TEHNOLOGIJA, KULTURA I RAZVOJpupin.rs/cirnt/wp-content/zbornici/XII.pdfza pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji ... gubitak - na našem putu ka Evropskoj uniji. Osnovni cilj

1

Udruženje ''Tehnologija i društvo'' Institut ''Mihajlo Pupin''

Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije

TEHNOLOGIJA, KULTURA I RAZVOJ

Zbornik radova XII naučnog skupa ''Tehnologija, kultura i razvoj''

Kontekst skupa Srbija i Crna Gora na putu ka Evropskoj uniji

Tema skupa

" Inovativnost privrede i društva u Srbiji i Crnoj Gori: stanje, izgledi i strategije "

održan u Tivtu od 22. do 25. avgusta 2005. godine

Beograd, 2005.

Udruženje ''Tehnologija i društvo'' Institut ''Mihajlo Pupin''

Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije

Urednik

Prof.dr Vlastimir Matejić

Redaktor

Mr Dušica Semenčenko

Korice

Ana Hadžić

ISBN 86-904137-4-x

Tiraž: 200 primeraka

Štampa:Grafički atelje KUM, Beograd

Organizatori naučnog skupa: Udruženje ''Tehnologija i društvo'' Elektrotehnički fakultet Podgorica

Institut ''Mihajlo Pupin'' Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije

Ekonomski fakultet Subotica

S A D R Ž A J

Strana

Napomene urednika 1

Vlastimir Matejić: Jedan okvir za razumevanju problema promena 5

Dušica Semenčenko: Formiranje nacionalnog kulturnog konteksta Srbije u 19. veku i njegove implikacije na razvoj inovacione kulture

17

Marinko Bošnjak : Koncepcija razvoja inovativne privrede i društva u Republici Srbiji

30

Milenko Gudić: Izgradnja sposobnosti vođstva 48

Slobodan Miladinović: Društveni kontekst inovativnog (ljudskog) potencijala Srbije

59

Đuro Kutlača: Istraživanje inovacionog kapaciteta Srbije 69

Marina Đurđević: Kulturna politika i menadžment kulturne baštine- analiza stanja i projekcija novih modela delovanja

81

Smiljana Đurović: Borski rudnik- putevi i strategija dostizanja Potrebne inovativnosti 1918 - 1941. godine

89

Ljubica Zjalić: Inovativnost nezaobilazan činilac razvoja 97

Olja Delić: Kreiranje inovativne organizacione kulture 112 Srđan Arsenijević: Zadovoljenje motivacionih potreba kao faktor inovativnosti na F@M-u

121

Ljiljana Marković, Larisa Jovanović: Nove inovativne infrastrukture u različitim zemljama sveta

131

Vojin Grković: Industrijski sektor u nacionalnoj strategiji Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji

142

Nikola Marković: Doprinosi informaciono - komunikacionih tehnologija razvoju i primeni inovacija

152

Sanja Popović-Pantić, Marija Mosurović: Marketing odlučivanje i izgradnja inovacione infrastrukture

162

Nada Vidić: Turistički marketing miks kulturne baštine Fruškogorskog podunavlja i inovativnost

170

Slavenko Grgurević, Nataša Cvetković: Upravljanje strateškim projektima - Izazovi modernizacije infrastrukture

179

Vojin Šenk, Miroslav Despotović, Branislav Ristić, Đuro Kutlača: Takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju 2005. u Srbiji

187

Srboljub P. Ivanović, Violeta Bogavac: Novi proizvodi u prehrambenoj industriji i mogućnosti unapređenja trgovinskog bilansa Srbije

199

1

NAPOMENE UREDNIKA

Pred Vama je, poštovani čitaoče, Zbornik radova saopštenih na XII naučnom skupu Tehnologija, kultura i razvoj, koji je održan od 22. do 25. avgusta 2005. godine u Tivtu. Jedan od saopštenih radova, pošto nije dostavljena konačna verzija teksta, usled velike zauzetosti autora, nije uvršten u ovaj Zbornik. Urednik Zbornika zna da bi taj rad podigao vrednost ove publikacije ali nedostatak vremena, tako karakterističan za savremeno doba, odnosi svoj danak. U Zborniku su štampana dva rada čiji su autori bili sprečeni da svoje radove saopšte na skupu. Ovde je urednik Zbornika odstupio od pravila da se objavljuju samo saopšteni radovi u jakom uverenju da je ovaj izuzetak sasvim osnovan. Ovogodišnji skup "Tehnologija, kultura i razvoj" je, kao i tri koja su mu neposredno prethodila, bio posvećen problemima ulaska Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju. Osnovna misija ova četiri, i svih narednih skupova do ulaska Srbije i Crne Gore, zajedno ili ponaosob, u Evropsku uniju, je da naučno osnovano, posvećeno, svestrano, otvoreno i demokratski razmatra fenomene, probleme, ideje i predmete koji se nalaze - kao mogućnost, potsrek, ograničenje, prepreka, dobitak ili gubitak - na našem putu ka Evropskoj uniji. Osnovni cilj ovih skupova je da pruži doprinos da se za ovaj, istorijski najkompleksniji i razvojno najobuhvatniji, događaj pripremimo kvalitetno i sa što manjim troškovima svih vrsta, od ekonomskih do kulturnih. Na prethodna tri skupa su, u okviru ove misije i cilja razmatrani problemi Kvaliteta (TKR 2002), Konkurentnosti (TKR 2003) i Kooperativnosti (2004) privrede i društva u Srbiji i Crnoj Gori. Tema ovogodišnjeg skupa (TKR 2005) je Inovativnost privrede i društva u Srbiji i Crnoj Gori: stanje, izgledi i strategije. Detaljnije iskazano, ovogodišnji skup je bio posvećen identifikaciji i razumevanju ključnih faktora i mehanizama koji oblikuju (a) tehnološku i organizacionu inovativnost privrede, (b) sklonost i sposobnost društva da obavlja političke, socijalne, ekonomske, institucionalne, kulturne i druge promene i (c) strategije i sredstva dostizanje potrebne inovativnosti i izvođenja razvojno osnovanih promena. Jer, prava inovativnost i druge vrste promena su nezamenjiv uslov za svestrani nacionalni razvoj. Problem promene postao je tokom zadnje četvrtine 20. veka ključni predmet kojim se bave praktično sva društva u savremenom svetu, na svim nivoima, od ljudske individue, preko porodice, organizacije, lokalne zajednice, nacije i države, sve do velikih regionalnih skupina i sasvim obuhvatnog globalnog nivoa. Čovek je tokom zadnje četvrtine 20. veka prevazišao, na neki način, čak i globalni nivo pošto se bespovratno uputio izvan granica planete Zemlje i počeo i tamo da ostavlja svoje otiske i da otuda donosi klice promena koje će se razvijati na planeti koju sada nastanjuje. Reč promena je postala sinonim za savremenost; koristi se toliko često u svakom diskursu da počinje da zadobija sve osobenosti jedne nekontrolisane inflacije. Ali, kadgod nam se tako nešto učini, ipak primetimo da je u stvarnom svetu izvedeno

2

znatno manje od potrebnih promena i da je, ako išta možemo tvrditi o budućnosti, sasvim pouzdana naša tvrdnja da će tek dolaziti do velikih, učestalih, dobrih i loših promena. Jer, promena je ostvarenje večite potrage za nečim drugačijim i boljim kao što je kretanje sama suština svega onoga što dodiruju ne samo naša čula, njihovi naučni i tehnološki produžeci, ljudska misao i čovekov duh. Tehnološke promene su, to je pouzdano potvrđeno, ključni faktor rasta produktivnosti, društvenih proizvoda i materijalnog bogatstva. Ali ove promene su postale i značajan faktor socijalnih i institucionalnih promena i uticajna determinanta razvoja umetnosti i kulture u celini. Snaga ovih promena je tolika da se menjaju glavne paradigme razumevanja ekonomskih procesa. Navedimo ovde da ono na čemu se zasnivaju razumevanja i teorije resursno zasnovane ekonomije prepušta mesto jednom drugom mentalnom modelu kada je u pitanju nastajuća ekonomija zasnovana na znanju. Tekuće promene nisu velike samo u kvantitativnom smislu; one su kvalitativno drugačije; traže drugu optiku za viđenje i razumevanja sveta koji na njima nastaje. U svakodnevnoj praksi one su za privrednike lakonski iskazane poklikom koji odjekuje globalnom privrednom arenom "Inoviraj ili ćeš nestati". Mlada generacija, bez uobičajene sofistikacije, traži radikalnu reformu obrazovnog sistema. Čitavi narodi su tražili i izveli velike političke, socijalne i druge promene u Istočnoj Evropi. Čitavi narodi u onome što se naziva Zapadna hemisfera traže i izvode, bez revolucionarnih parola, borbi i žrtava, socijalne, institucionalne i druge promene. Za manje od polovine veka nastala je Evropska unija, bez ijednog građanskog, nacionalnog ili drugačijeg prevrata. Za samo nekoliko godina, negde za nekoliko meseci, nestao je jedan svet na čije formiranje je bilo potrošeno više od polovine ukupne ideološke, političke, socijalne, ekonomske, kulturne i druge energije tokom 20. veka. Struktura potrošnje se izmenila do neprepoznatljivosti za samo nešto više od dve decenije. Sport je postao značajna privredna grana a lopta jedan od najznačajnijih proizvodnih alata. Nedodorljiv kapital je preuzeo viševekovni značaj dodirljivog; Internet je za manje od dvadeset godina omogućio dostup informaciji, znanju, knjizi, zvuku i slici koji je bio, i pored četvorovekovnog iskustva sa Gutembergovom štampom, sasvim, sasvim nezamisliv. Nazire se ostvarenje idela telekomunikacija: trenutne, pouzdane, raspoložive i praktično besplatne telekomunikacione veze svakog sa svakim na planeti Zemlji. Sve se kreće i menja veoma brzo na skali brzina formiranoj do sredine 20. veka. Pesimisti kažu na račun čoveka; realisti odgovaraju da je tako kako je i čim pre shvatimo realnost tim pre je možemo usmeravati na korist čoveka. Ono što nas može zabrinjavati je da su poželjne promene (misli se na one koje mogu da prođu etičke testove) u Srbiji još uvek retke i neuspešne dok su manje poželjne ili sasvim nepoželjne (misli se na one koje ne mogu da prođu etičke testove) brojnije, uspešnije i verovatnije. Ovo će reći da su promene u Srbiji od interesa samo nekih aktera; najviše onih koji su zadobili moć da promovišu baš takve i gotovo samo takve promene. Deo odsustva pravih promena u nas osnovano se pripisuje velikoj nacionalnoj inerciji; strahu od novog, odbojnosti prema stranom, odsustvu spremnosti većine članova zajednice da se ulože sopstvena energija, lični rizik, inače siromašni kapaciteti za zajedničku akciju, tekući vrednosni modeli, ukorenjeno viđenje i

3

razumevanje sveta, izvesna ali siromašna sadašnjica i još po nečega, za izvođenje promena ka boljoj budućnosti i ka boljem uklapanju u sopstveno okruženje. Paradoks da promena nema baš onda kada su najpotrebnije je tako ubedljivo potvrđen u Srbiji (i u Crnoj Gori, ovde nema značajnijih razlika): To odsustvo potrebnih promena samo jača ovaj paradoks jer svako odlaganje promena – u okviru mehanizma ovog paradoksa – samo dalje ojačava odlaganje i ignorisanje potrebnih promena. U korenu svega toga je snaga konzervativnog, preživelog i za budućnost nepoželjnog karaktera pojedinaca, organizacije, šire zajednice, sve do nacionalnog nivoa. Jer pojedinac se promenio onda kada je promenio svoj karakter i tom promenom zadobio nov identitet u svom okruženju. Isto je i sa organizacijama; preduzeće, ustanova, univerzitet itd. su se promenili onda kada je promenjen njihov karakter i kada je došlo, preko te promene, do promene njihovog identiteta u spoljnjem svetu. Isto je i sa nacijom i državom; promenile su se onda kada se promenio njihov karakter (ono svojstvo koje čini da se članovi nacije i državljani bez prisile ponašaju drugačije) i kada je to dovelo do promene njihovog identiteta u spoljnjem svetu. Ako nekoga ne zanima spoljni svet, on je na velikim mukama i sa nepremostivim problemom. Šaljiv grafit "Sve je isto samo njega nema" na najlucidniji način ispisuje istoriju tekućeg odupiranja promenama u Srbiji, bez obzira o kome je to reč, koga to nema, u ovom grafitu. Jer, grafit baš to kaže: to što njega nema ne znači da su se stvarno dogodile promene. To što bi neko hteo da je njegov identitet u očima okruženja drugačiji ništa ne znači dok ga te oči ne dožive drugačijim. Niti jedan proizvod nije bolji od prethodnog samo stoga što ga prodavac takvim predstavlja. On postaje bolji kada ga takvim doživi onaj ko ga kupuje. Društvo u Srbiji je pred izazovima i nužnostima brojnih promena; ekonomskih, tehnoloških, političkih, institucionalnih, kulturnih. Jedne od ovih promena generiše unutrašnjost društva u Srbiji; druge oblikuju generatori iz okruženja: Jedni od tih spoljnih generatora su – na bilo kom nivou posmatrano – evolucioni pritisci: Ako je evolucija automobilske industrije na trajektoriji upotrebe novih materijala, mikroprocesorske kontrole, estetski bogatog dizajna, smanjenja zagađenja sredine itd. ostajanje na već pređenim delovima razvojne trajektorije ovog sektora je antievolucioni inat koji vodi u propast. Drugi spoljni generatori su nameravani, strateške prirode i neretko mogu biti u sukobu sa interesima unutrašnjosti sistema na koji utiču u pravcu promena. Veoma su značajni generatori promena koji se naslaze unutar sistema. o kome je reč. Ovde su u pitanju dve vrste pritisaka za promene. Jedni pristisci su na liniji implementacije prihvaćene strategije razvoja; jednog svesnog, zajednički formulisanog plana ulaganja napora da se stvari promene radi poboljšanja. Drugi pritisci su izraz borbe za uticaj, kontrolu, vlast, pravo donošenja odluka; sve ono što čini političke procese ma gde se odvijali: u državi, preduzeću, instituciji, porodici, klubu itd. Nije teško prepoznati participaciju ovde navedenih izvora pritisaka za promene i oportuniteta za izvođenje promena u Srbiji. Nalazi radova saopštenih na ovom skupu i tokom rasprave koja je vođena, najkraće rečeno glase: otpori potrebnim promenama u Srbiji su veoma veliki – bilo da su generisani kulturnim, istorijskim, interesnim, obrazovnim i drugim razlozima – a

4

promene toliko neophodne da Srbija nije više pred izborom; ona je ili pred napretkom ili pred konzerviranjem nazadovanja. Radovi i rasprave su dali veliki značaj 1. – i time pripisali veliku krivicu – političkim partijama, političarima i sistema u okviru kojih ovi nastaju, deluju i reprodukuju se, kao i 2. faktorima koji proističu iz tradicije, kulturnog obrasca, vrednosnog sistema, nasleđa samoupravnog voluntarizma. Urednik ovog Zbornika ove nalaze proširuje i na faktora proizašle iz nerazumnog ratovanja i pararatovanja u koje je Srbija uvukla sebe tokom devedesetih godina 20. veka, jednog maglovitog a u suštini pljačkaškog modela tranzicije u kome glavnu ulogu igraju grupe specijalnog parazitskog interesa, stari pljačkaši preobučeni u kostime s kraja 20. veka koji ekonomski i politički liberalizam doživljavaju kao izvor svog prava na sve što im ni po čemu, inače, ne pripada. U ovom Zborniku je uređeno i štampano ukupno 19 radova. Jedan broj ovih radova se bavi problemima inovacionog društva najviše s aspekta tehnoloških inovacija. Ovaj pristup je nastavak tradicije ovog skupa koja se formirala najviše u vezi sa tehnološkim razvojem. Jedan broj radova se bavi političkim i kulturnim aspektima izgradnje inovacionog društva u širem smislu reči. Nekoliko radova učinili su pokušaj zahvatanja problema promena u Srbiji u svoj celini. U svakom slučaju, nadamo se da će korisnik ovog Zbornika radova naći proširenu, nespecijalizovanu ponudu tekstova koji se bave problemom promena u Srbiji danas. Kao i pri uređivanju svih prethodnih 11 zbornika radova i ovom prilikom su striktno poštovani kriterijumi koji su se pokazali valjanim. Osnovni kriterijum je očuvanje autentičnosti ideja i nalaza svakog autora, koje je autor doterivao od početne varijante sve do intervencija na osnovu recenzentskih nalaza. Ovaj kriterijum je odredio zadatke svih ostalih aktera nastanka ovog Zbornika – pružiti svu pomoć i podršku autorima da se kvalitet objavljenih tekstova poboljša. U okviru ovakvih pravila uređivanja Zbornika autori su jedini nosioci svih pohvala za kvalitet svojih tekstova i svih naučnih odgovornosti koje nose javno saopštene ideje i nalazi. Urednik ovog Zbornika, podržan dosadašnjim iskustvom na ovom poslu, nada se da će ovaj Zbornik radova zadovoljiti bar deo istraživačke znatiželje i deo potreba praktičara u vezi sa promenama u našoj zemlji, jer praksu u ovoj zemlji čim pre treba da karakterišu promene koje vode dobrobiti. Vlastimir Matejić

Jedan okvir za razumevanje problema promena _____________________________________________________________________

5

Prof. Dr. Vlastimir Matejić

JEDAN OKVIR ZA RAZUMEVANJE PROBLEMA PROMENA Apstrakt: Potrebe za promenama brojnih vrsta su jedna od glavnih karakteristika savremenog sveta. Praktično sve organizacije i sva društva, posebno ona koja su u tranziciji, nalaze se pred ili su u toku velikih promena, što je slučaj i sa Srbijom. Ali, mnoge nameravane promene nisu ostvarene. Jedan od razloga ovome i nerazumevanje same suštine promena i njihovog izvođenja. Ovaj rad se bavi ovim i drugim konceptualnim i metodološkim problemimam promena u organizacijama. Posebno promenama karaktera organizacije i njenog identiteta u okruženju, kretanjima koja su odlikovana promenama i ulogama glavnih aktera promena u organizacijama. Ključne reči: promena, neuspešne promene, karakter, identitet, kretanje, strategija promene, promene koordinacije, promene nosilaca moći, faze i akteri promene.

ONE FRAME FOR CHANGES PROBLEM UNDERSTANDING

Abstract: Needs for different kinds of changes are one of the key characteristics of modern time. Practically all of the organizations and societies are undergoing some changes, particularly societies in transition, as is the case of Serbia. However many of intended changes have failed to be accomplished. One of the explanation of this, is misunderstanding of the essence of change and of the ways to be performed. This paper deals with this and some additional conceptual and methodological problems in connection with intended chabges of organizations. Particularly with the change of the character and indenty of organizations, of change actors and similar.. Key word: change, failed changes,character, identity, mouvement, strategy of change, change of coordination, political processes and changes in organizations, change actors. 1. Uvodna objašnjenja Glavna namera ovog rada je da, u najkraćem, opiše jedan koncepcijsko-metodološki okvir za koji držimo da može biti od koristi za bolje razumevanje problema promena – sve u uverenju da je takvo razumevanje jedan od potrebnih uslova za dobro obavljanje nameravanih promena. Ovaj okvir se bavi promenama u


6

organizacijama ali, prema našim nalazima, može biti koristan i za razumevanje promena na nivou društva. Jer, na kraju krajeva, promene na nivou društva se obavljaju, uz sve uvažavanje sistemskih efekata, najvećim delom preko promena u organizacijama pošto su ove gradivni elementi društva. Ovaj rad se odnosi samo na nameravane promene koje, razume se, nisu jedine. Šta više, evolucione promene često su od većeg značaja nego nameravane ali sada su u Srbiji, uglavnom, u pitanju nameravane promene u organizacijama i društvu u celini. Rad ima pet suštinskih delova. U prvom ukazujemo na neophodnost organizacionih i drugih, uključivo tehnoloških, promena u savremenom svetu. U drugom delu rada navodimo i ukratko objašnjavamo bitne razloge neuspešnosti brojnih nameravanih promena. U trećem dajemo odgovor na pitanje šta je siguran indikator da se stvarno dogodila promena u organizaciji odnosno društvu. U četvrtom delu navodimo kretanja organizacija koja su vođena promenama, forme, faze i nosioce procesa promena. Zadnji, peti deo rad, razmatra značenje tri ukorenjene iluzije o promenama. Rad počinjemo postavljanjem nekoliko pitanja čija je svrha da ilustruju suštinu problema promena u Srbiji, najviše sa stanovišta predmeta ovog rada. 2. Pitanja na početku ovog rada Pitanja koja postavljamo i odgovore koje na njih dajemo tiču se promena u nekim neprivrednim sektorima u Srbiji, iz prostog razloga jer u njima radi ili se njima bavi dominantan broj učesnika ovog skupa.

1. Kako će se (na šta će se) okončati nameravana promena visokoškolskog obrazovanja u Srbiji inicirana Bolonjskom deklaracijom? Najverovatnije prihvatanjem spoljnih, nesuštinskih, parametara novog sistema i procesa univerzitetskog obrazovanja, dok će gotovo sve ostalo ostati slično sadašnjem.

2. Na čemu se zasniva ovakav odgovor? Na tekućem karakteru društva u celini i univerziteta kao njegovog dela u kome se celina društvenih kretanja veoma odslikava, na odsustvu pogodnih uslova za nameravane promene na univerzitetima i na činjenici da oni koji bi podnosili posledice promene – saglasne ili protivne njihovim interesima – istovremeno igraju ulogu stratega i implementatora tih promena.

3. Ako neostvarenje ove nameravane promene smatramo neuspehom da li je to neizbežno, nešto sudbinsko, ili je stvarno moguće da se, ipak, ostvari nameravana promena? Ova promena je moguća ako bi se vodile politike i akcije koje bi menjale karakter univerziteta u Srbiji. Ali promena karaktera bilo koje organizacije, posebno univerziteta, je uslovljena prevazilaženjem brojnih ograničenja, među kojima posebno ističemo potrebu da u procesu definisanja i implementacije nameravanih promena svaki od glavnih aktera igra najviše ili samo ulogu koja njemu u tom procesu pripada. Ovo i druga


7

ograničenja se, posebno ona koja proističu iz percepcije rizika po interese, u našem tekućem kulturnom i političkom kontekstu, veoma teško prevazilaze.

4. Kakve su, u opštem slučaju, do sada obavljene promene u organizacijama i društvu u celini, u Srbiji? Najveći broj nameravanih promena obavljen je sa ishodima koji nisu dovoljno saglasni – često su veoma nesaglasni - sa javnim očekivanjima i obećanjima pri najavi tih promena.

5. Čime se to objašnjava: sebičnim interesima glavnih aktera, kulturnim kontekstom u kome se vrše promene, vladajućim političkim sistemima u Srbiji od II Svetskog rata do danas, nesposobnošću tekućih političkih i drugih elita, odsustvom nacionalne elite potrebnih kapaciteta ili odsustvom njenog posvećenog i odgovornog angažovanja na promeni privrede i društva u Srbiji, ili nečim drugim ovde nenavedenim? Očekujem da odgovore na ovo pitanje dobijemo, u znatnoj meri, u radovima i raspravama koje će se voditi na ovom skupu.

6. Naredno pitanje glasi: u kojoj meri se transformisao naučno-istraživački sistem Srbije zatečen, na primer, 1990. godine? Najkraći odgovor na ovo pitanje glasi: neznatno. To što je ovaj sistem osiromašio, što se smanjio broj zaposlenih u njemu, što jedva preživljava itsl. nije nikakva nameravana transformacija već dugotrajno neumitno propadanje, sa praktično istim karakterom istraživačkog sistema koji je zatečen 1990. godine.

7. Zadnje pitanje, najkonkretnije od svih napred postavljenih, glasi: zašto nije uspela transformacija Instituta "Vinča" nameravana pre nešto više od dve godine? Jedan od mogućih odgovora je da je Institut "Vinča" već bio na dobrom razvojnom putu pa je bilo nepoželjno skretanje sa tog puta! Sa ovim odgovorom nismo saglasni pošto je reč o nemoći da se jedna dobro smišljena i potrebna promena obavi. Da li je time izgubljen jedan transformacioni i razvojni oportunitet za istraživački sistem u celini i za ovu respektabilnu instituciju? Držimo da se malo kome danas čini da je izgubljen neki obećavajući razvojni oportunitet. Ali isto toliko držimo da će se, na srednji i duži rok, pokazati da je upravo takav oportunitet stvarno izgubljen odustajanjem od nameravane transformacije.

3. Veće promene u organizacijama i društvu su postale nešto sasvim nužno

1. Zahvaćeni smo plimom promena i mišljenja i stavova u vezi sa promenama.

Promena postaje univerzalan model za sve, posebno za velike organizacije i za društva u tranziciji. Poznati slogan istraživačke i akademske zajednice koji kaže "Publikuj ili nestani" preveden na problem privrednika glasi "Inoviraj ili nestani" dok adresiran na probleme organizacija i društva može da glasi "Promeni se ili ćeš zauvek razvojno nestati". Značaj promene može se najbolje aproksimirati neželjenim posledicama izbegavanja potrebne promene. Navodim dve zanimljive ilustracije. Od kompanija koje su činile početnu listu


8

poznatog Dow Jones Industrial Average Indeksa, sačinjenu 1896. godine, na proslavi stogodišnjice ove liste (1996) samo jedna kompanija je preživela na ovoj listi (General Electric) i učestvovala na ovoj proslavi. Tokom perioda kontinuiteta (1920-1940) prosečan boravak kompanije na listi najvećih u SAD je bio 65 godina. Tokom perioda diskontinuiteta tj. brzih promena – bliska prošlost i sadašnjost - prosečan boravak kompanije na listi najvećih (dužina ovog boravka je dužina jedne veoma značajne vrste veka kompanije) je znatno smanjen i iznoi samo 20 godina. Prognozira se da će trajanje ovog boravka 2025. godine biti samo 10 godina i da će samo 1/3 sadašnjih velikih kompanija u SAD preživeti narednih 20 godina - ako njihov menadžment ne promeni svoje tekuće, inače neadekvatne, mentalne modele pomoću kojih vodi kompanije.

2. Danas je opšte mesto da su poželjne organizacije koje su: strukturno

fleksibilne, adaptabilne na promene, sa manjim brojem hijerarhijskih nivoa, sa maglovitim granicama između organizacionih jedinica, osetljive i odzivne na okruženje, zainteresovane za stakeholdere svih vrsta, sa brojnim spoljnim vezama i aranžmanima, socijalno odgovorne itsl. Ovakve organizacije okuražuju ljude koji preduzimaju promene, nagrađuju ih za doprinose promenama i pomažu im da se usavršavaju kako bi povećali svoje odgovornosti i kapacitete za sopstvenu zaposlivost, razvoj i budućnost.

3. U savremnom svetu nije više pitanje k a k v a treba da izgleda moderna,

inovativna i konkurentna organizacija već je pitanje k a k o to da postane. Postoji, u vezi sa ovim pitanjem, čitavo bogatstvo saveta analitičara i konsultanata: od Menadžmenta ukupnim kvalitetom (TQM) sve do poziva na potpuno odbacivanje svega postojećeg, u dobro poznatoj varijanti radikalnog reinženjeringa.

4. Pri svemu ovome, u gotovo potpunom neskladu sa celom pričom o

promenana, stoji univerzalna činjenica da se organizacije i društva menjaju samo onoliko malo koliko moraju a nikako onoliko mnogo koliko bi trebalo. To će reći da su mnoge, inače neophodne, promene neuspešne ili pak neželjene.

4. Zašto su neke promene neuspešne?

1. Ako organizacije nisu stvorene i gajene kao inovativne takvima teško postaju. Dakle, centralno je pitanje kako da promenimo neinovativne organizacije, parazitske institucije, preduzeća koja žive na ucenjivačkom monopolu – posebno javna, naučnoistraživački sistem koji sledi samo svoje unutrašnje ciljeve, državu koja bi sve da kontroliše hraneći svoje rastuće potrebe stalnim povećanjem poreza, privredu i društvo koji svoju navodnu stabilnost


9

održavaju zatvorenošću prema spoljnjem svetu, autokratsku vlast i naredbodavno-kontrolni menadžment, opštu izdeljenost koja se objašnjava očuvanjem identiteta i razvojem lokalne demokratije, obrazovni sistem koji bi da bude izvan stroge spoljnje evaluacije, špekulantske organizacije koje žive na lažnom prilagođavanju spoljnjem svetu i društvenim potrebama, kako da distributivne koalicije preobrazimo u produktivne ili, možda još bolje, kako da ih eliminišemo itd. U traženju odgovora na ovo pitanje, za početak, potrebno je znati šta se sve suprotstavlja promenama. Evo nekoliko objašnjenja neuspešnosti promena.

2. Teško je održati započetu ili izvedenu promenu. Mnoge nameravane i

započete promene su propale. U mnogim slučajevima demokratizacija menadžmenta ili društva se završila povratkom na pređašnje stanje. Slično ovome, u mnogo slučajeva veće koristi od inovacija su imali neki drugi a ne inovatori. Šta je razlog ovome? Mnogo toga ali, sasvim često, neznanje o tome kako dizajnirati, inicirati i voditi proces nameravane promene.

3. Postoje jasne granice do kojih mogu doseći menadžerske akcije u vezi sa

promenama. Ono što nazivamo "evoluciona dinamika" ili, da se malo našalimo, "evoluciona statika", toliko je jako da ograničava napore menadžmenta ka promenama koje izlaze izvan područja ove dinamike. A to je, upravo, veliki broj nameravanih promena. Većina menadžera koja je pokušala da promeni parazitsku instituciju pre je promenila sebe ili napustila instituciju nego što je uspešno izvela ovu promenu. Ovo se objašnjava rastom konflikta interesa, pojavom novih stakeholdera (pored deoničara), strahom od redistribucije moći koja prati svaku veću promenu itsl.

4. Izolovani pojedinačni napori na promeni neće biti uspešni jer se susreću

sa efektima sistemskog konteksta. O čemu se ovde radi? Organizacije su sistemi sa složenim odnosima delova i elementa koji ga čine. Stoga, promena u jednom delu organizacije može biti sasvim poništena ponašanjem drugih delova. Prava promena u organizaciji je u najtešnjoj vezi sa onim što se naziva karakter organizacije kao celine. Primera radi, pokušajmo da promenimo nacionalni istraživački sistem – dakle, njegov karakter - ne menjajući privredni, obrazovni, administrativni i drugi sistem i, sasvim je izvesno, nećemo uspeti sa ovom nameravanom promenom. Za ovu tvrdnju postoji veoma bogata empirijska evidencija; naša kao i strana.

5. Potreba za promenom može učiniti promenu težom. Potreba je majka

invencije, tako se uobičajeno kaže. Nemaština je promotor invencije, tako se veruje. Ali Nedostatak potrebnih resursa – jedan od izraza i posledica Nemaštine – je veoma jako ograničenje na pretvaranje invencije u inovaciju. Padovi i krize nisu povoljni uslovi za inovacije i druge promene – iako su one baš tada neophodne, dok su rast i uspeh povoljne okolnosti. Kriza nije,


10

suprotno popularnoj kineskoj izreci, ishodište promene i uspeha. Kriza to može biti ali se veliki deo kriza u organizacijama okončao njihovim nestajanjem. U okviru ovog razumevanja problema promene tvrdimo da je najpovoljniji period za priključivanje Srbije Evropskoj uniji bio krajem osamdesetih godina. Kriza koja je nakon toga kulminirala stalno je udaljavala Srbiju od ove za nju tako značajne velike promene. Ostajući sa istim razumevanjem problema promene lako utvrđujemo da se jedno preduzeće lako restruktuira u periodu uspešnog poslovanja dok odbijanje promena, čak i samo tehničkih, obično ide sa pogoršanjem poslovnih rezultata. Odavde sledi važan nalaz: sposobnost organizacije za promene pojavljuje se kada je sklonost ka promenama najmanja tj. u vreme kada organizacija raste i žanje uspehe. Ovaj nalaz je od ključnog zanačaja za svakog menadžera i državnika.

6. Neke od najboljih praksi promena u jednoj oblasti mogu biti veoma

štetne u nekoj drugoj. Kada je za jednu organizaciju reinženjering nešto sasvim dobro, za drugu može biti sasvim pogubno; ako u jednom slučaju treba smanjiti broj nivoa hijerahije u drugom to ne treba nikako činiti. Dakle, ako je išta loše u vezi sa promenama to su brzoplete imitacije i proliferacija spekulativnih noviteta.

5. Šta je, stvarno, promena?

1. Organizacije i društva su neprekidno u kretanju. Nameravana promena je ona koja jedan od aspekata kretanja organizacije odnosno društva izabere i postavi ga u onaj specifični smer koji je, od strane glavnih aktera, shvaćen kao nov put, nov metod ili preorijentacija odnosa i odgovornosti koji omogućuju da organizacija (odnosno društvo) obavi reorijentaciju koja je za glavne aktere prihvatljiva.

2. Radi razumevanja napred rečenog ukazujemo da je svaka organizacija

definisana skupom nekih svojih karakteristika koje su povezane sa stalnim mustrama ponašanja kako organizacije kao celine tako i ljudi koji u njoj rade. Ove mustre su, ustvari, sama suština organizacija jer, ako ih ne bi bilo ne bi se moglo govoriti o organizacijama. Zašto? Zato, jer bi tada organizacija svakog drugog vremenskog trenutka bila nešto sasvim drugo tako da bi došlo do poništavanja fundamentalnih osobenosti, vrednosti, prepoznatljivosti i identiteta organizacije odnosno društva. Te vrednosti se nalaze u kapacitetu organizacije da akumulira zamah za svoje kretanje i da pokaže potrebnu konzistentnost tokom vremena u ponašanju svakog njenog člana i nje kao celine.


11

3. Ta konzistentna mustra ponašanja organizacije i njenih članova konstituiše jednu posebnu, i najvažniju, osobinu koju nazivamo karakter organizacije. Nešto slično imamo kada govorimo o karakteru ljudskih jedinki ali, ovde uopšte nije reč ni o kakvom, inače sretanom, antropološkom modelu organizacije. U pitanju je nešto sasvim drugo. Naime, odavno je primećeno da organizacije (i društva) imaju moć da oblikuju ponašanje svojih članova ne pomoću sile već podsticanjem i podržavanjem jednog a potiskivanjem nekog drugačijeg ponašanja. Ovo se postiže formalnim aspektima organizacije (odnosno društva) kao što su: (a) distribucija autoriteta, uloga i odgovornosti, (b) radne procedure, (c) razlike u pristupu informacijama, (d) sistemi nagrađivanja, priznanja i promocije itd. i onim što se naziva kultura organizacije. Dakle, karakter organizacije ima svoje izvorište u njenoj strukturi, u sistemima koji se praktikuju u njoj i u kulturi organizacije.

4. Ovi izvori karaktera organizacije (struktura, sistemi, kultura) su od kritičnog

značaja za svaku istrajnu promenu. Ako nema promene u karakteru organizacije tada je reč o kozmetičkim i privremenim promenama, sa neizvesnim i, najčešće, kratkotrajućim, nekada i neželjenim efektima. Prava promena – transformacija – organizacije, odnosno društva, zahteva modifikaciju šabloniziranog ponašanja i reflektuje se u karakteru organizacije. Obaviti pravu promenu znači promeniti karakter organizacije; mustru koju u ponašanju sledi organizacija u celini i njeni članovi. Isto važi i za društvenu zajednicu i državu.

5. Da sumiramo. Organizacijama, kao i društvu, ne mogu se izdati nalozi da se

promene. Potrebno je nešto mnogo sadržajnije i značajnije od prostih želja i naloga za promene. Za organizacije nisu od važnosti slučajni i izuzetni događaji već mustre ponašanja koje se u tim slučajnostima i izuzecima eventualno nalaze. Dakle, bilo šta što je jedinstven događaj nije od značaja za organizaciju jer to nije organizaciono ponašanje već neka specifičnost koja je "došla i prošla". Jedinstveni događaji, naprosto, nisu vredni pažnje jer su samo površni simulakrumi prave promene. Ono što se pojavi a važno je za organizaciju i društvo je ono što sugeriše prisustvo nekog novog modela ponašanja ili pak najava da bi to moglo da postane, uz odgovarajući napor i akcije.

6. Iz ovoga sledi jedan opšti savet menadžmentu, vladi, političarima i

državnicima u vezi sa promenama: Sve što se dešava tretirajte kao simptom, tražite mustru na koju, eventualno, ukazuje taj simptom i tada ili pojačajte tu mustru ponašanja - ako je poželjna ili je suzbijte, redukujte - ako je nepoželjna. Ako u onome što se pokazuje kao promena nema ishodišne mustre tada je reč o epizodi i efemeriji koje ne zaslužuju pažnju da budu tretirani kao organizacioni odnosno društveni problem.


12

7. Svi su zainteresovani za stabilnost; reč je o konceptu koji je veoma važan u razmatranju problema promena. Primetimo, uzgred, da i prvi dokument o pridruživanju Evropskoj uniji ima u svom nazivu reč stabilnost. Kada je organizacija stabilna? Onda kada ima dovoljno resursa ili kada ih može lako pribaviti, kada nema neočekivane konkurente, kada su tehnologije standardne, kada su aspiracije i ambicije pojedinaca i grupa unutar organizacije razumne i ograničene, kada su otkazi tehničkih i organizacionih sistema retki, kada su obaveze jasne i prihvatljive za sve aktere, kada su interesi usaglašeni itsl.

8. Odstupanje u bilo čemu od napred navedenih uslova dovodi do kretanja u

kome su nameravane promene centralna stvar. Odstupanje u svim napred navedenim uslovima – do čega dovodi globalizacija svuda u svetu a u Srbiji i njena novija istorija - donosi menadžerima i drugim glavnim akterima sledeće izazove (a) odziv na promene, (b) uprezanje promena u organizacioni sistem i (c) izazivanje potrebnih promena.

9. U svemu ovome postavlja se sledeće pitanje: kako razumeti brojna kretanja

u savremenom svetu da bi lideri i menadžeri mogli njima da upravljaju? Odgovor na ovo pitanje, dat tako da važi za organizacije i za društvo u celini, naznačavamo u narednom delu ovog rada

6. Vrste kretanja organizacija, formi i uloga faza i aktera promene

1. Postoje tri glavne vrste kretanja organizacija i društava koje su u vezi sa promenama:

a. Kretanje organizacije u celini s obzirom na kretanje okruženja –

makroevoluciono, istorijsko i koje se odnosi na bliže okruženje (privredna grana kojoj pripada, susedne države, region u kome se nalazi država itsl).

b. Kretanja pojedinih delova organizacije s obzirom na ostale delove

iste organizacije tokom njenog rasta i razvoja (sistem obrazovanja s obzirom na društveni i privredni razvoj, zaposlenost itd) – mikroevoluciona promena koja dovodi do aktivnosti koordinacije unutar posmatranog entiteta.

c. Kretanja pojedinaca i grupa u borbi za (a) moć i kontrolu, (b)

donošenje odluka, (c) korišćeenje beneficija, (d) izražavanje sopstvenih interesa - promena koja se fokusira na političke dimenzije organizacije odnosno društva.


13

2. U vezi sa gore navedenim kretanjima postoje tri generičke forme promene organizacije (odnosno društva):

a. Promena identiteta u odnosima između organizacije i njenog

okruženja. Ova forma promene je u vezi sa makroevolucionim silama, kretanjima u okruženju i kapacitetima organizacije da istraje tokom vremena kao jedan od elemenata u tom okruženju. Najekstremnija verzija promene identiteta je slučaj kada organizacija postane nešto sasvim drugo u odnosu na ono što je bila.

b. Promene koordinacije – unutrašnje uređenje delova od kojih se

sastoji posmatrani entitet. Ova forma promene često je u vezi sa mikroevolucionim silama i dinamikom i dovodi do promene interne konfiguracije organizacije.

c. Promene u oblasti kontrole organizacije – ovde je reč o promeni

nosilaca autoriteta, moći, svojine, upravljanja organizacijom itsl.. Na primer, dolazi do preuzimanja jedne firme od neke druge. Ove promene često su zaista revolucionarne jer pogađaju mnoge, nekada i sve, aspekte organizacije.

3. Na kraju, razlikuju se sledeće uloge faza i aktera promene:

a. Briga za povezanost organizacije i okruženja i za opšti pravac kretanja organizacije s obzirom na makroevolucione sile. Ova briga je stvar strategije promene čiji su akteri vrhunski menadžment odnosno vodeći političari, državnici i drugi pripadnici strateške elite.

b. Odgovornost za sprovođenje promene. Ovu ulogu ima ono što se, u

Mintzbergovom konceptu organizacione strukture, naziva "središna linija" u organizacijama i u državi. Razume se, i strateški vrh se bavi sprovođenjem promena ali glavninu aktivnosti nosi "središna linija"..

c. Primaoci promene, zadnja uloga u procesu promene koju imaju oni

na koje su izvedene promene imale najveći uticaj. Njihove reakcije izražavaju političku i upravljačko-kontrolnu dimenziju promene tj. kazuju ko ima koristi od promena a ko podnosi štete izazvane promenama. Najveći broj tenzija do kojih dolazi u organizacionim promenama je direktna posledica razdvojenosti onih koji vode i sprovode promene od onih koji su podnosioci posledica promena bez moći da na njih utiču.


14

7. Tri ukorenjene iluzije u vezi sa promenama

Standardan i duboko ukorenjen pogled na svet kao sudbinski određen niz događaja i procesa, podržan klasičnom naukom koja se, sve do modernih vremena, bavila isključivo izučavanjem kretanja jednostavnih, lepo organizovanih, sistema (analitičko mišljenje) i politikom koja zasniva svoje razumevanje sveta i delovanje na agregatnim parametrima neorganizovane kompleksnosti (statistički tretman problema) je izvor dve osnovne i jedne iz njih izvedene iluzije u vezi sa promenama. Iluzija o linearnosti procesa promena je ono mišljenje koje kaže da se proces promene sastoji iz aktivnosti poređanih u niz u kome svaka aktivnost sledi sebi prethodnu. Prema ovom mišljenju, kada se obavi zadnja aktivnost u ovom lineranom nizu poslova promene, obavljena je nameravana promena. Ovo mišljenje je zasnovano na shvatanju entitita na kome se vrše promene kao mehaničkog sistema, sačinjenog od delova koji se komponuju jedan sa drugim bez ikakvog sistemskog efekta, prosto kao niz, kolekcija, uređenih i međusobno nezavisnih i nereagujućih elemenata. Reč je o iluziji jer je svaki entitet na kome se vrši promena – organizacija, društvo itd. – jedna vrsta mreže u kojoj nestaju linearni lanci pa takav mora biti i proces promene u njima. Iluzija o predvidivosti toka promene zasniva se na determinističkom viđenju sveta i procesa u njemu. Prema ovoj iluziji, sve je predvidivo pa, shodno tome, svaki proces promene može biti veoma detaljno i u potpunosti pouzdano planiran i prema planu do kraja izveden. Prava priroda stvari je drugačija, veoma je daleko od Njutnovskog determinizma i potpune predvidljivosti budućnosti. Organizacije su stalno opterećene dilemama, slučajnostima, neočekivanim događajima itsl. Dakle, nema prirodnih mogućnosti da se sa dovoljnom pouzdanošću predvidi tok promene, pogotovu one koja je kompleksna. Iluzija o kontrolabilnosti procesa promene je direktna posledica dve prethodne iluzije. Ona kaže da se promena može precizno voditi, korigovati, doterivati itd. Iluzija o kontrolabilnosti prenebregava prirodnu činjenicu da su ljudske organizacije tipičan slučaj organizovane kompleksnosti u kojoj caruju povratne sprege, nelinearnosti, slučajnosti i primetna haotičnost.

Prema jednom izvoru proces promene je sličan splavarenju niz neispitanu reku. Sve što se zna je težnja da se splavom dođe do željene tačke na toku reke a da se pri tome računa na mnoštvo nepoznanica, teškoća i slučajnosti koje treba uspešno izbeći odnosno prevladati. I to je zadatak svih koji se nalaze na splavu, svakog sa svojom ulogom, uključivo i nekog izveštača o tome šta se sve zbivalo. Ali, nema garancije da će se dosplavariti tamo gde se želi. Sve drugo je sasvim moguće: odustajanje negde na putu, prevrtanje splava, konflikti tokom splavarenja, različiti doživljaji i iskustva sa splavarenja itd.


15

8. Pitanje na kraju ovog rada Kakve su, u opštem slučaju, do sada obavljene promene u organizacijama i društvu u celini, u Srbiji i koje su karakteristike onoga što ih je nadahnjivalo, oblikovalo, omogućilo, sprečilo, ograničilo itsl? Prema našem nalazu, najveći broj nameravanih promena obavljen je sa ishodima koji nisu saglasni – često su veoma nesaglasni - sa javnim očekivanjima i obećanjima pri najavi tih promena.

Šta je razlog ovome: (a) skriveni interesi glavnih aktera, (b) kulturni kontekst u kome se vrše promene, (c) vladajući politički sistemi u Srbiji od II Svetskog rata do danas, (d) nesposobnost političkih elita, (e) odsustvo nacionalne elite potrebnih kapaciteta ili odsustvo njenog posvećenog i odgovornog angažovanja na promeni privrede i društva u Srbiji, (f) nedostatak materijalnih resursa potrebnih za promene, ili nešto drugo? Odgovore na ovo i druga pitanja u vezi sa promenama u privredi, drugim sektorima i društvu u celini u Srbiji prepoznao sam – iz naslova i kratkog sadržaja - u radovima koji će biti saopšteni na ovom skupu. Ali, rad ovog skupa neće, naprosto jer je to nemoguće, iscrpsti do u potpunosti objašnjenje ukupnog problema promena koje su u toku i/ili pred kojima su privreda i društvo u Srbiji. Objašnjenjima nađenim u radovima za ovaj skup dodajemo, u najkraćem, sledeću našu napomenu. Društvo koje je načinjeno i koje se ponaša tako da većina njegovih gradivnih elemenata saučestvuje u delovanju prirodnog zakona o rastućoj entropiji – kakvo je srpsko društvo bilo tokom dugog vremenskog perioda, sa sasvim kratkim prekidima, ojačano u ovom entropijskom smeru sistemom samouprvaljanja, potpomognuto "zlatnim dobom" tokom 1950-1980-tih godina u celom svetu i dodatno ojačane njegove entropijske karakteristike vladavinom nereda, lopovluka i nacionalne mitomanije tokom 1990-2000. kao i bespoštednom borbom za vlast i privilegije nakon 5.10.2000. – formiralo je posebne individualne, organizacijske i nacionalne karaktere koji ne žele većinu potrebnih promena. Potrebne promene na putu ka Evropskoj uniji su dominantno promene ka uređenosti, ispunjavanju obaveza, poštovanju zakona, odsustvu samomolje, praktikovanju javne odgovornosti, jačanju konkurentnosti privrede i kompetentnosti institucija itsl; sve u svemu u pitanju su promene koje su usmerene na smanjenje društvene entropije. U Srbiji danas prisustvujemo sudaru između rastuće entropije – što je "prirodno" stanje stvari - i pokušaja da dođe do pada entropije – što je "neprirodno" stanje stvari. Koristimo kvalifikaciju "prirodno" da njome označimo odsustvo potrebe za naporima da se takvo stanje održi, nasuprot kvalifikaciji "neprirodno" koja označava nužnost napora (tehnički rečeno, neg-entropije) da se takvo stanje inicira i održava. Ovaj trajući sudar čini problem promena u Srbiji veoma teškim, sa neizvesnim ishodima i, u svakom pogledu, istorijski zanimljivim singularitetom. Šta činiti u vezi sa ovim


16

singularitetom? Ako ga već imamo on je izazov za one koji smisao života i rada vide u rešavanju problema; nešto slično posvećenom naučniku, umetniku ili majstoru koji ne bi podneli svet u kome je svaka potreba za kreacijom iscrpljena i u kome sve stoji. Šta sa ostalima? Oni će igrati ulogu više ili manje voljnih i više ili manje zainteresovanih primalaca promena i njihovih posledica. Literatura [1] J. Gharajedaghi: Systems Thinking: Managing Chaos and Complexity,

Butterworth Heinnemann, 1999. [2] R. Kanter, B. Stein, T. Jick: The Challenge of Organizational Change, The Free

Press, 1992. [3] G. Weinberg: An Introduction to General Systems Thinking, Dorset House,

2001.

Formiranje nacionalnog kulturnog konteksta Srbije u 19. veku _____________________________________________________________________

17

Mr Dušica Semenčenko1

FORMIRANJE NACIONALNOG KULTURNOG KONTEKSTA SRBIJE U 19. VEKU I NJEGOVE IMPLIKACIJE NA RAZVOJ

INOVACIONE KULTURE

Apstrakt: U radu se analizira nastanak savremenog nacionalnog kulturnog konteksta u Srbiji. Uzimajući za presudni period početak XIX veka, kroz obrazac industrijalizacije u regionu, dolazimo do faktora koji su uslovili kulturni kontekst i sledstveno, odnos prema preduzetništvu i inovacionu kulturu čiji se uticaji osećaju i početkom XXI veka.

Ključne reči: nacionalni kulturni kontekst, inovaciona kultura, industrijalizacija, poljoprivreda, kolektivizam SHAPING SERBINAN NATIONAL CULTURAL CONTEXT IN 19–TH

CENTURY AND ITS IMPLICATION ON INNOVATION CULTURE DEVELOPMENT

Abstract: The paper analizes the emergence of the contemporary national

cultural context in Serbia. Taking the beginning of the 19th century as the crucial period, we have used the model of industrialization in the region to assess tha factorss which determined the cultural context and consequently, the innovation culture and attitudes entrepreneurship, whose impact is being felt also in the the beginning of 21st century.

Key words: national cultural context, innovation culture, industrialization, agriculture, collectivism 1. Uvod

Istražujući uzročno-posledične veze makroekonomskih politika i tehnološkog razvoja, inovacione sisteme (nacionalne) vidimo kao pozornicu na kojoj se susreću svi akteri u ovim odnosima. U radu ćemo se baviti sociološkim, kulturološkim, ekonomskim i istorijskim činiocima koji su uticali na formiranje nacionalne inovacione kulture u Srbiji, a koja u mnogome utiče i na oblikovanje nacionalnih inovacionih sistema.

1 Mr Dušica Semenčenko, Institut Mihajlo Pupin, Centar za istraživanje ravzoja nauke i tehnologije, 11000 beograd, Volgina 15, [email protected]


18

Inovacioni sistemi zavise od kulturne osnove na kojoj nastaju - sistema vrednosti, pravila, običaja, verovanja i podsticaja koji upravljaju načinima rada i proizvodnje, i načinima na koje funkcionišu institucije u određenom društvu (državi). Kultura je ta koja determiniše podsticanje kreativnosti, preuzimanje rizika u stvaranju novog, preduzetništvo, razmenu znanja i ideja u datom društvu.

Inovacionu aktivnost unutar nacionalnog sistema posmatramo i kao sociološki proces, tj. kao kompleks interakcija internih i eksternih faktora, sa ciljem obavljanja tehnoloških i drugih inovacija na različitim nivoima. Sa ovog aspekta, faktori od uticaja na inovacione procese mogu biti objektivni i subjektivni, makro i mikroekonomski, odnosno eksterni i interni. Kultura kao skup bitnih svojstava jedne društvene grupe (populacionog agregata) – povezuje članove određene zajednice, što njihovim odnosima i interakcijam daje strukturu i sistemska obeležja i generiše osećaj pripadnosti grupi. Za razliku od kulture kao delatnosti, predmet našeg interesovanja je kultura kao opšte svojstvo ili kontekst. Usvojićemo definiciju nacionalnog kulturnog konteksta prema kojoj je on “kolektivno programiranje uma koje razlikuje članove ljudskih grupa jedne od drugih… interaktivni agregat zajedničkih karakterisitka koji utiče na odgovor ljudskih grupa na njihovo okruženje.” [1] Sistem vrednosti je komponenta nacionalnog kulutrnog konteksta. Vrednosti su one predstave posredstvom kojih pojedinci uspevaju da prepoznaju i ustanove ono što je prihvatljivo, važno i poželjno za njih kao članove grupe. Operacionalizacija tih vrednosti su norme ponašanja, društveno verifikovane dužom tradicijom “pravila ponašanja koja odražavaju ili otelovljuju vrednosti jedne kulutre” [9]. Da bi mogli da donose svoje odluke subjekti moraju da imaju relevantne informacije o tome šta će i kako odlučivati drugi. Procesi selekcije kulturnih obrazaca izdvojili su i sačuvali one koji su najefikasniji za usklađivanje sa odlukama preostale populacije subjekata, na način koji traži najmanje resursa, vremena i napora. Unutar nacionalnog konteksta, kulturna obeležja jednog naroda nisu genetski predodređena, pre su proizvod učenja na osnovu odgovora na različite unutrašnje i spoljne činioce. Ona se prenose s naraštaja na naraštaj zadržavajući prepoznatljiv kontinuitet, ali i menjajući se i evoluirajuću u zavisnosti od toga kakvim se sve spoljnim impulsima i pritiscima, izazovima, šansama i pretnjama društvo mora, ili želi da se prilagodi. Ozbiljna ograničenja su prema tome, vezana za unutrašnje faktore izrastaju iz tradicionalne kulture, pa je poznavanje sopstvene istorije obavezna prepostavka i za istraživanje koje je predmet našeg rada.

