ANALIZA POSLOVANJA

I DEOI-1. CILJ I ZADACI ANALIZE PREDUZEĆA – reč analiza potiče od grčke reči «analysis» i znači rastavljanje i raščlanjavanje neke celine na njene sastavne delove do elemenata koji su dalje nedeljivi. Svrha analize je istraživanje i ispitivanje objekta koji se analizira. Najvažnije analitičke metode na kojima se zasnivaju sve ostale metode su raščlanjavanje i upoređivanje a rezultate analize ocenjuju se ispitivanjem i prosuđivanjem. Svrha analize u ekonimiji preduzeća je da priprema materijal iz dokumentcije na osnovu koga će se suditi o stanju i poslovanju preduzeća. Analiza posl. Proistekla je iz analize bilansa koja se razvija i doživljava svoj preobražaj sa razvitkom statistički evidentnije nauke. Analiza poslovanja se još više razvija i unapređuje sa pojavom naučnih disciplina kibernetike, teorije sistema, teorije informacija i tehnike račinara, uz usavršavanje teorije upravljanja. Faktori koji utiču na ostvarenje analize su: ličnost koja vrši analizu, vreme koje je za to raspoloživo, dokumentacija koja je stavljena na raspolaganje, i okolnosti pod kojima se vrši analiza. Dva osnovna cilja analize su interni i eksterni. Interna analiza je ona koja se vrši unutar preduzeća i vrši je vlasnik ili rukovodstvo preduzeća. Sve ostale su eksterne i vrše ih uglavnom poverioci, banka, revizori. Cilj i zadaci analize poslovanja se razlikuju u zavisnosti od zainteresovanih: vlasnika preduzeća, deoničara, poverioca, poreskih organa, privredne štampe, zvanične stastistike. Ciljevi analize se razlikuju u zavisnosti od subjekata za koje se ona sprovodi. Vlasnici su zainteresovani za analizu sredstava i njihovih izvora u preduzeću sa jedne strane i analizu uspeha s druge strane. Analizu koju vrše deoničari vrši se s ciljem da se kroz analizu dobiti izvedu zaključci o dobijanju i visini dividende. Analiza koju vrše poverioci se sprovodi radi sticanja znanja o kreditnoj sposobnosti preduzeća. Zadaci analize poslovanja predstavljaju konkretizaciju poslova koji se mogu izvršiti da bi se ostvario cilj analize. I-2. PREDMET ANALIZE – je privredna delatnost sa stanovišta osnovnih poslovnih procesa. Predmet analize je svaki privredno-pravni subjekat i to sa stanovišta poslovnih i radnih procesa i finansija. Predmet ekonomske analize u užem smislu predstavlja bilans preduzeća i to bilans stanja, bilans uspeha i bilans tokova novca. Analiza čiji je bilans naziva se analiza bilansa ili finansijska analiza. Finansijska analiza insistira na analiti finansijskog položaja i rentabilnosti poslovanja preduzeća. FA polazi od predmeta analize koji je novčano izražen. BS izražava trenutnu sliku veličine i strukture sredstava i njihovih izvora. Cilj je sticanje saznanja o materijalnoj konstituciji i finansijskoj situaciji radi donošenja poslovnih odluka. BU izražava veličinu i poreklo ostvarenog poslovnog rezultata u obračunskom periodu. Predmet ekonomske analize u širem smislu obuhvata analizu bilansa stanja, bilansa uspeha, bilansa tokova novca, analizu funkcija i poslovno izveštavanje. Poslovno izveštavanje sadrži seriju sistematizovanih informacija o kvalitetu ekonomije poslovanja preduzeća. Predmet ekonomske analize može da se sagleda sa nekoliko aspekata (elementni, organizaciono-funkcionalni, i aspekt efekata). I-3. METODE ISPITIVANJA - su zasnovane na poznatim teorijskim naučnim postavkama dialektičkog materijalizma, teorije sistema i informacija, kao i drugih srodnih ekonom. nauka, makro i mikro aspekta. Tako se obezbeđuje da se pomoću analize poslovanja dođe do objektivnih, naučno zasnovanih, analitičkih zaključaka. Osnovne metode analize su metode upoređivanja i raščlanjivanja. Metoda upoređivanja se sastoji u sagledavanju odnosa, a metoda raščlanjivanja u oceni sadržinskog sastava predmeta posmatranja. Od ostalih metoda najčešće se koriste metode uzročnosti i eliminasanja. Metoda raščlanjivanja polazi od pretpostavke da je njen objekt složen pa je zato složenost objekta ujedno i uslov za raščlanjavanje. Elementi koji su dalje nedeljivi ne mogu biti predmet raščlanjavanja koje se vrši da bi se upoznao kvalitetni sastav analiziranog predmeta. Raščlanjavanje se vrši po predmetu, vremenu i prostoru. Raščlanjavanje po predmetu zahteva da se složeni predmet analize raščlani na predmete koji su manje složeni. (ako se HOV raščlane po vrsti, to predstavlja raščlanjavanje po predmetu gde je svaka vrsta predmet) Raščlanjavanje po vremenu polazi od obeležja koje je dato vremenom. Raščlanjavanje po prostoru polazi od

obeležja koje je dato prostorom (ako se ispituje koliko je HOV unovčiva u zemlji a koliko u inostranstvu). Analiza u svojim postupcima se ne može ograničiti samo na metodu raščlanjivanja već se služi i metodom upoređivanja. Metoda upoređivanja polazi od toga da postoje najmanje 2 veličine koje se upoređuju, jednovrstnost materije koja se upoređuje, uporedivost analitičke materije, složenost analitičke materije. Vremensko upoređivanje sastoji se u poređenju jednog istog predmeta sa stanovišta 2 različita vremenska perioda. (ako se upoređuje vrednost ostvarene proizvodnje u tekućem i prethodnom mesecu, broj radnih dana u oba meseca mora biti isti) VU nalazi primenu na svim područjima poslovanja a najviše dolazi do izražaja u analizi bilansa i u analizi troškova. Upoređivanje po predmetu – poređenje 2 predmeta istog perioda jednog određenog preduzeća(mesta). (kakvo je izvršenje plana proizvodnje i prodaje po obimu, kakvo je izvršenje plana produktivnosti, ekonomičnosti) Oba izraza moraju biti izražena istim jedinicama mere. Upoređivanje po mestu se vrši kada se upoređuje 1 predmet istog perioda za 2 preduzeća (mesta). Mesto se odnosi na posmatranje 1 iste veličine sa aspekta 2 poslovne jedinice u okviru jednog preduzeća. (upoređivanje troškova proizvodnje, obima, produktivnosti) Ovaj oblik nazvan je i eksternom uporednom analizom. Metode analitičkog ispitivanja bilansa i poslovanja: metoda odnosnih vrednosti, indeksnih brojeva i standardizacija. MIB sastoji se u stavljanju u odnos vrednosti pojedinih grupa u bilansu ili pojedinih poslovnih veličina. Metoda ind. brojeva primenjuje se sama ili u kombinaciji sa prethodnom. Metoda standardizacije pruža pokazatelje nekog preduzeća u jednom broju upoređenog sa pokazateljem čitave privredne grane. Ova metoda standardizira bilanse. I-4. OBLICI I VRSTE ANALIZE – Postoji podela koja se odnosi na vrste analize ukoja ima u vidu: objekat i podlogu analize, dokumentaciju za analizu, stanje i kretanje sredstava preduzeća, kvalitet i kvantitet sredstava i njihovih promena, razne ciljeve analize. Sa stanovišta analize poslovanja najpoznatije su sledeće vrste analize: kvalitativna i kvantitativna analiza, statička i dinamička, kompleksna i parcijalna, interna i eksterna, stalne i povremene, analiza vrednosti. Kvantitativna se bavi merenjem i praćenjem kvantitativnog kretanja pojave ili stanja, ispituje sastavne delove neke pojave ili stanja da bi utvrdula njegove karakteristike i otkrile posledice prelaska kvantiteta u kvalitet. Kvalitativna analiza, ako joj je predmet posmatranja likvidnost odnosno nelikvidnost nekog privr. subjekta, uz pomoć nje otkrivaju se karakteristike,uzroci nelikvidnosti što doprinosi shvatanju likvidnosti kao pojave. Statička analiza bavi se ispitivanje pojave ili stanja u trenutku njihovog uočavanja što obično biva kvantitativno izraženo. (kada se analizira trenutna likvidnost, raspoloživa novčana sredstva porede se s dospelim obavezama u jednom trenutku) Dinamička analiza ispituje pojave ili stanja u kretanju u određenoj vremenskoj dimenziji. Što je vrem. period duži, zaključci analize su pouzdaniji. Kompleksna analiza vrši raščlanjavanje i merenje svakog dela predmeta analize. Ona iziskuje duže vreme i veće troškove što predstavlja njen nedostatak. Parcijalna analiza ispituje samo deo predmetne analize. Ovde se polje analize sužava na samo one delove koji imaju direktne ili indirektne veze s ciljem analize. Za nju je potrebno manje vremena a i troškovi su manji u odnosu na kompleksnu analizu. Internu analizu vrši lice, organ iz organizacije kome se stavlja na raspolaganje sva dokumentacija o ulaganjima, poslovnim aktivnostima i rezultatima poslovanja analiziranog preduzeća. Podatke dobija iz evidencije preduzeća, bilansa, godišnjih izveštaja i ostale dokumentacije. Interna analiza se sastavlja u slučaju kada između analiziranog preduzeća i analitičara postoji saglasnost. Eksternu analizu vrše analitičari kojima stoje na rasplaganju izveštaji i dokumenta preduzeća dostupna svim zainteresovanim za njegovo poslovanje kao i zakonski propisi. Sadrže opšte konstatacije i sudove o kvalitetu ekonomije analiziranog preduzeća. Stalna analiza vezuje se za dnevnu analizu koja se obavlja kontinuirano, svakodnevno. Sadržina im zavisi od veličine i karaktera preduzeća, kvaliteta organizacije evidencije i zadatka koji se pred nju postavljaju. Povremene analize se sastavljaju povremeno u unapred fiksiranim rokovima ili kada se za njih ukaže potreba. Vreme za njihovo sačinjavanje je kratko i predstavlja ograničavajući faktor za njihovu celovitost. Analiza vrednosti obuhvata organizovani sistem tehnika i postupaka pomoću kojih se identifikuju i eliminišu nepotrebni troškovi. Ona insistira na potrebi seriozne analize strukture troškova pre donošenja odluke o

proizvodnji proizvoda. I polazi od teze da nema troškova koji se ne mogu snižavati, ima preventivni karakter jer nastoji da snizi troškove promenom proizvoda ili njegovih delova. II-1. VRSTE BILANSA (BILANSI) I BILANSIRANJE – U zavisnosti od toga kada se sastavljaju bilansi se dele na redovne i specijalne. Dele se u zavisnosti od zakonske osnove, cilja i vremena kada se sastavljaju. I dele se na bilanse prema cilju, bilansnoj osnovi, vremenu sastavljanja i obimu. Sastavljanje bilansa se vrši u zavisnocti od cilja koji se želi postići. Redovni bilansi su posledica redovnog poslovanja i imaju za cilj da ukažu ukupnost angažovanih sredstava po sastavu i izvorima, tj. aktive i pasive kao i fin. rezultata, rashoda i prihoda. (bilans stanja i uspeha; aktivni i pasivni; početni, krajnji i međubilans; bruto i neto, probni, inventarni i stvarni; uspešan i neuspešan, Specijalni bilansi nastaju u tačno određenim prilikama kao posledica specijalnih ciljeva a to su: bilans sanacije, likvidacije, fuzije, razdvajanja. BS i BU su osnovni izvori informacija zajedno sa zaključnim listom. Nakon ocene BS i BU slede sadržaji BS i BU, osnovna načela bilansiranja i analiza poslovnih procesa. BS i BU su interaktivni. BS prikazuje ekonomsku situaciju privrednog subjekta u datom momentu a BU izražava i obuhvata fin. rezultate ostvarene u određenom periodu. U BU je uvek veća jedna strana, prihodna ili rashodna. Usklađivanje se vrši tako što se manjoj strani doda nedostajući kvantum zbog ravnoteže. Prema odnosu sredstava u aktivi i obevaza u pasivi bilansi se dele na:aktivni i pasivni. Aktivan je onaj koji ima čistu imovinu, koji svojim sredstvima može namiriti sve poverioce tako i da ostane deo sredstava u obliku sopstvenog kapitala. Podela na početni, krajnji i međubilans vrši se prema vremenu kada se sastavljaju. Početni se sastavlja na početku poslovanja tj. na početku godine. Krajnji na kraju poslovne godine. A međubilans se sastavlja za kraće periode od godinu dana (mesečni, tromesečni, polugodišji). Prema fin. rezultatu deli se na uspešan i neuspešan. Uspešan je onaj koji iskazuje pozitivan FR-dobitak a neuspešan je onaj koji iskazuje negativan FR-gubitak. Bruto i neto bilansi se posmatraju i sa stanovišta BS i BU. Bruto bilans postoji ako se dobitak preduzeća iskaže u stvarnom iznosu. Neto bilans je bilans kod koga je dobitak već unapred podeljen. Prema stepenu tačnosti imamo probni i inventarni bilans. Stvarni bilans je najtačniji, manje tačan je inventarni a najmanje tačan je probni bilans. Knjigovodstveni je zasnovan samo na podacima iz knjigovodstvene evidencije i služi za proveru tačnosti evidentiranih kretanja istanja poslovnih promena. Inventarni bilans se dobija na osnovu inventarisanja a to obuhvata ne samo popisivanje sredstava materijalnih vrednosti već i novčanih, potraživanja i obaveza. Stvrano stanje se često poistovećuje sa stanjem utvrđenim prilikom inventarisanja. II-2. KARAKTERISTIKE BILANSA STANJA bilans stanja izražava sredstva prema njihovom funkcionalnom sastavu i prema izvorima iz kojih potiču sredstva. Sam naziv aktiva potiče od latinske reči «agere» što znači raditi, delati, ili biti aktivan. Naziv pasiva potiče od latinske reči «pati» što znači trpeti, snositi,podnositi. Da bi se sagledala sadržina bilansa stanja, potrebno je sagledati sadržinu aktive i pasive, što znači upoznati se i sa klasifikacijom bilansnih pozicija u srodne grupe. U aktivi se prikazuje transformacija sredstava iz jednog oblika u drugi. Obrtna sredstva u procesu proizvodnje transformišu svoju supstancu u novi proizvod nezavisno od načina na koji su nabavljena. Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Realne stavke čine sredstva a fiktivne smanjenje sredstava. Realna aktiva obuhvata poslovna i poslovna sredstva. Pomoću poslovnih sredstava se izvršava osnovni zadatak preduzeća. Ta sredstva se dele na osnovna i obrtna. Karakter sredstava posebne namene imaju sredstva rezervi, sredstva zajedničke potrošnje, sredstva za proširenu reprodukciju. Karakter fiktivne aktive imaju dužničko-poverilački odnosi koji se javljaju u vidu sumnjivih, spornih i nenaplativih potraživanja. Oni su izraz nesolidnog poslovanja, izraz smanjenja obrtnih sredstava sa kojima preduzeće ne može da izvršava zadatke. Pasiva pokazuje «neaktivnu masu» i pruža informacije odakle sredstva potiču, izražava finansijsku konstituciju preduzeća. Finansiranje obuhvata aktivnosti koje se odnose na obezbeđivanje neophodnih sopstvenih i pozajmljenih finansijskih sredstava. Bilans stanja je osnova za sve druge oblike ekonomske analize i u momentu bilansiranja izražava kvantitet sredstava. Kvantitet sredstava i kvalitet menjaju se nabavkom sredstava – povećanja i smanjenja aktive i pasive. II-3. KARAKTERISTIKE BILANSA USPEHA – bilans uspeha predstavlja dvostrani pregled rashoda i prihoda nastalih u određenom vrem. periodu na osnovu kojeg se suprostavljanjem

