POJAM FILOZOFIJE, USLOVI NJENOG NASTANKA I RAZVOJA. TEORIJA I PRAKSARe filozofija potie od grke rei philos-voleti, biti naklonjen i sophia-mudrost, iz ega se moe zakljuiti da filozofija nastaje iz tenje ka mudrosti. Re mudrost pojmovno oznaava istinito znanjeispravan, dobar stav, tako da se filozofija moe odrediti i kao ljubav prema jedinstvu istinitog saznanja i dobrog ponaanja. Osnovna naela filozofije su pitati, traiti, preispitivati. Specifinost filozofije se ogleda u tome to ona dovodi u pitanje sve, ne zaobilazei ni samu sebe. Kod starih Grka filozof je, prvobitno, bio mudar ovek koji se isticao milju ili delom . Vremenom, ova re dobija odreenije znaenje, pa se filozofima nazivaju ljudi koji su sebi postavili cilj da tragaju za istinom. Pitagora je prvi upotrebio re filozof, mada se 1.filozofom smatra Tales iz Mileta. Filozofija je najstarija teorijska disciplina. Nastaka je u 6.veku p.n.e. u Miletu, gradu na obali Jonskog mora gde su iveli Tales, Anaksimen i Anaksimandar. Odatle se proirila na celu Grku, da bi svoje najvee domete dostigla u Atini sa Sokratom, Platonom, Aristotelom. Tenja za mudrou, iz koje se razvila filozofija postojala je i u drugim dravama Starog sveta(Indija, Persija, Kina). Osnovna razlika te filozofije i filozofije starih grka je u tome to u njihovom uenju nema te kritinnosti i misaone zrelosti koja filozofiju uzdie iznad verskih i mitolokih odnosa prema stvarnosti, dok je to jedna od najbitnijih odlika grke filozofije. Svaka filozofska orijentacija, pravac i kola pristupaju definisanju pojma filozofije u skladu sa svojim polaznim pretpostavkama i principima. Zbog svega toga nema jedne jedinstvene definicije koja bi imala opte i obavezno znaenje. Ipak, moemo rei da filozofija predstavlja viziju o svetu, umno gledanje sveta kao celine koja se raa kao rezultat sistematskog traenja istine o kosmosu, ivotu, drutvu i oveku. Ona uspostavlja sintezu o svetu kao celini koja je data u obliku pojmovnog saznanja, za razliku od mitske slike sveta. Obim u kom se ispoljava i ovakav umni pogled naziva se objanjenje. Prednost objanjenja u odnosu na neki drugi tip govora o celini sveta sastoji se iz: dovoljnog obrazloenja, logike protivrenosti, proverljivosti i primene u ivotu.

USLOVI NASTANKAKrajem 7. i poetkom 6.v.p.n.e.kada se poinje razvijati filozofija, Grci su posedovali zavidan nivo matematikih, astronomskih, praktinih znanja o svetu, koja su zajedno potrebom za razvojem praktinih delatnosti, dovela u pitanje tradicionalnu mitoloku sliku sveta. -Nivo razvijenosti polisa, koji se temeljio na drutvenoj podeli rada, omoguio je izvesnom broju ljudi da se posvete duhovnim delatnostima. -Struktura jezika. Starogrki jezik se temeljio na pretpostavci da svaka umna re(logos) treba da se poklapa u potpunosti sa stvari koju oznaava

Osnovni periodi razvoja filozofije su: -antika od 6v.p.n.e.do 529.god. kada car Justinijan zatvara sve filozofske kole u Atini -srednjevekovna od 529.do 15.veka -novovekovna od 15.v. do Hegelove smrti 1831.g. -savremena od 1831. do danas

TEORIJA I PRAKSAU starogrkoj mitologiji Teorija i Praksis su bile 2 muze. Stari Grci su pod teorijom podrazumevali umni uvid u sutinu stvari, a pod praksom moralno-politiku delatnost na trgovima svojih polisa. Prezirali su fiziki rad i smatrali su ga nedostojnim slobodnog oveka. Materijalna proizvodnja je bila za robove. Graane, koji se nisu bavili dravnim poslovima na trgu, nazivali su idiotes. Meutim, kod Marksa praksa postaje centralna filozofska kategorija, pa se i ovek odreuje kao bie prakse. Pod praksom se podrazumeva svrsishodna, stvaralaka i slobodna ljudska delatnost. ovek je jedino bie koje se ne prilagoava pasivno svetu, ve ga aktivno menja.

POJAM FILOZOFIJE: USLOVI NASTANKA I RAZVOJAFilozofija nastaje iz tenje za mudrou to kazuje njeno izvorno grko ime. Filozofos- prvobitno je bio mudar ovek, isticao se milju i delom(pesnik i zakonodavac), vremenom ova re dobija odreenije znaenje. Filozofi su ljudi koji su sebi postavili cilj traganje za istinom. Zbog presudnog i dalekosenog uticaja starih Grka na evropsku i sbvetsku filozofiju, ovo ime se ouvalo do naih dana i koristi se u celom svetu. Istorija filozofije se neprekidno menjala, sadrajem i funkcijama, pa nema nijedne definicije filozofije koja bi mogla imati opte i obavezno znaenje i koja bi mogla od svih biti usvojena. Prvi centri filozofij bili su obala Jonije- Rodos, Milet i Troja. Tri uslova odredila su poetak filozofije: 1)odreena suma saznanja 2)odreen stepen duhovne sposobnosti 3)opta drutvena, politika i duhovna klima tj. slobodno raspravljanje o svemu. Tenja za mudrou razvila se i u ostalim zemljama starog sveta: staroj Judiji, Kini, staroj Persiji. Termin filozofija nastaje od grke rei filos- voleti, ljubiti i sophia- mudrost, pa je tako filozofija ljubav prema mudrosti. Filozofija je vizija o svetu, umno ogledanje sveta kao celine, koja se raa kao rezultat metodikog, sistematskog, srtljivog traganja istine o kosmosu, ivotu, drutvu i samom oveku(racionlna vizija o svetu). Filozofija je umno traganje za istinom o celini, o totalitetu sveta u kom ivimo. To je vizija sveta koju filozofija pokuava da izgradi, a ujedno je i pokuaj da se kritiki oceni misao, znaenje i vrednost postojee stvarnosti. Zato je mogue definisati pojam filozofije kao celovite racionalne i kritiko- umne vizije sveta.

ODNOS FILOZOFIJE PREMA MITU I RELIGIJIRe mitos- pria, legenda, predanje Mit dolazi iz nemogunosti da se sagleda stvarnost, prisutan je kod svih naroda, pria o sudbini naroda, Bogu, nastaku sveta. Postoje ak i sistemi mitova i sam poetak filozofije kod Grka imao je mitoloki karakter. Kod mita je prisutno veliko korienje mate i nastojanje da se putem nejasnog razlikovanja sna i jave objasni svet. Mit karakterie uvoenje natprorodnih sila i zbivanja. Svi narodi na odreenom stupnju razvoja su formirali mitoloke predtave o svetu. Tako su Heleni stvorili veliki broj mitova sauvanih do naih dana. Najpoznatiji mitovi nalaze se u Homerovim epovima Ilijadi i Odiseji i Hesiodovom delu Rodoslavlje Bogova- Teogonija Kod Homera vidimo da svet nastaje iz neba i zemlje. Nebo je iznad zemlje i ima dva sloja: etar- gornji deo neba i njemu je vatra, a donji deo je vazduh. Ispod tog sloja se nalazi zemlja koja je okrugla ploa oktuena okeanom. Ispod zemlje je had- podzemni svet. Po Hesiodu u poetku je bio haos iz koga poinje da se ureuje svet. Prvo se raa zemlja-GEA, EROS-ljubav, EREB-mrak i no. Kada se govori o odnosu mita i filozofije uoljiva je njihova veza i namera da se razume svet, njegov nastanak, poreklo, uzrok i pravilnosti svetskih zbivanja. Razlika meu njima je to se mit oslanja na matu, a filozofija na um, razum i tako postaje celovito, umno, kritiko objanjenje sveta. Za filozofiju su karakteristini metodski i sistematini pristupi razumevanju sveta, dok s druge strane mit nema potrebu da argumentovano obrazlae svoje tvrdnje, da bude logiki neprotivrean i proverljiv u ljudskom iskustvu. Religija potie od rei religare- vezati, spojiti. Ona je veza konanog bia oveka sa beskonanim biem Bogom. Uspostavlja se kroz obredritual, kao jedini mogui put saobraanja oveka sa bogom. Ona je pokuaj da se Bog izrazi u obliku predstava tj. kanonizovan skup predstava i obreda kojima se izrauje slika sveta i utemeljuje odgovarajui tip ovekovog stava prema bogu. Filozofija ide putem umne refleksije da se uzdigne do teorije. Ona je zasnovana na snazi jaeg argumenta, a religija je zasnovana na slepoj veri u boga. Filozofija ne deli svet na zemaljski i nebeski, ve nastoji da otkrije prve principe sveta kao jedinstvene stvarnosti. U filozofiji vlada duh racionalne otvorenosti, a religija je puna zabrana, tabua, inkvizicija i slino. Postoje razliite vrste religija: prirodne, mistike, objavljene. Filozofija je povezana sa objavljenim religijama tj. monoteistikim prorokim religijama- judaizmom, htianstvom, islamom. U ovom tipu prvenstveno je re o veri u natprirodna bia. Izgraen je kodeks moralnih normi za koje se tvrdi da su propisane direktno od boga. Molitva je jedini pravi nain komunikacije sa bogom, a drutvena organizacija u kojoj se praktikuje na institucionalan nain data religija je crkva. Temeljni princip svih objavljenih religija je Bogapsolutno, svemono i dobro vrhovno bie. On je tvorac sveta i osnova postojeeg poretka stvari. Bog je krajnji cilj ka kome se kree celokupan tok svetskog zbivanja. Sve religije su utemeljlene na vezi oveka i boga.

