1

УВОД У МЕТОДОЛОГИЈУ ИСТРАЖИВАЊА Проф. др Недељко Родић

Главни циљ наставног предмета Методологија истраживања је да оспособи студенте да примењују, у пракси и у истраживачким радовима, оне методе за анализу података и тестирање статистичких хипотеза, које омогућавају објективну, квантитативну и рационалну верификацију добијених налаза. Осим тога, циљ овог предмета је да омогући студентима да са разумевањем прате методолошку и истраживачку литературу у одговарајућој наставној области и другим антрополошким дисциплинама и критички оцењују резултате одговарајућих истраживања. Због тога су предметом обухваћене све елементарне методе за анализу података и тестирање статистичких хипотеза, при чему су комплексније групе метода представљене оним процедурама које се у савременим истраживањима најчешће примењују. Задатак предмета је да студенти разумеју логичку и математичку основу тих метода и да сваку од њих могу да примене користећи се готовим програмима који су имплементирани на већини персоналних компјутера. Осим тога, студенти треба да се оспособе да на савремени начин прикупљају грађу за своје истраживачке радове и на одговарајући начин их публикују.

Целокупна проблематика Методологије истраживања је, у ствари, састављена из три главна подручја: 1) теорије експерименталних нацрта истраживања, 2) теорије мерења и 3) статистике. Студенти треба да упознају сва три подручја, како у теоретском, тако и у апликативном смислу.

2

Значајни доприноси методологији педагогије, методо-лошких садржаја и теоријске методолошке мисли на нашим просторима датирају од радова Н. Поткоњака, Р. Ничковића, М. Баковљева, В. Шмидта, Б. Стевановића, А. Радојковића, А. Крковића, В. Мужића, Т. Продановића, преко Ђ. Лекића, Ж. Ристића, Д. Савићевића и Ј. Ђорђевића. Нови замах и наставак поменутих истраживања унапредили су актуелни методолози педагогије Р. Круљ, Љ. Коцић, Грозданка Гојков, В. Банђур, И. Радовановић, М. Кундачина, М. Бркић, Ј. Милат, Мирјана Пешић, као и више млађих истраживача који своје радове темеље на искуствима савремене науке и методологије.

ФАЗЕ НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА

1. Увод – дефиниција научног истраживања

Научно истраживање представља систематско, планско, објективно, ваљано и циљу усмерено теоријско или емпиријско испитивање неког проблема, према одређеним методолошким правилима, чија је сврха да се пружи поздан и прецизан одговор на унапред постављено питање. Како постоји мноштво разнородних научних истраживања, тако је настало и више класификација истих, према разним критеријумима. Једна од основних подела научних истраживања јесте на:

- теоријско и емпиријско (према природи истраживања),

- фундаментално и примењено (према циљу истражи-вања),

3

- експлоративно и усмерено проверавању хипотеза (према функцији).

2. Фазе научног истраживања

Свако научно истраживање је, заправо, стандардизовано

решавање проблема, које има више међусобно логично повезаних фаза.

2.1 Уочавање и формулација проблема

У структури научног истраживања један од кључних почетних поступака јесте јасно и прецизно дефинисање проблема самог истраживања. Научни проблеми се обично деле у две велике класе: емпиријске (озбиљна питања о предметима који сачињавају домен једне науке) и теоријске (или појмовни проблем – питања о каквоћи заснованости појмовних структура) проблеме. Постоји више начина на који се сусрећемо са проблемом.

а) Кроз обављање праксе. На пример, библиотекар који свакодневно ради са корисницима пружајући им услуге проналажења жељене литературе из библиотечког фонда, може да осмисли истраживање које би показало која врста литературе је најтраженија међу корисницима одређеног узраста.

б) Уочавањем противречних резултата истраживања неке појаве. На пример, библиотекар може да наиђе на резултате различитих истраживања на тему ...............

4

ц) Уочавањем празнине у нашем знању. Многе празнине се могу ,,попунити’’ изучавањем литературе, али је могуће да ћемо наићи на случај када не постоји одговарајуће објашњење емпиријски утврђених чињеница. Истраживач може да нађе више различитих претпоставки о проблему и управо то може да га подстакне да осмисли истраживање којим ће покушати да да свој допринос налажењу одговора. Проблем треба формулисати што јасније и прецизније, што неминовно води сужавању првобитног истраживачког интересовања.

2.2 Циљ истраживања и постављање хипотеза

Један од начина да се проблем сузи и конкретизује јесте

дефинисањем циљева истраживања. Циљ истраживања може бити теоријски и/или практични. У зависности од избора проблема, дефинисаних циљева истраживања, али и личних афинитета, истраживач може да се определи за квалитативан или квантитативан приступ. Важан корак у даљем усмеравању истраживања представља постављање хипотеза. Хипотеза је недоказана тврдња или претпоставка о постојању извесне појаве или о повезаности одређених појава, која почива на извесним знањима, искуству или логици. Наиме, истраживач покушава да унапред, пре извођења истраживања, понуди пробно објашњење проблема, одговор на постављено истраживачко питање. При томе се ослања на резултате ранијих истраживања, на теоријска знања и на логичко расуђивање.

