Stefan Vukojević _Budućnost federalizma u Evropskoj uniji

Budućnost federalizma u Evropskoj Uniji Stefan Vukojević

0

Student: Stefan Vukojević, 14/005

Profesor: prof. dr Mihailo Crnobrnja

Asistent: mr Miloš Erić

SEMINARSKI RAD IZ EVROPSKIH INTEGRACIJA

Budućnost federalizma u

Evropskoj uniji

Univerzitet Singidunum

Fakultet za ekonomiju,

finansije i administraciju

Beograd, septembar 2015.


1

Apstrakt Cilj rada je da predvidi dalje korake u procesu federalizacije Evropske unije. U radu se

analiziraju istorijski konteksti i uzroci pod kojima je dolazilo do veće integracije, na osnovu

kojih autor pokušava da predvidi budućnost Evropske unije sa ili bez dalje federalizacije. U

prvom delu opisan je istorijat i razvoj Evropske unije do danas. U drugom delu autor objašnjava

koje je korake dalje potrebno sprovesti kako bi došlo do stvaranja „Ujedinjenih država

Evrope“, tj. do stvaranja federacije zemalja Evropske unije. U trećem delu opisani su problemi

zbog kojih može doći do poteškoća u povećanju federalizacije i moguća rešenja za te probleme.

Tekst se završava ocenom autora o realnosti promene statusa Evropske unije iz zajednice

država u federaciju.

Ključne reči federacija

monetarna unija

fiskalna unija

vojska EU

ustav


2

Sadržaj Apstrakt ..................................................................................................................................... 1

Ključne reči ............................................................................................................................... 1

Uvod .......................................................................................................................................... 3

1 Proces federalizacije od stvaranja EEZ do danas .......................................................... 3

1.1 Ugovor iz Rima ........................................................................................................ 3

1.2 Jedinstveni evropski akt .......................................................................................... 4

1.3 Ugovor iz Mastrihta i njegove dopune ................................................................... 4

1.4 Ugovor iz Lisabona.................................................................................................. 5

2 Šta je potrebno kako bi se stvorila federacija? .............................................................. 5

2.1 Jedinstvena fiskalna i monetarna politika .............................................................. 6

2.2 Otvaranje svih granica unutar EU i motivisanje građana EU za mobilnošću ...... 7

2.3 Vojska Evropske unije ............................................................................................. 7

2.4 Davanje legitimiteta Komisiji i donošenje Ustava Evropske unije ...................... 9

3 Mogući problemi u daljim integracijama ....................................................................... 9

3.1 Razlike između severa i juga Evrope ................................................................... 10

3.2 Jačanje stranaka ekstremne desnice u Evropi ...................................................... 10

3.3 Ujedinjeno Kraljevstvo .......................................................................................... 11

4 Kolike su šanse za „Ujedinjene države Evrope“? ....................................................... 13

Zaključak................................................................................................................................. 14

Literatura ................................................................................................................................. 15

Dodaci ..................................................................................................................................... 18


3

Uvod Nakon završetka Drugog svetskog rata, Vinston Čerčil je 1946. godine u svom čuvenom

govoru na Univerzitetu u Cirihu rekao:

„Treba ponovo stvoriti evropsku porodicu, bar koliko je to moguće, i strukturu u

kojoj će ona moći da živi u miru, sigurnosti i slobodi. Moramo da izgradimo

određeni vid Ujedinjenih država Evrope… Ako želimo da formiramo Ujedinjene

države Evrope ili kako god se zvalo ili koju god formu to imalo, moramo početi

odmah… U celom tom hitnom poslu, Francuska i Nemačka moraju da povedu.“

(Churchill, 1946)

Vinston Čerčil je shvatao zašto je važno da Evropa bude ujedinjena. Pošto je Drugi svetski

rat bio četvrti ratni sukob između Nemačke i Francuske u poslednjih 130 godina (Baldwin i

Wyplosz, 2010, 4), Čerčil je još tada uvideo kolika će biti uloga ove dve zemlje u stabilizaciji

posleratne situacije na starom kontinentu, kao i u stvaranju Ujedinjenih država Evrope. Takođe,

bojeći se uticaja komunizma i mogućnosti novih sukoba, smatrao je da proces ujedinjenja

Evrope mora što pre početi.

Proces evrointegracija je ubrzo i započet, pre više od 60 godina. Za to vreme učinjeno je

mnogo – broj zemalja koje učestvuju povećao se na 34, a integracije su se produbile. Tokom

60 godina procesa, bilo je faza rasta i produbljivanja i stagniranja, ali nikada proces nije išao

unazad (Baldwin, 2007). U ovom radu pokušaću da analiziram kako je proces tekao, predvidim

kako će dalje teći i odgovorim na pitanje da li će se Čerčilova ideja o „Ujedinjenim državama

Evrope“ ostvariti i na koji način bi to moglo da se desi.

1 Proces federalizacije od stvaranja EEZ do danas Od svog osnivanja 1957. godine, Evropska ekonomska zajednica prošla je kroz nekoliko faza.

Potpisana su tri bitna ugovora (Ugovor iz Rima, Ugovor iz Mastrihta i Ugovor iz Lisabona) i

nekoliko revizija tih ugovora od kojih su najbitniji Jedinstveni evropski akt, Ugovor iz

Amsterdama i ugovor iz Nice. U ovom poglavlju opisaću najbitnije faze procesa federalizacije

i analiziraću njihove uzroke.

1.1 Ugovor iz Rima

Nakon osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ) 1952. godine, vođe zemalja

Šestorice (Francuska, Italija, Nemačka i zemlje Beneluksa) shvatile su da im je potrebna još

veća integracija kako bi mogli da se zaštite od pretnje koju je predstavljao Sovjetski savez

(Baldwin, 2007). Zbog toga su se 1955. godine u Medini sastali ministri inostranih poslova

Šestorice. Time je započet proces koji je doveo do toga da se 1957. godine potpišu dva ugovora

u Rimu i osnuju Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku

energiju (Euratom).

„Odlučni da postave osnove za sve bližom unijom naroda Evrope“ (Treaty of Rome, 1957)

prva je rečenica nakon navođenja potpisnika u Ugovoru iz Rima, kako se drugačije naziva

Ugovor o osnivanju EEZ. Lideri Šestorice ovim su želeli da pokažu da je njihova ideja ono što

je Vinston Čerčil još 1946. godine govorio, a to je osnivanje Ujedinjenih država Evrope u

daljem periodu. 1965. godine, EZUČ, EEZ i Euratom su se spojili u Evropske zajednice.


4

Ugovorom iz Rima osnovane su četiri nadnacionalne institucije koje i danas čine stubove

Evropske unije – Savet ministara, Evropski parlament, Evropska komisija i Evropski sud

pravde, uvedena je carinska unija, uspostavljene su četiri slobode (sloboda kretanja robe, ljudi,

usluga i kapitala) i usvojen je određen broj zajedničkih politika od kojih je najbitnija bila

zajednička poljoprivredna politika. Ovim potezom krenulo se ka većoj integraciji i

federalizaciji unutar EEZ (The Treaty of Rome, 1957).

1.2 Jedinstveni evropski akt

Ugovor iz Rima bio je više puta revidiran, ali njegova najvažnija revizija bila je Jedinstveni

evropski akt iz 1987. godine kada je predsednik Evropske komisije bio Žak Delor. U tom

trenutku Evropske zajednice čine dvanaest zemalja članica . Potreba za ovakvim revidiranjem

stvorila se zato što je zbog povećanog broja članica u Savetu ministara bilo teško konsenzusom

donositi odluke koje bi dovele do veće integracije, ali i činjenica da su četiri slobode definisane

Ugovorom iz Rima bile slabije sprovedene nego što se očekivalo. Zbog toga je Lord Kokfild,

komisionar iz Ujedinjenog Kraljevstva, 1985. godine sastavio beli papir u kojem se zaključuje

da je neophodno da se uklone tri vrste barijera kako bi se stvorilo jedinstveno tržište unutar

Evropskih zajednica: fizičke, tehničke i fiskalne (Commission of the European Communities,

1985).

Promene koje je doneo Jedinstveni evropski akt su: jačanje uloge Evropskog parlamenta u

donošenju zakona i prihvatanja novih država članica, povećanje broja oblasti iz kojih se zakoni

donose kvalifikovanom većinom, a ne konsenzusom, definisanje konkretnih koraka kako bi se

bolje uspostavile četiri slobode i postavljanje osnove za stvaranje drugog i trećeg stuba u

Ugovoru iz Mastrihta (Single European Act, 1987).

1.3 Ugovor iz Mastrihta i njegove dopune

Nakon što je Berlinski zid pao i Nemačka se ujedinila, Žak Delor je želeo da nastavi dalje u

procesu produbljivanja integracija. Shvatio je da je najbolji način da se dođe do političke

integracije produbljivanje već postojeće ekonomske integracije.