prihoda i rashoda utvrđuje FR. BU pokazuje FR poslovanja preduzeća posmatran sa 2 perspektive. Pozitivan FR (P>R) označava povećanje sopstvenih izvora sredstava odnosno povećanje vlastitih sredstava u toku obračunskog perioda. Negativan FR (R>P) označava smanjenje sopstvenih izvora sredstava. Iz ovog proizilazi da je bilans uspeha ustvari analitički račun vlastitih sredstava na kome se u toku obračunskog perioda evidentira smanjenje i vlstitih sredstava i njihovo povećanje. U BU na levoj strani se prikazuju rashodi a na desnoj prihodi. Grupisanje P i R vrši se u 3 osnovne grupe (poslovni, finansijski, vanredni ' neposlovni). Razlika između poslovnih P i R predstavlja poslovni rezultat. Razlika izmedju finansijskih P i R predstavlja finansijski rezultat. Razlika između neposlovnih P i R predstavlja neposlovni ili vanredni rezultat koji je ostvaren izvan redovne delatnosti. BU može biti periodični (mesečni, tromesečni, šestomesečni), i godišnji. Može biti bruto i neto bilans uspeha. Može se iskazati u vidu forme računa i tabele. II-4. MEĐUSOBNA USLOVLJENOST BILANSA STANJA I USPEHA – Bilans uspeha je zatvoren kada se kao njegov krajnji rezultat javi gubitak ili dobitak. Rshodi nastaju smanjenjem sredstava ili povećanjem obaveza a prihodi povrćanjem sredstava a smanjenjem obaveza. Ako je FR pozitivan (dobitak) evidentira se u BU na levoj strani i na desnoj u BS (za taj iznos aktiva je veća od pasive) što uvećava sopstvene izvore sredstava. U suprotnom, tj. ako je FR negativan (gubitak) evidentira se u BU na desnoj strani a u BS na levoj strani (aktiva će biti jednaka sredstvima uvećanim za gubitak). Organska veza između BS i BU ukazuje da njihova realnost kao i realnost FR zavisi od realnosti procenjivanja sredstava i obaveza. Ako su sredstva niže procenjena u donosu na obaveze, rashodi su veći što utiče na smanjenje FR. II-5. NAČELA BILANSIRANJA – predstavljaju skup određenih zahteva koji se pojavljuju kako bi bilansi ispunili svoje ciljeve. Klasifikuju se prema raznim kriterijumima od kojih je najuspešnija na: opšta načela urednog knjigovodstva i bilansiranja, modifikujuća ii dopunska načela. Opšta načela važe za sva preduzeća. Modifikujuća modifikuju opšta načela. A strukturu dopunskih načela čine zahtevi koji dopunjavaju opšta načela urednog knjigovodstva i bilansiranja. Opšta načela UkiB podrazumevaju ukupnost principijelnih pravila prikazivanja bilansa i procenjivanja vrednosti bilansnih pozicija. Ova načela su podložna stalnom razvijanju i nemoguće ih je ujednačiti. U vreme dominacije statičkog shvatanja bilansa princip zaštite poverioca je imao dominirajući značaj. Preduzeće prilikom bilansiranja treba da se pridržava ovog principa zbog jasnosti imovinskog položaja preduzeća. Dinamička teorija bilansa zastupa ideju da je zaštita poverioca primarni zadataki kao svoj uzima princip uzročnosti. Zbog posledica objektivne nemogućnosti utvrđivanja tačne vrste imovine dlazi do modifikovanja opštih načela. Struktura pravila sa modif. karakterom čine sledeći principi: zaštite poverioca, opreznosti i finansijske obazrivosti. Princip zaštite poverioca teži da se osiguraju i zaštite poverioci i onn kasnije dominita zbog urednog bilansiranja. Princip opreznosti izražava se opreznim odmeravanjem P i R. Osnovna pretpostavka je: radije smanjeni nego uvećani periodični rezultat. U okviru principa opreznosti imamo: princip realizacije, niže vrednosti, dnevne vrednosti i najviše vrednosti. Dopunska načela dopunjuju načela UkiB i to su: princip istinitosti, princip jasnosti i princip povezanosti. Istinitost podrazumeva verno i savesno polaganje računa, neizmenjeno prezentiranje forme R i P, respektovanje principa procenjivanja. Bilans može biti istinit samo bez latentnih rezervi i skrivenih gubitaka. Princip jasnosti se odnosi na spoljni izgled bilansa, na njegovu formalnu vrednost. Jasnost bilansa može biti ugrožena nepreglednim prikazivanjem bilansnih pozicija. Osnovna pravila principa jasnosti su zahtevi raščlanjavanja u BS i BU, upotreba bruto principa. III-1. ANALIZA BILANSA STANJA – BS kao predmet analize je složen i sastoji se od aktive i pasive. Sagldavanjem sadržine aktive i pasive sagledava se i sadržina BS. Da bi se sagledala sadržina BS u aktivi se nalaze sredstva različite namene koja se nalaze u procesu neprekidnog kružnog kretanja prelazeći iz jednog oblika u drugi. Sredstva su grupisana prema principu likvidnosti u smislu transformisanja u novčana sredstva. U pasivi se nalaze izvori sredstava koja se razliku prema nameni ulaganja u odgovarajuća, odeređena sredstva ili prema vlasničkom principu i ročnosti ili u njihovoj kombinaciji. Cilja analize BS da se konstatuju stanje i dinamika sredstava i njihovih izvora za određeni vrem. period.

III-1. 1. FORMA PRIKAZIVANJA BS – BS se može prikazivati na 2 načina : u obliku konta i obliku liste. U obliku konta sadrži aktivu (na levoj) i pasivu (na desnoj) koje stoje jedna nasuprot druge. U obliku liste sve veličine BS su poređane jedna ispod druge s tim što se aktivne pozicije navode iznad pasivnih pozicija. Najviše se koristi forma konta zbog svoje jasnosti i preglednosti FR preduzeća. Primenom ove forme lakše se prati ispunjenost osnovnih finansijskih pravila. III-1. 2. . RASPORED POZICIJA U BS – Prilikom formiranja redosleda navođenja bilansnih pozicija dominirajuće je načelo likvidnosti. To znači da se ulaganja raspoređuju prema stepenu njihove likvidnosti tj. pretvorivosti u gotovinu. Naporedo pozivije pasive (kapital i obaveze) se razvrstavaju prema principu ročnosti (stepenu njihove dospelosti). Pozicije aktive koje će se brže pretvarati u gotovinu imaju veći stepen likvidnosti i obrnuto. A pozicije pasive koje će biti brže isplaćene imaju veći stepen dospelosti i obrnuto. Primena principa likvidnosti uspostavlja se putem 2 pravila: pravilo rastuće likvidnosti u aktivi kome odgovara pravilo rastuće dospelosti u pasivi i pravilo opadajuće likvidnosti u aktivi kojem odgovara pravilo opadajuće dospelosti u pasivi. Prvo pravilo se primenjuje u zemljama kontinentalne Evrope dok je drugo uobičajeno za SAD i zemlje pod uticajem računovodstvenih običaja. Klasifikacija aktive po domaćoj bilansnoj šemi zasnovanaje po principu rastuće likvidnosti što znači: stalna imovina – zalihe - potraživanja i gotovina; a pasive po principu rastuće dospelosti: sopstveni kapital - dugoročne obaveze - kratoročne obaveze. Aktiva je podeljena na poslovnu (stalna i obrtna sredstva) i vanposlovnu. Kao i pasiva podeljena na poslovnu (sopstveni i pozajmljeni izvori sredstava) i vanposlovnu. III-1. 3. KARAKTER I SADRŽAJ BILANSNE AKTIVE – Bilansnu aktivu čine sva sredstva sa kojima privredni subjekt punopravno raspolaže u određenom vremenu. Ona je složena i sadrži inventar imovine koji je u vlasništvu preduzeća. Ta sredstva se mogu otuđiti i na drugi način stavljati u promet. Bilansnu aktivu čine i sredstva koja su nabavljena a još nisu plaćena. Bilansna aktiva stiče se unosom od strane osnivača i vlasnika, obligacioni poslovima i sopstvenom akumulacijom. Bilansne pozicije su joj grupisane u srodne grupe. Sa stanovišta funkcionalnog principa aktiva sadrži: poslovna sredstva (osnovna i obrtna), posebna sredstva i poslovna sredstva van funkcije. Bilansna aktiva se često u praksi poistovećuje sa pojmom imovine. Kapital predstavlja razliku imovine i obaveza. Funkcionisanje sredstava u preduzeću se posmatra sa stanovišta kružnog kretanja sredstava (N-R-N) i sredstva koja ispadnu iz funkcije iz kružnog toka, nemaju karakter sredstava već karakter spornih potraživanja. Aktiva nije isto što i sredstva. Aktiva je bilansno-tehnički pojam dok su sredstva ekonomski pojam. Pomoću poslovnih sredstava se izvršava osnovni zadatak preduzeća. Organski sastav sredstva je odnos OS i OBS. U okviru OS razlikujemo OS u upotrebi i u pripremi. U okviru OBS razlikujemo novčana i robna OBS. Aktiva znači obuhvata pored sredstava (realne aktive) i smanjenje sredstava (fiktivnu aktivu tj. sporna potraživanja). III-1. 4. KLASIFIKACIJA AKTIVE – Sredstva pomoću kojih preduzeće izvršava svoje zadatke nazivaju se realna aktiva. Ona se dele na poslovna i vanposlovna sredstva. Pomoću poslovnih se izvršava zadatak preduzeća i ona se dele na OS i OBS. OS opredeljuju poslovnu, proizvodnu moć, postepeno se troše i prenose svoju vrednost na nov proizvod. OS se dele na OS u upotrebi i u pripremi. OS u pripremi se nalaze u toku izgradnje i na putu su da postanu OS u upotrebi. OS u upotrebi su složena. Stalna OS se sastoje iz: nematerijalnih ulaganja, OS i dugoročnih finansijskih plasmana. Nematerijlna ulaganja obuhvataju: osnivačka ulaganja, koncesije, licence, patente i prava, avanse u NU, NU u pripremi. . . OS obuhvataju: osnovno stado, zemljište, šume, opremu, GO, OS u pripremi, inventar, avanse za OS. . . . Dugoročni fin. plasmani obuhvataju: razna učešća u kapitalu, dugoročne kredite u zemlji i inostranstvu, dugoročne HOV. . . OBS zajedno sa OS omogućavaju proces reprodukcije i svoju vrednost u celini prenose na nov proizvod ili usluge. OBS su ona sredtva koja se u toku godine obrnu nekoliko puta. U procesu reprodukcije OBS kruže po formuli N-R. . . P. . . R1-N1. OBS obuhvataju: zalihe (materijal, nedovršena proizvodnja, GP, roba. . . ), kratkoročna potraživanja, plasmani gotovina i HOV ( žr, blagajna, akreditivi, devizni račun, blagajna i akreditivi). Vanposlovna sredstva su sredstva sa specijalnom namenom i služe za

izvršenje posebnih zadataka. Ona nastaju u procesu rada i izdvajaju se na posebne račune i obuhvataju: vanposlovno zemljište, zgrade i ostala vanposlovna sredstva. III-1. 5. BILANSIRANJE GUBITKA – Gubitak se pojavljuje prilikom zatvaranja računa uspeha i to uslučaju kad postoji višak rashoda preko ukupnih prihoda. Prilikom zaključivanja poslovnih knjiga vrši se izravnanje računa uspeha, tada se gubitak prenosi na konto Gubitak tekuće godine i uključuje se u aktivu BS a ne kao odbitna stavka kapitala u pasivi. Gubitak predstavlja izgubljeni kapital. Gubitak se automatski pokriva na teret postojećeg kapitala, što znači da se umanjenje vrednosti investiranog kapitala tretira na bitno drugačiji način od njegovog povećanja. III-1. 6. FUNKCIONALNA STRUKTURA BILNSNE AKTIVE – Aktiva je složena i njene pozicije su grupisane u srodne grupe. Klasifikacija bilansnih pozicija je uzvršena sa stanovišta funkcionalnog principa sa kojeg angažovana sredstva stalno menjaju obli prelazeći iz jedne funkcje u drug. Taj prelazak se izražava bilansnim promenama. Aktivu čine OS, OBS i vanposlovna sredtva. OS se obezvređuju i prelaze u OBS, tako obezvređeni deo se prenosi na vrednost proizvoda ili usluga. Zalihe materijala se transformišu u zalihe GP a ona opet u potraživanja da bi se opet pojavile u novčanom obliku. Cilj analize OS i OBS je da se prikažu različite funkcionalne namene sredstava preduzeća, utvrde odtupanja od proseka ili najboljeg u grpaciji, da se rasvetle nepotrebna potraživanja. III-1. 7. OBIM I STRUKTURA SREDSTAVA U AKTIVI BILANSA – Obim aktive uslovljen je njenom veličinom i brzinom cirkulacije. Veći poslovni subjekt zahteva veći obim angažovanih sredstava. Obim i struktura angažovanih sredstava u bilansnoj aktivi neposredno zavise od delatnosti poslovnog subjekta. Analizom obima se izvode konstatacije o stanju i dinamici aktive. Na obim i strukturu angažovanih sredstava utiču sledeći faktori: eksterni, organizacioni i primenjena tehnologija. Eksterni faktori deluju preko poslovnog ambijenta u kome se posluje a to su cewna kapitala, opšta profitna stopa i ekonomsko-pravna regulativa. Npr. Firma koja posluje u stabilnoj ekonomiji moći će da rai sa znatno manjim obimom angažovanih sredstava. Organizacioni faktori deluju na obim angažovanih sredstava i posledica su unutrašnjih zahteva i okruženja. Organizacija proizvodnje određuje ritam trošenja zaliha materijala, ritam završavanja GP, obim angažovanja sredstav u obliku proizvodnje u toku. Organizacija transporta i nabavke opredeljuje ang. sredstava u zavisnosti od načina nabavke, uslova skladištenja, veličine narudžbe. Angažovanje sredstva u posl. procesima javlja se kao mera i pokazatelj uspešnosti organizacije. Primenjena tehnologija utiče na visinu i način ang. sredstava tako što ih neposredno uslovljava. Kod nje problem se svodi na poređenje procesa andažovanja sredstva u slučaju kad se upoređuju preduzeća koja proizvodi iste ili slične proizvode. Tehnologija ima za cilj da obezbedi uslove za minimalno angažovanje sredstava po jedinici kapaciteta. Analizom strukture aktive sagledava se procentualno učešće i dinamika sredstvaa i smanjenje sredstava realne i fiktivne aktive u ukupnoj aktivi. Idealno stanje je kada je aktiva jednaka sredstvima realnoj aktivi. III-1. 8. KLASIFIKACIJA AKTIVE SA STANOVIŠTA IMOBILIZACIJA – Aktiva se deli na aktivnu i neaktvnu aktivu. Pod neaktivnom aktivom podrazumevaju se ona sredstva koja su izvan funkcije, koja se ne vrše ili koja nemaju nikakvu funkciju. Kod pozicije neaktiviranih investicija suvišak se javlja u njihovom nepotrebnom zadržavanju u tom obliku. Neaktivirane investicije u celosti su izvan funkcije a svako zadržavanje ang. sredstava u tom obliku dokaz je da su sredstva isključena iz poslovnih procesa. Kod OS problem se svodi na to da se korišćenjem poveća asortiman, rentiranje ili prodaja. Kod svih potraživanja problem imobilizacije se manifestuje kroz zadržavanje aktive u tom obliku duže nego što je normalno. Imobilizacija se veoma često javlja i kod svih oblika zaliha koje stoje duže nego što bi bilo normalno. Razlozi zbog kojih su određena sredstva imobilisana ili van funkcije nalaze se u vršenju određenih funkcija u poslovnim procesima. Kada su u pitanju «investicije u toku» uzrok imobilizacija treba tražiti u načinu realizacije invest. projekata. Kod zaliha materijala spektar uzroka imobilizacije je jako širok. Jedan od uzroka su netačne evidencije o stanju zaliha. Kod «proizvodnje u toku» problemi nastaju u vezi sa kontinuitetom odnosno diskontinuitetom pojedinih procesa i faza. Kod gotovih proizvoda problemi vezani za imobilizaciju su u nesinhronizaciji dinamike proizvodnje i prodaje. Kod trgovačke robe

