UVOD U LINGVISTIKU.

Cilj kolegija: -upoznavanje s lingvističkim pojmovima i trminologijom

1. Zašto uopće proučavati jezik, baviti se lingvistikom

- Što je to lingvistika? – Tekst: Yaguello! ; Martinet 1-1.

Što podrazumijeva pojam znanstveno?Govorimo li svi na isti način?

Lingvistika je znanost o jeziku ili bolje rečeno znanost koja jezik i govor, shvaćene kao dva aspekta jezične djelatnosti, istražuje u svim njihovim oblicima i međusobnim relacijama.

Uzmimo za primjer nekoliko rečenica.

1. Kuž'š stari moj.2. Ćaća je pitura tine.3. Beba nana.4. Plave ideje bijesno spavaju. 5. Tri stara žena kupila su kruhove.6. Stavio sam šešir na stol.

....- pozicija norme: samo je posljednja rečenica točna, a ostale su netočne. Međutim, sve rečenice, osim pete koju ni jedan govornik hrvatskog jezika ne bi izrekao, izgovaraju se u hrvatskom jeziku u nekom danom kontekstu. To nam pokazuje da ono što nazivamo strandardnim (/književni) jezikom nije sve što hrvatski jezik jest. Kao i svaki drugi jezik, hrvatski se razlikuje od regije do regije, prema godinama ili spolu govornika, registru, situaciji ili mediju (pisani, govorni) i dr. Istovremeno, jezik se neprestano mijenja, nadopunjuje novim kreacijama ili posudbom iz drugih jezika.

Ponavljanje: Varijacije u uporabi „koda“,– dijalekt; sociolekt ; idiolekt - jezična sposobnost zapisana u genetskom kodu.Govorimo li u svim situacijama jednako? - stil - izbor između različitih mogućnosti koje u jeziku postoje za izricanje istoga sadržaja.

Ponavljanje: Funkcionalni stilovi hrvatskog standardnog jezika su : književno-umjetnički, publicistički, znanstveni, administrativni i razgovorni stil. Ti stilovi predstavljaju samo pet osnovnih funkcija standardnog jezika, i svaki od njih postoji i kao niz individalnih ostvaraja.

Univerzalije:

npr. rečenice moja kuća ima dva kata i ma maison a deux étages . usporedi jednakosti i razlike .

- svi ljudski jezici imaju zajedničko svojstvo da se izričaj sastoji od manjih sastavnih djelova, recimo zasad – riječi, a one od još manjih dijelova – glasovi. Znamo da u jeziku ima

razmjerno malen broj funkcionalnih glasova, tzv. fonema (rijetko više od 50, najviše 64.). Kombinacijom pak tih glasova može se proizvesti vrlo velik, ali još uvijek konačan (izbrojiv) broj riječi, dok se kombinacijom riječi dobiva beskonačan broj izričaja (rečenica ili tekstova ili poruka). To svojstvo jezika naziva se artikulacijom, tj. raščlanjivanjem. To svojstvo posjeduje samo ljudski jezik, dok životinjske krikove čujemo u blokovima koji su neartikulirani. - jedana je od temeljnih karakteristika ljudskog jezika težnja prema što većem učinku s jedne strane, a što manjem naporu s druge. Onaj tko govori nastoji dati što veći broj informacija, a utrošiti što manje energije, dok onaj koji sluša očekuje što potpuniju informaciju ali i što manje napora da bi je razumio – taj se pojam u lingvistici naziva ekonimijom. André Martinet koji je tvorac tog termina definirao je jezičnu ekonomiju kao mogućnost postizanja ravnoteže u jeziku između dviju krajnosti – težnje za uštedom u trošenju energije i težnje za što boljom komunikacijom. Martinet smatra da je stoga ekonimija jedan od osnovnih pokretača promjena u jeziku. Ovdje smo naveli nekoliko jezičnih univerzalija – karakteristika koje dijele svi jezici, koje su univerzalne svim jezicima1.

Zadatak: doma pročitati Martinet, 1-2 i 1-3

Unatoč univerzalnim osobinama jezici se međusobno razlikuju, a na osnovu tih razlika (i srodnosti) svrstavamo ih u porodice i dijelimo prema tipovima.

1.1 Jezične porodice i tipovi jezika.

Jezična tipologija je metoda klasifikacije jezika na osnovu više gramatičkih i jezičnih kriterija pomoću kojih određujemo tip jezika. Genetička srodnost jezika i tipska povezanost često su vrlo bliske što proizlazi iz činjenice da su jedna i druga u osnovi komparativističke prirode. Govorimo o srodnostima i razlikama.Ipak treba razlikovati tip jezika od jezične porodice. Kako?

Što je jezična porodica? – skupina jezika sa zajedničkim pretkom.

1 Les universaux du langage: str.4.

Malgré la diversité linguistique, il reste que toutes les langues humaines ont beaucoup de points en commun. Sur la base de cette constatation, les linguistes ont posé la question suivante: quelles seraient les caractéristiques nécessaires d'une langue humaine? À un niveau moins exigeant, quelles seraient les caractéristiques les plus usuelles? Voyons quelques cas:

1. On a constaté que toute langue possède au moins deux voyelles, définies par des positions extrêmes dans la bouche. Pour l'une, la langue est plus élevée, pour l'autre plus basse dans la bouche. Une langue peut avoir d'autres voyelles, mais toutes semblent avoir au moins celles-là.

2. On a constaté que certaines langues (comme le français) ont des voyelles nasales (comme le [ ] de chant), en même temps que les voyelles orales, mais qu'il n'existe aucune langue qui aurait des voyelles nasales sans avoir des voyelles orales.

3. En morphologie, on a constaté que les deux sortes de terminaisons, les flexions comme le - s du pluriel en français, et les suffixes comme le -eur qui indique celui qui fait une action, ont tendance à s'ajouter aux mots dans un ordre particulier: d'abord le suffixe, ensuite l'élément de flexion. C'est ainsi qu'on trouve: vend+eur+s mais non pas vend+s+eur. (Voir Bybee 1985 pour une longue étude de la sorte.)

Il reste beaucoup à faire, mais l'étude détaillée des langues individuelles ainsi que la comparaison des langues nous permet de préciser l'essentiel de la langue en général.

Jezičnim se porodicama bavi komparativna lingvistika koja proučava povijest i evoluciju nekog jezika ili neke jezične porodice (grupe srodnih jezika). Pristup je isključivo dijakronijski, a metoda je komparacija različitih stadija jednog te istog jezika ili različitih jezika ali proizašlih iz jedinstvenog jezika pretka..

Podijela svjetskih jezika prema jezičnim porodicama: indoevropski (indoiranski-hindski, skitski-kurdski, grčki, italski, keltski – galski, irski, škotski, velški; gremanski; balto-slavenski-litavski, latvijski-slavenski; albanski) semitsko-hamitski (egipatski, berberski…), baskijski, kavkaski, ugrofinski (mađarski, finski), turkijski (azerbejđanski, kazahski...), mongolski jezici, azijski (manđurski, japanski, korejski…), paleosibirski, darvidski i munda jezici (Indija), kinesko-tibetanski, mon-kmerski, jezici Australije i Oceanije, jezici Crne Afrike, Američki indijanski jezici. Posebnu skupinu čine i tzv. posrednički jezici , 1. kontaktni kao što su ovi dolje navedeni, nastali iz normalne komunikacijske prakse i 2. međunarodni umjetni jezici kao esperanto, inerlingva, ido, itd. koji nikad ne postaju materinji jezici.

Langues véhiculaires – kontaktni jezici:

Koinè (hrv. koine, ž.r.!; jedna koine)

Créole – ponekad sinonim za sve kontaktne jezike

Langues pidgins

Sabir

Termin lingua franca izvorno je označavao gotovo nestali jezik mediteranskih luka nastao na osnovu tal-šp-fr-grč i arapskog ali danas često označuje i bilo koji široko rasprostranjeni trgovački jezik.

Jezike po tipu razlikujemo na osnovu npr.:

- varijabilnosti označitelja prema gramatičkim osobinama. Tu spadaju: jezici s fleksijama (sintetički, npr. hrvatski), aglutinirajući i izolirajući(npr. mađarski) odnosno analitički (riječi imaju tendenciju nepromjenjivosti, npr. francuski).

- upotrebe klasifikatora (japanski, kineski, tajlandski – kalsificiraju riječi prema npr. semantičkim karakteristikama)

- upotrebe ergativa (L'ergatif, dans les langues à ergativité, est le cas utilisé pour indiquer le sujet d'un verbe transitif. Il s'oppose au cas absolutif (généralement non marqué), qui sert à la fois à l'objet d'un verbe

transitif et au sujet d'un verbe intransitif. ili akuzativa (Dans les langues flexionnelles n'utilisant pas un tel système, le sujet d'un verbe, quelle que soit sa transitivité, est au nominatif, son objet direct à l'accusatif)

- rasporeda sintaktičkih funkcija (tj. raspored riječi u rečenici: SVO, SOV, VSO, itd.)- razlike u uporabi: langue véhiculaire, vernaculaire, liturgique, koinè, créole, sabir,

pidgin, etc.- broja i tipa fonema - ...

Tipovi se međusobno ne isključuju što zanči da jezici mogu imati jedno ili više različitih osobina. Isto tako jedan analitički jezik može proizaći iz nekog sintetičkog kao što vidimo na primjeru francuskog i latinskog.

1.2 Dva pristupa opisu jezika: normativni (preskriptivni) i deskriptivni

Ponavljanje: postoji li razlika između gramatike i lingvistike?

Gramatika: sistemski opis pravilnosti i nepravilnosti nekog jezika.Normativna lingvistika ima za cilj stvaranje jezičnog standarda nekog jezika. Ona propisuje i fiksira principe u njegovanoj pisanoj komunikaciji ali ne može puno toga reći o drugim varijetetima koji postoje već dugo u jeziku i o kojima također treba voditi računa.

Kako bi ispunila tu zadaću opća ili teorijska lingvistika ima za objekt proučavanje i opis svih jezičnih pojava, dakle jezik i govor neke zajednice, a da pri tom a priori ne iznosi stavove o njihovoj prihvatljivosti. Svakako, treba napomenuti da to ne podrazumijeva izostanak bilo kakvog stava o vrijednostima. Svki registar, svaka regija, zajednica, posjeduje norme i svaki odmak od njih smatra se bizarnošću: lingvist treba voditi računa o posebnostima i neće ih odbaciti zato što ne pripadaju normi.

- sistem- jezična performancija (ostvarenje). Budući je taj čin individualan, otvoren je raznim utjecajima. Ti utjecaji mogu biti psihološke prirode (pamćenje, pažnja), fizičke (boja glasa, brzina govora) ili fiziološke (stvar razvijenosti mišića, mogućnost percepcije).- značaj redundancije = zalihost, sama po sebi neinformativna mogućnost da se na osnovi nekih jedinica u poruci predvide druge, dati primjer! - sistem individualne kompetencije. To je znanje nama urođeno. Gramatika je naučena i time je ipak sekundarna u odnosu na našu kompetenciju. Unatoč tome što svaki čovjek govori na svoj način, ipak postoji veliki broj zajedničkih elemenata koje koriste svi govornici nekog jezika. To je naša jezična sposobnost: znanje koje govornik ima o jezičnom sustavu vlastitog jezika. (O pitanjima kompetencije i performancije u jezičnom smislu više u poglavljima o GTG).Usprkos našim lingvistiškim mogućnostima, nije do sad napisana kompletna gramatika nekog jezika. Mi znamo govoriti ali (uglavnom) ne znamo objasniti to što znamo. Upravo je to zadatak lingvistike: omogućiti razumijevanje onoga što znamo o jeziku.

2. Od Antike do Port-Royala

- predmet mitova i religijskog predanja - predmet filozofskih rasprava.

Prethistorija lingvističkih istraživanja započinje u trenutku kada su ljudi postali sposobni da odvojeno od sebe samih promatraju jezik kao osnovno sredstvo svoje međusobne komunikacije. U sustavnom promatranju jezika ipak posebno su se isticali indijski gramatičari – Pānini (5. ili 4.st. p.n.e.), tvorac najstarije sačuvane gramatike sanskrtskog 2 jezika i Pataňjali (2.st. p.n.e.) koji su se najviše bavili pitanjima morfologije, te se približili pojmu fonema, kojeg će evropska lingvistika otkriti tek u 20. st.

2 Sanskrt sanskrt: saṃskṛta, od sam "zajedno" i kṛta "napravljeno", doslovno: "sastavljeno", saṃskṛtā: "sastavljeni jezik"je najstariji poznati indoarijski jezik i jedan od najstarijih indoeuropskih jezika. Iz njega su nastali jezici kao hindu i urdu (tzv. hindustani grupa), bengalski, pendžabski, kašmirski, nepalski i, po nekim tezama, romski. To je jezik najstarije indijske književnosti, Veda, i ima značajnu ulogu prije svega u hinduizmu.

Grci : Platon. U helenističkom razdoblju djelovali su gramatičari od kojih je najpoznatiji Dionizije Tračanin (1.st. p.n.e.) na koje se nadovezuju - rimski gramatičari koji istim pravilima kao i Grci opisuju latinski jezik :Varon, 1.st., Elije Donat, 4.st., Priscijan Gramatik, 6.st.U strarom se vijeku jezična izučavanja sastoje uglavnom od gramatike (= sistematski opis pravilnosti i nepravilnosti nekog jezika, na njegovim različitim razinama) i retorke (= skup pravila o „lijepoj“ upotrebi određenog jezika u govoru).

2.1. Od Port-Royala do početka strukturalizma

Ta se tendencija nastavlja i u srednjem vijeku, osobito u opisivanju latinske gramatike (znamenita gramatika Isidora Seviljskog iz 6. st.),. U doba humanizma i renesanse počinje se obraćati pažnja i na nacionalne jezike (Dante u Italiji piše De volgari eloquentia, npr). Tekst : du Bellay: Défence et illustration…- François I (Ordonnance de Villers-Cotterêtes) iz 1539. - Ronsard ; Du Bellay - ideje o dobroj ili lošoj upotrebi jezika koje će se razviti tek u 17. stoljeću u djelu Remarques sur la langue française baruna de Vaugelasa u kojem on, bez posebne sistematičnosti, pokušava normirati francuski jezik, zastupajući tezu da je pravilno onako kako se govori na kraljevskom dvoru. To je tzv. «le bon usage»!.17. je stojeće, osim toga, stoljeće prosvjetiteljstva koje će kao dominatna ideologija imati odjeka i na razvoj lingvistike.I hrvatski filozof Frane Petrić piše rasprave o pitanjima jezika i retorike, odnosa retorike i filozofije i dr. U to je doba (1595.) u Rimu tiskan i prvi hrvatski tiskani rječnik Dictionarium quinque nobilissimarum Europae linguarum Fausta Vrančića, a prva gramatika koja nosi naslov Institutionum linguae illyricae libri duo, autora šibenčanina Bartola Kašića izdana je također u Rimu 1604.

Prosvjetiteljski pristup

- temeljna značajka prosvjetiteljsko-racionalističke jezične teorije 17. i 18. stoljeća: određivanje jezika kao oruđa razuma, instrumentum rationis- Renatus Cartesius, tj. René Decartes: jezik je strogo logički strukturiran univerzalni sustav. On se temelji na uspostavljanju matematički preciznog redosljeda misli, i to tako da se svakoj misli može pridružiti jedan jednostavni jezični znak. U tako strukturiranom jeziku koji je precizno označen, bilo bi nemoguće zabuniti se, a na taj bi se način poduprla snaga ljudske prosudbe. U okvirima racionalističke filozofije u Francuskoj je kao uzor uspostavljena logičko-matematička metoda koja je utjecala na nastajanje prve opće, teorijsko-kritičke gramatike, poznate kao gramatika iz Port-Royala (1660.).

Filozofska gramatika 17. i 18. stoljeća.

Gramatika Port-Royala ili «Grammaire générale et raisonnée....» smatra se prvom filozofskom gramatikom - reakcija na Vaugelasov pristup jeziku i arbitrarnost u pogledu njegova tumačenja, ali i sasvim novi pristup jeziku uopće.

Napisali su je znameniti predstavnici Port-Royala, filozof Antoine Arnaud i gramatičar Claude Lancelot. Oni su si postavili zadatak da na razumljiv način objasne logičke osnove onoga što je zajedničko svim jezicima (pod «svim» podrazumijevaju grčki, latinski i francuski).

Dvije su osnovne postavke te gramatike:1. predmet gramatike je razlog, a ne uporaba . To je prvi pokušaj znanstvene

gramatike i eksperimentalne lingvistike, koju će 3 stoljeća kasnije reafirmirati N. Chomsky u svojoj GTG, posebno u djelu Kartezijanska lingvistika.

2. jezik je podvrgnut istom zakonu kao i misao. Ta se postavka obično naziva logičko-limgvističkim paralelizmom na što je veliki utjecaj imala filozofija Renéa Descatresa.

Primjer tog logičko-lingvističkog paralelizma je i u tretiranju rečenice (preposition) koja je jedna od osnovnih jedinica jezika a ovdje se poistovječuje sa sudom (iz logike). Kartezijanizam zapravo kroz nju ulazi u lingvistiku kao što su mnoge druge filozofije i druge znanosti utjecale na lingvistiku u različitim periodima njezina razvoja. Noama Chomskog i povijesničare lingvistike najviše je zaintrigiralo poglavlje o glagolu jer su autori tvrdili da je osnovna funkcija te vrste riječi tvrdnja – affirmation. Galgol je prema tome osnovni element prepozicije kao logičke tako i jezične jedinice.

18. stoljeće : glotogonija, diskusija o podrijetlu i počecima jezika . (Filozofski mitovi o nastanku jezika: bau-vau teorija, oponašanje zvukova iz prirode; ding-dong teorija, puh-puh teorija – prvi jezični znakovi su bili instiktivno ispušteni krici što ih je izazvao bol, strah, radostili neki drugi osječaj - Condillac, Essai sur l'origine des connaissances humanies, 1746.)– predmet koji je početkom 20. stoljeća Societé de Linguistique de Paris izbacilo s dnevnog reda kao nerelevatno!