Inovaciona kultura je osnova za ostvaranje i razvoj inovacionog mentaliteta i posledično regulator inovacionog ponašanja unutar sistema, a s druge strane ona reflektuje promenljive uslove spoljnih društveno-ekonomskih, institucionalnih i organizacionih faktora koji utiču na formiranje i razvoj inovacionih sistema na svim nivoima.

Ljudi pripadaju mnogim različitim “ljudskim grupama”, u isto vreme smo deo naroda, pola, generacije, i organizacije. Svaka od ovih grupa ima kulturu i svaka kultura utiče na ponašanje članova grupe. Fokusiraćemo se samo na jednu od ovih


19

kultura – nacionalnu kulturu koju ovde u najkraćem opisujemo kao “skup kolektivnih verovanja i vrednosti koje razlikuje ljude jedne nacionalnosti od drugih”. [1] 2. Formiranje srpskog nacionalnog kulturnog konteksta Stanje društva u određenom trenutku i istorijskom konteksu kad počinje proces hvatanja koraka sa razvijenim društvima utiče na pravac razvoja pored svih endogenih i egzogenih elemenata. U našem slučaju to je početak XIX veka u Srbiji, nakon I i II srpskog ustanka, početak stvaranja nezavisne države, i počeci modernizacije i industrijalizacije. Srbija je u tom trenutku bila periferna i zakasnela zemlja u odnosu na većinu zapadnoevropskih zemalja u kojima je poodmakla Prva industrijska revolucija. Zakasnele zemlje i/ili periferne zemlje, mogu samo uslovno da izvuku pouke iz istorijskih iskustava predvodnika u industrijalizaciji. [3] Gotovo u isto vreme počeo je i industrijski razvoj nekih drugih evropskih, perifernih zemalja kao što su Švedska, Danska i Švajcarska. Danas, za ove države znamo da su se uspešno razvijale, svaka na svoj specifičan način, i da su prema većini pokazatelja među najrazvijenim državama početkom XXI veka. Nameće se pitanje zašto u Srbiji nisu primenjene slične uspešne strategije kao u Švedskoj, Danskoj i Švajcarskoj? Pred svima je stajala mogućnost “ hvatanja koraka u razvoju», međutim, iako se čini da to znači kopiranje prakse uspešnijih zemalja, jer uvek obuhvata i korišećnje tuđih modela, što se i očekuje od zemalja koje su u tom procesu, gotovo uvek dolazi, na značajan način, do divergencija od prakse zemalja koje služe kao model. Učenje onoga što su drugi već uradili najčešće nije lako, a pravo kopiranje gotovo uvek je nemoguće. Srbija s jedne strane, nije imala, u datom trenutku, uzore, a s druge strane, nije imala ni istu poziciju ni iste mogućnosti u svetskoj privredi kao tipične evropske zemlje, tako da je proces modernizacije i industrijalizacije na neki način stogodišnji ciklus kriza čiji su koreni u XIX veku a simptomi su se osećali sve do Drugog svetskog rata. Zaostalost, koja se pretvorila u sindrom, višestruko je prouzrokovana, tako da je bilo malo propuštenih prilika. Postojali su unutrašnji, nasleđeni uticaji - istorijski koreni srpskog razvojnog puta, i spoljni uticaji, pod kakvim je privredno-političkim pretpostavkama Srbija dobila nezavisnost i kakve su bile ekonomske i političke implikacije povezivanja srpske nacije u sistem svetske privrede. “Osmanska imperija i Habzburška monarhija su unutar svojih zaostalih feudalnih sistema, jedna azijska i jedna srednjoevropska, zarobljavale u presudnim momentima evropske modernizacije jugoslovenski istorijski prostor, postavljajući upravo tu granicu inovacijama, ali i promovišući ga u perifiriju udaljenu od glavnih centara jedne «privrede sveta» koju je činila Zapadna Evropa.” [4] Upravo ta vekovna zavisnost formira jednu od osnovih, upadljivih karakteristika srpskog nacionalnog kulturnog konteksta, a to je odsustvo sklonosti da se slede pravila, naročito državna, kao i labavi etički standardi. Antipatija prema


20

tuđim državama proteže se, logikom istorijske inercije na državu kao takvu, uključujući i sopstvenu nacionalnu državu, kao i odsustvo privrženosti u shvatanju i primeni kako formalnih tako i neformalnih pravila koji je snižavao društvenu efikasnost, ne samo na nivou pojedinca već i same države tj. njenih institucija. Tako je u Srbiji nastala ona «kulutra rada koja se suprotstavlja koliko disciplini monotone industrijske civilizacije toliko i kreaciji, višoj kompetenciji i boljem kvalitetu». [5] Ukratko ćemo opisati lanac uzročno – posledičnih događanja s početka XIX veka koji su pokrenuli pomenute cikluse kriza i okovali srpskog «tehnološkog Prometeja». U nastavku ćemo pokušati da, prikazani model (slika 1) industrijalizacije u regionu[2] primenimo na Srbiju u XIX i početkom XX veka kada se odvijaju prva i druga industrijska revolucija. Model industrijalizacije se odnosi na region budući da su granice nacionalnih država imale mali značaj u vreme rane industrijalizacije, pa je tako po našem mišljenju, primenjiv i za Srbiju, za koju je, zbog stalnih promena granica i upravnih reformi, gotovo nemoguće uspostaviti u dužem periodu statistički sled kao posebne nacionalne države u celom posmatranom periodu. Indikatore nacionalne privrede u obliku statističkih pokazatelja u ovom modelu ne prikazujemo i koristimo ih samo uslovno, kako bi se formirala celovita slika koju čine kako materijalni tako i nematerijalni činioci razvoja, a to su: 1. država, 2. poljoprivreda, 3. stanovništvo, 4. kapital, 5. obrazovni sistem, 6. prirodni resursi, 7. izvoz/uvoz, 8. tehnički napredak.


21

Slika 1. Model faktora industrijalizacije u regionu Izvor: Kiesewetter, Industrialisierung und Landwirschaft, 743[2]

1. Država je uticila dvojako na industrijalizaciju Srbije, a time i na njen sveukupni

dalji razvoj. Nasuprot mera reformske politike - zakonski su sputavane snage tržišta i konzerivane kvazifeudalne privredne strukture. Nedostatajale su i društvene reforme sprovedene odozgo – dekretom:

• Učinjene su značajne izmene u agrarnom, trgovinskom, zanatskom i porodičnom pravu.

• Državna politika reformi je bila kolebljiva (jednom započete reforme država je pokušala da zarobi), tokom celog XIX i prve polovine XX veka.

INDUS-TRIJALIZACIJA

Poljopirvreda naturalna privreda

uvoz/izvoz

Država (reforme) podsticanje

zanata infrastruktura

Stanovništvo potencijal radne

snage migracije

Kapital (privatni + državni) banke,

štedionice investicije

Obrazovni sistem

školstvo obrazovanje

Resursi (prirodni)

kameni ugalj, gvozdena ruda,

drvo, mrki ugalj, voda treset nafta

Tehnički napredak

rukovodići sektori prethodni i

povratni efekti

Izvoz/uvoz unutrašnja, među-regionalna i među-

narodna tržišta

F2F1

F3

F4 F5

F6F7

F8

jaki i/ili slabi uzajamni podsticaji/efekti slabi podsticaji/efekti


22

• Dugo se zadržala organizacija rada u obliku porodične privrede. Porodično ustrojstvo – proširena porodica – zadruga, bilo je odbojno prema promenama, a sistem seoske porodične privrede odbojan prema modernizaciji. Uspostavljena institucionalizacija privatnog vlasništva dovela je do usitnjavanje zemljišnog poseda. Izostala je koncentracija zemljišnog poseda i često je dolazilo do gubitka poseda.

• S jedne strane zakonom je proglašena sloboda zanata – a s druge zabranjena je prodaja zanatske robe na selu.

2. Poljoprivreda je bila primarni sektor ukupne privrede za dugi niz godina i potencijalni izvor radne snage koja bi bila nosilac industrijalizacije, ali radna snaga je još dugo ostala vezana za poljoprivedu. U poljoprivredi je započeta, a zatim propuštena agrarna revolucija. • Posledica je bila stalna nedovoljna zaposlenost poljoprivrednog stanovništva.

Mešoviti zanatsko-poljoprivredni načini zarade. • Zbog male kupovne moći stanovništva i potražnja za potrošnim i

investicionim dobrima je mala (niske tržišne kvote, niski dohodak, visoka zaduženost).

• Izostala je mogućnost da se preko unutrašnjeg tržišta pokrene industrijalizacija.

• Proizvodnja industrijskih biljaka je bila nedovoljna. • U celom periodu je prisutna sveukupna niska produktivnost poljoprivrede.

3. Stanovništvo se progresivno uvećavalo, najpre naseljavanjem iz Austrougarske i Turske, a zatim i nadprosečnom stopom nataliteta. Za takav rast stanovništva je karakterističan: • Kolektivni način života i privređivanja usled čega nije postojala ekonomska

regulativa stope rađanja. • Stupanje u brak nije bilo povezano sa sticanjem imanja, jer je imovina bila

zajednička. • Osnivanje porodice je bilo prihvatljivo iako nije postojala dovoljna

ekonomska osnova za njeno izdržavanje. • Kao kolektivna institutcija zadruga je bila slabo prilagodljiva promenljivim

ekonomskim uslovima. • Uprkos krizi u ishrani (zbog seče šuma, radi uvećanja obradivog zemljišta,

promenio se i način ishrane, sve manje je zastupljeno meso i mlečne prerađevine, a sve više žitarice) nije došlo do smanjenja stope rađanja.

Zakonodavstvo je uticalo na trajno očuvanje seoske porodične privrede što je uslovilo: • Kombinovanje poljoprivredne sa vanpoljoprivrednim oblicima zarade, • Stalno prilagođavanje promenljivim zahtevima za prihodom, • Slabu prostornu pokretljivost stanovništva, • Samo periodični rad daleko od kuće, • Rasprostranjenost kućnih zanata, «torbarenje», «kućarenje», • «Rurbanizaciju» i «rustifikaciju» gradova.


23

4. Kapital U celokupnoj nacionalnoj privredi postojao je manjak kapitala. Državni sistem banaka bio je nerazvijen, a i zadružni pokret tek u začetku. • Sama država je bila kreditno prezadužena. Početni signal za uzmanje stranih

državnih zajmova bila je izgradnja železnice utvrđena Berlinskim kongresom. Ugovori iz 1878. natovarili su srpskoj državi, obavezom izgradnje železnice, teško finansijsko breme kredita, i postavile osnov austrougarskoj privrednoj hegemoniji na prostoru ne samo Srbije već celog Balkana.

• Krediti, kao privredna neminovnost, su bili ograničeni na mali krug korisnika. Odobaravanje kredita je pri tom bilo povezano sa složenim formalnostima. Subjekti koji treba da izvrše inicijalna ulaganja nisu isti subjekti koji za finansiranje tih ulaganja imaju potrebana novčana sredstva. Kome je bio potreban mali iznos za kratko vreme bio je upućen na privatne kreditore, uglavnom seoske trgovce ili bogate seljake – «zelenaše». Stoga su se razvili lokalni lihvarski poslovi. S jedne strane kamatna stopa od 100% bila je svakodnevna pojava, a s druge strane nepismeni dužnici bili su meta različitih malverzacija pa se dužnička kriza srpskog seljaštva surovo zaoštrila. Oformljeni su ogromni seljački dugovi, koji su se nametnuli kao jedan od najkrupnijih ekonomsko-političkih i državnih problema.

• Za valjano funkcionisanje tržišne privrede potreban je delotvoran, nezavisan i prema svim subjektima jednako orijentisan sudski sistem.

• Privređivanje orijentisano prema pukom preživljavanju sputavalo je razvoj tržišnih oblika privređivanja. Vekovni nulti rast u primarnom sektoru poljopirvredi – u korenu je sasekao mnoge podsticaje ka modernizaciji.

• Manjak kapitala, zemljišta i alatki uticao je negativno i na mogućnosti iskorišćenja raspoložive radne snage.

• Carinski rat (1906-1911.) je podstakao strane finansijere da više ulažu u Srbiju. Mnogi fabrikanti su prešli na izradu svojih proizvoda u Srbiji, učestvovali su u osnivanju kreditnih zavoda i direktno investirali u privatna preduzeća.

5. Obrazovni sistem. Učinjeni su brojni propusti u oblasti društvenih reformi, obrazovne i socijalne politike. • Stalna slabost rasta nepoljoprivrednih sektora i neusaglašenost na tržištu rada

formirali su i potražnju za odgovarajućim kadrovima. • Kvalifikacije nisu odgovarale profesionalnim potrebama. • Napravljen je raskorak između raspoloživih i upotrebljivih znanja za privredu. • S jedne strane zanemarivano je osnovno obrazovanje, a s druge strane došlo je

do hiperprodukcija srednje i visoko obrazovanih. 6. Resursi. Većina prirodnih resursa neophodnih za započinjanje prvobitne

industrijalizacije, kao što su kameni ugalj, gvozdena ruda, treset i nafta u Srbiji tog vremena nisu bili eksploatisani. Osnovni prirodni resurs je obradivo zemljište, šume – stanište i plodovi za ishranu stoke i kao drvo za građu ili gorivo, voda – reke u funkciji migracija stanovništva i izvoza i uvoza. Kasnije je započeto iskopavanje i prerada ruda, pre svega rude bakre.


24

7. Izvoz-uvoz. Tokom celog perioda sirovine su bile osnovni izvozni artikal. Evidentan je nedostatak strukturnih pretpostavki za lančane efekte izvoza sirovina. • Pritisak konkurencije industrijskih zemalja nije pretvoren u strategiju

napretka. • Nije moglo doći do porasta potpuno zadovoljene domaće potražnje na osnovu

zarade od izvoza. • Izvozom sirovina i prehrambenih proizvoda nije bilo moguće proizvesti ni

prethodne ni naknadne podsticaje za industrijski rast. • Zbog niskog nivoa specijalizacije zanata i kvalifikacija, bilo je isključeno

osvajanje novih tehnologija i ofanziva izvoza uz pomoć visoko specijalizovanih kvalitetnih proizvoda. To je jedan od razloga što je propalo ono što je uspelo u Švedskoj, Danskoj i Švajcarskoj – nije došlo do povezivanja više sekotra proizvodnje koje bi razvile posebne tehnologije, konkurentne na svetskom tržištu koje bi najpre putem širenja unutrašnjeg tržišta i raznovrsnosti asortimana stvorile utemeljenu nacionalnu privredu koja će u budućnosti biti otporna na perfirerizaciju.

• Cenu zaštite domaće industrije platili su potrošači, velikim cenama za slab kvalitet. Protekcionizam nije pomogao da se dostigne ni značajan porast i usložnjavanje industrijske proizvodnje.

Tek u vreme Carinskog rata, 1906-1911. srpska industrija doživljava veliki uzlet. U osnovi je stajalo sticanje novih trgovinskih partnera, novih izvoznih tržišta što je značilo ogroman korak u nezavisnosti od Austrougarske (1905. godine 86% proizvoda izvozilo se u Austrougarsku, a 1910. 26%).

8. Tehnički napredak Industrija je mnogo više proizašla iz zanatstva nego iz protoindustrije. • U Srbiji nije važila teza da se zakasneli razvoj zasniva na teškoj industriji -

prehrambena industrija je postala vodeći sektor tehnološkog preobražaja. • Slaba potreba za mašinama u agrarnim industrijama (zbog nedostatka

investicionog kapitala) dovela je do izostanak «spin-off» efekta u sektoru proizvodnje.

• Tekstilna industrija je imala najdinamičniji rast. Tehnički napredek je bio uslovljen strukturnim problemima razvoja industrije – a to je pre svega bila skupa i loša proizvodnja, koja je bila nekonkurentna po cenama i kvalitetu na stranom tržištu. • U celom peridu je prisutan nedostatak kapitala i zavisnost od stranih kredita. • Nizak nivo potrošnje na selu nije delovao podsticajno na preduzetništvo. • Evidentan je nedostatak kvalifikovane radne snage • Preduzetništvo nije bilo spremno na ulaganje i novine. • Postojeći prirodni resursi nisu bili dovoljno iskorišćeni. Značaj protoindustrijskih zanatskih krajeva (kao što su istočna Srbija – (Pirot) - tkanje tepiha i platna, grnčarstvo obrada drveta, južna Srbija (Leskovac i Vranje) - užarstvo, tkanje, obrada kamena i drveta, centralna Srbija - tkanje tepiha, obrada


25

kamena i drveta, zapadna Srbija (Užice) - grnčarstvo tkanje platna, obrada naimirnica i drveta) za industrijalizaciju je bio mali iz sledećih razloga: • Mali obim i struktura kućnih zanata. • Zadatak protoindustrijalizacije – raščlanjenje arhaičnih oblika privrede od

modernih, tržišnih načina proizvodnje nije ispunjen. Proizvodnja i prodaja najvećeg dela zanatskih proizvoda koji su sada iznošeni na tržište, zadržale su arhaična svojstva.

• Kućni zanati kasnije postaju izloženi velikom pritisku konkurencije strane fabričke proizvodnje.

• U nekim regionalnim centrima zavladali su kapitalistički proizvodni odnosi – ali u obliku kaparaškog sistema.

• Javljaju se pojedine grupe koje se postepeno zapošljavaju u rentabilinijim vanpoljoprivrednim sektorima.

2.1 Patentna aktivnost kao pokazatelj inovacione kulture

Ocena tehnološkog nivoa Srbije krajem XX veka, dobijena agregiranjem ocene tehnološkog nivoa izabranog skupa zemalja, a postupkom sinteze odabranih pojedinačnih naučno-tehnoloških i opštih indikatora, pokazuje da je on veoma nizak.[6] Ovo nije bio jedini podsticaj za bavljenje predmetnom temom. U prethodnim istraživanjima, baveći se patentnom aktivnošću u Srbiji od dvadesetih godina XIX veka do početka XXI veka, suočili smo se sa pokazateljima veoma niske nacionalne inventivnosti.[7]

U pokušajima da otkrijemo prvi registrovani patent u Srbiji čiji je autor državljanin Srbije, zašli smo dublje u problematiku ne samo industrijskog i opšteg tehnološkog, već i institucionalnog razvoja u Srbiji u XIX i početkom XX veka.

Početkom druge polovine XIX veka u Srbiji je osim vojnih preduzeća radila samo jedna fabrika čoje i sukna, jedan parni mlin i topionice u rudnicima. Zanatlije organizovane u sistemu esnafa nasleđenom iz prve polovine XIX veka pružale su postojan otpor razvoju industrije, a na ruku su im išli i protivrečni zakoni.

I sama struktura industrije, pokazuje slabu inovativnu sposobnost društva. Razvijeniji je deo industrije koja se bavi proizvodnjom sredstava za ličnu potrošnju, nego onaj koji se bavi proizvodnjom sredstava za proizvodnju (neočekivana posledica razvoja železnice koji nije doveo do većih sppin-off efekata). [2]

Međutim, ovaj drugi sektor industrije, čiji su počeci u ekstraktivnoj i topioničkoj industriji, vojnoj industriji i razvoju železničkog saobraćaja, značajan je za razvoj tehnike i uvećanje broja inženjera i tehničara.

Najveći broj inženjera bio je građevinske i mašinske struke (početkom devedesetih godina deluju i prvi inženjeri elektrotehnike - 1892. a 1894. godine uvode se na Tehničkom fakultetu Velike škole predmeti primenjena fizika i tehnička fizika sa elektrotehnikom (gotovo istovremeno teku dva pravca u industrijalizaciji razvoj železnice i elektrifikacija).


26

Značajni pronalasci ili inovacije određenih proizvoda ili postupka koji su nam za sada poznati, a za koje nemamo podatke da su u Srbiji ili u inostranstvu registrovani kao patenti, dela su, sa retkim izuzecima, srpskih inženjera, koji su se regrutovali iz emancipovanijih i imućnijih slojeva srpskog društva.

Potencijalni rasadnik inovatora bio je sloj tehnički obrazovanih stručnjaka - zanatlija - svršenih đaka zanatlijsko-tehničkih škola. Najveći broj zanatlijskih škola bio je u tekstilnoj struci.

Javnost nije bila naklonjena razvoju tehnike i preduzetništva. Stoga i odnos prema inženjerima i tehničkom osoblju nije bio iskreno blagonaklon. Ovakav stav javnosti formiran je verovatno zbog (u prethodnim periodima izgrađene) sklonosti ka egalitarizmu proisteklom iz kolektivizma, što ćemo kasnije obrazložiti. U takvoj socijalnoj strukturi se svako ko je različit pogotovu u pozitivnom smislu, a u ovom slučaju to su pojedinci koji iskaču iz mase neobrazovnih sunarodnika, ne prima blagonaklono nego se čak vidi kao “rđav čovek”. [7]

S druge strane zaštita patenata nije bila primarna delatnost u zaštiti industrijske svojine. Nakon pristupanja Pariskoj konvenciji doneta su dva zakona 1884. godine - Zakon o zaštiti mustara i modela i Zakon o zaštiti fabričkih i trgovačkih žigova. Izostavljano je donošenje zakona o patentima. Malobrojni domaći inovatori, nisu bili dovoljno konkurentni ni podržani na domaćem tržištu, a u odnosu prema stranoj konkurenciji bili su inferiorni. Jedna od prvih dokumentovanih inovacija vezana je za vojnu industriju, a to je puška “Mauzer Koka” koju je konstruisao general i inženjer Kosta Koka Milovanović 1880. Zanimljivo je da je i prvo spomnjinje srpske inventivnosti vezano za vojnu industriju za izradu topova u Beogradskom arsenalu 1807-08. godine.[8]

3. Zaključna razmatranja

Pokušali smo da istražimo efekte nacionalne kulture na naklonost, ili

nenaklonost prema inovacijama, i korene nacionalne inovacione kulture u Srbiji. Niz faktora (i njihova konstelacija) nepredvidivih, spoljnih, unutrašnjih, a manje s namerom nastalih i planiranih, uticao je na formiranje odnosa prema preduzetništvu, inovacijama, sticanju novih znanja u Srbiji. Nacionalni kulturni kontekst, pa i inovaciona kultura iz njega proistekla, nastajao je uglavnom spontano, pod uticajem pomenutih činilaca, ali i formalnih institucija koje su se istovremno gradile. 1. Regionalni karakter kulturnog konteksta. Regionalni pristup analizi industrijalizacije pružio je mogućnost za destilisanje onih komponeneta kulturnog konteksta proizašlih iz specifičnih okolnosti pri nastajanju srpske države u XIX veku, koji se ne mogu odnositi na druge regione u kojima su tada živeli Srbi, npr. na Vojvodinu, Crnu Goru, Makedoniju. To opet ne spori činjenicu da su mnoge druge kulturne komponente, izgrađene i prenošene u dugim, prethodnim periodima, čineći


27

tradicionalnu nacionalnu kulturu, bile zajedničke i karakteristične ne samo za Srbe već i druge narode na Balkanu. [10] 2. Antipatija prema tuđim državama i prema nacionalnoj državi. Činjenica da su Srbi dugo živeli pod tuđinskom vlašću i da su strane zemlje i nakon dobijanja samostalnosti, uticale na sudbinu države iznedrila je ovu karakteristiku srpskog kulturnog konteksta koja traje i u XXI veku. Taj odnos antipatije i odsustva volje da se slede pravila preneo se i na niži tip organizacije kao što je preduzeće, a dalje je negovan u drugoj polovini XX veka kroz ustanovu samoupravljanja. U tom smislu jedan od zaključaka bi mogao biti da postoje nacionalni kulturni konteksti koji idu na ruku razvoju inovacione kulutre koji je podstiču i oni koje za takav razvoj predstavljaju smetnju i teško savladivu prepreku 3. Značaj zemlje u formiranju društveno-ekonomskih odnosa. Ističemo jedan faktor a to je: “ekonomski i socijalni značaj vlasništva zemlje... koji je uticao na sprečavanje rasta preduzetništva van poljoprivrede». Jaka vezanost za zemlju oblikovala je porodične odnose, odnos prema vlasništvu, i tržišišne odnose, uticala je na način ishrane, kvalitet života, odnos prema radu. Opredeljenje države za poljoprivredu kao osnovnu proizvodnu delatnost i poljoprivredne proizvode i sirovne kao osnovne izvozne artikle nije bilo dosledno. Vezanost za zemlju proizvela je jako izraženi element kolektivizma i «egalitarni sindrom» kao socijalnu bolest našeg društva do današnjih dana. 4. Preovlađujući faktor kolektivizma2. Kako kolektivizam utiče na preduzetništvo i inovativnost? Onaj ko više doprinosi nego što biva nagrađen gubi deo motivacije za bilo koji oblik dopirnosa opštem napretku, onaj ko dobija više nego što doprinosi, smanjuje svoj radni doprinos, preduzetničko pregnuće i druge oblike participacije u razvojno relevantnim aktivnostima. Najsigurniji put ka stagnaciji vodi preko redistributivnog ponašanja, kad društveni subjekti gube stvaralačku motivaciju. On je suprotstavljen afirmaciji pojedinca. Potiskivanje pojedinca direktno znači gušenje i potiranje velikog dela energije koja je bitna za razvoj. Dok učenje i generisanje novih znanja iziskuje i pretpostavlja slobodu na individualnom nivou, kolektivizam dovodi do utapanja pojedinca u konformizam gomile. 5. Uloga ličnosti i institucija. Uprkos preovladavajućem uticaju kolektivizma, neosporan je značaj pojedinih, harizmatičnih ličnosti[11] na razvoj srpskog kulturnog konteksta, pre svega u oblasti pismenosti, umetnosti, prirodnih nauka, kvaliteta života, a manje ekonomije, politike, morala i etike3. Formalne

2 Tri dimenzije nacionalne kulture koje se odnose na pristup inovaciji bile su predmet istraživanje među zaposlenima u 4 velike korporacije koje su imale svoje organizacije u 30 različitih država širom sveta, a to su: izbegavanje nesigurnosti, individualizam i kolektivizam i udaljenost centara moći. Prema ovom istraživanju individualizam - kolektivizam ima posledice na vrstu izbora koji se prave u oblasti nagrađivanja i kompenzacije inovacija i učesnika u inovacionim aktivnostima. Što je jači kolektivizam društvo će više ceniti pozive pobornika ideje na multidisciplinarnu podršku inovacionom poduhvatu. [1] 3 «Teško je verovati da bi iz jednog kulturnog miljea koji je neprijatiljski orijentisan prema tržišnoj privredi (individualnoj) slobodi i demokratiji – mogla da iskrsne plejada društvenih


28

institucije države - pravne, ekonomske, zakonodavne itd. nastajale su, funkcionisale i razvijale se sa promenljivom efikasnošću. Institucije države utiču na sposobnost inoviranja obezbeđujući pravne slobode i ekonomsku stabilnost (što je sadržano u slobodi ugovoranja, slobodnom tržištu finansijskih instrumenata) i mogućnosti da svi oni koji imaju nove i perspektivne ideje pronađu potrebna sredstva za njihovu realizaciju. Moguće su inovacije i samih institucija, za šta je redak pozitivan primer bio tokom Carinskog rata, koji je prinudio Vladu na potpunu preorijentaciju tradicionalne ekonomske i trgovinske politike, na uključivanje novih tržišta, raznovrsnost izvozne ponude, poboljšanje saobraćajne mreže i jačanje privrednopolitičkih mera podrške na svim nivoima. Čini se da je u Srbiji ovakva vrsta podrške razvoju inovacone kulture bila retka i da je izostala u presudnim momentima, a prenela se istorijskom inercijom do savremenog doba. 6. Fleksibilnost društvenih sistema i njihova sposobnost menjanja i prilagođavanja promenama bitna je pretpostavka njihove dinamičke i svake druge efikasnosti pa i samog opstanka. Kako su interakcije kroz koje se vrše prilagođavanja prvenstveno na individualnom nivou kolektivizam smanjuje fleksibilnost i umanjuje razvojni potencijal i na ovaj način. A istorijske prilike su od Srbije tražile nezamislive sposobnosti prilagođavanja za optimalno iskorišćenje postojećih resursa i inovativnog potencijla i njihovo prenošenje na isplativije oblasti privrede. Nosioci modernizacije u Srbiji često su padali kao žrtve prvenstva politke pred ekonomijom i državne centralizovane kontrole nad privredom i upravom. Tesan pojas «kulturnih brana» koji nije samo srpski specijalitet,[2] znatno je uticao na zastoj srpskog razvojnog eksperimenta, ali je neosporan razvoj, napredak i modernizacija u svim sferama. Literatura [1] Scott Shane, S.Venkataraman, Ian MacMillan: Cultural differences in innovation

championing strategies, Journal of Management, Sept-Oct, 1995. [2] Mari-Žanin Čavić, Socijalna istorija Srbije 1815-1941,Clio, Beograd, 2004. [3] Ričard Nelson, The role of research done by universities and public laobratories

in inovation systems, DRUID Summer Conference, jun 2004, Elsinor [4] Smiljana Đurović, Evropski standardi života i rada i srpsko istorijsko iskustvo u

interakciji sa njima, Tehnologija, kultura i razvoj, zbornik radova 9, Beograd, 2002.

[5] Vlastimir Matejić, Razvoj Srbije u nastajućoj postindustrijskoj civilizaciji – okovati ili osoboditi tehnološkog Prometeja, Prilozi istraživanju naučnog i tehnološkog razvoja, Beograd, 2003.

[6] Dušica Semenčenko, "Sistemski pristup u kreiranju i upravljanju nacionalnim inovacionim sistemom - primer: izgradnja tehnološke infrastrukture", magistarska teza, Beograd, 2001.

inženjera koji su, poput američkih otaca osnivača, stvorili jedan institucioanlni ambijent što na tako srećan način povezuje slobodu, individualnu samorealizaciju i ekonomsku efikasnost.»[9]


29

[7] Đuro Kutlača, Sanja Popović, Dušica Semenčenko, Suzana Stamatović: Patenti u Srbiji krajem 19. početkom 20. veka, Ekonomika, Vol. XXXIV, No 9-10, p.244-252

[8] Vladimir Šolaja, Adela Magdić, Putevi srpskog inženjerstva tokom XIX veka, SANU, 1994.

[9] Ljubomir Madžar, Kultura kao činilac i ograničenje razvoja, Zbornik radova naučnog skupa “Kultura i razvoj”, Beograd, 2004.

[10] Trivo Inđić, Interakcija tehnologije i kulture na jugoslovenskom prostoru – Istorijska evidencija i osnovni nalazi, Tehnologija, kultura i razvoj, zbornik radova, Beograd, 1995.

[11] Slobodan Jovanović, Kulturni obrazaca, Beograd, 2005.

Koncepcija razvoja inovativne privrede u Republici Srbiji _____________________________________________________________________

30

Dr Marinko Bošnjak4

KONCEPCIJA RAZVOJA INOVATIVNE PRIVREDE I DRUŠTVA U REPUBLICI SRBIJI

Apstrakt: U ovom radu se celovito i interdisciplinarno sagledavaju mogućnosti i koncepcija razvoja inovativne privrede i kreativnog društva u Srbiji u predstojećoj razvojnoj fazi. U fokusu rada je identifikacija fenomena inovativnosti srpske privrede i društva kao kompleksnog razvojnog preobražaja zasnovanog na novoj razvojnoj i tehnološkoj paradigmi i kulturnom obrascu savremenog sveta. Srbiji je potrebna nova koncepcija i strategija razvoja privrede i društva zasnovana na znanju i novim tehnologijama kao ključnim faktorima svestranog nacionalnog razvoja u uslovima globalizacije, integracija i kooperativnosti. Prelaz na novu inovativno orijentisanu koncepciju razvoja Srbije podrazumeva jačanje sklonosti i sposobnosti privrede i javnog sektora da dostignu potrebnu tehnološku i organizacionu inovativnost i sposobnosti političkih elita i državne administracije da implementiraju potrebne političke, ekonomske, institucionalne, socijalne i kulturne promene. Ključne reči: nova koncepcija razvoja, inovativnost privrede, kreativnost društva, obrazovanje, nauka, tehnologije.

THE CONCEPT OF INNOVATIVE ECONOMY AND SOCIETY DEVELOPMENT IN SERBIA

Abstract: This work integrally and interdisciplinary gets to see posibilities

and developing concept of innovative economy and creative society in Serbia, in the upcoming developing stage. Focus is on the identification of phenomenon of Serbian economy and society innovating, as a complex developing transformation, based on new developing and technological paradigm and recent world cultural pattern. Serbia needs new developing concept and strategy of economy and society, based on knowledge and new technologies as a key parameter of comprehensive national development, conditioned by globalization, integration and cooperation. Transition to new innovative concept of Serbian development, considers strengthening liability and capability of economy and public sector to achieve successive technological and organizational innovating and capability of political elite and government administration to implement needed political, economic, institutional, social and cultural changes.

4 Ministartstvo finansija, Kneza Miloša 20, 11000 Beograd


31

Key words: new developing concept, economy innovating, society creativeness, education, science, technologies. Uvodno razmatranje

U savremenom razvojno orijentisanom svetu naučne invencije koje nastaju u

istraživačkim organizacijama (institutima i fakultetima) i tehnološke i organizacione inovacije u privredi predstavljaju ključne pokretače razvojnih procesa. Kumuliranje i ubrzavanje naučnih otkrića i tehnoloških inovacija ima rastući uticaj na globalni i nacionalni razvoj. Takav naučni i tehnološki razvoj omogućuje dostizanje visoke inovativnosti privrede i društva pod uslovom da se realistično utvrde i produktivno povežu razvojne strategije i da se razviju sposobnosti i sklonosti društva da sprovede promenu socijalnog, institucionalnog i proizvodno-tehnološkog sistema i promenu koncepcije razvoja.

Upravljanje promenama je osnovna pretpostavka predvidljivosti toka promena i mogućnosti ovladavanja promenama zavisno od sistemskog konteksta promena i od karaktera i kulture organizacija koje se menjaju (prilagodljive organizacije). U Srbiji nije bilo efikasnog upravljanja bazičnim promenama kao što je promena proizvodno-tehnološkog i socijalno-institucionalnog sistema i promena koncepcije razvoja privrede i društva. Neefikasno upravljanje promenama uslovilo je velika zakašnjenja u prilagođavanju privrede i društva radikalnim strukturnim promenama koje su generisane tehnološkim promenama.

Bazične sistemske i razvojne promene uslovljavaju nastajanje nove razvojne i tehnološke paradigme i nove koncepcije i strategije razvoja zasnovane na obrazovanju, nauci i tehnologiji kao ključnim polugama razvoja inovativne privrede i društva u Srbiji. U tom pogledu sticanje novih znanja, istraživanje i razvoj i efektuiranje novih tehnologija daće najveći razvojni doprinos izgradnji inovativne privrede i društva u Srbiji u novoj razvojnoj fazi u kojoj rastuću ulogu imaju visoke kvalifikacije radne snage i visok tehnološki sadržaj proizvoda i usluga.

Nova koncepcija razvoja zasnovana na znanju i visokim tehnologijama omogućuje da se Srbija kao manja evropska zemlja uspešno uključi u globalne procese jačajući obrazovni, istraživački, radni i tehnološki potencijal, što podrazumeva: (a) napuštanje dosadašnje razvojne koncepcije zasnovane na neracionalnom korišćenju prirodnih resursa, neefikasnom investiranju i na korišćenju nižih i srednjih kvalifikacija radne snage, koja je neodrživa na duži rok, (b) odlučan i osmišljen prelazak na novu koncepciju razvoja koja se zasniva na korišćenju visokih kvalifikacija i tehnologija kao osnovnih činilaca strukturnih promena i rasta privrede i društva u predstojećoj razvojnoj fazi, (v) porast kvaliteta znanja koje se stiče u obrazovnom i istraživačkom procesu, ubrzani tehnološki razvoj privrede i javnog sektora, povećanje konkurentnosti privrede i poboljšanje konkurentske pozicije Srbije u međunarodnom okruženju, (g) povezanost obrazovnog, istraživačkog i proizvodno-tehnološkog sistema Srbije i stvaranje nacionalnog inovacionog sistema kao osnovne pretpostavke razvojne i tehnološke uspešnosti svake inovativne privrede i društva koje


32

odlikuje sklonost i sposobnost da stvara, transferiše i efikasno upotrebljava rezultate naučnog i tehnološkog razvoja i ostvaruje visok rast proizvodnje, izvoza, zapošljavanja i životnog standarda.

Srbija sa zakašnjenjem više od dve decenije treba da prilagodi svoju koncepciju i strategiju razvoja novoj globalnoj razvojnoj i tehnološkoj paradigmi. Neophodno je donošenje nove strategije razvoja inovativne privrede i društva u Srbiji kao osnove za donošenje svih parcijalnih razvojnih strategija. U Srbiji već duže vreme postoji najezda parcijalnih međusobno nepovezanih strategija razvoja za strateške delatnosti i područja razvoja, a izostaje donošenje opšte razvojne strategije koja bi operacionalizovala koncepciju razvoja inovativne privrede i društva zasnovane na znanju i novim tehnologijama. Time bi se Srbija razvijala u skladu sa novom razvojnom i tehnološkom paradigmom formiranom na globalnom nivou tokom 70-tih, 80-tih i 90-ih godina.

Srbija je u okviru nekadašnje SFRJ propustila priliku da krajem 70-tih i tokom 80-tih godina izvrši prelaz sa izgradnje industrijskog društva po obrascu fordističkog industrijalizma na izgradnju inovativne privrede po obrascu nove razvojne i tehnološke paradigme. To je podrazumevalo da Srbija poput razvijenih zemalja tada otpočne zamenu energetski i sirovinski intenzivnih tehnologija sa informaciono intenzivnim tehnologijama, odnosno da otpočne izgradnju novog proizvodnog sistema zasnovanog na novoj globalnoj tehnološkoj paradigmi. Paralelno sa promenom proizvodno-tehnološkog sistema Srbija je trebalo da promeni socijalni i institucionalni sistem i da novi sistem prilagodi novoj razvojnoj i tehnološkoj paradigmi koja se formirala na globalnom nivou. Srbija se tada kao i druge socijalističke zemlje držala iluzije da sa postojećim proizvodno-tehnološkim i socijalno-institucionalnim sistemom može da se dugoročno razvija, čak i dinamičnije od kapitalističkih zemalja.

Svetska sirovinska i ekonomska kriza nastala početkom 70-tih upozorila je svet da se iscrpljuju proizvodne i tehnološke mogućnosti zrelog fordizma. Razvijene zemlje na taj signal su otpočele da prelaze na novi proizvodno-tehnološki sistema zasnovan na novoj razvojnoj i tehnološkoj paradigmi, a sa manjim zakašnjenjem su prilagodile socijalni i institucionalni sistem novoj paradigmi. Zahvaljujući tome u drugoj polovini 90-tih statistike ovih zemalja beleže efekte nove razvojne i tehnološke paradigme. SAD prve beleže sredinom 90-tih efekte masovne kompjuterizacije nakon dužeg perioda niskih stopa rasta i niske produktivnosti. SAD tada postaju vodeća, znanjem i tehnologijama vođena, privreda i društvo i takvu poziciju održavaju do danas. Druge razvijene zemlje prate SAD u razvoju i primeni novih tehnologija, s tim što SAD prednjače u kreiranju i efektuiranju novih tehnologija i ostvaruju visoku tehnološku rentu.

Srbija nije pratila ovaj megatrend i nalazi se u krugu mnogobrojnih zemalja dalekih pratilaca novih tehnologija, u kojima je difuzija novih tehnologija spora i nepotpuna. Srbija je tek 2001. otpočela tranziciju i da gradi novi socijalni i institucionalni sistem koji će omogućiti efektuiranje nove strategije razvoja usmerene na izgradnju inovativne privrede i društva. Na toj razvojnoj raskrsnici demokratska Srbija je odlučila da bude pratilac postindustrijske civilizacije.


33

Srbija sa velikim zakašnjenjem u odnosu na razvijene zemlje i uspešne zemlje u tranziciji koje su postale članice EU treba da prilagodi strategiju razvoja novoj razvojnoj i tehnološkoj paradigmi. To podrazumeva napuštanje dosadašnje strategije razvoja zasnovane na nastavljanju industrijalizacije odnosno na ekstenzivnom korišćenju energije i sirovina, neefikasnom investiranju u fizički kapital i na korišćenju jeftine radne snage niskog i srednjeg nivoa kvalifikovanosti, kao i napuštanje postojećeg socijalnog i institucionalnog sistema koji ne može da rešava razvojne probleme u okviru novih tehnologija vezane za privredni rast, strukturne promene, zaposlenost, standard i zaštitu životne sredine. Imajući to u vidu Srbija treba da prihvati novu razvojnu i tehnološku paradigmu i da promeni dosadašnju koncepciju razvoja i dosadašnji proizvodno-tehnološki, socijalni i institucionalni sistem, sa ciljem da uspostavi inovativni ambijent i inovativno ponašanje i da sve odluke i sve politike doprinose izgradnji inovativne privrede i društva.

Srbija bi sa primenom nove razvojne i tehnološke paradigme ojačala potencijal za privredni rast, zaposlenost i standard i u strukturi proizvodnih faktora bitno povećala učešće nove tehnologije i produktivnosti proizvodnih faktora. Povrh toga, nova tehnološka paradigma bitno menja privrednu strukturu i način poslovanja, trgovanja, zapošljavanja, rada, upravljanja i sva druga područja rada i razvoja.

Važna implikacija tehnološkog razvoja je povećanje relativnog učešća sektora koji su tehnološki intenzivni i povećanje učešća proizvoda sa većim tehnološkim sadržajem. Srbija ne treba da odlaže promenu privredne strukture u ovom pravcu, tim pre što su njeni najveći konkurenti značajno povećali učešće ovih sektora i proizvoda u stvaranju bruto domaćeg proizvoda i da u svetskoj razmeni značajno raste učešće proizvoda srednjeg i visokog tehnološkog sadržaja koji donose veću novostvorenu vrednost.

Nova razvojna i tehnološka paradigma za Srbiju je posebno prihvatljiva, s obzirom da podstiče porast učešća usluga u zaposlenosti i stvaranju bruto domaćeg proizvoda. Nove tehnologije su podobne za razvoj sektora usluga jer smanjuju troškove rada u školstvu, zdravstvu i bankarstvu, povećavaju kvalitet usluga u turizmu, saobraćaju i zdravstvu i povećavaju efikasnost rada administracije i službi koje obavljaju javne poslove.

Nova razvojna i tehnološka paradigma za Srbiju je prihvatljiva sa stanovišta zaposlenosti proizvodnih i uslužnih kapaciteta i zaposlenosti radno sposobnog stanovništva. Nova paradigma zahteva punu zaposlenost i multidisciplinarno obrazovanje, pri čemu smanjuje rutinski, a povećava kreativan rad u tehnološki modernim proizvodnim sistemima. Uvođenje savremenih tehnologija uslovljava nestajanje mnogih radnih mesta gde je dominantan rutinski rad, ali omogućuje nastajanje znatno većeg broja novih radnih mesta koja zahtevaju visoko stručno obrazovanje i razumevanje složenih delova novog proizvodno-tehnološkog sistema. Da uvođenje novog proizvodno-tehnološkog sistema ne povećava nezaposlenost, najbolji primer su tehnološki razvijene zemlje koje imaju najnižu stopu nezaposlenosti (SAD i dr.).

Nova razvojna i tehnološka paradigma prihvatljiva je za Srbiju i sa stanovišta očuvanja nacionalnog istraživačkog potencijala i podizanja kvaliteta života.


34

Uvođenjem novog proizvodno-tehnološkog sistema zaustavio bi se visok odliv kreativnog potencijala iz Srbije i omogućilo da Srbija postane rani i uspešni pratilac i imitator naučno-tehnološkog progresa i da se poveća nivo obrazovanja i kvalitet života.

Nova razvojna i tehnološka paradigma prihvatljiva je i sa stanovišta zaštite životne sredine, jer savremene tehnologije doprinose očuvanju zdrave životne sredine i boljem zdravlju stanovništva. Zastarele tehnologije su veliki zagađivači životne sredine i ne doprinose zdravlju stanovništva zbog odsustva savremenih tehnologija u medicini.

To su glavni argumenti protiv zadržavanja postojećeg obrasca proizvodnje, potrošnje i razvoja i važećeg proizvodno-tehnološkog, socijalnog i institucionalnog sistema u Srbiji.

Srbija je završila prvu fazu industrijalizacije u kojoj je izgradila privrednu strukturu i proizvodne kapacitete po obrascu fordizma sa izraženom sklonošću da ih zaštiti od konkurencije. U proizvodnoj strukturi dominira energija, sirovine i hrana. Privreda je najvećim delom nekonkurentna sa proizvodima i uslugama koje nemaju robne marke šireg renomea. Nastavak industrijalizacije po starom razvojnom obrascu doveo bi Srbiju u kratkom roku u duboku krizu i Srbija bi bila daleki pratilac tehnološki razvijenih zemalja.

Srbija se nalazi na razvojnoj raskrsnici ili da nastavi dosadašnji put izgradnje industrijskog društva ili da odabere put ulaska u postindustrijsko društvo (inovaciono društvo – društvo znanja). Drugi put zahteva promenu koncepta razvoja i ulazak Srbije u novu razvojnu fazu u kojoj treba da izgradi kreativno društvo i inovativnu privredu. Ukoliko bi Srbija ostala na dosadašnjem razvojnom obrascu i postojećem proizvodno-tehnološkom sistemu usporiće privredni rast, zadržati resursno intenzivne proizvodnje u strukturi privrede, smanjiti konkurentnost, povećati nezaposlenost, sniziti kvalitet života i ugroziti životnu sredinu.

To su glavni razlozi za napuštanje starog razvojnog obrasca, a prihvatanje novog tipa razvoja, u skladu sa novom tehnološkom paradigmom. Prihvatanjem koncepcije razvoja inovativne privrede i društva donelo bi brojne koristi:

• Srbija bi restrukturirala istraživački sistem i produktivno ga povezala sa obrazovanjem i privredom i time stvorila nacionalni inovacioni sistem i vodila aktivnu inovacionu politiku koja integriše naučnu, tehnološku i ekonomsku politiku.

• Srbija bi stvorila produktivan obrazovni sistem koji obezbeđuje kvalitetna znanja kao osnovni razvojni resurs, u skladu sa potrebama tržišta rada i razvojnim potrebama društva.

• Srbija bi obezbedila ravnomerniji razvoj svih područja, uključujući i najmanje razvijena zasnovan na stvaranju inovativnog ambijenta u zemlji i porastu znanja i inovacija, razvoju malih i srednjih preduzeća i na demetropolizaciji.


35

• Srbija bi uvela novi proizvodno-tehnološki sistem i ojačala potencijal za rast i strukturne promene, povećanje konkurentnosti, produktivnosti, zaposlenosti, očuvanje životne sredine i povećanje kvaliteta života.

• Srbija bi dobila kompetentne i odgovorne institucije javnog sektora (Parlament, Vladu, administraciju, pravosuđe) koje su ključni faktor demokratizacije društva i ekonomskog prosperiteta zemlje.

Ključna poluga da Srbija krene putem inovativnog društva je socijalni i kulturni ambijent i institucionalni sistem koji podstiču uvođenje novog proizvodno-tehnološkog sistema. U Srbiji sada postoje društvene snage koje se opiru radikalnoj razvojnoj i tehnološkoj promeni, ali postoji i kritična masa u populaciji za promene koju čine delovi političke elite i delovi istraživačke, inženjerske i preduzetničke populacije koji vode Srbiju ka inovativnoj privredi i društvu.

Promena postojeće privredne strukture Srbije treba da se zasniva na znanju i novim tehnologijama. Takva radikalna strukturna promena zahteva dobro strukturiran inovacioni sistem i razvijenu inovacionu infrastrukturu.

Od ključnog značaja za izrastanje nove privredne strukture je konkurentan tehnološki razvoj zasnovan na brzoj i efikasnoj difuziji savremenih tehnologija. Stvaranje inovativnog društva zahteva sposobnost kreiranja, transfera i razvojno efikasne upotrebe rezultata naučnog i tehnološkog razvoja.

Privreda Srbije u određenim sektorima ima zadovoljavajuću tehnološku osnovu proizvoda – mašine, uređaje i opremu (energetika, hemijska, tekstilna i metaloprerađivačka industrija) koja se kroz privatizaciju može značajnije modernizovati i tako stvarati kapital za ambiciozniji tehnološki razvoj i stvaranje konkurentnih tehnološki intenzivnih proizvodnji.

Od najvećeg značaja za razvoj moderne Srbije je primena informacionih tehnologija za revitalizaciju industrije i drugih privrednih delatnosti, koje su autoput novog industrijskog sektora. Srbija kao manja zemlja u razvoju u prvoj fazi tehnološkog restrukturiranja i modernizacije zbog nedostatka kapitala treba da revitalizuje opremu i tehnologije sa kojima raspolažu pojedine industrijske grane i da na toj osnovi poveća konkurentnost i prodaju industrijskih proizvoda i ostvaruje kapital za veće razvojne i tehnološke aspiracije u predstojećoj razvojnoj fazi.

Revitalizacija domaće industrije primenom informacionih tehnologija podrazumeva da domaći istraživački sistem i prerađivački sektori obezbede snabdevanje domaćeg tržišta informatičkom opremom (računari, mikroprocesorski uređaji za upravljanje procesima, softveri i komunikacioni kanali). To zahteva postojanje kritične mase istraživačko-razvojnog potencijala u industriji za razvoj i transfer tehnologija i njegovu produktivnu povezanost sa prerađivačkim sektorom, odgovarajuću obrazovnu strukturu zaposlenih u industriji i potrebni kapital za kupovinu informacionih tehnologija.

Manje zemlje imaju znatno manje mogućnosti za razvoj baznih znanja i visokih tehnologija, a posledično manje mogućnosti za razvoj sektora sa naučno baziranom i tehnološki veoma intenzivnom proizvodnjom. One su orijentisane na međunarodnu naučno-tehnološku saradnju i moraju pažljivo utvrditi nacionalne


36

aspiracije u naučnom i tehnološkom razvoju i racionalno stvarati i koristiti istraživačko-razvojni potencijal.

Srbija kao manja zemlja da bi obezbedila konkurentan naučni, tehnološki i ekonomski razvoj posebnu pažnju treba da posveti stvaranju socijalnog i institucionalnog sistema pogodnog za stvaranje i korišćenje potencijala za razvoj inovativne privrede i društva zasnovanih na novoj razvojnoj i tehnološkoj paradigmi. Od posebnog značaja je uspešan transfer tehnologija, sa ciljem da se ostvari pozitivan bilans tehnoloških plaćanja. Sektori koji se snabdevaju tehnologijom iz inostranstva treba da razviju sopstveni inovacioni potencijal za unapređenje uvezenih mašina, opreme i licenci, a po mogućnosti i da razvijaju nova tehnološka rešenja.

Sve to ukazuje da Srbija kao manja zemlja treba da podigne kvalitet sociokulturnog i institucionalnog ambijenta i da ostvaruje dostižne razvojne i tehnološke aspiracije, pri čemu treba da efikasno transferiše znanja i tehnologije, usavršava transferisane tehnologije i inovativno dorađuje proizvode i proizvodno-tehnološke procese.

Srbija kao manja zemlja objektivno ne može biti lider u razvoju baznih znanja i visokih tehnologija i ne može ostvarivati visoke tehnološke rente. Ona može biti rani pratilac i imitator koji na bazi efikasne dorade i adaptacije preuzete tehnologije ostvauje visoke koristi od novih proizvoda i pratećih dorada koj su veće od troškova usvajanja novih proizvoda i njihovih usavršavanja i od rizika koji prate tehnološke inovacije. To je glavni podsticaj da manje zemlje efikasno koriste raspoloživa znanja i tehnologije i inoviraju proizvode i usluge, povećavajući konkurentnost po osnovu tehnološkog sadržaja proizvoda i usluga.

Prihvatanje novog obrasca razvoja nazvanog inovativno društvo omogućuje stvaranje potencijala za održiv rast i dinamične strukturne promene u skladu sa tehnološkim razvojem i tražnjom u savremenom svetu, povećanje produktivnosti, konkurentnosti i zaposlenosti, zaštitu životne sredine, očuvanje kulturnog identiteta i nacionalnog prosperiteta.

Neophodnost prihvatanja nove razvojne strategije

Dosadašnja koncepcija i strategija privrednog i socijalnog razvoja Srbije je

neodrživa. Ona je generisala neefikasnu i nekonkurentnu privrednu strukturu u kojoj dominiraju energija, sirovine i hrana uz veliko zaduživanje u inostranstvu, posebno tokom 70-tih godina. Takva privredna struktura ne može da obezbedi visok i stabilan privredni rast, povećanje izvoza, porast zapošljavanja i životnog standarda.

Privredna struktura Srbije koja je izgrađivana u drugoj polovini prošlog veka u uslovima funkcionisanja socijalističkog sistema nekadašnje SFRJ nije se bitnije promenila u prethodnih pet decenija. Ona je pogoršana tokom 90-tih godina usled sankcija međunarodne zajednice, razgradnje SFRJ i gubitka unutrašnjeg tržišta, NATO bombardovanja SRJ. Privredna struktura Srbije nije se bitnije promenila ni početkom 2000-ih godina u periodu ekonomske tranzicije.


