentu treba uraditi prognozu njene ostvarljivosti koja može da se određuje:-opravdanošću finansijskih resursa,-postojanjem potrebnih organizacionih struktura,-dovoljnom motivacijom i stimulacijom izvršilaca,-sposobnošći da se ne izazivaju konflikti visokog intenziteta.Ove mere nailaze na različite reakcije – u slučaju pojave konflikta visokog intenziteta, zajedničko funkcionisanje u konfliktu je neefikasno, čime se povećavaju rizici.

Osnovni ciljevi razvoja finansijskog programa su:-preciziranje načina njihovog postizanja,-preciziranje izvora, tokova i rokova pristizanja finansijskih resursa,-preciziranje konkretne potrošnje resursa prema ciljevima i dobijenim rezultatima,-povećanje efikasnosti potrošnje finansijskih resursa i obezbeđivanje kontrole izvršavanja programa.

14

13.Finansijsko planiranje: pojam i vrsteFinansijsko planiranje predstavlja oblik iskazivanja raznih vrsta planova u finansijskim pokazateljima – ti planovi se odnose na funkcije nabavke, proizvodnje, prodaje i razvojnu funkciju. Finansijsko planiranje je konkretizacija finansijske politike kroz finansijske planove kojima se cilj finansijske politike-finansijska snaga-u vrednosnom izrazu stavlja u vreme i prostor. Vrednosni izraz cilja projektuje kako će se i u kojoj vremenskoj dimenziji i gde, u kom prostoru (području) cilj ostvariti.Finansijsko planiranje je moguće podeliti u dve etape:-planiranje izvora finansijskih resursa i njihovih tokova-sopstveno finansijsko planiranje.Finansijski plan je rešenje u odnosu na izbor vidova finansijskih izvora i instrumenata, raspodelu finansijskih resursa, kao i na obavezna plaćanja, rokove realizacije posebnih finansijskih mera za obezbeđivanje postizanja postavljenih ciljeva.Finansijski plan ima korektivni karakter i bazira se na konkretnim normama.Prema periodu za koji se vrši planiranje, razlikuju se: dugoročno (perspektivno), srednjeročno i kratkoročno (tekuće) planiranje. Dugoročni finansijski plan donosi se za period od pet i više godina, srednjeročni za period do pet godina, a kratkoročni za period od godinu dana. Izdvajanje finansijskog planiranja kao posebnog vida planiranja uslovljeno je:-samostalnošću kretanja novčanih sredstava u odnosu na materijalno-fizičke elemente proizvodnje,-aktivnim uticajem raspodele izražene u novcu na društvenu reprodukciju.

Finansijsko planiranje obuhvata: 1)Plan bilansa uspeha, 2)Plan bilansa stanja, 3)Plan novčanih tokova i 4)Plan dugoročnih ulaganja (izražava obim, strukturu, vreme trajanja ulaganja i strukturu izvora finansiranja).

Finansijsko planiranje ima za zadatak da izradi i prezentira organima upravljanja sveobuhvatni i koordinisan plan aktivnosti preduzeća i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja za određeni period vremena koji je izražen u monetarnoj formi. Finansijski plan se odnosi na preduzeće kao celinu, a ne na njegove organizacione delova. Svodni plan za preduzeće kao ceinu ne bi trebalo da bude prost mehanički zbir pojedinačnih planova organizacionih delova preduzeća.

15

Monetarne pokazatelje ukupne poslovne aktivnosti preduzeća predstavljaju prihodi, rashodi i finansijski rezultat, koji se svodno prezentiraju periodičnim bilansom uspeha.

Planom bilansa uspeha planira se neto dobitak čime se definiše rentabilnost u poslovanju preduzeća, kao i činioci očuvanja i uvećanja imovine preduzeća i održavanja njegove solventnosti – u okviru ovog plana utvrđuju se rizici i ispituje mogućnost njihovog smanjenja. Plan bilansa uspeha pokazuje očekivani iznos i strukturu finansijskog rezultata za određeni period – ovaj plan se analitički rasčlanjava po mesecima i tromesečno, odnosno po vrstama proizvoda, prodajnim teritorijama, kupcima....

Planski bilans stanja izražava mogućnost odražavanja solventnosti i finansiranja u kraćim i dužim razdobljima u toku planskog perioda, a time i za čitav planski period. Plan bilansa stanja treba da pokaže očekivano finansijsko stanje preduzeća krajem planske godine, kao i na kraju meseca, odnosno tromesečja u toku određene godine.

Gotovina predstavlja vitalnu snagu preduzeća s obzirom na to da je njen kontinuelan tok neophodan preduslov za zaštitu solventnosti i maksimiranje rentabilnosti. Pošto preduzeće nije u mogućnosti da idealno uskladi novčana primanja i novčana davanja iz tekućeg poslovanja, ono održava saldo gotovine koji predstavlja zalihu novca kojim obezbeđuje kontinuitet njenog izdavanja u vezi sa obavljanjem svoje finansijske aktivnosti (kolika će biti veličina tog salda zavisi od većeg broja faktora: veličina preduzeća, vrsta delatnosti preduzeća, obim poslovanja preduzeća...).Postoji više instrumenata kontrole tokova gotovine, primanja i izdavanja novca, a u njih spadaju: izveštaji o tokovima gotovine i planovi budućih potreba za gotovinom.Postoje bilansni metodi i dinamički metodi planiranja gotovine. Bilansni podrazumevaju poznavanje informacija koje se odnose na: finansijsko stanje preduzeća na početku planskog perioda, planirani obim poslovne aktivnosti sa očekivanom strukturom bilansa uspeha u istom periodu i normativnom raspodelom planiranog rezultata, relativnu likvidnost obrtnih sredstava i dospelost kratkoročnih obaveza, tekuću realizaciju planova kapitalnih ulaganja, način finansiranja dodatnih ulaganja i otplate dospelih dugova... što treba da omogući projekciju očekivanog bilansa stanja i uspeha, kao i salda gotovine na kraju planskog perioda.U okviru bilansnih metoda razlikuju se: metod projektovanog bilansa (zasniva se na upoređivanju početnog i projektovanog bilansa stanja na kraju planskog perioda) i metod korigovanog bilansa uspeha (obuhvata prevođenje planiranih prihoda, rashoda i neto dobitka koji se sadrže u bilansu

16

uspeha na očekivanja primanja, izdavanja i neto novčani tok iz poslovanja). Ovako dobijeni interni neto gotovinski tok dopunjava se ostalim primanjima i izdavanjima novca koja nisu sadržana u bilansu uspeha (sve gotovinske transakcije nisu obuhvaćene bilansom uspeha).

14.Pojam i etape finansijske analizeFinansijska analiza se bavi analizom finansijskog stanja preduzeća i mogućnostima promena u željenom pravcu. Znatan deo analize vrši se stavljanjem u odnos odeđenih vrednosti iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Finansijskog analizom se stavljaju u odnos raspoloživi podaci i informacije u cilju produbljenog saznanja o značajnim faktorima, a u cilju utvrđivanja verovatnih grešaka i trendova i delovanja u pravcu njihovog pomeranja u željenom pravcu. Finansijska analiza se bavi istraživanjem i kvantifikovanjem funkcionalnih odnosa koji se uspostavljaju između bilansnih pozicija, stanja i uspeha, sa ciljem da se omogući verodostojna ocena finansijskog položaja i aktivnosti preduzeća.Za obavljanje složenih finansijskih analiza koriste se složenije matematičke metode.Finansijska analiza predstavlja način sakupljanja i korišćenja informacija finansijskog karaktera sa ciljem da se:-oceni tekuće finansijsko stanje preduzeća,-oceni mogući i svrsishodni tempo razvoja preduzeća sa pozicije njegovog finansijskog obezbeđenja,-prognozira perspektivno finansijsko stanje preduzeća,-otkriju dostupni izvori sredstava i oceni mogućnost i svrsishodnost njihove mobilizacije,-prognozira položaj preduzeća na tržištu kapitala...

Postoje dve etape analize, i to:a)Ekspres analiza koja se vrši kroz tri etape: 1)pripremnu etapu, 2)prethodni pregled knjigovodstvenog obračuna i 3)ekonomski referat i analizu obračuna.Cilj pripremne etape je da se donese odluka o svrsishodnosti analize finansijskog izveštaja i ona počinje upoznavanjem sa revizorskim zaključkom (razlikuju se standardni i nestandardni revizorski zaključak - standardni revizorski zaključak predstavlja pripremljen unificiran i kratak dokument koji sadrži pozitivnu ocenu revizora ili revizorske firme o verodostojnosti pojedinih informacija u izveštaju i njihove podudarnosti sa važećim normativnim dokumentima, a nestandardni revizorski zaključak

17

obično je obimniji od standardnog i po pravilu sadrži neke dopunske informacije koje mogu poslužiti korisnicima obračuna).Druga etapa analize je »prethodni pregled knjigovodstvenih obračuna« i njen cilj je da se ocene uslovi rada u obračunskom periodu i da se odrede tendencije osnovnh pokazatelja delatnosti, kao i kvalitativne promene u imovinskom i finansijskog položaju preduzeća.Treća etapa ekspres-analize je »ekonomski referat i analiza obračuna« a njen cilj je opšta ocena rezultata privredne aktivnosti i finansijskog stanja preduzeća.b)Detaljna analiza finansijskog stanja, u odnosu na ekspresnu analizu, vrši se sa većim stepenom detaljizacije u interesu različitih korisnika.

15.Zadaci i ciljevi finansijske analizeFinansijsko stanje preduzeća može se ocenjivati sa tačke gledišta dugoročne i kratkoročne perspektive (u kojoj se polazi od likvidnosti i solventnosti).Pod likvidnošću neke aktive podrazumeva se njena sposobnost da se transformiše u novčana sredstva, a stepen likvidnosti određuje se trajanjem vremenskog perioda u toku kojeg ta trasformacija može da bude ostvarena po cenama približnim prosečnim tržišnim. Solventnost sposobnost da se blagovremeno i u punom obimu izvrše dospele obaveze.

Zadatak finansijske analize je:-ocena aktive preduzeća i izvora njegovog finansiranja,-ocena veličine i sastava resursa potrebnih za održavanje postignutog ekonomskog potencijala preduzeća i proširivanje njegove delatnosti,-ocena izvora dopunskog finansiranja,-analiza sistema kontrole stanja i efikasnosti korišćenja finansijskih resursa,-proučavanje forme finansiranja (dugoročni i kratkoročni krediti, robni krediti, gotovina) i-ispitivanje rizika koji nastaje sa datim izvorima sredstava.U finansijskoj analizi razlikuju se pokazatelji ekonomskog efekta (apsolutni pokazatelj koji karakteriše rezultat delatnosti) i ekonomske efikasnosti (relativni pokazatelj koji upoređuje dobijeni efekat sa troškovima ili resursima koji su korišćeni za postizanje tog efekta).

18

Preduzeće redovno vrši analizu svog finansijskog rezltata - finansijski rezultat je razlika između finansijskih prihoda i rashoda i pokazuje uticaj finansijskih odluka na čist rezultat preduzeća.Između željenog i stvarnog stanja može da nastupi nesklad – kritični nesklad predstavlja finansijski problem, čiji izvor mogu da budu: finansije i finansijski menadžment kao takvi i problemi sistemskog karaktera:tehnologija, sredstva proizvodnje, upravljanje personalom, odstustvo kontrole...

Finansijskoj analizi treba da prethodi opštesistemska analiza u kojoj može da se koristi metod morfološke analize koji je ostvarljiv pri prisustvu malog obima informacija o problemu koji se proučava (korišćenje je moguće kod pronalaženja novih tržišta). Pri korišćenju morfološkog postupka svi subjekti se dele na grupe, od kojih se svaka podvrgava detaljnom proučavanju - morfološki prilaz je povezan sa strukturnim uzajamnim vezama među objektima, pojavama i koncepcijama.

Osnovu informacijskog obezbeđivanja sistema finansijske analize čini bilo koja informacija finansijskog karaktera:-knjigovodstveni obračun,-izveštaji finansijskih organa,-informacije institucija bankarskog sistema,-informacije sa berzi,-dopunske informacije (analitički računi, planovi, reklamacije, dokumentacija prihoda-rashod...).Analiza informacija može da se vrši u cilju:-kontrole i dijagnostike stanja i-prognoziranja razvoja preduzeća, pri čemu kod prognoziranja treba ostvariti dijagnostiku stanja ustanovivši uzrok problema.

16.Finansijska kontrola; Evidencije i informacijeFinansijska kontrola predstavlja skup mera i aktivnosti za proveru delatnosti preduzeća u finansijskom smislu uz primenu specijalnih formi i metoda. Ona, takođe, predstavlja aktivnost kojom se potvrđuju činjenice da finansijska politika, marketing i menadžment postižu postavljene ciljeve ili se otkrivaju finansijski problemi (kritična neusaglašenost između željenog i tekućeg stanja).Postoje dva tipa finansijskih problema:-kada se ne ostvaruju postavljeni finansijski ciljevi i-kada se ne koriste postojeće tržišne mogućnosti.

19

Kontrola može da ima interni i eksterni karakter. Internu kontrolu vrše sopstvene kontrolno-nadzorne službe, a eksternu razni inspekcijski i drugi državni organi, banke i druge institucije.Za vršenje finansijske kontrole organizuju se posebni konkretni organi u kojima rade visokokvalifikovani stručnjaci.

Sferu finansijske kontrole čine praktično sve operacije koje se vrše uz korišćenje novca – prilikom finansijske kontrole proverava se poštovanje zakona i drugih propisa u vezi korišćenja finansijskih sredstava, raspodeli prihoda privrednih subjekata, raspolaganja budžetskim sredstvima (budžetska kontrola), finansijskog stanja, ispravnosti obračunavanja i plaćanja poreza, provere ispravnosti vođenja računovodstva, otkrivanja i objektivnog ispitivanje moguće odgovornosti menadžmenta...U okviru finansijske kontrole vrši se i kontrola racionalne upotrebe novčanih sredstava pri čemu se posebna pažnja obraća na činjenice:-da li se novčana sredstva u poslovanju preduzeća koriste u skladu sa zakonom i aktima poslovne politike preduzeća, i-da li se novčana sredstva racionalno koriste u svim fazama procesa reprodukcije.Pre svakog disponiranja novčanih sredstava vrši se kontrola novčanih dokumenata, a u okviru nje posebno treba voditi računa o pribavljenim i izdatim instrumentima osiguranja plaćanja, rokovima dospeća obaveza i izmirenja prema dobavljaima, naplati potraživanja od kupaca, blagajničkom poslovanju....Da bi se moglo upravljati finansijama neophodno je obezbediti odgovarajuće informacije. Najveći deo tih informacija nalazi se u knjigovodstvenim evidencijama, pa zato knjigovodstvo treba da realno odrazi stanje u preduzeću i utvrdi stvarni poslovni rezultat preduzeća. Osim knjigovodstvenih, koriste se i druge evidencije, kao što su: informacije koje se odnose na uslove na tržištu, bonitet dužnika, okruženje, mogućnost dobijanja kredita...Poseban značaj za finansijski menadžment imaju evidencije o:-stanju deviznih računa,-stanju hartija od vrednosti i polisa osiguranja,-odobrenim i neiskorišćenim kreditima kod poslovnih banaka,-primljenim novčanim dokumentima,-zajedničkim ulaganjima sa stranim licima,-dugovanjima i potraživanjima prema poveriocima i dužnicima,-blagajničkom dnevniku...Finansijskim informisanjem neophodno je obuhvatiti sve one informacije koje su sadržajne i korisne za primenu savremenog načina finansijskog odlučivanja u preduzeću, a posebno su značajne one informacije o:-potrebama i izvorima finansijskih sredstava,

20

-prilivu i odlivu novčanih sredstava,-novčanim tokovima i tokovima ukupnih poslovnih sredstava,-finansijskim plasmanima,-stanju depozitnih računa i primljenim hartijama od vrednosti,-finansijskoj stabilnosti preduzeća...

17.Rizik i leveridžRizik predstavlja manju ili veću neizvesnost s očekivanim ishodom poslovne aktivnosti. Ta neizvesnost posledica je činjenice što se pri donošenju poslovnih odluka ne raspolaže sa dovoljno pouzdanih informacija. Razlikuju se dve vrste rizika: poslovni (neizvesnost u vezi sa očekivanim poslovnim dobitkom, kao i prinosom na ukupna poslovna sredstva) i finansijski (neizvesnost budućeg neto dobitka, kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva).Leveridž predstavlja jedan od metoda pomoću kojeg se procenjuju efekti poslovanja uz prisustvo navedenih fiksnih rashoda. Postoji: poslovni (njime se procenjuju efekti privređivanja sa fiksnim troškovima poslovanja), finansijski (meri se dodatni rizik zbog fiksnih finansijskih rashoda) i kombinovani leveridž (kvantifikuju se efekti poslovnog i finansijskog leveridža na neto dobitak i stopu prinosa na sopstvena sredstva). Koeficijenat poslovnog leveridža izračunava se pomoću sledeće formule: P (c – v)Faktor poslovnog leveridža = P (c – v) – Fgde je: P-broj proizvoda na postojećem obimu prodaje c-prodajna cena po jedinici proizvoda v-prosečni varijabilni troškovi po jedinici proizvoda F-ukupni fiksni troškovi za posmatrani period.

Dejstvo finansijskog leveridža aktivira finansijski rizik, koji prouzrokuju fiksni finansijski rashodi. Ako se ukupna poslovna sredstva finansirajju delimično iz dugova, koji imaju limitirani prinos odnosno ugovorenu cenu, treba očekivati da se stopa prinosa na sopstvena sredstva razlikuje od stope prinosa na ukupna sredstva.Stopa prinosa na sopstvena sredstva zavisi ne samo od rentabilnosti ukupnih poslovnih ulaganja, nego i od razlike između prosečne cene duga i stope prinosa na ukupna sredstva koja treba da bude pozitivna, mada može da bude i negativna.Faktor finansijskog leveridža predstavlja relativan odnos poslovnog dobitka i dobitka pre oporezivanja, i izračunava se pomoću formule:

21

PdFaktor finansijskog leveridža= Pd – Kgde je: Pd-poslovni dobitak K-rashodi na ime kamate.

Poslovni i finansijski leveridž dejstvuju zajednički u istom pravcu – pošto poslovni leveridž determiniše odnos procentualnog povećanja poslovnog dobitka prema procentualnom porastu obima prodaje, dok finansijski leveridž opredeljuje odnos procentualnog povećanja neto dobitka prema procentualnom povećanju poslovnog dobitka, očigledno je da se dejstvo jednog i drugog reflektuje na stopu prinosa na sopstvena sredstva. Istovremenim dejstvom oba leveridža dobija se složen ili kombinovan leveridž koji odražava izložensot preduzeća totalnom riziku.

18.Pojam finansijskih tržištaFinansijska tržišta predstavljaju mesta na kojima se trguje finansijskim instrumentima-ona se mogu definisati i kao organizovana mesta na kojima se susreću ponuda i tražnja za različitima oblicima finansijskih instrumenata (ili aktive).Na finansijskim tržištima preduzeća dolaze do sredstava neophodnih za svoje finansiranje. Na njima se povezuju subjekti koji raspolažu viškovima novčanih sredstava i subjekti kojima nedostaje novac. Na taj način se povezuju štednja i investicije (ukupan obim štednje na nivou nacionalne privrede u jednom vremenskom periodu jednak je ukupnom obimu investicija, što se naziva štedno-investicioni ciklus).

Na finansijskim tržištima se kreiraju i transformišu potraživanja (obaveze) i izražavaju i realizuju ponuda i tražnja za finansijskim instrumentima.Većina autora u literaturi o finansijama govori ne o jednom, već o više finansijskih tržišta, pa se ovaj pojam izjednačava sa pojmom finansijsko-tržišni sistem čiji su elementi:-finansijska štednja koja predstavlja predmet, odnosno sadržaj transferisanja,-glavni tokovi transferisanja finansijske štednje,-finansijski instrumenti (ili aktiva) kojima se vrši trasferisanje štednje,-finansijske institucije koje učestvuju u transferisanju štednje, i-finansijska tržišta na kojima se ostvaruje promet finansijskih instrumenata.

22

Razvoj tržišne privrede i kreditnog sistema neprekidno stvara različite oblike platnih i kreditnih instrumenata kojima se registruju i realizuju novčane obaveze i potraživanja različitih učesnika u procesu reprodukcije. Ovi instrumenti imaju različite funkcije: potvrđuju prava i obaveze iz robnog prometa, izražavaju kreditne odnose, omogućavaju transfer rizika sa jednog na druge ekonomske subjekte..Preko finansijskih tržišta obavljaju se raznovrsni poslovi – na njima se nude i traže supstituti roba i usluga (novac-domaći i strani, hartije od vrednosti, potraživanja..).Finansijska tržiša obavljaju sledeće funkcije: utvrđivanje cene finansijskih instrumenata, smanjivanje transakcionih troškova i pružanje informacija učesnicima na tržištu.

Finansijska tržišta predstavljaju vrlo značajan faktor za nesmetano odvijanje privrednih odnosa. Naša zemlja spada u red zemalja kod kojih je proces razvoja trakvih tržišta tek na početku, pa se može reći da je nerazvijenost finansijskih tržišta kod nas posledica: 1)slabe profitabilnosti privrede, 2)nedovoljne sklonosti štednji, 3)visokih kamatnih stopa, 4)izgubljenog poverenja u finansijski sistem, 5)nedefinisanih svojinskih odnosa i 6)nedostatka specijalizovanih kadrova.Država svojim propisima reguliše funkcionisanje finansijskih tržišta i učesnika na njima – u tom smislu država ima sledeće funkcije: 1)zaštitu učesnika na finansijskim tržištima, 2)održavanje makroekonomske stabilnosti, 3)održavanje konkurentnosti i 4)održavanje solventnosti finansijskih institucija.

19.Karakteristike savremenih finansijskih tržištaObeležje savremenih finansijskih tržišta je stalno kreiranje novih finansijskih instrumenata i brisanje granica između nacionalnih tržišta.Savremena finansijska tržišta karakterišu: a)Kontinuelnost- Stalni razvoj komunikacija stvara uslove za kontinuirano funkcionisanje finansijskih tržišta, odnosno za neprekidnost u njihovom radu (tokom celog radnog dana na njima se neprekidno formiraju cene, a za to vreme se izvršavaju nalozi kupaca i prodavaca),b)Internacionalizacija i globalizacija –finansijskih tržišta označavaju proces integracije nacionalnih finansijskih tržišta u jedno internacionalno, pa se tako privrednim subjektima pruža mogućnost da prikupljaju slobodna finansijska sredstva i izvan granica svoje naionalne privrede (ovi procesi se odvijaju paralelno sa razvojem međunarodnog tržišta ino-obveznica, naročito tržišta evro-obveznica...inostrane obveznice su vrsta obveznica pomoću kojih

23

emitenti iz jedne zemlje prikupljaju sredstva za sovje finansiranje u drugoj zemlji), c)Finansijske inovacije –Na finansijskim tržištima u svetu poslednjih godina se pojavio veliki broj finansijskih inovacija koje doprinose širenju poslova na finansijskim tržištima, anajznačajnije od njih su: fjučers ugovori, opcije, obveznice sa promenljivom kamatnom stopom, svop aranžmani, kreditn kartice, elektronski novac, hipotekarne založnice.. i d)Deregulacioni tokovi –Finansijska tržišta i ponašanje učesnika na njima regliše država svojim propisima (postoje znatne razlike u pogledu regulisanja finansijsko-tržišnog sistema od strane pojedinih zemalja), pa otuda i potreba međusobnog usklađivanja regulative različitih zemalja –iz ovog razloga savremena finansijska tržišta karakterišu deregulacioni tokovi čiju osnovu čini smanjenje uloge države u regulisanju finansijskih tržišta, a može se reći da oni obuhvataju sledeće tendencije: smanjenje uloge države i državnih organa, kombinovanje zakonskog regulisanja i samoregulisanja, preduzimanje mera na povećanju poverenja... .

20.Finansijska štednjaŠtednja predstavlja deo dohotka čija se potrošnja odlaže za kasnije. Ovo je sadržaj makroekonomskog pojama štednje koja se na makroekonomskom nivou ostvaruje kroz procese koji se odvijaju na mikroekonomskom planu. Štednja može biti pod uticajem različitih motiva: materijalnih (bogaćenje, uvećanje imovine, sigurnija budućnost...) i nematerijalnih (sigurnost, školovanje, lečenje, trgovina...). Sklonost ka štednji zavisi od velikog broja faktora, među kojima su najvažniji: visina prihoda, životni standard, navike, stabilnost, poresko opterećenje...Ekonomske jedinice (suficitne jedinice) koje imaju ostvarenu štednju u obliku novca mogu se podeliti u tri grupe: a)Stanovništvo-ostvaruje različite vrste prihoda u određenim vremenskim periodima. Vremenski raspored priliva prihoda je drugačiji od njihovog trošenja koje je ravnomernije s obzirom na redovne troškove ishrane, stanovanja...(dominiraju suficitne ekonomske jedinice-jedinice koje imaju ostvarenu šrednju u obliku novca),b)Privredni subjekti-Štedna pozicija privrednih subjekata može se posmatrati na dva nivoa - prvi nivo potiče iz tekućeg poslovanja kao razlika između prihoda od prodate robe i izvršenih usluga i troškova koji za te svrhe nastali (ova pozicija se manifestuje u vodu bruto profita) i drugi nivo uključuje i izdatke preduzeća za investicije u kapitalna dobra (s obzirom da su ti izdaci veoma veliki, na ovom nivou sektor privrednih subjekata

24

prelazi iz suficitne u deficitnu zonu, odnosno u zonu negativne finansijske štednje),c)Državni sektor-najčešće ostvaruje negativnu finansijsku štednju, s obzirom na to da ukupni javni rashodi prevazilaze ukupne javne prihode.

Suficitne ekonomske jedinice imaju oblik imovine u vidu potraživanja od banaka što predstavlja finansijsku aktivu (imaju finansijsku štednju u obliku novca). Na finansijskim tržištima vrši se transferisanje tog novca od suficitnih ka deficitnim ekonomskim jedinicama u zamenu za neki drugi finansijski instrument.Tokovi finansijske štednje od suficitnih prema deficitnim ekonomskim jedinicama mogu biti dvojaki:a)Direktni – Kod direktnog finansiranja finansijski tokovi odvijaju se direktno od suficitne ka deficitnim ekonomskim jedinicama, bez učešća intermedijarnih finansijskih institucija-u ovom slučaju suficitne ekonomske jedinice zamenjuju svoj višak novčane štednje za finansijske instrumente koje kreiraju krajnji zajmoprimci (krajnji korisnici transferisane štednje od suficitnih ekonomskih jedinica) i b)Indirektni – Kod indirektnog finansiranja između davaoca finansijske štednje i krajnjeg korisnika te štednje pojavljuju se intermedijarne finansijske institucije (kod ovog oblika finansiranja deficitne ekonomske jedinice kreiraju indirektne finansijske instrumente i prodaju ih intermedijarnim finansijskim institucijama, a one kreiraju svoje finansijske instrumente koje prodaju suficitnim ekonomskim jedinicama-tom kupovinom one dolaze do direktnih finansijskih potraživanja).

21.Finansijska aktivaPod finansijskom aktivnom podrazumeva se svaki imovinski oblik koji ima vrednost koja se može razmenjivati (ovaj pojam se sreće i pod drugim nazivima: finansijski instrumenti, tržišni materijal, efekti, berzanska roba...).Finansijska aktivna predstavlja predmet trgovine na finansijskim tržištima-predstavlja aktivu (plasmane) za subjekte koji ih poseduju, jer oni za njih predstavljaju investiciju pošto imaju pravo na buduće prihode od njih.

Finansijska aktiva obuhvata veliki broj novčanih i finansijskih instrumenata, od kojih su najvažniji:a)Hartije od vrednosti-mogu se definisati kao pisani dokumenti ili isprave koje svojim vlasnicima daju određena prava, a mogu se podeliti prema različitim kriterijumima, od kojih su najvažniji ono prema prirodi odnosa koja odražavaju i prema roku njihovog dospeća.

25

1)Prema prirodi odnosa koje odražavaju hartije od vrednosti se mogu podeliti na:a)Osnovne-koje odražavaju neke osnovne odnose između emitenta i vlasnika, a one mogu biti: 1)Hartije od vrednosti-instrumenti duga (kreditni instrumenti koji odražavaju dužničko-poverilačke odnose-obveznice, certifikati, komercijalni zapisi, note, bonovi...) i 2)Hartije od vrednosti-vlasnički instrumenti (vlasnički instrumenti odražavaju vlasničke odnose – akcije).b)Izvedene-koje odražavaju izvedene odnose (njihova vrednost nije nezavisna kao kod osnovnih hartija od vrednosti, već zavisi od vrednosti osnovne aktive na koju su kreirane): terminski i likvidni terminski ugovori (forvordi i fjučersi), opcije, svopovi, sporazumi o kamatnim stopama, varanti, LYON-si, neke konvertibilne hartije od vrednosti....

2)Prema roku dospeća hartije od vrednosti mogu biti: a)Kratkoročne (imaju rok dospeća do godinu dana), b)Srednjeročne (imaju rok dospeća od jedne do tri ili pet godina) i c)Dugoročne (imaju rok dospeća duži od pet godina).

b)Žiralni novac – Novac se može javiti u više oblika: kao kovani novac, kao papirni novac (u obliku novčanica) i kao žiralni novac (ima nematerijalni oblik i nalazi se na žiro računu preduzeća-kada je u pitanju trgovina, na finansijskim tržištima podrazumeva se novac koji se nalazi na žiro računu). Savremeni novac predstavlja potraživanje od bankarskog sistema koje ima funkciju prometnog sredstva, na osnovu zakonski potvrđene sposobnosti da služi kao sredstvo plaćanja, kao i funkcije obračunskog sredstva i sredstva za čuvanje vrednosti.

c)Devizna sredstva-predstavljaju sva potraživanja u stranoj valuti prema inostranstvu (valute predstavljaju strani novac kojim se raspolaže u zemlji različitoj od zemlje njegovog porekla, a na finansijskim tržištima trguje se i deviznim kursevima koji predstavljaju cenu strane valute izražene u domaćem novcu-osnovna funkcija deviznog kursa sastoji se u uravnoteženju nivoa cena u zemlji i inostranstvu).

d)Zlato (plemeniti metali)...-ima značaj kao oblik monetarnih rezervi u centralnim bankama, čuva se u polugama (ingotima) i može da služi i kao osnova za emitovanje različitih hartija od vrednosti (zlatne obveznice koje emituju rudnici zlata).

26

22.Finansijske institucijeSa finansijskim tržištima povezano je postojanje i poslovanje većeg broja subjekata-oni učestvuju na finansijskim tržištima i preko njih povezuju ponudu i tražnju za finansijskom aktivom (učesnike na finansijskim tržištima čine finansijske institucije i finansijski posrednici).Finansijske institucije obezbeđuju izvršavanje funkcija finansijskih tržišta. One su osnovni učesnici u trgovini finansijskim instrumentima i neposredno učestvuju na finansijskim tržištima, ili svojom aktivnošću omogućavaju normalno obavljanje trgovine (pojedini učesnici imaju različitu ulogu – mogu se pojaviti kao zajmodavci, ili kao nosioci regulatorne uloge-uloge organa javne vlasti).Osnovna uloga finansijskih institucija je da posreduju između suficitnih i deficitnih ekonomskih jedinica, i one ovu funkciju obavljaju tako što prikupljaju akumulaciju preko svojih kreditnih i finansijskih instrumenata i vrše njeno usmeravanje kreditiranjem ili kupovinom finansijskih instrumenata zajmoprimaoca.Neke od finansijskih institucija mogu biti finansijski posrednici koji povezuju ostale učesnike na finansijskim tržištima i ostvaruju zaradu na osnovu razlike u ceni po kojoj angažuju sredstva i cene po kojoj plasiraju ta sredstva. Učesnici na finansijskim tržištima vrše sledeće poslove:-transformisanje finansijske aktive iz jednog oblika u drugi,-razmenu finansijske aktive u korist svojih klijenata,--pružanje pomoći u kreiranju novih oblika finansijskih instrumenata i pomoći pri njihovoj prodaji,-pružanje savetodavnih i konsalting usluga, i-vršenje poslova u vezi sa upravljanjem portofiliom finansijske aktive.

Postoji veći broj finansijskih institucija – neke od njih su nastale pre finansijskih tržišta (banke i štedionice), dok su druge tvorevina finansijskog tržišta (institucionalni investitori-osiguravajuće organizacije, penzioni fondovi), kao i neki finansijski posrednici (investicione kompanije).Finansijske institucije se mogu klasifikovati na različite načine, a najprikladniji je onaj po kome se one dele u sledeće grupe: a)centralna banka, b)depozitne finansijske institucije, c)nedepozitne finansijske institucije, d)berze i e)berzanski posrednici.

23.Centralna bankaCentralna banka ima poseban značaj zbog toga što vrši regulativnu ulogu na finansijskim tržištima – njena uloga je posebno važna na tržištu novca, gde

27

određuje nivo novčane mase i visinu kratkoročnih kamatnih stopa. Posebna uloga sastoji se u zaštiti ostalih učesnika na finansijskim tržištima. Takođe, centralna banka i emituje kvalitetne hartije od vrednosti i vrši operacije na otvorenom tržištu.Centralna banka ostvaruje svoje funkcije pomoću instrumenata monetarno-kreditnog regulisanja (eskontna stopa, obvezna rezerva, utvrđivanje minimalne rezerve likvidnosti, kupovina i prodaja hartija od vrednosti, ograničenje plasmana...).Uloga centralne banke u RS ima Narodna banka Srbije i ona je samostalna i nezavisna u obavljanju funkcija utvrđenih zakonom i za svoj rad odgovorna Narodnoj skupštini RS (osnovni ciljevi su postizanje i održavanje stabilnosti cena i očuvanje finansijske stabilnosti).Narodna banka Srbije utvrđuje i sprovodi monetarnu politiku u Republici Srbiji: a)Izdavanjem kratkoročnih hartija od vrednosti-NBS može izdavati kratkoročne hartije od vrednosti koje glase na domaći ili stranu valutu, na osnovu odluke kojom se utvrđuju obim emisije, rokovi dospeća i drugi uslovi za izdavanje hartija od vrednosti, kao i način plasmana i isplate tih hartija,b)Sporovođenjem operacija na otvorenom tržištu-Operacije na otvorenom tržištu se sastoje u kupovini ili prodaji hartija od vrednosti, čime se ostvaruju određeni ciljevi monetarne politike (kada centralna banka želi da poveća likvidnost banaka i njihov kreditni potencijal, ona vrši kupovinu hartija od vrednosti i ovim povećava nivo novčane mase),c)Obavljanjem diskontnih poslova-Centralna banka obavlja diskontne poslove kupovinom hartija od vrednosti i njihovom prodajom pre isteka roka njihovog dospeća, d)Odobravanjem kratkoročnih kredita-Narodna banka može bankama odobravati kredite s rokom dospeća do godinu dana, na osnovu zaloge portfelja hartija od vrednosti-centralna banka može odpbravati RS kredite radi finansiranja privremene nelikvidnosti budžeta, nastale usled neuravnoteženih kretanja u prihodima i rashodima tokom izvršenja budžeta, e)Utvrđivanjem obavezne rezerve banaka kod NBS-Politikom obaveznih rezervi centralna banka ostvaruje ciljeve monetarne politike preko kontrole visine kreditnog potencijala-suština ove mere sastoji se u utvrđivanju osnovice i stope za izdvajanje iz depozitnog potencijala banaka u korist obaveznih rezervi kod centralne banke (NBS utvrđuje visinu obavezne rezerve banaka propisivanjem stope obavezne rezerve, vrste depozita i drugih sredstava na koja se ta stopa primenjuje), f)Utvrđivanjem eskontne stope i drugih kamatnih stopa NBS-Cenralna banka utvrđuje eskontnu stopu, kamatne stope na svoje plasmane i druga potraživanja, kao i kamatne stope na sredstva na kojeona plaća kamatu i propisuje način obračuna i plaćanja kamate,

28

g)Utvrđivanjem mera za održavanje likvidnosti banaka i drugih finansijskih organizacija-NBS radi održanja likvidnosti banka i drugih finansijskih organizacija može propisati: 1)uslove i način odobravanja depozitnih i kreditnih olakšica, 2)uslove i način obezbeđivanja likvidnosti isplate depozita fizičkih i pravnih lica kod banaka, 3)druge mere za održavanje likvidnosti banaka-NBS može utvrditi minimalne uslove kreditne sposobnosti banka, u poslovanju sa njom, h)Donošenjem propisa i preduzimanjem mera i drugih aktivnosti iz oblasti deviznog poslovanja utvrđenih zakonom-NBS samostalno vodi politiku kursa dinara, a uz saglasnost Vlade utvrđuje režim kursa dinara-ona kupuje i prodaje devize i efektivni strani novac na deviznom tržištu u cilju usmeravanja kretanja kursa dinara i održavanja nivoa deviznih rezervi-NBS propisuje: 1)uslove i način intervencije NBS na deviznom tržištu 2)uslove i način obavljanja platnog prometa sa inostranstvom, 3)način vođenja devizne štedne knjižice i deviznog računa, 4)vrstu deviza i efektivnog stranog novca koji kupuje i prodaje na deviznom tržištu-NBS može u skladu sa utvrđenom monetarnom politikom bankama propisati obavezu da drže određeni iznos u devizama na računu kod NBS ili kod stranih banaka-NB može od domaćih i stranih banaka primati depozite u devizama-devizne rezerve NB čine: 1)potraživanja NB na računima u inostranstvu, 2)hartije od vrednosti koje glase na strane novčane jedinice kojima raspolaže NB, 3)specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod MMF-a, 4)zlato i drugi plemeniti metali, 5)efektivni strani novac-NB odlučuje o načinu formirranja, upravljanja, korišćenja i raspolaganja deviznim rezervama na način koji je najbolje prilagođen monetarnoj i deviznoj politici, i)Izdavanjem novčanica i kovanog novca-NBS ima isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanog novca u RS – sve novčane obaveze iz poslova zaključenih u RS između preduzeća, drugih domaćih pravnih lica i građana, izražavaju se u dinarima i izvršavaju sredstvima plaćanja koje glase na dinare, ako zakonom nije drugačije utvrđeno-NBS izdaje novčanice i kovani novac, utvrđuje apoene i osnovna obeležja novčanica i kovanog novca i donosi odluke o puštanju u opticaj i povlačenju iz opticaja novčanica i kovanog novca, j)Utvrđivanjem drugih instrumenata i mera monetarne politike-NBS uređuje i unapređuje platni promet zemlji, kontroliše obavljanje platnog prometa u bankama i obavlja druge poslove platnog prometa u zemlji, u skladu sa zakonom-ona vodi sistem konsolidovanog računa trezora za dinarska i devizna sredstva, kao id ruge račune utvrđene zakonom i k)Obavljanje drugih poslova utvrđenih zakonom-NB može na osnovu ugovora ili zakona, obavljati za RS poslove u vezi s hartijama od

29

vrednosti, zaduživanjem i druge poslove-centrana banka izdaje i oduzima dozvole za rad, vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja i preuzima druge mere u skladu sa zakonom-pri vršenju kontrole NB ima pravo uvida u poslovne knjige i drugu dokumentaciju banaka i drugih finansijskih organizacija, kao i pravnih lica koja su sa bankom koje je predmet kontrole povezana imovinskim, upravljačkim ili poslovnim odnosima.

