UVOD U PATOLOGIJU

PATOLOGIJA

je nauka o bolestima, čije ime potiče od grčkih reči pathos-bolest i logos-nauka. Predstavlja vezu između bazičnih nauka i kliničke medicine,

čiji je cilj da izuči strukturne i funkcionalne promene u ćelijama i tkivima organa ili organskih sistema uključenih u određenu bolest.

U visokoj zgradi od crvene opeke još davne 1899. u Berlinu je otvoren Patološki muzej. Nemački lekar Rudolf Virchow je sigurno tada bio ponosan. Jer, dugo je priželjkivao

prikladan prostor za svoju opsežnu patološko-anatomsku zbirku s oko 23.000 preparata. „Oni su prikazivali sve delove ljudskog tela ispod kože, kako izgledaju oboljenja srca,

jetre, bubrega, pluća,

Art Gallery Museum-Berliner Medizinhistorisches Museum der Charité

Art Gallery Museum-Berliner Medizinhistorisches Museum der Charité

Patologija kao nauka o bolestima,

pored izučavanja morfoloških promena (patološka morfologija),

proučava i mehanizme nastanka i razvoja reakcija u ćelijama i tkivima pod uticajem štetnih faktora koji izazivaju bolest (patogeneza).

Kod proučavanja nastanka i razvoja patološkog procesa i bolesti mora se uzeti u obzir uzrok koji je pokrenuo patološki proces i mehanizmi koji se uključuju u njegovom razvoju.Deo patologije koji se bavi uzrocima bolesti naziva se etiologija od grčke reči aithia-uzrok.

Patologija je podeljena u opštu i specijalnu.

U okviru opšte patologije

izučavaju se opšti mehanizmi patološkog procesa, lokalni i sistemski poremećaji kao odgovor organizma na štetne nokse, evolucija i ishod patoloških procesa.

U specijalnoj patologiji

proučavaju se bolesti pojedinih organa odnosno organskih sistema,kao i patološki procesi određene etiologije, toka i evolucije.

Morfološke metode,

obdukcija, histološki pregled, citološki pregled, kultura tkiva i biopsija

u modernoj patologiji dopunjene su tehnikama koje omogućavaju ultrastrukturnu,

biohemijsku, histohemijsku, imunohemijsku i molekularnu analizu patološkog procesa.

1. Obdukcija

2. Mikroskopsko ispitivanje tkiva

3. Molekularno-biološko ispitivanje

4. Eksperimentalno na životinjama

- eksperimentalno se intenzivno razvija, jer omogućuje nove spoznaje.

Fantastične scene trodimenzionalnih interaktivnih obdukcija, u poslednje vreme često viđene u kriminalističkim filmovima i serijama, uskoro će iz sveta filma „preći“ u stvarnost

Metode

Mihael Tali, profesor na univerzitetu u Bernu, i njegove kolege razvili su sistem nazvan „virtopsi" (kovanica nastala od reči virtualna i autopsija) koji koriste od 2006. godine da bi ustanovili uzroke iznenadnih ili neprirodnih smrti.

Tokom obdukcije, koja traje oko 30 minuta, preminuli se postavlja na sto dok skener, jedva veći od kutije za cipele, pričvršćen za robota, prelazi preko njegovog tela. Nakon toga pristupa se kompjuterskoj proceni nalaza.

„Tradicionalna obdukcija, gotovo drevni postupak, zasad se i dalje smatra zlatnim standardom", dodao je profesor Tali, navodeći da se 3D skeniranje još uvek ne može koristiti kod slučajeva svinjskog gripa.

Za praktičnu medicinu izuzetno je važno dobro poznavanje uzroka bolesti, to omogućuje suzbijanje i lečenje.

Etiološki faktori se dele na spoljašnje i unutrašnje i definisani su ne samo po svom kvalitetu, već i na osnovu jačine delovanja odnosno, po kvantitetu.

Unutrašnji etiološki faktori:

− dispozicija

− konstitucija

− rezistencija

− imunološke reakcije

Spoljašnje etiološki faktori:

− fizički

− hemijski

− nutritivni

− biološki

MEHANIČKI FAKTORI

organizam je gotovo stalno ili vrlo često, izložen dejstvu mehaničkih faktora kao što su pritisak, istezanje, uvrtanje i dr.