Ugovorom iz Mastrihta Evropske zajednice promenile su naziv u Evropska unija, stvorena

je organizacija sa tri stuba (ekonomski, spoljna i odbrambena politika i pravosuđe i unutrašnji

poslovi), stvoreno je građanstvo Evropske unije, još više je ojačana uloga Evropskog

parlamenta, definisan je princip supsidijarnosti i stvorena je monetarna unija, Evropski

monetarni institut koji je kasnije prerastao u Evropsku centralnu banku i evro je proglašen za

valutu EU (Treaty on European Union, 1992).

Evropski savet je u junu 1993. godine u Kopenhagenu doneo odluku da primi u članstvo

sve zemlje bivšeg Varšavskog pakta koje su voljne da ispune novodefinisane kriterijume za

članstvo koje danas nazivamo Kopenhagenski kriterijumi do 1. maja 2004. godine. Ovakvo

proširenje zahtevalo je reviziju Ugovora iz Mastrihta kako bi se rešio problem načina glasanja

u Savetu ministara i broj komesara u EU nakon proširenja.

Prva veća revizija Ugovora iz Mastrihta bio je Ugovor iz Amsterdama. Ugovorom iz

Amsterdama Šengenska konvencija postala je deo EU, formirana je institucija Visokog

predstavnika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku i proširile su se nadležnosti

Europola. Takođe, povećan je broj odluka koje se mogu doneti kvalifikovanom većinom i

većina nadležnosti po pitanju pravde i unutrašnjih poslova prebačena je sa Evropskog saveta

na Komisiju (Treaty of Amsterdam, 1997). Ovim ugovorom uvedena je ideja fleksibilne


5

integracije i time je stvorena tzv. „Evropa u više brzina“. Iako je cilj revizije bio da se reformišu

institucije Evropske unije kako bi mogle da prime veliki broj novih zemalja članica, do većih

reformi institucija nije došlo. Zbog toga su odmah nakon potpisivanja ugovora, lideri zemalja

EU doneli odluku da naprave još jednu reviziju Ugovora iz Mastrihta.

Ugovor iz Mastrihta još jednom je revidiran Ugovorom iz Nice 2000. godine. Još jednom

je povećan broj odluka koje se mogu doneti kvalifikovanom većinom, ojačana je uloga

Evropskog parlamenta (bira predsednika Komisije), a predsednik Komisije dobija ovlašćenje

da menja komisionare. Takođe, ograničen je broj članova Komisije i Parlamenta, u Evropskom

savetu veću važnost dobijaju glasovi većih zemalja i ojačana je zajednička spoljna i

bezbednosna politika stvaranjem specijalnih predstavnika. Na kraju, doneta je odluka da se

organizuje još jedna konferencija na kojoj će se raspravljati o ustavu Evropske unije (Treaty of

Nice, 2000).

1.4 Ugovor iz Lisabona

Nakon neuspelog pokušaja ratifikacije Ugovora o Ustavu (Ustav EU), u decembru 2007.

godine potpisan je Ugovor iz Lisabona. On je u mnogo čemu bio sličan Ugovoru o Ustavu, ali

su iz njega izbačeni delovi koji su se ticali simbola EU. Nakon poteškoća sa Irskom u

ratifikaciji, Ugovor iz Lisabona stupio je na snagu u decembru 2009. godine.

Ugovorom iz Lisabona nastavljen je proces reformisanja sistema odlučivanja u EU – većina

odluka u Savetu ministara donosi se kvalifikovanom većinom (55% država članica koje

predstavljaju najmanje 65% stanovništva EU) i u donošenju odluka učestvuje Evropski

parlament. Takođe, stvoreno je stalno predsedništvo Evropskog saveta i funkcija predsednika

Evropskog saveta, funkcije visokog predstavnika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku

i komesara za spoljnu politiku spojene su u funkciju visokog predstavnika Evropske unije za

spoljnu i bezbednosnu politiku, a EU dobija „pravni subjektivitet“, tj. pravo da potpisuje

međunarodne ugovore u ime zemalja članica. Na kraju, proširuje se nadležnost Evropskog suda

pravde i na pitanja pravosuđa i unutrašnjih poslova i treći stub definisani Ugovorom iz

Mastrihta integrisan je sa prvim i Evropska unija postaje organizacija sa dva stuba (Treaty of

Lisbon, 2007).

2 Šta je potrebno kako bi se stvorila federacija? Pre nego što krenem da analiziram koje korake dalje treba da preduzme Evropska unija kako

bi postala federacija, osvrnuću se na to šta se u ovom radu podrazumeva pod federacijom.

Ukoliko se pogleda naučna literatura, uglavnom se EU opisuje kao „sui generis“,

„jedinstvena“, „nova“, „izuzetna“, „hibrid“, „više od međunarodne organizacije, a manje od

federacije“, „konstantno se menja između ta dva“ (Burley i Mattli, 1993, 41; Hix, 1994, 1;

Koslowski, 2001, 48; Risse-Kappen, 1996, 56; Wallace, 1983, 403 i 1999, 203; Wind, 2001,

103). Phelan (2012) objašnjava kako se EU razlikuje od međunarodne organizacije kao što je

WTO. Međutim, ako pogledamo definicije federacije, tri su najzastupljenije. Riker definiše

federalistički ustav:

„Ustav je federalistički ako (1) dva nivoa vlasti vladaju istom zemljom i ljudima,

(2) svaki nivo ima autonomiju u bar jednoj oblasti delovanja i (3) postoji garancija

(iako samo izjava u ustavu) autonomije svake vlade u svojoj oblasti.“ (Riker, 1964,

11)


6

Minimalistička definicija glasi:

„Federalizam je institucionalni dogovor u kojem (a) su javna ovlašćenja podeljena

između državne i centralne vlasti, (b) svaki nivo vlasti donosi finalnu odluku o

određenim pitanjima i (c) visoki federalni sud donosi odluke po pitanju

federalizma.“ (Kelemen, 2003, 185)

Elazar (1984) definiše federalizam kao „kombinaciju samoupravljanja i zajedničke

vladavine“. Dakle, iz dve možemo zaključiti da je EU već federacija, dok iz treće, Rajkerove,

zaključujemo da EU fali samo ustav kako bi to bila (iako se ugovori mogu smatrati specifičnom

vrstom ustava).

Zbog dispariteta koji se može javiti u definisanju današnje Evropske unije, u ovom radu za

federaciju će se smatrati federalna politeja nalik na SAD („ideal evroentuzijaste“). Takva

federacija treba da ima jedinstvenu fiskalnu i monetarnu politiku, otvorene granice između

država članica, sopstvenu vojsku i ustav. Bila bi vodeća sila u svetu i ne bi bila „ekonomski

džin, politički patuljak i vojni crv“ (Whitney, 1991), kako je EZ 1991. godine okarakterisao

tadašnji ministar spoljnih poslova Belgije.

2.1 Jedinstvena fiskalna i monetarna politika

Kada je stvarana Ekonomska i monetarna unija (EMU), očekivalo se da zemlje članice poštuju

kriterijume konvergencije. Kriterijumi konvergencije, u svom prvobitnom obliku, bili su sjajno

osmišljeni i postojao je dobar ekonomski rezon po kojem su oni definisani. Ispunjavanje

kriterijuma pokazalo bi da će zemlja članica imati dugoročno stabilnu ekonomiju.

Predsedavanja Žaka Delora Evropskom komisijom i raspad Sovjetskog saveza probudio je

veliki evroentuzijazam u EU. Zbog tog evroentuzijazma napravljena je prva greška u stvaranju

EMU – „belgijska klauzula“. Iako je bilo jasno da je Belgija „stabilizovala svoje javne finansije

i da se povinovala strogoj budžetskoj disciplini“ (Baldwin i Wyplosz, 2010), ovaj kompromis

doveo je do toga da se većina zemalja članica priključi EMU, a da nisu bile za to spremne.

Drugi, možda još veći problem nastao je 2003. godine kada su Nemačka i Francuska prekršile

kriterijum budžetskog deficita iz Pakta za stabilnost i rast (budžetski deficit mora biti ispod

3%). Ovo je bilo problematično na dva nivoa. Prvo, Nemačka i Francuska su zemlje osnivači

koje uvek predstavljaju silu koja vodi Evropsku uniju u dalje integracije. Takvim svojim

ponašanjem poslale su pogrešnu poruku drugim članicama da ni njima nije stalo do stabilne

EMU. Drugo, ni Nemačka, ni Francuska nisu kažnjene zato što su prekršile Pakt. Štaviše,

nakon ovoga ostale zemlje su počele da krše kriterijum budžetskog deficita. U trenutku kada

se piše ovaj rad nijedna zemlja članica nije kažnjena na osnovu toga.