37

Socioekonomski ambijent i institucionalni sistem nekadašnje SFRJ nije bio pogodan za prihvatanje i efekuiranje nove koncepcije razvoja, usklađene sa tehnološkim i strukturnim promenama u razvijenom svetu. Srbija je sa velikim zakašnjenjem ušla u tranziciju u odnosu na druge evropske zemlje u tranzicji i tek od 2001. gradi novo socioekonomsko okruženje i insitiucionalni sistem koji omogućuje izgradnju inovativne privrede i društva zasnovanih na znanju i tehnologijama.

Tranzicioni procesi u Srbiji koji su otpočeli oktobra 2000. godine omogućili su uspostavljanje novog socijalnog i institucionalnog sistema u kome je moguće realizovati novu koncepciju i strategiju razvoja Srbije usmerenu na:

• stvaranje ''stabilnog i efikasnog tržišnog sistema privređivanja i konkurentne privrede sposobne da se suoči sa pritiskom konkurencije unutar EU'' – kriterijumi iz Kopenhagena; • stvaranje ''konkurentne privrede zasnovane na znanju koja je u stanju da

obezbedi održivi privredni rast sa novim i bolje plaćenim radnim mestima i većom socijalnom kohezijom'' – ciljevi iz Lisabona; • ispunjavanje kriterijuma iz Mastrihta koji zahtevaju od kandidata za članstvo u

EU da ostvare nisku stopou inflacije, niske kamatne stope, nisko učešće budžetskog deficita u BDP, održivo učešće javnog duga u BDP, stabilan devizni kurs.

Srbija je u proteklih pet godina tranzicije (2001 – 2005) ostvarila: • realan rast BDP od 5,2% prosečno godišnje (2001 od 5,1%, 2002 od 4,5%,

2003 od 2,4%, 2004 od 8,6% i prema proceni 2005 od 5%). • značajan realan porast prosečnih plata, čiji je sadašnji nivo oko 200 evra • internu konvertibilnost dinara i značajan rast deviznih rezervi • nižu godišnju inflaciju koja je još uvek veća od 10%, osim 2003. (7,8%), • značajnu liberalizaciju ekonomskih odnosa sa inostranstvom • značajne rezultate u privatizaciji društvenih preduzeća koja je podigla

efikasnost jednog dela privrede i obezbedila značajne budžetske prihode. Srbija je u periodu 2001 – 2005. donela većinu novih sistemskih zakona koji

uređuju na tržišnim osnovama monetarni, bankarski, fiskalni, spoljnotrgovinski i devizni sistem, kao i finansijska tržišta, penzijsko i zdravstveno osiguranje i sistem socijalne zaštite. U primeni tih zakona javljaju se brojni problemi koji onemogućavaju efikasno funkcionisanje institucija tržišne privrede, vladavinu prava i modernizaciju privredne strukture koju preferira nova razvojna strategija. Pored ovog krupnog razvojnog ograničenja prisutna su i druga ograničenja vezana za nizak nivo BDP, visok nivo nezaposlenosti, nizak nivo konkurentnosti, visok nivo inflacije, visok deficit platnog bilansa, nizak tehnološki nivo privrede i javnog sektora, visok udeo siromašnih u ukupnom stanovništvu.

Sumarna ocena makroekonomskih kretanja u Srbiji u periodu 2001 – 2005. ukazuje da je ostvaren značajan napredak u privrednom i socijalnom razvoju, ali da još nije:

• uspostavljena čvrsta makroekonomska stabilnosti i visok i stabilan privredni rast,


38

• ubrzan proces restrukturiranja privrede, uključujući privtizaciju preduzeća, • značajanije porasla domaća štednja i domaća akumulacija, • usklađen rast lične i javne potrošnje sa proizvodnim mogućnostima privrede.

U prisustvu takvih razvojnih ograničenja i strukturnih problema potrebno je doneti novu razvojnu strategiju Srbije usmerenu na ubrzanje ključnih tranzicionih procesa i na podizanje konkurentske sposobnosti privrede na bazi produktivne upotrebe razvojnih potencijala. U tome ključnu ulogu ima eliminacija političkog populizma, ubrzanje reformskih procesa, razvoj domaćeg privatnog sektora, privlačenje inostranog kapitala, smanjenje makroekonomskih neravnoteža.

Glavni razlozi za donošenje nove strategije razvoja Srbije do kraja prve decenije ovog veka i dugoročnije su:

• nužnost prevazilaženja veoma nepovoljnog nasleđa iz prošlosti vezanog za socijalistički sistem i nasleđenu privrednu i socijalnu strukturu, • nužnost suočavanja sa dubokim i sveobuhvatnim promenama u svetu koje

zahtevaju modernizaciju privrede i društva, • potreba jasne vizije razvoja privrede i društva u Srbiji i neophodnost

utvrđivanja ciljeva, politika i mera koje vode ostvarenju te vizije, • neophodnost stvaranja međunarodno konkurentne i otvorene privrede Srbije,

aktivno uključene u globalne procese, sa rastućim učešćem u svetskoj trgovinskoj razmeni.

Ključni ekonomski razlozi za donošenje nacionalne strategije razvoja inovtivne privrede i društva u Srbiji su:

• nizak nivo bruto domaćeg proizvoda Srbije (2950 dolara po stanovniku) • nizak nivo investicija u odnosu na potrošnju (16,4% : 110,6%) • nizak tehnološki nivo privrede i javnog sektora (prosečno 30 godina

zaostajanja) • nizak nivo konkurentnosti privrede Srbije (84.mesto od 105 zemalja) • visok nivo nezaposlenosti radno sposobnog stanovništva (18% po metodologiji

ILO) • visok nivo inflacije (15% godišnje) • veliki deficit platnog bilansa (15% BDP) • visok spoljni i unutrašnji dug Srbije (69% BDP) • poluizgrađen tržišni ambijent koji ne pokreće domaću štednju i investicije • poluizgrađen privredni sistem koji ne obezbeđuje efikasnost privrede.

Tome treba dodati neefiksanu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast (Parlament, Vlada, administracija i prvosuđe).

Srbija treba da izvrši krupan izbor u razvojnoj politici, imajući u vidu da je sve više privreda koje su znanjem i tehnologijom vođene i da se razvoj sve više zasniva na preduzetništvu, novim znanjima i tehnologijama, novim menadžerskim veštinama, tržištnim i kooperativnim sposobnostima. Polazeći od toga, Srbija treba da napušta dosadašnju strategiju razvoja zasnovanu na korišćenju prirodnih resursa i jeftine radne snage i da prihvati novu razvojnu strategiju usmerenu na izgradnju znanjem i tehnologijama vođene privrede i društva.


39

Nova razvojna strategija Srbije treba da obezbedi visoku godišnju stopu realnog rasta BDP od najmanje 5% i smanjivanje razlike u per capita dohotku u odnosu na prosečni dohodak zemalja EU. Ostvarivanje visokih stopa rasa BDP zahteva efikasnije upravljanje investicijama i potrošnjom i konstantan rast produktivnosti i konkurentnosti privrede. Od posebnog značaja za privredni razvoj Srbije i povećanje konkurentnosti privrede su direktne strane investicije koje u zemlju donose kapital, savremene tehnologije i menadžment i obezbeđuju izvozna tržišta, kao i porast izdvajanja iz budžeta Srbije za razvoj obrazovanja i za istraživanja i razvoj.

Visok privredni rast podrazumeva povećanje udela investicija u fiksne fondove u BDP, uz smanjenje udela lične i javne potrošnje u BDP. Pri tome, potrebno je obezbediti stabilnost cena i platnog bilansa i smanjenje nezaposlenosti i siromaštva u uslovima tranzicije, uz obezbeđenje zaštite socijalno najugoroženijih grupa.

Od najvećeg razvojnog značaja je stvaranje povoljnog ambijenta za rast štednje i investicija u osavremenjivanje opreme i investicija u ljudski kapital kao ključne pretpostavke za poboljšanje konkurenstnosti privrede i porast izvoza. U uslovima povećane liberalizacije spoljnotrgovinske razmene i povećane liberalizacije cena radi eliminisanja monopola investicije su usmerene u stvaranje savremene konkurentne strukture privrede, a to zahteva otvorenu privredu i tržišni ambijent pogodan za ulaganja domaćih i stranih investitora koja generišu dinamičan privredni rast, otvaranje novih radnih mesta i povećanje standarda zaposlenih. U tom cilju ekonomska politika potrebno je da pruža prioritetnu podršku investiranju u savremenu opremu i proizvodne procese, kao i nematerijalnim investicijama koje se zasnivaju na znanju, savremenom know-how, inovacijama i novim proizvodnim tehnikama. Posebnu pažnju treba posvetiti uklanjanju administrativnih prepreka sa kojima se suočavaju strani investitori pri registraciji, zapošljavanju, izvozu, repartrijaciji profita i obezbeđenju potrebne pravne zaštite. Time bi se najviše doprinelo jačanju savremene proizvodno – tehnološke osnove i konkurentnosti privrede i povećanju izvoza.

Nova inovaciono orijentisana strategija razvoja Srbije do 2010. godine zasniva se na: • održavanju makroekonomske stabilnosti, uz smanjenje inflacije sa 13,7% u 2004.

na 4% u 2010. • održavanju dosadašnje prosečne godišnje stope realnog rasta BDP od najmanje 5% • povećanju učešće investicija sa 16% BDP u 2004. na 25% BDP u 2010. • povećanju učešća izvoza robe i usluga sa 24% BDP u 2004. na 35% BDP u 2010. • povećanju učešća izdvajanja za istraživanje i razvoj u BDP sa 0,5% u 2004. na 1%

u kratkom roku i na 3% u 2010. • povećanju učešća izdvajanja za obrazovanje u BDP sa 3,2% u 2004. na 5% u 2010.

3. Elementi strategije razvoja inovativne privrede i društva u Srbiji 3.1. Strateški ciljevi i pravci razvoja inovativne privrede Razvoj inovativne privrede i društva u Srbiji podrazumeva da se:


40

• realistično utvrde razvojne i tehnološke aspiracije zasnovane na globalnoj razvojnoj i tehnološkoj paradigmi • uspostavi novi socijalni i institucionalni sistem koji omogućuje uspostavljanje

novog proizvodno-tehnološkog sistema • stvore potrebni obrazovni i istraživački kapaciteti i razviju i efektuiraju savremene

tehnologije u privrednim sektorima i javnom sektoru • postepeno približava domaća privreda razvijenim privredama koje su znanjem i

tehnologijama vodeće u svetu Ključni ciljevi razvoja znanjem i tehnologijama vođene privrede su:

• povećanje konkurentnosti privrede i povećanje izvoza proizvoda i usluga sa rastućim učešćem znanja kod kojih je dostigunuta međunarodna konkurentnost, • uključivanje u evropske integracije i razvoj privredne strukture koja je pogodna za

integrisanje privrede Srbije sa privredom EU, • razvoj sektora i proizvoda koji mogu da budu znanjem i tehnologijama intenzivni,

u kojima Srbija ima tradiciju, iskustvo i specifična proizvodna znanja. Ostvarivanje primarnih ciljeva nove razvojne strategije Srbije podrazumeva

realističan pristup utvrđivanju razvojne politike koja bi obezbedila da se tradicionalno resursno intenzivna privreda Srbije u dužem roku transformiše u tehnološki savremenu i znanjem vođenu privredu koja u industrijskim i drugim sektorima privrede razvija konkurentne znanjem intenzivne kapacitete i proizvode višeg i visokog tehnološkog sadržaja. Dosadašnji nekonkurentni prirodnim resursima i jeftinom radnom snagom intenzivni kapaciteti i proizvodi ne mogu da izdrže konkurentski pritisak iz okruženja i neodrživi su ni na srednji rok.

Razvoj privrede i društva zasnovan na znanju i tehnologijama podrazumeva: • stvaranje konkurentne i strukturno zdrave privrede Srbije sa proizvodnom

specijalizacijom oslonjenom na znanje i znanjem i tehnologijama intenzivne sektore i proizvode, gde postoji razvojni potencijal, tradicija, iskustvo i specifična proizvodna i druga znanja, • rast zaposlenosti raspoloživih proizvodnih i uslužnih kapaciteta koji stvaraju

konkurentnu i profitabilnu proizvodnju i otvaranje novih radnih mesta radi rasta zaposlenosti radno sposobnog stanovništva i svođenja nezaposlenosti na nivo približan nivo nezaposlenosti u EU, • stalan rast BDP baziran na rastu konkurentne i zdrave privrede, tako da Srbija

2010. uđe u krug srednje razvijenih zemalja sa BDP po stanovniku od oko 5000 dolara, • razvoj modernog sistema obrazovanja koji obezbeđuje kvalitetna znanja,

usklađena sa potrebama tržišta rada i razvojnim potrebama zemlje, • produktivan istraživački i inovacioni sistem koji obezbeđuje povezanost nauke,

obrazovanja i privrede i razvoj i primenu savremenih tehnologija i stalno inoviranje proizvoda i usluga, • kompetenttan javni sektor i efikasnu administraciju koja obezbeđuje

modernizaciju privrede i društva,


41

• razvijenu informacionu i komunikacionu infrastrukturu kao podršku razvoju inovativne privrede i društva, • uvođenje elektronskog poslovanja privrede i savremenog marketinga, trgovine

i veza sa svetom. Strateški pravci razvoja inovativne privrede Srbije su:

• aktivno uključivanje u evropski kulturni, obrazovni, istraživački i ekonomski prostor, • prilagođavanje privredne strukture zahtevima savremene tražnje i zahtevima

savremene tehnologije koje će omogućiti integraciju privrede Srbije sa privredom EU, • povećanje konkurentnosti proizvoda i usluga zansovno na rastućem učešću

znanja i tehnološkog sadržaja koje će omogućiti povećanje izvozne sposobnosti privrede Srbije na tržišta EU, • usavršavanje proizvodno – tehnološke osnove privrede Srbije na bazi

reinženjeringa postojećih tehnologija i investiranja u osvajanje novih proizvodnih tehnologija, u čemu izuzetan značaj imaju strane direktne investicije, • ubrzan i stabilan razovj telekomunikacija i informacionih tehnologija kao

ključne poluge razvoja celokupnog sektora proizvodnje i usluga i celokupnog javnog sektora, • unapređenje infrastrukture kvaliteta koje će doprineti podizanju konkurentnosti

privrede i olakšati izvoz u zemlje EU. Nova strategija razvoja inovativne privrede polazi od potrebe uključivanja

Srbije u globalne procese kroz pristupanje STO najverovatnije 2009. i kroz pridruživanje EU, sa ciljem da Srbija postane njen član 2014.

Privreda Srbije u širim evropskim razmerama je mala ekonomija, a u užim regionalnim razmerama je srednja ekonomija. Stoga ona mora biti otvorena i sposobna da izdrži konkurentski pritisak zemalja u neposrednom okruženju i razvijenih evropskih zemalja članica EU. Ona mora biti i izvozno orijentisana sa rastućim učešćem i uvoza i izvoza u BDP Srbije, a to zahteva proizvodnu specijalizaciju i inovativnost privrede Srbije i veća ulaganja u stvaranje međunarodno konkurentnih proizvoda i usluga. Kriterijum međunarodne konkurentnosti je osnovni kriterijum ocene uspešnosti vladinih politika i mera, kao i poslovnih odluka privrednih subjekata.

Srbija u procesu pridruživanja EU treba da prilagodi svoju privrednu strukturu koja može da se integriše u privredu EU u najkraćem roku i uz najniže troškove. Polazeći od toga da EU gradi inovativnu privredu, Srbija u privrednoj strukturi treba da razvija nacionalnu razvojnu infrastrukturu i izvozno orijentisane sektore koji se zasnivaju na korišćenju kvalitetnih domaćih resursa, kvalifikovanog rada i savremenih tehnologija. Na tim osnovama obezbediće se razvoj privrede i društva zasnovanih na znanju kao osnovnom razvojnom faktoru.


42

3.2. Konkurentnost i inovativnost privrede Srbije Nova razvojna strategija Srbije zahteva konkurentna preduzeća sposobna da

izdrže konkurentski pritisak preduzeća iz drugih zemalja, odnosno da domaća preduzeća mogu da izdrže pritisak zajedničkog tržišta EU.

Srbija je prema Indeksu poslovne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma urađen 2004. rangirana na 84 mesto od 104 posmatrane zemlje.

Ključnu ulogu u povećanju konkurentnosti privrede kao ključne pretpostavke za pridruživanje Srbije EU ima:

• poboljšanje poslovnog i investicionog okruženja pogodnog za izgradnju efikasne i konkurentne privrede, • uspešna privatizacija i restrukturiranje preduzeća, brži razvoj preduzetništva i

sektora malih i srednjih preduzeća i stvaranje na toj osnovi efikasnog privatog sektora koji sada stvara oko 50% BDP i zapošljava oko 20% radne snage, • uspešna politika zaštite konkurencije od državnih monopola i nelojalne

konkurencije, • uspešan bankarski i ukupni finansijski sektor koji podržava razvoj inovativne

privrede, • podsticajni poreski sistem i nizak nivo javne potrošnje koji doprinose razvoju

inovativne privrede, • podsticajan sistem spoljne trgovine koji omogućuje stvaranje konkurentne

proizvodnje i integrisanje privrede Srbije u proces evropske integracije kroz funkcionisanje slobodne trgovine sa zemljama jugoistočne Evrope i Ruskom Federacijom i stvaranje slobodne trgovine sa zemljama EU u procesu pristupanja STO i u procesu pridruživanja EU, • uvođenje direktnih stranih investicija u novi domaći proizvodno – tehnološki

sistem, veća inovativnost preduzeća i brže uvođenje novih proizvoda i usluga sa većim tehnološkim sadržajem, • ubrzano podizanje tehnološkog nivoa celokupne privrede, posebno njenih

izvozno orijentisanih delova, uz jačanje necenovnih činilaca konkurentnosti, • veća penetracija domaće produkcije na inostrana tržišta, uz rastuću

zastupljenost tehnološki intenzivnih proizvoda i suluga u izvozu privrede Srbije • proizvodno i razvojno povezivanje s poslovnim partnerima u inostranstvu,

uključujući zemlje u okruženju i razvijanje drugih složenih oblika međunarodne saradnje koji generišu sinergetske efekte u pojedinim delovima privrede i na tim osnovama stvaranje konkurentnih proizvodnih jezgara pomoću kojih mogu da se osvajaju regionalna tržišta i pronalaze niše na tržištu EU.

Nova razvojna strategija Srbije zahteva konkurentnost sektora privrede, pre svega industrije. Industrijske delatnosti da bi bile konkurentne u savremenim uslovima treba da se zasnivaju na uvođenju novih tehnologija, stvaranju produktivnog istraživačkog potencijala, visokim kvalifikacijama i razvijenoj infrastrukturi kvaliteta.

Industrija Srbije je nekonkurentna, pet decenija oslonjena na glomazne proizvodne sisteme građene skupim inostranim kreditima, zaštićena visokim


43

carinama, orijentisana dominantno na domaće tržište, sa ogromnim viškovima zaposlenih i sa zastarelom kapitalnom opremom i zastarelim znanjima zaposlenih. Industrija Srbije je tokom 90-tih godina zabeležila veći pad proizvodnje i zaposlenosti u odnosu na druge delove privrede Srbije. Od 2001. godine delovi industrije Srbije koji su privatizovani ostvarili su značajan rast proizvodnje i izvoza, uz povećanje produktivnosti i konkurentnosti. Međutim, u najvećem delu industrije Srbija i dalje je niska konkurentnost i produktivnost sa zastarelim tradicionalnim tehnologijama pretežno stranog porekla, bez kvalitetnih znanja zaposlenih i bez savremene infrastrukture kvaliteta.

Srbija u procesu tranzicije kroz privtizaicju i dolazak strateških stranih investitora uz podsticajne mere treba da revitalizuje grane industrije koje imaju perspektivu na domaćem i evropskom tržištu i industrije koje imaju strateški značaj za zemlju ili određeno područje zemlje. Sve ostale delove industrije Srbije koji nemaju ekonomsku perspektivu treba ugasiti. Kriteriji selektivnosti su izvozne i tehnološke mogućnosti pojedinih industrijskih grana, konkurentnost industrijskih proizvoda, strateški značaj za zemlju pojedinih industrijskih grana, potrebne investicije i kadrovi, kao i doprinos povećanju proizvodnje, izvozu, supstituciji uvoza i izvoza i porastu zaposlenosti.

Srbiji je potrebna strategija industrijskog razvoja u čijem središtu je povećanje konkurentnosti industrijskih proizvoda zasnovana na rastućem učešću znanja i tehnologija. To zahteva izgradnju konkurentne industrijske strukture usklađene sa tehnološkim i strukturnim promenama u svetskoj privredi, a koja omogućuje integraciju industrije Srbije u industrijski sektor EU. Konkurentna industrija omogućiće povećanje obima izvoza i poboljšanje strukture izvoza s većom zastupljenošću proizvoda višeg stepena obrade i usluga, uz smanjenje uvozne zavisnosti.

Izgradnja nove izvozno orijentisane industrijske strukture mogla bi ići u pravcu razvijanja visoke tehnologije i specifičnih usluga – agrokompleks, fina hemija, farmaceutika, informaciono – komunikacione tehnologije, deo elektroindustrije, uslužni sektor (saobraćaj, trgovina, turizam, posebne usluge). Za nastajanje takve industrijske strukture od velikog značaja je povezivanje domaćih sa stranim kompanijama kroz tehnološke i organizacione inovacije, čime se povećava njihova konkurentska i izvozna sposobnost. Od posebnog značaja je nastajanje klastera grupa preduzeća vezanih za određeno područje, specijalizovanih u određenoj oblasti i vezanih zajedničkom tehnologijom i znanjem (npr. automobilska, elektronska, mašinska i slične industrije) koje se dinamično razvijaju, uz razvoj niza pratećih uslužnih delatnosti. Država treba da podstiče razvoj klastera kroz usavršavanje saobraćajne, telekomunikacione i ostale infrastrukture, mogućnost brze izgradnje poslovnih objekata, formiranje visoko kvalifikovane radne snage i kroz fiskalne podsticaje.

Na konkurentnost industrije značajno utiče povećanje konkurentnosti javnih infrastrukturnih preduzeća iz oblasti energetike i transporata, usavršavanje tehnološke osnove industrijske proizvodnje, veća izdvajanja za istraživanja i razvoj koja pomažu osvajanju novih tehnologija, usavršavanje infrastrukture kvaliteta.


44

Država treba da podstakne privredu, posebno industriju da prihvati harmonizovane evropske standarde kvaliteta, procedure za ocenu usaglašenosti i obezbeđenja SE znaka za svoje proizvode i da time obezbede plasman svojih proizvoda na unutrašnje tržište EU. To podrazumeva donošenje zakona iz oblasti infrastrukture kvaliteta (standardizacija, akreditacija, metrologija i tehnički propisi), modernizaciju institucija odgovornih za infrastrukturu kvaliteta, uspostavljanje sistema za ocenu usaglašenosti (metrologija i kalibracija, laboratorije za ispitivanje, sertifikaciona, inspekcijska i akreditaciona tela i kreiranje industrijskog okruženja koje prepoznaje SE znak.

3.3. Nauka i tehnologija kao poluge razvoja inovativne privrede i društva

u Srbiji

Osnovni strukturni elementi Strategije razvoja inovativne privrede Srbije su: • stvaranje preduzetničkog sektora koji može da obezbedi konkurentne

proizvode i usluge za domaće tržište i tržište EU, uz podršku stranih investitora koji donose savremene tehnologije i standarde kvaliteta prepoznatljive na tržištu EU kao glavnog spoljnotrgovinskog partnera Srbije, • jačanje tehnoloških i izvoznih mogućnosti cele privrede, posebno njenih

delova koji mogu da stvaraju i održavaju konkurentske sposobnosti na tržištu EU kao što su sektor proizvoda visoke dodate vrednsoti i sektor usluga. U tom cilju potrebno je identifikovati sektore i proizvode koji mogu da održe konkurentnost na tržištu EU, prilagoditi strukturu izvoza uvoznoj tražnji zemalja EU, ojačati izvozni kapacitet privrede putem tehnološke modernizacije privrede, stabilnog i konkurentnog realnog deviznog kursa i efikasnog mehanizma osiguranja i finansiranja izvoznih poslova, • razvoj savremeno organizovanog obrazovnog sistema koji generiše kvalitetna

znanja i veštine za rad u novom proizvodno-tehnološkom sistemu Srbije, uz stalan rast ulaganja u ljudski kapital, • uvođenje nacionalnog inovacionog sistema koji uspešno povezuje ekonomske,

socijalne, istraživačke i obrazovne komponente u procesu razvoja Srbije. Srbija je postavila cilj da razvija informaciono društvo u kome svaki

pojedinac može da ''stvori, pristupi, koristi i deli informacije i znanje''. Time se Srbija pridružila zemljama EU koje su postavile cilj da izgrade društvo koje ''omogućava pojedincima, zajednicama i narodima da ostvare svoj pun potencijal i poboljšaju sopstveni kvalitet života na održiv način'' - Deklaracija Principa Svetskog samita o informacionom društvu, Međunarodna unija za telekomunikaicje, Ženeva, 2003.

Srbija kao članica Inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu (eSEE) potpisala je 2002. Agendu za razvoj informacionog društva u regionu jugoistočne Evrope, kojom su utvrđeni prioriteti državne politike i preuzeta odgovornost za brži razvoj informacionog društva u zemlji i regionu. Takvom razvojnom strategijom zemlje ovog regiona su prihvatile inicijativu EU da se razvije informaciono društvo Evropa 2002. i Evropa 2005.


45

Srbija u skladu sa evropskom razvojnom orijentaciojom i preuzetim obavezama treba da donese nacionalnu strategiju razvoja informacionog društva. Sledeći korak na putu izgradnje informacionog društva u Srbiji je stvaranje institucija odgovornih za razvoj informacionog društva. Potrebno je osnovati Ministarstvo za informaciono društvo i ojačati Zavod za informatiku i internet sa zadatkom da ove institucije obezbede:

• pripremu primarne i sekundarne regulative od značaja za izgradnju informacionog društva, • razvijanje kooperacije u zemlji i s međunarodnom zajednicom u procesu

izgradnje informacionog društva, • izgradnju infrastrukture i pristup elektronskim komunikacionim mrežama, • sticanje neophodnih znanja za upotrebu informacionih i komunikacionih

tehnologija, • podršku projektima preko kojih se bogatstvo i posebnost jezika, kulture i

istorijskog nasleđa u digitalnom obliku čini dostupnim korisnicima preko elektronskih komunikacionih mreža, • podršku uvođenju informacionih i komunikacionih tehnologija u proizvodne i

uslužne delatnosti i u javni sektor koje treba da reformišu čitavu privredu i društvo.

Nauka i informacione tehnologije su nacionalni prioritet kao ključne poluge razvoja informacionog društva (e-Srbija). Srbija da bi izgradila društvo zasnovano na znanju potrebno je da revitalizuje naučnoistraživačke kapacitete i da poboljša inovativnu infrastrukturu. Istraživanjem se u Srbiji bavi 10500 istraživača u 156 registrovanih naučnoistraživačkih organizacija i fakulteta. Izdvajanja za istraživanja i razvoj u Srbiji su veoma mala. Iz budžeta Srbije izdvaja se za istraživanje i razvoj 0,4% BDP, a privreda izdvaja 0,1% BDP.

Da bi se ubrzao razvoj nauke u Srbiji potrebno je u kratkom roku povećati učešće ulaganja u istraživanje i razvoj na 1% BDP, a 2010. na 3% BDP. Za povećani obim ulaganja u istraživanja i razvoj potrebno je obezbediti njihov veći uticaj na rast prvenstveno kroz veću zainteresovanost privrede za uvođenje novih tehnologija ulaganjem u inovacije i kapitalnu opremu i ulaganjem u znanje radi stvaranja proizvoda s međunarodnom konkurentnošću.

Stvaranje nacionalnog inovacionog sistema omogućuje objedinjavanje obrazovanja, istraživanja i privredne delatnosti, transfer znanja i tehnologije u privredu i društvo, razvoj tehnoloških inovacija u industriji i razvoj inovativnih preduzeća. Takav inovativni lanac povezuje sve aktere u stvaranju inovativnih proizvoda i usluga s međunarodnom konkurentnošću.

Razvoj novih tehnologija je druga bitna poluga razvoja inovativne privrede i društva. Srbija treba da utvrdi podsticajne mere za razvoj i primenu informacionih tehnologija (razvoj aplikativnog softvera, bioinformatika), biotehnologija (agro-biotehnologije) i genomike (molekularne biomedicine), a po mogućnosti i nanotehnologija, naročito nanomaterijale i tehnologije koje koriste obnovljive izvore energije. Takav tehnološki razvoj podrazumeva stvaranje istraživača koji mogu da


46

ovladaju znanjima o ovim tehnologijama, a zatim da budu nosioci njihove primene u industriji i u drugim propulzivnim delovima privrede i javnog sektora.

Od velikog značaja za razvoj ICT sektora u Srbiji su mogućnosti korišćenja fondova EU za istraživanja i razvoj u ICT sektoru. Razvojna agenda EU predviđa da se do 2010. značajno uvećaju sredstva za razvoj i istraživanja u ICT sektoru, s mogućnošću da ih koriste i kandidati za članstvo u EU. To je razvojna šansa Srbije da značajnije razvija ICT i izgrađuje informaciono društvo. Tome će značajno doprineti i osnivanje razvojnih centara renomiranih svetskih firmi iz ICT sektora i liberalizacija telekomunikacionog tržišta koja omogućuje ulazak svetskih lidera na globalnom ICT tržištu u ICT sektor Srbije.

3.4. Infrastrukturna podrška razvoju inovativne privrede i društva u Srbiji Nova razvojna strategija zahteva razvijenu saobraćajnu, telekomunikacionu,

informatičku, istraživačku i obrazovnu infrastrukturu kao podrška razvoju inovativne privrede i društva u Srbiji. Imajući u vidu značaj ovih razvojnih komponenti informacione privrede i društva, potrebno je doneti posebne razvojne strategije za duži period.

Razvoj saobraćajnog sistema Srbije i njegovo približavanje EU ima veliki značaj za razvoj inovativne privrede Srbije. Od posebne važnosti je podizanje tehničkog, tehnološkog i organizacionog nivoa ukupnog saobraćajnog sistema i uvođenje evropskih standarda i normi u svim vidovima saobraćaja. Nova razvojna strategija Srbije podrazumeva adekvatnu strukturu saobraćajnog sistema i tržišta prevoznih usluga, koja odgovara valorizaciji konkurentskih prednosti saobraćajnih grana na pojedinim relacijama, kao i integrisanje domaćih u evropske saobraćajne tokove, prema usaglašenim koridorima na nivou EU.

Razvoj mobilnih i fiksnih telekomunikacija treba usmeriti na poboljšanje performansi telekomunikacionih mreža i uvođenje savremenih mreža novije generacije i naprednih sistema, kao i na povećanje broja telefonskih pretplatnika i internet korisnika. Od posebnog značaja je tehnološki razvoj telekomunikaiconih mreža koji omogućuje povećanje kvaliteta usluga fiksnih i mobilnih telekomunikacija i brz, dostupan i siguran internet, uključujući i ''on-line'' internet koji podrzumeva neprekidnu vezu velikog protoka. Od posebnog značaja je uvođenje univerzalnog servisa u Srbiji, adekvatnih funkcionalnih sistema, KDS kao multisevisne mreže, kao i unapređenje sistema i opreme za satelitske komunikacije, unapređenje radio – difuznih sistema koji obezbeđuju red u korišćenju radio – frekvencijskog spektra, unapređenje audio – vizuelnih usluga (elektronskih medija, kinematografije).

Razvoj inovativne privrede i društva zasniva se na razvijenoj informacionoj infrastrukturi. Bez takve infrastrukture ne mogu se razvijati industrije zasnovane na znanju. Moderna privreda sa elektronskim poslovanjem zahteva razvoj informatike i interneta. Prioritetan je razvoj internet infrastrukutre i drugih servisa u informatici i telekomunikacijama koji su izvan monopola Telekoma Srbija (multimedijalni servisi, kablovski distribucioni sistem za kablovsku televiziju, privatne mreže, zdravstvena mreža, naučna i obrazovna (akademska) mreža.


47

Modernizacija naučnoistraživačke i obrazovne infrastrukture je ključna pretpostavka razvoja inovativne privrede i društva u Srbiji. U tom smislu ulaganja u obrazovanje i nauku imaju karakter investicionog ulaganja. Nova razvojna strategija zahteva visok kvalitet znanja koje se stiče u procesu obrazvoanja i istraživanja kao poluge razvoja inovativne privrede i društva i integracije Srbije u evropski ekonomski, obrazovni, naučni i kulturni prostor. Razvijena obrazovna i istraživačka infrastruktura omogućuje uspostavljanje sistema kvaliteta u obrzovanju i nauci, povezivanje istraživanja sa potrebama tržišta rada i razvojnim potrebama privrede i društva.

Literatura: [1] Prof.dr Vlastimir Matejić: Prilozi istraživanju naučnog i tehnološkog

razvoja, Tom I i Tom II, Savezni sekretarijat za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 2003.

[2] Dr Marinko Bošnjak: Razvojni potencijali i ekonomske perspektive Srbije i Crne Gore, Savezni sekretarijat za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 2004.

[3] Strategija privrednog razvoja Srbije do 2010., knjiga I i knjiga II, Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj, Beograd, 2002.

[4] K.Arrow Kenneth: Economic Welfare and the Allocation of Resources for invention, NBER, 1962.

[5] T.Kahn: The Structure of Scientific Revolutions, Chicago University Press, 1962.

[6] M.Olson: The Rise and Decline of Nations, Yale University Press, 1982. [7] G.Dosi: Technological Paradigms and Technological Trajectories,

Research Policy, June 1982. [8] C.Freeman (ed): Long Waves in the World Economy, Frances Pinter,

London, 1984. [9] OECD: Technology in Changing world, Paris, 1991. [10] C.Perez: Structural change and the assimilation of new technologies

in the economic and social system, Futures, 15, october 1983. [11] Tehnologija, kultura, razvoj – Zbornik radova sa X naučnog skupa

"Srbija i Crna Gora na putu ka Evropskoj uniji", Udruženje "Tehnologija i društvo", Beograd, 2004.

Izgradnja sposobnosti vođstva _____________________________________________________________________

48

Milenko Gudić5

IZGRADNJA SPOSOBNOSTI VOĐSTVA

Apstrakt: Kvalitetno vođstvo je preduslov za ostvarivanje konkurentske

prednosti u svetu stalnih i sve bržih promena. U tom smislu, izgradnja sposobnosti vođstva je prioritet prvog reda. Teorije vođstva se menjaju, od onih zasnovanih na urođenim sposobnostima pojedinca do vođstva kao procesa u organizacijama. Sledstveno teorijama razvijaju se i odgovarajuće metode i procesi razvoja vođstva. Od ulaganja u pojedinca, odnosno u ljudski kapital, ide se ka ulaganju u procese razvoja vođstva, odnosno u socijalni kapital. Rastući zahtevi za većom društvenom odgovornošću kompanija naglašavaju potrebu za novim pristupom razvoju vođstva i njegovih etičkih, moralnih i drugih vrednosti. Pretenciozno „naučni“ pristup i ideologizacija liberalizma u obrazovnom procesu javljaju se kao smetnje izgradnji ekonomski uspešnog i društveno odgovornog vođstva. Ove smetnje mogu biti posebno opasne u uslovma tranzicije, tim pre što je ceo sistem obrazovanja za menadžment u nas neizgrađen i sa oskudnom tradicijom. Praćenje savremenih tendencija u svetu i sopstvene inovacije u svim aspektima obrazovanja i razvoja ipak stvaraju značajne mogućnosti

Ključne reči: vođstvo, razvoj vođstva, mogućnosti, ograničenja

LEADERSHIP DEVELOPMENT

Abstract: High quality leadership is a precondition for achieving competitive advantage in a permanently changing world. In this context, leadership development is the highest priority. Leadership theories have been changing from those based on personal traits, to those that consider leadership as a process within organizations. Consequently the processes and methods of leadership development have also changed. From the development of leaders (investment into human capital) the trend is towards leadership development (investment into social capital). The growing claims for socially responsible governance require new approaches to leadership development and its ethical, moral and other values. The pretense of knowledge and ideologization of the mainstream economic theories emerge as obstacles to the development of economically sound and socially responsible leadership. These obstacles are even more dangerous in the economies in transition with an incomplete educational system and low tradition. By following the contemporary trends and creating our own innovations, provide nevertheless considerable opportunities.

Key words: leadership, leadership development, opportunities, limitations

5 Eknomski institut – Beograd, Kralja Milana 16, Beograd. [email protected]


49

1. Uvod

Kvalitetno vođstvo afirmiše se kao jedan od ključnih faktor uspešnosti u izgrađivanju konkurentske prednosti u svetu koji se neprestano i sve brže menja. U tom smislu izgradnja sposobnosti vođstva postaje prioritet prvog reda.

Rad govori o savremenim svetskim tendencijama i inovacijama, kao i o ograničenjima i mogućnostima za razvoj vođstva u našim uslovima.

U tom smislu, prvo govorimo o vođstvu kao odgovoru na promene u svetu, zatim o teorijama vođstva i njihovim implikacijama na proces razvoja vođstva. Posebno razmatramo trendove i inovacije prisutne u razvijenom svetu i sistemima obrazovanja za menadžment sa velikom tradicijom. Mogućnosti i ograničenja u razvoju vođstva u našim uslovima posmatramo u svetlu prethodno istaknutih ograničenja koja navodi kritika dominantnih teorija od uticaja na praksu menadžmenta u svetu.

2. Vođstvo kao odgovor na promene

Osnovna karakteristika sveta današnjice su promene. Njihov intenzitet, brzina, pravci, međusobna uslovljenost i uticaj čine svet suštinski drugačijim od onoga u kome su pojedinci, poslovni sistemi, pa i društva u celini mogli da relativno uspešno predviđaju okruženje u kojem će živeti, uspostavljaju dugoročne ciljeve i grade odgovarajuće strategije za njihovo ostvarivanje.

U tom smislu dolazi do promene u zadacima i ulozi menadžmenta, institucije koja se pokazala kao presudan faktor konkurentnosti poslovnih i drugih subjekata. Tradicionalni menadžment obuhvatao je sledeće osnovne funkcije: predviđanje okruženja na osnovama otkrivanja trendova iz prošlosti njhove ekstrapolacije na vreme koje dolazi; delotvornog planiranja; mobilizacije potrebnih resursa; organizacije upravljanja resursima; kontrole izvršenja; i preduzimanja ordgovarajućih korektivnih mera ukoliko, i kada, dođe do odgovarajućih odstupanja. Peter Drucker, nedavno preminuli utemeljivač teorije savremenog menadžmenta, definisao je upravljanje pomoću ciljeva (Management by Objectives) kao koncept koji je u potpunosti saglasan sa ovakvom ulogom menadžmenta.

Anticipirajući i reagujući na promene nastale takozvanim naftnim šokovima početkom i krajem sedamdesetih godina, multinacionalna naftna kompanija Shell razvila je koncept planiranja putem razvoja scenarija, u kojem je menjajući različite varijable simulirala moguće promene u okruženju i pokušavala da blagovremeno pripremi odgovarajuće odgovore. Primena ovog koncepta u Shellu, a kasnije i u drugim poslovnim i drugim sistemima, pokazala je da je najveća korsit ovog koncepta manje u izgradnji najpribližnijeg scenarija u odnosu na razvoj događaja koji će se realno desiti, koliko u samom procesu u kojem se kompanija i njeni ljudi pripremaju na očekivane i neočekivane promene. Praksa je, naime, pokazala da se tokom ovog procesa gradi specifičan strateški mentalitet i sposobnost reagovanja na promene.

Dalji razvoj doveo je do postepene ali suštinski bitne promene u ulogama i zadacima menadžmenta. Tradicionalna uloga konrole nad funkcionisanjem sistema u


50

granicama unapred zadatih parametara ustupa mesto novoj ulozi koja insistira na iniciranju i sprovođenju promena. Iz te osnovne promene proističu ostale. Umesto rutine naglasak je na raznovrsnosti. Umesto nadzora, menadžment preuzima ulogu inspiratora, trenera, mentora. Rastuća međupovezanost i međuzavisnost korporacije sa subjektima unutar i izvan nje same zahtevaju promenu fokusa sa internog (zasnovanog na interesima vlasnika kapitala najefikasnijem angažovanju unutrašnjih materijalnih, ljudskih i drugih resursa), na jedan mnogo složeniji fokus u kojem ima mesta i za sve druge učesnike u lancu stvaranju vrednosti (dobavljači, potrošači, pa čak i konkurencija), odnosno subjekte koji čine šire društvano okruženje (uključujući i nosioce zahteva za očuvanjem životne sredine).

Ne umanjujući značaj upravljanja pomoću ciljeva, koji ostaje sine qua non uspešnog menadžmenta, postepeno se afirmiše jedan novi pristup koji se može uslovno nazvati upravljanjem pomoću prilika i šansi (Management by Opportunities) [1]. Iako se ovaj pristup ne može smatrati konceptom u smislu onoga koji je definisao Peter Drucker, njegov značaj je u tome što priznaje značaj naglih promena i afirmiše pozitivan i proaktivan odnos prema njima.

S druge strane, činjenica da se kompetitivnost sve manje zasniva na tradicionalnim resursima, a sve više na ljudskom znanju i talentima, utiču na to da se pažnja menadžmenta okreće prema potencijalu koji se bitno razlikuje od svih ostalih. Za razliku od resursa koji se upotrebom troše, upotreba znanja dovodi do njegovog daljeg rasta. Deobom i diseminacijom, moć i učinak znanja se takođe povećavaju, može se reći do neslućenih granica.

U svetlu rečenog, tradicionalni menadžment ustupa mesto vođstvu, instituciji čija je uloga da prepozna obrise budućnosti, izgradi viziju korporacije ili drugog sitema u takvoj budućnosti, i mobiliše i motiviše ljude da angažuju svoje sposobnosti u pravucu njenog ostvarenja. Drugim rečima, osnovni zadatak vođstva je da vodi proces promena. Vođenje promena (vođstvo u užem smislu te reči) i upravljenje promenama (menadžment) su u stvari dve uloge, koje se međusobno prepliću, pri čemu – zavisno od okolnosti – jedna uvek dominira u odnosu na drugu. Jedan od zadataka uspešnog vođstva je i u tome da prepozna trenutak i preuzme odgovarajuću ulogu.

3. Teorije vođstva

Iz različitih uloga menadžmenta i vođstva proističu i različiti pristupi izgradnji odgovarajućih sposobnosti. U razvoju menadžmenta osnovni zadaci usmereni su na izgradnju znanja, veština i sposobnosti za poboljšanje performansi na realizaciji poznatih zadataka primenom dokazanih rešenja. Razvoj vođstva podrazumeva, međutim, izgradnju sposobnosti potrebnih za susret sa neočekivanim izazovima, nalaženjem novih, često inovativnih rešenja.

Nije jednostavno odgovoriti na pitanje sposobnosti koje jednog vođu čine dobrim, ili boljim od drugih. U suštini, to najviše zavisi od toga kako definišemo vođstvo. U tom smislu, tokom dvadesetog veka afirmisalo se nekoliko različitih teorija vođstva [2].


51

Početkom dvadesetog veka dominirala je teorija vođstva zasnovana na ličnim sposobnostima i karakteristikama, najčešće definisanim rečju harizma, afirmiše (najčešće urođene) karakteristike, kao što su: inteligencija, dominacija, samopouzdanje, energičnost, aktivizam, “muškost”. Ukoliko se prihvati ova teorija, onda se razvoj vođstva svodi pre svega na izbor i angažovanje pojedinaca koji poseduju ove sposobnosti.

Bihejvioristička teorija pojavljuje se sredinom dvadestog veka. Ona polazi od toga da u osnovi dobrog vođstva leži odgovarajući stil, odnosno način ponašanja. Naravno, taj stil i način ponašanja mogu biti različiti: direktivni, participativni, orijentisani na zadatak, ili usmereni na ljude. Sledeći ovu teoriju, zadatak u razvoju vođstva sveo bi se na izgradnju odgovarajućeg stila koji se smatra najdelotvornijim.

Situaciona modifikacija bihejviorističke teorije uvažava i kontekst, odnosno situaciju u kojoj vođa mora da ostvari svoj zadatak. U tom smislu moguća su dva modela: situacioni i kontingentni.

Situacioni model polazi od pretpostavke da se stil i način ponašanja mogu menjati zavisno od potreba odgovarajućeg konteksta. Kontingentni model uvažava pretpostavku da se stil i način ponašanja ne mogu menjati. Sledstveno tome, osnovni zadatak u razvoju vođstva podrazumeva dijagnostičke veštine i sposobnosti adaptacije. Drugim rečima, potrebno je stil i način ponašanja prilagoditi kontekstu (ako se mogu menjati), odnosno izabrati vođu sa odgovarajućim stilom i načinom ponašanja (ako se ovi ne mogu menjati).

Novije teorije vođstva, nastale krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, uvode pojmove kao što su transformišuće vođstvo i, nešto kasnije, transformaciono vođstvo. U prvom slučaju radi se o vođi koji inspiriše svoje saradnike i sledbenike da rade imajući u vidu i neke više, moralne, ciljeve. U drugom slučaju, radi se o vođi koji transformišu običe ljude tako da ovi mogu da ostvare izvanredne rezultate, rezultate koji su čak iznad njihovih predstava o sopstvenim mogućnostima. Prema ovim teorijama vođstva, gde se vođa vidi kao agens promene, razvoj bi morao biti usmeren na sposobnosti izgradnje vizije i veštine komunikacije i integracije. Naglasak na veštine komunikacije i međuljudskih odnosa ne umanjuje značaj lične harizme.

Hronološki najnovije, makar samo prividno, su takozvane teorije “tihog vođstva.” One ističu kvalitete i sposobnosti koji uključuju misaonost zasnovanu na iskustvu, mudrost, poverenje, posvećenost i prosuđivanje. Sledstveno tome, izgradnja sposobnosti vođstva mora da uključi vrednosne kategorije moralnih karakteristika i moralnog ponašanja.

Nama je ova teorija najbliža. U ranijim radovima na ovu temu citirali smo Davida Maistera, gurua upravljanja profesionalnim firmama, dakle firmama ponajviše zasnovanim na ljudskom kapitalu, dakle znanju, talentima, stavovima i vrednostima, koji je isticao da dobar vođa mora da ispuni zahteve četiri testa i to po sledećem redosledu važnosti:

• oni koji ga slede treba da budu uvereni u njegove lične motive i njihovu moralnu prihvatljivost;


52

• sledbenicima treba da budu prihvatljive, ako ne i zajedničke, vrednosti za koje se vođa zalaže i ističe u prvi plan;

• sledbenici treba da veruju u kompetentnost vođe da obavi zadatke vođenja korporacije ili drugog poslovnog ili nekog drugog sistema; i

• sledbenicima treba da bude prihvatljivi stil i način ponašanja vođe To je u skladu sa pristupom koji nazivamo “vođstvo iz pozadine” (leadership

frome behind” u kome je uloga vođe kao inspiratora, mentora, trenera, inspiratora, primarna i posebno izražena.

Naravno, ne mislimo da smo u ovome posebno originalni. Ipak, bilo nam je zadovoljstvo da vidimo da smo promišljali na sličan način kao što je to, još pre više od 25 vekova, činio osnivač taoizma, kineski filozof i mislilac, Lao Ce, koji je rekao:

“Da bi vodio ljude koračaj pored njih, jer najboljeg vođu ljudi i ne zapažaju, drugog najbojeg ljudi cene i iskazuju mu poštovanje, još slabijeg ljudi se plaše, a najslabijeg vođu ljudi mrze. Kad se obavi posao sa najboljim vođom, ljudi kažu: ovo smo uradili sami”.

Autori danas navode i pristupe kao što su „moralno“ i „timsko“ vođstvo gde vođe peuzimaju svoje uloge više na talasu želje da ostvare zajedničke ciljeve utemeljene na kolektivno prihvaćenim vrednostima i verovanjima, nego da utole svoj poriv za moć, ili da pridobiju neki materijalni posed. Koncept „distribuisanog“ vođstva zasniva se na zajednički podeljenom osećaju svrhe i usmerenja na svim nivoima neke organizacije. Upravo ovaj koncept nas usmerava da fokusiramo pažnju na proces vođstva, a ne na osobine pojedinih vođa. Ovaj koncept naročito je popularan u sektorima kao što su obrazovanje i zdravstvo.

Distribuisano vođstvo ne znači da su svi vođe, jer bi to dovelo do nejasne i smanjene odgovornosti. Radi se o tome da se vođstvo javlja u kontekstu jedne grupe ili mreže međupovezanih pojedinaca, tokom čijeg rada dolazi do različitih problema. Za razrešavanje i prevazilaženje ovih problema potrebne su različite sposobnosti (znanja, veštine, stavovi i vrednosti) pa sledstveno tome, i prenošenje uloge vođe sa jedne osobe na drugu. Samo naizgled paradoksalno deluje stav da definicija dobrog lidera ne mora suštinski da se razlikuje od karakteristika bilo kog primernog zaposlenog ili odgovornog pojedinca.

Koncept razuđenog vođstva ukazuje na potrebu da se pravi razlika između razvoja vođa (developing leaders) i razvoja vođstva (leadership development). Razlika nikako nije semantičke prirode. Ona je suštinska. Kada govorimo o izgradnji vođa, govorimo o razvoju pojedinaca za ulogu i zadatke vođa. Drugim rečima, govorimo o razvoju individualnog ljudskog kapitala. U slučaju razvoja vođstva u prvi plan dolazi vođstvo kao proces koji uključuje sve u organizaciji. Drugim rečima, u ovom slučaju se radi o ulaganjima u razvoj socijalnog kapitala.


53

4. Trendovi i inovacije u razvoju vođstva Savremeni trendovi u razvoju vođstva otkrivaju nekoliko karakteristični

promena. Te promene ukazuju i na prirodu inovacija koje se dešavaju, ili će tek uslediti.

Za razliku od tradicionalnih programa, u kojima su dominirali propisani kursevi i standardno, mahom teoretsko, gradivo, savremeni programi razvoja vođstva uključuju studijski rad prilagođen potrebama korisnika, gde se teorija izlaže i proučava u konkretnom kontekstu.

Programi su sve više holističke prirode. Težište se pomera od analize ka sintezi. Pored tradicionalnih menadžerskih disciplina, uvode se nove: upravljenje promenama, krizama i konfliktima, upravljanje tehnologijama, upravljanje inovacijama i stvaralaštvom. Sve zastupljenije su i “nemandžerske” discipline kao što su istorija, geopolitika, sociologija i, naravno, psihologija. U poslednje vreme čine se napori da se iz umetnosti i kulture dođe do lekcija i pouka koje se tiču otkrivanja tajne stvaralaštva, ali i načina ostvarivanja interne i eksterne harmonije jedne korporacije, poslovnog ili nekog drugog sistema.

Ne manje važne su i promene u samim procesima izgradnje vođstva. Prisutne su brojne inovacije bilo da se radi o internim programima razvoja sposobnosti i veština, ili slanju ljudi na spoljne kurseve, seminare konferencije. Mentorski i trenerski rad su već pomenuti kao opredeljenje koje je sve prisutnije. Ovome treba dodati i razne vidove rotacije poslova i zadataka u firmi, kao i postavljanje i slanje ljudi na poslove i zadatke izvan sopstvenog sistema. Razvivši se u kontekstu i procesu koji se razlikuje od sopstvenih, oni se vraćaju u sistem sa kombinacijem poznavanja sredine, ali i sposobnošću posmatranja koja nije opterećena unutrašnjim dogmama.

U navedenim promenama procesa jasno se uočavaju i pomeranja od obuke, preko obrazovanja do razvoja, dakle izrastanja u kontekstu i za potrebe konkretne situacije. U tom smilsu možemo govoriti i o promenama od akademskog liberalizma (gde je naglasak na objektivnim znanjima nekog “naučnika” u oblasti menadžmenta) i iskustvenog vokacionalizma (gde je naglasak na praktičnim veštinama i tehnikama jednog “reflektivnog” menadžera), ka iskustvenom liberalizmu (izgradnji tehničkih veština i sposobnosti rada sa ljudima “kompetentnog” menadžera) i iskustvenom i kritičkom učenju i izrastanju (izgradnja “kritičkog praktičara” sposobnog da dovodi u pitanje uvrežene metode i razvije nove načine delovanja).

Naravno, ne može se govoriti o promenam u programima i procesima, a da se ne govori o promenama vezanim za aktere koji u njima učestvuju. Sa stanovišta onih koji uče, već je pomenuta promena od izgradnje vođe, dakle pojedinca ili grupe izabranih pojedinaca, ka izgradnji vođstva, odnosno načina na koji se vodi jedan sistem u celini. Saznanje da je nemoguće izgraditi savršenog pojedinca, postepeno otvara vrata pristupu usmerenom ka izgradnji komplementarnih timova stručnjaka različitih profila sa stanovišta njihovih znanja, sposobnosti i veština, ali i stavova i vrednosti.