24.Depozitne finansijske institucijeDepozitne finansijske institucije do sredstava dolaze prikupljanjem depozita od ostalih učesnika na finansijskim tržištima. Izvori sredstava su depoziti koji za njih čine pasivu, a aktivu čine odobreni krediti ili ulaganja u razne oblike finansijske aktive (hartije od vrednosti). U depozitne finansijske institucije spadaju:a)Banke-Banka je institucija koja prikuplja slobodna novčana sredstva (depozite), odobrava kredite i obezbeđuje transakcioni novac (plaćanja). Do sredstava dolazi prikupljanjem različitih vrsta depozita: po viđenju, na osnovu tekućih i žiro računa, oročenih...Pored toga, u izvore sredstava banke spadaju i sopstvena sredstva, kao i kreditni izvori sredstava kojima banke raspolažu. Oni se prikupljaju od privrede, stanovništva, državnih institucija i inostranih subjekata. Banke sredstva koriste za odobravanje različitih kredita, za investicije u realnu aktivu i investicije u finansijsku aktivu. Banke formiraju posebne portfelje hartija od vrednosti koji se mogu koristiti u različite svrhe. Upravljanje ovim portfeljom predstavlja upravljanje ulaganjima banke u hartije od vrednosti koje će osigurati održavanje solventnosti, ostvariti prihod i smanjiti rizik kamatne stope. Najznačajnija podela banka je na: 1)Univerzalne (obavljaju sve osnovne bankarske funkcije: obezbeđenje plaćanja, depozitne funkcije, kreditne funkcije i opeacije sa hartijama od vrednosti), 2)Komercijalne (ovlašćene su da drže depozite po viđenju koji neposredno služe kao sredstvo plaćanja, a pored toga obavljaju i kreditnu funkciju), 3)Investicione banke (posluju sa hartijama od vrednosti, što im daje mogućnost da se bave širim krugom poslova: organizovanje emisije hartija od vrednosti, otkup i distribucija hartija od vrednosti, trgovina hartijama od vrednosti, restruktuiranje preduzeća, promena vlasničke strukture preduzeća...),b)Štedne i kreditne asocijacije-Do sredstava najčešće dolaze preko štednih depozita stanovništva, ali mogu da prikupljaju sredstva i emitovanjem različitih hartija od vrednosti. Ove institucije plasiraju sredstva za kupovinu nekretnina po osnovu hipotekarnih kredita, zatim u

30

potrošačke kredite, kao i u nepotrošačke kredite i hartije od vrednosti lokalnih organa vlasti,c)Štedionice-Organizuju se po principima zajedničkih kooperativa pri čemu su deponenti ujedno i vlasnici. Štedionice prikupljaju štedne uloge i ne bave se kreditiranjem krajnjih korisnika, već to čine preko drugih finansijskih institucija. One plasiraju sredstva uglavnom u nekretnine po principu hipotekarnih kredita, kao i u hartije od vrednosti na osnovu hipoteke,d)Kreditne unije-Svojim članovima odobravaju manje potrošačke kredite, a vrše i poslovanje sa kreditnim karticama, na osnovu kojih vrše kreditiranje. Prihod od poslovanja unije isplaćuje se u obliku dividendi vlasnicima unije (deponentima),e)Štedno-kreditne zadruge-Bave se prikupljanjem štednje i odobravaju kredite najčešće uz obezbeđenje hipotekom ili zalaganjem određenih vrednosti,f)Finansijske kompanije i drugi institucionalni investitori-Posluju tako što izdaju određene dužničke finansijske instrumente koje po apoenima i rokovima prilagođavaju kupcima i prikupljaju štednju koju razmenjuju za potraživanja ili imovinske oblike (akcije) od deficitnih ekonomskih jedinica.

25.Nedepozitne finansijske institucijeOve finansijske institucije do sredstava ne dolaze prikpljanjem depozita, već na druge načine, i mogu se podeliti na:a)Ugovorne finansijske institucije-Do sredstva dolaze na ugovornoj osnovi preko periodičnih uplata u određenim vremeskim intervalima. U ove institucije spadaju: Osiguravajuće organizacije (Finansijske institucije koje za utvrđenu naknadu obezbeđuju isplatu ugovorene sume, ukoliko se desi određeni slučaj.Preko osiguranja obezbeđuje se transfer rizika čije bi ispoljavanje imalo negativne posledice za korisnika osiguranja, što se postiže distribucijom rizika na veći broj nosilaca rizika. U pitanju su intermedijarne finansijske institucije koje kreiraju i prodaju svoje obaveze u obliku polisa životnog osiguranja, odnosno osiguranja od raznih vrsta rizika i time prikupljaju finansijsku štednju koju u obliku kredita daju drugim finansijskim institucijama, a od njih kupuju druge finansijske instrumente) i Penzioni fondovi (Obezbeđuju pojedincima sigurnost i stabilnost prihoda posle završetka radnog veka. Kreirajući obavezu isplate penzija, ovi fondovi prikupljaju finansijsku štednju koju na razne načine transferišu do

31

deficitnih ekonomskih jedinica. Penzioni fondovi raspolažu znatnim finansijskim sredstvima do kojih dolaze iz uplata doprinosa zaposlenih i poslodavaca, kao i investiranjem u hartije od vrednosti),b)Investicione fondove-Ove fondovi su profesionalno vođene finansijske institucije koje mobilišu kapital više pojdinaca radi ulaganja u skup hartija od vrednosti različitih emitenata. One služe interesima pojedinaca, a do sredstava dolaze prodajom akcija ili udela. Ova sredstva investiraju u različite oblike finansijske aktive. Investicioni fondovi imaju poseban oblik pasive jer je ona skoro u celini sastavljena od akcija investitora,c)Ostale finansijske institucije-U pitanju su institucije koje se nalaze u prostoru između vlasnika finansijske štednje i njenih krajnjih korisnika. Među njih spadaju i finansijske kompanije koje do sredstava dolaze emisijom svojih hartija od vrednosti ili uzimanjem kredita od komercijalnih banaka. Ove kompanije sredstva investiraju u obveznice i akcije preduzeća, a mogu ih koristiti i za kreditiranje preduzeća i fizičkih lica. Finansijske kompanije najčešće emituju komercijalne zapise li druge instrumente duga.

26.Berze – pojam i vrste berziBerza je samostalna i specifična institucija. Definiše se kao organizovani prostor i u fizičkom i u pravnom smislu, na kome se po strogo utvrđenim pravilima trguje (kupuje i prodaje) hartijama od vrednosti, novcem i stranim sredstvima plaćanja.Berze u promet ne unose svoje hartije od vrednosti niti kupuju ni prodaju hartije od vrednosti.Predmet trgovine na berzi treba da bude tipiziran i standardizovan kako bi bio lako zamenljiv, a trgovina njime jednostavna, brza i efikasna. Predmet trgovine ne mora biti na mestu na kome se trguje. Pravila na berzi nastala su iz običajnog trgovinskog prava. Ova pravila imaju dvostruku funkciju: 1)da obezbeđuju standardizaciju predmeta trgovine i samih pravila trgovine i 2)da pružaju zaštitu učesnicima u trgovini. Pravila trgovine uređuju način rada berzanskih službi, kodifikovana su i svrstana u zbornike pod različitim nazivima. Na berzama se ostvaruje kupoprodaja vlasničkih i dugoročnih dužničkih hartija od vrednosti u drugoj i daljim sekvencama. To znači da one korespondiraju sa tržištem kapitala, i to sekundarnim. Izvorni vlasnici finansijske štednje ne učestvuju u radu berzi, pošto na njima nema primarne kupopordaje. Neposredni učesnici na berzi nisu ni krajnji korisnici finansijske štednje jer umseto njih finansijske instrumente kupuju i tako

32

prodaju novac, berzanski posrednici-banke i druge finansijke organizacije, preko ovlašćenih učesnika.Berze su dužne da u svom poslovanju obezbede: 1)zakonito obavljanje trgovine, 2)zaštitu interesa učesnika na berzi, 3)poštovanje pravila i standarda berze koji se odnose na ponašanje učesnika i 4)informacije za javnost o svim činjenicama značajnim za rad berze.Berze se organizuju po sistemu koncentričnih krugova, čiji centar čini sama berza sa svojim službama. Oko centra se nalazi krug ovlašćenih posrednika i samo oni imaju pravo da zaključuju poslove na berzi, a svi drugi koji žele da trguju moraju da to čine preko njih. Sa svakim narednim krugom opada stepen ovlašćenja u odnosu na berzansku trgovinu. Savremene berze se regulišu kako sopstvenom tako i državnom regulativom, pa se zbog toga njihova uloga ogleda u stabilizovanju i ujednačvanju tržišnih tokova.Berze se najčešće organizuju kao akcionarska društva. Uz akcionare, značajno mesto imaju članovi berze (član berze ima pravo da koristi slobodan berzanski prostor i raspoloživu berzansku opremu).Berza je nastala na poverenju i na težnji ka sigurnosti. Ona ne sme da funkcioniše bez izgrađenog elementarnog poverenja među učesnicima na njoj i bez osnovne sigurnosti da će preuzete obaveze biti ispunjene.Polazeći od vrste berzanskog materijala, berze se mogu podeliti na:a)Robne (produktne) berze-Na njima se trguje raznim vrstama roba (žito, krompir, meso, kafa , nafta...) i usluga (transportne usluge u prekomorskom i vazdušnom tranportu...),b)Finansijske berze mogu biti: 1)Univerzalne (na njima se trguje hartijama od vrednosti, najčešće onima koje predstavljaju finansijske isntrumente na tržištu kapitala, ali nije isključeno ni trgovanje kratkotrajnim hartijama, novcem, devizama, finansijskim derivatima i zlatom) i 2)Specijalizovane (trguje se samo određenim berzanskim materijalom, a ove berze mogu biti berze efekata-ako se na njima kupuju i prodaju samo dugoročne hartije od vrednosti, devizne berze, berze zlata i pemenitih metala...

27.Berzansko poslovanjePod berzanskim poslovanjem podrazumeva se:-registracija tržišnog materijala kojim se trguje na berzi,-utvrđivanje kamatnih stopa, kurseva, odnosno cena tržišnog materijala kojim se trguje na berzi,-trgovina tržišnim materijalom,-izvršavanje obaveza učesnika na berzi po poslovima zaključenim na berzi i

33

-javno objavljivanje podataka o poslovanju na berzi.

a)Na finansijskoj berzi može se trgovati:-žiralnim novcem, menicama, čekovima, devizama, kratkoročnim hartijama od vrednosti, kao i zlatom i drugim plemenitim metalima,-hartijama od vrednosti koje glase na stranu valutu,-finansijskim derivatima.

b)Na robnoj berzi može se trgovati:-robom i-finansijskim derivatima.

Trgovina na berzi može se obavljati: a)promptno (podrazumeva se izvršavanje kupoprodajnih obaveza odmah, a najkasnije u roku od pet dana) i b)na termin (podrazumeva se izvršavanje kupoprodajnih obaveza u roku dužem od pet dana).

Berzanskim aktima uređuju se način i uslovi trgovine, trgovačkistandardi i trgovačka dokumenta.

Berza je dužna da organizuje informacioni sistem preko koga se obaveštava javnost o:-obimu ponude i tražnje na berzi,-obimu zaključenih poslova na berzi po vrsti tržišnog materijala,-početnoj, srednjoj i zaključnoj ceni pojedinačnog tržišnog materijala,-kotacijama na berzi,-tržišnom materijalu kojim se trguje na berzi, i-drugim podacima koji su značajni za rad berze.

28.Berzanski ciklusCiklus trgovine na berzi sadrži tri osnovne faze:a)Prva faza se odvija van berze i u njoj se uspostavlja odnos između investitora i berzanskog posrednika-člana berze, a to se postiže otvaranjem računa hartija od vrednosti i računa novčanih sredstava budućeg investitora kod berzanskog posrednika, kao i davanjem naloga za kupovinu ili prodaju određenog finansijskog instrumenata. U savremenim uslovima investitor koristi račun hartija od vrednosti kod berzanskog posrednika, a nalog predstavlja instrukciju berzanskog posrednika da proda ili kupi određeni finansijski instrument.

34

B)U drugoj fazi dolazi do realizacije naloga, odnosno vrši se kupovina ili prodaja finansijskog instrumenta na berzi i utvrđuje cena (kurs) tog instrumenta (finansijski instrument kojima se trguje na berzi mora biti primljen na berzi-taj prijem se zove listing). Formiranje cene po kojoj se prodaju ili kupuju finansijski instrumenti naziva se kotacija.Berzanske kotacije sadrže zvanične cene finansijske aktive. One se objavljuju dnevno, po završetku berzanskog sastanka – cene se daju po vrstama finansijske aktive i objavljuju se u finansijskoj štampi i posebnim biltenima berzi.Kotacija akcija na berzi znači da je određeno preduzeće dobilo odobrenje da svoje akcije plasira kao preduzeće na listingu – ovim se preduzeću omogućuje prikupljanje dodatnog kapitala (berza objavljuje listing preduzeća čije se akcije mogu kupiti na njoj).Trgovina dugoročnim finansijskim instrumentima koji nisu primljeni u listing na berzi zato što emitenti ne ispunjavaju kriterijume berze ili ne žele kotaciju, vrši se na šalterskom tržištu koje je specijalizovano za tu trgovinu (funkciju šalterskog tržišta vrši mreža dilera i brokera povezanih komunikacionim linijama).c)U trećoj fazi vrši se obračun – saldiranje i plaćanje izvršene kupovine ili prodaje, kao i prenos hartija od vrednosti i novčanih sredstava na odgovarajuće račune kod berzanskih posrednika. U ovoj fazi se vrše razne knjigovodstvene operacije, različitog stepena automatizacije, čiji je krajnji rezultat registracija transfera vlasništva. Obračun berzanskih transakcija obuhvata proces upoređivanja i potvrde zaključenih kupoprodajnih operacija na tržištu i njihovo izvršenje kroz transfer finanasijskih sredstava na prodavca.U savremenim uslovima postoje posebne institucije koje vrše obračun i izvršenje transakcije – klirinške i depo institucije. One se koriste prednostima saldiranja međusobnih obaveza učesnika u trgovini i transferu salda hartija od vrednosti.

Specijalizovana finansijska štampa objavljuje berzanske analize koje sadrže podatke koji mogu koristiti investitorima za donošenje investicionih odluka.

29.Berzanske operacijeNa berzi se obavljaju raznovrsne operacije i njima se postižu različiti ciljevi – jedne utiču na formiranje cena finansijskih instrumenata kojima se trguje na berzi, druge imaju špekulativni karakter, treće predstavljaju manipulacije na berzi, a četvrte dovode do berzanskih kriza.Cene finansijskih instrumenata koje se formiraju na berzi pružaju investitorima informacije o prenosu finansijskih instrumenata koje

35

poseduju ili nameravaju da kupe, o relativnom odnosu sa drugim instrumentima, kao i o očekivanim kretanjima cena. Predviđanje tržišnih kretanja mogu investitorima da omoguće ostvarivanje većeg dobitka.Špekulacija postoji kada investitor preuzima rizik koji je prekomeran sa stanovišta normalnog investiranja. Špekulant se izlaže mogućem negativnom tržišnom prinosu i koristi razlike u ceni istog finansijskog instrumenta u različitim vremenskim periodima.Nasuprot špekulacije, arbitraža predstavlja korišćenje razlike u ceni finansijskog instrumenta radi sticanja profita, ali ta razlika u ceni postoji simultano na dva različita tržišta (kod arbitraže ne postoji rizik).Na berzi se mogu organizovati transakcije investitora ili berzanskog posrednika koje imaju za cilj neposredan uticaj na ponudu i tražnju ili cenu finansijskih instrumenata, nasuprot delovanja zakonitosti tržišta, a ove aktivnosti se nazivaju manipulacijama na berzi (propisi na berzi ih zabranjuju).Na berzama se ispoljavaju određene zakonitosti kretanja koja su rezultanta aktivnosti svih učesnika na berzi. Kretanje na berzi ispoljava se kroz posebne cikluse pada i rasta cena, što naročito dolazi do izražaja u periodima berzanskih kriza koje su praćene naglim slomom cena svih finansijskih instrumenata (berzanske krize odlaze iznenada a njihove posledice su visoki gubici investitora).

30.Berzanski posredniciBerzanski posrednici su značajna grupa učesnika na finansijsim tržištima – oni ne kreiraju svoje finansijske instrumente, već posreduju između ostalih učesnika na finansijskim tržištima, čime doprinose lakšem odvijanju finansijskih tokova.Berzanski posrednici se moraju registrovati kod nadležnih državnih organa-moraju posedovti dozvolu za rad koju izdaju nadležni organi. Berze propisuju uslove pod kojima finansijski posrednici mogu biti članovi berze. Pored dilera i brokera, ulogu berzanskih posrednika mogu vršiti i banke i druge finansijske institucije, kao i osiguravajuća društva.Berzanski posrednici se mogu podeliti u dve grupe: a)Brokere – Broker je lice koje u poslovanju na berzi posreduje između kupaca i prodavaca finansijskih instrumenata i za svoje usluge uzima proviziju. Broker nije vlasnik finansijskih instrumenata kojima se trguje. On se može specijalizovati samo za poslove sa pojedinom vrstom hartija od vrednosti, kada ima ulogu agenta. Broker obavlja poslove u tuđe ima i za tuđ račun uz naplatu brokerske provizije.

36

b)Dilere-Diler je lice koje kupuje i prodaje finansijske instrumente u svoje ime i za svoj račun. On ne radi za proviziju, već zaradu ostvaruje iz svog poslovanja. Diler posreduje u trgovini finansijskim instrumentima, ali je ujedno i vlasnik finansijskih instrumenata kojima se trguje. On kupuje i prodaje finansijske instrumenta sa ciljem da ostvari profit na razlici u ceni, a često obavlja i poslove brokera. Većina berzanskih posrednika istovremeno vrši i brokerske i dilerske poslove, pa se uobičajeno nazivaju brokersko-dilerska društva.Brokersko-dilerska društva vrše sledeće usluge ostalim učesnicima na finansijskim tržištima:-pružanje usluga kupovine i prodaje svih finansijskih instrumenata na svim vrstama finansijskih tržišta,-pružanje mogućnosti kratkoročnog kreditiranja preko svojih kreditnih agencija,-čuvanje hartija od vrednosti u posebnim sefovima, čime se sprečava mogućnost njihovog nestajanja ili oštećenja, i-pružanje savetodavnih, konsultantskih i drugih usluga.

31.Tržište novcaTržište novca je deo finansijskih tržišta na kome se trguje žiralnim novcem, kratkoročnim hartijama od vrednosti, zlatom i plemenitim metalima.Tržište novca predstavlja mesto susretanja ponude i tražnje za različitim oblicima kratkoročne finansijske aktive (čiji je rok dospeća kraći od jedne godine). Na ovom tržištu najčešće se obavljaju sledeći poslovi: a)transakcije sa žiralnim novcem, b)uzimanje, odnosno davanje kratkoročnih kredita, c)eskontni poslovi, d)lombardni poslovi i e)poslovi sa kratkoročnim hartijama od vrednosti.Razvoj tržišta novca započeo je pojavom banaka – u bankama se vrši koncentracija novca njenih klijenata – deponenata. Pošto klijenti obavljaju svoje novčane transakcije preko banke kao posrednika, banka je u situaciji da prati i analizira finansijske odnose koji nastaju u procesu stvaranja dohotka i akumulacije i njihove preraspodele.Tržište novca vrši monetarnu funkciju, jer ono predstavlja instrumentalni okvir u kome se uravnotežuje i koriguje potreba ekonomskih subjekata za novcem.Tržište novca omogućuje privrednim subjektima da dođu do kratkoročnih novčanih sredstava koja su ima potrebna za održavanje solventnosti. Vlasnici slobodnog novca na tržištu ga transformišu u one finansijske instrumente koji se mogu brzo zameniti za novac. Ovo tržište objedinjuje ponudu i tražnju novčanih sredstava, finansijske instrumente i finansijske

37

transakcije koje se obavljaju u odnosima između pravnih i fizičkih lica, kao i u odnosima između njih, s jedne strane i države i centralne banke, sa druge.Tržište novca ostvaruje sledeće funkcije: a)mobilizaciju i alokaciju kratkoročnih finansijskih sredstava, b)obezbeđivanje solventnosti učesnika, c)utvrđivanje cena finansijskih instrumenata i d)transmisiju monetarne politike. Poslovanje na tržištu novca karakterišu:-jasna i jednoobrazna pravila,-jedinstveni način poslovanja,-internacionalnost, odnosno poštovanje pravila koja su međunarodno prihvaćena,-tržišno korektno i konkurentno ponašanje učesnika,-efikasnost i preciznost u obavljanju poslova,-visoka finansijska disciplina, koja je praćena oštrim sankcijama za kršenje pravila ponašanja,-korišćenje savremene informatičke i telekomunikacione opreme, i-racionalnost i ažurnost u poslovanju.Tržište novca se može različito organizovati – kao samostalna institucija i kao neinstitucionalizovano i mešovito tržište, odnosno kao poseban organizacioni deo u okviru berzi hartija od vrednosti.Razvojem međunarodne trgovine i uticajem multinacionalnih kompanija otvoreno je posebno finansijsko tržište koje ima međunarodni karakter - evrodolarsko tržište. Ono vrši uticaj na nacionalna tržišta novca, nije geografski određeno, već predstavlja deo nacionalnih tržišta novca i kapitala na kome se transakcije obavljaju u valuti drugih zemalja (evrodolari su depoziti banaka, izraženi u dolarima koji nisu pod jurisdikcijom američke monetarne vlasti). Instrumenti tržišta novca mogu se klasifikovati prema izdavaocu, pa se prema ovom kriterijumu dele na: a)finansijske instrumente države i centralne banke (kratkoročne državne obveznice, obveznice državnih agencija i paradržavnih organizacija, žiralni novac-viškovi solventnosti i mehanizam reotkupa kratkoročnih hartija od vrednosti), b)korporativne finansijske instrumente (komercijalni zapisi), c)bankarske instrumente (depozitni cetifikati, blagajnički zapisi i bankarski akcepti) i d)posebne oblike instrumenata (udeli novčanih investicionih fondova i kratkoročne polise osiguravajućih organizacija).Glavni učesnici na tržištu novca su: a)centralna banka, b)depozitne finansijske institucije, naročito banke i c)posredničke i druge finansijske organizacije. Preko ovih učesnika u radu tržišta novca mogu učestvovati i ostali učesnici, pošto pravna i fizička lica ne mogu biti direktni učesnici na tržištu novca.Funkcionisanje tržišta novca prilagođeno je njegovim osnovnim segmentima: a)tržištu žiralnog novca (obuhvata trgovinu trenutnim viškovima novčanih sredstava na žiro računima učesnika na tržištu novca – trgovina žiralnim

38

novcem se obavlja preko dilera i brokera, a o zaključenom poslu sačinjava se zaključnica koja sadrži podatke o prodavcu i kupcu, o iznosu sredstava, o visini kamatne stope i o roku) i b)tržištu kratkoročnih kartija od vrednosti (obuhvata primarnu emisiju hartija od vrednosti i njihovu sekundarnu prodaju - primarna emisija predstavlja prvu prodaju hartija od vrednosti, a sekundarna prodaja predstavlja preprodaju, odnosno drugu i naredne transakcije sa hartijama od vrednosti koje su već emitovane).

32.Tržište kapitalaTržište kapitala je institucionalno organizovani prostor sa svim potrebnim elementima neophodnim za njegovo funkcionisanje, u okviru koga se u tačno određenom vremenu, precizno utvrđenim pravilima, organizovano susreću ponuda i tražnja standardizovanog tržišnog materijala kojim se trguje na ovom mestu. Na ovom tržištu trguje se dugoročnim finansijskim instrumentima, i ono omogućava usmeravanje slobodnih finansijskih sredstava u najrentabilnije investicione projekte.Osnovna funkcija tržišta kapitala je okupljanje na određenom mestu i u određeno vreme subjekata koji imaju i nude kapital i subjekata koji traže kapital radi sučeljavanja ponude kapitala i tražnje kapitala. Subjekti koji traže kapital su preduzeća koja ulažu pribavljeni kapital u svoj rast i razvoj i s tim u vezi osvajanja i proširivanja tržišta.Ciljevi tržišta kapitala su:-obezbeđenje neophodnog kapitala za privredni razvoj i prosperitet nacionalne ekonomije,-alokacija kapitala u najpropulzivnije investicije i najprofitabilnije privredne grane,-ostvarivanje najvećeg mogućeg prihoda po osnovu vlasništva nad kapitalom,-povećanje novčane štednje u kvantitativnom i kvalitativnom smislu,-ostvarivanje maksimalno mogućeg obima kapitala,-determinisanje stvarne i tržišne cene kapitala,-ostvarivanje optimalne ročne strukture kapitala....Tržište kapitala funkcioniše direktnim i indirektnim finansijskim tokovima, pri čemu se koriste raznovrsni finansijski instrumenti. Na ovom tržištu najzastupljenije su akcije koje su značajne ne samo u transferisanju finansijske štednje, nego i u formiranju svojinske i upravljačke strukture privrednih subjekata. Na tržištu kapitala značajni su i dugoročni krediti komercijalnih, hipotekarnih, investicionih, poslovnih i drugih banaka, kao i dugoročne obveznice i druge dugoročne hartije od vrednosti. U

39

finansijske instrumente tržišta kapitala spadaju i polise osiguranja i instrumenti penzionih fondova.Učesnici na tržištu kapitala su:-deficitne ekonomske jedinice, kao krajnji korisnici finansijske štednje, koji kreiraju određene instrumente i prodaju ih suficitnim ekonomskim jedinicama,-intermedijarne finansijske institucije-komercijalne i druge banke, osiguravajuće organizacije, penzioni fondovi i drugi institucionalni investitori,-berzanski posrednici-brokeri i dileri, koji imaju posebnu ulogu, naročito u direktnom finansiranju,-berze, koje imaju značajnu ulogu na ovom tržištu u njegovim sekundarnim operacijama, i-država, koja ima ulogu regulatora i kontrolora, a može se javiti i u ulozi investitora i prodavca.Tržište kapitala može biti primarno i sekundarno. Na primarnom tržištu ekonomski subjektimobilišu kapital izdavanjem dugoročnih finansijskih instrumenata (kao emitent dugoročnih finansijskih instrumenata javljaju se preduzeća, država i lokalni organi vlasti, dok se kao investitori pojavljuju finansijske institucije,preduzeća i fizička lica). Sekunarno tržište predstavlja mesto susretanja ponude i tražnje već emitovanih dugoročnih finansijskih instrumenata i ono investitorima obezbeđuje likvidnost njihovih investicija.

33.Devizno tržišteDevizno tržište predstavlja specijalizovani deo finansijskih tržišta na kojima se kupuju i prodaju strana sredstva plaćanja, usklađuju ponuda i tražnja, utvrđuje devizni kurs i upravlja deviznim nacionalnim rezervama. Cilj ovog tržišta je održavanje optimalnog nivoa likvidnosti subjekata nacionalne ekonomije u njihovim poslovnim transakcijama sa inostranstvom.Funkcionisanje deviznog tržišta doprinosi međusobnoj povezanosti nacionalnih finansijskih tržišta. Ova povezanost izraz je realnih ekonomskih tokova: međunarodne trgovine, međunarodnih usluga i kretanja stanovništva, koji dovode do ekonomske aktivnosti vezane za inostranstvo, odnosno aktivnosti izražene u novcu različitom od domaćeg, kao i kretanja kapitala između različitih zemalja. Osnovu za postojanje savremenog deviznog tržišta predstavlja međunarodni platni promet. Funkcija učesnika na deviznom tržištu je da od nosilaca

40

deviznih sredstava kupe raspoloživa sredstva i da ih prodaju zainteresovanim kupcima radi plaćanja njihovih obaveza u inostranstvu.Devizno tržište ostvaruje sledeće funkcije:-omogućava vlasnicima deviza da ih pretvore u nacionalnu valutu, a drugim licima da nabave odgovarajuća sredstva za plaćanje u inostranstvu, -usklađuje zahteve za prodaju deviza sa zahtevima za njihovu kupovinu,-usklađuje ponudu i tražnju posredstvom deviznog prometa u zemlji i deviznog prometa sa inostranstvom, i-omogućava obavljanje deviznog prometa sa inostranstvom.Osnovna funkcija deviznog tržišta sastoji se u formiranju deviznog kursa, odnosno utvrđivanju odnosa vrednosti nacionalne valute prema valutama drugih zemalja. Devizni kurs se formira međuodnosom ponude i tražnje za devizama. Formiranje kursa na deviznom tržištu je pod uticajem centralne banke koja kupovinom i prodajom deviza na deviznom tržištu utiče na visinu kursa, uzimajući u obzir kretanje kurseva na stranim deviznim tržištima i svoju deviznu politiku. Instrumenti deviznog tržišta su platni instrumenti koji sadrže potraživanje izraženo u stranoj valuti. Pored stranih novčanih jedinica (papirni i kovani novac), međunarodni platni instrumenti su: transferi, menice,čekovi... Depoziti su aktiva u stranoj valuti koju banka drži u domicilnoj zemlji te valute.Učesnici na deviznom tržištu su: vlasnici valuta, deviznih sredstava i deviznih hartija od vrednosti u nacionalnoj ekonomiji , kao i banke i druge berzansko-finansijske institucije koje je centralna banka za to posebno ovlastila. Specifična uloga na deviznom tržištu pripada centralnoj banci i ona se na njemu pojavljuje kao direktan regulator i kontrolor.Devizno tržište je standardizovano – pravila koja važe na ovom tržištu regulišu procedure trgovine, način izvršenja, rokove izvršenja, način plaćanja...i ona obavezuju sve učesnike, iako su oni najčešće iz različitih zemalja.

34.Pojam finansiranja preduzećaFinansiranje predstavlja dinamički proces koji obuhvata: a)pribavljanje novca, b)ulaganje novca, c)vraćanje novca i d)usklađivanje izvora finansiranja sa ulaganjima.a)Pribavljanjem novca za tekuće i razvojne potrebe preduzeća uspostavljaju se finansijski odnosi sa unutrašnjim i spoljašnjim izvorima finansiranja. Pribavljanje novca je osnovna komponenta finansiranja, ali

41

se proces finansiranja ne završava njime, već se nastavlja drugim fazama finansiranja - ulaganjem i vraćanjem novca.b)Novac se pribavlja da bi se vršilo njegovo ulaganje u materijalnu, finansijsku i drugu imovinu. Na ovaj način novac se privremeno imobiliše, transformiše i vezuje u različite oblike osnovnih i obrtnih sredstava.c)U fazi vraćanja novca uložena sredstva se oslobađaju iz kružnog toka poslovanja i ponovo se ulažu u skladu sa potrebama preduzeća.d)U poslovanju preduzeća stalno se događaju promene u imovini i izvorima. Ove promene treba oblikovati i vršiti usklađivanje izvora finansiranja u pasivi sa ulaganjima u aktivi po obimu i roku. Ovo se dešava u okviru dinamičkog procesa usklađivanja izvora finansiranja sa ulaganjima po obimu i roku. U ovom procesu usklađuju se rokovi imobilizacije (vezivanja) novca sa rokom raspoloživosti odgovarajućih izvora. Cilj koji se želi ovim postići je da se ostvari usklađenost rokova izvora i ulaganja, što treba da dovede do sinhronizacije novčanih primanja i izdataka radi obezbeđenja solventnosti preduzeća.Da bi preduzeće moglo da započne proces reprodukcije, mora se obezbediti određena količina novca. Tim novcem nabavni menadžment obezbeđuje potrebna sredstva za rad (poslovni prostor, mašine...), predmete rada (sirovine i materijal), radnu snagu...Zatim, proizvodni menadžment organizuje proizvodnju, da bi na kraju prodajni menadžment prodavao proizvedenu robu i naplaćivao potraživanja od kupaca. Ovim se završava kružni tok procesa reprodukcije, a uloženi novac se oslobađa i koristi za finansiranje novog ciklusa reprodukcije.

35.Vrste finansiranja; Odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranjaPostoje različite podele finansiranja, a najvažnije su: a)prema roku raspoloživosti izvora, b)prema poreklu izvora finansiranja i c)prema vlasništvu izvora finansiranja.a)Polazeći od roka raspoloživosti izvora, finansiranje se može podeliti na:1)Kratkoročno-Izvori kratko traju i raspoloživi su u vremenu do jedne godine, a ovaj vid finansiranja se koristi za finansiranje ulaganja u obrtna sredstva.2)Srednjeročno-Izvori su raspoloživi u razdoblju od jedne do pet godina, a ovaj oblik finansiranja pogodan je za srednjeročno ulaganje u osnovna sredstva, koje nije moguće vršiti iz kratkoročnih i dugoročnih izvora zbog nepovoljnih uslova za njihovo dobijanje.3)Dugoročno-Izvori su raspoloživi više od pet godina i mogu biti: 1)ročni (imaju rok dospeća u razdoblju dužem od pet godina, kao što su dugoročni

42

krediti, emisija obveznica...) i 2)neročni izvori (nemaju rok dospeća nego su trajno raspoloživi, kao što su sredstva od emisije akcija, zadržani dobitak...). Ovi izvori čine osnovni kapital preduzeća i koriste se za finansiranje ulaganja u osnovna sredstva.b)Prema svom poreklu, izvori finansiranja se dele na: 1)unutrašnje-interne (izvori koje je stvorilo samo preduzeće: amortizacija, zadržani dobitak i rezerve) i 2)spoljne-eksterne (izvori koje finansijski menadžment obezbeđuje izvan preduzeća: emisija dugoročnih i kratkoročnih hartija od vrednosti, uzimanje dugoročnih i kratkoročnih kredita...).c)Prema vlasništvu izvori finansiranja mogu biti: 1)sopstveni –neročni izvori (ne postoji obaveza vraćanja-akcijski kapital, ulozi i kapital inokosnog vlasnika) i 2)tuđi –ročni izvori (moraju se vratiti poveriocima u određenom roku i koriste se za finansiranje kratkoročnih i dugoročnih ulaganja-sve kartkoročne i dugoročne obaveze).

Kratkoročno i dugoročno finansiranje stvaraju različite troškove finansiranja. Po pravilu, troškovi finansiranja su veći kod dugoročnog u odnosu na kratkoročno finanasiranje – što je duži rok otplate kredita, trošak finansiranja je veći, i obrnuto. Odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranja je optimalan kada daje minimalnan ukupni trošak finansiranja preduzeća. Ovaj odnos nije statičan, nego je dinamičan, jer se menja sa promenama potreba preduzeća za imovinom. Finansiranje obrtnih sredstava (kratkoročna imovina) iz dugoročnih izvora nije rentabilno zbog visine troškova dugoročnih izvora –ovakvo finansiranje može biti tolerantno samo na kraći rok. Takođe, ni upotreba kratkoročnih izvora za finansiranje dugoročnih ulaganja nije prihvatljiva, posebno s aspekta solventnosti – kratkoročni izvori se brže gase od brzine povraćaja dugoročno uloženog kapitala.Polazeći od činjenice da troškovi finansiranja rastu s vremenom raspoloživosti izvora finansiranja, može se konstatovati da se kratkoročnim finansiranjem obezbeđuje jeftinije finansiranje zbog kraćeg perioda plaćanja kamata i niže kamatne stope, a da je dugoročno finansiranje skuplje zbog dužeg perioda plaćanja kamate i više kamatne stope.

36.Načelo sigurnosti finansiranja; Načelo stabilnosti finansiranja; Načelo likvidnostiNačelo sigurnosti zahteva da se finansiraju oni poslovni poduhvati iz kojih će se uloženi novac sigurno vratiti. Ovo načelo zahteva da se finansiraju oni poslovni poduhvati kod kojih je stepen rizika najmanji.