19. stoljeće prava je prekretnica u jezičnim istraživanjima :

Mladogramatičari

- Pozitivistička struja: mladogramatičari (Junggrammatiker). Analiza i objašnjavanje činjenica. S mladogramatičarima završava razdoblje jezične filozofije kao temelja razmatranja o jeziku. Iako su bili usmjereni na povijest i razvoj jezika, zanimanje za «fantomski» (op. Glovacki-Bernardi) prajezik više ne postoji. Utjecaj prirodoznanstvenih disciplina je presudan tako da se i lingvistika smatra prirodnom znanošću (u radovima Augusta Schleichera). Osobita je pozornost bila usmjerena na glasove te su glasovni zakoni izjednačeni s prirodnim zakonima. Najznačajniji predstavnici škole su Hermann Paul i Artur Leskien dok je Hugo Schuchardt istraživanjem vokalizma vulgarnog latinskog zapravo nehotično došao do spoznaja kojima se suprostavio mladogramatičarima iako je bio njihov sljedbenik.

Historijsko-komparativna gramatika

Iz uspoređivanja različitih jezika rađa se u 19. st..

- komparativna metoda kojom se utvrđuju srodnosti između jezikai koja potiče

- težnju za rekonstrukcijom prajezika . Već se na početku stoljeća u Parizu formira tzv. «orijentalistički krug» u kojem su se školovali glavni nosioci historijsko-komparativne gramatike, njemački lingvist Wilhelm von Humboldt, braća Grimm, Fridrich Schlegel te Franz Bopp i Danac Rasmus Rask.

- Wilhelm von Humboldt : osnivač opće lingvistike kao zasebne znanosti. Humboldt je vjerovao u superiornost aktivnog duha nad pasivnom materijom pa je smatrao da jezik kao „specifična emanacija duha“ aktivno sudjeluje u formiranju čovjekove spoznaje.

Jacob Grimm : utemeljitelj historijske gramatike. Grimmovo zanimanje za jezik proizlazi iz zanimanja za pravo, nasljeđe i život naroda uopće. Zajedno s bratom Wilhelmom radi na prikupljanju bajki iz narodne predaje i riječi za rječnik na kojem je radio do kraja života. Od posebne je važnosti njegovo djelo Deutsche Grammatik koje predstavlja povijesni pregled razvoja germanskih jezika, od gotskog do novoengleskog.

Franz Bopp : utemeljitelj poredbene lingvistike. Tu je titulu zaslužio djelom o konjugacijama u sanskrtu izašlom 1816. godine. (100 godina prije Tečaja!). U svojoj poredbenoj gramatici Bopp utvrđuje predmet opisa - indoevropske jezike (evropski bez finskog, baskijskog te semitskog s Malte). Bopp uspoređuje pojedine jezične kategorije u svakom od navedenih jezika, a time najavljuje prijelaz s povijesno-sintetičkog pristupa jezičnim problemima ka analitičkom pristupu.- temeljne zadaće poredbene gramatike : cjelovit prikaz srodnosti indoevropskih jezika, istraživanje njihovih fizičkih i mehaničkih zakonitosti te otkrivanje podrijetla gramatičkih oblika.

Antoine Meillet (1866 – 1936) : začetnik tzv. «francuske sociološke škole» koja je bliska «ženevskoj školi» čijim se osnivačem smatra de Saussure. Meillet je bio Saussureov student, a kasnije i profesor na Ecole des Hautes Etudes i na Collège de France u Parizu. Bio je poznavalac aramejskog i slavenskih jezika. Najpoznatije Meilletovo djelo : Linguistique historique et linguistique générale (1921) koje predstavlja svojevrsnu sintezu historijsko-komparativnih istraživanja 19. stoljeća i okretanje prema općelingvističkim problemima. Njegova istraživanja na području indoevropeistike nastavit će Emile Benveniste, a općelingvističke postavke preuzet će Gustav Guillaume.

Michel Bréal : osnivač semantike, a počeo je kao komparativist i preveo Boppovu Poredbenu gramatiku indoevropskih jezika.

Kao jedna grana historijsko-komparativne lingvistike u čijem se okrilju krajem 19. st. razvila se romanistika te geografska lingvistika i dijalektologija.

Romanistika:

- provjeriti : što su to i koji su to romanski jezici te gdje se govore- Škiljan 1980: 23-24.

Fridrich DIETZ (1784 – 1876) - Goethe, GrimmKapitalno Dietzovo djelo je Grammatik der romanischen Sprachen objavljena 1836. – 1844. 1836. : godina rođenja romanske lingvistike, a Dietz njezinim osnivačem. Izado je još i Etimološki rječnik romanskih jezika (1853).

Osnovni razlog zbog kojeg se Dietza smatra ocem romanistike leži u tome što je on zastupao tezu da su romanski jezici proizašli iz vulgarnog latiniteta , dok su neki drugi smatrali da je izvorni jezik bio staroprovansalski. Tu njegovu tezu još nitko nije oborio. Danas se svi slažu da su romanski jezici nastali iz vulgarnog, a ne iz klasičnog latiniteta. - priroda vlat. - razna mišljenja. Razlog je neslozi pomanjkanje pisanih izvora što je u vezi s prirodom tog jezika koji je bio jezik govorne komunikacije. Ipak, prevladava kompromisno mišljenje da su klasični i vulgarni jezik koegzistirali kao pisani i govorni jezik od 3. st. prije n.e. do 7. st. nove ere kada vlat. poprima oblike romanskih jezika.(u Francuskoj je prvi tekst na ne-latinskm jeziku na romanskom, tj. „francuskom“ nastao 842. – Serments de Strasbourg)

supstrat (podsloj) i superstrat (nadsloj)Kao supstrati navode se jezici Itala, Etrušćana, Ligura, Kelta, Gala, Ibera, Grka, Veneta, Reta, Mesapa, Ilira, Tračana, a kao superstrati jezici Germana, Arapa i Slavena.

- Kao ilustraciju navesti primjer Francuske: galski (keltski jezik) + latinski = galo-romanski + germanski < francuski „oil“

Dietz nije zabilježio sve romanske jezike u svojoj klasifikaciji iz toga razloga što je uzimao u obzir samo književne jezike, no ipak je postavio temelje klasifikacije koju su mnogi nadopunjavali. On romanske jezike dijeli na - istočne: talijanski i rumunjski; - sjevero-zapadne: francuski i provansalski; - jugo-zapadne: španjolski i portugalski. Sardski je za njega dijalekt talijanskog, a katalonski dijalekt provansalskog. On ne bilježi retoromanski, a dalmatski je otkriven tek nakon njegove smrti.

Dietzovoj klasifikaciji Ascoli dodao još frankoprovansalski i retoromanski. W. Meyer-Lubke dodaje Dietzovoj klasifikaciji još retoromanski, dalmatski i sardski, ali za razliku od Ascolija ne priznaje frankoprovansalski kao poseban jezik. Pitanje broja romanskih jezika do danas ostaje otvoreno. Najveći je problem klasifikacije stav autora prema statusu nekih jezika. Neosporena podjela: Walter von Wartburg- Romaniju dijeli na Istočnu i Zapadnu. Crta razdvajanja tih dviju Romanija ide između talijanskih gradova La Spezia i Rimini. Osnovna jezična karakteristika jest čuvanje odnosno ispadanje dočetnog latinskog konsonanta –s. Tako se istočno od te granice latinski broj duos «dva» izgovara tal. duo, rum. doui, dalm. doi, a zapadno od nje sfr. deus, prov., kat., španj. dos, port. dous, sard. duos.Ovaj Wartburgov geografski kriterij preuzimaju naki autori dodajući mu preciznije konture, npr. Carlo Tagliavini (djelo: Le origini delle lingue neolatine) navodi sljedeće grupe i jezike: 1. balkano-romanska: rumunjski; 2. italoromanska: talijanski, sardski, dalmatski, ladino; 3. galoromanska: francuski, frankoprovansalski, provansalski, katalonski; 4. iberoromanska: španjolski i portugalski. Dalmatski po njemu čini prelaz između balkanoromanske i italoromanske grupe.Lingvistički pertinentniji je tzv. kvantitativni kriterij podjele koji je iznio Žarko Muljačič, a oslanja se na 40 karakteristika.

U ovakvoj perspektivi teško je staviti oštre granice između onoga što smo navikli nazivati jezicima i onoga što su lingvisti identificirali kao dijalekti.

Za nas je od romanskih jezika posebno zanimljiv dalmatski: Anton Udina (Tone Udayna), zvani Burbur, iz Krka. - Matteo Giulio Bartoli 1898. Bartoli je na osnovu tog istraživanja u Beču 1906. izdao knjigu Das Dalmatische. Osim u Bartolijevoj knjizi, podatke o dalmatskom nalazimo u toponomastici i u arhivskom dokumentima dalmatinskih gradova, osobito Dubrovnika. Govori se o dvijema varijantama dalmatskog jezika:

1. veljotski (tal. Veglia, Krk)2. raguzejski (tal. Ragusa, Dubrovnik) koju je najviše proučavao upravo Ž. Muljačić3. jadertinski?

Dalmatski se govorio od Senja do Bara uglavnom u gradovima Krku (do kraja 19. st.), Zadru (do 14. st.)- o tome svjedoče tzv. «Zadarska pisma» iz 14. st.;, Splitu (do 11. st.), Dubrovniku (do 15. st.), Kotoru (do 14. st.).

Razvoj Dalmatskog uvijetovan je ilirskim supstratom, odakle i njegove sličnosti s latinskim elementima u albanskom ali i s talijanskim dijalektima provincija Apulije i Abruzza gdje su nekad živjeli ilirski Mesapi. Dalmatski je svakako bio prvi romanski jezik s kojima su se susreli Hrvati došavši na Jadran i svakako su od njega preuzeli mnoge elemente. (Nikola Vuletić!)

Naš je najveći romanist Petar Skok, osnivač naše romanistike i utemeljitelj katedre za romanistiku na FF u Zagrebu, autor brojnih djela o romanskim elementima na Balkanu, a autor je i najopsežnijeg hrvatskog etimološkog rječnika (ERHSJ).

Lingvistička geografija

Problem analogije .

Georg Wenker : sastavio upitnik za fonetske pojave od 40 kratkih rečenica i razaslao ga učiteljima diljem Njemačke koji su rečenice trebali prevesti na odgovarajuće lokalne govore. Rezultat je Wenkeru donio razočarenje jer je bio upravo suprotan njegovim očekivanjima. Pokazalo se da su izoglose (= crte srodnih glasovnih karakteristika) su na kartama vrlo nepravilno raspoređene, aneke se nisu dale niti utvrditi na svim točkama. To je potvrđivalo pak da je u osnovici dijalekta uvijek određena jezična mješavina i da su u mjesnim govorima utjecaji sa strane mnogo važniji nego se to moglo pretpostaviti. No, unatoč ovakvom otkriću nastanak lingvističke geografije (ili dijalektalne geografije) vezan je za protivnike mladogramatičarske škole i za središta izvan Njemačke. - Jules Gilléron (1854 – 1926). Gilléron je u suradnji s Edmontom3, od 1902. do 1910. objavio Atlas linguistique de la France (ALF), prvi atlas takve vrste. U periodu od 1897. do 1901. obradili 639 punktova u raznim krajevima Francuske, služeći se kvestionarom (upitnikom) sastvljenim od 1920 riječi i rečenica. Time je prvi put dobivena jezična slika Francuske, makar nesavršena, budući da je riječ o pionirkom radu koji je kasnije usavršavan i nadopunjavan. Kako je lingvistička

3 Edmont, Edmond. - Représentant en fromages de Saint-Paul-sur-Ternoise (Pas de Calais), devenu enquêteur dialectologue. Remarqué en 1885 par Gilliéron qui a apprécié ses extraordinaires aptitudes de notation phonétique lors de la constitution du Lexique saint-polois, il devient son fidèle et efficace collaborateur, excellant dans la maîtrise des enquêtes. C'est lui qui a recueilli, seul, à bicyclette, pendant quatre ans (d'août 1897 à la fin de 1901) la totalité du matériau de l'ALF.

geografija osnova za izučavanje dijalekata, Gilléron se smatra ujedno i osnivačem moderme dijalektologije. To je pak vrsta jezičnog istraživanja koja kao osnovu uzima jezične karakteristike pojedinih geografskih prostora koje se izdvajaju određenim jezičnim karakteristikama, čiji skup tvori dijalekt (= znakovit je prijedlog dija < grč. DIA «kroz, između»; dijalekt = jezični idiom ispod ranga standardnog jezika; narječje; podnarječje; npr. čakavsk; zapadno-štokavski).

3. Saussure i strukturalizam

Mnoge su društvene znanosti (antropologija, psihoanaliza, književna teorija...) tijekom protekloga stoljeća bile izrazito pod utjecajem strukuralne lingvistike, ili pojednostavljno pod utjecajem učenja švicarskog jezikoslovca Ferdinanda de Saussurea čije su dijelo Cours de linguistique générale (Tečaj opće lingvistike), koje su na osnovi bilješki s predavanja, posthumno, 1916. objavili njegovi učenici Charles Bally i Albert Séchehaye. Međutim, najviše je utjecao na samu lingvistiku i to prije svega time što je jasno definirao predmet i objekt lingvistike. Predmet je lingvistike sveobuhvatnost manifestacija govorne sposobnosti koje su heterogene, raznovrsne, neuhvatljive u svom totalitetu. Objekt lingvistike čini podskup tih manifestacija koje lingvist odabire za svoje istraživanje.

Može se reči da je Saussureova teorija još jedna od reakcija na mladogramatičare koja je u konačnici dovela do strukturalne lingvistike. Saussure je za života objavio malo radova: 1879. je izašla njegova doktorska disertacija o prvotnim vokalima indoevropskih jezika (u Leipzigu, središtu maldogram. kruga!), a nakon toga dao je još svega nekoliko priloga, skupljenih u zbirku i izdanih u Ženevi 1921.Saussure nije osobno napisao Cours, nego su ga prema bilješkama sastavili i 1916. objavili njegovi studenti Bally i Sèchehaye. Poseban problem predstavlja rekonstrukcija izvorne Saussureove misli, tj. razlučivanje onoga što se zaista može pripisati njemu, a što pripada formulacijama njegovih učenika. Stoga je i literatura o Saussureu golema, a najviše se ističu djela Francuza Godela i Talijana Tulljia de Maura.Najveći lingvistički umovi Saussureova doba nisu prihvatili Tečaj bezrezervno. Mnogi ga nisu shvatili, pogrešno tumačili ili čak potpuno odbacili neke teoretske konstrukcije.

Upozioriti na tekst: Saussure, Predmet lingvistike, Jezik; definicija, str. 53-55.

3.1. Definicija jezične kompetencije, jezika, govora i znaka

3.1.1. Dihotomije.

dihotomija (grč. složenica diha + «dva», temno, «režem»; podjela na dva dijela). Prema interpretaciji većine suvremenih teoretičara pet je temeljnih Saussureovih dihotomija:

1. govorna/jezična djelatnost = jezik kao sustav / govor kao čin u komunikaciji (langage = langue + parole)

2. jezični znak: označeno ili pojam / označitelj ili zvučna slika (signe = signifiant / signifié)

3. vrste odnosa u jeziku (među jezičnim elementima) : odnosi in praesentia (sintagmatski) / odnosi in absentia (asocijativni)

4. pristup jeziku: interna / eksterna lingvistika

5. perspektiva: sinkronija / dijakronija

Sinkronija/dijakronija - Komunikacija je osnovna, ali ne i jedina (!) jezična funkcija. Ona pretpostavlja da je jezik sustav što ga poznaju svi govornici tog sustava koji funkcionira po određenim pravilima. Govornici se služe jezikom iako, u golemoj većini, ne poznaju etape njegova razvoja. Govore jezik onakav kakav je on danas. Saussure je smatrao da je proučavanje jezičnog sistema na današnjoj razini isto tako predmet istraživanja kao i historijski razvoj jezika: inovacija i reakcija na cijelu lingvistiku 19. stoljeća. Saussure suprostavlja proučavanje jezika na njegovoj današnjoj etapi ili sinkronijski studij povijesnom ili dijakronijskom studiju. Sinkronijsko proučavanje bavi se onim što u jeziku postoji zajedno, supostoji na jednoj etapi .Dijakronijski je pristup proučavanje jezika kroz vrijeme. Danas se zna da se ta dva pristupa nadopunjuju, ali ih ne treba miješati. S jedne strane dijakronija nije više nego usporedba više sinkronija, a s druge strane znamo i to da potpune sinkronije zapravo nema niti je može biti jer bi to značilo statičnost, a jezik ni u jednom trenutku nije statičan već živi fenomen dok god žive ljudi koji ga govore.

Interna/eksterna lingvistika – Saussure je svojim suvremenicima zamjerao što na jezik gledaju kao na skup etiketa (op. svakom predmetu odgovara ime koje ga opisuje). On je takvoj koncepciji suprostavio svoju koja kaže da je jezik organiziran sustav unutar kojeg je svaki elemnt definiran na osnovu relacija koje uspostavlja s drugim elementima sustava. To je sustav znakova. Zamišljen kao sustav znakova, jezik se može proučavati iz dva kuta gledišta. Može se proučavati u odnosu prema vanjezičnim činjenicama (povijesnim, političkim, socijalnim). Time se bavi eksterna lingvistika4.

Suprotno njoj, interna je ona lingvistika koja se bavi činjenicama koje su inherente sustavu, one koje utječu na to da se sustav mijenja. Saussure je za ilustraciju toga uzeo primjer šahovske igre.

U sveobuhvatnosti manifestacija govorne sposobnosti (langage) treba razlikovati dio koji proizlazi kao čin individualne aktivnosti, koja je promjenjiva, jedinstvena i nepredvidiva, a Saussure je zove govor (parole) od onog dijela koji je konstantan, zajednički svim govornicima – jezik (langue). To je temeljna mreža odnosa i pravila koja tvori apstraktni sistem što ga svaki govornik posjeduje. Prema Saussureu govorna se sposobnost sastoji od jezika i govora. V. Saussure, str. 55

4 U eksternu lingvistiku spada npr. jezična politika neke zemlje, za primjer se često uzima Finska, država koja je tek 1918. ostvarila suverenitet nakon stoljetnog patronata Švedske i Danse. Tada je trebalo od brojnih dijalekata koji su se govorili u finskoj odabrati jedan idiom koji ćr postati standardnim jezikom. O tome je odlučivao parlament kao i o tome kako finski nazvati brojne termine iz područja tehnologije, medicine isl. Za koje nije bilo ekvivalenta u finskim dijalektima.

Langage

langue

parole

Onosi među tim dvijema satavnicama Saussureove dihotomije postaju još jasniji ako pratimo raščlambu tijeka jezične komunikacije ili govornog kruga (circuit de la parole) – Shema: osoba A – osoba B

[Saussure, Vinjin prijevod str. 57.!]