Kriterijumi konvergencije i Pakt za stabilnost i rast trebalo je da nateraju zemlje članice da

na međudržavnom nivou i bez veće federalizacije EU sprovode fiskalnu politiku koja će

odgovarati monetarnoj politici Evropske centralne banke. Međutim, takav način pokazao se

lošim i neefikasnim. Zato je 25 zemalja članica 2012. godine potpisalo Ugovor o stabilnosti,

koordinaciji i upravljanju u Ekonomskoj i monetarnoj uniji (Ujedinjeno Kraljevstvo, Češka i

Hrvatska nisu potpisali). Ugovor sadrži striktnije odredbe o fiskalnoj odgovornosti od onih u

Paktu za stabilnost i rast i, do aprila 2014. godine, ratifikovalo ga je svih 25 zemalja potpisnica.

Takođe, za razliku od Pakta za stabilnost i rast, sankcije za kršenje ovih odredaba su oštrije

(videti član 3. TSCG, 2012). Međutim, iako su ga ratifikovale, potpisnice još nisu počele da ga

sprovode, a sankcije još ne stižu.


7

Šanse za jedinstvenu fiskalnu i monetarnu politiku unutar cele EU su izuzetno male. Veće

su šanse da se stvori jedinstvena fiskalna i monetarna politika zemalja evrozone. Međutim, tu

postoji problem sa južnim zemljama članicama o čemu će biti reči u delu 3.1. Svakako, bez

jake političke unije, monetarna unija se ne može održati (Sidjanski, 2014).

2.2 Otvaranje svih granica unutar EU i motivisanje građana EU za mobilnošću

Četiri slobode – sloboda kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala – predstavljaju temelje na kojima

se gradila Evropska unija. Tokom postojanja EZ/EU, četiri slobode su se razvijale i nastaviće

da se razvijaju narednih godina. Trenutno šest zemalja članica ne pripada Šengenskom

prostoru: UK, Irska, Hrvatska, Kipar, Rumunija i Bugarska. Sve osim UK i Irske imaju

zakonsku obavezu da se priključe. Kada neke zemlje nisu deo ovako bitne stvari za EU šalje

se poruka da nisu svi podjednako deo EU čime se umanjuje jedinstvo u samoj Uniji. Na žalost,

šanse da se ovo desi su veoma male, naročito u trenutku kada traje izbeglička kriza u EU, o

čemu će biti više reči u delu 3.3. koji se bavi Ujedinjenim Kraljevstvom.

Samo otvaranje granica predstavlja više simbolički potez koji ne može da ima konkretan

značaj za Evropsku uniju. Međutim, motivisanje građana da migriraju unutar EU, kratkoročno

i dugoročno, uticalo bi na stvaranje građana Evropske unije i evropskog identiteta unutar nje.

To se najbolje može videti na primeru dve federalne zemlje: SAD i Jugoslavije. Kada je SAD

nastajao, bilo je potrebno napraviti federaciju od 13 zemalja koje su bile prilično heterogene

unutar sebe jer su nastale naseljavanjem velikog broja doseljenika iz Evrope različitih

nacionalnosti. Samim tim, nije bio problem ujediniti tih trinaest država u federaciju. Sa druge

strane, Jugoslaviju je činilo šest država koje su bile prilično homogene, ali veoma različite

među sobom i sa razvijenim nacionalnim identitetima. Ti nacionalni identiteti održali su se

tokom razvoja Jugoslavije kao federacije i doveli su do jačanja desničarskih, nacionalističkih

politika i raspada federacije. Dakle, kako bi se izgubili nacionalni identiteti u zemljama

članicama, potrebno je heterogenizovati njihovo stanovništvo.

Trenutna situacija u EU sličnija je onoj kakva je bila u Jugoslaviji, nego u SAD-u. Između

30 i 40% građana zemalja članica ne smatra sebe građaninom EU (videti grafik 1.). Ohrabruje

činjenica da je taj trend opadajući (tj. rastući trend ljudi koji sebe smatraju građanima EU), ali

veoma spor. Uzrok takvih trendova najverovatnije predstavljaju programi Evropske unije koji

za cilj imaju da podstiču mobilnost mladih i studenata (Erasmus+, Erasmus Mundus, itd.).

Međutim, mobilnost radne snage u 2013. godini bila je samo 3,3% od ukupne zaposlenosti u

EU (European Commission, 2014). Selidba zbog zaposlenja je najefikasniji način da se poveća

mobilnost i stvori heterogeno stanovništvo unutar zemalja članica. Kako bi do toga došlo,

potrebno su aktivne politike na tržištu rada. Problem predstavlja povećana ksenofobija u

zemljama članicama usled ekonomske krize o čemu će reči biti u delu 3.2.

2.3 Vojska Evropske unije

Još od pedesetih godina prošlog veka u Evropi su se mogli čuti pozivi za stvaranje zajedničke

vojske. 1952. godine inicijativa za osnivanjem Evropske odbrambene zajednice prestala je da

postoji zbog protivljenja Francuske. Formiranjem NATO-a, u EZ/EU prestala je da postoji

potreba za stvaranjem zajedničke vojske. Međutim, nakon propalih diplomatski intervencija

EU tokom građanskog rata u Jugoslaviji, ponovo su se u javnom diskursu mogle čuti priče o

vojsci EU. Takođe, građanski rat u Jugoslaviji podstakao je evropske zvaničnike da aktivno


8

rade na stvaranju Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP) i Zajedničke bezbednosne

i odbrambene politike (ZBOP).

Nakon izbora federaliste Žan-Klod Junkera za predsednika Komisije moglo se čuti mnogo

kritika na račun vojske EU (videti: Bloomberg View, 2015; Pipes, 2014; Schindler, 2015). Šest

je osnovnih kritika: (a) NATO je dovoljan za zaštitu EU, (b) zajednička vojska kao zaštita od

spoljne pretnje je skupa i neefikasna, (c) kao sredstvo vojne intervencije je neupotrebljiva, (d)

kao sredstvo prinude slabijeg je efekta od ekonomskih sredstava prinude, (e) EU će izgubiti

karakteristike koje je definišu i (f) problemi u odlučivanju ukoliko bi se osnovala vojska. Na

osnovu prethodno navedenih kritika pokušaću da objasnim potrebu za zajedničkom vojskom

Evropske unije.

Iako je NATO možda dovoljno dobar način za vojnu odbranu EU, postoji potreba da se EU

u tom aspektu odvoji od SAD-a. Stalne tenzije koje nastaju iz činjenice da je Evropa prinuđena

da se oslanja na NATO kojim dominira SAD i dovela je do toga da se sve više pritiska da se

formira vojska EU (Žan-Klod Junker i nemačka ministarka odbrane pozvali su u martu zemlje

članice da formiraju vojsku EU – videti: Sparrow, 2015; Pop, 2015). Takođe, od Ugovora u

Amsterdamu EU sve više razvija ZSBP i ZBOP i kako bi mogla dalje da ih razvija logičan

korak je da postoji vojska kojom će dodatno pomoći u implementaciji ovih politika.

Kritika da bi vojska kao sredstvo zaštite od spoljne pretnje bila previše skupa, a nedovoljno

efikasna za tu cenu nije validna zato što bi se na ovaj način sprovela racionalizacija finansijske

potrošnje za odbranu i efikasna alokacija resursa. Pri tom kritika se zasniva na tome da u 21.

veku više ne postoje ratovi između država, ali niko ne može da zna do kakvih konflikta može

doći u budućnosti, a situacija u svetu je sve nestabilnija (japansko-kineski spor oko ostrva,

Ruska aneksija Krima, itd.). Takođe, sa kritikom da je vojska EU kao sredstvo vojne

intervencije neupotrebljiva jer su se intervencije same po sebi pokazale lošim, mogu da se

složim, ali ne smatram da bi to bio cilj zajedničke vojske EU.

Kritičari objašnjavaju da su u današnje vreme najbolja sredstva prinude ona koja su

ekonomske, a ne vojne prirode. Međutim, pokazalo se na primeru Rusije nakon aneksije Krima

da ekonomske sankcije ne mogu dovoljno da utiču zato što se primenjuju selektivno i zato što

postoje druge strane kojima sankcionisana zemlja može da se okrene, npr. Kina. Takođe se

pokazalo i da su negativni efekti takvih sankcija na zemlje koje sankcionišu relativno veliki.

Sa druge strane, ukoliko bi Evropska unija imala zajedničku vojsku koju bi po podacima

Evropske odbrambene agencije iz 2013. godine činilo oko milion i po vojnih lica (oko 100.000

više nego SAD) imalo bi mnogo jači efekat na zemlje koje predstavljaju pretnju.

Činjenicu da će EU izgubiti ključne karakteristike koje je definišu ne smatram kao kritiku

već je vidim kao deo napretka jer Evropska unija ne sme da ostane kao što je naglašeno na

početku ovog poglavlja „ekonomski džin, politički patuljak i vojni crv“. EU formiranjem

vojske neće prestati da šalje humanitarnu pomoć, već će dobiti još jedan mehanizam u svojoj

spoljnoj politici.