43

Kada preduzeće ulaže novčana sredstva u sopstvene poslovne aktivnosti, to je skopčano sa rizikom ostvarenja negativnog finansijskog rezultata. Rizik poslovanja sa negativnim finansijskim rezultatom raste u uslovima pada proizvodnje i prodaje, i pada prodajnih cena. Tada se rizik od gubitka može smanjiti smanjenjem fiksnih troškova finansiranja (kamata), amortizacije..., kao i jačanjem sopstvenih izvora finansiranja.Kada preduzeće ulaže u tuđe poslovne aktivnosti, susreće se sa rizikom nemogućnosti naplate potraživanja, kako kratkoročnih (potraživanja od kupaca, potraživanja od ulaganja ukratkoročne hartije od vrednosti...), tako i dugoročnih (potraživanja po datim dugoročnim kreditima, kupljenim akcijama i dugoročnim obveznicama...). Zbog toga, preduzeće treba da spreči nastanak nenaplativih potraživanja, a to može učiniti prethodnom analizom i ocenom boniteta i kreditne sposobnosti potencijalnih dužnika.Ovo načelo obuhvata i zaštitu poverilaca preduzeća od rizika nemogućnosti naplate njihovih potraživanja. Povećanjem sopstvenog kapitala preduzeće uvećava i sigurnost poverilaca, jer je manji rizik za poverioca da ulaže u preduzeće koje ima veći sopstveni kapital. Poverioci su zaštićeni sve dok gubitak preduzeća ne pređe visinu sopstvenog kapitala, ali...ako se to dogodi, tada je preduzeće izgubilo i deo pozajmljenog kapitala u visini razlike između gubitka i spostvenog kapitala, u kom iznosu poverioci neće moći da naplate svoja potraživanja.Načelo stabilnosti finansiranja predstavlja sposobnost stabilnog finansiranja preduzeća, što obuhvata sposobnost preduzeća da iz sopstvenih izvora finansira prostu reprodukciju, a da iz sopstvenih i pozajmljenih izvora finansira proširenu reprodukciju, odnosno razvoj, i da pri tom, učešćem sopstvenog kapitala svede rizik na minimum. Stabilnost finansiranja meri se pomoću sledećeg koeficijenta:

Koeficijent stabilnosti dugoročna imovina 10.000finansiranja = dugoročni izvori = 12.000 = 0,83

Preduzeće treba da teži da ima koeficijent stabilnosti finansiranja manji od 1, jer tada osnovna sredstva (dugoročna imovina) finansira iz dugoronih izvora (sopstvenih i tuđih), ali iz tih izvora finansira i jedan deo obrtnih sredstava (kratkoročnu imovinu). Na ovaj način se održava solventnost jer je dugoročna finansijska ravnoteža u bilansu pomerena prema dugoročnim izvorima.Ovo načelo zahteva jačanje sopstvenog kapitala – kada je veći udeo sopstvenog kapitala u ukupnom kapitalu, preduzeće ima veću finansijsku stabilnost, pošto je taj kapital dugoročno raspoloživ i ne vraća se nikome. Akcionarsko društvo stvara sopstveni kapital emisijom akcija i zadržavanjem dobitka. Na ovaj način preduzeće povećava osnovni kapital i finansijsku stabilnost.

44

Načelo likvidnosti – Likvidnost se može posmatrati u širem i užem smislu. U širem smislu likvidnost predstavlja sposobnost pretvaranja delova imovine iz jednog oblika u drugi (sposobnost cirkulisanja imovine, pre svega obrtnih sredstava), pa je u tom smislu preduzeće likvidno ako u njemu imovina ima neometan kružni tok, a nelikvidno ako u njemu imovina sporo teče ili teče sa prekidima. Likvidnost se može posmatrati i na nivou cele privrede – privreda je likvidna ako se u njoj neometano odvijaju novčani i robni tokovi.Likvidnost preduzeća meri se koeficijentom obrtanja ukupne kratkoročne imovine i pojedinih delova imovine, ili brojem dana vezivanja.

Finansijski učinakKoeficijent obrtanja = kratkoročne imovine = 100.000 = 10kratkoročne imovine Kratkoročna imovina 10.000 Broj dana vezivanja = 365 = 365 = 36,5 danakratkoročne imovine Koeficijent obrtanja 10

Likvidnost preduzeća je veća ukoliko je koeficijent obrtanja kratkoročne imovine veći, i obrnuto.Likvidnost u užem smislu označava sposobnost nenovčane imovine da se pretvori u novac (sposobnost unovčivosti imovine). Po tome, najlikvidnija je kratkoročna imovina (obrtna sredstva). Novac je uvek likvidan jer je već u gotovinskom obliku, a likvidne su i kratkoročne hartije od vrednosti ako se mogu brzoprodati bez smanjene prodajne cene. Ako se potraživanja od kupaca mogu brzo naplatiti, onda su i ona likvidna. Likvidnost zaliha (sirovina, materijala, gotovih proizvoda, nedovršenih proizvoda) je manja u odnosu na novac, kratkoročne hartije od vrednosti i naplativa potraživanja od kupaca.Imovina preduzeća se može grupisati prema stepenu likvidnosti:Imovina prvog stepena likvidnosti, gde spadaju gotovina u blagajni, potraživanja po viđenju na depozitnim računima i hartije od vrednosti koje su odmah unovčive.Imovina drugog stepena likvidnosti, gde spadaju hartije od vrednosti koje su unovčive do 30 dana i potraživanja od kupaca naplativa za 30 dana,Imovina trećeg stepena likvidnosti, gde spada sva ostala kratkoročna imovina, kao što su kratkoročna potraživanja naplativa preko 30 dana i zalihe. Zalihe gotovih proizvoda su likvidnije od zaliha sirovina i materijala.Kada preduzeće raspolaže u većoj meri imovinom prvog i drugog stepena likvidnosti tada je onolikvidnije, pošto se ta imovina može brzo pretvoriti u novac.U cilju poboljšanja likvidnosti, preduzeće je nekada prinuđeno da unovčava pojedine delove imovine uz prouzrokovanje gubitaka vrednosti imovine. Ovo

45

se događa kada se vrši: 1)naplata potraživanja od kupaca uz kasa-skonto, 2)prodaja akcija po ceni nižoj od nabavne, 3)prodaja hartija od vrednosti uz eskont i 4)prodaja proizvoda po ceni nižoj od već postignute. Ovakve transakcije su prihvatljive samo pod uslovom da se njima sprečava nelikvidnosti i omogućava normalno poslovanja, pod uslovom da gubitak nije veliki.

37.Načelo solventnosti; Načelo rentabilnosti; Načelo fleksibilnostiNačelo solventnosti – Solventnost predstavlja sposobnost plaćanja svih obaveza u roku njihovog dospeća – ukoliko preduzeće nije sposobno da plaća obaveze u roku dospeća ono je insolventno.

Raspoloživi novac 110.000Koeficijent solventnosti = = =1,1 Dospele obaveze 100.000

Kada je koeficijent solventnosti 1 ili veći od 1, onda je preduzeće tog dana solventno.Insolventnost se lančano širi i prenosi na druga preduzeća kada dužnici ne plaćaju obaveze poveriocima – ova spirala insolventnosti i opšte nesposobnosti plaćanja može da zahvati celokupnu privredu.Načela likvidnosti i solventnosti su međusobno uslovljena – likvidnost uslovljava solventnost, a nelikvidnost može da prouzrokuje insolventnost. Takođe, preduzeće može biti insolventno i kada ima veliku likvidnu imovinu, ali mu nedostaje novac za plaćanje.

Načelo rentabilnosti – Rentabilnost predstavlja sposobnost da se ostvare što veći finansijski rezultati sa što manjim ulaganjima – to je sposobnost zarađivanja. Preduzeće posluje rentabilno kada postiže pozitivan finansijski rezultat.Rentabilnost se može meriti preko stope prinosa sopstvenog kapitala i preko stope prinosa ukupnog kapitala:

Stopa prinosa Neto finansijski rezultat 300.000sopstvenog kapitala = (neto dobitak) x 100 = x 100=30% Sopstveni kapital 1.000.000

Ova stopa pokazuje rentabilnost sopstveno kapitala i preko nje se izračunava stepen oplodnje (prinosa) sopstvenog kapitala. Kada je ova stopa 30% onda

46

to znači da je u posmatranom periodu preduzeće na svakih 100 dinara uloženog kapitala ostvarilo zaradu kao neto dobitak 30 dinara.

Stopa prinosa Bruto finansijski rezultat 100.000ukupnog kapitala = (bruto dobitak) x 100= x 100=10% Ukupan kapital 1.000.000

Ovom stopom meri se rentabilnost ukupnog kapitala-sopstvenog i tuđeg. Njome se meri stepen oplodnje finnasiranja iz ukupnog kapitala.Ovo načelo upućuje da se novčana sredstva ulažu u poslove u kojima će se najviše oploditi – preduzeće treba da teži da mu trošak finansiranja iz pozajmljenog kapitala bude niži od stope prinosa na ukupan kapital (što je niži trošak finansiranja iz tuđeg kapitala sve je viši bruto finansijski rezultat).Načelo rentabilnosti proizilazi iz cilja preduzeća koji se ispoljava u zahtevu za maksimilizaciju rezultata na dugi rok.

Načelo fleksibilnosti – Načelo fleksibilnosti označava sposobnost preduzeća da se prilagođava različitim uslovima finansiranja (načelo elastičnosti u finansiranju). U vezi sa ovim načelom naročito su značajni:1)Sposobnost preduzeća da pribavlja dodatni kapital –Preduzeće treba da razvije sposobnost da pribavlja dodatni novac iz sopstvenih i tuđih izvora finansiranja. Sopstveni izvori se obezbeđuju emisijom akcija, ulozima, zadržavanjem dobitka iz finansijskog rezultata... i ne povećavaju dodatne troškove finansiranja. Tuđi dugoročni izvori obezbeđuju se emisijom obveznica, dugoročnim kreditima... i povećavaju kamatne troškove čime se smanjuje finansijski rezultat i rentabilnost (povećavaju se direktni troškovi finansiranja). Načelo fleksibilnosti obuhvata i sposobnost obezbeđenja novca kratkoročnim zaduživanjem putem kratkoročnih kredita, emisije kratkoročnih hartija od vrednosti...Fleksibilnost je uslovljena kreditnom sposobnošću preduzeća i njegovim bonitetom – preduzeće koje ima dobru kreditnu sposobnost i dobar bonitet, ima i dobru fleksibilnost , i2)Sposobnost preduzeća da pre vremena otplaćuje dugove-Preduzeće treba da razvije i sposobnost da pre vremena otplati dug. Kada preduzeće raspolaže viškom novca ne treba da plaća kamate na novac koji potiče iz zaduženja, jer te kamate smanjuju finansijski rezultat i rentabilnost – načelo fleksibilnosti nalaže da se pre vremena otplati dug ili deo duga i da se time plaćanje kamate svede na prihvatljivu meru. Načelo fleksibilnosti predstavlja sposobnost prilagođavanja preduzeća izmenjenim uslovima poslovanja, pre svega pod uticajem tržišta - preduzeće je sposobno da se prilagođava ako je u stanju da pokrije potrebe za dodatnim kapitalom u slučaju povećanja obima proizvodnje ili prodaje, ili da pozajmljeni kapital vrati u slučaju da izmenjeni uslovi diktiraju sužavanje obima poslovanja.

47

38.Načelo rizika finansiranja; Načelo povoljne slike finansiranja; Načelo nezavisnosti finansiranjaNačelo rizika finansiranja - U vezi sa finansiranjem preduzeća javljaju se razni rizici, od kojih su najvažniji:a)Rizik od negativnog finansijskog rezultata-Najčešće ga prouzrokuje pad proizvodnje i prodaje, kao i pad prodajnih cena (preduzeće koje ima male stalne troškove ima i manji rizik ostvarenja gubitaka).b)Rizik poverilaca da neće naplatiti svoja potraživanja-Najčešće nastaje zbog prezaduženosti preduzeća (kada preduzeće ode u likvidaciju, poverioci ne mogu u potpunosti da naplate svoja potaživanja, ako je preduzeće poslovalo sa gubitkom koji je veći od sopstvenog kapitala).

Načelo povoljne slike finansiranja – Bilans preduzeća daje sliku njegove finansijske situacije. Na osnovu toga ocenjuju se bonitet i atraktivnost ulaganja u takvo preduzeća. Zavisno od toga da li će ova slika na javnost ostaviti pozitivan ili negativan utisak, to će uticati na poslovne odnose drugih subjekata sa tim preduzećem. Od toga zavise buduće finansije preduzeća, kao i njegov rast i razvoj, pa je zato i interes finansijskog menadžmenta u preduzeću da se u javnosti stvori što povoljnija slika o njegovoj finansijskoj situaciji. Sa ovog aspekta najvažniji podaci su oni koji govore o:-strukturi kapitala sa aspekta vlasništva,-odnosu kratkoročnog i dugoročnog finansiranja,-odnosu imovine i dugova,-odnosu kratkoročne imovine i kratkoročnih obaveza....Ako preduzeće ima povoljniju sliku finansiranja, onda su mu i povoljniji izgledi u budućnosti.

Načelo nezavisnosti finansiranja – Ovo načelo predstavlja zahtev da se osigura prihvatljiva nezavisnost preduzeća u finansiranju i vođenju poslovne politike. Skoro svako preduzeće je primorano da pored sopstvenih, koristi i tuđe izvore finansiranja – na ovaj način preduzeće postaje zavisno od tih izvora, pri čemu povećav rizik gubljenja nezavisnosti i slobode odlučivanja. Ovo načelo je izraz težnje preduzeća da se zaštiti od prirodnog nastojanja poverilaca da korisnicima njihovog kapitala nametnu uslove koji odgovaraju njihovoj finansijskoj politici. Nezavisnost preduzeća od finansijskih tržišta i poverilaca se povećava sa povećanjem udela sopstvenog kapitala i smanjenjem udela tuđeg kapitala u finansiranju.Pri zaduživanju, preduzeće mora računati i na to da će poverioc zahtevati obezbeđenje svog potraživanja, najčešće zalaganjem imovine preduzeća (npr. kod hipotekarnog i lombardnog kredita). Time preduzeće sužava svoja

48

prava na delovima svoje imovine koja je založena, jer se takva imovina ne može otuđiti sve dok se prema poveriocima ne ispuniobaveza.Preduzeće je zavisno i od dobavljača. Zavisnost je veća kada se preduzeća oslanja na manji broj dobavljača.Na stepen nezavisnosti preduzeća utiče i rentabilnost preduzeća, kao i poltiika raspodele ostvarenog neto finanansijskog rezultata – kada preduzeće ne može povećati svoj sopstveni kapital emisijom akcija, zbog nedovoljne rentabilnosti, nedovoljnog neto dobitka i negativnih uslova za emisiju akcija, tada je ono zavisno od finansiranja iz tuđih izvora.Nezavisnost u vođenju finansijske i poslovne politike preduzeća i sloboda odlučivanja usko su povezani sa ostvarivanjem svih načela finansiranja – poverioci nemaju razloga da se mešaju u finansiju i poslovnu politiku peduzeća sve dok preduzeće u svom poslovanju sprovodi sva načela finansiranja.

39.Horizontalna pravila finansiranjaHorizontalna pravila finansiranja ukazuju kakav treba da bude odnos između pojedinih delova aktive (imovine) i pojedinih delova pasive (izvora) da bi se postigla i održavala solventnost i rentabilnost preduzeća. Među ovim pravilima najvažnija su: zlatno bankarsko pravilo, zlatna bilansna pravila, finansiranje najdugoročnijih ulaganja i finansiranje kratkoročnih ulaganja.Zlatno bankarsko pravilo-Prema ovom pravilu banke treba svoje kratkoročne depozite (depozite po viđenju) da koriste za kratkoročne plasmane (kratkoročne kredite), a da dugoročne depozite (oročene) koriste za dugoročne plasmane (dugoročne kredite). Uspostavljanjem paralelnog odnosa između rokova raspoloživosti izvora i rokova plasmana novca osigurava se solventnost i rentabilnost banke. Ipak, banke se uvek ne pridržavaju ovog pravila pa često obavljaju tzv. ročnu transformaciju sredstava tako da se jedan deo dugoročnih depozita koristi za kratkoročne plasmane, kao i deo kratkoročnih depozita za dugoročne plasmane.Kada banka odstupa od ovog pravila i deo kratkoročnih depozita plasira na dugi rok, ako tada ne naruši svoju solventnost i rentabilnost, to joj omogućava:a)Obnavljanje kratkoročnih depozita-Depoziti po viđenju (štedni ulozi po viđenju građana, sredstva na žiro računu preduzeća po viđenju) se svakodnevno obnavljaju – jedni ulažu novac, dok drugi podižu.b)Taloženje novca-Prema zakonu verovatnoće sve štediše i sva preduzeća neće u isto vreme iz banke da povuku svoje depozite po viđenju. Ovo se može dogoditi u nekim vanrednim okolnostima, ali u redovnim situacijama

49

u bankama uvek postoji deo novca-novčani talog, koji je stalno prisutan. Pošto je ovaj deo depozita po viđenju stalno prisutan, on je dugoročno raspoloživ i može se upotrebiti za dugoročne plasmane.c)Povezanost komitenata banke-Interes banke je da su joj komitenti međusobno poslovno povezani - kada dva preduzeća koja su komitenti iste banke vrše međusobna plaćanja, tada novac prelazi sa računa jednog preduzeća na račun drugog, ali sve u okviru iste banke. Međutim, kada komitent jedne banke vrši plaćanje komitentu druge banke, tada novac izlazi iz te banke i postaje finansijski potencijal komitenta druge banke.d)Međubankarsko kreditiranje-Ako banka zbog preterane ročne transformacije postane insolventna, tada koristi kredite drugih banaka.Zlatno bankarsko pravilo se primenjuje i u preduzećima koja, za razliku od banaka, nemaju depozite, već imaju kratkoročne i dugoročne izvore finansiranja. Prema zlatnom bankarskom pravilu preduzeća svoje kratkoročne izvore treba da koriste za ulaganja u kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva), a da dugoročne izvore koriste za ulaganja u dugorčnu imovinu (osnovna sredstva).

Zlatna bilansna pravila –Ovo pravilo se može posmatrati u užem (dugoročna ulaganja u aktivu-ulaganja u nematerijalnu imovinu, materijalnu imovinu, finansijsku imovinu, trajni dugoročni ulozi i gubitak- osim ulaganja u stalnu kratkoročnu imovinu-stalnu obrtnu imovinu- treba finansirati iz dugoročnih izvora finansiranja-osnovnog kapitala, zadržanog dobitka dugoročnih obveza...) i širem smislu (dugoročno vezanu imovinu-dugoročna ulaganja-uključujući i ulaganja u stalnu obrtnu imovinu, treba finansirati iz dugoročnih izvora- sopstvenih i tuđih).

40.Finansiranje najdugoročnijih ulaganja; Finansiranje kratkoročnih ulaganjaFinansiranje najdugoročnijih ulaganja – Pod najdugoročnijim ulaganjima (vezivanjem novca) podrazumevaju se ulaganja u:a)Zemljište-Kod ulaganja u zemljište vrši se trajno vezivanje novčanih sredstava. Zemljište se ne amortizuje i na njega se ne obračunava i ne plaća amortizacija, tako da se ova ulaganja ne vraćaju i ne pretvaraju u novčani oblik preko amortizacije.b)Akcije drugih preduzeća i trajne uloge u druga preduzeća-Ulaganja u akcije, kao i trajni ulozi u druga preduzeća, takođe, trajno vezuju novčana sredstva. Kupljene akcije se ne pretvaraju u novac, osim u slučaju njihove prodaje na sekundarnom tržištu kapitala, kada njihov prodavac gubi suvlasništvo nad preduzećem.

50

c)Stalnu obrtnu imovinu-Stalna obrtna imovina predstavlja deo kratkoročne imovine (obrtna sredstva) koja je stalno prisutna (vezana) u preduzeću. Pod ovom imovinom se podrazumevaju: 1)minimalne zalihe sirovina i materijala (nivo zaliha sirovina i materijala ispod koga te zalihe ne smeju pasti, pošto bi se tada prekinuo kontinuitet proizvodnje ili smanjio obim proizvodnje), 2)minimalne zalihe nedovršenih proizvoda (nivo zaliha nedovršenih proizvoda ispod koga te zalihe ne smeju pasti, osim u slučaju smanjenja obima proizvodnje i stepena iskorišćenosti kapaciteta) i 3)minimalne zalihe gotovih proizvoda (nivo zaliha gotovih proizvoda ispod koga te zalihe ne smeju pasti, pošto bi se time dovela u pitanje dinamika isporuke proizvoda kupcima po preuzetim obavezama). d)Građevinske objekte-Ulaganja u građevinske objekte su dugoročna ulaganja koja se sporo vraćaju i pretvaraju u novčani oblik preko amortizacije u određenom vremenskom periodu u zavisnosti od stope amortizacije.e)Osnovno stado-Osnovno stado obuhvata vrednost svih vrsta stoke, osim stoke u tovu i prometu. Osnovno stado čini onaj deo ukupnog stada poljoprivrednog gazdinstva koji je namenjen za rasplod i uvećanje stada, za razliku od obrtnog stada, koje je namenjeno tovljenju, prodaji i klanju i predstavlja po mnogo čemu specifični oblik osnovnih sredstava. Kod osnovnog stada sporo se vrši vraćanje uloženog novca zato što ono ima malu osnovicu za obračun amortizacije, koju čini razlika između nabavne i klanične vrednosti stoke na kraju veka korišćenja.f)Pokriće gubitka-Negativan finansijski rezultat ili gubitak nastaje kada se ostvare veći rashodi od prihoda. On predstavlja smanjenje imovine i kapitala. Gubitak se pokriva iz dugoročnih izvora finansiranja, čime se nadoknađuje izgubljena imovina i kapital da bi se mogao odvijati proces reprodukcije. Izvori finansiranja za pokriće gubitka moraju biti dugoročni, jer se gubitak po pravilu pokriva tek u narednim godinama iz pozitivnog finansijskog rezultata, iz rezervi i iz zadržanog dobitka. Sredstva kojima se pokriva gubitak ne mogu se pretvoriti u novac, niti se mogu upotrebiti za druga ulaganja.Poželjno je da se navedena najdugoročnija ulaganja finansiraju iz sopstvenih izvora, pošto se radi o trajnim izvorima koji se ne vraćaju. Na ovaj način lakše se održava dugoročna finansijska ravnoteža, kao i solventnost preduzeća.

Finansiranje kratkoročnih ulaganja-Pravila finansiranja zahtevaju da ulaganja u kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva) treba finansirati iz kratkoročnih izvora, pošto se ta ulaganja vraćaju i pretvaraju u novac najkasnije u roku od jedne godine, koliko traju i kratkoročni izvori finansiranja. Jedan deo kratkoročne imovine (stalna kratkoročna imovina)

51

dugoročno vezuje novac i treba je finansirati iz dugoročnih izvora. Ostalu kratkoročnu imovinu treba finansirati iz kratkoročnih izvora. Sezonske zalihe se mogu finansirati iz kratkoročnih, pozajmljenih izvora (dugova), iz obaveza prema dobavljačima...Kratkoročna potraživanja od kupaca treba finansirati iz kratkoročnih obaveza preka dobavljačima. Kratkoročna ulaganja u obliku kratkoročnih hartija od vrednosti i kreditnih plasmana treba finansirati iz kratkoročnih izvora (dugova), pri čemu treba nastojati da ostvareni kamatni prinos od tih ulaganja bude veći od kamatnog troška za finansiranje tih ulaganja ili barem njemu jednak.

41.Vertikalna pravila finansiranjaVertikalna pravila finansiranja određuju kakav treba da bude odnos pojedinih delova pasive, izvora finansiranja po poreklu (sopstveni i tuđi) i po raspoloživosti izvora (kratkoročni i dugoročni). Vertikalna pravila finansiranja teže da se kroz strukturu kapitala obezbedi rentabilnost, sigurnost, nezavisnosti i elastičnost finansiranja.Odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja (Pravilo 1:1)-U tržišnoj privredi teško je obezbediti da se preduzeća u potpunosti finansiraju iz sopstvenih izvora jer bi se u tom slučaju usporio njegov razvoj-bio bi nužan dug vremenski period da se obezbede novčana sredstva iz finansijskog rezultata za ulaganja u investicije. Pošto je finansiranje iz tuđih izvora neminovnost za preduzeće, postavlja se pitanje koliko najviše treba da bude udeo tuđih izvora. U teoriji i praksi finansiranja smatra se da odnos sopstvenih i tuđih izvora treba da bude 1:1. Poštovanjem ovog pravila obezbeđuje se:1)Sigurnost povratka kapitala poveriocima-Ako se preduzeće pridržava pravila 1:1 smatra se da će moći da isplati sve svoje obaveze , pa i u slučaju stečaja i likvidacije, sve dok vrednost njegove aktive na tržištu ne padne ispod 50% iskazane vrednosti u bilansu (kod ovakvog odnosa svaki dinar duga u pasivi pokriven je sa dva dinara imovine u aktivi)-kada se imovina u aktivi finansira 50% iz sopstvenih izvora i 50% iz tuđih, tada na jedan dinar uloženog tuđeg kapitala dolaze dva dinara imovine. I pored primene ovog pravila, preduzeće neće moći da isplati sve svoje obaveze ako ostvari gubitak koji je veći od sopstvenog kapitala.2)Prihvatljivost troškova finansiranja-Pravilo 1:1 osigurava prihvatljive troškove finansiranja pozajmljenim kapitalom. U tom slučaju troškovi koji se odnose na plaćanje kamata niži su nego kada bi se tuđi izvori povećali npr. na 60% - niži troškovi finansiranja poboljšavaju finansijski rezultat i rentabilnost.3)Nezavisnost preduzeća u vođenju poslovne politike-Poverioci su zainteresovani da naplate svoja potraživanja zbog čega mogu da utiču na

52

vođenje poslovne politike preduzeća, što smanjuje njegovu nezavisnost, jer ga ograničavaju. Kada se preduzeće finansira po pravilu 1:1 tada je ono ravnopravno sa poveriocima u pogledu kreiranja i vođenja poslvone politike zato što ulaže onoliko kapitala koliko i poverioci.4)Finansijska prilagodljivost-Primena pravila 1:1 zadržava finansijsku prilagodljivost (fleksibilnost) preduzeća u pogledu pribavljanja kapitala. Pomeranje strukture finansiranja ka većoj zaduženosti od 50% smanjuje kreditnu sposobnost preduzeća- u slučaju pogoršane strukture finansiranja preduzeće je prinuđeno da prihvata i nepovoljne uslove kreditiranja, što mu otežava pribavljanje finansijskih sredstava.Odnos osnovnog i rezervnog kapitala- Poslovanje preduzeća je sigurnije ako ono ima veći rezervni kapital. Rezervni kapital pruža veću sigurnost povratka uloženog kapitala vlasnicima u slučaju likvidacije i prestanka rada preduzeća. Ovaj kapital u preduzeću nastaje raspoređivanjem dela ostvarenog neto dobitka, što predstavlja zakonsku i statutarnu obavezu. Među teoretičarima ne postoji jedinstveno mišljenje o time kakav odnos treba da bude između osnovnog (sopstvenog) i rezervnog kapitala, mada većina autora smatra da taj odnos treba da bude 1:1, što znači da ovo pravilo zahteva 25% rezervnog kapitala u odnosu na ukupan kapital preduzeća (sopstveni i tuđi).Ovo pravilo nije naišlo na širu primenu.

42.Ostala pravila finansiranjaPravilo finansiranja 2:1 (»currnet-ratio«, »bankers-ratio«)-Prema ovom pravilu, odnos kratkoročne (likvidne) imovine preduzeća i kratkoročnih izvora finansiranja (dugova) treba da bude 2:1, što znači da na svaka dva dinara kratkoročnih ulaganja dolazi jedan dinar kratkoročnih izvora finansiranja (ovim se insistira da odnos opšte likvidnosti preduzeća bude dva).

Kratkoročna imovina 2.000.000Odnos opšte likvidnosti= = =2 Kratkoročni izvori 1.000.000

Ovo pravila znači da preduzeće jednu polovinu kratkoročne imovine treba da finansira iz kratkoročnih izvora, a drugu polovinu iz dugoročnih izvora.Pravilo finansiranja 1:1 (»acid-test«) - Prema ovom pravilu iznos novca, kratkoročnih hartija od vrednosti i kratkoročnih potraživanja

53

treba da bude jednak iznosu kratkoročnih izvora finansiranja, pa iz ovoga sledi da je:

Novac + Kratkoročne hartije od vrednosti +Kratkoročna potaživanja=Kratkoročni izvori (obaveze)

Ovo pravilo zahteva da na svaki kratkoročno uloženi dinar (gotovinu, kratkoročne hartije od vrednosti i kratkoročna potraživanja) dolazi jedan dinar duga.

Pravilo o odnosu novca i kratkoročnih izvora-Ovim pravilom određuje se minimalni iznos novca (gotovine) u odnosu na kratkoročne izvore finansiranja (dugove) kojima bi se obezbedila solventnost preduzeća (preduzeće bi trebalo stalno da drži 12-20 % gotovine od vrednosti kratkoročnih obaveza): Novac 150.000 X 100 = =15%Kratkoročni izvori 1.000.000 (dugovi) Ovo pravilo nije našlo široku primenu, jer ako preduzeće svakodnevno drži 15% gotovine u odnosu na kratkoročne dugove, tada će moći te dugove da isplaćuje prosečno za 6,66 dana (100% : 15%). Pošto u preduzeću kratkoročni dugovi ne dospevaju tako brzo, to bi preduzeće u ovom slučaju bilo prekomerno solventno i imalo bi prekomernu rezervu solventnosti, što bi negativno uticalo na rentabilnost.

43.Vremenska vrednost novcaVremenska vrednost novca predstavlja određenu vezu između novčane jedinice u sadašnjosti i te novčane jedinice u budućnosti. Jedan dinar u sadašnjosti više vredi od jednog dinara u budućnosti, pa i u uslovima kada nema inflacije u tom razdoblju (neki novčani iznos se može uložiti u sadašnjosti, i u budućnosti ostvariti veći povraćaj glavnice sa kamatom od početnog uloga). Da bi novac doneo zaradu on se mora uložiti – ako se ne uloži, nastaje trošak koji je jednak propuštenom prinosu koji se mogao ostvariti njegovim ulaganjem. Ovaj trošak se naziva oportunitetnim troškom.Teškoće u vezi sa određivanjem vremenske vrednosti novca nastaju zbog toga što se ulaganja obavljaju ranije, a finansijski učinci očekuju kasnije, u budućnosti.Svođenje budućnih novčanih tokova na sadašnju vrednost vrši se metodom diskontovanja. Primenom ovog metoda očekivani budući neto novčani tokovi diskontuju se i svode na vrednost koja im odgovara u sadašnjosti. Na

54

ovaj način se budući novčani iznosi svode na novčane iznose koji im odgovaraju u sadašnjosti množenjem buduće nominalne vrednosti novca sa vrednošću odgovarajućeg diskontnog faktora.Za izračunavanje sadašnje vrednosti budućeg novčanog iznosa (Vo) koji će biti isplaćen na kraju (n-te) godine uz (k-tu) traženu stopu prinosa koristi se sledeći diskontni faktor drugih finansijskih tablica: 1 n Diskontni faktor= (1 + k)

Druge finansijske tablice sadrže diskontne faktore za razne kombinacije kamatnih stopa i diskontnih razdoblja. Sadašnja vrednost budućeg novčanog iznosa dobija se množenjem očekivane nominalne vrednosti novca u budućnosti sa odgovarajućim diskontnim faktorom iz drugih finansijskih tablica na sledeći način: 1 nVo=Vn x n ili Vo=Vn x IIk

(1 + k)gde je: Vo-sadašnja vrednost budućeg novčanog iznosa, Vn-očekivani novčani iznos nakon n godina, k –diskontna stopa kojom se svodi buduća stopa novca na sadašnju vrednost, tržišna stopa prinosa, tržišna stopa kapitalizacije.

Buduća vrednost novca, odnosno vrednost novca uloženog po određenoj kamatnoj stopi u sadašnjosti, nakon određenog vremenskog razdoblja dobija se po sledećoj formuli: n n

Vn=Vo x (1 + k) ili Vn=Vo x Ik

Za određivanje buduće vrednosti novca koristi se diskontni faktor prvih finansijskih tablica. Postupak diskontovanja, odnosno svođenja buduće vrednosti novca na sadašnju vrednost, suprotan je postupku složenog ukamaćivanja.U finansijama se koriste i diskontni faktori II i IV finansijskih tablica. Diskontni faktori II finanijskih tablica koriste se kada su novčani tokovi po godinama nejednaki, dok se diskontni faktori IV finansijskih tablica koriste kada su novčani tokovi po godinama jednaki.Sadašnja vrednost nekog budućeg novčanog iznosa se smanjuje kada se diskontna stopa (k) povećava i obrnuto. Iz ovoga proističe da kada je:-diskontna stopa k=0, tada je sadašnja vrednost jednog dinara jednaka jednom dinaru,-diskontna stopa k>0 i povećava se, tada sadašnja vrednost novca opada,-diskontna stopa teži beskonačnosti, sadašnja vrednost jednog dinara u budućnosti teži nuli.

55

Prilikom ulaganja novca u materijalnu i finansijsku imovinu treba izabrati realnu diskontnu stopu, pošto od toga zavisi realnost budućih novčanih tokova i njihova vrednost u sadašnjosti. Tom prilikom treba primeniti onu diskontnu stopu ispod koje ne bi bilo ekonomski opravdano investirati. Ta stopa se naziva tražena (zahtevana) stopa prinosa i ona označava cenu uloženih novčanih sredstava.

44.Finansiranje dobavljačkim kreditom; Finansiranje sopstvenim menicamaFinansiranje dobavljačkim kreditom - Dobavljački kredit kupac koristi kao kratkoročni izvor finansiranja u periodu od dana nastanka obaveze (fakturisanja) do dana konačnog roka plaćanja. Ovaj kredit se može nazvati i trgovačkim ili komercijalnim kreditom pošto on predstavlja uzimanje robe na kredit koji kupac mora vratiti u određenom roku. Time ovaj kredit predstavlja kratkoročni robni kredit koji dobavljač odobrava kupcu za kupljenu robu ili za izvršene usluge.Dobavljački kredit je raširen oblik kratkoročnog finansiranja jer su dobavljači fleksibilniji od banaka prilikom odobravanja kratkoročnih kredita.Kredite uslove kod ovog kredita određuje dobavljač, a oni se razlikuju s obzirom na to da li se radi o plaćanju sa ponuđenim kasa-skontom ili bez ponuđenog kasa-skonta (kada dobavljač kupcu ne odobrava kasa-skonto, kupac ima interes da obavezu plati poslednjeg dana kreditnog perioda).U vezi sa ovim kreditom postavlja se pitanje ko snosi trošak koji nastaje finansiranjem na ovaj način. Ovaj trošak mora snositi dobavljač, kupac ili obe strane. Kada se radi o proizvodima za kojima je promenljiva potražnja, dobavljači izbegavaju da im povećavaju cenu, već preuzimaju trošak dobavljačkog kredita.Kada dobavljač nudi kasa-skonto za prevremeno plaćanje, tada kupac može da bira između dve mogućnosti – ili da iskoristi ponuđeni kasa-skonto plaćanjem obaveze u diskontnom roku (tada je finansiranje ovim kreditom besplatno, ukoliko dobavljač nije prevalio trošak kasa-skonta i finansiranja potraživanja na kupca preko prodajne cene) ili da propusti kasa-skonto i dug isplati poslednjeg dana u ostavljenom kreditnom roku (tada kupac snosi trošak finansiranja, a u pitanju je oportunitetni trošak koji je nastao zbog toga što kupac nije iskoristio mogućnost plaćanja manje cene za kupljenu robu).Finansiranje ovim kreditom ima prednosti (za odobravanje kredita nisu potrebne posebne formalnosti, važe liberalnija pravila nego za odobravanje kratkoročnih bankarskih kredita, dobavljači odobravanjem kredita povećavaju prodaju i time ostvaruju veću korist od smanjenja

56

zaliha) i nedostatke (može da nastupi oportunitetni trošak kada kupac ne iskoristi ponuđeni kasa-skonto, prekomerno korišćenje kredita može dovesti preduzeće do insolventnosti pošto mu obaveze mogu nekontrolsiano narasti).Finansiranje sopstvenim menicama- Sopstvena ili trasirana menica je hartija od vrednosti koja predstavlja pismenu obavezu izdavaoca menice (trasant) da plati, na tačno utvrđeni datum u budućnosti, po nečijem nalogu ili donosiocu, određeni iznos novca. Ova menica je rezultat konkretne trgovačke transakcije i može se izdati sa rokom dospeća: a)plativa po viđenju, b)plativa za određeni broj dana od izdavanje i c)plativa na određeni dan. Kupac potpisuje menicu i priznaje dug.Primalac menice, odnosno prodavac robe može primljenu menicu: 1)držati do roka dospeća i naplatiti menično potraživanje u nominalnom iznosu, 2)indosirati menicu i 3)eskontovati menicu.Indosiranje menice predstavlja radnju primaoca menice kojom njome plaća svoju obavezu, ukoliko njegov poverilac prihvata izmirenje duga pernošenjem meničnog potraživanja na njega. Ukoliko izdavalac menice ne plati menični iznos u roku dospeća, menica se protestuje i za njenu isplatu odgovaraju svi subjekti koji su je indosirali. Eskontovanje (diskontovanje) menice predstavlja radnju primaoca menice kojom on prodaje menicu pre roka dospeća radi pribavljanja gotovine i rešavanja problema insolventnosti. Njih najčešće kupuju banke, investicioni fondovi, penzioni fondovi i osiguravajuća društva. Sopstvena menica nema sigurnost naplate kao akceptirana menica. Od kreditne sposobnosti izdavaoca menice zavisi da li će ona biti prihvaćena i eksontovana. Kada banka prihvati da eskontuje menicu, tada ona vlasniku menice daje eskontni kredit u visini eskontovane vrednosti menice.Eskontom menice unovčavaju se menična potraživanja za prodatu robu ili izvršene usluge. Kupujući menično potraživanje pre roka dospeća, banka kreditira njenog vlasnika. Za eksontovanje menice banka naplaćuje eskontnu kamatu koja se izračunava po formuli: Nvm x Eks x DnEk= , gde je: 365 x 100Ek-eskontna kamata od dana eksonta do dana dospeća menice,Nvm-nominalna vrednost menice,Eks-eskontna kamatna stopa,Dn-broj dana od dana eskonta do dana dospeća menice,365-broj dana u godini.45.Finansiranje vremenskim razgraničenjima; Finansiranje emisijom komercijalnih zapisa; Finansiranje bankarskim akceptnim kreditom

57

Finansiranje vremenskim razgraničenjima-Među kratkoročne neosigurane izvore finansiranja spadaju i pasivna vremenska razgraničenja, kao što su zarade i razgraničeni porezi.Zarade zaposlenima se isplaćuju periodično (mesečno, polumesečno..). u tom periodu zarade se sukcesivno kumuliraju kao trošak poslovanja i iskazuju kao kretkoročne obaveze preduzeća koje su plative po dospeću (trošak je nastao u vezi sa zaradama, ali nije plaćen).Duže vremensko razdoblje između isplata zarada (ređa isplata) omogućava:-bolje finansiranje (preduzeće ređim isplatama zadržava novac i koristi ga za druge potrebe),-održavanje solventnosti (zadržani novac se može koristiti za izmirenje drugih dospelih obaveza) i-smanjenje troškova finansiranja i povećanje rentabilnosti (koristi se besplatan izvor finansiranja, a zadržani novac se može ulagati u poslovanje preduzeća ili plasirati na drugi način radi ostvarivanja profita).Finansiranje razgraničenim zaradama limitirano je ukupnom masom zadržanih zarada – ovde se u ulozi kreditora pojavljuju zaposleni kojima odgovaraju kraći periodi za isplatu zarada.Preduzeće plaća razne vrste poreza, kao što su: porez na dobit, porez na promet, porez na imovinu…Propisima kojima je uvedena pojedina vrsta poreza, određeni su rokovi u kojima se porez plaća.Razgraničene poreze preduzeće koristi kao besplatan izvor kratkoročnog kreditiranja (preduzeće ima veću poresku obavezu ukoliko ostvaruje veću dobit, pa se rentabilnija preduzeća više finansiraju iz razgraničenih poreza).Ovaj izvor finansiranja nije neograničen, već je limitiran ostvarenjem dobiti, obimom prometa roba i usluga, visinom poreskih stopa… Rokovi dospeća poreza utvrđeni su zakonom, pa se period finansiranja na ovaj način ne može zadržavati.