Govorna komunikacija

Čemu nam služi jezik? U čemu je njegova bit?

Generalno uzevši jezik nam služi kao veza između govornika i slušatelja, kao oslonac i izražaj mislima i kao sistem za prenošenje poruka (komunikacija).

Wilhelm von Humboldt - jezik kao „specifična emanacija duha“ aktivno sudjeluje u formiranju čovjekove spoznaje.

Takvo shvaćanje jezika5 obuhvaća dva aspekta : 1. jezik čovjeku otvara iskustvene mogućnosti, otvara mu svijet i 2. utječe na kreiranje naše spoznaje. Oba su stajališta još vrlo važna za suvremene jezičnofilozofske rasprave. Svakako, jezik je prema Humboldtu djelatnost – djelovanje duha što omogućuje da glas postane izrazom misli. Izražavanje misli govorenjem ujedno je i definicija govorenja.

Sjetimo se Saussureove dihotomije jezik-govor. U toj je diobi govor individualna primjena jezika u komunikacijskom činu, individualni ostvaraj jezika. No da bi čin bio razumljiv treba se ostvariti prema pravilima jezika kao sustava znakova. Jezik i govor su dva lica iste stvarnosti što se međusobno pretpostavljaju i uvjetuju.

Uspostavljanje jezične komunikacije ili zatvaranje govornog kruga, moguće je između dviju osoba (A i B) koje pripadaju istoj jezičnoj zajednici, tj. koje vladaju istim jezikom, a načelno su istodobno potencijalni govornici i slušatelji.

Shema govornog kruga:Objasniti !

5 Tu su tezu kasije (20. st.) razvijali američki lingvisti, a poznata je tzv. Sapir-Worfova hipoteza prema kojoj jezik svojom ustrojenišću determinira spoznaju univerzuma.

The categories concept and image acoustique belong to the generalised langue, while audition and phonation belong to the heterogeneous parole. If Audition and Phonation are regarded as functions, then a structure such as the following might be proposed:

where, in particular, SpeechFunctions is a set of functions:

glasovna slika (kao predodžba) ≠ glas, pojam ≠ ono što predstavlja.- nužno je da se kod oba sudionika u komunikaciji pojmovi i glasovne slike međusobno podudaraju, da se približno poklapaju.Ovako prikazanim govornim krugom može se objasniti i sljedeća Saussureova dihotomija: jezični znak = označeno/označitelj jer u govornom krugu dolazi do povezivanja glasovne slike s pojmom, tj. označitelja s označenim.

Suprotno govoru, jezik je društveni fenomen, zajednički kod svih članova neke jezične zajednice, to je «blago» deponirano u svim govornicima. Jezik je neophodan i «nadređen» govoru koji mu je priručan. Jezik se ostvaruje u govoru, a govor je jedini dostupan direktnom opažanju jezika. No u govoru postoje neke crte koje su sa stanovišta jezika zanemarive (individualni izgovor fonrma, redundancija...). U suvremenoj se lingvistici često pojam govor zamjenjuje pojmom diskurs (discours)6.

6 Dans la tradition linguistique française, il existe une autre opposition terminologique, entre langue et parole. La langue désigne deux choses différentes:

1. un système linguistique partagé par un groupe social, comme la langue française, la langue anglaise, etc.,

2. le concept même de système linguistique partagé. Ainsi, le français et l'anglais sont des langues, mais ils ont en commun un certain nombre de caractéristiques (que nous verrons ci-dessous dans la section sur les universaux du langage) qui nous permettent de faire abstraction des différences entre les deux pour parler de la langue dans les deux cas. La parole désigne aussi deux choses distinctes:

1. l'activité qui consiste à se servir d'une langue dans une situation particulière. On parle ainsi d'un acte de parole. Notez bien que ce terme désigne l'activité qui consiste à parler mais aussi l'activité qui consiste à écrire. Quand j'écris ce manuel, je fais un acte de parole. Quand je dis à mon voisin: ``Il fait beau, hein?'' je fais un autre acte de parole.

Dihotomija jezik – govor podudara se u zantnoj mjeri (ali ne posve!!!) s razlikovanjem koda i poruke u teoriji informacije, a također i s oprekom između kompetencije i ostvarenja u genetarivno-transformacijskoj lingvistici.

U teoriji informacije dva su osnovna pojma kod (code) i poruka (messgae). Ono što izražavamo, priopćavamo, prenosimo, itd. jest poruka, a sistm simbola kojim se pritom služivimo zovemo kod. Kod možemo donekle definirati kao skup simbola i pravila koji se ostvaruju u poruci, pa taj terminološi par odgovara dihotomiji jezik-govor i kompetencija-ostvarenje.

kompetencija-ostvarenje : Generativna gramatika čiji je tvorac Amerikanac Noam Chomsky mora, između ostaloga, objasniti: 1. kako izvorni govornik nekog jezika stvara rečenice svoga jezika, i to ne samo one koje je čuo nego i takve koje još nikada i nigdje nije čuo ni čitao; 2. kako razumije takve rečenice kada ih prvi puta čuje; 3. kako stvara pravilne rečenice svoga jezika; 4. kako razlikuje pravilne od nepravilnih rečenica.

Sposobnost stvaranja novih a ipak pravilnih rečenica, tj. dar govora, prirođen je svim ljudima i samo ljudima. Ljudi za razliku od životinja imaju tu sposobnost koja predstavlja nadgradnju budući da i životinje kao i ljudi imaju iste organe potrebne za proizvodnju govora ali ipak ne govore. U ljudskom mozgu, dakle, mora postojati nekakav mehanizam, prirodna dispozicija za usvajanje jezika koja se onda aktualizira učenjem određenog jezika. Tu prirođenu sposobnost govorenja i stvaranja jezika Chomsky naziva kompetencijom (compétence) i razlikuje je od njene konkretne primjene u pojedinom govornom aktu što se zove ostvarenje (performance). Bitna razlika između ove i Saussureove dihotomije jezik – govor je u tome što je u Chomskoga kreativni moment (stvaranja novih rečenica) prisutan u kompetenciji, a u Saussureovu modelu je svojstvo ostvarenja.

Signifiant / signifié.

jezik = sustav znakova.

Saussureova dihotomija koja se tiče zičnog znaka, tj. ona analizira ga i tumači.

Jezični znak ima dva lica, dvije strane koje su istodobno komplementarne i nerazdvojive, kao dvije strane lista papira. Svaki znak ima s jedne strane svoj izraz, odnosno akustičnu sliku (image acoustique) koja se sastoji od glasova, a s druge strane ima sadržaj, značenje, tj. pojam (concept). Izraz jez. znaka poznatiji je pod nazivom signifiant, tj. označitelj, a sadržaj pod nazivom signifié,tj. označeno.

2. Le terme parole désigne aussi le produit d'un acte de parole. On utilise aussi le terme de discours dans ce sens. Le discours écrit ou oral d'un individu peut être étudié, comme nous verrons par la suite.

Le terme langage s'emploie, lui aussi, dans deux contextes différents. Cela signifie ou bien:

1. la capacité d'apprendre une langue humaine. Cela s'appelle la faculté du langage. Ainsi, un enfant exposé à une communauté linguistique apprendra la langue parlée dans la communauté. Cela est d'autant plus surprenant quand on considère que les données auxquelles l'enfant est exposé sont souvent limitées et défectueuses.

Le terme langage désigne aussi l'ensemble des phénomènes linguistiques. Par exemple, nous verrons plus bas qu'on parle des universaux du langage pour nommer tout ce qui reste constant dans le langage.

Navesti primjer!:

označitelj

} znak________________________

označeno

Saussureova akustična slika nagovještava da izraz znaka nisu konkretni glasovi nego naša psihička slika o njima. Jezični znak nisu stvar i ime nego pojam (predodžba o nekoj stvari) i predodžba o glasovnom ostvaraju imena. Tu će ideju strukturalizam dalje razvijati i te formulirati razliku između glasa i fonema, tj. fonetike i fonologije.

Odnos između označitelja i znaka jest arbitraran. Što to znači?

Zašto se neki određeni pojam izražava baš tim slijedom glasova, a ne nekim drugim? Ima li između značenja i izraza neke nužne veze?

Odgovor na ta pitanja dovodi nas do razlike između arbitrarnog i motiviranog u odnosu označitelja i označenoga. Pojam arbitrarano se ne smije nikako shvatiti u svakodnevnom zančenju te riječi kao «proizvoljno», «prosuđivanje» i sl. U lingvističkom smislu, arbitrarnost znači samo to da za našu jezičnu svijest ne postoji opravdanje za povezivanje nekog sadržaja s određenim slijedom glasova. Dakle, ako naša jezična svijest ne može sebi sebi protumačiti «zašto se to baš tako zove, zašto se mora baš tako reči» tada je taj znak arbitraran.

Većina glasova jest arbitrarna, no ima i motiviranih. Odmah nam na um padaju onomatopeje (mrmljati, šuškati, piskati) – riječi koje nastoje imitirati izvanjezične zvukove. Treba naglasiti da ne postoje savršene onomatopeje, reprodukcija nikad nije potpuna, to su samo približna imitacija zvuka.

Ta arbitrarnost je zapravo konvencija. Ono što nas goni da povezujemo zvučnu sliku sa sadržajem je «dogovor» koji je govornicima «nametnut» uporabom.

Objasni Benvenisteovu kritiku !

Težnji prema motivaciji inače arbitrarnih riječi dugujemo brojne pojave koje nazivamo «pučkom etimologijom»(étymilogie populaire).

Navesti primjer!

Sintagmatski / paradigmatski. Posljednja dihotomija koje ćemo se ovom prigodom dotaknuti jest ona koja se tiče vrste odnosa u jeziku (među jezičnim elementima) : odnosi in praesentia (sintagmatski) / odnosi in absentia (asocijativni).

Budući da znakovi u jeziku tvore nekakav sustav, oni neminovno stoje u međuodnosu. Taj se odnos, prema Saussureu, odvija na osnovu dva tipa odnosa: sintamatskog i paradigmatskog.

Sintagmatski su oni odnosi prema kojima se znakovi izmjenjuju sukcesivno u govornom lancu. Temeljni karakter tih odnosa koji se odvijaju u nekom vremenu jest linearnost

označitelja. Akustični se označitelj razvija u vremenu, predstavlja neku protežnost koja ima samo jednu dimenziju, to je dužina.

Također, raspored riječi u rečenici određen je različitim relacijama između sukcesivnih jedinica (sjetite se morfologije i sintakse).

Npr. Patar voli Mariju. Marija voli Petra.

Kombinacije između dvije ili više jedinica unutar tog slijeda Saussure naziva sintagmom!!!!

Sintagmatski odnosi su odnosi in praesentia u govornom lancu, no oni ovise o postojanju druge vrste odnosa in absentia koje Saussure naziva paradigmatiskim (asocijativnim).

Zašto asocijativnim? Zato što se izvan govornog lanca, negdje u jeziku, stvaraju asocijacije među znakovima tvoreći grupu različitih jedinica među kojima mi odabiremo one koje ćemo upotrijebiti u govoru. Prikazati ćemo ih ovako:

ili

Npr. rečenica Petar voli Mariju i zagrepsti u paradigmu odnosa. Što ćemo dobiti na razini sintagme, a što na razini paradigme?

4. Metodologija lingvističkih istraživanja - razine analize jezika

(model definiciju imenice po Grevissu:

Le nom ou substantif est le mot qui sert à désigner, à "nommer" les êtres animés et les choses; parmi ces dernières, on range, en grammaire, non seulement les objets, mais encore les actions, les sentiments, les qualités, les idées, les abstractions, les phénomènes, etc. (Grevisse, Le bon usage 8e édition, p.166)

- nedostaci

Kako napraviti dobar model?

(Svaki autor izričito ili prešutno određuje svoje stajalište u odnosu na promatrani problem.)

4.1. Fonologija strogo inzistira na značenjskoj funkciji glasa, a fonetika se bavi njegovim akustičkim i artikulacijskim osobinama, prelazeći tako u ortoepiju, normativnu disciplinu koja se bavi pravilnim izgovorom ili dijalektologiju koja se, između ostalog bavi i regionalnim varijantama glasova.

rečenica J'ai mal à la tête

- metoda minimalnih parova : oponiraju se dvije riječi, dva jezična znaka koja se razlikuju samo u jednom svojstvu. Ovdje je to, s fonetskog stajališta položaj jezika, (a antérieur – a postérieur), a s fonološkog stajališta, ido napetost (napeto /A/, nenapeto /a/). To je obilježje nosilac razlike u značenju oponiranih jedinica.

Obilježje koje je nosilac razlike naziva se pertinentno obilježje (= neophodno), dok ostala obilježja koja ne pridonose razlici nazivamo redudantnima (=zalihostima).

- objasni alofon!

Ovo inzistiranje na razlikama tipično je za strukturalnu lingvistiku zasnovanu na De Saussureovoj tvrdnji da «u jeziku postoje samo razlike». Fonetika se još bavi i suprasegmentalnim pojavama, tj. naglascima i intonacijom, dok se fonologija bavi tim pojavama jedino u slučaju ako one utječu na značenje.

Npr. Boli me glava. i Boli me glava?

Spomenute pojave promatrali smo na fonetskoj i /ili fonološkoj razini analize, no s drugog stajališta isti primjer možemo promatrati kao skup vrsta riječi.

4.2. Ovu analiza prakticira tradicionalna gramatika, a predstavlja zapravo analizu jezika na morfološkoj razini. Ona se svodi na određeni broj parametara koje dijelimo u

a) vrste (klase) riječi: imenice, zamjenice, pridjevi, glagoli, prilozi, prijedlozi, veznici, uzvici, itd.) i

b) gramatičke kategorije (imenske: rod, broj, padež; glagolske: vrijeme, način, vid, stanje, lice i broj).

- Promjenljive su one riječi kojima se jedan ili više gramatema mijenjaju, dok njihov leksem (u izrazu i sadržaju) ostaje nepromjenjen. Mijenjanje tih gramatema je fleksija - deklinacija ili konjugacija, (njen shematski prikaz zove se paradigma, budući da se radi o paradigmatskim odnosima).

- Nepromjenljive riječi ne mijenjaju svoj izraz (ili ga mijenjaju samo u obliku alomorfa).

Da bi se mogla stvarno odrediti domena morfologije, moraju se definirati morfem i riječ.

Dvostruka artikulacija jezika

André Martinet (1908 – 1998).

Martinet polazi od pretpostavke da je čovjekov jezik artikuliran (raščlanjen!), to jest da se jedinice viših razina mogu podijeliti na manje jedinice, koje opet sudjeluju u stvaranju drugih jedinica.

Prvom artikulacijom (Škiljan: diobom), dobivaju se prema Martinetu najmanje jezične jedinice (ili znakovi) koje imaju izraz i sadržaj, tj. jedinice sa značenjem. Martinet ih naziva monemima. U Martinetovoj lingvistici morfem se zove monem, no izvan frankofonog područja uobičajeniji je termin morfem. Morfem je najmanji jezični znak koja ima i plan izraza/*zvučna slika i plan sadržaj/*značenje i ne mogu se dalje dijeliti na isto takve još manje segmente.

Moneme (ili morfeme) dijelimo na temelju značenja na: leksičke i gramatičke morfeme. U riječi vozači- prvi morfem /voz/ donosi leksičko značenje i naziva se leksičkim morfemom ili leksemom; zadnji morfem /i/ nema leksičko značenje, več samo gramatičko – nominativ množine muškog roda, pa ga zovemo gramatičkim; ipak srednji položaj zauzima tzv. tvorbeni morfem /ač/, nema potpuno leksičko značenje ni isključivo gramatičko značenje. Morfem se najčešće ne podudara s rječju, ali se to može dogoditi – monomorfematska riječ (npr. pas).

Izraz 7 morfema naziva se morf i dijeli se dalje, drugom artikulacijom na najmanje linearne jedinice, koje premda nemaju sadržaja, svojom promjenom izazivaju promjenu u sadržaju (/pas/ # /bas/). Te se jedinice druge artikulacije nazivaju fonemi.

Uzmimo da je istraživani problem jedna određena rečenica.

J'ai mal à la tête. Boli me glava.

Kad A. Martinet izlaže svoju I. i II. artikulaciju, (raščlamba jezičnih jedinica na moneme i foneme) on zauzima stajalište iz kojeg se vidi samo vanjska manifestacija jezika, ono što se može čuti uhom. Ako nastavimo segmentirati jezične jedinice koje Martinet uzima za primjer svojih dviju artikulacja, (rečenica Boli me glava / J'ai mal à la tête), tj. ako analiziramo ono što on naziva fonemom, dobit ćemo još manje jedinice koje R. Jakobson naziva inherentnim distinktivnim obilježjima (IDO). Tako će /ž/ iz je biti skup foničkih osobina konsonantnosti, oralnosti, saturiranosti, napetosti i neprekidnosti. Ova analiza naziva se III. artikulacija. Razlika između njih i jedinica 1. i 2. artikulacije jest u tome što se jedinice 3. art. realiziraju istodobno, a jedinice 1. i 2. su linearnog karaktera, tj. pojavljuju se sukcesivno, jedna za drugom u govornom lancu. Elemente 3. artikulacije percipiramo istovremeno, a njihove kombinacije tvore konfiguraciju fonema. Tradicionalna fonetika tretirala je slično fonem ž kao konsonant, zvučni frikativ, prepalatal.

Koja je razlika između fonetike i fonologije?

7 Ovdje ćemo samo napomenuti da svaki jezični znak ima dva lica. Jedno je lice izraz (Saussure: akustična slika), a drugo je sadržaj (Saussure: koncept, pojam). Ta su dva lica nedjeljiva jedno od drugog, kao npr. list papira koji uvijek ima recto i verso.

Obje se ove lingvističke discipline bave jedinicama najnižih razina, manjima od jezičnog znaka i to samo na planu izraza. U praksi je često granica između ovih dviju disciplina nejasna pa dolazi do značajnih terminoloških razlika u pojedinim lingvističkim školama.

Što je fonem?

Što je riječ?

Postoje jednostavne i složene riječi: le mal – avoir mal; avoir peur; portefeuille, arc-en-ciel... Postoje i riječi koje imaju leksičko značenje i gramatičku funkciju : le cheval, le ciel, la mer, aller, travailler, ali i riječi bez (leksičkog) značenja: de, à, y, en, pour... Ni fonetski nije lako razlučiti riječi. To je posebno slučaj u francuskome, ali i u drugim jezicima koji imaju enklitike, riječi bez vlastitog akcenta: je , tu, il, à, ma, se, itd., no i riječi koje imaju akcent lako ga gube u rečenici.