Na strani onih koji podučavaju, odnosno daju impuls procesu zajedničkog učenja, uočava se potreba da se inače retki vrhunski stručnjaci za pojedine discipline,


54

takozvane disciplinarne zvezde, zamenjuju još ređim “filozofima” menadžmenta, ljudima sposobnim da sagledaju menadžment i vođstvo u njihovoj ukupnoj kompleksnosti. Ovo potvrđuju najnovija kritička sagledavanja specifične krize poslovnih škola [3]

Sličan timski pristup potreban je i na drugom kraju obrazovnog procesa. Pored stručnjaka za razvoj vođstva, potrebni su i inputi koje mogu da daju netradicionalni izvori razvojnog znanja, kao što su konsultanti, eksperti, vođe iz drugih sredina, preduzetnici, pa i političari i, naročito, umetici i drugi stvaraoci.

Naravno, navedene inovacije i trendovi u programima, procesima i akterima zahtevaju i nova partnerstva u razvojnom procesu, odnosno inovativne organizacione i institucionalne aranžmane. Osnovni trend je pomeranje od klasičnog pružanja usluga ka partnersvu i saradnji.

5. Mogućnosti i ograničenja u razvoju vođstva u nas

Pre nego što pokušamo da damo ocenu mogućnosti i ograničenja u razvoju vođstva u nas, smatramo uputnim da se prvo osvrnemo na nekoliko ključnih relevantnih pitanja s kojim se susreću najrazvijenije sredine.

Neka ključna pitanja i dileme u razvoju vođstva

Korporativno upravljanje (corporate governance) izbilo je u prvi plan krajem prošlog veka. Talasima rastuće brige o zaštiti i očuvanju životne sredine, pridružili su se i pritisci grupa i društvenih segmenata koji nisu vlasnici kompanija, ali imaju interesa u vezi sa načinom na koji kompanije vode i razvijaju svoje poslove. Dugo posle čuvenog članka „Društvena odgovornost biznisa je da pravi profit“, koji je nobelovac Milton Friedman napisao još 1970. godine u znak protesta protiv prave poplave pomodarskih radova na temu društvene odgovornost korporacija i biznisa, i time ovu temu zadugo skinuo sa liste prioritetnih pitanja, koncept društvene odgovornosti ponovo je aktiviran kao pitanje od šireg značaja. U tom smislu, takozvani „stakeholder“ pristup trebalo je da zameni preovladavajući „shareholder“ pristup u određivanju prioritetnih interesa jedne korporacije.

Skandali i poslovne prevare ogromnih razmera, da pomenemo samo one vezane za kompanije kao što su Enron ili Tyco, dodatno su zaoštrili pitanje vođstva i načina upravljanja korporacijama i odgovarajućim, ne samo krivičnim, već i društvenim odgovornostima koje iz toga proističu. Danas je popularan (moglo bi se reći i pomodarski) koncept takozvane „trostruke crte“ (triple bottomline), kojim bi trebalo da se udovolji težnji da kompanija bude vođena tako da istovremeno ostvaruje tri pozitivna rezultata: profit, društvenu odgovornost i prijateljski odnos prema životnoj sredini. Razvijaju se i odgovarajući alati i instrumenti koji bi pomogli menadžmentu i vođstvu kompanija da upravljaju kompanijama i vode ih na način koji može da omogući zadovoljenje ovih zahteva, koji su, ne retko, međusobno suprotstavljeni.


55

Praksa, međutim, pokazuje da i pored sve glasnije i sofisticiranije retorike, kojom se vodeći ljudi služe da bi istakli kako su njihove kompanije društveno odgovorne, korporacije sve druge interese podređuju interesima vlasnika, često na štetu i protivno interesima svih ostalih interesnih grupa. Nedavno preminuli mislilac svetskog formata u oblasti menadžmenta, Sumantra Ghoshal, pozabavio se pitanjem odgovornosti poslovnih škola i univerziteta u vezi sa ovakvim dominantnim ponašanjem kompanija. U rukopisu naslovljenom „Loše teorije menadžmenta razaraju dobru praksu menadžmenta“ [4], koji je konačno uobličen i objavljen tek posle autorove smrti, Sumantra Ghoshal je postavio dve teze koje nam se čine ključnim ne samo u vezi sa društvenom odgovornošću kompanija, već i sa odgovorom na pitanje u kom pravcu treba da se kreće dalji rad na razvoju vođstva. Polazeći od postavke koju je dao još John Manard Keynes da su „ideje ekonomista i političkih filozofa, bilo da su one ispravne ili pogrešne, mnogo snažnije nego što se to misli“, Sumantra Ghoshal navodi sledeće dve, po njemu pogrešne, ideje koje su u poslednjih 40-tak godina imale snažan uticaj na teoriju i praksu menadžmenta. Prvu vezuje za insistiranje na „naučnom“ pristupu menadžmentu, pri čemu preovladava uprošćeno preslikavanje uzročno-posledične zakonomernosti iz sveta fizike na društvene fenomene među koje spadaju i pojave koje Hayek naziva „fenomenima organizacione kompleksnosti“. Etika i moralnost spadaju u mentalne fenomene, i pošto se, kao takvi, ne uklapaju u uzročno-posledične veze na kojima insistira ovaj takozvani „naučni“ pristup, oni se najčešće izostavljaju iz istraživanja i proučavanja problematike upravljanja korporacijama. Da stvar bude još gora, usvajaju se, gotovo kao aksiomi, određene pretpostavke, koje – iako pogrešne – dozvoljavaju da se primene modeli kauzalnih veza koje menadžerske odluke tretiraju kao zakonomernu nužnost, nezavisnu od volje pojedinca, ili njegove spremnosti da uključi u odlučivanje i varijable koje ovi modeli u potpunosti izostavljaju. U vezi sa ovim, Ghoshal usvaja Hayekovu tezu o „pretencioznosti znanja“ i navodi da tokom poslednjih 30-tak godina dominiraju istraživački orijentisani profesori menadžmenta, dok su oni koji se bave integracijom (sintezom), praksom (primenom) i predavanjima (pedagoškim radom) potisnuti u drugi plan, ako ne i eliminisani sa najeminentnijih obrazovnih institicija u svetu, što sve zajedno uvećava opasnost od moguće dehumanizacije prakse. Drugu pogrešnu ideju vodilju Ghoshal vidi u ideologizaciji celokupne vizije. Sve glavne struje ekonomske misli polaze od pretpostavke da je Homo Economicus glavni model čovekovog ponašanja, dakle da se u svom odlučivanju čovek rukovodi maksimizacijom sostvenog interesa. Iako zdrav razum i empirijski dokazi pokazuju da Homo Economicus nije jedini model, čak ne i dominantan, jer postoje i brojni drugi motivi ljudskog ponašanja, u teorijama koje su u vezi sa menadžmentom i dalje dominira ovaj „pesimistički“, amoralni, model čoveka. Objašnjenje za ovo Ghoshal vidi u ideologiji. Zašto je ideologija pesimistička? Tu se Ghoshal poziva upravo na Friedmana koji je ovu ideologiju nazvao liberalizmom, iako je i sam priznao da se ona po svojim osnovnim polazištima pre može nazvati konzervativizmom.


56

U osnovi ove ideologije leže dva predubeđenja. Ghoshal ponovo citira samog Friedmana koji kaže: „glavni cilj liberalizma je da etičke probleme ostavi pojedincima da se sami nose sa njima“. Za ilustraciju drugog predubeđenja Ghoshal ponovo navodi Friedmanove reči da „liberalizam uzima čoveka kao nesavršeno biće... i tretira problem društvene organizacije isto toliko kao negativan problem sprečavanja loših ljudi da učine zlo, koliko i da omogući dobrim ljudima da učine dobro“. Po Ghoshalu, u poslednjih 40-tak godina društvene nauke fokusirale su se, na žalost, na ovaj „negativni problem“.

U zaključku svog rada, Sumantra Ghoshal se zalaže za pristup koji bi makar uravnotežio ove dve pretpostavke – pozitivnu i negativnu. Zalaže se za obrazovanje za menadžment koje bi odbacilo pretencioznost znanja i uključilo integraciju, primenu i pedagogiju. Zalaže se za teorije menadžmenta koje bi bile šire i bogatije od redukcionističkih i parcijalnih teorija koje u poslednje vreme dominiraju. Najbolju branu bilo kom ideološkom apsolutizmu Ghoshal vidi u intelektualnom pluralizmu. Prihvatanje pesimističkih i determinističkih teorije ne može nas voditi ka jednom boljem svetu kojem težimo. Ukoliko zaista želimo da ponovo reinstitucionlizujemo etička i moralna razmatranja u praksi menadžmenta, moramo ih, pre svega, reinstitucionalizovati u svojim vodećim teorijama. Mogućnosti i ograničenja u nas

Naše opredeljenje da kao ključna pitanja vođstva navedemo pitanja etike, moralnog ponašanja i društvene odgovornosti kompanija i njihovog vođstva, proistekle su iz uverenja da su ova pitanja od posebne važnosti danas i ovde. Proces ekonomske tranzicije, vlasničkog restrukturisanja i društvene transformacije realizuje se tokom jedne ili dve decenije, ali će osnove koje će ovaj proces postaviti i tragovi koje će ostaviti biti dugoročniji.

Ghoshalove teze o pretencioznosti znanja i ideologizaciji ekonomske misli, pa time posredno i prakse upravljanja i vođstva podjednako važe i na ovom prostoru. No, opasnost koju one nose je ovde višestruko veća. Ovde imamo u vidu nizak nivo znanja (uopšte, a posebno kada je reč o menadžmentu) i široko rasprostranjeno neznanje (uopšte, a posebno kada se radi o vođstvu). Takođe imamo u vidu ideologizaciju koncepta Homo Economicus, koja u svetlu prethodne ocene nivoa znanja, dobija razmere gotovo karikaturalne apsolutizacije. Premalo se vodilo i vodi računa o činjenici da ekonomska tranzicija i društvena transformacija sistema koji je postojao u nas nikako ne bi trebalo da kopira put kojim su prošle ili prolaze države centralno-planske privrede i suštinski drugačijeg društvenog modela. Etika i moralnost ne samo da se ostavljaju na brigu pojedincima, već se posredno, a poneki put gotovo direktno, upućuju poruke i signali da je bavljenje etikom i moralnošću unapred izgubljeno vreme i trud.

Unapređenje upravljanja i vođstva potisnuto je u drugi plan u trenucima kada su osnovni prioriteti kako ekonomske, tako i političke rukovodeće garniture bili vezani za svojinsko restruktirisanje i preraspodelu (pretežno prisvajanje) društvenog bogatstva.


57

Obrazovanje za menadžment bilo je i inače na početku procesa tranzicije na nižem nivou nego tokom šesdesetih godina. Objašnjenje za ovo je teže naći tamo gde se ono najčešće i sasvim neobrazloženo traži i nudi (u ideologizaciji privrede i društva na osnovama samoupravljanja), koliko u oportunizmu obrazovnih ustanova i ljudi iz same profesije.

Kakve su mogućnosti za unapređenje razvoja vođstva u nas? Mislimo da one postoje. Za njhovu realizaciju potrebne su brojne inovacije u svim segmentima obrazovanja i razvoja vođstva (programi, procesi, akteri, organizaciono-institucionalni aranžmani).

Nastavni programi moraju da budu postavljeni na holističkim osnovama. Pretencioznost „znanja“ i sklonost ka disciplinarnoj i subdisciplinarnoj fragmentaciji nastavnih programa samo su jedan od brojnih simptoma veoma rasprostranjenog oportunizma u obrazivnim institucijama. Potreban je mnogo veći nivo integracije i sinteze. Pored znanja, nastavni programi u obrazovanju za menadžment moraju da se fokusiraju na izgradnju sposobnosti i veština. Ponajviše treba raditi na promenama programa u pravcu izgradnje stavova i vrednosti. To posebno važi za razvoj sposobnosti vođstva.

Nastavni procesi moraju se radikalno menjati u pravcu primene interaktivnih metoda rada zasnovanih na studijskim slučajevima iz prakse. Dug je put od akademskog liberalizma, kao dominantnog pristupa procesu obrazovanja u nas, do iskustvenog liberalizma i izgradnje kritičkog reflektivnog menadžera i vođe. Taj put je utoliko duži ukoliko se slepo slede i kopiraju prevaziđeni modeli koji se već uveliko napuštaju na poslovnim školama Zapada, umesto da se hrabro pristupi procesu opšteg traganja za nečim boljim i primerenijim sadašnjem trenutku.

Akteri u obrazovno-razvojnom procesu takođe moraju da se menjaju. Pored promena koje moraju biti na liniji ranije pomenutih savremenih trendova i inovacija, ovde se posebno ukazuje na potrebu obrazovanja i razvoja ljudi koji se već nalaze na menadžerskim pozicijama i pozicijama vođa. Iskustva ljudi iz drugih oblasti stvaralaštva, posebno kulture, umetnosti, pa i sporta, mogu biti izuzetno značajna.

U pogledu organizaciono-institucionalnih aspekata razvoja vođstva, mora se konstatovati da u nas još uvek ne postoji savremena poslovna škola kakve su uobičajene u najrazvijenijim zemljama Zapada, a već 10-15 pa i više godina i u zemljama tranzicije. Tradicionalna inercija univerziteta, kombinovana sa takozvanom „miopijom“ prema izazovima koje nameću promene u svetu, upućuju na pretpostavku da će prve savremene poslovne škole u nas morati da niknu van okrilja univerziteta.

U tom svetlu treba računati sa podrškom privrede. U njenom je najboljem interesu da potpomogne stvaranje poslovnih škola, pa i nove generacije profesora menadžmenta. Poslovne škole i privredne kompanije osuđene su na neku vrstu međusobne koopeticije (engleska reč co-opetition, skovana od reči competition i cooperation). One moraju sarađivati i konkurisati jedne drugima u razvoju znanja i sposobosti vođstva. Teorijsko-iskustveni karakter izgradnje sposobnosti vođstva podrazumeva da će u pojedinim trenucima poslovne škole prednjačiti u novim znanjima i veštinama, a da će u nekim drugim trenucima kompanije biti one koje idu ispred. Ukoliko škole ili kompanije zaostaju, to ne treba da brine ni jedne ni druge.


58

Naprotiv, to može samo da ih ohrabri i obraduje, jer su kompanije i škole upućene da uče jedne od drugih i jedne za druge.

Literatura

[1] Milenko Gudić: Enlargement of the EU and Its Impact on Management Development: New Managerial and Leadership Capabilities, Proceedings of the 13th CEEMAN Annual Conference, St. Petersburg, Russia, 30 September – 1 October 2004, p.p. 61-63, CEEMAN, Bled, Slovenia, December 2004, ISSN 1580-407

[2] University of Exeter, Centre for Leadership Studies: What is Leadership Development? Purpose and Practice, Leadership South West, Reasearch Report 2, Edited by Richard Bolden, June 2005

[3] Warren G. Bennis and James O’Toole: How Business Schools Lost Their Way, Harvard Business Review, May, 2005

[4] Sumantra Ghoshal: Bad Management Theories Are Destroying Good Management Practices, Academy of Management Learning & Education, 2005, Vol. 4, No. 1, 75-91

Društveni kontekst inovativnog (ljudskog) potencijala Srbije _____________________________________________________________________

59

Prof. dr Slobodan Miladinović6

DRUŠTVENI KONTEKST INOVATIVNOG (LJUDSKOG)

POTENCIJALA SRBIJE

Apstrakt: Inovativnost je jedna od (naj)značajnijih odredbi savremenog dinamičnog, otvorenog i tržišno orijentisanog društva. No, da bi neko društvo aktiviralo inovativni ljudski potencijal ono mora da bude društvo otvorenih šansi i otvorenih kanala uzlazne pokretljivosti. U ovom radu će se, u sociološkoj perspektivi, analizirati mogućnosti aktiviranja inovativnog ljudskog potencijala u Srbiji kroz otvorenost društvene strukture. Na osnovu velikog broja istraživanja se može zaključiti da, danas, pripadnici viših društvenih slojeva u Srbiji imaju veoma razvijen socijalni kapital koji se prepoznaje kroz prisustvo razvijenih socijalnih mreža koje im omogućavaju prohodnost kroz društvenu strukturu. S druge strane, pripadnici nižih društvenih slojeva nemaju takve mogućnosti. Rezultat je da veći deo inovativnog ljudskog potencijala ne dobija životnu šansu da iskaže svoje inovativne sposobnosti. Ovo predstavlja veliki razvojni problem, posebno s obzirom na to da je jedan od opštih razvojnih ciljeva Srbije pristupanje evropskmi integracionim procesima.

Ključne reči: društvo, društvena struktura, inovativnost, razvoj, evrointegracije

SOCIAL CONTEXT OF INNOVATIVE (HUMAN) POTENTIAL IN SERBIA

Abstract: Innovativeness is one of (the most) important characteristics of contemporary dynamic open and market orientated society. Every society which wont to activate innovative human potential must to become society with open chances for everybody and society with open channels of upward social mobility. In this paper will be analysed possibility of activating innovative human potential in Serbia across openness of social structure in sociological perspective. Based on great number of survey data analysis we can conclude that members of higher social strata in Serbia have developed social capital in form of developed social webs which make them possible to go up across the social structure. The members of lower strata have not this possibility in other side. The result is that the most of innovative persons do not get their own life chance to distinguish themselves and their innovative qualities. It is great developing problem because one of the most generally goals of Serbia is connecting with European integration processes.

6 Fakultet organizacionih nauka, Jove Ilića 154, Beograd, tel. 011/39-50-800 e-mail: [email protected]


60

Key Words: society, social structure, innovation, development, eurointegrations

Da bi neko društvo moglo biti smatrano dinamičnim ono mora pokazivati niz različitih osobina među kojima posebno treba istaći inovativnost. Inovativnost je, na današnjem stepenu razvoja, prvi uslov napretka. Ona, naravno, ne dolazi sama po sebi, nju treba negovati i razvijati. Svako društvo mora da vodi računa o resursima i kapitalu kojim raspolaže. Ljudski je kapital, u ovom kontekstu svakako, najznačajniji. On predstavlja najznačajniji potencijal za svaki budući razvoj. Može se pretpostaviti da svako pojedinačno društvo raspolaže manje-više sličnim kvantitetom inovativnog (kvlitetnog) ljudskog potencijala (kapitala) tj. manje-više sličnim učešćem talentovanih, inovativno orijentisanih (po ma kom osnovu) pojedinaca u ukupnom stanovništvu. Samo je pitanje konkretnih socijalnih mehanizama (šansi koje pruža i prepreka koje postavlja svako pojedinačno društvo pred svoje, naročito talentovane, pripadnike) da li će pojedinačni kvaliteti biti materijalizovani ili ne.

Praktično, pitanje od kog se, u kontekstu teme ovog rada, polazi glasi: “Da li je društvo Srbije (i Crne Gore) društvo jednakih šansi za sve svoje pripadnike? ”. Na samom početku treba reći da su istorija, kulturna tradicija, i konkretna strukturna kretanja u našem društvu imali takvu dinamiku da se kod nas razvilo zatvoreno društvo [1], društvo u kom su primordijalni kriterijumi (partijska, plemenska, porodična, klanovska ili slična pripadnost) odnosno nacionalni ili socijalni ključ selekcije bili daleko značajniji od ličnih kvaliteta i sposobnosti. Mnoga istraživanja strukture društva su pokazala da je status socijalnog porekla jedna od najznačajnijih determinanti društvenog postignuća pojedinaca [2][3][4][5].

Permanentnom zatvaranju odnosno održavanju zatvorene strukture društva pogoduje veći broj činilaca među kojima posebno treba istaći:

(1) aktuelna ekonomska situacija koju posebno karakteriše široka rasprostranjenost siromaštva (koje predstavlja ometajući faktor realizacije i ovladavanja socijalnim kapitalom kod nižih društvenih slojeva), zatim nezaposlenost koja vrlo često usmerava mlade i talentovane, neretko i visoko obrazovane da svoje šanse traže van granica zemlje.

(2) sistem vrednosti, unutar koga dominiraju tradicionalno konzervirajuće vrednosne orijentacije [6] (od kojih su najzastupljenije patrijarhalizam, odnosno patrijarhalni tradicionalizam, konzervativizam, autoritarnost i još uvek značajno prisutan nacionalizam i sl.). Ove vrednosne orijentacije postavljaju granice u socijalnim kontaktima različitih statusnih skupina i definišu obrasce prikladnog ponašanja između i unutar njih.

(3) aktuelna ideološko politička situacija u zemlji [7] koju karakteriše borba dva velika i po snazi relativno uravnotežena bloka koji se najjednostavnije mogu definisati kao nacionalistički i demokratski blok. Dok prvi teži očuvanju nacionalne samobitnosti i za praktično ishodište ima nacionalnu izolovanost, pretnju po mir i bezbednost i socijalnu izolovanost mnogih društvenih grupa a u krajnjoj liniji i izolovanost cele zemlje od savremenih globalnih razvojnih trendova (kako socijalnih i


61

kulturnih tako i tehničko tehnoloških). S druge strane demokratski blok, s manje ili više uspeha i doslednosti, teži uključivanju Srbije u evropske integracione tokove. Poseban problem je u tome što ovaj blok nije ideološki i politički homogen, što unutar njega deluju različite struje koja ga iznutra destabilizuju i otežavaju kako sam dalji ekonomski razvoj tako i političku stabilnost ali i brzinu kojom bi Srbija mogla da se približi Evropi i uključi u njene integracione tokove.

(4) sama raspodela društvene moći u Srbiji je takva da se njeno centralno mesto nalazi u sferi partijsko-političkih odnosa [8]. Najveću društvenu moć prisvaja partija koja ima najviše mesta u Parlamentu i koja je u stanju da formira Vladu kao većinski partner u njoj. U ovom kontekstu poseban problem predstavlja i činjenica da Srbija već drugu godinu ima manjinsku vladu koja, iako ima podršku parlamentarne većine i uspeva da ostvari veliku kontrolu nad društvom, nema pun legitimitet te zbog toga ima i relativno neizvesnu sudbinu. Raspodela društvene moći sa centrom u partijsko političkoj sferi s jedne strane podstiče favorizovanje primordijalnih kriterija selekcije na sve iole važnije pozicije u društvu a s druge strane onemogućava mnoge kreativne a političko partijski nesvrstane ili svrstane na neku drugu stranu, da dođu do položaja i radnih mesta na kojima bi iskazali sopstvenu kreativnost. Najveći problem u okviru ovoga predstavlja činjenica da političko partijski kriterijum raspodele društvene moći otežava pokretanje građanske inicijative i uspostavljanje građanskog društva. Nepostojanje građanske inicijative se najdirektnije odražava na artikulisanje opštih i zajedničkih interesa koje monopoliše politička sfera društva.

Ovi, moglo bi se reći ključni, činioci retko kad deluju samostalno, oni su međusobno isprepletani i povezani sa nizom drugih socijalnih činilaca nižeg reda značajnosti te u sadejstvu sa njima rezultiraju utvrđenom zatvorenošću društva kao i njegovom segmentacijom i fragmentacijom. Najdirektnija posledica ekonomske nerazvijenosti se vidi u činjenici da je u Srbiji 2002. godine bilo oko 790.000 siromašnih i oko 1,5 miliona materijalno ugroženih. Oko 250.000 domaćinstava (10,3%) je živelo u siromaštvu, odnosno oko 474.000 domaćinstava (19.5%) je bilo materijalno ugroženo. Stvarno stanje je, ipak, mnogo teže s obzirom da prikazani podaci ne obuhvataju u potpunosti izbeglice i raseljena lica (ni 25 hiljada ljudi u kolektivnim centrima), koji su ugroženiji od ostalih stanovnika, ovde se mogu ubrojati i beskućnici (ima ih nekoliko stotina hiljada). Treba napomenuti da je u Srbiji, kao i u većini drugih zemalja u postsocijalističkoj tranziciji, ruralno stanovništvo znatno siromašnije u odnosu na urbano stanovništvo [9].

Gledano u dugoročnoj perspektivi ubedljivo najteži problem koji sledi iz ovakvog stanja je masovno iseljavanje mladih i naročito visokoobrazovanih iz zemlje. Ovo dopunjuje i činjenica da je SR Jugoslavija tokom (prve polovine) devedesetih bila suočena sa povećanim godišnjim odlivom naučnika i stručnjaka u inostranstvo. Njihovo iseljavanje, pored ekonomskog faktora potpomogli su i mnogi činioci iz neposrednog društvenog okruženja od kojih posebno možemo istaći međunacionalne sukobe i građanski rat kao i međunarodnu izolaciju pokrenutu sankcijama Ujedinjenih nacija, što je sve zajedno usporilo, ako ne i zaustavilo, tranzicione procese. Već površne analize kazuju da je zemlju napustio veliki broj mladih i školovanih ljudi i da je mnogo onih koji ozbiljno razmišljaju o iseljenju u inostranstvo. Po nekim


62

procenama u periodu 1991 – 1996. SR Jugoslaviju je napustilo oko 40.000 ljudi (oko 5% ukupne populacije) od čega je preko jedne trećine visoko obrazovanih stručnjaka. Može se pretpostaviti da se, u ovom periodu, iselilo 20.000 visoko obrazovanih stručnjaka [10] [11]. Politička elita nije preduzela nikakve mere da spreči “odliv mozgova”. Naprotiv, ako se uzmu u razmatranje neki objektivni pokazatelji, kao što su materijalni položaj univerziteta i naučnih institucija, visina zarada za vrhunske stručnjake i naučnike, uslovi rada koji im se obezbeđuju, životni standard, stambena situacija i sl. može se konstatovati da država nije pokazala ni minimum interesa za svoje najstručnije kadrove. Politička elita je tokom devedesetih više cenila poslušnost nego znanje i bila je zainteresovana samo za opstanak na vlasti. Intelektualna elita se značajnim delom postavila kao oštar kritičar tadašnjeg režima, na šta joj je režim odgovorio nemarnim odnosom. Više je nego očigledno da odliv mozgova ne predstavlja samo gubitak ljudi već i ogroman ekonomski gubitak te da se njime ulazi u začarani krug blokiranog razvoja.

U domaćem kontekstu, u kojem postoji ideološko politička saglasnost oko toga da razvoj treba usmeriti ka izvesnoj liberalizaciji ekonomije (iako ne postoji saglasnost o stepenu i obimu liberalizacije), koji takođe karakteriše ekonomska nerazvijenost i siromaštvo stanovništva i koncentracija velikog dela društvene moći u nekoliko čvornih tačaka i, ujedno, nedostatak kontrole vlasti i moći, ideja liberalizacije za svoje ishodište nema afirmaciju tržišnih odnosa u privređivanju već pre pogoduje stvaranju kvazi tržišnih odnosa u kojima umesto zdrave konkurencije dominira njen surogat tzv. nelojalna konkurencija (koja je u stabilnim i razvijenim privrednim sistemima pravno sankcionisana). Sistem je tako utemeljen da pojedinci koji su višeg socijalnog porekla, bliži centrima moći, boljeg materijalnog stanja i uopšte višeg društvenog statusa imaju daleko veće životne šanse od ostalih, tj.otvoren pristup različitim društvenim ustanovama i položajima. Umesto kvaliteta u obavljanju posla lično postignuće determinišu, na različite načine, rezultati minulog rada ranijih generacija i društveni status porodice kojoj pojedinac pripada ili, bolje reći, pristup pozicijama društvene moći. Nosioci nižih društvenih položaja naprosto nisu u poziciji da stupe u tržišnu utakmicu, da se uključe u konkurentsku borbu sa nosiocima viših društvenih položaja. Različiti socijalni mehanizmi ih diskvalifikuju i diskriminišu još pre ulaska u konkurentsku borbu tako da se u startu pojavljuju kao autsajderi iako često imaju priznate kvalifikacije. Njima često preostaje ili da se pomire sa ostankom u statusu koji je ispod njihovih sposobnosti ili da potraže šansu za sebe van zemlje.

Nekoliko poslednjih istraživanja vertikalne društvene pokretljivosti potvrđuje ovakvo stanje. U istraživanju obavljenom 1989. godine 71.1% ispitanih zadržava istu klasnu poziciju koju su imali njihovi očevi (samoreprodukcija je najjača u nižoj klasi – 75.5%). Nekoliko godina kasnije (1997) je takvih 77%. – u nižoj klasi samoreprodukcija iznosi čak 97%. Količnici šansi kazuju da su potomci pripadnika srednje klase imali 7.3 puta veću šansu od potomaka pripadnika niže klase da završe u srednjoj klasi (1997. je količnik šansi bio15.6 u korist srednje klase) dok je na relaciji viša – srednja klasa količnik šansi bio manji od 1 (0.93) što ukazuje na praktično nepostojanje barijera između ove dve klase (1997. je taj količnik iznosio 13.4 u korist više klase) [5]. Na osnovu ovih podataka se može zaključiti da je tokom devedesetih


63

došlo do drastičnog zatvaranja klasno-slojne strukture društva i do smanjivanja šansi pripadnika nižih društvenih slojeva za uzlaznu društvenu pokretljivost i to ne samo za ulazak u višu već i za ulazak u srednju klasu. Raščlanjeno na slojeve, količnik šansi na relaciji stručnjaci – viši manuelni sloj (podaci iz 1997), kazuje da potomci stručnjaka imaju 36.4 puta veću šansu od potomaka viših manuelnih slojeva (KV i VKV radnika) dok šanse stručnjaka u odnosu na pripadnike nižih manuelnih slojeva (NKV i PKV radnika) se uvećavaju čak 77 puta. Kad ove podatke raščlanimo na generacijske kohorte dobija se da su šanse za decu stručnjaka iz generacije između 20-39 godina starosti uvećane čak za 80 puta u odnosu na decu viših manuelnih slojeva (kod generacije od 35-54 godine količnik šansi iznosi 33.2) [5]. Ovim se praktično redukuje mogućnost da društvo iskoristi, u razvojne svrhe, kvalitetan ljudski kapital i to iz više razloga. Prvo, pripadnici nižih društvenih slojeva imaju manje životne šanse da steknu visoko obrazovanje koje je uslov svih uslova socijalne promocije. Drugo, čak i ako steknu visoko obrazovanje oni imaju manje šanse da dođu do stalnog zaposlenja. Treće, čak i da se zaposle njima su umanjene šanse dođu do radnih mesta koja odgovaraju njihovim kvalifikacijama i sposobnostima kao i za napredovanje u poslu. Zatvorenost strukture ima za praktično ishodište situaciju u kojoj se kvalitetni ljudski potencijali gube konkurentskoj borbi pripadnika viših i nižih društvenih slojeva koja dobija formu nelojalne konkurencije u korist onih koji su već u prethodnoj ili prethodnim generacijama zaposele pozicije društvene moći i sada mogu da raspoređuju na odgovorne položaje svoje izdanke. Isto važi i za raspoređivanje na pozicije koje zahtevaju visoku stručnost i stvaralački potencijal. Takva mesta često zauzimaju pojedinci neadekvatnog kvaliteta, mediokriteti sa jakim porodičnim vezama, čime se uludo troši inovativni ljudski potencijal i naravno, gubi sav onaj proizvod, uključujuću i inovacije svih vrsta, koje bi ovi mogli da stvore.

Ovo treba povezati sa činjenicom da se u Srbiji većina pripadnika srednjih i nižih slojeva može smatrati siromašnima. Siromaštvo se direktno odražava na sistem vrednosti nekog društva a iz sistema vrednosti sledi konkretna socijalna praksa što znači da siromaštvo neminovno prati i stil života koji je u literaturi poznat pod imenom kultura siromaštva. Kultura siromaštva predstavlja specifičan sindrom koji izrasta iz određenih životnih uslova i ona je istovremeno i adaptacija i reakcija siromašnih na njihov marginalni položaj u društvu. Siromašni shvataju da imaju marginalan položaj unutar stratifikovanog društva koje im ne pruža šansu za uzlaznu pokretljivost. Kultura siromaštva, dakle, predstavlja pokušaj da se siromašni izbore sa osećajem beznađa i očaja, koji se razvija iz nemogućnosti da se postigne uspeh i ostvare ciljevi i vrednosti šireg društva. Na taj način siromašni teže da izraze sopstveni skup vrednosti, normi i obrazaca ponašanja koji su drugačiji od globalne kulture. Jednom rečju siromašni imaju sopstveni način života, specifičnu subkulturu koja se razlikuje od globalne kulture. U društvima poput našeg ona može postati jedan od dominantnih kulturnih obrazaca pa čak i preuzeti ulogu globalne kulture. Mnogi elementi kulture siromaštva mogu biti, uslovno, shvaćeni kao pokušaj da siromašni, između sebe, rešavaju svoje probleme a koji (pokušaj) ne dolazi u dodir sa postojećim (zvaničnim) institucijama, naprosto zato što one nisu dostupne siromašnima, što ih ignorišu ili, naprosto, sumnjaju u njih odnosno njihove mogućnosti i sposobnosti.


64

Na individualnom nivou, pripadnike nižih društvenih slojeva, i posebno siromašne, karakteriše jak osećaj marginalizacije, bespomoćnosti, zavisnosti ili inferiornosti. I ne samo to, problem je daleko teži. Pripadnici nižih društvenih slojeva imaju manju mogućnost participacije i integracije u glavne institucije društva. Oni se ili distanciraju ili isključuju iz šireg društva, često ne pripadaju sindikatima, nisu članovi političkih stranaka, generalno, ne koriste usluge institucija nacionalnog blagostanja (slabo se koriste uslugama banaka, bolnica, škola – njihova deca imaju slabu prohodnost kroz obrazovni sistem, velikih robnih kuća, institucija kulture itd.). Oni često izražavaju kritičke (negativne) stavove prema nekim od osnovnih institucija političkog sistema (mrze policiju, nemaju poverenja u vlast). Praktična posledica ovoga je da siromašni (i generalno pripadnici nižih društvenih slojeva) ne stvaraju i ne razvijaju socijalne mreže kojima bi se povezivali na raznim nivoima a pogotovo ne sa pripanicima viših društvenih slojeva. Naprotiv oni razvijaju paralelne, vaninstitucionalne, mreže (npr. u domenu sive ekonomije) čime stvaraju paralelno društvo koje se ne susreće sa oficijelnim društvom. Evidentan dokaz da siromašni ne participiraju u društvenim institucijama (konkretno obrazovnom sistemu) je činjenica da čak 69% siromašnih u Srbiji ima samo osnovno ili nekompletno srednje obrazovanje dok samo 2% siromašnih ima visoko obrazovanje. Istraživanje iz 1977. kazuje da visoko obrazovanje ima 70% ukupnog broja potomaka rukovodećeg sloja, 66% potomaka stručnjaka, 27% dece pripadnika nižih nemanuelnih slojeva, 16% njih iz viših manuelnih slojeva a samo 8% poteklih iz nižih manuelnih slojeva i 10% poljoprivredničke dece [5] str. 195].

Niska potrošnja za obrazovanje (3.14% bruto nacionalnog proizvoda) ima negativan efekat na prihvatanje obrazovanja kod dece iz siromašnih grupa kao i na kvalitet njihovog obrazovanja [12]. Obrazovni sistem je kod nas bio i ostao jedan od kanala koji su mehanizmima (negativne) selekcije i raznim socijalnim preprekama omogućili održavanje klasno slojnih nejednakosti kroz generacije čime je omogućeno, između ostalog, i međugeneracijsko prenošenje siromaštva. Tokom 2002/03 je zvanična stopa obuhvata dece osnovnim obrazovanjem iznosila 98.3% dok je zvanična stopa osipanja iznosila 0.62%. Stvarna stopa osipanja učenika se procenjuje na 15%. Ovaj problem je naročito izražen među siromašnima (u ruralnoj populaciji, kod Roma, među izbeglim i interno raseljenim licima) koji, uglavnom, imaju veoma nizak socijalni status. Evidentno je da je stopa napuštanja škole veća kod ženske dece iz porodica kojima je potrebna socijalna pomoć, među Romima i u ruralnoj populaciji [13].

Postoje i shvatanja da institucije čiji je cilj pružanje pomoći siromašnima upravo održavaju ljude u životu ali da takođe održavaju i osnovu njihovog siromaštva kao i osećaj beznađa. Davanjem socijalne pomoći takve institucije pomažu preživljavanje ugroženih ali ništa ne čine da bi poboljšali njihove tržišne pozicije (primera radi osposobljavanjem za obavljanje određenih poslova ili otvaranjem novih radnih mesta) što se najdirektnije odražava na neadekvatnu iskorišćenost kvalitetnog ljudskog potencijala. Štaviše, kvalitetan ljudski potencijal koji bi mogao biti inovativno i kreativno orijentisan se vidi i sistematski predstavlja kao prosečan pa čak i ispodprosečan segment ljudskog kapitala. Sve ovo pripadnicima nižih društvenih


65

slojeva koji ne uspevaju da se realizuju u tržišnoj utakmici daje protesni potencijal koji može biti upotrebljen u političkim pokretima čiji je cilj borba protiv postojećeg socijalnog poretka.

Siromaštvo se, u ovom kontekstu može shvatiti kao strukturalna determinanta za formiranje vrednosnih orijentacija koje karakterišu kulturu siromaštva, što znači da na zauzimanje vrednosnih stavova utiču čitava struktura društva, odnosno pozicija pojedinih društvenih grupa u strukturi (globalnog) društva, kao i sama struktura moći (mesto u raspodeli društvene moći koje zauzimaju pojedine društvene grupe, u ovom slučaju siromašni tj. pripadnici nižih društvenih slojeva), priroda društvenih ideologija i sl. i njih je moguće ustanoviti komparativnim odnosno longitudinalnim (ponovljenim) istraživanjima. Siromaštvo se može posmatrati i u kontekstu funkcionalnih determinanti društvenih vrednosti koje pripadaju kulturi siromaštva. One su povezane s (profesionalnom) delatnošću pojedinaca koja podrazumeva određeno lično obrazovanje, zatim samo profesionalno delovanje i različite funkcije koje se mogu nadovezati na užu vrstu profesionalne delatnosti. Ovo dobija smisao tek kad se uzme u obzir da siromašni najčešće obavljaju fizički teške i slabo plaćene poslove za koje se ne traže stručna znanja, tim pre ako se ne poštuju propisane mere zaštite na radu, zatim, kada je reč o trajnoj nezaposlenosti koja postaje njihova osnovna funkcionalna odrednica (u teoriji su već razvijene ideje marginalne klase (underclass) koje čine upravo, gledano po radnom i materijalnom kriterijumu, deklasirani elementi društva, oni koje nije moguće razvrstati u postojeću klasnu šemu. Vidi: [14]). Realno je očekivati da će ovakav funkcionalno-situacioni okvir proizvesti i preferenciju ka određenim vrednostima koje su usmerene protiv dominantnih vrednosti ostatka društva koje nije obuhvaćeno siromaštvom pa čak i sukobe. Takođe je realno očekivati da će mlade generacije koje odrastaju u ovakvom socijalnom miljeu biti uskraćene za mnoge blagodeti savremene razvijene civilizacije, da će njihov pristup i naročito prohodnost kroz obrazovni sistem biti niža nego kod onih koji su potekli iz viših društvenih slojeva. Takođe je realno očekivati da će njihove statusne pozicije težiti da se utvrde kroz sklapanje statusno homogenih brakova [15], da će da će krug njihovih bliskih prijatelja biti koncentrisan oko iste klasno-slojne i statusne pozicije [16]. Jednom rečju, realno je očekivati da će se povezivati i zatvarati u konzistentne statusne skupine na nivou klasne pripadnosti porekla. Brojna istraživanja kanala društvene pokretljivosti ukazuju na činjenicu da ove tendencije danas u društvu Srbije predstavljaju žive procese.

Kultura siromaštva nije samo odgovor i adaptacija na objektivne uslove koji vladaju u društvu. Jednom formirana, ona teži da se održava i da se putem socijalizacije prenosi s jedne generacije na drugu. Ona pokazuje tendenciju da se prenosi na decu koja socijalizacijom usvajaju osnovne vrednosti i stavove svoje kulture. Upravo zbog toga, deca vaspitavana u duhu kulture siromaštva vrlo često nisu socijalno i psihološki pripremljena da napreduju u izmenjenim uslovima u kojima dolazi do otvaranja životnih šansi sa kojima se susreću tokom svog života. Radi se o pojavi koja se upravo dešava u društvu Srbije. Veliki broj mladih i talentovanih, koji bi mogli predstavljati inovativni potencijal društva Srbije živi u tradicionalno siromašnim regijama kao što su npr. jugoistočna i istočna Srbija i oni, u većini


66

slučajeva nisu pripremljeni da koriste šanse koje im pruža razvoj. Oni malobrojni koji su u stanju da prevaziđu sistem vrednosti proizišao iz kulture siromaštva susreću se, s jedne strane sa nerazumevanjem sredine iz koje potiču a s druge strane nailaze na barijere koje postavljaju oni koji već poseduju pozicije društvene moći i koji preko formalnih i neformalnih centara moći diktiraju uslove tržišne utakmice protežirajući svoje izdanke na račun talentovanih pojedinaca iz nižih društvenih slojeva. Na ovaj način se inovativni potencijal društva sputava i ograničava. Kreativni mladi pripadnici nižih društvenih slojeva se potiskuju u drugi plan čime ostaju uskraćeni za šanse da iskažu i realizuju svoju kreativnost te da očekivanim inovacijama doprinesu ličnom i društvenom razvoju.

Dakle, očekivano je da oni koji dolaze iz nižih slojeva ili siromašnih regija društva koje se rapidno menja, a u kojem su obuhvaćeni raznim vidovima otuđenja, ostanu vezani za kulturu siromaštva te da se, posredstvom nje, pokažu kao socijalno i psihički neprilagođeni za korišćenje šansi koje pruža razvoj. Najnovija istraživanja vertikalne pokretljivosti u Srbiji kazuju da dolazi skoro do potpunog zatvaranja klasne strukture. Više nije zatvorena samo viša klasa za prijem onih koji potiču iz srednje i niže klase već postaje zatvorena i srednja klasa, što znači da se klasno slojna samoreprodukcija sada pojavljuje kao dominantni obrazac klasno slojne reprodukcije našeg društva [5]. Drugim rečima, siromašnima ostaje da međugeneracijski samoreprodukuju svoju poziciju ili da napreduju kroz paralelni (sivi) sektor i kroz njemu odgovarajuću (paralelnu - nezvaničnu) strukturu društva a u suštini da i dalje budu marginalizovani.

Pripadnici različitih društvenih grupa imaju različite startne pozicije koje su posledica različitog obima i kvaliteta kapitala kojima raspolažu. Pjer Burdije [17] razlikuje tri vrste međusobno povezanih oblika kapitala kojim mogu raspolagati pojedinci odnosno društvene grupe a to su ekonomski, kulturni i socijalni kapital. Ove tri vrste kapitala nisu ravnomerno raspoređene na klase, slojeve i statusne grupe koje se sreću u društvu. Naravno, ova primedba je globalnog karaktera s tim da se za naše društvo može konstatovati tendencija koncentracije sva tri tipa kapitala na jednom mestu tj. na višim klasno-slojnim i statusnim pozicijama. Ekonomski kapital je lako prepoznatljiv i može se institucionalizovati kroz vlasništvo i vlasnička prava. Kulturni kapital može biti institucionalizovan u obliku obrazovnih kvalifikacija i pod određenim uslovima konvertibilan u ekonomski kapital. Socijalni kapital čini splet veza, obaveza i socijalnih kontakata koje pojedinci, porodice i društvene grupe ostvaruju i takođe može biti, pod određenim uslovima konvertibilan u ekonomski kapital. U zemljama razvijene feudalne tradicije socijalni kapital se često javljao u vidu aristokratskih titula a u zemljama sa tradicijom realnog socijalizma (gde i mi spadamo) može biti institucionalizovan kroz sistem nomenklature pa čak, u tranzicionom periodu, može biti direktno konvertovan u ekonomski kapital (kroz lakši pristup ekonomskim dobrima u procesu privatizacije bilo da se radi o legalnom ili nelegalnom načinu pristupa ekonomskom kapitalu).

U društvu Srbije pripadnici viših društvenih slojeva raspolažu većim kapitalom ma koje vrste on bio. Jedino odstupanje se može naći kod ekonomskog kapitala s obzirom da još uvek nije u potpunosti učvršćena vlasnička struktura društva


67

te se dešava da, ponekad značajnim, ekonomskim kapitalom raspolažu i pripadnici nižih društvenih slojeva (kao što su sitni poljoprivrednici i mnoge kategorije sitnih preduzetnika ili samozaposlenih poput zanatlija, prevoznika, sitnih trgovaca i sl.). Ono što je mnogo važnije je da viši društveni slojevi dominiraju kada je reč o kulturnom i posebno socijalnom kapitalu. Visoko obrazovanje je postalo ulaznica za visoko društvo. Istraživanja [12] kazuju da već duže vreme postoji tendencija da deca iz srednje i više klase bivaju od samog početka usmeravana da stiču visoko obrazovanje te da se na taj način uključuju u aktivan društveni život preko istih ili sličnih socijalno-klasnih pozicija koje ima porodica iz koje potiču.

Ovo je posebno naglašeno u slučaju posedovanja socijalnog kapitala. Niži društveni slojevi su gotovo potpuno upućeni na tradicionalne socijalne mreže, na rodbinu, susedstvo i slično. Viši društveni slojevi se orijentišu ka modernim tipovima socijalnog umrežavanja koji su sada i statusno determinisani (orijentacija ka prijateljima, saradnicima sa posla, pripadnicima raznih organizacija i formalnih i neformalnih grupa u koje su uključeni - stranke, klike, klanovi i sl.). Ova dva situaciona okvira umrežavanja stvaraju barijeru koju nije lako premostiti. Ta barijera otežava prohodnost pripadnika nižih društvenih slojeva na gore ali i socijalni pad pripadnika viših društvenih slojeva.

Praktična posledice ovoga, ako se uzmu u obzir slabo funkcionisanje privrede i velike razmere nezaposlenosti, je da je (zbog velikog broja interesenata) veoma teško doći do boljeg radnog mesta. Nepostojanje razvijenog tržišta nameće mehanizme selekcije koji favorizuju one koji nude više ali ne više u smislu (ekonomske ili profesionalne) efikasnosti već više u smislu direktne koristi za poslodavca ili posrednika pri zapošljavanju (što se u krajnjoj liniji svodi na održavanje pozicija u umreženom interesnom klanu). Iz ovoga, dalje, sledi zatvaranje pristupa boljim radnim mestima (poslovima za koje se traže talentovani, kreativni i skloni inovativnom načinu razmišljanja i postupanja pojedinci) za pripadnike nižih društvenih slojeva. Na ovaj način društvo postavlja mehanizme koji favorizuju prosečne i ispodprosečne kandidate iz viših slojeva a potiskuje u drugi plan kandidate iz nižih slojeva koji imaju talenat, znanje i sposobnost za obavljanje poslova koji od svojih izvršilaca traže posebne sposobnosti. Dugoročno gledano, zbog ovoga trpi razvoj. Nedostatak zdrave tržišne konkurencije na ovaj način, u samom startu, eliminiše veliki broj potencijalno kvalitetnih mladih ljudi. Njima je gotovo nemoguće da se protokom vremena izbore za svoje mesto pod suncem i oni od samog početka bivaju zauvek izgubljeni za društvo a ne retko i za sebe i svoje porodice. Ekonomski gubitak koji iz ovoga sledi je gotovo nemoguće čak ni proceniti. Oni koju su zaposeli odgovorne društvene pozicije po osnovu socijalnog kapitala svojih porodica a ne poseduju odgovarajuće kvalitete i kompentencije, po prirodi svog položaja, ne pokazuju interes za oživljavanje tržišne utakmice i naročito zdrave konkurencije. Naprotiv, oni teže da što duže ostanu na monopolisanim pozicijama te s toga pokušavaju da sačuvaju odnose postignute društvene moći i da svoj socijalni kapital predstave kao rezultat tržišne borbe te da nelojalnu konkurenciju, koja iz toga sledi, predstave kao rezultat tržišnih odnosa. Time se ulazi u začarani krug stagnantnog društva koje neprestano reprodukuje zatvorenu strukturu društva i time koči razvoj.


68

Literatura [1] Lazić, Mladen: U susret zatvorenom društvu, Mladost, Zagreb, 1987. [2] Bogdanović, Marija: “Međugeneracijska društvena pokretljivost” Sociologija

2/1992. [3] Miladinović, Slobodan: “Vertikalna društvena pokretljivost u Jugoslaviji”,

Sociologija 2/1993, Beograd., [4] Vuković, Slobodan: Pokretljivost i struktura društva, IKSI, Beograd, 1994. [5] Cvejić, Slobodan: Društvena pokretljivost u Srbiji u procesu post-

socijalističke transformacije, neobjavljena doktorska disertacija, Filozofski Fakultet, Beograd, 2004.

[6] Miladinović, Slobodan: “Transformacija društvenih vrednosti kao deo strategije razvoja” u Tehnologija, kultura i razvoj - 8, Udruženje tehnologija i društvo i IMP, Beograd, 2002.

[7] Miladinović, Slobodan: “Politika kao faktor socijalne (dez)integracije Srbije u evropske tokove”, Regionalni razvoj i integracija Balkana u strukture EU – balkanska raskršća i alternative, Filozofski fakultet Niš, Institut za sociologiju, Niš 2004.

[8] Miladinović, Slobodan: Uvod u sociologiju organizacije, FON, Beograd, 2004. str. 164-175.

[9] Bogićević, Biljana; Krstić, Gorana; Mijatović, Boško i Milanović, Branko: Siromaštvo i reforma finansijske podrške siromašnima, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2003. str. 20-21.

[10] Grečić, Vladimir: “’Odliv mozgova’ ili ‘cirkulacija’ visokostručnog i naučnog kadra”, Ekonomski anali, 140/1999. str. 18-19.

[11] Bolčić, Silvano: “Iseljavanje radne snage i ’odliv mozgova’ iz Srbije tokom 90-ih”, u Bolčić, Silvano; Milić, Anđelka: Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život, ISI FF, Beograd, 2002. str. 160.

[12] Miladinović, Slobodan: “Obrazovanje i socijalna mobilnost”, Teme 2/1992. [13] Poverty Reduction Strategy, Paper for Serbia, Executive Summary and

Activity Matrices, Government of the Republic of Serbia, Belgrade, 2003. p. 26.

[14] Buckingham, A.: “Is There an Undsrclass in Britain”, British Journal of Sociology 1/1999. p. 49-75.

[15] Miladinović, Slobodan: “Brak i statusna homogenizacija”, Rad kao sudbina, Mašinski fakultet Niš 1995.

[16] Lazić, Mladen: “Statusna konzistencija: komparativna perspektiva”, Sociologija, 3/1991.

[17] Bourdieu, Pierre: “The Forms of Capital”, u Richardson, J. G. (ed): Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education, Greenwoos Press, New York, 1986, p. 241-258.

Istraživanje inovacionog kapaciteta Srbije _____________________________________________________________________

69

Prof. Dr Đuro Kutlača7

ISTRAŽIVANJE INOVACIONOG KAPACITETA SRBIJE8

Apstrakt: Brzina izgradnje nacionalnog inovacionog sistema i uspostavljanja ekonomije i društva zasnovanog na znanju uslovljena je dostignutim nivoom znanja i razvijenošću infrastrukture za stvaranje sopstvenih i preuzimanje i difuziju stranih tehnologija. Konceptualizaciju potencijala za razvoj predstavlja nacionalni inovacioni kapacitet (NIK). U radu se ukratko saopštavaju osnovni elementi dva pristupa konceptualizacije NIK. Po prvom, NIK je sposobnost države, političkog i ekonomskog entiteta, da proizvede i komercijalizuje nove tehnologije u dužem vremenskom periodu. Njega čine razvijena inovaciona infrastruktura, inovaciono okruženje u industrijskim klasterima i veze između inovacione infrastrukture i klastera. Ovaj koncept integriše funkcionisanje IR sistema u zemlji, tehnološku specijalizaciju, ekonomske efekte korišćenja znanja, ljudski kapital, institucije i politiku države. Po drugom, istraživanjem NIK identifikuju se dimenzije kapaciteta: apsorptivna, istraživačko-razvojna (IR), difuziona i dimenzija tražnje. Na kraju rada se izlažu preliminarni rezultati primene jednog od ta dva koncepta u komparativnoj analizi NIK Srbije i zemalja EU, u delu za koji su bili raspoloživi podaci za Srbiju. Ključne reči: 1. Nacionalni Inovacioni Kapacitet; 2. Srbija; 3. EU

SURVEY OF INNOVATION CAPACITY OF SERBIA Abstract: Processes of creation of national innovation system and knowledge

based economy depends on already built body of knowledge and infrastructure for creation of domestic as well as transfer and diffusion of foreign technologies. Development potential of one country is conceptualised within national innovation capacity (NIC) concept. In this paper we, firstly, briefly present main elements of two concepts of NIC, and in the second part preliminary results of implementation of one of those concepts are presented. According to the first concept, NIC is the ability of a country, as both a political and economic entity, to produce and commercialise a flow of innovative technology over the long term. NIC depends on the strength of innovation infrastructure, the environment for innovation in industrial clusters, and

7 Prof. Dr Đuro Kutlača, Institut "Mihajlo Pupin" – Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, 11000 Beograd, Volgina 15 (e-mail: [email protected]) i Fakultet za menadžment, 21000 Novi Sad, Vase Stajića 6 (e-mail: [email protected]). 8 U radu se saopštavaju rezultati istraživanja na projektu "Sektorski efekti makro-ekonomske politike u Srbiji i izabranoj grupi zemalja Centralne i Istočne Evrope", evb. 1473, koji finansira Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine Republike Srbije (2002-2005.g.).