ODNOS FILOZOFIJE PREMA NAUCI I TEHNICINajdelikatniji je odnos filozofije prema nauci i tehnici. Nauka je jedan koherentan sistem saznanja izraenog kroz pravila, teorije i zakone koji se odnose na jednu oblast ljudskog iskustva o stvarnosti, a do kojih se dolazi primenom naunih metoda. Nauka mora imati predmet istraivanja i ciljeva da se utvrdi istinito saznanje o tom predmetu. Dva kljuna principa na kojima se temelji nauka: 1) nauka ne ispituje svoja sopstvena polazita i pretpostavke ve ih prihvata nastojei da ih primeni u konkretnom sluaju 2) apsolutna istina ne postoji pa je zato svaka nauna tvrdnja prihvatljiva kao istinita dok se ne dokae supotno primenom naunih metoda Nauka je drutvena pojava najpre zato to je nemogua van drutvenih uslova i formi ovekovog ivota i zato to je uopte oveanska tj. njeno znanje prevazilazi granice koje nameu religija, drava, epoha i slino. Slinost nauke i filozofije je u tome to obe predstavljaju rezultat metodikog rada u cilju razlonog objanjenja vlastitog predmeta istraivanja. Obe otkrivaju i formuliu saznanje o njemu i obe neguju duh racionalne otvorenosti koji omoguuju dijalog i traganje za istinom. Razlike- filozofija je utemeljena na umu, a nauka na razumu. Filozofija nastoji da izgradi celovitu viziju o svetu, a nauka se odnosi na jedan deo stvari koji je obuhvaen njenim premetom. Dok filozofija preispituje samu sebe i svoje pretpostavke, nauka svoje pretpostavke prihvata nastojei da ih primeni na konkretan sluaj i zato ona ne razume samu sebe i to oekuje od filozofije ili od filozofske nauke. Filozofija tei da bude umno kritika disciplina, dok je nauka vrednosno neutralna. Tako je filozofija vodilja nauci bez koje je nauka slepa, ali s druge strane filozofija se koristi naunim rezultatima i vri njihovu korekciju. Tehnika vodi poreklo od gre rei tehne- praktino. Po Pitagori ljudski rod je poeo da napreduje posle pronalaska vatre. Za Platona nauka je otvaranje prema ideji, za Aristotela tehnika je ono to stvorenje moe da stvori, za Hajdegera tehnika je proizvoeja. Tehne nije rad, ve stvaranje. Dva krajnja suda o tehnici su: 1) osnovni inilac napredovanja i usavravanja ljudskog ivota 2) ona je izvor otuenja i krivac propasti postojeeg Danas se moe govoriti o dve vrste tehnike: 1) prva, kojoj je cilj profit, mo, nezainteresovanost za pojedinca i ljudski rod 2) zainteresovanost za poboljanje ovekovog ivota, slobodu, sreu, vrlinu. Dananja teorija nastoji da ukljui u sebi i teoriju i praxu i da tako postane totalna i totalitarna. Zato se danas moe rei da je dobar filozof onaj kome filozofska tehnika slui u pokuajima da misli misao, probije do otvorenog miljenja i izdri u njemu.

PITANJE O BIU I JEDNOMBie se dokazuje na osnovu tri principa: 1) princip identiteta- ako je neto bie, ono je bie 2) princip protivutenosti- ako je neto bie, nije nebie 3) princip iskljuenja treeg- neto je ili bie ili nebie, treeg nema Bie jeste i bez nas. Ono je beskonano dok svet ima granicu. Ni svet nije neposredno dat, ali se ka njemu da prodirati na razliite naine, nadalje miljenjem. Parmenid, od koga poinje uobliavanje filozofskih govora o biu, smatrao je da se ne moe misliti ono to ne postoji. Po Platonu, nasuprot prividnim promenama u ulnom, materijalnom svetu, postoji neprividni, nepromenljivi, veni svet ideja jednak biu. Za Hegela su bie i nebie momenti u razvoju apsolutne ideje. ovek jest samo u svetu i u odnosu prema svetu. Znanje o svetu je bez oveka nemogue. Samo za oveka svet jest, jer se samo ovek odnosi prema svetu. Hajeger kae kako uvek kad hoemo da shvatimo bie, kao da zahvatamo u prazno , bez bivstvujueg nema razumevanja bia. Samo bog bi mogao direktno da posmatra bie. Moe li se stii do bia? Fink je smatrao da se do bia moe doi samo preko sveta u kom se pojavljuju sve konane stvari. Za Hajdegera svet nije nezavistan od ovka ve je strukturni momenat njegovog postojanja. ovek nije stvorenje koje je ponekad u odnosu sa svetom: on je uvek u njemu i svet je mesto na kome bi moglo da se stvori bie. Filozofi su na razliite naine reavali problem odnosa bia i istine. Samo bi bog mogao da odredi koji se filozof pribliio istini bia. U biu su i mogunosti i njeno ispunjenje. Da bi neto stiglo do postojanja potrebna je mogunost. Verovatno je svet jedan, a istina o njemu je jedinstvena, ali izraza istine i likova ima mnogo. Hajdeger je naveo 4 razlikovanja bia od drugog: 1) bie i postojanje 2) bie i privid 3) bie i miljenje 4) bie i trebanje Po Hajdegeru je filozofija zaboravila bie. Zadatak bi morao da joj bude razvijanje svesti o izdaji bia i povratak u otvorenost bia. Bie je uvek bie nekog bivstvujueg i bie za neko bivstvujue. On insistira na prepletu bia i miljenja, na miljenju koje pre svega misli bie i biu koje se javlja samo miljenju. Bie sad doista jeste ako ima ko da ga misli, doista ga misli samo filozof.

FILOZOFIJA I ISTORIJAIstorija je nauka koja prouava prolost ljudskog drutva od najstarijih vremena do danas. Naziv potie od grke rei istoria- ispitivanje, istraivanje, prianje, pripovedanje o saznatom. Istorija- israivanje zakonitosti drutvenog razvoja tj. opisuje razvojni put oveanstva. Slinosti istorije i filozofije: Obe se bave ovekom i drutvom Obe su rezultat metodikog rada Zadiru u oblast prava, drave i morala Znanja nisu konana Razlike: Istorija Nauka Deskriptivna(opisuje) Ogranien predmet istraivanja Konkretna znanja potkrepljuje injenicama Okrenuta je prolosti Akcenat je na socijalnim, politikim, ekonomskim aspektima Vrednosno neutralna Filozofija Teorijska disciplina Eksplikativna(objanjava) Razmilja o svemu Apstraktna-teorijska Prolost-sadanjost-budunost Prati razvoj ljudske misli tj. duha Kritika

One su nuno isprepletane. Kada ne bi bilo filozofije, istorija bi se svela na puko nabrajanje i oslikavanje istorijskih dogaaja bez objanjavanja njihovog dubljeg smisla-svrhe. IstorijaKAKO? FilozofijaZATO? KUDA?