Jedina kritika zajedničke vojske EU koja se može smatrati validnom jeste da će postojati

veliki problemi u načinu odlučivanja. Mnogo je teško zamisliti da će po pitanju spoljne politike

isti stav da imaju Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačka ili Francuska. Zato određivanju na koji

način bi se odluke donosile, a da to bude prihvatljivo za sve, treba pažljivo postupiti. Samo

zbog ove kritike, šanse da se stvori zajednička vojska EU su izuzetno male, uglavnom zbog


9

Ujedinjenog Kraljevstva koje ima „specijalne odnose“ sa SAD. Kao što sam već naglasio, o

specifičnosti Ujedinjenog Kraljevstva biće reči u delu 3.3.

2.4 Davanje legitimiteta Komisiji i donošenje Ustava Evropske unije

U akademskim krugovima može se čuti da u Evropskoj uniji postoji demokratski deficit jer

evropske partije ne mogu da kontrolišu izvršnu vlast u EU i jer nisu sposobne da predstave

volju naroda. Uglavnom se predlaže da Unija prihvati sistem kakav trenutno imaju nacionalne

države (parlament iz kojeg se bira vlada). Mair i Thomassen (2010) objašnjavaju da bi takav

sistem koji se predlaže imao suprotne efekte od onih koji su poželjni. Zato je potrebno pronaći

alternativni način na koji bi se smanjio demokratski deficit. Jedan od načina bio bi da se uvde

direktan izbor za predsednika Komisije (Sidjanski, 2014).

Na ovaj način bi dolazilo do većih pomaka u federalizaciji EU. Parlament predstavlja

interese građane EU, Evropski savet i Savet ministara predstavljaju nacionalne interese zemalja

članica, a Evropska komisija prestavlja interese Evropske unije. Ukoliko se teži ka

„Ujedinjenim državama Evrope“, Komisiji treba dati veći legitimitet tako što će građani

direktno birati njenog predsednika (slično predsedničkom sistemu u SAD-u). Samim tim će

predsednik Komisije imati veću političku moć u odnosu na Parlament i zemlje članice i moći

će da donosi odvažnije odluke u korist federalizma.

Iako je aktuelni predsednik Komisije Žan-Klod Junker de fakto direktno izabran (prvi put

je jedna evropska partija dala svog kandidata za predsednika Komisije), Mair i Thomassen

(2010) daju dva razloga zašto bi bilo teško usvojiti predsednički sistem u EU. Prvi je činjenica

da se predsednički sistem „dosta razlikuje od parlamentarnih sistema većine zemalja članica

EU. Zbog toga bi bilo teško „uklopiti ga u njihove nacionalne demokratske tradicije i kulture“.

Drugi razlog je sama činjenica da predsednik Komisije dobija veću političku moć za koju

smatraju da bi svakako odgovarala evroentuzijastima. Međutim, trenutne krize koje pogađaju

EU (Grčka kriza javnog duga, izbeglička kriza, referendum u UK za izlazak iz Unije), o kojima

će biti reči u sledećem poglavlju, pojačavaju evroskeptično raspoloženje u Evropi i dok se one

ne reše, male su šanse da se ovako nešto desi, a da se ne izazove kontraefekat.

Ustav sam po sebi nije neophodan kako bi Evropska unija funkcionisala kao federacija, jer

Ugovori već imaju funkciju ustava u EU. Međutim, Ugovori su međunarodni dokumenti koje

je potpisalo nekoliko nezavisnih država. Sa druge strane, ukoliko bi postojao ustav to bi bila

jasna poruka o federalnim težnjama EU. Naravno, ideja o ustavu nije nova i nije prošla ni

decenija od kada je Ugovor o ustavu odbijen na referendumu u Francuskoj i Holandiji. Takav

ishod posledica je toga što EU još nije dostigla takav stadijum integracije da građani mogu da

je vide kao državu, već samo kao međudržavnu zajednicu. Do usvajanja ustava proći će još

mnogo vremena i on će verovatno biti poslednja faza u stvaranju federacije, „kruna“ na sve

pozitivne efekte koji nastanu većom integracijom.

3 Mogući problemi u daljim integracijama Trenutno se mogu uočiti tri problema u evropskim integracijama: razlike između severa i juga

Evrope, jačanje stranaka ekstremne desnice u Evropi i pitanje izlaska Ujedinjenog Kraljevstva

iz Unije. U ovom poglavlju analiziraću svaki od tih problema.


10

3.1 Razlike između severa i juga Evrope

Postoje velike kulturološke razlike između severa i juga Evrope. Te kulturološke razlike

oslikavaju se i na ekonomije zemalja. Petrakis (2011) opisuje zemlje juga kao „stare“, samim

tim sa razvijenom tradicijom, dok su severne zemlje „nove“ i otvorenije su za „kultivaciju

modernih vrednosti“. Dalje objašnjava da zbog averzije prema riziku koja postoji u južnim

zemljama nema preduzetničke inicijative, omalovažavaju se lični uspesi i, posledično, ljudi se

zapošljavaju najviše u državnom sektoru. Takođe, zbog velike povezanosti sa porodicom, kada

se otvara biznis, uglavnom je porodični. Čak i kada biznis postane globalan, što je retkost,

uglavnom se zapošljavaju ljudi iz bliske okoline, a ne profesionalci koji bi mogli da poboljšaju

proizvodnju i povećaju produktivnost. To sve loše utiče na njihove kompanije i privredu u

celini. Drugi problem jeste preveliki pesimizam i nedovoljno razmišljanje o budućnosti. To

dovodi do toga da stanovništvo južnih zemalja previše troši, što se oslikava i na

makroekonomsku situaciju u državama (videti tabelu 1 i 2). Zato su zemlje juga Evrope

(najviše se misli na Portugal, Španiju, Italiju i Grčku) imale visoke fiskalne deficite i javne

dugove i pre nego što je počela ekonomska kriza.

Te zemlje deo su Ekonomske i monetarne unije. Njihove fiskalne politike nisu odgovarale

monetarnoj politici Unije. Problem je postao još veći kada je počela ekonomska kriza i kada su

se fiskalni deficiti i javni dugovi ovih zemalja drastično povećali. Pošto južne zemlje nisu

uspele same da se izbore sa krizom, Evropska komisija, Evropska centralna banka i

Međunarodni monetarni fond (takozvana „Trojka“) pregovarali su sa ovim zemljama o

reprogramima dugova u zamenu za sprovođenje mera štednji u njima. Zbog svoje drugačije

kulture postojali su veliki otpori da se sprovedu mere štednje. Posle mnogo prepreka, Portugal,

Španija i Italija, za sada se čini, uspeli su da izađu iz krize.

Međutim, Grčka još uvek nije. U trenutku kada pišem rad, traje izborna kampanja za druge

parlamentarne izbore ove godine u Grčkoj. Tri su moguća ishoda krize u Grčkoj: da Grčka

nastavi sa merama štednje, da privremeno izađe iz evrozone ili da napusti EU. Iako se Grci

protive merama štednje, što se pokazalo na referendumu održanom u julu ove godine, oni su

izuzetno vezani za evro. Sudeći po anketama (videti Maltezou i Tagaris, 2015) šanse za pobedu

imaju Siriza i Zlatna zora, obe stranke koje su sprovodile mere štednje, tako da su najveće šanse

da će Grčka nastaviti sa njima i nakon ovih izbora. Ukoliko grčki političari ne budu sprovodili

dovoljno mere štednje, velike su šanse da će Grčka privremeno morati da napusti evrozonu.

Najmanje su šanse da će Grčka napustiti EU, jer, ma koliko grčki političari krivili EU za krizu

u kojoj su, svesni su koristi koje ona pruža. Ukoliko bi se, ipak, takav ishod desio, to bi moglo

da pokrene domino efekat i da negativno utiče na evropske integracije.

3.2 Jačanje stranaka ekstremne desnice u Evropi

Ekonomska kriza nije samo stvorila sukobe između država članica. Efekti koje je ona stvorila

unutar zemalja članica jesu prisutnost ekstremno-desničarskih partija u nacionalnim

parlamentima i u Evropskom parlamentu. Posledično tome, javlja se evroskepticizam i

ksenofobija među stanovnicima EU.