70

the strength of linkages between these two. This concept integrates R&D, technological specialization, economical effects of use of knowledge, human capital, institutions and politics of one country. According to the second concept, research on role of NIC will give more understanding of main dimensions of this capacity: absorptive, R&D, diffusion and demand. The second concept is implemented for comparative analysis of dimensions of NIC for EU member countries and Serbia, were data for Serbia are available. Key words: 1. National Innovation Capacity; 2. Serbia; 3. EU. 1. Uvod Razvoj zasnovan na znanju, od nivoa pojedinca, firme, do ekonomije i društva u celini, konceptualizovan je modelom intelektualnog kapitala. Na nivou firme, intelektualni kapital čine [Brooking, 1999]:

◊ Infrastruktura, ◊ Ljudski kapital, ◊ Marketinški kapital, ◊ Prava industrijske i intelektualne svojine.

Upravljanje intelektualnim kapitalom firme predstavlja uspostavljanje dinamičke sposobnosti firme, kao kapaciteta da oseti tržišne mogućnosti i rekonfiguriše svoj intelektualni kapital da bi ostvarila održivu konkurentsku prednost [Teece, 2000]. To je inovacioni kapacitet firme – kapacitet koji odražava nivo akumulisanog znanja, ali i nivo potencijala – sposobnosti firme za promenu svojih proizvoda, procesa i usluga. Integracijom sastavnih elemenata intelektualnog kapitala sa mikro nivoa pojedinačne firme na nivo ekonomije, dobija se inovacioni kapacitet nacionalne ekonomije. Razvijenost jedne ekonomije ogleda se kako u razvijenosti elemenata intelektualnog kapitala na mikro nivou, nivou pojedinačne firme, tako i u razvijenosti faktora i infrastrukture za integraciju intelektualnog kapitala na nivou nacionalne ekonomije, koja se u literaturi naziva nacionalni inovacioni sistem [Lundvall, 1992; Kuhlman, 2003].

Koncepti nacionalnog inovacionog kapaciteta (NIK) predstavljaju ključni pomeraj u teoriji i praksi kreiranja NIS. Naime, nivo akumulacije NIK od presudnog je značaja za uspostavljanje NIS: brzina izgradnje NIS i uspostavljanja ekonomije i društva zasnovanog na znanju uslovljena je dostignutim nivoom znanja i razvijenošću infrastrukture za stvaranje sopstvenih i preuzimanje i difuziju stranih tehnologija.

Konceptualizaciju potencijala za razvoj ekonomije i društva zasnovanog na znanju predstavlja NIK. U prvom delu rada se izlažu dva koncepta NIK: I. Prvi koncept, prema autorima Furman, Porter i Stern [Furman, Porter, Stern,

2002]; i II. Drugi, prema autoru Radošević [Radošević, 2004].

Navedenim konceptima NIK se uvodi metrika koja:


71

◊ identifikuje i kvantifikuje značajan deo faktora koji direktno ili indirektno utiču na stvaranje i funkcionisanje ekonomije zasnovane na znanju; i

◊ obezbeđuje izračunavanje jednog, agregatnog pokazatelja nivoa NIK, čiji je značaj ne samo u vrednosti određenoj za jednu godinu, već u mogućnosti praćenja promene te vrednosti u dužem vremenskom periodu, u cilju praćenja i evaluacije rezultata tekuće inovacione politike države.

U drugom delu rada se izlažu preliminarni rezultati primene drugog koncepta u komparativnoj analizi NIK Srbije i zemalja EU, u delu za koji su bili raspoloživi podaci za Srbiju.

2. Koncept nacionalnog inovacionog kapaciteta – Furman, Porter, Stern

Po prvom konceptu koji se prezentira u ovom radu, NIK je sposobnost države, kao političkog i ekonomskog entiteta, da proizvede i komercijalizuje nove tehnologije u dužem vremenskom periodu. Autori ovog koncepta nacionalnog inovacionog kapaciteta razlikuju tri bloka koji grade NIK, odnosno, tri sastavne komponente NIK [Furman, Porter, Stern, 2002]: (a) Razvijena jaka zajednička inovaciona infrastruktura; (b) Razvijeno specifično inovaciono okruženje u nacionalnim industrijskim

klasterima; (c) Veze između zajedničke inovacione infrastrukture i specifičnih klastera. Svaki od ova tri bloka mogu da se opišu, a donekle i mere skupom indikatora, što omogućava modeliranje NIK u cilju kvantifikacije stanja u kom se nalazi nacionalni inovacioni sistem posmatrane države. Praćenjem kako se u određenom vremenskom period menja agregatna vrednost navedene tri komponente NIK, može se oceniti uspešnost razvojne politike, od mikro nivoa firme, preko sektora do nivoa nacionalne ekonomije.

2.1. Zajednička inovaciona infrastruktura

Zajednička inovaciona infrastruktura predstavlja zalihu znanja posmatrane države, nivo ljudskih resursa i kapitalne opreme namenjene inovacionim aktivnostima, kao i ostali resursi koji podržavaju razvoj inovacija. Navedeni elementi zajedničke inovacione infrastrukture, najbolje mogu da se identifikuju u analiziranom periodu (od početne godine perioda – tp do krajnje godine posmatranog perioda – tk), po autorima ovog koncepta, sledećim indikatorima: ◊ Bruto društveni proizvod (BDP) po stanovniku u godini tk – indikator sposobnosti

države da transformiše zalihu znanja u dostignuto stanje ekonomskog razvoja; ◊ Ukupan broj patenata u posmatranom periodu – direktna mera količine

nacionalnih tehnologija koje su nove za svet; ◊ FTE (ekvivalent punog radnog vremena) broj naučnika i inženjera u državi;


72

◊ Broj stanovnika; ◊ Ukupni troškovi za istraživanje i razvoj u državi; ◊ Udeo BDP koji se utroši za srednjoškolsko i visokoškolsko obrazovanje, kao mera

intenziteta investicija u ljudske resurse; ◊ Razvijenost (pod time se podrazumeva postojanje zakona i institucija, kao i nivo

korišćenja) zaštite intelektualne svojine (merena na Likertovoj skali od 1–10); ◊ Antitrust politika države (merena na Likertovoj skali od 1–10); ◊ Otvorenost države za međunarodnu trgovinu i konkurenciju (merena na

Likertovoj skali od 1–10).

2.2. Nacionalni industrijski klasteri Industrijske klastere je veoma teško identifikovati, kako zbog različitih koncepata po kojima se definiše umreženost kompanija, tako i zbog nepostojanja sistematski prikupljanih međunarodno uporedivih podataka. Zato se koriste indikatori koji na posredan način unose metriku u uspostavljanje i funkcionisanje industrijskih klastera, kao što su: ◊ Troškovi za IR aktivnosti, koji nisu finansirani iz javnih izvora, kao mera

nacionalnog značaja kompeticije, bazirane na inovacijama, između sektora; ◊ Stepen tehnološke specijalizacije države, kao mera intenziteta kompeticije,

bazirane na inovacijama unutar sektora – dobija se analizom relativnog učešća broja patenata u pojedinim tehnologijama (npr. na nivou tehnoloških klasa; analiza se obavlja na ukupnom broju patenata registrovanom u US PTO – patentnom uredu SAD, u posmatranom periodu od tk–tp godina) – ovaj indikator autori izračunavaju koristeći modifikovan Herfindahl indeks specijalizacije, koji su razvili Ellison i Glaeser, u kojem se udeo u ukupnom broju patenata koji potiče iz posmatrane države u pojedinačnoj tehnologiji ponderiše sa prosečnim učešćem te tehnologije u celom skupu patenata.

2.3. Veze između zajedničke inovacione infrastrukture i specifičnih

klastera Jačinu veza između industrijskih klastera i zajedničke inovacione infrastrukture je, praktično, nemoguće direktno izmeriti, ali je jasno da se ovde radi o mehanizmima za transfer tehnologija i znanja između aktera NIS. Zato se koriste sledeći indikatori: ◊ Udeo IR koji se realizuje u sektoru visokog obrazovanja, mereno učešćem

troškova za IR u ovom sektoru u ukupnim troškovima države za IR (ili učešćem broja istraživača u ovom sektoru u odnosu na ukupan broj istraživača u državi);

◊ Raspoloživost venture kapitala (merena na Likertovoj skali od 1–10) za transfer naučnih i tehnoloških rezultata u sledeće faze inovacionih aktivnosti i, konačno, u komercijalizaciju.


73

2.4. Sinteza koncepta nacionalnog inovacionog kapaciteta Izložena tri bloka NIK autori ovog koncepta agregiraju u jedinstveni pokaza-telj koristeći model rasta koji je definisao Romer, po kojem se ekonomska osnova održivog nivoa tehnološkog progresa [Romer, 1990] iskazuje uvođenjem novog sekto-ra u ekonomiji, sektora koji stvara ideje, za koji proizvodna funkcija ima sledeći oblik:

φλ•

δ= tt,At AHA (1) gde su: Å – tehnološki progres; HA – broj radnika znanja – stvaralaca ideja – istraživača; At – zaliha ideja koja je na raspolaganju radnicima znanja. Ako se u Romerovom modelu uzme da su φ=λ=1, što je pretpostavka da se za procenat povećanja zaliha ideja dobija proporcionalno povećanje produktivnosti sektora ideja, dobija se da je rast sektora ideja funkcija nivoa napora koji se ulaže u proizvodnju ideja, obezbeđujući održiv nivo rasta produktivnosti sektora ideja. Uvođenjem definisanih indikatora za sva tri bloka NIK, početna proizvodna funkcija sektora ideja izvedena prema Romero-ovom modelu, data u formuli (1), se proširuje i dobija sledeći oblik:

( ) φλ•

••δ= t,jA

t,jVEZE

t,jKLAST

t,jINFRAST

t,jt,jt,j AHZYXA (2) gde su: Å – tok novih za svet tehnologija iz države j u godini t; HA

j,t – ukupan nivo resursa (kapital, ljudi) sektora ideja u ekonomiji; Aj,t – ukupan nivo znanja koji poseduje jedna država u posmatranom trenutku vremena, a koji pokreće proizvodnju ideja, znanja u budućnosti; XINFRAST – doprinos inovacione infrastrukture proizvodnji znanja; YKLAST – doprinos industrijskih klastera proizvodnji znanja; ZVEZE – doprinos veza između inovacione infrastrukture i industrijskih klastera proizvodnji znanja9.

2.5. Merenje rezultata inovacione aktivnosti Predloženi koncept NIK, formalizovan i jednačinom (2), zahteva definisanje konzistentnih indikatora nivoa komercijalno upotrebljivih i merljivih rezultata inovacionih aktivnosti. Na nivou države, u godini t, određuju se: ◊ Broj međunarodnih patenata – npr. broj patenata iz posmatrane države,

registrovanih u US PTO; ◊ Broj naučnih i stručnih radova u referentnim naučnim i stručnim časopisima; ◊ Deo osvojenog tržišta u visoko-tehnološkim industrijama; ◊ Nivo realizovanog bruto društvenog proizvoda; ◊ Ukupan broj zaposlenih; ◊ Produktivnost – koristi se indikator TFP (total factor productivity); ◊ Vrednost osnovnih sredstava.

9 Detaljnije o sintezi NIK i diskusiji primene Romer-ovog modela na sektor ideja, može se naći u izvoru po kojem se u radu navodi ovaj koncept NIK [Furman, Porter, Stern, 2002].


74

Autori ovog koncepta definišu ekonometrijski model koji objedinjuje indikatore sva tri bloka NIK i indikatore rezultata inovacionih aktivnosti. Taj model, primenjen na jednačinu (2), omogućava izračunavanje pojedinih varijabli te jednačine i za period od tp do tk "iscrtava" funkciju nacionalnog inovacionog kapaciteta analizirane države [Furman, Porter, Stern, 2002]. U tabeli 1 navedni su pojedinačni indikatori u svakom od tri definisana bloka NIK prema ovom konceptu, kao i indikatori rezultata inovacione aktivnosti, definisani ovim konceptom, uz komentar autora rada o raspoloživosti podataka za izračunavanje tih indikatora za Srbiju.

Tabela 1: Indikatori NIK prema konceptu I [Furman, Porter, Stern, 2002] R.b. Naziv bloka indikatora NIK R 1. Zajednička inovaciona infrastruktura √ 1.1 Bruto društveni proizvod (BDP) per capita u godini tk √ 1.2 Ukupan broj patenata u posmatranom periodu √ 1.3 FTE (ekvivalent punog radnog vremena) broj naučnika i inženjera u državi √ 1.4 Broj stanovnika √ 1.5 Ukupni troškovi za istraživanje i razvoj u državi √ 1.6 Udeo BDP koji se utroši za srednje i visokoškolsko obrazovanje √ 1.7 Razvijenost (postojanje zakona i institucija, kao i nivo korišćenja) zaštite

intelektualne i industrijske svojine (merena na Likertovoj skali od 1–10)

∼√ 1.8 Antitrust politika države (merena na Likertovoj skali od 1–10) ∼√ 1.9 Otvorenost države za međunarodnu trgovinu i konkurenciju (Likertova skala: 1–10) ∼√ 2. Nacionalni industrijski klasteri ∼ 2.1 Troškovi za IR aktivnosti, koji nisu finansirani iz javnih izvora ∼√ 2.2 Stepen tehnološke specijalizacije države ⊥ 3. Veze između zajedničke inovacione infrastrukture i specifičnih klastera ∼⊥ 3.1 Udeo IR koji se realizuje u sektoru visokog obrazovanja √ 3.2 Raspoloživost venture ili risk kapitala (Likertova skala: 1–10) za transfer naučnih i

tehnoloških rezultata u sledeće faze inovacionih aktivnosti sve do komercijalizacije ⊥

4. Rezultati inovacione aktivnosti √∼⊥ 4.1 Broj međunarodnih patenata (broj patenata registrovanih u npr. US PTO) √ 4.2 Broj naučnih i stručnih radova u referentnim naučnim i stručnim časopisima ∼ 4.3 Deo osvojenog tržišta u visoko tehnološki intenzivnim industrijama ∼⊥ 4.4 Nivo realizovanog bruto društvenog proizvoda √ 4.5 Ukupan broj zaposlenih √ 4.6 Produktivnost – koristi se indikator TFP (total factor productivity) ∼ 4.7 Vrednost osnovnih sredstava ∼√ Legenda: R → Raspoloživost podataka za Srbiju; √ → Podaci su raspoloživi za Srbiju; ⊥ → Podaci nisu raspoloživi za Srbiju; ∼ → Samo deo neophodnih podataka je raspoloživ za Srbiju.


75

3. Koncept nacionalnog inovacionog kapaciteta – Radošević Drugi koncept nacionalnog inovacionog kapaciteta naglašava četiri dimenzije inovacionog kapaciteta [Radošević, 2004]: ◊ Apsorptivni kapacitet, ◊ Kapacitet IR ponude, ◊ Kapacitet za Difuziju, i ◊ Kapacitet Tražnje za IR i inovacijama. Rast i inovacioni kapacitet ekonomije zavise ne samo od IR ponude, već i od sposobnosti za transfer i difuziju tehnologija i od tražnje za stvaranje i korišćenje tehnologija. Apsorptivni kapacitet je sposobnost preuzimanja novog znanja i prilagođavanja uveženih tehnologija. Ova sposobnost je ključna za tranzicione ekonomije koje hvataju priključak u razvoju i inovacijama. IR sposobnost je značajna ne samo za generisanje novih znanja, već i kao mehanizam za njihovu apsorpciju. Difuzija je ključni mehanizam za realizaciju ekonomskih koristi od investicija u IR, kao i za povećanje apsorptivnog kapaciteta. Tražnja za IR i inovacijama je ključni ekonomski mehanizam koji generiše proces stvaranja dobara u IR, apsorpcionim i difuzionim aktivnostima. Pojedinačni elementi ovog koncepta su međusobno uslovljeni, a agregirani, oni čine nacionalni inovacioni kapacitet. U tabeli 2 navedni su pojedinačni indikatori za svaku od četiri dimenzije NIK prema konceptu II, uz komentar autora rada o raspoloživosti podataka za izračunavanje tih indikatora za Srbiju. Podaci prikupljeni za indikatore navedene u tabeli 2 se standardizuju, množe težinskim faktorima i sabiraju u okviru svake dimenzije. Praktično svi indikatori imaju istu težinu, sem u slučajevima kada se minimizira višestruki uticaj indikatora iste prirode. Agregatni indikator NIK je jednostavna suma četiri sub-agregata po dimenzijama NIK [Radošević, 2004]. Izračunata agregatna vrednost NIK se, dalje, regresira sa produktivnošću rada u industriji. Autor tog koncepta naglašava da je ultimativna mera konkurentnosti i rasta ekonomije njena produktivnost, citirajući [Porter, 1990]. Ovim pristupom se analizira upravo kako tehnologija utiče na produktivnost i zatim na ekonomski rast. U literaturi je ovaj koncept ilustrovan izračunavanjem vrednosti pojedinačnih dimenzija i agregatne vrednosti NIK za 24 izabrane evropske države [Radosevic, 2004]. Za potrebe ovog rada određeni su indikatori za Srbiju, definisani u okviru prve dve dimenzije NIK: Apsorptivni kapacitet i Kapacitet IR ponude. Autoru rada nisu bili raspoloživi podaci za većinu indikatora preostale dve dimenzije NIK, zato nije bilo moguće odrediti ni agregatnu vrednost NIK za Srbiju. Zahvaljujući autoru koncepta, podaci i procedura primenjeni za države EU su iskorišćeni i za slučaj proširenja analize sa podacima za Srbiju. Rezultati ove analize ilustrovani su na slici 1 – poređenje 24 izabrane evropske države i Srbije po veličini apsorptivnog kapaciteta; na slici 2 – poređenje 24 izabrane evropske države i Srbije po veličini kapaciteta IR ponude; vrednosti apsorptivnog kapaciteta i kapaciteta IR ponude za 24 izabrane evropske države i Srbiju su navedene u tabeli 3.


76

Tabela 2: Indikatori NIK prema konceptu II [Radosevic, 2004] R.b. Naziv bloka indikatora NIK R 1. Apsorptivni kapacitet ∼√ 1.1 Troškovi za obrazovanje kao % bruto društvenog proizvoda (BDP) √ 1.2 Broj diplomiranih u prirodnim i tehničko-tehnološkim naukama (% populacije

starosti 20–29 godina) ∼√

1.3 Stanovništvo sa trećim nivoom obrazovanja (završena viša škola ili fakultet) √ 1.4 Učešće u doživotnom obrazovanju ⊥ 1.5 Zaposlenost u srednje tehnološki intenzivnim industrijama ∼√ 1.6 Zaposlenost u visoko tehnološki intenzivnim uslugama ∼√ 2. Naučnoistraživački (NI) i istraživačko-razvojni rad – Kapacitet IR ponude √ 2.1 Javni troškovi za NI i IR rad (% BDP) √ 2.2 Troškovi za NI I IR rad poslovnog sektora (% BDP) ∼√ 2.3 Zaposleni u NI i IR sektoru kao deo ukupno aktivnog stanovništva √ 2.4 EPO patenti u visoko tehnološki intenzivnim oblastima (na 1 milion stanovnika) ∼√ 2.5 USPTO patenti u visoko tehnološki intenzivnim oblastima (na 1 milion stanovnika) ∼√ 2.6 Domaći patenti per capita √ 3. Difuzija ∼⊥ 3.1 Preduzeća koja imaju redovne programe obuke zaposlenih kao % svih preduzeća ⊥ 3.2 Troškovi za obuku i trening zaposlenih ⊥ 3.3 Broj ISO 9000 sertifikata per capita ∼√ 3.4 Broj korisnika Interneta na 10,000 stanovnika ∼√ 3.5 Broj personalnih računara (PC) na 100 stanovnika ∼√ 3.6 Troškovi za IKT (% BDP) ⊥ 4. Tražnja (finansije/konkurentnost/makroekonomska stabilnost) ⊥∼√ 4.1 Vrednost tržišta akcija kao % BDP ⊥∼√ 4.2 Domaći krediti obezbeđeni od bankarskog sektora ∼√ 4.3 Učešće DSI u BDP ∼√ 4.4 Učešće trgovine u BDP ∼√ 4.5 Indeks patentnih prava ⊥ 4.6 Registrovana nezaposlenost √ 4.7 Indeks potrošačkih cena √ Legenda: Kao za tabelu 1. Apsorptivni kapacitet, kao sposobnost preuzimanja novog znanja i prilagođavanja uveženih tehnologija domaćim potrebama je u Srbiji, vrlo niskog nivoa – Srbija je tek na 23 mestu od ukupno analiziranih 25 država. Sem Rumunije, sve države Centralne i Istočne Evrope (CIE) imaju veći apsorptivni kapacitet od Srbije. Pozicija Srbije je, međutim, relativno bolja u odnosu na druge tranzicione ekonomije CIE u veličini kapaciteta IR ponude, pre svega zahvaljujući broju zaposlenih u IR sektoru. O ovome bi trebalo voditi računa, s obzirom da je Srbija tek u prvim godinama tranzicionih promena, u odnosu na druge države CIE, koje su znatno duže izložene faktorima koji utiču na smanjenje broja zaposlenih u IR sektoru. Pošto


77

je IR sposobnost značajna ne samo za generisanje novih znanja, već i kao mehanizam za njihovu apsorpciju, ovim indikatorom se može, adekvatnom inovacionom politikom, delom nadoknaditi identifikovan nedovoljan apsorptivni kapacitet.

Tabela 3: Poređenje 24 izabrane evropske države i Srbije po veličini apsorptivnog kapaciteta i kapaciteta IR ponude

Rang Država Apsorptivni kapacitet Država Kapacitet IR

ponude 1 Švedska S 1.29 Finska FIN 2.03 2 Finska FIN 1.29 Švedska S 2.00 3 Danska DK 1.10 Nemačka D 0.92 4 V.Britanija UK 0.98 Francuska F 0.86 5 Irska IRL 0.59 Danska DK 0.79 6 Francuska F 0.49 Holandija NL 0.59 7 Holandija NL 0.26 V.Britanija UK 0.38 8 Nemačka D 0.24 Austrija A 0.28 9 Estonija EE 0.08 Belgija B 0.11

10 Belgija B 0.04 Slovenija SI 0.04 11 Slovenija SI 0.02 Irska IRL -0.26 12 Litvanija LT -0.04 Češka R. CZ -0.32 13 Češka R. CZ -0.14 Španija E -0.43 14 Austrija A -0.22 Italija I -0.44 15 Španija E -0.24 Srbija SER -0.45 16 Letonija LV -0.32 Mađarska HU -0.46 17 Mađarska HU -0.35 Grčka EL -0.47 18 Italija I -0.39 Estonija EE -0.54 19 Slovačka SK -0.42 Litvanija LT -0.56 20 Poljska PL -0.44 Portugal P -0.57 21 Bugarska BG -0.59 Poljska PL -0.63 22 Portugal P -0.84 Bugarska BG -0.67 23 Srbija SER -0.97 Slovačka SK -0.73 24 Rumunija RO -1.08 Letonija LV -0.88 25 Grčka EL -1.30 Rumunija RO -1.06

Izvor: Prema [Radosevic, 2004] i analize autora rada. Nemogućnost izračunavanja kapaciteta za difuziju i kapaciteta tražnje za IR i inovacijama za Srbiju, ne dozvoljava izračunavanje agregatne vrednosti NIK za Srbiju. Zbog toga nije moguće identifikovati kakvo je ukupno istovremeno dejstvo pojedinih dimenzija NIK na ukupan inovacioni kapacitet države, odnosno, da li pozitivan uticaj veličine broja zaposlenih u IR sektoru na kapacitet IR ponude, ima uticaj i na agregatnu vrednost NIK.


78

Kapacitet IR ponude

-1.50

-1.00

-0.50

0.00

0.50

1.00

1.50

2.00

2.50

RO

L

V

SK

BG

PL

P

LT

E

E

EL

H

U

SER I

E

C

Z

IRL

SI

B

A

U

K

NL

D

K

F

D S

FIN

Apsorptivni kapacitet

-2

-1

-1

0

1

1

2

EL

RO

SER P

BG

PL

SK I

HU

LV

E

A

CZ

LT

SI

B

EE

D

NL

F

IRL

UK

DK

FIN

S

Slika 1: Poređenje 24 izabrane države i Srbije po veličini apsorptivnog kapaciteta

Slika 2: Poređenje 24 izabrane države i Srbije po veličini kapaciteta IR ponude


79

4. Zaključna razmatranja Koncepti nacionalnog inovacionog kapaciteta, izloženi u ovom radu, predstavljaju ključni pomeraj u teoriji i praksi kreiranja nacionalnog inovacionog sistema. Njima se uvodi metrika koja: (a) identifikuje i kvantifikuje značajan deo faktora koji direktno ili indirektno utiču na

stvaranje i funkcionisanje ekonomije zasnovane na znanju; i (b) obezbeđuje izračunavanje jednog, agregatnog pokazatelja nivoa nacionalnog

inovacionog kapaciteta, čiji je značaj ne samo u vrednosti određenoj za jednu godinu, već u mogućnosti praćenja promene te vrednosti u dužem vremenskom periodu, u cilju praćenja i evaluacije rezultata tekuće inovacione politike države.

Primena izloženih koncepata je, međutim, povezana sa nizom poteškoća metodološke i informacione prirode. Naime, podaci koje je potrebno prikupiti za izračunavanje većine pojedinačnih indikatora po oba koncepta, prikupljaju se u nacionalnim statistikama po različitim metodologijama, klasifikacijama i obuhvatima. Harmonizacija nacionalnih sistema realizuje se u okviru nadnacionalnih organizacija (UN, OECD, EU, WIPO, WB, EBRD i sl.) uz uvek prisutne greške preračunavanja i aproksimacije. To važi za razvijene ekonomije zemalja članica OECD i EU. Kombinacijom više izvora moguće je izračunati definisane indikatore, porediti te države i pratiti izgradnju nacionalnog inovacionog sistema u njima. Upravo to je i ilustrovano u [Furman, Porter, Stern, 2002] i [Radosevic, 2004]. Ovo je mnogo veći problem za zemlje u razvoju i tzv. tranzicione ekonomije, kao što je naša, u kojima je takva statistika tek u formiranju, uz mnogo nedostajućih podataka i vremenskih serija. Čak i za indikatore za koje postoje podaci, npr. podaci o broju patenata u EPO i US PTO, to su tako male vrednosti da je vrlo teško na osnovu njih donositi odluke od značaja za npr. neki industrijski sektor. Neophodno je, međutim, izgraditi takav sistem praćenja indikatora nacionalnog inovacionog kapaciteta, koji obezbeđuje prikupljanje podataka i izračunavanje celog skupa definisanih indikatora u cilju poređenja sa okruženjem i uspostavljanja upravljačkih mehanizama na nivou kompanija, sektora i nacionalne ekonomije, koji vode ka ekonomiji zasnovanoj na znanju [Kutlača i Semenčenko, 2004]. Značajno je naglasiti, na kraju rada, da namera autora nije bila poređenje i izbor boljeg od dva izložena koncepta. Oba su, na svoj način, sveobuhvatni, sa teoretskim i praktičnim doprinosom. Primena bilo kojeg na našu ekonomiju bila bi veliki poduhvat u pravcu identifikacije stvarnih inovacionih potencijala Srbije. Literatura [1] Brooking, Annie, “Corporate Memory: Strategies for Knowledge

Management”, International Thomson Busines Press, 1999. [2] Furman, Jeffrey L.; Porter, Michael E.; Stern, Scott, “The Determinants of

National Innovation Capacity”, Research Policy 31 (2002), pp. 899-933.


80

[3] Kuhlman, Stefan, “Future governance of innovation policy in Europe”, chapter in “Future directions of innovation policy in Europe”, Innovation papers No. 31, European Commission, Directorate-General for Enterprise, Luxembourg EC, 2003, pp.40-48.

[4] Kutlača Đuro, Semenčenko Dušica: “Istraživanje stanja inovacionih aktivnosti u zemljama Centralne i Istočne Evrope”, SYM-OP-IS 2004, Iriški Venac, Fruška Gora, 14.-17.09.2004.

[5] Lundvall, B. A. (ed.), “National Systems of Innovation: Towards a Theory of Innovation and Interactive Learning”, London, Pinter, 1992.

[6] Radosevic, Slavo, “A Two-Tier or Multi-Tier Europe? Assessing the Innovation Capacities of Central and East European Countries in the Enlarged EU”, JCMS 2004 Volume 42. Number 3. pp. 641–66.

[7] Romer, P., “Endogenous technological change”, Journal of Political Economy 98, 1990, pp.71–102.

[8] Teece, David.J., “Managing Intellectual Capital: Organizational, Strategic, and Policy Dimensions”, Oxford University Press, 2000.

Kulturna politika i menadžment kulturne baštine _____________________________________________________________________

81

Mr Marina Đurđević10

KULTURNA POLITIKA I MENADŽMENT KULTURNE BAŠTINE- ANALIZA STANJA I PROJEKCIJA NOVIH MODELA DELOVANJA

Apstrakt: Uz jezik, tradiciju i osećanje nacionalne pripadnosti kulturna

baština predstavlja jednu od bitnih distinktivnih karakteristika nacionalne kulture, odnosno kulturnog identiteta jedne zemlje.

Pojam kulturne politike podrazumeva svesno delovanje usmereno ka ostvarivanju društveno prihvaćenih ciljeva u oblasti kulture, saglasno društveno-ekonomskoj političkoj i kulturnoj situaciji jedne zemlje. Kulturna politika trebalo bi da obezbedi instrumente koji omogućavaju istraživanje ostavštine prošlosti i potencijala sadšnjosti, unutar društvenog konteksta.

Kako efikasno delovati u nadasve složenom svetu kulture, kako uspešno povezati umetnike, kulturne institucije i njihovu publiku, kako to učiniti ne samo u okviru jedne države već i u evropskom i svetskom okruženju, neka su od središnjih pitanja menadžmenta u kulturi. Kulturni menadžment, kao deo kulturologije ali i svremenog menadžmenta polazi od stanovišta da je kultura sistem unutar koga se mogu organizovati uslovi kulturnog i posebno umetničkog stvaralaštva, oblici njegovog plasmana i prijema u najširoj javnosti.

Ključne reči: kulturna baština, kulturna politika, menadžment

CULTURAL POLICY AND CULTURAL HERITAGE MANAGEMENT – CONDITION ANALYSIS AND PROJECTION OF NEW MODELS OF

ACTION

Abstract: In addition to language, tradition and feeling of national belonging, cultural heritage is one of the crucial distinctive characteristics of national culture, in another words, of the cultural identity of a country.

The notion of cultural policy represents conscious action toward accomplishment of socially accepted goals in the field of culture, accordingly to social, economic, political and cultural circumstances of a country. Cultural policy should provide the instruments to enable research of heritage of the past as well as

10 Muzej nauke i tehnike, Beograd


82

potentials of the present, within social context. How to be efficient in the complex world of culture? How to successfully connect artists, cultural institutions and their audience? How to accomplish that, not only within one country but also in European and world environment are some of the basic management issues.

As the part of culturology as well as of the contemporary management, cultural management is based on the attitude that culture is a system where conditions of culture, and particularly artistic creativity, forms of its marketing and reception of broad audience can be organized

Key words: cultural heritage, cultural policy, management Uz jezik, tradiciju i osećanje nacionalne pripadnosti kulturna baština

predstavlja jednu od bitnih distinktivnih karakteristika nacionalne kulture, odnosno kulturnog identiteta jedne zemlje. Međutim, samo postojanje kulture ne podrazumeva da je pravac njenog razvoja određen nizom ciljeva i zadataka koje bi trebalo ostvariti uz pomoć odgovarajućih mera, instrumenata i aktivnosti, što je zapravo definicija kulturne politike. Pojam kulturne politike podrazumeva svesno delovanje usmereno ka ostvarivanju društveno prihvaćenih ciljeva u oblasti kulture, saglasno društveno-ekonomskoj političkoj i kulturnoj situaciji jedne zemlje. Kulturna politika trebalo bi da obezbedi instrumente koji omogućavaju istraživanje ostavštine prošlosti i potencijala sadšnjosti, unutar društvenog konteksta. Budući da se zasniva na pojedinačnom iskustvu, a da je pritom organizovana na nivou zajednice, snabdevanje kulturnim instrumentima uključuje sve vidove državne vlasti, njene institucije, kao i strukture građanskog društva, bilo da su one političke, komercijalne ili altruističke. Veliki deo upravljanja tom politikom usredređuje se na donošenje odluka o tome koje su funkcije svakog od ovih različitih, a ponekad i konkuretnih nivoa, kako definisati odnose između njih i uskladiti njihove odgovarajuće nadležnosti. Bez obzira na nesumnjive specifičnosti pojedinih zemalja, jedno načelo nalazi se u osnovi najuspešnijih modela. Ono glasi da odluke treba donositi na onom nivou koji je najbliži mestu isporuke kulturnih usluga. Pritom je primarna funkcija centralne vlasti da koordinira različite nivoe legitimnih interesa, vodeći sa punom svešću računa o tome da rezultat prvenstveno mora biti od koristi javnosti, zatim kulturnim radnicima, a tek onda državnim vlastima. Cilj svake uspešne kulturne politike je da omogući kulturnim radnicima da na najjednostavniji i najneposredniji način imaju pristup sredstvima, objektima i pogodnostima koje nude državne vlasti. Izazov sa kojim se suočavaju evropske vlade u 21. veku sastoji se u tome da se zadovolji ljudska potreba za identitetom i samoodređenjem, a da se pritom omogući lako kretanje unutar saveznog i globalnog sistema zakona i trgovine. Jedan od fundamentalnih ciljeva koji bi trebao da upravlja odnosima između kulturnog sektora i vlasti mogao bi se definisati sledećim: uspostviti okvir kulturne politike, zatim podesiti njene instrumente, jasno postaviti njene namere i osigurati finansijska sredstva, a zatim se povući i ostaviti kulturnoj zajednici da nastavi dalje stimulisanje i obogaćivanje kulture. Dobra kulturna politika sama po sebi neće osigurati koheziju i prosperitet


83

nacije. Međutim, bez dobre kulturne politike biće mnogo teže, a ponekada i nemoguće postići mnoge druge političke ciljeve vlade. Uspešan model biće onaj koji omogućava najviši stepen samoodređenja, koji će visoko ceniti individualne aspiracije i koji će osigurati u istoj meri osećaj privredne i kulturne sigurnosti. Održavanje kulturne baštine kao živog dela društva, pri čemu se osigurava njeno očuvanje za buduće generacije, zahteva politiku koja se ne ustručava da interveniše protiv čisto komercijalnih interesa, a da u isto vreme podstiče pažljivo i uravnoteženo korišćenje kulturnog nasleđa na taj način da ono može biti dostupno najvećem mogućem broju ljudi. Pre svega savaka sredina mora biti upoznata sa postojanjem kulturne baštine na svojoj teritoriji, što nije slučaj sa mnogim evropskim zemljama u kojima je veliki deo kulturnog nasleđa još uvek neistražen i nekatalogiziran, a kamoli iskopan. Zato je preduslov svakog upravljanja kulturnim nasleđem, pravljenje tačnog inventara baštine koji bi bio dostupan, kako naučnicima za istraživanje, tako i onima koji oblikuju kulturnu politiku. Pri tom bi trebalo omogućiti da objekti kulturne baštine ne budu samo atrakcija za javnost, već i mesta u kojim se odvija svakodnevni život.

U procesu obavljanja dužnosti vezanih za kulturnu politiku država na raspolaganju ima čitavu paletu instrumenata od onih finansijske, do onih regulatorne i filozofske prirode. Instrumenti kulturne politike, prema prirodi svoga delovanja, mogu biti ekonomski, političko-pravni i moralno-idejni, a prema smeru svog delovanja podsticajni, odnosno stimulativni i suzbijajući ili represivni. Kada je reč o ekonomskom sadržaju delovanja podsticajno usmerenje daju otkupi, donacije, stipendije i krediti, dok je represivno usmerenje posledica oporezivanja i carinjenja. Pravno-politički podsticaji u kulturnim delatnostima mogu biti pozitivna zakonsko-normativna regulativa, odnosno zaštita, dok progon, odnosno negativno zakonsko normativno regulisanje predstavlja represivni oblik pravno-političkog delovanja. Pozitivno vrednovanje ili priznanje podsticajno je oruđe u moralno-idejnom sadržaju kulturnog delovanja, dok je negativno vrednovanje, odnosno moralna osuda suzbijajući faktor delovanja. Što je više podsticanja različitih vidova kulturnog stvaralaštva, a manje ograničavanja i kontrolisanja, to je ukupna kulturna klima u društvu više demokratska, a stvaralački rezultati u različitim područjima društvenog života uočljiviji. Veliki deo kulturne baštine može biti zaštićen dobrim planskim zakonima čija se vrednost može povećati poreskim sistemom koji favorizuje brigu o nasleđu. Slično tome se zakoni o zaštiti kulturnog nasleđa mogu sačiniti tako da maštovito upravljanje bude bolje nagrađeno od pukog čuvanja. Bilo bi poželjno da se kulturna politika zasniva istovremeno na iskustvima prošlosti kao i na pokretačkoj energiji vlastitog razdoblja. Da bi se izvuklo ono najbolje iz ove uravnotežene politike, vlasti moraju ispuniti još dva dodatna kriterijuma, a to su fleksibilnost i evaluacija. Zbog velikog uticaja koji imaju institucionalna kultura i tradicionalne kulturne ustanove, znatno je ugrožena stvaralačko-inovacijska dimenzija kulture. Stoga postoji realna opsanost da kulturna politika uđe u zamku izdašnog pomaganja nekoliko institucija koje, nakon izvesnog vremena, postaju više zainteresovane da prežive, nego da ponovo osmišljavaju svoju ulogu kako bi odgovorili novim izazovima. Zato je važno da kulturna politika očuva sposobnost da organizacije u okviru njene sfere održava u procesu stalne evolucije. To znači da bi trebalo


84

rezervisati jedan deo sredstava za nove inicijative ili za institucije u razvoju. Prilikom kreiranja kulturne politike morala bi postojati svest o opterećenju koje predstavljaju fiksni troškovi, kako se ne bi dozvolilo da oni zauzimaju toliki deo budžeta da ne preostanu sredstva za inovacije. Najmanje 10% državnog novca koji se izdvaja za kulturu morao bi uvek biti rezervisan za nove ideje, ali se istovremeno mora obezbediti i funkcionisanje tradicionalnih instutucija na odgovarajuci način. Centralne vlasti morale bi imati tri strategije finansiranja: jednu koja se tiče njihovog vlastitog neposrednog doprinosa, drugu kojoj je cilj da održi visok stepen lokalnih investicija i treću koja teži da na najbolji način iskoristi novac koji te vlasti ne kontrolišu neposredno, tj. strategiju za privatni sektor. Sva ova sredstva se moraju prikupljati na osnovu odgovarajuće politike, kao što se i davanja moraju stimulisati određenom politikom. Donacije pojedinaca često su motivisane iskrenom naklonošću za umetnost i kulturno nasleđe. Međutim, postoji realna mogućnost da te donacije budu brojnije i veće ukoliko na osnovu njih donatori dobijaju poreske olakšice. Usmerene donacije fondacija takođe predstavljaju koristan dodatak u finansiranju kulture, pogotovo kada je u pitanju podrška specifičnim projektima kojima je potreban početni zamah da bi se uključio u glavne matične tokove kulture. Prednost fondacija nad drugim donatorima, leži u tome da one retko traže protivuslugu, a njihov nedostatak leži u veoma strogim kriterijumima za prijavljivanje na konkurs, koji su često neusaglašeni sa kriterijumima drugih fondacija i državnih organa. Komercijalno sponzorstvo ušlo je u modu kao način prikupljanja novca za kulturne potrebe ranih osamdesetih godina, kada su poslovni ljudi davali velike donacije kako bi postali korisnici poreskih olakšica i sponzorskig spotova za reklamu. Sponzorstvo, kao i drugi vidovi privatnog finansiranja, može biti samo važan dodatak osiguranim finansijskim sredstvima iz državnog budžeta, odnosno može da predstavlja dodatni, ali ne i osnovni izvor prihoda. Različite vrste nadoknada, donacija i poreskih olakšica morale bi biti stavljene na raspolaganje i vlasnicima kulturnog nasledja koji bi u tom slučaju imali obavezu da brinu o nasledju u njihovom posedu.

Osim neophodne sume novca, da bi sektor kulture dobro funkcionisao i napredovao potrebna je i stalna evaluacija. Metoda evaluacije koristi se u cilju umanjivanja rizika kod donošenja političkih odluka, izvlačenja što je moguća više pozitivnih efekata iz oskudnih izvora, ograničavanja birokratije koja je u načelu neodgovorna u odnosu na posledice vlastitog delovanja, kao i ispravljanja negativnih posledica delovanja administracije koja je nepripremljena za intervenciju u pojedinim novim oblicima i sektorima aktivnosti.

U novije vreme, tradicionalna istraživanja koja su se pre svega odnosila na evaluaciju uticaja i analize tipa ulaganja-dobit (cost-benefit), bivaju u sve većoj meri potisnuta tzv. preliminarnim evaluacijama. Njihov cilj je smanjivanje rizika pomoću predviđanja rezultata delovanja. Provizorna tipologija evaluacisjkih pristupa uočava najpre političku evaluaciju koja se temelji na vrednosnom sistemu domintne društvene grupe, odnosno one koja ima monopl političke vlasti. Za razliku od nje naučna evaluacija polazi polazi od neutralnih, naučnih pretpostavki i često se za njeno izvođenje angažuju stručnjaci iz inostranstva kako bi se izbegla svaka pristrasnost. S obzirom na vremensku perspektivu mogu se razlikovati evaluacije ex post koje


85

analiziraju neko prošlo razdoblje kulturne politike od evaluacija ex ante koje su projektivno orijentisane i čiji je cilj predviđanje budućeg razvoja pojedine kulturne politike. S obzirom na obim razlikuju se ekstenzivne evaluacije koje istražuju celinu određene kulturne politike i selektivne koje su usmerene na samo jedno područje kulturne politike. Na predlog Švedske, Savet za kulturnu saradnju Evropskog sveta je prihvatio predlog za uvođenje metoda evaluacije kao jednog od pristupa u oceni kulturnih politika ali i kao oblika međusobne evropske kulturne saradnje. Godina 1988. predstavlja prekretnicu u odnosu Evropske zajednice prema kulturi. Tada je usvojen dokument Novi podsticaj za kulturu u Evropskoj zajednici koji, polazeći od perspektive evropske integracije navodi sledeće pravce i prioritete kulturne politike zajednice:

1. Stvaranje Evropskog kulturnog prostora

2. Unapređivanje evropske audiovizuelne industrije

3. Olakšavanje pristupa kulturnoj baštini

4. Povezivanje sa kulturama zemalja izvan EZ Stvaranje Evropskog kulturnog prostora pretpostavlja upotpunjavanje

unutrašnjeg tržišta EZ u oblasti kulture, informisanje o evropskoj kulturi, sponzorstvo u kulturi i kulturnu politiku u oblasti izdavaštva. U cilju upotpunjavanja unutrašnjeg tržišta EZ u oblasti kulture, EZ preduzela je mere da se, s jedne strane, što preciznije odrede kriterijumi na osnovu kojih se utvrđuje pripadnost pojedinog umetničkog dela kulturnoj baštini, a s druge strane, da se uvedu identifikacione karte koje bi obezbedile efikasnije sprečavanje ilegalne trgovine umetninama i njihovog lakšeg pronalaženja u slučaju krađe. Tipična akcija EZ usmerena na širenje opsega publike na regionalnom nivou je proglašenje Evropskog grada kulture kojim se kultura postavlja u središte ukupnog života grada tokom čitave jedne godine. EZ je razvila i aktivnost koja je usmerena na unapređivanje sistema informacija u kulturi, bilo kao informativna mreža, bilo kao uspostavljanje Evropske kulturne statistike, bilo kao sistematsko praćenje kulturnih aktivnosti, navika i životnog stila stanovnika zemalja EZ, bilo kao pokretanje Evropskog kulturnog dnevnika koji bi posredstvom satelita bio dostupan svim građanima EZ na njihovim nacionalnim jezicima. EZ takođe nastoji da u evropskim okvirima postiče sponzorstvo u kulturi. Polazeći od iskustva nekih svojih članica, poput Velike Britanije, koje su u velikoj meri razvile ovaj način povezivanja kulture i ekonomije, nastoji se da se i u drugim zemljama osnuju organizacije slične britanskoj Association for Bussiness Sponsorship of the Arts. Takođe se nastoji da se ulaganje u kulturu u formi sponzorstva podstakne odgovarajućom zajedničkom politikom. U tom cilju obrazovana je fondacija za unapređivanje umetnosti (Fondation for the Promotion of the Arts) koja, s jedne strane treba da podstakne razvoj sponzorstva u zemljama članicama Zajednice i da sa druge strane omogući sponzorske aktivnosti u jedinstvenom evropskom kulturnom prostoru. Olakšavanje pristupa


86

kulturnom nasleđu se u kulturnoj politici Evropske zajednice bliže određuje kroz delovanje u tri područja: jezičko bogatstvo i raznolikost, kulturno bogatstvo evropskih regiona i istorijska, u prvom redu graditeljska, baština.

Kako efikasno delovati u nadasve složenom svetu kulture, kako uspešno povezati umetnike, kulturne institucije i njihovu publiku, kako to učiniti ne samo u okviru jedne države već i u evropskom i svetskom okruženju, neka su od središnjih pitanja menadžmenta u kulturi. Kulturni menadžment, kao deo kulturologije ali i svremenog menadžmenta polazi od stanovišta da je kultura sistem unutar koga se mogu organizovati uslovi kulturnog i posebno umetničkog stvaralaštva, oblici njegovog plasmana i prijema u najširoj javnosti. Osnovni ciljevi zadaci kulturnog i umetničkog menadžmenta jesu:

- izgradnja sistema, odnosno modela kulturnog života koji polazi od određene kulturne politike - planiranje razvoja kulture, što podrazumeva određivanje ciljeva, prioriteta i metoda realizovanja predložene kulturne politike, kao i istraživanje postojeće kulturne situacije kao osnove za razvoj planskih modela - izgradnja granskih sistema u kulturnim delatnostima i uspostavljanje odnosa među pojedinim instutucijama u cilju postizanja optimalnih rezultata - izrada modela pojedinih institucija kulture i upravljanje, odnosno organizovanje rada u njima - organizovanje procesa proizvodnje pojedinog umetničkog dela unutar instuticija kulture ili nezavisno - organizovanje procesa distribucije, odnosno difuzije kulture - menadžment proizvoda - uspostavljanje oblika i modela međunarodne kulturne saradnje

Navedeni zadaci postavljaju se pred najviša državna upravna tela kao što su

ministrastva kulture i njihove stručne službe, naučne institute i istraživačke centre koji bi trebalo da daju osnovni oprganizacioni model razvoja i delovanja i menadžera u kulturi čiji je zadatak da stvori uslove umetnicima za realizaciju njihovih ideja ali i publici za doživljaj već stvorenih umetničkih dela.

Menadžment kao naučna disciplina u velikoj meri određen je civilizacijskim i kulturnim kontekstom u kome je nastao, odnosno unutar koga se razvijao. Tako je na primer, za razliku od evropskog menadžmenta koji je okrenut prošlosti i sadašnjosti, američki menadžment usmeren ka budućnosti i karakterišu ga vitalnost, mobilnost, obilje, kvantitet i organizacija. Našoj kulturi znatno su bliže vrednosti na kojima se zasniva evropski menadžment poput mudrosti, stabilnosti, poštovanja konvencija, sleđenje neophodnosti, isticanje kvaliteta i raznovrsnosti. Međutim nesmemo zaboraviti činjenicu da je upravo američka teorija menadžmenta ono što je pokrenulo industriju kulture i da je ona uspešno primenjena na sasvim različitoj kulturnoj osnovi, kao što je na primer japanska. Stoga američkom menadžmentu treba pokloniti odgovarajuću pažnju sa punom svešću o mogućnostima i nemogućnistima njegove primene u društvu u kome se ni u ekonomiji, a još manje u kulturi, uspeh u radu i


87

poslovanju po pravilu ne smatra bitnim. Budućnost se, takođe, ne sagledava dalje od naredne nedelje, pa se planiranje na duži rok kod nas skoro graniči sa čudom.

Mada je kultura predstavljala jednu od najstarijih obaveza države u mnogim evropskim političkim sistemima, ona je, do danas, ostala podređena u političkoj i upravnoj hijerarhiji. Za to postoje najmanje dva razloga. Prvi je da se važnost vlasti veže za četiri fundamentalne oblasti: finansije, odbrana, diplomatija i unutrašnja sigurnost. Drugi je da status određenog resora zavisi od visine budžeta, pa su tako zdravstvo, obrazovanje socijalni troškovi i transport rangirani više od kulture, mada ona predstavlja važan element u većini drugih portfelja. Ministar kulture je u poziciji da je nadležan za oblast koja je najbliža identitetu zajednice, a da se pritom mora zadovoljiti pozicijom u vladi koja nema velikog uticaja i političke težine. Stoga se mora obezbediti viši položaj ministara kulture u političkoj hijerarhiji, tako da njegov uticaj odgovra političkoj važnosti kulturnog identiteta koji čuvaju. Kultura zbog svog univerzalnog značaja koji prevazilazi vreme, mesto i kontekst u kojem je nastala, predstavlja boljeg ambasadora od bilo kog političkog programa i postaje sve važniji deo medjunarodnog dijaloga. Na izvesnom nivou, kulturne privredne grane predstavljaju neke od najmobilnijih grana, pa im je potrebna takva kulturna politika koju bi bilo moguće primenjivati bilo gde u svetu. Na drugom nivou opet postaje očigledno da će međunarodni programi sigurnosti razvoja biti ozbiljno manjkavi ukoliko ne budu uzimali kulturu u obzir i to ne u pasivnom vidu retorike i kulturnih poruka, već kao aktivni faktor. U zajedničkom je međunarodnom interesu, takođe, da države, odnosno nacije neguju svoju vlastitu kulturu. Postoje dve priviligovane grupe korisnika kulture. Jedna ima pristup i razumevanje za bogatu kulturnu tradiciju, bez ikakve veze sa modernim konformizmom, dok druga ima mogućnosti, sredstava i znanja da se bez napora kreće iz jednog kulturnog područja u drugo kao otelotvorenje preduzetničke mobilnosti. U sredini smo svi mi ostali sa jakim osećajem za prošlost, željom da pripadnemo budućnosti i žudnjom za dobrobitima modernog života koja ide ruku pod ruku sa gotovo jednakim stepenom zabrinutosti.

Literatura [1] M. Dragićević- Šešić, B. Stojković: Kultura- menadžment,animacija,

marketing, Beograd, 1994 [2 ] Marketing u umetnosti, zbornik radova (priredila Milena Dragićević Šešić),

Beograd, 1993 [3] I. Adižes: Menadžment za kulturu, Novi Sad, Adižes menadžment konsalting,

2002 [4] V. Djukić-Dojčinović: Tranzicione kulturne politike, konfuzije i dileme,

Beograd, Zadužbina Andrejević 2003 [5] D.Vujadinović: Kulturne i umetničke manifestacije u SR Srbiji, Beograd, 1986 [6] D. Vujadinović : Analiza velikih priredbi u Jugosalviji, Beograd, Zavod za

proučavanje kulturnog razvitka, 1986 [7] Evropske mreže kulture, ABC-inform, Beograd, Balkankult, 2001


88

[8] A. Semprini, Multikulturalizam, Beograd, 1999 [9] M. Jovanović, Zaštita kulturne baštine, Beograd, 1994 [10] S.Mundi, Kulturna politika, kratak vodič, Strazbur, 2002 [11] B. Stojković, Evropski kulturni identitet, Niš, 1993 [12] B. Stojković, Kulturna politika evropske integracije, Beograd, 1996 [13] Redefining Cultural Identities: Southeastern Europe, Zagreb, 2001 [14] Redefining Cultural Identities: The Multicultural Context of the Central

European and Mediterranean Regions, Zagreb, 2001. [15] K. Digl, Marketing u umetnosti, Beograd, 1999. [16] Statut ICOM-a, prihvaćen na 16. Generalnoj skupšini, Hag, 1989 [17] B. Lester, Stilovi i tehnike upravljanja, Beograd, 1997 [18] V. Đukić- Dojčinović, Strateško planiranje u začaranom krugu, regionalna

konferencija «Ključna pitanja kulturne politike», www.zaprokul.org.yu [19] B. Ramić, Organizaciona rekonstrukcija institucija kulture i umetnosti u

tranziciji, doktorska disertacija UU, Beograd, 2003 [20] D. Pickton, A. Broderick, Integrated Marketing Communications, 2001 [21] P.Rot, Sponzorisanje kulture, Beograd, 1996 [22] H. Giep, Art management, enterpreneurial style, Eburon, Utrecht School of

the arts, Utrecht, 2000. [23] H.Mintzberg, The rise and fall of Strategic Management, , Hertfordshire,

Prentice Hall, 1994. [24] Kulturno nasledje, izbor najznačajnijih dokumenata saveta Evrope u oblasti

kulturnog nasledja, Beograd, Mnemosyne, 2004. [25] L. V. Prott, International standards for cultural heritage, World culture

report, UNESCO publishing, 1998, pp.222-237

http://www.zaprokul.org.yu/

Borski rudnik – putevi i strategija dostizanja potrebne inovativnosti 1918-1941. _____________________________________________________________________

89

Dr Smiljana Djurović

BORSKI RUDNIK- PUTEVI I STRATEGIJA DOSTIZANJA POTREBNE INOVATIVNOSTI 1918 - 1941. GODINE

Apstrak: U tekstu se razmatra strateški inovacioni projekat - izgradnja Elektrolize u Borskom rudniku tridesetih godina 20. veka, koji je po važnosti bio posle izgradnje Grube pruge u Zenici drugi stub temeljac Nove ekonomske politike vlade Milana Stojadinovića (1935-1939). Ostvaren uz pomoć Francuskog društva Borskih rudnika, u čijem posedu je bio rudnik Bor, po važnosti tada drugi rudnik bakra u Evropi i sedmi u svetu, ovaj projekat je sproveden od jugoslovenske vlade u cilju prevazilaženja posledica Velike ekonomske krize koja je bila zahvatila 1929-1934. godine i Kraljevinu Jugoslaviju odnosno Srbiju i Crnu Goru. Ključne reči: inovacija, tehnologija, Nova ekonomska politika, Milan Stojadinović, Borski rudnik, Elektroliza, Francusko društvo Borskih rudnika, 20. vek, Kraljevina Jugoslavija, Srbija.