neusklađenost između nabavke, prevoza i prodaje može dovesti do imobilizacije ovih sredstava. Uzroke usporavanja naplate potraživanja treba tražiti u funkcionisanju službe naplate i pravne službe. III-1. 9. BILANSIRANJE AVR - vremenska razgraničenja imaju zadatak da doprinesu pravičnoj raspodeli rashoda i prihoda po obračunskim periodima. AVR se javljaju kao sredstvo pomoću kojih se postižu pravilno vremensko opterećenje preduzeća troškovima i na taj način postiže uporedivost izmađu pojedinih perioda. U sastav AVR kao tranzitornih pozicija aktive uključuju se unapred plaćeni troškovi kao što su: unapred plaćeno osiguranje, unapred plaćeni troškovi kirije i zakupine, doprinosi udruženjima, honorari. Leva strana AVR pokazuje koliko je nastalo unapred plaćenih rashoda. Desna strana pokazuje koliko je likvidirano ovih promena, bilo ukalkulisavanje na PVR, bilo prenosom na odgovarajuće vremenske račune. AVR obuhvataju unapred plaćene rashode i obračunate i ne naplaćene prihode. III-1. 10. KARAKTER I SADRŽAJ BILANSNE PASIVE – bilansna pasiva izražava izvore iz kojih potiče imovina preduzeća. Pasiva ima za cilj da pokaže kome pripadaju sredsta koja su obuhvaćena u aktivi bilansa. Pasiva je složena i sadrži različite bilansne pozicije grupisane u srodne grupe. U zavisnosti od namene izvora sredstava pasiva sadrži grupe: izvore osnovnih sredstava, izvore obrtnih sredstava, izvore posebnih sredstava, vanposlovna pasiva i vanbilansna pasiva. Izvori osnovnih sredstava i izvori obrtnih sredstava imaju karakter izvora poslovnih, nasuprot izvorima posebnih sredstava, odnosno vanposlovne pasive. izvori poslovnih sredstava dele se na izvore osnovnih i obrtnih sr. Izvori OS pokazuje koliko preduzeće treba da ima OS, izvori OBS pokazuju koliko treba da ima OBS. Glavne pozicije BS su: trajni kapital (osnovni kapital, emisiona premija, rezerve iz dobitka, neraspoređeni dobitak, revolrizacione rezerve), dugoročna rezervisanja, obaveze (dugoročne i kratkoročne), PVR, poslovna pasiva, vanposlovna pasiva i ukupna pasiva. III-1. 11. ANALIZA PASIVE SA VLASNIČKOG ASPEKTA – Sa vlasničkog aspekta razlikujemo sopstvene i tuđe izvore finansiranja. Kod sopstvenog finansiranja finansijer je vlasnik ili suvlasnik. Izvorni finansiranja mogu biti interni i eksterni. Interni izvori formiraju se iz pozitivnog poslovnog rezultata i slobodno raspoloživih NS amortizacije. Eksterni izvori finansiranja obuhvataju razne oblike fin. pomoći, donacije, regrese. Pojam «sopstvenog» ili trajnog kapitala podrazumeva onaj kapital koji je uložen u datu firmu s ciljem da se ostvari dobit, kao i da učestvuje u raspodeli. »Trajni» znači da je kapital vezan za firmu bez vrem. ograničenja. «Vlasnički» ističe vlasništvo kao osnov investiranja. Sopstveni izvori imaju prednost nad pozajmljenim što je i logično jer predstavljaju vlasništvo preduzeća i njegovo fin. stanje čine sigurnim na duži rok. Tuđa sredstva iako dugoročna moraju se vratiti poveriocu. Na odnos tuđih i pozajmljenih izvora utiču: princip likvidnosti, sigurnosti i rentabilnosti. III-1. 12. BILANSIRANJE PVR I REZERVISANJE – Bilansna pasiva se razdvaja na 2 dela: sopstvenu i pozajmljenu. Postoje delovi pasive koji nisu ni sopstveni ni tuđi izvori kao što je slučaj sa PVR i rezervisanjima svih vrsta. PVR predstavljaju anticipiranu obavezu poslovnog subjekta. Radi se o unapred naplaćenim prihodima (prihodi od kirija i zakupnina, od kamate i usluga). Smisao anticipirane pasive je u kompletiranju rashoda. BU je opterećen svim vrednostima koje se javljaju kao pozicije vremenskih razgraničenja i rezervisanja. PVR se kao tranzitna obaveza uvek javljaju kao odnos prema BU. Obeležje PVR je da izraze obavezu prethodnog perioda prema sledećem za neplaćene rashode i unapred naplaćene prihode kao i da izraze deo obračunskih troškova koji prevazilaze stvarne. Znači PVR obuhvataju unapred naplaćene prihode (stvarno nastale) i obračunate a neplaćene rashode. III-1. 13. OCENA KVALITETA BILANSNE PASIVE – Bilansna pasiva se sastoji u uspostavljanju odnosa i između angažovanog sopstvenog i pozajmljenog kapitala. Ako je zaduženost veća preduzeće je nesigurnije i loš je finansijski partner. Mudrost vođenja posl. finansija nije u tome da firma bude nezadužena nego da ima fin. konstrukciju koja održava likvidnost i solventnost i ostvaruje profit na upotrebi tuđeg kapitala. Ako se umanjuje vrednost aktive, umanjuje se i neto imovina kao što bi se umanjila u slučaju povećanja obaveza, i u slučaju gubitka. Vrednost kapitala se redukuje za visinu gubitka, neposredno i u idealnoj istoj visini.

III-2. ANALIZE BILANSA III-2. 1. POJAM I FORMA PRIKAZIVANJA BILANSA USPEHA - BU predstavlja fin. izveštaj u kome su prikazani P i R za određeni vremenski period na osnovu kojih se utvrđuje FR koji može biti pozitivan ili negativan. BU može biti prikazan u formi liste i formi konta. Direktivom Saveta EU koriste se obe forme. BU u formi liste iskazuje P, R, pa FR i omogućava segmentiranje FR. BU u formi liste je nejasniji od BU u formi konta. BU u formi konta na levoj strani prikazuje rashode i dobitak a na desnoj prihode i gubitak. BU se izravnava kao konto zaključka računa uspeha kada se FR uključuje i u BS u zavisnosti od toga da li je (+) ili (-). Ova forma BU je pregldnija. BU prdstavlja izdvojeni deo BS čiji je zadatak da obračuna sve P i R i iskaže FR. III-2. 2. SADRŽAJ BILANSA USPEHA NA OSNOVU VAŽEĆIH PROCESA – BU se sastoji iz P i R, rezultata koji se iskazuje kao dobitak,ili kao gubitak. Rashodima se smatraju poslovni R, R finansiranja, neposlovni i vanredni R. Poslovni (troškovi): R materijala i robe i drugi poslovni rashodi (prozv. usluga, goriva i enrgije, amortizacije, nematerijalni, porezi i doprinosi, bruto zarade. . . ). Rashodi finansiranja čine: kamate, negativne kursne razlike, smanjenje vr. dugoroč. fin. ulaganja i drugi. Neposlovne i vanredne čine: gubici od prodaje HOV i učešća, materijala, rashodi iz ranijih godina, manjkovi, otpisi OBS, vanredni rashodi i drugi. Prihodi obuhvataju: poslovne, P finansiranja, neposlovne i vanredne. Poslovni su: prihodi od prodaje robe, proizvoda i usluga; prihodi od dotacija, regresa, kompenzacija, povraćaja dažbina, P od doprinosa i članarina i dr. Fin. prihodi: prihodi od kamata, realiz. kursnih razlika i dividendi i ostali. Neposlovne i vanredne prihode čine: dobici od prodaje OS i nemater. ulaganja, dugoročnih HOV i učešća, prodaje materijala, prihodi iz ranijih godina, viškovi, prihodi od smanjenja obaveza. . . III-2. 3. ANALIZA RASHODA BILANSA USPEHA – Rashodi predstavljaju sve izdatke u poslovanju preduzeća i dele se na poslovne, finansijske i vanredne. Pojam rashoda je širi od pojma troškova za kategoriju vanrednih rashoda. Elementi rashodne strane BU baziraju se na preuzimanju vrednosti iz BS po onim vrednostima po kojima se one tamo bilansiraju. Preuzimanje vrednosti iz BS vrši se smanjnjenjem vrednosti neke realne imovine ili formiranjem neke obaveze. Prvi slučaj se koristi kada su u pitanju materijalni utrošci gde se ubraja trošenje OS i zaliha materijala a drugi kada se radi o uslugama, tj. nematerijalnim utrošcima. BU prima elemente BS onakve kakvi su bez obzira na to da li oni stvarno treba takvi da budu. Troškovi se iskazuju u BU bez obzira da li su uslovljeni odvijanjem bilo kakvih procesa u preduzeću. Dovoljno je samo da su nastali. Analiza rashoda vrši se sa stanovišta njihovog obima i strukture. Rast stope učešća R u ukupnom P znak je pada, a smanjenje znak povećanja eknomičnosti poslovanja preduzeća. Analiza strulture mora da pokaže učešće pojednih vrsta rashosa u ukupnim rashodima. III-2. 4. ANALIZA PRIHODA BILANSA USPEHA – Kod prihodne strane BU važno je da se vrednosni iskazi učine stvarnim i iskažu po segmentima i nosiocima troškova odnosno prihoda i to u visini koja je stvarno dokumentovana. Pri analizi BU posebna pažnja se posvećuje analizi strukture prihoda. Faktori koji opredeljuju visinu i trend dinamike promene poslovnog prihoda su količine proizvoda i usluga i prodajne cene. Značajni faktor formiranja posl. prihoda su cene proizvoda, koje se mogu formirati na tržištu i u knjigovodstvu. Analiza strukture posl. prihoda svodi se na anlizu njihovih vrsta na nivou celog preduzeća i na nivou organizacionih celina i po grupama proizvoda. Posebna pažnja se posvećuje odbitnim stavkama od ostvarenih prihoda kao što su: bonifikacije, kasa skonto, rabati, reklamacije, razni popusti, besplatne srvisne usluge i garancijski rokovi. III-2. 5. ANALIZA REZULTATA POSLOVANJA – Određivanje rezultata zavisi od cilja poslovanja preduzeća i od faktora koji determinišu njegov nivo. Primarni cilj poslovanja preduzeća je da maksimizira profit u korist vlasnika kapitala, prema klasičnom shvatanju. Prema teroiji poslovne firme, primarni cilj finansijskog upravljanja je maksimiziranje rentabilnosti poslovnih ulaganja. Rezultat se posmatra sa aspekta vremena, prostora, porekla i karaktera. Sa aspekta vremena u teoriji razlikujemo totalni i periodični rezultat preduzeća. Totalni rezultat se odnosi na ukupni vek preduzeća i sastavlja se na kraju poslovnog života preduzeća. Periodčni se odnosi na pojedine poslovne periode (tromesečja, polugodišta). Sa prostornog aspekta rezultat se može odnositi na preduzeće u celini ili na

njegove org. delove. Na nivou preduzeća pokazuje zbirni rezultat a na nivou org. delova formira se na osnovu eksterne i interne realizacije. Prema poreklu može biti pslvni, finansijski i vanredni. Poslovni potiče iz osnove delatnosti preduzeća. Finansijski iz finansijskih transakcija sa okruženjem a vanredni je uslovljen vanrednim okolnostima preduzeća. Prema karakteru može biti uporediv i neuporediv, realizovan i nerealizovan, naplaćen i nenaplaćen, pozitivan i negativan. Neuporediv pod uticajem eksternih a uporediv pod uticajem internih faktora. III-2. 6. RASPODELA FINANSIJSKOG REZULTATA – Raspodela FR vrši se dvostepeno: u prvoj fazi utvrđuje se deo koji uzima država u obliku dažbina i deo koji ostaje preduzeću na raspolaganju. Država je partner u raspodeli koja može da propiše koji deo uzim. Preduzeću ostaje onaj deo profita koji dobije u raspodeli sa državom, neto dobit. Preostali deo neto dobiti se raspoređuje na: deo na ime dividende, deo na ime učešća zaposlenih, deo na ime jačanja fondova preduzeća, deo na ime ostalih namena i deo koji je privremeno neraspoređen. Deo koji ostaje u firmi jača njene fondove i povećava vrednost njenih akcija, drugi deo se isplaćuje investitorima, zaposlenima. . . Ukoliko se kao rezultat utvrdi gunitak, vrši se njegovo pokriće na teret kapitala. III-2. 7. POSLEDICE NEREGULARNOSTI FIN. REZULTATA – Svaka greška koja se pojavi pri utvrđivanju FR utiče na neku od pozicija BS. Ako se u BU umanje R koji terete prihod, FR će biti nerealno veći. Ukoliko se R u tekućem periodu nerealno uvećaju, FR će biti veći. Tada se na zalihama zadržava manja vrednost troškova ili su obaveze veće što ulazi u naredni obračunski period. Znači da će FR nerealno umanjen u jednom biti uvećan u narednom obračunskom periodu. Ako su prihodi iskazani nerealno više znači da će potraživanje od kupaca po osnovu prodaje biti fiktivno uvećano. III-2. 8. METODE OBRAČUNAVANJA USPEHA – Obračunavanje FR vrši se suprostavljanjem prihoda i rashoda. Proizvedene i prodate količine koje se ne podudaraju dovode se u skladu pomiću sledećih metoda bilansiranja rezultata: metoda ukupnih troškova i metoda prodatih troškova. III-2. 8. 1. METODE UKUPNIH TROŠKOVA – zasnovan je na stavu da kriterijum za povezivanje sa prihodima predstavljaju ukupni troškovi perioda. Kao kriterijum za obračun uspeha uzima se ostvarena proizvodnja. Poslovni rezultat se utvrđuje suočavanjem svih R obračunskog perioda i svih učinaka istog perioda. U BU po ovoj metodi na strani rashoda nalaze se ukupni rashodi a na strani prihoda ukupni prihodi ostvareni u toku perioda. Problem nastaje kada se prodaja i proizvodnja u istom periodu ne podudaraju. Zato je potrebno iskazivanje i promene stanja zaliha učinaka. Uključivanje promene stanja zaliha u prihode može se shvatiti i kao ondirektna korekcija ukupnih rashoda perioda, čime se oni svode na rashode prodatih učinaka. Ova metoda je pogodna za: ekonomske analize rentabiliteta preduzeća, većih grupacija preduzeća, za poređenje između preduzeća; za izračunavanje statističkih agregata. Obezbeđuje laku internu i eksternu kontrolu. III-2. 8. 2. METODA PRODATIH TROŠKOVA – Prema ovoj metodi uspeh obračunskog perioda utvrđuje se suprostavljanjem prihoda od prodaje proizvoda sa troškovima prodatih proizvoda. Troškovi prodatih proizvoda nazivaju se još i puna CK prodatih proizvoda i čine je proizvodna CK prodatih proizvoda i poslovni troškovi perioda koji se u fazi prodaje vezuju za prodate proizvode. Po ovoj metodi sadržinu BU u poslovnom delu čine: prihodi od prodaje proizvoda i troškovi prodatih proizvoda tako da u BU nisu potrebne korekcije na strani prihoda za promenu zaliha. Rashodi se raščlanjavaju prema funkcijama (proizvodnje, administracije, upravljanja i prodaje). Za satavljanje računa uspeha po ovoj metodi jedini vanknjigovodstveni podatak je vrednost zaliha nedovršene proizvodnje i GP na kraju obračunskog perioda. Ova metoda zahteva sistemsko praćenje poslovnog procesa po funkcijama. Prednost nje je u jasnijem iskazivanju strukture troškova po funkcijama i njihovom stepenastom pokrću prihodima iz čega proizilazi više slojeva rezultata ( bruto marža na prodaji, dobitak iz poslovanja, ukupan dobitak pre oporezivanja i dobitak za raspodelu). Slaba strana joj je što se rashodi u računu uspeha ne mogu direktno izvlačiti iz finansijskog knjigovodstva. Ovaj metod se koristi za interne potrebe menadžmenta dok je eksterno izveštavanje karakterističan metod ukupnih troškova.