ODNOS FILOZOFIJE PREMA POLITICI I IDEOLOGIJIU vreme svog nastajanja filozofija je sadravala u sebi zaetak svih drutvenih i prirodnih nauka, tako da se misao o politici najpre javilam u okviru filozofije. U antikoj Grkoj je nauka o politici bila tesno vezana za filozofiju, da bi vremenom ta veza slabila, ali s obzirom da je nemogue odvojiti shvatanje politike od shvatanja sveta i njegove sutine, ta se veua nikada nije sasvim prekinula. Meutim, jedinstvo filozofije i politike, za koje se zalagao Platon, nikada nije bilo opteprihvatljiva zamisao. Politika se odreuje kao nauka i vetina upravljanja dravom, nauka o ciljevima drave, sredstvima i nainima ostvarenja tih ciljeva. Ono to politiku odvaja od filozofije je to to je politika vie u delu, a manje u znanju i saznanju; ona, za razliku od filozofije, uvek ima lini peat oveka koji je vodi. Znaajno filozofsko i nauno israivanje politike zapoeto je Platonovom Dravom , u kojoj je data njegova vizija idealne drave, koja bi imala strogo podeljene klase i u kojoj bi bila ostvarena pravda, jer bi svako radio posao za koji ima sklonosti i sposobnosti. Aristotelova politika i pravna teorija data je u delu Politika . Osnovna crta njegove filozofije je savlaivanje Platonovog misticizma i idealizma i stvaranje jednog materijalistiko- realistikog sistema. Politika nema takvu umetniku vrednost kao Drava , ali je ona zato prva potpuna rasprava o dravi i drutvu. Pojmovi i zakoni koje je Aristotel utvrdio, najee vae i danas, a i prvi put je dato pravno razmatranje drave i obraeni su neki pravni pojmovi(ustav). Aristotel je isticao da u svakom oveku postoji prirodni nagon za dravom : ovek po prirodi je dravno (politiko) bie, a bie koje po prirodi, a ne sluajno stoji van drave ili je ravo ili neljudsko . ovek se potvruje tek u dravi, tj. Politikoj praxi. Glavno Hegelovo delo iz oblasti prava i politike je Osnovne crte filozofije prava . Centralna kategorija Hegelove teoprije drave je univerzalna sloboda, koja nije mogua bez svesti o slobodi. Drave se razlikuju prema stepenu samosvesti njenih pripadnika po pitanju slobode. Po Hegelovo miljenju, sloboda dobija svoju punu formu u modernoj dravi(posebno protestantskoj Pruskoj dravi njegovog doba). Po Hegelu, drava nije institucija kojoj je svrha dobrobit i sigutnost graana, ve je ona sama sebi svrha. Narod ima suverenitet jedino ako se shvata zajedno sa monarhom i dravnim organima. Jednakost se ispoljava u tome da svaki ovek moe da postane lan upravljke klase. Tri su pravca u nauci o politici koji imaju razliite filozofske osnove: prvi je onaj koji za osnovu ima pozitivistiku filozofiju drugi je onaj koji za osnovu ima spekulativnu filozofiju(polazi od osnovnih ideja o ljudskoj prirodi, slobodi, jednakost) trei pravac je onaj koji za osnovu ima marksistiku filozofiju Problem ideologije se promilja u filozofiji. Istina nikada nije cela, ali to nije izgovor da se umesto nje protura, prodaje la. I la, najee nije potpuna, ali nije svejedno ta se cilja: istina- vezana za ljudsku sutinu i smisao sveta, ili la- koja nikada nije sama cilj ve je u slubi obino nevidljivog cilja i uvek odvodi od sutine. U savremenom drutvu, uglavnom se, zbog vlasti i profita cilja la. Za la se obino upotrebljava ime ideologija. Ona nije toliko neka odreena drutvena svest, koliko je jedan od naina oblikovanja drutvene svesti. Ideologija nikad nema svrste granice, nikad nije ista. Ona je misaona legitimacija poretka i najee je pokrivanje njegove neprivlane nagosti, skrivanje nedostatka smisla. Moe da bude i namerno oblikovanje lane svesti pod uticajem drutva.

ODNOS FILOZOFIJE I PRAVAPravo je ono to je u skladu sa idejom pravednosti, ispravno, opravdano i odgovara zahtevima pravnog poretka. Kao sistem normi, pravo regulie odnose meu drutvenim subjektima. U prolosti su najznaajnije pravne kole bile prirodno pravo I istorijsko pravna kola, a u nae vreme to su pravni pozitivizam i razne marksistike orijentacije. Kada je re o odnosu filozofije i prava, tu postoje 3 gledita: 1. shvatanje o suvinosti prava- pravo je deo filozofije koja raspravlja sve probleme ljudskog postojanja 2. istovremeno postojanje filozofije i prava- gde obe imaju poseban predmet i sadraj 3. stapanje filozofije i prava pri emu se formira posebna nauka- filozofija prava Filozofsko pitanje o biti prava zapoinje ve kod predsokratovaca i sofista. Sofista Protagora npr. tvrdi da drutvena pravila nisu boanskog porekla., niti su nepromenljiva, ve su samo drutveni proizvod koji je relativan i moe se promeniti. One zavise od obiaja i drutvenog gledanja, tako da ono to jednoj dravi izgleda pravedno, za nju i jeste pravedno. Ipak je smatrao da graani treba da potuju zakone svoje zajednice jer e u protivnom biti kanjeni. Kod Platona i Aristotela pravo stvara celinu sa etikom i filozofijom politike, a slino je tako i u hrianskom pravnom miljenju. Novovekovna filozofija prava je usko povezana sa ugovornim teorijama drave od Hobsa do Rusoa. Hobs se smatra osnivaem ugovorne teorije drutva. Po njemu, prirodno stanje oveka nije ni drano ni drutveno stanje, nego je ovek po prirodi slobodan. Ljudi su po prirodi jednaki, a poto svi imaju pravo na sve, ovek postaje oveku vuk i nastaje rat svih protiv sviju. Prirodni zakon je pravilo razuma koje propisuje ta ovek treba da radi da bi se to uspenije odrao u ivotu. On nalae oveku da osnuje dravu, kako bi izaao iz stanja rata. Drava je vetako telo koje nastaje ugovorom. Pojedinci prenose na suverena deo svojih prirodnih u zamenu za siguran ivot. Suveren ima svu vlast i niko ga ne moe osuditi noti kazniti. Ruso, nasuprot Hobsu, polazi od prirodnog stanja u kom su svi ljudi bili jednako slobodni, a postojala je samo fizika nejednakost. Nije bilo privatnog vlasnitva, niti nepravde. Ljudi su iveli u slobodi, jednakosti i estitosti. U ovon stanju ovek je dobar, ali je bio najsreniji kad su se ljudi poeli meusobno povezivati. Meutim ,strah od osvete za eventualnu uvredu ili nepravdu, dovodi do stvaranja zakona. Obradive povrine su dovele do privatnog vlasnitva, ropstva i bede i to je prva nejednakost. Postankom drave pojavila se druga nejednakost- politika. Suprotnost izmeu bogatih i siromanih dopunila se suprotnou izmeu vladajuih i podreenih. Kada je zakonitu vlast zamenila despotska javio se trei stepen nejednakosti, gde svi ljudi u svojoj nejednakosti prema despotu postaju jednaki, tj. Jednako bespravni. Ruso u svojim delima trai politiko reenje socijalne nejednakosti. Teorija prava dostie svoj vrhunac u Hegelovom sistemskom razmatranju prava, morala i drave kao celine u pogledu ostvarenja slobode.

PITANJE ISTINEU traenju istine filozofija postavlja pitanja koja se esto granie sa naukom, umetnou, teologijom. Na taj nain filozofija je u stalnom dodiru sa najraznovrsnijim oblicima duhovnog stvaranja. Filozofi su se podelili na one koji veruju da postoji objektivna istina i na one koji nisu verovali u to. Sofisti- objektivna istina ne postoji jer je sve relativno. Platon- jedina istina je svet ideja koji postoji nezavisno od materijalnog sveta. Avgustin- istina je vena, postoji po sebi, spoznajemo je duom. Dekart- istina se nalazi u samim predmetima istraivanja. Kjerkegor- istina je subjektivna jer se moe protumaiti samo iz sebe. Pragmatiari- govore o pluralizmu istina tj. da je istina ono to je korisno za telesno i duhovno blagostanje oveka tj. da svako ima pravo na svoju istinu. Veina filozofa tvrdi da istina ne postoji kao saznajna kategorija nezavisno od oveka budui da samo misao o predmetu, a ne sam predmet, moe biti istinita ili lana. Lok, Lajbnic i moderni filozofi smatraju da postoje: 1) faktike istine- zavisne od iskustva u posebnim naukama 2) logike istine-apriori, nezavisne od iskustva, logika i matematika. Teorija koherencije smatra da istina ne moe biti u pojedinanom, izolovanom sudu ve u misaonoj celini, sistematskoj koherentnosti. Nie- istina nije najvia kategorija i smisao ovekovog postojanja, ve je umetnost vrednija od istine.