5

2.3 Методе и инструменти истраживања

Након дефинисања проблема и циљева истраживања, те постављања хипотеза, истраживач треба да се определи за методу истраживања која ће одговарати постављеним циљевима истраживања и помоћу које ће се моћи проверити постављене истраживачке хипотезе.

Избор методе истраживања:

- Анкетно истраживање,

- Индивидуални интервјуи,

- Групни интервју,

- Анализа садржаја,

- Историографски метод,

- Компаративна метода,

- Експеримент,

-Анализа случаја.

Да бисмо неко истраживање реализовали, потребни су нам одређени инструменти. Под инструментима подразумевамо методолошки осмишљена средства која нам омогућују да систематски прикупимо податке у складу са истраживачким задацима и циљевима. Различите истраживачке методе имају различите инструменте. У анкетном истраживању као инструмент се користи анкета. У интервјуима се користе различити типови интервјуа:

6

структуирани, полуструктуирани, неструктуирани интервју. Сваки инструмент у основи има три саставна елемента:

технички елемент – сваки инструмент представља и својеврсну технику истраживања,

сазнајни елемент – сваки инструмент мора да исцрпи истраживачки проблем,

организациони елемент – за реализацију сваког инструмента потребно је решити низ организационих, кадровских, административних и других питања.

2.4 Прикупљање и анализа података

Све претходно описане фазе су неопходна припрема за

спровођење истраживања које се састоји у прикупљању и анализи података. Прикупљене податке обрађујемо и анализирамо одговарајућим статистичким поступцима. У овом поступку се зависно од методе и природе података користи читав низ, неретко и сложених, техника које нам дају одговоре на постављена питања.

Процес анализе података најчешће подразумева:

- категоризацију и класификацију емпиријског материјала,

- компарацију прикупљених информација по различитим критеријумима,

- проверавање и преиспитивање хипотеза,

7

- утврђивање везе и односа између елемената односно појава,

-тестирање и проверу могућих закључака.

Сврха обраде и анализе података је црпљење информација неопходних за стицање одговора на питање због којег се истраживање предузима. Добијени подаци морају имати и одређена својства: поузданост, веродостојност, тачност и значајност.

2.5 Резултати истраживања

Крајњи резултат, финални производ научног

истраживања је усмено саопштење или писани научни рад, извештај у којем се на прегледан, обухватан, концизан и прецизан начин саопштавају односно излажу резултати истраживања и дају теоријска објашњења истраживане појаве. При одабирању главних резултата, треба се руководити постављеним проблемом истраживања, хипотезом и постављеним циљевима.

3. Закључак

Проналажење решења проблема или одговора на дато

питање на логичан, уређен и систематски начин дефинише једно научно истраживање. Сврха научног истраживања јесте да повећа знање унутар неке дисциплине или области, да служи развоју теорија, практичне примене и развоја алата за истраживање.

8

ПРВИ ДЕО

Циљ наставног предмета: методологија истраживања није да студенте оспособи за самосталан научноистраживачки рад. Превасходно он има за циљ да оспособи студенте за разумевање и уважавање значаја истраживачког односа према активностима којима се баве. У том смислу наставни предмет треба да оспособи студенте да прате резултате научно истраживачких радова, да препознају вредности таквих радова и посебно разумеју њихове апликативне вредности. Наравно, није немогуће да укупна порука овога наставног предмета не пробуди знатижељу и подстакне неке студенте на активнији стваралачки однос, па и самосталан истраживачки рад. У том случају, подразумева се, биће потребно додатно ваљано се методолошки оспособити. Али на сваком путу потребно је начинити први корак. На путу разумевања суштине научноистраживачког рада поруке овога наставног предмета представљају тај први корак.

Етимолошки, методологија истраживања се бави проучавањем метода истраживања, при чему под методама истраживања подразумевамо путеве или начине сазнавања истина на којима могу поуздано да се граде научни закони. Научни закон је прецизно формулисан став о суштинским односима међу појавама на темељу кога се појаве објашњавају и предвиђају.

О НАУЦИ...

Тада када се као биолошка врста појавио пра-прачовек сигурно на први поглед и није имао превелике шансе да

9

опстане у природи. Није био ни превише брз ни снажан, није умео ни да плива ни да лети и такав био би прелак плен за брже и снажније животиње. Био би да та нејака биолошка врста није добила ум, далеко већих квалитета него било која друга биолошка јединка. Захваљујући њему, уму, човек је компензовао, све своје родјењем стечене слабости, опстао у природи и још више подчиниуо је себи, еволуирао и размножио се до невероватних размера.