- objasni alomorf!

Npr. Le chapeau est rouge. prema

Le chapeau de Pierre est rouge-sombre.

Semantički također nije uvijek lako identificirati riječ. To je posebno slučaj sa složenicama:queue-de-pie «svečano odijelo», arc-en-ciel «duga», oeil-de-boeuf «okrugli prozor u krovu»i homonimima : louer: «iznajmiti» i «hvaliti», verre: «čaša» i «staklo», voler: «letjeti» i «ukrasti».

Moderna lingvistika uglavnom odbacuje ovakvu analizu zbog njenog formalističkog i pozitivističkog stava prema jeziku, a ovi parametri, iako se manifestiraju pod formalnim oznakama, ipak su apstrakcije.

- nedostatak pouzdanog kriterija, osim jezične intuicije, po kojem bi se moglo odrediti koje se jedinice kriju pod morfološki višečlanim skupom: arc-en-ciel: slijed riječi ima samo 1 značenje, ali i arc i ciel za sebe imaju vlastito značenje.

Zbog ovakvih je, i sličnih nedostataka, strukturalna lingvistika odbacila termin riječ i uvela termin: sintagma, značenjsku jedinicu određenu sintaktičkom funkcijom u rečenici.

- tipovi sintagmi: autonomne (l'arc)-, automatizirane (arc-en-ciel), slobodne (les rayons de soleil), i druge, pri čemu autonomna sintagma odgovara «jednostavnoj riječi» iz tradicionalne gramatike, automatizirane – sastavljene od nečega što je pojedinačno poznato, ali spoj daje nešto novo i to na način da jedan dio automatski zahtjeva drugi (iza arc-en ne može doći ništa do ciel). Razlika između automatizirane i slobodne sintagme odražava razliku između gramatičke i sintaktičke jedinice. Naime, automatizirana je uvijek gramatička cjelina koja se može integrirati u širu sintaktičku cjelinu, odnosno rečenični dio.

Npr. Les deux oeil-de-boeufs se distinguaient sur le toit de la maison.

Le vent porte les feuilles - / - portefeuille – iste forme mogu imati leksičko i gramatičko značenje.

Budući da se riječ sastoji od morfema (monema po Martinetu), i tradicionalna i suvremena morfologija opisuju način na koji se morfemi udružuju u riječ – objekt tog opisa naziva se tvorba riječi. Sve se riječi tvore dvama osnovnim postupcima: derivacija i kompozicija.

Francuski, kao i ostali indoevropski jezici ima, pored nastavaka koji označavaju gramatičke kategorija, i elemente kojima se tvore nove riječi. To su afiksi, tj. prefiksi, sufiksi i infiksi. Navedite primjere!!!

(nos-ač, nos-iti, nos-ivo, ?)

(port-eur, change-ment(imenice) ; fond-er, blanch-ir (galgoli); val-able, paris-ien (pridjevi); vive-ment (prilog)).

Prema ishodu ovih tvorbi razlikujemo imensku, glagolsku, pridjevsku i adverbijalnu tvorbu. Ove se kombinacije nazivaju derivacijama., tj. dérivation nominale, verbale, adjectivale, adverbiale. Infiksi se dodaju korjenu (racine) da bi se formirala osnova na koju se dodaju nastavci: fin-iss-ons, saut-ill-er.

Prefiksi u francuskom ne mijenjaju vrstu riječi, ali mogu mijenjati ili nijansirati značenje: a-battre, de-charger, re-tourner, in-visible.

Kompozicijom se spajaju u jednu riječ dva leksema koja inače mogu biti samostalni korjeni u tvorbi riječi. Tako se dobivaju složenice. (vidi gore!)

Fonološka i morfološka razina važne su linvističke analize. Jezične jedinice se mogu dosljedno i bez ostatka strukturirati i u skladu s tim proučavati pomoću ovih analiza i to iz razloga što one jedine sadrže zatvorene nizove/ograničen broj jedinica.

Kako?

- zatvoren i konačan broj fonema.

Konačan je također i broj tzv. «gramatičkih riječi», dakle, prepozicija, veznika, članova, zamjenica, koji se mogu strukturirati u zatvorene podsisteme.

Ono što je otvoreno to je broj kombinacija - one su beskonačne. (U fonologiji ne jer nisu moguće sve sintagmatske kombinacije unutar sistema zbog artikulacijskih ili nekoh drugih razloga!).

Poznata je činjenica da jezici s razvijenom morfologijom ostavljaju malo mjesta sintaksi, tj. jezici s oskudnom morfologijom određuju sintaktičke odnose razvrstavanjem riječi u rečenici (logotaksija).

Na koliko načina možete reći rečenicu Petar voli Mariju, a da ne promijenite prvotno značenje rečenice?

Možete li isto učiniti s francuskom rečenicom Pierre aime Marie?

Iskazu J'ai mal à la tête možemo pristupiti kao zatvorenoj cjelini, kao jedinici govornog čina koja nam nudi informaciju. Ta je informacija zaokružena i predstavlja dovoljan stimulans da

se između sugovornika razvije komunikacija ili neka druga interakcija. Takvu zaokruženu govornu cjelinu nazivamo rečenicom.

Promatrajući je na taj način, našu smo analizu prebacijli na razinu višu od razine riječi, to je sintaktička razina.

4.3. Sintaksa

- neposredne sastavnice (constituants immédiats)

Naše nam iskustvo, ili naša jezična kompetencija, govori nam da postoje dvije temeljne - obvezatne sastavnice bez kojih nema rečenice. Što mislite koje su to sastavnice?

- Subjekt i predikat.

Sastavnicama upravlja rečenica. Ona je (to je bolje vidljivo na primjeru složenih rečenica), štoviše, organizirana hijerarhijski, u više sukcesivnih nizova sastavnica. Sastavnice koje tvore cjelinu zovemo sintagmama.

Npr. rečenica Student je u učionici može se segmentirai na najmanje dvije sastavnice:

R (Ph). Ph

SN SV; Student │je u učionici.

- nominalna sintagma, tzv. subjektni skup (u trad. gram. – subjekt). Nominalne sintagme se mogu javiti u više oblika: Petar, moj otac, neki čovjek, pas, on, ...

- verbalna (glagolska) sintagma. I one se mogu javiti u više oblika. Neke od njih ovise o prirodi predikata, npr. ako je predikat prijelazni glagol, mjesto direktnog objekta mora biti popunjeno.

Npr. On nosi.....??? crvene cipele! Za razliku od On trči – neprijelazni glagol

Svaka rečenica sastavljena od najmanje dvije sastavnice no može se sastojati i od nekih drugih sastavnica: (SP, SAd)

Npr. Naš student je u učionici broj 6 na 3. katu sa svojom sestrom.

- ekspanzinziju ili širenje

različitim oblicima ekspanzije, dobivaju proširene i složene rečenice: koordinacija je ekspanzija u kojoj dodana jedinica ima istu funkciju kao i ona kojoj se dodaje, a u subordinaciji to nije slučaj.

U Francuskoj je već i ranije postojala zamisao univerzalne sintakse, po svojim karakteristikama bliske transformacijskom opisu i ilustrirane mnogim grafičkim prikazima: to je sintaksa Luciena Tesnèrea koju je autor, a i njegovi sljedbenici, primjennio samo na francuski jezik.

André Martinet je utemeljitelj tzv. funkcinalne sintakse – efikasan, općenito primjenjiv i teoretski strogo utemeljen sintaktički opis. Istražujući funkciju pojedinih monema i sintagmi - kao skupova monema – u rečenici, Martinet razlikuje autonomne sintagme (čija funkcija nije određena položajem u rečenici), funkcionalne (o kojima ovisi neka druga sintagma, najčešće prilozi ili veznici), zavisne (koje ovise o funkcionalnim) te predikativne ili nezavisne (čije uklanjanje uništava samu rečenicu; najčešće predikat sa subjektom ili bez njega – to je jezgra predikativne sintagme).

4.3.1. Rekcija i valencija. Unutarnja «semantička» vrijednost glagola i načini njegove ekspanzije

- kongruencija, tj. «morfološkim slaganjem sintaktički povezanih riječi»

Tim se pitanjima osobito bavi tradicionalna sintaksa. Kongruencija se odnosi na sintagmatsku i na rečeničnu razinu, a tiče se slaganja između elementa sintagme i između samih rečeničnih dijelova. Kongruencija, tj. slaganje unutar sintagme regulirana je morfološkim pravilima slaganja npr. imenice s pridjevom u rodu broju, padežu: la maison blanche. Pravila slaganja podložna su semantičkoj interpretaciji i ovise o konkretnim slučajevima kojih je veliki broj.

Npr. što ako imate unutar iste sintagme imenice različitih morfoloških obilježja, kako složiti pridjev s imenicama različita roda (avec une gaîté et un accent gascon).

Morfološke odnose glagola, (imenica, pridjeva?) prema njihovim dopunama karakterizira rekcija.

Ilustracija : glagolska se rekcija može iščitaiti i u samom rječniku u vidu leksikografskoh natuknica kao: tr. (tarnzitivan), intr. (intranzirtivan), qqc (nešto), qqn (netko) i sl. To bi bila rekcija u širem smislu koju u novije vrijeme nazivaju i valencijom.

U užem smislu rekcija se svodi na uporabu prepozicija iza glagola, imenica i pridjeva (a ispušta se tranzitivnost i intrazitivnost.) Upotreba određene prepozicije može biti karakteristična za neki glagol, kao dépendre de, se apercevoir de, se distinguer de, se mettre à, ressembler à... Ima glagola koji podnose obje prepozicije, a da se pri tom smisao glagola ne mijenja: commencer à, commencer de. Kod drugih pak glagola izbor jedne prepozicije može utjecati na smisao: tenir à («držati do nekoga»), tenir de («ličiti na nekoga»)Rekcija pridjeva slična je rekciji glagola s tom razlikom što pridjevi ne mogu vezati na sebe neku dopunu bez pomoći prepozicije. Neke imenice imaju svoju karakterističnu rekciju: attention à la marche, confiance en lui, balcon sur la cour...

Lucien Tesnière i «dependencijalna gramatika».

Tesnière je razradio sistem grafičkih prikaza sintaktičkih odnosa u rečenici koje naziva steme (stemma). Za njega je «rečenica organizirana cjelina čiji su sastavni dijelovi riječi». Između riječi postoji koneksija koja predstavlja temeljni pojam sintakse. Riječ u rečenici nije usamljena kao u riječniku jer je u njenoj prirodi da je koneksijama vezana u cjelinu rečenice. Koneksije uspostavljaju među riječima odnose ovisnosti ili dependencije (dépendence) koji hijerarhiziraju strukturu rečenice: svaki element rečenice se određuje kao régissant (nadređen) ili kao régi (podređen). Za razliku od dotadašnjih analiza rečenice koje u rečenici

Alfred parle vide samo dva elemnta: Alfred + parle, Tesnière nabraja 3 elementa: Alfred + parle + koneksija koja od dviju riječi čini rečenicu.

Dependenciju možemo opisati kao dvostruku semantičko-sintaktičku vezu. Sastavni dijelovi veze (semantička koneksija + sintaktička koneksija) se odvijaju istovremeno jedan s drugim: semantička koneksija je nadređena sintaktičkoj, sintaktički element koji je podređen u ovom je slučaju dublje u strukturi, on je régi te određuje sa semantičkog stajališta svoj régissant svaki elemet koji je ovisan o svom nadređenom ujedno ga i određuje.

Ovaj se semantičko-sinaktički pogled ne razlikuje u velikoj mjeri od tradicionalnog pogleda na sintaksu, gdje se kategorije ili funkcije mogu lako definirati semantičkim terminima. No, T. je pokušao s ovim novim modelom kako bi osporio tradicionalna poimanja subjekta i predikata koji su za njega bili samo prežici iz epohe kada je kompletna gramatika bila osnovana na logici.

Druga specifičnost Tesnièrove teorije rečenice sastoji se u tome što on smatra da je centralni element (centralni čvor) rečenice – glagol. Od njega idu sve koneksije. Tako rečenica Alfred parle shematski izgleda ovako:

parle

Alfred

Stema poznatog Tesnièrova primjera: Les petits ruisseaux font les grandes rivières izgleda ovako:

- Schéma actantiel !!!!

U opoziciji prema ovome stavu, sve se ostale teorije u suvremenoj lingvističkoj literaturi zovu Subjekt-Predikat teorije jer stavljaju subjekt i predikat na istu sintaktičku razinu podvrgavajuči ga rečenici (tako i TGG).

Ostale dijelove rečenice Tesnière naziva actants (aktanti) – stvari ili bića koja na neki način djeluju na proces koji izvršava glagol, i na circontants (cirkumstansi) – koji izražavaju okolnosti koje se odnose na vrijeme, mjesto, način, itd.

Glagol može na sebe vezati ostale dijelove zahvaljujući posjedovanju sposobnosti koja se naziva valencija.

Pojam valencije, Tesnière je posudio iz kemije (H2O).

Još se jedna poznata lingvistička teorija osniva isključivo na analizi rečenice, tj. polazi od rečenice kao osnovne jedinice promatranja. To je transformacijsko-generativna gramatika Noama Chomskog.

Prema Chomskom jezik je skup pravilno stvorenih rečenica, a govoriti jezik znači vladati skupom pravilaza proizvodnju takvih rečenica.

On ne pokušava reći što je to rečenica jer smatra da svaki izvorni govornik (native speaker; le parlant authentique) intuitivno zna što je rečenica i koja su njena pravila. Kriterij za pravilnost rečenice jest idealan izvorni govornik tj. njegova jezična intuicija.

Chomsky opaža da svaki govornih proizvodi rečenice na temelju ograničenog broja pravila i konstrukcija koje je naučio u fazi učenja jezika, u djetinjstvu, te mu nije potrebno da neku rečenicu čuje predhodno kako bi je mogao reproducirati. Chomski traži uparvo ta pravila i konstrukcije koje govornik posjeduje intuitivno. On postulira dvije razine strukture rečenice: dubinsku i površinsku. U dubinskoj rečenici postoje samo rečenični označitelji, sintagmatski indikatori (phrase marker, indicateur syntagmatique) pa je moguće zamisliti strukturu prije nego što intervenira sadržaj:

P – SN + SVSN – DÉT + NDÉT – Art + AdjSV – V + SNV – Aux + VSN - Dét + NDét – Art + Adj

Ovo liči na kompjutersko programiranje i predstavlja algoritam (slijed operacija) rečenice. Sama se tehnika zove tehnika preispisivanja (reewriting, réecriture). Chomski se služi i derivacijskjm stablom:

- prikazati ga !

Svaki nadređeni simbol predstavlja čvor rečenice (noeud). A centralni je čvor uvijek sama rečenica. Ovo je primjer jednostavne rečenice, no postoje postupci za proširene rečenice s dva ili više istovrsnih konstitueneta. Ove sheme ipak ne vode računa o modalitetu rečenice koji je često suprasegmentalnog karaktera (intonacija) – nema formalnog izraza. Zato je teorija doživjela niz modifikacija. Ovo je model jednostavne rečenice. Postupak je složeniji ako se radi oproširenim rečenicama ili o rečenicama koje u obzir uzimaju i rečenični modalitet koji često nema formalne oznake već je suprasegmentalnog karaktera. Stoga je derivacijsko stablo doživjelo niz modifikacija, a jedna od njih je i ona koja uvodi Const. Const se prispisuje u affirmatif, interrogatif, imperatif (modaliteti) kao obvezne konstituente i u négatif, emphase ili passif kao fakultativne konstituente. Tako Ph nije više samo afirmativna rečenica od koje supolazile sve transformacije već je sada jezgrena rečenica (phrase noyau) iz koje se izvode ostali konstituenti:

- Sintaktička stabla !!!

4.3.2. Problem stvaranja jezičnog vremena, problem vida (složena i nesložena «vremena»)

Ponavljanje: Koje su to glagolske kategorije?Koliko «vremena» ima francuski jezik?Jesu li odnosi među vremenima jasni?

Npr. uobičajena slika vremena je vrlo pojednostavljena. Vidimo je kao beskonačnu jednodimenzionalnu crtu koja kreće iz prošlosti dotiče sadašnjost i odlazi u budućnost.

Prije, sada, poslije ali odnos je kompleksniji.

Pogledajmo samo prezent. Utvrdit ćemo da je on puno elastičniji od onoga kako ga obično vidimo. Npr: On vous appelle au souper. Vous répondez: ``J'arrive''. En fait, vous ALLEZ arriver. Linguistiquement, vous voyez votre arrivée future comme un moment présent. Ou encore, vous prenez une pause au milieu d'une journée de travail. On vous demande ce que vous faites. Vous répondez: ``Je travaille''. Linguistiquement, vous voyez le temps qui entoure le moment où vous parlez comme faisant partie du présent. Dernier exemple: on vous réveille pour vous dire ``Vous dormez depuis deux heures''. Dans cette phrase, on utilise le présent pour parler d'une activité qui a eu lieu au passé.

Gramatičke kategorije su apstraktni, formalizirani parametri koji upravljaju morfološkim promjenama. Promjene glagolskih oblika nazivamo konjugacija.

U gramatikama (v. npr. Bon Usage, § 737, 738...) stoji da francuski ima : 7 načina, 10 vremena, 2 stanja, 3 lica, 2 broja i jednu vidsku opoziciju (svršeno/nesvršeno u fr. passé simple/imperfait). No, takve su školske gramatike daleko od prave istine o francuskom glagolu. - sistem glagolske morfologije definira neku vrstu mentalne arhitekture koja omogućuje govorniku da obuhvati i izrazi radnje koje se odvijaju u vremenu.