III-2. 9. RAŠČLANJAVANJE U RAČUNU USPEHA – Suština raščlanjavanja u računu uspeha je u segmentiranju ukupnog rezultata prema unapred izabranim kriterijumima. Polaznu osnovu čini princip potpunosti iz kog proizilazi zahtev iskazivanja ukupnog uspeha. Iskazivanje ukupnog rezultata pretpostavlja obuhvatanje na strani prihoda svih vrsta prihoda a na strani rashoda obuhvatanje svih vrsta rshoda. Kriterijum kontrole podrazumeva raščlanjavanje elemenata uspeha (P i R) prema odabranim područjima. Ukupan uspeh treba se podeliti na poslovni i neutralni. Povećanje iskazne moći računa uspeha doprinosi dublje horizontalno i vertiikalno raščlanjavanje ukupnog uspeha. Dublje horizontalno znači podelu poslovnog uspeha na: uspeh iz nabavke, proizvodnje i prodaje. Kad je u pitanju vertikalno raščlanjavanje govorimo o podeli poslovnog uspeha po proizvodima, grupama proizvoda, po tržištima ili kanalima prodaje. III-2. 10. IZGRADNJA RAČUNA USPEHA – Polazna osnova izgradnje računa uspeha je izbor metode njegovog obračuna: metoda ukupnih troškova ili metoda prodatih troškova. Ovaj izbor se vrši zbog opredeljivanja forme u kojoj se račun prikazuje, zatim način uključivanja i raščlanjivanja pozicija P i R. III-2. 10. 1. RAČUN USPEHA PO METODI UKUPNIH TROŠKOVA – Račun uspeha po ovoj metodi podrazumeva: izbor forme prikazivanja, i izbor varijante metode ukupnih troškova. Koriste se i forma konta i forma liste. Forma konta omogućava automatsko dobijanje bilansa uspeha kao nusproizvod zaključivanja knjiga. Metoda ukupnih troškova ima 2 varijante: metodu punih ukupnih troškova i metoda nepotpunih ukupnih troškova. Kod prve varijante skontirana potrošnja materijala se ne pojavljuje na strani rashoda nego se iskazuje PS zaliha, ukupna nabavka perioda i korekcija zaliha na kraju godine. Zbog toga strana rashoda pokazuje bruto kretanje nabavke. Na strani prihoda se pojavljuje korekcija zaliha nedovršene proizvodnje i GP. Kod druge varijante strana rshoda ne pokazuje bruto nabavku materijala ali sa korekcijom zaliha nego samo skontiranu potrošnju materijala. Izbor forme i varijante metoda zahteva rščlanjavanje P i R po unapred odabranim zahtevima i isticanje zahtevnih slojeva rezultata. Bitno je da se u okviru računa uspeha jasno odvoje sve tri grupe P i R (poslovne, finansijski i vanredni). III-2. 10. 2. RAČUN USPEHA PO METODI PRODATIH TROŠKOVA – satavlja se uglavnom u fomi liste. Opšte pravilo je isticanje tri grupe P i R iz kojih proizilaze 3 grupe rezultata (poslovni, finansijski i vanredni). Razlike koje se pojavljuju po zemljama uslovljene su načinom prikazivanja troškova, načinom raščlanjavanja finansijskih P i R i načinom segmentiranja rezultata. U Nemačkoj sporna tačka ovog metoda je cena koštanja prodatih učinaka. Varijacije u pogledu visine CK su ograničene unapred fiksiranom obavezom izdvojenog iskazivanja R od strane šeme računa uspeha (npr. kamate). U SAD CK prodatih učinaka izvlači se iz PS zaliha GP, ostvarene proizvodnje i krajnjih zaliha. Sadržina je pojednostavljena jer u sastav CK uključuju se samo glavni troškovi proizvodnje. Ostavreni rezultat je podeljen u 4 sloja: bruto rezultat na prodaji, poslovni rezultat, rezultat pre oporezivanja i neto rezultat poslovne godine. III-2. 10. 3. JUGOSLOVENSKI RAČUN USPEHA – sastavljen je u formi konta zbog čega nema segmentiranja FR. R i P su raščlanjeni po kriterijumu vrsta gde se da je korišćena metoda ukupnih troškova. Glavne karakteristike BU su: obuhvata podatke prethodne i tekuće godine; sastavlja se u formi liste što ima prednost kod raščlanjavanja ukupnog rezultata; zasnovan je na metodu ukupnih troškova; jasno su istaknuti podbilansi (R, P i FR) poslovnih, finansijskih i vanrednih; iskazuje dobitak i gubitak pre i posle oporezivanja i poreze i doprinose iz dobitka; prihodi od prodaje u zemlji su odvojeni od prihoda prodaje u inostranstvu. III-3. ANEKS – Aneks je treći sastavni deo godišnjeg zaključka. Aneks sa svojim kvalitetnim informacijama doprinosi tumačenju i proširenju podataka prva 2 računska instrumenta. Ima ključnu ulogu u dobijanju informacija iz godišnjek zaključka pošto otklanja nedostatke bilansa i računa dobitka i gubitka. Dodeljuju mu se funkcije: interpretacije, korekcije, rasterećenja i dopune. Aneks je u našoj zemlji formalizovan i sastavlja se na obrascu kako je to propisano posebnim aktom. Sastavljaju ga preduzeća i podnose u sastavu pojedinačnih polugodišnjih i godišnjih računa. Aneks sadrži sledeće podatke: odstupanja od pravila procenjivanja sa razlozima tih odstupanja, o korišćenju metoda procenjivanja, o razlozima promena metoda

procenjivanja, o uključivanju kmata u cenu investicija u toku izgradnje, zaliha ned. prozvodnje i GP, o korišćenjima načina revalorizacije, o efektima revalorizacije, o potraživanjima i obavezama u stranoj valuti, o potraživanjima i obavezama, o amortizaciji, o promeni stalne imovine, o posebnim podacima. IV-1. POJAM I SUŠTINA LATENTNIH REZERVI - Latentne rezerve i skriveni gubitci predstavljaju deo sopstvenog kapitala, koji u biznisu nije prikazan, ali čije postojanje se nazire. Problem letentnih rezervi i skrivenih gubitaka javio se u vezi sa procenjivanjem. Latentne rezerve i skriveni gubici se javljaju kao razlika između stvarnog i inventarnog bilansa. Latentne rezerve su rezerve koje postoje ali se ne vide. One nastaju bilo potcenjivanjem aktive, bilo precenjivanjem pasive. Skriveni dobitak može nastati i po cenu da preduzeće pokaže pojavni gubitak, ili da taj gubitak poveća. Skriveni gubitak ili umanjuje pojavni dobitak, ili povećava pojavni gubitak, ili čak pretvara pojavni dobitak u gubitak. Precenjivanjem pasive došlo je do toga da se pojavni dobitak pretvori u pojavni gubitak, što je imalo za posledicu stvaranje latentne rezerve. O latentnoj rezervi se može razgovarati samo ako je stvaranje rezerve bilo neosnovano, a ako zaista postoji verovatnoća gubitka na sumnjivom potraživanju u predviđenom iznosu, onda nema ni latentnih rezervi. Latentne rezerve se mogu stvoriti i kada se izvesna obaveza u stranoj valuti preceni sa obrazloženjem da se očekuje porast kurseva te valute. Za ustanovljenje latentnih rezervi potrebno je da se pored iskaza za javnost prasolaže i jednim drugim bilansom koji nije dostupan javnosti – stvarnim bilansom. Bez tog upoređivanja nema ni bilansa koji bi mogao da iskaže skriveni dobitak i gubitak. IV-2. VRSTE LATENTNIH REZERVI - Prema kriterijumu nastanka razlikuju se: 1. prinudne latentne rezerve - nastaju automatski, primenom obaveznih zakonskih propisa o procenjivanju i na njih nema uticaja lice koje bilansira, a u tom slučaju latentne rezeve se najčešće pojavljuju kao razlika između nabavnih vrednosti i zakonski dopustivih najviših vrednosti. Latentne rezerve, uslovljene zakonskonskom prinudom, pojavljuju se u slučaju porasta cena, usled zabrane aktiviranja imaterijalnih vrednosti koje nisu kupljene; 2. procenjene latentne rezerve prema pravu izbora – pojavljuju se usled postojanja prava izbora između različitih zakonski dopuštenih vrednosti ili usled stvarne procene, u slučajevima kada to prilike zahtevaju. Postoje dve vrste latentnih rezervi: latentne rezerve po pravu izbora i latentne rezerve zasnovane na oceni; 3. latentne rezerve po slobodnoj volji – pojavljuju se u svim onim slučajevima kada se vrednost koja odgovara propisima o procenjivanju ili načelima urednog knjigovodstva samovoljno potcenjuje. Sve latentne rezerve koje imaju privremeni karakter mogu se rasturiti ili osloboditi pre likvidacije preduzeća. Njihovo rasturanje može da bude postepeno, odjednom, namerno ili nenamerno. IV-3. SKRIVENI GUBICI - Oni nastaju precenjvanjem aktive ili potcenjivanjem pasive. Gubitak se nalazi u aktivi i ako on treba da postane skriven, onda je potrebno da ostale pozicije aktive asorbuju jedan njegov deo. Svako precenjivanje aktive ima kao posledicu skrivanje gubitka. Iznos pasive i aktive mora biti jednak, ako se putem potcenjivanja pojedinih pozicija smanji pasiva, to će izazvati i smanjenje aktive, odnosno smanjenje onog dela aktive koji predstavlja gubitak. Pojava skrivenog gubitka može da ima za posledicu ne samo da smanji postojeći gubitak, nego i da ga pretvori u pojavni dobitak. Skrivanje gubitka nemora nastati samo u slučaju ako se želi ukloniti iz bilansa pojavi gubitak, već svako nerealno povećanje pojavnog dobitka ima za posledicu skrivanje gubitka. IV-4. STVARNI ZNAČAJ SKRIVANJA DOBITAKA I GUBITAKA - Ako latentne rezerve i skriveni gubici stvarno ne menjaju finansijsku situaciju preduzeća, to ne znači da one ne mogu uticati na poslovanje preduzeća i na taj način izazvati izmenu u finansijskoj situaciji. Latentne rezerve odnosno skriveni gubici moraju najkasnije prilikom likvidacije doći do izražaja, što ukazuje na njihov tranzitorni efekat. Kada preduzeće ne bi rečunalo sa tim da kasnije objektivira stvorenu latentu rezervu, ono je nikad ne bi stvaralo, a kada preduzeće ne bi računalo da će kasnije pokriti skriveni gubitak, ono ga nikad nebi stvaralo. to je uzrok zbog čega pojedina preduzeća vode politiku skrivenih rezervi, odnosno skrivenih gubitaka. U razvijenim zemljama vode politiku latentmih rezervi iz više razloga, prvi je pitanje poreza. Nije isključeno da skrivanje dobitka ima za posledicu pripremanje eventualnih malverzacija. i pojava latentnih rezervi je često motivisana berzanskim spekulacijama. Preduzeće kroz niz

godina smanjuje svoj dobitak i na taj način stvara latentne rezerve. Zbog toga ono ne plaća nikakve dividende. Na berzi dolazi do pada kurseva njegovih akcija, tada se kupuju akcije na berzi po niskom kursu. Slični su motivi i kod skrivanja gubitka, on se skriva zbog poreza. Skrivanje gubitka u kapitalizmu može da bude motivisano i berzanskim špekulacijama. Preduzeće loše stoji, pokazuje gubitke, ali ono pomoću skrivenih gubitaka ne samo da ne iskazuje gubitke, već prikazuje čak i dobitak koji se deli akcionarima, tada akcije na berzi dobro stoje. V OSNOVNI ZAHTEVI REALNOSTI I ISPRAVNOSTI BILANSARealnost bilansa je elementarna i polazna pretpostavka na kojoj se zasniva dalji tok analize. Osnovni bilansni zahtevi realnosti i ispravnosti obuhvataju u principu problematiku procenjivanja bilansnih pozicija (sastoji se u primeni određenih cena na odgovarajuće materijalne i ostale poslovno-ekonomske veličine preduzeća) i ispravnosti bilansa. V-1. PROBLEM PROCENJIVANJA BILANSNIH POZICIJA - Ono je veoma važno, jer od tačnosti i preciznosti procenjivanja, zavisi dobijanje istinitog, realnog i ispravnog bilansa, i to bilansa uspeha i stanja. Posledica netačnog, nepreciznog procenjivanja, dolazi do pojava skrivenog finansijskog rezultata, neistinog bilansa. Netačno procenjivanje, ukoliko je nastalo kao posledica određene namene u lukretivne svrhe, jeste krivična radnja. Ako je nastalo kao posledica samo nepreciznog procenjivanja, iako je namera bila da se što tačnije proceni, tada nije u pitanju krivična radnja. V-1. 1. NEKOLIKO MIŠLJENJA I PRINCIPIMA I METODAMA PROCENJIVANJA - Ima više metoda procenjivanja, više cena, koje se primenjuju pri procenjivanju, i prema mišljenju nekih autora, to su uglavnom sledeće: procenjivanje bilansnih pozicija po principu nabavne cene, korekture principa nabavne cene, dnevne cene, funkcionalne i likvidacione cene. Za princip nabavne cene se navodi da je jedan od najstarijih principa za procenjivanje i da se zasniva na pretpostavci da preduzeće obično nabavljaju robu po nižoj ceni nego što je prodaje, odnosno da preduzeće uvek ima cenu koštanja nižu od prodajne cene. on ima elemente principa opreznosti koje se izražavaju u latentnim rezervama. Korektura principa nabavne cene, nastale su kao težnja za otklanjanje nedostataka principa nabavne cene: princip niže cene ( polazi se od predpostavke da dnevna cena može biti niža od nabavne, uzim se ona koja je niža), princip braće Kroaze (iskazivanje razlike između nabavne i dnevne cene vrši se u obliku potencijalnog gubitka), princip Dimaršej ( potencijalni dobitak, odnosno gubitak koriguje troškovima od momenta procenjivanja do momenta prodaje),princip prva ulazna=prvoj izlaznoj i poslednja ulazna=prvoj izlaznoj, princip koeficijenta i srednje cene. Po principu dnevne cene sve pozicije u bilansu treba procenjivati po današnjoj, dnevnoj ceni da bi se dobila jedna trenutna slika o stanju preduzeća. Princip funkcionalne cene polazi od stanovišta, da su pojedinioblici sredstava vezani za određene zadatke preduzeća, i da ih u toj zavisnosti treba i procenjivati, te je naročiti interesantna ova cena za osnovna sredstva. Likvidaciona cena dolazi u momentu prestanka aktivnosti preduzeća, kad se procenjivanje pojedinih delova sredstava vrši sa tog stanovišta, u cilju pretvaranja u novčana sredstva, a radi izmirenja obaveza. Metoda procenjivanja bilansnih pozicija toretski i praktično svodi se na procenjivanje po nabavnoj i dnevnoj ceni i njihovim varijantama.V-1. 2. PROCENJIVANJE PO NABAVNOJ CENI - Proceniti osnovna, vanposlovna i obrtna sredstva po nabavnoj ceni znači proceniti po kojoj su nabavljane, odnosno po toj ceni se i evidentiraju u preduzeću. Kada su u pitanju sirovine i sitan inventar, ambalaža evidencija se vrši po nabavnoj ceni. Kod gotovih proizvoda, poluproizvoda, delovi i nedovršena proizvodnja procenjivanje se vrši po vrednosti ukupnih poslovnih troškova i varijantama, koje se u ovim slučajevima izjednačuju sa nabavnom cenom. Zalihe robe se takođe mogu procenjivati po nabavnoj ceni. Nestabilnost cena, dovodi do nepovoljnih posledica u pogledu procenjivanja, što izaziva sumnju u tačnost procenjivanja po nabavnoj ceni, jer se nabavne cene stalno menjaju, bilo da rastu ili opadaju. U toj situacijise pribegava umanjenju fluktucije cena, to znači da se pribegava procenjivanju po metodama, koje se osnivaju na principu nabavne cene, zato imaju karakter varijanti nabavne cene. To su metode: FIFO (prva ulazna=prvoj izlaznoj nabavnoj ceni), LIFO (poslednja ulazna=prvoj izlaznoj nabavnoj ceni), HIFO (najviša ulazna=prvoj izlaznoj nabavnoj ceni), po metodi prosečne nabavne cene i koeficijenta za

revalorizaciju. Ovi principi procenjivanja su varijante nabavne cene, koje dolaze u obzir kada nabavne cene pokazuju karakter promenljivosti. V-1. 2. 1. METODA FIFO - Ona se sastoji u tome što materijal nabavljen po jednoj ceni, predstavlja prvu cenu za obračun troškova materijala, sve dok se ne iscrpe poslednje zalihe po ovoj ceni. Prva cena po kojoj ulazi materijal je prva cena po kojoj izlazi. Zalihe materijala će biti procenjene po docnijim nabavnim cenama, koje se udaljavaju od dnevne cene. Procenjivanje po ovoj metodi je povoljnije za procenjivanje zaliha meterijala, nego za procenjivanje troškova materijala. Ovaj princip polazi od postavke: materijal nabavljen po jednoj ceni odlazi u proizvodju po ceni po kojoj je nabavljen, sve dok se time ne iscrpe zalihe, tek posle dolazi do rashodovanja po ceni druge nabavke. V-1. 2. 2. METODA LIFO - Ona se sastoji u tome što se procenjivanje troškova materijala vrši po poslednjim a zaliha po ranijim nabavnim cenama. Poslednja cena po kojoj materijal ulazi u magacin je prva cena po kojoj materijal izlazi iz magacina u proizvodnju. Ovaj metod je povoljniji za procenjivanje troškova materijala nego za procenjivanje zaliha materijala. V-1. 2. 3. METODA HIFO - Ona se sastoji u tome što se obračun troškova materijala obračunava po najvišoj ulaznoj nabavnoj ceni, najveća cena materijala je prva cena utroška materijala, tek nakon iscrpljene količine po toj ceni, sledi obračun po prvoj nižoj. Ukoliko cene pokazuju tendenciju porasta, povoljnije je procenjivanje sa stanovišta obračuna troškova materijala, jer zalihe materijala se procenjuju po najnižim nabavnim cenama, a obračun troškova materijala po najvišim nabavnim cenama, koje se više približavaju dnevnim. V-1. 2. 4. METODA PROSEČNE NABAVNE CENE - Sastoji se u primeni prosečnih nabavnih cena na sirovine, materijal, sitan inventar, ambalažu kao i robu, ukoliko se vodi po nabavnim cenama. Utvrđivanje proseka nabavnih cena vrši se izračunavanjem prosečne vrednosti na više načina, njjednostavniji je aritmetička sredina, odnosno ponderisana. Ona može da se čini posle nabavke (znači da se sa svakom nabavkom, ukoliko se nabavne cene menjaju, menja i prosečna nabavna cena), na kraju meseca, tromesečja i na kraju godine. Različita je ocena procenjivanje po prosečnoj nabavnoj ceni, u zavisnosti od tendencije kretanja cena. Ako cene pokazuju tendenciju porasta, tada su zalihe podcenjene, što izaziva pojavu skrivenog dobitka. Troškovi su takođe podcenjeni, što izaziva pojavu skrivenog gubitka. Ako cene pokazuju tendencijubpada, tada su zalihe precenjene, što izaziva pojavu skrivenog gubitka, troškovi su precenjeni i izaziva pojavu skrivenog gubitka. V-1. 2. 5. METODA KOEFICIJENATA REVALORIZACIJU - Se sastoji u usaglašavanju nabavne cene i dnevne cene, primenom određenih koeficijenta na nabavnu cenu. Primenjuje se kod osnovnih sredstava, jer ona najduže traju, te na njih najjčešće utiče nestabilnost cena. Po važećem Zakonu o računovodstvu predviđena je revalorizacija sredstava i izvora sredstava na kraju svakog obračunskog perioda, u cilju usklađivanja sa devnim, tržišnim cenama radi održavanja realne vrednosti. Odredbe o revalorizaciji obavezne su za sva preduzeća, ali uz izvesne fakultativnosti u pogledu obuhvatnosti revalorizacije. V-1. 3. i 1. 4. PROCENJIVANJE PO DNEVNOJ I NIŽOJ CENI - Procenjivanje određene vrste sredstava po dnevnoj ceni znači proceniti ih po tržišnoj ceni na određen dan. Polazna osnova za ovo je težnja da bilans stanja kao trenutna slika treba da odrazi stvarno finansijsko stanje na određen dan, naročito je značajno sa stanovišta eksternih anliza poslovanja. Prednost dnevne cene je što se može lako kontrolisati i utvrditi. Može se i veštački delovati na porast cena krajem godine. Kao posledica takve situacije primenjuju se prosečne dnevne cene, bilo mesečne ili šestomesečne. Procenjivanje po dnevnoj ceni znači primenu tržišnih cena na određenidan, bez obzira da li su ove niže ili više od nabavnih cena koštanja – ukupnih poslovnih troškova. Ono se sprovodi na taj način što se određena sredstva procene po dnevnoj ceni, a razlika između nabavne i dnevne, direktno utiče na finansijski rezultat. Princip dnevne cene u praksi se može javiti u više oblika: princ. nab. cene znači dnevne kursne liste, princip prinove nabavke, princip reprodukcione cene, rente cene. Znači procenjivati ih po nižoj ceni između nabavne i dnevne. Procena na ovaj način ima još više elemenata opreznosti, od procenjivanja bilo po nabavnoj ili dnevnoj ceni. Pri procenjivanju ponabavnoj ceni polazi se od pretpostavke da je nabavna cena niža od dnevne dok se kod procenjivanja po nižoj ceni polazi od toga da i dnevna može biti niža od nabavne. Uslov za primenu ove metode je postojanje obe cene.