Да би то остварио човек је морао много тога да схвати , разуме, истражи, проучи...открије. Открио је дакле како да подчини природу себи, како да олакша услове живљења, али исто тако и како да своје способности развије до неслућених размера, све до тога како да се ефикасно узајамно уништава. Није ли тако из нужде да преживи и опстане као појединац и или као врста, човек почео да истражује односно да се бави науком.

НАУКА ЗАПРАВО И ЈЕСТЕ: ЦЕЛОКУПНО ЗНАЊЕ О ОДРЕДЈЕНОМ ФЕНОМЕНУ, ПРОСТОРУ, ПОЈМУ. По неким ауторима та знања о неким феноменима нису ништа друго него одрази објективне стварности у нашој свести.

У Дијалектичком смислу наука јесте: процес стицања нових знања, процес препознавања појава у окружењу, са циљем објашњавања услова или узрока тих појава. Могло би се закључити да је основна мисија науке: да појаве региструје, опише, објасни, и оцени вероватноћу њиховог предвиђања.

И наравно генератор тог процеса јесте човекова потреба да појаву разуме, предвиди па чак и да управља њеним променама, не само здраворазумно него на темељу поуздано дефефинисаног каузалитета, на темељу законитих тенденција

10

на темељу дакле спознаје КАКО се и ЗАШТО појаве дешавају и КОЛИКО се могу предвидети.

Наука и научна истраживања представљају дисконтинуитет у односу на донаучна схватања окружења. Наиме наука превазилази проблем субјективности којим се карактеришу процеси чулног опажања. Научне процедуре треба да обезбеде објективност и поузданост закључивања, што треба да значи да су научно утемељена и утврђена знања, знања општег и константног карактера за разлику од непоузданих чулних опажања појава које се посматрају. Ипак наука тврди да нема дефинитивних истина, да су све провериве и да је одређена доза скепсе - неповерења подразумевајућа. У супротном ставови који су непровериви постају догме.

Научно сазнавање започиње проучавањем појединачних појава, али рационализацијом и апстракцијом се сагледавају односи који превазилазе карактер појединачних односа. Процес научног сазнавања може за своју последицу да има НАУЧНИ ЗАКОН. Научни закон има за своју основну одредницу стабилност односа проучаваних појава. Али како се у много случајева, посебно у проучавању друштвених утицаја на појаве, карактеристике амбијента мењају и научни закони се мењају.

Пре 400 година Блум је рекао да је „наука моћ“. И заиста тридесетак векова актуелне цивилизације потврдјује да је наука била и индикатор развијености неког конкретног друштва и генератор његовог развоја. Наука и уз њу уметност била су најзначајнија одредница осам вековног (пре наше ере) развоја Хеленске културе. Бројни научници, мислиоци:

11

физичари, математичари, филозофи... Хеленске културе темељно су објаснили средину и појаве које нас окружују а њихово тумачење закономерности (каузалитета) појава које су изучавали и данас је актуелно. Ако се за првих 14 векова наше ере може казати да је то, у односу на период процвата Хеленске културе, период регресије, период у којем је наша цивилизација под утицајем религије бивала урушавана по свим китеријумима онда се то може рећи и за науку. Ни науке као индикатора развијености друштва у тих првих 14 векова није било.

Догме или ставови , пре свега цркве који се не смеју проверавати, били су потиснули научно стваралаштво. Па ипак потреба за знањем, или потреба за преношење знања допринела је да се у 12 веку појављују прве образовне установе: универзитети у Болоњи, Паризу, Сорбони... Са ренесансом као историјским периодом људски истраживачки потенцијал поново добија подстицајан амбијент. Од Колумба, па све до данашњих дана истраживачи, научници својим открићима доприносе разумевању појава које нас окружују. И наравно и данас мера развијености науке у једној средини коресподентна је са индикаторима укупне развијености те средине. Напросто развијене средине у стању су да обезбеде бољи амбијент за истраживачки рад и у стању су, за разлику од сиромашних да искористе резултате истраживања и тако постају још развијеније, за разлику од неразвијених које постају још неразвијеније. И тако поново закључујемо да је Блум заиста био у праву када је тврдио да је наука моћ.

По природи тематике којом се бави наука је у нашој земљи разврстана у пет научних поља; ПРИРОДНЕ НАУКЕ, ДРУШТВЕНЕ, ХУМАНИСТИЧКЕ, ТЕХНИЧКО-

12

ТЕХНОЛОШКЕ, МЕДИЦИНСКЕ НАУКЕ И УМЕТНОСТ. Природа истраживања Кинезиолошке антроплогије је сврстана у друштвено хуманистичке науке.

ПИТАЊА:

• Појмовно тумачење термина: наука? • Развој научне мисли кроз историју? • Мисија науке?

Литература: Михајловић, Д. (1999): Методологија

научних истраживања. Београд: Сопствено издање.

ДРУГИ ДЕО

О ИСТРАЖИВАЊИМА...