U uslovima ekonomske krize, naročito ako ona traje dugo kao što traje trenutna, političari

svaljuju krivicu za stanje na spoljne faktore. Posao im olakšava činjenica da je ekonomska

kriza nastala u SAD-u, pa je retorika o spoljnim faktorima uverljivija. Dok političari prebacuju

krivicu za krizu na Evropsku uniju ili na samu činjenicu da su zemlje članice stvara se osnova

za snažno evroskeptično raspoloženje u državi koje je pogodno za osnivanje novih i jačanje


11

starih stranaka ekstremne desnice. Zbog dugoročne nezaposlenosti delu stanovništva se čini da

nema više šta da izgubi i okreće se takvim strankama. Takve stranke „iskorišćavaju masovne

medije“, „često koriste stereotipe da se obrate javnosti“, „konzervativne su po društvenim

pitanjima i ponekad otvoreno homofobične“ i, možda najbitnije za ovaj rad, „ukazuju na

imigrante kao na jedan od glavnih razloga (ako ne i glavni) za razne vrste problema“ (Klapsis,

2014).

Naravno, ekonomska kriza nije jedini razlog jačanja ekstremne-desnice u EU. Betz (1993)

navodi da su još krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka stranke

ekstremne desnice uspele da uvećaju i broj glasova i broj mesta u parlamentu. Međutim,

Klapsis (2014) objašnjava da je ekonomska kriza samo „katalizator u procesu, ali da nije per

se stvorila politički ekstremizam“ u EU. Dalje primećuje:

„Na primer, dok u Grčkoj neo-nacisti dobijaju na snazi, isto se ne događa u Irskoj,

Španiji ili Portugalu, to jest, u onim zemljama na koje je kriza podjednako uticala.

Sa druge strane, ekstremne političke partije privlače sve više i više glasača u

zemljama kao što su Francuska i Holandija, koje nisu toliko ozbiljno pogođene

krizom. Takođe, postoji značajan porast u popularnosti i podršci javnosti za

ekstremno-desničarske partije u nekim od najbogatijih i najuspešnijih članica, kao

što su Austrija i Švedska.“ (videti tabelu 3)

Klapsis nema objašnjenje zašto je to tako. Smatram da je uzrok toga što ekstremna desnica

jača i u bogatim zemljama ipak jeste ekonomska kriza samo je razlog drugačiji. Dok je u

zemljama jako pogođenim krizom siromaštvo glavni uzrok okretanja stanovništva ekstremnoj

desnici, u bogatim zemljama EU to je povećana ksenofobija. Ona nastaje zbog nesigurnosti u

globalni finansijski sistem i straha da će zbog Šengenskog ugovora veliki broj ljudi iz

siromašnih zemalja članica, koji su spremni da rade za manje plate, doći u potrazi za poslom u

bogatije zemlje. Sa jačanjem stranaka ekstremne desnice, ksenofobija i evroskepticizam

dodatno jačaju u tim zemljama.

Povećan broj evroskeptika u nacionalnim parlamentima članica i Evropskom parlamentu

predstavlja problem zato što na taj način oni dobijaju više prostora na televiziji i njihov glas se

jače čuje. Samim tim stvara se slika kod javnog mnjenja da evropski projekat propada i

smanjuje njihovu veru u njega. Takođe, sa gubljenjem vere u evropski projekat ljudi prestaju

da se poistovećuju sa EU i slabi evropski identitet. Zbog povećane ksenofobije smanjuju se

šansa za migracijama unutar EU što je, kako sam opisao, još jedan od bitnih uslova za stvaranje

jakog evropskog identiteta. Takođe, od kako je krenula izbeglička kriza u EU, ksenofobija

predstavlja još veći problem. Umesto da bude stožer liberalizma i da pomogne izbeglicama

koje dolaze sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike, države članice pokazale su u poslednjih par

meseci veliko nejedinstvo i time naneli veliku štetu ugledu Unije.

Da bi se rešio ovaj problem EU mora da izađe iz ekonomske krize. Tek tada će se vratiti

umereni diskurs u politiku EU. Najbolji način da EU izađe iz ekonomske krize jeste da se stvori

zajednička fiskalna i monetarna politika za evrozonu.

3.3 Ujedinjeno Kraljevstvo

Ujedinjeno Kraljevstvo predstavlja tradicionalno-evroskeptičnu članicu EU koja od svog

pristupanja Uniji 1973. godine koči proces federalizacije i veće integracije. Snažan nacionalni

identitet i duga politička tradicija doprineli su tome da se evropske politike u Ujedinjenom


12

Kraljevstvu konstantno preispituju i da se prave kompromisi prilikom potpisivanja novih

ugovora. Ujedinjeno Kraljevstvo najviše je doprinelo stvaranju koncepta „Evrope u više

brzina“. Sada se ono nalazi na prekretnici u procesu evrointegracija.

Kako bi pobedio na izborima, britanski premijer Dejvid Kameron obećao je da će održati

referendum o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske Unije pre kraja 2017. godine. Pre

toga, planira da pregovara u Evropskom savetu o nekoliko stvari: o smanjenju ovlašćenja

Evropske komisije, o mogućnosti da nacionalni parlamenti blokiraju nepoželjnu legislaturu

Evropske unije, o smanjenju birokratskih procedura za poslovanje, o slobodnijoj trgovini sa

Severnom Amerikom i Azijom, o isključivanju Britanije iz Evropskog suda za ljudska prava,

o većoj slobodi kretanja radnika, o stvaranju mehanizama koji bi sprečili velike migracije na

kontinentu prilikom priključivanja novih članica i o izdvajanju Britanije iz odredbe Ugovora o

„sve bližoj uniji“ (The Guardian, 2014). Može se uočiti da se njegove planirane reforme sastoje

iz dva dela: liberalizacija tržišta EU i davanje veće nezavisnosti unutar EU Ujedinjenom

Kraljevstvu.

Ankete pokazuju da se raspoloženje naizmenično menja (videti grafik 2.). Međutim, ankete

su se pokazale nesigurnim na poslednjim parlamentarnim izborima u Britaniji što dodatno

pojačava neizvesnost. Ipak, dva ishoda su najizvesnija: da Evropska unija prihvati Kameronove

predloge za liberalizaciju tržišta, ali ne i za smanjenjem ovlašćenja Unije i da se na referendumu

izglasa ostanak Britanije u Uniji ili da se usled grčke i izbegličke krize ne nađe vremena za

britansko pitanje i da se na referendumu izglasa napuštanje EU. Takođe, postoje male šanse da

će Britanija ostati u Uniji i da se ne postigne dogovor, naročito ako se dozvoli da na

referendumu glasaju šesnaestogodišnjaci i sedamnaestogodišnjaci, što će se verovatno desiti

(videti Parker, 2015). Na kraju, smatram da su izuzetno male šanse da se Velikoj Britaniji

popusti po svim tačkama koje bude predložio premijer, što bi zasigurno dovelo do pozitivnog

ishoda na referendumu.

Ukoliko građani glasaju da Ujedinjeno Kraljevstvo ostane deo Unije, ono će i dalje nastaviti

da sprečava proces federalizacije, naročito sa Konzervativnom partijom na vlasti. Čak i da

Laburistička partija dođe na vlast, po nekim pitanjima Britanija je uvek evroskeptična. Jedno

od tih pitanja jeste priključivanje evrozoni. Britanija je pre Mastrihtskog sporazuma, za vreme

vlade konzervativca Džona Mejdžora, dobila opt aut na ulazak u evrozonu. Čak i kada je

Laburistička partija, tradicionalno evroentuzijastična, bila na vlasti, za vreme Blerovog

mandata, i kada se pričalo o usvajanju evra, to se nije uradilo. Drugo takvo pitanje je Šengenski

ugovor, kojeg Britanija takođe nije deo. Britanija takođe predstavlja problem u stvaranju

zajedničke vojske EU (videti Waterfield, 2013) zbog svojih „specijalnih odnosa“ koje gaji sa

SAD-om. Međutim, nemačka kancelarka Angela Merkel očekuje da će Dejvid Kameron biti

spreman na stvaranje zajedničke vojske EU ako na taj način bude dobio „fleksibilniju Evropu“

koju traži (Foster i Holehouse, 2015).

Ukoliko se desi da građani glasaju da Britanija izađe iz Evropske unije, to bi moglo da ima

dobar efekat na federalizaciju. Država koja je najviše kočila u procesu integracije ne bi više

bila tu. Naravno, postoji razlog zašto Britanija može da utiče toliko na EU, a to je veliko tržište

koje ona pruža. Unija ne želi da izgubi to tržište, a i Britanija ne želi da izgubi tržište EU. Zbog

toga, ako bi se desilo da UK napusti EU, smatram da bi se vrlo lako našao način da Ujedinjeno

Kraljevstvo ne bude deo Unije, ali da bude deo Jedinstvenog tržišta (npr. bilateralnim


13

ugovorom između EU i Britanije). Tako bi se sprečili negativni efekti i na Uniju i na Britaniju,

a volja građana bi bila ispoštovana.

