2

Edicija Posebna izdanja

Aleksandar Vasović

SLUČAJ FRIŽIDERA IZ ELENOVKE

Copyright © by Aleksandar Vasović & BKG, 2015, 2016.

Balkanski književni glasnik Marijane Gregoran 69, Beograd

Andreja Volnog 15, Sremski Karlovci Majke Tereze 23, Priština

Hamdije Čemerlića 37, Sarajevo Zvonimirova 1, Zagreb

Luke Matkovića 19, Herceg Novi

www.balkanskiknjizevniglasnik.com www.balkanliteraryherald.com

Urednik Dušan Gojkov

Za izdavača Dušan Gojkov Lektura i korektura BKG

Beograd, 2016.

3

Slučaj frižidera iz Elenovke Dnevnik iz Ukrajine

Drugo izdanje

4

PREDGOVOR Prvi put sam 2004. u Kijevu video šta su građanski protesti. Taj događaj je poznat kao Narandžasta revolucija. Tada smo imali pomešana osećanja, nešto između straha i radosti. Bojali smo se da bi policija mogla da upotrebi silu i razjuri demonstrante sa Majdana ali nam je bilo drago što nismo otrpeli izbornu krađu. Prepoznali smo se kao nacija, a Viktor Juščenko je delovao kao najpošteniji predsednik koga smo ikada imali. Kada je video moj entuzijazam, moj novi prijatelj, jedan visoki Srbin se, dok smo sedeli u kafani u Kijevu, nasmejao i rekao: “Ne žurite sa slavljem, još ne znate kako će se vaša revolucija završiti. Ja znam.” Nisu mi se dopale njegove reči, izgledalo mi je da voli da popuje i nisam mu verovao. Godinu dana docnije Ukrajinci su videli naličje revolucije, a ja sam tek tada shvatio šta je Aleksandar Vasović mislio, upozorivši me da je gledao iste scene u njegovoj zemlji. Postali smo dobri prijatelji, a ja sam video da iskreno voli Ukrajinu. Za njega je Ukrajina profesionalno bila veoma

5

interesantna, a. on je razumeo sve procese i bio je veoma zabrinut za nas i mene. Kada su se 2013. ponovili događaji na Majdanu, više nije bilo onako ružičasto kao devet godina ranije. Krvi je bilo svaki dan, a ja sam shvatio šta je rat, iako se on vodio na jednom relativno malom trgu u Kijevu. Moji prijatelji su hapšeni i prebijani, svakog dana je mogao da me ubije neki od snajperista koji su vrebali iz hotela, mogao sam biti uhapšen kod kuće ili na ulici. Vasović je zvao ili pisao svakodnevno, molio me da ne vodim Ninu, moju ženu, na Majdan, rekao je da ostavimo sve i dođemo u Beograd. Kako je iza sebe imao iskustvo jugoslovenskih ratova, proteste protiv Miloševića i iz još nekoliko oružanih konflikata, davao nam je savete kako da preživimo sukobe sa policijom i vojskom. Nije uspeo da dođe u Kijev tokom trajanja protesta na Majdanu, ali su došle njegove kolege iz Srbije i Hrvatske. Kada sam 20. februara 2014.. dovezao ekipu Hrvatske Televizije u Hotel Ukrajina na Majdanu, nismo mogli da pretpostavimo da ćemo narednog jutra u lobiju videti desetine leševa. Kada je Aleksandar došao u Kijev, prvo smo otišli na Majdan. Sećam se da je na mestu gde su stajale slike poginulih ostavio kutiju cigareta. Rat je tek počinjao. Na radiju sam 1. marta čuo da su ruske trupe započele invaziju na Krim i po prvi put sam iskusio šok koji je Aleksandar verovatno osetio 1991, kada je počinjao rat u Jugoslaviji. Nisam mogao ni da pretpostavim koliko može da

6

boli gubitak dela zemlje. Na nesreću ili sreću (jer bi me verovatno odmah uhapsili ili ubili) nisam mogao da odem na Krim. Vasović je, pak, mogao da ode i da iz prve ruke vidi aneksiju, pa verujte napisanom, čovek je bio tamo. U aprilu 2014.. počela je ruska invazija Donbasa, a mi smo čekali ruske tenkove, isto kao Prag 1968. Verujte mi na reč, bili smo spremni da ih vidimo na Hreščatiku, glavnom kijevskom bulevaru. Nisam otišao ni u Donbas, ali je Vasović tamo bio umesto mene. Verujte mu kada čitate ono što je napisao. Ruska propaganda je tvrdila da tamo nema “malih zelenih", srpskih četnika, i tako dalje. Govorili su da je to samo “građanski rat.” Ne sećam se koliko je puta Aleksandar išao tamo i svaki put sam mu govorio da ne ide ali smatram da je na koncu dobro što je otišao i ispričao priču. Znam da su proruski sentimenti u Srbiji veoma jaki. Ne želim da vam sufliram koga da volite, ali znajte da vas i prijateljski zagrljaj može ugušiti. Da bi preživeli i spasli čast sada moramo da branimo Ukrajinu kao nikad ranije. Događaje na Majdanu zato i zovemo Revolucijom Časti, i to je ključna reč ove naše nesrećne priče. Zato otvaramo četvore oči šta naš novi predsednik radi, više ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, zato i teramo vlasti na dalekosežne reforme. U protivnom, još jednom ćemo proći kroz ono što je u ovoj knjizi opisao

7

Aleksandar Vasović. Njegova knjiga nije prijatno štivo ali je neophodno. To je istorija obaju naših zemalja.

Hvala Aleksandre Dяkuю, Srbija

Andrej Černikov, Ukrajina

8

9

U Kijevu, u Ukrajini sam sa porodicom živeo, a i radio od 2004. do 2006. Ponovo sam otišao u Ukrajinu nakon pobune na Trgu Nezavisnosti i pada premijera Viktora Janukoviča i sa pauzama tamo boravio od marta 2014. do februara 2015. Ovo je moj dnevnik. Pisao sam ga drugarima sa Fejsbuka i sebi. Poneko ime sam morao da promenim kako ne bih ugrozio bezbednost ljudi. Ovo je dorađeno i ispravljeno latinično izdanje. Dodati su zapisi koje sam izostavio u ćiriličnom izdanju i ispravljeni su neki datumi i toponimi. A. V.

10

11

OD MARTA 2014. DO FEBRUARA 2015. Kijev 10. mart 2014. U čestitoj jevrejskoj kafani “Cimes”, na Podolu (dođe mu kao kijevski Dorćol) služe meze od riblje paštete, pekmeza od luka, humusa i guščije paštete sa beskvasnim hlebom, jagnjeći kotlet punjen dimljenom suvom šljivom, te pireom od jabuke, k tome Ljvovsko crveno pivo i onda jevrejska pita od jabuke sa karamelom i zaleđenim kremom. Inače, centar Kijeva smrdi na paljevinu. Pod šatorima na Majdanu sede dobrovoljci, uglavnom iz Zakarpatja, a ima i nešto Zaporoških Kozaka, i čekaju ne znam šta. Tamo gde su izginuli ljudi su brda cveća. Imam utisak da dobar broj Kijevljana revoluciju doživljava užasno ozbiljno. I dalje veruju u lustraciju. Na Krimu, gde idem sutra, kozaci proruskog premijera Krima Sergeja Aksjonova, ili ko već drugi naoružan, pucali na nekakve ukrajinske aktiviste i jednog ranili. Navodno, pretresaju na nekoliko mesta od aerodroma u Simferopolju pa do centra grada, i pljačkaju. Znamo i za gore. Mihail Hodorkovski danas tokom predavanja studentima Politehničkog univerziteta kaže kako Rusija ima svako pravo

12

da se bori za Severni Kavkaz, a da Ukrajina ima isto pravo u odnosu na Krim. U Ukrajini počeli veliki vojni manevri. Proruske grupe na Krimu zauzele vojnu bolnicu i auto-depo ukrajinske mornarice. Džankoj 12. mart 2014. Aerodrom u Simferopolju, prestonici Autonomne republik Krim je zatvoren, te mi krenemo vozom, kupe luks (ima jastučnice sumnjive čistoće). Elem, probudim se ja jutros nešto pre Džankoja, pogledam kroz prozor, kad ono ukrajinski BTR (oklopni transporter), bunker i čekpoint. Par kilometara dalje, u rovu sede zeleni čovečuljci sa maskama na licu. Gledaju oni nas, gledamo mi njih. Posle u Džankoju, uđe jedan maskirani (bez oružja) sa ruskom trakom na rukavu, proveri po vagonima ofrlje i ode. U Simferopolju na peronima grmalji, poneki uniformisan, poneki ne, sa crvenom trakom na rukavu na kojoj piše Družina Krimske Republike, sačekuju putnike i gledaju pasoše, te pretresaju torbe. Srpski pasoš i gvozdena vrata otvara. Jedan samo što me nije izljubio.

13

U Simferopolju, “business as usual”, sve radi, nisu tačne vesti da se ukrajinska grivna ne prima u radnjama, ispred parlamenta i Saveta ministara, stoje kozaci premijera Sergeja Aksjonova. Novoformirano ministarstvo informisanja izgleda kao ono birvaktile ministarstvo informisanja SAO Krajine u Borovu Selu. Vesti onoliko, 4/5 netačne, polutačne, samo malo tačne... Kaže mi drug, "ne čitaj sovjetsku štampu". Tatarski mediji (među njima i ATR TV), jedini su pouzdan izvor, k'o vele – kako okrenu nadrljali su, pa udaraju po obema stranama. Uzgred, „Brze Pruge“ Ukrajine voze po redu vožnje. U Simferopolj smo stigli u tačnih 9:33, baš kako piše na karti. Simferopolj 13. Mart 2014. Odemo jutros putem do iza Bahčisaraja (glavni put od Simferopolja, prema Sevastopolju) da nađemo četnike. Tamo njih petorica, ko iz filma “Bitka na Neretvi”. Odnosno četvorica, jer je peti bio maskiran i sve vreme je sedeo u nekom trnju, pa nisam saznao kako tačno izgleda. Šubare sa kićankom, k’o u Gorske garde Nikole Kalabića, geometra iz Valjeva. Komandant, brat Bratislav od Kruševca, veli došli su da daju moralnu podršku braći donskim kozacima koji su

14

došli na Krim da lokalnom stanovništvu objasne da im je bolje u Rusiji. Kozaci, sem jednog, svi su bili maskirani, pa nisam video liče li na Tarasa Buljbu (koji je inače zaporoški kozak), ili Kočubeja (koji takođe nije sa Dona, nego od Kubana i Jekaterinodara). Taj koji nije bio maskiran ličio je na seoskog đilkoša. Ni brke, ni perčin nije imao. Ni pantalone od crvene čoje, umrljane katranom, ni čizme od crne kože, skupu sablju... ništa... Jedan vuče neku puščetinu, i sve gleda ne bi li sebi oko isterao ili stopalo odneo. Onaj narod sedi u automobilima i nervira se. "Kome ovi pomažu? Koga brane? Mene niko niti ugrožava niti plaši," kaže jedan iz Simferopolja. Drugi jedan momak, Tatarin, kaže: "Ovi Srbi su okupatori, ništa drugo." I tako još podosta njih. Samo je jedan kamiondžija podržao srpsku braću. Odemo nazad u Simferopolj, ne bi li ragovarali sa premijerom Aksjonovom Sergejem Valerijevičem. Zovu ga Goblin. Na njemu 'talijansko odelo i šimi cipele. Veli, daće ukrajinskim vojnicima slobodan koridor da odu sa Krima. Tatarima će udvostručiti dotacije. I još veli da će 80 posto Krimljana glasati za nezavisnost (što je lokalni Sovjet već svejedno usvojio) i pripajanje Rusiji. U zgradi vlade k’o u dvorcu Smoljni za vakta Velikog oktobra. Ulaze i izlaze revolucionari, stari i novi zvaničnici. Viju se zastave. Stvara se država.

15

Napolju red pred bankomatima. Ograničili podizanje novca na 500 grivni (oko 50 dolara). Jedan mali biznismen (bavi se građevinom) veli da mu je posao crk’o jer niko ne dovozi građevinski materijal odavno. Bio sam u kafani po imenu “Dikanjka”. Jeo boršč i peljmene (nešto k’o raviole, ama bolje). Vino domaće, Inkerman merlo. Simferopolj 14. Mart 2014. Jutros kad sam se probudio, pogledao sam kroz prozor, video grmalje sa crvenim trakama i izgovorio reči velikog Ostapa Zadunajskog Ibrahimoviča Bendera, Velikog Kombinatora i poznavaoca Krivičnog zakonika (koji je iz Simferopolja krenuo da traži sovjetskog milionera). "Нет, это не Рио-де-Жанейро. Это гораздо хуже..." (Ne, ovo nije Rio De Žaneiro. Ovo je mnogo gore...) Sinoć je na aerodrom u Simferopolju sleteo avion iz Moskve. Iz njega je izašao Nenad Popović (DSS), predstavio se novinarima kao zamenik predsednika Skupštine Srbije i posmatrač na referendumu, te dao izjavu na lepom ruskom. Referendum posmatraju i partije, tako neke, malo dešnje od centra... Finci koji govore ruski, kojima je sve jasno, i koji misle da je Finska i dalje ruska gubernija. Pridnjestrovci iz

16

Moldavije, i tome podobno. Nekakvi Francuzi koji su bratska stranka sa Žirinovskim Vladimirom Volfovičem. G. Popović kaže kako posmatrači nameravaju da razgovaraju sa predstavnicima civilnog društva i medija, kao i da osmotre da li se glasanje odvija po najvišim demokratskim standardima. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) nije poslala ljude, jer Krim nije članica organizacije, a Ukrajina, koja jeste, nije zvala posmatrače. Sad je na Krimu red da se bavi ruskim deputatima, grčkim advokatima, francuskim publicistima i kandidatima za članove engleskog parlamenta. Pre no što smo stigli da dočekamo g. Popovića i posmatrače, prođemo pored komande Obalske straže Ukrajine, kad tamo, tri oklopna transportera bez registarskih tablica, i desetak čudnih ljudi u zelenim uniformama, naoružanih. Oko njih i lokalni kozaci. A oko njih još čudniji ljudi u civilu. Zaključili smo da nije mudro snimati. Na ulicama se, inače, džabe dele zvanične novine “Krim 24”, a na naslovnoj strani piše ovako: “Otadžbina zove! Reci DA 16. marta!”

17

Drugi naslovi: “Milioni Rusa dolaze na odmor na Krim.” “Ruski pasoši besplatno!” “Sve što bi trebalo da znate o referendumu”. I tako dalje. Nekakvog nesretnika iz Amerike koji je ovde sprovodio program Evropske Unije za podršku turizma na Krimu, pitali kozaci juče na trgu da li podržava Majdan, i on odgovorio potvrdno. Dobio je posle deset kopči u lokalnoj bolnici. Juče demonstrirali Tatari. Od Bahčisaraja, gde su otprilike 50-50 sa Rusima, do Simferopolja, te diljem Krima formirali su ljudske lance. "Mi se Rusije bojimo. Da imamo gde da odemo, a najviše bi voleli u Tursku, otišli bismo," kaže jedna baba. Dok su Tatari demonstrirali, začuđujuće veliki broj ljudi ih je pozdravljao iz mimoprolazećih automobila. Opet, bilo je i mnogo onih koji su im iz drugih automobila, obeleženih ruskim zastavama, pokazivali srednji prst i uopšte se ponašali kao deca iz boljih kuća. Sedim juče popodne u kafani, čekam da se nešto desi i razgovaram sa majorom ukrajinske armije. Moj ispisnik. Čovek rodom ispod Karpata, živi na Krimu skoro 20 godina, ovde se oženio, decu izrodili, imaju stan i malu vikendicu na obali. Automobil, sve kako valja... Ne zna gde će kad ovo postane Rusija. Tamo gde se rodio nema nikog i ništa. Za stan mu komšija Rus nudi desetostruko nižu cenu. Za vikendicu našao mušteriju Tatarina. Nije ljut na vladu što nije naredila oružani otpor. Tvrdi da bi svi izginuli za džabe.

18

Misli da će Rusija pokušati da zauzme barem tri jugoistočne oblasti da bi strateški osigurala snabdevanje Krima vodom i strujom. Sa one strane Perekopa, u "užoj" Ukrajini, juče u Harkovu pucnjava. Dvoje mrtvih. U Donjecku dan ranije jedan mrtav, 50 ranjenih. Uglavnom izbodeni. Kaže mi drug iz Donjecka da su ti sa noževima došli autobusima iz Rusije. Ruski mediji tvrde da su u pitanju ukrajinski ekstremisti. U međuvremenu se iz Moskve plasira i teza o potrebi zaštite ruske manjine od rasizma. Sa ruske strane granice manevri. U Ukrajini manevri. Ispred sidrišta ukrajinske flote, u zalivu Donuslav blizu Sevastopolja, Rusi potopili još jedno brodsko korito i potpuno zatvorili zaliv. Ovde cene polako rastu. Hrana na pijaci nije poskupela mnogo, ali se vidi razlika. Otprilike deset odsto u tri dana. Jutros pogledam firmu hotela i umrem od smeha – u vlasništvu je Ministarstva odbrane Ukrajine. Prekoputa nas u ulici Gogolja ima mala, divna firma što prodaje domaće vino i za male pare prave velike degustacije proizvoda. Em je sutra subota, em smo sebi dali pola dana slobodno. Idem da probam.

19

Pjerevalno, 15. Mart 2014. Umalo da se potuku Ukrajinci i Rusi danas oko nekakve crpne stanice za gas, na samoj granici između Krima i Ukrajine. I jedni i drugi poslali padobrance, ali se raziđoše na kraju bez metka. Ukrajincima je stalo da ne ispadne da su oni počeli, i to sa razlogom. Bečeras sam prvi put razgovarao sa malim zelenim čovečuljcima kod sela Pjerevalno, 20 km od Simferopolja, na jug prema Jalti. Prvi put sam razgovarao sa njima jer obično ćute. Blokiraju već neko vreme jedno veliko vojno skladište, ali baš eto ovo popodne nađoše da dovuku pojačanja, pa smo otišli da vidimo. Dođosmo u mrkli mrak. Dole niže u livadi parkirano, pa tako, 30 kamiona. Taksista Oleg poznaje lokalnog "družinika", pa nam nisu pravili probleme; u stvari, na tom mestu su nekako i najpitomiji. Elem, odem ja do čovečuljaka i pitam ih mogu li da napravim fotografiju-dve. Onaj klimne glavom. Ja napravim dve-tri, mrak kao u dupetu, ne vidim ništa, ne vredi slikati, te odem da popričam. Dobro veče. veče Kako je? tja Odakle ste?

20

nije nam dozvoljeno da odgovaramo na pitanja Imate li kakvog komandanta da pitam njega? tja Pa jel’ vam dobro ovde? tja A odakle ste iz Rusije? gubseodavde Doviđenja. doviđenja Vratimo se u Simferopolj, i samo što smo seli da jedemo, pozovu nas da otrčimo iz istih stopa u hotel Moskvu, u koji je upalo 30 ljudi naoružanih automatskim oružjem. Kod hotela sve blokirano, ali nas svejedno puste. Unutra gomila novinara koji tu odsedaju i koji vele da su neki ljudi upali na četvrti sprat, poizbacivali sve iz soba, bili su i grubi tu i tamo. Mene to podseti na 99-tu, kad su tako upali u par dopisništava u Beogradu. U međuvremenu dođe jedna gospođa sa zakrvavljenim očima i loše krojenom bluzom, da nam u svojstvu portparolke krimske policije kaže kako je u pitanju redovna vežbovna aktivnost. Mi pomremo od smeha, ona se naljuti i ode. Neki heroji-fotografi probali su da se popenju na IV sprat pa ostali bez kartica u aparatima. Njima nije bilo smešno.

21

Potom je došao jedan debeli dedica sa velikom glavom, zlim očima i šiljatim nosem, po imenu general Kuznjecov, koji se još predstavio kao ministar odbrane Krima, te nam rekao da su dobili lažnu dojavu, ali da su svejedno morali da provere jerbo se iz Kijeva vodi informacioni rat. Na pitanje – šta im je trebalo da izvlače ljude iz kreveta i da ih maltretiraju, on je rekao: "Pa neka se sada vrate u krevete i nastave da spavaju." Uto su oni njegovi klipani s automatima izašli napolje, i život se nastavio svojim tokom, u pravcu ispijanja jermenskih vinjaka i kafa. Za meze daju crveni kavijar (to je onaj jeftiniji) i crni hleb, ali lepo ide uz konjak (ili posle nekog vremena lepo ide sve). Pevali smo junačke pesme, završivši sa “It’s a long way to Tipperary”. Posle smo saznali da su (ponovo) opljačkali Associated Press, i u'apsili nekog novinara Danca. Iznajmio je stan jer u hotelima nema mesta, pa su ga komšije otkucale lokalnoj UDBI da je špijun. Objasnili su se nekako. Simferopolj 16. mart 2014. More bre! Ovako se radi glasanje! Nema zezanja. U praksi primenjena maksima neumrlog Džugašvilija, da nije važno kako se glasa, nego kako se broje glasovi.

22

U školu Br. 9 gde sam ja bio, doneli peciva, sokove, kafu i tome podobno za biračko telo, a iza škole se delila votka. Odziv ogroman. Mislim da su na biračkom mestu koje ima 2751 birača od 8 do 10 imali odziv od 35%. Glasaju skoro pa javno. Ulaženje u onu kabinu je u najmanju ruku dokaz da nisi dovoljno nacionalan, ako ne i sasvim anacionalan. Babe oduševljeno pokazivale listiće na kojima su glasale za prisajedinjenje Rusiji. U ruke sam dobio glasački listić. Nije da mi ceo birački odbor nije stajao nad glavom dok sam ga fotografisao, ali ipak... U sali gde se glasa, stoji ona novina od onomad gde majka domovina zove da se izađe na referendum za Rusiju. Pred školom braća kozaci sa nagajkama, a malo podalje jedan sa automatom. Malopre kad sam odlazio, idu tri babe na biračko mesto i pevaju rusku himnu. Posle za njima došle i devojke u narodnoj nošnji, cveće u rusim kosama, ruske trikolore uplele u kike... Izašli da zapalimo i kupimo kafu na kiosku (odlična kafa), a tamo porodica cela čeka na red. Lepo se obukli, očešljali, decu poveli, zakitili se georgijevskim (narandžasto-crnim) lentama i pošli na referendum.

23

U tatarskim kvartovima biračka mesta zvrje prazna. Njihov lider Refat Čubarov kazao na tatarskoj TV: "Ostanite kod kuća i kuvajte vareniki“ (lokalno jelo, kao peljmeni ... punjeno testo, može da bude slatko, sa mesom, ca povrćem, služi se sa pavlakom). **** Kaže mi posmatrač geopolitičar da nije video uniformisane i naoružane ljude na biračkim mestima. Ja mu pokažem fotografije. On mi kaže da lažem. Ja mu se zahvalim na saradnji. Ostade on za mnom da viče da živimo u istorijskim vremenima i da nemamo pravo na sentimentalnost. Simferopolj 17. mart 2014. Lenjinov trg i centar Simferopolja jutros osvanuli ispovraćani. Slavili su nezavisnost, pa se popila po neka. Očistili su ih, ali bazde na votku i dalje. Kod Donjecka kopaju protivtenkovske rovove i postavljaju betonske ježeve. U Kijevu napravili Nacionalnu gardu. U Harkovu, proruski Rusi spaljuju knjige na ukrajinskom. Vojvoda Desnog sektora Dmitro Jaroš preti da će da digne u vazduh gasovode ako Rusi napadnu. U petak ističe primirje (u ratu bez pucanja) između Malih Zelenih i Ukrajinaca. Po Krimu se sad zanimaju izbacivanjem

24

vojničkih porodica iz državnih stanova. Javljaju iz Kijeva da su počeli da prave montažne zgrade, smeštaj kakav-takav (teško proveriti odavde). Sad će biti zanimljivo gledati šta će se dešavati sa ukrajinskim trupama na Krimu, jer su od juče ujutro one po novome ovde strana sila. Pokušaće da ih za početak kupe i poplaše. Mogu silom da ih izbace kad hoće, jer su kao u kavezu. Možda će Kijev, ako shvati da je pozicija neodrživa, jednostavno narediti da se tehnika ošteti ili uništi, a da vojska izađe iz objekata sa torbama u rukama – i kući. Valja znati da su, sem profesionalaca, podoficira i oficira, vojnici regruti svi sa Krima, jer zakon nalaže služenje vojske blizu kuće (otud i sumnja u vernost istočnih garnizona). Moj drug Osman Pašajev molio u pismu Putina da ga kao Tatarina ne izbaci iz kuće odmah, nego da mu da par dana da spakuje stvari. Ibraim, šofer, poslao familiju kod strica u Antaliju. Kaže, imaju tamo trafiku, imaće od čega da žive. Sinoć pokupiše dvojicu Ukrajinaca, malo podalje od glavnog Pres centra, strpaše ih u auto i odvedoše u komandu ovdašnje UDBE. Svi znaju gde su, i niko ne zna gde su. Po procenama tatarskog Medžlisa (vlade), nestalo nekoliko desetina ljudi. Jednog nestalog jutros našli ubijenog batinama. Namrtvo. Otac troje dece.

25

Tatari su ovde sada jedini koji zastupaju interese Ukrajine (i svoje). Lokalni Ukrajinci se ućutali. Boje se. Ovdašnji gazda, Sergej Aksjonov, otišao u Moskvu da uzme 15 milijardi rubalja, koliko mu treba da od 1. aprila ukine ukrajinsku grivnu. Na bankomatima može da se podigne (kako gde) između 150 i 200 grivni (15-20 dolara). I dalje nije jasno koji su motivi rukovodili Vladimira Vladimiroviča Putina da pošalje Male Zelene na Krim, a možda i na istok Ukrajine. Ajde, maznuće im nešto industrije, ali nipošto sve. Povećaće valjda Rusiju... Međutim, većina mislećih Ukrajinaca, bilo koji jezik, ruski ili ukrajinski da govore (a da su zapadno od Dnjepra, mada ih ima i na istoku zemlje), misle da će se desiti sledeće: proruskim partijama i proruskom uticaju na politiku Ukrajine došao je kraj. Pomirenja nema, vele oni, jer će svaki koji napravi ozbiljniji korak u tom pravcu biti najuren, ako ne na ulici, a ono na izborima. Ibraimova žena sprema pampuške, takve, mekane, nisu velike, divno zapečene. A mantije što pravi. I crveno pivo, Poganjsko manastirsko, nefiltrirano. Upropastismo se. Pismo Osmana Pašajeva Vladimiru Putinu: “Дорогой Владимир Владимирович,

26

отложите, пожалуйста, депортацию моего народа хотя бы на пару недель. Дело в том, что я не успеваю ничего взять с собой в дорогу: документы остались в киевской квартире, а вещи - в стамбульской. Дайте мне хотя бы два дня и я успею все забрать в Симферополь, а для этого нужно открыть полеты в наш аэропорт. Сегодня понедельник? Так вот на среду, на 19 марта на 5 утра можно назначать депортацию, посвященную 70-летию депортации имени Сталина. Впрочем, какая а жопу разница разница: 18-го мая или 19-го марта. Хотя вы гуманист, Владимир Владимирович, думающий о комфорте даже для народа-предателя; ведь в мае в казахстанских степях и узбекистанских пустынях уже невыносимо жарко, а вот в марте – с ветерком. Спасибо, Владимир Владимирович, Дай вам Бог и Алина.” (Dragi Vlarimire Vladimiroviču, Molim Vas da odložite deportaciju mog naroda na najmanje par nedelja. Radi se o tome što neću uspeti ništa da ponesem na put: dokumenti su u stanu u Kijevu, stvari u Istambulu. Dajte mi dva dana i uspeću da sve donesem u Simferopolj, a da bi to uradio, potrebno bi bilo otvoriti naš aerodrom.

27

Danas je ponedeljak? Dakle u sredu, 19 marta u 5 ujutro može se objaviti početak deportacije, posvećene 70-togodišnjici Staljincke deportacije. Dođavola, kakva razlika: 18 maja ili 19 marta? Vi ste, Vladimire Vladimiroviču humanista koji vodi računa o komforu naroda, čak i izdajničkog naroda: dok je u maju u kazahstanskim stepama i uzbekistanskim pustinjama strašno toplo, u martu pirka vetrić. Hvala vam Vladimire Vladimiroviču, dao vam Bog i Alina.) Simferopolj 18. mart 2014. Kaže nam jedna Krimljanka, Ukrajinka po nacionalnosti, rođena u Simferopolju: "Idem ti ja ulicom, kad jedan poznanik priđe i kaže – vidi, ovo ovde ti je železnička stanica, mogu i da ti pomognem da poneseš kofer na voz." Pred njenom zgradom hodaju babe sa georgijevskim lentama u reveru, i podbadaju druge komšinice, a da šta će im ona "tuđa" sa četvrtog sprata. Samo što smo izašli od nje, zvoni telefon. Zove moj drug Sergej koji se poslom (prodaje koješta električno) zatekao na nekakvoj naplati nedaleko od vojnog Odeljenja za kartografiju, da mi kaže da hitno trčim na ćošak Prospekta pobede i Kubanske ulice, jer se čuje pucnjava.

28

Ukrajinski vojni portparol potvrdi da je grupa nepoznatih uniformisanih ljudi i aktivista Narodne odbrane Krima ušla u odnosnu zgradu, i da je jedan oficir ranjen u vrat. Pođemo mi k’o bez duše tamo, i dok smo se vozili, malo sam gledao proz prozor. Okolo ljudi. Proleće. Bašte. Radnje otvorene, pijaca radi, deca idu u školu, oko tog vojnog objekta rade prodavnice nekakve opreme za kuću i stovarišta. Čupava mačka vreba pored kapije. Sve u svemu, život. Pokušali smo da priđemo bliže, jer se sa ulice nije dobro videlo šta se dešava unutra pošto je zgrada zaklonjena dućanima, ali nam momci sumnjivog izgleda (sa crvenim trakama Narodne odbrane) rekoše da se čistimo, pa smo se pomerili malo dalje i odlučili da se igramo Otpisanih. Maša (TV producent) i ja uzeli smo spodobije ničim izazvanih kupaca građevinske opreme, i skroz nonšalantno, sve se smejući i čavrljajući, došli skoro do kapije – ali unutar objekta svejedno nismo videli ništa. Oni klipani nas nisu ni pogledali. Oko kapija su stajali još i neki u ruskim maskirnim uniformama starog kroja, što je nama zaličilo na lokalni bašibozuk koji je onomad prestao da bude goloruki narod, te postao Oružane snage Krima. Jedan je imao automat. Nisam video oružje u ostalih. Maša kaže da je videla još jednog s automatom.

29

Javili smo šta smo imali i vratili se u hotel, jer je bilo van pameti tu zvrjati bez potrebe – što se pokazalo kao proročka odluka, pošto su neke manje oprezne izmlatili. Posle smo dobili dodatnu informaciju da je na koncu tamo bilo dvoje mrtvih i jedan ranjen. Prema saopštenju ministarstva odbrane u Kijevu, ubijen je ukrajinski vojnik na osmatračnici u krugu objekta. Ovdašnja policija rekla je kako je poginuo i jedan napadač. Ovo su prvi meci ispaljeni u meso i prvi gubici u dojučerašnjem ratu bez pucanja. U Kijevu su rekli da se radi o ratnom zločinu, i pozvali međunarodnu zajednicu da spreči dalje širenje konflikta. Vojsci na Krimu naređeno je da ubuduće koriste oružje ne bi li zaštitili živote, suprotno od ranijeg naređenja da budu maksimalno uzdržani. Zvanični Kijev je takođe za napad optužio ruske snage, što je tehnički tačno ako se pretpostavi da se otcepljeni Krim spojio sa Rusijom. Predsednik Aksjonov rekao da su ukrajinske snage izvršile diverziju i pucale i na svoje i na napadače, a da je snajperista jedan od poginulih. Provokacija će biti još, rekao je on, a provokatori će biti obučeni u ruske uniforme i pokušati da zauzmu ukrajinske baze, te isprovociraju konflikt. Eh da! Noćas kod aerodroma u Belbeku kod Sevastopolja pucali, nikog nisu pogodili, i oteli oficira. Ako nešto nisam pobrkao, danas su ovde, u Simferopolju, oteli još jednog ili čak dvojicu.