- glagolsko vrijeme nije istovjetno onome što vrijeme znači u svakodnevnom govoru jer glagolsko vrijeme ne implicira nužno kretanje, linearni protok vremena. Školske gramatike kažu da je glagol ona vrsta riječi koja kazuje radnju, stanje ili zbivanje, dakle neki proces u vremenu. No, ono što je za glagol uistinu bitno jest da nam on zaista nešto govori o vremenu, i to ne svojim leksemom, već svojim morfemom8. Vrijeme i vremenski odnosi koje odražava glagolska morfologija prezentiraju nam sliku jezičnog vremena.Pretpostavimo da cjelokupna morfologija glagola, tj. svi mogući oblici jednog glagola, daje zaokruženu sliku glagolskog vremena. Tu sliku možemo tretirati kao i sadržaj bilo koje imenice, koji podliježe dvama misaonim procesima: partikularizaciji (od općeg ka određenom) i generalizaciji (od određenog, pojedinačnog ka općem). U tom smislu potražit ćemo u glagolskoj morfologiji oblike koji su najslabije određeni, tj. one koje se dotiče najmanji broj kategorija. To je lako odrediti jer nas na to upućuje i sama terminologija: radi se o neodređenom načinu, infinitivu koji je osnovni oblik glagola. U tom pogledu blizu infinitiva su i participi. Trebamo napomenutu da su i infinitiv i participi načini, načini gledanja na vrijeme9. 8 Moramo napomenuti da je ovdje termin lexem poistovjećen s monemom u martineovskom smislu, dakle, najmanja jedinica koja ima značenje, a morfem predstavlja sve ostale oznake koje se dodaju monemu kako bi mu dali novi sadržaj. Morfemi nam prenose sliku jezičnog vremena.

9 Le mode Lorsqu'on parle, on se trouve dans une situation particulière. Mais en même temps, on a la possibilité d'envisager la réalité de diverses façons. C'est le mode qui nous permet de le faire. On distingue trois modes en

[Objasnimo te oblike na francuskim primjerima:Infinitiv

1. Marcher , c'est difficile. Ce livre, c'est difficile. 2. J'aime marcher. J'aime ce livre.

Particip prezenta

- (en) marchant, time se implicira tijek vremena ali ne i lice, broj ili određena točka u vremenu. Možemo reći en marchant kada govorimo o prošlosti (en marchant, j'ai vu un loup), o sadašnjosti (en marchant, je bois mon café), ili o budućnosti (en marchant, je penserai à ton offre).

français: l'indicatif, l'impératif, et le subjonctif.L'impératif Prenons d'abord le mode impératif. On dit à quelqu'un: Ferme la porte. Qu'est-ce que cela implique? D'abord, notons deux choses. Il faut qu'il existe une porte ouverte pour que cette phrase soit utilisable. Deuxièmement, il faut qu'on s'adresse à une personne capable de fermer la porte. Il serait bizarre de dire Ferme la porte à son stylo. Et il serait bizarre de dire Apporte-moi le mur en parlant d'un vrai mur. C'est que le mode impératif suppose un objectif non pas encore réalisé, mais réalisable, ainsi qu'un interlocuteur capable de réaliser cet objectif. On pourrait donc qualifier le sens de l'impératif comme `réalité à produire'. Le mode impératif est possible à la deuxième personne, puisque c'est l'interlocuteur qui est censé produire la réalité que veut la personne qui prononce la phrase impérative. Il est aussi possible à la première personne du pluriel, dans certains cas. Nous avons vu ci-dessus que nous peut signifier `je' + `il/elle' (cf. Ma soeur et moi, nous sommes allés au cinéma). Mais l'impératif est impossible dans ce contexte. Seuls les cas où l'impératif implique le `tu' acceptent l'impératif: Allons au cinéma. En outre, l'impératif suppose une réalité présente. On ne peut pas demander à quelqu'un d'avoir fait quelque chose dans le passé.

Le subjonctif, lui aussi, met en valeur la réalité d'un événement. Prenons les exemples suivants:

1. Il est impossible qu'il soit en retard. 2. Il est possible qu'il soit en retard. 3. Je ne veux pas qu'il soit en retard. 4. Je ne pense pas qu'il soit en retard. 5. Je sais qu'il est en retard. 6. Il sera probablement en retard. 7. J'espère qu'il sera en retard. 8. Je pense qu'il est en retard.

Notez que dans les quatre premiers cas, on trouve le mode subjonctif, tandis que dans les quatre derniers, c'est l'indicatif qui se manifeste. D'où vient la différence? Dans les quatre premiers cas, il s'agit d'une situation qui met en question la réalité de l'événement (le fait d'être en retard). Par contre, dans les quatre derniers cas, cette réalité est vue comme vraie et présente. À cause d'exemples de la sorte, on peut identifier la valeur du mode subjonctif: le subjonctif identifie un événement comme irréel, c'est-à-dire, sans rapport nécessaire avec la réalité.

L'indicatif Si l'impératif identifie un événement qu'on voudrait obtenir, et le subjonctif l'irréalité d'un événement, l'indicatif représente une simple constatation de la réalité, sans jugement ni objectif à atteindre. Lorsqu'on dit Je vois ton ami, on ne fait que faire une observation. C'est cette absence d'élément supplémentaire qui fait que l'indicatif est le plus neutre des trois modes.

On peut aussi montrer la neutralité (ou en d'autres termes, le statut non marqué ) de l'indicatif en voyant comment il peut remplacer les deux autres modes. Ainsi, à la place de Ouvre la porte, je peux dire Peux-tu ouvrir la porte? ou bien Tu ouvriras la porte. De façon analogue, à la place de Je ne pense pas qu'elle soit fâchée je peux dire à mon avis, elle n'est pas fâchée. Par contre, je ne peux pas remplacer toutes les occurrences de l'indicatif par l'impératif ou le subjonctif.

Jednako tako može funkcionirati i particip prošli koji pak izražava svršenost radnje: les pommes mangées, les livres lus.

U francuskom ne postoje svršeni i nesvršeni glagoli!; svršenost ili nesvršenost izražava se analitički! O izražavanju vida malo kasnije.

Particip prošli može imati oznake broja i roda : fini - finis - finie, ali nema oznaka lica, vremana, načina i vida.Ako kažemo da infinitiv ima velikih sličnosti s imenicom, možemo reći da participi imaju sličnosti s pridjevima. Zato je često vrlo lak prijelaz između tih kategorija.]

Objasnimo kategoriju načina na primjeru morfologije francuskog infinitiva:

lire (infinitiv – aktivni) être lu (infinitiv pasivni)

avoir lu (inf. «prošli») avoir été lu (inf. «passé, prošli»)

avoir eu lu (inf. surcomposé) avoir eu été lu (inf. pas. surcomposé)

Infinitiv ima, osim kategorije načina i kategoriju glagolskog stanja (aktiv-pasiv). Tradicionalna gramatika te oblike pripisuje kategoriji vremena (v. prošli, sadašnji) mada se zna da infinitiv ne razlikuje vrijeme u pravom smislu riječi. Zato je potrbno termin prošli staviti u navodnike.

-opozicija jednostavno-složeno-nadsloženo (surcomposé) predstavlja zapravo vidsku opoziciju. To bi bila treća kategorija sadržana u infinitivu. Po svojoj neodređeosti ona odgovara neodređenom članu u sistemu imenske predikativnosti.

S druge strane, infinitiv s participom sadašnjim i participom prošlim tvori sklop bezličnog (ili nominalnog) glagolskog načina. Oblici infinitiva koje smo naveli čine sastavni dio tog pod-sistema. Naime, i Participe présent i Participe passé imaju jednostavne, složene i nadsložene oblike:

lire lisant lu

avoir lu ayant lu eu lu

avoir eu lu ayant eu lu eu eu lu*

Oblik eu eu lu samo je teorijski moguć, a ostali trošložni oblici su rijetki, ali ih norma dozvoljava.

Važno je upozoriti na neadekvatnost uobičajene gramatičke terminologije koja sugerira da infinitiv i participi izražavaju vremenske odnose. Da to nije tako, već da njihova «vremenska vrijednost» (valeur temporelle) ovosi o glagolu u infinitivu s kojim stoje u svezi, pokazuju sljedeći primjeri (prema V. Ćosiću, Uvod u studij fr. jezika, str. 93):

a. Definir l'infinitif n'était pas (n'est pas, ne sera pas) une chose facile.

b. Après avoir terminé ses études il alla (vas, ira) en France.

c. Rentrant à la maison il aperçut (apreçoit, apercevra) un carreau cassé. (slomljena pločica)

d. Rentré à la maison, il se coucha (couche, couchera) aussitôt.

Usporedimo li primjer 1 i 2 vidjet ćemo da se ne radi o vremenskoj već o vidskoj (svršeno-nesvršeno) razlici pri čemu složeni oblik ima dodatno značenje predhodnosti radnje (anteriornosti). To znači da bi bilo adekvatnije nazvati ono što nazivamo (*sadašnji i *prošli) infinitif imparfait / parfait ili non-accompli / accompli ili, kako se ponekad i čini prema formalnim oznakama: infinitif simple / composé.

Isto tako, ono što nazivamo participom prošlim ili sadašnjim nije to već svršeni (accompli) ili nesvršeni (non-accomli). Razlika je dakle u vidu.

Usporedbom jednostavnih oblika iz gornjih primjera (1, 3, 4) dobit ćemo zanimljiv odnos triju oblika bezličnog načina koji će nam prikazati i sliku vremena koju oni prezentiraju.

- Infinitif simple samo imenuje radnju, naznačava njezin sadržaj. S gramatičke strane zanamo da se radi o aktivnom infinitivu (u opoziciji s être défini) i o nesvršenoj ili bolje rečeno, neizvršenoj radnji, što proistječe iz njegove opozicije s infinitif composé (avoir défini).

- Participe présent (na –ant) prezentira radnju u izvršavanju, dijelom izvršenu, a dijelom još neizvršenu, što ga čini podobnim za izražavanje istovremenosti : rentrant

- Participe passé prezentira svršenu radnju koja predhodi radnji glagola s kojim je u svezi. To je ujedno i jedini nesloženi oblik francuske konjugacije koji ne izražava nesvršenu radnju (non-accompli). Upravo ga zato srećemo u svim složenim glagolskim oblicima koji su po svom sistemskom položaju u funkciji kategorije glagolskog vida.

Na crti svršenosti radnje na mjestu najmanje preciznosti nalazimo infinitiv, zatim slijedi particip sadašnji i nakraju particip prošli koji iskazuje najveći stupanj preciznosti radnje.

Zato što infinitiv i participi nisu postigli preciznost stavljamo ih u kategoriju imenica. Nazivamo ih bezličnim ili nominalnim načinom (mode impersonel / nominal) ili pak quasi-nominal jer mogu funkcionirati kao obične imenice: le souper, l'arrivé i pridjeve: une soirée dansante, une affaire classé...

Ono što nedostaje slici vremena sadržanoj u infinitivu i participima jest lice, broj i vrijeme. Zato se nazivaju – bezličnim načinima.

Školske gramatike među njih ubrajaju još i gérondif, ali mi nećemo jer gerundiv nema vlastito morfološko obilježje već posuđuje svoj oblik od participa prezenta ispred koje se stavlje prepozicija en: en lisant. Isto ćemo tako učiniti i s imperativom koji svoje oblike posuđuje od indikativa ili subjonctifa pretenta: lis, lisez, qu'il lise, qu'ils lisent...

Sljedeću fazu u razvoju slike vremena u francuskom predstavlja subjonctif (subjunktiv)10. Iako i ovdje gramatička terminologija sugerira da subjenktiv razlikuje vrijeme (Subjonctif présent, imperfait, plus-que-parfait, passé) njemu upravo nedostaje kategorija vremena. Gramatike, doduše napominju da subjunktivu nedostaju oblici za futur, no to nije sve. Kako? Subjonctif u aktivu ima samo 4 paradigme, dvije jednostavne (S. prés. i S. imper.) i dvije složene (S. passé i S. p-q-p). Indikativ ih ima 10! Međutim, subjonctif, za razliku od bezličnih načina posjeduje kategorije lica i broja. Po tradicionalnim definicijama S. izražava želju, volju, molbu i naredbu i sl. Sve te semantičke definicije znače zapravo da radnja izražena subjunktivom nije realizirana. On nam pruža sliku nerealizirane radnje, tj. nerealiziranog vremena, vremena koje još nije, koje je nestvarno, koje ne možemo smjestiti u parametre fizičkog vremena (prošlost – sadašnjost – budućnost).

Npr: 1. Jean lit son poème. 2. Que Jean lise son poème.

3. Il parle de manière que tout le monde le comprend. (...da ga svi razumiju).4. Il parle de manière que tout le monde le comprenne. (...kako bi ga svi razumijeli).

Razlika između 1. i 2. te 3. i 4. rečenice upravo je u aktualnosti radnje glagola lire i comprendre. Ono što je u 1. i 3. realno, u 2. i 4. je nešto što se tek treba izvršiti odnosno postići. Opozicija između indikativa i subjunktiva je na relaciji realno-virtualno.

Još jedan dokaz da subjunktiv ne pozna tu arhitekturu vrenema je i to što npr. u 2. reč. preuzima funkciju imperativa jer se ne može realizirati ni u jednom drugom obliku. Imperativom je vezan za moment govora!

Usporedimo sad rečenice:

1. subjonctif présent: Plaise au Ciel! Neka se nebo smiluje!2. imperfait du subjonctif: Plût au Ciel! Da se je nebo smilovalo!

Ustanovit ćemo da razlika nije u vremenu već u stupnju modalnosti: prvi izražava nešto što bi se moglo ostvarit, a drugi nešto što se više ne da popraviti. U tome je bit opozicije (dihotomije) realno – virtualno. Zato se subjunktivom izražava želja, molba, volja, naredba.

Zapravo, tu želju, volju, molbu ne izražava subjunktiv već glagol glavne rečenice, subjunktiv je sekundarno izazvan. Npr. u zavisnim je rečenicama upotreba subjunktiva uvijetovana vezničkim izrazima: pour que, bien que, non que, à condition que, avant que...

Fizičko i jezično vrijeme susreću se tek u indikativu!

10U francuskoj gramatici obično se konjuktiv upotrebljava pod nazivom subjonctif, a konjuktivom se naziva samo onaj indoevropski subjektivni oblik koji je u latinskom dao futur: erit. "U latinskom su nazivi konjuktiv i subjunktiv značili jedno te isto, a noviji lingvisti radije upotrebljavaju subjunktiv, dok se naziv konjuktiv upotrebljava za konjuktivni ili svezni izraz" (ERLN I, str. 702).

(Time/tense; Tempus/Ziet; Temps; Vrijeme)

Jezično se vrijeme organizira oko jedne točke koja je psihološke prirode, akoja proizlazi iz ljudskog poimanja jednog i drugog vremena. Ta točka ima svoje koordinate moi-ici-maintenat (ja-ovdje-sada). Ona dakle postulira lice (moi), prostor (ici) i vrijeme (maintenant) istovjetno s govornim činom. Ta točka u glagolskoj morfologiji odgovara 1. licu jednine indikativa prezenta!- je lis (moment de la parole): to je i točka krajnje partikularizacije u kojoj su sadržani nosilac radnje, vrijeme radnje i vrijeme izričaja (énonciation). Sve što je izraženo drugim oblicima indikativa više je ili manje udaljeno od te točke i gubi se u dva različita pravca: u prošlost ili u budućnost. To je onda moment du récit.

Prateći napredovanje morfologije fr. glagola rekonstruirali smo kronogenezu – sliku rađanja jezičnog vremena koja se može prikazati na pravcu:

- Prikazati pravac!!!

Glagolski vid:

Ako promotrimo oblike glagolskih vremena vidjet ćemo da ima isti broj složenih koliko i jednostavnih oblika, četiri para: présent / passe composé; passé simple / passé antérieur; imparfait / plus-que-parfait; futur simple /futur interieur.

No, vremena je za prošlost 5, a za budućnost 2. Ta asimetrija postoji i u drugim jezicima, no simptomatična je simetrija složenih i jednostavnih vremena., a postoji u indikativu i u subjunktivu i u za kojeg smo utvrdili da ne poznaje vremena u «gramatičkom» smislu. Ta je generalna morfološka opozicija koja se u gramatikama pripisuje izrazu vremeskih odnosa. No, to nije samo to!

U francuskom ta opozicija znači vidsku opoziciju: svršeno / nesvršeno.

Dakle, passé compose je svršeni présent; plus-que-parf. je osnovna funkcija da izrazi radnju koja je izvršena prije imperfaita, on je dakle svršeni vid imperfaita itd.

Kako bi izrazio vidsku opoziciju francuski se poslužio ovim neuobičajenim postupkom da bi izrazio ono što slavenski jezici i grčki posjeduju kao leksikalizirani oblik infinitiva: skočiti / slkakati; ući /ulaziti...

Vrijeme:

- Shematski prikaz francuskih glagolskih vremena!!!

Ovakav raspored sugerira nam glagolska morfologija. Vidjet ćete iste nastavke koje dijele PS i FS (-a u 3. licu jednine) te IMPF i CP (-ait). Osim toga CP i FS imaju zajedničko tematsko –-r- koje funkcionira kao znak za budućnost.

Prezent – ključni položaj.

On dijeli prošlost od budućnosti i predstavlja prag inverzije između partikularizacije i generalizacije slike vremena. Prezent, kao fizički tako i jezični može biti beskrajno kratak i beskrajno dug (kao u engl. Present simple / present continous). Naziv za fizički prezent je

sadašnjost. Isto tako ako ga zamislimo kao svršeni ne možemo ga pridružiti sadašnjem momentu. To je zato što se u prezentu mimoilaze prošlost i budućnost, u njemu se nalaze objektivno (ili incidentno ) i subjektivno (ili dekadentno ) vrijeme. Subjektivno vrijeme je ono s kojim mi putujemo i koje ostaje iza nas, a objektivno je ono koje dolazi iz budućnosti i pretvara se u prošlost, ono na koje ne možemo utjecati. Incidentno vrijeme bilježimo znakom ά, a dekadentno znakom ω

- prikaži shemu!!!

Od ostalih vremena uočit ćemo prije svega Imperfait u kojem se, za razliku od prezenta ne mimoilaze kronotipovi već se nastavljaju, što znači da kronotip ω (subjektivno, proživljeno vrijeme) može zauzimati čitav vremenski prostor koji pripada imperfaitu:

- Au moment de son abdication Edouard VIII régnait à peine 6 mois. – vremenska rečenica, proživljeno vrijeme.

Ali isto tako može ustupiti mjesto kronotipu ά (objektivnom, neproživljenom):

- Sans ton courage, il se noyait. – ovo je modalna rečenica, neaktualno vrijeme jer se radnja noyait nije dogodila, ona je potpuno virtualna.

Ovo su dva granična značenja imperfaita: vremensko i modalno. No, najčešća je njegova uporaba negdje između kojom se prikazuje radnju u «izvršavanju»:

- Tous les jours il se promenait le long du quai. To je tzv. imperfait d'habitude.Vidjet ćete u knjizi prof. Ćosića da postoje još neke vrste imperfekta (- de narration, de politesse, d'atténuation).