Истраживање је основни стваралачки чин једног научника. Оно је предуслов свих истина, научних закона, свих сумњи, а њен методолошки квалитет је и један од могучих критеријума одрживости научних резултата. Речју истраживање би се могло дефинисати као једнозначно дефинисан систем процедура усмерених препознавању истина о проблему који се истражује, при чему избор истраживачких метода мора бити усклађен са самом природом истраживаног проблема. Генерално истраживање има увек исти сценарио: дефинисање проблема, избор одговарајучих метода истраживања, прикупљање података, обрада података, закључивање. Односно, још једноставније свако истраживање обавезно има своје три основне фазе: пројектовање, истраживање и закључивање.

13

Треба нагласити да је услов ефикасног истраживања (сазнање, научни закон...) претходно теоријско истраживање. Без ваљаног теоријског утемељења проблема који се истражује (уз услов да оно не буде само спекулативног карактера) добијају се резултати који остају сами себи циљ, дају само дескрипцију без препознавања стварног каузалитета (ЗАКОНОМЕРНОСТИ) односа између тих појава. У таквим случајевима дакле вредности таквих истраживања имају скроман прагматичан допринос развоју једне области.

Укупно посматрано истраживања се могу класификовати по следећим критеријумима:

1. по својој методологији, па онда могу бити: експериментална или неекспериментална,

2. по својој временској бази па онда могу бити: лонгитудинална или трансферзална,

3. по својој општости па онда могу бити: фундаментална или примењена.

Неекспериментална истраживања су мисаона истраживања која се могу бавити проблемима вредновања законитости узрочно-последичних односа у актуелном времену или у неком тачно дефинисаном временском-историјском периоду. Примењује се у истраживањима која се баве истраживањима друштвеног контекста проблема у којем су подаци релевантни за закључивање нематеријалног карактера.

14

Експериментална истраживања се могу дефинисати својом тродимензионалном шемом: предметом који се посматра, експерименталним фактором, и последицом утицаја екперименталног фактора на предмет који се посматра. Експериментална истраживања се дакле спроводе у случајевима проучавања могуће вредности позитивног или негативног утицаја неког фактора, програма на предмет који се посматра, са циљем утврђивања законитости таквог утицаја. Циљ експерименталних истраживања јесте утврђивање квалитета утицаја експерименталног фактора на посматрани простор, на основу чега се прагматично такав фактор може препоручити (ако делује позитивно) или га треба избегавати (ако је утврђено да делује негативно).

Трансферзална експериментална истраживања се баве проценом вредности утицаја експерименталног фактора који је почео да делује на предмет проучавања пре почетка истраживања: еx-пост-фацто. У таквим истраживањима се полази од предпоставке да је на проучавани простор у предходном периоду релевантно деловао експериментални фактор и да је оно што се идентификује као финална вредност закономерна последица баш тог експерименталног фактора.

Трансферзална истраживања могу бити:

• Студије стања-дескрипције, и као такве могу бити: квалитативне у случајевима када се посматрају –проучавају атрибутивна-описна обележја, или квантитативна када се проучавају обележја чије се димензије могу нумерички исказати.

15

• Каузална, са циљем утврђивања узрочно-последичне повезаности појава које се посматрају.

Лонгитудинална експериментална истраживања се баве вредновањем разлика неких потенцијала предмета или простора који се посматра пре и после деловања експерименталног фактора.

Лонгитудинална истраживања се планирају у случајевима када се за циљ има препознавање закономерност утицаја неког фактора на појаву која се истражује у дужем временском периоду. Дакле у посматраном периоду региструје се читав низ вредности стања које се посматра као последицу деловања неког фактора и вреднује поузданост веровања у закономерност такве динамике промена.

• Дакле шема истраживања лонгитудиналног типа подразумева: утврђивање вредности иницијалног стања-стања пре почетка деловања експерименталног фактора, сам транзитиван процес деловања експерименталног фактора и поновно утврђивање финалних вредности посматраног стања, и коначно вредновање значајности разлика измерених вредности иницијалног и финалног стања. Ова истраживања могу имати више алтернатива: могу се увести поред експерименталних група и контролне групе, дакле група која се развија под утицајем уобичајених фактора. Такође може се планирати и истраживање са ротацијом фактора, односно алтернативом по којој се након утврђивања ефекта утицаја експерименталног фактора код експерименталне групе и његовог стављања у контекст промена

16

проучаваног стања код контролне групе, истраживање понови при чему се сада експериментални третман пројектује на групу која је у предходном делу имала третман контролне групе.

Фундаментална истраживања су значајна стратешка истраживања значајна за развој једне научне области. Она по правилу обухватају велики број испитаника карактеришу се високим ауторитетом примењене методологије, а добијени резултати имају карактер научних закона за конкретну научну област.

Оперативна истраживања имају конкретнији, усмеренији циљ, односе се на конкретне услове, а пре свега на конкретан или веома сличан узорак испитаника, па због тога такви резултати имају велики практични значај.

О МЕТОДАМА...