30

Idem sutra do Belbeka koji brani pukovnik Julij Mamčur (on je onomad išao pred četom na Rusa koji im je pucao više glava), baš da vidim šta se dešava. Nije da favorizujem puk. Mamčura, ali ne znamo ko je njegov kolega sa druge strane, jer isti nije saopštio kako se zove, koji mu je čin, niti znamo kako izgleda, pošto ima masku na glavi. Danas je pred ovdašnjom komandom policije, gde je i apsana, još bio i protest mirovnih aktivista, listom Ukrajinaca i Tatara, koji su zahtevali da se saopšti šta se desilo sa nestalima, njih ukupno 14. Bilo ih je 15, ali je jedan danas sahranjen. Onaj što su ga juče našli prebijenog na smrt. Otac troje dece. Sve u svemu, ovo počinje da biva zeznuto. Ruska Duma bi u petak trebalo da raspravlja oko toga da li želi da prihvati prisajedinjenje Krima, mada je posle današnjeg govora V. V. Putina to više nego izvesno. "Nemamo nameru da razbijamo Ukrajinu. Krim će ostati i ruskim i ukrajinskim i krimsko-tatarskim, ali nikad banderovskim," rekao je V. V. Putin nakon što je sa krimskim rukovodstvom u Moskvi potpisao Cporazum o prisajedinjenju Krima. Budući da 21-og, na dan kada će Duma doneti „istorijsku“ odluku, ističe primirje između ministarstava odbrane Ukrajine i Rusije, može se, s obzirom na današnje događaje, očekivati bilo šta. A ja ne znam šta bi to – bilo šta – moglo da bude.

31

U Simferopolju je narod okupljen na Trgu Lenjina klicao predsedniku Putinu i predsedniku Aksjonovu, iako rečeni to nisu mogli da ga čuju jer su mu se iz Moskve obratili putem video linka. Potom je mladež uživala uz ruske pop bendove i ruski tehno sa ruskim di džejevima. Viju se barjaci. Pije se votka. Evo baš sad se narodu Krima, iz Moskve putem nekakvog ruskog TV kanala, obraća predsednik Aksjonov te mu, prekidan čestim aplauzima mlade publike u studiju, poručuje da će plata i penzija biti, da cela vlada radi 7 dana u nedelji, bez dana i sata odmora. Ceo Krim će biti jedna velika slobodna zona za investitore. Turistička sezona će biti bolja no ikada, i građani Rusije će moći, veli Aksjonov, da se odmaraju bolje no ikad. Inače, ovde se od 30. marta prelazi sa ukrajinskog (jedan sat ispred nas) na moskovsko vreme (dva sata ispred nas). Rublja i grivna od jutros su paralelne valute. Uha je supa od sjomge (lososove pastrmke) i povrća. Blaga, začinjena mirođijom i limunom. Kuvar u kafani “E-Not” unutra stavlja i sitnositnositno seckanu ljutu papriku. Ne oseti se papričica odmah, nego nekako na drugu. Uz uhu ide crni hleb.

32

Sevastopolj 19. mart 2014. Danas su Mali Zeleni Ljudi, goloruki narod pod nazivom Sevastopoljska garda (lokalni bašibozuk), te neke čudne osobe odevene u civilnu odeću, sa mnogo oružja na sebi, poizbacivali ukrajinske vojnike iz komande Vojnopomorskih snaga Ukrajine u Sevastopolju. Jutros su, kako je docnije rekao kapetan 3. klase Aleksandar Balanjuk, grunuli na sve tri kapije, isekli brave i uleteli u krug objekta. Nije bilo pucnjave. Kada smo došli tamo, na sporednoj kapiji (na glavnu se nije moglo nikako), stajali su naoružani Mali Zeleni Ljudi, a kroz kapiju ulazili i izlazili sevastopoljski gardisti. Bilo ih je raznih – i naizgled normalnog sveta, onako, radni ljudi i građani, bilo je i kafanskih klupodera i baraba, nekih u maskirnim uniformama različitog kroja sa noževima, čakijama, te kamperskim sekiricama, a bio je i jedan sa tučkom za meso. Na kapiji su se vijorile ruske trobojke, unutra su se tamo-amo kozaci u šubarama vozali u oklopnom transporteru sa ruskim oznakama, i narodno veselje je sve u svemu bilo na potrebnom i dovoljnom nivou. U neko doba su iz kruga komande počeli da izlaze ukrajinski vojnici, u civilu, noseći torbe i bošče sa stvarima. Gardisti su im aplaudirali, i nije bilo jasno da li su se predali ili su naprosto rešili da odu. Nisu izgledali kao izbeglice, nego više

33

kao ono u Bačvanskoj, kad izlaze iz Centralnog zatvora, pa u đubrovnim kesama nose stvari. Kapetan 3. klase Balanjuk je, međutim, izašao u punoj uniformi, utegnut, sa kapom i na kapi značkom, spustio dve torbe i zavežljaj na zemlju i stao kod kapije. Davno tužnijeg čoveka nisam video. "Imam zakletvu i nju ću ispunjavati. Nemam gde da odem i stajaću ovde na ulici." Ostao je tamo. Niko ga nije dirao, štaviše, odmakli su se od njega. Onda su se kozaci provezli na transporteru i vikali narodu da je zarobljen admiral Sergej Gajduk, komandant mornarice, a posle je KRIMINFORM (majke mi – KRIMINFORM), lokalna novinska agencija, javio da je sa lisicama na rukama odveden u tužilaštvo da ga tamo nešto pitaju. U Kijevu, Ministar odbrane Igor Tenjuh rekao kako na Krimu predaje nema. I još naredio vojsci da puca u samoodbrani. To nakon što su mu juče ubili jednog narednika, a još dvoje ljudi ranili. Bio je na kapiji i debeli i brkati pukovnik SSSR-a u ostavci Viktor Melnjikov, koji je komandovao golorukim narodom i uspešno se grebao o cigarete. Nije im dao da nas diraju, ali iako srpski pasoš i gvozdena vrata otvara, nas nije pustio unutra. Neki snimatelji i fotografi su preskakali ogradu, pa su imali odlične snimke.

34

Na pristanu ukrajinske flote, fregata “Slavutič” i korveta “Ternopolj”, i ne mogu da mrdnu jer su svuda oko njih brodovi ruske Crnomorske flote. Na njima mornari u šlemovima i pancirima, i ukrajinske zastave. Pre Sevastopolja, u bazi Belbek, ispred dela koji kontroliše ukrajinska avijacija, na kapiji stoji mama, došla izdaleka da obiđe sina oficira. Melodrama, ali nije. Trese se. "Ja sam stvarno došla da ih podržim sve." Pustili su nas unutra da slikamo jutarnju smotru i pozdrav zastavi. Pukovnik Mamčur bio je ljut k'o puška i veli: "Šta je, došli ste da vidite kako će Ruska Federacija da nas dokrajči? Slikajte smotru i gubite mi se s očiju." Naredniku koji nas je uveo bi neprijatno, jer je pukovnik inače poznat kao fini čovek. Čitam ukrajinske novine, a u njima pišu da su počeli da pregledaju javna skloništa u Ljvovskom kraju i da je mnogo njih neupotrebljivo, ali da hvala Bogu ima mnogo tržnih centara sa dubokim i komfornim garažama. Još su rekli da je u poslednjih nekoliko dana u Ljvov došlo ukupno 836 izbeglica sa Krima. Dolaze vozovima, malo-pomalo. Juče u Kijevu tri magarca, k tome i poslanika iz krajnje desne partije Svoboda (Sloboda) majdanskog vojvode Oleha Tjahnjiboga, upala u jednu TV stanicu i pred kamerama šamarali direktora jer je emitovao jučerašnji Putinov govor,

35

pa ga posle naterali da piše ostavku. Onda su to dohvatile ruske televizije i seirile onako natenane. Sevastopolj je, inače, mnogo lepo mesto. Čist, beo, monumentalan. Spomenici, admirali, heroji, brodovi, kolonade, bareljefi, flota, more. Grad-heroj. Narod pristojan, zna za izvin'te, hvala i molim. Odlične kafane, i zovu se “Krasnaja Zvjezda”, “Pobjeda”, “Krasni Flot” i takodaljeiutompravcu. Crno more ne miriše. Nekako, k’o da je čovek na jezeru... Malopre javljaju da su Mali Zeleni tamo kod Evpatorije traktorom razvalili kapiju od nekog vojnog objekta, ali su se povukli kada su se prema njima postavili naoružani ukrajinski oficiri. Ja se bojim da će nekom slučajno, ili iz straha i nervoze, da se omakne prst, pa će da istrese okvir, te će sledstveno tome da nastane cirkus. Pjerevalno 21. mart 2014. Danas sam kod baze u Pjerevalnom po prvi put video lica Malih Zelenih Ljudi. Izgledali su kao dobroćudni momci u uniformama ruskih padobranskih jedinica, sa sve plavim beretkama i na njima petokrakama. Šetali su se preko livade kao da je njihova. Malo dalje, baba koja je napasala krave krstila se oduševljeno.

36

Useljavali su se u bazu iz koje su netom izašle njihove ukrajinski kolege, sa sličnim plavim beretkama, samo sa plavo-žutom kokardom. "I dobro, sad smo tu, novi gazda se uselio, da se ovo malo popravi i očisti i biće sasvim pristojno," kaže jedan plavokosi klinac pod šlemom na kapiji bivše padobranske baze. "Ovde ćemo služiti," veli on. Mitraljez je stavio na zemlju, i otišao da se igra sa štencima što su se smucali okolo. Malo dalje, gde je (bila) velika tehnička baza ukrajinske mornarice (kamioni, nešto oklopnih vozila mornaričke pešadije), završavala se jutarnja smotra, na kojoj je vojsci predloženo da po želji pređu u rusku armiju, ostanu u ukrajinskoj i da kao takvi odu sa Krima, ili da se demobilišu. Unutra su se šetali ruski vojnici i zagledali po zgradama blizu kapije. Okolo su se muvali ruski i ukrajinski visoki oficiri u paradnim uniformama, nosajući neke papire. Inventarske liste, šta li... Neki Ukrajinci iseljavali su se iz vojnih stanova tu blizu, i trpali nameštaj i denjkove stvari u dva bela kombija. "Ja odoh u Ukrajinu, a gde ću, ne znam," kaže oficirska žena sa malim detetom u kolicima. "Imam tamo neku rodbinu, ali da li će biti srećni što me vide, nemam pojma." Od Ljvova javljaju da su se prve izbeglice sa Krima pojavile na graničnom prelazu sa Poljskom, te da se radi o Tatarima

37

koji su rekli da se boje da im se ne desi što. Ovde ima i građana Ukrajinaca koji se pakuju. Neće mnogo da pričaju. U Kijevu, međutim, jedan portparol ministarstva vojnog kaže da su "formalno sva vojna postrojenja na Krimu i dalje pod kontrolom ukrajinskih snaga." Kako god... U Sevastopolju su juče i danas zauzete tri ukrajinske korvete, a posade izbačene na obalu. Drže se još pet brodova u zalivu Donuslav, odakle ne mogu da izađu jer ih na njegovom izlazu blokiraju namerno potopljene olupine ruskih brodova. Voze se tamo-amo, popodne puštajući ukrajinsku himnu. Inate se. Danas je minolovac “Čerkasi” pokušao da odvuče jednu olupinu i oslobodi izlaz iz Donuslava, ali mu nije uspelo pa se vratio natrag. Rusi su reagovali, odmah šaljući još dva broda da pojačaju blokadu, mornaričke helikoptere da izvide, a pešadija se rasporedila na valobranima na izlazu iz zaliva. U glavnom sidrištu, u Sevastopoljskoj Buhti, ukrajinska zastava je i dalje na komandnom brodu “Slavutič”. Njega blokiraju raketna krstarica “Moskva”, dva stara tehnička broda i jedan remorker. Na istoku zemlje, proruske grupe, posebno u Donjecku i Harkovu, ćute već drugi dan. Moj drug Andrej se zapitao da im se, ne d’o Bog, nije šta desilo.

38

U Simferopolju i Sevastopolju večeras vatromet, jer je Putin Vladimir Vladimirovič formalno potpisao ukaz po kojem je Krim od danas deo Rusije. Pred opštinama i lokalnim mesnim zajednicama (kako god da se to zove ovde – rejoni valjda) redovi za ruske pasoše. U Sevastopolju, baba aktivista sa crvenom trakom Krimske samoodbrane smiruje narod nabijen u suterenski ulaz u Dom oficira, gde se predaju papiri. “Građani, građaniiii, građaaaaaaniiiiiii, smirite se i stanite u red! Kad predate papire, neko će vas pozvati da vam kaže kad da predate dopunske papire, i onda će vas obavestiti kada ćete dobiti pasoše!" Čudo jedno (a nije samo karakteristika Rusije/Ukrajine/ex-SSSR-a): naprave gigantsku zgradu sa 26 ogromnih ulaza, može tenk da uđe, ali radi samo jedan najmanji i to kroz peti podrum, iz trećeg komšiluka. Ključevi su obično kod domara koji je otišao na bolovanje, odmor, u penziju, ili je umro. Sad ako neko pita – kako i kuda ovo ide – ja nemam pojma. Zapad uveo sankcije. Rusija uvela kontrasankcije. Trupe sede u Rusiji, odmah preko ukrajinske granice. Rat je za sada i dalje hladan. U stvari, đavo će ga znati, više je nekako mlak...

39

Interfaks Ukrajina: “Ukrajinski vojnici na Krimu dužni da su tamo ostanu okoliko koliko bude potrebno da bi rukovodstvo zemlje dobilo priliku da iscrpi sva diplomatska i mirna sredstva zarad rešenja konflikta,” izjavio je danas zamenik ministra odbrane Leonid Poljakov. "Bez obzira na materijalne i političke gubitke, mi smo svejedno dužni da uradimo sve da sačuvamo naše ljude. Sa druge strane, dužni smo da se držimo onoliko koliko je potrebno da bi rukovodstvo zemlje dobilo priliku da iscrpi sva diplomatska i mirna sredstva," rekao je Poljakov na konferenciji za novinare. On je dodao kako rukovodstvo zemlje razume koliko je teško ukrajinskim vojnicima na Krimu, ali da se nada da će oni ostati verni zakletvi. Belbek 22. mart 2014. Ruske trupe zauzele vazduhoplovnu bazu Belbek blizu Sevastopolja. Jedan ukrajinski vojnik ranjen. Grupa SPECNAZ-a (Войска специального назначения- Vojska specijalne namene) i mornaričke pešadije, sa 3 oklopna transportera, probila betonsku ogradu i upala u bazu. Ispaljeno nekoliko rafala iz automatskog oružja, bačeno barem 10 šok-bombi. Ukrajinske trupe nisu pružile otpor.

40

Ukrajinski oficiri dogovaraju stavljanje baze pod rusku kontrolu. Ruski specijalci su ozbiljan svet. Govore engleski, jedan i tečan kineski. *** Fotografima i snimateljima koji su bili unutar baze u Belbeku su tokom ruskog napada oduzimane memorijske kartice. Svi su dobro. Pretreseni i pušteni. Slava Bogu pa su neki sa MI-FI uspeli da pošalju ponešto. *** Ukrajinski vojnici su tokom ruskog juriša na Belbek od oružja uglavnom imali motke. Automatske puške koje su imali stražari nisu korišćene. Kada su Rusi ušli, Ukrajinci su se postrojili, okrenuli leđa cevima, pozdravili zastavu i otpevali himnu. Pukovnik Julij Mamčur se obratio stroju i rekao da će komandu obavestiti da je baza držana do kraja i da niko nije poginuo. Pukovnika su posle vezali i odveli. *** Ovo ovde nije dežavi jugoslovenskih ratova. Ukrajinska armija je na Krimu izgubila dva čoveka. Rusima nije poginuo niko, barem koliko ja znam.

41

Gradovi nisu uništavani, zarobljenici nisu ubijani, kuće uglavnom nisu pljačkane, nestalo je ili je pod sumnjivim okolnostima poginulo nekoliko civila.... Ukrajinci su znali da ne mogu da se odupru, Rusi su znali da Ukrajinci to znaju. *** U Belbeku idu pregovori Rusa i Ukrajinca, obojica majori: "Ti si ovde tuđi, predaj se i idi," kaže Rus. "Ovo je Ukrajina, a ja sam domaći, sa Krima," odgovara Ukrajinac. "Ti – Rus?!" "Ja – Rus." "Pa onda pređi nama." "Ne mogu, ne dozvoljava mi moja ruska čast." Feodosija 23. mart 2014. Prvi Samostalni marinski bataljon Republike Ukrajine pakuje se za odlazak iz baze u Feodosiji. Najbolja ukrajinska borbena jedinica, koja je okružena prva. Sada su Rusi i unutar baze. Na jarbolima su tri zastave: marinska, ukrajinska i ruska. Marinci, koji su bili u misijama na Kosovu, Iraku i drugde, nameravaju da odu pod zastavom i da sobom ponesu svo oružje i tehniku. Vode i familije da, kako je rekao poručnik Anatolij Mozgovoj, "ne žive u tuđoj zemlji." U bataljonu je manjina onih koji žele da ostanu i nastave da služe pod Rusima, većina želi da ode u maticu. "Ostajemo zajedno do kraja, a onda svako na svoju stranu," veli on.

42

Malo dalje i nešto ranije, marinac se ljubi sa devojkom. Skoro će svadba, i on ostaje. Prolaze njegove kolege i zezaju. Ruski marinci koji blokiraju bazu ga takođe zezaju. Svako svakog zeza na ruskom. U ovom ratu su mnoge stvari bratoubistvene... Pokojni prađed je pričao da su se Srbi na Bregalnici klali sa Bugarima, a istovremeno zvali "bratko". Na bazi u Fiolentu kod Sevastopolja je do pre neki dan stajao barjak Ukrajine, ali za stub nije bio zakačen kopčom, po propisu, nego je bio vezan žicom i obmotan selotejpom. Znate šta je razlog? Kad Rus dođe da je skine, neće moći odmah, nego ima da se pentra gore, pa da otpetljava i odlepljuje, a ako ne može onda mora da seče stub. Feodosija 24. mart 2014. Prva grupa ukrajinskih marinaca iz Feodosije otišla sa Krima. Neki sa porodicama. Bilo i sitne dece. Vlada u Kijevu danas odlučila da izvede sve trupe sa Krima. Kažu da će država da ih smesti u hotele i pionirska odmarališta dok ne dobiju trajni smeštaj. Mislim se ja – dobrodošli u hotel “Bristol” i 20 kvadrata do daljnjeg. Feodosija 25. mart 2014.

43

No dobro, Krimski rat/kriza/aneksija/kako god polako se privodi kraju. Ukrajinski vojnici se pakuju i odlaze. Juče u Donuslavskom zalivu SPECNAZ zauzeo poslednju ozbiljnu jedinicu ukrajinske mornarice, veliki desantni brod “Konstantin Oljšanski”. Posada je uspela da uništi mašine, tako što je u njih sipala cement i pesak, te da polupa uređaje za kontrolu vatre i navigaciju. Rusi će morati da ga uzmu u tegalj. Ostao je još samo minolovac “Čerkasi”, koji se voza tamo-amo. Mali brod, mala posada. Kad potroše hranu i gorivo, mogu samo da se predaju. Možda će ga potopiti, da ne padne Rusima u ruke. Ukrajinskih oficira koje su juče zarobili u Feodosiji još nema. Niti komandanta Belbeka, pukovnika Mamčura. Njegova žena tvrdi da se javio jednim SMS-om otkako su ga zarobili, te da je rekao kako su ga stavili u neku stražaru. Marinci u Feodosiji tvrde da su tamošnjeg komandanta bataljona i njegovog zamenika premlatili i helikopterom odveli u Sevastopolj. Idu glasine. Ruske televizije i dalje teraju svoju propagandu. Ukrajinske svoju. Ja sam siguran samo u ono što vidim i čujem sam.

44

U Simferopolj sada stiže druga linija. Dolaze desetine državnih zvaničnika i birokrata, jer valja ustrojiti rusku državnu vlast. Cene su već dvostruke, u rubljama i grivnama. Danas penzioneri dobijaju prvu isplatu u rubljama. Kod Rovna, tamo prema zapadu Ukrajine, neko sačekao Aleksandra Muzička zvanog Saško Beli, bivšeg borca čečenskih snaga i ukrajinskog ultradesničara, izveo ga iz auta i završio stvar sa par metaka. Saško Beli (inače pripadnik Desnog sektora) postao je poznat po tome što je naoružan automatom pretio nekakvim opštinarima, šamarao tužioca i tome podobno. I sve pred kamerama. To su posle dohvatile ruske televizije i nedeljama razvlačile kao dokaz da su u Ukrajini na vlasti fašisti. Sad je ovde krenula priča o tome kako Putin Vladimir Vladimirovič namerava da i formalno mazne Pridnjestrovlje, otcepljeni deo Moldavije, izađe odatle na Odesu, i time Ukrajinu liši najveće luke, a onda da se odatle spoji sa Hersonskom oblasti i Krimom. U Pridnjestrovlju još od ranih 90-ih svejedno sedi ruska vojska, stanovništvo je rusko. A i šta bi ga koštalo? Kad je već bal... Gledao sam juče popodne kako se opraštaju marinci i njihove porodice u Feodosiji. Marinca prate žena Kaća i

45

beba Ruslan, koji mi je mahao, “Privjeeeet! (Zdravoo)”. A mama Kaća i tata Jevgenije plakali su. Na istoku Ukrajine ništa novo. Kijev angažovao najveće oligarhe, Igora Kolomojskog, Rinata Ahmetova (gazdu Šahtjora iz Donjecka) i Sergeja Tarutu, da kao najveći poslodavci srede stvar. Malo se, kanda, stabilizovalo i u Harkovu. Ako vas put ikad nanese u Simferopolj, preporučujem blinje sa piletinom, spanaćem i mirisnim travama, te Meganom kaberne i kaficu, odmah pored zgrade Sovjeta. Ne mož' da omašite. Feodosija 26. mart 2014. Sa Krima ka Ukrajini kreću transporti vojske i vozila. Nešto su kanda i spasili. Porazi su čudna i tužna stvar. Svaki je sličan. Vojska koja bi trebalo da predstavlja silu i organizaciju se odjednom ospe i ofuca, i onda se svako brine za sebe, a Bog za sve. Juče nađem na putu vojničku kapu. Obična crna ušanka od sintetičkog krzna, sa izlizanom značkom, i unutra zataknute tri igle sa tri udenuta konca, crnim, maslinastim i belim (što zagledaju oficiri kad vojska krene u grad – ko je bio u vojsci, znaće o čemu govorim). I nešto mi bi žao, te je uzmem i ponesem. Vojnik ne baca kapu, sem ako mu nije svega

46

dosta i ako nije jedva dočekao da pobegne glavom bez obzira. Vlada u Kijevu je u međuvremenu smenila jednog minstra vojnog i dovela drugog. Ovog pređašnjeg su optužili da nije davao adekvatna naređenja vojsci na Krimu. Istovremeno je rečeno da je vojska na poluostrvu vezala značajne ruske trupe, te time omogućila prebacivanje glavnine na istočne granice. Rusi su te nesretnike ovde jednostavno obišli, a kasarne, baze, aerodrome i brodove zauzele su malobrojne i dobro opremljene specijalne jedinice. Kadrovska vojska se posle samo uselila. Bilo je kao u onoj basni, kad je jedne zime lisica bila velikodušna i pustila ježa u jazbinu, da se ogreje. A jež kad se otkravio i raširio, krenuo da je bode. Lisica se požali, a jež će: "Meni je potaman, a kome je tesno nek ide napolje." Niko ovde vojno nije vezao nikoga ni za šta. Uništena je ukrajinska mornarica. Izgubili su sve avione. Koliko ja znam, nijedan lovac nije preleteo za Ukrajinu. Možda nešto transportnih aviona. Vojnici su sedeli u kasarnama jer im niko nije dao naređenje da izađu. Kad su shvatili da je trebalo, bilo je dockan. Sad će u četiri okruga Harkovske oblasti da počnu veliki manevri prema Rusima koji sede s one strane granice, i svaki dan lete okolo bespilotnim letelicama...

47

Rusi su danas iz zarobljeništva pustili nekakvog generala obalske straže, pukovnika Mamčura koji je branio aerodrom Belbek, i još par marinskih oficira, te im naložili da za tri sata napuste Krim. Priča se da su ih tukli u zatvoru. Ove godine, destinacija za letovanje je Krim. Biće džabe. Pokušaću da se prisetim na koju me knjigu sve ovo podseća... Eno ih u Kijevu demonstriraju oni iz Desnog sektora, lupaju na vrata parlamenta, traže ostavku ministra policije Arsena Avakova. Traže i da se pod vojni sud stavi bivši ministar odbrane Tenjuh, a zbog pada Krima. A mi sedimo u kafani u Simferopolju i gledamo kako ovi ovde seire. Te jesmo li vam rekli. Te eno ih Banderovci. Ne, nismo mi ludi što smo pobegli Rusiji. Te znali smo... i tako dalje i u tom pravcu i na isto kopito. Naš drug, Tatarin Ibraim, sedi čovek, guta knedle i gleda preda se. Pa će tek: "Ala su nam pomogli... bolje da su nas sami stavili u voz i odmah nazad, pravo na Magadan... " Ibraim još kaže kako je ovo udarac posred čela tatarskom Kurultaju (skupštini) koji će se održati u subotu, a tema je razmatranje statusa manjine na Krimu... Tatari podržavaju Ukrajinu, i bojkotovali su referendum o nezavisnosti Krima. Uglavnom.

48

Oni iz Desnog Sektora ištu glavu ministra policije jer je onomad, kod Rovna, u sukobu sa nekim, valjda specijalcima, završio Saško Beli, bivši drug Džohara Dudajeva. Onog što su ga Rusi fljusnuli raketom kad je uključio satelitski telefon. Mislim da se revolucionarna vlada zeznula. Precenila je ulogu Desnog sektora ili je, što je još gore, dozvolila da je to nešto, ne znam šta je, grupa, pokret, jurišni odred, uceni. Opet, ne znam čime. Obezbeđivanjem Majdana? Tanko. Marširali su okolo, ali su, kako mi kažu moji Kijevljani, malo toga privredili. Jeste ih bilo na barikadama, ali nisu izginuli... Sve u svemu, prvoborci iz 1944. Ginuli su drugi. Politički benigniji i nacionalno zaneseniji. Došli da pomognu, i ostali u ulici Institutskoj, pored drveta. Čime su ih još mogli uceniti? Tajnama? Pa svi su znali sve o svakome... Ko je sa kim šta i kad radio, koliko je para zaradio (uhhhh kakav eufemizam)... Sve. Dakle i to je tanko. Pameću? Nisu pametni. Samo su brutalni i bezobrazni. Mislim da se metod koji Desni Sektor sada primenjuje zove prodaja cigle. To je ono kad barabe nađu dete iz bolje kuće i ponude mu da kupi ciglu. Sad, većina dece će ciglu kupiti, jer će ih dripci pustiti na miru neko vreme. Problem je što će im ciglu prodavati stalno, i što će cena rasti. E sad, iskustvo uči da će, ako samo jedno dete iz bolje kuće, iako slabije, odbije da kupi ciglu, ono dobiti batine, ali će ga

49

dripci ipak ostaviti na miru, jer će shvatiti da od njega vajde nema. Ako, poučen primerom prvog klinca, još jedan odbije, onda dripci već imaju problem osipanja autoriteta. A još bolje ako deca iz boljih kuća pozovu iste takve drugare. Ne moraju ništa posebno da rade. Dovoljno je samo da budu zajedno. Siledžije su kukavice. Ako vide veliku grupu, promeniće komšiluk. E, Desni sektor vladi u Kijevu upravo prodaje ciglu. Sad da vidimo da li će da je istoimena vlada kupi... A na istoku zemlje Rusi stoje na granici. Beograd-Kijev-Donjeck 15. april 2014. Na aerodromu juče uveče - pasoška kontrola. “Priroda vaše posete?” pita pogranični policajac. “Posao,” kažem ja. “Ko ste vi,” pita on. “Ja sam novinar. “Aha... A da ne idete možda na istok?” “Idem...” “Aha... Znači nema dobrih vesti...” Na istoku zeleni čovečuljci drže neke manje gradove u Donjeckoj oblasti, a koji su interesantno raspoređeni duž

50

nekoliko važnih raskrsnica koje oblast povezuju sa susednim regionima. Prethodnih dana se tamo pucalo, bilo mrtvih i ranjenih. U Donjecku je mirno, jednako kao i u Harkovu i Lugansku, gde su napravljene kopije Majdana (samo pod ruskim zastavama), mada sve ovo što pišem može da važi i tri dana i tri minuta. Vršilac dužnosti predsednika Ukrajine Aleksandar Turčinov rekao danas kako je počela antiteroristička operacija na severu Donjecke oblasti, i da se ista odvija oprezno i pažljivo. U Kijevu demonstrirali ispred parlamenta i iskali oružje narodu. Turčinov ih je glatko odbio, i rekao da se kome je do ratovanja prijavi u policiju ili Nacionalnu gardu, pa nek ide da ratuje gde treba. Kolaju razne vesti. Te da je ponovo bilo pucnjave u Slavjansku, jednom od gradova koje kontrolišu zeleni čovečuljci i lokalni proruski bašibozuk. Onda usledi demanti. Potom jave kako ih je deset izginulo na nekom kontrolnom punktu. Opet demanti. I sve tako ukrug. Na terenu se uglavnom jurca za duhovima, jer dok se negde stigne, obično je sve gotovo. U Kijevu su sinoć izvesnog Olega Careva, proruskog predsedničkog kandidata sačekali nakon intervjua jednoj ovdašnjoj TV stanici, gađali ga jajima, malo ga tukli i polili

51

mastilom. Policija mu u međuvremenu pretresla automobil i, kako se tvrdi, pronašla silno oružje i municiju. Onda su ga pripadnici Desnog sektora odveli u lokalnu UDBU, gde u 3 ujutro nije bilo nikog, ali im se posrećilo da u zgradi tužilastva bude dežurni koji je onda Careva primio na dalji postupak... Carev se posle pojavio pred novinarima i dao izjavu. Izgreban je i sa jednim modrim okom (valja priviti kupusni list ili parče živa mesa da izvadi otok). Izgruvali su ga i po leđima. Na Hreščatiku, glavnom bulevaru u Kijevu, kao i na Majdanu i dalje stoje šatori, u kojima sede ljudi i nešto čekaju. Ajd sad, po neki put demonstriraju pred parlamentom i polupaju koji prozor. Po neki put i napadnu ponekog... Hodaju tako okolo u maskirnim uniformama i pancirima i izgledaju opasno. Šta će im panciri u Kijevu? Donjeck 16. april 2014. Maskirani ljudi u raznoraznim uniformama i taktičkim kompletima (panciri, futrole, prsluci itakodaljeiutompravcu) jutros zauzeli gradsku kuću u Donjecku. K tome su imali nešto automatskih pušaka, lovačkih karabina i pištolja, te noževa. Istoimeni maskirani su na rukavima imali trake organizacje Oplot (Uporište). Rekli su nam da su iz Donjecke oblasti, lokalci tvrde da su došli iz Harkova. Bili su, međutim, fini

52

prema novinarima, zaposlenima, odbornicima, i svima su nam dozvolili da ulazimo/izlazimo po volji. Portparol gradske vlade Maksim Rovinski rekao je kako su ti iz Oplota tražili da ukrajinski parlament donese Zakon o lokalnim referendumima. Nekakav ga pitao boji li se, a on odgovorio – još ne. Pregovaraju, veli on, oko ukrajinske zastave na zgradi – jer su jednu ispred zgrade već skinuli. I zbilja je ovo čudan rat (ako je rat). Ovi zauzimaju zgradu, oružje, seriozna situacija, a u parku, ni 20 metara dalje, igraju se deca, gospođica šeta čivavu sa georgijevskom (narandžasto-braon) lentom na ogrlici. Penzioneri sede, gledaju šta se čini, smatraju i ukazuju. Unutra, u zgradi, radi trafika. U onom Kramatorsku od juče, došla ukrajinska vojska u oklopnim transporterima, i stala. Blokirali je civili. Jedan borbeni avion opet preletao oblast u brišućem letu. Ispaljen jedan metak u vazduh. I dalje dezinformacije. Te poginuo ruski novinar, te ubijeno četvoro. U bolnici u Kramatorsku kažu da nisu primili nikog. Donjeck, 18. april 2014. Dogovorili se u Ženevi. Pored ostalog, sporazum predviđa da se zauzete zgrade, ulice, trgovi i sve ostalo, uključiv i oružje, vrati zakonitim vlasnicima.