Finansiranje emisijom komercijalnih zapisa - Komercijalni zapis je neosigurana utuživa hartija od vrednosti sa rokom dospeća od godinu dana. Emitent (izdavalac) komercijalnog zapisa obavezuje se da će kupcu (vlasniku) komercijalnog zapisa platiti iznos naznačen na komercijalnom zapisu uvećan za ugovorenu kamatu na dan dospeća. Komercijalne zapise najčešće emituju velika preduzeća sa dobrim bonitetom, radi pribavljanja kratkoročnih izvora finansiranja.Komercijalni zapisi se najčešće prodaju preko finansijskih psorednika koji uz određenu proviziju vrše njihovu prodaju raznim investitorima, ali emitenti mogu i bez posrednika vršiti prodaju komercijalnih zapisa direktno investitorima.U kojoj će meri emitent uspeti da proda komercijalne zapise, zavisi od nekoliko faktora: kamatne stope koju nosi komercijalni zapis (ona mora biti veća od kamatne stope na štedne uloge oročene do godinu dana, jer

58

ukoliko kupcu komercijalni zapis ne donosi prihod po ovakvoj kamatnoj stopi, on neće biti motivisan da ga kupi), emitenti mogu svoju robu prodavati uz popust ako se ona plaća komercijalnim zapisima (emitenti povećavaju motivisanost potencijalnih kupaca, ali i sami imaju dodatnu korist, tako da pored toga što emisijom komercijalnih zapisa dolaze do kratkoročnih novčanih sredstava, vrše i prodaju svoje robe i smanjuju zalihe).U cilju smanjenja rizika kod ulaganja u komercijalne zapise emitenti mogu obezbediti da isplatu glavnice i kamate po komercijalnom zapisu garantuje banka.Pri emisiji komercijalnih zapisa nastaju određeni troškovi, koji čine: 1)trošak izrade elaborata o opravdanosti emisije, 2)trošak štampanja i distribucije zapisa i 3)kamatni trošak.

Finansiranje bankarskim akceptnim kreditom - Bankarski akcept je vrsta bankarske garancije koja se daje u obliku menice. Preduzeće trasira menicu na banku koja vrši njeno akceptovanje uz određenu proviziju, čime se banka obavezuje da će je u roku isplatiti. Ova vrsta menica nastaje kao rezultat konkretnih kratkoročnih transakcija u kojima učestvuje preduzeće koje trasira menicu na banku. Ono mora pre roka dospeća menice da dostavi banci novčano pokriće da bi ona mogla poveriocu (remitentu) da isplati menicu u roku dospeća. Preduzeće može akceptovanu menicu da eskontuje ili da indosira.Akceptiran amenica se može eskontovati (prodati) istoj ili drugoj banci i tako dobiti eskontni kredit kojim preduzeće obezbeđuje kratkoročni izvor finansiranja. Preduzeće može akceptovanu menicu indosirati na svog poverioca i tako sa menicom neposredno platiti kupljenu robu ili izvršene usluge.Kod akceptnog kredita banka ne ustupa svoja novčana sredstva, osim ako ona eskontuje tu menicu, već korisniku ovog kredita stavlja na raspolaganje svoju odgovornost i kredibilitet ( na ovaj način banka preduzeću olakšava da dođe do novca ili da indosiranjem izmiri svoje novčane obaveze). Pri akceptiranju menice banka ne angažuje svoja sredstva, već samo odgovorno lice banke na menici stavlja svoj potpis. Takođe, banka ne angažuje svoja sredstva ni kada dođe do naplate menice, pošto tada menicu banka isplaćuje iz sredstava preduzeća koje je njen klijent.Prednost ovog u odnosu na druge kredite sastoji se u tome što preduzeće eskontom menice odmah dolazi do gotovog novca, a pogodnost za banku koja je akceptirala menicu sastoji se u tome što ona ne angažuje sopstvena sredstva, izuzev ako sama ne eskontuje menicu.

59

46.Finansiranje neosiguranim bankarskim kreditima; Pojam kratkoročnog osiguranog finansiranja; Finansiranje putem faktoringaFinansiranje neosiguranim bankarskim kreditima – Neosigurane bankarske kredite preduzeća koriste za finansiranje povećanih kratkoročnih potreba u obrtnim sredstvima, a posebno povećanih sezonskih potraživanja od kupaca i zaliha. U ovu vrstu kredita spadaju:a)Kreditna linija predstavlja kratkoročni kredit bez pokrića koji se odobrava na osnovu kreditne sposobnosti i boniteta preduzeća. Pri odobravanju ovog kredita postiže se dogovor između banke i preduzeća koje je komitent banke, kojim se utvrđuje maksimalni iznos kredita koji je banka odobriti preduzeću ako se kod njega javi potreba za dodatnim kretkoročnim novčanim sredstvima u određenom vremenskom periodu. Ovim dogovorom banka preuzima obavezu da na traženje preduzeća stavi na raspolaganje ugovoreni iznos kredita. Kreditnom linijom se obezbeđuje finansiranje obrtnih sredstava u određenom vremenskom periodu do godinu dana. U zavisnosti od potreba za novcem preduzeće može da povlači i koristi novčana sredstva u ratama koje nisu unapred određene. Kredit se ne mora u potpunosti iskoristiti, ali se ugovoreni limitirani iznos ne može prekoračiti. Kredit koji je iskorišćen mora se vratiti u ugovorenom roku. Uz zahtev za odobravanje kreditne linije preduzeće podnosi bilans stanja i bilans uspeha, kao i finansijske planove sa iskazanim potrebama za kratkoročnim finansijskim sredstvima.b)Revolving kredit je kratkoročni neosigurani kredit koji se automatski produžava do maksimalno ugovorenog iznosa za određeni vremenski period. On predstavlja garantovanu kreditnu liniju, ali je manje rizičan od nje, pošto raspoloživost i korišćenje kredita garantuje banka. S obzirom na to da se automatski obnavlja, ovaj kredit predstavlja srednjeročni izvor finansiranja. Ovaj kredit prate i određeni troškovi: 1)redovna kamata koju preduzeće plaća za iskorišćeni deo kredita i 2)posebna provizija na prosečni saldo neiskorišćenog kredita, kada se ne iskoristi maksimalno ugovoreni iznos kredita. Pošto se na ovaj kredit plaća kamata na iskorišćeni deo kredita i provizija na prosečan saldo neiskorišćenog kredita, to je ovaj kredit skuplji od kreditne linije, ali je sa aspekta raspoloživosti manje rizičan izvor finansiranja.c)Transakcioni kredit je kredit koji se odobrava za određenu poslovnu namenu, odnosno transakciju (npr. za potrebe uvoza ili izvoza robe).Pojam kratkoročnog osiguranog finansiranja – Kratkoročno osigurano finansiranje je takav vid finansiranja kod koga se od dužnika traži osiguranje da će kredit biti vraćen u ugovorenom roku, koji je kraći od godinu dana. U slučaju da se kredit ne vrati poverilac ima pravo da se namiri iz sredstava koja sluće kao osiguranje. Ovaj oblik finansiranja koristi

60

se za finansiranje kratkoročnih ulaganja. Pošto su ovi krediti rizičniji od kratkoročnih neosiguranih kredita, to su oni od njih i skuplji. Najčešće se kao osiguranje koriste: a)Kratkoročne hartije od vrednosti (komercijalni zapisi, blagajnički zapisi, depozitni certifikati...), ali i dugoročne hartije od vrednosti (akcije, obveznice...) što je ređi slučaj. Kada dužnik u roku ne otplati kredit, hartije od vrednosti kojima je kredit osiguran prodaju se i tako se izmiruje dug. Kredit se osigurava zalaganjem hartija od vrednosti, pri čemu nominalna vrednost založenih hartija mora biti veća od iznosa kredira koji se odobrava. Osiguravajuća vrednost hartija od vrednosti kao sredstva za osiguranje kredita zavisi od: 1)likvidnosti hartije od vrednosti, 2)roka u kome hartija od vrednosti dospeva za naplatu i 3)oscilacija tržišne cene hartije od vrednosti. Što je hartija od vrednosti likvidnija, to je njena osiguravajuća vrednost veća. Ako je rok u kome hartija od vrednosti dospeva za naplatu približno usklađen sa rokom na koji je odobren kredit, tada je vrednost hartije od vrednosti kao sredstva za osiguranje veća za kreditora. Najčešće se krediti odobravaju do 80% nominalne vrednosti založenih hartija od vrednosti.b)Potraživanja od kupaca su posle novca najlikvidnija sredstva preduzeća, jer se ona mogu u kratkom roku pretvoriti u novac. Brzina kojom se potraživanja od kupaca mogu pretvoriti u novac zavisi od solventnosti dužnika. Uobičajeno je da se kratkoročni krediti odobravaju u visini od 50 do 80% od procenjene tržišne vrednosti kratkoročnih potraživanja. c)Zalihe su likvidna imovina, što naročito važni za zalihe gotovih proizvoda. Vrednost zaliha kao sredstva za osiguranje kredita zavise od kvaliteta zaliha, njihove trajnosti i likvidnosti, kao i od stabilnosti njihovih prodajnih cena i troškova njihove prodaje.

Finansiranje putem faktoringa – Faktoring predstavlja prodaju kratkoročnih potraživanja od strane preduzeća pre njihovog dospeća. Ova potraživanja kupuju faktori ili faktoring organizacije. To su najčešće banke a mogu biti i preduzeća. Faktoring organizacija uz naknadu kupuje potraživanja pre njihovog dospeća, preuzima poslove naplate i rizik naplate potraživanja. Prednosti finansiranja na ovaj način za preduzeće su: 1)ubrzan priliv novca i olakšano održavanje solventnosti, 2)smanjenje troškova naplate potraživanja i 3)prenošenje rizika napalte na faktoring organizaciju. Preduzeće prodajom svojih potraživanja pre roka dospeća oslobađa novčana sredstva koja su vezana u potraživanjima i može ih upotrebiti za finansiranje drugih potreba.

61

Veliki nedostatak finansiranja putem faktoringa je u tome što je reč o skupom načinu finansiranja, zbog čega ga preduzeća koriste onda kada na drugi način ne mogu da obezbede novac.

47.Lombardni kredit; Kredit po tekućem računuLombardni kredit– Lombardni kredit je kratkoročni osigurani bankarski kredit koji se odobrava na osnovu zalaganja pokretne imovine koja služi kao garancija da će kredit biti vraćen. Njega odobravaju banke koje se u okviru svoje delatnosti bave lombardnim poslovima, kao i specijalizovane organizacije za tu vrstu poslova (zalagaonice). Pri odobravanju ovog kredita mogu se zalagati: dragocenosti, hartije od vrednosti, roba...Dragocenosti (zlato, srebro, nakit i drugi plemeniti metali) najčešće zalažu građani za dobijanje gotovinskog kredita. Prilikom zalaganja hartija od vrednosti kredit se odobrava ispod njihove procenjene tržišne vrednosti. U ovim slučajevima kredit se odobrava u iznosu od 60 do 80% vrednosti založenih hartija od vrednosti. Mogu se zalagati hartije od vrednosti koje se kotiraju na berzi (komercijalni zapisi, blagajnički zapisi...).Za dobijanje lombardnog kredita može se zalagati i roba, kako ona koja je na zalihama, tako i ona koja je u transportu. Roba se zalaže na osnovu kanosmana, tovarnog lista i ostalih pratećih dokumenata (fakture, polise osiguranja....). Roba koja se nalazi uskladištena u javnom skladištu, čuva se i dalje u javnom skladištu, a banci se u zalog predaje skladišnica. Preduzeće se može ugovorom o lombardnom kreditu obavezati da zalogu dopuni novom imovinom ukoliko pre vraćanja kredita padne tržišna vrednost založenoj imovini. Prednost ovog načina finansiranja je što preduzeće bez prodaje založene imovine dolazi do novčanih sredstava. Kada kao garancija za vraćanje ovog kredita služi roba, kredit omogućuje preduzeću da obezbedi novčana sredstva pre nego što proda robu. Preduzeće koje ima veća sredstva angažovana u hartije od vrednosti, uzimanjem ovog kredita uz zalaganje tih hartija od vrednosti, dolazi do novca pre roka dospeća tih hartija od vrednosti. Pri zalaganju hartija od vrednosti banka može, kada su joj potrebna dodatna likvidna sredstva da založene hartije od vrednosti relombarduje kod druge banke i da tako dođe do likvidnih sredstava.Nedostaci ovakvog načina finansiranja sastoje se u tome što on smanjuje finansijsku fleksibilnost preduzeća. U periodu dok su hartije od vrednosti u zalogu, preduzeće ih ne može prodavati, pa ako u tom periodu njihova tržišna vrednost poraste, preduzeće nije u mogućnosti da ostvari zaradu.

62

Kredit po tekućem računu – Kredit po tekućem računu (kontokorentni) je kratkoročni kredit koji banke odobravaju svojim komitentima na njihovom tekućem računu. Ovaj kredit se odobrava do visine i roka koji se utvrđuje ugovorom radi održavanja tekuće solventnosti preduzeća. Kredit se odobrava na tekućem računu i ne isplaćuje se u gotovom. Pri korišćenju kredita korisnik tekućeg računa može preći u dugovanje do visine odobrenog kredita, pri čemu plaća kamatu na iznos iskorišćenog kredita. Pošto se sva novčana primanja i izdavanja evidentiraju preko tekućeg računa preduzeća, banka ima uvid u poslovanje preduzeća i korišćenje odobrenog kredita.Pri odobravanju ovog kredita banka i preduzeće sačinjavaju ugovor kojim se preduzeće obavezuje da svoje celokupno poslovanje obavlja preko tekućeg računa kdo banke. Formalno posmatrano, kredit po tekućem računu je bez pokrića – međutim, svaki priliv noca na tekući račun predstavlja otplatu kredita , što suštinski predstavlja pokriće.Ovaj kredit omogućava korisniku elastičnu i racionalnu upotrebu odobrenog kredita u skladu sa njegovim potrebama.

48.Troškovi kratkoročnog finansiranjaTroškove kratkoročnog finansiranja čini kamata koja predstavlja cenu koštanja kredita. Ona za korisnika kredita predstavlja trošak, a za kreditora - prihod od plasmana sredstava. Kamatne stope na hartije od vrednosti su naznačene na samoj hartiji od vrednosti. Kamatne stope na poslovne kredite se dogovaraju između banke i korisnika kredita (pri određivanju kamate na poslovne kredite kao polazište služi osnovna kamatna stopa koja predstavlja osnovicu za određivanje kamatne stope na poslovne kredite - osnovna kamatna stopa je stabilna -fiksna u određenom vremenskom periodu).U zavisnosti od kreditne sposobnosti dužnika i rizika ulaganja, kamatne stope na poslovne kredite osciliraju oko osnovne kamatne stope (ako dužnik ima veću kreditnu sposobnost, on može dobiti kredit po kamatnoj stopi koja je niža od osnovne do 2%).Na visinu kamatne stope na poslovne kredite, pored osnovne kamatne stope i kreditne sposobnosti dužnika, utiču i drugi činioci, kao što su troškovi banke i odnos banke i dužnika. Troškove banke čine administrativni troškovi i pasivna kamata koju banka plaća svojim deponentima na depozite. Kada u odnosima banke i dužnika postoji međusobno poverenje, banka dužniku može odobriti kredit po nižoj kamatnoj stopi.Postoji više metoda za obračun i plaćanje kamate. Najčešće se koriste: a)dekurzivna metoda, b)anticipativna metoda, c) anuitetska metoda i d)metoda kompenzirajućeg stanja.

63

a) Primenom dekurzivne metode kamata se obračunava i plaća krajem isteka određenog vremenskog perioda korišćenja kredita (taj period može iznositi – mesec dana, pola godine, godina...). Ovom metodom obračunavaju se i plaćaju kamate na depozite na žiro i tekućim računima na štedne uloge, na razne kredite, pri obračunu zatezne kamate...b) Primenom anticipativne metode kamata se obračunava i plaća početkom određenog vremenskog perioda. Kada na tržištu novca postoji veća potražnja od ponude, kreditori mogu da zahtevaju da se pri odobravanju kredita kamata obračuna i plati unapred.c) Kod anuitetne metode kredit se otplaćuje obročno u jednakim mesečnim anuitetima koji se sastoje od glavnice i kamata. Prilikom uzimanja kredita preduzeće treba da vodi računa da sa kreditorom ugovori plaćanje kamate na ostatak duga, a ne na ukupan iznos odobrenog kredita.d) Metoda kompenzirajućeg stanja koristi se kada banka od korisnika kredita traži da drži na depozitnom računu određeni iznos novca u srazmeri sa iznosom odobrenog kredita (npr. 10%). Ovaj iznos novca se mora držati na računu banke za vreme korišćenja kredita, sve do njegove konačne isplate. Ovom metodom smanjuje se iznos stvarno korišćenog kredita i povećava stvarni kamatni trošak finansiranja.Sa aspekta troškova finansiranja treba odabrati onaj kratkoročni kredit koji ima najmanju stvarnu kamatnu stopu (kredit sa dekurzivnim obračunom kamate). Takođe, treba imati u vidu da pri odobravanju kratkoročnog kredita imaju uticaj i drugi kreditni uslovi, kao što su rok otplate kredita, zahtevano osiguranje kredita...

49.Finansiranje srednjeročnim kreditimaSrednjeročno finansiranje se može vršiti putem srednjeročnih kredita, u koje spadaju: a)bankarski krediti, b)revolving krediti, c)kredit na osnovu zalaganja opreme, d)krediti osiguravajućih društava i e)srednjeročni kredit proizvođača opreme.a) Najznačajniju vrstu srednjeročnih kredita predstavljaju bankarski krediti koje daju banke i druge finansijske organizacije. Oni se mogu otplaćivati u jednakim i nejednakim mesečnim anuitetima (kvartalno, polugodišnje, godišnje) ili jednakim periodičnim ratama. Moguće je da se ugovori i jednokratno vraćanje kredita – ukupne glavnice i kamate, što je ređa praksa. Otplata ovih kredita prilagođava se likvidnosti i solventnosti korisnika kredita, zbog čega je ovo kreditiranje fleksibilan način finansiranja. b) Revolving kredit odobrava banka uz obavezu da se kredit obnovi (revolvira) po isteku određenog perioda. Ako se ovaj kredit obnovi posle jedne godine, on postaje srednjeročni kredit. Ovaj kredit spada u fleksibilne

64

načine finansiranja, jer se njime osigurava potreban novac tokom razdovlja neizvesnosti i preteće insolventnosti. Troškove revolving kredita čine ugovorena kamata i provizija na dostupnost kreditu (ovi troškovi su veći u odnosu kratkoročne kredite).c) Kod kredita na osnovu zalaganja opreme za osiguranje srednjeročnog kredita može se koristiti različita oprema. Založena oprema se ne može prodavati dok se kredit konačno ne otplati (obično se za osiguranje uzima oprema koja se može brže unovčiti).d) Srednjeročne kredite, osim banaka, mogu odobravati i osiguravajuća društva. Ona raspolažu sa velikim iznosima finansijskih sredstava koja potiču od premija osiguranja imovine i lica. Deo tih sredstava se koristi za isplatu štete od nastalih rizika, dok se njihov drugi deo plasira u različita ulaganja koja donose prinos. e) Srednjeročne kredite mogu odobravati i proizvođači oprme. Oni su zainteresovani za prodaju svoje opreme, pri čemu se ona može prodavati i na srednjeročni kredit. Pri ovom kreditiranju je uobičajeno da se uplaćuje gotovinsko učešće (oko 30% vrenosti opreme) dok se ostatak duga plaća u ratama u određenom vremenskom periodu.Srednjeročni krediti (dugovi) postepeno se otplaćuju (amortizuju), po pravilu u jednakim godišnjim ili polugodišnjim anuitetima (deo glavnice + kamata). Takvim postupnim obročnim otplatama olakšava se preduzeću otplata duga i supstitucija pozajmljenog tuđeg kapitala sopstvenim kapitalom. To smanjuje rizik da se dug ne izmiri u roku dospeća.Tokom realizacije kredita moguća je promena finansijske situacije preduzeća – promenjena situacija može doprineti smanjenju kreditne sposobnosti preduzeća, zbog čega ono nije u mogućnosti da otplati kredit, pa se zato u ugovor o kreditu ugrađuju odredbe koje štite kreditno potraživanje kreditora.

50.Finansiranje lizingom; Finansiranje franšizingomFinansiranje lizingom – Lizing je specifična vrsta finansiranja preduzeća i zasniva se na tome da korisnik lizinga određenu imovinu (opremu, mašine, poslovni prostor...) uzima u zakup i koristi je u određenom vremenskom periodu i za to plaća određenu zakupninu. Posle isteka ugovora o zakupu zakupljenu imovinu korisnik može: 1)koristiti po nižoj ceni od tržišne pošto se za vreme trajanja zakupa amortizovala, 2)sačiniti novi ugovor o zakupu sa nižom zakupninom pošto je zakupodavac tokom trajanja zajma naplatio deo vrednosti zakupljene imovine, i 3)vratiti imovinu zakupodavcu. Zajmoprimac postaje samo korisnik zakupljene imovine, a ne i vlasnik.

65

Postoji više vrsta lizinga – on se može podeliti a)prema predmetu zakupa i b)prema načinu zakupa.a) Prema predmetu zakupa, lizing može biti: 1)liznig opreme (uzimanje u zakup razne proizvodne opreme, uređaja, građevinsih mašina...), 2)lizing nepokretnih dobara (zakupljivanje poslovnog prostora, zemljišta, građevinskih objekata, kuća, stanova...) i 3)međunarodni lizing (uzimanje opreme, brodova, aviona i druge imovine preduzeća iz jedne zemlje od preduzeća iz druge zemlje).b) Prema načinu zakupa, lizing može da bude: eksploatacioni (predstavlja uzimanje u zakup imovine na period kraći od ekonomskog veka trajanja-amortizacije zakupljene imovine, a vlasnik zakupljene imovine mora više puta da izda u zakup imovinu da bi naplatom zakupnine povratio vrednost imovine i ostvario određenu zaradu), 2)finansijski (traje po pravilu onoliko koliko iznosi ekonomski vek trošenja zakupljene imovine, a kod ovog lizinga vlasnik imovine kroz cenu zakupnine naplaćuje vrednost zakupljene imovine i zaradu koja je ugrađena u zakupninu), 3)direktni (proizvođač opreme ili druge imovine direktno daje u zakup opremu korisniku lizinga, a na ovaj način se izbegavaju troškovi posredovanja) i 4)indirektni (proizvođač prodaje opremu lizing instituciji koja se bavi iznajmljivanjem, a ona daje u zakup kupljenu opremu preduzeću-korisniku lizinga uz plaćanje određene zakupnine - kao lizing institucija može se pojaviti preduzeće, banka, osiguravajuće društvo...).Finansiranje putem lizinga ima svoje prednosti i nedostatke:Prednosti se sastoje u 1)uštedi kapitala (ne ulaže se i ne imobiliše kapital, a korisnik lizinga ne mora obezbeđivati potreban kapital za realizaciju lizinga, već ta sredstva može koristiti za finansiranje drugih potreba), 2)nesmanjenoj kreditnoj sposobnosti (lizing nije klasičan oblik zaduženja jer se njime ne povećava zaduženost preduzeća kao kod kredita, pa se time korisniku ne smanjuje kreditna sposobnost), 3)fleksibilnosti plaćanja zakupnine (zakupnina se po pravilu plaća unapred, na početku perioda za plaćanje, a može i na kraju perioda, pa ovakav način plaćanja zakupa na rate obezbeđuje fleksibilnost u plaćanju zakupa, a pored toga – zakupnina se plaća iz prihoda ostvarenih korišćenjem zakupljene opreme i druge imovine), 4)postojanju opcija po osnovu ugovora (po isteku ugovora o lizingu korisnik ima više opcija - može zakupljenu opremu da kupi po nižoj ceni, da zaključi novi ugovor o zakupu sa nižom zakupninom ili da vrati zakupljenu opremu), 5)riziku zastarevanja (na strani vlasnika zakupljene opreme nema rizika zastarevanja, već je taj rizik na korisniku lizinga) i 6)mogućnosti korišćenja nove tehnologije (lizing omogućuje brzu zamenu stare i uvođenje nove tehnologije). Nedostaci finansiranja lizingom sastoje se u sledećem: 1)radi se o skupom izvoru finansiranja (lizing predstavlja skup izvor finansiranja pošto se zakup sastoji od dela vrednosti-glavnice zakupljene imovine, kamate-prinosa

66

vlasniku imovine i ostalih troškova-troškova održavanja imovine...), 2)zakupnina predstavlja fiksnu obavezu (plaćanje zakupa za korisnika predstavlja fiksnu obavezu čije neplaćanje može izazvati sankcije slične onima kod neplaćanja anuiteta na kredite..) i 3)zakupnina ne uključuje marketing (o marketingu brine korisnik lizinga jer ugovor o lizingu ne uključuje marketing proizvoda i usluga).Kod preduzeća se može javiti dilema da li opremu uzeti u lizing ili je kupiti na kredit, a odluku o tome treba zasnovati na upoređenju troškova finansiranja putem lizinga i putem kredita. Za te svrhe se koristi metoda neto sadašnje vrednosti po kojoj se upoređuje sadašnja vrednost novčanih izdataka lizinga sa sadašnjom vrednošću novčanih izdavanja za kredite – prednost se daje alternativi koja ima nižu sadašnju vrednost novčanih izdataka. Finansiranje franšizingom – Franšizing je specifičan vid finansiranja jer se radi o trgovačkom a ne finansijskom poslu. U nekim slučajevima franšizing je posao o proizvodnji i prodaji, ali - u svim slučajevima franšizing poslovi se tiču finansiranja. U osnovi postoje dve vrste franšizing poslvoa: a)trgovački franšizing i b)proizvodni franšizing.a) Kod trgovačkog franšizinga radi se o prometu robe preko maloprodajne mreže potrošačima na malo. Davaoci trgovačkog franšizinga su veliki proizvođači ili preduzeća koja se bave trgovinom na veliko, koja ugovorom prenose na korisnike franšizina pravo prodaje njihovih proizvoda, ime i žig robe. U vezi sa prodajom robe davalac franšizinga prenosi znanja i iskustva na korisnika franšizinga. Putem franšizina njegov davalac širi tržište preko prodajnog prostora korisnika i jača konkurentsku sposobnost bez većih dodatnih investicija. Davalac franšizinga često učestvuje u finansiranju korisnika franšizinga davanjem kredita, zajedničkim ulaganjem, kupovinom akcija...Korisnici trgovačkog franšizinga su najčešće mali preduzetnici koji se bave trgovinom na malo. Oni vrše prodaju proizvoda ili daju usluge prema uputstvima davaoca franšizinga, pri čemu robu prodaju pod firmom i poslovnim znakom davaoca franšizinga. Povoljnost za korisnika franšizinga čini to što on prodaje robu za koju je tržište već istraženo i obezbeđeno. Korisnik franšizinga plaća davaocu franšizinga nabavnu cenu prodate robe i izvršenih usluga, kao i naknadu.b) Proizvodni franšizing pored prodaje obuhvata i pravo na proizvodnju određenih proizvoda, pa tako korisnici proizvode i prodaju proizvode davaoca franšizinga. Ovim se smanjuju ukupni troškovi pošto se proizvodnja približava mestu prodaje.Davaoci proizvodnog franšizinga su veliki proizvođači koji pomažu korisniku franšizinga u organizaciji proizvodnje tako što im prenose potrebna znanja i iskustva, licencno pravo, zaštitni znak proizvoda...

67

Korisnici proizvodnog franšizinga su mali preduzetnici koji se bave proizvodnjom i franšizingom stiču pravo na proizvodnju i prodaju proizvoda i usluga. Oni sarađuju sa davaocima franšizinga pri izboru lokacije na kojoj će se organizovati proizvodnja, u pripremi investicionog projekta, u izradi planova proizvodnje... i plaćaju naknadu davaocima franšizinga u fiksnom iznosu.

51.Finansiranje emisijom redovnih akcijaEmisijom redovnih i prioritetnih ackija preduzeće pribavlja kapital za koji ne postoji obaveza vraćanja. Redovne ili obične akcije su pismene isprave o trajno uloženim sredstvima u osnovni kapital akcionarskog društva. To su vlasničke hartije od vrednosti koje predstavljaju odgovarajući vlasnički udeo u kapitalu preduzeća. One označavaju vlasništvo nad delom akcionarskog društva. Na osnovu ovog vlasništva akcionari imaju određena prava: a)pravo na upravljanje, b)pravo na dividendu i c)pravo na deo likvidacione mase.a)Vlasnici redovnih akcija imaju pravo glasa u skupštini akcionara, odnosno pravo upravljanja i kontrole poslovanja. Vodeću ulogu u skupštini akcionara imaju akcionari koji poseduju veći kontrolni paket redovnih akcija.b)Redovne akcije daju pravo vlasnicima na dividendu (pravo na deo ostvarenog neto dobitka). Dividenda se može isplatiti ako preduzeće koje je organizovano kao akcionarsko društvo ostvari neto dobitak i skupština akcionara odluči da se dividneda isplati. c)U slučaju likvidacije preduzeća, vlasnici redovnih akcija imaju pavo na isplatu dela ostatka likvidacione mase preduzeća. Ovo znači da redovne akcije predstavljaju i potraživanje na deo aktive društva.

Vlasnici redovnih akcija snose najveći rizik poslovanja, pošto ne mogu uvek i u celini da realizuju prava koja im proističu iz akcija. Zato je mogućnost njihove zarade najveća, jer vlasnici redovnih akcija po pravilu direktno učestvuju u svakom povećanju neto dobitka preduzeća, dok vlasnici prioritetnih akcija i obveznica dobijaju stalan (fiksni) prinos u obliku dividende.Osnovni cilj prodaje (emisije) redovnih akcija je prikupljanje trajnog kapitala za finansiranje osnivanja i razvoja preduzeća. Osnovni kapital predstavlja stalni izvor finansiranja rpeduzeća. On je najkvalitetniji izvor pošto je trajno raspoloživ i nikome se ne vraća.

68

Prodajom redovnih akcija preduzeće povećava osnovni kapital u pasivi. Kada se poveća osnovni kapital preduzeće povećava stepen samofinansiranja i smanjuje stepen zaduženosti, pod uslovom da ne povećava pozajmljeni kapital. Izmenom strukture kapitala u korist osnovnog kapitala povećava se fleksibilnost finansiranja preduzeća, pošto taj kapital omogućava privlačenje i korišćenje tuđeg kapitala.Prodaja redovnih akcija za gotovinu povećava novac u aktivi u protivvrednosti akcija, kao i osnovni akcijski kapital u pasivi. Na ovaj način povećava se likvidna imovina i solventnost preduzeća, pošto se naplatom prodajne cene akcija pomera struktura likvidnih sredstava prema najlikvidnijem sredstvu – prema novcu.Prikupljeni akcijski kapital može povećati profitabilnost ako se njegovim ulaganjem poveća neto dobitak. Osnovni kapital ne povećava direktne troškove finansiranja u obliku kamata, kao što je to slučaj kod kreditiranja. Kada akcionarsko društvo emituje nove akcije, a pri tom ne poveća neto dobitak, tada se osnovni kapital samo fiktivno povećava (kapital nije uložen u profitabilna ulaganja, pa se u tom slučaju smanjuje dividenda po akciji, pošto se isti neto dobitak deli na veći broj izdatih akcija).Postoji nekoliko razloga koji motivišu potencijalne akcionare da kupe redovne akcije, pošto one omogućavaju vlasnicima da ostvare dividendu koja se isplaćuje u zavisnosti od ostvarenog neto dobitka. Kada preduzeće profitabilno posluje, tržišna cena akcije raste, a kada se akcija proda po ceni većoj od kupovne ostvaruje se pozitivna razlika koja se naziva kapitalni dobitak. Redovne akcije su likvidne hartije od vrednosti, naročito one koje se kotiraju na berzi (one se lako mogu prodati i konvertovati u gotovinu).Akcionarsko društvo je pravno odvojeno od svojih vlasnika. Vlasnici redovnih akcija snose ograničenu odogovornost za dugove društva, i to samo do iznosa kapitala koji su uložili.Akcionarsko društvo egzistira u kontinuitetu. Ono nastavlja sa radom i posle smrti bilo koga akcionara (kada akcije preuzimaju njegovi naslednici).

52.Finansiranje emisijom prioritetnih akcija; Troškovi finansiranja emisijom akcijaFinansiranje emisijom prioritetnih akcija – Prioritetne (povlašćene) akcije svojim vlasnicima daju povlašćeni položaj u odnosu na vlasnike redovnih akcija.Prioritetne akcije vlasniku daju pravo na dividendu prema unapred utvrđenom iznosu, ili u procentu od nominalnog iznosa akcije (donose prinos u visini fiksne dividende koja je unapred dogovorena, za razliku od redovnih akcija koje donose promenljivu dividendu). Takođe, vlasnici

69

prioritetnih akcija imaju prednost pri isplati dividende u odnosu na vlasnike redovnih akcija.Prioritetne akcije mogu biti kumulativne. Kumulativne prioritetne akcije vlasnicima daju pravo naplate kumuliranih neisplaćenih dividendi pre isplate vlasnicima redovnih akcija.Prioritetne akcije mogu biti i participativne, kada svojim vlasnicima daju pravo da pored fiksne naplate i deo promenljive dividende. Na ovaj način njihovi vlasnici učestvuju u raspodeli preostalog neto dobitka, iako su već ostvarili pravo na utvrđenu fiksnu dividendu.Prioritetne akcije daju vlasnicima pravo prvenstva pri isplati likvidacione mase.Vlasnici prioritetnih akcija, po pravilu, nemaju pravo na upravljanje preduzećem, zato što vlasnici redovnih akcija snose najveći rizik ostvarenja neto dobitka.Između prioritetnih akcija i obveznica postoje određene sličnosti – prioritetne akcije i obveznice vlasnicima daju pravo da naplate određeni prinos u vidu dividende, odnosno kamate u ugovorenim rokovima. Takođe, vlasnici prioritetnih akcija i vlasnici obveznica nemaju pravo na upravljanje preduzećem (ovo pravo mogu dobiti ako postoji mogućnost zamene ovih hartija od vrednosti za redovne akcije).Troškovi finansiranja emisijom akcija – Emisija akcija preduzeću koje ih emituje donosi novčano primanje, ali finansiranje putem emisije akcija proizvodi i određene troškove i ima svoju cenu. Emisija akcija ima troškove emisije koje čine troškovi izrade elaborata, štampanja akcija, prognoze, propagande, provizije posrednika... Ovo su početni troškovi koji prethode isplati dividendi i umanjuju ukupna novčana primanja od prodaje redovnih akcija. Pored toga, troškove čine i izdaci na ime isplaćene dividende. U obračunskom smislu dividenda nije trošak, jer se ne pojavljuje kao rashod pri obračunu finansijskog rezultata, kao što su kamate.Trošak finansiranja emisijom redovnih akcija jednak je diskontnoj stopi (k) koja izjednačava sadašnju vrednost očekivanih novčanih izdataka (dividendi) sa sadašnjom vrednošću redovnih akcija i može se izačunati na sledeći način:Vo= D1 + D2 +....Doo ili Vo=Eoo Dt (1+k) (1+k)2 (1+k)oo t=1 (1+k)t gde je:Vo=sadašnja tržišna vrednost (cena) redovne akcije,D1=prva dividenda,D2=druga dividenda,Dt=očekivani novčani godišnji izdaci (dividendni troškovi) po akciji za period (t),k=očekivani trošak (cena) osnovnog kapitala, cena finansiranja redovnim akcijama.

70

Kada postoji kontinuirani rast dividendi, kada je k>g, gornja jednačina se može modifikovati u:Vo= D1 ili k= D1 + g gde je: k-g Vog=konstantna godišnja stopa rasta dividende,D1=prva dividenda.