FILOZOFSKI METODMetodologija je nauka o metodima. Grka re metodos- put, nain, planski postupak za ostvarivanje nekog cilja, ustaljen i smiljen nain obavljanja nekog rada tj. delatnosti. Metoda tj. put spoznaje je nain ijim se posredstvom istrauje i omoguuje predmet odreene nauke. Mnogi filozofi su razvili sopstvene metode za doivljavanje i doloenje do istine i time ostavili veliki peat i sredstvo koje koriste i druge nauke. Da bi otkrile zakonitosti odreenih struktura, same metode moraju se oslanjati na osnovne zakonitosti pojedinih predmeta nauke. Rrezultat naunog rada je objektivno odreen i upotrebljenom metodom, kao to je i sama metoda dijalektiki odreena strukturom ispitivanog predmeta. Meu prvima je bio Sokrat koji je razvio svoje metode ironije i majautike, kao metoda putem kojih se dolazi do saznanja. Skeptici su imali svoj metod koji se sastojao u tome da u svakoj tezi (miljenju) suprotstavi antitezu ( protivmiljenje), jer se jedino tako sagleda predmet istraivanja i izbegava jednostranost. Dekart (racionalni metod i obnova poverenja u dedukciju: Spinoza, Lajbnic) je izneo svoj metod sumnje. On kae da ljudski razum ne moe da napreduje ako nije sposoban da naelno sumnja u sve to vai kao istinito i da sve podvrgava sudu razumnog proveravanja i potvrde. Bekon govori o induktivnoj metodi kojo prethodi ienje ljudskog duha od zabluda. Ovaj metod obuhvata 3 tablice: 1) tablica postojanja i prisutnosti 2) odstupanja u blinjem 3) tablica uporeivanja Hegelov metod je dijalektiki. Sastoji se iz tri momenta: teze-antiteze-sinteze. Aristotel je predloio neka pravila deduktivnog metoda opteprihvaena u starom i srednjem veku. Filozofija moe da ponudu razliite metode, ali one ne mogu da obezbede sasvim sigurno saznanje. Dugo se verovalo da filozofski metodi treba da obezbede sistematinost. Metode treba birati prema filozofskom

problemu i prema tome da li je mogue promiljati u celini.

PROBLEM SAZNANJAKako je uopte neto mogue saznata, ta se moe znati, kada se moe tvrditi da je neto saznato, kakvo je nae znanje o neemu, koji je cilj spoznaje? Najei cilj spoznaje je bio obezbeivanje moi nad prirodom i ljudima, u filozofiji se govorilo i o istom saznanju radi saznanja, ali je pitanje moe li se saznanje odvojiti od svega drugog. Moe li se dopreti do istinitog saznanja o biu, o bivstvujuem, kako neto saznati i kako izneti saznato, da li su ljudu sposobni da se odreknu saznanja koje ih ugroava ? Vana je i svest o ne znanju, jer ma koliko da se zna, zna se malo i loe. Saznanje ne moe da bude potpuno sigurno, ali moe da bude valjano. Valjno miljenje ne mora da bude istinito, ali istinito miljenje( miljenje koje se stalno samopropituje u brizi oko istine, jer se do pune istine ne moe stii) mora da bude valjano. Kada se radi o izvorima saznanja ne treba biti iskljuiv, moe se saznavati na razliite naine, koji se mogu kombinovati. Kod ljudi daleko od kulture preovlauje direktno i ulno- intuitivno saznanje, kod kulturnih ljudi indirektno duhovno- intuitivno saznanje. Filozof mora da ide dalje od ovih oblika spoznaje i da razmilja u stalnoj napetosti izmeu razliitih vidova saznanja. Nekad je saznanje uspeno ako je usklaeno sa logikim redom, od opaanja- do uvianja- ka zakljuivanju, a nekad logiki nered koji izaziva pitanja podstie saznanje. Pitanje predmeta saznanja je povezano sa pitanjem o biu, da li ono to saznajemo postoji pa ga samo priznajemo ili ga saznanjem konstituiemo? Saznanje nije spona dva odvojena sveta, sveta stvari i sveta ideja. Stvar ne moemo zaista da saznajemo ako je izdvojimo ili odloimo. Saznanje je vid ovekovog postojanja i bez saznanja oveka i nema. Za Horhajmera i Adorna spoznaja je ovekovo orue u borbi za ivot. Dokle ovek pomou saznanja moe da stigne, koje su granice saznanja, da li one uopte postoje? Huserl je govorio o samosaznavanju saznanja i pozivao na definitivno utemeljenje saznanje- da li je to mogueoni koji veruju u to gube iz vida vezanost saznanja za oveka, istorinost, a ovek je sam sebi najinteresantnija i najzagonetnija oblast saznanja.

PROBLEM APSURDA I SMISLAFilozofi postavljaju pitanje apsurda i smisla. ovek ne moe da se oslobodi svoje kratkotrajnosti i ograniene moi. Smisao ivota mu nikada nije dat ve ga on sam trai i stvara. Postavljaju se pitanja o apsurdu i smislu ovekovog postojanja, moguem smislu drutva i sveta i smislu filozofskih pitanja. Ranije se esto ilo i dalje od traganja za smislom, pa je traena svrsishodnost svih deavanja. Jo u antici je postojala suprotnost izmeu teolokog i antiteolokog shvatanja tj. jedni su bili ubeeni da se sve dogaa sa nekim ciljem i svrhom, dok su drugi to poricali. Jedni su smatrali da je svrha imanentna svetu, a drugi da je transcedentna tj. verovali su u postojanje boga izvan sveta i obino je on bio izvor svrsishodnosti. Filozofi smatraju da se pojedine pojave mogu objasniti kauzalnim( uzronim) odnosom, drugi da je sve kauzalno odreeno, dok neki odbijaju objanjenja pomou uzroka. ovek je stvorenje koje postavlja pitanje o smislu, on je stalno suoen da traga za smislom ivota, smislom svega u svetu i smislom sveta. Postavlja se pitanje moe li ovek da stigne do smisla bivstvovanja ili uvek ostaje apsurdno razdvojen od njega. Nemogunost nalaenja smisla osnov je apsurda. ovek je okruen apsurdom, jer je jedino stvorenje sa oseanjem za vreme, a taj mu oseaj omoguava da ima istoriju. ovek ne zna zaista ko je, nije siguran gde je, mada pomilja ko bi i gde bi mogao da bude, njegove mogunosti su uvek pred njim, a ostvarenja iza njega.

PROBLEM VREDNOSTI

ovekov odnos prema sebi i svetu koji ga okruuje je viedimenzionalan i uvek usmeren. U tom odnosu nastaje i vrednovanje vlastitih postupaka i akcija postupaka drugih ljudi. Vrednosti su proizvod ovekove egzistencije, unutar njegovog vlastitog okruenja prema kome se on praktino odnosi. Vrednost nije nikakvo samostalno svojstvo objekta, objekat nema vrednost po sebi. Nie: tek je ovek uneo vrednost u stvari, on im je dao smisao, stoga sebe i zove ovekom tj. onim koji procenjuje. Vrednost nastaje i opstaje u relaciji subjekat- objekat. Na tom odnosu se uspostavlja vrednosno procenjivanje. ovek u konkretnoj praxi vrednuje objekte, unosi vrednost u njih i na taj nain procenjuje stvarnost radi vlastitog usmeravanja i ispoljavanja sopstvenih snaga. Svaka oblast drutvene praxe operie kategoriju vrednosti. Bez vrednosnih kategorija nije mogua orijentacija subjekata u drutvenom ivotu. Kriterijum za vrednovanje: saznanje da odreeni objekat zadovoljava neku od ovekovih potreba i doprinosi unapreenju linog i kolektivnog ivota. ovek je merilo stvari, ali ne meri prem atome kakav jeste ve prema sebi kakav bi mogao da bude. Kada su porpuno prihvaene vrednosti drutvene zajednice onda nama sukoba vrednosti, i to je jako retko. Pored teorija vrednosti, razvija se i teorija ljudskih potreba.