МЕТОДОЛОГИЈА као реч означава науку о методама односно о начинима рада у некој области стваралаштва, у овом случају у истраживањчком раду. И наравно инсистира се на научном приступу методама истраживања јер, научност подразумева дијалектички однос према методама истраживања и уверење да се и саме методе морају прилагођавати све сложенијим циљевима истраживања. Историјски посматрано, дабоме да је само такав приступ оправдан јер, данашњи ниво сензибилитета истраживачких техника ће у односу на квалитет објективности већ у блиској будућности бити исти онакав какав је био у односу на ауторитет истраживачких метода у прошлости. И нису ли многа знања из прошлости била потпуно погрешна управо

17

због необјективности истраживачких поступака. Односно могло би се закључити да научно неутемељена знања, дакле да она знања која у свом дефинисању нису темељно поштовала методолошке принципе истраживања и закључивања немају снагу истина које ауторитативно тумаче и предвиђају појаве које се посматрају. Отуда се сматра да је квалитет методолошке подршке једне научне дисциплине истовремено и услов и индикатор самосвојности те научне дисциплине.

Методологија упућује да се сазнајни процеси у научно утемељеним истраживањима остварују по некој од следећих метода.

• МЕТОД анализа-синтеза: начин сазнавања применом мисаониог рашчлањавања сложенијих формација знања на њене конститутивне делове. Овај метод може имати карактер: структуралне анализе, функционалне анализе, компаративне анализе и генетичке анализе . Док се структуралном анализом дескриптивно утврђује феноменолошка структура, функционалном анализом се откривају квалитативно квантитативне вредности релација делова у оквиру посматране целине.

Компаративна анализа је метод којим се анализом различитих делова врши упоређивање сличних целина.

Генетичка анализа се бави проучавањем развојних карактеристика неке појаве, препознавањем фактора одговорних за настанак делова посматраних целина.

Синтеза је метод којим се генерализовањем уопштавањем појединачна знања интегришу у глобална знања о неком проблему.

18

• МЕТОД индуктиван или дедуктиван. Ове алтернативе се могу разумети и као алтернативе могућих процеса сазнавања. Људско сазнавање може тећи индуктивним путем, дакле од искуствених спознаја о једноставнијим истинама, истинама о појединачним појавама и кретати се ка уопштенијим знањима. Такође процес сазнавања може имати и другачији ток: можемо имати неку кумулативну спознају неког проблема па процесом дедукције рашчлањавањем долазити до конститутивних елемената те кумулативне спознаје.

У истраживањима генерално а у кинезиолошким истраживањима такође, срећу се и друге методе, као на пример:

• МЕТОД спекулативно-библиографски који појаве анализира филозофском дедукцијом, а на бази података релевантне библиографске грађе.

• ЕМПИРИЈСКИ МЕТОД који подразумева прикупљање оригиналних егзактних података нумеричког или атрибутивног карактера, њихову обраду и на темељу тога дефинисање релевантних закључака.

• ИСТОРИЈСКИ МЕТОД је метод којим се појаве посматрају у неком периоду прошлости, са циљем разумевања тих појава, препознавања коресподентности тих појава са социолошким миљеом тог периода, једноставно овај метод има за циљ да установи постојање законитости дешавања у оквиру појаве која се посматра у неком временском периоду. Овај метод по правилу има следеће три фазе: фазу прикупљања историјских

19

чињеница, фазу анализе или критике извора и коначно фазу експозиције или приказа резултата.

• Статистички метод. Као метод квантитативног истраживања масовних појава. Статистички метод подразумева проучавање великог броја карактеристика, на узорку великог броја испитаника. Логика статистичких истраживања иде за тим да препознајући актуелну закономерност неке појаве и њену коресподентност са неким факторима из окружења препознаје правила по којима ће се те појаве законито дешавати. То је метод који ауторативно објашњава појаву, открива законитост њеног дешавања и даје могућност њене предикције-предвиђања. Генерално статистичке процедуре се баве: дескрипцијом посматране појаве и анализом добијених података: њиховим поређењем, рангирањем, релацијама, струкуирањем, узрочнопоследичним условљеностима...

ПИТАЊА:

• Појмовно значење термина: истраживање? • Класификација истраживања? • Појмовно значење термина : методологија-методе? • Класификација метода? • Дескрипција појединих истраживачких метода?

Литература :

Перић, Д (2000): Пројектовање истраживање у физичкој култури. Монографија. Сопствено издање.

20

ТРЕЋИ ДЕО

МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА (У АНТРОПОЛОШКОЈ КИНЕЗИОЛОГИЈИ)

Потреба да се експлицитније дефинише област чији су феномени већ одавно постали предмет научно утемељених истраживања имала је за последицу генерисање једног броја појмовних одредница области физичке културе, али на начин који би у самој номинацији ову област означио као научно утемељену област. Као релативно најприхватљивији термин, у тој намери издвојио се термин КИНЕЗИОЛОГИЈА - наука о кретању, који постаје потпунији када се њему у форми придева дода термин: АНТРОПОЛОШКА-човекова- кинезиологија-наука о кретању.