4 Kolike su šanse za „Ujedinjene države Evrope“? Šanse da sve trenutne države u bliskoj ili daljoj budućnosti oforme „Ujedinjene države Evrope“

ravne su nuli, najviše zbog grčke i izbegličke krize koje su stvorile sukobe između zemalja

unutar Unije. Čak i kada bi se krize rešile u narednih godinu do dve dana, postoje zemlje koje

ne žele veću federalizaciju u EU. Dejvid Kameron je u junu u britanskom parlamentu izjavio:

„Postoje zemlje kao Britanija koje su u srcu Jedinstvenog tržišta, ali nisu deo

Šengenskog ugovora, niti je verovatno da će se pridružiti; nisu deo zajedničke

valute, i, po mom mišljenju, nikad ne bi trebalo da budu.“ (Cameron, 2015)

Činjenica je da neke članice (npr. Britanija, Danska, Irska, Švedska) žele da Unija bude

fleksibilnija. Iako to narušava jedinstvo u njoj, ne znači da će proces federalizacije stati. Još

uvek postoje članice, uglavnom zemlje evrozone, koje žele dalje da se integrišu. Zato je mnogo

realnije da će zemlje evrozone, „dinamično jezgro Evropske unije“ (Sidjanski, 2014), formirati

federaciju, dok će ostale zemlje članice da budu deo jedinstvenog tržišta i da imaju mogućnost

da se, kad budu spremne, priključe federaciji.

Na tabeli 4 se može videti da zemlje evrozone podržavaju evropsku ekonomsku i

monetarnu uniju sa zajedničkom valutom, evrom. Sa druge strane, većina zemalja koje nisu

deo evrozone ne podržavaju. Može se zaključiti da u zemljama evrozone postoji podrška za

daljom integracijom unutar Unije. Takođe, Evropska komisija donela je jasan plan da se do

2025. godine ojača Ekonomska i monetarna unija (Juncker, 2015). Takozvani „Izveštaj pet

predsednika“ predviđa nekoliko stvari. Prvo, da se ojača ekonomska unija jačanjem

konkurentnosti zemalja i fokusiranjem na zaposlenost i socijalna pitanja. Drugo, da se ojača

finansijska unija dovršavanjem bankarske unije, stvaranjem unije tržišta kapitala i jačanjem

Evropskog odbora za sistemski rizik (eng. European Systemic Risk Board). Dalje, da se ojača

fiskalna unija osnivanjem Evropskog fiskalnog odbora, savetodavnog tela koje bi ocenjivalo

budžete unutar EU i davalo preporuke Komisiji. Na kraju, da se ojača demokratska

odgovornost, legitimitet i snaga institucija unutar EU kroz nekoliko mera. Sve ove mere

dovešće Uniju bliže federalizaciji unutar evrozone. Ovakav izveštaj donesen je prvi put pod

ovim nazivom. Prethodnih godina zvao se „Izveštaj četiri predsednika“, ali je ovaj put u

izveštaju učestvovao i predsednik Evrogrupe, što je još jedan dobar pokazatelj da se ide ka

stvaranju federacije zemalja evrozone. Ovakve mere imaju velike šanse da povrate ekonomiju

EU i time reše pitanje Grčke i povećanog evroskepticizma.

Ukoliko Dejvid Kameron dogovori sa Evropskim savetom reforme, one će verovatno biti

u korist veće fleksibilnosti unutar EU. Time će se stvoriti uslovi da se zemlje evrozone integrišu

u jaču federaciju, dok će ostale zemlje ostati samo deo jedinstvenog tržišta. Za takav dogovor,

on će najverovatnije morati da pristane na stvaranje zajedničke vojske EU. Granice unutar

zemalja evrozone su već otvorene (osim Kipra, koji je specifičan slučaj) tako da to neće

predstavljati problem u stvaranju takve federacije. Za sada su male šanse da će se predsednik

Komisije birati na direktnim izborima, ali je, kao što sam već naznačio, predsednik Junker

izabran kao kandidat Evropske narodne partije što mu daje veći legitimitet.


14

Da bi se stvorila federacija država evrozone biće potrebno još dvadeset godina. Deset

godina da se sprovede plan predsednika Junkera o jačanju Ekonomske i monetarne unije i,

nakon toga, još deset godina da se vide pozitivni ekonomski efekti i stvori veći evroentuzijazam

koji je neophodan za tako veliki poduhvat. Ukoliko se to desi, velike su šanse da se stvori

domino efekat kakav je bio kada se osnovala Evropska ekonomska zajednica (videti Baldwin,

1995) i da zemlje članice koje ne budu u toj federaciji, krenu da rade na tome da se priključe.

Zaključak Ma koliko neki to poricali, osnovna ideja Evropske unije bila je da se kroz jedinstveno tržište

i ekonomsku uniju stvori federacija, što se može videti još u Ugovoru iz Rima u kojem se

navodi da se „postavljaju osnove za sve bližom unijom naroda Evrope“ (Treaty of Rome,

1957). Tako je i bilo sve do Ugovora iz Mastrihta kada se uspostavlja princip supsidijarnosti i

kada se kreće sa „Evropom u više brzina“. Tada postaje jasno da nije svim zemljama članicama

cilj stvaranje federacije. Ipak, smatram da će se koncept „Evrope u više brzina“ ispostaviti kao

pozitivan za federalizaciju. Da je nastavljeno insistiranje da sve zemlje članice budu

podjednako integrisane u EU, velike su šanse da bi se sa federalizacijom stalo pre stvaranja

zajedničke valute.

U svom radu pokazao sam da je za snažnu federaciju potrebno da se usklade fiskalna i

monetarna politika u EU, da je potrebno motivisati građane EU da migriraju unutar same Unije,

da je potrebno oformiti zajedničku vojsku Unije, da se predsednik Komisije bira direktno i, na

kraju, da se donese ustav EU. Usklađivanjem fiskalne i monetarne politike stvorila bi se bolja

ekonomska situacija u EU. Migracije građana unutar EU dovele bi do stvaranja „evropskih

građana“. Zajednička vojska poslala bi jasnu poruku da je EU snažna. Direktan izbor za

predsednika komisije dao bi veći legitimitet Komisiji koja je uvek bila vodič Evrope u

integracije. Na kraju svega toga ustav bi pokazao da EU jeste federacija, a ne samo

međudržavna zajednica.

Uočio sam tri ključna problema: razlike između severa i juga, jačanje stranaka ekstremne

desnice u Evropi i različite preferencije po pitanju integracija između zemalja članica. Problem

ekstremne desnice je trenutan i nastao je kao odgovor na ekonomsku krizu. Rešavanjem

ekonomske krize, problem će nestati, a kriza će se najbolje rešiti stvaranjem ekonomske,

finansijske i fiskalne unije zemalja evrozone. Razlike između severa i juga su skoro prevaziđen

problem. Španija, Portugal i Italija pokazale su oporavak, ostaje samo da se vidi da li će biti

dugoročan. Jedina neizvesnost po tom pitanju još uvek je Grčka. Iako su najmanje šanse da će

Grčka izađi iz EU, takav ishod naneo bi veliku štetu evropskim integracijama. Jedini problem

koji se ne može rešiti jesu različite preferencije po pitanju integracija. Zbog toga se ne može

očekivati da sve zemlje članice osnuju „Ujedinjene države Evrope“. Ono što smatram da se

može očekivati jeste da se u narednih dvadeset godina osnuje federacija zemalja evrozone.

Takav ishod bio bi povoljan za sve zemlje članice, i one koje žele da idu u dalje integracije, i

one koje ne žele.


15

Literatura Baldwin, R. i Wyplosz, C. (2010) Ekonomija evropskih integracija. Treće izdanje. Beograd: Data

Status.

Baldwin, R. (1995) A domino theory of regionalism. U: Baldwin, R., Haaparanta, P. i Kiander, J. (ed.)

Expanding European Regionalism: The EU’s New Members. Cambridge: Cambridge University

Press.

Baldwin, R. (2007) Treaty of Rome: the bud that unfolded into the European Union. [blog] 19. mart.

Tekst dostupan na: http://www.telos-eu.com/en/european-politics/treaty-of-rome-the-bud-that-

unfolded-into-the-euro.html [pristupljeno 13. aprila 2015].

Betz, H.-G. (1993) The New Politics of Resentment: Radical Right-Wing Populist Parties in Western

Europe. Comparative Politics, 25(4), 413-427.

Bloomberg View (2015) The EU and Whose Army? [internet] 12. mart. Tekst dostupan na:

http://www.bloombergview.com/articles/2015-03-12/the-eu-and-whose-army- [pristupljeno 8.

septembra 2015].

Burley, A. i Mattli, W. (1993) Europe Before the Court: A Political Theory of Legal Integration.

International Organization, 47(1), 41-76.

Cameron, D. (2015) Britain should never join single currency or Schengen. [snimak] House of

Commons, 3. jun. Dostupno na: https://youtu.be/SX2flDrxsHA?t=28m14s [pristupljeno 4. juna

2015].

Churchill, W. (1946) United States of Europe. [govor] Univerzitet u Cirihu, 19. septembar. Tekst

dostupan na: http://www.churchill-society-london.org.uk/astonish.html [pristupljeno 12. aprila

2015].