BOR MINES-THE ROUTES AND STARTEGIES TO ATTAIN THE NECESSARY INNOVATIVENESS 1918-1941

Abstract: The text deals with the strategically innovative project- the

introduction of electrolysis in Bor Mines during the 3o`s of the 2oth century, which represented, after the building of Grube pruge in Zenica, the second foundation stone of the New Economic Policy of Milan Stojadinovic`s Government (1935-1939). Realized with the help of the French Bor Mines Society, which was the owner of the Bor Mines, ranking the second copper mine in Europe, and the seventh one in the world, this project was carried out by the Yugoslav Government in order to overcome the consequences of the Big Economic Crisis of 1929, which struck also the Kingdom of Yugoslavia in 1934, namely Serbia and Montenegro.

Key Words: innovation, technology, New Economic Policy, Milan Stojadinovic, Bor Mines, electrolysis, French Society of Bor Mines, XX century, KIngdom of Yugoslavia, Serbia Ovde se razmatra pitanje inovacije ljudske energije na prostoru Srbije i Crne Gore u toku 20. veka. Na globalnom planu istorijske strukture ona se ispoljila u pojavi ideja integracije. Iz toga je početkom 20. veka proizašlo stvaranje najveće i najmodernije državne integracije modernog doba na Jugoistoku Evrope - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca l9l8. godine, od 1929. nazvane Kraljevina Jugoslavija,


90

koja je kroz ceo prošli vek preživljavala razne transformacije, da bi početkom ovoga, 21. veka, bila svedena na Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Inovacija, kao fenomen modernog doba, veoma učestalo se susreće i u površinskim i u dubinskim slojevima Istorije. Ovde će biti reči o pojedinačnoj konkretno-istorijskoj pojavi, tj. strategiji postizanja potrebne inovativnosti u Borskom rudniku 1918-1941. godine. U mnoge od inovacija uložena je velika ljudska energija, ali je zbog delovanja destruktivnih sila Istorije došlo do poništavanja rezultata inovacije i pojave atrofije ljudske energije. Na jugoslovenskom istorijskom prostoru ova pojava se ispoljila u gotovo ustaljenim ciklusima kroz 20. vek. Čini nam se uputnim da na početku izlaganja citiramo jedno mesto iz “ISTORIJE IDEJA” Robina Dž.Kolingvuda, objavljene u Oksfordu 1946. godine, koje glasi: “Kroz čitav vek evropske civilizacije ljudi su u nekom stepenu mislili istorijski; ali mi retko razmišljamo o aktivnostima koje vršimo sasvim lako. Jedino nas teškoće s kojima se suočavamo prisiljavaju da budemo svesni svojih napora da ih prevladamo. Stoga predmet filozofije, kao organizovanog i naučnog razvijanja samosvesti, od vremena do vremena zavisi od posebnih problema u kojima, u bilo kojem datom vremenu, ljudi nalaze naročite teškoće. Posmatrati teme naročito istaknute u filozofiji ma kojeg naroda u bilo kojem periodu njegove istorije znači naći ukazivanje na posebne probleme za koje su oni osećali da traže sve duhovne energije njihovih umova. Periferne ili dopunske teme otkrivaće stvari u pogledu kojih nisu osećali naročitu teškoću.”11 Ova Kolingvudova knjiga je prevdena i objavljena u Srbiji tek 2003. godine, taman u tolikom zakašnjenju koliko kasni moderni razvoj industrijske civilizacije u Srbiji za Engleskom. Danas je na matrici Kolingvudovih istraživanja problema filozofije istorije veoma važno da utvrdimo koje su to teme koje su istaknute, ili koje treba istaknuti, u filozofiji istorije našeg prostora, a koje ukazuju na probleme i teškoće ovoga perioda istorije ili “prostor-vremena” kako bi to kazao Brodel. Koje to posebne teškoće i koji to problemi da bi bili rešeni traže svu energiju našega uma? Jedna od tih teškoća jeste nesumnjivo iznalaženje inovacionih rešenja12 radi izlaska iz sveopšte istorijske krize koja je zahvatila” prostor-vreme” posebno u delovima sveta koji je zahvaćen tzv. Tranzicijom. Naš istorijski prostor na Jugo -Istoku Evrope deo je šireg evro-azijskog “prostor-vremena”, koji je po dubini istorijskih struktura zahvaćen istom pojavom.

Savremena inovacija treba da reši krizu razvoja, ali bi se moglo kazati i iznadje rešenja strateške prirode za opstanak narodnog bića, odnosno ljudske egzistencije, pa zato neki ovu teškoću iščitavaju kao teškoću u pojavnom obliku na ivici Apokalipse. Ova pojava nije samo ekonomske prirode, tj. nije samo ekonomska kriza, ona je kriza sveopšteg karaktera: kriza politike, kulture, morala, kriza svakodnevnog življenja čovekovog. 11 R. Dž. Kolingvud, Ideja istorije, Beograd, 2003, 27-28 12 O inovacionoj politici, sistemu i procesima vid. :V. Matejić, Prilozi istraživanju naučnog i tehnološkog razvoja, II, Beograd, 2oo2, 329-338.


91

Krize kao pojave nisu nepoznanice istorije. U periodu prve polovine 20. veka ekonomisti su u razvoju kapitalističke privrede i društva ustanovili čak cikličnost u njihovoj pojavi.13 O tome se u ekonomskoj nauci Jugoslavije dosta raspravljalo i istraživalo i u drugoj polovini toga veka. Istoriografija se, medjutim pretežno bavila političkim i socijalnim, kao i kulturološkim posledicama ekonomskih kriza. Izvodili su se zaključci da su veliki društveni pokreti uzročno- posledično vezani za njihovu pojavu. U praksi tadašnjeg kapitalističkog društva inovacija se pojavljuje kao strateški elemenat u rešavanju krize. Najuočljivije je sve ono što je poduzeto u rešavanju Velike ekonomske krize 1929-l932. godine. U Kraljevini Jugoslaviji se tako tehnološke inovacije koriste da se reši sveopšta kriza nastala u vreme ove krize. Ove inovacije donela je sa sobom poznata “Nova ekonomska politika” vlade Milana Stojadinovića (1935-1939. godine) strukturalno i inovaciono vezana za američki Nju Dil. Medju inovacijama koje su primenjene u okviru ove politike su inovacije primenjene u Borskom rudniku. One su zbog važnosti ovoga rudnika imale posledice na celokupni privredni i društveni razvoj države. Inovacija Stojadinovićeve ekonomske politike zasnivala se u mnogome na tehnološkim inovacijama:slučaj Zenice, Bora i dr. 14 Borski rudnik od samog početka svoju egzistenciju u svetu rudarstva i metalurgije, ali i uticanja na društvenu strukturu i istorijska kretanja, zasniva na kontinuiranoj inovaciji, tj. uvodjenju novina u tehnologiji proizvodnje i organizaciji, preko kojih industrijalizacija prodire u najdublje i najdalje strukture istorije toga prostora. Promene koje nastaju pri tome u Severo-istočnoj Srbiji proizvešće u periodu izmedju dva svetska rata (1918-1941.) ne samo razvoj kapitalističkog društva, nego i zametanje u njegovoj strukturi prvih inicijalnih socijalnih inovacija koje će rezultirati u drugoj polovini prošloga veka uspostavljanjem socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa. Inovacije u Borskom rudniku, koje se javljaju 30-tih godina 20. veka imaju svoja uporišta u centru državne administracije, tj. u Vladi, i lično u predsedniku vlade Milanu Stojadinoviću, dakle dogadjanja su vezana i za ulogu ličnosti u Istoriji. Ona se iz centra šire prema nižim strukturama u državi: ministarstvima, banovinskim upravama, privrednim komorama. U proces se pod pritiskom vrha državne administracije Kraljevine Jugoslavije uključuje i strani kapital, kao subjekt koji ostvaruje inovaciju, što se uočava kao specifičnost u manifestovanju inovacionih pojava na tlu Jugoslavije, odnosno Srbije. Borski rudnik u svojoj istoriji ima tri značajna inovaciona perioda, prvi je u “prostor-vremenu” koji je obeležila Kraljevina Srbija, kada je započela eksploatacija rude u tom području; drugi u vreme Kraljevine Jugoslavije, koji smo već napred

13 Cikličnost u pojavi ekonomskih kriza u prvoj polovini 20. veka u Jugoslaviji prvi je uočio Nikola Vučo. Posle drugog svetskog rata vodjene su zapažene rasprave o ovoj pojavi medju ekonomistima. 14 S. Djurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije (1918-1941. ), Beograd, 1986, 213-284.


92

označili, i treći, posle Drugog svetskog rata u socijalističkoj Jugoslaviji.U drugom i trećem periodu područje Bora i cela Srbija, u čijem Severo-istočnom području je ovaj rudnik lociran geografski, bili su integrisani u jugoslovensku državu, pred kojom se otvarala perspektiva napredovanja i uključivanje u trendove modernizacije i industrijalizacije. Industrijalac Djordje Vajfert prodao je Borski rudnik još pre Prvog svetskog rata (1914-1918) kapitalističkoj grupi okupljenoj oko Francuske banke Mirabo, kada je osnovano Francusko društvo borskih rudnika bakra i zlata, čije glavno sedište je bilo u Parizu. U prvoj polovini 20-tog veka Borski rudnik je po proizvodnji bakarne rude zauzeo prvo mesto u Evropi, a sedmo u svetu. Po proizvodnji bakra bio je na drugom mestu u Evropi, odmah posle Nemačke, koja je preradjivala uvezenu rudu. U Nemačkoj je preradjivana i bakarna ruda iz Bora, koja je uvožena preko luke Hamburg. Ako se ima u vidu koliki je bio značaj bakra za drugu industrijsku revoluciju – elektrifikaciju - onda svakako treba ispraviti zanemarivanje uloge Bora u opštoj istoriji Evrope, kao i u nacionalnoj istoriji. Ukupna proizvodnja bakra u Borskom rudniku u periodu 1919-1941. godine prema jugoslovenskoj statistici bila je 8.916.458 tona. Za proizvodnju bakarne rude u Boru vezan je fenomen, da je proizvodnja ove rude u tom rudniku rasla i u vreme Velike ekonomske krize, iako je vrednost proizvedenog bakra sve više opadala. Od 20.675 tona proizvedenih l929. godine, u vreme ove krize l934. godine proizvodnja se povećala na 44.370 tona sirovog bakra. 15 Medjutim, vrednost bakra proizvedenog l934. godine, iako mu se količina utrostručila u u odnosu na 1929. godinu, bila je tri puta manja. Pad cena bakra u vreme velike ekonomske krize oštetio je celokupnu jugoslovensku privredu za 2,1 milijardi dinara, pošto je bakar zauzimao vrlo veliku stavku u jugoslovenskom izvozu. Ekonomska kriza je pogodila proizvodnju bakra u celom svetu, pa je većina evropskih rudnika obustavila proizvodnju, a preostali su radili sa smanjenim kapacitetom pošto je proizvodna cena bakra bila veća od prodajne. Borski akcionari su, medjutim, primali dividende i za vreme krize. Vrednost kapitala Francuskog društva Borskih rudnika bila je 1919. godine 14 miliona franaka, da bi se 1937. godine akcijski kapital popeo na 60 miliona, a l938. godine dostiže visinu od 120 miliona franaka. 16 Dogadjanja u Borskom rudniku nisu u vreme Velike ekonomske krize nalagala nužnost inovacije, sama po sebi. Inovacija je kao imperativ proistekla iz potreba opšte ekonomske politike, u koju je ugradjena na nivou cele Kraljevine Jugoslavije zahvaćene opštom krizom. U “Novoj ekonomskoj politici” Milana Stojadinovića ona je bila instrumentalizovana u cilju opštih ciljeva izlaska iz krize cele države. U slučaju Borskog rudnika susreće se primer kada tehnološka inovacija predstavlja razvojni imput cele ekonomsko-društvene strukture. 15 Isto, 267. 16 Isto, 268.


93

Tih godina 20-tog veka poznati jugoslovenski ekonomista Mijo Mirković izneo je mišljenje da je usmeravanje ka bržem razvoju “jedini mogući ekonomski izlaz” medjuratne Jugoslavije, a u centru toga razvoja glavno mesto treba da zauzima industrijalizacija države na osnovu izgradnje državnih preduzeća. 17 Iz toga je proizlazila orijentacija prema državnoj intervenciji. Inovativnost Stojadinovićeve državne intervencije “Nove ekonomske politike” u pogledu podizanja industrije zasnivala se na sledećim principima: 1) prerada u zemlji sirovina koje su do tada izvožene u nepreradjenom stanju, 2) podizanje industrije koja neće zavisiti od sirovina kojima Jugoslavija oskudeva, 3) usmeravanje industrije na interese i potrebe ratne industrije, tj. ”nacionalne odbrane”. Mesto Bora u “Novoj ekonomskoj politici” vlade Milana Stojadinovića vezano je za izgradnju Elektrolize 1936-1938. godine. Posle izgradnje Grube pruge u Zenici, gde se preradjivala železna ruda, izgradnja Elektrolize u Boru bio je drugi važan projekat kojim je država intervenisala u privredi. U jesenjem broju “Industrijskog pregleda” septembar-oktobar 1936. godine pisalo je da je do podizanja rafinerije bakra u Boru došlo nastojanjem vlade Milana Stojadinovića i spremnošću Francuskog društva Borskih rudnika, čime su oni učinili veliki i važan korak u stvaranju jugoslovenske industrijske samostalnosti. Mogućnost da se u Jugoslaviji izradjuju svi proizvodi čistoga bakra značila je veliki napredak, jer se do tada celokupna količina izvadjene bakarne rude u Boru samo topila u Topionici u sirovi topionički bakar, posle čega je ovaj izvožen u inostranstvo radi rafinaže elektrolitičkim putem. Pre izgradnje Elektrolize u Boru u Evropi su postojale samo dve rafinerije bakra, u Hamburgu i Anversu, gde je preradjivan i borski bakar. 18 Tridesetih godina prošloga veka u medjunarodnom prometu dobara, Kraljevina Jugoslavija je sve više dobijala karakter zemlje industrijskih sirovina i polufabrikata. Zbog agrarne komponente njene privredne strukture, medjutim, industrijska politika je velikim delom vodjena u skladu s poljoprivrednim interesima. Vlada je smatrala da privredna autarhija ne može biti cilj sve dotle dok je država upućena na izvoz agrarnih viškova. Smatralo se da se ne može industrijalizovati zemlju po svaku cenu i na celom frontu. Zbog toga je industrijalizacija Jugoslavije bola sporija od susedne Madjarske i Rumunije u kojima se ona sprovodila forsirano bez obzira na žrtvu. Forsiranje i podizanje industrije u Jugoslaviji vršeno je u slučaju neophodnih važnih potreba za tzv. ”zemaljsku odbranu”. U periodu 1935-1937. godine u Kraljevini Jugoslaviji je industrija, izuzev mlinske i industrije piva, uglavnom napredovala, a osnovnu karakteristiku razvoja čini proširenje i reorganizacija već postojećih preduzeća.

17 Mijo Mirković je ova shvatanja izneo u knjizi “Industrijska politika”, objavljenoj 1936. godine. 18 Sveopšti preporod naše privrede delo je vlade3 g. dr M. Stojadinovića, Zetski glasnik, Cetinje, 29. oktobra l938. , 1.


94

Najvažnija proširenja su bila izgradnja Grube pruge u Zenici, Rafinerije bakra u Boru i Rafinerije olova u Trepči, kao i proširenje tekstilnih fabrika naročito u Dravskoj banovini.19 Godinama su odlične rude, kao što su gvoždje i bakar, izvožene u inostranstvo mimo kontrole države. Tako je gvoždje na primer, izvoženo po veoma niskim cenama, a u zemlju su u velikim količinama uvoženi i prodavani po visokim cenama proizvodi od gvoždja i čelika. I pored toga što je Jugoslavija bila jedna od najbogatijih evropskih država u željeznoj rudi, jugoslovenska privreda nije imala ni osnovne sirovine ni poluproizvode za upotrebu i dalju preradu. Vlada Milana Stojadinovića je pokušala da reši ova pitanja u sklopu celokupnog spoljnopolitičkog i spoljnotrgovinskog kompleksa vežući se prvenstveno za strani kapital.20 Slične zahteve postavilo je i Ministarstvo šuma i rudnika Kraljevine Jugoslavije, i ne samo državnim, nego i privatnim proizvodjačima rude u zemlji, držeći se principa da Jugoslavija preradjuje sama svoje rudno blago. Cilj ministarstva je bio da značajno doprinese da i privatni rudnici doprinesu privrednom osamostaljenju Jugoslavije. Posledica ovih inicijativa će biti da će doći do podizanja fabrike za elektrolitično rafinisanje bakra u rudniku Francuskog društva Borskih rudnika u Boru. U Vladi se smatralo da reči Milana Stojadinovića, izgovorene prilikom otvaranja radova na Gruboj pruzi u Zenici: ”Hoćemo naše rudno blago sami da preradjujemo, da budemo potpuni gospodari onoga što nam je najpotrebnije”, najpotpunije izražavaju novu ekonomsku politiku države. 21 Ministar Dj. Janković je prilikom polaganja kamena temeljca Elektrolize u Boru u julu 1936. godine izmedju ostalog kazao: “Pored naših očiju i ispred vrednih ruku našeg radnika promicalo je u inostranstvo poslednjih godina godišnje blizu 40.000 tona crnog bakra u vrednosti od oko 350 miliona dinara, a naš privrednik je morao u isto vreme da uveze oko 25.000 tona preradjene robe i da plati za nju inostranstvu oko 45 miliona dinara godišnje. Šta više, u vreme kada je u oblasti prerade i potrošnje bakra vladao u 1930. godini prosperitet, izvezeno je odavde oko 25.000 tona crnog bakra u vrednosti od 500 miliona dinara, a potrebe naše zemlje od 5.500 tona izmirene su iz inostranstva uz cenu od 150 miliona dinara. ”Ovo stanje ministar Janković je okarakterisao kao “nesrećno”, naglasivši da je sa polaganjem kamena temeljca izgradnje Elektrolize bakra u Boru vlada Milana Stojadinovića “prekinula sa takvom naopakom privrednom politikom” i dodao: ”Kada ove instalacije budu gotove, vrednost izvoza znatno će se povećati, a uvoz će se stalno smanjivati, tako da će naš trgovački bilans, kao i naš bilans plaćanja, iz godine u godinu, pokazivati znatno poboljšanje u našu korist. Druga velika korist koju će osetiti naša zemlja podizanjem ovih instalacija, leži u neiskorišćenju velikih količina plemenitih metala, koji se nalaze u dosada izvoženom crnom bakru. Svaka tona od onih izvezenih 40.000.000 kilograma sadrži blizu 50 grama zlata i još skoro tri puta više srebra. To znači, da je iz naše zemlje izneseno preko 100 miliona dinara, u isto 19 S. Djurović, n. d. , 209. 20 J. B. Hoptner, Jugoslavija u krizi l934-l941, Rijeka, l972, l23-134. 21 S. Djurović, n. d. , 213-214.


95

vreme dok je naša Narodna banka brinula tešku brigu da održi podlogu naše novčanice i dok su se milioni izdavali inostranstvu za uveženo zlato i srebro... Treća korist, koja će se doduše pojavljivati postepeno ali je zato neprocenjivo velika, leži u činjenici da će sa proizvodnjom elektrolitičkog bakra naša privreda dobiti uslovnu podlogu za podizanje onih preduzeća kojima bakar služi kao sirovina za preradu. Tim putem se neće samo zaposliti naš radnik, nego će se još jače pokrenuti onaj ceo lanac privrednih faktora, koji podizanjem novih preduzeća dobijaju novi impuls, novu snagu. ”22 Tehnološka inovacija kod izgradnje Elektrolize u Boru sastojala se u tome što je ona zahtevala izgradnju novih velikih instalacija u Boru, i to: l) jedne radionice za afinažu bakra visokom temperaturom za proizvodnju 14.500 tona anoda, 2) jednog samostalnog odelenja za elektrolizu bakra zajedno sa jednim odelenjem za preradu mulja plemenitih metala, i 3) jednog odelenja za prečišćavanje osiromašenog elektrolita odvajanjem bakra preostalog u vidu sulfata i nečistoća kao arsenika, nikla i sl., kojih je bilo u malim količinama. 23 Ukupne investicije za izgradnju Elektrolize iznosile su 35 miliona dinara. Njen kapacitet bio je 12.000 tona elektrolitnog bakra godišnje. Već u vreme puštanja u rad Elektrolize bili su pripremljeni projekti za proširenje njenog kapaciteta do 20.000 tona sa tendencijom da se 3/4 blister bakra dobijenog u Boru prečišćava u sopstvenoj elektrolizi. 24 Borska rafinerija je bila posldnja reč moderne tehnike, jedina takva u Evropi. Postrojenja Elektrolize konstruisali su inženjeri firme “Simens” iz Berlina. Podizanjem Elektrolize u Boru bili su rešeni složeni elektrotehnički i elektrohemijski problemi modernizacije metalurgije bakra. 25 Pristavši na izgradnju Elektrolize u Boru, Francuzi su učinili veliki ustupak M. Stojadinoviću. Za uzvrat, francuski kapital je sebi obezbedio kod jugoslovenske države oslobadjanje od finansijskih dažbina na rok od l5 godina, kao i da se bakar i zlato otkupljuju u Jugoslaviji prema dnevnim cenama na Londonskoj berzi o čemu je donesen poseban zakon. Već prve godine pokazalo se da Jugoslavija nije imala neke posebne dobiti od Elektrolize pošto je Francusko društvo borskih rudnika platilo bakar po cenama sa Londonske berze. Na ime naplaćenih dažbina, pak, Društvo je isteralo ekstra dobit na celokupnu proizvodnju bakra i zlata. 26 To je bio epilog ove velike jugoslovenske inovacije iz vremena prve polovine 20. veka u ekonomskom pogledu. Medjutim, izgradnja Borskog rudnika izmedju dva svetska rata u jedan od velikih 22 Značaj podizanja rafinerije bakra u Borskom rudniku, Industrijski pregled, Beograd, god. IV, septembar-oktobar 1936, 12-13. 23 Istorijski arhiv Bor, Rudnik bakra Bor, grupaa VII, Elektroliza, kut. 1, 1937. , fasc. 3. , Izveštaj o definitivnom projektu koji se odnosi na izgradnju instalacija potrebnih za proizvodnju elektrolitičnog bakra; Borsko rafiniranje bakra, Industrijski pregled, septembar-oktobar l936, 19-20. 24 S. Djurović, Bor u periodu izmedju dva svetska rata, Privredni razvitak, Bor i okolina, Bor, 1937, 133 25 Francusko dru[tvo borskih rudnika, Spomenica povodom osvećenja nove tvornice za elektrolitičko rafinisanje bakra, Bor, 2. jula 1938. , 9. 26 Isto, 11-12.


96

industrijskih centara evropskog tipa, i imput koji je ovome dao francuski kapital, iz osnova je pokrenuo promene u samim temeljima do tada ustaljene zaostale agrarne socijalne strukture društva Severo - istočne Srbije i šire. Nastanak industrijskog proletarijata u Boru, koji je bio bačen u surovi žrvanj klasne eksploatacije jednog od industrijskih grotlova moderne Evrope prve polovine prošlog veka istorijska je podloga budućih socijalnih dogadjanja, koja će se artikulisati u dva smera:istoriju kapitalizma i istoriju socijalizma. U uslovima surove eksploatacije Srbije od strane stranog kapitala, u ovom vremenu će se ovde pojaviti i prvi ekološki pokret poznat kao Vlaška buna.

U periodu od 1919. do 1940. godine Bor i njegova okolina bili su tipičan primer ekološki ugrožene prirodne sredine. Pošto nisu bila ugradjena postrojenja za hvatanje i preradu sumpornog gasa iz borske Topionice, on je odlazio u vazduh i uništavao biljni svet u bližoj okolini. Gas je takodje štetno delovao na ljude i životinje, što je dovodilo više puta do oštrih sukoba izmedju stanovnika okolnih sela i Francuske kompanije. 27 U ovom sukobu učestvovali su i rudarski radnici čiji uslovi rada i života su bili veoma teški. Uoči Drugog svetskog rata vegetacija je bila oštećena na otstojanju od 12 do 22 km od rudnika. Za polja oštećena sumpornim dimom seljaci su tražili oštetu od države, ali je ova išla na ruku Francuskoj kompaniji Borskih rudnika i trudila se da nadoknada procenjene pričinjene štete seljacima bude što manja. Do Vlaške bune došlo je u junu 1935. godine u kojoj su učestvovali i komunisti predvodjeni poznatim narodnim tribunom Perom Radovanovićem. 28 Period razvoja i porasta profita Borskog rudnika u periodu od 1933. do 1940. godine smatra se “zlatnim dobom” francuskog kapitala. Tada su pronadjene nove rezerve rude, proizvodnja blister bakra porasla je na 40.000 tona, a rude na 300.000 tona. Pored Elektrolize tada je proširena Flotacija i podignuta Zlatara. Položaj radnika i njihov težak rad i život, medjutim, nije se promenio. Iz vremena Vlaške bune ostalo je umetničko delo-mapa drvorez ”Krvavo zlato” slikara Đorđa Andrejevića-Kuna, koji je uradio svoju mapu grafika ulazeći tajno u pogone Rudnika.

27 S. Djurović, Bor u periodu izmedju dva svetska rata, n. n. , 120 -121; B. Gligorijević, Političke prilike u Boru i okolini od 1919. do l941. , Bor i okolina, n. d. , 164 B. Gligorijević], S. Bosiljčić, Pokret seljaka protiv uprave rudnika zbog štete koju je sumporni dim nanosio poljoprivredi, Bor i okolina, n. d. , 163-169 28 S. Bosiljčić, Radnički pokret od 1919. do 1941. godine, Bor i okolina, n.d. , 170-188.

Inovativnost nezaobilazan činilac razvoja _____________________________________________________________________

97

Dr Ljubica M. Zjalić29

INOVATIVNOST NEZAOBILAZAN ČINILAC RAZVOJA

Apstrakt: Inovativnost je velika sposobnost preobražavanja postojećih ideja u korisne nove oblike ili kombinacije koje su toga časa drugačije da izgledaju sasvim nove. To omogućava da se dosegnu ciljevi razvoja kao sasvim nove stvari i da se omogući (vrhunsko) korišćenje naučnih i tehnoloških rezultata i potencijala. Koncept i proces usaglašavanja ciljeva valjani su samo ako se izvode na jasno definisanoj strukturi i hijerarhiji strategije. U današnjim složenim uslovima dvostruka je uloga i inovativnosti i razvoja. Za inovativnost je, s jedne strane, karakteristična potreba da se ideje sve više umnožavaju, s druge strane, da se pretaču u tehnološke inovacije. Razvoj vodjen informacionim tehnologijama, s jedne strane, doprinosi ubrzanom povećanju produktivnosti i, za razliku od prethodnih tehnologija, utiče na globalizaciju jačajući stvarne i finansijske veze. S druge strane, ne samo da podstiče promet proizvoda, nego i stvara informatičke proizvode velike tržišne vrednosti. Ono što je kod informacijskih tehnologija važno, jeste delovanje znanja na samo znanje kao glavni izvor produktivnosti. A, inovativnost doprinosi da se obezbede adekvatne kvalifikacije za obavljanje odredjenih poslova u privredi i društvu.

Ključne reči: inovativnost, invencija, tehnološka inovacija, razvoj, znanje, produktivnost, informacijske tehnologije

INOVATIVENESS AS UNAVOIDABLE DEVELOPMENT FACTOR Abstract: Inovativeness is the great ability to transform the existing ideas

into the useful, new forms or combinations different in that moment so that they look like the brend new ones. This provides to reach the development aims as the completely new issues and (the first-class) use of scientific and technological results and potentials. Concept and process of the aims harmonization have been valid only when performed in clearly defined structure and hierarchical strategy. Under nowdays complex conditions, the role of inovativeness and development has been dual. On one side, it is characteristic for inovativeness to multiply the ideas more and more, and on the other side to thransef them to technological innovatios. The development which has been led by information technologies on one side contributes to accelerated increase of productivity and as distinguished from former technologies, influences globalization strengthening actual and financial relations. On the other hand, it does not only stimulate products turnover, but also produces informatical 29 Dr Ljubica M. Zjalić, naučni savetnik Ekonomskog instituta Beograd, Kralja Milana 16


98

products of the high market value. The important issue with technological information is the effect of knowledge to the knowledge itself as the main source of productivity. And inovativeness contributes to ensure the adequate qualifications for performance of the specific jobs in economy and society.

Key words: inovativeness, invetion, tehcnological innovation, development, knowledge, produktivity, information technologies

Pristup ovom problemu se zasniva na tezi da je inovativnost inicirana «mudrošću... ljudskih ideja i razumevanju sveta koji ga okružuje» (Galbraith). Zato se na inovativnost gleda kao na izuzetno složeno pitanje, jer se ne uklapa uvek u društveni kontekst, pošto svaka inovacija stvara potpuno nove životne uslove. Mnogi novi dogadjaji su čak nalik na prethodne, ali «razvoj postaje moguć tek zahvaljujući tom proizvodjenju novine, unutar neke kategorije slučajeva».30 To su, u osnovi, procesi strukturnog preobražaja do kojih treba što dublje da se pronikne, jer su promene nužno povezane sa vremenom i saglasno (društvenim) očekivanjima usredsredjene su na razlike medju pojedincima. Pitanje razvoja je, zato, sada mnogo značajnije nego ikad (ranije).31 Tako konkurencija, na primer, deluje potpuno drukčije od one koja bi delovala u stacionarnom procesu, jer «ekonomski napredak (u kapitalističkom društvu) znači nemir i stalno se ostvaruju nove inovacije koje zahtevaju nova ulaganja».32 «Važna je konkurencija novih dobara, novih tehnologija, novih izvora potreba, novog tipa organizacije».33 Zato, ako je tržište onaj krajnji, odsudni i presudjujući test preduzetničkog angažovanja i utroška široke lepeze različitih resursa, onda je očigledno da inovativnost u celom procesu dobija ključnu ulogu, jer je za bavljenje pitanjima razvoja privrede i društva nezaobilazna. Ta uloga je u samoj razlici i ogleda se u «specifičnom značenju i snazi«34 koju pojedina društva pridaju inovativnosti i njenoj realnoj zastupljenosti prema mogućnostima kojima neka zemlja raspolaže.

30 Vidi: Jan Valsinger, Čovekov razvoj i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str. 14. 31 The European Community's Development Policy – Statement by the Council and the Commission, p. 1,

htt:/europa.eu.int 32 Treba podsetiti da je Joseph Schumpeter prvi formulisao teoriju o inovaciji, pri čemu je usmerio

značaj inovacije na proces razvoja kapitalizma kao ekonomksog sistema. «Proces stvaralačkog razaranja osnovna je zbilja kapitalizma», Kapitalizam, socijalizam i demokracija, ''Globus'', Zagreb, 1982, str. 38, 43, 107-109. 113.

33 Jpseph Schumpter, Kapitalizam, socijalizam, i demokracija, op. cit, str. 107-109, 113. 34 Tu treba ukazati i na percepciju: «Percepcija je sredstvo samoorganizacije, a ne reprezentacije.

Percepcija ima funkciju da organizmu omogući uspešnu adaptaciju ograničenjima svoga okruženja (...)», BOŠ, Globalni gradjani, Beograd, 2004, str. 73 (Urednici: Nenad Golčevski i Goran Milovanović).


99

Razvojno jezgro i suština inovativnosti Suština svih razvojnih promena, po svemu sudeći, ogleda se u inovativnosti.

To što je toliko prisutna u celokupnom području ljudske aktivnosti, inovativnost postaje uvodna tačka prilikom analize kompleksnosti nove ekonomije, društva i kulture u nastajanju, uključujući i individualnu invenciju, pa konačni rezultat ovisi o složenom obrascu interakcije.35 Inovativnosti, u suštini, prethodi invencija (invencija = dosetljivost, dosetiti se) koja predstavlja ideju,36 opis ili model za novo poboljšano sredstvo, proizvod, proces ili sistem. A, «treba se setiti da su interpretacije zapaženih činjenica obično ostale u domenu u kojem su inicijalno zapažene» - Ajnštajn. Najpre, dakle, nastane invencija, a zatim potencijalna inovacija, kao moguće upotrebljiv ili drugačije koristan novi izum, utemeljen u inovativnosti. Završni član u invecijsko-inovacijskom lancu je inovacija, kao dokazana korisna novina. A, invencija je, u osnovi, taj novi izum koji bi, možda, nekada mogao da bude upotrebljiv i koristan (Rebernik, 1997). U osnovi, prisutna su dva načina razmišljanja: konvergentno i divergentno razmišljanje. «Pri konvergentnom razmišljanju sve su misli usmerene ka traženju jednog rešivog problema. Divergentno razmišljanje je, u suštini, stvarni pokušaj otkrivanja što više rešivih varijanti». «Za inovativnost je karakteristična velika sposobnost preobražavanja postojećih ideja u korisno nove oblike ili kombinaciju koja je toga časa drugačija da izgleda sasvim nova».37 Invencija je, dakle, ideja, zamisao razvijanja do robe koja služi konačnoj upotrebi. Pa, ta individualna inventivnost je očajnička potraga za znanjem, prosvešćenosti, inspiracijom. «Utilitarni mehanički pronalasci do kojih su dolazili ljudi zanatlijskog tipa ranije, stajali su na izvoru moderne fizike. Oštar individualizam Galileja bio je kapitalizam nastupajuće kapitalističke klase».38 Progres je ranije, tako, transformisao uslove života, dok su njegovi bitni uzroci ostali netaknuti. Sadašnji «intelektualni» progres utiče da se ljudi menjaju, s obzirom da promena dolazi iznutra, što pomaže da se definišu razvojna rešenja, koja će omogućiti njihovo ostvarenje. Ali «intelektualci su zapravo ljudi koji poseduju moć govorne i pisane riječi, a jedina osobina po kojoj se razlikuju od ostalih ljudi koji rade to isto, jeste pomanjkanje izravne odgovornosti za praktične stvari. To objašnjava jedan drugi nedostatak – nedostatak izvornog znanja, koje može pružiti samo zbiljsko iskustvo».39 Može se pretpostaviti da u toj metodološkoj neizvesnosti postoje neki koliko toliko prihvatljivi teorijski sistemi. Oseća se duh koji je stajao iza izuzetnih poduhvata, duh racionalnog induvidualizma, duh koji je privlačio na to područje ljude jake volje i intelekta.

35 Detaljnije, Manudel Castells, Informacijsko doba, op. cit., str. 41. 36 «Ideja je zamisao koja se rodi inventitoru sama od sebe ili u vezi sa nekim dogadjajem. Obično se

brzo pojavi, mada lako brzo nestane, zato i u najbržem trenutku koji nas nekada nadahne, tim više, poznati trenutak kada tu ideju spoznamo i postanemo nje svesni». Borut Likar, Ustvarjalno razmišljanje, - www.inovativnost.net

37 Vidi: Borut Likar, op. cit., www.inovativnost.net 38 Vidi: Joseph Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam, demokracija, Globus, Zagreb, 1981, str. 161. 39 Joseph Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokracija, Globus, Zagreb, 1981, str. 189 i 198.

(Intelektualci u politici nemaju adekvatne kvalifikacije za obavljanje odredjenih poslova).


100

«Genije je jednostavan um koji pronalazi ono što niko ranije nije umeo da pronadje».40 Zato se u tome ne vide neki viši ciljevi i smisao, nego način na kojim se pospešuje razvitak privrede i društva, tj. bolji način društvene primene novih, posebno, informacionih tehnologija, (što nije utopijsko obećanje nego stvarna mogućnost) za zaposlenost, razvoj zanimanja i kvalitet radnog mesta. Razvoj je, inače, pun protivurečnosti koje se ne mogu jednostavno ukloniti. Novo društvo je toliko snažno i globalizirajuće da preokreće čitav svet sebi u korist. Pri tome, iz igre izbacuje svoje protivnike kao i sve one, zapravo, sve veće delove stanovništva, koji mu nisu od koristi.41 A, «izvanredno je veliki jaz izmedju naše tehnološke prerazvijenosti i naše društvene podrazvijenosti». Pa, «suočiti se sa bezobzirnošću realnog sveta i nedostatkom smisla u istoriji, može samo ona osoba koja je iznutra tome dorasla svojim školovanjem i iskustvom».42

Zašto inovacija?

Smatra se da se ključno razumevanje pokretačkog duha nalazi u inovatinosti.

A, u informacionom načinu razvoja posebno je snažno delovanje znanja na samo znanje, kao glavni izvor produktivnosti.43 Pa, dok su produktivnost, kao i konkurentnost (competetiveness) činioci koji podstiču visoki ekonomski rast (bez inflacije), inovacije su pokretači nove ekonomije. U suštini, «inovacija je funkcija visoko izučenog (veštog) rada i postojeće znanjem kreirane organizacije».44 A, inovacija je, opet, sama po sebi, funkcija tri glavna činioca: prvo, kreiranja novog znanja u nauci, tehnologiji i u menadžmentu (bazičnih u inovacijama); drugo, raspoloživosti visoko obrazovane, same sobom programirane radne snage, koja može da koristi nova znanja za unapredjenje produktivnosti (može biti i rezultat kvaliteta i kvantiteta obrazovnog sistema); treće, postojanja preduzetnika sposobnih i voljnih da preuzmu rizik transformacije inovacije u biznis. Ta se nadarenost dovodi u vezu sa postojanjem preduzetničke kulture, ali i sa otvaranjem institucija društva u pravcu preduzetništva.45 Tako su «tehnološke inovacije, prema Schumpeter-ovoj verziji, preduzetništvo».46 A, «inovacije i preduzetništvo su u srcu nacionalne konkurentnosti».47 Zato bi značajan obrt mogao da se dogodi brzo, ukoliko bi na pomolu bila «ogromna» ulaganja u istraživanja i razvoj informacionih tehnologija ( IT), za koje treba stvoriti arhitekturu koja zadovoljava potrebe kod svih tipova 40 Jacques Derrida, The Arheology of the Frivolous: Reading Condillac, trans. John P. Leavey, Jr.

Lincoln: University of nebraska Press, citirano prema: Statis Gurguris, Sanjana nacija, Beogradski krug, Beograd, 2004, str. 186.

41 Manuel Castells, Informacijsko doba, op. cit. str. 12-13. 42 Manuel Castells, Informacijsko doba, op. cit., str. 29. 43 Vidi: Manuel Castells, Informacijsko doba, op. cit., str. 52, f. 27. 44 Manuel Castells, The Internet Galaxy, Oxford University Press, Oxford, 2001, p. 100. 45 Vidi: Manuel Castells, The Internet Galaxy, Oxford University Press, Oxford, 2001, p. 103-104. 46 Manuel Castells, The Internet Galaxy, Oxford University Press, Oxford, 2001, p. 56. 47 M. Porter, The Kompetitive Advantage of Nations, p. 134, citirano prema: Dr Mladjen Kovačević,

Dugoročne tendencije, stanje i ograničenja rasta konkurentnosti privrede i izvoza Srbije, Ekonomski anali, septembar 2004, str. 43.


101

korisnika: prvo, onih koji se bave informacijama; drugo, onih koji se bave razvojem programa; treće, IT odelenja koja održavaju sisteme i pružaju podršku, povezujući odgovarajuće programe (bez obzira na kojem su programskom jeziku pisani). Na polju razvoja (softvera, na primer) afirmisaće se, upravo, oni koji budu imali najmoćniji alat za razvoj i mogućnost da se informacija prilagodi standardu koji ljudi već koriste i na koji su se navikli.48 U medjusobnoj povezanosti se menja tehnologija, društvo, privreda, kultura, zapravo sva područja koja je inovativnost zahvatila, tj. u koja je ona ušla ili upravo ulazi. To ukazuje na široke integracije znanja na novim osnovama, jer se stvara umrežena inovacijska sredina čija su dinamika i ciljevi postali, u velikoj meri, neovisni. Inovativnost je jedina mogućnost da se bude uključen u univerzalni (digitalni) jezik i čistu logiku umrežavanja sistema i da se stvaraju tehnološki uslovi za vodoravnu, globalnu komunikaciju.

Zato se ne mogu zaobići istraživanja Roberta Solow-a (1956 - ), koji je utvrdio da porast prihoda po radnom satu nije bio rezultat dodavanja više radne snage sa manje kapitala, već je proizašao iz nekog drugog izvora (koji je izražen kao statički dodatak u jednačini proizvodne funkcije) - «ostatak» je ekvivalent tehnoloških promena. Tako je dokazano da je produktivnost, koja podstiče ekonomski napredak, funkcija tehnoloških znanja i da se svodi na privredni rast, a da su odlike društva ključni činilac koji čini pozadinu privrednog rasta svojim uticajem na tehnološke inovacije.49 Tako se još temeljitije aktivira pitanje strukture i dinamike informacijske ekonomije.50 Pa, ipak, «produktivnost neće motivisati tvrtke, već profitabilnost, u kojoj produktivnost i tehnologija mogu biti važna, ali, sigurno, ne i jedina sredstva. Produktivnost i konkurentnost stvarne su odrednice tehnološke inovacije i porasta produktivnosti. U tome i jeste osnova za razumevanje promena u produktivnosti. Veoma je značajan vremenski razmak izmedju (tehnološke) inovacije i produktivnosti, karakterističan za prošle tehnološke revolucije, jer da bi se tehnološka otkrića mogla rasprostraniti kroz celokupnu privredu i na taj način, znatno, povećati porast produktivnosti kroz kulturu i društvene institucije, poslovne firme, činioci koji sudeluju u proizvodnom procesu, moraju biti podvrgnuti značajnim promenama. A, promene koje nastaju širenjem tehnologije (registracija firme, na primer) obavljaju se elektronski – kroz virtualnu «one-stop shop». Dokumenti za registraciju podnose se E-mail-om smanjujući vreme i troškove (plodno tle za korupciju), pa je zato neminovno

48 Ovde se misli na Program Office 12 čije je objavljivanje najavljeno za 2006. godinu, a u svojoj mreži

imaće HTML za sve formate fajlova. Čak i pre toga HML podrška će omogućiti razvoj alata i baza podataka koje dozvoljavaju medjusobnu razmenu podtaka. (Tu su i Windows Longhorn Beta 1 sa ugradjenom mogućnošću pretraživanja, koje će omogućiti korišćenje bogatijeg i jasnijeg korisničkog okruženja. To će pozitivno uticati da se brže dolazi do potrebnih informacija. Oni će davati veću mogućnost da se «razume» sadržaj dokumenta, pa će pretraga biti brža i neće voditi na (jedanaestominutno) putovanje, koliko sada traje prosečna potraga za podacima.) Vidi: Poliitka 26. 07. 2005, str. Digitalni svet.

49 Manuel Castells, Informacisko doba,op. cit., str. 102; Vidi i: Dr Ljubica M. Zjalić, Radni potencial u regionalnom razvoju, Nova prosveta, Beograd, 1986.

50 Solowljevi obračuni odnosili su se na ekspanziju industrijske ekonomije koja stalnim akumuliranjem proizvodnih kapaciteta oslobadja radnu snagu iz direktne materijalne proizvodnje. Manuel Castells, Informacijsko doba, op. cit., str. 102.


102

povećati prohodnost kanala komunikacije,51 samim tim što informacione tehnologije svuda prodiru.

Inovacije su najzastupljenije u tri glavna tehnološka polja koja čine tehnologiju zasnovanu na elektronici:mikroelektronika -tranzistori 1947. stvaranje električnih impulsa u brzom ritmu binarnog koda; čipovi – mikroprocesor 1971. koji su sada u milionima tranzistora; računari – prvi je napravljen u Londonu 1943. i služio je za dešifrovanje poruka, pa na University of Pennsylvania, Philadelphia, koji je imao 30 tona, visok 2 m i zauzimao je površinu gimnastičke dvorane (sa takvim se srela autorka ovoga rada), što je i podsticalo «revoluciju u revoluciji», pa je Apple Machintosh 1984. (bio prvi usmeren na korisnika); telekomunikacije, koje su 1970-ih omogućile umrežavanje i revolucionarnom tehnologijom «prekidača» i novim vezama prenosa, pojačale učinke u povezanoj informatičkoj tehnologiji. I pokretna telefonija oslanja se na računarsku moć prenošenja poruka i, istovremeno, daje osnovu (svakodnevno) za računare i stvarnu nesputanu interaktivnu elektroničnu komunikaciju.52 Telekomunikacije su danas oblik obrade informacija; prenos i tehnologija veza se sve više razlikuju, ali se i povezuju u istu mrežu kojom upravlja računar.53 Inovacija nastaje, uglavnom, u inovacijskim sredinama. «Pod inovacijskom sredinom razumijem poseban skup odnosa proizvodnje i upravljanja koji se temelji na društvenoj organizaciji koja ima zajedničku radnu kulturu i instrumentalne ciljeve namijenjene stvaranju novog znanja, novih procesa i novih proizvoda.... Ključni elemenat u tom smještajnom obrascu čini odlučna važnost kompleksa proizvodnje inovacija za cijeli sustav».54 Inovacijske sredine temeljni su izvori inovacija i stvaranja dodatne vrednosti. Stvaraju vlastitu dinamiku i privlače znanje, investicije i talente iz čitavog sveta. Njihovu sirovinu čini novo znanje strateški važno za područje primene. Takav rad zahteva koncentraciju velikog broja visoko obrazovanih naučnika i inženjera iz različitih lokalnih škola. Njihov kapital je osobit, spreman da podnese visoki rizik ulaganja u početnu visoku tehnologiju.

Inovativnost u funkciji razvoja privrede

Tehnološki razvoj koji se ostvaruje primenom inovacija (pronalazaka,

tehnoloških unapredjenja i racionalizacije), postaje činilac koji snažno utiče na industrijsku snagu zemlje, ali ga treba tražiti i u duhu održivog razvoja (sustainable

51 Vidi: Vesna Jeličić, Partnership for Business, Agencija za unapredjenje državne uprave, Beograd,

2004, str. 142 (p.143).

52 Detaljnije: Manuel Castells, Informacijsko doba, op. cit., str. 80. 53 Wilijams, 1991, citirano prema: Manuel Castells, Informacijsko odba, op. cit., str. 95. 54 Najvažnije inovacijsko sedište je Silikonska dolina (trugao severne Karoline, Seattle i Austin –

pokrenuo ju je Univerzitet Stanford). Pokazalo se da je njezin razvoj proizašao iz zbivanja posebnih oblika uobičajenih činilaca proizvodnje: kapitala, radne snage, sirovina, koje je povezala neka vrsta institucionalnog preduzetnika i koja čini osobit oblik društvene organizacije. Inovacijske sredine su temeljni izvori inovacija i stvaranja dodatne vrednosti. Manuel Castells, Iformacijsko doba, op. cit., str. 416.


103

development). Ogleda se u promenama sistema obrazovanja, organizaciji rada, utiče na trajanje rada, menjanje profesije, na nezaposlenost i drugo. A razvoj inventivnog rada i tehnoloških inovacija je najsigurniji put za povećanje produktivnosti i rešavanje problema razvoja.55 Tako podsticanju tehnoloških inovacija doprinosi preduzetništvo razvijanjem svesti o značaju inovacija za sveukupni napredak privrede i društva. Tehnološke inovacije u audiovizuelnom sistemu dominiraju, na primer, u komercijalnom oglašavanju; nova digitalna tehnologija sa novom mogućnosti prenosa i produkcije potpuno će promeniti televizijsku industriju, njeno programiranje i ponašanje gledalaca.56 A, u polju telekomunikacija, telekomunikaciona industrija se pojavljuje kao jedna od pokretačkih snaga nove ekonomije, koja se karakteriše difuzijom informacionih tehnologija i njihovih primena. Zato je analiza evolucije produktivnosti telekomunikacione industrije (sektora) kod različitih zemalja prvi korak ka razumevanju produktivnosti odgovarajućih nacionalnih ekonomija. Analiziraju se tzv. radni i totalni činioci produktivnosti telekomunikacionog sektora i korelišu sa stopom ekonomskog rasta.

Telekomunikaciona industrija je postala dominantna u svetu, poslednjih deset godina. Zajedno sa naučno-istraživačkim institucijama ona je bazni intelektualni, kadrovski i razvojno-tehnološko-proizvodni resurs. Ove resurse treba dalje razvijati da bi se obezbedio neophodan transfer znanja i tehnologije. Inače, u trenutnom stadijumu razvoja tržišta, inicijativa za podsticanje daljeg razvoja telekomunikacione infrastrukture je obavezujuća za prilagodjavanje regulative direktivama Evropske unije.57 Zato je potrebno da se inovacije podstiču da bi se obezbedjivao inovacioni potencijal, koji bi se i realizovao u privredi. Tako je osnovna mera tehnološkog napretka produktivnost, koja se izražava kao odnos obima proizvodnje i vremena potrebnog da bi se ta proizvodnja ostvarila. U pretvaranju ideja u proizvod prednjače one zemlje koje ostvaruju najbrži ekonomski rast. To se ogleda u upravljanju u privredi («novoj ekonomiji»), a i u kulturi, obrazovanju, informatičko-tehnološkoj pismenosti. Vidi se i na otvorenom tržištu, u organizacionim promenama, partnerstvu, finansijskim i poslovnim modelima i trajnom učenju. Procesi teku takvom brzinom kakva u istoriji još nije zabeležena. A, «poznavanje jednog problema je ključ za njegovo rešavanje. Mobilizacija po principu dobiti podrazumeva da u akciju krenete tek kada vidite svoju prednost.58 Sa operativnog aspekta to podrazumeva «upotrebu tehnologije, procesa i upravljačkih procedura koje uvećavaju organizacionu konkurentnost kroz stratešku upotrebu elektronskih informacija».59 Stavlja se akcenat na prihvatanje inovacija, što uveliko odredjuje stepen i način na koji će neko

55 Dr Dragutin J. Bošković, Tehnološke inovacije i produktivnost, Rad, Beograd, 1976, str. 8. 56 Vidi: Public Service Broadcasting in Transition, (A Documentary Reader), Edited by Monroe E. Price

and Marc Raboy, Samoizdat B92, 2002, p. 58. 57 Ministarstvo za kapitalne investicije Vlade R S, Strategija razvoja telekomunikacija Republike Srbije

do kraja 2007. godine, Beograd, 2004, str. 51. 58 Vidi: Sun Tzu, The Art of War, Mono & Manjana, Babun, Beograd, 2004, str. 10 i 111. 59 Vidi: Pricewaterhouse Coopers «Electronic Business Outlook», July 1998, p. 2, citirano prema: Mr

Predrag Bjelić i autori, Svetska privreda u informatičkoj eri, Institut za medjunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2002, str. 111.