Генерално истраживања (у кинезиолошким наукама), као и у свим осталим наукама, имају смисла када представљају израз потребе да се неки проблем реши. Дакле смисленим се могу сматрати она истраживања која су генерисана реалним проблемима праксе. И зато се увек у пројектовању истраживачких тема полази од креирања идеје истраживања која у самој основи представља идеју: како решити неки конкретан проблем. Проблем који се фокусира истраживањем може бити онај који је и иначе област истраживачке пажње истраживача. Дакле истраживач може истраживати у простору оног проблема о којем има довољно предходних знања, односно о којем је у процесу дефинисања проблема истраживања прикупио довољно релевантних информација: искуства других ауторитативних истраживача, или научно

21

утемељених резултата истраживања у области сличне проблематике.

НАЈЧЕШЋИ ПРОБЛЕМИ КОЈИ ЗАОКУПЉУЈУ ПАЖЊУ ИСТРАЖИВАЧА:

Проблеми (доминантно кинезиолошког садржаја):

1. Проблеми вредновања квалитета утицаја експерименталних фактора на неки од показатеља антроплошког статуса,

2. Проблеми препознавања фактора од којих зависи резулта (у спорту),

3. Проблеми критеријумских вредности антрополошких карактеристика различитих циљних група,

4. Проблеми конструисања ауторитативних процедура мерења,

5. Проблеми упоређивања различитих група по различитим критеријумима.

Најчешће је проблематика истраживачких радова у

кинезиологији интердисциплинарног карактера, често и мултидисциплинарног карактера. То значи да се у дефинисању проблема истраживања и наравно у реализацији истраживања пројектују и користе већ афирмисане методе у другим научним дисциплинама као на пример:

• Психологији: проблеми ставова, мотива, проблеми метода психолочке припреме различитих циљних група у различитим периодима годишњег тренажног циклуса...,

22

• Историји:проблеми развоја једне спортске гране или области спорта у неком временском периоду у неком простор...

• Физици: проблеми биомеханичке анализе сложених локомоција у различитим спорстким гранама...

• Медицини: проблеми пројектовања и вредновања утицаја различитих суплемената на резултате или ефикасност мускулатуре, енергетске ефикасности, опоравак...

• Економији, менаџмент, маркетинг: проблеми ефикасне промоције стваралаштва, адвертаизинга, управљања спортским колективима, управљање спортским догађајима...

• Уметности: проблеми креирања спорске опреме, гардеробе, проблеми естетског доживљаја спортског догађаја...

• Социологији: проблеми интерперсоналног креирања спортских колектива, проблеми интеракције спорта и осталих фактора развоја друштва,

Затим: права, безбедности, просторног планирања, архитектуре..

ПИТАЊА:.

• Најчешћи проблеми истраживања (у антроплошкој кинезиологији)?

• Класификација научних области?

23

ЧЕТВРТИ ДЕО

Генерално, методички концепт истраживања у (кинезиолошким) истраживањима утемељен је синергијом следећих узрочно последичних метода:

1. методом дефинисања хипотеза, 2. методом прикупљања података и техникама и

протоколима мерења, 3. методом узорковања испитаника, 4. методом обраде података.

Синергија ових метода треба да обезбеди логичко јединство очекиваних циљева истраживања у кинезиолочкој антропологији: експликацију, предикцију и компетентно управљање променама.

МЕТОДЕ ДЕФИНИСАЊА ХИПОТЕЗА

Хипотеза представља коначну фазу проучавања познатих чињеница, научних закона, дакле важећих ставова о једној по-јави, са циљем сазнавања нових истина и или провере постоје-ћих истина. Истовремено хипотезе су и полазиште сваког ва-љано утемељеног истраживања. Јер оне су коресподентне пре свега са неким проблемом који и јесте основни разлог који мо-тивише истраживача да у очекивању да постоје бољи и рацио-налнији путеви управљања променама у неком простору. Истовремено хопотезе су и истраживачки оквир јер опредељу-ју и конкретизују методе које ће бити примењене у конкрет-ном истраживању. Хипотезе представљају израз истраживачке знатижеље или сумње и изражавају предпоставку коју ће резултати истраживања потврдити или одбацити.

24

Генерално хипотезе могу бити уобличене или методом:

• Спекулације, служе промишљању и успостављању питања на која се истраживањима траже одговори.

• методом интроспекције или самопосматрање, (садржај свести),

• методом генерализације генерализације), или метода појединачних случајева.