53

Ovi ovde na trgu ispred Sovjeta i unutar zgrade rečenog Sovjeta kažu kako ne nameravaju da odu pre referenduma, koji bi po njima trebalo da se odigra 11. maja. Tako po jednima, a po drugima paralelno sa izborima 25. maja. Sad, ako Kijev hoće da vidi leđa ovima ovde, moraće da se reši onih sa Majdana. Sledeći veliki događaj (ako se nešto ne desi – a dragi Bog zna da smo propalih sporazuma videli onoliko) jesu izbori/referendumi. Još da sačekamo i posmatrače OEBS... I vidimo implementaciju. Ovo uz ogradu – ja ne znam šta misli čovek koji sedi na Crvenom trgu i odlučuje o daljem razvoju događaja. Apropos antisemitizma – ovde su lokalnim Jevrejima maskirani ljudi pred sinagogom delili letak sa potpisom Donjecke Republike (to su ovi što vole Rusiju), zahtevajući da registruju imovinu ili da se suoče sa deportacijom (!). Jevreji se s razlogom uplašili, Džon Keri u Ženevi pomenuo problem i sve je ispalo jako neprijatno. Vlasti lokalne Donjecke Republike odbacile letak kao grubu provokaciju. Slavjansk 18. april 2014. Jutros u 2 pred čekpointom u nekakvu Bilbasovku, blizu Slavjanska, došla 4 džipa. Počela pucnjava. Domaći iz Donjecke Republike tvrde 3 mrtva, 4 ranjena na njihovoj strani, 2 mrtva na strani napadača.

54

Od juče do danas: ljuto sam se prevario u proceni. Izvesni Vasilije, maskiran i u braon džemperu, rekao je da su ti neki u džipovima došli noćas i odbili da se legitimišu i da su potom pucali i na mestu ubili jednog domaćeg. Potom su pucali u grupu stražara koja se povlačila, i u procesu ubili još jednog, a četvoricu ranili. Domaći su potom zakukali za pojačanje, koje je odgovorilo na vatru i navodno ubilo dvojicu napadača. Nama su pokazana dva leša na kamionu, pozadi, umotana u neki jorgan i neki čaršaf. Jedan mrtvac, u civilu, imao je rane na glavi, poznali ga da je domaći, iz sela. Drugog koji je bio u maskirnoj uniformi seljaci nisu poznavali. Ranjenima u bolnici nas nisu pustili, te ne znamo da li su zaista tamo. Tu dvojicu mrtvih napadača nismo videli, a ni jednog uhapšenog, za kojeg nam je docnije rečeno. Onda je ispalo da imaju jednog mrtvog i jednog u apsu. Sad, taj drugi mrtav fali, što je ostalo nejasno do kraja. Neki su rekli da su napadači tog jednog odneli... Dva džipa iz kolone su jutros izrešetana i zapaljena. Momci kažu da su bili ljuti, te da su ih zato spalili. "Narodni" gradonačelnik Vjačeslav Ponomarjev je pokazao dve kijevske lične karte, na muškarca rođenog 1983. godine, te na ženu, kao i saobraćajnu dozvolu za motorno vozilo kijevskih registarskih tablica, jedan optički nišan za noćno gađanje, dva puščana metka, jedan bedž

55

ultranacionalističke organizacije Desni sektor, te vizitkartu njenog lidera Dmitra Jaroša, i rekao kako je nađeno oružje zapadne proizvodnje. Još je rekao da su neki dokumenti i bedž uzeti sa mrtvaca. Nije rekao gde je taj što je uhapšen. Istoimeni Ponomarjov je takođe pozvao ruske mirotvorce u Slavjansk. Moskva optužila Kijev za potpirivanje incidenata i podrivanje ženevskog dogovora i obratno. Vlasti takozvane Donjecke Republike optužile Desni sektor, i obratno. U Slavjansku, kontrolni punktovi po celom gradu, na njima naoružani i maskirani, ima i nemaskiranih i oni nisu naoružani. Bili su ljubazni. Ima dana kad nisu, kažu kolege. Ja ne znam, danas sam prvi put išao tamo. Jedan je pozvao Srbiju u pomoć, kao bratsku i pravoslavnu zemlju. Slavjansk 21. april 2014. Preselio se iz Donjecka i pridružio "Zaboravljenom puku" – novinarima koji ovde sede danima i vrte se na relaciji gradski sovjet - lokalna UDBA - jedan hotel - drugi hotel, jer ići drugde nije mnogo mudro. Ako nekog baš i ubiju, kao juče, onda odu malo i van grada. Danas sam video kako geniji na čekpointima daju deci automate da se igraju, bez da izvade okvir/metke. Grad je inače otprilike veličine sadašnjeg Čačka, a izgleda kao isti negde 1972. Ima jedan hotel gde je hrana jestiva.

56

Za razliku od Donjecka gde se oružje ne vidi odmah, ovde je sve jasno. Oklopni transporteri i samohotka stoje pored zgrade ovdašnje SBU (Služba bezbednosti Ukrajine), gde su i ozbiljne barikade, bodljikava žica, mitraljeska gnezda. Izveli Irmu Krat, ukrajinsku novinarku i aktiviskinju Majdana koju tu drže zatvorenu nekoliko dana. Rekla da je malo hladno, ali da joj daju da jede i pije, da je ne tuku i da se ne deru na nju... Popričali smo sa njom, onda su joj natakli povez na oči i odveli je unutra. Fali još jedan ukrajinski novinar, navodno je i on unutra, ali Kratova nije umela da nam kaže. Onda su nas odveli da nam pokažu kako puštaju regrute zarobljene u obližnjem Kramatorsku. Obratio nam se maskirani portparol i rekao kako ispituju navode da li je odnosna Kratova mučila pripadnike Berkuta na Majdanu, kao i nekakvog ruskog novinara. Ako se ispostavi da je tačno, predaće je policiji. Taj je otišao, onda je došao drugi koji nije bio maskiran i rekao kako puštaju regrute da "idu mamama i da se dohrane još godinu, dve i da se žene." Na kraju su nam rekli da se čistimo odatle. Na trgu, kod spomenika Lenjinu, igraju se deca, šeta narod. Sa razglasa idu patriotske pesme, sve neke o kozacima i atamanima, nisam ih pomno slušao jer mi je bilo smrtno

57

dosadno. I sve tako gitara, i romansa i patriotska poruka. Ali ništa Okudžava, ništa Visocki... Po trgu prođe po neki automobil, a u njemu po dvojica. Ozbiljan svet, bez zezanja. Imaju oružje i umeju da ga koriste. Fini su prema domaćima, nadrndani prema novinarima (sem prema onima iz Rusije sa kojima su 'nako... nit smrdi, nit miriše...). Oko Gorsovjeta (Gradskog sovjeta) ozbiljne barikade. Od džakova sa peskom i kokošjom žicom zategnutom ozgo (da odbije bombe), jako korisna stvar... Idu naoružani ljudi tamo-amo... Ko kalašnjikov, ko puškomitraljez, ko karabin, a poneko i lovačku pušku... Odveli nas na konferenciju za novinare narodnog gradonačelnika Ponomarjeva. Omanji čovek, malo se gega kad ide, kao bokseri. Stalno nosi kačket. Ispod plave oči, šiljat nos, dva zlatna zuba, dve dvojke, gore, simetrično. Kaže da je službovao u sovjetskoj floti do 1990-te, a posle se bavio biznisom. Pre njega došla neka deputatkinja Gorsovjeta i rekla da nas prate po internetu, i ako "neko laže o narodnoj borbi, ima da ga izbacimo iz grada, sve smo vas zapisali." I još je donela kutiju i rekla, "Ovde pare zarađujete, 'ajd' sad po dobrovoljni prilog za porodice poginulih od juče." I zašla međ' narod. Onda su nas posle konferencije za novinare izbacili napolje.

58

Ah da! Bio nam i OEBS. Došli da posmatraju sprovođenje ženevskog sporazuma, ali još ništa ni sa kim nisu dogovorili. Moskva rekla da je jučerašnja pogibija onih ljudi užasno ozbiljna i opasna stvar i optužila Kijev, i obratno... Noćas krenule vesti da neki naoružani zauzimaju gorsovjet u Kramatorsku. Videćemo ujutro, jer jedan sovjet više, nit nas množi, nit nas deli, a i pao je mrak a po mraku se ne ide nikuda. Sutra sahrane dvojice poginulih iz one Bilbasovke ili tako nekako... od juče... Jedan je bio vozač školskog autobusa. Slavjansk 22. april 2014. Nesumnjivo je da je pušenje štetno i da duvan valja ostaviti odmah, ako ne i juče itakodaljeiutompravcu. Međutim, iskustvo uči da na čudnim mestima poput ovoga, pušenje itekako pomaže u tome da se izbegne lečenje akutnih stanja na traumatologiji, zarad mogućeg lečenja hroničnih stanja docnije u životu. Otkrio sam, naime, da čovek koji stoji i puši cigaretu (i posmatra) dok se oko njega dešavaju budiboksnama stvari ima neuporedivo bolje šanse da iz takve situacije izađe neoštećen nego onaj koji ne puši već samo stoji i gleda.

59

Zaključio sam da je pušač iz ćoška neko ko uglavnom zavređuje samo letimičan pogled. Njega se ne doživljava kao pretnju. On nešto radi, zabavljen je sobom i ne učestvuje. Čak i u najnaopakijim situacijama, pušača će poslednjeg zaustaviti, nešto pitati, napasti, itakodalje. Još ako isti uživalac cigarete sa zanimanjem trese pepeo, petlja sa paklicom, upaljačem, itd. – divota. On je samo "neki čovek." Nepušač stoji i gleda i nešto ga nesporno zanima, te će se tako svaki bilmez koji misli da je neka vlas' naći pozvan da dođe i ispita stvar. I eto problema. Jer ako nekoga ispituje vlas' eto pristalica da vide i oni, a sa njima i tri pijana kretena, histerične babe i sve tako... Ah da! I razmena cigareta. Čista socijalna interakcija. Jer neko će doći da zaište duvan ili vatru, i eto prilike za razgovor. Pa još ako se nekom pokloni cigareta ili bolje paklica, odmah ste braća rođena. Boks cigareta vojnicima na čekpointu i gvozdena vrata ume da otvori... Fakat ima mangupski štos da zaištu vatru pa vas klepe po nosu, ali to je već stvar ukupnog rizika... Jednako valjaju i naočare. Brisanje naočara (percepcija je da taj ne vidi dobro dok ih briše, makar video kao soko na daljinu), petljanje sa futrolom, onom krpicom, nameštanje okvira. Odlična stvar. Još ako naočare vise oko vrata, pa ih vlasnik periodično skida i stavlja – ma ni da pogledaju.

60

Takođe, nas ćorave, ne znam zašto, doživljavaju kao manje šalabajzere i radoznalce nego one bez stakala. Naočare za sunce nisu dobre. One sakrivaju. Čovek sa naočarama za sunce je sumnjiv, jer se ne vidi kuda gleda. Slavjansk 23. april 2014. U slavnome gradu Slavjansku ukrali američkog novinara Sajmona Ostrovskog (Vice News). Pošli preksinoć njih šestorica nekud, naišli na čekpoint na kojem je stajao spisak neprijatelja Donjecke Republike. Proverili spisak, povadili ih iz minibusa, namakli kukuljice na glavu i odveli nekuda, sva je prilika u lokalnu UDBU. Ujutro petoricu pustili, Ostrovskog ostavili. Danas nam kaže nekakav Jevgenije, ima pištolj i uniformu, da Ostrovski nije u UDBI. "Ne treba nam on, šta će nam, možda negde proveravaju dokumente." Sve u svemu, sada fale troje novinara – dvoje Ukrajinaca i Ostrovski. Apsili su onomad i neke nesretne Italijane i jednog Belorusa, pa ih pustili. Fali i nekakav Ribak, odbornik ukrajinske stranke Otadžbina iz Gorlovke, tu blizu. Odnosno, možda i ne fali, jer su u reci našli leš koji liči na njega... U Kijevu su rekli da je on. Ovde bi trebalo da dođe njegova žena, da identifikuje leš. Našli su još jednog mrtvaca u reci, al' ne znamo ko je taj drugi...

61

Juče, tokom sahrane onih što su izginuli onomad, naleteo ukrajinski izviđački avion, pa opleli po njemu iz mitraljeza i pogodili ga, ali se spustio bez problema. Povodom slučaja Ribak, v. d. predsednika Turčinov naredio nastavak antiterorističke operacije. I ništa... Slavjansk-Donjeck 23. april 2014. 08:52 Pošli iz Slavjanska u Donjeck. Taksista, snimatelj Dima i ja... Taksista veli da ima novih čekpointa, borbenih vozila. Proveravaju automobile. 10:15 Izašli. Putem videli sveže ukrajinske trupe sa oklopnim transporterima kod sela Malinovke, putem ka Donjecku. 11:34 Ukrajinske trupe zauzele bez borbe jedan čekpoint na ulazu u Slavjansk. Odoh nazad. 16:30 Ukrajinci otišli sa čekpointa koji su zauzeli. Došli lokalci i prave novi, veći. U Malinovki, 15 km na istok, ukrajinska vojska u potpunosti uspostavila svoj čekpoint. Padobranci iz Dnjepropetrovska. Neki maskirani, neki ne.

62

Kijev-Beograd 26. april 2014. Juče neko došao blizu ukrajinskog aerodroma u Kramatorsku, nadomak slavnog grada Slavjanska, naciljao ručnim bacačem i u vazduh odleteo jedan helikopter, a za njim i avion AN-2 (od onih dvokrilaca iz kojih kod nas zaprašuju komarce). U međuvremenu ukrajinska vojska počela da opkoljava Slavjansk, ali uzaman, jer su domaći ukrali ceo autobus posmatrača OEBS, te su iste odveli u zgradu lokalne UDBE, gde od onomad sede neki novinari i još neki drugi koje su maskirani ljudi poapsili kao špijune, i sve tako. U konkretnom slučaju radilo se o tome što je među posmatračima, listom vojnim licima iz zemalja članica OEBC, koje nadgledaju sprovođenje sporazuma iz Ženeve, bio nekakav službenik Ministarstva odbrane iz Kijeva... Seća li se neko ovim povodom unproforaca vezanih za bandere u Republici Srpskoj, za vakta Radovana i Ratka? Tada je naš Jovica seo u auto i odveo ih put matere Srbije ("My name is Jovica"). Ko je ovde Jovica, da li će doći i šta će uraditi, ne znam... A možda ih i puste danas... Prekjuče, ukrajinski specijalci napali na čekpointe oko Slavjanska, pa otišli. Domaći tvrde sa su na njihovoj strani gubici bili jedan mrtav, jedan ranjen. Ukrajinci kažu – pet mrtvih.

63

Sa druge strane, u Marijupolju, gde je onomad navodno poginulo troje proruskih, domaćim Ukrajincima prekipelo, formirali lokalnu paramiliciju, upali u gradsku kuću, premlatili one što vole Rusiju i izbacili ih napolje. Formiraju se novi bataljoni Nacionalne garde (zamenila Unutrašnju vojsku – MVD). Donatori nabavljaju pancire i dvoglede, jer država zbog MMF-a, te teških i nepopularnih mera (poznato??), nema para... Pripremaju se izbori za predsednika 25. maja, na kojima, po meni, oligarh i kralj čokolade Petro Porošenko ima najozbiljnije šanse. E sad, kako će da ih tačno sprovedu na istoku zemlje, ja ne znam. Jednako ne znam kako će separatisti da sprovedu referendum 11. maja. Mada, ima ovde i institucija "narodnog referenduma" – sazovu miting, donesu kutiju na trg i malo posle saopšte šta je narod rekao... Rusija manevruje na kilometar od ukrajinske granice... Diže cene Kijevu za gas. Retorika ozbiljna... Zapad steže sankcije (kako ko), agencije snizile ruski rejting, kapital se odliva brzo. Putin veli da i nije tako strašno... U Kijevu mi drugari kažu da im poslovi stoje. Ostali narod – kako ko... Neko se brine jer je rezervista/dobrovoljac/regrut otišao u vojsku, neko se sprema da ode u vojsku, nekoga baš briga. Ipak je taj rat 700 km od prestonice. U Kijevu polako uklanjaju barikade sa Majdana, ali oni iz Zapadne Ukrajine i nešto Desnog sektora (koji takođe pravi bataljone) ostaju pod šatorima. Posejali luk i rotkvice tamo gde je nekad raslo cveće. I da vidite, lepo rodilo...

64

Odesa 6. maj 2014. Stara Odesa, tamo je Ajzenštajn snimao kolica kako se kotrljaju, mi nekako liči na bankrot veletrgovca od pre 100 godina i to sve ima dosta šarma. Opera, park, brodovi, mornari, pozorišta, kurve, biznismeni sumnjivog porekla. Davno sam bio ovde i to na kratko. Sad imam vremena da je malo otkrijem. Ima i nova Odesa koja izgleda kao svemirski brod (nikad neću razumeti bivšesovjetsku strast za neboderima gigantskih razmera). Moj hotel je u staroj Odesi i zove se Centralni jerbo je u centru kako mu i ime kaže. Poslednji put je redizajniran, a mozda i okrečen nekako 1918, pre no sto su Beli popakovali kofere i pred Crvenima zbrisali da budu taksisti u Francuskoj i gimnazijski profesori u Srbiji. U lobiju se oseća na mačke, duvan i stare ljude. Kako sam ušao u sobu odmah sam pogledao pod krevet da vidim da nije slučajno ispod kakav propali grof koji je sebi ovde na primer 1900-te prosvirao glavu zbog kockarskog duga - i nije ga bilo, valjda su ga počistili kad su poslednji put usisavali. Posle mi je baba na recepciji konspirativno, u pola glasa, ispričala dve priče:

65

Prva je da se nekakav plemić, navodno sitna šljahta iz Poljske, zaista obesio u hotelu zbog jedne tada poznate mlade dame i da je to sve opisao neki od manje poznatih ruskih pisaca 19 veka (zaboravio sam koji). Druga je da su tokom Staljinskog terora, 1937, na drugi sprat, baš tamo gde sam ja, jednog dana došle ubice iz NKVD-a i sekirama iskasapili mornaričkog kapetana i njegovu porodicu – ženu i dvoje dece, ali da nije sigurna koliko je to samo urbana legenda. Ovde, u Odeskoj oblasti i gradu, uz Ruse i Ukrajince živi grdno mnogo nacionalnosti uključiv Jevreje, Bugare, Rumune, Gagauze, Moldavce, Nemce, Arape i sve tako. Ima i Jermena, Turaka i Tatara... U Odesi, za razliku od na primer Donjecka, stranac ne štrči na ulici. E sad, u toj i takvoj Odesi, onomad je u i oko zapaljenog Doma sindikata, u sukobima jednih koji su za nezavisnu i unitarnu Ukrajinu i drugih koji su za federalizaciju, Rusiju (šta god), poginulo 40-ak ljudi, uglavnom pristalica federalizacije (Rusije, čega god). U sinagogi mi kaže rabin: "Vreme je da se svi posle ovih smrti opamete i shvate da ovo nije igra." Pogibija u Domu sindikata je federalistima, a njih unitaristi zovu i Koloradosima (po koloradskom žuku, bubi koja ima braon-žute sare kao Georgijevska lenta) dala heroje. Sada jedni imaju heroje Nebesne sotnje (stotine, čete) sa

66

Majdana, a drugi heroje Doma sindikata. Heroji daju primer i podstiču na borbu. Odesiti, običan narod, bi samo da to sve ode bestraga . Mnogi jesu podržali Majdan i veruju da je sve zakuvala Rusija. Drugi pak smatraju, na primer neki ovdašnji Bugari, da Kijev mora da počne hitan dijalog sa regionima ili ce se sve raspasti. Treći iskreno vole Rusiju i ne vole Banderovce, niti one sa zapada Ukrajine. Ali svejedno svi hoće da rat ode iz Odese... Ganim je Sirijac i došao je iz Homsa pre tri godine. Sinoć mi kaže da će da pobegne dalje ako ovde krene pravi rat. U Homsu je bio zubar, ovde trguje gradjevinskim materijalom. Oženjen je Ukrajinkom. Arapa ovde ima oko 10 hiljada. Juče je ovde bilo mirno, valjda će biti i danas. Smenjen je šef policije jer njegovi ljudi nisu reagovali onomad kod Doma sindikata. Doveden je novi bataljon Nacionalne garde iz Kijeva. Mnogima, čak i onima koji ne ljube Rusiju, to se ne dopada jer vele – a da šta će ovde ti neki iz centralne Ukrajine I Kijeva. Lokalne televizije pozivaju dobrovoljce da stupe u bataljone civilne odbrane pod rukovodstvom gubernatora, za platu I jedinstvenu Ukrajinu. U Donbasu gde se nastavljaju borbe oko Kramatorska i

67

Slavjanska...tamo rat traje odavno. Citiraju ovdašnji mediji nekog pilota koga su kod Slavjanska oborili federalisti da nije očekivao da mirni gradjani imaju ručne protivavionske lansere... Gledam TV i kaže na barikadi deda-federalista mlađanom vojniku - "ja ovde živim", a vojnik kaže - "ja ovde služim"... Asen, Bugarin koji prodaje koješta u trafici pored hotela veli da posao propada. „Ništa nije k'o što je bilo, ni kurvi, ni mornara, ni turista ... Kud sam pre pravio 3.500 grivni dnevno, sad ne pravim ni 1000, je**o ih rat.“ Pa pljune. Slavjansk-Oktobarskoje 14. Maj 2014. Kod sela Oktobarskoje, izmedju Slavjanska I Kramatorska, оvdašnji iz ove neke nove Donjecke Narodne Republike namestili zasedu ukrajinskoj vojsci. Na sred puta, a izmedju sela, jezera i polja stajao je razlupan i spaljen kamion, a pozadi, na prikolici brzometni minobacač (koga zanima - 2B9 Vasilek, 82mm). Okolo razbacane neeksplodirane mine I geleri. Deda Aleksej kaže da je pripucalo, on se sklonio, i kad se podigao, a on ima šta da vidi - kamion je bio u plamenu i kad se zaustavio dvojica su iskočila iz njega i pobegla u drugo vozilo.

68

"Onda je eksplodiralo i bilo je strašno jer je to sve letelo okolo, a moja baba se sakrila u podrum." Njegov jedan ispisnik Danil kaže da su došli ukrajinski helikopteri da skupe mrtve i ranjene i da su deca-vojnici grdno plakali. Pola kilometra dalje, u jendeku je ostao spaljen oklopni transporter jer je municija prokuvala i kuršumi poispadali iz čaura. Naš šofer našao šlem, prepukao, ispržen, sa dve rupe i nečim što je ličilo na parče tudje lobanje. Pozadi kod prostora za motor, mala crna rupa - mesto gde je udarila raketa iz rucnog bacača. Dok smo odlazili, seljaci su već čerupali onaj kamion, džaba sto su se okolo vukle neeksplodirane mine. Drugi razbijeni transporter su pobunjenici odvukli ranije. Baba Nina kaže da su krave presvisle od pucnjave. Našli smo mesto gde je bila zaseda. Propustili su kolonu, pa je poklopili sa dve pozicije. Školski. Za Ukrajincima su ostali krvavi zavoji i prosuta hrana. Malo dalje na ukrajinskom čekpointu komandant potpukovnik Andrej govori savršen engleski i pomalo srpski jer je bio u Beogradu i Novom Sadu ili tako negde. "Ja znam da branim Ukrajinu pa kakva god da je, jer ovo nije narodni ustanak nego je uvezen konflikt." Još malo dalje na blok-postu Donjecke Republike ista priča. "Sad je građanski konflikt, a ide ka gradjanskom ratu jer mi

69

ne verujemo njima, oni ne veruju nama - i tačka," kaze Andrejev kolega pobunjenik. Uveče - minobacačka vatra na otprilike kilometar-dva od centra Slavjanska na zapad-jugozapad. Takodje malo razmene vatre iz automatskih pušaka, povremeno se javljao i jedan teski mitraljez. I to je to - večernja predstava. Slavjansk 15. maj 2014. I tako su sinoć objavili ultimatum koji je istekao pre pola sata. Sada negde na tri, četiri kilometra od centra Slavjanska treskaju minobacači. Ovi odavde se čuju kao tuk-duuuuum (opaljenje-eksplozija), oni odande camo kao duuuuuuum (jer su predaleko). Po neki put zarešeta mitraljez. U hotelu Ukrajina sviraju BB King i Iglsi. Ruski novinari piju pivo i diskutuju ko je veći heroj Kutuzov ili Igor Streljkov (lokalni komandant), baš kao deca kad se svađaju ko je jači - Blek Stena ili Zagor Te Nej (ja sam uvek mislio da je to Komandant Mark). Juče smo se zdravili sa Jurijem, komandantom čete iz Bilbasovke. Lepo nas primio jer mu je naš vozač neki rod. Jurij je veteran iz Avganistana, ovdašnji, ima prugastu majicu desantčika (padobranca) i poveliki trbuh. Pozicije je postavio tako da ga od Ukrajinaca dele hektari ribnjaka i dva mosta.

70

Dao nam da jedemo 'leba i slanine i po pivo. Pola sata kasnije smo otišli da obiđemo Ukrajince kod potpukovnika Andreja koji ima drugove u srpskoj Žandarmeriji. Skuvali nam kafu i dodali napolitanke. U Bilbasovki deda Valerije Meljnik štetovao kuću jer mu noćas pala mina na krov i probudila ga. Sve se strovalilo u dvorište i geleri leže svuda okolo. Domaći kažu da su pucali Ukrajinci sa TV tornja koji je na brdu Karačun. Ukrajinci kažu da su gađali pobunjenici pa omanuli za 400 metara. Bilo kako bilo, nesretnom Valeriju sada neko mora da popravi kuću jer on živi sam. "Ker do jutros nije ujedao, a jutros počeo, valjda se i on prepao," veli Valerije. Putem od Bilbasovke, preko Mihajlovke, pa na Jakovljevku, odatle na Starovarvarovku ni žive duše, nego jedna krezuba baba, u cvetnoj rekli. Ona nam je pomogla da se razaberemo po pravcu. "Detići moji, ne treba nam ovaj rat, svako hoće da živi, nego idite vi u Družinovku, kako vas put vodi, pa plava kuća, e tamo da tražite Nikifora, da vas uputi dalje, ali da kažete da vas je poslala Teodosija ." Pa nas je prekrstila za sretna puta. I stvarno u plavoj kući nađemo Nikifora, ali je pio sve po 200 grama te je bio neupotrebljiv, i sami nađemo Starovarvarovku. Lepo selo, na brdu, dole dva jezera, šarani se suše na na suncu, zelene se topole, samo nigde ni žive

71

duše. Jedva potrefimo drugu babu, kosila travu za guske, koja nam kaza da su u Andrejevki, tu iza brda, sinoć ubili ženu, a da su se opet tukli jutros "ali nisam vam ja smela da idem da gledam." Zaključimo da je van pameti da gledamo i sami jer nemamo predstavu gde je ko, nego okrenemo nazad i vraćajući se naletimo na mnogo neljubaznu borbenu grupu ukrajinskih padobranaca. "Ooooooo Srbin, pa malo vam je bilo rata tamo nego i ovde dolazite", kaže jedan bez oznaka čina... I tako tuk-BUUUUUUM, pa zarešeta... sad su složili nekoliko komada, sve jednu za drugom... A komarci ujedaju k'o kerovi. Ovde ima mnogo komaraca, valjda su zato laste debele kao prasad. Legao da odremam 10 minuta, ali samo 10 minuta, i samo što sam oči sveo, prelete MIG preko hotela, za plafon sam se zalepio. Idem da pijem kafu. Bestraga sve! Slavjansk 18 maj 2014. Da smo nešto u XVIII veku, naslov ove priče bi mogao da glasi: Nepredviđene posledice jedne čajanke iliti Poseta Semjonovki Elem, Već nekoliko dana pobunjenici iz Slavjanska mic po mic šire perimetar prema Ukrajinskim snagama i odnose one kilave

72

barikade od guma i starudija i prave betonske tvrdjave od prefabrikovanih elemenata iz lokalne Betonjerke. Tako su počeli da rade i prekjuče na kružnom toku u Semjonovki, otprilike pet kilometara od Slavjanska ka Izjumu, gde smo svratili predveče, ma samo da potvrdimo da je tvrdjava zaista napravljena. Semjonovka je važna jer kontroliše autoput Harkov-Kramatorsk i Slavjansk-Izjum. Onaj ko drži Semjonovku, drugoj strani preseca linije snabdevanja. Dodjemo tamo, sede neki trećepozivci, oni ozbiljni ljudi koji nisu iz kraja nego malkice od poizdalje su sedeli u dva razvaljena kioska, popodnevna smena, ponude nas čajem, sednemo, razmenimo cigarete, krenemo o svemu i svačemu, kad ono fiufiufiufiu baaaaaaam, pade mina, polete zemlja i neko kao na priliku djubre i otvori se boj. Vojska pretrča u rovove, a mi odlučismo da herojski pobegnemo. Sve je bilo gotovo za manje po sata. Kad čovek razmisli, ništa posebno, ne vredi ni tri reda u priči... a posle čujemo jedan mrtav i jedan teško ranjen u glavu. U gradu, onaj pukovnik Streljkov se preko JuTjuba žalio kako nema dovoljno dobrovoljaca, odnosno da ima vise pušaka nego vojnika, da mu je vojska matora, odnosno da veliki broj ljudi ima više od 40 godina, te da je dao naredjenje da se u vojsku primaju žene ako već nema dovoljno muškaraca.

73

"Desetine i stotine se bore, ali desetine i stotine hiljada mirno gledaju TV i šljemaju pivo," rekao je Streljkov. Izlaganje je počeo sa: "Iskali ste da dodjemo, da vam pomognemo da se oslobodite nacističke vladavine, da slobodno govorite rodnim ruskim jezikom i slavite dan pobede." I sve tako nekako, te to nam je hvala, te nećemo tako, te ima da okrenem drugi list, te od blata ćete nas praviti. Manj' ako ovo njegovo izlaganje nije uvod u prisilnu mobilizaciju i represalije. A mozda je samo trapav agitprop. Nešto se žalio i na "pljačkaške bande". Navodno je najavljen opštenarodni miting. Baš da vidim koliko će naroda da dodje. (Naposletku mitinga nije bilo). Donjeck-Lugansk 14. jun 2014. Noćas ukrajinski Iljušin 76 sa popunom iz 25-te vazdušno-mobilne brigade i zalihama probao da sleti na aerodrom u Lugansku. Pobunjenici ga pogodili raketom i teškim mitraljezom, avion tresnuo u polje 2km dalje. Poginulo 49 padobranaca i članova posade.

74

Lugansk, 150 km severoistočno od Donjecka je, valja podsetiti, istočna ukrajinska oblast (region), koja je zajedno sa susednom Donjeckom oblasti sedište trenutnog sukoba. Grad je skoro na samoj granici sa Rusijom, a dobar broj prelaza sada kontrolišu pobunjenici iz takozvane Luganske Narodne Republike, te Ukrajina naprosto mora da taj problem reši. Kijev tvrdi da je u poslednja dva dana preuzeo kontrolu na oko 100 km granice. Ostaje im još 200. Juče ukrajinska Nacionalna garda, te nekakvi dobrovoljci, ušli u Marijupolj, na obali Azovskoga mora, razlupali omanju pobunjeničku posadu, i otišli. Tvrde i jedni i drugi da ima između tri i pet mrtvih, te nešto ranjenih i pohapšenih na strani pobunjenika. Bitka se vodila na raskrsnici Grčke i Italijanske ulice, među stambenim zgradama i porodičnim kućama. Prvo su nacgvardejci zapalili pobunjenički BRDM-2 (izviđačko oklopno vozilo) i jedan kamion, potom su blokirali i izrešetali staru školu koju su ovi koristili kao kasarnu, još jednu noviju zgradu, nekakve kancelarije, šta li, i sve je bilo gotovo za dva sata. I tako, stajali mi, stajao neki narod koji ne voli vlasti u Kijevu, kad prođoše kamioni sa nacgvardejcima. Suma-sumarum, izmenjali su veliku količinu opscenih reči – kojih u ruskom jeziku ima mnogo, pokazivali su jedni drugima srednji prst, i uopšte ponašali se kao sukobljene strane u bratoubilačkom konfliktu.