Finansiranje emisijom redovnih akcija, osim dividendnog troška proizvodi i druge troškove, pa se zato prethodne jednačine mogu modifikovati tako da se imenilac umanjuje za trošak emisije (T).K= D1 + g Vo-T

Kada je u pitanju trošak koji potiče od isplaćene dividende kod prioritetnih akcija on je jednak diskontnoj stopi koja izjednačava sadašnju vrednost ugovorenih novčanih izdataka na ime dividende sa sadašnjom vrednošću novčanih primanja od naplate prodatih akcija. Ova stopa prinosa se može izračunati iz odnosa ugovorene godišnje dividende (d) i sadašnje vrednosti (cene) akcije (Vo). S tim u vezi, ovi troškovi se mogu izračunati pomoću odnosa:K= D Vo gde je:K=trošak (cena) prioritetne akcije,D=ugovoreni fiksni godišnji izdaci (troškovi), dividenda po akciji,Vo=sadašnja tržišna vrednost (cena) prioritetne akcije.Ovo znači da trošak na ime isplaćene dividende zavisi od dva elementa: 1)od veličine ugovorene dividende (D) i 2)od veličine sadašnje tržišne vrednosi akcije (Vo).

Ako se u troškove finansiranja emisijom prioritetnih akcija uračunaju i troškovi emisije akcija, onda prethodnu formulu treba modifikovati tako da se imenilac umanji za troškove emisije akcije (T) na sledeći način:K= D (Vo-T)

53.Otkup sopstvenih akcijaOtkup sopstvenih akcija predstavlja finansijsku operaciju koja proizvodi suprotne finansijske učinke od emisije akcija. Akcionarska društva povremeno otkupljuju svoje akcije i na ovaj način akcionari vrše povraćaj novca koji su uložili u akcionarsko društvo. Time se sopstvene akcije pretvaraju iz instrumenata finansiranja i kapitalizacije u

71

instrument definansiranja i dekapitalizacije. Novi vlasnik akcija je akcionarsko društvo. Međutim, ove akcije novom vlasniku ne daju pravo na upravljanje, pravo na dividendu i pavo na deo likvidacione mase. Otkupljene akcije čuvaju se u trezoru akcionarskog društva, pa se zato nazivaju trezorskim akcijama. Otkup sopstvenih akcija najčšće dovodi do povećanja zarade po akciji, dividende po akciji i do povećanja tržišne vrednosti po akciji.Motivi zbog kojih preduzeće otkupljuje svoje akcije su: a)smanjenje osnovnog kapitala preduzeća, b)stabilizacija dividende i tržišne cene akcija, c)eliminisanje viška novca, d)sprečavanje preuzimanja nadzora nad akcionarskim društvom i e)restrukturiranje akcionarskog društva.Najčešći razlog otkupa sopstvenih akcija je potreba da se smanji osnovni kapital preduzeća (u nepovoljnim privrednim uslovima preduzeće treba da smanji obim poslovanja, ali i obim angažovanosti kapitala).Otkupu sopstvenih akcija preduzeće često pristupa kada nije u mogućnosti da isplati dividende i da zadrži pad tržišne cene akcija. U cilju zaustavljanja pada dividendne stope i obezvređivanja akcija, preduzeća često otkupljuju sopstvene akcije i smanjuju osnovni kapital, čime stabilizuju dividende i tržišnu cenu akcija. U preduzeću mogu nastati viškovi novca usled akumuliranja zadržanog dobitka, prodaje delova imovine, zaduživanjem... Kada nema mogućnosti za profitabilno ulaganje preduzeće može eliminisati viškove novca i prekomernu solventnost otkupom sopstvenih akcija.Preduzeće može proceniti da postoji opasnost od preduzimanja nadzora nad njim od strane drugih subjekata kupovinom kontrolnog paketa akcija. Kupovinom sopstvenih akcija preduzeće može sprečiti preuzimanje nadzora i upravljanja nad njim. Otkup spostvenih akcija može poslužiti kao mera za restrukturiranje preduzeća, a posebno radi promene u strukturi vlasništva i upravljanja preduzećem.

54.Finansiranje emisijom obveznicaPolazeći od načina isplate glavnice i kamate, obveznice se mogu podeliti na dva grupe: a)jednokratno isplative i b)višekratno isplative.Jednokratko isplative obveznice (obveznice bez kupona) obavezuju emitenta da isplati (vrati) pozajmljeni iznos novca investitoru na dan dospeća. Ova jednokratna isplata jednaka je nominalnoj vrednosti izdate obveznice uvećanoj za odgovarajući iznos kamate.Višekratno isplative obveznice (obveznice sa kuponom) obavezuju emitenta da investitorima periodično (višekratno) isplaćuje kamate do

72

dana dospeća, a nominalnu vrednost obveznica na dan dospeća. Kod ovih obveznica isplata glavnice duga vrši se jednokratno na dan njenog dospeća, dok se kamata isplaćuje višekratko prema ugovorenoj nominalnoj kamatnoj stopi.Prodajom obveznice emitent pribavlja potrebni pozajmljeni kapital. Novčano primanje od prodaje obveznice je po pravilu jednokratno i nastaje u momentu prodaje obveznice. Po osnovu prodaje obveznice za emitenta nastaje obaveza da investitoru plaća fiksnu kamatu i da na dan dospeća obveznice isplati glavnicu duga.Finansiranje putem emisije obveznica ima određene prednosti, ali i nedostake.Prednosti se ogledaju u sledećem: Emisija obveznica preduzeću omogućuje da koristi i obrće glavnicu pozajmljenog kapitala tokom vremena trajanja zajma. Troškovi za plaćene kamate emitentu smanjuju dobit, čime mu smanjuju novčane izdatke za plaćenje poreza na dobit, pošto ove kamate umanjuju poresku osnovicu pri utvrđivanju poreza na dobit preduzeća. Nedostaci finansiranja emisijom obveznica sastoje se u sledećem: Isplata kamate vlasnicima obveznica je obavezna i ne zavisi od ostvarenog dobitka ili gubitka (ukoliko se kamata ne isplaćuje, može doći do likvidacije emitenta). Konačna isplata ukupne glavnice duga pada odjednom na dan dospeća, što emitentu može da stvori veliki problem sa solventnošću. Da bi se ovaj problem prevazišao, preduzeće mora obrazovati poseban fond za otkup obveznica i da tokom trajanja zajma izdvaja sredstva u taj fond iz ostvarenog neto dobitka. Takođe, slabost finansiranja emisijom obveznica sastoji se i u tome što u slučaju insolventnosti emitenta za investitora nastaju problemi oko naplate dospelih kamata i glavnice.

55.Finansiranje opcijama; Finansiranja emisijom varantaFinansiranje opcijama – Opcija predstavlja izvedenu hartiju od vrednosti koja svome vlasniku daje pravo da kupi ili proda određenu finansijsku aktivu po unapred određenoj ceni u određenom periodu vremena. Postoje dve osnovne vrste opcija: 1)kupovne (call) i 2)prodajne (put).Kupovna opcija daje pravo vlasniku da kupi hartiju od vrednosti po unapred ugovorenoj ceni. Vlasnik ove opcije će je iskoristiti ako je ugovorena cena hartije od vrednosti niža od njene tržišne vrednosti. Kada vlasnik iskoristi ovakvu mogućnost, on ostvaruje kapitalni dobitak pošto će tada hartiju od vrednosti platiti manje nego ako bi je kupio na finansijskom tržištu. Međutim, ako je tržišna cena hartije od vrednosti veća od

73

ugovorene , opcija se neće realizovati, pošto investitor može hartiju od vrednosti da kupi na tržištu po nižoj ceni.Prodajna opcija daje pravo vlasniku da proda hartiju od vrednosti po unapred dogovorenoj ceni do roka isteka opcije. Vlasnik će pravo opcije iskoristiti ako je tržišna cena hartije od vrednosti niža od ugovorene cene. Ako vlasnik iskoristi pravo opcije i proda hartiju od vrednosti, ostvariće kapitalni dobitak. Opcija se neće realizovati ako je tržišna vrednost hartije od vrednosti veća od ugovorene cene, pošto se tada hartija od vrednosti može prodati na finansijskom tržištu po povoljnijoj ceni.

Finansiranje emisijom varanta – Varant predstavlja pismeno punomoćje za kupovinu redovnih (običnih) akcija preduzeća koje je emitovalo obveznice i prioritetne akcije. Oni se nakon emisije mogu odvojiti od obveznica i prioritetnih akcija uz koje su emitovani. Tada se njima može trgovati sa drugim hartijama od vrednosti. Ako bi varanti bili neodvojivi od hartija od vrednosti uz koje su izdati, tada se njima ne bi moglo trgovati na finansijskom tržištu. Varante emituju akcionarska društva radi pribavljanja jeftinijeg dodatnog osnovnog kapitala za finansiranje određenih projekata. Emisija obveznica i prioritetnih akcija sa varantima vrši se radi finansiranja većih projekata u koje treba dugoročno ulagati, pošto bi njihovo finansiranje emisijom običnih akcija moglo u tom roku da prouzrokuje smanjenje njihove tržištne vrednosti. Na ovom punomoćju je upisano koliko se redovnih akcija može kupiti za jedan varant. Cena po kojoj se mogu kupiti redovne akcije na osnovu varanta može biti stalna (fiksna) i promenljiva (varijabilna). Tačno je utvrđeno vreme u kojem se mogu iskoristiti prava na kupovinu redovnih akcija na osnovu varanta.Pri izdavanju varanta utvrđuje se cena njegove realizacije koja je obično za 15 do 20% iznad godišnje tržišne cene redovnih akcija. Varant dobija vrednost ako tržišna cena redovne akcije raste. Vlasnici varanta koriste opciju kupovine redovnih akcija po ugovorenoj ceni realizacije kada tržišna cena redovne akcije postane veća od ugovorene cene realizacije. Tada vlasnik varanta ostvaruje kapitalni dobitak, pravo na upravljanje i pravo na dividendu.

56.Finansiranje dugoročnim kreditimaKredit predstavlja dužničko-poverilački odnos u kome poverilac ustupa dužniku određeni novac ili robu na određeno vreme i uz određenu

74

naknadu. Elementi kreditnog odnosa su: 1)ustupanje novčanih sredstava pod određenim uslovima, 2)vraćanje novčanih sredstava uvećanih za ugovorenu naknadu (kamatu) u određenom roku, i 3)poverenje koje poverilac koji daje kredit ima prema dužniku koji prima kredit.Finansiranje kreditiranjem ima određene prednosti i nedostatke.Prednosti se sastoje u sledećem: Kreditne banke direktno utiču na povećanje ponude novca na tržištu novca (kreditni plasmani utiču na ukupne novčane tokove privrednih subjekata – krediti su pogodan instrument kojim se utiče na solventnost i rentabilnost preduzeća). Naročit značaj za privredne subjekte imaju dugoročni krediti kojima se finansiraju dugoročna ulaganja u osnovna i stalna obrtna sredstva (bez dugoročnih kredita usporio bi se privredni razvoj, pošto nije moguće uvek ostvariti dugoročna ulaganja iz sopstvenih izvora - dugoročni krediti omogućuju da se slobodna i neiskorišćena novčana sredstva suficitnih ekonomskih subjekata prethodno mobilišu i koncentrišu u bankama i drugim finansijskim institucijama i da se kao krediti plasiraju subjektima kojima novčana sredstva nedostaju). Finansiranje kreditom donosi poresku uštedu jer troškovi kamate smanjuju oporezivu dobit, a time i porez na dobit (finansiranje putem kredita ima prednost u odnosu na finansiranje emisijom akcija, pošto isplaćene dividende preduzeću ne donose poresku uštedu).Nedostaci finansiranja kreditiranjem sastoje se u sledećem: Ovaj način finansiranja stvara direktne troškove tj.novčane izdatke po osnovu plaćanja kamata (prekomerno finansiranje putem kredita povećava troškove finansiranja čime se smanjuje finansijski rezultat, a pored toga, glavnica kredita i kamata se moraju plaćati i onda kada preduzeće ne ostvari povoljan finansijski rezultat). Kada se krediti koriste prekomerno, to dovodi preduzeće do zavisnosti od poverilaca –banaka i drugih finansijskih institucija (smanjuje se nezavisnost preduzeća u vođenju sopstvene poslovne i finansijske politike). Finansiranje kreditima povećava zaduženost preduzeća (kada je preduzeće prezaduženo, ono raspolaže malim sopstvenim kapitalom i u tom slučaju teško može da pribavi novčana sredstva putem novog kredita zbog toga što mu se dotadašnjim finansiranjem putem kredita smanjila kreditna sposobnost). Nekontrolisanim odobravanjem kredita banke mogu da podstiču inflaciju, što se može dogoditi kada banke odobravaju kredite iznad iznosa sredstava koja su kod njih deponovana (ista deponovana sredstva se koriste za više plasmana). Trošak finansiranja dugoročnim kreditom je kamata koja se plaća kreditoru na ime korišćenja pozajmljenih sredstava. Izbor dugoročnog kredita sa aspekta finansiranja treba izvršiti prema najmanjoj stvarnoj kamatanoj stopi posle oporezivanja, odnosno treba izabrati najjeftiniji dugoročni kredit sa aspekta stvarnog konačnog troška. Međutim, pri donošenju odluke o izboru dugoročnog kredita treba imati u vidu i druge činjenice (rok otplate kredita, instrument osiguranja kredita....).

75

57.Finansiranje iz finansijskog rezultata; Politika dividendi; Finansiranje iz zadržanog dobitkaFinansiranje iz finansijskog rezultata - Neto dobitak je pozitivan finansijski rezultat koji je preduzeće ostvarilo u toku poslovne godine. Ako bi preduzeće ceo neto dobitak akumuliralo za povećanje sopstvenog kapitala, tada bi on u celini predstavljao akumulaciju, odnosno, izvor za samofinansiranje. Međutim, neto dobitak podleže raspodeli. U njegovoj deobi učestvuju radnici, akcionari, vlasnici trajnih uloga i preduzeće. Samo onaj deo neto dobitka koji je akumuliran za preduzeće – bilo za finansiranje rasta i razvoja, bilo za rezervni kapital – predstavlja izvor finansiranja.

Politika dividendi – U zavisnosti od ciljeva koji se žele postići, politika dividendi može biti: a)politika maksimalnih dividendi, b)politika stabilnih dividendi i c)politika stabilnih i vanrednih dividendi.Pri vođenju politike maksimalnih dividendi cilj je da se akcionarima osigura maksimalna dobit po akciji. Ovaj cilj se ostvaruje tako što se pri raspodeli neto dobitka maksimalan deo raspoređuje za isplatu dividende, a ostatak dobitka se zadržava u preduzeću kao zadržani dobitak koji se koristi za razvoj i rezerve. Vođenjem ove politike imaju se u vidu samo interesi akcionara (naplata što ceće dividende).Politika maksimalnih dividendi ima određene slabosti – kada se veći iznos neto dobitka raspoređuje na dividende, smanjuje se mogućnost kumulacije sopstvenog kapitala za finansiranje razvoja i obezbeđenje rezervi za rizike.Politika maksimalnih dividendi primenjuje se kada:-preduzeće nema mogućnosti za nova profitabilna ulaganja,-preduzeće ima dovoljno prenetog zadržanog dobitka iz ranijih godina i potrebne rezerve,-novčana pozicija preduzeća omogućuje isplatu maksimalnih dividendi, a da se pri tome ne ugrožava solventnost,-postoji mogućnost pribavljanja dodatnih novčanih sredstava putem novih kredita, novom emisijom kratkoročnih ili dugoročnih hartija od vrednosti, i-akcionari imaju veću sklonost ka dividendama, kada politiku dividendi treba prilagođavati njihovim željama.Cilj politike stabilnih dividendi je da akcionarima obezbedi isplatu prihvatljive i stabilne dividende po akciji u dužem vremenskom periodu. Ova politika dividendi je popularna kod akcionara jer i ona u prvom redu štiti njihove interese pošto im garantuje isplatu stabilnih dividendi na duži rok.Pri sprovođenju politike stabilnih dividendi, ako preduzeće ostvari gubitak, dividenda i dalje ostaje na visini onih koje su isplaćene ranijih godina, a sa

76

druge strane ako preduzeće poveća neto dobitak i tada se dividende ne menjaju, ili postepeno rastu, ali ne po stopi rasta neto dohotka.Nedostatak politike stabilnih dividendi je u tome što ona dovodi do nestabilnosti i neizvesnosti kumuliranja kapitala za finansiranje razvoja i za rezerve.Politika stabilnih dividendi se primenjuje kada se:-preduzeće nalazi u fazi prosperiteta u kojoj stvara neto dobitak dovoljan za isplatu stabilnih dividendi i za kumuliranje dovoljno kapitala za finansiranje razvoja i za rezerve,-preduzeće ima dovoljno kumuliranog zadržanog dobitka i rezervi koje mogu osigurati isplatu stabilnih dividendi u kriznim godinama u kojima se ostvaruje najveći gubitak,-finansijska situacija omogućava preduzeću isplatu stabilnih dividendi bez ugrožavanja solventnosti, i-preduzeće želi da tržištu kapitala, kao i postojećim i potencijalnim akcionarima pošalje pozitivne finansijske signale, pošto stabilne i postepeno rastuće dividende ukazuju na profitabilnost preduzeća.Moglo bi se reći da je politika stabilnih dividendi najbliža optimalnoj politici dividendi i to zbog toga što ona zadovoljava interese: 1)akcionara-isplatom stimulativnih i sigurnih dividendi, 2)preduzeća-kumuliranjem kapitala za razvoji rezerve i 3)države-naplatom sigurnih poreza na dobit i na dividende.Politikom stabilnih i vanrednih dividendi osigurava se stabilna i sigurna dividenda u relativno malim iznosima po akciji (u godinama kada se ostvaruje veliki neto dobitak, pored redovne dividende isplaćuje se i vanredna dividenda). Ovakvom politikom zadržava se stabilnost dividendi, što je prihvatljivo u onim preduzećima kod kojih neto dobitak oscilira.

Finansiranje iz zadržanog dobitka – U interesu svog razvoja preduzeća ne isplaćuju celokupan neto dobitak u obliku dividendi, već jedan deo zadržavaju i koriste ga kao interni dugoročni izvor finansiranja. Politika zadržanog dobitka može biti: a)politika maksimalno zadržanog dobitka i b)politika stalnog odnosa zadržanog dobitka, dividendi i rezervi.Politikom maksimalno zadržanog dobitka preduzeće obezbeđuje maksimalni sopstveni kapital za finansiranje razvoja. Pri sprovođenju ove politike preduzeće raspoređuje neto dobitak tako što maksimalni deo zadržava, kumulira i koristi za finansiranje razvoja, a ostatak neto dobitka koristi za isplatu dividendi i rezerve. Ovom politikom štite se u prvom redu interesi preduzeća, u smislu obezbeđenja uslova za budući razvoj i ostvarenje većeg neto dobitka. Zadržani dobitak predstavlja periodično povećanje osnovnog kapitala preduzeća – ovaj kapital se nikome ne vraća i na njega se ne plaća kamata.

77

Politika maksimalno zadržanog dobitka se ne može sprovoditi na duži rok, jer isplata malih dividendi dovodi do povećanja ponude i prodaje akcija, što uslovaljva pad tržišne cena akcija.Politika maksimalno zadržanog dobitka se primenjuje kada:-preduzeće ima mogućnosti za nova profitabilna ulaganja, kada treba zdržavti i kumulirati dobitak za finansiranje tih ulaganja, čime se ostvaruje razvoj i rast preduzeća i zadržava konkurentska sposobnost,-preduzeće ima mali i nedovoljan zadržani dobitak iz ranijeg perioda,-preduzeće ima nepovoljnu finansijsku situaciju sa aspekta zaduženosti, kada zadržani dobitak menja strukturu kapitala u korist sopstvenog kapitala, povećava snagu samofinansiranja, a smanjuje troškove finansiranja,-nema mogućnosti, ili su uslovi vrlo nepovoljni, za pribavljanje dodatnih novčanih sredstava kreditima ili novom emisijom hartija od vrednosti, i-akcionari pokazuju spremnost da eventualno naplate veću dividendu u budućem vremenu.Politika stalnog odnosa zadržanog dobitka, dividendi i rezervi zasniva se na zadržavanju stalnog odnosa u raspodeli ostvarenog neto dobitka. Određeni procenat neto dobitka se zadržava i kumulira za potrebe finansiranja razvoja preduzeća, dok se ostatak koristi za isplatu dividendi.Politika stalnog zadržanog dobitka, dividendi i rezervi primenjuje se kada:-preduzeće ima mogućnost za nova profitabilna ulaganja za čije finansiranje treba stalnim odnosom raspodele ostvarenog neto dobitka obezbediti potreban kapital za finansiranje razvoja,-preduzeće ne može pod povoljnim uslovimada pribavi dodatni kapital novim kreditima ili novom emisijom hartija od vrednosti, i-preduzeće očekuje u budućnosti takav neto dobitak iz koga se može u različitom vremenu kumulirati potreban kapital za finansiranje razvoja, kao i isplata primerenih dividendi.

58.Finansiranje iz otvorenih rezerviKod politike otvorenih rezervi cilj je da se raspodelom ostvarenog neto dobitka u preduzeću stvori rezervni kapital koji će u kriznim finansijskim situacijama biti važna potpora poslovanju. Rezerve su deo neto dobitka koje se raspoređuju na stranu za slučaj očekivanih rizika. One su po kvalitetu jednake zadržanom dobitku za razvoj. Osnovno načelo politike otvorenih rezervi je načelo sigurnosti osnovnog kapitala akcionara. Njihov primarni zadatak je da štite osnovni kapital vlasnika kojima se priznaje status poverilaca. Preduzeće rezervama štiti kako osnovni kapital koji je

78

nastao emisijom akcija, tako i osnovni kapital koji je nastao iz zadržanog dobitka.Prema našim propisima preduzeća su dužna da iz ostvarenog dobitka izdvoje najmanje 5% za obaveznu rezervu, sve dok ona ne dostigne 10% od osnovnog kapitala. Zakonske rezerve u prvom redu služe za pokriće gubitka, a u slučaju njihovog smanjenja preduzeće je dužno da ih dopuni do propisanog iznosa.Statutarne rezerve se obrazuju po pravilu namenski i služe za pokriće finansijskih šteta iz poslovnog rizika, za sanaciju šteta zbog više sile (poplava, požar, suša...).Politikom otvorenih rezervi povećava se kumuliranje dela neto dobitka za rezerve, a smanjuje se deo neto dobitka za dividendu i za zadržani dobitak.Prilikom trajnog i privremenog finansiranja kratkoročnih i dugoročnih potreba preduzeća iz rezervi treba voditi takvu politiku koja će maksimalno doprinositi kvantitativnom i kvalitativnom jačanju finansijske snage preduzeća. Politikom rezervi treba nastojati da se kvantitativno očuva i poveća imovima koja se direktno koristi u poslovanju. Privremenom upotrebom rezervi radi otklanjanja insolventnosti povremeno se uvećavaju izvori koji se direktno koriste u finansiranju poslovanja preduzeća. Trajnom upotrebom rezervi dolazi do trajnog uključivanja rezervnih sredstava u poslovanje, čime se nadoknađuje izgubljena vrednost imovine – tako se u isto vreme smanjuje iznos raspoloživih rezervi.Rezerv eolakšavaju održavanje solventnosti što predstavlja prvu komponentu finansijske snage – sposobnost plaćanja, čime se kvalitativno povećava finansijska snaga preduzeća.Rezerve pozitivno utiču i na očuvanje i povećanje sposobnsoti finansiranja preduzeća, što predstavlja drugu kvalitatitvnu komponentu finansijske snage. One se mogu iskoristiti i za finansiranje rezervnih potreba preduzeća (obrtnih sredstava), kao i za finansiranje stalne obrtne imovine (trajnih obrtnih sredstava).Rezerve se mogu tretirati kao potencijalni dugoročni izvor finansiranja. Njihovim korišćenjem povećava se sposobnost kratkoročnog i dugoročnog finansiranja preduzeća i smanjuje potreba za zaduživanje nepovoljnim kreditima za finansiranje obrtnih sredstava i tajnih obrtnih sredstava. Rezerve se ne mogu koristiti za finansiranje investicija. Kad kod preduzeće zbog gubljenja imovine i izvora finansiranja, nastupe poremećaji u kontinuiranom odvijanju poslovanja, javlja se potreba za dodatnim izvorima i imovinom kako bi se uspostavilo kontinuirano poslovanje. Korišćenjem rezervi za pokriće gubitaka nadoknađuje se izgubljena vrednost imovine i izvora finansiranja. U ovom slučaju rezerve se koriste za očuvanje imovine preduzeća, što predstavlja treću komponentu finansijske snage preduzeća.

79

Korišćenje rezervi može pozitivno da utiče i na povećanje finansijskog rezultata, neto dobitka i zadržanog dobitka, čime se povećava imovina preduzeća, što predstavlja četvrtu komponentu finansijske snage prduzeća. Međutim, upotrebom rezervi se ne povećava ukupna imovina preduzeća, pošto se imovina u obliku rezervi samo premešta u drugu funkciju i transformiše u drugi oblik imovine koji se direktno koristi u procesu poslvoanja. Korišćenjem rezervi za održavanje sposobnsoti plaćanja, sposobnosti finansiranja i očuvanja supstance ostalih sredstava stvaraju se povoljni uslovi za ostvarenje boljeg finansijskog rezultata, većeg zadržavanja dobitka i povećanja vrednosti imovine preduzeća.

59.Finansiranje iz skrivenih rezerviSkrivene rezerve imaju preduzeća čiji bilans sadrži latentne rezerve koje nastaju potcenjivanjem aktive ili precenjivanjem pasive (kada preduzeće ima veće skrivene rezerve, tada su manje potrebe za kratkoročnim i dugoročnim zaduživanjem). Vođenje politike skrivenih rezervi ograničeno je propisima o bilansiranju i bilanskim načelima.Skrivene rezerve se ne vide u bilansu. Osnovica po kojoj se vrši procena pojedinih bilansih pozicija često nije najtačnija, pa preduzeće može imati skrivene rezerve ili skrivene gubitke koji nastajukao razlika između stvarnog i inventarnog stanja. Skrivene rezerve od potcenjivanja delova aktive mogu nastati: a)Potcenjivanjem vrednosti osnovnih sredstava –Rezerve nastaju kada je: 1)amortizacioni period kraći od veka trajanja osnovnog sredstva (na primer-ako je vek trajanja mašine 10 godina, a mašina se ubrzano amortizuje za 5 godina) i 2)kada se primenjuje metoda opadajuće-degresivne amortizacije (tada nastaje razlika između stvarne i sadašnje vrednosti osnovnih sredstava, s tim što su stvarne vrednosti veće od sadašnjih, pa je preduzeću potrebno manje izvora finansiranja) , b)Potcenjivanjem vrednosti zaliha – Skrivene rezerve kod zaliha materijala nastaju kada se u bilansu zalihe bilansiraju po nabavnim cenama koje su niže od poslednjih nabavnih cena, pod uslovom da cene rastu. Stvarna vrednost zaliha je vrednost obračunata po poslednjim nabavnim cenama, a one su vrednovane po prvim ulaznim cenama koje su niže. Razlika između ove dve vrednosti predstavlja skrivene rezerve, i c)Potcenjivanjem vrednosti potraživanja i hartija od vrednosti –Skrivene rezerve nastaju indirektnim otpisivanjem iznad stvarnih rizika (iznad stvarnog otpisa) i čini ih razlika između indirektnog i stvarnog otpisa. Skrivene rezerve nastaju i kod deviznih potraživanja ako se potraživanja bilansiraju po nižem kursu od vladajućeg na deviznom tržištu. Na hartijama

80

od vrednosti skrivene rezerve nastaju kada se bilansiraju po nižoj vrednosti od njihove tržišne vrednosti koja se postiže na finansijskim tržištima.Skrivene rezerve od precenjivanja delova pasive nastaju kada se obaveze precene, a taj precenjeni iznos obaveze se stvarno ne plati poveriocima. Ove rezerve mogu nastati: a)Rezervisanjem za sumnjiva potraživanja-Skrivene rezerve nastaju kada preduzeće preceni rizik naplate potreživanja od dužnika (ako je rezervisanje izvršeno neosnovano), b)Rezervisanjem za zatezne kamate-Kada preduzeće očekuje da će zbog insolventnosti morati da plati zateznu kamatu za neredovno plaćanje obaveze, ono unapred obračunava zateznu kamatu.Međutim, ako se to očekivanje ne ostvari tada je rezevisana (stvorena) obaveza za zateznu kamatu skrivena rezerva , c)Bilansiranjem deviznih obaveza –Kada se bilansiranje deviznih obaveza vrši po višem kursu od onog na deviznom tržištu, tada se stvara razlika koja predstavlja skrivene rezerve, pa ovakvo finansiranje traje sve dok se kurs na deviznom tržištu ne izjednači sa kursom po kojem su devizne obaveze bilansirane ili se devizne obaveze ne plate po deviznom kursu na dan plaćanja, a razlika između tog kursa i kursa po kojem su devizne obaveze bilansirane ne prihoduje, i d)Dugoročnim rezervisanjem-Kada preduzeće izvrši veće rezervisanje za pokriće nekog budućeg troška, od stvarnog troška, nastaju skrivene rezerve u visini te razlike. Ovo je najčešće slučaj sa dugoročnim rezervisanjem, pa ovo skriveno finansiranje traje sve dok se višak dugoročnog rezervisanja ne ukine u korist prihoda.Moglo bi se zaključiti da skrivene rezerve predstavljaju skriveno finansiranje. Međutim, bilans često istovremeno sadrži i skrivene gubitke tako da je razlika između skrivenih rezervi i skrivenog gubitka - skriveno finansiranje.

60.Finansiranje iz amortizacijeAmortizacija se može posmatrati sa nekoliko aspekata: opšteekonomskog, računovodstvenog i finansijskog. Sa finansijskog aspekta amortizacija predstavlja specifičan trošak preduzeća i srazmerna je postupnom fizičkom i ekonomskom trošenju dugoročne imovine. Vrednost dugoročne imovine se postepeno prenosi na nove proizvode, te amortizacija treba da odrazi realno trošenje dugoročne imovine (trošak amortizacije ne zavisi od promena u obimu proizvodnje).Kada se amortizacija posmatra u odnosu na proizvedenu količinu gotovih proizvoda, tada je trošak amortizacije promenljiv (može biti viši ili niži po jedinici proizvoda).

81

Amortizacija se može obračunavati primenom a)metoda proporcionalne-linearne amortizacije (trošak amortizacije je u svakoj godini jednak, a odnosi između troška amortizacije i finansijskog rezultata su tokom čitavog perioda eksploatacije dugoročne imovine-konstantni), b)metoda rastuće-progresivne amortizacije (trošak amortizacije raste progresivno, tako da je u prvoj godini najniži a u poslednjoj najviši, što dovodi do toga da se finansijski rezultat iz godine u godinu smanjuje) i c)metoda opadajuće-degresivne amortizacije (trošak amortizacije opada degresivno, tako da je u prvoj godini najviši a u poslednjoj godini najniži, što dovodi to toga da se finansijski rezultat iz godine u godinu povećava).Trošak amortizacije i finansijski rezultat nalaze se u međusobnoj zavisnosti - što je veća amortizacija, manji je finansijski rezltat i obrnuto.Kada preduzeće želi da što pre iskaže bolji finansijski rezultat, da time poveća dividendu, da poveća potražnju za akcijama, kao i da privuče investitore radi povećanja kapaciteta i povećanja obima poslovanja, obračun amortizacije će vršiti po rastućoj amortizaciji, čime stvara mogućnost za veće zadržavanje dobitka i jačanje osnovnog kapitala.

61.Uslovi održavanja optimalne solventnosti preduzećaNajvažniji uslovi koje treba obezbediti za postizanje i održavanje solventnosti preduzeća su: a)pozitivna bilansna neravnoteža, b)pozitivan finansijski rezultat i c)pozitivan novčani tok.Pozitivna bilansna neravnoteža – Kod pozitivne bilansne neravnoteže dugoročno vezana imovina manja je od dugoročnih izvora, a kratkoročno vezana imovina veća je od kratkoročnih izvora finansiranja. Ova neravnoteža poželjna je sa aspekta 1)solventnosti (jedan deo kratkoročno vezane imovine finansira se iz dugoročnih izvora, a pošto se on transformiše u novac u roku od jedne godine, a dugoročni izvori iz kojih se finansira traju duže od tog perioda, stvara se novčana rezerva solventnosti koja preduzeću poboljšava solventnost), 2)rentabilnosti (kada se pozitivna bilansna neravnoteža održava uz minimalnu rezervu solventnosti, tada ta rezerva neće znatno smanjivati rentabilnost preduzeća), i 3)novčanih tokova (kod pozitivne bilansne neravnoteže preduzeće ima usklađene novčane tokove-ima usklađena novčana primanja od transformacije kratkoročno i dugoročno vezane imovine u novac sa novčanim izdacima za izmirenje obaveza prema kratkoročnim i dugoročnim izvorima finansiranja).Neutralna bilansna ravnoteža postoji kada je kratkoročno vezanam imovina jednaka po obimu i roku sa kratkoročnim izvorima, a dugoročno vezana imovina jednaka dugoročnim izvorima finansiranja.

82

Negativna bilansna ravnoteža postoji kada je kratkoročno vezana imovina manja od kratkoročnih izvora, a dugoročno vezana imovina veća od dugoročnih izvora finansiranja (tada preduzeće deo dugoročno vezane imovine finansira iz neodgovarajućih kratkoročnih izvora, što može prouzrokovati insolventnost).Pozitivan finansijski rezultat – Za obezbeđenje stalne solventnosti preduzeća nije dovoljno samo da se postigne i održava pozitivna bilansna neravnoteža, već je potrebno i da se ostvari pozitivan finansijski rezultat, naročito sa aspekta solventnosti i rentabilnosti. Veća rentabilnost donosi veći finansijski učinak (prinos od kratkoročnih i dugoročnih ulaganja). Ovako ostvaren finansijski rezultat može se upotrebiti za isplatu dividendi, ili izdvojiti kao zadržani dobitak, ili izdvojiti za stvaranje rezervi...Veći pozitivan finansijski rezultat omogućuje veće zadržavanje dobitka u preduzeću, čime se poboljšava dugoročna finansijska ravnoteža i povećava osnovni kapital. Zadržavanjem dobitka povećava se sposobnost dugoročnog finansiranja, a smanjuje stopa zaduženosti, čime se stvaraju uslovi za osiguranje solventnosti. Kad preduzeće ostvari ukupne prihode koji su jednaki ukupnim rashodima, onda je ostvarilo neutralan finansijski rezultat. Ovaj rezultat predstavlja donju granicu ispod koje se finansijski rezultat ne bi smeo spustiti.Kada preduzeće ostvari ukupne prihode koji su manji od ukupnih rashoda, onda ono ostvaruje negativan finansijski rezultat (gubitak). Ovakvo stanje po pravilu prouzrokuje insolventnost zato što preduzeće sa naplaćenim prihodima ne može da pokrije sve rashode.Pozitivan novčani tok – Pozitivan novčani tok je značajan sa aspekta solventnosti i rentabilnosti. Sa aspekta solventnosti je poželjan zbog toga što tada preduzeće ostvaruje veća novčana primanja od novčanih davanja, a sa aspekta rentabilnosti zato što se višak novčanih sredstava do njegove konačne upotrebe može uložiti u npr.kratkoročne hartije od vrednosti i time povećati prihode, finansijski rezultat i rentabilnost.Donju granicu koja se može tolerisati u vođenju politike solventnosti, čini neutralni novčani tok kog koga su novčana primanja jednaka novčanim izdacima (ako su u tom slučaju novčana primanja sinhronizovana sa novčanim davanjima po obimu i roku, preduzeće nema ni viška, ni manjka novca).Neto novčani tok može biti i negativan u slučaju kada su novčana primanja manja od novčanih davanja, što dovodi do insolventnosti.Naplata potraživanja i plaćanje obaveza utiču na stanje novčanih sredstava na žiro računu preduzeća i na solventnost. Finansijski menadžment treba da nastoji da ubrzano naplaćuje potaživanja, i to: 1)skraćenjem rokova naplate potraživanja, 2)kontrolom naplate potraživanja i 3)skraćenjem vremena zadržavanja novca u kanalima platnog prometa (brzom naplatom i

83

sporim naplaćivanjem obezbeđuje se maksimalno moguća raspoloživost novca).Finansijski menadžment ne može u potpunosti da predvidi buduće poslovanje preduzeća, pa zato preduzeće formira i drži sigurnosnu rezervu solventnosti kojom obezbeđuje sigurnost sa aspekta solventnosti preduzeća. Ova rezerva sa stvara pomoću pozitivnog finansijskog rezultata, pozitivne bilansne ravnoteže i pozitivnog neto novčanog toka.Sigurnosna rezerva solventnosti smanjuje rentabilnost preduzeća, jer ta sredstava nisu uključena u proces reprodukcije i ne doprinose finansijskom rezultatu. Na ovaj način se stvara oportunitetni trošak koji predstavlja propuštenu zaradu koja se mogla ostvariti da je rezerva uložena u rentabilnu privrednu ili drugu poslovnu aktivnost.Sigurnosna rezerva solventnosti treba da bude: 1)planirana (planiranjem ove rezerve treba uzeti u obzir sve unutrašnje i spoljašnje moguće uzroke koji stvaraju rizik insolventnosti), 2)fleksibilna (rezerva mora da bude fleksibilna i da se dinamički prilagođava promenjenim potrebama preduzeća), 3)nužna (bez nje se ne može obezbediti stalna platežna sposobnost imajući u vidu rizike insolventnosti i kolebanja u primanjima i davanjima preduzeća) i 4)minimalna (rezerva treba da bude minimalna i da bitno ne ugrožava rentabilnost, ali dovoljna da obezbedi solventnost). Kada preduzeće ima sinhronizovana primanja i davanja, tada je potreban niži iznos sigurnosne rezerve solventnosti, i obrnuto. Primanja preduzeća zavise i od solventnosti njegovih dužnika – ako je cela privreda insolventna, ove rezerve moraju biti veće, jer su veći i rizici insolventnosti.