II DEOPRIMENJENA ANALIZA POSLOVANJA = sastoji se u primeni osnovnih saznanja o bilansu i analizi, u analiziranju poslovanja preduzeca. Predmet posmatranja je poslovanje privrednih preduzeca. Sa stanovišta sredstava - kao uslova rada i dobitka, kao rezultata rada i poslovanja. Sa stanovišta angažovanja sred. - analizira se obim i struktura sredstava, fin. situacija, likvidnost poslovanja, fin. rezultat i rentabilnost. Sa stanovišta svrsishodnog trošenja rada-proizvodnja sa osnovnim uticajnim faktorima - rad, sred. za rad, predmeti rada, nabavka, prodaja, troškovi i ekonomičnost poslovanja. Osnovni problem kroz koji se iscrpljuje primenjena analiza poslovanja su: finansijska analiza i analiza osn. poslovnih f-ja. 1. FINANSIJSKA ANALIZA = cilj je usmeren na saznanje o efikasnosti i uspešnosti rada finansijske funkcije. Ona prozima sve osnovne f-je: kadrovsku, nabavnu, proizvodnu i investicionu. Zadatak fin. f-je je da pribavlja i angažuje novčana sredstva za potrebe svih faza poslovanja, uz svrsishodno upravljanje njima i težnju vraćanja uvećanih sredstava, ostvarivanjem pozitivnog fin. rezultata-dobitka. Fin. analiza je u stvari, analiza bilansa stanja, bilansa novčanih tokova i bilansa uspeha, razmatranjem ostvarenih i projektovanih bilansa. 1. 1. ANALIZA FIN. SITUACIJE = Osnovni zadatak upravljanja finansijama svodi se na obezbedjenje neprekidnog i neometanog optimalnog finansiranja reprodukcije. U osnovi održavanja fin. ravnoteže nalaze se 2 zahteva: 1)zahtev za maximalnom rentabilnošću(interni), 2)zahtev za optimalnom likvidnošću (externi)Zadatak odrzavanja fin. ravnoteže ima 2 podrucja: 1]Strukturalno-organizacionog karaktera, obuhvata poslove: pribavljanje i ulaganje dugoročno vezanog kapitala, koji vodi poreklo iz ostvarenog dobitka, ili je pribavljen na tržištu kapitala, kao i ostale fin. mere nevezane za pribavljanje kapitala, usled poslovnih dogadjaja koji nisu u vezi sa redovnim poslovanjem. 2]Dinamičko-dispoziciono područje, obuhvata poslove: pribavljanje i ulaganje kratkorocnog vezanog kapitala koriscenjem tržišta novca, uz stalno osmatranje likvidnosti. Upoznavanjem uzroka lošeg fin. polozaja, moguće je preduzeti adekvatne mere koje bi mogle dovesti do ozdravljenja fin. situacije. Analiza fin. situac., sastoji se u oceni problema finansiranja, u cilju efikasnijeg ostvarivanja kontinuiranog finansiranja uz regularno razrešavanje dužničko-poverilačkih odnosa, što neprekidno deluje na likvidnost, solventnost i rentabilnost poslovanja. Analiza fin. situacije sa stanovišta odnosa finansija, strukture i izvora sredstava, dobija se na osnovu bilansa stanja. Konkretna analiza i ocena odnosa finansiranja, dobija se uporedjenjem odredjenih grupa aktive i pasive. U svakom slučaju, za svaki odredjeni odnos sredstava i izvora sredstava, težnja je uspostavljanje odgovarajuće fin. ravnoteže, do koje se može doći neposrednim ili posrednim putem. 2. RACIO ANALIZA FIN. IZVEŠTAJA = Analiza fin. situac. preduzeća može se vršiti pomoću RACIO analize. Racio predstavlja svaki broj koji pokazuje odnos izmedju dve vrednosti u godišnji računima. Iskazuje se u obliku količnika, procenta i razlomka, i relevantni su za ocenu fin. položaja u pogledu sigurnosti, likvidnosti, rentabilnosti i upravljanja obrtnim sredstvima. Racio brojevi sigurnosti-svoju podlogu nalaze u vertikalnim, a racio br. likvidnosti- u horizontalnim pravilima finansiranja. Racio analiza obuhvata obračun karakterističnih racia i tumačenje racia. Kao centralni kriterijum na osnovu kojih se utvrdjuje kvalitet neke firme, uzimaju se:1)racio analiza likvidnosti, 2)racio analiza solventnosti, 3)racio analiza obrta, 4)racio analiza rentabiliteta. Medjusobno su povezani, i nedostatak jedne od njih stvara velike poteškoće. 2. 1. RACIO ANALIZA LIKVIDNOSTI = likvidnost je sposobnost izmirivanja svojih obaveza. Likvidnost preduzeca se ne sme nikako izjednačiti sa likvidnošću imovine. Likvidnost imovinskih delova, tiče se njihovih stanja i očekivanje raspoloživosti u novčanom obliku. Statički gledano, mogu se smatrati samo gotovina i gotovinski ekvivalenti na dan posmatranja. Dinamički gledano, svi drugi imovinski delovi su pretvorivi u gotovinu s tim što su im vreme pretvorivosti, i rizik umanjenja vrednosti vrlo različiti. Na osnovu likvidnosti imovine, ne možemo ocenjivati likvidnost preduzeća dok ne uzmemo u obzir visinu i rokove dospeća obaveza preduzeća. Statički shvaćena likvidnost izražava se merom u kojoj se na jednoj strani nalazi likvidna imovina, a na drugoj kratkoročne obaveze na dan bilansiranja. Dinamički gledano, likvidnost preduzeća se obezbedjuje stalnom uskladjenošću novčanih priliva u preduzeće i novčanih odliva po osnovu isplata dospelih obaveza preduzeća.

2. 1. 1. RACIA LIKVIDNOSTI PREDUZEĆA = Uvid u likvidnost poslovanja dobija se kroz sagledavanje odnosa odredjenih sredstava i obaveza. U analizi godišnjih računa, uobičajeno se koriste dva statička testa likvidnosti:1. racio tekuce likvidnosti - test likvidnosti na bazi tekuće (obrtne) imovine. Ovaj koeficijent treba da ima vrednost oko jedinice, a poželjno je da bude neznatno veći. Cela filozofija se svodi na vodjenje takve politike finansiranja po kojoj ce poslovni sistem biti u prilici da svoje obaveze permanentno izvršava. Dodje li se u situaciju da je to nemoguće, to je najava velikih teškoća koje se okončavaju bankrotom. 2. racio redukovane (rigorozne) likvidnosti - test likvidnosti na bazi tekuće imovine umanjene zalihe. On pokazuje sa koliko je dinara monetarnih sredstava pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza. Na konačan zaključak upućuje i sagledavanje veličine racia obrta potraživanja od kupaca i racia obtra obaveza prema dobavljačima. * postoji i racio likvidnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja-Novčani (gotovinski) tok iz poslovanja predstavlja priliv gotovine iz poslovnih operacija preduzeća nakon zadovoljenja potreba finansiranja tekuće (obrtne imovine) i podmirenja poslovnih obaveza. Ovaj racio nam pokazuje sa koliko je dinara novčanog toka iz poslovanja preduzeća, pokriven svaki dinar prosečnih obaveza u toku godine. 2. 2. RACIO ANALIZE SOLVENTNOSTI = pod solventnošću preduzeća podrazumevamo njegovu sposobnost da u roku podmiruje troškove kamata i otplate dugoročnih obaveza prema ugovorenoj dinamici. Tu spadaju:1)sredstva, tj. vrednost i struk. imovine kojom preduzeće raspolaže su od interesa za investitore, a pre svega dugoročne poverioce preduzeća. 2)strukt. izvora finansiranja ili ukupnog kapitala preduzeća je još uticajnije pitanje na solventnost, odnosno dugorocnu finansijsku sigurnost preduzeca i procenu rizika ulaganja, posebno od strane dugovorcnih poverilaca, koji ni medjusobno po preuzetom riziku nisu homogena grupa. 3)rentabilnost preduzeca, tj. njegova zaradjivačka moć na dugi rok, najsigurniji je znak dugoročne sigurnosti (solventnosti) preduzeća. U nju gledaju i vlasnici i poverioci kada ocenjuju rizike kojima su njihova ulaganja i preduzeće izložena. - Solventnost preduzeća, kao i njegova sposobnost podmirenja fiksnih troškova, kamata i otplata dugoročnih obaveza preduzeća o rokovima dospeca, odredjena je imovinskom pozicijom preduzeća, snabdevenošću preduzeća sopstvenim kapitalom, prihvatljivom za poverioce, i prinosom (zaradjivackom snagom) preduzeća. Analiza solventnosti se vrši uz pomoć racio brojeva, a najvažniji indikatori za analizu solventnosti su: Racia pokrića imovine i Racia izvora finansiranja. 2. 2. 1. RACIA POKRIĆA IMOVINE = polazeći od zahteva da imovina kojom preduzeceraspolaze bude finansirana iz adekvatnih izvora, kako bi preduzeće održavalo dugoročnu stabilnost, u testiranju solventnosti pred., preko njegove imovinske pozicije, poslužićemo se: 1-raciom pokrića stalne imovine kapitalom, 2-raciom pokrića stalne imovine i zaliha kapitalom i dugoročnim obavezama, 3-raciom pokrića zaliha neto obrtnim kapitalom, 4-raciom pokrića obrtne imovine neto obrtnim kapitalom2. 2. 2. RACIO IZVORA FINANSIRANJA = bitan činilac solventnosti preduzeća je struktura izvora finansiranja preduzeća. Kao značajni pokazatelji ove grupe su: 1)racio sigurnosti dugorocnih poverilaca = zasniva se na prirodnoj potrebi poverilaca da umanje svoje rizike značajnim prisustvom vlasničkog kapitala u finansiranju imovine preduzeća. 2)racio sigurnosti svih poverilaca = pokazuje stepen ukupne zaduženosti vlasničkog kapitala. 3)racio pokrića obaveza novčanim tokom poslovanja = pokazuje sposobnost da nakon podmirenja potreba ulaganja u obrtna sredstva i svih poslovnih obaveza stvori toliki novčani priliv gotovine koji im omogućuje da iz njega otplati svoje obaveze. 4)racio pokrića kamata zaradom preduzeća = pokazuje koliko puta je dobitnik pre kamata i poreza veći od plaćenih kamata. 2. 3. RACIO ANALIZA OBRTA = omogućuje da se sagleda brzina kojom se pojedini delovi sredstava u preduzeću obrću pri vršenju njegovih zadataka, koliko su vremena pojedini delovi prosečno vezani u odredjenom obliku, kako utiče obrt pojedinih delova bilansa na ukupnost sredstava i kakve su posledice ubrzanja ili usporenja i prestanka obrta jednog dela na celinu. 2. 3. 1. POJAM OBRTA I NJEGOVA ULOGA = Predmet obrta je ekonomska transformacija sredstava iz jedne forme u drugu. Kada je reč o obrtu imovine preduzeca. Onda se misli na

kružni tok ili kretanje sredstava. Zajednički smisao raspolaganja imovinom preduzeca je stvaranje prihoda, tako da se pod pojmom obrta podrazumeva moć imovine (sredstava, ulaganja) preduzeća da donosi prihod. Prihod je rezultat obrta imovine preduzeća. Imovina preduzeća deli se na stalnu i tekuću. Pod stalnom se podrazumeaju imovinski delovi čije se vraćanje u početno stanje odvija u periodima dužim od jedne god, a pod tekućom skup imovinskih delova kod kojih to traje manje od jedne god. Otuda se tekuća imovina naziva obrtnom imovinom. Osnovna sred. ne analiziraju se sa gledišta obrta, već sa gledišta njihovih kapaciteta, zbog toga se u okviru preduzeca i ne može govoriti o obrtanju osnov. sred., mada je i kod njih u pitanju transformacija iz novčane u robnu formu, i obratno. Kad analiziramo obrt sred. u preduzeću, onda tu obuhvatamo samo obrtna sredstva, tj. ona koja su sposobna da u toku jedne godine nacine najmanje jedan obrt. Obrt je bitan cinilac poslovno-finansijskog procesa preduzeca i to: rentabiliteta, solventnosti i likvidnosti. Brzi obrt znaci vecu stopu prinosa na angažovana sredstva i vlasnički kapital. Brzi obrt znaci i vecu solventnost i likvidnost. 2. 3. 2. ANALIZA OBS = obrtna sred. u procesu reprodukcije kruze po formuli N-R. . P-N. Za poslovnu aktivnost preduzeća, najpre obezbedjuje novac, a za novac se nabavljaju predmeti i sredstva za rad koja u spoju sa covekom obezbedjuju tok procesa reprodukcije iz kojeg izlaze proizvodi, koji se ponovo pretvaraju u novac. OBS u preduzeću, kruze po formuli N-R-N, sto znaci da se OBS u datom trenutku mogu naci bilo u formi novca, ili robe. Obrt. sred. mogu imati novčani i robni oblik. Novac i roba kao delovi OBS sposobni su, u pogledu obrta, da pruže sve analitičke podatke, kao i analizu ukupnih OBS, iako su samo jedan deo obrtnih sredstava, koji se u datom trenutku nalaze u novcanom, ili robnom obliku. Analiza obrt. sred. se vrši kroz: analizu obima i strukture OBS, analizu brzine cirkulacije obrt. sred, i analizu odnosa izmedju obrt. sred. i njihov izvora. Analiza strukture treba da prikaze stepen ucesca pojedinih oblika obrtnih sredstava u ukupnim obrtnim sredstvima. Putem analize strukture sagledavamo i žarišta ubrzanja, tj. usporenja cirkulisanja mase obrtnih sredstava. Merenje brzine cirkulisanja OBS je najkomplikovanije pitanje u prvoj fazi analize obrtnih sred. Došlo se do indikatora koji će se koristiti za merenje brzine cirkulisanja OBS=poslovni prihodi/obrt. sred. 2. 3. 2. 1. ANALIZA NS = ima zadatak da izvede konstatacije o njihovom obimu, strukturi,brzini transformacije i dinamici tj. tokovima novca. Analizom obima se izvode konstatacije o stagnaciji, rastu ili smanjenju novcanih sredstava, i njihovom intenzitetu. Analiza strukture novčanih sredstava se vrši sa ciljem da se konstatuje ucesce osnovnog i prelaznog oblika novca u sumi novcanih obrtnih sredstava. Treba prikazati strukturu novca kao sredstva placanja prema poreklu i nacinu cuvanja. Posebnu paznju treba posvetiti brzini transformacije prelaznih oblika u osnovni oblik, jer od toga zavisi mogucnost obezbedjenja kontinuiteta procesa reprodukcije i sprečavanja korišćenja spontanih izvora finansiranja. Idealno je ono stanje kada se sva suma novčanog dela obrtnih sredstava nalazi u osnovnom obliku novca. Tokovi (prilivi i odlivi) nastaju po osnovu osnovne poslovne aktivnosti preduzeca sa osnovnim ciljem stvaranja profita. Aktivnosti investiranja obuhvataju prilive nastale prodajom osnovnih sredstava, prodajom ucesca u kapitalu i nematerijalna ulaganja i naplatom plasmana, kamata i dividendi, a odlivi se odvijaju po osnovu investiranja u osnovna sredstva, dugoročna ulaganja u formi učešća i plasmana kojima se stiče kamata. Aktivnosti finansiranja obuhvataju prilive kapitala po osnovu emitovanja akcija, udela, zajmova, obveznica, menica i odlive za otplatu zajmova, otkup akcija i udela…. Tokovi novca, internog karaktera su poznati kao Cash Flow, a oni koji imaju i eksterni karakter, poznatiji su kao Funds Flow. 2. 3. 2. 2. ANALIZA ROBNIH OBS = treba da prikaze učešće pojednih delova robnih sredstava u pripremi, proizvodnji i gotovim proizvodima u ukupnim robnim obrtnim sredstvima. Analiza robnih obrt. sred. obuhvata analizu obrtnih sred. u pripremi; obrt. sred. u proizvodnji; i obrt. sred. u gotovim proizvodima. Robna sred. u pripremi su namenjena proizvodnji. Njihov obim i struktura zavise od karaktera delatnosti preduzeca, sinhronizacije priliva i odliva sirovina i materijala, obima dnevnih utrosaka, stanja na trzistu,…. Ona treba da se vrsi prema nameni, funkciji, vrsti i poreklu.