Štetne posledice po organizam nastaju kada mehaničke sile prevaziđu fiziološke granice adaptacije mekog tkiva i u tom slučaju govori se o mehaničkoj traumi.

Mehaničke sile uglavnom deluju iz spoljašnje sredine, mada mogu i u samom organizmu (pritisak parazitske ciste, produkata zapaljenja ili pritisak prepunjenih ili meteoritičkih organa digestivnog trakta).

Posledice traumatskog dejstva zavise od vrste i jačine mehaničkog agensa, površine dejstva, vrste tkiva, starosti jedinke itd.

Razlikuju se tupa, oštra, brza ili spora, jednokratna ili višekratna, trajna i momentalna traumatska dejstva.

Mehanički uticaji dovode do poremećaja kontinuiteta tkiva što se označava kao laesio continui (laesio=povreda, continuus=neprekidan), poremećaja u položaju organa ili dovode do smanjenja tkiva ili organa kao posledica kompresivne atrofije.

Radijacione povreda nakon nuklearne eksplozije u Japanu 1945

Dejstvom velike sile na malu površinu nastaju takozvane oštre traume koje imaju za posledicu nastajanje rana - vulnera (vulnus=rana).

Rana po načinu nastajanja i po svom obliku može biti:

−ubodna=vulnus punctum, posekotina=vulnus incisum

−ujedna=vulnus morsum, ustrelna=vulnus sclopetarium

Ukoliko mehanička sila deluje na veću površinu, govori se o tupim traumama. Posledice ovih trauma se mogu manifestovati kao:

−naboj ili nagnječenje=contusio, potres=commotio,

−mrvljenje, drobljenje svih tkiva=conquassatio, prsnuće=ruptura,

−prelom=fractura, istegnuće=distenzio, uganuće=distorsio,

−iščašenje=luxatio, razni oblici unutrašnjih krvavljenja (hematoma, haemothorax itd.)

Pored oštećenja koja nastaju direktnim dejstvom mehaničke sile na tkivo

u slučaju eksplozije sile se prenosi posredno putem vazduha ili vode i nastaju tzv. blast povrede.

Udarni talas izaziva rupturu mišića i viscere što dovodi do opsežnih krvarenja. Može nastati gasna embolija sa posledičnim infarktima u plućima i drugim organima

HEMIJSKO-TOKSIČNI FAKTORI

Veliki broj hemijskih supstanci mogu u određeniim okolnostima biti toksične tj. mogu dovesti do nastanka patoloških pojava i promena.

Za otrove se može reći da su to materije koje hemijskim ili fizičko-hemijskim putem dovode do poremećaja u funkciji i strukturi ćelija, tkiva i organizama u celini. Unošenje i delovanje otrova u organizmu naziva se intoksikacija.

Otrovi se mogu podeliti u dve velike grupe: endogene i egzogene.

U endogene otrove

spadaju produkti metabolizma čije je stvaranje povećano ili je onemogućeno njihovo izlučivanje pri normalnom stvaranju, pri čemu se oni zadržavaju u organizmu dovodeći do stanja poznatog kao autointoksinacija (raspadanje i povećana resorpcija produkata hrane iz creva, žučne boje, urea, ketonska tela).

U egzogene otrove ubrajamo hemijske supstance koje iz spoljašnje sredine dospevaju

U organizam putem digestivnog i respiratornog trakta ili putem povređene ili nepovređene kože.

Egzogeni otrovi mogu biti različitog porekla, oni mogu biti proizvodi životinja, kao što su zmijski otrov, otrov pojedinih riba i insekata.

Ovde spadaju i bakterijski produkti (egzotoksini) ili strukturne komponente bakterija (endotoksini)

organizam je često izložen i štetnom dejstvu toksičnih produkata gljivica koji se nazivaju mikotoksini.

Najpoznatiji mikotoksini su aflatoksin, ohratoksin, zearalenon i T-2 toksin.