62.Mere za povećanje novčanih primanja; Mere za smanjenje novčanih izdatakaMere za povećanje novčanih primanja – U cilju očuvanja solventnosti mogu se preduzeti mere za povećanje novčanih primanja, i to u: proizvodnji, b)prodaji i c)finansiranju.a) U domenu proizvodnje mogu se preduzeti sledeće mere: 1)ubrzanje procesa proizvodnje (može se povećati proizvodnost rada i ubrzati unutrašnji promet – treba što više skratiti i ubrzati proizvodni proces, postići veći stepen korišćenja kapaciteta, smanjiti zalihe i osloboditi novac koji je vezan u zalihama), 2)povećanje obima proizvodnje (stvaraju se preduslovi za veću prodaju i veća novčana primanja- međutim, povećanjem obima proizvodnje povećavaju se novčani izdaci, pa je ova mera prihvatljiva ako se njome ostvaruju veći prihodi od rashoda) i 3)promena proizvodnog programa (treba nastojati da se proizvodi i prodaje ona roba koja donosi veću zaradu po jedinici proizvoda).

84

b)U oblasti prodaje mogu se preduzeti sledeće mere: 1)povećanje prodaje i naplate potraživanja (ovo se može postići poboljšanjem marketinga, snižavanjem prodajnih cena, uvođenjem pogodnosti za kupce za brže plaćanje...), 2)svođenje rizika naplate potraživanja na minimum (preduzeće treba da utvrdi kriterijume koje kupac treba da ispuni da bi mu se roba mogla prodavati na odloženo plaćanje-ako su ovi kriterijumi blagi, onda se povećava prodaja i prosečno vreme naplate potraživanja, ali se povećava i gubitak zbog nenaplativosti potraživanja, a rizik naplate potraživanja se može smanjiti: prodajom na odloženo plaćanje ograničene količine i vrednosti robe rizičnom kupcu, prodajom robe čije je plaćanje obezbeđeno odgovarajućim instrumentom naplate potraživanja-čekom, menicom.., osiguranjem naplate potraživanja kod osiguravajuće organizacije i ugovaranjem zatezne kamate za slučaj da se potraživanje ne plati u roku) i 3)prodaja imovine (može se prodavati materijalna imovina-zalihe, mašine, oprema... i finansijska imovima-akcije, obveznice, menice...a u vezi toga se može reći da se prodaja imovine koja nije neophodna za održavanje kontinuiteta proizvodnje i poslovanja ne odražava negativno, kao kada se prodaju drugi delovi imovine).c)Mere u finansiranju se mogu sagledati kroz: 1)povećanje izvora finansiranja (povećanje kratkoročnih izvora finansiranja može se izvršiti kratkoročnim pozajmicama novca na tržištu novca-bankarskim kreditima ili emisijom kratkoročnih hartija od vrednosti, a povećanje dugoročnih izvora finansiranja može se ostvariti preko: 1)srednjeročnih i dugoročnih kredita, 2)zadržanog dobitka i 3)novčanih rezervi) i 2)ubrzanom amortizacijom (ovim se dugoročna ulaganja u osnovna sredstva brže transformišu u novac-amortizaciju treba ubrzati, pre svega, kod proizvodnih osnovnih sredstava kod kojih je rizik fizičkog i ekonomskog zastarevanja najveći).Mere za smanjenje novčanih izdataka – Mere za smanjenje novčanih izdataka mogu se preduzimati radi a)smanjenja kratkoročnih ulaganja, b)smanjenja dugoročnih ulaganja i c)smanjenja novčanih izdataka iz finansijskog rezultata.a) Smanjenje kratkoročnih ulaganja može se odnositi na ulaganja u kratkoročnu materijalnu imovinu i ulaganja u kratkoročnu finansijsku imovinu. Smanjenje ulaganja u kratkoročnu materijalnu imovinu se može postiću putem 1)smanjenja ulaganja u zalihe (preduzeće treba da svede novčane izdatke za zalihe na što manju meru, što se postiže minimiziranjem ukupnih troškova nabavke i držanja zaliha-zalihe treba formirati sa većim brojem manjih nabavki, a ne manjim brojem većih nabavki), 2)smanjenja zaliha nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda (postiže se boljom proizvodnošću, ubrzanjem prodaje, kao i smanjenjem obima proizvodnje i stepena korišćenja kapaciteta) i 3)smanjenja ulaganja u stalnu obrtnu imovinu (smanjuju se novčani izdaci-stalna obrtna imovina predstavlja trajno vezana novčana sredstva, gde spadaju minimalne zalihe

85

sirovina i materijala, nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda i predstavlja stalne »gvozdene zalihe«).Ulaganja u kratkoročnu finansijsku imovinu veruzu novac preduzeća na kratak rok. U ovu imovinu spadaju komercijalni zapisi, blagajnički zapisi, depozitni certifikati... Smanjenje ulaganja u ovu imovinu može se postići prodajom te imovine na tržištu novca. b)Smanjenje dugoročnih ulaganja može se ostvariti kroz ulaganja u dugoročnu materijalnu imovinu i dugoročnu finansijsku imovinu. Kada se planiraju ulaganja u dugoročnu materijalnu imovinu smanjenje odliva novca se može ostvariti 1)skraćenjem vremena ulaganja (postiže se adekvatnom tehničkom pripremom, ugovaranjem fiksnih cena i rokova ulaganja...), 2)odlaganjem novih ulaganja (ulaganja se mogu odložiti za neko buduće vreme kada novčana pozicija preduzeća bude bolja, što pozitivno utiče na solventnost preduzeća u sadašnjosti), 3)smanjenjem ili odustajanjem od planiranih ulaganja (njihovim svođenjem na realne finansijske mogućnosti - odustajanjem od ulaganja istovremeno se eliminišu novčani izdaci u sadašnjosti, ali i novčana primanja u budućnosti), 4)odlaganjem ulaganja u zamenu dotrajalih osnovnih sredstava (ovo može da posluži kao efikasna mera za vreme trajanja finansijskih poteškoća oko održavanja solventnosti – korišćenje stare opreme iziskuje veće troškove održavanja, ali su ti troškovi niži od izdataka za kupovinu nove opreme) i 5)davanjem prednosti ulaganju u produktivna osnovna sredstava (ulaganja u osnovna sredstva koja samo omogućuju proces reprodukcije se stavljaju u drugi plan, dok su u prvom planu osnovna sredstva koja direktno učestvuju u procesu reprodukcije- to dovodi do povećanja proizvodnje, prodaje i novčanih primanja).Ulaganja u dugoročnu finansijsku imovinu moguće je smanjiti ako se planiraju takva ulaganja. Međutim, ako su ulaganja već izvršena, tada nije moguće vršiti njihovo smanjenje (na primer - kada se planira kupovina akcija ili obveznica, a proceni se da bi mogli nastupiti veći finansijski poremećaji, preduzeće će, u cilju održavanja solventnosti, odustati od te kupovine ili je odložiti).

63.Kriterijumi za izbor mera politike solventnostiPostoji veći broj mera kojima se može uticati na solventnost preduzeća. Mogući kriterijumi politike solventnosti su: a)Mogućnost realizacije mera – Osnovni princip za izbor mera politike solventnosti jeste da li se te mere mogu primeniti i realizovati što zavisi od većeg broja internih i eksternih činilaca. Prednost treba dati onim merama koje zavise od mogućnosti samog preduzeća zbog toga što je teže

86

primenjivati mere koje zavise od eksternih faktora - kreditne i monetarne politike, uslova na tržištu..., b)Rizik realizacije mera – Primena pojedinih mera politike solventnosti povezana je sa određenim rizikom. Pošto je moguće da se primenom mere ne postiže povećanje novčanih primanja ili smanjenje novčanih izdataka, treba odabrati one mere od kojih se može očekivati da daju puni finansijski doprinos očuvanju solventnosti (radi smanjenja rizika insolventnosti preduzeće obrazuje sigurnosnu rezervu solventnosti), c)Vreme realizacije mera -Važan kriterijum za odabir mera politike solventnosti čini vreme realizacije mera. U slučaju da je već nastupila insolventnost treba odabrati mere koje će najbrže uticati na njeno otklanjanje, a ako se insolventnost očekuje u budućnosti, onda izbor pada na mere koje će preventivno uticati na pravovremeno obezbeđenje dovoljno novca, čime će se sprečiti rizik insolventnosti. Međutim, mere koje deluju brže, po pravilu, nose veći rizik od mera koje donose pozitivan rezultat u dužem vremenskom periodu, tako da je često potrebno da se istovremeno preduzme više mera, kako bi se njihovim zajedničkim delovanjem postigli veći efekti, d)Finansijski učinak realizacije mera –Značajan kriterijum za izbor mera politike solventnosti je i finansijski učinak realizacije mera pa u tom smislu treba primenjivati one mere kojima će se 1)povećati novčana primanja, 2)smanjiti novčani izdaci, 3)obezbediti optimalan finansijski rezultat i rentabilnost i 4)sačuvati nezavisnost i kontrola na preduzećem –pri izboru treba odabrati one mere koje će najviše povećati novčana primanja (treba obezbediti sinhronizaciju novčanih primanja sa plaćanjem dospelih obaveza i sa naknadnim negativnim učincima na smanjenje finansijskog rezultata u budućnosti), a budući da manji novčani izdaci povećavaju količinu novca za pokrivanje obaveza preduzeća, treba primenjivti i one mere koje najviše smanjuju novčane izdatke, i e)Očuvanje nezavisnosti i kontrole nad preduzećem – Važan kriterijum odabira mera politike solventnosti ima njihov uticaj na nezavisnost i kontrolu nad preduzećem – kada se preduzeće prekomerno zaduži radi otklanjanja insolventnosti, to može dovesti do zavisnosti preduzeća od poverilaca, što dovodi do toga da se poverioci mešaju u poslovnu politiku preduzeća.

64.Unutrašnji uzroci insolventnosti preduzećaUnutrašnji uzroci insolventnosti preduzeća deluju unutar samog preduzeća i mogu biti a)finansijska neravnoteža u bilansu stanja, b)finansijska

87

neravnoteža u bilansu uspeha, c)finansijska neravnoteža u novčanom toku i d)raspodela finansijskog rezltata.a) Finansijska neravnoteža u bilansu stanja može biti posledica 1)Kratkoročne i dugoročne finansijske neravnoteže (Insolventnost može prouzrokovati neuravnoteženost pojedinih delova aktive i delova pasive po obimu i roku, a ovaj nesklad nastaje kada je u bilansu stanja kratkoročna finansijska ravnoteža pomerena prema kratkoročnim izvorima finansiranja, a istovremeno dugoročna finansijska ravnoteža pomerena prema dugoročno vezanoj imovini-takva bilansna pozicija može prouzrokovati insolventnost zato što preduzeće jedan deo dugoročno vezane imovine finansira iz kratkoročnih izvora. Takođe, insolventnost može nastupiti i kada postoji ročna neusklađenost pojedinih delova aktive i pasive, odnosno, kada su ulaganja u aktivi dugoročnija od vremena raspoloživosti izvora u pasivi, iz kojih se finansiraju ta ulaganja), 2)Finansiranja dugoročnih ulaganja u osnovna sredstva (Dugoročna ulaganja u osnovna sredstva izazivaju veliki odliv novca u katkom vremenskom periodu, a tako uložen novac se dugoročno mobiliše i vezuje u dugoročnu materijalnu imovinu-ovaj novac se sporo vraća preko amortizacije i neto dobitka. Vremenska neusklađenost između velikih novčanih izdataka za investicije u sadašnjosti i nedostajućih novčanih primanja u budućnosti može da dovede do insolventnosti. Pošto dugoročna ulaganja u osnovna sredstva dugoročno vezuju novac, to ih je potrebno finansirati iz dugoročnih izvora, jer ako bi se ta ulaganja finansirala iz kratkoročnih izvora, mogla bi nastupiti insolventnost. Kada se dugoročna ulaganja u materijalnu imovinu finansiraju iz nedogovarajućih izvora, preduzeće može zapasti u tešku finansijsku situaciju zbog čega može postati nesposobno da izmiruje dospele obaveze prema dobavljačima opreme, prema izvođačima radova... U uslovima inflacije prekoračenje rokova dovodi do velikog prekoračenja vrednosti dugoročnog ulaganja. Ukoliko preduzeće pogrešno odabere tehnologiju i proizvodi nekvalitetne proizvode, nastaje gomilanje zaliha gotovih proizvoda i neredovni priliv od prodaje, što dovodi do insolventnosti), 3)Finansijskih ulaganja u hartije od vrednosti (Veliki odliv novca nastaje ulaganjem u dugoročne hartije od vrednosti- pre ulaganja u akcije drugih preduzeća, banaka...dolazi do velikog odliva novca koje dovodi do trajne imobilizacije i vezivanja finansijskih sredstava. Novac koji je uložen u akcije vraća se samo ako se akcije prodaju, pa zato ulaganje u akcije treba finansirati iz dugoročnih izvora, po mogućnosti iz sopstvenih. Ulaganje u obveznice, takođe, izaziva odlivanje novca, ali ova ulaganja nisu trajna jer imaju rok dospeća i kod njih preduzeće ostvaruje povremene novčane prilive od naplate glavnice i kamate, što pozitivno utiče na solventnost), 4)Finansiranja kratkoročnih ulaganja u zalihe (U zalihama sirovina i materijala, nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda kratkoročno je vezan novac koji se u periodu dok je tako vezan me može koristiti za određena plaćanja – zalihe stvaraju troškove /naručivanje, držanje../koje

88

umanjuju finansijski rezultat. Pošto zalihe vezuju novac za kratak rok, njih treba finansirati iz kratkoročnih izvora, ali—jedan deo zaliha/«gvozdene zalihe«/ vezuje se za novac na dugi rok), 5)Finansiranja kratkoročnih ulaganja u potraživanja (Ulaganja u kratkoročna potraživanja od kupaca su značajna za održavanje solventnosti-važno je da se u roku naplate kratkoročna potraživanja od kupaca jer od toga zavise novčana primanja. Potraživanja su novčana sredstva koja se ne mogu koristiti za plaćanje, pa vezivanje veće količine novca u kratkoročna potraživanja deluje negativno na solventnost i rentabilnost), 6)Strukture likvidne imovine (Likvidnost označava protočnost, sposobnost nenovčanih delova imovine preduzeća da se transformiše u novac. Likvidna imovina preduzeća se transformiše najkasnije u roku od jedne godine , pa se sa tog aspekta može izjednačiti sa kratkoročnom imovinom. Najlikvidnija su novčana sredstva pošto su u novčanom obliku i odmah se mogu upotrebiti za plaćanje –čekovi, menice i druge kratkoročne unovčive hartije od vrednosti..) i 7)Ispadanja imovine iz upotrebe (Ispadanje kratkoročne i dugoročne imovine iz upotrebe može prouzrokovati insolventnost zbog toga što takva imovina prouzrokuje gubitak supstance imovine koja se mora nadoknaditi kupovinom nove imovine što izaziva odlivanje novca. Kada dugoročna materijalna imovina ispadne iz upotrebe, ona više ne učestvuje u stvaranju finansijskog rezultata, a to se može desiti zbog zastarelosti, kvara ili drugih razloga. Iz upotrebe može da ispadne i kratkoročna imovina /obrtna sredstva/ zbog kvara, rashoda ili loma zaliha.. i u tom slučaju ni ta imovina ne doprinosi stvaranju finansijskog rezultata, ali ga i ne smanjuje po osnovu amortizacije.). b)Finansijska neravnoteža u bilansku uspeha (neravnoteža prihoda i rashoda) može biti posledica 1)Negativnog finansijskog rezultata (Gubitak smanjuje kratkoročnu imovinu-obrtna sredstva i povećava obaveze prema poveriocima, narušava dugoročnu finansijsku ravnotežu i finansijsku sposobnost preduzeća, pa tako u slučaju gubitka preduzeće ne može da izdvaja zadržani dobitak i rezerve, niti da povećava osnovni kapital iz finansijskog rezultata), 2)Neutralnog finansijskog rezltata (Javlja se u trenutku kada su prihodi jednaki rashodima, što može dovesti do insolventnosti ako se prihodi-potraživanja sporo naplaćuju ili se ne mogu naplatiti, a rashodi-obaveze se brže izmiruju) i 3)Pozitivnog finansijskog rezultata (U slučaju dobitka-pozitivnog finansijskog rezultata može doći do insolventnosti ako se prihodi sporo naplaćuju, a obaveze brže plaćaju, a takođe na buduću solventnost preduzeća utiče i raspodela ostvarenog neto dobitka).c)Finansijska neravnoteža novčanih tokova – Naplata prihoda i ispalta rashoda proizvodi novčane tokove (cash flow) koji su značajni za solventnost. Naplata prihoda povećava novčana primanja, čime se povećava iznos raspoloživog novca i omogućava plaćanje dospelih obaveza. Novčana primanja ostvaruju se od prodaje akcija, uzimanja kredita, od naplate

89

potraživanja... Isplata rashoda proizvodi novčana davanja koja smanjuju stanje raspoloživog novca i slabe sposobnost plaćanja obaveza (kod kupovine opreme, akcija, obveznica, isplate dividendi, isplate obaveza prema poveriocima...).d)Raspodela finansijskog rezultata – Preduzeće svojim poslovanjem ostvaruje bruto finansijski rezultat (bruto dobitak) iz koga plaća naknadu (kamatu) poveriocima za korišćenje pozajmljenih sredstava, zatim porez na dobit...Ostvareni neto dobitak u akcionarskim društvima raspoređuje se za isplatu dividendi, za zadržani dobitak i za rezerve. Zadržanim dobitkom i rezervama zadržava se novac u preduzeću, dok se isplatom dividendi odliva novac iz preduzeća (isplata visokih dividendi može dovesti do insolventnosti preduzeća, a nasuprot tome zadržani dobitak pozitivno utiče na solventnost jer se time povećavaju dugoročni izvori finansiranja iz finansijskog rezultata).

65.Insolventnost: Monetarna politika centralne banke; Kreditna politika poslovnih banaka; Platni promet; Primarna i sekundarna raspodela novcaMonetarna politika centralne banke- Zadatak centralne banke je da vrši usklađivanje količine novca u opticaju sa potrebama privrednih i neprivrednih subjekata. Ovo usklađivanje ima veliki značaj za solventnost jer od količine novca u opticaju zavisi privredna stabilnost, privredni rast, stabilnost cena, devizni kurs...Novčana masa ne može prouzrokovati insolventnost ako rast novčane mase u određenom periodu odgovara rastu bruto društvenog prihoda, pod uslovom da se raspored novčane mase na privredne i neprivredne subjekte ne menja.Kreditna politika poslovnih banaka – Poslovne banke imaju zadatak da mobilišu slobodna novčana sredstva svojih komitenata i da ga plasiraju kao kredit onim subjektima kojima novac nedostaje. Pored toga, vrši se i međubankarsko kreditiranje, ako da banke koje imaju višak novca daju kredite bankama koje imaju manjak novca. Time se poboljšava likvidnost i solventnost banaka. Između solventnosti banaka i solventnosti njihovih klijenata postoji međuzavisnost – na finansijski potencijal i solventnost banaka utiče profitabilnost i solventnost komitenata, stanje njihovih depozitnih računa... a sa druge strane, da bi preduzeća bila solventna potrebno je da i banke čiji su komitenti budu takve. Neodgovarajućom politikom ročne transformacije sredstava u bankama može se prouzrokovati insolventnost preduzeća i banaka (radi se o odstupanju od

90

bankarskog pravila da se kratkoročni depoziti koriste za kratkoročne plasmane, a dugoročni za dugoročne plasmane).Platni promet – Brzina prenosa novca od dužnika do poverioca zavisi od platnog prometa. Na solventnost poverioca pozitivno utiču brži novčani prilivi, a sa druge strane, ako se veliki deo novčane mase nalazi u kanalima platnog prometa i ako je platni promet spor, to će negativno uticati na solventnost jer će depoziti preduzeća i banaka biti manji, zbog čega će i mogućnosti za plaćanje dospelih obaveza biti manje. Postoji funkcionalna veza između platnog prometa, cirkulacije novca preko žiro računa komitenta banke i stanja depozita i finansijskog potencijala banke. Pored toga, od brzine platnog proemta zavisi i količina novca u opticaju. Primarna i sekundarna raspodela novca – Na solventnost preduzeća imaju uticaj primarna i sekundarna raspodela novca. Primarna raspodela novca obavlja se na tržištu posredstvom prodajnih i nabavnih cena – ako preduzeće ima disparitet između prodajnih i nabavnih cena (depresirane prodajne i apresirane nabavne cene), tada ima i disparitet između novčanih primanja i davanja zbog čega može nastupiti insolventnost. Sekundarna raspodela novca sprovodi se posredstvom fiskalne politike. Ona se obavlja između preduzeća, države i lokalne samouprave preko plaćanja javnih prihoda. Poreskim sitemom se definiše koje javne prihde plaćaju preduzeća, od čega zavsi koliko novca ostaje preduzeću. Kada su primarna i sekundarna raspodela novca nepovoljne za preduzeće, onda ono smanjuje mogućnost zadržavanja dobitka, što nameće potrebu za novim zaduživanjem (povećavaju se izdaci za plaćanje kamata na pozajmljena sredstva).

66.Insolventnost: Državni budžet i drugi budžeti; Aktivnost državnih organa; InflacijaDržavni budžet i drugi budžeti – Iz državnog budžeta finansiraju se javni rashodi. Budžetska sredstva se obezbeđuju iz javnih prihoda (porezi, carine, takse...) koje plaćaju pravna i fizička lica. Visoki javni prihodi negativno deluju na solventnost preduzeća, jer plaćanje tih obaveza slabi njihovu novčanu poziciju. Budžetskim sredstvima država finansira obaveze prema korisnicima u oblasti odbrane, bezbednosti, školstva, zdravstva...Neblagovremeno izmirivanje tih obaveza može dovesti do insolventnosti korisnika budžetskih sredstava.Aktivnost državnih organa – Zakonodavna vlast treba da donosi propise kojima se reguliše sistem plaćanja, instrumenti plaćanja i sankcije za neblagovremeno plaćanje. Sudska i izvršna vlast treba da

91

sprovode te propise u praksi i da primenjuju sankcije prema insolventnim dužnicima (stečaj i likvidacija preduzeća).Inflacija – Inflaciju (od latinske reči inflatio-nadimanje) karakateriše pad kupovne moći novčane jedinice i opšti porast cena roba i usluga (u inflaciji brže rastu nabavne cene od prodajnih). U inflaciji rastu cene, pa kupovina sirovina, energenata, opreme... zahteva veće novčane izdatke i tada dolazi do preteranog štampanja novčanica velike nominalne, a male stvarne vrednosti. Iako se zalihe kod nepromenjenog obima proizvodne u fizičkom smislu ne povećavaju, u novčanom izrazu se povećavaju zbog rasta cena, a time se stvara potreba za povećanjem izvora finansiranja zaliha. Na ovaj način se povećava vrednost svih zaliha, kao i vrednost stalne kratkoročne imovine. Ako se u tom slučaju ne povećavaju dugoročni izvori srazmerno povećanju te imovine, može se narušiti dugoročna finansijska ravnoteža pomeranjem u korist dugoročno vezane imovine, što ugrožava solventnost.

67.Pojam poreskog sistemaPoreski sistem jedne zemlje čini ukupnost svih oblika poreza (javnih prihoda). U savremenim privrednim sistemima javni prihodi imaju značajnu fiskalnu, ekonomsku i socijalnu ulogu i javljaju se u raziličitim oblicima, kao što su porezi, doprinosi, takse, naknade..Javni prihodi služe za podmirivanje troškova koji imaju opšti karakter. Porez kao deo javnih prihoda predstavlja najznačajniji instrument prikupljanja prihoda u državnoj ekonomiji. On predstavlja instrument javnih prihoda kojim država od subjekata pod svojom poreskom vlašću prinudno uzima novčana sredstva, bez neposredne protivusluge, u svrhu pokrivanja svojih finansijskih potreba i postizanja drugih, prvenstveno ekonomskih i socijalnih ciljeva.Opšte karakteristike poreza su da u njegovoj osnovi leži prinuda, da porez predstavlja davanje bez direktne protivnaknade; to je takav prihod kod kojeg nije unapred utvrđena svrha za koju će se upotrebiti i naplaćuje se isključivo u novcu.Poreski sistemi savremenih država međusobno se razliku ne samo u odnosu na sastavne elemente, nego i u pogledu učešća pojedinih poreskih oblika u strukturi javnih prihoda fiskalnog karaktera. Navedene razlike nastaju zbog različitih faktora, od kojih su najvažiji:a)Razvijenost privrede – U razvijenim zemljama veće učešće u strukturi javnih prihoda imaju porez na dohodak i porez na imovinu, dok je u manje

92

razvijenim zemljama veće učešće poreza koji pogađaju potrošnju (porez na promet i akcize).b)Društveno-ekonomsko uređenje – U zemljama sa razvijenim tržišnim privredama poreska politika se vodi na način da se obezbedi optimalnost u ostvarivanju alokativnih i redistributivnih cilleva (poreski podsticaji su relativno rasprostranjemi i osnov za njihovo popisivanje su čvrsto postavljeni kriterijumi koji su uglavnom ekonomske, ekološke ili socijalnopolitičke prirode). U nerazvijenim tržišnim privredama porezi i drugi javni prihodi se koriste kao transfer sredstava iz državnih preduzeća u budžet (kod oporezivanja prometa propisan je veliki broj različitih poreskih stopa, kao i brojna poreska oslobađanja).c)Fleksibilnost pojedinih poreza – Uz pretpostavku da se poreske stope i olakšice ne menjaju, na promene u strukturi poreskog sistema utiču promene u privrednim kretanjima.d)Struktura radne snage – Najefikasniji mehanizam za naplatu poreza na dohodak fizičkih lica je naplata ovog poreza u momentu isplate (odbitka), ali to nije moguće kada veliki broj lica samostalno obavlja svoju delatnost (porez se plaća na osnovu rešenja nadležnog poreskog organa).e)Stepen otvorenosti ekonomije – U zemljama koje nastoje da ostvare što veće učešće spoljnotrgovinskog sektora u društvenom proizvodu vodi se računa o poreskom sitemu (naročito kada su u pitanju posredni porezi) i to u smislu uvođenja poreskih oblika koji će pospešivati izvoz.

68.Pojam i ciljevi poreske politikeSvaka država kreira i sprovodi makrofinansijsku politiku čije su dve glavne poluga – poreska (fiskalna) politika i monetarno-kreditna politika. Poreska politika je deo ekonomske i socijalne politike i obuhvata usklađeno delovanje državnih institucija kroz ubiranje javnih prihoda na raspodelu, razmenu, potrošnju i proizvodnju u određenom nacionalnom prostoru i vremenu i skladu sa društveno prihvatljivim ciljevima i zadacima. Subjekt poreske politike je država (njeni organi od centralnih do lokalnih) i raspolaže pravom zavođenja poreza i drugih javnih prihoda i određivanje njihovih parametara. Koliko će biti nivoa subjekata s poreskim suverenitetom u jednoj državi zavisi od društveno-političkog uređenja. Mere poreske politike oslanjaju se na poreski sistem pod kojim se podrazumevaju sve vrste poreza, taksa, doprinosa i drugih davanja koja čine javne prihode, s jedne, i svi oblici javnih rashoda i propisi koji ih

93

uređuju, s druge strane. Subjekti poreske politike koriste poreske oblike, kao i njihove elemente iz poreskog sistema.Mere poreske politike primenjuju se paralelno sa drugim merama, posebno sa merama monetarno-kreditne politike. Širi spektar uticaja instrumenata poreske politike doprinosi da se njihovom primenom realizuju tri bitne funkcije, odnosno cilja: a)stabilizacioni, b)alokativni i c)redistributivni.a)Stabilizaciona funkcija poreske politike ogleda se u njenom dejstvu na postizanje i očuvanje pune zaposlenosti (na smanjenje nezaposlenosti), zatim stabilnog nivoa cena i uravnoteženog platnog bilansa zemlje. Stabilizaciona poreska politika je sa dvostrukom značenjem, što zavisi o kakvoj je privrednoj neravnoteži reč - ako je privreda u stanju deflatorne neravnoteže, tada je uloga stabilizacione poreske politike da podstiče tražnju u privredi (kroz brojna smanjenja u poreskoj preraspodeli lične, a naročito investicione tražnje i potrošnje), dok u slučaju ako je na delu inflatorna neravnoteža (likvidna novčana sredstva su veća od realne ponude dobara i usluga) stabilizaciona poreska politika sastojaće se u naporima da se preko odgovarajućih poreza i njihovih parametara zahvati deo viška tražnje. Da bi poreska politika ostvarila svoju punu funkciju najpre treba da se utvrdi karakter inflacije i da se u skladu sa tim planiraju određene mere.b)Alokativna funkcija (cilj) fiskalne politike ogleda se u alokaciji i korišćenju proizvodnih faktora. Stimulisanje investicione aktivnosti država može postići smanjenjem poreskih stopa na dobit preduzeća određenih grana, ostavljajući tako njegov veći deo za ulaganje u proširenu reprodukciju. Takođe, merama poreske politike treba podsticati akumulaciju kao primarnu ekonomsku kategoriju, kao i investicije po privrednim granama, oblastima i regionima. Za ostvarenje ovih ciljeva i zadataka uvode se razna poreska oslobađanja i poreske olakšice.c)Redistributivna funkcija (cilj) poreske politike često se ističe kao njena izvorna funkcija zato što je sadržana u karakteru njenih instrumenata. Ostvaruje se dejstvom instrumenata poreske politike kojima se postiže korekcija odnosa iz primarne raspodele. Uz redistributivnu funkciju ostvaruje se i socijalna funkcija. Ovom funkcijom vrši se preraspodela nacionalnog dohotka između različitih društvenih slojeva. Ako je poreska politika zasnovana na socijalnim principima, onda će se njene akcije usemravati u dva pravca: 1)da se oštrim progresivnim poreskim stopama zahvati dohodak imućnih građana i 2)da se poreskim olakšicama pomogne siromašnim društvenim slojevima.Realizacija sabilizacione, alokativne i redistributivne funkcije poreske politike ukazuje da je polje njenog dejstva široko i da se prostire od sfere optših potreba, preko raspodele dohotka i imovine do efekata stabilizacije i strukturnih prilagođavanja privrednog sektora.

94

Navedene ciljeve poreska politika realizuje primenom fiskalnih instrumenata. Da bi se uspostavila koordinacija dejstva instrumenata i realizovali ciljevi koji su prioritetni, ekonomska odnosno poreska politika, treba da reši probleme unutrašnjeg zaostajanja putem blagovremenog uočavanja poremećaja, donošenjem odluka i njihovom primenom.

69.Klasifikacija porezaU teoriji postoje dve ideje o strukturi poreskog sistema, i to: a)poreski monizam i b)poreski pluralizam.Zagovornici poreskog monizma smatrali su da treba da postoji samo jedan porez (fiziokrati u Francuskoj u drugoj polovini XVIII veka), dok poreski pluralizam predstavlja poreski sistem koji se sastoji iz više poreskih oblika i nalazi primenu u svim poreskim strukturama, a klasifikaciju poreskih oblika vrši na sledeći način: neposredni (direktni) i posredni (indirektni) porezi, subjektni i objektni porezi, analitički i sintetički porezi, ad valorem i specifični porezi, redovni i vanredni porezi, porezi u novcu i naturi.

Neposredni (direktni) i posredni (indirektni) porezi – Osnov za podelu poreza nalazi se u tome kako se manifestuje poreska snaga. Ukoliko se ona manifestuje posedovanjem imovine ili dohotka reč je o neposrednim (direktnim) porezima, a ako se manifestuje u vidu potrošnje radi se o posrednim (indirektnim) porezima. Pored pomenutog, kao kriterijum za podelu može se primeniti i fenomen prevaljivanja poreza (lice koje je zakonom određeno da plati porez uspeva da na tržištu teret poreza prenese na druga lica, što je slučaj sa posrednim porezima).Prednosti neposrednih u odnosu na posredne poreze su:-pravični su, jer se poreski teret utvrđuje na osnovu ekonomske snage, ali samo ako se zahvataju potem progresivnih stopa,-prihodi od ovih poreza su stabilniji.Nedostaci neposrednih poreza u odnosu na posredne su:-zahtevaju relativno skuplju poresku adminsitraciju,-psihološki su teže prihvatljivi,-neelastični su i ne prate konjukturna kretanja.Prednosti posrednih poreza u odnosu na neposredne su:-izdašni su i elastični,-porez je uračunat u cenu proizvoda, pa je zbog toga anoniman, i zato je prema njemu manji otpor kod poreskih obveznika.Nedostaci posrednih poreza u odnosu na neposredne su:-nesocijalni su jer se njima oporezuju artikli široke potrošnje, što pogađa siromašne slojeve stanovništva,-nestabilniji su jer prate konjukturna kretanja.

95

Subjektni i objektni porezi – Kao kriterijum za ovu podelu uzima se metod utvrđivanja poreske sposobnosti. Objektni ili tzv.realni porezi su oni porezi koji se utvrđuju prema objektivnim elementima, ne vodeći računa o ličnosti poreskog obveznika (oporezuje se svaki izvor prihoda odvojeno bez povezivanja sa drugima – porezi koji pogađaju pojedinačne prihode građana, kao što su zarada, prihodi od poljoprivrede i šumarstva, prihodi od kapitala..). Kod subjektnih poreza oporezivanjem se obuhvataju svi prihodi poreskog obveznika kao jedna celina, i pri tome se vodi računa o faktorima koji su bili od uticaja na utvrđivanje poreske obaveze (vezani su za određenu ličnost koja ostvaruje dohodak ili poseduje imovinu, pri čemu se uzima u obzir neoporezivi minimum-porodične obaveze, broj dece, zdravstveno stanje, a u njih spadaju porez na dohodak građana i porez na ukupnu neto imovinu).

Analitički i sintetički porezi – Kao kriterijum razlikovanja uzima se predmet oporezivanja (podela poreza na analitičke i sintetičke zasnovana je na kriterijumu obuhvatnosti poreske situacije).Analitički porezi su oni koji pogađaju samo jedan objekat obveznikove imovine (npr.zgradu) ili jednu vrstu obveznikovog prihoda (npr.prihode od samostalne delatnosti).Sintetički porezi su oni koji obuhvataju ukupnu obveznikovu imovinu, ukupan dohodak ili promet svih proizvoda ili usluga (porez na ukupnu imovinu, porez na dohodak građana...).

Ad valorem i specifični porezi – Kriteriju za ovu podelu predstavlja način na koji se iskazuje poreska osnovica.Ad valorem porezi (porezi po vrednosti) su oni kod kojih se poreska osnovica iskazuje u novčanim jedinicama (npr.imovina ima tržišnu vrednost 500.000 dinara, dohodak iznosi 15.000 dinara...). Porez se utvrđuje primenom poreske stope u određenom procentu na ovako iskazanu poresku osnovicu.Specifični porezi su oni kod kojih se poreska osnovica iskazuje u nekim mernim jedinicama (npr.osnovica kod akciznih proizvoda-paklica cigareta, litar vina...). Poreska obaveza se u ovom slučaju utvrđuje u apsolutnom iznosu prema mernoj jedinici (npr.0,50 dinara po jednom litru vina).

Redovni i vanredni porezi – Posmatrano sa vremenske tačke gledišta, razlikuju se redovni porezi koji predstavljaju poreske oblike koji se redovno naplaćuju za jedan period vremena (dominantni su i njima se finansiraju redovni javni rashodi) i vanredni porezi koji se naplaćuju u vanrednim situacijama i služe za pokriće vanrednih javnih rashoda (sanacija šteta od velikih elementarnih nepogoda...).Porezi u novcu i naturi – U savremenim uslovima porezi u novcu potpuno su potisnuli poreze u naturi, pa je ova podela istorijskog karaktera.

96

70.Poreski sistem u našoj zemljiIako postoji veliki broj faktora koji utiču na to da se poreski sistemi razlikuju od jedne do druge zemlje, ipak se može reći da oni počivaju na konceptu poreskog pluralizma.Pored standardnih poreskih oblika (kao što su porez na dohodak fizičkih i pravnih lica, porez na promet, akciza, porez na imovinu...) koji čine poreski sistem većine zemalja, postoji veliki broj specifičnih fiskalnih oblika koji nisu u velikoj meri izdašni, ali odražavaju trenutnu poresku politiku neke zemlje. Osnovni zadatak poreskog sistema i poreske politike je prilagođavanje okolnostima i činjenicama koje su odlučujuće za proces oporezivanja – stalne promene uslova privređivanja direktno utiču na promene poreskih propisa i ukidanje pojedinih poreskih oblika. Poreski sistem jedne zemlje nastaje kao rezultat kompromisa političkih snaga u društvu, potrebe za iznalaženjem novih izvora za finansiranje javnih rashoda i slično i uglavnom nisu rezultat unapred određenog plana.Ukoliko jedna zemlja ima više nivoa vlasti, poreski sistem postaje složeniji, a u tom slučaju dolazi do izvesnog stepena neusklađenosti između pojedinih oblika poreza uvedenih od različitih nivoa vlasti (ovaj problem se u velikoj meri razrešava tako što zakonodavac donosi zakon koji sadrži opšte odredbe o javnim prihodima).Poreska politika u našoj zemlji sprovodi se na više nivoa vlasti, kao što je Republika, autonomna pokrajina, grad i opština.Vrste poreza koji se mogu uvoditi na teritoriji Republike Srbije su:a)Porez na promet, kod kojeg se razlikuju:-porez na promet proizvoda,-porez na promet usluga, i-akcize.b)Porez na dobit preduzeća,c)Porez na dohodatk građana,d)Porez na imovinu, kod kojeg se razlikuju:-porez na imovnu u statici,-porez na nasleđe i poklon, i -porez na prenos apsolutnih prava.e)Porez na finansijske transakcije,f)Porez na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara, ig)Porez na fond zgrada.