-Nivo robn. sred. u proizvodnji zavisi od delatnosti i preduzeća, veličine kapaciteta i obima proizvodnje, vremena trajanja proizvodnje i visine troškova. - Gotovi proizvodi su rezultat procesa proizvodnje. Namenjeni su realizaciji. Obim i ritam realizacije opredeljuju nivo gotovih proizvoda na zalihama. Njihov nivo zavisi od odnosa ponude i traznje, kvaliteta gotovih proizvoda, visine troskova…2. 3. 4. RACIA OBRTA = prakticno je moguce izracunati onoliko racia obrta koliko je pozicija u bilansu stanja. Medjutim, za potrebe analize, najvaznije instrumente racio analize obrta su: 1)racio obrta ukupne poslovne imovine, 2)racio obrta kapitala, 3)racio obrta tekuce (obrtne) imovine, 4)racio obrta zaliha, 5)racio obrta potrazivanja od kupaca, 6)racio obrta (izmirenja) obaveza prema dobavljacima. 1-predstavlja analizu odnosa izmedju prihoda od prodaje proizvoda, robe i usluga i prosecnog stanja ukupne poslovne imovine. Pokazuje koliko jedna novčana jedinica ukupne imovine stvara novčanih jedinica prihoda. 2-pokazuje efikasnost korišćenja vlasničkog kapitala u ostvarivanju prihoda. Ovaj racio pokazuje koliko je svaki dinar prosecno angazovanog vlasnickog kapitala produkovao dinara prihoda, ili koliko se puta prosecno angazovani vlasnički kapital preduzeća obrnuo putem prihoda u godini. 3-je znacajan jer predstavlja prihod u najneposrednijoj vezi sa obrtnim sred, tj. iz njihovog obrta nastaje. Iz njega proistice novčani tok, te je u tesnoj vezi s likvidnoscu preduzeca. Što je brži obrt to je lakše održavanje likvidnosti. Pokazuje koliko svaki dinar prosecno angažovanih obrt. sred. produkuje dinara prihoda, tj. pokazuje koliko su se prosečno angažovana sredstva obrnula, tj., vratila u pocetni oblik putem prihoda. 4-je u najneposrednijoj vezi sa prihodom, i njegov brži obrt rezultuje neposredno većim prihodom ili manjim angazovanjem sredstava u vidu zaliha, a njihovo usporavanje obrta, pored negativnih efekata po prihod ili iznos u zalihama angažovanih sred., donosi teškoće u održavanju likvidnosti. Ovaj racio pokazuje koliko je svaki dinar ulaganja u prosecne zalihe doneo prihoda dinara,tj. koliko su se puta prosečna ulaganja u zalihe obrnula. 5-se dobija podelom godišnjeg prihoda i prosečnih potraživanja od kupaca. Pokazuje koliko svaki dinar prosečnog stanja kupaca donosi dinara prihoda. 6-proističe iz odnosa ukupnih nabavki u toku godine i prosečnog stanja obaveza prema dobavljačima u godini analize. 2. 4. RACIA RENTABILITETA = svodi se na ostvareje maksimalnog dobitka uz minimalno utrošenih sredstva. Analizi rentabiliteta prethodi postupak merenja. Objekti prilikom merenja su imovina (sredstva) u koju je uložen kapital, i dobitak. Ispitivanje rentabilnostiposlovanja u uzem smislu, vrsi se kroz odnos dobitka i ulozenih, angazovanih sredstava, s tim sto se dopunjava posmatranjem rentabilnosti sa stanovišta raspodele dobitka. U širem smislu, posmatra se u odnosu na plan, kao i kroz vremensko i prostorno poredjenje, a u cilju sagledavanja promena sa svih tačaka gledišta. Pokazatelji rentabilnosti ukazuju na njegvu zaradjivačku snagu. Raščlanjivanjem kapitala dobijamo: 1)rentabilnost ukupnog kapitala, 2)neto rentabilnost sopstvenog kapitala. Raščlanjivanjem dobiti, dobijamo: 1)koeficijent obrta kapitala-koji je pokazatelj zaradjivanja ukupne aktive=prihodi/kapital(sredstva); 2)koeficijent troškova-pokazuje koliko često su se u odredj. vremenu kapital, ili sredstva pretvarali u troškove time što su u osnovna sredstva i materijal utrošeni, plaćene zarade, porezi jer je na taj način nastala proizvodnja, koja je omogućila stvaranje prihoda=troškovi/kapital (sredstva). 2. 4. 1. POKAZATELJI RENTABILNOSTI = Analiza rentabilnosti svoju punu vrednost i značaj dobija praćenjem stope rentabilnosti tokom odredjenog vremena i poredjenjem dobijenih pokazatelja sa istim pokazateljima na nivou grane i privrede u celini. Za potrebe menadžmenta savremenih preduzeća, koriste se sledeći racio brojevi: 1)racio rentabilnosti prihoda, 2)racio rentabiliteta ulaganja(imovine) i kapitala, 3)racio rentabiliteta povezan sa akcijama. 2. 4. 1. 1. RACIO RENTABILITETA PRIHODA = U cilju utvrdjivanja rentabiliteta prihoda, od značaja su:1)stope poslovnog dobitka u prihodu od prodaje = pokazuje dobitnost poslovnig procesa u preduzecu, potpuno nezavisno od toga kako je taj process finansiran. Odredjuje se kroz poslovni: dobitak/nekorigovani prihod od prodaje. Stopa poslovnog dobitka u prihodu od prodaje ukazuje na mogućnost preduzeća da poslovni process finansira iz kreditnih izvora. 2)stope dobitka u prihodu od prodaje = pokazuje neto dobitnost prihoda

pre poreza na dobitak. Izračunava se: dobitak/ prihod od prodaje. 3)stope neto dobitka u prihodu od prodaje = racuna se na osnovu dobitka posle poreza, tj: neto dobitak/prihod od prodaje. 2. 4. 1. 2. RACIO RENTABILITETA ULAGANJA (IMOVINE) I KAPITALA = ispitivanje rentabiliteta, obicno se vrsi putem sledećih stopa prinosa: *stopa prinosa na čista ulaganja (čistu posl. imovinu)=proizilazi oz odnosa poslovnog dobitka i prosečno angažovane (čiste) poslovne imovine u toku izveštajne godine. Stopa prinosa na poslovna ulaganja je korisna informacija za potrebe odlucivanja u plansko-kontrolne svrhe. Prema visini ovog racia rentabiliteta, uporedjenim sa kamatnom stopom po kojoj se kreditni izvori finansiranja mogu nabaviti,uprava preduzeća odlučuje o visini leveridža,tj. ciljnog racia dugov/kapital. *stopa prinosa na ukupna ulaganja (ukupnu imovinu) se računa na bazi neto dobitka preduzeća uvecanog za troskove finansiranja po umanjenju istih za poresku uštedu. U osnovi ideje ovog racia je saznanje o prinosnoj snazi ukupnih ulaganja nezavisno od toga kako su ona finansirana, s kojim odnosom sopstvenog i pozajmljenog kapitala. *stopa prinosa na sopstveni kapital preduzeća zasniva se na odnosu neto dobitka i prosecnog kapitala u obracunskom periodu. 2. 4. 1. 3. RACIA RENTABILNOSTI POVEZANA SA AKCIJAMA = od posebnog znacaja su:*dobitak po akciji = Rec je o dobitku po obicnoj akcijipa se kod akcionarskih preduzeca koja su emitovala hartije od vrednosti sa svojstvom potencijalnih obicnih akcija pojavljuje potreba obračuna i objavljivanja:-osnovnog dobitka po akciji i –redukovanog dobitka po običnoj akciji. *racio cena po akciji/dobitak po akciji = proistice iz odnosa kupoprodaje cene obicne akcije i neto dobitka po akciji. *racio placanja po dividendi = se izracunava kroz odnos dividendi po osnovu obicnih akcija i neto dobitka koji ostaje na slobodnom raspolaganju vlasnika običnih akcija, nakon odbitka preferencijalnih dividendi. *dividendni prinos akcionarima = je racio rentabiliteta koji je tesno povezan sa raciom plaćanja dividendi. Dobija se iz odnosa dividendnih isplata prema vrednosti običnih akcija. 3. ANALIZA NETO OBRTNOG KAPITALA ILI NETO OBRTNOG FONDA = Najpouzdaniji pokazatelj o tendenciji i razvoju fin. strukture je neto obrtni fond(NOF) koji predstavlja deo dugoročnog kapitala koji po pokriću imobilizacija ostaje preduzeću na raspolaganju. Neto obrtni kapital (NOK) ili NOF, je u bilansnom smislu, fenomen. Njemu u aktivi odgovara koncept neto obrtne imovine (NOI) ili neto obrtnih sredstava (NOS). NOI predstavlja deo obrtne imovine koji nije finansiran iz kratkorocnih obaveza, te se finansira iz sopstvenog ili pozajmljenog dugoročnog kapitala, tj. pokriva se neto obrtnih kapitalom. Neto obrtna sredstva (NOS) odgovaraju racunskoj velicini koja se dobija iz razlike zbira obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza. Neto obrtni fond ukazuje na pokrivenost dugoročnih sredstava dugoročnim izvorima i time daje uvid u dugoročnu likvidnost, odnosno solventnost preduzeca. 3. 1. PROMENE NETO OBRTNOG KAPITALA (neto obrtne imovine) = Osnovni uzrocipromena NOK i NOI su: - bruto dobitak shvacen kao zbir neto dobitaka, amortizacije i troskova dugorocnih rezervisanja ili gubitak nakon korekcije za ove troskove - promene vrednosti stalne imovine nepokrivene promenama sopstvenog kapitala i dugorocnog tudjeg kapitala - promene vrednosti sopstvenog kapitala bez reciprocnih promena stalne imovine i dugorocnh rezervisanja i obaveza - promene vrednosti dugorocnog poverilackog kapitala (dugoročnih rezervisanja i obaveza) bez potirucih promena stalne imovine i vlasnickog kapitala - promene kratkoročnih obaveza nekompenzovane promenama obrtne imovine. Veci NOF znaci da je deo zaliha finansiran sopstvenim kapitalom. Opadanje NOF, praćeno finansijskim teškoćama održavanja likvidnosti, siguran je indikator finansijskog oboljenja preduzeća. Otpisivanje osnovnih sredstava ne utice na NOF. 3. 2. VISINA NOK = individualno je uslovljena od niza faktora, kao što su: *vrsta, velicina i delatnost preduzeca *stopa rentabiliteta *politika nabavke i prodaje *odnos izmedju sopstvenog i pozajmljenog kapitala *visina i uslovi koriscenja dugorocnih zajmova. -Normalnom visinom NOF, smatra se svaki iznos koji obezbedjuje optimalni poslovni rezultat(rentabilnost) i nesmetano izvrsavanje dospelih obaveza(likvidnost), ali ne samo u proslosti, vec i doglednoj buducnosti.

3. 3. ANALIZA PRODUKTIVNOSTI = Analizirati produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost znaci analizirati tri oblika efikasnosti: 1)tehničku efikasnost ili produktivnost, koja se dobija iz odnosa proizvedena količnika/proizvodni faktori(zaposleni, radno vreme, sredstva) 2)ekonomsku efikasnost ili ekonomičnost koja se dobija iz odnosa prihodi/rashodi 3)finansijsku efikasnost ili rentabilnost koja se dobija iz odnosa uspeh/sredstva. Pored produktivnosti rada, razlikujemo i produktivnost preduzeća (pogona). Ekonomičnost ne može biti cilj sama po sebi, već mora biti upravljena na neki odredjeni cilj, prema tome, postoji ekonomičnost nabavke, proizvodnje, prodaje, uprave…tj. ekonomičnost neke aktivnosti, f-je. Pojam ekonomičnosti i produktivnosti se ne identifikuju, tj. pojam produktivnosti je količinski i kvalitetni pojam, a ne vrednosni i troškovni. Rentabilnost predstavlja merilo za održavanje i osiguranje finansijskih sredstava te nam pokazuje visinu ukamaćenja tih sredstava. Rentabilnost je najvazniji pokazatelj sposobnosti poslovnosti preduzeca. 4. 1. MERENJE PRODUKTIVNOSTI = nameće se pitanje koju produktivnost treba meriti: produktivnost rada, produktivnost materijala, produ. energije, produk. osnovnih sredstava, produk. nekog pogona, produk. celog preduzeća. Proizvodni ucinak se načelno meri količinski(kom, kg, l). To je proizvedena količina u odredjenom periodu. Ukoliko nije moguće količinsko merenje, onda se vrši vrednosno. Kao novcana vrednost proizvodnih ucinaka uzima se najcesce prihod od prometa uvećan ili umanjen zalihama poluproizvoda ili gotovih proizvoda. Uslov za analizu produktivnosti je da se vrši komparacija izmedju ucinaka merenog po planiranom i ucinka merenog po stvarnom trošku radnog vremena, kako bi se na taj nacin videla odstupanja i ispitali uzroci. Treba razlikovati tehničke učinke proizvodnje od komercijalnih učinaka prodaje. Ako se, obe vrste izraze vrednosno, onda nije moguce tačno utvrditi učinak, posebno za proizvodnju, a posebno za prodaju. 4. 2. POKAZATELJI PRODUKTIVNOSTI = su koeficijenti koji izražavaju odnos izmedju nekog uloga(utroška) i učinka ostavrenog tim ulogom. Najčešći pokazatelji su: *pokazatelji celokupne produktivnosti-izražavaju učinke preduzeća/celokupne troškove; celokupne učinke preduzeća/troskovi (materijala, rada i sredstava) ili planirane troškove učinaka/stvarne troškove učinaka. *pokazatelji produktivnosti rada-izražavaju odnose proizvedenog učinka i broja zaposlenih ili njihovih radnih sati. Pitanje je da li treba radnu efikasnost meriti preko broja angažovanih radnika, dakle zaposlenih lica, ili onih koji neposredno izvršavaju te radne procese. *pokazatelji produktivnosti materijala jesu koeficijenti koji nam pokazuju odnos izmedju količine utrošenog materijala i sirovina te količine materijala. *pokazatelji produktivnosti ostalih sredstava imaju zadatak da nam predstave proizvodne učinke pojedinih masina, uredjaja, visokih peci, pojedinih proizvodnih sredstava. Pri izučavanju vrednosti proizvodnih sredstava mora se isključiti uticaj cena, a ako se vrši komparativna analiza produktivnosti za razne pogone, ili za razna preduzeća, utoliko je potrebnije vršiti procenu proizvodnih sredstava po istim principima. 4. 3. FAKTORI UTICAJA NA PRODUKTIVNOST = po Vielu, faktori koji utiču na produktivnost, dele se na*egzogene: priroda, drustvo i tržište *endogene: objektivni i subjektivni. Egzogeni faktori vrše uticaj preko: 1)prirode: klimatski, meterorološki, nacionalni karakter 2)društva: država, sindikati 3)tržišta: ciklusi, konjunkture i depresije. Endogeni faktori se nalaze u samom preduzeću. Objektivni su organizacija, veličina preduzeća, položaj preduzeća na tržištu. Medju subjektivne treba ubrojiti prvenstveno one koji su direktno zavisni od čoveka, od sposobnosti za stvaranje učinka i volje za stvaranjem, kao i psihološki faktor, a to je svest pojedinca. Problemi koji se javljaju pri merenju produktivnosti rada, javljaju se kada se uzima živi rad, a ne ukupan rad. 5. ANALIZA EKONOMIČNOSTI = je pokazatelj koji se odnosi na izražavanje kvaliteta interne ekonomije. Njime se izražava stvarna ekonomska moć jednog privrednog subjekta, tj. njegova realna sposobnost. Sva logika ekonomicnosti se svodi na nivo troškova za ostvarivanje date upotrebne vrednosti. Nivo ekonomicnosti meri se visinom cene koštanja za ostvarenje datog učinka jednake upotrebne vrednosti. Ekonomičnost je veća, ako je cena koštanja datog učinka niza. E=ukupan prihod/troskovi poslovanja; ili E=ukupan prihod/ rashodi poslovanja. Cilj analize ekonomicnosti je utvrditi faktore koji uticu na ekonomicnost te proizvodnje učinaka. Analiza ekonomicnosti moze biti kvalitativna ili kvantitativna. Kao