Vrednostima se bavi filozofska disciplina aksiologija, koju je u 19.veku konstituisao Herman Lo. Vrednosti postoje tek u relaciji prema oveku, one se manjaju uporedo sa razvojem ljudskih potreba i drutvenih promena. Vrednosti su relativne prema subjektu koji ih procenjuje, to znai da one same po sebi nisu ni dodro ni zlo, nego to postaju tek u odnosu prema oveku. iste vrednosti postoje samo u toriji, dok se u ibotu uvek dolazi do pomeanih vrednosti. S obzirom da je u vrednovanju ovek onaj koji meri i osnova mere, svako vrednovanje je subjektivno i prolazno. ovek obino ne meri prema sebi kakav jeste, ve kakav bi eleo da bude. Venih vrednosti nema, jer se one tokom ivota i istorije menjaju. Samo ovek neemu moe pridavati vrednost, a pridajui neemu vrednost on posee ka tome. U savremenoj aksiologiji skoro je opte prihvaena elerova podela na: 1.hedonske vrednosti, ije su krajnosti zadovoljstvo i bol, odgovara im funkcija ulnog oseanja 2. vitalne(bioloke)vrednosti, ije su osnovne vrednosti ivot i zdravlje 3.duhovne vrednosti, koje mogu biti logike, drutveno-moralne, estetske 4.religijske vrednosti, koje su po elerovom miljenju najvie vrednosti Vrednosti moemo podeliti na line, posebne ili univerzalne. Vrednovanje se stalno vri, pri vrednovanju ovek ne mora da ima podrku drutva, ve moe da mu se suprotstavlja i zahteva novi poredak vrednosti. Vrednosti neke drutvene zajednice su za njene graane neto dato, ali i zadato. Izmeu tog datog i zadatog esto nema saglasnosti. Pojedinci i grupe mogu preovlaujuu vrednost zajednice prihvatiti kao svoju ili isticati neku drugu vrednost i boriti se da ona postane preovlaujua. Ovaj sukob vrednosti esto prerasta u drutveni sukob. Vrednosni sistemi pojedinca i drutva esto nisu koherentni, tako da vrednoti mogu biti: heteronomne, kada se spolja nameu oveku i autonomne, kad proizilaze iz samog njegovog ivota. Izbor prvih vodi prilagoenosti, podanitvu, ogranienosti, a izbor drugih samomenjanju. Poto vrednosti nisu izolovane, promena jedne vrednosti esto izaziva lavinu. Vrednosti imaju svoj razvoj, svoju istoriju. Ljudi su esto naputali odreene vrednosti, jer nisu bili u stanju da ih ouvaju. Mnoge vrednosti su nestajale sa svojim vremenom, ali su se neke ponovo javljale. Neme te vrednosti koja moe da se razvija bez obzira na uslove i koja je uvek prihvatljiva za sve. Za drutvo je

loe ako se ne razvijaju nove vrednosti ili ako doe do bujanja suprotnih vrednosti ili nevrednosti. ivot nije najvia vrednost, jer ga ljudi odbacuju zbog neke druge vrednosti, ali je osnovna vrednost jer druge vrednosti mogu da se uporeuju sa njim. U opte vrednosti spada sloboda. Neke vrednosti su dovoljno opte npr.10 zapovesti i uvek e biti nekog ko e ih uvaavati. Savremeni svet je zahvaen krizom vrednosti. Danas je posebno aktuelna i pragmatika teorija vrednosti, prema kojoj je vredno ono to je korisno, a korisnim se smatra ono to ima trenutne povoljne posledice za onog ko procenjuje i u svakodnevnici ova 2 odreenja su veoma udaljena. Sve vrednosti pripadaju kulturi, ali je ona vi od pukog zbira vrednosti, ona je vrednosni mozaik kojim su obuhvaena razliita vrednovanja. esto se govori o dva sloja kulture: autoritarnoj-koja obuhvata pozitivno pravo, politika, javni moral, religija, nauka.... Ona ima cilj da obuzda ovekove nagone i smesti ih u drutvene okvire, i masovnoj-slui kao dopuna autoroitarne i njom se podstiu one ovekove potrebe koje direktno ne ugroavaju drutvo, a koje oveka odvode od razmiljanja. To su potrebe za bogaenjem, poveanjem potronje, lakom razonodom.Delovanje masovne kulture ima ulogu ventila koji obezbeuje da pritisak u drutvu ne pree dozvoljenu vrednost.

OSNOVNA PITANJA MORALAEtika je nauka o moralu, bavi se pitanjima dobrog, spoznajom tj. poreklom i nastankom morala, motivima moralnih shvatanja i delovanja u skladu sa moralom. Moral nastaje kao rezultat kolektivnog i spontanog iskustva ljudi u raznim oblicima neinstitucionalizovanih zajednica i u raznim odnosima koje pojedinci uspostavljaju izmeu sebe. O poreklu morala ovek je odgovore najpre traio u sferi nadprirodnog. Miljenje primitivnog oveka imalo je religiozni, mistiki karakter pa shodno tome i izvor morala se pronalazio u nekom monom duhovnom biu, npr. biblijki mit po kome je Mojsije primio 10 boijih zapovesti.Na kasnjim stupnjevima smatra se da je izvor morala u oveku, kao unutranji boiji glas. U 17. i 18. veku smatralo se da ovek poseduje uroen moralni instikt, ali ovo shvatanje je pobila drutvena praxa( kod raznih naroda postoje vrlo razliita moralna shvatanja, na razliitim stupnjevima razvoja postoje i moralne norme) Vulgarni materijalizam- izvori moralnih normi u ivotinjskom svetu nor. Egoizam se identifikuje sa samoodranjem, a altruizam sa socijalnim nagonom. Istorijski materijalizam- moral je posledica obiaja i navika. Osnova moralne svesti data je u prirodi oveka, moral regulie ponaanje oveka s obzirom na neke sutinske vrednosti pojedinca i drutva. Osnovne kategorije (problemi) morala su dobro i zlo. Pojam dobro( Sokrat) ono to doprinosi istinskoj srei- vrlina. Platon- dobro je usavravanje oveka do spoznaje boga Epikur- dobro je uivanje, zadovoljstvo tj. izbegavanje bola. Pojam zla: Sokrat- ovek ini zlo iz neznanja. Stoici- ne postoji zlo po sebi. Seneka- zlo kao princip ne postoji, ono je samo izraz nerazvijenog ljudskog duha.

FILOZOFIJA I UMETNOST

Pod umetnou podrazumevamo jedan svojevrstan i suptilan oblik ovekove praxe i to one koja na najdublji i najapstraktniji nain ispoljava ovekovu ulnost(oseajnost) putem njenog uobliavanja u posebnoj predmetnoj stvarnosti(umetnikom delu) ije bogatstvo znaenja pobuuje oseanje zadovoljstva kod svih koji ga doivljavaju. Arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, muzika, pozorite... ine jednu posebnu vrstu stvarnosti-estetsku stvarnost. Tri strukture ine poseban znaaj: 1)stvaralac-umetnik 2)umetniko delo 3)posmatra Tek iz njihovog meusobnog odnosa iskrsava na videlo fenomen umetnikog. I umetnost i filozofija nastoje da budu odreena vizija sveta s tom razlikom to je u filozofiji akcenat na istinitoj viziji sveta, a u umetnosti na lepoj, uzvienoj, traginoj, kominoj tj. estetski vrednosno proetoj viziji sveta. Filozofija se temelji na umu, a umetnost na mati. One su u stalnom odnosu. U filozofiji se prouava promiljanje stvaranja i razumevanja umetnikog dela. Prostor umetnosti je prostor slobode, istine i vrednosti. Umetnik ne ivi i ne stvara van drutva. Umetnosti nema bez pulsa ivota. Hegel- cilj dela nije van njega. Umetnik moe da koristi delo da uputi drutvu pitanje koje ga mui. Mi o delu moemo da traimo i odgovore na pitanja koja sami postavljamo.