Commission of the European Communities (1985) Completing the Internal Market: White Paper from

the Commission to the European Council. COM (85) 310.

Elazar, D. J. (1987) Exploring federalism. Tuscaloosa, AL: University of Alabama Press.

European Commission (2014) Labour Mobility within the EU. [press release] 25. septembar. Tekst

dostupan na: http://europa.eu/rapid/press-release_MEMO-14-541_en.htm [pristupljeno 8.

septembra 2015].

Foster, P. i Holehouse, M. (2015) Merkel 'expects Cameron to back EU army' in exchange for

renegotiation. [internet] The Telegraph, 12. septembar. Tekst dostupan na:

http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/eu/11861247/Merkel-expects-Cameron-to-

back-EU-army-in-exchange-for-renegotiation.html [pristupljeno 13. septembra 2015].

The Guardian (2014) David Cameron sets out agenda for EU reform. [internet] 16. mart. Tekst dostupan

na: http://www.theguardian.com/world/2014/mar/16/david-cameron-eu-reform [pristupljeno 11.

septembra 2015].

Henning, C. R. i Kessler M. (2012) Fiscal Federalism: US History for Architects of Europe’s Fiscal

Union. Peterson Institute for International Economics Working Paper, 12(1).

Hix, S. (1994) The Study of the European Community: The Challenge to Comparative Politics. West

European Politics, 17(1), 1-30.

http://www.telos-eu.com/en/european-politics/treaty-of-rome-the-bud-that-unfolded-into-the-euro.html

http://www.telos-eu.com/en/european-politics/treaty-of-rome-the-bud-that-unfolded-into-the-euro.html

http://www.bloombergview.com/articles/2015-03-12/the-eu-and-whose-army-

https://youtu.be/SX2flDrxsHA?t=28m14s

http://www.churchill-society-london.org.uk/astonish.html

http://europa.eu/rapid/press-release_MEMO-14-541_en.htm

http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/eu/11861247/Merkel-expects-Cameron-to-back-EU-army-in-exchange-for-renegotiation.html

http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/eu/11861247/Merkel-expects-Cameron-to-back-EU-army-in-exchange-for-renegotiation.html

http://www.theguardian.com/world/2014/mar/16/david-cameron-eu-reform


16

Juncker, J.-C. (2015) Completing Europe’s Economic and Monetary Union. Tekst dostupan na:

http://ec.europa.eu/priorities/economic-monetary-union/docs/5-presidents-report_en.pdf

[pristupljeno 13. septembra 2015].

Kelemen, R. D. (2003) The structure and dynamics of EU federalism. Comparative Political Studies,

36(1-2), 184-208.

Klapsis, A. (2014) Economic crisis and political extremism in Europe: from the 1930s to the present.

European View, 12(2), 189-198.

Koslowski, R. (2001) Understanding the European Union as a Federal Polity. U: Christiansen, T.,

Jørgensen, K. E. i Wiener, A. (ed.) The Social Construction of Europe. London: Sage Publications.

Laffan, B. (1998) The European Union: A Distinctive Model of Internationalization. Journal of

European Public Policy, 5(2), 235-253.

Mair, P. i Thomassen, J. (2010) Political representation and government in the European Union. Journal

of European Public Policy, 17(1), 20-35.

Maltezou, R. i Tagaris, K. (2015) Greece's Syriza heads pre-election polls, but lead unclear. [internet]

Reuters, 11. septembar. Tekst dostupan na: http://reut.rs/1VRaWMh [pristupljeno 12. septembra

2015].

Moravcsik, A. (1998) The Choice for Europe: Social Purpose and State Power from Messina to

Maastricht. London: UCL Press.

Parker, G. (2015) Cameron faces defeat over EU referendum voting age. [internet] Financial Times,

10. septembar. Tekst dostupan na: http://on.ft.com/1UDTpKr [pristupljeno 11. septembra 2015].

Petrakis, P.E. (2011) Cultural Background and Economic Development Indicators: European South Vs

European North. Modern Economy, 2, 324-334.

Phelan, W. (2012) What Is Sui Generis About the European Union? Costly International Cooperation

in a Self-Contained Regime. International Studies Review, 14, 367-385.

Pipes, G. (2014) Must the European Union be a military power to achieve superpower status? [internet]

World Politics Journal, 30. decembar. Tekst dostupan na:

http://worldpoliticsjournal.com/blog/2014/12/must-european-union-military-power-achieve-

superpower-status/ [pristupljeno 8. septembra 2015].

Pop, V. (2015) German Defense Minister Supports Calls for EU Army. [internet] The Wall Street

Journal, 20. mart. Tekst dostupan na: http://www.wsj.com/articles/german-defence-minister-

supports-calls-for-eu-army-1426865423 [pristupljeno 13. maja 2015].

Riker, W. H. (1964) Federalism: Origin, Operation, Significance. Boston: Little, Brown and Company.

Risse-Kappen, T. (1996) Exploring the Nature of the Beast: International Relations Theory and

Comparative Policy Analysis Meet the European Union. Journal of Common Market Studies, 34(1),

53-80.

Schindler, J. (2015) A European Union Army Is A Terrible Idea. [blog] 16. mart. Tekst dostupan na:

http://thefederalist.com/2015/03/16/a-european-army-is-a-terrible-idea/ [pristupljeno 8. septembra

2015].

Schmidt, V. A., Tsebelis, G., Risse, T. i Scharpf, F. W. (1999) Approaches to the Study of European

Politics. ECSA Review, 12(2), 2–9.

http://ec.europa.eu/priorities/economic-monetary-union/docs/5-presidents-report_en.pdf

http://reut.rs/1VRaWMh

http://on.ft.com/1UDTpKr

http://worldpoliticsjournal.com/blog/2014/12/must-european-union-military-power-achieve-superpower-status/

http://worldpoliticsjournal.com/blog/2014/12/must-european-union-military-power-achieve-superpower-status/

http://www.wsj.com/articles/german-defence-minister-supports-calls-for-eu-army-1426865423

http://www.wsj.com/articles/german-defence-minister-supports-calls-for-eu-army-1426865423

http://thefederalist.com/2015/03/16/a-european-army-is-a-terrible-idea/


17

Sidjanski, D. (2014) The Eurozone and the Future of EU. U: Péter Balázs (ed.) A European Union with

36 Members? Perspectives and Risks. Budapest: CEU Press, 139-152.

Single European Act, 29. jun 1987. godine (87/L 169/01).

Sparrow, A. (2015) Jean-Claude Juncker calls for EU army. [internet] The Guardian, 8. mart. Tekst

dostupan na: http://www.theguardian.com/world/2015/mar/08/jean-claude-juncker-calls-for-eu-

army-european-commission-miltary [pristupljeno 13. maja 2015].

Treaty establishing the European Economic Community (citirano: Treaty of Rome), 25. mart 1957.

godine.

Treaty of Amsterdam amending the Treaty on European Union, the Treaties establishing the European

Communities and certain related acts, 10. novembar 1997. godine (97/C 340/01).

Treaty of Lisbon amending the Treaty on European Union and the Treaty establishing the European

Community, 13. decembar 2007. godine (2007/C 306/01).

Treaty of Nice amending the Treaty on European Union, the Treaties establishing the European

Communities and certain related acts, 10. mart 2001. godine (2001/C 80/01).

Treaty on European Union, 29. jul 1992. godine (92/C 191/01).

Treaty on Stability, Coordination and Governance in the Economic and Monetary Union (citirano:

TSCG), 1. februar 2012. godine (D/12/2).

Treaty on the Functioning of the European Union (Consolidated version 2012), 26. oktobar 2012.

godine (2012/C 326/47).

Wallace, W. (1983) Less Than a Federation, More Than a Regime: The Community as a Political

System. U: Wallace, H., Wallace, W. i Webb, C. (ed.) Policy-Making in the European Community.

Drugo izdanje. Chichester, NY: John Wiley & Sons, 403-436.

Wallace, W. (1999) Europe After the Cold War: Interstate Order or Post-Sovereign Regional System?

Review of International Studies, 25, 201-223.

Waterfield, B. (2013) David Cameron fights off EU army plan. [internet] The Telegraph, 19. decembar.

Tekst dostupan na: http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/eu/10528852/David-

Cameron-flies-to-Brussels-determined-to-fight-EU-drones-programme.html [pristupljeno 4.

septembra].

Whitney, C. R. (1991) WAR IN THE GULF: EUROPE; Gulf Fighting Shatters Europeans' Fragile

Unity. [internet] The New York Times, 24. januar. Tekst dostupan na:

http://www.nytimes.com/1991/01/25/world/war-in-the-gulf-europe-gulf-fighting-shatters-

europeans-fragile-unity.html [pristupljeno 31. maja 2015].

Wind, M. (2001) Sovereignty and European Integration: Towards a Post-Hobbesian Order.