71.Poreski obveznikPoreski obveznik je ono fizičko ili pravno lice koje je zakonom obavezno da plati poreze (naziva se i poreski subjekt, i to pasivan poreski subjekt).

97

Aktivan poreski subjekt je država koja ima pravo da utvrđuje i naplaćuje porez. Poreski obveznik je uži pojam od poreskog dužnika, jer svaki poreski obveznik je ujedno i poreski dužnik. Pojam poreskog dužnika, pored pojma poreskog obveznika, obuhvata i poreskog platca, poreskog posrednika, poreskog destinatara i poreskog jemca. Poreski platac je ono fizičko ili pravo lice koje zakon obavezuje da obračuna i uplati propisani porez (poslodavac koji isplaćuje zaradu, banka koja isplaćuje kamatu...).Poreski posrednik je dužan da sa svakog računa poreskog dužnika (poreskog obveznika ili poreskog platca) na osnovu njihovog naloga za prenos sredstava obustavi i po odbitku uplati utvrđeni porez, u svoje ime, a za račun poreskog obveznika ili poreskog platca, na odgovarajući uplatni račun.Poreski destinatar je ono lice koje je po intenciji zakonodavca pozvano da snosi poreski teret tj.čiju bi ekonomsku snagu (iskazanu kroz dohodak ili imovinu) porez trebao da umanji. Poreski destinatar može biti poreski obveznik, ali je moguće da to bude i neko drugo lice. Ovakvo razdvajanje poreskog obveznika i poreskog destinatara postoji kod posrednih poreza (porez na promet). Namera je zakonodavca kod ove vrste poreza da poreski teret podnese kranji potrošač (kupac), a ne prodavac koji je određen za poreskog obveznika.Poreski jemac je ono lice koje na osnovu zakona ili na fakultativnoj osnovi odgovara za poresku obavezu drugog lica – poreskog obveznika.

U finansijskog teoriji postoji dilema kod oporezivanja dohotka fizičkih lica po pitanju određivanja poreskog obveznika. Rešenja su različita od zemlje do zemlje. Kod nas, kao poreski obveznik je određen pojedinac (individualno oporezivanje). U ovom slučaju pružaju se poreske olakšice za bračnog druga i izdražavane članove porodice. Sistem individualnog oporezivanja je administrativno jednostavniji od zajedničkog oporezivanja.Sistem zajedničkog oporezivanja podrazumeva oporezivanje zajedničkog dohotka svih članova porodice, supružnika ili članova domaćinstva u zavisnosti od toga o kakvoj je zajednici reč. U savremenim fiskalnim sistemima nema dileme da dobit pravnih lica treba oporezivati zasebnim porezom i to iz razloga što je u društvima kapitala (AD) koncentrisana velika ekonomska snaga koja je nezavisna od ekonomske snage akcionara. Ako su akcionari fizička lica, dohodak koji je pripisan njima oporezuje se porezom na dohodak, dok se dobit akcionara-pravnih lica oporezuje porezom na dobit. Ovim načinom oporezivanja, dividende, odnosno udeli, dvostruko su oporezovani – prvi put na nivou društva porezom na dobit, i drugi put na nivou akcionara , porezom na dohodak fizičkih lica kao prihod od kapitala.

98

U našem poreskom sistemu poslovni rezultat pravnih lica podleže oporezivanju posebnim porezom-porezom na dobit preduzeća, bez obzira da li je u pitanju pravno lice organizovano kao društvo kapitala ili društvo lica. Pravno lice je obveznik i drugih poreskih oblika – poreza na promet, akciza, poreza na imovinu....

72.Predmet oporezivanjaPredmet oporezivanja, odnosno poreski objekat može se definisati sa stanovišta nauke o finansijama i sa stanovišta poreskog prava. Sa stanovišta nauke o finansijama poreski objekat predstavlja materijalni osnov za uvođenje poreza. To mogu biti prihodi, dohodak, imovina...Sa stanovišta poreskog prava poreski objekat predstavlja određene činjenice koje su preduslov za nastanak poreske obaveze (to mogu biti fizička egzistencija poreskog obveznika – kod glavarine, novčani iznosti-prihodi ili dohodak kod poreza na dohodak fizičkih lica, transakcije-promet proizvoda kod poreza na promet) odnosno, sve što može da manifestuje ekonomsku snagu koja se može oporezovati.To znači: da bi nastala poreska obaveza, neophodno je da se ostvari neki prihod ili da se stekne imovina ili da se obavi neka transakcija, što će dovesti poreskog obveznika u položaj da plati porez.Kada se govori o predmetu oporezivanja, treba napomenuti da porez najčešće nosi naziv svog objekta: porez na dobit, potez na dohodak, porez na imovinu... U praksi je čest slučaj da isti porez obuhvata više sličnih objekata, kao što je slučaj sa porezom na promet (objekat je proizvod i izvršena usluga) i porezom na imovinu (porez na imovinu ima za objekat nekoliko stvarnih prava na nepokretnostima: pravo svojine, pravo dugoročnog zakupa...)-Od poreskog objekta treba razlikovati poreski izvor koji čine sva dobra iz kojih poreski obveznik može platiti porez (prihod ili dohodak obveznika, a u izuzetnim slučajevima i imovina obveznika).Plaćanje poreske obaveze iz nekog izvora podrazumeva da se umanjuju obveznikovi neto prihodi, odnosno dohodak, kao izvori koji se neprestano obnavljaju – za plaćanje svih poreza kao izvor se uzimaju prihodi, a ne i sama imovina, pa i kad je u pitanju plaćanje poreza na imovinu (kod ovog poreza poreski objekat je imovina, ali je poreski izvor prihod obveznika). Izuzetno se porez na imovinu plaća iz same imovine, kao što je slučaj u vanrednim okolnostima.

99

73.Poreska osnovicaPoreska osnovica predstavlja kvantitativno određen iznos predmeta oporezivanja. Poreska osnovica se određuje za svaki poreski oblik (na primer-osnovica poreza na dobit preduzeća je oporeziva dobit koja se utvrđuje na način propisan zakonom..). Primenom poreske stope na utvrđenu poresku osnovicu dobija se iznos poreza koji je obveznik dužan da plati.Poreska osnovica može biti: a)stvarna (utvrđuje se na osnovu podataka koji odražavaju ekonomsku snagu poreskog obveznika) i b)pretpostavljena (utvrđuje se na osnovu pretpostavke da je poreski obveznik ostvario, odnosno mogao ostvariti prihod ili dohodak, a utvrđuje je poreski organ u slučaju da poreski obveznik nije podneo poresku prijavu u slučaju paušalnog oporezivanja).Visina poreske osnovice može se utvrditi primenom neke od sledećih metoda: 1)Direktne metode – Ova metoda predstavlja postupak kojim se poreska osnovica utvrđuje na bazi podataka koje je poreski obveznik dostavio poreskom organu (utvrđuje se na osnovu knjigovodstvene evidencije koju obveznik vodi i na osnovu koje je sastavio poresku prijavu i poreski bilans) i primenjuje se kod kod utvrđivanja stvarne poreske osnovice, a njom se utvrđuje porez na dobit preduzeća, kao i porez na dohodak građana na prihode od samostalne delatnosti obveznika koji vode poslovne knjige, 2)Indirektne metode – Primenjuje se prilikom utvrđivanja poreske osnovice u slučaju kada nadležnom poreskom organu podatke od značaja za utvrđivanje poreske obaveze dostavlja treće lice, a ne sam obveznik (na primer-u slučaju utvrđivanja poreza na dohodak građana na prihode od poljoprivrede i šumarstva neophodne podatke dostavlja organ nadležan za vođenje katastarskih knjiga...) , a primenjuje se i kod utvrđivanja stvarne poreske osnovice (akontacioni porezi koji se plaćaju po odbitku) i za utvrđivanje pretpostavljene poreske osnovice (akontacioni porez na prihod od poljoprivrede i šumarstva), 3)Službene metode – Primenjuje se u slučajevima: kada poreski obveznik nije podneo poresku prijavu iako je bio dužan da to učini, kada je poreski obveznik podneo poresku prijavu ali poreski organ smatra da su podaci neverodostojni (poreski organ putem kontrole prikuplja podatke ili zahteva od poreskog obveznika da dostavi tražene podatke) i kada ni poreski obveznik, ni treće lice nisu bili obavezni da dostave podatke za utvrđivanje poreske obaveze (poreska obaveza se utvrđuje na osnovu paušalno utvrđenog prihoda) i 4)Parifikacije – Primenjuje se u istim slučajevima kada i službena metoda, ali se od nje razlikuje po tome što poreski organ ne utvrđuje poresku osnovicu na osnovu podataka koje je sam prikupio, već na osnovu poređenja sa drugim obveznicima iste delatnosti koju svoju delatnost obavljaju pod približno istim uslovima.

100

74.Poreska stopaPoreske stope se uglavnom prikazuju kao procentualni iznos poreza u odnosu na fiksnu poresku osnovicu. Ukoliko je osnovica podeljena na više poreskih jedinica, poreska stopa označava iznos poreza u odnosu prema poreskoj jedinici (poreska jedinica je deo poreske osnovice pomoću koje se vrši izračunavanje poreza). Poreska stopa se menja u zavisnosti od prirode samog poreza.U finansijskoj teoriji i poreskim sistemima razlikuje se više vrsta poreskih stopa, i to:a)Zakonska poreska stopa – Stopa koja je utvrđena u zakonu o oporezivanju.b)Prosečna poreska stopa –Predstavlja udeo poreza na dohodak u dohotku koji je predmet oporezivanja (dohodak koji je predmet oporezivanja izračunava se tako što se koriguje u skladu sa poreskim propisima u svrhu utvrđivanja poreske osnovice), a obračunati porez stavlja se u odnos sa takvom, korigovanom poreskom osnovicom.c)Efektivna (stvarna) poreska stopa – Stopa meri stvarnu poresku obavezu poreskog obveznika i izračunava se kao udeo obračunatog poreza u dohotku koji još nije prilagođen zakonskim odredbama izračunavanja dohotka, a ne kao procenat oporezivog dohotka, pa zato se može reći da ova stopa izražava stvarni ekonomski poreski teret pojedinca ili preduzeća.d)Granična poreska stopa – Stopa koja se primenjuje za oporezivanje dohotka u najvišoj poreskoj jedinici kada se porez na dohodak obračunava progresivnim stopama.e)Osnovna poreska stopa – Stopa po kojoj se oporezuje osnovica bez uvećanja.

Ukoliko se kao kriterijum uzme odnos između kretanja poreske stope i poreske osnovice, poreske stope mogu biti:a)Proporcionalne –Ostaju iste kada se menja poreska osnovica (nepromenjene su bez obzira na visinu poreske osnovice).b)Progresivne – Uvećavaju se kada se uvećava poreska osnovica, a njihov porast može biti ravnomeran (kada se u istom procentu uvećavaju i poreska osnovica i poreska stopa), ubrzan (kada se poreske stope uvećavaju u većem procentu nego što se uvećava poreska osnovica) i usporen (kada se poreske stope uvećavaju u manjem procentu nego što se uvećava poreska osnovica).c)Regresivne – Stope koje se smanjuju kada se uvećava poreska osnovica.Proporcionalan je onaj poreski sistem u kojem je odnos plaćenog poreza i dohotka konstantan bez obzira na visinu nivoa dohotka, progresivan je ako prosečna poreska stopa raste s porastom dohotka, a regresivan u slučaju kada prosečna poreska stopa opada s porastom dohotka.

101

75.Poreske olakšicePoreski podsticaji i poreske olakšice predstavljaju ustupak koji država čini obveznicima, a koji se manifestuje kroz umanjenje poreske osnovice, umanjenje obračunatog poreza, kao i kroz odlaganje poreskih obaveza.Obveznicima se pružaju poeski potsticaji radi stimulisanja privrednog rasta, ulaganja stranog kapitala, poboljšanja ekološke situacije... što znači da zakonodavac u okviru vođenja poreske politike propisuje slučajeve kada se obveznicima priznaju poreske olakšice, a sve u zavisnosti od cilja koji se želi ostvariti.U cilju stimulisanja privrednog rasta ili ublažavanja nejednakog privrednog razvoja pojedinih privrednih grana ili geografskih regiona, propisuju se poreske olakšice koje spadaju u poreske investicione podsticaje, a pored njih, država i na druge načine podstiče investicije (na primer- davanjem subvencija iz budžeta).Druga vrsta poreskih olakšica je socijalno-političkog karaktera i njima se vrši diferenciranje poreskog tretmana obveznika prema njihovoj ekonomskoj snazi (veća su zahvatanja od poreskih obveznika čija je ekonomska snaga veća, odnosno od obveznika sa većimd ohotkom i imovinom).

76.Finansijsko-politička poreska načelaPorezi se u praksi shvataju kao instrumenti za obezbeđenje potrebnih budžetskih prihoda, iako se koriste i za ostvarenje drugih ciljeva – ekonomskih i socijalno-političkih, pa zato finansijsko-politična načela imaju prioritet u odnosu na druga. Prema ovim načelima porezi treba da budu izdašni u toj meri da pokriju sve državne rashode – porez treba da bude pokretljiv (treba da bude sposoban da se brzo prilagođava nastalim promenama), odnosno treba da bude takav da se prihodi od njega mogu po potrebi povećavati ili smanjivati. U grupu ovih načela spadaju:1)Princip izdašnosti – Poreski sistem reba da bude izdašan – treba da osigura dovoljno sredstava za podmirenje javnih potreba (državi je potreban takav poreski sistem kojim će uredno i neinflatorno obezbediti dovoljno finansijskih sredstava za pokriće svih redovnih javnih rashoda, kao i manji ili veći iznos sredstava za pokriće određenih vanrednih rashoda).2)Princip elastičnosti – Ovaj princip predstavlja zahtev da se porezi što brže i potpunije prilagođavaju promenama u visini javnih rashoda (poreski sistem treba da obezbedi da poreski prihodi rastu brže od nacionalnog dohotka, a da se u tu svrhu ne uvode novi porezi i da se ne povećavaju poreske stope). Da bi se postigla ovakva elastičnost poreskog sistema, potrebno je da poreska vlast oporezuje sektore koji imaju visoke

102

stope rasta, da primenjuje progresivne poreske stope, da oporezuje potrošnju koja ima visoku stabilnost potražnje....Elastičnost poreza posebno je značajna u uslovima privrednog rasta koji zahteva visoka državna ulaganja u privrednu infrastukturu, a rast poreskih prihoda omogućiće da se takva ulaganja ne finansiraju iz inostranih izvora ili domaćeg zaduženja. Kada se govori o elastičnosti poreza mogu se razlikovati finansijska elastičnost poreza (svojstvo poreza da se prilagođava promenama u javnim rashodima-na primer: porez na promet i akciza na određene proizvode i porez na imovinu zadovoljavaju kriterijum finansijske elastičnosti i ako dohodatk obveznika opadne, njegova potrošnja ovih proizvoda neće opasti ili će se vrlo malo smanjivati jer se obveznik zbog pada dohotka teško lišava stečenih navika) i ekonomska elastičnost poreza (ukoliko prihodi poreskih obveznika rastu i prate rast javnih rashoda, država ne mora da menja poreske stope, što se može videti na primeru poreza na promet, jer kako se povećava obveznikova potrošnja tako astu iporeski prihodi, a da pri tome poreska stopa ostaje ista).

77.Princip efikasnosti i princip umerenosti poreskog opterećenjaPrincip efikasnosti označava zahtev da porezi budu tako postavljeni da što manje utiču na ekonomske odluke privrednih subjekata na tržištu. Međutim, svaki porez nužno ostavlja efekte na njihovo ponašanje jer im umanjuje raspoloživi dohodak (porezi su nužnost jer je osnovni cilj njihovog ubiranja sakupljanje dovoljnih sredstava za podmirivanje javnih rashoda kojima se koriste svi pojedinci u društvu). Uvođenje poreza navodi poreske obveznike da promene svoje ponašanje, pa oni preduzimaju mere da umanje svoju poresku obavezu ili da se te obaveze potpuno oslobode. Na primer – ako se po višim stopama oporezuju veliki automobili, a mali automobili po nižim stopama, većina ljudi će se bez obzira na svoje želje odlučiti za kupovinu malih, jeftinijih automobila, tako da i pored toga što će plaćeni porez za manji automobil biti manji nego za veliki, poreski obveznik će biti nezadovoljan jer ga je porez naterao da se vozi u manjem automobilu. Nezadovoljstvo koje postoji i pored plaćenog poreza stvara višak poreskog tereta, pa se tako ukupan poreski teret deli na ubrani porez i višak poreskog tereta. Cilj svakog poreskog sistema je da što je moguće više smanji višak poreskog tereta koji predstavlja meru privredne neefikasnosti, jer će time biti maksimalno zadovoljeno načelo privredne efikasnosti poreza.

103

Princip umerenosti poreskog opterećenja nalaže da porezi ne budu previsoki, jer ako obveznik smatra da nisu umereni, to će nepovoljno uticati na njegovu volju za rad i razvijanje delatnosti kojom se bavi. 80-tih godina XX veka u SAD, u ekonomskoj politici Reganovog doba, vodila se velika rasprava o ideji koja je bila vezana za poreske stope i visinu prihoda državnog budžeta. Ekonomski stručnjaci predvođeni Arturom Laferom smatrali su da su visoke granične poreske stope glavni krivci za postojanje niske nacionalne štednje, malih investicija i recesije i bili su uvereni kako će smanjivanje graničnih poreskih stopa dovesti do poboljšanja ekonomskih prilika u SAD. Osnovni analitički instrument bila je kriva (Laferova kriva) koja je pokazivala odnos između poreskih stopa i poreskih prihoda (pri poreskoj stopi od 0% i po stopi od 100% poreski prihodi su jednaki 0-porastom poreske stope rastu i poreski prihodi, ali nakon neke tačke porastom poreske stope se ne povećavaju poreski prihodi, već upravo obrnuto).Međutim, praksa je demantovala Laferovu krivu. Empirija je pokazala da su se stope štednje posle smanjivanja poreza smanjile, poreski prihodi nisu se povećali, već su se i smanjili što je, između ostalog doprinelo povećanju budžetskog deficita.

78.Princip izbora poreskog izvora i princip fleksibilnostiPrincip izbora poreskog izvora – Pod stalnim poreskim izvorima podrazumevaju se izvori koji se stalno obnavljaju (dohodak), a ne imovina koja se ne obnavlja neprestano, već predstavlja akumulirani dohodak ranijeg perioda. Ukoliko je poresko opterećenje tako visoko da obveznik ne može da podmiri svoju obavezu iz tekućeg perioda, postavlja se pitanje poštovanja principa umerenosti oporezivanja (u slučaju da obveznik zbog visokog poreskog opterećenja bude prinuđen da otuđi imovinu radi izmirenja dospelih poreskih obaveza, to utiče na smanjenje motivacije za rad i štednju).Ipak, u nekim vanrednim slučajevima država može ustanoviti poreze kojima će izvor biti imovina, a to su relni porezi iz imovine (obično se uvode posle rata da bi se opoezovali prihodi i imovina ratnih profitera).Princip fleksibilnosti – Ovaj princip zahteva da se poreski prihodi automatski usklađuju sa cikličnim kretanjima nacionalnog dohotka. Međutim, kod nekih vrsta poreza neophodno je da se u zakonodavnom postupku primeni poreska stopa kako bi se poreski prihodi uskladili sa konjukturnim kretanjima u privredi (ta vrsta poreza je sa stanovišta ovog principa nefleksibilna). Klasifikacija poreza na fleksibilne (na primer: porez na dohodak građana) i nefleksibilne (podležu samo diskrecionim merama-na primer: porez na imovinu) zavisi od mera koje se preduzimaju u okviru

104

sprovođenja stabilizacione ekonomske politike, a one mogu biti automatske (izazivaju efekte, a da nosioci ekonomske politike ne moraju da preduzimaju nikakve akcije) i diskrecione (podrazumevaju primenu instrumenata ekonomske politike-smanjenje ili povećanje poreske stope).

79.Princip stabilnosti poreskog sistema i princip identiteta poreskog destinatora i nosioca poreskog teretaPrincip stabilnosti poreskog sistema – Ovaj princip nalaže da se bez velike potrebe ne sprovode poreske reforme. U zavisnosti od stepena promena poreskih propisa razlikuju se radikalne (prilikom njihovog sprovođenja poreski sistem se iz korena menja time što se uvode novi poreski oblici, a neki ukidaju, ili se iz osnova redefiniše neki od postojećih oblika poreza) i parcijalne poreske reforme (ove reforme podrazumevaju izmene u poreskoj politici, odnosno promenu nekih poreskih instituta kao što su poreska stopa ili poreske olakšice). Ipak, ukoliko promena poreske stope bude takva da dovede do radikalnih efekata, takva parcijalna poreska reforma se može nazvati i radikalnom, što znači da se ne može uvek povući jasna crta između ovih reformi.Princip identiteta poreskog destinatara i nosioca poreskog tereta – Na ostvarivanje ekonomskih principa odlučujući uticaj ima prevaljivanje poreza – poreski obveznik, kao lice koje ima obavezu da plati porez, može delimično ili u celosti, da prevali poreski teret na druga lica - poreske destinatare, usled čega se ne smanjuje njegov dohodak ili imovina. Prevaljivanje poreza predstavlja pojavu pri kojoj zakonom određeni poreski platac, putem menjanja cena, prebacuje poreski teret u celosti ili delimično na druga lica ili ova lica na njih prebačeni teret prevaljuju u celosti ili delimično na treća lica (kod poreza na promet dolazi do prevaljivanja poreza sa prodavca na potrošača-kupca čime se umanjuje njegova ekonomska sanga, a ne zakonskog obveznika-prodavca).

80.Socijalno-politička poreska načelaPri utvrđivanju poreske politike vodi se računa o tome da porezi budu pravedni. Pravednim se smatra ono oporezivanje koje je opšte i ravnomerno raspoređeno na sve poreske obveznike, pa se otuda socijalno-politička načela pojavljuju u dva oblika: kao princip opštosti i kao princip ravnomernosti.

105

Opštost poreza podrazumeva da sva lica moraju da učestvuju u njihovom plaćanju, jer se pretpostavlja da sva lica koriste zajedničke usluge države. Međutim, zahtev da se ispoštuje opštost poreza ne znači da ne postoje različite poreske olakšice. Poreska oslobađanja mogu se svrstati u nekoliko grupa:-politička (na primer: oslobođenja za članove diplomatskih i konzularnih predstavništva....),-ekonomsko-politička (na primer: oslobođenja za novoosnovana preduzeća),-poresko-tehnička (na primer: oslobođenja javnih ustanova koje prihode ostvaruju iz budžeta),-finansijska (oslobođenja prihoda po osnovukamate od javnog zajma...),-socijalno-politička (na primer: oslobođenje egzistencijalnog minimuma).Ravnomernost u oporezivanju predstavlja materijalnu pretpostavku oporezivanja i omogućava princip sposobnosti plaćanja poreza (plaćanje prema ekonomskoj snazi obveznika). Pravednost pri oporezivanju predviđa da se porezi moraju plaćati prema opštim objektivnim pravilima koja se smatraju razumno pravednim. Međutim, o ovoj pravednosti postoje različita stanovišta – po jednom, poreze bi trebalo plaćati prema koristi koju poreski obveznici imaju od poreza (obveznici bi trebalo da plaćaju porez u zavisnosti od svoje potražnje za javnim uslugama), a po drugom porez bi trebalo plaćati u zavisnosti od mogućnosti plaćanja koje ima poreski obveznik (isti porez treba da plaćaju poreski obveznici sa istom platežnom moći koja proističe iz ekonomske snage poreskih obveznika, a meri se dohotkom, imovinom ili potrošnjom).

81.Finansijsko-administrativna poreska načelaFinansijsko-administrativna načela predviđaju određenost poreza propisima i zahtev da njegovo ubiranje ne bude praćeno visokim troškovima. Ova načela obuhvataju: 1)princip zakonitosti poreza, 2)princip minimalizacije administrativnih troškova i 3)princip minimalizacije troškova plaćanja poreza.Princip zakonitosti poreza (načelo po kome se oporezivanje može vršiti samo na osnovu zakona) staro je vekovima. Uvođenje novih poreza i menjanje pojedinih poreskih instituta u već postojećim poreskim oblicima može se vršti isključivo zakonom. Međutim, zbog faktičke nemogućnosti zakonodavca da zakonom uredi sva relevantna pitanja iz poreske materije, u ovoj materiji susreću se i podzakonski akti – odluke, uredbe i pravilnici.Iz principa zakonitosti poreza proističe načelna nedopustivost retroaktivnog (povratnog) dejstva poreskih zakona. Ovo je u skladu sa pravilom da se početak važenja zakona računa od njegovog stupanja na

106

snagu (pravna sigurnost i izvesnost nalažu da zakoni deluju samo za ubuduće). Ipak, odstupanje od zahteva za nedopuštanjem retroaktivnosti poreskih zakona može se u praksi javiti kod vanrednih poreza. Odredbe zakona treba da budu jasne i precizne (zakonske formulacije treba da budu u toj meri jasne da ih može razumeti i obveznik koji nema potrebno obrazovanje).Princip minimalizacije administrativnih troškova - Administrativni troškovi jesu troškovi koje ima poreska uprava, a vezani su za ubiranje poreza. Osnovni zadatak poreske uprave je da u okviru postojećeg poreskog sistema prikupi što je moguće veći iznos poreza, a da bi ti ostvarila mora da sprovede čitav niz mera: da donese uputstva vezana za pojedine vrste poreza, da putem medija informiše poreske obveznike, odgovara na pitanja poreskih obveznika, da donese rešenja za uvrđivanje poreza... Princip minimalizacije troškova plaćanja poreza – Troškovi ispunjenja poreske obaveze jesu troškovi koje imaju poreski obveznici (pravna i fizička lica) prilikom ispunjenja zahteva koje im postavlja poreska uprava. U troškove koje imaju preduzeća ubrajaju se svi troškovi koje ona imaju kako bi zadovoljila poreske propise (deo zaposlenih mora utrošiti vreme u vođenju poslovnih knjiga, ispunjavanju poreskih obrazaca...) pa se time osim direktnog troška javlja i trošak ispunjenja poreske obaveze. Fizička lica imaju, takođe, određene troškove. Ona mogu uz naknadu da angažuju profesionalce koji će se baviti njihovim poreskim obavezama (trošak ispunjenja poreske obaveze meri se kao plaćeni iznos profesionalnom poreskom savetniku ili računovođi).

82.Porez na dobit preduzećaPorez na dobit preduzeća je poreski oblik kojim se oporezuje konačni finansijski rezultat – dobit koju ostvari poreski obveznik. Poreski obveznik – Iz naziva poreza na dobit preduzeća moglo bi se zaključiti da su njegovi obveznici samo preduzeća. Međutim, prema pozitivnim propisima Republike Srbije, sem preduzeća, kao obveznici ovog poreza određeni su i zadruge, kao i druga pravna lica (nedobitne organizacije) ukoliko ostvaruju prihode prodajom proizvoda na tržištu ili vršenjem usluga uz nadoknadu (ova pravna lica su obveznici poreza na dobit preuzeća samo u slučaju obavljanja poslovne aktivnosti koja donosi dobit). Prema tome, poreski obveznik poreza na dobit preduzeća je preduzeće organizovano u jednom od sledećih oblika: 1)akcionarsko društvo, 2)društvo sa ograničenom odgovornošću, 3)društeno preduzeće, 4)javno preduzeće, 5)ortačko društvo i 6)komanditno društvo. Zadruge su takođe obveznici ovog poreskog oblika ako ostvaruju prihode prodajom proizvoda na tržištu ili vršenjem usluga uz naknadu. Kao poreski obveznici određena su

107

i druga pravna lica koja nisu organizovana na navedene načine (na primer – nedobitne organizacije), ako ostvaruju prihode prodajom proizvoda na tržištu ili vršenjem usluga na tržištu. Nedobitne organizacije nisu osnovane radi sticanja dobiti i mogu imati dva oblika: a)ustanove koje obrazuje osnivač da bi zadovoljile različite interese trećih lica (korisnika), a mogu biti – humanitarne, obrazovne, kulturne, naučne, zdravstvene i druge prirode, i b)nedobitna udruženja koja se obrazuju sa ciljem da se zadovolje zajednički interesi samih članova – udruženja ekonomista, sportsko društvo, lekarsko društvo... Sa aspekta međunarodnog poreskog prava važno je utvrditi domašaj poreske jurisdikcije da bi se odredilo u kojoj zemlji i do kog obima se rasprostire nadležnost određene poreske vlasti. U savremenim tržišnim ekonomijama pravi se razlika između dva glavna principa i to primenom principa rezidentstva (mesto registracije preduzeća ili mesto stvarne kontrole i upravljanja) i izvora dohotka (teritorija na kojoj je dobit ostvarena). U Zakonu o porezu na dobit preduzeća Republike Srbije prihvaćen je princip rezidentstva, tako da se i rezidentna i nerezidentna pravna lica smatraju obveznikom poreza na dobit preduzeća, s tim što postoji razlika u obimu njihove poreske obaveze. Prema tome, poreski obveznik je rezident Republike Srbije koja plaća porez na dobit koju ostvari na teritoriji Republike Srbije i izvan nje (uvedena je obveza plaćanja poreza na dobit preduzeća za rezidentne obveznike u odnosu na njihov svetski dohodak).Poreska osnovica – Poresku osnovicu za obračun poreza na dobit preduzeća predstavlja oporeziva dobit koja se utvrđuje u poreskom bilansu na bazi pdoataka iz bilansa uspeha, sastavljenog prema propisima kojima je urađeno računovodstvo – na kraju poslovne godine, posle knjiženja svih poslovnih promena i obračuna nastalih u toku poslovanja, zaključuju se poslovne knjige i sastavljaju računovodstveni iskazi o stanju i uspehu (godišnji zaključak-bilans stanja, bilans uspeha, dodatni računovodstveni iskaz Aneks i izveštaj o poslovanju). Bilans stanja ima za cilj saopštavanje imovinskog stanja preuzeća na određeni dan, bilans uspeha saopštava finansijski rezultat poslovanja preduzeća (dobit ili gubitak) u određenom periodu, a poreski bilans ima za cilj utvrđivanje osnovice za obračun poreza na dobit preduzeća. Oporeziva dobit se dobija usklađivanjem dobiti iskazane u bilansu uspeha na način predviđen zakonom (usklađivanjem prihoda i rashoda).Poreska stopa – Stopa poreza na dobit preduzeća je proporcionalna i iznosi 14%. Poreski podsticaji i poreske olakšice – Obveznicima poreza na dobit preduzeća pružaju se poreski potsticaji radi stimulisanja privrednog rasta, ulaganja u osnovna sredstva i poboljšanja ekološke situacije. Jedna od potsticajnih mera kojom se utiče na poresku osnovicu i to kroz odlaganje

108

plaćanja poreza na dobit preduzeća je pravo poreskog obveznika na ubrzanu amortizaciju (tzv.poseban režim amortizacije-primenjuje se neka od propisanih metoda obračuna amortizacije po stopama koje mogu biti do 25% više od propisanih). Nedobitne organizacije mogu da ostvare pravo na oslobađanje od plaćanja poreza na dobit ukoliko ostvaruju prihode od prodaje proizvoda na tržištu (ili vršenjem usluga uz naknadu), ako kumulativno ispune sledeće uslove: da su ostvarile višak prihoda nad rashodima ostvaren u godini za koju se odobrava poresko oslobađanje u iznosu manjem od 300.000 dinara, da ostvareni višak ne raspodeljuju svojim osnivačima, članovima, direktorima, zaposlenima ili sa njima povezanim licima, da isplaćene zarade zaposlenima, direktorima i sa njima povezanim licima nisu veće od iznosa dvostrukog proseka za delatnost u kojoj je nedobitna organizacija razvrstana i da imovinu ne raspodeljuju u korist svojih osnivača, članova, direktora, zaposlenih ili sa njima povezanim licima. U cilju što korisnijeg plasmana slobodnih sredstava i stimulisanja direktnih investicija u osnovna sredstva za obavljanje registrovane delatnosti preduzeća, poreskom obvezniku priznaje se poreski kredit u visini od 20% od izvršenog ulaganja, a najviše do 50% obračunatog poreza. Oslobađanje od plaćanja poreza na dobit ostvarenu po osnovu prihoda od predmeta koncesije koncesionih preduzeća jedna je od olakšica koje se priznaje poreskom obvezniku na osnovu propisa Republike Srbije (koncesija je pravo korišćenja prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi ili obavljanje delatnosti od opšteg interesa, koje nadležni državni organ-koncedent ustupa domaćem ili stranom licu-koncesionaru na određeno vreme, pod uslovima propisanim zakonom, uz plaćanje koncesione naknade. Obvezniku koji na neodređeno vreme zaposli nove radnike obračunati porez se umanjuje za iznos koji je jednak iznosu koji čini 100% zarada, isplaćenih tim zaposlenim. Obveznik poreza na dobit koji uloži u svoja osnovna sredstva više od 600 miliona dinara i koji ta sredstva koristi u Republici i pri tome u periodu ulaganja zaposli na neodređeno vreme najmanje 100 radnika oslobađa se plaćanja poreza na dobit preduzeća u periodu od deset godina srazmerno tom ulaganju od prve godine u kojoj je ostvarena oporeziva dobit.

83.Porez na prometPri razmatranju posrednih ili indirektnih poreza treba razlikovati indirektne poreze na pojedinačne potrošne artikle, porez na promet (opšti porez na potrošne artikle) i carine. U savremenoj finansijskoj teoriji razlikuju se dve osnovne varijante poreza na promet: a) jednofazni (predstavlja takvu varijantu poreza kod koga se zahvatanje vrši samo u jednoj, tačno određenoj fazi pri kretanju robe od proizvođača do potrošača) i b) višefazni (predstavlja takvu varijantu poreza na promet kojim se vrši oporezivanje

109

prometa roba i usluga u svakoj fazi prometa i javlja se u dve varijante: višefazni bruto porez na promet-obračunava se na osnovicu u koju ulaze poreski iznosi iz ranije oporezivanih faza tj.kumulativni efekti i višefazni neto porez na promet-plaćeni porez u prethodnoj fazi prometa oduzima se iz poreske osnovice u narednoj fazi, kao što je porez na dodatu vrednost PDV).Predmet oporezivanja – Porezom na promet oporezuje se promet proizvoda i usluga. Porezom na promet proizvoda oporezuje se promet proizvoda koji služe krajnjoj potrošnji (sa potrošnjom se, pored prodaje proizvoda, poistovećuje i uvoz proizvoda za sopstvene potrebe, kao i razni oblici davanja proizvoda bez naknade, razmena proizvoda, iskazivanje manjka proizvoda koji se ne može pravdati višom silom, iskazivanje rashoda /kalo, rastup, lom/, korišćenje proizvoda sopstvene proizvodnje za krajnju potrošnju obveznika ili njegovih zaposlenih, uključujući i trošenje tih proizvoda za reprezentaciju i propagandu i nabavka proizvoda od strane primaoca lizinga u poslu i finansijskog lizinga). Prometom proizvoda koji služe krajnjoj potrošnji ne smatra se kupovina proizvoda radi dalje prodaje, zatim nabavka proizvoda koji imaju karakter reprodukcionog materijala (proizvodna potrošnja), kao i nabavka opreme, ali uz ispunjavanje propisanih uslova.Porez na promet usluga plaća se na promet usluga koje se obavljaju uz naknadu. Uslugama se smatraju svi poslovi (radnje) koje nisu promet proizvoda, a naročito: spoljnotrgovinske usluga, usluge prometa trgovina na veliko, izrada proizvoda od materijala kupca, zanatske i lične usluge, prevoz robe i putnika, ugostiteljske i turističke usluge, bankarske i usluge osiguranja, projektantske i druge usluge.Poreski obveznik – Obveznik poreza na promet proizvoda je prodavac na malo (bez obzira da li se radi o preduzeću, preduzetniku ili drugom obliku organizovanja). Obveznik je, takođe, pravno ili fizičko lice koje izvrši uvoz proizvoda za sopstvenu potrošnju ili izvrši promet proizvoda na jedan od sledećih načina: davanjem proizvoda bez naknade, razmenom proizvoda, zatim, ako iskaže manjak ili rashod, ili koristi proizvode sopstvene proizvodnje. Opšte je pravilo da je obveznik poreza na promet proizvoda prodavac, davalac ili potrošač. Izuzetak od ovog opšteg pravila je kod prodaje novog motornog vozila ili novog plovnog objekta- tada je obveznik kupac motornog vozila. Obveznik poreza na promet proizvoda u prometu derivata nafte-motornog benzina i dizel-goriva je *uvoznik, odnosno proizvođač tih derivata nafte. Obveznik poreza na promet proizvoda u prometu duvanskih prerađevina, alkoholnih pića i kafe je svaki učesnik u prometu (proizvođač, uvoznik,prodavac na veliko, prodavac na malo...). Obveznik poreza na promet proizvoda pri davanju proizvoda u finansijski lizing je davalac lizinga, osim u slučaju davanja novih motornih vozila i plovnih objekata- kada je obveznik primalac lizinga.