75

Onda ih je milicija pustila da odu da vide šta je bilo, pa je prošireni komšiluk satima gacao kroz kojekakav krš i đubre i zavirivao u spaljena vozila i razbijenu zgradu. Neki magarci su unutra našli živu municiju i protivtenkovsku nagaznu minu (bez upaljača, kako se posle pokazalo), pa su ih nosali okolo sa istim takvim magarcima kao što su i sami. Oprezno smo se izmakli. Uzgred, Marijupolj, inače sedište najveće zajednice etničkih Grka u Ukrajini (ima i univerzitet), nikad nije srcem i dušom bio pobunjenički, jer em nekako ne ljube Rusiju, em zato što je tamo nekoliko fabrika koje pripadaju magnatu Rinatu Ahmetovu; poznato je da oligarsi ne vole ratove jer gube silan novac, kao ni radnici, jer vole radna mesta i plate – a ni jednog ni drugog nema ako se okolo puca i ne idu vozovi sa sirovinama i proizvodima. Sve zgrade u Marijupolju imaju neku ružnu braon patinu, koja nastaje od taloženja koječega što u vidu dima izlazi iz Ahmetovljevih metalurških zavoda, a kojih okolo ima barem tri. Ni ono Azovsko more nije lepo, plitko je i glibavo, nekako je više kao zabarak Crnog mora. I stalno duva vetar.

76

Novohanovka 14. jun 2014. Onaj ukrajinski Iljušin 76 što su ga noćas oborili pobunjenici tresnuo je u polje pšenice kod sela Novohanovka, 20 km jugoistočno od Luganska. Išli nekim putem kroz žito, silna prašina. Aerodrom u Lugansku nije daleko, nekih dve do tri hiljade metara, dovoljno za minobacač da dobaci. Avion se razbio na vrhu jednog blagog i dugačkog uspona, i samo je komad repa ostao da štrči, kao spomenik. Sve se rasulo u prostoru od 100x300 metara, motori odbačeni u stranu, kabina sa nosnim stajnim trapom otklizala napred. Spaljeno, izuvijano, izgužvano, smrdi na kerozin na pola kilometra okolo. Nigde leševa, valjda ih je neka vojska odnela jutros kad se okolo vodila i omanja borba. Poginulo 49 ljudi. Padobranci iz 25. vazdušno-mobilne brigade i posada. Predsednik Ukrajine Petro Porošenko obećao adekvatan odgovor. Kaže baba Varvara ovde u selu da su jutros doleteli borbeni avioni i gađali tamo negde iza oborenog Iljušina. "Ja išla da dovedem kravu, kad preleteše tri mala aviona, sve grme i onda bum bum bum sve se zemlja tresla, sačuvaj Bože i presveta Bogorodice."

77

Gore oko aviona smucali su se pobunjenici i u jutane vreće skupljali rasutu municiju. Pustili nas da slikamo. Opet idu svakojake vesti, te ukrajinska vojska napreduje onuda, te pobunjenici se probili tamo. Ovde ima da se kupi melitopoljskih trešanja. Tamnocrvene i slatke. Puknu i hrskaju kad ih zagrizeš. Slavjansk 16. jun 2014. Danas sam četiri sata gledao kako raste stablo hajdučke trave, i kako mimo mene, kroz čekpoint ukrajinske nacgvardije te armije, prolaze domaći iz Slavjanska, u autobusima i privatnim automobilima – više izlazeći iz grada no ulazeći u njega. Ukrajinska vojska ima, naime, sistem akreditovanja po kojem im vi (po najnovijem postupku) pošaljete skenove pasoša i pres kartice, a onda to oni unesu u nekakav spisak koji je valjda u Kijevu i Izjumu, gde je i štab antiterorističke operacije (što je lokalni eufemizam za rat). I tako dođe novinar na blokpost (kontrolni punkt), gde mu uzmu pasoš i kažu da čeka. Onda zovu komandu, komanda zove višu komandu, viša komanda zove Izjum, koji ako treba zove Kijev, gde se onda proveravaju podaci. Onda tim istim putem informacija ide nazad – pop crkvenjaku, crkvenjak đaku, đak keru, ker repu, rep mišu, miš buvi. Sad, neko prođe po spisku, neko ne. Tako su rekli

78

ukrajinski nacgvardejci, koji su inače prilično pristojni, i prema nama i prema mimoprolazećem narodu. I tako smo na koncu ušli u Slavjansk, koji nikad nije bio prijatno mesto, a postao je sasvim neprijatan otkako je u potpunom okruženju. Iz varoši, koja inače ima 120 xiljada ljudi, otišlo je više od polovine. Oni koji su ostali uglavnom nemaju vodu i struju. Hrane ima u radnjama, ali ne mnogo. Kafane i radnje ne rade. Penzioneri nisu primili penzije dva meseca. Nema goriva, nema cigareta. Lekova ima, ali ne mnogo. Zatvorili su mrtvačnicu, kaže Vera koja živi preko puta. "Nema vode, nema struje, frižideri ne rade, nema mrtvozornika. Počelo da smrdi, pa su ih pozakopavali." Gradska vlast deli letke u kojima građanstvu preporučuje da smrtne slučajeve prijavi policiji i hitnoj pomoći. "Policija će doći, sačiniti protokol i neophodnu fotografiju, hitna pomoć će konstatovati smrt i odneti pokojnika na ukop. Odajemo priznanje grobarima, koji bukvalno pod mecima obavljaju posao," kaže se u letku. Granate padaju po gradu. Pobunjenici dovezu minobacač na kamionu, opletu po vladinim trupama i odu, vojska odgovori, a mine treskaju po komšiluku. Narod napušta kuće. Poneko i pogine. Mina pala na porodilište, pa su ga evakuisali. Razlupana stakla, na vratima tabla, naslikana roda koja nosi bebu.

79

Malo dalje pala granata i nije eksplodirala, leži u travi i nitko je ne uklanja. Razbili prodavnicu ribolovačke opreme. Pobunjenici jurcaju automobilima tamo-amo. Dobro su naoružani i ljuti, ali hoće da razgovaraju. Staljingrad im je moto. Srpski pasoš i dalje gvozdena vrata otvara. Blizu predgrađa Andrejevke žive Ana i Sergej. Imaju sina Kirila, koji ima 3 meseca i ne budi se kad pripucaju. Neće da idu nikuda. U ulici Kirova mina pala na jednu kuću, vlasnici se spakovali i otišli. Ostao ker Dima. Sad ga hrane komšije, a posebno baba Natalija. Ker Dima ima devojku, kerušu Ljalju. Slavjansk 17. jun 2014. Opet oni tamo bombarduju sa TV tornja, a ovi odavde uzvraćaju. Dovukli su nešto jako veliko, jer kad tresne zveče stakla. Ranije danas, jedni su probali da se probiju u Kramatorsk, a drugi im nisu dali. Onda su oni prvi, pošto su povukli pešadiju, počeli da biju minama. Stradala je radnja pored stambenog bloka i u njoj prodavačica. "Jadnu ženu su svu usranu i upišanu jedva utovarili u ambulantna kola. Vrištala je i otimala se dok su je vozili u bolnicu", kaže Ana Jermolajevna, komšinica. Onda su naišle komšije, i za 15 sekundi, a možda i celih 12 su počistili sve cigarete, neoštećene flaše votke, čokolade, pivo, tampone, olovke i ine artikle koje je eksplozija

80

razduvala okolo. Patrola milicije nije imala šta da stavi u spisak za uvidđaj. Danju je kojekako. Ode se na posao, deca izađu, poigraju se ... Juče narod išao da se kupa na jezero. Jeste da gađa jedan snajper, ali šta sad... fakat, nije gađao. Duševan čovek. Strah stiže noću. Zatvore se radnje i kafane i svako čeka... Okolo opolčenci, Armija Donjecke republike, radničke straže, Nacgvardija, kozaci, dobrovoljci, armija, padobranci, marinci, Alfe, Omege, Sokoli, Berkuti, SBU, Desni sektor, milicije, FSB, GRU, partizani, kuso i repato ... Bilbasovka, Andrejevka, Mihajlovka, Druživka, Krasni Liman, Jasnogorsk, Kramatorsk, Artjomovsk, Oktobarskoje, Starovarvarovka, Novovarvarovka, Aleksandrovka, Malinovka, Semjonovka, Celinaja, Debaljcevo, Marijupolj, Krasnoarmejsk, Donjeck, Slavjansk ... Kaže Andrjuha šofer da je njegov klinac razbucao sve automobilčiće da napravi barikade ... Slavjansk-Donjeck 18. jun 2014. Noćas i jutros tukli predgrađa Slavjanska uzvratnom artiljerijskom vatrom, i ajd' manje-više to, zaboravi čovek kad mu se baš spava, nego su komarci toliko ujedali da sam se obukao, zavio u čaršaf i tako odremao dva sata. Ruski novinari koji nedeljama žive u hotelu našli pločice od onih električnih fumigatora, pa ih pale jer nema struje. Tvrde da pomaže.

81

Dok sam ja spavao pale su granate na predgrađe Istočno, i ubile babu i komšije, bračni par. Krenule su veće borbe oko Luganska (gde je onomad oboren avion). Ukrajinske trupe pokušavaju da odseku grad od ruske granice, a ako im baš pođe za rukom i da ga zauzmu. Danas za Rostov u Rusiji, i u Marijupolj, iz Slavjanska otišlo oko 100 ljudi. Uglavnom žene sa decom i stari ljudi. Bio je jedan krezubi deda sa unukom Alisom koja ima 13 meseci i dva zuba. Deda je ranih 90-ih izbegao iz Čečenije. Sirotinja. Bogatiji su zbrisali davno. Kod vodovoda, redovi za (kao što ime sugeriše) vodu. Čuvar kaže da su otvorili kapije pre nedelju dana kad je nestalo vode, jer su razbijene cevi. "Čim zakrpimo na jednom mestu oni razbiju na drugom, a problem je što su razbili i kanalizaciju pa se govna vraćaju, pa ako se sve to izlije eto epidemije." Lokalni poglavica Igor Streljkov napravio plakat “300 Streljkovaca”, po uzoru na plakat za film “300” („This is Spartaaaaaaaa!“), ne bi li prizvao dobrovoljce. Podavili smo se od smeha. Na plakatu ima i telefon u Moskvi na koji dobrovoljci mogu da se jave.

82

Vratio se u Donjeck, koji sija k'o Las Vegas. U “Ljvovskoj čokoladnici” služe čokoladni mus sa kardamonom. Donjeck uveče 18. jun 2014. Juče popodne kod Luganska poginula su dva člana TV ekipe ruske državne televizije. Išli su preko pobunjeničke teritorije i njihovog kontrolnog punkta, kod gradića Ščastije da, kako je ispalo, prate nekakve izbeglice ka granici sa Rusijom, koja nije daleko. Novinar Igor Korneljuk i tonac Andrej Vološin su pošli prvi, jer su im pobunjenici rekli da mogu da pređu put; štaviše, vidi se na snimku jedan kako im maše rukom. Cnimatelj Viktor Denisov je ostao pozadi iza nekakvih amfibija koje su tu parkirane, čekajući na red. Snimio je kad su mine tresnule, i onda je uspeo da se izvuče. Novinar oglašen mrtvim u bolnici, leš tonca su nekako našli posle. Ja sam te momke znao poizdalje iz Slavjanska. Ukrštali nam se putevi. Kod Slavjanska je u maju poginuo jedan italijanski fotograf, Andrea Rončeli, kada su ih (njega i prevodioca Andreja Mironova) poklopili iz minobacača. Tamo blizu one Andrejevke i fabrike keramike gde klepaju svaki dan. I njih sam znao poizdalje.

83

I jedna novinarka lokalnog glasila je poginula nekako u to vreme, baš sam došao u Beograd kad sam video vest. Ima fotografija kako joj jedan moj drug, fotograf iz Moskve, opipava puls, a njoj sva leđa krvava. Minobacač. U Kijevu su rekli kako ruski novinari nisu bili akreditovani u štabu ATO (Antiterorističke operacije). Ja mislim da mine ne umeju da čitaju akreditacije. Uopšte, minobacač je ovde omiljeno oružje. Pancir i šlem su vrlo korisni, i trebalo bi ih stalno nositi kad je čovek na terenu, pa i tamo gde ima i najmanje mogućnosti da se nađe pod vatrom. Mada je neki put svejedno, kako svedoči gornji slučaj. Mina može i da se čuje kada doleće. Ako su blizu, čuje se KLONK kod ispaljivanja. Dok leti, mina radi FIUFIUFIU. Ako čovek pazi i otvori uši, ima šansu da se brzobrzo skloni. Valja vazda jednim okom zverati za zaklonima. Topovi se čuju nadaleko. Njima se gađaju važni ciljevi. Užasni su višecevni bacači raketa (ovde se kolokvijalno, međ' narodom, zovu Kaćuše, Grad ili Uragan, iako su različiti), jer kad dođe salva ona u nekoliko sekundi BRRRRRRUMMM zaseje ceo prostor od par ari. Gadni su i bacači granata (potcevni, te oni automatski). Kod automatskih se samo čuje ispaljivanje – PLOP PLOP PLOP (ako se uopšte čuje – to u zavisnosti od toga da li neko puca okolo pa zaglušuje, i koliko je sam bacač daleko, te kako

84

duva vetar i nosi zvuk, ima li rastinja između itd.), a oni mali monstrumi samo došapuću i tresnu. Teški mitraljezi (12.7mm i 14.5mm) i laki topovi (do 37mm) pucaju najčešće kratkim rafalima (da se uštedi municija i osmotri pogodak), DUDUDUDU, i imaju trasere (svetleće metke) pa se izdaleka vidi odakle, kako i gde gađaju. Od njih se može pobeći. Danas je proglašeno lokalno primirje. Iz regiona Luganska, gde su se noćas tukli, preciznije iz Gorlovke, danas će ka Dnjeproteprivsku, gde je mir, odvesti mrtve, ranjene i neke zarobljene Ukrajince. Tako su rekli. Eno su i kod onog sela Ščastije počeli da sabiraju mrtve, sad javiše. Doneli su nove čamove sanduke. U Donjecku, ispod spomenika deduški Lenjinu, demonstrirali rudari u podršku pobunjeničkoj vlasti, ali mlako, mlako... Do 1000 njih. Ovde se kaže da rudare zanima samo posao i plata, a i jedno i drugo još pritiče. Dok sam ih čekao – a rudari sporo dolaze, a brzo odu – ukrao sam vreme i obišao lovačko-ribolovačku radnju, najveću u krugu od 500 km. Svašta ima, ali skupo k'o sirće. Kaže prodavac da posao stoji, jer su najbolje vode tamo gde se puca. Što se lova tiče, druga je sezona sad, veli on. Najbolje idu maskirne uniforme, noževi, oni sklopivi ručni alati, čuture, lovačke cokule, lagana kamping oprema.

85

Seversk 19. jun 2014. Da nije ovog rata, nikad u životu ne bih došao u Seversk, nedaleko od Lisičanska (odakle su čuveni rudari i rudnici), a tek nikad ne bih prošao kroz selo Zvanovku, u kojem nema ništa posebno osim dosta višanja i jedne zle babe. Seversk izgleda tužno. Nekad je tu radio ogroman Severski dolomitski zavod, i kanda je ceo grad živeo od njega. Zavod je bankrotirao. Dok smo prolazili, u jednom trenutku sam pomislio da je bombardovan, ali nije. Naprosto se urušio. Zidovi popadali. Kamioni stoje zarđali. Smucaju se kerovi. Onda je narod polako otišao iz Severska, jer nije bilo posla, pa se urušio i sam grad. Pusto, propalo. Ima radnja gde nam je teta Nastja kuvala kafu, jer smo došli pa je dobila vesti. Ispred radnje je bio Ženja koji ima novi motocikl, usku majicu, tetovažu i one brzinske naočare, pa je kao takav mangup, ili kako se ovde kaže "realni pacan." On je očijukao sa devojkom u nečemu srebrnom što je izgledalo kao negliže, a njoj je kas'ti to imponovalo, jer se smejuljila i lupkala štiklicom papučice sa perlama. Ženja je važan jer "realni pacani" znaju sve, pa smo se kod njega razabrali ko i gde puca na koga. Seversk je primer tužne istorije celog Donbasa. Nekada su tu živeli sovjetski ljudi u narodu zvani "sovke", ljudi odasvud

86

iz ogromne zemlje, privilegovani deo radničke klase koji je dobijao divne plate, dva godišnja odmora od po mesec dana u državnom sanatorijumu, stanove i sve tako. Onda je sve crklo. U Seversk smo išli jer su Ukrajinci krenuli u ofanzivu prema nekom Krasnom Limanu, pa su onda uz podršku artiljerije i avijacije, oklopom i pešadijom krenuli da odbacuju pobunjenike ka Lugansku. Pusti putevi, naroda nigde. Krave puštene u polja da ne izginu u štalama. U nekakvom predgrađu, naiđemo na pobunjenički štab u bivšem magacinu stočne hrane. Komandant ljut, umoran, promukao, krešti na nekoga preko radio-veze "Oooodakle oooodakle ljudeee da ti daaaaam?!" "Nemam, nemam koga, nemam, dobro, doooooooooobro, naći ću." Okrenuo se nama i zašištao da se ne mrdamo ni slučajno dok on ne pošalje ljude, pa će da vidi šta će s nama. I tako smo sedeli i jeli zelene kajsije, dok je on sabirao neke koji su odnekud dojurili u dva minibusa, i okrenuli ka selima Janpolju i Zakotnom odakle su napredovali Ukrajinci. Onda je naleteo avion pa su svi pobegli, uključiv i nas. Kad smo se vratili, posle 10-ak minuta, bio je mnogo razgovorljiviji, pa nam je pokazao i trojicu nesretnika koje su njegovi jutros povadili iz kamiona kijevskih tablica, te ih vezali i ostavili da leže licem u travi dok ne provere da li su možda špijuni. Nije nam dao da razgovaramo sa njima, ali sam video da su živi i da mrdaju.

87

Dok smo se mi tu bavili, svuda okolo je tukla artiljerija, a onaj avion se vratio i negde iza prvog brda, kilometar dalje, istresao dve salve raketa. I tako smo mi čekali da vidimo da li će nas pustiti bliže prvim linijama, narod je bežao, ko autom, ko na skuteru, ko na biciklu, a poneko i peške, noseći šta je stigao da ponese. Sergej, u sakou na štrafte s iscepanim laktovima, rekao je kako je avganski veteran, ali da takvu artiljerijsku vatru nije video, i da u tom njegovom Janpolju ima i mrtvih i ranjenih te da smrdi na leševe i da nema struje, gasa, vode i hrane. Jedva je upalio skuter i otišao dalje. Zatim je došla žena sa malim detetom u kolicima, prekrstila sebe, prekrstila nas i otišla. Posle je prošlo pojačanje iz Luganska, i sa njim je otišao promukli komandant. (Ovde su svi koji imaju neki čin promukli ili kašlju ko magarci – valjda zato što se ili mnogo deru ili mnogo duvana puše.) Provezli su teški mitraljez 14.5mm i protivtenkovski sistem FAGOT. Samo, učinilo nam se to malo sumnjivim jer su otišli nešto mnogo brzo... I ništa, na kraju smo shvatili da smo sami, a onda su zarešetali automati u ulici u kojoj je štab, pa jedno 200 metara dalje. Pošto nam nije bilo jasno ko na koga puca, nismo ništa videli (što je najgore), a bilo je neprijatno blizu, zbrisali smo,

88

usput javili šta smo imali, a kad smo bili malo podalje, svratili smo u radnju, skinuli pancire i kupili po sladoled od čokolade, omiljeni i ukusni Maša i medved. Na štapiću. “Бля” – это универсальное слово, которым можно выразить: страх, удивление, злость, радость, печаль и ваще, бля все чувства. Бля. Izvarino 20. jun 2014. Danas je u Luganskoj oblasti padala kiša, pa se prašina pretvorila u crno tutkalo u kojem su se valjali ljudi i vozila. Oko onih Janpolja i Zakotnog nastavili su da se tuku. Glasine i vesti su podivljale. Vlada u Kijevu je tvrdila da su njene trupe ubile 300 pobunjenika. Ovi su pak priznali da su gubitaka imali, ali i da su zauzeli rezervno armijsko skladište, zaplenili 250 tenkova T64 i da formiraju oklopnu diviziju, samo da nađu posade. Dali su i oglas da se traže vozači tenkova, komandiri vozila, punioci i nišandžije. Posle su demantovali i rekli da nije baš 250, nego je manje, slikali ih za jutjub u dva dosta udaljena grada, ja izbrojao barem 5 na jednom i 3 na drugom mestu.

89

I zaista, putevi od Donjecka ka Lugansku bili su izorani gusenicama, a ukrajinski asfalt loš i sve se lepo vidi, i naslućuju se nove udarne rupe. Na nekoliko benzinskih pumpi su kazali da su tenkovi i borbena vozila svraćali da uzmu gorivo i da nisu platili. Uz ona tri koja su onomad, kako tvrdi NATO, prešli iz Rusije, preostale oklopne transportere i artiljeriju, pobunjenici mogu da sastave jednu motomehanizovanu brigadu sa kojom se nije zezati; što, sa druge strane, nije nešto što ukrajinska avijacija ne može da polupa. Predsednik Petro Porošenko predložio je primirje do 27-og, do kada bi pobunjenici trebalo da polože oružje, ili će nakon toga biti uništeni. U međuvremenu će ukrajinske snage otvarati vatru samo u samoodbrani. Pobunjenici sa svoje strane najavili da će prve jedinice nove Armije Donjecke Narodne Republike sutra u 11 položiti zakletvu na Lenjinovom trgu, u centru Donjecka. Porošenkov plan ima 14 tačaka, predviđa još siguran izlaz ka Rusiji dobrovoljcima, pobunjenicima i plaćenicima pod uslovom da polože oružje, ustanovljavanje tampon zone sa Rusijom od 10 km duž svih 1900 km granice, oprost od gonjenja za sve koji nisu okrvavili ruke, oslobađanje talaca, decentralizaciju zemlje, više prava regionima, garantovanu upotrebu ruskog jezika, itd...

90

Kod prelaza Izvarino je kolona ka Rusiji bila dugačka dva kilometra, odnosno, bile su dve kolone. Jedna desna sa odraslima i jedna leva sa decom, da brže ide. Pobunjenici koji su zajedno sa ukrajinskim graničarima kontrolisali prelaz otišli su negde kada se pronela vest da odnekud idu državni tenkovi. Posle se vratila dvojica u civilu. Onaj narod ostao. Prvo su se svađali, pa tukli, i na kraju samoorganizovali da nikome ne daju preko reda. Pada kiša, neki 'ladan vetar. Pište deca, svađaju se muški, deru se žene. Svega četiri poljska klozeta, dva bez vrata. Jedna radnja, poluprazna, ima da se kupi vode i xleba. Okolo tri kuće iz kojih su podelili šta su imali, a nešto je donela opština iz obližnjeg Krasnodona. Glib i neka pištalina pod nogama, curi vodurina za vrat, nema čovek gde da se skloni. Narod natakao đubrovne kese kao kabanice. Poneka deca sede u kolima po dva dana, kažu Sergej i Natalija. Oni su svoje klince koji su poveliki (8 i 11) poslali da pređu peške, pa ih tamo sačekala tetka iz Rostova. Neki kao jendek pun pelena, jer nema kanti za đubre. Zapalili jednu gomilu, pa ugasili jer htedoše da se podave od smrada. Anatolij i Svetlana, te ćerka im Lena (13), pobegli iz Metalicta kod Luganska, gde su onomad bile strašne borbe,

91

poveli i nemačkog ovčara (nisam pitao za ime), a onaj jadni ker podivljao u autu i hteo da ih pojede. Sad ga non-stop šetaju na smenu. Neki s kraja reda sede već 30 sati, i ako je kako je bilo danas, neće preći do prekosutra, jer oni koji ulaze u Rusiju moraju da budu uvedeni u bazu podataka i popune imigracioni listić. Onda Rusima padne sistem, pa čekaju da se podigne, ili oni što popunjavaju papirić pogreše pa ponovo, dok oni iza čekaju; onda dođe carinik, pa im povadi sve napolje, a oni jadnici poneli sve što su mogli, pun auto. A nove izbeglice postojano pritiču. Neko ide u Rostov ili u Moskvu, neko u Amursku oblast, drugi u Petrograd, u Jekaterinburg, a neko u Krasnojarsk. Velika ta Rusija... Jedan kukavac krenuo iz Luganska sa malim detetom i novom ženom – bivšoj ženi na Krim. "Ali stvarno nas je sama zvala da se sklonimo, ona je takva, duševna, mila, dobra." Konstantinovka-Seversk 22. jun 2014. "Što duže ratujemo, sve više verujemo da je naša priča, kakva god da je, sve tačnija," rekao je u Seversku pobunjenik Valera, istoričar po obrazovanju, a bivši kijevski policajac po profesiji.

92

Čekao je da mu ugreju vodu da sa sebe sapere glib nakupljen tokom dva dana puzanja oko ukrajinskih položaja. Valera je komandir izviđačkog voda u kojem su razni ljudi, uključiv i Bahtijara, bivšeg padobranca, koji je došao iz Uzbekistana. "Bezobrazan je Bahtijar, ne sluša naređenja, ratuje po svome," kaže Valera. Danas je nedelja, i primirje između ukrajinskih snaga i pobunjenika na istoku Ukrajine se uglavnom držalo drugi i po dan. Ovo “uglavnom” zato što su, dok smo sedeli u štabu onog promuklog komandanta iz Severska, a zovu ga Lis (lisac), doveli jednog momka sa ogromnom ranom na (da prostite) stražnjici, mogla je pesnica da stane. Nije kukao, samo se mrštio dok su ranu polivali jodom. "Mi ležali, osmatrali malopre, samo je doletelo, odakle ne znam, i počelo je da boli, snajper." Posle je došla hitna pomoć da ga nose u bolnicu u Lisičansku, i doktor je rekao da taj momak više nikad neće hodati kako treba. Negde daleko tresnula je jedna mina, i onda je opet bilo tiho. Mi smo brali višnje. Lis nas nije pustio napred, ka položajima, jer je dolazio nekakav veeeliki komandant u crnom mercedesu tamnih stakala, ali su nam kod Natalije, koja kuva za vojsku, dali po kafu, što je sa višnjama strašna

93

kombinacija; nismo bili u poziciji da odbijemo, pa smo malo otpili, a ostatak diskretno prosuli pod neki parapet. Sa ukrajinske strane su javljali da su pobunjenici u nekoliko navrata, na više sektora, otvarali vatru, na koju je odgovoreno. Sva je prilika da i tamo dovoze iste onakve klince sa ogromnim rupama na sebi, koji ne kukaju da ne bi ispalo da nisu "realni pacani." U Seversku je teta Nastja, koja bakaluk prodaje i nedeljom, rekla da je radosna jer se ne puca, i da se jutros molila da vikend bude normalan. "Samo malo da se odmorimo." Ne liči mi ovo na početak mira. Pre na vreme koje će obe strane iskoristiti da se ukopaju, utvrde, pregrupišu, odmore, popune, pa iz početka. Mir će, mislim, nešto kasnije. Baš smo hteli da pođemo, kad naiđe bračni par sa sve bebom u autu, bledi kao krpe, razbijena oba prozora pozadi, ona žena izbezumljena, kaže proleteo metak dok su se vozili nedaleko od Zakotnog, koje je linija fronta. Niko povređen. Ne zna ko je pucao, i svejedno joj je. Kune na sav glas. Ukrajina je zemlja sa fenomenom "velikog neba", valjda zato što je uglavnom ravna. Ogromno, predivno, dunkel blau nebo, đuture sa oblacima-pufnama. I onda žito, ogromna polja žutog žita. Lepa zemlja, bre.

94

23. jun 2014. Objavio kijevski novinar Zurab Alasania: Количество ястребов в стране растёт... По часам, не по дням. Понятно, объяснимо... невыносимо. "Никаких перемирий, бомбить и расстреливать всё, что шевелится внутри Донецкой и Луганской областей. Беженцев оттуда — не кормить, не поить, гнать взашей. Отрезать Крыму воду и электричество — пусть сдохнут, так им и надо. Создать министерство пропаганды, превратить все СМИ в его рупоры. Запретить все "лишние" партии. Их бывших членов — расстреливать тоже, а лучше показательно вешать. Потому что время такое. Потому что Поссия так делает". Ненависть. Ненависть. Ненависть. А мирными, свободолюбивыми, любящими украинцами обратно станем потом. После войны. НЕ СТАНЕМ. Превратимся в Россию — Украиной не станем уже никогда. Я не пацифист и не голубь мира. Я убью любого, кто тронет моих близких. Плевать, что сяду после этого в тюрьму, да и близкие не оживут. Но это я. А страна — ДОЛЖНА быть умнее. Государство — ОБЯЗАННО быть дальновиднее.

95

Порошенко и так идёт по лезвию ножа. Проклинаемый за "мягкость" ястребами войны и ненавидимый за "жестокость" голубями мира. А вы, диванные вояки — опомнитесь. Всё проходит, включая войну. А Украине быть. И жить дальше. Со всем тем, что она наделает и во что успеет превратится за это время. Теги для идиотов (со вздохом: верю, истово верю, что когда-нибудь они не понадобятся...): в тексте нет слов и мыслей о том, что нужно перестать любить и защищать Украину. Есть только о том, что каждому из нас отдельно — нужно оставаться человеком. И всем вместе — не дать государству превратиться в зверя. Потому что обратной дороги — не бывает. (Broj jastrebova u zemlji raste ... Po satu, a ne po danu. Jasno je, razumljivo ... nepodnošljivo. Nikakvog primirja, bombardovati i pucati u sve što se kreće u regionima Donjecka i Luganska. Izbeglice odande ne hraniti, ne pojiti, za vrat udarati. Krimu odseći vodu i struju, neka crknu, tako im i treba. Napraviti Ministarstvo propagande, preobratiti sve medije u njegove glasnogovornike. Zabraniti sve suvišne partije. Njihove bivše članove postreljati ili još bolje egzemplarno povešati. Zato što je vreme takvo i zato što Rusija tako radi. Mržnja, mržnja, mržnja. A mirnim, slobodoljubivim Ukrajincima će sve krenuti na bolje. Posle rata.

96

Neće. Ako postanemo Rusija, nikada nećemo postati Ukrajina. Nisam pacifista niti golub mira. Ubiću svakoga ko ugrozi moje bližnje. Baš me briga što ću onda u zatvor, makar njih ne oživeo. Ali to sam ja. Ali zemlja MORA da bude mudrija. Država MORA da bude dalekovidnija. Porošenko i tako ide ivicom noža. Jastrebovi rata ga proklinju da je mlak, golubovi mira da je previše oštar. A vi salonski ratnici - opametite se. Sve prolazi pa i rat. Ukrajina će nastaviti da postoji i treba živeti dalje. Sa svim tim što ona uradi i u šta će se ona pretvoriti za to vreme. Napomena za idiote (uz uzdah: usrdno verujem da ona jednog dana više neće biti potrebna...) U tekstu nema ni reči niti misli o tome da Ukrajinu ne treba voleti i braniti je. Ima međutim o tome da svako od nas, ponaosob, mora da ostane čovek. A svi zajedno ne smemo da dozvolimo državi da se pretvori u zvera. Jer puta natrag nema.) Donjeck 23. jun 2014. E sad sasvim ozbiljno: Pobunjenici iz Donjecka i Luganska prihvatili su prekid vatre na jugoistoku zemlje do 27. juna, saopšteno je nakon njihovih konsultacija sa trojkom Ukrajine, OEBS-a i Rusije.