Slično Imperfaitu i Conditionnel présent ima isti sastav kronotipova. S imperfaitom, conditionnel présent dijeli i morfologiju (-ait), ali i sudbinu glagolskog oblika koji ima modalne i vremenske vrijednosti. Prema pravilima «slaganja vremena» on je «futur du passé», futur u prošlosti. On je u odnosu na Imperafit ono što je Futur simple u odnosu na Présent. Kada se odnosi na sadašnjost Conditionnel Présent funkcionira kao «eventualnost» pa se zato često koristi u novinama kada se govori o neprovjerenim informacijama. Još treba navesti da uobičajena predodžba Passé Simplea, nasljenika latinskog aorista, zapravo kriva predodžba. Za Passé Simple obično kažemo da izražava svršenu radnju, a imperfekt nesvršenu. Međutim, navesti ćemo primjer na kojem ćemo vidjeti da PS nije spojiv s trajnošću radnje koju izražava: Charlemagne régna longtemps! PS ne podliježe pravilima restrikcije po kojima samo perfektivni glagoli mogu imati aorist kao u hrvatskom, svaki se glagol u fr. može konjugirati u PS., dakle, i perfektivni kao venir i imperfektivni kao chanter. Štoviše, PS gradi svoju sliku na osnovu objektivnog kronotipa ά u kojem govornik nema utjecaja na tok događaja. Da bismo potpuno razumijeli glagolski sistem treba voditi računa i o jednom paralelnom sistemu, a to su adverbi vremena koji glagolu pomažu da s više ili manje preciznosti izrazi vremenske odnose ali i sam leksički vid glagola.

Prema Emilu Benvenistu, vrijeme kod francuskih glagola ne pripada jedinstvenom sistemu, već je podijeljeno u dva različita ali komplementarna sistema.

Ta dva sistema predstavljaju dva različita plana izričaja, a nazivamo ih povijesnim i diskurzivnim vremenima. Objasni!!!

4.3.3. Problem člana i aktualizacija imenice, razlozi fiksacije i rasporeda riječi u rečenici

- Etimologija fr. člana!

- Amalgam – nevidljivi označitelj za više označenih

U periodu vulgarnog latiniteta promijenila se fonološka struktura riječi11. Isto tako dogodilo se niz promjena na planu morfologije i sintakse. - Navesti etape razvoja fr. jezika

Starofrancuski12 je nasljedio od latinskog imenske deklinacije, organizirane u paradigme. No, tokom vulgarnog latiniteta taj je sustav pretrpio niz promjena (nestanak srednjeg roda, smanjenje broja deklinacija i konačno smanjenje broja padeža) koje su dovele do pojednostavljivanja paradigme i redukcije padeža. Tako od latinskih 6 padeža x 5 deklinacija u starofrancuskom brojimo samo dva padeža (cas sujet i cas règime), a i tu je jedina oznaka koja nosi razliku nastavak –s. U ovakvoj situaciji vrlo je teško bilo organizirati iskaz, izreči sintaktičku zavisnost među dijelovima rečenice pa francuski već poseže (u periodu mfr.) za prepozicijama – prijedlozima à i de. Osim prepozicijama, francuski se poslužiuo i drugim determinantima kako bi organizirao iskaz. : morfemima koje nazivamo imenskim aktualizatorima. To su određeni i neodređeni član.

Član (article) je minimalni determinant (déterminant minimal), riječ koja služi imenici da se aktualizira, tj. realizira unutar rečenice, ako značenje ne zahtjeva neki drugačiji determinant. Član je proizašao iz latinskog pokaznog pridjeva : ille, illa, illud. Neodređeni član un/une proizlazi iz latinskog broja jedan. Neodređenom je članu priznat status tek početkom 20. stoljeća.

11 Le latin classique utilisait dix phonèmes vocaliques différents, distribués en cinq voyelles brèves (notées ă, ĕ, ĭ, ŏ et ŭ) et leurs cinq équivalents longs (ā, ē, ī, ō et ū). En effet, en latin, la longueur du son est phonologique, c'est-à-dire pertinente : deux mots peuvent ainsi avoir comme seule différence la longueur d'une de leurs voyelles (vĕnit « il vient » est différent de vēnit « il vint » ; pŏpulu(m) « peuple » est différent de pōpulu(m) « peuplier »).L'un des changements majeurs intervenus dans l'évolution du latin vers le français est la disparition progressive des oppositions de longueur au profit de distinctions de timbre (visinu). Naglask se sastoji od tri elementa: dužine, visine i intenziteta tzv. / accent musical : melodijski naglask (hrvatski, latinski) slog posjeduje dužinu i visinu (ton), a / accent d'intensité : udarni naglasak (francuski, engleski), slog je istaknut povećanom ekspiratornom snagom. (Tonski jezici (langues à tons) , mandarinski(kineski), japanski)L'accent musical a petit à petit laissé place à un accent d'intensite (udarni naglasak) ,qui met en valeur la syllabe accentué au détriment des autres syllabes, il en résulte la réduction des formes qui se produit par l'effaacement des voyelles atones et de lachute des consonnes faibles (finales, intervocaliques, etc.) - qui a eu pour effet de modifier légèrement l'aperture des voyelles : la prononciation des voyelles brèves est légèrement plus ouverte que celle des voyelles longues. En conséquence, le timbre des voyelles est modifié et l'opposition de timbre entre deux voyelles devient le critère de différenciation (on distingue ẹ fermé dans pied de ę ouvert dans lait, ọ dans maux de ǫ dans mort). Ce bouleversement vocalique est survenu aux cours des IIe, IIIe et IVe   siècle , dans la phase primitive de l'évolution du français, encore fort proche du latin vulgaire. La plupart des évolutions sont dès lors communes à plusieurs langues romanes.

12 Objasniti periodizaciju: Ancien frs.: 9. -14. st.; Moyen frs. : 14. – 17. st.; Français moderne 17. -

U jezicima s članom on ostvaruje formalnu funkciju sintaktičke veze pridjeva i imenice. Naime, l’article possède encore la propriété de designer la quantité des êtres du monde auxquels le nom est appliqué… Seul l’article défini est commun à toutes les manières de percevoir les objets ; l’indéfini convient seulement à la désignation des objets comptables, le partitif détermine les objets non comptables (Denis, Sancier-Château, 1994 : 47-48).

- ekstenzitet

Radi se o kategoriji koja nam govori o stupnju nedređenosti pojma (sadržaja) koje izražava imenica. Ta se kategorija oponira logičkoj kategoriji ekstenzije, opsega pojma kao u primjerima: Šarac (jedinka), konj (vsta) i kopitar (rod), a ovisi o mjestu koje ove riječi imaju u leksiku datog jezika. Za razliku od ekstenzije (opsega pojma), kategorija ekstenziteta (nutarnje protežnosti pojma) odnosi se na nutarnjost sadržaja, tj. na opseg tog sadržaja koji je upotrebljen u datom momentu, tj. u konkretnoj upotrebi imenice. Francuski to izražava opozicijom un/le i une/la. Iz općih pravila znamo da se neodređeni član un, une upotrebljava «kad se imenica prvi put spominje u govoru»: Il était une fois un roi, a da se određeni član le, la upotrebljava uz imenicu čiji je sdržaj već poznat, ili pobliže određen: Le livre que je vous ai donné hier appartient à la bibliothèque.Tako bismo prema ovom pravilu mogli zaključiti un kao «ono što još nije poznato» (neoređeno), a le kao «ono što je već poznato» (određeno). Međutim, osim što iskazuje opozicije roda i broja, mehanizam člana mnogo je kompleksniji. Npr. tako «neodređeno» nije uvijek neodređeno: Un homme comme toi ne devrait jamais le faire, niti je «određeno» uvijek potpuno određeno: Le lion rougit. L'homme est mortel. Naime, zamijenimo li određeni član neodređenim ili obrnuto rečenica ne mijenja svoj smisao niti svoj ekstenzitet. To je očito u poslovicama: Un chat échaudé craint l'eau froide (opećena mačka puše i na hladno) i Le chat échaudé craint l'eau froide.Poslovica, osim toga, može funkcionirati i ako potpuno izostavimo član. Dakle, imenice bez člana mogu se odnositi na sve situacije koje u sustavu riječ može imati. Zapravo, i un i le imaju jednako apstraktno, a time i neodređeno značenje.Što se tiče funkcije člana u jeziku, znamo da određuje rod i broj imenice, tj. član u govoru realizira (aktualizira) kao imenicu jedan semantički sadržaj, jedan leksem,: chant : le chant.On je aktualizator imenice i njezina značenja u zadanoj i trenutnoj govornoj situaciji. Od svih mogućih značenja imenice članiom određujemo ono što nam trenutačno odgovara. Odsutnost člana uz imenicu znači njezino apstraktno stanje, stanje u jeziku, neka vrsta predstanja, stanje prije uporabe u govoru. Neodređeni član znači prvu pojavu sadržaja neke imenice u našem smisaonom horizontu, čiji je sadržaj još uvijek neodređen, apstraktan. Određeni član može značiti i pojedinačno i opće stanje sadržaja neke imenice.Ako uzmemo da je pojedinačno osnovno stanje određenog člana onda zaključujemo da se njegovo opće značenje temelji na pojedimačnom, odnosno da je pravac kretanja misaonog mehanizma koji se krije pod određenim članom od pojedinačnog prema općenitom što se u logici naziva indukcijom. Temeljno stanje neodređenog člana je neodređenost, apstraktnost. Treba naglasiti težnju neodređenog člana prema pojedinačnom. Npr. uzmimo rečenice:Quelqu'un frappe à la porte. La porte s'oeuvre. Une étudiante. Ne može se reći da une étudiante ne znači nešto pojedinačno, ali smo još uvijek u domeni neodređenosti. Une se ovdje približio vrijednodti određenog člana la, ali i svojoj etimološkoj vrijednosti - broju jedan. Pravac je kretanja dakle, od općeg ka pojedinačnom – dedukcija. Reći ćemo, un krije u sebi proces partikularizacije, a le proces univerzalizacije.

Tekst: Principi teorijske lingvistike, Partikularizacija i generalizacija u izgradnji jezika.

To možemo prikazati i shematski pomoću binarnog radikalnog tenzora (psihosostematika jezika Gustavea Guillaumea)

- Shema!!!

Vektorski pravci označavaju samo opću shemu kretanja svih mogućih opsega značenja jedne riječi, od općeg ka pojedinačnom, S –seuil d'inversion je prag inverzije, pa opet prema općem ali definiranom prema pojedinačnom iskustvu.Ovakva shema prikladna je u svim podsistemima koji čine jezik: lice, glagol, veznici, imenica...

Što se tiče množine Određeni član les: podrijetlo u cs direct illos/illasNeodređeni član des: u 13. st. des zamjenjuje une/uns u bicasualnoj deklinaciji.

Vidi klasifikacije po tipu .

Za razliku od npr. japanskog koji u svojim rečenicama slaže 1. subjekt, pa objekt i na kraju glagol, francuski koristi raspores Subjekt-Glagol-Objekt.: Le chat mange la souris.Stavimo li na stranu kriterij intonacije, rečenicu možemo opisati kao uređen skup sastavnica. Raspored tih sastavnica je unaprijed određen. Raspored riječi u latinskoj rečenici imao je prije svega stilsku ulogu. Kao i u hrvatskom. Tijekom evolucije, francuski je nužno modificirao red jer je bilo neophodno na neki način izraziti odnose koje su u latinskoj rečenici izražavali padeži, a koji su nestali. Taj se red sve to više fiksirao što je jezik postao uređeniji. Naravno, fiksiranje je teklo postepeno. Vulgarni latinski je preferirao staviti subjekt na početak rečenice i tako je tijekom srednjefrancuskog raspored S-V-O (op. Logički red13) postao obavezan jer je do tog perioda već bilo nestalo i one okrnjene dvopadežne deklinacije. Osim toga još jedna generalna tendencija jezika utječe na organizaciju rasporeda riječi. To je tendencija ka analitičnosti imenskih i glagolskih vrsta pri čemu ekstenzitet (član) izlazi iz imenice :

N. terra – la terre; Ak. puerum – au garçon

a lice iz glagola:

je parle /žparl/ – parlo – govorimtu parles /typarl/ – parlas – govorišil parle /ilparl/ – parlat - govori

Ova je tendencija ka analitičnosti fiksirala i mjesto pridjeva i priloga. Neke sastavnice mogu stajati na različitim mjestima u rečenici. To se prije svega odnosi na priloške oznake, complement circonstantiel adjoint !!!:

Pierre, par manque de temps, a renoncé ses vacances.Pierre a renoncé ses vacances, par manque de temps.Pr manque de temps, Pierre a renoncé ses vacances.

13 Pour certains cela donne plus de logique à la langue. Cependant, il faut se garder de ce genre de raisonnement hâtif. Cet ordre semble plus logique pour les francophones car ils en ont l'habitude.

Naravno, neke stvari mogu promijeniti taj red. To je npr. izbor modaliteta14 u kojem se želimo izrazit: upitni, usklični, afirmativni, i načina na osnovu kojeg se govornik odnosi prema stvarnosti.—――――――――――

LING. Ordre et construction de la phrase. Il suffit de retourner l'ordre des mots pour avoir leur sens retourné (ÉLUARD, Donner, 1939, p.173):

5. La construction est (...) la première partie de la syntaxe. Elle en est la plus importante, et celle dont l'utilité est la plus universelle; car il n'y a pas une circonstance dans le langage, quel qu'il soit, où il ne faille pour le rendre intelligible, établir un ordre quelconque entre les signes qui le composent...DESTUTT DE TR., Idéol. 2, 1803, p.171.

Ordre grammatical (ou canonique); ordre logique; ordre psychologique. Dans une langue donnée, quand il existe une certaine liberté dans l'ordre des mots, on parle d' ordre grammatical ou ordre canonique pour celui qui est le plus conforme aux règles générales de la langue ; d' ordre logique pour celui qui paraît conforme à la démarche supposée de la pensée; d' ordre psychologique pour celui qui résulte de l'état d'esprit de celui qui parle ( Ling. 1972).

HIST. DE LA GRAMM. Ordre habituel (ou usuel, ou direct); ordre occasionnel (ou inverse). Sans préjuger de la valeur de l'ordre, on appelle parfois habituel ou usuel, ou direct celui que l'on constate normalement dans un type de phrase donné, occasionnel ou inverse celui qui apparaît comme exceptionnel par rapport au premier (MAR. Lex. 1933). Ordre naturel* des mots.

4.4. Pristupi semantici i strukturiranju značenja

4.4.1. Semantika:

Michel Bréal 1883. časopis Annuaire pour l'encouragement des études grecques objavio članak «Les lois intellectuelles du langage» u kojem on postulira novu disciplinu koja će se baviti proučavanjem značenja, tj. promjenama i razvojem značenja.

Tu je novu disciplinu nazvao semantika prema grčkom glagolu semaiein «značiti». Bréal le 1897. objavio knjigu Essai de sémantique, science de signification. Njegova je semantika, u skladu s tadašnjim učenjima, historijskog karaktera što znači da se bavi promjenama značenja riječi, uvijetima u kojima te promjene nastaju i uzrocima zbog kojih riječi mijenjaju značenje. Naturalistička teza koju zastupaju Schleicher i Darmesteter, drži da su jezici i riječi živi organizmi slični biljkama i životinjama i podvrgnuti jednakim nesvjesnim promjenama prouzrokovanih evolucijom, tj. velikim društvenim preokretima kao što su feudalizam ili kršćanstvo na objektivnom planu te općenite metafore, deformacije, zabune i sl. na subjektivnom planu. Za Bréala jezik ne postoji izvan ljudske aktivnosti te je i njegova snaga ograničena mogućnostima našeg duha, a semantičke su zakonitosti jezika, smještene unutar naše inteligencije, određene intelektualnim zakonima psihološke prirode. Razlog zbog kojega se događa transformacija jezičnog značenja leži u ljudskoj volji, tj. u našoj sposobnosti da značenje proširimo i suzimo, da riječi promjenimo smisao.

1. primjer: proširenje značenja: villa rustica > ville „grad“; sužavanje značenja: civitas > cite universitaire „studentsko naselje“.

14 Meillet: modalité verbale est „l'attitude mentale de sujet parlant vis-à-vis du procès exprimé par le verbe“.

Na promjenu značenja (prema Meilletu) utječe sustav razloga koji djeluju zajedno kako bi promijenili značenje. Taj se sustav sastoji od tri neodvojiva elementa, a to su: jezične činjenice (jezična struktura), povijesne činjenice (kulturni kontakti) i društvene činjenice (sociološki uzroci promjene značenja).

2. primjer. francuska riječ tête «glava», etimološko podrijetlo od lat. riječi testa «vrč s dva uha/ručice»; figurativnom uporabom – metaforizacijom, testa se upotrebljavala u značenju glava kao što i mi danas za glavu imamo tikva i sl. S vremenom, testa je postala uobičajen naziv za glavu, potiskujući latinsku riječ caput. Danas od caput u fr. imamo oblik chef «vođa, rukovodilac», isto leksikalizirana metafora. Svoje prvotno značenje chef čuva danas u izrazima couvre-chef «pokrivalo za glavu», vrsta šešira, i u izrazu décider de son chef «odlučiti po zdravoj pameti». Riječ tête ima u današnjem fr. niz metafora, npr. tête du cortège, tête de la famille...

Analiza na semantičkoj razini, najčešće pretpostavlja određen broj apstrakcija, odstupanja od sveobuhvatne značenjske analize i svodi se na analizu značenja riječi, tj. onih riječi koje imaju «pravo» ili leksičko značenje.

Vratimo se na našu rečenicu J'ai mal à tête / Boli me glava.

mal dolazi od lat. malum «zlo» , a u franc. izrazu avoir mal znači «boljeti»;

tête «glava» > testa «posuda s dvije ručice».

Ovaj pristup omogučio nam je da ustanovimo odstupanja značenja današnjih francuskih riječi u odnosu na značenje njihovih latinskih etimona (- izvorni oblik i značenje).

I sinkroni pristup otkriva neka odstupanja, odnosno raznovsnost njihovih značenja: npr. tête – chef.

Tradicionalne (ali još uvijek prisutne) teme u semantici govore o pitanjima značenjskih odnosa između riječi: tako se raspravlja o pitanjima

1. sinonimija (synonimie) : dvije različite riječi imaju isti ili sličan smisao (različita forma, slični sadržaj): vatra, plamen, oganj- treba odmah napomenuti da ne postoje apsolutni ili savršeni sinonimi što se da zaključiti iz navedenih primjera.