Ljudi mogu uneti u organizam veliki broj toksičnih supstanci koje se nalaze u biljkama. Otrovne supstance u biljkama obično pripadaju alkaloidima, glikozidima ili aminima. Pojedine biljke mogu biti toksične i zbog sadržaja povećane količine oksalata, nitrata, tanina ili selena.

I lekovi dovode do trovanja (antibiotici, sulfonamidi), insekticidi, rodenticidi, herbicidi, pojedini metali i njihove soli (Pb, Hg).

Otrovi mogu selektivno delovati na pojedina tkiva, pojedine ćelije ili čak na pojedine ćelijske organizme.

Prema načinu i mestu delovanja otrovi se mogu svrstati u nekoliko grupa: korozivni, parenhimski, krvni, nervni i srčani.

Korozivni otrovi deluju na mestu kontakta (koža, sluznice) izazivajući promene kao što su hiperemija, zapaljenje ili nekroza.

Parenhimski otrovi izazivaju promene u parenhimskim organima. Zavisno od doze i dužine delovanja u parenhimatoznim organima nastaju promene reverzibilnog karaktera, kao što je parenhimatozna distrofija ili ireverzibilne promene u vidu vakuolarne degeneracije, celulolize ili koagulacione nekroze.

Krvni otrovi mogu delovati na kostnu srž, usporavajući hematopoezu, zatim se mogu vezivati za eritrocite i sprečavati njihovu osnovnu funkciju u razmeni gasova ili dovode do poremećaja u koagulaciji krvi.

Nervni otrovi ometaju funkciju nervnog sistema, sprečavajući najčešće oslobađanje koje vrše prenošenje nervnih impulsa ili onemogućavaju njihovo vezivanje za odgovarajuće receptore.

Srčani otrovi ometaju srčanu funkciju delujući direktno na srčani mišić ili preko nerava.

Kod nekih trovanja promene su patognomonične.

Npr. trovanja strihninom – karakteristična krvavljenja u timusu i pankreasu ili

kod trovanja antikoagulansima nalaze se nezgrušana krv i opsežna potkožna krvavljenja.

FOTOSENZIBILITET – FOTODINAMIČKI DERMATITIS

Pojedine biljke sadrže određene supstance koje same po sebi nisu toksične, ali kada se nađu u organizmu – koži, pod dejstvom sunčanih zraka dovode, do tzv. fotodinamičkog dermatitisa (oštećenja kože).

Promene se ispoljavaju se crvenilom, otokom, stvaranjem plikova i krasta na koži.

Mogu se pojaviti i promene na očima u vidu konjuktivitisa i keratitisa.

.

DEJSTVO TOPLOTE

Dejstvo toplote na organizam dovodi do toplotnog udara i sunčanice ili lokalno u kom slučaju nastaju opekotine.

Toplotni udar = siriasis nastaje u uslovima visoke spoljašnje temperature, kada je odavanje toplote otežano što ima za posledicu hipertermiju, visok procenat vlage pospešuje nastajanje toplotnog udara

.

Hipertermija je praćena povećanjem pH vrednosti krvi, povećanjem koncentracije hemoglobina i broja eritrocita, što nastaje kao posledica gubitka vode.

Klinički se konstatuje ubrzan rad srca, otežano i površno disanje, grčevi, povraćanje. cijanoza i anurija.

Na obdukciji se zapaža brzo nastajanje mrtvačke ukočenosti i rano raspadanje leša. Unutrašnji organi su hiperemični, a krv je slabo zgrušana.

Toplotni udar se najčešće dešava u toku letnjih meseci, u pregrejanom i slabo ventilisanom prostoru, bez dovoljno količine vode ili u toku napornog fizičkog rada.

Sunčanica=insolatio nastaje kao posledica direktnog dejstva sunčevih zraka na glavu životinje, pri čemu dolazi do pregrejavanja moždanog tkiva.

Manifestuje se nesigurnim hodom , znojenjem i tahikardijom.

Na obdukciji se zapaža hiperemija moždanih ovojnica i moždane mase.

.

Lokalno dejstvo toplote

Dolazi do nastanka promena koje se nazivaju opekotine = combustiones (combustio=opekotina).