kvantitativna ona vrsi rasclanjivanje pokazatelja ekonomičnosti na njihove elemente, a kao kvalitativna ona razmatra elemente po njihovoj vrsti. U suštini ova analiza predstavlja merenje i analizu učinaka. 5. 1. MERENJE EKONOMIČNOSTI = stepen ekonomičnosti možemo saznati samo iz odnosa ostvarenih veličina sa planiranim: 1)kako se prema odredjenom prihodu odnosi ostvareni rashod u poredjenju sa planiranim rashodom jer na taj način saznajemo stupanj stedljivosti, ili 2)kako se prema odredjenom rashodu odnosi ostvareni prihod u poredjenju s planiranim prihodom, jer na taj način saznajemo stepen izdašnosti. Stepen ekonomicnosti se dobija poredjenjem odnosa ostvarenih rashoda i prihoda sa odnosam optimalnih rashoda i prihoda. Merenje ekonomicnosti zasniva se na uporedjivanju, jer uporedjivati, znaci meriti. Meri se jedna velicina na nekoj drugoj velicini, da bi se na taj nacin doslo do rezultata tog poredjenja, a to je odnosni ili racio broj. 5. 2. POKAZATELJI EKONOMIČNOSTI = Viel u objekte uporedjivanja svrstava:1. rashode ili troškove=a) po vrednosti: pogonski rashodi, materijalni rashodi, plate, kamate, otpisi, rashodi za održvanje; b)količinski: utrošak materijala, radni sati, proizvodni sati, sati zastoja, sati radnog mesta. 2. prihode= a) po vrednosti: prihod, učinak od prodaje, promet od prodaje za gorivo, promet od prodaje na kredit; b) količinski: raščlanjivanje analogno po vrednosti. Merila za uporedjivanje mogu biti 1) statička: a) po vrednosti: imovina preduzeća, osnovna imovina, obrtna imovina, stanje skladišta, stanje dužnika, stanje platežnih sredstava, radni kapital, vlastiti kapital, tudji kapital, stanje poverilaca, stanje naloga; b) količinska: broj zaposlenih, broj pogonskih jedinica, kolicina skladista. 2)dinamička merila: a) po vrednosti: rashod, prihod, količina kupovine; b) količinska: količina kupovine, količina proizvodnje, količina prodaje, sati rada i mašina. Mellerowicz jje sve pokazatelje podelio u 3 grupe:*pokazatelji ekonomičnosti, *pokazatelji učinka, *pokazatelji iskorišćenja pogona (proizvodnje). 5. 3. Prihodi i rashodi kao podloga za analizu ekonomicnosti = Podloga za analizu ekonomičnosti su prihodi i rashodi, tj. dobitak i gubitak. Analiza prihoda u cilju utvrdjivanja ekonomičnosti polazi od faktora koji utiču na njihovu visinu. 1. unutrašnji faktori: A. objektivni faktori: lokacija, velicina preduzeca i tehnicka opremljenost, organizacija preduzeća, kvalitet proizvoda B. subjektivni faktori: sposobnost rukovodstva i saradnika, intenzitet učinaka koji zavise od psiholoskih faktora 2. spoljasnji faktori: A. faktori potreba: broj korisnika, kupovna snaga; B. konkurencija: broj konkurenata, pozicija na tržištu, finansijska snaga konkurencije, poslovna politika konkurencije; C. ostali faktori: prirodna zbivanja, politički i socijalni faktori. Što se tiče rashoda, treba ustanoviti primerenosti visine rashoda u poredjenju sa drugim veličinama. Najcesce se kao merila uzimaju: kolicina proizvoda, jedinica zaposlenosti, jedinica kapaciteta i sredstava, i izvori sredstava. 6. 2. ANALIZA AKTIVNIH OS - OS koja su sposobna da se uključe u proces proizvodnje imaju karakter aktiv. OS. Sa stanovišta da li su uključena u proces proizvodnje ili se nalaze van njega dele se na: OS. u upotrebi i osn. sreds. van funkcije. OS. koja su uključena u proces reprodukcije mogu biti:-zemljište; -šume i dugogodis. zasadi; -gradjevinski objekti i rudarski radovi; -oprema; -osn. stado; -nemater. OSZemljište je i uslov i sredstvo za proizvodnju. Kad se zemljište koristi u ne poljoprivredne svrhe, kao što je smestaj proizvodnih objekata, skladišta i dr. ono predstavlja uslov za proizvodnju. U poljoprivradnoj delatnosti zemljište predstavlja sredstvo za proizvodnju. Šume i dugogodišnji zasadi - Reč je o grupi osnov. sredst. koja prvenstveno sluzi za privrednu delatnost i ima višegodišnji vek trajanja. Gradjevin. objekti i rudarski radovi. - Pod gradjev. objektima obuhvataju se hidrogradjev. objekti, saobraćajnice i zgrade. Pod rudarskim radovima obuhvataju se otkopi i bušotine. Oprema. - Ova grupa obuhvata opremu koja se smatra osnovnim srestvima shodno propisu o nomenklaturi osn. sredst. i nematerijal. ulaganja. Reč je o mašinama, uredjajima, alatima, transport. sredst. i laboratorijskom inventaru. Osn. stado. - U stado spada sva stoka koja služi u privredne svrhe a nije u tovu.

Nemater. osnov. sredst. - Ovo se često naziva i ostala osnov. sredst. Tu spadaju: osnivačka ulaganja, patenti i licence, prava na model i zaštitni žig, prava na tudjim osnov. sredstvima. Osnovni zadaci analize osnovnih sredstava su; analiza obima i strukture, analiza kapaciteta, analiza tehničkog boniteta, analiza statike i dinamike6. 2. 1. OBIM I STRUKTURA OS - Jedan od osnovnih zadataka analize OS. je da izvede konstatacije o obimu strukturi i dinamici aktivnih OS u celini i njegovih pojavnih oblika jer ćemo na taj način upoznati koliki je njihov udeo u ukup. sreds. a time i njihov organski sastav koji ne zavisi samo od pripadnosti odredjenoj grani ili struci nego i od drugih činjenica kao što su: tehnički nivo sredstava i stepen njihove automatizacije i mehanizacije, bzina obrta…Obim aktivnih OS iz perioda u period varira. Ona se mogu povećati po osnovu povećanja aktivnosti, po osnovu transformacije osn. sredst. u pripremi u aktivna OS., a smanjivati po osnovu smanjenja aktivnosti, amortizacije. Struktura sredstava nam omogućuje da o preduzeću saznamo važne činjenice kao što su: uravnoteženost sredstava na njihovim izvorima, organski sastav sredst…Struktura aktivnih sredst. pokazuje procenat njihovog korišćenja. Ona se sagledava pomoću sledećih pokazatelja: -Učešće OS. u funkciji; - učešće osn. sreds. van funkcije **Učešće osn. sred. u funkc. = OS. u funkc. x 100/aktivna OS** **učešće osn. sred. van funkc. = OS. van funkc. x 100/aktiv. OS**Stepen funkcionalne sposob. OS dobija se stavljanjem u odnos sadašnje i nabavne vrednosti OS i pomnoži se sa 100. Stepen otpisanosti se dobija iz odnosa otpisane i nabavne vrednosti osn. sred. i x 100. 6. 2. 2. ANALIZA KORIŠĆENJA KAPACITETA Koristiti se osnovnim sredstvima znaci koristiti se potencijalnim kapacitetima tih sredstava. Oni izražavaju proizvodnu sposobnost preduzeća. Koriste se potpuno ili nepotpuno. Potpuno se ostvaruje kada se proizvodi onoliko kolike su njihove proizvodne mogućnosti. Nepotpuno se ostvaruje kada je nivo proizvodnje manji od mogućeg. Razlikuju se teorijski, mogući, optimalni i iskorišćeni kapaciteti. Teorijski je uslovljen konstrukcionim osobinama mašina. Mogući predstavlja moguće korišćenje teorijskog kapaciteta. Optimalni je izraz proizvodnih mogućnosti osn. sreds. u uslovima njihovog optimalnog korišćenja. Iskorišćeni se utvrdjuje posle izvršenja poslovnog zadatka. Izražava ga nivo ostvarene proiz. Koeficient iskorišćenja kapaciteta ima 2 indikatora: koefic. intenziv. iskoriš. kapaciteta i koefic. extenziv. iskotiš. kapaciteta. Koefic. intenziv. iskoriš. kapac. predstavlja odnos ostvarene i moguće proizvodnje jedinice kapaciteta u jedinici vremena. Koefic. ekstenziv. iskoriš. kapaciteta pokazuje odnos iskorišćenog i raspoloživog, mogućeg fonda radnog vremena u posmatranom periodu. Iskorišćenost OS se može ispitati i uz pomoć komparativne analize tj uporedjivanjem: pokazatelja u istom preduzeću za razne vremenske periode, pokazatelja srodnih preduzeća za isti vremenski period, pokazatelja jednog preduzeća s prosečnim pokazateljima pripadajuće privredne grane. Analiza nije dužna samo da izvodi konstatacije o stepenu korišćenja kapaciteta nego i da identifikuju uzroke koji su ih uslovili i ukaze na njihove posledice. Uzroci nedovoljnog korišćenja kapaciteta mogu biti različiti. Svode se na interne i eksterne. Interni se odnose na slaba tehnička rešenja koja uslovljavaju neadekvatan rad predmeta rada u procesu proizvodnje, losu kadrovsku strukturu. U eksterne uzroke spadaju promene situacije na tržištu. Efikasnost OS naziva se i randman. Ovaj pokazatelj predstavlja odnos vrednosti proizvodnje izražene u prodajnoj ceni i vrednosti osnov. sredst. Ako se vrednosti proizvodnje suprotstavlja vrednost celokupnih osn. sredst. onda je to bruto randman, a ako se suprotstavlja vrednost aktivnih osn. sreds. onda je to neto randman. 6. 2. 3. ANALIZA STATIKE OS - Ona predstavlja analizu stanja OS. posredstvom sledećih pokazatelja: učešće OS u sredstvima preduzeća, učešće investicija u OS, tehnička opremljenost preduzeća, funkcionalnost OSUčešće OS u sredstvima preduzeća pokazuje koliko je OS angazovano za izvršenje planiranih zadataka preduzeća. Učešće osn. sred. u sred. preduz. = OS. x100 / ukup sred.

Učešće investicija u OS izražava se procentualno i pokazuje u kojoj meri preduz. namerava povecati kapacitet postojecih OS. Tehnička opremljenost OS se dobija na 2 načina: - Iz odnosa aktiv. OS i br. radnika; - Iz odnosa br. utrošenih jedinica energije i broja zaposlenih radnika u pogonu. Funkcionalnost OS predstavlja odnos izmedju konačne i početne vred. OS. Usko povezan sa pokazateljem funkcionalnosti je pokazatelj istrošenosti osn. sred. koji se dobija kada se podele ispravka vred. osn. sred. i početna vred. OS. 6. 2. 4. ANALIZA DINAMIKE OS Predmet ove analize je kratanje OS u preduzeću odnosno njihovo smanjenje ili povećanje. Povećanje OS, do kog se dolazi poredjenjem njihovog stanja u 2 ili više vremenskih perioda može biti stvarno ili prividno. Stvarno povećanje je rezultat nabavki ili vlastite proizvodnje. Prividno povećanje je posledica promene vrednosti koja može nastati kao posledica raspuštanja latentnih rezervi koje su postojale u preduzeću ili pak revalorizacije. Smanjenje OS takodje moze biti stvarno i prividno u zavisnosti od toga da li se radi samo o sniženju vrednosti ili o smanjenju supstance osn. sred. 6. 3. ANALIZA OS VAN FUNKCIJE OS van funkcije cine funkcionalno sposobna sredstva koja se u momentu analize ne koriste. U ovu grupu spadaju OS koja nisu u potpunosti amortizovana, a trajno ili privremeno ne koriste se u procesu reprodukcije. Ova analiza treba da pokaže obim, strukturu i dinamiku ovih sredstava i stepen njihove otpisanosti, zatim da identifikuje uzroke koji su ih uslovili, izvede konstatacije o njihovim reperkusijama na ekonomiju preduzeća, produktivnost rada… Uzroci neiskorišćenja dela aktivnih sreds. mogu da budu objektivne i subjektivne prirode. U uzroke objektivne prirode spadaju nedostatak OBS neophodnih za funkcionosanje OS, obustave proizvidnje zbog pada tražnje… Subjektivne uzroke čini slaba organizacija zapošljavanja kapaciteta, zastoji mašina, neblagovremene opravke. Posledice osn. sred. van funkcije su negativne po ekonomiju preduzeća. Ona narušavaju materijalnu konstituciju, povećavaju obim neiskorišćenih kapaciteta, ne proizvode nove upotrebne vrednosti, ne oplodjuju se, ne stvaraju dobitak. Smanjenje osn sred van funkc. nastaje njihovim vraćanjem u funkciju, prodajom ili rashodovanjem. 7. AMORTIZACIJA I BILANSIRANJE Amortizacija je ekonomska kategorija koja označava prenošenje u procesu proizvodnje vrednosti OS na proizvod nove upotrebne vrednosti. Pošto je taj proizvod obrtno sredstvo to amortizacija označava proces transformacije osn. sred. u obrtna sred. U prvoj fazi transformacije, ona se vrši iz jednog u drugi robin oblik - iz osn. sred. u gotov proizvod. U drugoj fazi gotov proizv. prelazi iz robnog u novčani oblik. Amortizacijom se ne menja ukupan obim sred. u preduzeću vec se menja samo njihova struktura - povećavaju se obrtna na račun OS. Veličina amortizacije koja dobija atribut rashoda zavisi od predmeta, osnovice, metoda i stopa amortizacije. Predmet. Amortizac. OS ne nastaje samo po osnovu njihovog učešća u procesu proizvodnje. Faktori smanjenja vred OS su različiti. To su funkcionalni, ekonomski i prirodni uzroci. Funkcionalni - fizičko rabačenje - nastaje kao rezultat aktivnog učešća OS u procesu stvaranja novih upotrebnih vrednosti. Ekonomski - moralna zastarelost - je uslovljena razvojem nauke i tehnike. Prirodno trošenje - habanje nastaje pod dejstvom proticanja vremena, klimatskih faktora. Osnovica. Pošto se amortizacija obračunava na vrednost postojećih OS pitanje izbora osnovice za amortizaciju se javlja u onim slucajevima kada nabavna cena dotrajalog OS nije jednaka nabav. ceni nabavljenog OS radi zamene dotrajalog. razlika koja se javlja izmedju nab cene starog i novog OS može da nastane po 2 osnova: usled porasta produktivnosti rada i usled obezvradjivanja novca. Što se tiče uticaja produktivnosti rada ona bi u krajnjem trebalo da dovede do toga da nabavna vrednost novog osn sred bude niža od nab. vred. dotrajalog osn sred. Radi obezbedjivanja kontinuiteta procesa proste reprodukcije, osnovica za amortizaciju trebalo bi da bude reprodukciona cena koja je niža od nabavne. U praksi preovladava stav prema kojem osnovica za amortizaciju predstavlja nabavna cena odnosno cena koštanja OS. Nivo te vrednosti jednak je nivou izdataka koje je preduzeće imalo pri nabavci OS. Jedan njen deo koji predstavlja likvidacioni ostatak ostaje neamortizovan. Za vrednost likvidacionog ostatka treba umanjiti nabavnu cenu tako da ostatak - inicijalna cena predstavlja osnovicu za amortizaciju. Pošto je teško proceniti vrednost inicijalnog ostatka u praksi se kao osnovica za amortizaciju uzima nabavna odnosno revalorizaciona cena bez