104

tehnološko dostignuće biti prihaćeno. Tako postoji veliki broj definicija koje veoma različito definišu, na primer, elektronsku trgovinu (kao novu instituciju). Sa aspekta usluga, elektronska trgovina se definiše kao instrument koji zadovoljava potrebe preduzeća, potrošača i rukovodstva sniženjem troškova, poboljšanjem kvaliteta i ubrzanjem usluga. Unosi se niz inovcija u proces tradicionalnog poslovanja, pogotovo se smanjuje broj posrednika. U svakom slučaju, elektronska prodaja omogućava nastup na tržištu i sasvim novim proizvodima i uslugama. Generalna perspektiva na koju se gleda kroz privredu i razvoj i dalje je specifikovana tako što se odvojeno razmatra kakva je uloga inovacija u razvijenim, a kakva u nerazvijenim zemljama, ili tačnije u našoj zemlji. Tako je neophodno suočiti se sa modernizacijom, jer naša privreda nema proizvodnje, izvoza, vrhunskih tehnoloških inovacija. Zapanjujuće se širi nezaposlenost koja je, u najvećoj meri, posledica razlika u tehnologijama, odnosno u tehnološkim inovacijama, a i siromaštvo proističe iz tih razlika. Prema Evropskoj strategiji zapošljavanja, postizanje pune zaposlenosti predvidja se do 2010. godine. Od naše zemlje se do tada traži uspostavljanje stabilnog i održivog trenda rasta zaposlenosti praćenog rastom učešća odraslog stanovništva na tržištu rada, odnosno rastom stope aktivnog stanovništva. To bi značilo osetnije poboljšanje situacije na tržištu rada, koje se očekuje po prestrukturiranju velikih (državnih) preduzeća (2007. ili 2008. godine) i kompletiranju procesa privatizacije.60 Presudna snaga koja bi uticala na rast zaposlenosti trebalo bi da bude osnivanje novih preduzeća uz privlačenje stranih direktnih investicija i bolje korporativno upravljanje, kao i nove tehnologije, bazirane na inovacijama da bi se dosegla globalna konkurentnost61. Zato je to potrebno ostvarivati na dva nivoa (koloseka): prvo, boriti se za ideje koje se odnose na makro pristup; drugo, pretvarati ideje u inovacije, odnosno u tehnologije koje se primenjuju.

Funkcija inovativnosti u društvu Savremeno društvo se, šire gledano, definiše kao društvo znanja, odnosno uže

posmatrano kao društvo IKT (informaciono-komunikacione tehnologije), kome su potrebne nove ideje, nove institucije u kojima će doći do izražaja stavovi i očekivanja pojedinaca. Zato je za razumevanje takvog društva neminovno ga povezivati sa inovativnošću. Ali, svako novo rešenje krije po jedan stari problem. To je, uglavnom, 60 Još je u početnim godinama tranzicije bilo isticano – prestrukturirati pa privatizovati da bi se održala

zaposlenost i uložio kapital u tehnološko osavremenjavanje i tako postigla odgovarajuća stabilnost, ali se proces nije tako odvijao, što nas opominje da se propušteno primeni kod velikih preduzeća i da se ona prvo prestrukturiraju, pa zatim privatizuju. Detaljnije: Dr Ljubica M. Zjalić, Prestrukturiranje privrede i zaposlenost, Ekonomist br. 3-4/1996.

61 Treba reći da stopa nezaposlenosti u Srbiji beleži stalni rast sa odmicanjem procesa reformi i prestrukturiranja privrede (prema ARS u 2003. godine iznosi 14,6%, prema podacima NSZ (Nacionalne službe za zapošljavanje) u 2003. godini je čak 29,83%, od koje je 44,3% tehnološki višak, tako da stopa nezaposlenosti znatno premašuje prosek zemalja EU i OECD (gde je stopa nezaposlenosti izmedju 6-8%). Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Vlade R S, Nacionalna strategija zapošljavanja za period 2005-2010. godine, objavljen au časopisu POSLOVI br. 99, od 19. aprila 2005., str. XII i VIII.


105

problem odnosa opšteg i pojedinačnog, koji će podsticati potrebu inventivnosti za kreativnošću. »Ljudi moraju da koriste sopstvenu inteligenciju da bi u haosu nametnuli red, inteligenciju koja se ne sastoji u rešavanju naučnih problema, već u jednom težem smislu pronalaženja i održavanja medjusobnog slaganja».62 Zato treba da se razmišlja šta se sve mora obezbediti da bi se tehnološke inovacije primenile. Svakako, to su: društveno-ekonomsko okruženje; kultura i navike; poslovno okruženje; tehnički uslovi. «Oblici i uvjeti proizvodnje temeljne su determinante društvenih struktura koje, potom, stvaraju stavove, akcije i civilizacije». To Marks ilustruje čuvenom izrekom da «ručni mlin» stvara feudalno, a «parni mlin» kapitalističko društvo.63 Time se u opasnoj meri naglašava tehnološki element. Ali, to nije samo stvar tehnologije, nego se na taj način oblikuje odgovarajuće mesto u procesu proizvodnje, koje odredjuje poglede na društvo. «Evropska vrsta razvoja» je, na primer, matične zemlje izvela na put brzog privrednog razvoja, ali je počela sa prvobitnom akumulacijom kapitala. Po tome, sva društva moraju da prodju ili su prošla kroz iste etape razvoja, kroz koje je prošla Evropa. (Osim u Evropi, feudalizam je postojao samo u Japanu, osporavajući na taj način feudalna obeležja ostalim društvima). Anliza specifičnosti društva težila je, ipak, razumevanju da je u feudalizmu bilo pokretačkih snaga, koje su na protivrečnostima feudalnog načina proizvodnje, izrodile kapitalistički poredak. Tako se moraju uzeti u obzir i posebnosti «istočnjačkih društava». Zavisnost - shvaćena kao da se odnos upotpuni analizom mehanizma strukturacije, a da analizu iz sfere prometa premesti u sferu proizvodnje – omogućila je kreiranje jedne potpunije teorije o uzrocima i reprodukovanju nerazvijenosti, pod nazivom teorija periferne privrede.64 Ovo je, ipak, doba koje se buni protiv specijalizacije i stoga vapi za sintezom, što znači novo svetlo, ali i nove okove. Svi važniji dogadjaji su, istodobno, i društveni i ekonomski i na obe strane imaju isto značenje. «Kapital je kapital samo ako je u rukama kapitalističke klase. Ako je u rukama radnika nije kapital».65

Svedoci smo delovanja informacionog doba na razvoj društva, pa se postavlja pitanje uticaja informatike na prava čoveka? Po svemu sudeći, razvojem informacione tehnologije ne poboljšava se položaj čoveka, već obrnuto. Istraživači prirode društva zanimali su se za društvenu stukturu. Prestalo je da se piše o novcu, kamatama i zaposlenosti. Ekonomisti su branili to od onih koji su zaostajali u njihovim vlastitim redovima. Shvatilo se da je društvo organski, a ne mehanički sistem i može se uporediti sa ljudskim telom. Ideje koje nastaju, i ogledaju se u inovacijama, realizuju se samo ako za to postoje odredjeni društveni uslovi, odnosno odrdjene društvene potrebe. Sada ih je u periodu globalizacije moguće realnije sagledati, jer se stalno inovira proizvodnja i neprekidni prevrati u njoj dovode do neprestanog potresanja svih društvenih odnosa. Stalna je nesigurnost, što predstavlja osnovnu, može se reći, 62 Dr Miomir Ćećez, Informatika i demokratsko društvo, Institut društvenih nauka: ‘’Pojedinac i

država,’’ Beograd, 2005, str. 125. 63 Joseph A. Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokracija, Globus, Zagreb, 1981, str. 18. 64 Mr Predrag Bjelić i autori, Svetska privreda u informatičkoj eri, Institut za medjunarodnu politiku i

privredu, Beograd, 2002, str.162. 65 Joseph Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokracija, Globus, Zagreb, 1981, str. 61.


106

neophodnu potrebu za brži razvoj sopstvene tehnologije. Pa, ipak, iako se sve više apeluje da nauku treba obuzdati, a tehnologiju urazumiti, bitna karakteristika je da je sve veća medjuzavisnost sveta i da suprotnosti koje sa sobom nosi savremeni razvoj postaju sve oštrije. Izmedju ostalog, nema adekvatnih kvalifikacija za obavljanje odredjenog posla. 66. Zato u razrešavanju toga problema treba da učestvuju sve zemlje, bez obzira na stepen njihove razvijenosti. To je zbog toga što brzina naučnog, tehnološkog i ekonomskog razvoja sve više produbljuje te suprotnosti, pa se transfer tehnologije vrši pod izrazito nepovoljnim uslovima za nerazvijene zemlje i onemogućava im jačanje tehnoloških kapaciteta, kao ni željeni društveni i ekonomski razvoj. A, tehnološki sistemi su proizvod društva. Zato je važno dati novi impuls i usmeriti taj proces. Same inovacije se, postupno, svode na stvar rutine, ali tehnologije sve više preuzimaju timovi obrazovanih specijalista. Sve češće se, zato, i postavlja pitanje «da li smo sposobni da pokrenemo unutrašnje resurse i promenimo smer ili ćemo kao društvo i stvaralačka kultura nestati tokom 21. veka?67 To je kapitalno pitanje naših društvenih ulaganja, a odgovor je da ih je neminovno usmeravati u sve brži razvoj informacionih tehnologija.

Kultura kao inovativno ogledalo razvoja

Kultura je nacionalni zadatak i u obavezi je da obnavlja i preuredjuje svoju,

nazovimo je, fasadu. A, to se može shvatiti kao rekonceptualizacija tehnologije, ali i kao detaljno razradjivanje, kodifikacija i podučavanje savremenog sveta. Iako se misli da je civilizacija mnogo napredovala, osećaju se poremećaji u sećanju, jer su neke kulturne vrednosti unakažene. Ne može da se izbegne sudar s novim odredjenjima svoje vlastite nostalgije, jer ona postaje često primarna kada se govori o neprilagodjenosti. Zato je zadatak i da se ponudi proučavanje nacionalne kulture ne kao instrumenta ili sredstva spoznaje, već kao kreativnosti društva iznutra, da bi kulturu bilo moguće približiti, a ne prilagodjavati se.( «Kultura je dobro vaspitanje, maniri i moralnost»-Antonija Klosovska).68 Motivacija jednog takvog stava nije rasvetljavanje slučajeva s neke pozicije sećanja na mesto ili dogadjaj odsustva, nego da se ostane na tom mestu na kojem se orijentišemo, upravo, preko tih neostvarenosti, tih slučajeva u kojima istorija kulture i nacije tek treba da se zaista odigra.69 Treba dodirnuti «zonu prikrivene nestabilnosti u kojoj ljudi obitavaju» - Franc Fanon. 70A, osećaj da se kultura razume, odraziće se na ideju poverenja. «Društvo će, naime, biti sposobnije za organizacione inovacije, pošto visok stepen poverenja omogućava

66 To je naglašeno kod ministara u vladama pojedinih zemalja koji, bazirajući odluke na raspodeli –

materijalnoj, bez vizije razvoja i njene strategije, odlučuju o razvoju privrede i društva, pa i nauke. 67 Još je 1980. godine raspravljajući u okviru programa «Čovek i biosfera – Projekat 11», UNESCO

pokušao da da odgovor: koji su to samoregulišući principi prema kojima bi zajednica u okviru prirodnog konteksta funkcionisala da bi opstala? Prenela Politika od 25. 01.2005, str. 6.

68 Antonija Klosovska, Sociologija kulture, Čigoja, Beograd, 2001. 69 Vidi: Statis Gurguris, Sanjana nacija- prosvećenost, koloniizacija i ustanovljavanje moderne Grčke,

Beogradsku krug, Beograd, 2004, str. 472-473. 70 Statis Gurguris, op. cit, str. 473.


107

egzistenciju velike raznovrsnosti društvenih odnosa, ali ljudi koji ne veruju jedni drugima saradjivaće medjusobno, jedino, pod sistemom formalnih pravila i regulacija».71 To izgleda kao da se u odredjenoj «točci razilazi volja sa snagom».72 Zato ne treba više pitati zašto je kultura uvedena u rasprave o razvoju? «Kultra je ušla u studije razvoja u vreme povlačenja (retreat) od strukturnog i makro pristupa u razvojnoj teoriji i kulturno orijentisanom pristupu».73Tako su «siromašni meta razvijenih zato što im nedostaju ekonomksi resursi». Ako razvijeni nisu zaokupljeni rastom nego transformacijom institucija, onda predmet nije samo (jedino) ekonomski kapital, već društvo, kultura, simbolično i moralni kapital. Siromaštvo kulture osakaćuje elemente razgovora o razvoju. Pojam razvoja se doživljava kao spoljna intervencija. Tako se to svodi na protivurečnosti izmedju dve kulture, tehničko-tehnološke i humane kulture, svet nauke i umetnosti. Na jednoj strani je reprezentovanje prosvećenosti, koja je mnogo više kompleksno istorijsko polje, nego odstupanje od svakodnevnog pogleda, 74 pošto «komunikacija odlučno oblikuje kulturu (...), jer mi ne vidimo stvarnost (...) kakva ona jest, već u ovisnosti o našim jezicima».75 Tako, strukturni programi prilagodjavanja odražavaju kulturu ekonomskog globalizma, pa je rasprava o nacionalnoj kulturi noseći instrumentalista prenosa tonova i kultura je kao izum u izgradjivanju nacije. Prva kulturna dimenzija razvoja je lokalni nivo, a nacionalna kultura je sledeća na liniji prioriteta. «Mnogi su zapadnjaci skloni tome da diskredituju nezapadne kulture kao iracionalne».76 Prema Veberu, postoje moralni običaji, kao što je sposobnost za spontano udruživanje, koji su ključni za organizacione inovacije i, prema tome, za stavranje bogatstva. Drugim rečima, oni koji su skloni maksimalnoj korisnosti ne moraju uvek biti racionalni(...) – često teže ka sasvim neekonomskim ciljevima i ne moraju biti u nepovoljnom položaju (kada je reč o komparativnim prednostima).77 Tako, razlika izmedju evropskog zapada i istoka u nivou razvijenosti i stepenu slobode nije nigde tako jasno vidljiva kao na granicama. Kultura, zato, treba da bude preteča sve dublje evropske integracije.

Inovativnost u kontekstu integracije u EU Strukturni programi pridruživanja EU-i odražavaju, u osnovi, inovativnost

ekonomskog globalizma. To su, uglavnom, efekti od korišćenja prednosti tržišta, koje je moguće postići ako su tehnološki modernizovani proizvodni kapaciteti i visoko obučena i stručna radna snaga. Isto tako, ako je konkurentna i uskladjena domaća ponuda sa tražnjom na evropskom tržištu značajna bi donelo mnogo koristi, a u razvoju bi došlo do čvršće saradnje. Radi usmeravanja takvih aktivnosti u EU-i

71 Francis Fukuyama, Sudar kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str. 37. 72 To podseća na Marguerite Yourcenar, Hadrijanovi memoari, «Otokar Keršovani», Rijeka, 2002, str. 19. 73 Vidi: Jan Nederveen Pieterse, Development Theory, SAGE Publications, London, 2001, p. 60. 74 Jan Nederveen Pieterse, op. cit., p.135. 75 Manuel Castells, Informacijsko doba, op. cit., str. 357. 76 Francis Fukuyama, op. cit., str. 47. 77 Francis Fukuyama, op. cit., str. 47.


108

postoje kriterijumi: veza izmedju trgovine i razvoja; regionalna integracija i saradnja; podrška makro-ekonomskoj politici; tansportu; bezbednosti hrane i održivom seoskom razvoju; gradnji institucionalnih kapaciteta, naročito u zemljama (regijama) sa dobrim upravljanjem i zakonskim propisima.78 Pitanje razvoja postaje tako značajnije nego ikad ranije. Porast broja partnera, uvodjenje novih instrumenata i porast finansijskih resursa zahtevaju, dakle, definisanje čiste i stalne strategije razvoja. Medjunarodni ciljevi, koji su definisani, naročito u DAC i OECD, rezultat su glavnih medjunarodnih konferencija i principa obogaćenih ugovorom ustanovljenim u zajedničkoj formi baziranom na strategiji, dizajniranoj da ''pokrije'' sve zemlje u razvoju koje povezuje saradnja (cooperation) i zajedništvo (partnerschip).79 Postojanje strategije zemalja partnera, ključ je uspeha u njihovom razvoju. Strategija treba da koordinira i zaštiti: ekonomiju, trgovinu, institucije društva, kulturu i aspekte okruženja, kao i politiku.80 Inovativnost treba svestrano podsticati i pripremati se odlučnije i spremnije, nego ranije, jer ima mnogo više problema, a daleko manje ljudskih resursa, energije i strpljenja da se obezbedi stabilniji položaj svakoj od zemalja, bilo da su u procesu integracije u EU-u ili su, već, unutar njenih granica.81 To podrazumeva i potrebu za inovativnosti i u kontekstu priznanja novih granica, ali ne državnih (koje imaju hermetički karakter), već ekonomskih, socijalnih i kulturnih granica (zbog različitih nivoa životnog standarda). Pa činjenica, koga će u novom sistemu predstavljati oni koji upravljaju, a koga oni kojima se upravlja, u velikoj meri, odredjuje sistem dominacije i proces oslobadjanja informacionog društva.82 Kriza je (kao i finansijska) bitno sadržana u samom modelu razvoja ako se na razvoj ne gleda dugoročno. Tako su ukinute unutrašnje granice u EU (Šengenskim sporazumom 1993), ali su pojačane spoljne državne granice. Unutrašnje granice su, inače, prepreka državnoj integraciji.83 Spoljne granice, opet, imaju protekcionistički uticaj. Te spoljne granice «služe kao filteri» koji, u zavisnosti od konjukture, situacije na tržištu rada i odmeravanja interesa radnika i kompanija, omogućavaju utvrdjivanje uslova za zapošljavanje stranih radnika. Tako radnici iz trećih zemalja, nastanjeni u nekoj od članica EU, mogu da se slobodno kreću po celoj teritoriji EU; njihovo zapošljavanje, ipak, podleže zakonima svake pojedinačne države u kojoj su zaposleni». To se odražava kao preobražaj nacionalnog u evropski EU identitet.84 Oni, koji se nalaze s druge strane šengenske granice, napolju, odsutni su. Ipak, služe kao zaštitni bedem, kako bi se unutar EU, «unutrašnji zajednički prostor slobode, bezbednosti i prava», mogao dalje da izgradjuje kako je predvidjeno Amsterdamskim sporazumom. To pokazuje u punoj oštrini «janusovo lice moderne». Ali, jedna Evropa sa više brzina morala bi da se pobrine ne samo za domet

78 The European Community' s Development Policy – Statement by the Council and the Commision,

p. 3. http://europa.eu.net 79 The European Community's Development Policy , op. cit., p. 1. www.europa.eu.int 80 The European Community's Development Policy , op. cit, p. 2. www.europa.eu.int 81 Joahim Beker & Andrea Komlozi, op. cit., str. 88. 82 Manuel Castells, Informaciono doba, op. cit., str. 401-402. 83 Joahim Beker & Andrea Komlozi, op. cit., str. 128-129; 141-142. 84 Joahim Beker & Andrea Komlozi, op. cit., str. 135.


109

svog regionalnog širenja, već i da se stvore mogućnosti da se obezbedi veća mobilnost radne snage, pa tako osigura i socijalna dimenzija. Medjutim, posebne odredbe postoje za one koji prelaze granicu i za lica iz pogranične zone. Za zaposlene unutar EU, Nemačka je, na primer, uspela da nametne «granicu za upućivanje» - prema kojoj uslove rada i prava odredjuje mesto proizvodnje, a ne sedište preduzeća. Zaključuju se podugovori i iznajmljuje radna snaga, kako bi se omogućila razlika kako u primanjima, tako i u socijalnim davanjima. Pripadnici trećih zemalja «mogu se angažovati u nekoj zemlji članici EU», samo ako raspolažu dozvolom za rad u državi u kojoj je sedište kompanije. Ipak, glavnu prepreku ograničenju slobode zapošljavanja predstavlja sama nezaposlenost.85

Zaključna razmatranja Dragoceno je saznanje da je neminovno otisnuti se u neizvesnu intelektualnu

pustolovinu da bi se sagledala vizija budućnosti i da bi se invencijom (idejom) proniklo u srž inovativnosti, pa tako i razvoja. Time bi se, na neki način, posvedočio civilizacijski kod, ugradila energija opstajanja i predočilo što sve inovativnost nosi sa sobom. A, tehnološka inovacija, kao produkt inovativnosti, definiše se kao sposobnost privrede da najracionalnije zaposli ekonomske (nacionalne) i ljudske resurse, tako da dovodi do rasta realnog dohotka. U osnovi toga rasta su strukturne promene u kojima je odlučujući uticaj znanja na samo znanje glavni izvor produktivnosti, koji se sastoji u samoj tehnologiji stvaranja znanja, 86obradi informacija, komunikaciji simbola.... To znanje, u osnovi, menja sadržinu i način delovanja tržišta rada, povećavajući propulzivnost onih zanimanja koja su povezana sa pojavom novog načina razvoja, organizovanog oko ljudskih procesa strukturiranih odredjenim odnosima proizvodnje, iskustva i moći. Tako nastaje nova tehnološka paradigma (organizovana oko novih, moćnih i fleksibilnih informacionih tehnologija), koja omogućuje da sama informacija postaje proizvod proizvodnog procesa, odnosno njegova sirovina. I, ne samo što informacija deluje: prvo, na tehnologiju (kao što je to bio slučaj u prethodnim tehnološkim revolucijama), nego što tehnologija deluje na informaciju; drugo, odnosi se na proširivanje novih tehnologija; treće, odnosi se na logiku umrežavanja (mreža kanalizira neurednu snagu složenosti).

Ukrštanjem informacionih tehnologija, ekonomije i društvene dinamike nastaju nove stvarnosti: prvo, umrežena preduzeća sa globalnom radnom snagom, čiji će se samo mali deo moći nositi sa zahtevima informacionih tehnologija sa

85 Treba se setiti: «Pre 1914. godine zemlja je pripadala svim ljudima. Svako je mogao da ide kuda je

hteo i da ostane koliko je želeo(...) putovalo se, ulazilo i izlazilo u druge zemlje, a da se ne pita»(...) za vizu i pasoš. (Bilo je tako i u Evropi, ali je to bilo povezano sa osiguranim radnim mestom). Danas su granice pretvorene u plot od bodljikave žice. One povezuju prostore na kojima postoje rzaličiti socijalni uslovi. Iz individualne perspektive svaki pojedinac ih doživljava sasvim različito. Posebne odredbe postoje za one koji prelaze granicu i lica iz pogranične zone. One svedoče o otudjenosti sveta imućnih kosmopolita. Joahim Beker & Andrea Komlozi, op. cit., str. 121, 123, 138, 148-149.

86 Manuel Castells, Informaciono doba, op. cit., str. 52. Kaže se: «Onaj ko poznaje druge mudar je, onaj ko poznaje samog sebe – prosvetljen je- Lao Ce.


110

fleksibilnim i samoprogramirajućim radnikom (klasični radnik na postojećim radnim mestima postaje suvišan); drugo, kultura stvarne virtualnosti koja postaje središnja sfera borbe za moć; treće, svet društveno isključenih.87 Izgleda kao da se traže konture vlastitog smisla, koje bi se neminovno odvijajale preko inovativnosti, koja nije odigrana u globalnoj strukturi, a deo nje već je usmeren na jedan prostor na kome se moraju ukrstiti sve te dimenzije. Razvoj, zato, mora biti zaokupljen uredjenjem života, što se postiže modernim komunikacijama, baziranim na inovativnosti. Već samim tim što promenjene društvene okolnosti zahtevaju da se prati transformacija privrede u ime progresa, inovativnost treba da podstiču sami problemi koje treba rešavati. Treba stvarati novi prostor za dijalog, otvarati «vizuelne komunikacije, kulturu učestvovanja u dijalogu i osećaj zajedništva, pa i nove socijalne forme «adekvatne prilikama i izazovima informativnog sveta». Shvatanje inovativnosti podrazumeva i kako tehnološke inovacije uvoditi u privredu i društvo pošto gobalni problemi zahtevaju i globalna razmatranja i globalna odlučivanja.88 EU se sastoji od potpuno izgradjenih nacionalnih država, a naša zemlja to još nije. U tome kontekstu se može povući razlika izmedju «slike sveta», s jedne i «pogleda na svet», s druge strane. Tu treba usmeriti pažnju na tržište rada koje je uredjeno novim smernicama i uredbama a koje, istovremeno, znače još dugo »povlačenje» novih granica izmedju pripadnika EU i novih kandidata za EU, tj. izmedju starih i novih članica EU. Nije dovoljno da se, samo, ekonomski prostor uklopi u strategiju akumulacije dominnatnih snaga. Ne treba biti tampon zona u jugoistočnoj Evropi, odnosno zaštitni bedem. To sve snažno razdvaja, kako pravo na slobodu, tako i pravo na kretanje i socijalnu bezbednost.89 Tako usmeravanje razvoja prema inovativnosti treba učinti bazičnom i nezamenjivom osnovom da se dodje do adekvatne kvalifikacije za obavljanje odredjenih poslova u privredi i društvu. Treba, pri tom, imati u vidu da «ekonomski rast ne prouzrokuje porast kvaliteta života, ali porast kvaliteta života predvodi ekonomski rast».90 Inovativnost, po svemu sudeći, obezbedjuje znatno sigurniji oslonac za sopstvenu egzistenciju, u našim uslovima, a i «čovek, u velikom delu, ne računa ni na koga osim na sebe».91

Literatura

[1] J.Beker & A. Komlozi, Granice u savremenom svetu, ''Filip Višnjić'', Beograd, 2005. [2] BOŠ, Globalni gradjani, Beograd, 2004.(urednici N.Golčevski i G. Milovanović) [3] D. J. Bošković, Tehnološke inovacije i produktivnost, Rad, Beograd, 1976.

87 Manuel Castells, Informacijsko doba....op. cit., str. 25. 88 Naučna istraživanja podrazumevaju dve vrste odluka: prvo, odluke na bazi razuma, drugo, odluke na

bazi emocija. Razum rezonuje preduzetnički da ostvari profit; emocije se osvrću na posledice. Razum zanemaruje rizik, a i ljudi su prosečnog IQ. Najbolja odluka je ako se razum i emocije prožimaju. Tada je i razvoj u funkciji humanosti.

89 Joahim Beker & Andrea Komlozi, op. cit., str. 148. 90 Mizanur Rahman Shelley, Centar for the Stady of the Global South 1994;62; cit.. prema Jan

Nederveen Pieterse, op. cit., p. 126. 91 Stanko Cerović, Njegoševe tajne staze, Montenegropublik, Podgorica, 1996, str. 423-424.


111

[4] P. Bjelić i autori, Svetska privreda u informatičkoj eri, Institut za medjunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2002.

[5] 'M. Castells, The Internet Galaxy; Reflections on the Internet, Business and Society, Oxford University Press, Oxford, 2002.

[6] M. Castells, Informacijsko doba: Ekonomija, društvo i kultura; Uspon umreženog društva, Golden marketing, Zagreb, 2000.

[7] S. Cerović, Njegoševe tajne staze, Montenegropublik, Podgorica, 1996. [8] M. Ćećez, Informatika i demokratsko društvo, Institut društvenih nauka: ‘’Pojedinac i

država,’’ Beograd, 2005. [9] The European Community's Development Policy – Statement by the Council and the

Commision, htt://europa.eu.int [10] F. Fukuyama, Sudar kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997. [11] S. Gredelj, Z. Gavrilović, N. Šolić, Profesija i korupcija, Centar za monitoring i

evaluaciju, Beograd, 2005. [12] S. Gurguris, Sanjana nacija; Prosvećenost, kolonizacija i ustanovljavanje moderne

Grčke, Beogradski krug, Beograd, 2004. [13] V. Jeličić, Partnership for Business, Agencija za unapredjenje državne uprave, Beograd,

2004. [14] Klosovska, Sociologija kulture, Čigoja, Beograd, 2001. [15] M. Kovačević, Dugoročne tendencije, stanje i ograničenja rasta konkurentnosti privrede

i izvoza Srbije, Ekonomski anali, septembar 2004. [16] B. Likar, Ustvarjalno razmišljanje, www.inovativnost.net [17] Ministarstvo za kapitalne investicije Vlade R.S., Strategija razvoja telekomunikacija

Republike Srbije do 2007. godine, Beograd, 2004. [18] Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Vlade R.S, Nacionalna strategija

zapošljavanja za period 2005 -2010. godine, Beograd, april 2005, str. VIII, u okviru časopisa POSLOVI br. 99 od 19. aprila 2005.

[19] OECD, Principi korporativnog upravljanja 2004, OEBS u SCG, Beograd, 2004. [20] J. Nederveen Pieterse, Development Theory, Deconstructions/Reconstructions, SAGE

Publications, London, 2001. [21] Public Service Broadcasting in Transition (A Documnetary Reader), Edited by Monroe

E. Price and Marc Raboy [22] J. A. Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokracija, Globus, Zagreb, 1982. [23] J. A. Schumpeter, Povijest ekonomske analize, Informator, Zagreb, 1975. [24] B. Todorović, Klimatizacija – jedna od najznačajnijih dostignuća XX veka, Crnogorska

akademija nauka i umjetnosti: ''Alternativni izvori energije i budćnost njihove primjene u zemlji'', naučni skupovi, knjiga 65, Podgorica, 2004. i čas. ''Mechanical Enginering'', ASME (Asocijacija američkih inženjera)

[25] Sun Tzu, The Art of War, Mono & Manjana, Babun, Beograd, 2004. [26] J. Valsinger, Čovekov razvoj i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,

1997. [27] Lj. M. Zjalić, Prestrukturiranje privrede i zaposlenost, Ekonomist br. 3-4/1996. [28] Lj. M. Zjalić, Radni potencijal u regionalnom razvoju, Nova prosveta, Beograd, 1986. [29] M. Yourcenar, Hadrijanovi meomari, ''Otokar Keršovani'', Rijeka, 2002.

Krerianje inovativne organizacione kulture

112

Mr Olja Delić92

KREIRANJE INOVATIVNE ORGANIZACIONE KULTURE

Apstrakt: Cilj rada je da istraži i prikaže literaturu koja se bavi problematikom organizacione kulture, kao i da utvrdi i analizira tipove organizacione kulture na fakultetima koji izučavaju menadžment. U radu se daje i mogući model organizacione kulture organizacije koja uči.

Ključne reči: organizaciona kultura, organizacija koja uči, tipovi organizacione kulture, rešavanje problema.

CREATING OF INNOVATIVE ORGANIZATIONAL CULTURE

Abstract: The purpose of this work is to research and present literature which explores organizational culture problems, and to define and analyze organizational culture types on faculties for management. There is also a possible pattern of organizational culture in a learning organization.

Key words: organizational culture, learning organization, organizational culture types, problem solving

1. Uvod

Američki antropolog Edvard Hol istakao je u svojoj knjizi «Nemi jezik» da

«najznačajnije komunikacije u svakom društvu nisu verbalne nego kulturne, koje se primaju kroz načine na koje ljudi stoje, načine na koje se kreću, načine na koje delaju». 93

Šta je to što određuje kulturu jedne organizacije – društvena zajednica ili misija, tj. zadatak koji ona obavlja? Priroda zadatka, tj. misija organizacije je ono što određuje kulturu organizacije, mnogo više nego društvena zajednica. Svaka organizacija na svetu mora da veruje da je ono što radi suštinski doprinos građanskoj zajednici i društvu. Moglo bi se reći da kultura jedne organizacije prevazilazi građansku zajednicu. Prva tvrdnja naročito važi za učeće organizacije, jer znanje ne poznaje granice. Svaka organizacija znanja je anacionalna, ne pripada zajednici. Draker tvrdi da «ako se kultura neke organizacije sukobi sa vrednostima njene

92 Mr Olja Delić, Fakultet za menadžment, Novi Sad, [email protected] 93 Hol., E., “Nemi jezik”, str. 143


113

zajednice, prevladaće kultura organizacije – inače organizacija neće davati svoj društveni doprinos».94

U okviru rada na projektu Fakulteta za menadžment »Inovaciona kultura kao faktor u formiranju i razvoju inovacionih sistema», kao deo ukupnog istraživanja inovacione kulture kod nas, zadatak ovog rada je da istraži dosadašnja iskustva, tj. analizira literaturu koja se bavi problemom organizacione kulture kod nas i u svetu, istraži koji sve tipovi organizacionih kultura postoje na fakultetima za menadžment, kao i da prikaže koncept organizacije koja uči. Veoma je važno identifikovati elemente i sadržaj organizacione kulture. Takođe, neophodno je prikazati tipove organizacione kulture visokoobrazovnih organizacija koje izučavaju menadžment. U našem istraživanju organizacione kulture opredelili smo se za fakultete koji izučavaju menadžment, zbog toga što oni obrazuju buduće rukovodioce i upravljače koji treba da pokreću promene. Analizom rezultata istraživanja i koncepcijama iz literature očekujemo da ćemo obezbediti zaključke koji će omogućiti da se u visokoobrazovnim organizacijama koje izučavaju menadžment brzo i efikasno pokrenu i izvedu promene i načine odgovarajući koraci ka izgradnji kulture organizacije koja uči, organizacije u čijoj osnovi leže invativnost i kreativnost.

2. Organizaciona kultura Organizaciona kultura preduzeća nastaje kroz proces stvaranja zajedničkih

pretpostavki, verovanja, vrednosti, normi i simbola i njihovog prihvatanja od svih članova organizacije. Šein je nastajanje organizacione kulture shvatio kao «proces grupnog rešavanja problema sa kojima se suočavaju članovi jedne grupe ili organizacije»95. Rešavanje problema može biti uspešno i neuspešno, tj. putem dva mehanizma: pozitivnog i negativnog uslovljavanja. Kao rezultat rešavanja problema, članovi organizacije prihvataju uspešna rešenja. Zatim ta rešenja ponavljaju u svakoj sličnoj situaciji. Bitno je napomenuti da svaka organizacija mora da reši dve grupe problema: 1. probleme eksterne adaptacije i 2. probleme interne integracije.

Da bismo objasnili proces nastajanja organizacione kulture, moramo objasniti nekoliko kategorija: 1. probleme eksterne adaptacije i interne integracije, 2. procese kolektivnog rešavanja problema i učenja uspešnih rešenja i 3. proces transformacije uspešnih rešenja u komponente organizacione kulture.

Svaka organizacija se suočava sa problemom eksterne adaptacije. Najjednostavnije rečeno, problemi eksterne adaptacije predstavljaju pronalaženje mesta i uloge organizacije u svojoj sredini i njezina kultura, zbog toga, mora biti u korelaciji sa i organizacionim zadatkom i efektivnošću.

Postoje dva kritična faktora u jednoj organozacionoj kulturi koja podižu njenu efektivnost: 94 Drucker., P., “Postkapitalističko društvo”, str. 66. 95 Edgar Shein, Organization Culture and Leadership, Jossey Boss, New York, 1987.


114

1. kultura mora da obezbedi strategijsku kompetitivnu prednost – kulturni doprinos za kompetitivnu prednost postoji kada su prisutne sledeće tri karakteristike: ona mora biti a) jedinstvena, b) strategijski pogodna i c) teška za kopiranje.

2. Kultura mora biti jaka – jaka kultura je ona koja ispunjava dva uslova: a) verovanja i vrednosti su široko deljene i b) verovanja i vrednosti su duboko ukorenjene. Poslovanje organizacija danas zahteva izrazito fokusiranje na moć tržišta kao i

približavanje potrebama i željama potrošača, uvećanje profita i povećanje standarda zaposlenih. Tržišno okruženje je visokokonkurentno sa stalnim i radikalnim promenama i ostavlja veoma uske margine delovanja. Da bismo održali liderstvo na tržištu u dužem vremenskom periodu, moramo da iskažemo maksimalnu fleksibilonost, inovativnost i mnoštvo otvorenih mogućnosti delovanja. Novi sistem mora da bude kreiran tako da sadrži visoku stručnost zaposlenih.

Te zahteve može da ispuni samo organizacija koja uči. Takva organizacija mora da stvori uslove da održi visoku tenziju učenja i pretvaranja tenzije učenja u moć promena i sposobnost inovacija. «Stvarna konkurentna prednost za organizacije je njihova sposobnost da uče brže od konkurencije, da sakupljaju i dele znanje i stalno ga uvećavaju. Kada govorimo o problemima interne integracije, moramo reći da oni imaju dva aspekta: 1. tehnički i 2. socijalni.

Tehnički aspekt podrazumeva pronalaženje adekvatnog načina organizovanja za obavljanje poslovne aktivnosti organizacije. «Moraju postojati ljudi», kaže Draker, «koji odgovaraju za misiju organizacije, za njen duh, praktično funkcionisanje, njene rezultate. Mora da postoji dirigent koji upravlja odvijanjem partiture. Moraju da postoje ljudi koji usredsređuju organizaciju na njenu misiju, postavljaju strategiju da se ona izvrši i definišu šta su rezultati koje treba postići. Ipak, njegov posao u organizaciji znanja nije da komanduje; zadatak mu je da usmerava».96 Ukoliko poslovni procesi i struktura organizacije nisu racionalno postavljeni, ona će ostvarivati slabije rezultate i postepeno propadati.

Socijalni aspekt podrazumeva socijalnu integraciju kolektiva. Svaki zaposleni želi da bude prihvaćen kao član organizacije, ali i da izgradi svoj lični identitet, koji se delimično zasniva i na pripadnosti toj organizaciji. Istovremeno, potrebna je i sloboda i autonomija svakom pojedincu. U svom radu predlažemo model koji može pomiriti ove, naizgled, nepomirljive potrebe.

Model kulture koji obezbeđuje navedene potrebe uključuje u sebe: ⇒ kooperaciju – deljenje vrednosti može izgraditi poverenje ohrabrujući

saradnju. ⇒ donošenje odluka – deljenje verovanja i vrednosti vodi više efikasnom

donošenju odluka i manjem neslaganju. ⇒ kontrolu – jaka kultura obezbeđuje neformalni kontrolni mehanizam.

96 Drucker., P., “Postkapitalističko društvo”, str. 61.


115

⇒ komunikaciju – slaganje oko verovanja i vrednosti ohrabruje komunikaciju. ⇒ posvećenost – jaka kultura pravi jake identifikacije i osećanja kroz verovanja i

vrednosti da zaposleni mogu da ih dele sa drugima. ⇒ percepciju – deljenje verovanja i vrednosti obezbeđuje članovima organizacije

da dele interpretacije i svoja iskustva. ⇒ potvrđivanje ponašanja – kultura pomaže članovima organizacije da naprave

smisao svog ponašanja, obezbeđujući im za to potvrđivanje. Ove sugestije daju uspešne kulturne promene, stvaraju jedinstvenost u firmi i

teškoću za kopiranje. To sugeriše da treba obezbediti vrednosti i druge kulturne elemente koji moraju biti sistematski obnavljani.

Prilikom rešavanja problema eksterne adaptacije i interne integracije organizacija uči. Interesantno je napomenuti da je ponašanje naučeno kroz negativno uslovljavanje daleko otpornije na promene od onoga koje je naučeno kroz pozitivno rešavanje problema. Bitno je reći i to da je prava i jaka organizaciona kultura kreirana tako da dozvoljava pravo na grešku, ali isto tako nameće i obavezu njezine korekture. To znači da u takvoj kulturi postoji povratna sprega, koja omogućava kontrolni mehanizam funkcionisanja.

Za izgradnju organizacione kulture je neophodno iskustvo zaposlenih u rešavanju problema sa kojima se organizacija suočava. Sticanje kolektivnog iskustva zahteva određeno vreme, što znači da organizaciona kultura može nastati samo ako su zaposleni dovoljno dugo izloženi zajedničkim problemima koje su prinuđeni da rešavaju kroz međusobnu interakciju.

3. Empirijski pristup

3.1. Predmet i ciljevi istraživanja U skladu sa prethodnom teorijskom analizom predmet empirijskog dela

istraživanja je analiziranje korporativne kulture visokoobrazovnih organizacija koje izučavaju menadžment. Osnovni problem je da li se u današnjim visokoobrazovnim organizacijama koje izučavaju menadžment mogu naći elementi korporativne kulture učeće organizacije: 1. celina je važnija od delova – sistemski pogled, 2. timski rad, 3. vlada ravnopravnost, otvorenost, poverenje i poštovanje – međuljudski odnosi, 4. jednistvo etike i moći, 5. otvorena komunikacija, 6. pravo na grešku i obaveza korekture greške, 7. deljenje interpretacije realnosti, 8. deljenje vizije budućnosti, 9. posvećenost i tolerancija, 10. ovlašćenost, 11. deljenje znanja, 12. podsticanje inovativnosti i kreativnosti,


116

13. stvaranje klime za proaktivno učenje (pull v.s. push learning). Da bi se efikasno izveo proces organizacione transformacije, neophodno je

znati kako promeniti organizacionu kulturu. Trenutna realnost našeg društva je velika i sveobuhvatna organizaciona

transformacija obrazovnog sistema kao i reforma planova i programa. Želimo da vidimo kakva je sadašnja kultura visokoobrazovnih organizacija koje izučavaju menadžment i njihovu spremnost na promene.

3.2. Zadaci istraživanja Da bi se dokazale ili opovrgle hipoteze istraživanja, neophodno je realizovati

postavljene zadatke istraživanja. U okviru rada potrebno je prikazati tipove organizacione kulture visokoobrazovnih organizacije koje izučavaju menadžment.

3.3. Hipoteze istraživanja

Nulta hipoteza 1. Ne postoji kultura učeće organizacije ni na jednom našem fakultetu koji izučava

menadžment. Pomoćne hipoteze 2. Na našim fakultetima su, uglavnom, zastupljene kultura podrške i kultura zadataka; 3. Na fakultetima postoje subkulture u zavisnosti od grupa radnih mesta; 4. Postoje fakulteti na kojima se ništa ne preduzima u pravcu izgradnje kulture učeće

organizacije

3.4. Metode, tehnike i instrumenti istraživanja Definisanje cilja istraživanja postavljeno je tako da ukaže na tipove kultura

visokoobrazovnih organizacija koje izučavaju menadžment i da da model kulture organizacije koja uči.

U ovom radu biće korišćene višestruke metode u procesu istraživanja. Kombinovani su kvalitativni i kvantitivni pristup, tzv. metoda triangulacije. Izabrana je upravo ova metoda, zato što je kompleksna i povezuje različite paradigmatske sisteme u jedinstveni korpus. Tehnike i instrumenti birani su u okviru deskriptivnog istraživačkog metoda koji je primeren predmetu i cilju istraživanja. Pored ovog, primenjeni su analitičko-sintetički i statistički metod. Od tehnika istraživanja u procesu prikupljanja podataka primenili smo: 1. intervjuisanje, anketiranje i skaliranje. Instrument koji smo koristili sastavljen je iz: 2. upitnika za dijagnosticiranje tipa organizacione kulture.

Prilikom empirijskog istraživanja koristili smo standardizovani upitnik za dijagnosticiranje tipa organizacione kulture Rogera Harisona, preuzet iz knjige


117

«Organizaciona kultura» Nebojše Janićijevića (ULIXES Novi Sad, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997.).

3.5. Uzorak Istraživanjem je obuhvaćeno 134 ispitanika zaposlenih na fakultetima

starosne dobi od 25 – 66 godina godina, različitog stepena obrazovanja, polne pripadnosti, radnog mesta i zvanja, kao i 240 studenata istih fakulteta, sa različitih godina studija. Uzorkom je obuhvaćeno tri državna i tri privatna fakulteta koja izučavaju menadžment, i to dva iz Beograda, jedan iz Zrenjanina i tri iz Novog Sada.

Kriterijumi kojih smo se pridržavali pri izboru uzorka pokrivaju naše zahteve postavljene pri formiranju ciljeva i zadataka istraživanja. Uzorak je, dakle, prilagođen analitičkim potrebama ovog istraživanja, nameran je.

Anketiranje ispitanika vršeno je na fakultetima koji izučavaju menadžment. Ispitanici su bili dekani, prodekani, šefovi katedri i odseka, profesori, asistenti, saradnici, vannastavno osoblje i studenti. Ispitanici su sami ispunjavali upitnik. Suprotno našim očekivanjima, na nekim fakultetima su veoma nerado popunjavali upitnike, te smo se morali dovijati na razne načine, kako bismo obavili istraživanje. Polna struktura ispitanika zaposlenih na fakultetima je sledeća: ženskih ispitanika 52, a muških 82. Obrazovna struktura ispitanika je sledeća:

Doktor nauka

Magistar nauka

VSS VS SSS Ukupno

67 12 40 5 10 134 50% 9% 30% 3,7% 7,3% 100%

Ispitanici sa višom i srednjom školom su nenastavno osoblje, sa radnim

mestom u studentskoj službi, računovodstvu ili sekretarijatu fakulteta. Struktura nastavnog osoblja:

0

10

20

30

40r.p.v.p.doc.ass.predavac

3.6. Prikaz i rezultati istraživanja Analizom upitnika kojim smo želeli da utvrdimo tip organizacione kulture na

fakultetima koji izučavaju menadžment potvrdili smo svoju nultu hipotezu kao i dve pomoćne hipoteze koje smo postavili na početku istraživanja:


118

1. privatni i državni fakulteti imaju različit tip organizacione kulture, 2. nijedan fakultet nema organizacionu kulturu organizacije koja uči, 3. postoje subkulture u zavisnosti od grupa radnih mesta. Na sva tri privatna fakulteta na kojima smo sproveli istraživanje upitnikom je

utvrđeno da je preovlađujući tip organizacione kulture - kultura zadatka. Kultura zadatka na privatnim fakultetima obeležena je sledećim vrednostima: znanje i kompetencija, kompetitivnost, posvećenost, usmerenje ka stalnom napretku, evolutivno usmerenje, usredsređenost na zadatk, a ne na ljude.

Upitnikom za utvrđivanje tipa organizacione kulture dobili smo i rezultate koji potvrđuju da postoje subkulture u zavisnosti od grupe radnih mesta na fakultetu. Tako smo utvrdili da grupa mlađih asistenata, starosne dobi između 25 – 35 godina, što iznosi oko 5%, doživljava kulturu svoga fakulteta kao kulturu moći, i to na sva tri privatna fakulteta.

Ovo podrazumeva shvatanje da je šef jak, odlučan i čvrst, ali pošten, da podređeni mora biti poslušan, vredan i lojalan, da mora uvek prioritet dati zahtevima pretpostavljenih, da uspešni ljudi moraju biti oštri i takmičarski orijentisani, te da uvek moraju stojati na raspolaganju rukvodstvu, kao i postojanje želje za nagradom i straha od kazne.

Takođe smo utvrdili da postoji subkultura vannastavnog osoblja, ukupno 5% ispitanika, svi zaposleni na mestima van nastave. Ovo implicira kulturu uloga. Njihov sistem vrednosti podrazumeva impersonalan i korektan odnos sa šefovima, odgovornost i pouzdanost, te striktno izvršavanje propisanih obaveza, savest i odgovornost sa jakim osećajem lojalnosti fakultetu i slično.

Dakle, na sva tri privatna fakulteta ustanovili smo postojanje tri subkulture: 1. vannastavno osoblje – kultura uloga, 2. mlađi asistenti – kultura moći i 3. profesori i ostali saradnici u nastavi – kultura zadatka – ova subkultura je

domininantna i čini 90 %. Na državnim fakultetima je situacija nešto drugačija. Tu smo takođe utvrdili

postojanje subkultura, ali je izdiferenciranost nešto veća nego na privatnim fakultetima. Doživljaj tipa organizacione kulture fakulteta kreće se od kulture moći do kulture podrške.

Vrednosti koje karakterišu kulture tri državna ispitivana fakulteta su sledeće: individualna autonomija i dominacija individualnih nad organizacijskim ciljevima, oslanjanje na tradiciju i odsustvo inicijative, elitizam, autoritarizam, usredsređenost na zadatke, a ne na ljude.

Iz navedenih karakteristika kulture jasno je da postoji veoma velika izdiferenciranost među zaposlenima. Rezultati se mogu grupisati na sledeći način:

1. profesori i asistenti doživljavaju organizacionu kulturu svojih fakuleta kao kulturu podrške – to je 51 % odgovora,

2. mlađi asistenti i saradnici doživljavaju organizacionu kulturu fakutleta kao kulturu uloga i zadatka – to je 25% odgovora

3. vannastavno osoblje kao kulturu moći i kulturu uloga – to je 24% odgovora.

ove dve subkulture čine oko 10%


119

Možemo zaključiti da je dominantna kultura podrške, ali da se provlače u podjednakoj meri i kultura zadatka i kultura uloga.

0%

20%

40%

60%80%

100%kulturazadatkakultura moci

kulturauloga

Analizom upitnika kojim smo dijagnosticirali tip organizacione kulture na fakultetima koji izučavaju menadžment dokazali smo svoju nultu hipotezu, naime potvrdili smo da na fakultetima koji izučavaju menadžment ne postoji organizaciona kultura organizacije koja uči. Takođe smo potvrdili pomoćnu hipotezu da postoje subkulture na fakultetima u zavisnosti od grupe radnih mesta.

Nezavisne varijable radno mesto, zvanje i osnivač fakutleta imaju uticaja na tip organizacione kulture na način i u meri kako smo naveli u pojedinačnim analizama. Ako pogledamo tip organizacione kulture državnih fakulteta, možemo zaključiti da se na ovim fakultetima gotovo ništa ne preduzima u pravcu izgradnje organizacione kulture organizacije koja uči, dok je na privatnim fakultetima situacija drugačija.

Zatečeni tipovi korporativnih kultura na fakultetima koji izučavaju menadžment, kako smo već pokazali u analizi istraživanja i time dokazali svoju nultu hipotezu, ne odgovaraju tipu korporativne kulture učeće organizacije. Model korporativne kulture učeće organizacije, koji mi predlažemo, karakterišu sledeće vrednosti i obeležja: celina je važnija od delova – sistemski pogled, timski rad, vladavina ravnopravnosti, otvorenosti, poverenja i poštovanja, jednistvo etike i moći, otvorena komunikacija, pravo na grešku i obaveza korekture greške, deljenje vizije budućnosti, posvećenost i tolerancija, ovlašćenost, deljenje znanja, podsticanje inovativnosti i kreativnosti, stvaranje klime za proaktivno učenje i mentalna higijena.

Zaključci

1. Koncept korporativne kulture koristi se za bolje razumevanje skrivenih i kompleksnih aspekata organizacionog života.

2. Organizaciona kultura je razultat kompleksnog grupnog učećeg procesa, koji je delimično pod uticajem ponašanja lidera.

Jaka i homogena organizaciona kultura ima jak uticaj na funkcionisanje organizacije

0%10%20%30%40%50%60%

kulturapodrske

kulturazadatka iulogakulturamoci iuloga

Grafik: tip organizacione kulture na privatnim fakultetima Grafik: tip organizacione kulture

državnim fakultetima


120

3. Organizacija treba da izgradi takav sistem vrednosti organizacione kulture u kojem će postojati kongruencija između ciljeva individue, radnih timova i organizacione misije. Najbolje je graditi prelazni oblik između jake i slabe organizacione kulture, koji bi dozvoljavao pravo na različitost, a istovremeno jačao tim i zajedničke vrednosti.

4. Analizom upitnika koje smo koristili u svom empirijskom istraživanju došli smo do sledećih zaključaka:

a. nijedan fakultet na kojem smo sproveli istraživanje nema kulturu učeće organizacije,

b. privatni i državni fakulteti imaju različit tip organizacione kulture, c. stil rukovođenja direktno utiče na tip organizacione kulture, d. postoje subkulture na svim fakultetima na kojima je sprovedeno

istraživanje. Ovim zaključcima smo potvrdili svoju nultu hipotezu da ni na jednom fakultetu koji izučava menadžment ne postoji kultura učeće organizacije.

5. Istraživanje je pokazalo da je dominantna organizaciona kultura na privatnim fakultetima kultura zadatka, Takođe je karakteristično postojanje subkultura: kultura uloga i kultura moći.

6. Na državnim fakultetima, kako je pokazalo istraživanje, dominira kultura podrške. I na državnim,kao i na privatnim fakultetima, postoje subkulture: kultura uloga, kultura moći i kultura zadatka. Postojanje subkultura govori o izdiferenciranosti među zaposlenima, što nije karakteristično za učeću organizaciju.

Literatura [1] Brčić., R., «Organizacijska kultura kao odrednica razvoja porezne uprave Republike Hrvatske», stručni rad, UDK: 65.01 (497.5), Fakultet organizacije i informatike, Varaždin, 2001. [2] Brooking., A., «Corporate memory», ITP, London, 2000. [3] Hol., E., «Nemi jezik», Biblioteka XX vek, Bigz, Beograd, 1976. [4] Janićijević., N., «Organizaciona kultura – kolektivni um preduzeća», ULIXES, Novi Sad, Ekonomski fakultet, Beograd, 1996. [5] Lič., E., «Kultura i komunikacija» Biblioteka XX vek, Bigz, Beograd, 2002. [6] Schein., E., «Organization Culture and Leadership», Jossey Boss, New York, 1987.

Zadovoljenje motivacionih potreba kao faktor inovativnosti nastavnog procesa na F@M-u

______________________________________________________________

121

Srđan Arsenijević97

ZADOVOLJENJE MOTIVACIONIH POTREBA KAO FAKTOR

INOVATIVNOSTI NA F@M-u

Apstrakt: Cilj rada je da ispita nivo tolerancije prema promenama i zadovoljenje motivacionih potreba nastavnika i saradnika na Fakultetu za menadžment – F@M, kao i da utvrdi postoji li veza između zadovoljenja motivacionih potreba nastavnika i saradnika na Fakultetu i inovativnosti u nastavnom procesu koji izvode. Ujedno, rad predstavlja i ilustraciju inovativnosti u nastavi na ovom fakultetu, kroz priču o načinu rada na predmetu Komuniciranje II.

Ključne reči: inovativnost, motivacija, promene

SATISFYING OF MOTIVATIONAL NEEDS AS AN INNOVATIVE FACTOR AT THE FACULTY OF MANAGEMENT

Abstract: The purpose of this work is to research the niveau of tolerance of

changes, and satisfying needs of teachers and cooperates at the Faculty of management – F@M, and to research connection between satisfied needs of teachers and innovations in teaching process. It is also an illustration of innovative teaching at the Faculty, in the story of the subject Communications II.