FILOZOFSKO SHVATANJE OVEKANakon kosmolokog perioda u kome je filozofska misao okrenuta ka kosmosu, poinje antropoloki period u kome glavna filozofska misao postaje ovek. Sofisti kau ovek je mera svih stvari; svet i sva dogaanja u njemu se tumae sa stanovita oveka, ovek daje smisao svemu oko sebe i tumai pojave u odnosu na sebe. Platon- ovek je boija tvorevina, on je dvojstvo smrtnosti i besmrtnosti, ovek je spoj telesnog (ula) i duhovnog, besmrtne, umne, vene due koje je boanskog porekla. Epikurejska kola- ovek je spoj atoma i praznine. Bog je trajan, veni broj atoma dok je ovek vremenski ogranien. Stika kola-ovek je nastao od prirode, on je bie koje se veno pojavljuje u svakom uzastupnom svetu i vri iste radnje koje je vrio u svojoj prethodnoj egzistenciji. Seneka- ovekov ivot je kratak, njegovo telo je propadljivo i on u tom periodu mora da razvije sve dobre osobine koje su u njemu. Hrianska filozofija i teologija- ovek je boanska tvorevina, bie koje je bog stvorio po svom liku i dao mu slobodnu volju. Renesansa- ovek je samosvesna individua, on je merilo vrednosti. Empirizam- oveka ini njegovo iskustvo Egzistencijalisti- bave se sutinom oveka. Njegova egzistencija prethodi njegovoj esenciji, on je slobodan ali je osuen na slobodu, on je sam svoj zakonodavac. Spinoza- ovek je sainjen od due i tela i podvrgnut zakonima prirode. Kant- ovek je prirodno bie, ali kae da je on i umno bie. Hegel- ovek je jedinstvo duha i materije. Kod savremenih filozofa koji ive u uslovima krize graanskog drutva, poinje da prevladava pesimizam, ovek se posmatra kao izlovana individua u drutvu.

17. PROBLEM LINOSTI

U filozofiji se razmatra problem linosti. oveku nije obezbeena linost roenjem. Za visinu svoje istine, za uspravnost svog dranja, za linost ovek mora da se izbori. On godinama napreduje, ali je veina odraslih daleko od linosti, ima smisla boriti se za nju. ivotni nemir koji obuhvata sve ivotne aktivnosti ima vrednost samo ako je usmeren linosti. Najvie vrede oni koji se bore da dou do linosti, a ne najobdareniji. U antici su bili ubeeni da treba neprestano dokazivati da si najbolji. oveka su posmatrali kao deo bia i vrednovali ga po njegovom odnosu sa biem, kao deo drutva po ulozi u drutvu, ali i kao pojedinca koji je obavezan da radi na svom uzdizanju. Smatrali su da ovek moe da oseti svoj doprinos u drutvu. Individuum, jedinka, ima vrednost ako je svesna opteg, ako je u pravom odnosu prema njemu. Stvorenje moe da doe do tog stupnja ako je sebe oblikovalo kao linost, personu, jer samo ona moe da bude prava javna linost. Sokratova izreka- brini za svoju duu, znai brini da postane linost Platon, Aristotel- vano je iskustvo da bi neko bio linost. Hrianstvo- ovek je deo hrianske zajednice ali je nekad vrednovan po svom samopropitivanju i linom odnosu prema bogu. Mnogi misle da je mogunost linosti osnaena tek nakon prestanka srednjevekovnog kolektivizma.

FILOZOFSKI PROBLEM DRUGOGovek ivi sa apsurdom: njegove mogunosti, osim u smrtnom asu, uvek su pred njim, ostvarenja iza njega. On ne zna ko je, nije siguran gde je, iaki nekad zna ko bi i gde bi mogao da bude. Pojam ja je daleko od neuoblienog dananjeg izraavanja sopstva. Da li neko sa pravom moe da kae ja? Verovatno da pravo ja jo ne postoji, ve je ideal vezan za slobodu i sreu. Bez ja kao cilja i bez napora da se priblii tom cilju, ljudski ivot ostaje potpuno bez smisla. ovek se prema drugom obino odnosi kao prema neoveku, objektu i pokuava da ga ne primeuje, iskoristi ili uniti. esto uopte nije svestan mogunosti i vrednosti drugog, mada tek preko vrednosti drugog moe da shvati i svoju vrednost i doe do svojih mogunosti. Bez drugog, ne moemo da se uspravimo, poboljamo, doemo sebi. Kada je drugi za oveka samo objekt, radi se o ja - to odnosu. Dok to u odnosu na ja predstavlja samo drugu materijalnost, on predstavlja mogueg pojedinca, neotkrivenog sagovornika. Drugi se postupno otkriva. Posle izvesnog vremena provedenog sa njim, ovek obino kae da ga poznaje, mada poznaje samo par olika njegovog ispoljavanja. Poznaje ga, ali ne razume, jer je drugi za njega jo daleko i nedostupno. Odnos sa njim je ja-vi odnos u kome se srepi od onog nepoznatog i opasnog u drugom. Veliki broj odnosa sa drugim ostaje na ovom stupnju. Pravo, oveno saobraanje meu pojedincima je mogue tek kada smo za drugog zaista zainteresovani. To je ja-ti odnos. Postoji jo jedan stupanj odnosa ili bi morao da postoji. To je ja- ja odnos poistoveivanja sa drugim, a da pri tom svako ja odrava svoju samostalnost. Da li je uopte mogu ja-ja odnos odabranih, vaspitanih, obrazovanih, mudrih kada drutvo neslobode zatvara mogunost nicanja linosti? Moda je jedino mogue zajednitvo onih koji pate zbog apsurda i poistoveivanja da pobegnu od njega? S druge strane, ako odabrani ili izabrani uspeju da na neki nain privremeno izbegnu pun pritisak apsurda, ukupni apsurd nije promenjen: oaze ne menjaju osobenost pustinje.

FILOZOFSKI PROBLEM DRUGOGovek se prema drugom obino odnosi kao prema neoveku, objektu i pokuava da ga ne primeuje, iskoristi i uniti. esto uopte i nije svestan mogunosti i vrednosti drugog, mada tek preko drugog moe da shvati i svoju vrednost i da doe do svojih mogunosti. Bez drugog ne moemo da se uspravimo, poboljamo, doemo ka sebi. Kada je drugi za oveka samo objekat, radi se o JA-TO odnosu, dok TO u odnosu na JA predstavlja samo drugu materijalnost, on predstavlja mogunost pojedinca, neotkrivenog sagovornika. Drugi se postepeno otkriva posle izvesnog vremena provedenog sa njim. ovek kae da ga poznaje, mada poznaje samo par oblika njegovog ispoljavanja. Poznaje ga, ali ga ne razume jer je drugi za njega jo daleko i nedostupno VI, a odnos sa njim je JA-VI odnos u kome je stepen od onog nepoznatog i opasnog u drugom. Veliki broj odnosa sa drugim ostaje na ovom stupnju. Pravo ovekovo samoobraanje meu pojedincima je mogue tek kada smo za drugog zaista zainteresovani, to je JA-TI odnos, odnos poistoveivanja sa drugim, a da pri tom svako JA odrava svoju samostalnost.

FILOZOFIJA I DRUTVOOni su u stalnom dodiru. Drutvo indirektno utie na razvoj filozofije, filozofi obino ele da svojim uenjima indirektno utiu na promenu drutva. Oni postavljaju pitanja o smislu i vrednosti drutvenog organizovanja i drutvenog ponaanja, pri tom se obino rauna i na povezanost sa istorijom, jer filozofsko promiljanje istorije moe da pomogne u pronicanju strukture drutva i dogaanja u njemu. U filozofiji se uzima u obzir da ovek ne moe da izae iz drutva i da do sebe moe da doe zaista u drutvu. U savremenom drutvu su prisutni razni oblici prinude, neprekidna promena mesta pojedinca u drutvu i vekilo uveanje stanovnitva Zemlje. Pojedinac prihvata razna naela u okviru drave, nacije, religije ili partije, ali pokuava da ih ogranieno primenjuje i kombinuje sa vlastitim naelima. Savremeno drutvo poiva na masi i masovnoj upotrebi tehnike; ovek mase brine o preivljavanju ilio poboljanju uslova ivota, a ne o oblikovanju svog postojanja. U filozofiji se pita kako bi se mogli na bolje promeniti ovek i svet, kako bi ta promena mogla da izgleda? Moda kriza u kojoj se savremeno drutvo nalazi, njegovo ubrzano samouruavanje, poveava potrebu za preoblikovanjem filozofske teorije drutva?