odbitka likvidacionog ostatka. Pod uticajem inflacije cene OS iz perioda u period rastu. Nab cena kao osnovica za amortizaciju nije u mogućnosti da nadoknadi amortizaciju. Ova negativnost se otklanja primenom tzv postupka revalorizacije vrednosti OS. Revalorizovana cena je nab cena povećana za procenat porasta cena. Revalorizacija osnovnih sred može biti permanentna i povremena. U praksi se revalorizacija vrši tako što se svake godine nab. cena OS. povećava za procenat porasta cena u toj god. To je permanentna revalorizacija. Povremena revalorizacija vrši se povremeno u periodima kada cene osnovnih sred porastu iznad utvrdjenog procenta bez obzira da li je taj porast nastao u 2 ili više god. Izvesna OS i na kraju svog veka trajanja imaju izvesnu vrednost, trebalo bi radi tačnog obračuna amortizacije od osnova za amortizaciju oduzeti vrednost dotrajalih OS. Kada se proceni vrednost dotrajalih OS od te vrednosti se oduzimaju pomenuti troškovi, koji neminovno nastaju u vezi sa likvidacijom OS i kao rezultat dobija se likvidaciona vrednost OS na kraju njegovog veka trajanja. Ona nije predmet amortizacije. 7. 1. VRSTE I METODE OBRAČUNA AMORTIZACIJEU teoriji se najviše obradjuju i primenjuju funkcionalna i vremenska amortizacija. 7. 1. 1. FUNKCIONALNA AMORTIZACIJA Postoje 2 metoda obračuna ove amortizacije: Metod učinaka i Metod efektivnog rada. Metod ucinaka. Godišnja kvota amortiz. po ovom metodu utvrdjuje se srazmerno količini proizvoda u čijoj je proizvodnji učestvovalo osn sred, a kod transportnih sreds srazmerno br kilometara. Iznos amortiz. po jedinici proizvoda obračunava se na taj način što se iznos amortizac po učinku množi količinom ostvarene proizvodnje, odnosno predjenih kilometara u toku god. Metod efektivnog rada. Godičnja kvota amortiz. utvrdjuje se srazmerno casovima rada osn sred. Procenjuje se koliko će osn sred u toku veka trajanja imati efektivnih casova rada. Deljenjem osnovice za amortizaciju sa procenjenim efektivnim časovima dobija se amortizac po procenjenom efektivnom casu. Godišnja amortiz dobija se kada se amortiz po procenjenom efektivnom času pomnoži sa ostvarenim efektivnim časovima u odnosnoj god. 7. 1. 2. VREMENSKA AMORTIZACIJA Vremenska amortizacija se zasniva na teži da je trošenje osnovnih sred determinisano vremenom tj da je vreme osnovni faktor koji uslovljava smanjenje vrednosti OS a ne stepen njihovog korišćenja. U okviru ovoga postoje 3 metode: 1. metod konstantne amortiz. ; 2. metod progresivne amortiz. ; 3. metod degresivne amortiz. Kod konstantne amortiz. vred. osn. sred. i pretpostavljeni vek trajanja predstavljaju osnov za obračun amortizacije. Metod polazi od pretpostavke da OS prenosi vrednost na proizvod nove upotrebne vrednosti ravnomerno, u istim godišnjim kvotama, u toku svog veka trajanja. Osnovna odlika konstantne amortiz. lezi u jednakosti godišnjeg opterećenja proizvodnje amortizacionim kvotama. Obrazac za izračunavanje: Am=(O-Lv)/t O-osnovica za amortiz. Lv - likvid. vred. ; t - br. god trajanja OS. Metod prograsivne amortiz. polazi od stava po kojem se amortizac osn sred iz godine u god povećava. Analogno tome i amortizac. stope i kvote iz god u god rastu. Po degresivnom metodu amortizovanja kvote amortizac se smanjuju iz god u god. Metoda polazi od pretpostavke da se srazmerno protoku veka trajanje osn sred povećavaju troskovi njegovog održavanja. Nova OS su sposobna da rade punim kapacitetom i u mogucnosti su da postizu visoku produktivnost rada. Intenzitet njihovog koriscenja je veliki a stepen njihovog obezvredjivanja izrazit. Analogno tome i amortizac kvote OS u prvim godinama njihovog rada su veće a u narednim, sa starošću, sa smanjenjem kapaciteta sve manje i manje. 8. ANALIZA KADROVA Savremeni procesi rada sjedinjuju ljudsku energiju da bi se postigli veći ekonomski efekti. To sjedinjavanje zahteva takvu organizaciju koja će afirmisati koristan rad i time postizati bolje rezultate. Utrošak radne snage je odredjena količina bioenergije utrošene u procesu rada. Tako utrosena radna snaga postaje: -ili izvršni rad; - ili postaju gubici. Efekti uloženih jedinica rada u praksi veoma cesto nisu ekvivalentni. Do toga dolazi zbog: razlika u kvalifikovanosti radnika, razlika u intenzitetu njihivog rada, razlika u objektivnim uslovima rada, razlikama u metodama organizacije rad, prekida kontinuiteta rada. Optimalno trajanje procesa rada je najkraće potrebno vreme trajanja procesa konkretnog rada. Pod analizom kadrova se podrazumeva onaj deo analize koji se odnosi na ispitivanje velicine i structure radnog kolektiva, s jedne strane kao i faktora koji uslovljavaju njegovo

formiranje kao radnog potencijala sa druge str. Zadatak ove analize sastoji se u: - ispitivanju strukture i dinamike zaposlenih radnika; -ispitivanju iskoriscenja radnog vremena. Analiza strukture i dinamike kadrova u nekoj organizaciji može se posmatrati sa aspekta kraćeg i dužeg vrem. perioda. Analiza kadrova za kraći vremenski period odnosi se na: - ispitivanje tokom poslovanja s ciljem da se veličina i struktura zaposlenih radnika prilagodi potrebama i da se eventualnom višku radnika nadju odgovarajuća radna mesta a manjak da se popuni, Ispitivanje na kraju poslovne god sa namerom da se proveri učinjeno i po potrebi ponovo nešto promeni. 9. ANALIZA TROŠKOVA Presudan uticaj troškova na racionalnost, akumulativnost i ekonomičnost svakog poslovnog zahteva bliže definisanje pojma troškova i njegovih pratećih pojmova, kao što su utrošci, izdaci i rashodi. Utrošak je naturalni izraz činilaca koji se troše u procesu reprodukcije. Oni se najčešće dovode u vezu sa nekom jedinicom ili određenom količinom proizvoda, sa nekim definisanim kapacitetom izraženim u naturalnim pokazateljima (kg, l, kw/h, t), kao i vremenskim jedinicama (h,dani, meseci). Oni spadaju u obračunsko-knjigovodstvenu kategoriju. Izdaci se poistovećuju sa isplatom novca, ali i plaćanja koja nemaju dodir sa kalkulacijom troškova, jer mogu se izdavati, sem novčanih sredstava i materijal, rezervni delovi, potrošni materijal i gotovi proizvodi. Izdaci i troškovi se suštinski razlikuju. Troškovi su utrošene vrednosti u reprodukciji, dok su izdaci plaćanja vrednosti koje uopšte nisu uslovljena trošenjem elemenata proizvodnje. U principu se izdaci vremenski ne podudaraju sa troškovima, oni se jedino podudaraju u slučaju kraćih vremenskih ciklusa, kada se obračun troškova rada i isplata vrše uporedo. Trošak može da nastane a da nije bilo izdatka. Rashodi su po sadržini širi od troškova. Troškovi označavaju samo deo rashoda, i to onaj koji možemo ukalkulisati u cenu koštanja proizvoda. Trošak je cenovni utrošak elemenata proizvodnje (sredstva za rad, radna snaga i materijal). Kvantitativno posmatrano troškovi su utrošci elemenata proizvodnje i cena tih utrošaka po jedinici utrošaka. Da bi utrošene vrednosti bile trošak, potrebno je: a)da su trošenja vrednosti prouzrokovana utrošcima elemenata proizvodnje; b)da se trošenje elemenata proizvodnje zbivaju u procesu reprodukcije i c)da utrošeni elementi imaju izraz društvenog priznanja ekonomske vrednosti. U tom smislu troškovi su posledica triju procesa u reprodukciji: 1. procesa proiyvodnje novih upotrebnih vrednosti; 2. procesa prenošenja vrednosti; 3. procesa proiyvodnje nove vrednosti. Znači, utrošci su obračunsko knjigovodsvena kategorija, za razliku od troškova koji su vrednosti utrošene u reprodukciji i predstavljaju ekonomsku kategoriju. 9. 1. KLASIFIKACIJA TROŠKOVAPoznat je veliki broj klasičnih podela troškova, najčešće se primenjuju sledeće klasifikacije: 1. prema faktorima procesa proizvodnje; 2. prema mogućnostima utvrđivanja po nosiocima,i 3. podela troškova u zavisnosti od dinamike stepena zaposlenosti.

9.1.1. STRUKTURA TROŠKOVA PREMA FAKTORIMA PROCESA PROIZVODNJE Proces reprodukcije uslovljen je trošenjem elemenata proizvodnog procesa (sredstva za rad, predmet rada i radna snaga). Samim tim klasifikacija troškova prema činiocima procesa proizvodje: a) Troškovi sredstava za rad:1. amortizacija 2. održavanje. Sredstva za rad su instrumenti ili oruđa pomoću kojih se deluje u procesu reprodukcije, na predmete rada, u cilju dobijanja novih upotrebnih vrednosti. a)Trošenje sredstava za rad se manifestuju kroz: fizičko trošenje (habanje) sredstava za rad, fizičko starenje sredstava za rad (»zub vremena«), lom i kvar, ekonomsko trošenje ili zastrarevanje. ; b) Troškovi predmeta rada: 1. sirovine i materijal 2. pogonsko gorivo i energija 3. pomoćni materijal. Sredstvima za rad neposredno delujemo na predmete rada i time se njihov sadržaj trošenjem unosi u nov proizvod. Oni se menjaju tehnološki (promenom hemijskih ili fizičkih osobina) i ekonomski (prelazom upotrebnog kvaliteta materijala u upotrebni kvalitet). ; c) Troškovi radne snage: 1. lični dohoci radnika sa doprinosima 2. deo dohotka za društvene fondove 3. deo dohotka za obaveze lične izdatke u vezi sa poslovanjem preduzeća 4. deo dohotka za sopstvene fondove. Čovek svojim radom deluje preko sredstava za rad na predmete rada, proizvodeći tako nova materijalna dobra. Ta određena količina bioenergije koju proizvođač utroši u procesu rada predastavlja utrošak rada. Radnik za izvršen rad prima odgovarajuću zaradu koja mu obezbeđuje zadovoljenje svojih potreba i ona se tretira kao trošak radne snage; d) Troškovi stranih usluga. 9. 1. 2. PODELA TROŠKOVA PREMA MOGUĆNOSTIMA UTVRĐIVANJA PO NOSIOCIMA U odnosu na mogućnosti utvrđivanja troškova po nosiocima troškove delimo na: 1. direktne (pojedinačne ili posebne) i 2. indirektne (zajedničke ili opšte). Direktne troškove karakteriše mogućnost neposrednog utrđivanja po pojedinim nosiocima: troškove materijala za izradu, troškove pomoćnog materijala, troškove pogonske energije, troškove rada izrade. Indirektni troškovi su zajednički troškovi, nastali na jednom ili više radnih mesta, pri proizvodnji više vrsta proizvoda. Oni podrazumevaju: troškove režijskog materijala, troškove pogonske energije, troškove režijske radne snage, amortizaciju sredstava za rad. Utvrđivanje troškova po nosiocima ima za cilj da omogući saznanje o tome koji su troškovi i koliko je troškova prouzrokovano proizvodnjom pojedinih proizvoda. Ovako utvrđeni troškovi upućuju na zaključak jačanja proizvodnje onih proizvoda na kojima se ostvaruje veća dobit, te se postepeno napušta proizvodnja nerentabilnih proizvoda. 9. 1. 3. PODELA TROŠKOVA U ZAVISNOSTI OD DINAMIKE STEPENA ZAPOSLENOSTI Pod pojmom stepena zaposlenosti podrazumevamo nivo iskorišćenja proizvodnih kapaciteta u preduzeću. U zavisnosti od promene stepena zaposlenosti (obima proizvodnje) troškovi faktora proizvodnje se različito ponašaju. Dok se jedni, Fiksni troškovi (apsolutno i relativno fiksni), ne menjaju drugi su promenljivi i nazivamo ih varijabilnim (proporcionalni, degresivni i progresivni v. troškovi). 9. 1. 3. 1. FIKSNI TROŠKOVI oni su uslovljeni veličinom tehničke opremljenosti organizacije, tehničkom proizvodnom opremom preduzeća i veličinom proizvodnog kapaciteta. Oni se menjaju u odnosu na promene obima proizvodnje, te se zbog toga nazivaju troškovi kapaciteta, kao i troškovi proizvodne pripremljenosti. Njihova osetljivost u odnosu na promene stepena zaposlenosti jednaka je nuli. U trenutku kada mašine miruju, ugrađena oprema za organizaciju predstavlja visoke troškove. Prednost imaju one organizacije koje imaju visok organski sastav kapitala, jer pri puno korišćenju kapaciteta obezbeđuju niske cene svojih proizvoda, a nedostatak pri značajnom smanjenju stepena zaposlenosti. Najkarakteristični fiksni troškovi su: amortizacija, troškovi investicija, troškovi održavanja, troškovi administracije, kamata na osnovna i obrtna sredstva, lični dohoci rukovodioca, stalni doprinosi i članarine, i troškovi materijala na pripremno - zavšnim i organizacijskim poslovima i sl. Fiksne troškove posmatramo kao:1. apsolutno fiksne, i 2. relativno fiksne ili zonske troškove. 9. 1. 3. 2. VARIJABILNI TROŠKOVI Osnovna podela varijabilnih troškova na: proporcionalne, degresivne i regresivne. Proporcionalni troškovi, za razliku od fiksnih troškova koji su nezavisni od nivoa stepena zaposlenosti, u upravnoj su srazmeri sa promenom obima proizvodnje. Kretanje ukupnih proporcionalnih troškova upućuje na zaključak da se proporcionalni troškovi mogu svesti na nulu kada je stepen zaposlenosti

jednak nuli. Prop. troškovi predstavljaju troškove materijala izrade i troškove rada izrade nekog proizvoda. Visok nivo proporcionalnih troškova karakteriše organizacije sa niskim organskim sastavom faktora proizvodnje. Degresija troškova. Sa stanovišta ekonomike poslovanja poseban značaj ima ponašanje troškova pri različitim nivoima proizvodnje. Stanje u kojem troškovi rastu sporije od rasta proizvodnje nazivamo degresijom troškova. Troškovi su konstantni po jedinici proizvoda dok proizvodnja beleži rast. Da bi se nivo proizvodnje i dalje povećavao, preko nekog optimalnog iznosa, kako bi se postiglo što veće iskorišćenje kapaciteta, nastaju poremećaji u procesu proizvodnje. Ti poremećaji se manifestuju kroz brži rast troškova od rasta obima proizvodnje, ta pojava se naziva progresija troškova. Troškovi ulaganja brže rastu od prirasta tako da imamo progresiju troškova, tako dolazi i do povećanja cene koštanja. (primer tova junadi, kao odnos ulaganja koncetrata i prirasta u tovu) Zato treba voditi računa da se ne prelazi zona optimalnosti u procesu proizvodnje, bez obzira što možemo povećavati proizvodnju. Zona optimalnosti obezbeđuje optimalni stepen zaposlenosti u kome su troškovi po jedinici proizvoda najviši. 9. 1. 3. 3. GRANIČNI TROŠKOVI Troškovi koji nastaju sa svakom novom proizvodnjom čine određenu diferenciju u odnosu na prethodne. Ovi troškovi koji su izazvani novom proizvodnjom nazivamo troškovima diferencije. Ako te troškove podelimo brojem proizvoda koji su dobijeni dodatnim ulaganjem, dobićemo granične troškove. Znači, granični troškovi su količnik diferencije i dopunske proizvodnje. U okviru zone degresije, granični troškovi će biti niži od prosečnih troškova po jedinici proizvoda. Cene koštanja tog novog sloja proizvodnje će biti niža od cene koštanja proizvoda pri povećanju stepena zaposlenosti. Ponašanje graničnih troškova ima veliku primenu u poslovnoj politici. Korišćenje graničnih troškova pri određivanju prodajnih cena je od posebnog značaja.