Prvi stepen (gradus I) - combustio erythematosa (crvenilo) nastaje kod temperature 40-500C. Karakteriše se hiperemijom i blagim edemom zahvaćenog dela tela.

Drugi stepen (gradus II) - combustio bullosa seu vesiculosa (bula=veći plik, mehur), pri temperaturi 60-800C.

Karakteriše se stvaranjem plikova ispunjenih seroznom tečnošću. Kasnije može doći do zagnojavanja sadržaja mehura.

Treći stepen (gradus III) - combustio escharotica seu crustosa, kod toplote preko 800C, kada dolazi do koagulacione nekrozoe zahvaćenog tkiva i stvaranja krasta

Za razliku od prva dva stepena gde je moguća potpuna sanacija - regeneracija, ovde zaceljenje nastaje ožiljkom.Četvrti stepen (gradu IV) - carbonisatio (ugalj), pri temperaturi iznad 1000C, kada dolazi do potpunog ugljenisanja tkiva.

Termičke povrede različite težini i dubine oštećenja tkiva

Termičke povrede različite težini i dubine oštećenja tkiva

Posledice i ishod promena nastalih opekotinama zavise od njihovog intenziteta, a najviše od površine tela zahvaćenog opekotinama.

Kod opsežnih opekotina brzo se razvija neurogeni šok.

Javlja se gubitak tečnosti i proteina pa može doći i do generalizovanog edema i edema pluća.

U momentu nastajanja opekotine su sterilne,

kasnije dolazi do sekundarne bakterijske infekcije, što dovodi do septičnog šoka.

Opekotine koje zahvataju 30% površine tela - opasnost po život.

Opekotine koje zahvataju kože 50% - smrt za 3-5 dana.

Opekotine koje zahvataju kože više od 50% - smrt za 1-2 dana.

DEJSTVO HLADNOĆE

Kao i kod visoke temperature dejstvo niske temperature može biti opšte i lokalno. Dejstvo može biti lokalnog karaktera ili na ceo organizam.

ELEKTRIČNA STRUJA I UDAR GROMA

Smrt nastaje usled

srčane fibrilacije,

paralize centra za disanje i grča respiratorne muskulature.

Na mestu ulaska struje, najčešće na koži, mogu se uočiti opekotine.

Na obdukciji se uočava hiperemija koja je naročito izražena na mezenterijumu i moždanim ovojnicama.

Krv je tamno crvene boje i slabo zgrušana.

ATMOSFERSKI (VREMENSKI) FAKTORI

Covek je osetljiv na uticaj atmosferskih prilika, kolebanja u temperaturi, vlažnosti i atmosferskom pritisku.

Amerikancu Dallasu Wiensu iz Forth Wortha život se u potpunosti promijenio kada mu je 2008. godine strujni udar spržio lice do neprepoznatljivostiDallas je lice izgubio kada je tokom popravka prozora na lokalnoj crkvi slučajno glavom dotaknuo električne vodove. Struja mu je potpuno istopila lice, koža je prekrila oči, ostao je bez nosa i zubi, a usta su se jedva nazirala.

Od buđenja iz kome imao je više od 20 operacija, što estetskih što onih koje su mu spasile život.

STRES

U pitanju je prilagođavanje ljudi i na dejstvo faktora spoljašnje sredine.

Reakcija organizma na stresove naziva se još i adapcioni sindrom.

Ova reakcija predstavlja otpor promeni ravnoteže i stabilnosti u organizmu poznate kao homeostaza.

U mehanizmu nastajanja ove zaštitne reakcije glavnu ulogu igraju endokrine žlezde. Dejstvo stresora izaziva oslobađanje "releasing factor-a" koji izaziva povećanu aktivnost prednjeg režnja hipofize i lučenje adrenokortikotropnog hormona, koji stimuliše aktivnost kore nadbubrega i oslobađanje kortikosteroida.

U procesu adaptacije organizma postoje 3 faze.