PROBLEM SLOBODESloboda je mogunost oveka da bude drugaiji, pa i neslobodniji. Slobodan je onaj sa umnom

voljom, onaj ko hoe da bude kao bog. Mnogi se plae ovog cilja i odgovornosti koja je nerazdvojiva od slobode. ovek je konaan, ali moe da bude slobodan i mora da se mui da, grabei slobodu, ne izgubi mogunost. Bitna je i spremnost da se prihvati mogunost razliitog i angaovati se u odbijanju opteprihvaenog. Drugi ne mogu da plate cenu nae slobode. Sloboda nije stvarna bez javnosti. Tamo gde nema javnosti, ljudi su proterani u skuen prostor doma ili svoje unutranjosti. S druge strane, esto pravo na privatnost i tajnost izgledaju kao preduslovi slobode. oveku se samo u slobodi, koja ne zatvara mogunost, otvara bie. Drutvena grupa moe da tei osloboenju. Celo drutvo ne moe da bude slobodno ako nisu slobodni svi pojedinci u njemu. Potpuna sloboda, koja ukljuuje i slobodu ubijanja, kao da onemoguava slobodu koja uzvisuje oveka.

PROBLEM JAVNOSTI I SLOBODEGovori se o javnom, privatnom i tajnom. Javno upuuje na otvorenost svega to jest na javi, ali ne moe da bude svedena na otvorenost jer je u dananjem drutvu vaniji drugi vid javnosti, poznatost u narodu- publicitet. Otvorenost prema javnosti podrazumeva da su sva vrata prema svakom otvorena, da se sve zna i sve moe rei. Meutim mora se znati(pitati) ta zatvaraju i skrivaju otvorena vrata, valja znati ta je vredno saznavanja. Potpune, sadrajne otvorenosti nije nikada bilo, iako je bila proklamovana. Takoe, treba biti svestan odgovornosti pune otvorenosti, ona je druga strana otvorenosti. Otvorenost moe i treba da koristi onaj koji je kadar da saznaje i razlikuje ito od kukolja, onaj koji ima ta da izgovori, zna kako da kae i uradi i stoji iza svojih rei i dela. U veini drutava otvorenost je vrlo ograniena, ali je istovremeno amputirana i odgovornost.

PLATONOVO SHVATANJE UMETNOSTIU vreme kad je pisao o umetnosti, pojam umetnosti se razlikovao od dananjeg. Za Platona dobar umetnik je obuar, grnar, lekar... odnosno svako ko je stigao do vetine u onome ime se bavi i u stanju

je da je uspeno primenjuju. Umetnici su i oni koji druge mogu neemu da poduavaju npr. uitelji gimnastike, aritmetike... Ako se radi o umetnosti u uem smislu, dananjem, njoj vie odgovara termin mimetika- vetina podraavanja. Umetnici koji podraavaju ne tee ni mudrosti ni znanju, ve uspehu i zadovoljstvu, mimetika je daleko od istine. Pesnici piu o onome to ne razumeju, nadahnue im ne slui da se priblie ideji, naroito su opasni po mlade, Platon je traio najstroiji nadzor pesnitva. Pesme se po Platonu sastoje od rei, koje su najvanije, ritma i melodije koji bi trebalo da se upravljaju po njima. Pesnik ne bi trebalo da opisuje nepotene, a srene, o smrti, slabie kao jake i obrnuto. Pesnik ne bi trebalo da se pored pesnitva bavi jo nekim poslom- onaj ko radi dva posla ne zavri ni jedan. Naroito su mu smetali umetnici koji koriste svetlost, senku, perspektivu, izobliavanje da bi postigli ubedljiv privid. Platon je pred umetnike stavljao zadatak da svojim delima omogue saznanje, jer je saznanje shvatio kao veno raanje lepote, a svet ideja kao svet vene lepote. Da bi se dolo do lepote u predmetima, potrebna je neka vrsta ljubavnog zanosa i ljubavnog odnosa oveka i stvari. Iz ovoga se raa neto to nije ni objektivno ni subjektivno, to je deo nebeske stvarnosti. Brinuo se zbog nekontrolisanog uivanja koja izazivaju umetnika dela, treba dopustiti umetnost koja je korisna za dravu, pristojna i moralna. Takvu umetnost, naroito muziku treba koristiti u vaspitanju. Kod Platona te je o dve vrste lepote: nadulne i ulne, koja je odraz natulne. Platon kae da stvari nisu lepe s obzirom na bilo ta drugo nego su uvek lepe same po sebi. U Gozbi se kae da je lepota ono to filozof trai celog ivota, ono najvanije to daje smisao ivljenju. Poatoje stupnjevi lepog. Fizika lepota je najnia. Lepota do koje se stie filozofijom je najvia vrsta lepote, neunitiva je, savrena, boanska. Kad je uivanje u umetnikim delima nekodljivo, drava moe da ga dopusti, podobna je ona umetnost koja izaziva samo korisna oseanja i ona treba da bude korisna za pojedinca, ali i za dravu. Drava moe da doputa umetnost koja je skladu sa svojim vaspitnim zadatkom, koja moe da pomogne u uzdizanju ljudi, drava mora da kontrolie da se ne pojavi neto drugo, pa je Platon predlagao srog nadzor i cenzuru umetnosti. Problem Platonovog vrednovanja umetnosti je to je kao kriterijum vrednovanja postavljena korisnost.

PROBLEM ZNANJA I ZNANOSTIProgram studija u Likeju, koli koju je Aristotel osnovao, poklapao se sa Aristotelovom klasifikacijom nauka: sve nauke su rasporeene u tri ciklusa, koji vertikalno stoje jedan iznad drugog, od najnieg do najvieg.

Sva mogua ljudska znanja i sve mogue ljudske nauke pripadaju jednom od tri vertikalno postavljena ciklusa: POETIKOM PRAKTINOM(pragmatikom) TEORIJSKOM. Ono to je Aristotel nazivao poetikim znanjima ne odnosi se samo na znanje sastavljanja stihova, nego na veoma irok krug ljudskih stvaralakih aktivnosti, ukljuujui tu slikarsku, vajarsku, graditeljsku, jednim delom i lekarsku vetinu. Sposobnost bitna za poetina znanja je TEHNE, a to je umetnost u smislu sposobnosti za stvaranje vetakih predmeta kojih inae nema u samoj prirodi i kojih ne bi bilo bez takve ljudske sposobnosti. Poetika znanja su uvek upuena na neki materijal, od koga ona stvaraju, a to znai oblikuju ono to pre toga u materijalu nije postojalo. Aristotel nije identifikovao znanja- vetine sa naukama tj. sa pravim znanjima. Pravo znanje je znanje iz uzroka, znanje principa. S toga, peotike naukepoetika retorika logika, su nauke koje ispituju i saoptavaju principe i pravila pesnikog, besednikog i logikog govora. Pesnici i retori mogu i po svojoj prirodnoj obdarenosti umeti da sastavljaju lepe govore, iako ne znaju nita o principima poetike i retorike. Isto tako, obini ljudi znaju logiki misliti iako ne znaju nita o principima logike. Danas izgleda dosta udno to je Aristotel razlikovao stvaranje od delanja i to je delanje smatrao viim oblikom ljudskog ponaanja. U skladu sa tim su i praktika(delatna)znanja za Aristotela vii oblik znanja. Delanje je neto uzvienije od stvaranja, zato to se stvaranje odnosi na pasivni materijal, na materiju, dok se delanje odnosi na ljude kao aktivne i slobodne subjekte. Prvo(stvaranje) se odnosi na neto to u sebi samom nema pokretaki princip, a drugo (delanje) se odnosi na ljude koji imaju duu i zbiva se u dravi, dakle u jednoj zajednici slobodnih subjekata. Zatim, tu su i klasne predrasude od kojih grki filozofi nisu bili nikako poteeni. Pesnici, vajari, zanatlije stvaraju, dok plemeniti ljudi i dravnici deluju i moralno i politiki. Sposobnost za stvaranje je tehne, a sposobnost za delanje je razboritost( FRONESIS). Praktina znanja nisu isto to i praktine naukeetika politika ekonomija. Obian ovek se moe ponaati moralno- ispravno iako ne zna principe etike, moe dobro privreivati iako ne zna principe ekonomije, moe posedovati politiku mudrost iako se ne bavi israivanjem principa politike. Praktina znanja i praktine nauke zauzimaju vii stupanj u hijerarhiji od poetikih znanja i poetikih nauka, i zbog toga to je ispravno delanje samo sebi cilj. Praktina znanja i nauke nisu najvii i najuzvieniji oblik znanja jer se odnose na materijal koji se moe na razliite naine oblikovati. Na vrhu stoje teorijske naukematematika fizika metafizika. Kod Aristotela postoje i teorijska znanja razliita od teorijskih nauka. ovek moe znati brojati i raunati, iako ne zna da izvodi stoge matematike dokaze za brojanje i raunanje. ovek moe imati neka znanja o telima i njihovom kretanjima, iako ne zna principe fizike. Svrha teorijskih znanja nikako nije korisna primena znanja koja se u okviru njih stiu. Ove nauke se odvajaju od svega to bi moglo voditi iskoriavanju prirode radi poveanja udobnosti ljudskog ivljenja. Jedini korisni efekat se pokazuje u kultivisanju due, u stvaranju duhovnog plemstva. Jedino Heleni razumeju znaaj toga, jedino oni jasno razlikuju vredost od praktine koristi, a to je upravo ono po emu su oni oseali svoju ogromnu superiornost od Varvara.