2. polisemija (polysemie): ista riječ ima dva ili više značenja: npr. korjen kao «korjen biljke», «korjen riječi». Uočite da između ova dva «korjena» postoji neka logična veza!

3. homonimija (homonymie): polisemiji srodna pojava, tu imamo jednu rije (u fonološkom ili grafičkom smislu) ali potpuno različita značenja: kosa «vlasi» i «alat».- Objasniti podvrste homonimije: etimološka ( laudare > louer „hvaliti“; locare > lourer „iznajmiti“) i semantička (anecdote oubliée : grêve – «sable» i «arrêt de travail»)

4. antonimija (antonymie) je semantički naziv za ono što se u gramatikama naziva «riječi suprotnog značenja»: visok – nizak; topao – hladan; zaboravljiv – nezaboravljiv; reči –poreči...

Novi pravac semantičkim istraživanjima dao je de Saussure svojim posthumnim djelom Cours de la linguistique générale (poglavlje «Nature du signe linguistique») u kojem iznosi svoju poznatu dihotomiju signifiant/signifié (značeće/označeno) i svoje postavke o arbitrarnosti jezičnog znaka.

U sljedećem razdoblju semantičari se bave razvojem teorije o semantičkim poljima koja počiva na pretpostavci da se vokabular nekoga jezika sastoji od niza podskupova ili polja.

Lingvisti su razvili različite tipove polja, a osnovna je razlika među njima u tome uzimaju li za temelj izvanjezične pojave ili su konstruirana na jezičnoj osnovi (paradigme i derivacije).O analizi na semantičkoj razini teško je govoriti a da se ne zađe u neku drugu razinu jer sve se u jeziku tiče značenja. (v. npr. leksemi, gramatemi). Možda se zato disciplina sama po sebi relativno kasno konstituirala kao zasebna disciplina. Pojedine lingvističke škole za osnovu svog istraživanja uzimaju riječ (tradicionalna semantika, strukturalizam), ili rečenicu (generativna semantika). Stoga, jezična jedinica kojom operiramo u semantici nazivamo znakom (signe).

Najopćenitije uzevši, semantika je ona lingvistička disciplina koja izučava plan jezičnog sadržaja na svim njegovim razinama, od morfema preko riječi i sintagme, do rečenice i diskursa. Tako bismo mogli razlikovati semantiku riječi, semantiku sintagme i semantiku rečenice. - tradicionalna semantika je semantika riječi. Dakle, u centru je interesa riječ i njezino funkcioniranje u jedinicma više razine. Pojavom de Saussurea aktualizira se problem jezičnog znaka, a osobito njegova arbitrarnost. Istodobno se javljaju pokušaji strukturiranja mase značenja (leksika) te se pokušava primjeniti neka vrsta mikro-analize na samo značenje riječi, da bi se to značenje atomiziralo. Tijekom 60.-ih godina 20. stoljeća ti su pokušaji došli do izražaja pa se, zahvalujući i metodološkim inovacijama u drugim granama lingvistike, razvija novi pravac u semantici koji nazivamo strukturalna semantika.

Da je jezik jedan od semioloških sustava koji funkcionira s pomoću znakova danas je općeprihvaćena činjenica. U temeljima toga sustava stoji lingvistički znak, onakav otprilike kako ga je definirao de Saussure. Postojanje lingvističkog znaka je akvizicija koju, bez obzira na pripadnost školama i pravcima u lingvistici, više nitko ne dovodi u pitanje.

- znak!!!

Izraz je onaj dio znaka koji je formalno oblikovan (sastavljen od fonema). Sadržaj je onaj (apstraktni) dio kojemu je pripojen određeni koncept, pojam, to jest značenje. U općoj imenici - ovdje apelativu - rijeka (apelativ će biti ono što je suprotno toponimu, ne nužno imenica, ali najčešće imenica) izraz će biti fonemi raspoređeni po određenom redu /r/+/i/+/j/+/e/+/k/+/a/, a sadržaj će biti ono značenje koje mi tome slijedu fonema (izrazu, formi) pripisujemo, a to znači 'vodeni tok'.

Tekst: Saussure, Priroda jezičnog znaka, str. 121-127

Sama stvarnost (referent, realia), to jest 'rijeka' kao zemljopisna datost nije dio jezičnog znaka, već je dio stvarnosti koja se opisuje znakom i koja po svojoj prirodi nije lingvistička. Po Saussureu veza između izraza i sadržaja je arbitrarna, a po Benvenistu ona je nužna jer su u našoj svijesti izraz i sadržaj vezani uz isti koncept. Veza između 'rijeke' (stvarnosti) i izraza kojim se ona opisuje počiva na konvenciji, dogovoru, pripadnosti jezičnoj zajednici, poznavanju sistema. Da nije tako, to jest da postoji izravna veza između izraza i stvarnosti, postojala bi za sadržaj 'rijeka' ista riječ u svim jezicima svijeta.

- 6. dihotomija, djelomično već sadržana u dih. jezik/govor, dihotomiju forma/supstancija. Ono što elementi jesu sami po sebi i po svom materijalnom satavu Saussure zove supstancija, a splet odnosa u koje elementi u sustavu stupaju zove formom. U skladu s time ističe da je jezik forma, a ne supstancija.

Saussure, naime tvrdi, da u jeziku samo razlike nose značenje (svaki se jezični segment temelji na tome što se ne preklapa s drugim segmentom), a vrijednost (valeur) svakog elementa u sustavu proistječe iz njegova odnosa prema drugim elementima istog sustava. - 7. dihotomija bi mogla biti: vrijednost/sustav.

U pravcu de Saussureove lingvistike svoja istraživanja nastavili su Jost Trier svojom teorijom o «semantičkim poljima» i Georges Matoré u djelu Méthode en lexicologie15, te Louis Hjemslev svojom specifičnom artikulacijom jezičnog znaka.

Umjesto Saussureove dihotomije označeno/označitelj Hjemslev uvodi dosljedno razlikovanje substancije i forme na dva plana. Postoje dakle, plan izraza (plan d'expression) i plan sadržaja (plan du contenu) a na svakom od tih planova razlikuje formu (forme) i supstanciju (substance) iz čega proizlaze četiri elementa jezičnog znaka.

- supstancija izraza - supstancija sadržaja

- forma izraza - forma sadržaja

Svaki od ovih elemenata predmet je posebne lingvističke discipline. I to fonetike (supst. izraza), fonologije (formom izraza), semantike (supst. sadržaja) i opće lingvistike (po Martinretu aksiologija – znanost o vrijednostima jezičnog znaka) formom

Semantika se tako locirala na plan jezičnog sadržaja. No, pojavile su se terminološke poteškoće u određivanju sadržaja, značenja i smisla jezičnog znaka. Ovi su se pojmovi često upotrebljavali kao sinonimi ili sa vrlo nejasnim razgraničenjima. Ipak, reći ćemo da je (op. Škiljan): sadržaj znaka onaj njegov dio na koji se preslikava neka pojava iz izvanjezičnog univerzuma, značenje znaka je njegov odnos prema fenomenima iz izvanjezičnog univerzuma, a smisao je ostvaraj tog odnosa u konkretnoj komunukacijskoj situaciji. 1514. En 1953, paraît La Méthode en lexicologie de Georges Matoré. Cet ouvrage tente une nouvelle approche en lexicologie : partant du postulat que le vocabulaire d'une civilisation est révélateur de cette civilisation elle-même, Matoré envisage le vocabulaire dans un but historico-sociologique. En 1985, Matoré propose une première application de sa méthode qui concerne le vocabulaire du Moyen Âge (Le Vocabulaire et la société du Moyen Âge) ; en 1988, il propose Le Vocabulaire et la société du XVIe siècle. (izvor Wikipedia)

- značenje je u jeziku, a smisao je u govoru.

U težnji da se objasne ovi za lingvistiku vrlo bitni odnosi između sadržaja znaka i izvanjezičnog fenomena koji je tim znakom označen, obično se razlikuju stvar, pojam i riječ, odnosno predmet, sadržaj i izraz po drugom opisu. Ovi se odnosi često slikovito prikazuju s pomoću semantičkog trokuta:Njega su izradili Ogden i Richards, pa se često zove Ogden-Richardsov semantički trokut, a preuzeo ga je i Stephan Ullmann.Na vrhovima trokuta nalaze se ova tri termina, a stranica koja povezuje stvar i riječ tj. stvar i izraz označena je iscrtkano kako bi se naglasila arbitrarnost te relacije.U Ullmannovoj interpretaciji trokut izgleda:

Na prvi pogled može se vidjeti da je Ullmann radikalno modificirao de Saussureovu terminologiju: umjesto Signifiant on uvodi Nom, umjesto Signifié, Sens, a Chose predstavlja ono što je Saussure nazvao réalité ili nature, odnosno ono što se u semantičkoj literaturi naziva Réferent.

Strukturalna se semantika oslanja na dva izvora: a) na de Saussureovo učenje o asocijativnim odnosima između riječi («rapports associatifs») iz kojeg je proizašla teorija semantičkih polja. b) na metodu analize koju je u fonologiji upotrebio Roman Jakobson, tj. analiza fonema na inherentna distinktivna obilježja (IDO)

Tehnika izrade semantičkih polja sastoji se u tome da se na temelju jedne značenjske osobine svrstaju sve riječi jednog jezika koje posjeduju tu osobinu. Značenjska se jedinica naziva (ili tzv. plan sadržaja) sème (u glosematici figure sadržaja). Otto Duhaček je tako u radu pod nazivom Le champ conceptuel de beauté izradio semantičko polje riječi koje u sebi sadrže sème beauté: joli, joliesse, mignon, paré, décorer, décoration, frimousse (op. kao engl. «smiley face»), itd.

Sens/Pojam

Chose/StvarNom/Riječ

symbolise se rapporte à

représente

Kod analize fonema na inherentna distinktivna obilježja (IDO) ili «traits pertinents»16 treba obratiti pozornost na pojam koji se često koristi u lingvističkim analizama, radi se o pojmu «pertinentan» tj. često se poistovječuje s pojmom distinktivan (postojanje ili nepostojanje tog obilježja utječe na promjenu značenja), a kod Jakobsona ima i šire značenje.

Jakobsonova metoda analize fonema poslužila je semantičarima kao model za analizu značenja riječi. Ona se sastoji u raščlanjivanju značenja jedne riječi na značenjske jedinice ( semove ) od kojih se sastoji semem ( sémème ) ili semantički sadržaj jednog leksema , leksem je oblik u kojem se semem realizira, aktualizira. Takava se analiza u semantici naziva s emičkom ili komponencijalnom analizom (strukturalna analiza). Analogno Martinetovoj terminologiji ona se može nazvati i četvrtom artikulacijom.

Primjer!

Ovako se mogu odmah uočiti jednakosti ali i razlike analiziranih riječi. Radi što zornijeg prikazivanja semantičari se služe, kao i fonolozi, tablicama ili «rešetkama» (grille sémique), koje su pogodne za analizu manjih grupa sinonima koji tvore neke vrste pod-sistema u leksiku kao što je na primjer područje boja, domačih životinja, pokućstva, odjeće, itd.

16 L'analyse structurale ou componentiellePar leur richesse et leur complexité, les dictionnaires représentent un outil important pour l'analyse sémantique. Mais en même temps, ils ont des faiblesses. L'une des principales consiste en leur métalangage. En principe, un dictionnaire peut utiliser tous les mots de la langue pour définir les entrées. Et ce qui est pire, dans une définition particulière, le choix d'un mot plutôt qu'un autre relève souvent d'un choix personnel. Par exemple, dans la définition de frapper, on pourrait remplacer toucher par entrer en contact, et dans la définition de grange, on pourrait remplacer bâtiment par construction sans détruire la définition. Ce flottement rend difficile la vérification des définitions. Pour éviter ce genre de problème, les linguistes cherchent depuis quelques décennies à trouver d'autres outils d'analyse sémantique qui seraient plus explicites et plus faciles à vérifier. L'un des premiers qu'on a proposé s'inspire de l'analyse phonologique. Prenons le tableau phonétique suivant: occlusifsourdsonoreoralnasalbilabialapico-dentalp++-+-+-b+-++-+-m++/-+/--+ + -t + + - + - - +d + - + + - - +n+ +/- +/- - + - +Pour chacune des consonnes à analyser, on trouve une série de catégories possibles, y compris occlusif, sourd, sonore, etc. Et pour chaque catégorie, on trouve une valeur exprimée sous forme de + et de - , où le plus signifie que la catégorie est satisfaite par la consonne et où le moins signifie que la catégorie n'est pas satisfaite. On voit donc que la consonne sourde /p/ comporte un plus pour la catégorie sourd et un moins pour la catégorie sonore. Ensemble, les valeurs pour chaque catégorie définissent le portrait d'une consonne en particulière. Chaque combinaison d'une catégorie et d'une valeur s'appelle un trait. Ainsi, +sourd est un trait, tout comme -nasal. En même temps, notons que chaque consonne se distingue des autres par la présence d'un patron particulier de plus et de moins. Des consonnes apparentées, comme /p/ et /b/ partagent beaucoup de traits, et se distinguent par quelques valeurs seulement. D'autres consonnes, moins apparentées, ont plus de valeurs différentes. Et des familles de consonnes, par exemple les consonnes nasales, se définissent par le fait de partager un trait en commun (+nasal). À un niveau plus général, toutes les consonnes dans la liste partagent le trait +occlusif, ce qui montre qu'elles appartiennent à une même classe. Notons cependant une complication, dans le cas des consonnes /m/ et /n/. On y trouve une valeur complexe +/-. Cela signifie que l'une ou l'autre des valeurs est possible. (Qu'on pense au fait que /m/ est voisé dans un mot comme [myR] mais non voisé dans un mot comme [kapitalism]). Une deuxième complication vient de la redondance dans ce système. Prenons les valeurs pour le couple sourd/sonore. Là où on trouve un + dans la catégorie des sourds, on trouve un - dans la catégorie des sonores, et vice versa. En fin de compte, on n'a pas besoin des deux traits. Étant donné l'un des deux, on peut prévoir l'autre. L'avantage principal d'un système de traits comme celui-ci est d'être totalement explicite. En même temps, le métalangage utilisé (le système de catégories et de valeurs) est fermé. La présence de ces avantages a poussé les linguistes à adopter un tel modèle pour l'analyse sémantique aussi.

- semička rešetka na sinonimnom paru fleuve – rivière

Neka specifična rješenja u domeni semantike izrasla su nakon pojave transformacijsko generativne gramatike. Chomskyjeva teorija najvećim se dijelom zasniva na ponešto prilagođenoj komponencijalnoj nalaizi, a naziva se interpretativna semantika17.Potreba jedne takve semantike proizlazi iz činjenice da se od istih riječi mogu graditi rečenice s različitim značenjima, kao i da jedna te ista rečenica može imati iše značenja, interpretacija od strane slušatelja ili čitatelja.

Npr. francuska rečenica:

Le vendeur donne l'argent au client sastavljena je od istih riječi kao i Le client donne l'argent au vendeur, ali im značenje nije isto.

Koliko značenja imaju rečenice:Operacija doktora Markovića je uspjela.

La note est juste.

Generativana semantika, za razliku od interpretativne, iako je i sama proizašla iz TGG, smatra da se sintaktička dubinska struktura mora zamijeniti semantičkom sastavnicom, odnosno leksikom, koja će proizvoditi sve moguće semantičke strukture.

Jedan od neposrednih povoda stvaranjnu semantike rečenice bilo je upravo uvođenje leksika između dubinske i površinske strukture rečenice u generativnoj gramatici što je u generiranju rečenice povuklo za sobom niz restrikcija semantičke prirode – odatle joj naziv generativna semantika. To se posebno odnosi na glagolsku leksiku koja određuje svoju okolicu, tj.vrst dopuna. Tako npr u fr. tzv. defektni glagoli dozvoljavaju kao subjekt jedino il unipersonnel: il faut, il pleut, il neige («metereološki» glagoli), itd.Semantika i sintaksa isprepliću se u analizi rečenice toliko da to zapravo postaju komplementarne discipline.

Suvremena je semantika daleko manje od drugih deskriptivnih lngvističkih disciplina uspjela delimitirati svoje jedinice, odrediti njihove međusobne odnose i uspostaviti zakonitosti njihova kombiniranja, tj. ona nije izgradila sistem niti izgradila njegovu strukturu na planu jezičnog sadržaja. Na planu semantike najjasnije su se iskazala ograničenja koja je strukturalizam sebi zadao: naime, strkturalizam želi egzaktno i statički opisati sve dijelove jezičnog sistema i tako mora nužno zaobilaziti semantiku budući da je uska povezanost jezičnog sadržaja s izvanjezičkim univerzumom koji je u neprestanim mijenama pa ne omogućava statički opis. Sasvim su rijetke teorije koje stavljaju jezični sadržaj u dinamičku relaciju s izvanjezičnim univerzumom i njegovim društvenim i historijskim determinantama.

17 le cadre de la Sémantique Interprétative (F. Rastier) décrit les mécanismes de l'interprétation en se basant sur les rapprochements sémantiques (dont la forme finale est la notion d'afférence) effectués par le lecteur et contraints par le texte.

- Semiologija/semiotika (v. Škiljan, 1980: 188+):

Tekst: Saussure, Priroda jezičnog znaka, str. 124-125 (konvencija-simbol-…)

5. Recepcija strukturalizma

Recepcija Saussureove misli: 1. kod lingvista koji su u svojim djelima, neovisno, bez izravne veze sa Saussureom, došli do sličnih rezultata kao i on (npr. E. Sapir); 2. kod izravnih Saussureovih učenika u Francuskoj (A. Meillet i dr.), te u Ženevi (Bally, Sèchehaye); 3. kod lingvističkih škola i smjerova koji su Saussureov nauk imali za polazište te su na osnovu toga gradili svoje teorije (Praška fonološka škola, glosematika, Martinetov funkcionalizam idr.).

- strukturalističke škole pokazuju nekoliko osnovnih zajedničkih značajki u pogledu koncepcije i u pogledu metoda: - svi polaze od činjenice da je jezik sustav koji ima strukturu što znači da se elementi sustava i njihovi međusobni odnosi mogu opisati na temelju određenog broja pravila; - proučavanje se temelji na osnovu ostvarenih izričaja, dakle dovršenih i zatvorenih cjelina; na osnovu onoga što se očituje, što je manifestno – zato malo pozornosti pridaju značenju, - svi utvrđuju u jeziku hijerarhijske razine i unatoč terminološkim nepodudarnostima svi razlikuju jezik kao sustav – kod, od realizacije tog koda u komunikacijskom činu – govor.