Prva faza (stadijum uzbuđenosti ili mobilizacije) predstavlja opštu mobilizaciju organizma za suprostavljanje negativnom uticaju faktora spoljašnje sredine. Pored lučenja kortikosteroida u ovoj fazi stimuliše se i srž nadbubrežne žlezde pri čemu dolazi do trenutnog lučenja adrenalina i noradrenalina.

U krvi se otkriva hiperglikemija, kratkotrajna neutrofilija i limfopenije. ).

Druga (stadijum rezistencije ili adaptacije) dovodi do normalizacije prometa materija i popravljanja opšteg stanja. Uspostavlja se metabolička ravnoteža i proizvodnja se normalizuje.

Ukoliko su snage adaptacije uspele da savladaju nadražaj,

organizam ulazi u treću fazu ozdravljenja ili suprotno, u fazu iscrpljenosti.

Iscrpljuju se zalihe glikogena, a u krvi nagomilavaju mlečna kiselina i amonijak. Dolazi do opadanja krvnog pritiska i snižavanja telesne temperature sa pojavom različitih oboljenja,

Patomorfološki nalaz u stresnoj reakciji manifestuje se promenama u nadbubrežnoj žlezdi.

U stadijumu uzbuđenosti i adaptacije uočava se hipertrofija kore nadbubrežne žlezde i nestanak masnih kapljica koje se inače normalno nalaze u ćelijama kore nadbubrega, dok se u fazi iscrpljenosti javljaju krvarenja, distrofične i nekrotične promene u kori nadbubrega.

DISPOZICIJA

Predstavlja stanje prijemčivosti (sklonosti ka bolesti) organizma za određene patološke procese.

Sklonost ka bolesti može biti urođena i stečena osobina individue, rase, familije i pola.

Za razvoj bolesti potrebno je više faktora, a ne samo dispozicije.

Primeri:

− crnci i indijanci posebno osetljivi prema tuberkolozi pluća,

− povećana pigmentacija kože crnaca, manja osetljivost na sunčane zrake, a time i na kancere kože,

− rasa i starost.

KONSTITUCIJA

Konstitucija je skup funkcionalnih i morfoloških osobina koje se manifestuju u

spoljašnjem izgledu tela,

građi tkiva i organa i

načinu reagovanja na različite nokse.

Obuhvata i sposobnost za prilagođavanje na spoljašnje uslove života: klimu, ishranu i uzročnike bolesti. U stvari, to je trajno svojstvo individue koje podrazumeva otpornost ili sklonost prema bolestima.

U određivanju konstitucije učestvuje

nasledna osnova i spoljašni faktori, pa je moguće promena konstitucije u toku života.

Primer:

− nežno leptozomno dete koje se bavi sportom može se razviti u atletsku osobu.

Veza između konstitucije i bolesti sastoji se samo u manjoj ili većoj mogućnosti pojave bolesti, ali ne i obaveznog obolevanja.

REZISTENCIJA

Pod rezistencijom se podrazumeva urođena neosetljivost na određene uzročnike bolesti.

GLAVNI HISTOKOMPATIBILNI KOMPLEKS I BOLEST

Histokompatibilni antigeni učestvuju u mnogim imunološkim i neimunološkim reakcijama. Njihova glavna funkcija je vezivanje stranih antigena i njihova prezentacija T-limfocitima.

Specifični mehanizam odbrane - humoralan i celularan

Nespecifičan - glavni histokompatibilni kompleks,monocitno makrofagni ikomplement.

NESPECIFIČNI MEHANIZMI ODBRANE

Pojam (RES) Retikulo-Endotelni Sistem zamenjen je terminom (MMS) Monocitno-Makrofagni Sistem. Ovaj sistem obuhvata krvne monocite, makrofage pojedinnih organa i dr.

U okviru odbrane organizma od štetnih noksi makrofage imaju brojne uloge:

− razaranje stranih partikula

− posredovanje u stvaranju antitela kod imunog odgovora

− sekrecija velikog broja biološki aktivnih molekula

KOMPLEMENT

To je zajednički naziv za grupu od oko dvadeset proteina krvne plazme.

− vazodilatacija, povećanje propustljivosti krvnih sudova, osmotska liza bakterija, virusa, parazite i dr.