OSNOVNE OSOBINE RENESANSNE FILOZOFIJE

Kolevka renesanse(preporoda) je Italija. Sama re preporod oznaava sa jedne strane veliku obnovu interesovanja za dela antike kulture, a sa druge strane opti procvat samostalnih individualnih poduhvata u svim sverama ljudske delatnosti i stvaranja. Oslobaanje individualnih ljudskih stvaralakih energija je bilo oslobaanje od svakovrsnih stega koje su individualnom ljudskom ivotu nametane u srednjem veku. Italijanska renesansa obuhvata 15. i 16.vek, ali je imala korene i u 13. i 14.veku. Drutveno-ekonomsku osnovu italijanskom preporodu davala je trgovina, koja omoguava procvat mnogih slobodnih drava u kojima glavnu re je imao novonastajui gradski stale. Gledano ire, preporod nije zahvatio samo Italiju, nego i druge zemlje evropskog zapada. Na istoku je dolo do konane propasti Vizantije: Carigrad je pao 1453.pod vlast Turaka i namesto Vizantije nastala je Otomanska imperija. 40-setak godina kasnije otkrivena je Amerika. Sredinom 15.veka u Zapadnoj Evropi su zapoele promene u politikoj i socijalnoj sferislamanje moi feudalnog plemstva, i osnivanje monarhija. Veoma znaajan je i pronalazak za razvijanje pisane rei-gutembergova maina, 1450. koja je omoguila nezamislivu komunikaciju. U duhovnoj i politikoj sferi dogodio se jo jedan preokretreformacija u 16.veku, zapoet Luterovom inicijativom u Nemakoj, koji je podelio zapadno hrianstvo na katolianstvo i protestantizam. Prethodnici reformacije bili su Vitklif i Hus, ona se proirila i na vajcarsku, Holandiju, Francusku. Sve su ovo bile promene koje su uinile kraj srednjevekovnoj epohi. Engels je te promene opisao kao najvei progresivni prevrat koji je oveanstvo do tada doivelo. Padom Carigrada u turske ruke, mnogi obrazovani Grci izbegli su na Zapad ponevi sa sobom rukopise starih grkih filozofa. Do tada na zapadu su znali samo za mali broj Platonovih dela, a i do Aristotelovih dela se dolazilo preteno preko arapskih komentatora. Dolaskom vizantijskih uenjaka na zapad poelo je otkrivanje autentinog Aristotela. No, znatno vee zanimanje u Italiji izazvalo je otkrie Platonovih dijaloga i mnogobrojnih novoplatonistikih spisa. Knez samostalne drave Firence, Kozimo Medii, primio je uene vizantijske izbeglice i pod njihovim uticajem je osnovao Platonsku Akademiju u Firenci. Najznaajniju ulogu u florentiskoj obnovi platonizma imao je vizantijski filozof Georgios Gemistos Pleton, koji je poeo da iri pravu filozofiju na zapadu. Neobinom sluajnou tri imena Platon-PlotinPleton, poela su od tada sainjavati filozofsku protivteu sholastikom aristotelizmu, pa je Platon uglavnom u novoplatonistikoj interpretaciji dobio znaajno mesto u preporodu fiolzofije na zapadu. Novoplatonozam je filozofe renesanse podstakao na oboavanje prirode koje je tada dolazilo do izraaja, dok su izvorni platonozam i pitagorejstvo inspirisali negovanje matematike, i spajanje astronomije i fizike. Ljudi renesanse razvili su interesovanje za lepa i plemenita ljudska dela u klasinoj grko-rimskoj starini. To interesovanje i prouavanje ljudskih se nazvalo humaniora, pa su oni koji su postigli radanji ideal obrazovanosti nazvani humanisti. Humanist je bio onaj ko je znao klasini grki ili latinski jezik i ko je to svoje znanje mogao upotrebiti za srunu pripremu i restauraciju starih tekstova. Najvee zasluge stekao je Erazmo Roterdamski. Nauke kojima su se oni bavili nazvane su humanistikim naukama-one prouavaju dela ljudi.

Prouavanje drutvenog i politikog ivota postalo je predmet posebnih prouavanja i konstrukcija drave u mislima. Na tom polju proslavio se Tomas Mor delom UTOPIJA-mesto kojeg nema. Tu je opisano jedno ostrvo, koje je posetio jedan moreplovac i na njemu otkrio idealno politiko ureenje, idealno po predstavama tadanjih vizionara. I za ovu konstrukciju uzor je bio Platon, mada je imitacija bila znatno slabija. I sama Morova utopija postala je uzor za kasnije socijalno-politike vizionare. Rodonaelnik moderne politike nauke, Makijaveli- Vladalac, u njemu je opisao metode osvajanja i odravanja vlasti.

UENJE O METODI Pravo znanje je mogue samo na osnovu metodski voene indukcije zasnovane na eksperimentu. Nauka je jedinstvo eksperimenta i razuma. Istinski znati, znai znati na osnovu uzroka, kae Bekon. On preuzima Aristotelovo uenje o uzronosti (materijalni, formalni, eficijentni, finalni). Bekon odbacuje samo finalni. Najvii cilj nauke, po Bekonu, je da se otkrije forma. Samo onaj ko poznaje forme taj shvata jedinstvo prirode u najrazliitijim oblastima. Tek iz otkria formi sledi pravo znanje i slobodno delovanje. Po Bekonu, forma je skriveni unutarnji oblik stvari, skriveni shematizam i skriveni proces kretanja stvari i pojava; ona izraava unutranju strukturu stvari. U uenju u formi Bekon se pribliava shvatanju forme kao zakona- forma je uzrona veza meu pojavama. Da bi se do otkria tih zakona koji vladaju prirodom dolo, on predlae novu induktivnu metodu, suprotnu aristotelovskoj deduktivnoj formalnoj logici. Po toj metodi, skupljanje podataka poinje tzv. tablicama bitnosti i prisustva. Prvo se nabrajaju sve pojave koje se slau u nekom odreenom svojstvu. Zatim se pravi pregled sluajeva u kojima nedostaje to odreeno svojstvo, pravi se tablica odstupanja ili odsustva. Zatim se pravi trea- tablica stupnjeva ili poreenja- u njoj se sagledava u kojim je pojavama dato svojstvo prisutno. Ove tri tablice su materijal za razumsko zakljuivanje. Na osnovu ovih tablica stvara se induktivni zakljuak koji trai takva svojstva koja su uvek zajedno prisutna ili odsutna u odreenim pojavama- veza meu tim svojstvima je unutranja struktura-forma pojava. Izvoenje zakljuaka vodi ka stvaranju nove tablice- povlaenih sluajeva u kojoj se nabrajaju oni sluajevi u kojima odreena svojstva uvek idu zajedno. Tek ovakvim sistematskom istraivanjima unutranjih veza, mi saznajemo zakone prirode i postajemo sposobni dda vladamo prirodom potinjavajui se njenim zakonima. Ono to je skriveno u prirodi bolje se otkrivakad se podvrgne ispitivanju i eksperimentu. Tek kad se eksperiment i razum ujedine dolazi se do pravog saznanja prirode. Uenjem o metodi smatra se zaetnikom filoz. koja se zalae za razvoj prirodnih nauka, za metodiko

povezivanje teorije i logike sa praktinim istraivanjima i eksperimentima.