МЕТОДЕ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА-ИСТРАЖИВАЧКЕ ТЕХНИКЕ

Услов било ког истраживања јесу подаци о појавама које су предмет истраживања. Наравно, они подаци који су довољно ауторитативни, наравно поуздани а да би подаци заиста и били поуздани они морају бити утврђени на начин који не дозвољава сумњу у њихову објективност. Подаци имају карактер информација о појавама које се истражују и оне нас информишу: о неком стању, неким променама, о неким процесима, о неким тенденцијама... Генерално у терминологији карактеристичном за методологију научно истраживачког рада подаци се називају: обележјима или варијаблама и оне могу бити идентификоване на неколико начина од којих, посебно у кинезиолошким истраживањима најчешће: опсервација, и експеримент. Методолошка теорија помиње и друге начине који могу бити у функцији регистровања података, на пример метода аналогије, или например метода која се темељи на вероватноћи да познавање неког сличног модела даје право да верујемо да и конкретан оригинал има слична својства.

25

У пракси се наилази и на метод који би могао да се назове кибернетичким методом. То због тога што се полази од веровања да улазни (или експериментални импулси, или инпути) утицаји производе трансформацију чије је аутпуте могуће измерити. Дакле полази се од веровања да познати стимуланси производе трансформације познатих ефеката. Међутим и ова метода има своје слабости јер, реакција организма готово увек има своје супрасумативне ефекте, који нису прост збир улазних утицаја. Дакле очекивани ефекти утицаја. Односно квалитет транзитивних процеса се, када је у питању човек, мора вредновати стохастички у контексту реалне чињенице да организам човека делује и реагује као функционална целина у којем конкретан улаз нема за последицу конкретан излаз.

Скупом поступака усмерених ка објективном регистровању релевантних информација о појави која се пручава обезбеђује се основна грађа истраживања.

У (кинезиолошким) истраживањима процедурама мерења обухватају се сви показатељи који релевантно могу да допринесу разумевању неког проблема. Генерално конституисале су се следеће метријске дисциплине:

• антропометрија, • кинезиометрија, • психометрија и • социометрија.

које квалитет мерења обезбеђују инструментализацијом техника мерења, стандардизацијом протокола мерења, обезбеђивањем метријских карактеристика инструмената мерења.

26

Истраживачке технике усмерене прикупљању истраживачке грађе у (кинезиолошким) истраживањима могу бити: технике посматрања, анкетирања, тестирања...

Технике посматрања подразумевају поступке објективи-зације потенцијално субјективног опажаја истраживача. Питања која оптерећују ову истраживачку технику јесу питања: ОБЈЕКТИВ-НОСТИ, а у оквиру њега питања природе појава које се могу објективно регистровати посматрањем-опсервацијом, као и питање компетентности истраживача.

Инструмент који се користи у овој техници јесте посматрачки лист којим се у сагласности са планом посматрања, региструје фреквенција догађаја који се посматра. Као инструмент може да се користи и нека техника видео записа.

Техника анкетирања је једна од најчешћих

истраживачких техника у друштвеним наукама и подразумева прикупљање података, усменим или писменим путем, на основу одговора на унапред постављена питања. Ова техника користи анкетни упитник као истраживачки инструмент који може бити отвореног или затвореног типа. Дакле, испитаник може поред понуђених одговора имати своју алтернативу одговора или се може определити за само неку од понуђених алтернатива одговора. А питања морају бити кратка, разумљива и недвосмислена, директна без алтернатива, логична и прилагођена могућностима испитаника, и не смеју бити сугестивна.

27

Слична техници анкетирања је и техника интервјуисања. Она је готово увек вербалног карактера, и остварује се у форми дијалога између истраживача и испитаника. Дијалог може бити стандардизован по унапред припремљеном протоколу и питањима, а понекад може имати и нека додатна претходно неприпремљена питања.

Техника скалирања подразумева позиционирање вредности посматране појаве у предходно успостављеном систему вредности. Техника користи скалар као инструмент истраживања који вредност посматраног обележја приказује: нумерички, графички или неком другом дескриптивном техником. Дакле појава се оцењује неком од оцена у предвиђеном распону оцена, графички приказаном позицијом на некој мерној скали или неким изразом дескриптивног карактера например: никада, ретко, повремено, често, увек.

Социометријска техника истраживања бави се проучавањем интерперсоналних односа у једној групи, односно има за циљ да путем социограма као инструмента утврди оптималне саставе групе и њихове лидере тако да оптимално функционишу. Инструмент садржи око пет питања којим се желе утврдити ставови појединаца о осталим члановима групе.

Техника тестирања је у великом броју научних дисциплина посебно цењена зато што се њоме добијају веома објективне, лако провериве информације. Инструмент у овој техници је тест којим се обезбеђује константност услова у којима се решавају јасно дефинисани тестовни задаци. Својим циљем тестови могу бити усмерени ка мерењу: знања, способности, црта личности... Да би обезбедили карактер

28

научно заснованих, тестови морају имати одговарајуће метријске карактеристике, односно морају да буду:

• валидни-ваљани-поуздани (да мере баш оно што се проучава),

• релијабилни – дискриминативност (да су поуздани и да нису под утицајем случајних непланираних фактора, што значи да се резултати не ће мењати у случају ако тест поновимо),

• објективни дакле да не зависе од мерилаца и његове субјективности,

• дискриминативни-осетљиви што значи да су мерне скале тако формиране да се измерене вредности својим варијабилитетом распоређују по целој мерној скали.