IMUNSKA REAKCIJA I BOLEST

Jednostavna definicija, prepoznavanje sopstvenog od stranog. Prepoznavanjem tuđeg, imunski sistem može pokrenuti niz reakcija koje će na kraju dovesti do odstranjivanja napadača i očuvanja integriteta jedinke

Za imuni odgovor limfatični sistem je izuzetno važan

− B limfociti

− T limfociti

− imunoglobulini

STEČENE DEFICIJENCIJE

Pojedine virusne infekcije dovode do smanjene imunoreaktivnosti naročito u području T ćelijskog imunog sistema.

Ovo se naročito odnosi na retroviruse : virus imunodeficijencije

Svi ovi virusi imaju dug period inkubacije, tropizam za ćelije hematopoeznog sistema, sposobnost supresije imunog sistema i citopatogeni efekat u in vitro uslovima.

REAKCIJA PREOSETLJIVOSTI

Oštećenja tkiva koja u svojoj osnovi imaju imune mehanizme nazivaju se hipersenzitivne bolesti.

Reakcije preosetljivosti tipa I

Karakteriše brza imunološka rekacija, koja nastaje neposredno po unošenju antigena (za nekoliko minuta) u organizam, koje je prethodno senzibilisan na taj antigen. U zavisnosti od puta unošenja antigena može se ispoljiti kao sistemski poremećaj ili lokalna reakcija.

Sistemska - penicilin parenteralno-anafilaksa

Lokalno - na koži, sluznicama, respiratornim i organima za varenje- urtikarija, rinitis, edem larinksa

Reakcije preosetljivosti tipa II

Ova reakcija je posledica antigen-antitelo reakcije na ciljnoj ćeliji ili na intercelularnim strukturama, kao što su bazalne membrane,−povećavanje propustljivosti ćelijske membrane što dovodi do citolize.

Reakcije preosetljivosti tipa III

Oštećenja tkiva kod preosetljivosti posredovane imunim kompleksima nastaju kao posledica aktivacije sistema komplemenata

−dolazi do oštećenja tkiva usled taloženja imunih kompleksa

− lupus eritematodes

Reakcije preosetljivosti tipa IV

Ovaj tip hipersenzitivnosti je imunološka reakcija, gde su nosioci imunog odgovora imunokompetentne ćelije.

Induktori su najčešće intracelularni mikroorganizmi, virusi, gljivice, protozoe i paraziti.

Ovaj tip je odgovoran za kožnu alergiju na hemijske agense, a pored toga ima i ključnu ulogu u imunološkoj reakciji odbacivanja presađenog organa.

AUTOIMUNE BOLESTI

Nastaju u slučaju kada sopstveno tkivo deluje kao antigen i inicira stvaranje antitela ili senzibilisanih limfocita.

Mogu se podeliti na organ specifične, kada je reakcija usmerena prema jednom tkivu i sistemska kada promene zahvataju istovremeno više tkiva, odnosno organa.

ORGAN SPECIFIČNE AUTOIMUNE BOLESTI

.

Autoimuni tireoditis je oboljenje štitaste žlezde,

Klinički se manufestuje hipertireodizmom, a histološki se zapaža infiltracija štitne žlezde velikim brojem limfocita i plazma ćelija.

Pemfigus kompleks je autoimuno oboljenje kože

Promene u vidu vezikula i krasta javljaju se najčešće na granici sluznice i kože nosa, usana, oka, prepucijuma, anusa i na unutrašnjoj strani ušiju.

SISTEMSKE AUTOIMUNE BOLESTI

Zahvaćeno više organa i organskih sistema. Kod većine ovih bolesti prisutni su cirkulišući imuni kompleksi koje se talože u tkivu i u prisustvu komplementata dolazi do razvoja inflamatorne reakcije.

Reumatodni artitis je imunološki prouzrokovan poliartitis Dolazi do destrukcije zglobne hrskavice i progresivnog teškog artitisa.

Dermatomiositis

. Ekcemi počinju na koži lica, a u kasnijem stadijumu promene se mogu proširiti na ekstremitete i ostale delove tela. Biopsijom mišića zapaža se nakupljanje lifocita, makrofaga i plazma ćelija.

.