110

Obveznik poreza na promet usluga je lice koje vrši uslugu uz naknadu. Od ovog opšteg pravila izuzetak je kada fizičko lice, odnosno strano lice izvrši uslugu pravnom licu ili preduzetniku (tada je poreski obveznik korisnik usluge). Poreska osnovica – Osnovica poreza na promet proizvoda je cena po kojoj se vrši prodaja proizvoda, pre dodavanja tog poreza. Kod proizvoda na koje je plaćena akciza, iznos plaćene akcize ulazi u osnovicu poreza na promet proizvoda. Prodajnom cenom se smatra ukupna cena, uključujući maržu i sve troškove koje je prodavac zaračunao kupcu. U tu cenu ne ulaze jedino transportni troškovi pod uslovom da su nastali po nalogu ili za račun kupca. Osnovica poreza na promet usluga je iznos naknade za izvršenu uslugu u koju nije uračunat porez na promet usluga i utvrđuje se u zavisnosti od vrste usluga (za usluge prometa proizvoda na veliko-razlika između nabavne i prodajne vrednosti, za usluge zastupanja pravnih ili fizičkih lica, agencijske, posredničke, zastupničke, komisone, bankarske i berzanske usluge-provizija ili druga naknada, za usluge osiguranja i reosiguranja-bruto premija osiguranja umenjena za iznos tehničke premije i doprinosa za preventivu, za izvršene ostale naknade-iznos naknade.Poreska stopa – Porez na promet proizvoda i usluga obračunava se i plaća po stopi od 20%.Poreska oslobođenja – Porez na promet proizvoda ne plaća se na: izvoz proizvoda, sve vrste hleba i mleka, đubrivo, sredstva za zaštitu bilja, seme za reprodukciju, sadni materijal i kompletne krmne smeše za ishranu stoke, važeće taksene i poštanske marke i hartije od vrednosti.... Porez na promet usluga ne plaća se na usluge izvršene u inostranstvu, usluge iz oblasti zdravstva, nauke, kulture, obrazovanja, socijalne zaštite i sporta, usluge koje vrše verske organizacije, usluge koje se vrše diplomatskim i konzularnim predstavništvima pod uslovima reciprociteta, kao i usluge finanasijskog lizinga.

84.Porez na dodatu vrednostPorez na dodatu vrednost je savremeni oblik oporezivanja potrošnje. To je višefazni porez na promet koji se obračunava u svakoj fazi prometa proizvoda ili usluga. Ovim porezom oporezuje se samo ona vrednost koja je u određenoj fazi dodata od strane obveznika, a ne celokupna vrednost proizvoda ili usluga. Dodata vrednost predstavlja razliku između prodajne vrednosti proizvedenih dobara i usluga i vrednosti inputa, kojima su ta dobra i usluge proizvedeni. Dodata vrednost je ona vrednost koju proizvođač, lice koje pruža usluge, trgovac na veliko ili trgovac na malo dodaje sirovinama ili drugim nabavljenim inputima pre nego što proda proizvod kao nov (na primer: U proizvodnji i prodaji odela učestvuje

111

poljoprivrednik koji uzgaja pamuk, radnik koji ispreda konac, tkač koji tka tkaninu, krojač koji šije odela, prodavac na veliko koji na veliko otkupljuje odela, prodavac na malo koji odela prodaje konačnom kupcu, kao i prevoznik koji sve poluproizvode i proizvode prevozi iz mesta u mesto - svako u tom proizvodno-prodajnom lancu dodaje proizvodu deo vrednosti koji postaje osnovica poreza na dodatu vrednost).Porez na dodatu vrednost je složen poreski oblik i u vezi njega postoje različite podele tipova od kojih su najznačajnije one koje za kriterijum uzimaju: a)način utvrđivanja dodate vrednosti i b)tretman stalnih sredstava.a) Određivanje koliki je čiji doprinos u ukupnoj vrednosti finalnog proizvoda zahteva da se odredi doprinos svakog učesnika u proizvodno-prometnom procesu kombinacijom različitih faktora proizvodnje, od sirovina, preko poluproizvoda, do konačnih proizvoda. Polazeći od načina utvrđivanja dodate vrednosti ona se može odrediti pomoću 1)Direktne metode (Neposredno se određuje dodata vrednost, odnosno poreska osnovica, a postoje dve varijante a)metoda sabiranja gde se dodata vrednost utvrđuje kao zbir plaćanja za rad i kapital kojim se ona stvara, tj.zbrajanjem svih elemenata cene koji formiraju tu vrednost i b)metoda oduzimanja gde se dodata vrednost utvrđuje kao razlika između ukupne vrednosti prodatih proizvoda i izvršenih usluga poreskog obveznika i ukupne vrednosti njegovih nabavki u određenom periodu, te se na tako utvrđenu osnovicu primenjuje stopa poreza na dodatu vrednost) i 2)Indirektne metode (Poreskom obvezniku se odmah utvrđuje poreska obaveza, a on je dužan da obračuna porez na isporučenu robu i na pružene usluge, pri čemu ima pravo da obračunati iznos poreza umanji za iznos poreza koji mu je dobavljač iskazao u fakturi, pa se ova metoda naziva još i metodom fakture ili metodom poreskog kredita).

b) Polazeći od toga kako se tretiraju nabavke stalnih sredstava postoji: 1)potrošni tip (ukupna poreska osnovica jednaka je ukupnoj ličnoj potrošnji u državi i obuhvata samo potrošnju u privatne svrhe, dok se iz nje isključuju predmeti rada i sredstva za rad), 2)dohodni tip (iz osnovice poreza izuzima se samo godišnji iznos amortizacije koja je obračunata na nabavljeno osnovno sredstvo) i 3)tip bruto poreza na dodatu vrednost (ne vrši se odbijanje poreza plaćenog pri nabavci opreme, pa se investicije u osnovna sredstva oporezuju dva puta-kada su osnovna sredstva nabavljena i kada se roba koja se proizvodi pomoću tih sredstava proaje potrošačima).

Porez na dodatu vrednost ima prednosti, ali i nedostatke u odnosu na porez na promet – PDV se plaća u svim fazama prometnog ciklusa, dok se porez na promet u krajnjoj potrošnji plaća samo u trgovini na malo.

112

Prednosti poreza na dodatu vrednost u odnosu na porez na promet u krajnjoj potrošnji mogu se sagledati kroz:1)Izdašnost – U poreskim sistemima u kojima se primenjuje porez na dodatu vrednost oporezivo je preko 70% ukupne lične potrošnje, dok se u sistemu gde se primenjuje porez na promet u krajnjoj potrošnji lična potrošnja oprezuje između 30% i 50%.2)Sprečavanje poreske evazije – Porezom na dodatu vrednost efikasnije se sprečava evazija jer država vraća obvezniku porez koji je plaćen na input u delu u kojem je on veći od poreza obračunatog na autput, a takođe evazija se sprečava i time što poreski organ putem faktura može da prati faze prometa robe. 3)Neutralnost u spoljnotrgovinskim transakcijama – Kod poreza na dodatu vrednost izvoznik plaća porez na inpute, a onda ga odbija od poreza koji se obračunava na autput, dok se kod poreza na promet u krajnjoj potrošnji ne može izbeći da porez koji je izvoznik platio pri izradi proizvoda ostane u ceni po kojoj se roba izvozi.4)Sposobnost da se inputi izuzmu od oporezivanja – Porez na dodatu vrednost omogućava da se svi inputi izuzmu od oporezivanja, tako da ovaj porez eliminiše kumulativni učinak i kada je u pitanju oprezivanje usluga i oporezivanje robe (porez na dodatu vrednost se obračunava prilikom isporuke robe, a kupac je dužan da dokaže da će nabavljeno sredstvo koristiti kao input ukoliko želi da dobije poreski kredit).5)Mogućnost da se zahvate usluge – Porez na dodatu vrednost daje mogućnost da se zahvate i usluge – kada se usluge oporezuju porezom na promet u krajnjoj potrošnji, javlja se kumulativno dejstvo jer se porez plaćen pri nabavci inputa ugrađuje u osnovicu za plaćanje poreza na promet, dok kod poreza na dodatu vrednost svaka firma koja pruža usluge dužna je da porez obračuna, a korisnik usluge je dužan da se registruje da bi stekao pravo na odbitak poreza koji je platio prilikom nabavke inputa.

Nedostaci poreza na dodatu vrednost u odnosu na porez na promet krajnjoj potrošnji sastoje se u:1)Regresivnosti – Porez na dodatu vrednost ne pravi razliku između kupaca - njime se podjednako oporezuju dobra i usluge siromašnih i bogatih kupaca, tako da se u mnogim zemljama ovaj problem rešava tako što se propisuju smanjene poreske stope i daju poreska oslobađanja za određen broj proizvoda od egzistencijalnog značaja. 2)Povećanim administrativnim troškovima – U cilju sprečavanja prava na poreski kredit neophodno je kontrolisati fakture za izvršene nabavke, što se ne čini kod poreza na promet u krajnjoj potrošnji, čime se stvaraju određeni administrativni troškovi. 3)Jačem inflatornom potencijalu – Uvođene poreza na dodatu vrednost može delovati inflatorno – da li će novouvedeni porez na dodatu vrednost

113

dovesti do povećanja cena na malo zavisi od toga da li se od ovog poreza očekuju isti ili veći prihodi od poreza na promet u krajnjoj potrošnji, koji se zamenjuje ovim porezom. 4)Neprimerenosti za uvođenje na subcentralnim nivoima vlasti – Većina složenih država porez na dodatu vrednost uređuje saveznim zakonom, a federalne jedinice ili participiraju u naplaćenim prihodima ili imaju svoj jednofazni porez na promet.

85.AkcizaAkcize su specijalni porezi na potrošnju i njima se oporezuje potrošnja određenih proizvoda (uglavnom monopolskih, odnosno proizvoda masovne potrošnje). Poreski obveznik – Obveznik akcize je lice koje proizvede is tavi u promet ili uveze proizvode koji se oporezuju akcizom (prema Zakonu o akcizama to su: derivati nafte, duvanske prerađevine, etil-alkohol, alkoholna pića, osvežavajuća bezalkoholna pića i kafa).Proizvođač je obveznik akcize ne samo kada prodaje ove proizvode, već obaveza na osnovu akcize nastaje i na jedan od sledećih načina:-davanjem proizvoda bez naknade (poklon, sutupanje...),-davanjem proizvoda u razmenu za drugi proizvod,-iskazivanjem manjka proizvoda koji se ne može pravdati višom silom ili na drugi dopušteni način (manjak),-iskazivanjem rashoda (kalo, rastur, kvar i lom) iznad količine utvrđene propisima,-korišćenjem akciznih proizvoda za potrebe obveznika i njegovih zaposlenih, uključujući trošenje tih proizvoda za reprezentaciju i propagandu,-ulaskom proizvoda na teritoriju Republike Srbije sa teritorijom Republike Crne Gore.Ukoliko se proizvodi uvoze za svoje ime, a za tuđ račun obveznik akcize je lice za čiji se račun uvozi.Osnovica akcize – Čini je jedinica mere (litar, kilogram, komad...) koja predstavlja poresku osnovicu za derivate nafte, duvanske prerađevine, alkoholna pića, alkohol i kafu.Stopa akcize – U našem poreskom sistemu određena je u apsolutnom iznosu (na primer – za kafu – 10,oo din/kg). Obveznik akcize je dužan da pri proizvodnji cigareta i alkoholnih pića, osim piva, prirodnih vina, medicinskih vina i medovine, a najkasnije do stavljanja u promet tih proizvoda, posebno obeleži kontrolnom akciznom markicom svaki od tih proizvoda. Olakšice kod plaćanja akcize – Akciza se ne plaća za proizvode koje izvozi proizvođač, mlazno gorivo koje se koristi za pogon aviona koji lete

114

na međunarodnim linijama, na proizvode koje pod uslovima reciprociteta nabavljaju konzularna i diplomatska predstavništva, strano diplomatsko osoblje i konzularni funkcioneri, kao i u drugim slučajevima predviđenim međunarodnim ugovorom, na derivate nafte, etil-alkohol koji se koristi u medicinske svrhe, kao i na derivate nafte koje kao humanitarnu pomoć bez naknade dobijaju domaće humanitarne organizacije posredstvom Crvenog krsta.

86.DoprinosiDoprinosi su važan finansijski instrument kojima se prikupljaju sredstva za finansiranje određenih javnih rashoda i svrstavaju se u red tzv. parafiskalnih davanja. Njihova obeležja su sledeća:1)namena trošenja doprinosa je unapred utvrđena-to su destinirani prihodi,2)doprinosi nisu prihod budžeta,3)obaveza plaćanja se odnosi na određenikrug korisnika koji su povezani određenim ekonomskim, socijalnim ili nekimd rugim razlozima,4)po pravilu obaveza plaćanaj doprinosa nije utvrđena propisima državnog organa.Porodica doprinosa je veoma brojna, ali je neosporno da je njen najvažniji član – doprinos za socijalno osiguranje koje predstavlja zaštitu koje društvo pruža svojim članovima kroz niz javnih mera kako bi ih obezbedilo od ekonomskih i socijalnih teškoća nastalih usled znatnog smanjenja njihove ekonomske snage, a jednim svojim delom i pokriće troškova lečenja, kao i posebnu pomoć u slučaju duže bolesti.U našoj zemlji doprinosi za socijalno osiguranje su obavezni. Postoje tri vrste: a)doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, b)doprinos za zdravstveno osiguranje i c)doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti.Kada je reč o sistemu finansiranja obaveznog socijalnog osiguranja u sva tri postojeća vida, treba konstatovati da postoje samo dve kategorije obveznika doprinosa, a to su: 1)osiguranici (zaposleni i preduzetnici) i 2)poslodavci.Osiguranici predstavljaju najbrojniju kategoriju i njihovo svojstvo se utvrđuje na osnovu odgovarajućih propisa za svaku vrstu socijalnog osiguranja. U okviru ovog sistema doprinosa mogu se razlikovati dve osnovne grupe osiguranika – prvu čine zaposleni, a drugu lica koja samostalno obavljaju delatnost.Drugu kategoriju obveznika doprinosa čine poslodavci (pravno ili fizičko lice koje zapošljava radnike u skladu sa propisima koji uređuju radne odnose) koji su dužni da plaćaju doprinose za socijalno osiguranje zaposlenih, na teret svojih sredstava.

115

Kada je reč o osiguranicima, postoji jedan izuzetak – to je slučaj kada lice koji po odgovarajućim propisima iz oblasti dečije zaštite koristi pravo na naknadu po osnovu porodiljskog odsustva (lice nije obveznik, već je to fond, a ako se naknada isplaćuje iz budžeta, obveznik je nadležni državni organ).Osnovica doprinosa za socijalno osiguranje je 1)zarada, 2)naknada zarade (za vreme sprečenosti za rad, porodiljskog odsustva....) i 3)naknada zarade za vreme korišćenja prava po osnovu preostale radne sposobnosti i čekanja na zaposlenje, bez obzira da li doprinos plaća osiguranik, poslodavac ili isplatilac naknade.

87.Evazija porezaReč evazija potiče od latinskog glagola evadere što znači izmaći, bežati, izbeći.. a u poreskoj terminologiji ovim pojmom se označavaju različiti načini izbegavanja plaćanja poreza. Poreska evazija predstavlja fenomen koji ima raznovrsne posledice, kako na fiskalnom planu (jer u budžet ne pristižu planirana sredstva), tako i na socijalno-političkom (jer ugrožava princip horizontalne pravičnosti). Ekonomski princip problema evazije poreza zasniva se na analizi individualnog ponašanja poreskih obveznika.Nije svaki oblik poreske evazije nezakonito ponašanje poreskih obveznika, pa se u skladu sa tim, poreska evazija deli na zakonitu (dozvoljenu koja postoji kada se izbegava plaćanje poreza i doprinosa korišćenjem nedorečenih propisa) i nezakonitu (nedozvoljenu koja obuhvata postupke poreskog dužnika usmerene na izbegavanje plaćanja poreza kojim se krši zakon-čin neplaćanja poreza, propuštanje da se postupi u skladu sa zahtevima iz poreskog upravnog odnosa, a ova nedozvoljena poreska evazija može biti: potpuna kada obveznik prikrije tansakcije koje dovode do nastanka poreske obaveze i delimična kada se poreskim vlastima prijave prihodi, imovina ili transakcije, ali se o njima daju nepotpuni ili netačni podaci).Polazeći od vrste poreza čije se plaćanje izbegava, nezakonita poreska evazija se deli na 1)poresku utaju (defraudaciju) i 2)krijumčarenje (kontrabandu).Poreska utaja se po pravilu sreće kod neposrednih poreza (porez na dohodak, doprinosi za socijalno osiguranje i porez na imovinu) a krijumčarenje kod posrednih poreza (akciza, carina i porez na promet).Kao osnova evazije poreza javlja se težnja za sticanjem profita i bogaćenjem, a njene posledice su kako nepovoljni fiskalni efekti tako i reprekusije na ekonomsko-političkom i socijalno-političkom planu.

116

Siva ekonomija je oblast koja se graniči sa poreskom utajom i vrlo često je put za zaobilaženje obaveza plaćanja poreza kroz spregu koju poreski obveznik ostvaruje sa »sivim« posrednicima.88.Finansijsko izveštavanjePo završetku poslovne godine preduzeća su u obavezi da posle knjiženja svih poslovnih promena zaključuju poslovne knjige, kako bi se utvrdilo konačno stanje koje služi za sastavljanje finansijskih izveštaja. Finansijski izveštaji pružaju informacije o finansijskom položaju, uspešnosti i promenama u finansijskim položaju preduzeća.Da bi se ispunio ovaj cilj finansijski izveštaji moraju obezbediti informacije o sledećim apektima rezultata preduzeća: a)sredstva, b)obaveze, c)kapital, d)prihodi i rashodi (uključujući gubitke i dobitke) i e)gotovinski tokovi.Kompletan set finansijskih izveštaja uključuje sledeće sastavne komponente: 1)bilans stanja, b)bilans uspeha, 3)izveštaj o tokovima gotovine, 4)izveštaj o promenama na kapitalu i 5)napomene uz finansijske izveštaje.Obezbeđenje navedenih informacija koje su korisne za široki krug korisnika radi donošenja ekonomskih odluka u suštini je cilj finanasijskog izveštavanja, koje može biti namenjeno internim (samo preduzeće koje je sačinilo izveštaje-organi upravljanja i rukovođenja, kao i svi zaposleni koji žele da dobiju informacije o tome koliko su sigurna njihova radna mesta, o mogućnosti povećanja zarada...) i eksternim (investitori koji treba da odluče da li će povećati, zadržati ili povući kapital investiran u dato preduzeće, kreditori koji žele informacije o solventnosti preduzeća, država koja vrši procenu o ekonomskoj snazi poreskih obveznika..) korisnicima.

89.Izveštajni bilansiU računovodstvu bilansi se koriste kada se iskazuje stanje i rezultat preduzeća tako što se poslovni događaji, stanja i rezultati preduzeća iskazuju preko novčanih jedinica kao opšteg svodnog merila.Karakteristika bilansa jeste bilansna ravnoteža (bilanx libra-vaga sa dva tasa), a opšta svrha bilansiranja jeste upoznavanje uspeha i strukture imovine i kapitala. Najvažniji kiriterijumi prema kojima se razvrstavaju bilansi su: a)veza sa knjigovodstvenim računima i b)pravne norme koje čine osnovu bilansiranja.Polazeći od veze sa knjigovodstvenim računima razlikuju se dva raqčuna: 1)račun izravnanja (bilans stanja) i 2)račun dobitaka i gubitaka (bilans uspeha).

117

Polazeći od pravnih normi koje čine osnovu bilansiranja, razlikuju se: 1)poslovni (izveštajni – bilans stanja i bilans uspeha kojima se iskazuje imovinsko stanje i poslovni uspeh ili neuspeh) i 2)poreski bilans.90.Bilans stanjaBilans stanja je finansijski izveštaj o stanju imovine, kapitala i obaveza na dan sastavljanja obračuna. On predstavlja dvostrani pregled koji pokazuje bilansnu imovinu i kapital (pasiva) i način investiranja (ulaganja) kapitala (aktiva). Glavne kategorije sredstava koje se svrstavaju u aktivu su: stalna imovina (nematerijalna ulaganja, osnovna sredstva, dugoročni finansijski plasmani), zalihe, kratkoročna potraživanja i kratkoročni finansijski plasmani.Glavne grupacije izvora sredstava su: kapital (osnovni kapital, rezerve i neraspoređeni višak prihoda-dobitak), dugoročna rezervisanja i obaveze (dugoročne i kratkoročne). U formalnom smislu, svaki bilans karakterišu dva bitna svojstva:1)on uvek ima dve strane, što ga označava kao dvostrani pregled, i2)obe strane su računski identične veličine, što označava ravnotežu dveju strana.Bilans stanja je u ravnoteži, a ukoliko to nije zadovoljeno, bilans praktično i ne postoji. Ukoliko finansijski rezultat nije raspodeljen, on se iskazuje u bilansu stanja, čime se uspostavlja ravnoteža (pozitivan finansijski rezultat se iskazuje u pasivi, a negativan u aktivi jer predstavlja manjak aktive prema pasivi).Bilanske pozicije u aktivi bilansa stanja za preduzeća rasčlanjene su prema principu rastuće likvidnosti, a sve pozicije pasive prema principu dospelosti. To znači da manji stepen likvidnosti imaju pozicije koje čine stalnu imovinu od stavki koje čine obrtnu imovinu, a u okviru toga gotovina i gotovinski ekvivalenti imaju najveći stepen likvidnosti. U pasivi osnovni kapital ima najduži rok dospelosti, odnosno, najkraće su one obaveze koje su dopele, a nisu izmirene prema poveriocima.

91.Bilans uspehaBilans uspeha se sastavlja za određeni izveštajni period u kome su iskazani svi prihodi i rashodi i na osnovu njih utvrđen dobitak ili gubitak.Bilans uspeha je po svojoj prirodi vremenski račun, obračun tačnog periodičnog rezultata zahteva tačno vremensko alociranje prihoda i rashoda kao komponenti rezultata. Karakteristika bilansa uspeha je da se u njemu prihodi, rashodi i rezultat iskazuju u vidu više podbilansa i to: 1)poslovni prihodi, rashodi i rezultat, 2)finansijski prihodi, rashodi i rezultat, 3)neposlovni i vanredni prihodi, rashodi i rezultat. Međusobnim sumiranjem rezultata podbilansa dobija se ukupan bruto rezultat preduzeća kao bruto dobitak ili kao bruto gubitak u

118

obračunskom periodu, dok se pozitivan finansijski rezultat iskazuje na strani rashoda, a negativan na strani prihoda čime se stvara bilansna ravnoteža.92.Izveštaj o tokovima gotovinePod tokovima gotovine smatraju se naplate i isplate gotovog novca i tzv.gotovinskih ekvivalenata, preko blagajne, žiro računa i deviznih računa, uključujući kompenzacije, asignacije i cesije sprovedene preko tih računa. Izveštaj o tokovima gotovine pokazuje koliko je novca ostvareno iz redovnih poslovnih aktivnosti u toku godine, kao i koliko je novca upotrebljeno ili obezbeđeno iz aktivnosti investiranja ili finansiranja.Izveštaj tokova gotovine prikazuje tokove gotovine iz: a)poslovnih aktivnosti, b)aktivnosti plasiranja i investiranja i c)same aktivnosti finasiranja.Iznos priliva i odliva može se utvrditi na dva načina: 1)na osnovu evidencije o prilivima i odlivima u blagajni, žiro računu, tekućim i deviznim računima i 2)sa odgovarajućih pozicija bilansa stanja, bilansa uspeha i grupa računa i računa u knjigovodstvu preduzeća. Izveštaj o tokovima gotovine je značajan finanijski izveštaj iz razloga što dobitak utvrđen u bilansu uspeha ne daje uvek pravu sliku o uspešnosti poslovanja jednog preduzeća (mogu se primenjivati različite računovodstvene politike npr. u obračunu amortizacije, u priznavanju prihoda...koje utiču na finansijski rezultat).Sposobnost preduzeća da stvara gotovinu je najvažniji pokazatelj njegove uspešnosti, i za postizanje glavnog cilja menadžmenta solventnosti neophodno je generisati jak gotovinski tok (ako gotovinski tok premaši iznos koji je potreban za redovne poslovne aktivnosti i njihovo širenje, preduzeće neće morati da pozajmljuje novac radi proširenja poslovanja). Informacije koje pruža izveštaj o tokovima gotovine od koristi je kako internim (menadžment), tako i eksternim korisnicima (najvažniji su kreditori i investitori). Njegova osnovna namena je da korisnicima omogući da ocene solventnost i profitabilnost preduzeća, pa prema tome, on služi menadžmentu, investitorima i kreditorima kao analitičko sredstvo da:-utvrde iznos gotovine koji je obezbeđen iz poslovanja tokom određenog perioda i da taj iznos uporede sa ostvarenim prihodom u tom periodu,-procene sposobnost preduzeća da ispunjava svoje obaveze kako dospevaju, kao i sposobnost isplate dividendi,-utvrde iznos ulaganja u nova sredstva (nekretnine, postrojenja, opremu i ostala stalna sredstva) tokom određenog perioda,-utvrde vrstu i obim finansiranja potrebnog za ulaganje u dugoročna sredstva ili nastavak poslovanja,-procene sposobnost preduzeća da ostvaruje pozitivan toko gotovine u budućim periodima.Pored primarnog cilja, ovaj izveštaj ima za cilj i da pruža informacije koje korisnicima omogućavaju da procene promene neto imovine preduzeća,

119

njegovu finansijsku strukturu (uključujući likvidnost i solventnost), kao i njegovu sposobnost da utiče na iznose i vremensko određenje tokova gotovine u svrhu prilagođavanja promenljivim okolnostima i prilikama.

93.Analiza bilansa preduzećaAnaliza bilansa je detaljno rasčlanjavanje bilansa (stanja i uspeha) i sračunata je na ispitivanje finansijskog položaja i rentabilnosti preduzeća. Predmet analize su sredstva, izvori sredstava (iz bilansa stanja) i poslovni rezultat (iz bilansa uspeha).Poslove finansijske analize obavlja analitička služba, i to: 1)prikuplja neophodne podatke o poslovanju preduzeća, na bazi knjigovodstvenih i drugih evidencija i finansijskih izveštaja, 2)sistematizuje prikupljene podatke za potrebe analize poslovanja preduzeća, 3)izrađuje pokazatelje poslovanja preduzeća i izvlači globalne ocene i 4)prezentira analitičke pokazatelje i sintetičke zaključke organima rukovođenja i upravljanja preduzeća na razmatranje.Analiza bilansa zasniva se na osnovnim finansijskim izveštajima-bilansu stanja i bilansu uspeha, a da bi bila dovoljno informativna i pouzdana, mora se zasnivati na ispravnim i jednobraznim podacima o poslovanju preduzeća.Ciljevi analize bilansa se razlikuju zavisno od toga ko je korisnik analize. Korisnici mogu biti interni (organi rukovođenja i upravljanja...) i eksterni (državni organi, sindikati, poverioci, statistika, poslovna udruženja...). Imajući u vidu korisnike analize bilansa mogu se razlikovati interna (koriste se brojnije i značajnije informacije) i eksterna analiza bilansa. Polazeći od predmeta analize, razlikuju se analiza bilansa stanja (finansijski položaj, status i struktura preduzeća) i analiza bilansa uspeha (poslovni rezultat). Da bi se analiza bilansa uspešno obavila potrebno je da se ispune odgovarajuće pretpostavke:a)Materijalne koje se odnose na obezbeđenje istinitih i objektivnih bilansnih podataka, što se ostvaruje: 1)respektovanjem principa uzročnosti (tolerancije i sigurnosti prilikom bilansiranja i utvrđivanja periodičnih rezultata) koji označava težnju da se na svaki obračunski period analizira ili raspodeli pripadajući iznos prihoda i rashod, ali i zahteva da se spreči proizvoljnost prilikom bilansiranja i utvrđivanja periodičnog rezultata, 2)eliminisanjem uticaja monetarnih poremećaja (stalnog porasta cena – inflacije i stalnog pada cena – deflacije) na bilans i periodične rezultate gde treba izvršiti homogenizaciju svih pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha i 3)konsolidovanjem bilansa složenih preduzeća jer su kod njih bilans stanja i bilans uspeha dobijeni sabiranjem pojedinačnih bilansa udruženih članica i ne pokazuju realnost, a samim tim nisu i upotrebljivi za finansijsku analizu.

120

b)Formalne koje se odnose na pravilnu klasifikaciju pozicija aktive i pasive u bilansu stanja i pozicija prihoda i rashoda u bilansu uspeha. Pozicije aktive se grupišu prema principu (rastuće ili opadajuće) likvidnosti (brzina pretvorljivosti u gotovinu) a pozicije pasive po principu (opadajuće ili rastuće) dospelosti (brzina dospelosti obaveza za plaćanje). Korektno pripremljen bilans stanja za finansijsku analizu podrazumeva: 1)suprotstavljanje aktive bilansa grupisane prema principu rastuće likvidnosti pasivi bilansa grupisanoj prema principu opadajuće dospelosti ili 2)sučeljavanje aktive bilansa grupisane prema principu opadajuće likvidnosti pasivi bilansa grupisanoj prema principu rastuće dospelosti.

94.Racio brojevi: racia struktureDonošenju zaključka o finansijskom položaju preduzeća prethodi analiza bilansa. Utvrđivanje finansijskog položaja preduzeća vrši se korišćenjem sledećih instrumenata: a)racio brojevi, b)neto obrtni fond i c)keš flou.Racio brojevi predstavljaju odnose karakterističnih veličina stanja i uspeha, od značaja za ocenu finansijskog statusa, rentabilnosti i upravljanja preduzećem. Broj mogućih relacija je veliki, ali se sve one grupišu u nekoliko grupa azvisno od svrhe njihove upotrebe, a koje su uslovile razlikovanje a)racia strukture, b)racia rentabilnosti i c)racia upravljanja.Pri donošenju zaključka o finansijskom položaju preduzeća koriste se u prvom redu racia strukture među kojima su najvažniji: 1)racio solventnosti, 2)racia finansiranja imobilizacije i 3)racia likvidnosti.1)Racio solventnosti predstavlja pokazatelj mogućnosti preduzeća da se odupre i savlada eventualnu ekonomsku krizu, a da ne ugrozi sigurnost poverilaca Sopstveni kapitalRacio solventnosti = x 100 Pozajmljeni kapital

2)Racia finansiranja imobilizacije pokazuju u kojoj meri su neto imobilizacije (nabavna vrednost – otpisana = sadašnja ili neto vrednost) finansirane sopstvenim, odnosno dugoročnim kapitalom. Ovu grupu čine dva racia: Sopstveni kapital Dugoročni (osnovni) kapital1) 2) Neto imobilizacije Neto imobilizacijeOva dva racia izraz su horizontalnih pravila finansiranja koja traže finansiranje imobilizacija sopstvenim ili dugoročnim kapitalom.

121

3)Racia likvidnosti koja se bave utvrđivanjem normi za finansiranje obrtnih sredstava. Ona pretpostavljaju : finansiranje realnog dela obrtnih sredstava (zaliha) dugoročnim kapitalom i da nominalna aktiva (potraživanja + gotovina) može da bude finansirana kratkoročnim obavezama pod uslovom jednake brzine obrtanja. Za kontrolu ovih zahteva koriste se sledeće relacije: Obrtna sredstva (cirkulirajuća aktiva)1) Kratkoročne obaveze

Kratkoročna potraživanja + kratkoročni plasmani + gotovina2) Kratkoročne obaveze

95.Racio brojevi: racio rentabilnosti i racia upravljanjaRacio rentabilnosti koristi podatke iz bilansa stanja i bilansa uspeha sa ciljem da identifikuje uspešnost poslovanja preduzeća. Kao pokazatelji rentabilnosti poslovanja tržišno orijentisanog privrednog subjekta pojavljuju se: 1)stopa poslovnog dobitka, 2)stopa neto dobitka, 3)stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i 4)stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva.

1)Stopa poslovnog dobitka se utvrđuje na sledeći način: Poslovni dobitakStopa poslovnog dobitka = x 100 Prihodi od realizacije proizvoda

2)Stopa neto dobitka se izračunava na sledeći način: Neto dobitakStopa neto dobitka = x 100 Prihodi od realizacije proizvoda

3)Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva izračunava se na sledeći način: Poslovni dobitakStopa prinosa na ukupna poslovna sredstva= x 100= Prosečna poslovna sredstva

Poslovni dobitak Prihodi od realizacije proizvoda= x 100 X Prihodi od realizacije proizvoda Prosečna poslovna sredstva

122

Racia upravljanja se dobijaju na bazi podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha, a izračunavaju se u formi koeficijenta ili broja dana zadržavanja poslovnih sredstava u konkretnom obliku (npr.zalihe). Postoji više racia upravljanja, ali su najznačajnija: 1)racio obrta zaliha, 2)racio regulisanja potraživanja od kupaca i 3)racio regulisanja obaveza prema dobavljačima.

1)Kod racia obrta zaliha od značaja su koeficijent obrta zaliha I pokazatelj prosečnog vremena zadržavanja zaliha u preduzeću.

Cena koštanja (ili troškovi) realizovanih proizvodaKoeficijent obrta zaliha= Prosečan saldo zaliha

365 danaProsečno vreme zadrž.zaliha= u preduzeću Koeficijent obrta zaliha

2)Kada je u pitanju racio regulisanja poraživanja od kupaca razlikuju se sledeći pokazatelji: koeficijent obrta kupaca i pokazatelj prosečnog vremena naplate potraživanja od kupaca. Prihodi od realizacije proizvodaKoeficijent obrta kupaca= Prosečan saldo kupaca

365 danaProsečno vreme naplate potraž.od kupaca= Koeficijant obrta zaliha

3)Kod racia regulisanja obaveza prema dobavljačima najvažniji su koeficijent obrta dobavljača i pokazatelj prosečnog vremena plaćanja obaveza prema dobavljačima. 1 + povećanje zaliha – smanjenje zalihaKoeficijent obrta dobavljača= Prosečan saldo dobavljača

365 danaProsečno vreme plaćanja =obaveza prema dobavljačima Koeficijent obrta dobavljača

123

96.Neto obrtni fondNeto obrtni fond ili neto obrtna sredstva izražavaju računsku veličinu izvedenu iz bilansa stanja koja je posmatrana iz perspektive aktive-neto obrtna sredstva, a iz perspektive pasive-neto obrtni fond.Po svojoj iskaznoj moći neto obrtni fond predstavlja sigurnosnu maržu koja se u praksi analize i ocena finansijskog položaja koristi kao kriterijum za utvrđivanje i ocenu finansijske ravnoteže, kao pretpostavke održavanja likvidnosti.Potrebni neto obrtni fond za pojedina preduzeća predstavlja normalu koja je ishodište za komparaciju sa stanjem na određeni dan, iz koje proizilaze razlike koje se uzimaju kao kriterjum za ocenu kvaliteta finansijske strukture i mogućnosti održavanja likvidnosti i garantovanja optimalne rentabilnosti. Ocena finansijskog položaja pretpostavlja uzimanje u obzir varijacija neto obrtnog fonda u nizu sukcesivnih obračunskih perioda i razvoja cash-flow-a. Ove varijacije a)otkrivaju tendencije u razvoju finansijske strukture preduzeća, b)ukazuju na to kakvo je bilo finansiranja u prošlosti i c)omogućuju rukovodstvu preduzeća indikacije solventnosti na dugo rok.Promene neto obrtnog fonda u sukcesivnim obračunskim periodima se ispoljavaju popravljanjem ili pogoršanjem finansijske strukture, što je uslovljeno 1)prihodima većim od ukupnih rashoda bez amortizacije, 2)prodajom osnovnih sredstava, 3)povećanjem dugoročnih zajmova, 4)konverzijom kratkoročnih u dugoročne zajmove i 5)dokapitalizacijom kroz povećanje osnovnog kapitala.U ovim slučajevima smanjuje se visina imobilizacija kao odbitne pozicije od dugoročnog kapitala ili sepovećava visina dugoročnog kapitala što rezultira porastom neto obrtnog fonda. Donošenje zaključka o finansijskom položaju zasniva se na tabeli koja se sastavlja na osnovu elemenata bilansa stanja, a u njoj su prikazana stanja najmanje dva perioda – tekućeg i prethodne godine.

97.Cash flow (keš flou)Cash flow ima značenje toka gotovine i poima se dvojako:a)Kao stalni tok primanja i davanja koji protiče kroz preduzeće (bruto keš flou) ili kao razlika između primanja od prodaje roba i usluga, s jedne strane, i davanja povezanih sa proizvodnjom i prodajom roba i usluga s druge strane (neto keš flou).

124

b)Kao suma dobitka, amortizacije i drugih troškova koji ne prouzrokuju izlaz gotovine (troškovi dugoročnih rezervisanja) ili kao deo neto obrtnog fonda koji proizilazi iz poslovnog procesa. Cash flow je predmet planiranja u cilju održavanja solventnosti i instrument kontrole izvršavanja plana novčanih tokova. Predviđanje cash flow-a predstavlja finansijsko planiranje, a analiza toka cash flow-a je negova kontrola. On se koristi kao instrument finansijske analize, za merenje prinosne snage u smislu dopune godišnjeg rezultata i za analizu investicionih alternativa.Sposobnost cash flow-a da bude korišćen kao instrument finansijske analize proizilazi iz činjenice da je on deo ukupnog prihoda koji prelazi visinu troškova praćenih izlazom gotovine. U tom smislu, on predstavlja višak prihoda koji je po odbitku poreza na dobit - slobodan za isplatu dividendi, učešća u dobiti, investiranje u osnovna sredstva i dospelih dugoročnih zajmova. Neupotrebljen cash flow za ove svrhe povećava slobodna obrtna sredstva i može se upotrebiti za isplatu kratkoročnih obaveza, za ulaganje u zalihe, za profitabilno plasiranje ili povećanje rezervi gotovine.U finansijskoj analizi gotovine cash flow je instrument merenja finansijskog potencijala za interno finansiranje, za vraćanje zajmova, za obračun gornje granice zaduženja i mogućnosti popravljanja finansijskog položaja preduzeća iz interne snage. Cash flow izražava oslobođena sredstva kroz poslovni proces, koja mogu da budu upotrebljena u navedene svrhe bez opasnosti za solventnost. Prava funkcija cash flow-a nije utvrđivanje finansijskog položaja preduzeća, nego tumačenje i obrazloženje visine i promena racio brojeva i neto obrtnog fonda na osnovu kojih se donosi zaključak o finansijskom položaju preduzeća i time cash flow postaje nezaobilazni pomoćni instrument finansijske analize.

125