У (кинезиолошким) истраживањима најчешћи проблем који научници истражују јесте: проблем трансформација антроплошких карактеристика под утицајем експерименталног фактора. Дакле најчешћи предмет истраживања јесу човекове способности, знања, потенцијали и димензије који се мере са циљем утврђивања квалитета и динамике њихових промена под утицајем (тренажног) процеса (третмана) као експерименталног фактора. У том смислу процес (третман) има карактер ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОГ ФАКТОРА, конкретне способности имају статус ВАРИЈАБЛЕ или обележја а особе које вежбају и чије се способности мере имају статус УЗОРКА ИСПИТАНИКА.

Дакле у (кинезиолошким) истраживањима ВАРИЈАБЛЕ или специфична антрополошка обележја су те вредности које

29

се мере-прате и методе и поступци односно технике мерења имају за циљ да довољно квалитетно или поуздано утврђују њихове вредности.

Варијабле могу бити:

• једнодимензионалне или мултидимензионалне, или једноставне или сложене,

• зависне или независне, • манифестне или латентне,

Хипотетску структуру антрополошког статуса која је предмет мерења и или процењивања чине следеће вредности:

• морфолошке димензије: лонгитудинална и трансверзална димензионалност скелета, обими, подкожно масно ткиво, телесна тежина. Често се у кинезиолошким истраживањима из простора морфолошких карактеристика посматрају интеракције неких основних морфолошких карактеристика које се исказују одређеним индексима, као на пример: специфична тежина, индекс хидродинамички или аеродинамички, индекс тежине...Ове димензије су мерљиве дакле директно се мере и оне су често у функцији зависних варијабли.

• Моторичке варијабле: снага, брзина, покретљивост, издржљивост, координација. Ова обележја су латентног карактера, не могу се директно мерити него се процењују на основу својих манифестација. Ове варијабле су такође углавном у функцији зависних варијабли.

30

• Функционалне варијабле: метаболичка способност обезбеђења енергије-способност продукције енергије у аеробном и или аеробном режиму рада.

ПИТАЊА:

• методе истраживања? • методе постављања хипотеза? • методе дефинисања података,? • природа варијабли у кинезиолошким истраживањима? • структура варијабли у кинезиолошким истраживањима? • критеријуми вредновања метријских карактеристика

варијабли? • структура метријских карактеристика техника мерења?

ЛИТЕРАТУРА: Малацко, Ј. (1997): Методологија кинезиолошко антрополошких истраживања. Уџбеник. Приштина: Факултет за физичко васпитање.

ПЕТИ ДЕО

МЕТОДА ИЗБОРА УЗОРАКА ИСПИТАНИКА

У највећем броју (кинезиолошких) истраживања полази се од веровања да ако је узорак испитаника ваљано одабран онда се закључци који се односе на тај узорак могу сматрати генерално законитим за целу популацију. Да би узорак био репрезентативан морају се уважавати неке законитости.

31

Генерално термин популација дефинише скуп или масу појединаца који имају иста својства у односу на појаву која се посматра. Најтачнија оцена о томе како нека појава утиче у односу на неку циљну групу (велику) истих или веома сличних својстава може се извести непосредном евалуацијом ефеката утицаја те појаве на ту циљну групу. Али са становишта самог истраживања такво би истраживање било и скупо и дуго и компликовано. Узорак испитаника, уколико би био довољно: велик и репрезентативан, могао би да замени популацију односно, закључци о повезаности појава које се посматрају на нивоу једног узорка могли би да се генерализују за целу популацију. Наравно јасно је да све тачнији-поузданији закључци подразумевају, у односу на популацију, све већи узорак испитаника. Дакле јасно је да ваљан узорак испитаника подразумева да буде по обиму довољан и да по својствима буде што репрезентативнији односно да што боље обухвати популацију и да буде њој што сличнији.

Начелно у неким истраживањима непосредној пракси (кинезиолошких) истраживања се наилази на однос броја обележја (параметара, варијабли) која се прате и броја испитаника у узорку 1:3. Стварно довољан број испитаника у узорку испитаника може се утврдити следећим образцем:

Начело репрезентативности узорка подразумева да сви испитаници у узорку имају подједнаку шансу да буду изабрани у узорак. У односу на то како се дефинишу испитаници у узорку узорак може бити: СЛУЧАЈАН (може према таблици случајних бројева, по следу неке геометријске слике...), СТРАТИФИКОВАН (када су стратуми хомогени по неким посебним обележјима), СИСТЕМСКИ (када се у узорак бирају испитаници по некој динамици или ритму, например:

32

сваки двадесети, сваки...), НАМЕРНИ (када се испитаници бирају из уверења истраживача да баш тај испитаник носи значајан ниво репрезентативности).