5.1. Praška fonološka škola nastala je djelovanjem Praškog lingvističkog kruga (Cercle linguistique de Praque) koji je osnovan nakon 1. svjetskog rata na inicijativu Vilema Matheiusa. Najznačajnija je bila aktivnost trojice Rusa koji su sudjelovali u radu tog Kruga, to su: Nikola Trubetzkoj, Sergej Karacevskij i Roman Jakobson. Ta su trojica, a u prvom redu Trubetzkoj, osnivači praške fonološke škole, koja je prvi oblik strukturalne lingvistike. Tri su Rusa promovirali fonologiju kao novu lingvističku disciplinu. Zalagali su se za opis značenjskih razlika među glasovima pomoću slušnih slika. Pražani su podvrgnuli analizi i nastojali protumačiti Saussureove dihotomije.

Nikolai Sergeyevich Trubetzkoy je bio ruski lingvist i povjesničar oko kojeg je osnovana Praška lingvistička škola (Praška škola strukturalne lingvistike). Najpoznatiji je kao osnivač morfofonologije (Morfofonologija je grana lingvistike koja proučava fonološku strukturu morfema. Proučava fonološke modifikacije koje nastaju kombinacijom morfema i način na koji te modifikacije mijenjaju morfološku funkciju).Nakon što je diplomirao na Moskovskom sveučilištu, predavao je na sveučilištima u Rostovu i u sofiji, te na Bečkom Sveučilištu. Tamo je i umro usljed srčanog udara izazvanog nacističkim proganjanjima nakon što je objavio članak u kojem snažno kritizira Hitlera. Trubetzkoyev najveći doprinos znanosti leži u domeni fonologije, naročito u analizi fonoloških sustava pojedinih jezika i u potrazi za ope fonološkim zakonima.

Trubetzkoj je u časopisu Travaux de Cercle Linguistique de Prague («TCLP») izado Osnove fonologije/Grundzuge der Phonologie (2. tom., fonološki opisi, nije objavljen). Trubetzkoj fonologiju, koja u glasovima proučava ono što obavlja kakvu funkciju u jeziku, odvaja kao disciplinu od fonetike koja proučava fizikalnu, materijalnu stranu ljudskog jezika.

Problem jezika i govora postao je osnovicom njegove fonološke teorije jer se nauk o fonološkim sustavima temelji na Saussureovoj dihotomiji jezik/govor. Svaki govorni čin sadrži ostvaraj modela. Svaki se glasovni izraz može podijeliti na određen broj minimalnih jasno definiranih jedinica koje se zovu fonemi. Trubetzkoj govori i o kontekstualnim varijantama (alofoni) i o minimalnim parovima i dr. Zaključuje da se u fonološkom pristupu glas ne promatra kao fizička pojava, nego kao jezična (funkcionalna) pojava.

Jakobson.

Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumijevanja kulture, Jakobson je smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova suradnja je bila vrlo korisna za slavistiku i lingvistiku 20. stoljeća. U to vrijeme je Jakobson napisao brojne radove iz fonetike, a 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao što je distinkcija pri proučavanju ruskog jezika. Jakobson je već 1938. najavio načela novog pristupa analizi i opisu fonema koje će se kasnije nazvati binarizam. - načela praške funkcionalističke fonologije no istraživanja su ga dovela do novih spoznaja. Naime, u analizi fonema na razlikovna obilježja Jakobson inzistira na binarnosti opozicija među obilježjima dok je praška fonologija svoja razmatranja temeljila na artikulacijskim značajkama, a ne isključivo na binarnosti opozicija. Jakobson je razlikovna obilježja fonema definirao akustički i uspio ih dosljedno svesti na binarne odnose prikladne za analizu i opis fonema (= 12 parova razlikovnih, dihotomnih obilježja).Pod distinktivnim obilježjem podrazumijeva se ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu.Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisutnosti, odnosno odsutnosti karakterističnog obilježja. Nakon nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gdje se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se počinje zanimati za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma.

5.1.1. Jezične funkcije –

Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1.kontekst; 2.poruka; 3.pošiljatelj; 4.primatelj; 5.kanal; 6.kod. Funkcije su: 1.referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2.poetska (estetska ili kreativna); 3.emotivna (osobna ili ekspresivna); 4.konativna (vokativna/pozivna ili imperativno adresiranje primatelja); 5.fatička (kontrolni radni kanal); 6.metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvijek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji je dominantna funkcija poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih znanosti ne može zaobići njegov rad.

- Shema jezičnih funkcija prema Jakobsonu!!!

Osobu koja govori nazvao je govornikom (le destinateur, pošiljatelj) a osobu koja sluša slušateljem (le destinataire, primatelj). Naravno, ista osoba može biti govornik i slušatelj. Istovremeno, želimo li održati komunikaciju moramo održati i kontakt između te dvije osobe. One trebaju dijeliti isti kod (znamo što se događa ako ne dijelimo isti jezik). Osim toga ne govorimo bez veze već u nekoj određenoj situaciji, na nekom određenom mjestu i u nekom određenom trenutku: sve se to naziva kontekst. Konačno, ono što se prenosi između te dvije osobe naziva se porukom.

Ona funkcija koja je usmjerena na govornika, ono što govornik (po)kazuje o sebi, naziva se emotivnom ili ekspresivnom funkcijom. Postoji niz jezičnih mehanizama koje stoje na raspolaganju kako bi govornik izrazio svoje osjećaje: npr. kad smo ljuti povisujemo glas, naglašsvsmo riječi, i sl.

Funkcija koja je usmjerena na slušatelja se naziva konativnom ili pozivnom funkcijom. Ako želimo u nekoga izazvati reakciju imamo na raspolaganju niz načina za to. Npr. poslužimo se imperativnom rečenicom, nardimo: Zatvori vtara!, možemo upotrijebiti uljudniji izraz: Bi li mogao zatvoriti vrata? ili pak samo sugeriramo našu želju riječima: Propuh je.

Drugi oblici konativne funkcije tiču se promjene akcenta ili jezika, izostanak ili ne elegantnih izraza ili pak svakodnevnih, dakle, izbor prostog ili uzvišenog vokabulara.

Funkcija koja se bazira na kontaktu naziva se fatičkom funkcijom. Usklici, uzvici, geste služe nam često da bismo održali kontakt. Sjetite te telefoniranja. Kada odgovarate na poziv najčešće kažete halo ili da?, time izražavate fatičku funkciju jezika, uspostavljate kontakt!

Referencijalna ili denotativna funkcija je usmjerena na kontekst. Njome se služimo kad želimo objasniti kontekst poruke, ukoliko procjenimo da će o tome ovisti razumijevanje poruke. Npr. način prenošenja informacija na predavanju. Exemple : Un tableau. Les différents éléments du tableau représentent la fonction référentielle car ils informent du sujet du tableau : science fiction, art classique, etc.

Poetička ili pjesnička funkcija usmjerena je na poruku. I ne odnosi se samo na poeziju! Odnosi se na formu poruke u smislu njene izražajnosti. Odabir riječi, ton, rima i sl. Exemple : Une voiture ou un site internet peuvent être beaux par eux même. Dans ce cas ils ont une fonction poétique. Une illustration dans un livre.

Jezična funkcija koja je orijentirana na kod naziva se metalingvističkom funkcijom. Njome se služimo svaki put kad objašnjavamo značenje nepoznate riječi ili kod prevođenja.

- Karl Bühler

Zašto se lingvisti zanimaju za jezične funkcije?

Uzmimo da trebamo opisati neki jezik. Odmah konstatiramo da ne postoji ljudske aktivnosti pri kojoj se ne koristi jezik. Stoga opisu možemo pristupiti na dva načina:

1. šturim opisom (morfologija, sintaksa, fonologija, semantika i pragmatika) koji neće uzeti u obzir uporabu jezika niti njegove govornike i

2. uzimajući u obzir upravu funkciju koju neki jezik vrši uporabom. Prema tome struktura jezika bi bila podređena funkciji, a ne obratno.

Pitanjama jezičnih funkcija lingvisti se intenzivnije bave od prve polovine 20. stoljeća kako bi pronašli optimum pri razmjeni informacija. Činjenica je da se od svih jezičnih funkcija ipak najviše govori o komunikacijskoj funkciji iz očitih razloga. Pitanje referenta, tj. vanjezične stvarnosti na koju se odnosi komunikacijski čin, jedana je od značajnijih tema kojom se bavi filozofija jezika. Strukturalna lingvistika ne negira tu činjenicu, tj. dimenziju referenta ali se ne bavi tim pitanjem za kojeg smatra da ne ulazi u predmet lingvističkog opisa.

Treba naglasiti da je André Martinet najpouzdaniji tumač Saussureova nauka o jeziku i najvjerniji nastavljač praškog funkcionalizma. Ponovimo: Njegovu teoriju i nazivamo funkcionalističkom (spominjali smo funkcionalnu sintaksu, kao model sintaktičkog opisa). Za Martineta funkcija znači način na koji funkcionira prenošenje ljudskog iskustva, kako funkcionira komunikacija – koja je i osnovna funkcija i osnovni razlog ljudskog jezika. Ključni pojam njegova funkcionalizma jest «izbor» u elementima izričaja.

5.2. Danski strukturalizam ili glosematika

U Kopenhagenu je 1931. utemeljen Kopenhaški lingvistički krug koji je trebao poticati i usmjeravati nova istraživanja u lingvistici, a najznačajniji su mu predsatvnici: Viggo Brondall, Hans Jorgen Uldall i osobito Louis Hjemslev.

Hjemslev tvrdi da je ukupna lingvistika prije njega, osim Saussureove, zapravo neznanstvena i da je proučavala povijesne, fizičke, društvene, književne, filozofske ili psihološke činjenice, a na jezične te da je u takvim proučavanjima jezik bio samo sredstvo, a ne i svrha proučavnja. Zato on namjerava proučavati jezik kao strukturu koja je dostatna samoj sebi. Imenom glosematika želi jasno deklarirati razliku prema neznanstvenim pristupima proučavanju jezika. Treba naglasiti da isprva Hjemslevjeva teorija nije imala nikakvog šireg odjeka iz prozaičnog razloga, a to je što su radovi pisani na danskom jeziku, pa se tek nakon što su djela objavljena na engleskom i francuskom (40.ih godina 20.st.) pročulo za tu metodu u lingv. krugovima.

Hjemselv nam je već od ranije poznat iz poglavlja u kojem se govorilo o problemima interpretacije jez. znaka kada je naglašena njegova specifična artikulacijom jezičnog znaka u kojoj umjesto Saussureove dihotomije označeno/označitelj uvodi dva plana: plan izraza (plan d'expression) i plan sadržaja (plan du contenu) a na svakom od tih planova razlikuje formu (forme) i supstanciju (substance) iz čega proizlaze četiri elementa jezičnog znaka.

Svaki od ovih elemenata predmet je posebne lingvističke discipline. I to fonetika (supst. izraza), fonologija (formom izraza), semantika (supst. sadržaja) i opća lingvistika (po Martinetu, aksiologija – znanost o vrijednostima jezičnog znaka) formom sadržaja.

- Strukturalisti u Hrvatskoj

6. Američka lingvistika

Franz Boas Edvard SapirLeonard Bloomfield. Language iz 1933. godine odredio područje djelovanja i postavio plan rada za američke lingviste.

Bloomfield je utemeljitelj tipično američke lingvističke škole kojoj je odredio osnovne metodološke smjernice i polje zanimanja. On je postavio temelje američkoj strukturnoj lingvistici koja se osniva na metodi koju nazivamo distribucionalizam . - antimentalist (za razliku od npr. Guillaumea), po njemu je objašnjavanje jezika kao djelovanja uma, volje i sl. za znanost nevažno, pa se njegov pristup jeziku može okarakterizirati i kao operacionalistički (što pretpostavlja opis jezičnih podataka valjanim tehnikama i postupcima pomoću kojih se izvode primitivni pojmovi teorije).- biheviorizam : općeznanstvna metoda, a predstavlja psihološku teoriju kojom se objašnjavaju lingvistički fenomeni na način da se analiziraju činjenice koje su uočljive i koje predstavljaju jezičnu reakciju na neki vanjezični poticaj (bihevior - "ponašanje").Jezik je dakle, sastavni dio ponašanja koji se, kao i drugi oblici ponašanja, očituje u obliku poticaja (stimulusa S) i odgovora (reakcije R). Jezik je sastavni dio ponašanja govorne zajednice, tj. skupine ljudi koji "surađuju" pomoću jezika. Pa tako, proučavati neki jezik znači proučavati odnos između jezičnih oblika i fizičke situacije u kojoj su ti oblici uporabljeni. Stoga se lingvistika dijeli na fonetiku (u širem smislu od uobičajenog) koja proučava govor i na semantiku koja proučava odnos govora prema obilježjima situacije (značenju).Bloomfieldovci, nastavljači njegove teorije među kojima npr. Zellig Harris, nisu stvorili jedinstvenu teoriju već skup teorija povezanih istim temeljnim pretpostavkama od kojih su većinu preuzeli od samog Bloomfielda.

6.1. Generativna gramatika

Posljednjih 40.-ak godina pod pojmom generativna gramatika okuplja se velik broj opisnih i teoretskih radova posebice iz sintakse ali izvorno iza te paradigme stoji samo jedan čovjek, a to je lingvist Noam Avram Chomsky (M.I.T, Cambridge, Massachusetts), čiji su radovi promjenili tijek lingvističke povijesti na način da su je vratili racionalističkoj tradiciji Port-Royala. Do 50.-ih godina 20. st. američka je lingvistika bila isključivo distribucionalistička. Na lingvistima je bilo da odrede distribucijske klase ili paradigme koje su bile sastavljene od skupa elemenata koji se mogu naći na nekoj određenoj poziciji. Takva gramatika je bila gramatika popisa ili lista. Model analize (taksonomski model), sastojao se u tome da se otkrije postupak kojim se neposredne sastavnice (constituants immédiats) pojavljuju u izričajima. Analiza na neposredne satavnice sastoji se u tome da se svaka sastavnica raščlanjije na sastavnice nižeg ranga dok se ne dođe do kategorija koje ne posjeduju leksičko značenje. Ključnu ulogu u takvoj analizi ima korpus. Lingist treba prikupiti činjenice koje tvore korpus i načiniti analizu distribucijsku analizu i analizu na neposredne sastavnice. Takva bi teorja trebala moći biti univerzalna i primjenjiva na sve jezike.

Chomski naravno, kritizira ovu teoriju tvrdeći da korpus nemože ponuditi podsupove svih gramatičkih i agramatičkih rečenica koje jezik može imati niti takva distribucionalistička teorija može proizvesti gramatiku.

Cilj lingvističke teorije, za Chomskoga je u tome da opiše jezičnu sposobnost, sposobnost kojom govornici razlikuju gramatičke (točne) od agramatičkih (netočne) rečenica. Ta je jezična sposobnost uvijet za učenje jezika i čini govornikovu kompetenciju.Kao što je već rečeno, Chomsky razlikuje kompetenciju i performanciju. No, istraživanje kompetencije važnije je od istraživanja performancije jer je kompetencija biološko nasljeđe, tj. suprotna nečemu što je naučeno. Osim toga opisivanje kompetencije može objasniti ne samo sustav pravila nekog jezika već i jezične univerzalije (univerzalna svojstva, zajednička

svim jezicima). Cilj generativne gramatike tako je nastojanje da se opiše univerzalna gramatika. Treba naglasiti da je ovo osnova kojom se bavila tzv. standardna teorija (TS) (opisana u djelima Syntactic structures i Aspects of the theory of syntaxe). Ova djela postavljaju osnove opisa i teorije generativne gramatike18.

Sposobnost razlikovanja gramatičkih od agramatičkih rečenica čini, dakle, jezičnu kompetenciju govornika. Gramatika, kao model kompetencije, model govornikova znanja, ima zadatak da eksplicitno nabroji sve gramatičke rečenice i da isključi sve agramatičke, gramatika koja točno opisuje neki jezik, tj. koja može nabrojati strukturni opis svih njegovih izraza. Iz ovoga možemo izvući definiciju generativne gramatike : to je eksplicitna gramatika koja ima sposobnost da nabroji sve i isključivo gramatičke rečenice nekog jezika.

VAŽNO: generirati u generativnoj gramatici znači eksplicitno formulirat uz pomoć pravila.

Strukturni opis sadržavaju obavijesti o svakom izrazu koje se prenose s pomoću simboličkih sustava. Svaki sustav ima barem dvije razine, glasovnu strukturu ili fonetsku formu (PF) i značenje ili logičku formu (LF). Te se dvije razine nazivaju posredničke razine. U vrijeme strandardne teorije (polovica 60.ih godina) generativisti su pretpostavljali osim ovih vanjskih razin, postojanje i unutarnjih posredničkih razina koje su nazivali dubinska i površinska struktura. Dubinska je bila razina na kojoj su se unosile leksičke jedinice, a ujedno i razina na kojoj su se interpretativna pravila preslikavala na značenjski izraz. Površinska je struktura bila izvedena primjenom transformacijskih pravila iz dubine i na nju su se primjenjivala fonološka pravila koja su se preslikavala na glasovni prikaz.

U proširenoj standardnoj teoriji ta su se pravila ponešto promijenila, a u najnovijoj generativnoj teoriji, tzv. minimalističkom programu, koja se razvija od početka 1990.ih, više nema D-strukture i S-strukture, već postoje samo vanjske posredničke razine.

Rečenica je za gg hijerarhijski ustrojena, tj sastoji se od različitih sinataktičkih skupina (fraza) među kojima postoje gramatički odnosi. Rečenice pripadaju različitim gramatičkim konstrukcijama među kojima postoje sustavni odnosi u smislu da su neke temeljne, a druge izvedena. Stoga su u toj teoriji postojale dvije vrste pravila: pravila frazne strukture, koja proizvode strukturne opise i transformacijska pravila koja preslikavaju jedne strukturne opise na druge i tako izvode gramatičke konstrukcije iz apstraktnih prikaza. Tu dolazimo do strukturnog stabla:

Les petits ruisseaux -ont f- les grandes rivières.

- pravila frazne strukture

18 Osim Standardne teorije iz koje je natstala Théorie X-barre (nastojanje da se poboljša sintaktički princip preispisivanj, postoje još Proširena strandardna teorija (TSEetendue/exteded), Teorija principa i parametara, The minimalist program (minimalistička teorija).