97

"Konsultacije bi trebalo da utru put pregovorima o mirnom rešenju krize," rekao je danas Aleksandar Borodaj, premijer samoproglašene Donjecke Narodne Republike. Sedmodnevno primirje koje je ukrajinski predsednik Petro Porošenko proglasio 20. juna uglavnom se drži, iako su obe strane javljale o povremenim incidentima sve do danas. Konflikt na jugoistoku Ukrajine traje od kraja marta, i u njemu je živote do sada izgubilo više od 400 ljudi, dok je više od 20 000 izbeglo. Izaslanik OEBS-a, švajcarski diplomata Hajdi Taljavini rekla je kako je na sastanku razmatrano raspoređivanje posmatrača ove organizacije te Rusije u dve ukrajinske oblasti. "Da bi OEBS učestvovao u ovom procesu, neophodno je osigurati bezbednost predstavnicima organizacije," rekla je Taljavini. Osam posmatrača OEBS je već četvrtu nedelju zatočeno kod pobunjenika u Lugansku, a Borodaj je rekao da je razgovarano i o njihovom oslobađanju. Porošenka je na sastanku zastupao bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma, dok je Rusiju predstavljao ambasador u Ukrajini, Mihail Zurabov. Učesnike razgovora je posle sastanka u centru Donjecka napala manja grupa demonstranata, koji su skandirali

98

"Porošenko ubica", ali je nakon intervencije obezbeđenja incident okončan. Porošenko je uprkos insistiranju ruskih vlasti odbio da zvanični Kijev direktno pregovara sa pobunjenicima, pa je Kučmino prisustvo na konsultacijama kompromis. Donjeck-Privoljno 24. jun 2014. Oko ponoći su pale granate na rudnik kod Privoljnog, blizu Lisičanska, jednu ženu ubilo, drugoj otkinulo nogu. Oštećene pumpe, rudnik se puni vodom. A možda se ipak posreći, jer je Putin pitao parlament da ukine odluku o pravu intervencije u Ukrajini. Nekako su najtužnije i najjezivije smrti tokom primirja. Ne bi trebalo da ih bude. Ataman Nikolaj Kozicin od Svevelike donske vojske koja kao taoce drži posmatrače OEBS, kaže kako oni spavaju na čaršafima i da se hrane normalno, da su se čak i ugojili, ali da nemaju nameru da ih puste. Po Donjecku ljude jede mrak. Gradonačelnik je izjavio da je 27 ljudi za nedelju dana propalo bez vesti. Po gradu su se pojavili novi kontrolni punktovi. Dve armije znam – Armiju Donjecke Republike i Pravoslavnu rusku armiju, ali sam se danas, na primer, prvi put susreo sa bataljonom “Vostok” (Istok) koji kanda nije isti onaj “Vostok” koji kontroliše prilaze gradu i koji znam. A možda i jeste.

99

Situacija: Mi u automobilu, oni na punktu, maskirani. Konkretni grmalj je imao raspasanu maskirnu uniformu britanskog obrasca, rašnirane čizme, veliki trbuh, zabrekle noge, automat, mutnozelene oči, čupave obrve, manjak zuba i glas tipa nisko-čelo-malo-pameti-lak-na-nožu. "Izlaz' iz kola." "Dobar dan, izlazimo." "Daj dokumente, otvor' gepek, stan' tamo” (i gleda u gepek). “Koj' ste vi?" "Mi smo novinari." "Novinari lažu. Novinari da se pobiju." "Mi ne lažemo." "Aha, a šta će vam panciri i šlemovi!? Imate l' dozvolu vi za to?" "A šta će tebi automat?" "Ovaaaaaj, pa da se branim od fašista. A i vi ste fašisti, imate pancire! I piše latinicom!" "E nama panciri trebaju da nas štite kad vi pucate jedni na druge. A to PRESS znači da smo novinari." "A odakle ste (bez obzira što u rukama ima naše pasoše, mi izdeklamujemo Kazahstan-Srbija-Rusija)? Aaaaaha, stranci, fašisti!!!" I onda je došao drugi jedan sa bistrim očima, nešto vlasti, popeglanom uniformom i bez oružja, jer je u gradu i koji će mu andrak (imao je masku pa nisam video resto), prekratio diskusiju i rekao grmalju da nas pusti, a nama da se gubimo odatle dok i on ne izgubi strpljenje.

100

Posle sam video i neke nove naoružane, sa plavo-belim amblemima na formu štita, u ganc novim uniformama sa pustinjskom maskirnom šarom, ali za te ne znam koji su. Saznaću uskoro. (Saznao, sad smo se družili kod trafike – oni su Oplot – klub boraca u kavezu – paravojska. Naprosto novi amblem, odavno su oni tu.) Donjeck-Kramatorsk-Slavjansk 25. jun 2014. U Donjecku ljudi šetaju kerove centralnim parkom (čudo jedno što ovde vole male pse, čivave, mopseve i ostalu paščad na baterije), deca se igraju, parovi sede na klupama i slušaju ulične muzikante koji sviraju džez standarde, skejteri, hipsteri (lokalna verzija – silno blazirani), reperi; ondulirane gospođe i gospoda sa štucovanim brkovima lagano hodaju ruku pod ruku i pričaju o Puškinu ili kako je bilo dobro za vreme Velikog SSSR-a, majke svetskog proletarijata. I tako do linije. Ona se nalazi 100 metara od zdanja Oblasnog sovjeta, u kojem stoluje Vlada Donjecke Narodne Republike. Tu prestaju žardinjere i kandelabri, a počinju bunkeri od kocke za kaldrmu i ljudi s oružjem. Linija se ne prelazi, već obilazi u širokom luku, ili se građani vrate natrag u park. Prelazi je samo ko mora i ko ima neka posla, kao i svakodnevna litija od 30 nekih novoveraca, koji izgledaju toliko sumanuto da im niko ništa ne sme.

101

Većina dobrih žitelja Donjecka ne voli ni Kijev, ni Ukrajinu, ali im grmalji pod oružjem iz kozačkih stanica u Rusiji, Osetije i Čečenije jednako nisu mili – baš kao ni kafanski klupoderi, sitni krimosi, barabe, te lumpenproletarijat koji se dokopao vlasti na kontrolnim punktovima. Dobri građani Donjecka čekaju da rat ode, i linija služi kao razgraničenje. Mi sa automobilima, poslovima devet-do-pet, ušteđevinom, letovanjem na Krimu ili u Crnoj Gori – ovde, a rat – tamo. Rat je iza linije (ove ovde ili neke druge diljem jugoistoka Ukrajine), gde su bezubi i raspasani dripci ili ratni ovisnici, ubice, veterani, fanatici, idealisti, revolucionari, histerici, tranzicioni gubitnici, nadripolitičari, prevaranti, agenti, špijuni sa zadatkom i bez njega, pijanci, te zbunjeni nesretnici koje je sve pomelo i povelo itakodaljeiutompravcu. "Mi smo se pokrili ćebetom preko glave i mislimo da smo se sakrili," kaže Kostja iz radnje “Partizan” (keve mi – Partizan) sa lovačko-ribolovačkim priborom (divna radnja). Rat se, međutim, ne da zeznuti, i dobre građane Donjecka povremeno podseti da je tu, kao na primer onomad kada je bašibozuk DNR par sati opsedao hotel Niva, blizu centra grada, misleći da unutra borave špijuni ukrajinskog Desnog sektora, ili kad državna vojska povremeno pokuša da se probije sa aerodroma pa pripucaju.

102

Opet razlupali prugu na sedam mesta u Donjeckoj oblasti. Krene narod tako negde vozom, i onda ga zaustave da čeka satima na usputnoj stanici dok zatrpaju rupu i promene šine. Do sada su stradale samo neke teretne kompozicije za Rusiju. U Slavjansku se ne šetaju jer nemaju gde, odnosno imali bi gde da nije neprijatno, jer može da se pogine. Pobunjenici su doterali minobacač u ulicu Karla Libknehta, lep komšiluk, na brdašcu, pre rata lokacija na ceni, te ispalili par mina na brdo Karačun, gde su ukrajinski položaji. Ovi onda odgovorili i ubili jednu babu na klupici pred kućom. Drugu ranili. "Sada ginu babe i dede jer su mlađi pobegli. Nego, što se ove budale biju ovde po gradu, što ne odu u polje, neka se biju tamo?" kaže deda Jura, komšija ubijene babe. Danas je tamo padala kiša, a Jurin drugi komšija, koji ima onu kanilu od raka grla i priča na električnu žičicu, popeo se na krov da ga zakrpi i zuji jer psuje, a ne čuje se jer nije uključio žičicu, crkla baterija. On je imao sreće, jer je mina eksplodirala na oluku i odnela parče krova i polupala prozore, ali nikog u kući (ženu sa perikom i ćerku u šlafroku cigla boje i sa veštačkim trepavicama – ćerka, a ne šlafrok) nije ubila. U Slavjansku nema insulina, pa šećeraši idu u Kramatorsk, u normalnim okolnostima 20 km dalje, u nenormalnim 50 km

103

okolonaokolo kroz njive, da ga nabave kad ima. Ako nema - valjda trpe, umru, šta li... Komunisti i dalje izvode narod iz grada, i danas su opet ljudi plakali i opraštali se. To ide ovako – donesu humanitarnu pomoć iz Rostova u kombiju, istovare je, utovare kombi narodom, odvezu za Rostov, istovare, utovare, odvezu u Slavjansk, istovare, utovare... Prekosutra se završava primirje. I nije bilo neko... Donjeck 27. jun 2014. Noćas, dobro iza ponoći, došli su teško naoružani pobunjenici pred hotel i doveli četvoricu posmatraca OEBS, koji su u nekom podrumu kod Luganska, a u vlasti Svevelike kozačke vojske, presedeli 31 dan. Onomad je taj neki Sveveliki ataman govorio da su bili dobro hranjeni, i tako mi je na prvi pogled i izgledalo kad su izašli iz plavog kombibusa. Jutros su mi dvojica samo kratko rekli da je prvih par dana bili gadno, ali da je posle bilo podnošljivo. Osim one neizvesnosti, koja jede nerve. Danas je bio sastanak pobunjenika i tripartitne kontakt grupe, i obećali su ovi domaći da će pustiti preostalih četvoro posmatrača OEBS, a da će ostale zarobljenike menjati po principu svi-za-sve.

104

Znam neke bivše taoce. Sam, slava Bogu, nisam nikad bio, i nadam se da neću. Zeznuto je kad te u vukojebini u'apse tako neki Sveveliki kozaci, garda, straža, dobrovoljci, redovna ili narodna vojska pa te puste posle par sati, a svakako još zeznutije je biti talac. Uhapšeni, jednako kao i talac, prvo sedi i čeka, doveden je pod stražom, uzeli su mu dokumenta, telefon, opremu, auto, pare... Ne može nigde da ode. Ne zna šta će da bude, odnosno na osnovu prethodnog iskustva procenjuje i zaključuje, ali nije siguran, i to je najgore. Svašta mu prolazi kroz glavu. U zavisnosti od situacije, svi su oko njega manje ili više neprijatni. Pojavi se uvek po jedan sa nešto soli u glavi, raspita se, slegne ramenima, kaže da će sve biti rešeno, i ode. Onda dođe bilmez koji ispituje, sumnjiči, ucenjuje, provocira, vređa, kinji, dosađuje. Razložni odgovori ne vrede, jer je on tu da ispituje, sumnjiči, ucenjuje, provocira, vređa, kinji, dosađuje. Umeju da potegnu i pištolj ili ošamare, ali to je retko. Odgovori nisu ni potrebni, jer oni sve znaju, a uhapšeni je samo potvrda fakta. Dobro je ako čovek ima neku vezu, neku javku, telefonski broj, ime koje garantuje samo po sebi, ali ni to nekad ne radi. Ili treba vremena da proradi.

105

Povremeno se pojave divljaci koji su zainteresovani za novo lice u stražari (obično je stražara ili podrum ili špajz ili garaža ili čak i štala – kancelarija nikako ne valja, jer znači da se neko ozbiljan interesuje za privedenog, a to nije dobro) i koji bi da kolju, streljaju itakodalje, ali im onaj pređašnji to ne dozvoljava, jer mu nije naređeno. Postoje i divljaci koji su upravo stigli odande gde se glava gubi, i kojima su svi krivi. Oni su najgori, jer ih nije briga. Možda će razmisliti, ali posle kad je već dockan. Onda se obično pojavi neko ozgo, ili neko koga je poslao neko ozgo, da kaže da je sve u redu, privedenom/oslobođenom bude vraćena imovina (uglavnom, nekad ne ili ne sve), te mu se naredi da se gubi otkuda je došao ili da produži gde je krenuo. Leka za izbegavanje ove situacije nema. Ona će se statistički naprosto desiti ako čovek radi posao na takvom mestu. Broj susreta sa predstavnicima Svevelikih kozaka, gardi, straža, dobrovoljaca, redovnih ili narodnih vojski, plaćenika, službi, specijalnih jedinica itd. je upravo proporcionalan mogućnosti da čovek završi u stražari na nekoliko sati. Najbolje je biti iskren. "Idem-tu-i-tu-zato-i-zato." "Naravno da imam i papire i propusnice i vas i suprotne strane, kako inače da radim i šta mislite šta će da mi urade oni drugi ako me nađu bez

106

njihovih papira." "Ne znam ko je kriv za ovo što vam se dešava, tu sam da to utvrdim, zato sam i došao kod vas." "Naravno da mi je žao što ginu civili." "Naravno da je rat strašan" itakodalje. Ako čovek laže, onda se zapetlja i postaje još sumnjiviji (jer da nije sumnjiv ne bi ga maznuli). Takođe je dobro biti pristojan. Ništa svađanje, isterivanje pravde, izvođenje besnih glista, kurčenje. Oni imaju oružje i vlast, privedeni ne. Cilj operacije je da se ode odatle. Ne ulizivati se, ne praviti se burazer, ne pametovati previše – kaži šta te pitaju i ćuti. Neki put valja pitati za sitne stvari. Da vam vrate cigarete ili naočare, ili da daju vodu, ili ako je čovek baš siguran da igra dobro – da mu skuvaju kafu ili čaj. Upali ponekad. Ako ponude piće, a to je korak ka odlasku odatle, prihvatiti. Ništa ne košta. Najbolje rakije sam pio po takvim stražarama... Ako čovek baš i ne pije, postoji genijalan izgovor – sinoć smo se upropastili, progoreo sam skroz, kunem ti se brate, ne mogu. I tu led obično puca, jer svi simpatišu mamurnog. Klopu ne valja prihvatati, jer ili ni oni sami nemaju dovoljno, ili je to korak ka dva dodatna sata sa njima, koji mogu, ali i ne moraju, da se završe dobro.

107

Za ženski deo sveta – ne praviti se nipošto femom i madamom jer ne pali, ili pali retko. Ostalo, manje-više sve gornje je uniseks. Donjeck 28. jun 2014. Noćas lokalni pobunjenici u Donjecku zauzeli kasarnu ukrajinske Nacionalne garde (bivša Unutrašnja vojska), koja je obezbeđivala fabriku u kojoj se proizvodi dinamit, te prerađuje i uništava bajata municija iz celog bivšeg SSSR-a. Pukovnik je predao kasarnu bez borbe, jer je ne samo bila potpuno opkoljena, a pomoć je otprilike 100 km daleko, nego bi bilo kakva eksplozija u krugu fabrike, koja je odmah preko ograde, potencijalno zbrisala pola grada (budući da niko ne zna šta je u poslednja 3 meseca dovezeno, istovareno i kako je uskladišteno.) Sve u svemu, pobunjenici su na motku privezali zastavu Rusije, pokupili sve iz kasarnskih magacina, uključiv i neke oklopne transportere, a vojnike i oficire nacgvardejce skrdili u bioskopsku salu da im predlože da ili odu kući (oni iz zapadne Ukrajine) ili ostanu da služe u armiji Donjecke Narodne Republike (oni sa istoka zemlje). I onda ide zaplet. Pozvali su nas da sve to ovekovečimo. I tako, malo su bili nepristojni pa su jednom snimatelju razbili kameru, a malo su nas tolerisali...

108

Sve u svemu doveli su nas u tu bioskopsku salu gde su sedela ta deca, i dalje u ukrajinskim uniformama i oznakama, bleda, naduvena od nespavanja i nervoze. Bili su tu i neki roditelji vojnika, takođe naduveni od nespavanja, nervoze i brige. A bio je i nekakav hromi, u italijanskom sakou, pantalonama frulicama, sa pištoljem i štapom koji im je (dok je jedan drugi maskiran i naoružan automatom, nožem kidao ukrajinsku zastavu) objašnjavao šta će s njima da bude. Kazao im je kako je nova vlast fina, da će uništiti njihove lične podatke da ne bi imali neprijatnosti sa ukrajinskim vlastima (činjenica da su svi ti podaci svejedno na serverima u Kijevu nije figurirala), da će biti odvedeni na voz, pa majkama. Onima domaćima (jer su mnogi iz Donjecka, Luganska i okoline) je govorio kako ako baš hoće mogu da odu kućama na dva dana, da se iznapijaju i najedu, i onda da se vrate da služe majci Novorusiji kako se od pre dva dana zove konfederacija Donjecke i Luganske Narodne Republike, te Ruskoj Federaciji. Oficirima i podoficirima je predložio isto. Onda se vojsci obratio pukovnik, rekao im da su izvršili dužnost u skladu sa zakletvom, i zahvalio im se na službi. Prolomio se aplauz.

109

Pričao je posle još jedan sa patrijarhalnom tolstojevskom bradom, georgijevskom lentom i masnim reverima. Tako, uzvišeno, patriotski, i bio je dosadan. Reč je ponovo uzeo onaj hromi: "Sad, svi koji nameravaju da polože zakletvu, neka izađu napolje i postroje se." I od njih 150 izađoše petorica, možda i svih sedam. Tišina. Neprijatna tišina. Vrlo neprijatna tišina, tokom koje su se neki od klinaca u ukrajinskim uniformama pakosno smejuljili. Onda je hromi pozeleneo, pogledao ONAKO šeficu vladinog pres biroa koja nas je tu i dovela, te rekao da se zajedno sa njom odmah udaljimo odakle smo došli. Dok smo izlazili on je nastavio da im govori tonom koji je bio bitno različit od onog sa početka celog cirkusa i koji nije bio prijatan, mada sam uspeo da čujem: "Ali zaboga, plate u ruskoj (sic!) vojsci su mnogo bolje." Od one petorice/sedmorice koji su izašli, jedan se vratio unutra i seo pored drugara. Beograd-Kijev-Dnjepropetrovsk 23. jul 2014. I tako, dok sam ja sedeo u Beogradu ovde se desilo prilično stvari. Ukrajinska armija povratila slavni grad Slavjansk,

110

Kramatorsk, Konstantinovku, onaj Seversk gde je gazdovao komandant Lis, i još neke gradove... pobunjenici se povlače iz Lisičanska. Oboren je malezijski avion. Pričali mi ljudi kako je bilo tamo u polju kad su otišli da vide. Odnosno probali su da ispričaju, ali su bili neuobičajeno škrti u opisima. Svodi se na to da je dan posle strašno smrdelo. To sam osetio ranije, uglavnom leti u Bosni i na Kosovu, a i u Iraku. Ništa ne može da se meri sa tim smradom, koji uđe u glavu i stoji unutra kao vata. Ne izlazi danima, i ne možeš da jedeš meso. Uvuče se i u kosu i odelo. Tragedija aviona je pomalo zasenila drugu, po meni jednako užasnu – rat se nastavlja, i ljudi ginu svaki dan. Ne tako brojčano strašno kao u avionu, ali postojano i skoro neprimetno. Tri, osam, jedanaest, dva, pet... Ukrajinci polako, ako je verovati vestima (ne znam dok ne vidim lično) okružuju Lugansk, borbe se vode u predgrađu Donjecka, tamo prema aerodromu... Kažu mi da u Donjecku otimaju ljude. Neka firma pokušala da evakuiše radnike, pobunjenici ih pohapsili i eto... Nema ih. Rat je na koncu prešao granicu šetališta u parku. Donjecka gubernija lojalna Kijevu, a sa rezervnog položaja u Marijupolju poručuje građanima Donjecka "da se ne plaše

111

da napuste grad." "Država će pomoći," veli se u saopštenju od onomad. Oko aerodroma i železničke stanice ginu civili, pet juče, tri prekjuče, danas ne znam, sutra videćemo ... U Lugansku, ko omrkne ne zna da li će da osvane. Pošli tako neki u prodavnicu, napravio se red, pala mina, ubila osmoro. I sve tako. Pobunjenici sada imaju mnogo višecevnih bacača, bitno više nego pre tri nedelje, kada su bili luksuz. Imaju i tenkove i samohodne haubice. Došlo iz Rusije. Međutim, kontraofanzivu na dva-tri pravca, uglavnom uz rusku granicu, zaustavilo im je i upropastilo rušenje aviona. Ovdašnje agencije javljaju da ruske trupe ukopavaju artiljeriju na 200 metara od granične linije, te da su nekoliko puta dejstvovali na ovu stranu. Par dana pre no što je avion oboren, oni su višecevnim bacačima na jednom mestu razlupali celu ukrajinsku motomehanizovanu kolonu. Ukrajinci objavili delimičnu mobilizaciju i podigli starosni prag za trećepozivce, ne bi li brže rotirali trupe na istoku. Predsednik Porošenko je, međutim, odbio da proglasi ratno stanje, jer bi, kako je rekao (ja malo pojednostavljujem):

112

a) morao da one druge (treće) oglasi ratujućom stranom (što je, uzgred, već uradio Međunarodni crveni krst), a onda za njih važe pravila ratovanja i konvencije; b) izgubio pare od Međunarodnog Monetarnog Fonda koji novce ne daje zemljama u ratu; c) izgubio priliku da međunarodna zajednica (Amerika, Evropa) proglase DNR/LNR terorističkim organizacijama, u kom slučaju bi imao pravo da ih u operacijama tako i tretira, dok bi Rusija ukoliko nastavi da gura ljude i oružje preko granice reskirala da postane zemlja sponzor terorizma, a onda su sankcije mnogo ozbiljnije. Ja sad ne znam šta će dalje da bude. Videću kad se dokopam Donjecka. Evgenije mi se javio iz Dnjepropetrovska da je danas uspeo da prođe nekim rasputicama, a za ujutro videćemo. Do Dnjepropetrovska se leti ili ide vozom, pa onda autom do Donjecka, jer su pruge u donjeckoj i luganskoj oblasti nepouzdane. Vozovi idu, ali čovek reskira da ostane usred ničega ako pobunjenici negde dignu prugu u vazduh, što rade sa velikim oduševljenjem. Eh da! Došli iz Srbije oni četnici Bratislava Živkovića koga sam onomad video na Krimu, kad su njih petorica na kozačkom blokpostu kod Bahčisaraja nervirali narod.

113

Sad ih, kako na FB profilu kaže sam Bratislav, ima 36 (ne 205 kako javljaju pobunjenički internet portali); kaže i da su bili u okruženju, te da su neki lako ranjeni. Mene jutros na aerodromu ukrajinski graničar gleda k’o smrdljiv sir i pita: "Što šaljete serbske četnike, šta smo vam skrivili?" Za to su ovde čuli svi... Meni bi eprijatno... Donjeck 25. jul 2014. U Donjecku nema ljudi. Odnosno ima, ali ni blizu koliko ih je bilo pre mesec dana. Tvrde domaći da su iz grada, koji ima oko milion stanovnika (sa okrajinama), izašle desetine hiljada njih, makar i na duži godišnji odmor. Prođe poneki roditelj sa detetom, ali ih nema mnogo u parkovima da se igraju, tek ponegde, i to u samom centru. Volođa, koji radi u restoranu “Puškin” došao danas da pita kako da pripremi stan za kad počnu ulične borbe. Mi mu rekli da kupi vode za piće, napuni kadu i sve sudove, kupi konzerve, brašno, makarone, pirinač, neophodne lekove, itakodalje, on slušao, uzeo olovku i papir, pisao, pisao, da bi na kraju pitao: "A možda je ipak bolje da ja spakujem familiju i odem u Dnjepropetrovsk, imam tamo neku staru tetku?" Mi gledamo i ne znamo šta da mu kažemo, sem da izmeri i odluči sam. Neprijatno.

114

Luksuzne radnje u Donjecku su zatvorene, i to skoro sve. Supermarketi rade i ima svega, jedino je asortiman cigareta, sireva i kavijara (to je ovde u rangu malo bolje paštete) kilav, ali ima, ima... Ima i vina, i piva, votke, konjaka, viskija, apsinta, tekile, burbona, metakse... Problem je što čovek ne sme da se napije osim u svoja četiri zida. Pjane apse i vode u podrum. Policijski čas traje od 11 do 6 ujutro. Putevi prema Dnjepropetrovsku, Harkovu i Marijupolju (a odatle ka Zaporožju i ostatku Ukrajine) otvoreni su, u smislu da obe ratujuće strane propuštaju kamione i vozove (kad ne dignu prugu u vazduh); otuda roba. U Lugansku je po drugome. Grad je skoro okružen, ukrajinska armija polako zauzima jednu po jednu stratešku tačku, s tim što se aerodrom koji je pod njihovom kontrolom jedva nekako drži. Ako ga ukrajinske snage izgube, pobunjenici će se ponovo spojiti sa glavninom u ostatku Luganske oblasti (odnosno proširiti uski koridor koji drže). Opet, aerodrom nema neku vrednost, jer Ukrajinci ne mogu da ga koriste, izolovan je, i služi da za sebe veže jedinice LNR koje bi inače bile iskorišćene drugde. Sa druge strane, kako kaže naš drug Viktor, granate i rakete treskaju po samom gradu; izginulo je nekoliko desetina civila (za gubitke pobunjenika ne znamo).

115

Luganski lider Bolotov pozvao je mlađe muškarce da "dobrovoljno" pristupe "samoodbrani", uveden je policijski čas, zabranjeno kretanje privatnim automobilima, komunalno je objavilo da neće iznositi đubre do 15. avgusta, ali vozovi idu, i civili mogu da izađu. I eto... Jutros pođem po novu akreditaciju, tamo me legitimisali, izdrali se da svi novinari lažu, dali mi akreditaciju. Malo posle, mi sedeli, pili kafu, prišli naoružani u ganc novim uniformama, legitimisali, izdrali se da svi novinari lažu, seli u kamion na kojem je teški mitraljez i otišli. Taman u kafani naručili da jedemo, prišli drugi naoružani, u masnim uniformama, legitimisali, izdrali se da svi novinari lažu, otišli dalje. Završili ručak, izašli iz kafane, pošli peške ka hotelu, zaustavio se policijski auto sa (najnovijim) oznakama DNR, izašli policajci, legitimisali, izdrali se da svi novinari lažu, seli u auto i otišli. Komandant i ministar odbrane Igor Streljkov-Girkin se inače zabrinuo za našu bezbednost, te je sledstveno tome i kao takav svim novinarima zabranio rad u zonama borbenih dejstava bez da imaju napismeno (džaba akreditacija – treba posebno napismeno). Inače podrum. Već su neki tim povodom bili u podrumu, gde su se na njih izdrali da svi novinari lažu, legitimisali ih i pustili. Dvoje

116

novinara fali, i za njih nismo sigurni kod koga su, da li kod ovih ili kod onih ili pak kod onih trećih. Eno ih momci od malopre na kamionu sa mitraljezom, voze se pored kafanske terase. Ja idem sad unutra da gledam “National Geographic“ kod šanka, jer em ima klima, em se niko ne dere na mene. **** Птицефабрика (živinarska farma) - moja omiljena ruska reč. Zvuči kao da je pobegla iz Čapekovog R.U.R.. Donjeck 26. jul 2014. Ukrajinci više nisu na 35-om kilometru prema Marijupolju, sad su na 17-om. Kod aerodroma, što je 15km od mesta gde sedim, gledam u ružičnjak i prazan park, tuku se artiljerijom. Eno sad od Marijupoljskog blokposta drnda višecevni raketni bacač. Lepo se čuje. U Slavjansku ukrajinske vlasti iskopale masovnu grobnicu sa 15 tela. Četvoro je navodno iz kongregacije neke male protestantske crkve. Oni su u junu odvedeni posle nedeljne službe, streljani i zakopani na jevrejskom groblju. Ostali su tu, kako se tvrdi, iz lokalne mrtvačnice, jer su sahranjivani na brzinu kad je nestalo struje. Kažu da ima još leševa u jezerima oko grada, pa su došli ronioci.

117

Sinoć sam sreo Vladimira Vsevolodoviča Antufejeva, zamenika premijera, šefa tajne sluzbe DNR i građanina Rusije. Onako, reklo bi se fini dedica, bivši direktor na primer, dobro krojeno odelo, fine cipele, proćelav, bradica. Čvrst stisak ruke, kad razgovara gleda u oči. Radio za „radnu organizaciju“ sa moskovskog Trga Lubjanka kao „sektorski radnik za rad na sektoru“ u Litvaniji, Abhaziji, Južnoj Osetiji, Pridnjestrovlju. Blagoglagoljiv. Tek po neki put proleti svirepa nota. Kao oblačak. "Moj posao je da ljude ubedim da shvate stvari, ja sam u tome profesionalac," kaže, pogleda 'nako, pa doda, "I imao sam mnogo uspeha." A u kancelariji na jednom zidu visi slika Putina Vladimira Vladimiroviča, na drugom ogromno ulje na platnu sa namalanim plavim nebom i žutim suncokretima. U Lugansku za noć poginulo 19 ljudi. Oštećena pruga, i vozovi više ne idu. I tako hodam ja malopre prema supermarketu da kupim vodu (česmenska voda ovde nikad nije valjala), kad se neko dere – Srbine, ooooo Srbine, stoj! Ja se osvrnem, vidim lice uniformisano i pod oružjem, i poznam jednog od magaraca koji su nas juče legitimisali i izdrali se da svi novinari lažu. Pogledam bolje, a on maše nekim tabletom. "Ja da ti se izvinim," veli on.

118

"Što?" pitam ja. "Bio veliki miting u Beogradu, Srbija nas voli," kaže on i pokaza mi šta je na ekranu. Kad ono, neki Zavetnici i njima podobni mitingovali u Beogradu u podršku Novorusiji. Vest poslala ruska agencija RIA Novosti, pod naslovom “Veliki miting za Novorusiju u Beogradu”. "Eto k’o što vidiš," velim ja, jer nisam profesionalan u ubeđivanju kao Antufejev. U smislu, Donjeck nije mesto za idejni rad s masama. "Hvala vam, braćo," veli on. Onda je dodao "Kosovo jest Serbija," i sav zadovoljan otišao dalje. I ništa, odem da kupim vodu. U povratku me zaustave, legitimišu... Nisu se drali, bili su pristojni. Donjeck 27. jul 2014. Na okrajini Donjecka ima selo Spartak, odnosno nekadašnji kolhoz istog imena. Tamo žive seljaci koji malo rade po uglavnom rudnicima i pripadajućim fabrikama, malo kopaju na njivama okolo, te se ‘lebom ‘rane, a iznesu i ponešto na pijacu. E, otkako je počelo sve ovo po Donjecku, selo Spartak našlo se na ničijoj zemlji, u smislu da preko njega preleće sve što

119

dve strane ispale jedna na drugu. Odnosno, DNR-ovci iz grada gađaju Nacgvardiju na aerodromu, a onda armija iz nekog sela Peski koje je malo dalje uzvraća, i sve tako. A Spartak u sredini. I tako sedeli mi kod Valođe u avliji, palo veče, ma divno vreme, nema komaraca, vetrić neki duva, nebo vedro, jedemo bostan i pijemo olađenu votku, kad brrrrrrruuuuuum pa bruuuuuum pa bruuuuuum, pade prema aerodromu salva iz raketnog bacača. Onda oni iz tih Pesaka brrrrrrruuuuuum pa bruuuuuum pa bruuuuuum. I tako je počelo. Klepali su se bogami jedno dva sata. Valođin burazer govori lokalnim slengom kad se iznervira, što onda izgleda ovako (u prevodu na srpski jezik): “J**o im ja m***r, da im j**o m***r, u p***u m****nu, su uj***li sve, je***vaju ovim je**nim raketama je**no selo, u pi***u m****nu, ne može čovek seljak da u p**ku m****nu ode na je**nu njivu da izvadi je***ni krompir za ručak.” Tedoh reći, grubo to izgleda na srpskom. Nekako nam je jezik kaldrmisan za psovanje... Lepše to oni kažu... Valođa je to objasnio malo kraće i manje pitoreskno, u smislu da je zbog artiljerije nemoguće izaći na njive, da narod reskira kad ide na pijacu da kupi hranu jer je put pod vatrom. U samo selo je palo nekoliko da li raketa, da li granata, nisam se bavio forenzikom, par je ljudi ranjeno.