Basingstoke, UK: Palgrave.

http://www.theguardian.com/world/2015/mar/08/jean-claude-juncker-calls-for-eu-army-european-commission-miltary

http://www.theguardian.com/world/2015/mar/08/jean-claude-juncker-calls-for-eu-army-european-commission-miltary

http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/eu/10528852/David-Cameron-flies-to-Brussels-determined-to-fight-EU-drones-programme.html

http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/eu/10528852/David-Cameron-flies-to-Brussels-determined-to-fight-EU-drones-programme.html

http://www.nytimes.com/1991/01/25/world/war-in-the-gulf-europe-gulf-fighting-shatters-europeans-fragile-unity.html

http://www.nytimes.com/1991/01/25/world/war-in-the-gulf-europe-gulf-fighting-shatters-europeans-fragile-unity.html


18

Dodaci

Promenljiva Godina Mediteranske zemlje Severne zemlje

Grčka Italija Španija Portugal Holandija Danska Norveška Švedska Finska

Rast BDP-a po

glavi stanovnika

Prosek

1999-2007 3,8% 0,9% 2,3% 1,2% 1,3% 1,6% 1,7% 2,8% 2,0%

Indeks

jednakosti (GINI

koeficijent)

2000 32,1% 35,2% 31,9% 38,5% 27,1% 23,2% 27,6% 23,4% 26,9%

Javni dug (%

BDP-a) Prosek 1999-2007 99,9% 107,4% 48,5% 58,6% 54,8% 42,1% 43,9% 52,2% 42,7%

Privatna

potrošnja (%

BDP-a)

Prosek 1999-2007 71,8% 59,1% 58,3% 64,2% 48,7% 48,5% 44,4% 48,5% 51,1%

Bruto fiksna

ulaganja (%

BDP-a)

Prosek 1999-2007 22,2% 20,6% 27,8% 24,0% 20,1% 20,3% 20,0% 17,6% 19,1%

Izvoz (% BDP-a) Prosek 1999-2007 22,0% 26,4% 26,6% 29,3% 68,7% 47,3% 42,7% 47,2% 41,7%

Veličina sive

ekonomije Prosek 2001-2002 28.5% 27.0% 22.5% 22.5% 13,0% 17,9% 19,1% 19,1% 18,0%

Bogatstvo

domaćinstva 2000 $72.825 $119.704 $92.253 $53.357 $120.086 $66.191 $72.254 $80.091 $38.754

Tabela 1. Ekonomski indikatori severnih i južnih evropskih zemalja (Izvor: Petrakis, 2011)


19

Promenljiva Godina Mediteranske zemlje Severne zemlje

EL IT ES PT NL DK NO SE FI

„Srećne godine

života“ 2008 50,4 54,4 57,8 44,0 59.1 65.4 61.7 62.2 69.0

Ukupni rizik 2007 72,2 77,2 77,5 77,5 85,0 86,5 92,2 87,2 88,2

Politički rizik 2007 77 79 80 83 84,5 85,5 89,5 88,5 94

Ekonomski rizik 2007 35,5 39,0 39,5 35,5 45,0 44,0 48,0 46,0 46,0

Kriminal 2004 12,3 12,6 9,1 10,4 19,7 18,8 15,8 16,1 12,7

Strah od

kriminala 2004 42 35 33 34 18 17 14 19 14

Poverenje u

nacionalne

institucije

2006 -16% -31% -8% -23% 1% 7% - 3% 30%

Učešće u

grupama 1999/2000 8,9% 23,8% 24,5% 18,0% 44,8% 65,1% 40,9% 55,2%

Broj dece mlađe

od 3 godine u

vrtićima

2005 7,0% 6,3% 20,7% 23,5% 29,5% 61,7% 43,7% 39,5% 22,4%

Indeks korupcije 2008 4,7 4,8 6,5 6,1 8,9 9,3 7,9 9,3 9

Owner

occupancy

dwelling

≈80% ≈72% ≈80% ≈50% ≈65% ≈65%

Zaposlenost 2007 61,5% 58,7% 66,6% 67,8% 74,1% 77,3% 77,5% 75,7% 70,5%

Prihvatanje

preduzetništva 2007 65,9% 68,5% 61,0% 67,2% 68,8% 79,1% 56,6% 67,4% 84,8%

Koncept javnosti

o prihvatanju

preduzetništva

2007 43,4% 43,9% 45,5% 51,2% 61,1% 35,5% 69,5% 62,8% 68,3%

Ocena okvira

poslovne

aktivnosti

2009 96 65 49 48 26 5 10 17 14

Efikasnost

upravljanja 2007 70 65 81 80 95 99 100 98 98

Emisije gasa 2007 131,85 552,77 442,32 81,84 207,5 66,64 55,05 65,41 78,35

Tabela 2. Indikatori razvoja severnih i južnih evropskih zemalja (Izvor: Petrakis, 2011)


20

Država Ime stranke Izbori za nacionalni parlament

i godine (%)

Izbori za Evropski parlament

(%)

2004 2009 2014

Austrija 2006 2008 2013

FPÖ 11,04 17,54 20,51 6,31 12,71 19,72

Belgija 2007 2010 2014

VB 11,99 7,76 3,67 14,34 9,85 4,26

Bugarska 2005 2009 2013

Ataka 8,14 9,36 7,30 14,20 11,96 2,96

Danska 2005 2007 2011

DF 13,25 13,86 12,32 6,80 15,28 26,61

Finska 2003 2007 2011

PS 1,57 4,05 19,05 0,54 9,79 12,87

Francuska 2002 2007 2012

Nac. front 11,34 4,29 13,60 9,81 6,34 24,86

Nemačka 2005 2009 2013

NDP 1,58 1,78 1,46 - - 1,03

Grčka 2009 2012 2012

Zlatna zora 0,29 6,97 6,92 - 0,46 9,39

Mađarska 2006 2010 2014

Jobik 2,20 16,67 20,54 - 14,77 14,67

Italija 2006 2008 2013

Lega Nord 4,58 8,30 4,08 4,96 10,21 6,15

Holandija 2006 2010 2012

PVV 5,89 15,45 10,08 - 16,97 13,32

Slovačka

2006 2010 2012

SNS 11,68 5,08 4,56 2,02 5,56 3,61

L’SNS - 1,33 1,58 - - 1,73

Švedska 2002 2006 2010

SD 1,44 2,93 5,70 1,13 3,27 9,70

Tabela 3. Izborni rezultati stranaka ekstremne desnice u EU pre i posle svetske ekonomske krize (Izvor: Klapsis,

2014)


21

Zemlja Za Protiv Ne znam

Estonija 83% 11% 6%

Slovačka 81% 15% 4%

Luksemburg 80% 18% 2%

Irska 79% 14% 7%

Malta 78% 16% 6%

Letonija 78% 16% 6%

Finska 78% 19% 3%

Slovenija 78% 155 7%

Nemačka 76% 20% 4%

Holandija 75% 21% 4%

Belgija 75% 21% 4%

Litvanija 73% 22% 5%

Grčka 69% 29% 2%

Francuska 68% 26% 6%

Rumunija* 64% 26% 10%

Austrija 63% 33% 4%

Portugal 62% 31% 7%

Španija 61% 31% 8%

Italija 59% 30% 11%

EU28 57% 36% 7%

Hrvatska* 56% 36% 8%

Mađarska* 55% 38% 7%

Kipar 44% 53% 3%

Bugarska* 43% 44% 13%

Poljska* 32% 54% 14%

Danska* 31% 63% 6%

Švedska* 25% 72% 3%

Češka* 22% 73% 5%

Ujedinjeno Kraljevstvo* 20% 72% 8%

*zemlje koje nisu deo evrozone

Tabela 4. Odgovor građana zemalja članica na pitanje da li su za evropsku ekonomsku i monetarnu uniju sa

zajedničkom valutom, evrom (Izvor: Standard Eurobarometer 83, proleće 2015.)


22

Grafik 1. Odgovor građana zemalja članica na pitanje: „Da li osećate da ste građanin EU?“ sa linearnim

trendovima (Izvor: Standard Eurobarometer 83, proleće 2015.)

Grafik 2. Odgovor građana Ujedinjenog Kraljevstva na pitanje: Kako biste glasali na referendumu o izlasku

Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije?“ (Izvor: YouGov)

0%

10%

20%

30%

40%

50%

60%

70%

80%

Proleće

2010.

Proleće

2011.

Proleće

2012.

Jesen

2012.

Proleće

2013.

Jesen

2013.

Proleće

2014.

Jesen

2014.

Proleće

2015.

Da Ne Ne znam Trend (Da) Trend (Ne)

0%

10%

20%

30%

40%

50%

60%

Za ostanak Za izlazak Ne bi glasali Ne znaju

Documents

Stefan Vukojević _Budućnost federalizma u Evropskoj uniji