120

Dvoje je poginulo onomad, oboje na blokpostu. Jedan bio pijan i nije se zaustavio, a bila je i neka žena koja se uplašila pa mesto kočnice pritisnula gas. U oba slučaja su pripadnici Samoodbrane DNR opleli iz svih raspoloživih oružja i oruđa, pa su ih posle dugo i zamišljeno skupljali sa puta i iz olupina. Narod uglavnom izbegao, ostali su muški da čuvaju kuće, a i neke babe; ima i jedna medicinska sestra sa onkologije, neće da ostavi pacijente, svi joj viču da ide, a ona poslala muža i tetku sa decom na Azov. Onda smo opet malo gledali jer su letele ukrajinske bespilotne letelice, a pobunjenička PVO ih je gađala, pa oni traseri crveni, pa bude k’o vatromet. U jedno dva navrata su onako premrežili nebo. E, posle su s aerodroma ispalili svetleću minu i zakukali za pomoć, jer ih je nešto gađala pešadija DNR iz teškog mitraljeza pa je opet bilo brrrrrrruuuuuum pa bruuuuuum pa bruuuuuum. Pobunjenici su vratili istom merom, ali su kanda malo podbacili pa su se na Valođinoj kući tresla stakla i pala je crepljika sa krova, i umalo da ubije kera Nalivaja, jednog mnogo pametnog avlijanera koji voli da jede bostan. I dinje što voli, čudo jedno. Malo smo posle naložili vatru, jer smo se votke napili i valjalo je jesti nešto ozbiljnije, te smo pekli slaninu i jaja na roštilju. Nismo se mnogo zadržali jer su krenuli da

121

podbacuju sve više, pa smo pošli unutra da spavamo, vođeni idejom da ćemo se sigurno probuditi ako pogode kuću. Uglavnom, spavali smo divno, ujutro se probudili, doručkovali krastavce iz bašte (Valođina žena i gazdarica kuće je u izbeglišstvu u Berđansku, a u kući nema hrane jer nema ni struje, pa je propalo sve iz zamrzivača, on se nije setio da kupi, a slaninu smo izjeli) i otišli za Donjeck. Eh da, i kad smo izlazili iz sela, geknemo u krater od rakete nasred puta (nešto se zablesavili) i skoro otkinemo sponu na prednjem levom točku. Donjeck 29. jul 2014. Ceo dan sedimo napolju i čekamo da se posmatrači OEBS, te eksperti iz Australije i Holandije, nakane da krenu ka mestu gde je pao malezijski avion. Krenu li, to je vest, pošto su dogovorili lokalno primirje u zoni oko mesta gde je avion pao kod sela Grabove, koje je već prekršeno jer se oko nedalekog Šahtarska tuku već treći dan. Ne krenu li opet je vest, jer nisu uspeli da odu. Na mestu pada se u međuvremenu raspadaju nepokupljeni leševi i delovi tela, raznose ih kerovi i lisice. Na stranu što svaka granata koja tamo padne beznadežno kontaminira mesta na koja su pali komadi aviona, a

122

kontaminirana su svejedno jer su tuda trapali spacioci, pobunjenici, poslednjih dana i Ukrajinci, seljaci, novinari, posmatrači, radoznalci, lopovi i tako dalje. Video sam na nekoj od socijalnih mreža fotografije neke koze koja za sebe tvrdi da je "separatistka", nafrakane šminkom koju je, kako je sama napisala, ukrala sa olupine. Fuj. Kod one neke Saur Mogile, Ilovajska, Toreza, Snežnog, prema ruskoj granici, tuku se divljački. Ako Ukrajinci to uzmu okružiće DNR potpuno s juga i severa. Obe strane bacaju tamo sve što imaju. Nego, taman evo sad da zinem kafu da popijem, kad nam preko glava, ovamo u našu stranu, dublje ka gradu, preleteše da li mine, da li granate, a onda tako i u suprotnu, dalje od grada. Puče strašno, popališe se alarmi na automobilima. Kažu da je u neki park jedna pala, tu na pola kilometra. Sad da li da idemo, da li da ne idemo... Ova jedna, na sve što je palo ovde i što će pasti – nit' nas množi, nit' nas deli, navodno niko nije poginuo... Sačekaćemo malo, možda ponove, da potvrde pogodak... Nego, muka, tamo gde je ova jedna pala, ima kažu restoran, sa jezerom iz dva dela. Daju ti štap da upecaš šarana u jednom delu jezera (drže ih gladnima pa grizu), i dok se ti

123

kupaš u drugom, oni ti isprže tvog šarana. A baš smo debatovali da li da odemo sutra ili kasnije popodne... Bestraga sve. Tri dana sam šankere učio da kuvaju tursku kafu na kineskom kuvalu, i to samo za mene, i samo kad iskukam i sad mi se oladi kafa. Crko rat dabogda. E, jesam se prevario. To što je palo, a ja ne znam ko ga je ispalio, ostavilo je otprilike 5 kratera ispred stambene zgrade u ulici Roze Luksemburg 77, ni 50 metara od prodavnice gde ima svih cigareta i koju često posećujemo. Eksplozije i šrapneli su nekog nesretnika uhvatili baš pred ulazom u zgradu i iskidale ga na komade. Kad smo došli, ležao je skoro nabijen u prag i delimično zatrpan malterom. Drugo dvoje bili su bolje sreće. Ušli su unutra kad je puklo, pa su ostali kontuzovani ali nepovređeni. Prišla u zlo doba i žena, kuka, trese se, nosi kesu sa lukom i krompirom, kaže pošao je onaj ginjenik da se presvuče, da ide na posao. Nešto mi bi gadno da joj stajem na muku i pitam za detalje, ko je bio, šta je radio. A i zar je bitno... Eto, čovek bio, išao na posao... Cela strana zgrade je iskidana šrapnelima, nego sreća te je narod em radio, em je delimično izbegao, em je bio taličan, te ne niko više ne pogibe. A onog kukavca su grobari jedva odneli ... teško ga bilo skupiti ucelo.

124

Donjeck 30. jul 2014. Danas mogu da javim da smo jutros krenuli u konvoju sa posmatračima OEBS negde, da bismo nakon uzbudljive jurnjave stigli nigde, te smo se ne uradivši ništa (videli smo grdno mnogo naoružanih ljudi, jednog ranjenog i dim na horizontu – ali to gledamo svaki dan) vratili u hotel, odakle smo izvestili o onome što se nije desilo jer nije bilo ni planirano, te da će se pokušaj da se nešto desi ponoviti narednog dana. U grad su nas, za razliku od rasula pri izlasku, kojom prilikom smo uz božju promisao izbegli nekoliko katastrofalnih sudara, vratili pod policijskom pratnjom, što je Valođu navelo da izjavi: "Jao što je lepo kad se voziš k’o predsednik." Ostatak srede smo proveli debatujući o tome zašto se ništa nije desilo, i da li će se uskoro, a možda već i sutra, nešto i dogoditi. Takođe smo ručali. Dremnuli. Pojeli po sladoled. Sad ćemo da večeramo. Pojedemo po sladoled. Po neko će popiti i pivo, a možda i 100 grama votke. Ukrali su neke strance, humanitarce. Svedoci su rekli da je bilo kao u vilinskoj priči kad đavo odnese čoveka. Stajali ljudi nasred pijace, pričali na stranom jeziku, došli neki pod oružjem i nema ljudi... Ukrali su i novinara, Belgijanca. On fali već 4 dana, navodno je u podrumu kod bataljona Vostok.

125

Donjeck 01. Avgust 2014. Stranci (koje su ukrali juče), oboje navodno iz Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, pušteni su vrlo rano jutros, zajedno sa šoferom. Novinar, kako stvari stoje, i dalje fali. Ja sam izgubio jedine čitajuće naočare i slomio četkicu za zube-drndalicu (na baterije, al se ne vrti nego drnda). Nek je alal. Ostali prtljag sam spakovao bez većih problema (što je u mom slučaju uspeh pangalaktičkih razmera, jer svaki put pocepam, pokidam, slomijem po tri stvari). Posmatrači OEBS-a i eksperti iz Australije i Holandije konačno su otišli na mesto pada aviona, ali novim putem, koji smo mi koristili od samog početka; nisu se setili da nas pitaju, rekli bismo im... No, tako sam ja otišao iz Donjecka. Pođemo mi, projurimo kroz prazne blokpostove jer za njima nema neke potrebe, budući da posada od 5 ljudi, koliko ih u u proseku ima po smeni, samo džaba jede ‘lebac i nervira putnike namernike, a mnogo su korisniji na frontu (posada sa blokposta, a ne putnici namernici), te dođemo na ukrajinsku teritoriju. Tamo saobraćaj kontrolišu ultranacionalisti iz Desnog sektora i ukrajinska UDBA, pa tako... minula me želja za našim dilberima i klipanima iz 1991-1999.

126

Bilo kako bilo, čekamo da dozovu nekog od gore da se uvere da smo mi baš ti iz pasoša, i gledamo kako prolaze seljaci i građani, svako za svojim poslom. Kad naiđoše dva traktora, svaki iz suprotnog pravca. Na jednom baba vozi, a deda sedi u prikolici. I ovako se razgovara sa komšijom koji je na drugom traktoru: “Kuda Vadime Nikolajeviču?” “A ja, slava bogu, na njivu Prohore Aleksandroviču, a kuda vi?” “Eto, Svetlana Nikolajevna (pokazuje na babu za volanom) se nešto razbolela, pa idemo lekaru.” Kijev-Kramatorsk-Marijupolj 27-29. avgust 2014. I dobro... Sednem ja juče u 7:00 u ganc nov voz u Kijevu, na kojem piše "brzi, putnički" i spremim se (uslovni refleks iz domovine) na barem 15 sati klackanja, mada je na karti pisalo da u Kramatorsk stižemo u 12:45. Unutra sve novo, uključiv i ekrane na kojima je u datom momentu pisalo 0 km/h. Krenemo, voz radi ta-dam, tadam tagadam, ja odma' zadremam (odlična sedišta i dosta mesta za noge), prenem se nakon 10 minuta, ponovo pogledam na ekran i vidim da piše 160 km/h. Majke mi. Sto šezdeset na sat! Fakat brzi, putnički, lepo pisalo! Stigli smo tačno u sekund. Putnicima prvog razreda inače služe jednu džabe kafu i sok po izboru. Sendviči sa piletinom

127

su bili pikantni, testo hrskavo, a koštali su manje od 4 evra (1 evro – 17,7 grivni). Palo mi je na pamet da sam u Donjeck pre dva meseca, takođe vozom, doputovao na vreme, jednako kao i u Simferopolj kada je sve počinjalo. U polupraznoj kompoziciji bila je uglavnom vojska u civilu (svi su jednako ošišani do glave, preplanuli i ljuti, a nosili su vojne transportne vreće), idu na front sa odsustva. Bilo je ih je i nekoliko u uniformama, ništa manje ljutih i slabo razgovorljivih. Jedan rezervni poručnik mi je, dok smo na brzinu pušili po duvan na peronu u Poltavi, samo rekao kako na frontu ne ide kako su se nadali. "Nije kako smo mislili, niko nije siguran ni u šta, ne valja, automatom na tenk ne možeš... Daj cigaretu brat. Ne, daj mi paklicu ako imaš," rekao je poručnik koji je ispod otkopčane uniforme nosio majicu sa abisinskim lavom i natpisom „JAH RASTA“. Još se žalio na komandovanje. Da artiljerije ima ali ne tamo gde treba, da dobrovoljački bataljoni ratuju po svome, a nacgvardija po svome, a vojska kako joj se kaže, a drugačije od prethodne dve formacije, i sve tako... Nego, ovaj voz bi inače trebalo da ide na Donjeck, ali se zaustavlja u Družkovki, koja je malo podalje, jer je grad pod artiljerijskom vatrom.

128

Sinoć je po donjeckom Lenjinskom rejonu i prospektu Panfilova palo osam salvi iz višecevnog raketnog bacača. U gradu ima dosta mrtvih i ranjenih. Noćas javiše da je poginulo 15 ljudi, uglavnom civila. Iz Rusije je pre dva dana uz obalu Azovskog mora u Ukrajinu prodrla motomehanizovana kolona, zauzela nekoliko sela, a potom i grad Novoazovsk, te sada, kako se tvrdi, ide prema Marijupolju. U Moskvi, Putin poručio snagama DNR da, budući da su "postigli značajne uspehe", iz "humanitarnih razloga" omoguće ukrajinskim snagama da izađu iz nekoliko obruča na istoku zemlje, ne bi li se vratili "majkama i ženama." "Rusija će nastaviti da pruža humanitarnu pomoć..." Juče popodne u bašti hotela u Kramatorsku, sto do mene, sede trojica oficira i kafenišu, pa sam ja malo odvojio uvce i čuo kako je u Marijupolju skoro kritično. Mislim da je cilj operacije da se smanji pritisak Ukrajinaca na Donjeck. Ako Marijupolj padne, put prema Donjecku preko Volnovahe je otvoren, i ukrajinske snage bi morale da odstupe sa tog dela fronta. Što je još gore, otvara se put prema Berđansku na zapad i dalje ka Zaporoškoj oblasti. Za neupućene – u Zaporožju je nuklearna centrala Energodar. Nešto dalje, u Hersonskoj oblasti, je Kahovka, odakle ka Krimu ide kanal koji celo

129

poluostrvo snabdeva vodom. Još dalje je Odesa, a iza nje je Pridnjestrovlje gde stoje značajne ruske snage... Sva je prilika da prema Lugansku iz Rusije takođe idu novi tenkovi i kamioni sa opremom i ljudima, ali to nije ništa novo. Ovde su mi ispričali da su Ukrajinci onomad raketom Točka zviznuli jednu veliku bazu pobunjenika i sve spržili... Svakojake vesti kolaju... "Eto nama ponovo zelenih čovečuljaka," kaže jedan od oficira, koji na ramenu ima oznake padobranske brigade čiji su delovi bili u okruženju na Krimu, kod Feodosije. Ako je verovati pobunjeničkim i ruskim medijima, ukrajinske snage napustile su pre tri dana strateški važno brdo Saur Mogilu, ka jugu-jugoistoku prema granici sa Rusijom, što može da bude zeznuto, jer ako se oni od Novoazovska i Marijupolja povežu sa trupama DNR na toj uzvisini, Ukrajinci su džabaisali dva meseca ratovanja, dok bi se nekoliko njihovih borbenih grupa našlo u kleštima. U Kramatorsku je mir. Deca se spremaju za školu. Lokalne vlasti opravljaju porušeno. Firme rade, banke takođe. Ide gradski prevoz, radnje prodaju svakojaku robu. Ko je bio za "onu" stranu zbrisao je uglavnom za Donjeck ili u Rusiju, ili ga je uapsila ukrajinska SBU (UDBA), a one koji su bili lošije sreće smotao je Desni sektor ili neki od dobrovoljačkih bataljona.

130

Taksista kaže kako je jedva dočekao da Ukrajinci vrate red i poredak. "Reketirali su (pobunjenici) i krali sve živo... Ne valja samo što ovi sad podstiču ljude da denunciraju. Počeo narod da se plaši komšija. Otkuca te neko ko te mrzi da si bio za DNR, sve i ako nisi, a oni dođu, u'apse, odvedu i ti posle sedi u podrumu i objašnjavaj da nisi kriv." Još mi je rekao kako Putinu treba podići spomenik. "Naterao nas je da Ukrajinu doživimo kao svoju državu i podigao je ukrajinski duh. To niko do njega nije uspeo." Danas u okviru strateškog pregrupisanja odosmo u Marijupolj. Imam kinesko kuvalo za tursku kafu! A sinoć ovde za srećna susreta i viđenja, popili pomalo srbijanske domaće ljute i neke kupovne dunjevače (nije loša, majke mi, ali neću da reklamiram firmu), te mezetili bugarskog sira. I sve tako nekako... tako... Zijan... Novoazovsk 31. avgust 2014. Novoazovsk ima 12 xiljada stanovnika i izgleda kao kad bi neko, na priliku, uzeo recimo Brodarevo, ali manje pitoreskno, i posadio ga na obalu Azovskog mora. Sve u svemu, nekako to more sa njivama kukuruza i tikvama sve do peščane obale i ne izgleda kao more, nego

131

više kao nešto tako, neprirodno... A u centru grada ima veliki MIG 17 na postamentu, dođe mu kao neki spomenik. U Novoazovsk, koji je inače skoro na samoj granici sa Rusijom, prošle nedelje su ušli oni isti “zeleni čovečuljci” koji su onomad hodali po Krimu. Ukrajinci, kojima se ofanziva iz avgusta pretvorila u par neprijatnih poraza na celom frontu, povukli su se ka Marijupolju, ne bi li, kako je zvanično saopšteno, “izbegli žrtve.” Onda su “zeleni čovečuljci” nestali iz Novoazovska... I tako smo krenuli da se uverimo. Ukrajinci sa blokposta na izlazu iz Marijupolja, fini momci iz boljih kuća (zaista), nisu nas pustili glavnim putem, već nekuda okolo. Na tom drugom, obilaznom putu, prešli smo 45 kilometara ne videvši živa čoveka, sve do nekog zaseoka u kojem je jedan deda polagao seno kravama, a drugi vozio bicikl i nosio štap za pecanje. Malo dalje je stajao napušten narandžasti kamion sa rupama od metaka na šoferšajbni, ali nekako nismo želeli da se zaustavljamo i gledamo šta ima u kabini. Na putu je bio i jedan krater od, pa recimo, mine... “Dečaci, noćas su tri puta nešto gađali artiljerijom, ali idite vi sve tako pravo, dok ne vidite blokpost, a u Novoazovsk puštaju,” rekao je deda na biciklu.

132

Na ulazu u Novoazovsk, neobrijani momci u malo boljim uniformama no što inače ima armija takozvane Donjecke Narodne Republike ljubazno su nas uputili na benzinsku pumpu, gde su dvojica mojih ispisnika još ljubaznije popričali sa nama dok smo čekali da dođe načelnik štaba sa pozivnim znakom Gjurza (zmija). Obojica su priznali da su dobrovoljci iz Rusije. Jedan, navodno po profesiji arheolog, rekao je bez preciziranja da se 90-ih tukao diljem bivše Jugoslavije, dok je drugi, sa politehničkim obrazovanjem, kazao kako je u Beograd svraćao kad god je igrao moskovski “Spartak”. Bio je i treći, odnekud ispod Urala. “Tako sam sedeo kod kuće, čitao internet i nervirao se, i onda sam jednog dana prodao auto i došao ovamo.” Gjurza, inače bivši ukrajinski oficir u ostavci, baš se potrudio da nas ubedi kako regularnih ruskih trupa nema, da su na položajima sve domaći, da su tenkovi zaplenjeni od Ukrajinaca, i sve tako i u tom pravcu. I zaista, malo dalje je u šumarku stajao tenk po imenu Tanjuša, a pored njega posada, takođe moji ispisnici, koji su u nekakvoj olupanoj cimenti varili vodu. “Tanjuša se zove po mojoj ženi, znaš, malo liči na nju,” smejao se komandir. “Mi smo ti, sva trojica, rudari iz Krasnodona (varoš nadomak Rusije).” Oglasio je Tanjušu na prodaju, ali se nismo pogodili.

133

I sve tako. Tu blizu, dvojica DNR-ovaca su hranili mačke, Komandant se sunčao sedeći na starim gumama, u gradu je u supermarketu bilo svega. U polju, na drugom, većem putu, sve pored kukuruza i mora, DNR-ovci su bagerom kopali rovove prema Marijupolju; oni nisu bili fini, nego su nam pregledali dokumente, rekli OHO! kad su videli srpski pasoš, i naredili nam da se gubimo glavom bez obzira jer otuda mogu da naiđu ukrajinske patrole, a iste smo zaista i osmotrili malo podalje. U Marijupolju kopaju rovove. Mnogo sveta izašlo, lopataju, pomažu vojsci. Lokalne topionice i valjaonice čelika poslale bagere i kranove i vučne vozove, i poklonile čelične ingote, a to su table od jedno 10h5 metara, debele 20 santimetara, ne bi li ih armija ugradila u fortifikacije. Jednako su poslali i prefabrikovane betonske blokove, kanda kontrategove za kranove ili šta god. A na put su postavili protivtenkovske prepreke – ježeve od betona ili železničkih šina. “Spremamo se da budemo novi Sevastopolj, ruso-fašisti neće proći,” rekla je jedna devojka pre no što su nas nervozni vojnici oterali. Istorija je ovde važna stvar, i svi svoju bitku porede sa nekom iz Velikog otadžbinskog rata ili Krimskog rata ili koga god rata, ali je važno da je velika i herojska.

134

Idu glasine da su ti Rusi iz Novoazovska otišli u Donjeck i da se tamo šetkaju. Po Marijupolju ništa neobično. Sinoć u kafani pored mora gde smo večerali bila svadba, pa su pevali uz karaoke. Revali su tako kao magarad jedno dva sata, i onda umukli i razišli se. Marijupolj 1. septembar 2014. Danas su u Marijupolju deca pošla u škole i moram priznati da su bili mnogo simpatični. Devojčice sa ogromnim mašnama, dečaci sa sve kravatama, pantalonama na crtu i zalizani k’o da ih krava liznula, učiteljice ozbiljne i ondulirane jer na obrazovanje primaju novo pokoljenje, škole okrečene, ukrašene državnim zastavama i sve tako. Prvi čas je bio posvećen herojskoj borbi naroda Ukrajine protiv separatista. U školi su na vidnom mestu stajali leci "Kako postupiti u slučaju borbe u naseljenom mestu." "1. Napustite stambene blokove. 2. Bombardovanje iz savremenih oruđa ne traje dugo, najviše 100 granata. Lezite na pod, pokrijte uši rukama da izbegnete oštećenje sluha, brojte eksplozije i kontrolišite protok vremena. Ako se ništa ne desi 5 minuta nakon što paljba utihne, napustite mesto bombardovanja.

135

3. Pripremite i na pogodno mesto stavite torbu sa sledećim dokumentima i stvarima: pasošem, zdravstvenom knjižicom, tapijom na nepokretnost, vozačkom i saobraćajnom dozvolom, gotovim novcem, osnovnim i prepisanim lekovima (ima spisak), hranom i pelenama za bebe za dva dana, preobukom za dva dana" i tako dalje... Deca su bila radosna što je škola počela i što opet vide drugare i učitelje. Ministar odbrane Ukrajine je na svom FB nalogu danas napisao da je završena antiteroristička operacija na istoku zemlje, i da je umesto nje započeo otvoreni rat sa Rusijom. Ukrajinske snage su napustile aerodrom kod Luganska koji su držale mesecima. Idu glasine da će isto da urade i sa aerodromom u Donjecku. "Brojaćemo u ovom ratu gubitke ne u desetinama i stotinama, nego u hiljadama i desetinama hiljada," napisao je ministar Valerij Geletej, i zaključio sa – "Nema predaje!" U Kijevu tvrde da se na teritoriji Ukrajine nalaze barem četiri taktičke grupe ruske vojske, svaka sa po barem 400 ljudi. U našem hotelu je dečji rođendan, i slavljeniku drugari skandiraju Vasja, Vasja, dok on gasi svećice na torti. Ima i mnogo šarenih balona. Vasja, obučen u nove farmerke i belu košulju, juri drugare po bašti i imitira avion, a za njim trče kao bez duše dve animatorke.

136

Marijupolj 3. septembar 2014. Danas nas nisu pustili u Novoazovsk. Iza utvrđenog blokposta izašao je jedan mlad, visok i plav sa povelikim nosom, u novoj za pobunjenike netipičnoj uniformi, naoružan automatom starijeg modela i opremljen novom radiostanicom ruske proizvodnje, te rekao da se vratimo. Nije imao oznake ni ruske ni pobunjeničke vojske. "Stiglo naređenje da iz vašega pravca u grad nema da uđe niko od novinara." I tačka. Kumili, molili, kukali, džaba. Dok se nije iznervirao, nakon čega smo izvršili polukružno skretanje. Civile su puštali. Sve u svemu, umesto dobroželateljnih pobunjenika u gradu je očigledno od danas neko drugi. Sa strane puta, pored rovova i malo iza, bio je ukopan nov tenk neutvrđenog tipa, kojem je samo cev (odnosno usta cevi) štrčala iz opkopa. Malo ranije, u nekom selu pod kontrolom Ukrajinaca na obali Azovskog mora, sinoć su jednim artiljerijskim hicem razlupali svetionik. Onda su jutros došli ukrajinski vojnici i ukopali se baš tu. "Ovi mora da su samoubice, jer se ukopavaju na tački koja je na svakoj navigacionoj karti označena do u sekundu," rekao nam je jedan domaći. Primirje zaključeno ranije danas između Petra Porošenka i Putina Vladimiroviča Vladimira držalo se. Noćas je,

137

međutim, zabubnjalo odnekud od tog nekog sela Bezimeno, ali samo nakratko. Uzgred, koja budala selu dade ime Bezimeno? Htedoh reći, nema 800 sela u krugu od 200 kilometara pa da ponestane imena. Baš sam gledao, moglo se na primer zvati Nikiforovka ili Sisoevka (po Prepodobnom Sisoju Velikom koji je ovde ozbiljan svetac), nema nijedna okolo. Usvojila nas je mačka bež boje sa bledoplavim očima. Kako da je prošvercujem odavde? Nema ime. Dolazi da jede, i uselila se u blindirani landrover gde spava na pancirima. Ovde je dobrovoljački bataljon “Azov” sabrao zainteresovane u školsko dvorište i uči ih partizanskom ratu. Kako napraviti minu, Molotovljev koktel, kako koknuti vojnika da se ne vidi, kako skupiti i predati obaveštajne podatke. Došlo nešto naroda, uglavnom mlađi svet, ali i nešto penzionera. Ilegalci da budu. Po Donjecku oko 3 popodne pale granate. Navodno pobunjenici idu da očiste aerodrom od ukrajinskih trupa, koje tamo stoje od juna, ili beše li konca maja. Marijupolj 04. septembar 2014. Danas nešto posle podneva pobunjeničko/ruski tenkovi i artiljerija počeli su da otvaraju vatru po istočnim

138

predgrađima Marijupolja, odnosno nekim selima i udaljenim blokovima koji gledaju prema Novoazovsku. Ukrajinska vojska na blokpostu na izlazu iz grada kaže kako su napuštene pozicije prve linije, i da pobunjenike/Ruse čekaju na ulazima u grad. Neki su se povukli. Došli su žedni, ljuti i prašnjavi. Jedan je opalio metak u vazduh da otera novinare koji su ga skolili. Oklopni transporter je dojurio sumanutom brzinom i dovezao ranjenika. Dobio je u stomak. Hodao je i bio svestan kada su ga strpali u kombi i odvezli. "Dobro je Vasilije, lav je Vasilije," veli njegov drugar. Ukrajinske vlasti tvrde da je vojska uništila četiri ruska tenka, i pozvala narod da ne podleže panici. Na blokpost svratio i guverner Donjecke oblasti Sergej Taruta. Pozdravio vojnike, obratio se novinarima. Po blokovima koji imaju prozaično ime Istočni, narod je sedeo pred zgradama i slušao povremene eksplozije sedam-osam kilometara dalje. "Kuku, ja ne znam da li da bežim, imam trudnicu u kući, ajde muški, vi mi recite," rekla je žena sa raščupanom kosom u beloj rekli. Stanuje u zgradi koja gleda na rovove, na 10. spratu. Prodaju ovde divne dinje. Prosto divne. Supermarket radi i narod pazari, a otuda se čuje kako treskaju granate. Smirilo

139

se kasno popodne. Onda sam se ujeo za jezik, jer je ponovo krenulo u sam mrak. U međuvremenu je bio miting u centru grada, pa se trefilo da je ka frontu krenula vojna kolona i narod pošao da ih pozdravi. Jedan dečak-fotograf padne pod top i prebije nogu. Odveli ga na operaciju. Marijupolj 05. ceptembar 2014. Opet su jutros tukli okrajine grada artiljerijom. U selu Lebedino poginuli neka žena i dvoje dece. Ukrajinci se povukli sa pravca Kominternovo-glavni put za Novoazovsk, otprilike 10 km na istok-severoistok. Vojska odmah polegala u xladovinu i zaspala mrtvim snom. Kažu da su imali gubitaka, i da su se sudarili sa novim ruskim tenkovima T-90 koji su bili skriveni po voćnjacima i avlijama. "Pošli smo da čistimo, a završili pokrivajući povlačenje," veli ukrajinski tenkista. Sada sede na putu i čekaju šta će dalje da bude, i kuda će s njima. Maločas dođe neki oficir i kaže da su obrnuli u kontraofanzivu, te da je to Kominternovo vraćeno pod kontrolu armije... Đavo će ga znati. Sad je sve tiho otuda... U MINSKU POTPISANO PRIMIRJE IZMEĐU UKRAJINE, POBUNJENIKA, RUSIJE SA POČETKOM U 18:00 PO LOKALNOM VREMENU.

140

54 minuta docnije na istočnom Marijupoljskom frontu nije bilo nijednog pucnja. Dok se jednom konju nije omaklo, slučajno i na sreću u vazduh. Taj jedan pucanj zazvučao je kao da su istovremeno pukli Debela Berta i Car top iz Moskve. Odnosnom bilmezu, koji je fakat pocrveneo i uopšte mu je bilo neprijatno, prišao je neki viši po činu i onda se na njega drao toliko da su ga čuli pobunjenici u Kominternovu. Vojska je polegala pod drveće, pojela i poduvanila šta je imala, popela se na oklopne transportere i na menahičke monstrume od oklopljenih kamiona, i otišla nekuda. Kad je otišla vojska, došao je narod. Izašli da prošetaju, puste decu da se poigraju, a oni da popiju po pivo i 100 grama votke. Da se ne zezamo, ovo je prvi dan. I ovo je primirje, a ne mir. Marijupolj 06. septembar 2014. Sve u svemu – primirje. U smislu da niko nije pucao i da je vojska sedela u rovovima, jela bajat hleb, paštete i grožđe što su dobili od seljaka. Neki su se i utvrđivali i kopali nove zaklone. Tamo gde su juče pale salve iz višecevnog raketnog bacača, danas je stajala ukrajinska haubička baterija razbijena na komade. Vojska je otuda terala novinare, da se slučajno ne

141

dignu u vazduh jer su okolo ležale žive granate, detonatori i šipke topovskog baruta koje je eksplozija razbacala okolo. Našli smo topovski točak u polju, skoro 300 metara daleko. Komad štita se zakucao u neki betonski blok, i tamo štrčao kao mač Kralja Artura. U selu Kominternovo smo videli tri razlupana ukrajinska tenka, baš pored vrtića "Sunašce", te Doma rada i odmora. Žene komšinice, jedna sa nekim paščetom u naručju, svratile da pogledaju šta je ostalo. Vatra na jednom tenku je bila toliko jaka da se aluminijum topio i tekao kao potočić. Na druga dva su ostale zaboravljene vojničke torbe sa prnjama i nove kožne sandale. Ranije su poskidali mitraljeze i sve što je valjalo, i odneli u Marijupolj. Jedna zabrađena baba je rekla da su se našli pod prijateljskom vatrom. "Jeste, jeste, nama su isto letnju kujnu razbili i klozet su razbili i onda su Ukrajinci došli da se izvinjavaju," kaže njena jednako zabrađena drugarica. Malo dalje iza sela Lebedinsko, četvrti tenk je najahao punom brzinom na ogromni betonski tetrapod (element koji se koristi za lukobrane) i ostao tako sa pokidanim gusenicama. I sa njega su ukrajinski vojnici skidali, rasklapali i odvaljivali sve što valja i nosili u grad.

142

U Lebedinskom su, u međuvremenu, kopali rake za dvoje dece koja su, kad je bombardovanje juče počelo, pošla kod babe da se sklone. Granata ih stigla u polju. Grob za ženu iz komšiluka je već bio iskopan. "Legli su bili ona i muž u trap i padne mina, ubije nju, a njemu prebije obe noge, ih kako je on kukao da ga izvadim, pa sve viče Fedoreeeeee aaaaaaa Fedoreeeeeee, a ja ne smem da priđem, odsekle mi se noge," veli prvi komšija. Obišli smo tog nesretnika, Mihaila, u bolnici. Stavili mu ona sokoćala sa šrafovima i neke cevčice vire iz njega, a zakačene su na kesice. Plav i podbuo. Teško govori. Priča o ženi. "Valjda će mrtvačnica skoro da je pusti, neka je sahranjuju, ne sme rodbina dugo da čeka, boje se da ne počne ponovo." Ja nisam mogao da ga pitam za ženino ime. Tamo u selu su mu, veli, ostale kokoške i beli zečevi u kavezu. Pored ovog kukavca je ležao Stojan, dečko iz Zapadne Ukrajine, ko od brega odvaljen, oficir nacgvardije, dobio je kroz kuk kod nekakvog Telmanova kad su upali u zasedu. Kuršum je izašao na stomak, gde je ostavio rupu veličine dlana, koju su previjali baš kad smo došli. Dvorio ga je šoljom vode jedan njegov vojnik, koji je imao lake rane na stomaku i ruci. Tog vojnika i nekolicinu drugih

143

su posle evakuisali dalje, a Stojan je ostao. Vojnik je plakao kad je odlazio. "Pucaju u noge, ali povisoko, znaju da nosimo pancire," kaže Stojan, koga su danas kad smo otišli operisali drugi put. Lekar kaže da će se oporaviti. Marijupolj 08. septembar 2014. Danas nam je bio u poseti predsednik Petro Porošenko: odnosno ne nama, nego radnicima, seljacima, građanstvu i poštenoj inteligenciji grada Marijupolja. U krugu topionice (vlasništvo “Metinvesta”, tajkuna Rinata Ahmetova), a koja nosi ime Iljiča Vladimira Lenjina, izveli su radnike, koga u novoj, koga u masnoj uniformi, nasuli pesak na mesta zaljoskana uljem i podigli tribinu u nacionalnim bojama i sa modernom govornicom. Predsednik se probio kroz oduševljenu gomilu, došao na binu, stao za govornicu, a onda poskočio i rekao, "Eh, ja vam neću čitati," pa je počeo da govori iz glave. Inače je bio obučen u letnju uniformu, kratkih rukava, boje trave i odvratnog kroja, koju nose ukrajinski generali i on po funkciji u vreme rata i sličnih nepogoda. Pre no što je došao malo se začula artiljerija od onih nekih naselja Sartane i Talakovke. Posle su rekli da je tuklo i dok je on govorio, ali ja ništa nisam čuo, verovatno od razglasa.

144

"Moramo biti gotovi na to da će primirje biti podlo prekršeno," kazao je Porošenko. Obećao je građanima Marijupolja da će grad ostati ukrajinski, da je naredio armiji da pripremi topove, tenkove, rakete i vazduhoplovstvo da grad zaštite. Ja se mislim da je došao da kaže da je primirje na putu da bude gecrkt, i da pritegnu opanke. Onda su pevali himnu sa osrednjim nivoom oduševljenja, da bi predsednik u post skriptumu gospođi supruzi čestitao 30. godišnjicu braka. Građanka ga je pitala kad će ovo sve da stane, a on je odgovorio da je u Donjecku mnogo gore. I da znate da jeste. Sastao se sa političkim aktivom, gde su opet pevali himnu (a capella), da bi potom na aerodromu, odakle su prošlog leta, polazili čarteri za Crnu Goru, odlikovao vojnike i oficire, te otišao kući u Kijev. Marijupolj 10. septembar 2014. (ili Bajka o klima uređaju) U Marijupolju i okolini je mirno, sem što nas, đuture sa ostalim gostima, pokušava da pobije osoblje hotela “Čajka” (Galeb, Čehov, taj rad). Ovde je u poslednjih četiri-pet dana zaxladnelo u odnosu na ostatak prošle nedelje, a od juče pada i kiša. Uzgred, ovde

145

je malo severnije, džaba što je more itakodalje... Ali nije u tome poenta. Sve u svemu, gosti (uglavnom bogatije izbeglice iz Donjecka, novinari, te jedan mali tajkun) počeli su da šmrkljaju i kute k’o ozeble kokoške. U sobama 'ladno ko u grobu. Narod upadljivo počeo da vreme provodi u lobiju, gde je toplije. Nama ništa nije bilo jasno, jer su nam prozori svejedno stalno otvoreni (da čujemo artiljeriju). Prošle nedelje je danju bilo jako toplo, ali nam je bilo čudno kako su noći tako hladne. Slučajno bre, slučajno, priđem juče klima uređaju koji stoji na podu u ćošku, sakriven nekom kao zavesom. Nisam ni video da je tu... Iz njega je, pokvareno, tiho, skoro sasvim bešumno, strujao najhladniji vazduh na svetu. Bolesno hladan, opasno, maligno hladan. Elem, podbunimo ostale goste, odemo kolektivno na recepciju, zatražimo da se klima isključi, i dobijemo odgovor: "Nažalost, klima po prikazu (naređenju) radi do kraja septembra." Tačka. Nema razgovora. Naređenje. Ako prekrše dođe NKVD i pravo u Sibir, šta li... Kumili, molili, jok. Prikaz. Mislili smo da isečemo napajanje za klima jedinice u sobama, ali mož' da ubije struja, pa smo odustali. Da dignemo u vazduh ne možemo, nemamo čime. Ne može se

146

ni zapaliti jer ima automatski sistem za gašenje (hladnim) gasom. Tražili smo od ukrajinske artiljerije da granatira klima postrojenje, ali neće, vele civilni je cilj, a i na njihovoj je teritoriji. Pobunjenici kažu da ne mogu, vele daleko je, van dometa, a znam da lažu k’o psi. Onaj tajkun je jutros promenio hotel, otišao u prvi komšiluk gde sobe imaju klimu koja se može isključiti, ali za nas nije bilo mesta. Sve ostalo je puno, nemamo gde. Izbeglice se ponovo sele, kažu negde napolje, pod šatore, na plažu, gde mogu vatru da založe da se greju. Mi ne možemo, treba nam internet i struja. Sad hladimo lako kvarljivu hranu na klima uređajima. Navukli smo ćebad na krevete. Prozore i dalje držimo širom otvorene ne bi li ušlo malo toplote. Sedimo podbuli i izbečeni u lobiju ili napolju. Danas dele ovde neku humanitarnu pomoć, uključiv zimsku garderobu, pa idemo kao da radimo priču, a zapravo da se presamitimo i iskukamo po kaput.

147

Marijupolj 11. septembar 2014. Ukrajina se kanda umorila od svega što joj se dešavalo od prošlog novembra, i rešila da odahne neko vreme. Svuda je tiho, tu i tamo poneko opali pokoji metak, uglavnom oko Donjecka. Poneko pogine ili bude ranjen, ali to je već u domenu loše sreće, a ne ratnih dejstava. Prvi put za tri nedelje, danas vidim čamce na Azovskom moru. Ribari izašli na posao. Sinoć je u gradu bio koncert, štaviše nije ni bio loš ali slabo posećen, padala je kiša, a i narodu koji je mentalno iscrpljen od iščekivanja je kanda bilo lepše kod kuće. Pojavili su se na ukrajinskoj strani nekakvi Čečeni koji žive u zapadnoj Evropi, i sebe zovu “Bataljon Kavkaz”. Ratuju u pozadini neprijatelja, a ima ih oko 50. Na drugoj strani su njihovi zemljaci lojalni Ramzanu Kadirovu. Mislim da su oni samo epizoda. Ukrajinu čeka problem, a to su bataljoni. Neki sa političkim ambicijama poput bataljona “Donbas”, drugi ultraultradesni poput “Azova” ili ozlojeđeni poput “Ajdara”. Da ne pominjem Desni sektor. Svi imaju oružje. Kijev mora da ih ili veoma brzo potpuno integriše u oružane snage i nekako promeša da im razbije

148

koheziju, pa time smanji količinu ideja koje mogu da dobiju, ili da ih brzobrzo razoruža. Ako to ne uradi, posledice mogu da budu veoma ozbiljne. Ne bi bilo prvi put da se legije vrate u Rim i nameste svog cezara. Uzgred, 26. oktobra su parlamentarni izbori. Ako bude kako dragi Bog zapoveda, ovo će se smiriti na neko vreme. Ide jesen, i blato koje je zaustavilo i Manštajna i Hota. Vojska očekuje da narednog meseca zaduži zimske uniforme. Obe strane su se utvrdile i konsoliduju se do daljnjeg. Odoh kući. Kijev 27. januar 2015. Otkako sam otišao odavde, u ranu jesen, nije se desilo mnogo toga, u smislu da rat na istoku zemlje i dalje traje. Novo jeste da je ubijanje podignuto na mnogo brutalniji nivo. U Marijupolju, na Azovskom moru, onomad su pale rakete na predgrađe Istočno i pobile par desetina ljudi u delu kvarta gde je mala pijaca, i gde smo jesenas imali običaj da sedimo i pijemo kafu jer je divan pogled na ukrajinske položaje. Znam neke ljude iz okolnih zgrada, jer su nam jesenas javljali kad se nešto desi prema liniji fronta ka Novoazovsku. Nisam smeo da im telefoniram, jer šta da kažem ako čujem nešto strašno...

149

U Donjecku pala mina i ubila osmoro u trolejbusu. Kod nekakve Volnovahe, koja je važna jer tu vladine trupe sprečavaju pobunjenike da sa severa dođu bliže Marijupolju (a već je pod udarom sa istoka, iz pravca ruske granice i Novoazovska), pale rakete na kontrolni punkt i pobile narod u autobusu, da li 10 da li 15 ljudi... Oko Donjecka se i dalje tuku oko aerodroma, u smislu da je deo u rukama pobunjenika iz tzv. Donjecke Narodne Republike, a deo pod kontrolom ukrajinske vojske. Odnosno, Ukrajinci tvrde da drže pistu i još neke zgrade, a DNR-ovci da kontrolišu terminal i štatijaznam šta još. Aerodrom “Sergej Prokofjev” je još u maju bio divan i nov, napravljen 2012. Sada je od njega ostala gigantska gomila sekundarnih sirovina. Ukrajinski mediji su izveštavali o tome da su na aerodrom nekako oko Nove godine i Božića zajedno sa pobunjenicima jurišali vojnici iz Rusije. Ovde se takođe javlja kako kombinovane ruske i pobunjeničke trupe poslednjih nedelju dana napadaju Ukrajince duž cele linije fronta. NATO tvrdi da Rusa ima devet xiljada s ove strane granice... Putin kaže da u Ukrajini, odnosno u njenom istočnom delu koji sad sebe naziva Novorusijom a sastavljen je iz dve narodne republike, ratuju "natovski legioni".

150

Sva je prilika da je cilj ove najnovije ofanzive zauzimanje Debaljceva, važne železničke raskrsnice blizu Luganska, koji je prestonica istoimene pobunjeničke Luganske Narodne Republike. Ukrajinci su još letos izbacili pobunjenike iz Debaljceva i uklinili se između DNR i LNR. Sada reskiraju da se nađu u okruženju, jer im je iza leđa reka sa jednim mostom, pa ako most padne... i tako dalje i sve što uz to ide... Tokom letošnje pobunjeničke ofanzive se to uklinjavanje, pa upadanje u obruče, ukrajinskim trupama desilo nekoliko puta, a najgore su prošli pod gradićem Ilovajskom i Saur Mogilom, jednim brdom koje je znamenito po bici iz 1943, u kojoj je izginulo grdno mnogo vojnika Crvene armije. Nakon Ilovajska ruski mediji su seirili nedeljama i pokazivali slike leševa, zarobljenih, i razbijenih tenkova i ostale tehnike... Ruski jezik ima reč za veliki poraz – "razgrom." Drugi cilj ove ofanzive je možda i zauzimanje Marijupolja, jer se odatle otvara put ka Zaporoškoj oblasti i dalje uz obalu ka Hersonskoj oblasti i Krimu, a Ukrajina još reskira da izgubi važnu teretnu luku. Zapravo, cilj je bolja pregovaračka pozicija kad jednog dana dođe do ozbiljnih pregovora, budući da se sve njima završava.

151

Nijedna strana, međutim, nema snage (ljudi) da sve okonča u jednom odsudnom koraku (il' pukovnik – il' pokojnik), nego tako... tamo i natrag uz mnogo artiljerije svih kalibara i strašna razaranja. Negde sam video podatak da već ima milion interno raseljenih. U Kijevu, čini mi se, ima manje automobila na ulici, grivna devalvira, gorivo poskupljuje, bile restrikcije struje. Već je postalo obično da sa fronta stižu limeni sanduci i bogalji. Ide i mobilizacija, pa se jedni bune zašto idu oni, a drugi sede kod kuće. Generalštab piše krivične prijave za izbegavanje mobilizacije, ali se meni ne čini da zvanični Kijev ima problem sa mobilizacionom krizom kao Srbija 1991. U dve istočne oblasti proglašena vanredna situacija, ali ne i ratno stanje. Kramatorsk 29. januar 2015. U hotelu na recepciji radi trol, a jednako je toliko i zao. Hotel je mešanac skladišta i na primer nečega poput rashodovane dermatovenerološke klinike. Sve u svemu, toplo je, čisto i ima tople vode. Jedini problem je što u odnosnom hotelu nema hrane, nego funkciju hotelskog restorana obavlja ugostiteljska ustanova za društvenu ishranu pola kilometra dalje, što na koncu konca nije loše jer se čovek prošeta pre i nakon obroka.

152

Mesta u drugim hotelima nema, jer su puni vojske i kojekakvih čudnih ljudi koji liče na sektorske radnike (za rad na sektoru), a u uslovima oružanog konflikta. Neki nose pištolje, a neki torbice u koje isti pištolji mogu da stanu, plus dokumenti raznog stepena poverljivosti. Sami sektorski radnici (za rad na sektoru) izgledaju jednako poverljivo u crnim žaketima, kačketima, i šimi cipelama koje su beznadežno raskiseljene po bljuzgavici u koju se juče i danas pretvorio neveliki sneg. Mi ovde čekamo dozvolu da odemo dalje. Tim povodom smo predali dokumente, fotokopije dokumenata i napisali nadležnom organu molbe koje smo svojeručno potpisali. U molbi se Nadležni organ moli da nam u skladu sa rešenjima Vlade te Ministarstva i Koordinacionog tela izda dozvolu da se krećemo na pravcu XYZ, a u cilju obavljanja delatnosti. Svi ratovi su užasno birokratizovana posla, i tome nema leka. Sa ovlašćenim licima najbolje je biti ljubazan i ne izvoditi besne gliste, i što narod veli "ljubičica biti skromna", a lica se obično opitome i potpišu magični papir. Otprilike 80 km dalje, rat se nastavlja. Tamo negde prema onom Debaljcevu ubilo troje, od njih jedno dete. Ukrajinska strana tvrdi da čvrsto drži linije, pobunjenička da rečene linije sam' što nisu pale.

153

Dobrovoljci/humanitarci evakuišu narod iz Debaljceva, ali babe i dede uglavnom ne žele da napuste kuće. Nema struje, vode, gasa i grejanja. Valođa šofer došao je iz Donjecka da pokupi nas i penzije (tamo banke ne rade), i ispričao mi da mu je do temelja izgorela kuća u naselju Spartak, nadomak aerodroma, tamo gde smo letos pravili roštilj i jeli krastavce iz bašte dok smo posmatrali noćne borbe oko aerodroma. Komšija koja je došao zajedno s njim ovako je opisao odnosni događaj: "Počele rakete da padaju, ja ležim pod nekim ispustom, zasipa me zemlja, a ulicom ide baba i nosi kese sa bakalukom, ja joj vičem LEZI, ona stoji i ne mrda, padne raketa pred nju, ona pođe natrag, padne nova, ona se obrne ukrug, i sve tako, ali kese ne pušta. I prežive baba, ali geleri izbušili kese i prosulo joj se mleko i svu je ulopalo. A kuća izgorela načisto." Familija je, veli Valođa, slava Bogu dobro. Ker Nalivaj (koji voli bostan) je takođe živ. Donjeck 30. januar 2015. Ama samo što smo stigli, ni kafu popili nismo, dođoše neki da jave kako su pale, da li rakete, da li granate, te ubile dvoje u trolejbusu, a na drugom mestu još petoro u redu za humanitarnu pomoć. Ta koja je ubila petoro pala je blizu

154

centra grada, ne tamo kod aerodroma gde se gine svaki dan. Lokalne vlasti govore o 20 ranjenih. Po gradu ima malo ljudi i automobila, ali više no što sam očekivao. Za divno čudo, ima sveta sa decom. Čak su izveli bebe u kolicima na vazduh, iako je magla i hladno i kilavo. Od aerodroma, odnosno prigradskih naselja Peski, Spartak, Marinka, tako nekako, na tom pravcu – tutnji. Prvo se u brzom ritmu složi salva iz višecevnog bacača raketa, pa onda tupo, sa pauzama od po 20-ak sekundi, lupaju haubičke granate. Malo su se primirili oko 2 popodne, pa su opet počeli da bubnjaju u prvi mrak… Snage DNR-a upale su noćas tenkovima u nekakav Ugljegorsk, koji je na boku ukrajinskih trupa koje drže klin kod Debaljceva, i tu se vode oštre borbe. Navodno je na zgradu opštine u tom Ugljegorsku istaknuta zastava DNR. Ukrajinska strana to negira, tvrdeći da su i Ugljegorsk i Debaljcevo pod kontrolom vojske. Iz Kijeva javljaju kako je u bombardovanju Debaljceva poginulo sedam civila…. Juče tri. Dok smo ranije danas čekali da pređemo sa jedne strane na drugu, kod nekakvog Kurahova, odnosno Velike Novoselovke, malo dalje od puta osmotrimo sveže kratere; kao da su jučerašnji ili noćašnji, ni zemlja se oko njih nije zamrzla, i bandere sve oljuštene od gelera… Pogledam

155

kolonu od više od 50 automobila i barem 20 kamiona koja se formirala iz pravca Donjecka, pa se uplašim – a šta ako baš sad opletu? Napravili bi klanicu. Kad se čovek nađe na tako nekom mestu, potpuno mu je svejedno ko ga gađa i sa kakvim pobudama… Onaj narod izašao iz kola, sjatio se oko nekog bunkera i brzom brzinom popunjava zahteve za dozvolu da pređe liniju fronta. Psuju, kunu, kume, mole, zanovetaju. Oni vojnici takođe viču, pokušavaju da zavedu red. “Prozlio se narod, muka je velika,” kaže šofer koji ima divno ime – Kasper (baš kao dobri duh). Ukrajinski vojnici su nervozni jer su u dometu, a još nedeljama žive u glibavim zemunicama, ili što bi rek’o Kasper (kao dobri duh): “Nit’ im toplote, nit' gde da se operu, nit’ zdravlja, nit’ radosti.” Oni preko puta, pa tako, desetak kilometara dalje preko ničije zemlje, žive isto tako, i jednako su nervozni. Mislim da su pravi heroji ovog i svih ostalih modernih ratova zapravo šoferi kamiona i autobusa. Idu najneverovatnijim putevima preko najopasnijih mesta na svetu, i voze narod i robu.

156

Donjeck 31. januar 2015. Kad se iz centra grada krene prema Kijevskom rejonu, na sever, a blizu aerodroma, sve izgleda normalno, osim što su saloni automobila i slične radnje zatvorene, a tako je svejedno od letos. Narod prolazi, ide za svojim poslom, živi se kako se mora. Od aerodroma i onih sela Peski i Marinka i tome podobno – tutnji. Poneka granata velikog kalibra (artiljerija bije i na 35 kilometara) padne malo bliže, a to se oseti tako što se malo zatresu stakla na automobilu. Sve u svemu ništa naročito, i čovek se na to navikne, posebno ako tu i živi. Tri kilometra dalje je Kijevski prospekt. Prvo se vide oštećenja na ponekoj zgradi, geleri presekli stablo, izbušeni stubovi ulične rasvete… potom je, petsto metara dalje, razbijena svaka peta zgrada, pa svaka treća… Onda je neko odustao da ulicu čisti od snega, pa je sve tamo prema srušenom Putilovskom mostu, nadomak aerodroma, ledena pista. “Ovde vam je sad mrtva zona, a ne rade ni mobilni,” veli čiča koji, sa cegerom od opletene plastike (kakav nisam video od 1972.), ide odnekud negde. Sem njega na ulici još dvoje. Kilometar unutar mrtve zone su i dalje stambeni blokovi, sovjetske “komunalke”, zajednički smeštaj za radničku klasu. Ispred jedne su tri žene đubrovnicima ispljuskivale

157

vodu iz bare od otopljenog snega u neke prljave kofe, i brzo nosile unutra jer nije zdravo biti napolju. Ovde vode nema već dve nedelje, nema ni struje, samim tim ni grejanja, a nema ni gasa. U komunalci koja izgleda kao da nije krečena od kako je Rodion Raskoljnikov koknuo babu, bilo je jezivo i bez bombardovanja, a sada su pride tanki cigleni zidovi izrazbijani eksplozijama i napukli, te kroz rupe duva vetar. Tetka po imenu Olga nam je pokazala svoj stan, koji se sastoji od jedne sobe u kojoj žive ona i sin student, a u hodniku su zajednička kuhinja i klozet. Na ormanu razne slike sa romantičnim motivima, sve neke vile rusalke i senovita jezera i ruže. “Vodu sa ulice koristimo da ispiramo klozete, ili je procedimo, skuvamo (kupili bocu gasa, pa imaju) – onda je i za pranje, a pijaću vodu kupujemo, ali nemaju svi pare, jer penzioneri ne dobijaju penzije pa delimo,” veli ona. “Vodu iz opštine donosili u cisterni dva dana, a onda prestali jer je opasno.” Olga kaže da svaki dan od aerodroma doleti ponešto. “Juče su pale tri tu iza zgrade." U zgradi je od muških, sem Olginog sina, još samo Nikolaj, koji ima 92 godine i jednu nogu, jer je drugu izgubio nesrećnim slučajem (zgazio ga kamion) tokom bitke za Vjazmu, tokom Velikog otadžbinskog rata. Tako da od Nikolaja nikakve vajde, kaže Olga.

158

Druga komšinica, baba Ljubov Aleksandrovna, izgleda kao sumo rvač. Nije ona debela, nego je na sebe obukla sve što ima. Ovde nije preterano hladno, tu je oko nule, ali je gadno kad čovek ne može da se ogreje ceo dan. Ljubov se trese. “Ja više ne mogu da se ugrejem, obukla sam sve i džaba. Nemam gde da odem u grad, rodbina iz Poltave (centralna Ukrajina) me neće jer smo ovde, kako vele, svi separatisti, penziju nisam dobila od septembra.” I tako… Kod Debaljceva, odnosno Ugljegorska borbe, odnosno pobunjenička ofanziva i ukrajinsko, što se kaže, kontranastupljenije. Načelnik lokalne milicije javio kako je u bombardovanju grada poginulo 12 civila. Ovdašnji komandant Eduard Bacurin kaže kako je u toku “pregrupisanje i rotacija trupa nakon uspešne blokade Debaljceva.” Evo baš sad javljaju ovi odavde iz Donjecka kako su njihove snage uzele neko selo Kalinovku, koje je zapadno od Debaljceva, što je teško proveriti, sem da se ode tamo, što ćemo pokušati ujutro. Ukrajinci tvrde da sve to nije tačno. Kod Marijupolja – borbe, istina ne tako ozbiljne. Kod Luganska – borbe. Oko Donjecka – borbe. Umal' da zaboravim – ukrajinske vlasti raspisale nagradu za svaki uništeni tenk, borbeno vozilo, avion, raketni lanser itd.

159

Ko je hrabar i dobro cilja, za tenk može zaraditi 3 hiljade dolara. Malo li je .... A onomad su, video sam na vestima, krenuli da mobilišu lovce (jer imaju oružje) u neku kao pomoćnu miliciju, testiranje je u toku. U Minsku počeli novi pregovori o mirnom okončanju krize, koji za cilj imaju primirje, uklanjanje teškog naoružanja na 15 kilometara od linije fronta, razmenu zarobljenika i tome podobno. Oni prošli pregovori su, slava Bogu, takođe završeni uspešno, i potpisan je sporazum o prekidu vatre. Komandant ukrajinskog ultradesnog dobrovoljačkog puka (bio bataljon, pa porastao do puka) “Azov” i narodni deputat (poslanik) Andrej Bilicki optužio vlast za kapitulantstvo. Bataljoni koji krvare odavno su listom nezadovoljni kako vlast vodi rat. NOVO: Pregovori u Minsku propali, rekao Leonid Kučma, bivši ukrajinski predsednik i izaslanik Kijeva u pregovorima (agencija Interfaks): "Današnje konsultacije o Planu ispunjavanja sporazuma iz Minska... prekinute su zbog nepojavljivanja potpisnika sporazuma, (lidera DNR i LNR) Aleksandra Zaharčenka i Igora Plotnickog, ultimativnih zahteva njihovih izaslanika Denisa Pušilina i Vladislava Deinega, te zato što su odbili da razmotre plan o hitnom prekidu neprijateljstava i izmeštanju teškog oružja."

160

Jenakijevo-Donjeck 01. februar 2015. Po Jenakijevu, koje je 5km jugozapadno od onog Ugljegorska, i otud i odovud bije artiljerija. Odnosno, ne baš po centru grada, gde još ima naroda koji se zatrči, kupi hranu i pobegne, nego po predgrađu. Kad je počelo da pada preblizu, mi smo se pokupili i otišli. U Donjecku pale granate u ulici Šorsa kod broja 92, kilometar i po od centra, te ubile nekog nesrećnika koji je pošao u apoteku – tako je rekao njegov tast, koji je posle došao da ga pozna. Baba iz komšiluka kaže da je ginjenik potrčao da se skloni kad je lupila prva, i natrčao pravo na drugu. Grobari došli, umotali leš u najlon kesu i odneli. Dva milicionera su ofrlje obezbedili mesto do dolaska grobara, a onda otišli i oni. Uviđaji se ne rade za sitnicu, kazao je onaj sa činom. Drugi je jeo pecivo. Donjeck 03. februar 2015. U Kujbiševskom rejonu grada Donjecka ima parking koji je nedaleko od železničke stanice. Parking je napušten jer je zatvoren obližnji supermarket, budući da je front blizu. Železnička stanica je razlupana još letos, a vozovi ne idu. Istoimeni Kujbiševski rejon je jedan od nekoliko koji gledaju prema frontu, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.

161

Iako železnica ne saobraća, minibusi, ili kako ih ovde zovu maršrutke, a koji su ranije putnike sa stanice i tog dela Kujbiševskog rejona prevozili okolo, i dalje idu. Radi bezbednosti, maršrutke su se samo preselile na prazan parking kod supermarketa. Da bi minibusi išli, potrebni su šoferi, a oni opet moraju da stoje na stanici pored vozila i čekaju putnike, koje okolo voze za otprilike pet grivni (otprilike 0.2 eura) po glavi. Problem za vozače i putnike je nastao jednog lepog dana kada su snage DNR negde u komšiluk doselile bateriju, po zvuku bih rekao, minobacača, koja odatle bije po Ukrajincima, tamo prema aerodromu i pripadajućim selima. Ukrajinci, naravno, odgovaraju na vatru, ali granate poneki put podbace pa padnu na parking. Vozači, uključiv i Evgenija koji ima zlatne zube, šofersku bundu i kapu ušanku, dosetili su se i otvorili šaht od parnog grejanja da se u njemu kriju. “Kad ono počne da pada, eno, eno krater, eno, eno vidi drugi, ima i onaj tamo, ali smo ga zatrpali jer u njemu ima dabome neeksplodirana granata, ovolika k'o balvan, a mi poskačemo unutra u rupu i čekamo da prođe; ali je problem što tamo mesta ima za najviše četvoro, a nas ume da bude i po sedmorica, ako ne računamo Sašu. Daš cigaretu?” Minobacač se u to oglasio sa jednim velikim BUM, pa onda opet, a šoferi su se polako primakli rupi jer je zdrava pamet nalagala da će uskoro da usledi uzvratna vatra. Osim zlopatnog Saše, koji ima jedno 150 kila i ne može da stane u

162

šaht. Probao je jednom kad su opleli odnekud, pa se zaglavio, a dok je pokušavao da se iskobelja, 50 metara dalje pala je raketa ali nikog nije ubila. “Eh zemljak, i šta sad ja radim? Ništa. Sedim u maršutki i čekam da prođe. Daš cigaretu?” Onda je Saša stavio cigaretu za uvo (za posle), izvadio komad ‘leba i ovdašnje masne slanine zvane salo i glavicu luka, te seo u kabinu da fruštukuje, taman do polaska po voznom redu. Dve žene su sedele unutra i čekale da se krene, jer su išle na pijacu u Makejevku, tu blizu, da kupe kiseo kupus i prodaju neke prnje. Onomad su nedaleko odavde poginuli vozač trolejbusa i putnik, 22. januara, takođe u trolejbusu, šofer i 14 putnika... Maršutke su inače marke “Gazela”, stare 20-ak godina, ne znam napamet njihove tehničke karakteristike, raznih boja, uglavnom su trule k'o pečurka, a svakoj zadnji točkovi beže pred prednje (vozači će znati o čemu govorim). Evgenije kaže da se ne boji jer “moram da jedem i deca moraju da jedu i žena, a ja onda sednem za volan i vozim.” “Mi svejedno moramo da stojimo ovde, vidi koliki su ovi blokovi, kud bi i kako narod odavde da nije nas. Ne smemo ni da se premestimo, jer je ovuda najbolje da se zađe na stanicu pošto ima zaklon od zgrada svuda okolo. Daš cigaretu?"

163

Ugljegorsk – Donjeck 04. februar 2015. Da bi čovek došao do Ugljegorska mora da prođe Gorlovku, pa onda zemljanim putem kroz blato retko kao čorba još 25 kilometara, a onda da pipa preko kratera od artiljerije, sve se dragom Bogu moleći da u rupama nije ostalo nešto neeksplodirano. Ugljegorsk, severoistočno od Donjecka, selendra usred ničega, nelepo mesto uglavljeno između napuštenih i polunapuštenih rudnika, postao je važan kad je iz tog pravca vojska pobunjeničke Donjecke Narodne Republike počela ofanzivu na ukrajinske trupe kod Debaljceva. Nakon nedelju i kusur dana ogorčenih borbi, Ukrajinci su se povukli otprilike tri kilometra od centra varošice. Po Ugljegorsku su se danas smucali vojnici DNR i skupljali puške, municiju i bombe koje su se valjale okolo. Prema nama su bili veoma susretljivi, posebno komandir čete sa pozivnim znakom Železni. On je sa patrolom od četvorice momaka obilazio mesto, pa se trefilo da smo se našli baš pored tenka koji je dobio direktan pogodak iz protivoklopnog topa, te mu je kupola odletela 15 metara dalje, a posada se istopila jer su municija i gorivo prokuvali. Malo dalje pored oklopnog transportera koji se zakucao u neku garažu ležali su leševi trojice ukrajinskih vojnika, čije

164

su glave bile pokrivene krpama. Negde pozadi je dosadno, kljucajući kao pokvaren zub, gađao minobacač. “Ovde trojica, tamo dalje četvorica, a sad vas vodimo da vidite hit,” rekao je Železni i podrignuo na salamu. Pola kilometra dalje smo kroz rupu u betonskoj ogradi ušli u nešto što je ličilo na baštu restorana ili tome podobno. Unutra su bila još četiri leša, a oko jednog koji je bio potrgan na komade, smucala se debela mačka, čupava repa i sive boje i pokušavala da ga doručkuje. “Šic!” rekao je vojnik i šutnuo mačku koja je promuklo krmauknula i pobegla, da bi se vratila ni minut docnije i sa jednakom strašću navalila na leš. “Šic. Pokvareno je, otrovaćeš se,” opet ju je šutnuo vojnik. Železni je objasnio da su mrtvi Ukrajinci njegov trofej, i da je on lično iz ručnog bacača pogodio mesto gde su se krili. Kod kuće gde su bili oni razbijeni tenk i transporter stajao je moj ispisnik Sergej Kopun, fini jedan čovek, obučen u plavi radni kombinezon. “A što neko ne dođe, ajte vi recite im, da pokupi mrtve, ružno je da ih preskačemo kad izađemo iz podruma, evo vam broj, imam sina u Rusiji, zovite, javite da smo živi, ja znate ne mogu da odem odavde, baba je paralizovana i nemam je kud,” rekao je Sergej Kopun. Telefoni nisu radili. Ostavio sam mu kutiju cigareta i otišao.

165

E, onda su Ukrajinci iz pravca Debalčeva počeli da gađaju artiljerijom, ali negde prema putu kojim smo došli, pa smo brzo krenuli nazad da nas ne odseku. Kad smo došli u Donjeck, saznamo da je granata pala pred bolnicu br. 27 i petoro ubila, petoro ranila, te razlupala sve prostorije na jednoj strani zgrade. “A gde deco da ja idem sad na dijalizu, sva bolnica razbijena?” pita jedna zabrađena baba sa crnim paščetom na povocu, plavim očima i lila bundom od veštačkog krzna. “Ne znam, baba,” velim ja. Taman pođemo nazad, a ono pala granata na auto, nasred kružnog toka ni kilometer od hotela gde odsedamo, te ubila vozača i putnika. Sad opet tuku tamo prema tom Sunčanom Naselju, ali nečim velikim gađaju. Kao da su haubice. Eto. Ja sad moram nešto da pojedem, gladan sam kao pas. Debaljcevo 06. februar 2015. Dok su se kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland pripremali da sednu na kanabe (ili za sto) kod Putina, ne bi li sa njim raspravili kako da okončaju klanje na istoku Ukrajine, ovdašnje vlasti u pobunjeničkoj DNR su ranom zorom mobilisale tridesetak autobusa da bi izvele evakuaciju naroda iz varoši Debaljceva, koja je pak u komšiluku onog Ugljegorska.

166

Isto to je uradila i ukrajinska strana, samo što je njihov konvoj došao iz pravca Artjomovska, niz jedini put ka Debaljceva koji nije pod direktnom kontrolom pobunjenika, ali jeste pod artiljerijskom vatrom. Da ne bude zabune, dogovoreno je da tokom evakuacije traje lokalno primirje, što se posle pokazalo kao prilično ležerno doživljena obaveza. Debaljcevo je železničarska varoš, otprilike 25.000 ljudi, nešto na priliku Lapova, odnosno jedna gigantska skretnica koja je do rata bila užasno važna za lokalnu ekonomiju, jer su tuda išli vozovi na sve četiri strane. Sad je takođe važna, jer su se Ukrajinci tu uklinili pobunjenicima, ali su im ovi udarili na bokove, pa su zauzimanjem Ugljegorska pre neki dan i pritiskom na neko Nikišino sa druge strane (od Luganska), došli u poziciju da vladine trupe potpuno okruže. U Debaljcevu je ostalo nešto oko 3000 ljudi, ostali su pobegli. Ne rade radnje, nema telefonskih veza ni fiksnih ni mobilnih. Jutros neki čovek poginuo u bombardovanju, i sve tako. Debaljcevo je mesto, pa šta znam… ‘nako sivo, prosečno, pih, da čovek prođe kroz njega putem i da ne zapazi da je prošao. Sad je još gore, jer se oko njega i u njemu ratuje već pola godine, a od pre dve nedelje po njemu svaki dan padaju pobunjeničke granate.

167

I tako, prođemo u konvoju koji je obezbeđivao OEBS kroz Ugljegorsk, odakle su pokupili one leševe (nije me mrzelo da proverim), jednim opustelim i kaljavim putem pređemo liniju fronta i uđemo u Debaljcevo, a tamo u štrikanom džemperu stoji jedna Roza Rafailovna koja je bolesna i neće da beži iz grada. “Neću da krepam k’o pašče na železničkoj stanici negde u Ukrajini, ima ovde da umrem na miru ili da me ubije granata, meni svejedno.” Roza ima velike podočnjake i žuta je u licu. Kaže da je boli. Dali smo joj sve analgetike koje smo imali kod sebe. Kod gradskog sovjeta grdno mnogo sveta, ja pomislio svi se spremili da idu, kad ono jok, dele humanitarnu pomoć u vidu kese u kojoj su makarone, konzerve i kanda neki keksi i koješta još. Došla tu i ukrajinska vojska da se prošeta, odmori od rovova, ogrebe za cigaretu, da popriča, vidi šta ima i tako dalje. Uglavnom momci, ali ima i trećepozivaca. Odmah iza sovjeta, kod nekih garaža, haubice su gađale prema pobunjeničkim položajima na svaka tri minuta, pa ono kad lupi, sve se narod stresa. Povremeno bi nam vetar naneo i smrad kordita, topovskog baruta. Mnogi neće da idu, jer nemaju para, posla, gde, kome i kako. Opet, jedan kaže: “Čekam naše,” i namigne na stranu Ugljegorska i Gorlovke gde su pobunjenici. Drugi kaže: “Čekam da naši pobede,” i namigne na ukrajinsku vojsku.

168

Malo je bilo čudno što bi DNR evakuisala narod sa teritorije koju kontroliše Ukrajina, ali mi je posle sinulo da je Debaljcevo poluokruženo, da se na njega sprema ofanziva ako propadne stvar u Moskvi, te da je konvoj odličan marketinški potez. Pratilo ga je naime najmanje 10 novinarskih ekipa, a još tri puta toliko ih je čekalo u povratku ka Gorlovki, a onda su DNR-ovci još i optužili Ukrajince za sabotažu evakuacije. Kod zgrade sovjeta poneki su ulazili u autobuse, vukući denjkove stvari, nervoznu decu i kilave starce. Ukupno je 500 ljudi krenulo iz Debaljceva, barem je tako rekao ukrajinski državni činovnik na licu mesta. Za DNR je pošlo samo njih 60-ak, a mnogima iz te grupe je ovo samo usputna stanica za Rusiju. U Ugljegorsku su ih sačekale patriotske televizije. "Ništa vi, braćo izbeglice, nema da brinete, divan je narod ovde i gostoljubiv, i država vam je sve pripremila," kezila se prema kamerama nekakva trajno ondulirana tetka, društvena radnica u čizmama na štikle i bundi na šljokice. Jedan deda okrenuo se prema meni pa rekao, "A koji joj je đavo, ovo su sve domaći u autobusima, svi su radili ili na pruzi ili u “Zavodu Stirol”, ovde u Gorlovki." Neki DNR vojnik je na to kašljucnuo otpozadi i zvecnuo automatom, a deda je seo na bicikl i nestao. Po Donjecku opet drnda artiljerija.

169

Elenovka 07. februar 2015. U selu Elenovki, 15 kilometara na jug od Donjecka, srećno su sa dva kera, jednim unukom, mačkom i kozom, živeli baba Valentina i deda Saša. Imali su frižider sa tri fioke za duboko zamrzavanje, nov poljski klozet, dečju sobu, tuš kabinu, televizor, satelitsku antenu i internet. I mobilni telefon. U bašti je takođe bilo rodno drvo kajsije. Sve u svemu, Elenovka je jedno lepo mesto, ima mlin i grad je tu, a ni crkva nije predaleko; blizu je prodavnica da deda kupi votku. Onda je onomad doletela raketa iz višecevnog bacača i udarila u ćošak kuće, pa ga je eksplozija srušila, razvalila poljski klozet, slomila tuš kabinu, presekla kajsiju, izbušila satelitsku antenu, poplašila unuka, kozu, kerove i mačku, a usled nedostatka električne energije, nema ni interneta, a ne može se napuniti ni mobilni telefon. Vode i gasa nema. Televizor ne radi. U eksploziji je herojski stradao frižider sa tri fioke za duboko zamrzavanje. “Eh, kad je počelo da bombarduje, a mi unutra sedeli, sedeli, pa je uuuuhhhhhhh siiiiilno puklo, a frižider polete ovako, ovako, i sve leti, i leti na nas, i dabome, on nas je slava Bogu zaštitio, pa niko nije poginuo, nego frižider svu onu parčad pokupio,” pripovedala je Valentina.

170

Deda Saša je klimao glavom jer je on mudar i ne mora da govori. Baba Valentina je presavila tabak, popisala štetu i od narodnih vlasti zahtevala nadoknadu za razbijeni frižider i meso u njemu jer se pokvarilo. Vlasti međutim, nisu došle da ustanove činjenično stanje, evo četvrti je dan i Valentina je ljuta. “Najgore mi što pored onolikog mesa sad moram da jedem konzerve iz humanitarne pomoći… a tek što je klozet bio lep… a sad moramo u komšiluk kad je jel’te potreba, ali neka, neka, iskoristićemo mi vrata od frižidera da klozet popravimo,” pričala je premeštajući se sa noge na nogu i zavrćući skutove od rekle neodređene boje (kanda je nekad bila crvenkasta). Plehovi od frižidera su uzidani u ćošak kuće, koji je pod remontom jer su dobri ljudi došli da pomognu. Unuk je poslat u grad kod tetke i teče, koji je bangav ali donosi kese sa humanitarnom pomoći. Koza je pobegla, kerovi se smucaju, a mačka se odmetnula u komšiluk. Nikšino-Donjeck, 09. februar 2015. Danas je nekim ljudima u Kujbiševskom rejonu u Donjecku izgoreo stan, jer je u njega lupila mina te su ostali su bez ičega; žena je naricala kao za mrtvacem, njen muž je stajao pored i plakao.

171

Na potpuno pustom putu između Toreza i Nikišina videli smo klinku od petnaestak godina sa dečkom. Šetaju između kratera od granata i drže se za ruke. Oligarh Rinat Ahmetov zatvorio je železare u Jenakijevu i Makejevki, jer je nemoguće dopremiti sirovine zbog uništenih pruga, pa je bez posla ostalo par hiljada ljudi na koje svejedno povremeno padaju artiljerijska zrna. Kod Debaljceva, koje brani ukrajinska vojska, vode se ogorčene borbe sa pobunjenicima, a u podrumima se krije otprilike 3000 civila. Sinoć je u Donjecku odletelo u vazduh skladište municije, a od udarnog talasa pola grada je zaigralo kao da je zemljotres. Izbeglice iz Debaljceva od onomad sede u vagonima na železničkoj stanici u Slavjansku i čekaju da voz krene. Vojnik na blokpostu je iz puške ubio štene nemačkog ovčara, jer je bio dokon. Štene je htelo da se igra. Kondratovka - Grozno 10. februar 2015. Put kojim smo pre neki dan išli u Ugljegorsk nije bio isti, jer su ga na nekoliko mesta dodatno razvalile granate velike težine, ali i novi i novi tenkovi i artiljerija koje su pobunjenici vozili ka debaljcevskom kotlu. Donjeck tvrdi da je obruč tamo zatvoren. Kijev kaže da nije. Pao je sneg, nije veliki, ali je dobro hladno.

172

U selu Kondratovka, koje je usput, granata je pala na jednu kućicu, baš sam je zapamtio od ranije, bila je na priliku kao kuća Baba Jage sa kokošjim nogama, razduvala ju je i sve su madraci i prljave krpe i jedna stolica visili po drveću. Ostala je rupa duboka tri metra i široka pet, i oko nje gomila izlomljenih dasaka i staklo i najloni. Mesni grobar Afanasije, koji živi u komšiluku, simpatičan jedan brkica u crnom džemperu (kako profesija nalaže), kaže da u kući za divno čudo niko nije poginuo. “Ispraćali goste, pa se trefili u predsoblju, a ono palo u dnevnu sobu pa ih sve poizbacivalo napolje u dvorište.” Afanasije se požalio da posao loše ide jer niko ne kupuje pogrebnu opremu, budući da narod nema para, nego zakopavaju na brzinu i kako stignu i u sanducima koje sami prave. “Uzmu čamove sanduke za municiju od bacača raketa, razvale ih i od sedam-osam ispadne jedan dobar mrtvački sanduk a od restlova krstača, a mi naplatimo samo za kopanje rake, što je para nikakva... A i vojsku smo sahranjivali, ali to radimo džabe jer je gre’ota naplatiti.” Od Ugljegorska, dalje niz put prema selu Groznom i Debaljcevu, bije artiljerija i otud od Ukrajinaca i odovud od pobunjenika, i blizu i daleko. Povremeno se jave i bacači raketa. Malo se smire, pet minuta, deset, pa opet. Kozaci, izviđački vod, ispitali su nas ko smo, šta smo i šta kog đavola xoćemo, onda su mi pokupili cigarete “imamo

173

mi, imamo, nego smo zaboravili, pa nas ako ima duvanite”, da bi nas potom predali Mališi, što je pozivni znak komandira, koji nas je proveo okolo i pokazao napušteno skladište artiljerijske municije, uglavnom metaka za protivtenkovski top od 100mm. Ukrajinci su kanda odatle odstupili u žurbi. Obligatno su nam pokazali i smrznuti leš ukrajinskog vojnika, koji nekoliko dana ne smeju da pomere jer se boje da je miniran. Ponudili su da, za kameru, mrca vežu za noge dugačkim konopcem, mi da se izmaknemo, a oni da povuku iz sve snage koliko da vide šta će da bude, i uvredili se silno kad smo ih odbili. “Baš ništa ne znate, mnogo ste glupi, a mogli smo Holivud da vam napravimo,” rekao je Mališa, te otišao negde napred odakle se čula pešadijska vatra. Oni njegovi klipani su nas pogledali k'o smrdljiv sir, jer smo im pokvarili igru i otrčali dalje. Pojavio se malo posle kozački jesaul Senja, valjda komandir čete, odnosno sotnje – stotine (jer nije naglasio da je recimo, pukovski jesaul). Nizak, ljut i bradat čovek i kozačkom šubarom od dobrog astragana, i na njoj carskom kokardom. Oko njega sve neki do zuba naoružani grmalji koji se gegaju kad idu, pljuckaju kroz prednje zube i strašno psuju. Senja kaže da su mnogi od njih u ovom ratu izgubili ponekog bliskog od familije. "Takvi se bore najbolje, i ne predaju se nego se zubima kolju.”

174

Na Kramatorsk, odakle sam krenuo ovamo, pale su rakete ispaljene iz nečeg dalekometnog i ubile osmoro, a 63 ranile. U Donjecku granata lupila u supermarket pored kojeg na parkingu stoje vozači autobusa. Bilo ih je trojica, sklonili se u šahtu pa niko nije stradao, a onaj debeli koji ne može da stane unutra nije bio tamo, nego negde na trasi. Kod Marijupolja, na Azovskom moru, ukrajinske snage prešle u ofanzivu i pomerile se nekoliko kilometara napred. Donjeck 11. februar 2015. Jutros je, taman što smo seli da doručkujemo, nekoliko granata, raketa, čega li, palo na centralnu autobusku stanicu u Donjecku. Šest mrtvih, osam teško ranjenih. Sreća te je prvi deo salve pao na neku fabriku odmah iza ćoška i u krug sudskog zatvora, pa je narod imao par sekundi da se razbegne, ili bi bilo crnje i gore. Jedna granata, raketa, kako god, probila je krov perona i zviznula pravo ispod, u žuti autobus marke “Gazela”, i na šofera koji je ostao za volanom i izgoreo. Dok smo stigli, mrtvozornici su već kupili poginule, a hitna pomoć ranjene. Vozača su ostavili onako jer nisu znali kako da ga ucelo izvade iz kabine, pa nek posedi neko vreme, neće nikuda, dok ne dođu spasioci iz Vanrednih situacija koji se u to bolje razumeju. Narod malo obilazio, gledao, gledao, krstio se i čudio, a onda je krenuo na posao i drugde.

175

Pola dana sam sebe ubeđivao da nije dobro razmišljati o sudbini tog kukavca, poginulog na dan kad su u Minsku započeli novi mirovni pregovori. Nit’ je prvi, nit’ poslednji, nit ih deli, nit’ ih množi. Statistika. Slučaj. Al’ dođavola, a šta da je… ? Ili da ga je…? A možda da mu je… ? I sve tako… To međutim, nikako ne valja. Ako se stvari dožive na tom nivou, onda posao trpi, jer čovek prestane da razmišlja jasno. Nego, kad već pričamo, ovde ima opera i balet, odlični su, a predstave su sjajno posećene – koliko je to u ovim budiboksnama okolnostima moguće. Davali su onomad “Travijatu”, a kritike su bile veoma povoljne. “Gost iz Sankt Petersburga, bariton Vladimir Vjorov, prosto je očarao ljubitelje muzike… upečatljivim kvalitetom vokala i baršunastim prelivima,” napisala je ovdašnja kritičarka Olga Streta. Orkestar pod upravom mladog Sergeja Dubnickog je, bez obzira na neiskustvo dirigenta (jer su oni iskusniji otišli), takođe dobio pohvale za izvanredno izvođenje. U subotu se daje “Cirkuska princeza”, simpatična opereta u tri čina Emeriha (Imre) Kalmana, koju na žalost neću gledati, jer ujutro odoh odavde.

176

Beograd 19. decembar 2015. Ovaj dnevnik je završen 11. februara 2014, sad će skoro godina. U međuvremenu se rat na istoku Ukrajine malo smirio jer se sporazum iz Minska, pa recimo, poštuje. Odnosno, pucaju oni, pucaju, povremeno poneko pogine ali nije kao što je bilo, možda zato što je Rusija intervenisala u Siriji, pa ima druga posla. U Donjecku, kako vele domaći, vojska „oslobađa“ belu tehniku i nameštaj iz napuštenih ali i naseljenih stanova (kad gazde nisu kod kuće, a ponegde i kad jesu) po rejonima blizu linije fronta. Baba i deda iz Elenovke su živi, kuću im je, vele u selu , popravio zet, a kupio im je i novi frižider. Unuk je u Rusiji, mačka se vratila. Zvao sam da proverim, baba nije zadovoljna. Stari frižider je bio lepši i imao je tri fioke za duboko zamrzavanje.

KRAJ

177

POGOVOR Ovi zapisi, većinom već fejsbučki objavljeni na parče, a na polzu proizvođača bensedina i žestokih alkoholnih pića koje su u sebe ulivali iščekujući pacijenti čim bi ih jedan dan dan bez nove doze Aleksandra Vasovića naterao da se, preko volje, o ukrajinskom belaju informišu iz dosadnih, površnih, suvoparnih i nadasve nemaštovitih mainstream medija, zasigurno su svetski unikum. Bilo je i biće, boguhvala, ratova a sa njima i ratnih reportaža. Autora zafaliti neće: sa napretkom tenologije svaki poštar sa mobilnim telefonom postaje snimatelj, izveštači se regrutuju među portirima rasturenih fabrika u kojima, začudo, još radi fiksni telefon a onaj lokalni blejač kojeg ne mrzi da jednim palcem kucka poruke dok ispija mlako pivo ispred zadruge biva ekspresno unapređen u analitičara dok ih sve koordinišu nekakvi nadobudni balavci koji koliko-toliko umeju da ukradu i prevedu nešto sa nekog od belosvetskih sajtova i ponosno se zovu urednici. Među celokupnim opusom gorenavedenih Frižider stoji kano klisurina – a možda i kao dinosaurus ili ptica dodo, što će već vreme pokazati. Nikako ne mogu da garantujem da autor, izdavač, pisci predgovora i pogovora i čitaoci ove knjige nisu nekakvo slepo crevo evolucije, grana koja će se sasušiti i otpasti jer će se ovi novinari ofrlje i njihovi čitaoci pokazati energetski isplativijima, genetski jednostavnijima za razmnožavanje i održavanje ili šta već. Ali dok god se to ne desi, ova će knjiga (a nadam se i buduće od istog autora, božezdravlja) biti neka vrsta

178

svete knjige za sve manji broj nekonzumenata, nepacijenata i neidiota. Zasluženo. Vrlo zasluženo. Jer ne samo što je ovaj Slučaj redak primer i značajno svedočanstvo posmatračkog novinarstva, nego je i njegov autor jedna sasvim nesvakidašnja pojava. Aleksandar je Vasović, složiće se svi koji ga znaju što profesionalno što privatno, jedinstven slučaj pisca iz XIX veka koji je novinar u XXI. O, zar se i to može? Može! Samo čitajte i posmatrajte. Lice Aleksandar Vasović postoji i izvan novinarstva, i osim u sitnim tehničkim detaljima, posve pripada XIX veku. Lovi ribu na mušice koje sam vezuje, od pera koja, što kradom što molbom, čupa iz repova i vratova faraonki, krdža i gluvara; poznaje seljake koji svinje hrane žirom i lovočuvare koji sa njih kožu deru a ne šure; druži se sa likovima koji se – u stvarnom životu – zovu Žan Milovan, Mrtvak, Vule Bubac i Kinjo. Sa svima njima Vaske razgovara i celog života upija priče, ljudske sudbine u kojima lovci ne dolaze kući samo sa trofejima nego i sa zuboboljom, zadnjicom punom dramlija i pocepanim gunjem, pecaroši ne hvataju samo kapitalce nego i upadaju u vodu, izvlače traktorske gume, jure ih kerovi. Kao lovac, ribolovac i ljubitelj prirode i svega SMB (u ranoj mladosti hteo je da bude k'o jedan čije se ime među ozbiljnim retnim izveštačima ne pominje ali je ipak preumio čim je uvideo da mu daleko više leži da priča zanimljivo o nesavršenim ljudskim bićima nego dosadno o savršenim glatkim topovskim cevima i lepim granatama) naučio je i da pažljivo gleda i da pomno sluša.

179

Samo takav posmatrač i slušač može postati pripovedač. A kad je još i svestrano obrazovan i načitan, razumevši se i u crkveno pojanje, i u istoriju Kompartije, i u mineralogiju sa petrografijom a uz to i pamti... otprilike od Zakona o udruženom radu i seća se poimence ko je sve držao poslednju stražu počivšem Brežnjevu Leonidu Iljiču – e taj majčin sin može i da se nosi sa sopstvenom podeljenošću u vremenu i svojom paralelnom egzistencijom u dva-tri veka (ovo o 2-3 veka je samo moja nenaučna pretpostavka, ne bi me začudilo da se jednog dana jestastveno utvrdi da je Vasović Srećka Aleksandar sam Kostur Radovanov, glavom i bradom). U Vasoviću pripovedaču ima elemenata Antona Čehova, Edgara Alana Poa, Gi de Mopasana, Marka Tvena, Uga Tarketija i Embrouza Birsa. Jednako koliko i dede Đorđa i pradede Velja Vasovića koji su, mogu sa sigurnošću tvrditi iako ih upoznao nisam, savremenici, ispisnici njihovog sabesednika Aleksandra. Od XX veka on je pokupio samo malo, premda najbolje: Danila Harmsa kao izvorište svog nadrealizma i apsurdizma i Miloša Vasića, rodonačelnika nemudrosernog pisanja o vrlo važnim temama. Samo takav vrstan posmatrač i pripovedač, i to u zreloj životnoj fazi kada je svaki novi rat u emocijama ako ne i u činjenicama tek još jedna iteracija doživljenoga, još jedan déjà vu, može bez lažnog strahopoštovanja pisati o ratu bez uobičajenih klišea, ne osvrćući se na zvanične istine, propagandu, državni interes, političku korektnost i ostale koještarije koje su izmišljene da ono što jeste to ne bude. Dresiran obrazovanjem i stalnom poplavom tumačenja, konzument informacija XXI veka sve manje traži i dobija najobičnije činjenice. Dvadesetprvi vek stvorio je čitaoce,

180

slušaoce, gledaoce i klikaoce zombije za koje rade proizvođači sadržaja zombiji (po starinski novinari, dok smo postojali). U tom depersonalizovanom i dehumanizovanom procesu proizvodnje i konzumiranja medijskih sadržaja do u beskraj se vrte floskule, ponavljaju opšta mesta i nude dubokoumna tumačenja s visoka. Novinske agencije, fabrike sirovina za gotovo sve druge prežvakače medijskih sadržaja, nemaju vremena, potrebe, volje ni strpljenja za detalje. Proizvođač agencijskog sadržaja, već pominjani Aleksandar Vasović, više se ne šalje na teren da bi nešto video svojim očima, razumeo, opisao i stavio u kontekst. Ne, agencijski delatnik kreće sa zadatkom da potvrdi neku tvrdnju, nešto što se učinilo ili pričinilo nekom trećem ili jedanaestom u lancu prenosilaca ili opovrgne neku laž ili podmetačinu koju je već iovako objavilo 59 nacionalnih agencija i nešto više od 4316 portala, sajtova, nepapirnih novina i koječega još. A kad živ čovek Aleksandar Vasović, Aleksandar Posmatrač Vasović, Aleksandar Sa Predznanjem Vasović, vidi nešto što on, kao takav, ume da prepozna i stavi u kontekst – e to uopšte ne treba agencijskom uredniku Aleksandra Agencijskog Vasovića. Što su konzumenti medijskog materijala (rahmetli čitaoci i gledaoci) veći idioti, to taj materijal mora biti sve više idiot-friendly, svaka pojedinačna vest mora zadovoljiti potrebe i onoga koji nikad ništa ni o čemu nije znao niti je za šta čuo a još za manje šta u stvari i mari. Tako u svakom agencijskom izveštaju morate i da spomenete da je Ukrajina bila deo Sovjetskog Saveza, i da je EU uvela sankcije Rusiji, i šta je rekao Putin, i ko je sve potvrdio današnji broj poginulih a ko (još) nije preuzeo odgovornost za koji masakr... i na kraju vam za vesti sa terena ostanu 2-3 reda. U koja doprinos

181

Aleksandra Vasovića može ući samo ako a) lično prisustvuje masakru – a čak su se i najgluplji mali zeleni, mali pijani, mali bradati, mali maskirani, mali krezubi i ostali izvođači klanja, streljanja, zatiranja i manjih sranja izbirikali pa to više ne rade u prisustvu trećih lica; b) neki od pomenutih malih najavi da će takav masakr izvesti, navodeći precizno vreme, mesto i planirani broj žrtava, pritom i dajući na uvid sopstveni ukaz o postavljenju ili v) utvrdi da zaraćenih strana nema nego su se iskrcali narandžasti troglavi šestonošci sa Marsa – a i to samo ako se legitimišu, daju izjavu u kameru (poželjno na engleskom) i obećaju da će se pojaviti u emisiji uživo. Dakle, proizvođač medijskog sadržaja XXI veka nema ni mandat, ni vremena a najčešće ni volje a bogme ni prava da ide i gleda, posmatra, njuška, miriši, zagleda, pipka, kopa i radi sve ono što su nekada, dok su postojali radili novinari. Pa pošto ništa od toga nit’ može, nit’ sme, nit’ hoće – onda nema nikoga ko može da odgovori na osnovna pitanja obične čeljadi koja još nije sasvim poidiotila. Po povratku iz mog prvog rata posramih se pred svojom rođenom babom što nisam umeo da odgovorim na njena sasvim obična pitanja koja svaka sasvim obična baba, majka, žena, domaćica smatra najnormalnijima: pošto je džak brašna a pošto metar drva; šta rade građani u soliterima bez dimnjaka kad padne zima a oni, odavno bez struje, treba da krenu da lože peć koju nemaju; kako se roditelji snalaze za pelene i žene za binde? I taman kad su nas potonji ratovi razni naučili da gledamo i slušamo i imamo odgovore na pitanja običnih normalnih baba – ona su izašla iz mode kao prevaziđena i nepotrebna. Danas se, valjda, smatra da konzumente ne interesuje ništa osim velikih misli raznih Putina i Putinčića, Obama i Obamčića.

182

Upravo je zato, dragi čitaoče, ova knjiga planetarno važna. Što se iz nje može saznati da vojska jede neloš boršč, ponekad; šta su peljmeni i valjaju li išta; koja je uloga kafanskih klupodera u revolucijama i promicanju demokratije; zašto se dobar oficir ne predaje pre nego što zastavu oblepi selotejpom za jarbol i veže žicom; kako vojska napreduje kad kiša pretvori mešavinu blata i ugljene prašine u tutkalo;zašto se ne treba uzbuđivati kada vas uapsi neki bašibozuk, čak ni kada vas uapsi nekoliko puta u istom danu, baš kao što ne treba ni preterivati sa uzvraćanjem ljubavi kad vas taj isti dripac sutradan zažvali jer mu obnoć tako došlo; idu li u ratu vozovi, kasne li i kojom se valutom kupuje karta; jesu li na vojni avlijski kerovi agresivniji nego inače... Budući da Aleksandra Vasovića znam i ratno i privatno, mogu da potvrdim da ništa od napisanog nije ni preterano ni neprimereno iako štošta zvuči i surovo i sirovo, i bezosećajno i neprimereno a ima i rečenica koje su tako harmsovske da bi neko neobavešten mogao pomisliti da su pisane samo efekta radi. Recimo: Poneko pogine ili bude ranjen, ali to je već u domenu loše sreće, a ne ratnih dejstava. To je jednostavno tako, tačna ocena i dobra procena. Ili kad usred rata autor obilazi ribolovačku radnju i deli gazdin bol što posao stoji jer su ovi našli da se bore baš tamo gde su najbolje vode za pecanje.Koliko god da zvuči kao da Vasović emulira Harmsa, to je samo zato što su oba autora, kao dobri posmatrači, sublimirali mnoge životne gluposti u svoje pripovesti. Nisam izveštavao iz Ukrajine ali i na neviđeno mogu da se zakunem da ni najbizarniji detalj nije izmišljen. Ne samo što je pisac častan i pošten čovek, a jeste, nego što je rat sam po sebi tako apsurdna pojava i u celini i u najmanjem detalju da nema potrebe ništa mu ni dodati ni dosoliti.

183

Sa autorom Frižidera iz Elenovke prošao sam nekoliko ratova. Oni naši bili su najgori, jer su bili naši, što je instinktivno osetio i pisac predgovora Andrej Černikov kada mu je ukrajinska duša udarila u anacionalni zid Vasketovog iskustva.U svome ratu nemoguće je biti hladni posmatrač, samom činjenicom što si hteo-ne hteo učesnik. A emocije u ratovima ne služe ama baš ničemu, dok je emotivni odmak koristan ne samo da bi glava bila hladna i funkcionalna kad odjednom zapuca ili nekoj budali opijenoj rakijom, nacijom, verom ili tek sopstvenom tupošću padne na um da je vlasniku skine sa ramena, nego i da bi se bolje, oštrije, šire i dublje posmatralo. Sve i kada rezultat toga posmatranja ne treba onome koji te plaća – on se može pretvoriti u ovakvu knjigu, pisanu za sebe i svoje. Budući da je prvenac, ima i grešaka. Naviknut na svakodnevno pisanje na engleskom, autor donekle plaća danak neiskustvu u pisanju na svom maternjem jeziku libeći se da i u pisanoj formi koristi bogat i slikovit jezik kojim inače epski, a bogme i lirski i dramski, besedi. Gdegde se otvori ponekim melodičnim onomad ali sasvim stidljivo (jadnih 24 puta na 180 strana), dok jebaš preterao sa zatiranjem svog signature birvaktile koje se javlja samo jedan jedini put, baš kao i siroto sokoćalo dok se uopšte nije udostojio da upotrebi sanćim i ćereslo iz svojih beseda. Polze ni od pomena! Preterano je samozatajan i sa pluskvamperfektima a nema ni jednog deseterca, premda se ovo potonje može pripisati nesavršenosti tamošnjih vojski i bašibozuka. Izdavaču najiskrenije želim da knjiga doživi mnogaja izdanja i usudio bih se preporučiti mu da razmisli o ilustrovanome jer Vasović piše u slikama – što je i logično za autora iz vremena kada još ni fotografija ne bejaše izumljena. Ih, kako bi jedan današnji

184

Jozef Lada ilustrovao onog petog srpskog četnika koji pomaže ratnoj braći donskim kozacima sedeći u trnju ili vojnika koji šutira debelu čupavu mačku što razvlači iskasapljen leš rečima Šic! Pokvareno je, otrovaćeš se. A kakvi bi iz pera takvog majstora tek izašli dobrovoljci među kojima ima i još neostvarenih narodnih heroja naoružanih tučkom za meso možemo samo zamišljati. Čitaocu savetujem da knjigu drži pri ruci i pročita po jedno poglavlje, bilo koje, može i nasumce, kad god ga mediji počaste nekom velikom ideološkom, verskom, nacionalnom ili kakvomgod mudrošću. Osim preventivnog, Slučaj frižidera iz Elenovke ima i snažno kurativno dejstvo. A autora ću redovno podsećati da mu je vreme da nastavi, pa kome prvom dosadi. Zoran Kusovac

185

CIP ISBN