Key words: innovativness, motivation, changes

1. Uvod

Poznato je da se motivacijom najviše bave one discipline koje se u svom užem interesovanju bave ponašanjem ljudi na poslu. U svim tim disciplinama motivacija se tretira kao jedan od najvažnijih faktora radnog angažovanja, kao faktor pomoću kojeg se može uticati na promene u ponašanju – promenom ciljeva koje treba ostvariti, promenom kriterijuma suzbijanja ili podsticanja određenog ponašanja, obezbeđenjem boljih uslova rada, pružanjem mogućnosti autonomije u izboru načina postizanja ciljeva.98 Smatramo da je zadovoljenje motivacionih potreba veoma važan aspekt, jer predstavlja ključ za razumevanje mnogih razloga ponašanja čoveka.

97 F@M, Fakultet za menadžment, Novi Sad, Vase Stajića 6, [email protected]. 98 Dunđerović, R., Osnovi psihologije menadžmenta, Fakultet za menadžment, Novi Sad, 2004. str. 112.


______________________________________________________________

122

Motivacija je veoma značajan faktor efikasnosti – ne možete biti dobar motivator, ako i sami niste veoma visoko motivisani.99 U okviru rada na projektu Fakulteta za menadžment „Izgradnja inovativne kulture“ želeli smo da utvrdimo postoji li veza između zadovoljenja motivacionih potreba nastavnika i saradnika na Fakultetu i inovativnosti u nastavnom procesu koji izvode. U svoje istraživanje uključili smo i upitnik o toleranciji prema promenama, kako bismo ispitali nivo tolerancije na promene kod nastavnog osoblja na Fakultetu za menadžment. Ovaj deo istraživanja smatramo vrlo značajnim, jer nivo tolerancije može upućivati i na nivo inovativnosti, tj. na spremnost da se inovira nastavni proces i nastavne metode. Stoga je tokom maja sprovedeno empirijsko istraživanje sa nastavnicima i saradnicima na Fakultetu za menadžment.

Teorijsko – hipotetički okvir istraživanja

U ovom radu motivaciju ćemo tretirati kao ukupnost procesa koji pokreću i održavaju određene aktivnosti i ponašanja u pravcu postizanja postavljenih ciljeva. Teorija motivacije koju smo odabrali za ovaj rad, zbog modela na osnovu koga je sačinjen upitnik, je iz teorija psihologije rada, Alderferova teorija. Ona predstavlja reorganizovanu Maslovljevu petostepenu teoriju motivacije, na trostepenu hijerarhiju potreba:

1. egzistencijalne potrebe (fiziološke i potrebe sigurnosti), 2. potrebe povezanosti (motivi pripadnosti i ljubavi) i 3. potrebe rasta (motivi socijalne promocije i ličnog razvoja).

Ova teorija poznatija je kao ERG teorija (existence – relatedness – growth). Ova teorija zasniva se na tri osnovne pretpostavke kroz koje se jasno vidi značaj horizontalne i vertikalne povezanosti motivacionih faktora: zadovoljena potreba postaje motivator ponašanja, a zadovoljenje može intenzivirati potrebu, nemogućnost zadovoljavanja potreba vodi regresiji na intenzivnije zadovoljavanje nižih potreba i postojanje multiplog dvosmernog međusobnog intenziviranja potreba, kad svako zadovoljavanje simultano deluje na aktivaciju potreba na svim hijerarhijskim nivoima.100

Promenu ćemo u najširem smislu, definisati kao prelazak iz jednog (postojećeg) stanja u neko novo stanje (bilo da se radi o pojedincima, organizacijama ili samom društvu). Promena je najznačajniji događaj u nekom sistemu, uspešnost promene valorizuje se novim stanjem, a da li će do njega doći zavisi od više uticajnih faktora.101 Termin inovacija je latinskog porekla i označava novinu, novost, promenu. U našem radu inovaciju ćemo posmatrati kao svrsishodan napor za kompleksnim

99 Ibid, str. 125. 100 Ibid. Str. 116. 101 Ristić, D., Upravljanje promenama, Fakultet za menadžment, Novi Sad, 2004. (u štampi)


______________________________________________________________

123

usavršavanjem vaspitno-obrazovnog procesa, unošenje novih elemenata sa stanovišta ciljeva, sadržaja, metoda, oblika i vaspitno-obrazovnih tehnika.102

Hipoteze istraživanja H 1 Nivo tolerancije na promene nastavnika i saradnika na Fakultetu za menadžment

je zadovoljavajući i upućuje na spremnost na inoviranje nastavnog procesa. H 2 Nastavnici i saradnici na Fakultetu za menadžment uspevaju da zadovolje svoje

potrebe, te je klima demokratska. H 3 Postoji veza između zadovoljenja motivacionih potreba i inovacija u nastavi.

Zadaci istraživanja U okviru rada potrebno je: 1. ispitati toleranciju na promene kod nastavnika i saradnika na Fakultetu za

menadžment, 2. ispitati stepen zadovoljenja potreba kod nastavnika i saradnika na

Fakultetu za menadžment,

Metode i instrumenti istraživanja U ovom radu kombinovani su kvalitativni i kvantitivni pristup, tzv. metoda

triangulacije. Od tehnika istraživanja u procesu prikupljanja podataka primenili smo: 4. intervjuisanje, anketiranje i skaliranje.

Instrument koji smo koristili sastavljen je iz: upitnika za utvrđivanje stepena zadovoljenja potreba i upitnika za utvrđivanje nivoa tolerancije na promene.

Prilikom empirijskog istraživanja koristili smo standardizovane upitnike iz knjige «Upravljanje ljudskim potencijalima» Sveta Marušića (III izmenjeno i dopunjeno izdanje, ADECO, Zagreb, 2000, upitnik za utvrđivanje stepena zadovoljenja potreba, koji je konstruisan za potrebe ovog istraživanja.

Uzorak ispitanika Istraživanjem je obuhvaćeno 30 ispitanika zaposlenih na fakultetu starosne

dobi od 25 – 65 godina godina, različitog stepena obrazovanja, polne pripadnosti, radnog mesta i zvanja. Uzorak je, dakle, prilagođen analitičkim potrebama ovog istraživanja, nameran je. Istraživanje je sprovedeno u maju i junu 2005. godine.

Analiza rezultata istraživanja Zadovoljenje motivacionih potreba Stepen zadovoljenja motivacionih potreba ispitivali smo upitnikom koji je

sadržao 15 pitanja koja su označavala 15 različitih aspetaka ili dimenzija koje smo grupisali u tri osnovne grupe, prema Alderforovom ERG modelu motivacije. Prema 102 Pedagoška enciklopedija, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd, 1989.


______________________________________________________________

124

ovom modelu zaposleni zadovoljavaju tri osnovne grupe potreba u organizaciji: E- egzistencijalne, R- pripadanje i G- potrebe razvoja sa dve podgrupe: sposobnosti i znanja. Pretpostavili smo da ove tri grupe potreba nisu od jednakog značaja ili reda prioriteta za zaposlene.

Stepen zadovoljenja motivacionih potreba istraživali smo kroz ocenu stepena važnosti i zadovoljstva zaposlenih svim ponuđenim aspektima.

Prema važnosti ponuđenih faktora rangiranje je identično: ⇒ razvoj, ⇒ pripadnost, ⇒ egzistencija. Ovakvo rangiranje potreba ukazuje na shvatanje nastavnika i saradnika da je

razvoj vrlo bitan i za njih lično i za fakultet. Ovo takođe može upućivati i na zaključak da se razvojem mogu zadovoljiti i egzistencijalne potrebe i da se stepen njihovog zadovoljenja može na taj način i povećavati.

Vidno je iz rezultata da je motiv pripadnosti takođe izrazito značajan. Zaposleni osećaju veliku potrebu za prisnom atmosferom, za međusobnim poverenjem i poštovanjem, za prijateljstvom sa kolegama, za podelom znanja i timskim radom.

Ono što je takođe vrlo važno istaći, jeste činjenica da je rangiranje potreba gotovo identično kod svih zaposlenih.

Prema dobijenim rezultatima možemo zaključiti da na Fakultetu za menadžment vlada demokratska i inovativna klima, u manjoj ili većoj meri, što se može utvrditi razlikom između važnosti i stepena zadovoljstva. Kako je jasno iz dobijenih rezultata, nivo zadovoljenja potreba je blizak nivou očekivanja. Apsolutne razlike između očekivanja i zadovoljenja potreba su sledeće: E – 0,08; R – 0,17; G – 0,12;

Grafik : pokazatelji odnosa očekivanih i zadovoljenih potreba

Legenda: ordinata: stepen očekivanja / stepen zadovoljstva (ponuđena je skala od 1 do

5) apscisa: ponuđeni stavovi (v. tabelu)

Na osnovu apsolutnih razlika, najveće razlike između očekivanih i

zadovoljenih motiva su u grupi pripadnosti, zatim u grupi razvojnih motiva, a kod egzistencijalnih motiva su neznatne. Na Fakultetu primanja se dogovaraju prilikom zapošljavanja i mogu da se usaglašavaju u zavisnosti od broja studenata i projekata koje fakultet radi, tj. u zavisnosti od prihoda. S druge strane, odnosi sa kolegama i

0

2

4

6

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18


______________________________________________________________

125

lični i fakultetski razvoj na Fakultetu je u početnoj fazi. Ipak, inovacije u nastavnom procesu i metodama su veoma prisutne. Možemo, dakle, zaključiti da je zadovoljenje motivacionih potreba veoma bitan faktor inovativnosti nastavnog procesa na Fakultetu za menadžment.

Stoga rezultati ovog istraživanja mogu biti dobar pokazatelj menadžmentu Fakulteta za to na zadovoljenju kojih potreba svojih nastavnika treba više da porade, kako bi ovi ostali posvećeni i spremni za inoviranje u nastavi. Ovo je veoma važno, jer tržište obrazovanja postaje sve opterećenije i sve su uže margine delovanja na njemu. Samo inovativne škole mogu opstati na ovakvom tržištu.

Tolerancija na promene

Kako je tolerancija skup tri osnovna aspekta – tolerancije prihvatanja novina,

novih i neočekivanih situacija; sposobnosti snalaženja u složenosti velikog broja nesređenih i nepotpunih informacija; pogleda na rešavanje nejasnih situacija u kojima se moraju donositi odluke – ispitivali smo i njih uz pomoć istog upitnika.103

Rezultat koji se može smatrati prosečnom tolerancijom je 3, sve ispod toga je nedovoljna, a iznad zadovoljavajuća ili izuzetna.

Analizirajući ukupnu toleranciju prema promenama, prema upitniku koji smo koristili prilikom istraživanja, došli smo do rezultata iz kojih smo izvukli nekoliko zaključaka:

- tolerancija zaposlenih je 4,17 – što znači da je znatno iznad prosečne, za čitavih 1,17 poena, tj. zadovoljavajuća,

- razlika u odnosu na pol je 0,18, - ustanovili smo da postoji razlika u stepenu tolerancije između žena i

muškaraca i to u korist žena. Naime, žene su tolerantnije i to 4,26 : 4,08. Ovakav rezultat je bio i za očekivati, ako znamo da je u ženskoj prirodi prihvatanje.

Ovako visok nivo tolerancije ukazuje na to da su zaposleni na fakultetu koji su obuhvaćeni našim istraživanjem spremni na promene, što je veoma značajan podatak, ako znamo da je u svim definicijama inovacije bitan elemenat novine. Mnogi autori tvrde da je inovacija nešto različito i bolje od postojećeg, s tim da je i ponovni oblik kombinovanja poznatih delova ili kvantitativnih razlika u odnosu na postojeće stanje. Stalan i dug proces transformacije i promena sa inoviranim metodama i tehnikama u nastavi može biti relativno lak uz ovakav nivo tolerancije nastavnika i saradnika u nastavi na Fakultetu za menadžment.

Da bi bio uspešan profesor, svaki profesor mora neprekidno učiti, prilagođavati se novim generacijama i pratiti promene u naučnoj oblasti kojom se bavi. Da bi bio inspirator i motivator mora znati da utiče na razvoj motivacije kod studenata – potrebe studenata sa poštovanjem i samoaktualizacijom, razvoj 103 Marušić, S., Upravljanje ljudskim potencijalima, III izmenjeno i dopunjeno izdanje, ADECO, Zagreb, 2000.


______________________________________________________________

126

individualnih preferencija, stavova i vrednosti. Većinu ovih stvari smo uspeli da postignemo načinom rada na predmetu Komuniciranje, koji će biti prikazan u daljem tekstu rada.

Govoreći o toleranciji prema promenama, rekli smo već da se ona sastoji iz tri aspekta. Prvi aspekat je tolerancija prihvatanja novina, novih i neočekivanih situacija. Analiza pitanja iz upitnika koja se odnose na ovaj aspekat utvrdili smo sledeće stanje:

- najviši nivo tolerancije prihvatanja novina imaju žene, starosne dobi između 25 i 35 godina (čak 6,00) i muškarci između 35 i 45 godina (4,75);

- najniži nivo tolerancije prihvatanja novina imaju muškarci između 55 i 65 (3,75) godina i žene između 35 i 45 godina (4,5);

- ukupno ispitanici imaju vrlo visok nivo tolerancije na prihvatanje novina i to: žene 4,71, a muškarci 4,06;

- ukupan nivo tolerancije na prihvatanje novina svih ispitanika je 4,50; - u analizi ovog aspekta smo uvideli i vezu između obrazovanja i nivoa

tolerancije, naime, najtolerantniji prema novinama su oni ispitanici koji su informatičke struke, bez obzira na zvanje i titulu. Ovo je potpuno razumljivo, ako se uzme u obzir da se nivo tolerancije menja i poboljšava učenjem i nastojanjem, a da su najveće, najintenzivnije i najčešće promene upravo u ovoj oblasti. Drugi aspekat tolerancije na promene je sposobnost snalaženja u složenosti

velikog broja nesređenih i nepotpunih informacija. Analizom smo došli do sledećih podataka:

- najviši nivo sposobnosti snalaženja imaju muškarci starosne dobi između 45 i 55 godina (5,37) i žene između 35-45 godina (5,25);

- najniži nivo imaju muškarci između 25 i 35 godina (3,5) i žene između 25 i 35 godina (3,5);

- ukupno ispitanici imaju visok nivo ove sposobnosti i on iznosi: kod žena 4,07, a kod muškaraca 4,62;

- u analizi ovog aspekta smo zapazili da su najvišeg nivoa sposobnosti snalaženja u složenosti velikog broja nesređenih i nepotpunih informacija ispitanici matematičkog i programerskog obrazovanja (5,60), zbog izuzetno razvijene sposobnosti apstraktnog mišljenja.

Treći aspekat je pogled i sposobnost na rešavanje nejasnih situacija u kojima se moraju doneti odluke, tj. sposobnost rešavanja teško rešivog. Analiza nas je dovela do sledećih zaključaka:

- najviši nivo imaju muškarci između 55 i 65 godina, čak 6,66 i žene između 35 i 45 godina – 6,00;

- najniži nivo imaju muškarci između 25 i 35 godina, i to ispod proseka – 2,66 i žene iste starosne dobi – 2,66, što je i za očekivati, jer su to ljudi sa relativno malo životnog i radnog iskustva tokom kojeg nisu mogli i steći i razviti veštine i sposobnosti rešavanja teško rešivih problema. Takođe, to je generacija koja je odrastala u doba kada je u našem okruženju bio veoma


______________________________________________________________

127

lagodan život u kojem su roditelji sa lakoćom ispunjavali sve njihove zahteve i želje.

- ukupno ispitanici imaju visok nivo ove sposobnosti i to: žene 3,93 a muškarci 4,66;

- ukupan nivo sposobnosti rešavanja teško rešivog je 4; - najviši nivo sposobnosti rešavanja teško rešvih problema imaju

ispitanici koji su matematičke i programerske struke. Osvrćući se na analizu sva tri aspekta tolerancije, možemo zaključiti da je

tolerancija na vrlo visokom nivou. Ovako visok nivo tolerancije na sva tri njezina aspekta ukazuje da su ispitanici ljudi koji su vrlo spremni na promene, kojima nije teško da uče, da se menjaju i da se prilagođavaju promenama. To znači da fakultet može, prema nivou tolerancije svojih zaposlenih, slobodno da se upusti u izgradnju organizacione kulture učeće organizacije, jer je jedan od osnovnih zahteva ove kulture – spremnost na promene i inovativnost.

Prilog

Radeći sa studentima na Smeru za medije, pokušali smo da jedan predmet

organizujemo i realizujemo na jedan potpuno neuobičajen način. Za potrebe vežbi iz predmeta Komuniciranje na drugoj godini, proradila je interna fakultetska televizija, a kompletnu ekipu koja je osmišljavala i realizovala svakodnevni polusatni program, činili su studenti. 1. FAM TV pokrenuta je da bi studenti II godine Medija kvalitetno obavili deo vežbi

iz predmeta Komuniciranje, uvežbavali javni nastup, neophodan menadžeru bilo kog usmerenja, kao i da bi upoznali princip rada, te organizacionu i kadrovsku strukturu jednog televizijskog studija. U okviru toga postavljeni su sledeći ciljevi: adaptacija i integracija studenata u organizacionu kulturu Fakulteta, socijalizacija novih studenata i zaposlenih, informisanje studenata i zaposlenih na Fakultetu, praktične vežbe na televiziji kao mediju.

2. U prvoj fazi, studenti su radili u grupama od petoro ili šestoro, a bili su dužni da u toku jedne nedelje osmisle, pripreme i realizuju svakodnevni polusatni televizijski program, koji se emituje od 12:30-13:00 h. U toku te nedelje, u vremenu od 10-13 sati, studenti su bili oslobođeni ostalih aktivnosti na fakultetu.

3. Polusatne emisije FAM TV sastojale su se od: vesti koje su se sakupljale na serveru medijske laboratorije, kao i od vesti koje su sakupljali studenti sami, a zatim iste uživo prenosili auditorijumu; razgovora sa gostima u studiju (to su mogli da budu ljudi sa fakulteta, ali isto tako i bilo ko, ko je na bilo koji način zanimljiv za studente); snimljenih i montiranih priloga bilo koje tematike; probranih muzičkih spotova ili zanimljivih inserata (naravno, po izboru studenata); opreme emisije (špice, džinglovi...).


______________________________________________________________

128

Svakodnevni redosled koraka u pripremi i realizaciji emisije 1. Dogovor o sadržaju emisije i podela zadataka (ko skuplja vesti, ko piše

najave, ko snima i montira) 2. Pregled vesti pristiglih na server, njihovo korigovanje i štampanje 3. Pravljenje «košuljice» emisije (košuljicu pravi dnevni urednik) 4. Snimanje i montaža priloga (u tako kratkom vremenu moguće samo za

sasvim jednostavne priloge – komplikovaniji se ne mogu pripremiti za isti dan)

5. Pisanje i uvežbavanje najava u emisiji 6. Dogovor sa gostom 7. Dogovor sa režijom (zajednička analiza košuljice) 8. Emitovanje 9. Dogovor za sutrašnju emisiju Svaki student, u toku svojih pet dana prakse, trebalo je da obavi pet različitih

zadataka (poslova vezanih za određena zanimanja): dnevni urednik + kamerman, video mikser, dežurni novinar i tonac, novinar na terenu i voditelj – intervjuer.

Zanimanja vezanih za emitovanje televizijskog programa, naravno, ima više – odabrali smo ona osnovna, bez kojih programski lanac ne bi mogao da funkcioniše.

Nastupanje na televiziji je poseban izazov za govornike. Postoje mnoge razlike između klasičnog javnog i TV nastupa. Stoga je interna televizija idealan način vežbe za TV nastup i za učenje razlika između tradicionalnog i TV nastupa.

Ove vežbe imaju za cilj da studente pripreme, osim za javni nastup pred kamerama, za komunikaciju u timu. Radeći u grupama, koje čine TV redakciju, studenti treba da ovladaju znanjima i veštinama retorike, različitih uloga u ekipi, da shvate značaj svakog člana i timskog rada, kao i da izgrade određene stavove prema različitim poslovima u ekipi. Naravno, treba da ovladaju i logikom TV tehnologije. Softver pomoću kojeg su studenti skupljali i pisali vesti, takođe je uradio student, radnik na jednoj od gradskih televizija – njime je omogućeno da svi sektori fakulteta, pravna i studentska služba, dekanat i katedre, preko fakultetske mreže šalju informacije relevantne za studente i fakultet, a u pomenutom programu vesti su doterivane, lektorisane, i vršila se njihova selekcija. Program je selektivan u pristupu, i potpuni pregled svih aktivnosti ima samo administrator (nastavnik); omogućava i tačnu evidenciju osoba koje su intervencije vršile, kao i poimenične dnevne beleške o kvalitetu rada svakog od studenata (čije su vesti uspele da prođu selekciju i stignu do emitovanja, a čije ne).

Kao završnu proveru veština stečenih na vežbama, studenti su dobili zadatak da svako od njih osmisli, snimi i izmontira jednominutni film o sebi. Tematika je bila potpuno otvorena: mogla je to da bude, u video formi, molba za posao, sasvim mala lična ispovest, prikaz nekih od omiljenih aktivnosti studenta, jednostavno – davanje javnosti na uvid onog skupa informacija koju je student o sebi spreman da da, i na način na koji je spreman i sposoban da ih predstavi.

Drugi deo vežbi, priprema završnog rada, za razliku od grupnih aktivnosti, protekao je (za studente, ali i za predavače) u potpuno promenjenoj atmosferi: suočeni


______________________________________________________________

129

sa zahtevom da potpuno sami, bez zaštite ili pomoći grupe, iznesu mali skup potpuno ličnih informacija, većina studenata je jednostavno ustuknula, tražila puno dopunskih objašnjenja i strožih uputstava, i uglavnom nije iskoristila redovno vreme za snimanje, pripremu i montažu svojih video radova, već su ih završavali skoro neposredno pred ispit, odnosno prezentaciju.

Uloga nastavnika, u obe ove faze, bila je motivišuća i blago korektivna: korekcije su se uglavnom odnosile na lakše savladavanje osnova različitih televizijskih zanata, u svrhu glatkog odvijanja osmišljenog programa (način snimanja, video-miksa ili montaže, dikcija, stav pred kamerom, pitanja vezana za dramaturgiju emisije...). U drugom delu vežbi radilo se potpuno individualno, i razrešavane su manje profesionalne, a više lične dileme studenata – šta, koliko i na koji način izložiti o sebi. Ispostavilo se da je najjača i najkreativnija grupa dala i najkreativnije i najozbiljnije pojedince, ali se među najboljim radovima nalazi i par onih koji u svojim grupama jednostavno nisu mogli da dođu do izražaja, i čiji je doprinos grupnim radovima bio izuzetno mali. Nasuprot tome, nekoliko osoba čije su inicijative bile praktično pokretači rada u grupi, ili nije uopšte ispunilo zadatak, ili su ga ispunjavali sa puno muke i uz ne baš blistav rezultat.

Završni ispit bila je zapravo projekcija radova iz druge faze vežbi, ličnih filmova, zatim razgovor o radovima, i interno rangiranje radova koji su privukli najviše pažnje kolega.

Zaključci

Da bi se prevladala kriza u obrazovnom sistemu, mora se poći od nekoliko najznačajnijih segmenata: nastavnika, studenata, materijalno-tehnički resursi. Uvođenjem rada na internoj televiziji na predmetu Komuniciranje kao didaktičke inovacije želeli smo i postigli da unesemo novi kvalitet u postojeći sistem rada na Fakultetu. Dotadašnji rad postao je originalniji, kvalitetniji i bolji, a studenti su imali znatno viši nivo motivacije. Ovakvim načinom rada uneli smo i nove elemente u obrazovni proces i sa aspekta ciljeva, sadržaja, oblika i metoda rada. Učenje je dobilo sledeće karakteristike: studenti slede sopstvenu znatiželju i interesovanje; uče na osnovu neposrednog iskustva (učenje kroz akciju); nastavnik je pre pospešilac učenja, odnosno posrednik nego jedini izvor znanja; nema formalnog ocenjivanja učenja; studenti naknadno analiziraju svoje učenje: interaktivno učenje u kojem grupni procesi preovlađuju u odnosu na individualno učenje.

Kompetencije nastavnika za uvođenje ovih promena podrazumevale su: • sposobnost da sagledaju problem iz perspektive studenata; • sposobnost da uoče i prihvate sličnosti i razlike između sebe i studenata i

među studentima; • poštovanje prava studenata i sluh za njihove potrebe i interese; • sposobnost da obrazuju kontroverzna pitanja i da se nose sa višesmislenošću

složenih situacija u učionici;


______________________________________________________________

130

• uverenje da svet može biti bolji i da svako može doprineti da tako bude; • sposobnost da sopstvene prioritete integriše u zajednički okvir pitanja i

vrednosti, kao i da postupi u skladu sa odlukama studenata; • spremnost da prizna greške pred grupom i da uči na greškama; • sposobnost da istakne i otvoreno pretrese probleme koje nameće skriveni

kurikulum. Držanje ovakve nastave podrazumeva novu ulogu za nastavnika:

• da u centar pažnje stavi studenta; • da uvodi novine u obuku nastavnika.

Cilj da naša inovacija u nastavi odgovori i permanentnoj inovaciji u nastavi – individualizovanoj nastavi - smo postigli. Uspeli smo da metodičke postupke prilagodimo zadovoljenju individualnih specifičnosti svakog studenta, tako da smo maksimalno uticali na njihov razvoj i učenje.

Literatura

[1] Dunđerović, R., Osnovi psihologije menadžmenta, Fakultet za menadžment,

Novi Sad, 2004. str. 112. [2] Đukić, M, Didaktičke inovacije kao izazov i izbor, Novi Sad, Savez

pedagoških društava Vojvodine, 2003. [3] Marušić, S., Upravljanje ljudskim potencijalima, III izmenjeno i dopunjeno

izdanje, ADECO, Zagreb, 2000. [4] Ristić, D., Upravljanje promenama, Fakultet za menadžment, Novi Sad, 2004.

(u štampi)

Nove inovativne infrastrukture u različitim zemljama sveta _______________________________________________________________

131

Prof. dr Ljiljana Marković, Prof. dr Larisa Jovanović104

NOVE INOVATIVNE INFRASTRUKTURE U RAZLIČITIM ZEMLJAMA SVETA

Apstrakt: Na prelazu iz XX u XXI vek počele su se stvarati inovacione

infrastrukture u domenu visokih tehnologija, medicinskih, bioloških i biotehnoloških nauka – tehnopolisi, biotehnopolisi i biopolisi. Širok opseg primene novih tehnologija traži nove metode organizacije i menadžmenta, nove inovativne strukture. Veliki broj tehnoparkova, tehnopolisa i biopolisa u svetu obavlja istraživanje i razvoj, primenu i komercijalizaciju tehnoloških inovacija.

Ključne reči: naučni park, tehnopolis, biotehnopolis, bioregion

NEW INNOVATIVE INFRASTRUCTURES IN DIFFERENT COUNTRIES OF THE WORLD

Abstract: The innovative infrastructures in the domain of hi tech technology,

medical, biological and biotechnology sciences – technopolises, biotechnopolises and biopolises - were created at the turn of 20th to 21st century. The vast scope of applications of newcoming technologies required new methods of organizations and management, new innovative structures. A great number of technoparks, technopolises and biopolises in the world realized research and development, application and commercialization of technology innovations.

Key words: science park, technopolis, biotechnopolis, bioregion.

1. Uvod Prvi tehnopark je stvoren 1947. godine na bazi kampusa Bostonskog

Univerziteta, MIT i Harvardskog Univerziteta u SAD. Prvi naučno-industrijski park pojavio se 1951. godine u SAD, u gradiću Paolo

Alto (država Kalifornija, okrug Santa Klara). Tokom šezdesetih godina XX veka nikao je veliki broj tehnoparkova i

tehnopolisa u njihovoj “postojbini” – SAD, a pojavili su se i njihovi zameci u zapadnoevropskim zemljama – Velikoj Britaniji, Francuskoj i SR Nemačkoj. Početkom osamdesetih godina počelo je formiranje “druge generacije” tehnoparkova i

104 Fakultet za menadžment “Braća Karić”, Beograd


132

tehnopolisa u SAD i Zapadnoj Evropi, a počeli su se pojavljivati i u drugim zemljama, na primer u Japanu.

Krajem devedesetih godina XX veka počeo je novi trend – stvaranje biotehnopolisa, biopolisa i bioregiona na bazi razvoja i primene novih biotehnologija i genetskog inženjeringa u proizvodnji hrane i lekova.

2. Tehnoparkovi i naučno-industrijski parkovi Naučno-industrijski (naučni) park kao naučno-proizvodni teritorijal-ni

kompleks obično obuhvata istraživački centar i kompaktnu industrijsku zonu u njegovom susedstvu u kojoj su kao arendatori smeštene male firme koje se bave razvojem visokih tehnologija. U SAD postoje dva velika regiona sa biotehnološkim parkovima i finansijsko-tehnološkim korporacijama:

• Kalifornijski i GenTeh park, • Masačusetski biotehnološki park.

Kalifornijski park uključuje oko 2500 firmi i edukativno istraživačkih institucija, kao što je, na primer, Stenfordski Univerzitet.

Masačusetski biotehnološki park ima preko 120 edukativnih institucija sa dobro opremljenim istraživačkim laboratorijama. U njegovom sastavu se nalaze 293 biotehnološki orijentisane kompanije sa visokim stepenom integrisanosti biohemijskog inženjeringa i farmacije.

Biotehnološke kompanije iz Masačusetsa su usmereni na farmaceutska, biomedicinska i genetska istraživanja: Abiomed Inc., Acceleration bioPharmaceuticals Inc., Apollo BioPharmaceutics, AstraZeneca Manufacturing Plant Inc., BioHybrid Technologies Inc., BioMed 20/20 Technologies Inc., Biomedical Research Models Inc., Bionaut Pharmaceuticals Inc., BioSphere Medical Inc., Collgard Biopharmaceuticals LTD, Genetix Pharmaceuticals Inc., Genome Therapeutics Corporation, GenPath Pharmaceuticals Inc., Millennium Pharmaceuticals Inc., NeoGenesis Pharmaceuticals Inc., NUCRYST Pharmaceuticals Corporation.

3. Ciljevi stvaranja naučno-industrijskih parkova i tehnoparkova Naučno-industrijski parkovi omogućavaju brzo i efektivno rešavanje zadataka

ciljnog razvoja određenih vrsta proizvodnje u određenim reonima. Njihova delatnost se može kombinovati sa stvaranjem kompleksnih zona

zajedničkog preduzetništva, gde se stvaraju svojevrsni naučno-industrijski parkovi s orijentacijom na visokotehnološki, naučni i finansijski nacionalni potencijal i inostrani kapital. Na sl.1 prikazano je stvaranje sinergetskog efekta inovacionih infrastruktura.


133

Slika 1: Sinergetski efekt inovacionih infrastruktura

Nazivi “istraživački park” (research park), “naučni park” (science park) i

“tehnološki park” (technology park) su brzo prihvaćeni i uskoro su postali vrlo popularni i prestižni, tako da su se počeli često i široko primenjivati. Ovim generičkim pojmom nazivan je širok krug dosta raznovrsnih objekata.

Slika 2: Organizaciona tipologija inovacionih infrastruktura EU

U nekim klasifikacijama tehnološki, naučni ili istraživački parkovi, inovacioni

i tehnološki centri, inkubatori ili celi konglomerati tretiraju se kao vrste tehnopolisa ili kao njihovi sastavni delovi. Ponekad se naučnim parkovima nazivaju čitave teritorije,


134

na primer “Silikonski Glen” i “Koridor M4” (Velika Britanija). Organizaciona tipologija inovacionih infrastruktura prikazana je na sl.2.

4. Tehnopolisi Ideja stvaranja tehnopolisa (od grčkih reči “tehno” – majstorstvo, umenje, i

“polis” – grad-država) – kompaktnih naučno-industrijskih gradića koji se bave razradom inovacionih tehnologija i razvojem proizvodnje zasnovane na visokim tehnologijama – nastala je početkom pedesetih godina XX veka u SAD. Tako su nastali prvi pravi tehnopolisi – “Silikonska Dolina” u Kaliforniji, “Rut”-128 u Masačusetsu i “Park-triangl” u Severnoj Karolini (prvobitno su se nazivali tehnoparkovima).

Sada takvi supersavremeni kompleksi koji objedinjuju čitav inovaciono-tehnološki lanac od fundamentalnih istraživanja do prodaje novih proizvoda i predstavljaju centre visoko-tehnološke proizvodnje postoje u preko 30 zemalja sveta, kao na primer u SAD, Francuskoj, Španiji, Japanu, Singapuru, Kini, Rusiji, zemljama Baltika itd.

Tehnopolis predstavlja teritoriju sa posebnim statusom i povlašćenim režimom gde se razrađuju i realizuju tehničke i socijalno-ekonomske inovacije, osigurava se njihova stalna reprodukcija i ubrzana provera, kao i povezivanje fundamentalnih naučnih istraživanja s primenjenim i razvojnim istraživanjima i njihova primena u praksi.

Sl. 3: Sinergetski efekt funkcionisanja tehnopolisa

Tehnopolis kao naučno-proizvodni kompleks ima razvijenu naučnu,

proizvodnu i socijalnu infrastrukturu i sferu usluga koja obuhvata teritoriju posebnog grada, u čijoj privredi glavnu ulogu imaju istraživački i tehnološki centri, koji razvijaju nove tehnologije i proizvodnja , koja koristi te tehnologije.

U sastavu tehnopolisa mogu funkcionisati biznis-inkubatori, inovaciono-tehnološki centri, a takođe istraživački, tehnološki i naučno-industrijski parkovi.


135

Multiprofilna delatnost tehnopolisa zasniva se na pripremi i realizaciji uz učešće države projekata baznih i primenjenih istraživanja i njihovoj kasnijoj industrijskoj primeni. U svetu postoji više od 100 tehnopolisa (18 u Nemačkoj, 19 u Japanu, 20 u Francuskoj itd.) dok se planira izgradnja više stotina. Zahvaljujući povoljnim uslovima koji stimulišu stvaralačku aktivnost, tehnopolisi omogućavaju ubrzanje inovacionih procesa u privredi i povećanje njihove efektivnosti i efikasnosti (sl. 3).

Biznis-inkubatori predstavljaju primarni element koji se koristi pri stvaranju različitih inovativnih struktura (uključujući tehnopolise) i često se formiraju kao jedna od komponenata tehnoparka, odnosno kao njegov početni stupanj. U tabeli 1 prikazani su kriterijumi diferencijacije inovacionih struktura.

Tabela 1. Kriterijumi izdvajanja modela inovacionih infrastruktura Modeli naučnih parkova

Prostorno-teritori-jalne granice

Faze ciklusa “istraživanje-proizvodnja”

Osnovni strukturno-funkcionalni elementi

Sfera uticaja

Inkubator inovativnih firmi

Prostorija, zgrada

IR, pilot postrojenja, probni uzorci

Venčurne visokotehno-loške firme i firme koje ih opslužuju

Određeni segment inovacionog sektora privrede

Tehnopark Kompleks zgrada i drugih objekata

IR, pilot postrojenja, maloserijska proizvodnja

Specijalizovani centri (zone): istraživački, proizvodni, uslužni

Municipalna jedinica

Tehnopolis Teritori-jalni kompleks na bazi grada

Osnovna, prime-njena i razvojna istraživanja, pilot postro-jenja, serijska i masovna proizvodnja

Inovacioni centri, “inkubator”, tehnopark, inovativna infrastruktura

Grad, administra-tivno-teri-torijalni reon

Aglomera-cija naučnih parkova

Teritori-jalni kompleks na bazi regiona

Kompletan ciklus “istraživanje-proizvodnja”

Tehnoparkovi, tehnopolisi

Nekoliko municipal-nih jedinica, region


136

5. Modeli inovacionih infrastruktura U svetu postoji više različitih modela inovacionih infrastruktura: američki

(SAD, Kanada), japanski, kineski, mešoviti (zemlje Zapadne Evrope), ruski itd.

Američki model U SAD postoje tri tipa “naučnih parkova”: tehnološki parkovi, istraživački

parkovi i inkubatori malog biznisa, kao i konglomerati tipa biotehnopolisa, bioregiona i biokoridora.

Japanski model

Ovaj model pretpostavlja izgradnju potpuno novih gradova (tehnopolisa) u

kojima se koncentrišu naučna istraživanja u naprednim i pionirskim oblastima kao i industrijska proizvodnja na bazi visokih tehnologija. Projekt izgradnje tehnopolisa prihvaćen je 1982. godine. U tu svrhu određeno je 19 teritorija ravnomerno raspoređenih na sva četiri glavna japanska ostrva.

Tehnopolisi u Japanu su građeni uglavnom u ekonomski slabo razvijenim prefekturama. Tehnopolis čini grad zajedno sa susednim teritorijama gde se nalaze preduzeća visoke tehnologije, naučno-istraživački instituti, univerziteti koji spremaju naučne i inženjerske kadrove za tehnopolis, kao i odgovarajuća savremena stambena, proizvodna i socijalna infrastruktura.

Danas u Japanu funkcioniše sistem od 19 tehnopolisa opšte nacionalnog značaja koji igra važnu ulogu u privredi zemlje. Vrednost proizvodnje svakog od tehnopolisa iznosi u srednjem preko 500-600 mlrd. jena. Najpoznatiji, najveći i najstariji japanski tehnopolis jeste “Cukuba”, koji se naziva i “gradom mozgova”. Treba pomenuti i tehnopolise Hamamacu, Nagaoka, Okajama, Hirošima i Jamaguti.

U Cukubi se izvode najsmeliji eksperimenti u oblasti super-kompjutera, robototehnike, biotehnologije, fine keramike i nuklearne fizike. U Cukubi se nalazi 45 od 98 vodećih državnih naučno-istraživačkih laboratorija, što je čini jednim od najvećih naučnih centara u svetu. U Cukubskom istraživačkom centru postignuta je najveća “koncentracija mozgova” u gradu. Proizvodni pogoni u gradu osiguravaju 150 hiljada radnih mesta. Danas je Cukuba već formiran naučni grad (tehnopolis), koji postoji, razvija se i funkcioniše oko 30 godina.

Kineski model

Ovaj model se zasniva na tzv. teritorijama za razvoj novih i visokih

tehnologija. One se najčešće nalaze u centralnim (Bejdžing, Šenjan) i primorskim reonima (Šangaj, Hajnan). Posebno mesto zauzima Šendženska teritorija za razvoj novih i visokih tehnologija u sastavu kompleksne teritorije “Šendžen”.


137

Mešoviti model

Kao primer mešovitog modela inovacionih infrastruktura mogu poslužiti francuski tehnopolisi (od kojih je najveći “Sofia Antipolis”), nemački inovacioni centri (Berlinski, Kelnski), holandski tehnoparkovi, kao naprimer park biznisa i nauke “Enshede”. Mešoviti model se oslanja na tri prethodna i dopušta različite nazive inovacionih infrastruktura.

Ruski model

U Rusiji postoje različiti modeli inovacionih infrastruktura (naučni gradovi, tehnoparkovi, tehnopolisi i dr).

Među njima su: Tomski regionalni naučno-tehnološki park, Zelenogradski naučno-tehnološki park, Sankt-Peterburški tehnopark, Saratovski naučno-tehnološki park, “Volga-tehnika” (Saratov), Povolški naučno-tehnološki park “Aviatehnokon” (Samara), Sankt-Peterburški kibernetički tehnopolis, naučno-tehnološki park “Tatarstan” (Kazan), regionalni naučno-tehnološki park “Uralski” (Jekaterinburg), Tjumenski naučno-tehnološki park, “Ekopark” (Irkutsk), naučno-humanitarni park “Jaroslavija”, Rostovski tehnopark, “Daljtehnopark”, naučno-tehnološki park “Narodni zanati” (Iževsk), tehnopark “Taganrog” itd.

Krajem šezdesetih godina u Rusiji je počelo stvaranje velikog broja nauko-gradova. Najpoznatiji su naučni gradovi u okolini Moskve – Podmoskovlju. To su: Zvezdni (za treniranje kosmonauta i ispitivanje opreme, hrane, odeće i dr. za vasionske letove), Žukovski (za stvaranje i ispitivanje novih modela aviona), Černogolovka (multidisciplinarni centar za tehnologije novih materijala, nuklearno gorivo i fundamentalna istraživanja u kosmičkoj hemiji).

6. Biotehnopolisi Na granici XX i XXI veka počele su se stvarati inovacione infrastrukture u

domenu medicinskih, bioloških i biotehnoloških nauka – biotehnopolisi i biopolisi. Široki opseg primene novih biotehnologija tražio je nove metode organizacije i menadžmenta, nove inovativne strukture. Ogroman broj biotehnoparkova, biopolisa i biotehnopolisa u svetu ostvaruje istraživanje i razvoj, primenu i komercijalizaciju biotehnoloških inovacija [1].

Biotehnologija je identifikovana širom sveta kao kompleks strategijskih ključnih tehnologija za XXI vek. Kada se prevaziđu najpre pravne barijere, a zatim restrikcije stručne javnosti, možemo očekivati burni razvoj bioteh tržišta ne samo u Americi, nego i u EU. Društvo mora da razmotri moguće ekonomske efekte i ekološke rizike.

Moderni biotehološki procesi široko se koriste u proizvodnji važnih biološki aktivnih materijala – antibiotika, enzima, hormona, zaštiti biljaka od bolesti i štetočina, masovnoj proizvodnji proteina i aminokiselina. Razvoj genetskog i ćelijskog inženjeringa omogućio je dobijanje ranije nedostupnih materijala i supstanci za


138

gensku terapiju i presađivanje organa. Još jedna primena genetskog inženjeringa je u novim metodima dobijanja hibrida u poljoprivredi, novih sojeva bakterija i virusa, kao i njihovih antitela.

U periodu od 1998. do 2002. godišnji prihodi biotehnoloških kompanija u Evropi povećani su za 845%, a u Kanadi za 193% [6].

Države azijsko-pacifičkog regiona imaju rast biotehnološke proizvodnje preko 25% godišnje. Biofarmaceutika, koja je osamdesetih godina predstavljala oko 4% prodatih lekova u svetu, sada spada u segmente koji na tržištu najbrže rastu. Od 1991. do 2005. postignuto je povećanje rasta preko 50%.

Biotehnološki lekovi, kao proizvodi rekombinantne DNK imaju znatno veću stopu kliničkih uspeha nego konvencionalni lekovi. Biotehnološki lekovi podižu veliku buru na poljima terapije protiv raka i na tržištu lekova protiv infektivnih oboljenja.

Tokom devedesetih uspešne kompanije poput Amgena (Applied Molecular Genetics) u sastavu GENETOWN ostvaruju eksponencijalni rast tržišne kapitalizacije. Amgen je startovao 1980. godine sa 80.000 USD ulaganja, dok je 1999. njegova vrednost premašila je 8 mlrd. USD. Uspeh Amgena se bazira na razvoju i komercijalizaciji hitova biofarmaceutike: epogena (za lečenje anemija izazvanih hroničnom bubrežnom insuficijencom), neupogena (za likvidaciju nuspojava hemioterapije), infergena (za lečenje posledica hepatitisa S) i AZT (za lečenje AIDS-a). Svaki od ovih lekova donosi preko milijardu dolara dobiti godišnje. 7. Uloga biotehnopolisa u razvoju biotehnologija

U razvijenim zemljama sveta postoji veliki broj biotehnoloških parkova, biotehnopolisa, biopolisa i bioregiona koji se bave istraživanjem i razvojem biotehnoloških metoda proizvodnje lekova i hrane [3].

Najkrupniji od njih su biotehnopolisi i bioregioni u Kanadi, SAD, Australiji, Velikoj Britaniji, Izraelu, Singapuru:

Bio NC Genetown BioCanada BioCapital Pharm Country BioForest BioCorridor BioIsrael BioUK Biotech Bay BioMidwest BiotechBeach BioTechxus BioSingapur Plant Genetic BioBuzz Systems Biotehnopolisi i biopolisi koje se sastoje od mnogih segmenata (biotehnološke

i farmaceutske kompanije, centri za genetski inženjering, univerzitetske laboratorije i dr.) često su u službi multidisciplinarnih razvojnih istraživanja u domenima farmacije, biomedicine, neurobiologije, funkcionalne genomike, poljoprivrede, akvakulture, proizvodnje hrane, nanotehnologije i zaštite životne sredine [5].

Neki biotehnopolisi i biopolisi u SAD uključuju više saveznih država, kao na primer, BIOKAPITAL (Delever, Merilend, Virdžinija, Distrikt Kolumbija),


139

BIOSAUTIST (Alabama, Florida, Džordžija, Kentaki, Južna Karolina, Tenesi), FARM-KANTRI (Konektikat, Nju Džersi, Njujork, Pensilvanija) itd.

Postoje bioregioni u sastavu kojih su biotehnološke kompanije iz jedne države, kao BIO NC iz Severne Karoline, BIO GARDEN iz Nju Džersija i BIOPEN iz Pensilvanije.

Bioregion BIOKORIDOR se u periodu od 2002. do 2005. spojio sa BIOMIDVEST-om i proširio sa Mičigena na Minesotu, Ajovu, Misuri, Viskonsin, Ilinois, Indijanu i Ohajo. U sastavu BIOKORIDOR-a se nalazi 7 univerziteta i 210 biotehnoloških i farmaceutskih kompanija, istraživač-kih centara, tehnoparkova i biotehnoparkova.

Za ostvarivanje strategijskih ciljeva ekonomskog razvoja neophodno je stvoriti konkurentnu platformu u svim domenima. Trka za otkrićima i pronalaskom tržišta za plasiranje novih terapija zahteva značajna finansijska ulaganja u ljudsku kreativnost. Novootvoreni biopolis u Singapuru predstavlja primer za to. Biopolis Singapur projektovan je 2000. godine kao centar biomedicinskih nauka u Aziji. Lociran je u blizini Nacionalnog univerziteta Singapura i naučnoistraživačkih parkova Singapura.

Biopolis se sastoji od sedam zgrada biomedicinskih kompleksa u čiju je izgradnju vlada uložila 2 mlrd. USD. Pet biomedicinskih istraživačkih instituta Agencije za nauku, tehnologiju i istraživanja Singapura (A*STAR) locirano je u blizini biopolisa. To su Bioinformatički institut, Tehnološki institut bioprocesinga, Genomski institut, Institut za molekularnu biologiju, Institut za bioinženjering i nanotehnologije. 2004 otvoren je neprofitni Novartisov institut za tropske bolesti.

Cilj preko 2.000 naučnika zaposlenih u Biopolisu Singapura je da ostvare godišnju proizvodnju od 12 mlrd. USD.

Kao lideri u bioteh proizvodnji u BIOSingapuru uključeni su: Aventis, GlaxoSmithKline, Merck, Novartis, Eli Lilly, Bristol-Myers Squibb, Sanofi-Aventis, Schering-Plough.

Preorijentacija Singapura na biomedicinu sa telekomunikacija i kompjuterske industrije se pokazala kao uspešna posle nepune dve godine od zvaničnog otvaranja Biopolisa (oktobar 2003). Biomedicina postaje stub ekonomije Singapura.

Biotehnološke kompanije brzo osvajaju nova tržišta sa ogromnim potencijalima. Najveća tržišta za biotehnološke kompanije su farmaceutski proizvodi, poljoprivreda i zaštita životne sredine sa prodajom preko 15 milijardi dolara godišnje samo u SAD. Predviđa se da će se u sledećih deset godina tržišta za biotehnologije utrostručiti.

8. Neophodni uslovi za stvaranje biotehnopolisa

U okruženju gde naučne i tehnološke metodologije rapidno evoluiraju, uspeh

zavisi od identifikacije i integracije odgovarajućih visokih tehnologija i informacionih alata. Stvaranje jezgra klastera (obično, venčurnog preduzeća) i dalja klasterizacija postaće ključni faktor za menadžere pri stvaranju biotehnopolisa i tehnopolisa. [2].


140

Iskustvo različitih zemalja u stvaranju inovativnih struktura pokazuje da su sledeća četiri faktora najbitnija: preduzetničke i tehnološki orijentisane male firme, regionalna podrška, podrška države, specijalne strukturne jedinice biotehnopolisa i biotehnoparkova

Preduzetničke i tehnološki orijentisane male firme daju sledeće prednosti: • mogućnost korišćenja infrastrukture biotehnopolisa i biotehno-parka u cilju

bitnog smanjivanja troškova za specijalnu opremu, najam zgrade i servisne usluge;

• profesionalne usluge konsaltinga, reinženjeringa i audita; • efektivno kombinovanje preduzetničkog finansiranja s mogućnos-tima

početnog kapitala; • pomoć u pronalaženju inostranih partnera, mogućnosti korišćenja

specijalizovanih informacionih mreža; • dostup novim tehnologijama koje se razvijaju u okviru univerziteta kao

rezultat fundamentalnih i primenjenih istraživanja; • mogućnost zapošljavanja najboljih diplomaca.

Regionalna podrška je neophodna za: • očuvanje i bolje korišćenje intelektualnog potencijala; • stvaranje atmosfere preduzetništva u oblasti visokih tehnologija; • privlačenje investicija (uključujući inostrane) za razvoj regiona; • otvaranje dodatnih radnih mesta; • izlazak iz krizne situacije i osiguranje ekonomske stabilnosti; • dopunjavanje strukture velikih preduzeća neophodnim brojem malih i

srednjih; • analizu okruženja i sposobnost brzog reagovanja na oscilacije konjunkture; • razvoj naučno-tehničke i socijalne infrastrukture grada; • povećanje konkurentske sposobnosti firmi i formiranje nove ekonomske

kulture. Podrška države daje neophodne elemente za:

• opštu strategiju formiranja inovacionih infrastruktura. • direktnu i indirektnau podršku formiranju inovacione infrastrukture. • razvoj novih metoda formiranja biotehnopolisa i biotehnoparkova. • stvaranje inovacionih struktura uz razradu odgovarajuće normativne i

zakonodavne baze. Strukturne jedinice biotehnopolisa i biotehnoparkova obezbeđuju sledeće

funkcije: • menadžment upravlja radom i održava poslovne veze sa partnerima. • ekspertski savet i grupe za analizu okruženja rešavaju pitanja povezana sa

radom inovativnih struktura.


141

• specijalne službe bave se registracijom preduzeća, konsaltingom, procenom tekućeg stanja tržišta i i svim promenama, pružaju pomoć u vođenju knjigovodstva i rešavanju finansijskih problema.

• preduzetnički fond, osiguravajuće društvo i banka obezbeđuju finansiranje inovacionih projekata.

9. Zaključci

• Tehnoparkovi i tehnopolisi, biotehnopolisi, biopolisi, zone i bioregioni jesu

neophodne komponente naučno-tehnološkog i ekonom-skog razvoja većine zemalja Evrope, Azije i Severne Amerike.

• Formiranje inovativnih infrastruktura zahteva sledeće uslove: postojanje univerziteta, naučno-istraživačkih institucija, finan-sijsku podršku državnih i regionalnih organa, saradnju sa bankama, uključivanje firmi malog i srednjeg biznisa u proces implementa-cije i komercijalizacije inovacija.

• Biotehnopolisi uključuju kompanije, koje se bave bioinformatikom, molekularnom biologijom, bioinženjeringom, nanotehnologijom, funkcionalnom genomikom i bioprocesingom u službi farmacetske i prehrambene industrije, poljoprivrede, akvakulture i zaštite životne sredine.

• Menadžment u okviru tehnoparkova, tehnopolisa i biopolisa se fokusira na identifikaciju, evaluaciju, implementaciju, razvoj i komercijalizaciju novih tehnologija.

• Istraživanje i razvoj novih tehnologija baziranih na implemen-taciji biotehnologije i nanotehnologije omogućava širenje i diverzifikaciju tehnološkog portfolija u svim granama industrije. Kao rezultat dolazi do stvaranja konglomerata tipa biotehnopolisa i bioregiona ogromnih površina.

Literatura

[1] L. Jovanović: Biotechnopolises in the countries of the world. J. Sci. Agric. Research / Archive of Agricultural Sciences 66, No 237 (2005), 241-257.

[2] L. Jovanović, N. Babić, S. Jovanović: Management in biotechnology. Proceedings of 12th International Conference on Industrial Systems "IS 2002", Vrnjačka Banja 2002, 14

[3] S. Jovanović, L. Jovanović, N. Babić: Biotechnology Methods of Food Processing (on the example of company Dow Agro sciences). Sanitary safe food. Theme compilation of Eco-Conference 2002, Novi Sad 2002, 233-237.

[4] L. Kolomejceva-Jovanović: Management of Technology Development. Belgrade 2001.

[5] R. W. Oliver: The Coming Biotech Age. New York, McGraw-Hill, 2000. [6] Report BIO, 2004.

Industrijski sektor u nacionalnoj strategiji Srbije za pristupanje SCG EU

142

Prof. Dr. Vojin Grković105

INDUSTRIJSKI SEKTOR U NACIONALNOJ STRATEGIJI SRBIJE ZA PRISTUPANJE SRBIJE I CRNE GORE EVROPSKOJ UNIJI

Apstrakt: U radu je dat prikaz postojećeg stanja u industriji Srbije i Crne Gore kroz kretanja industrijske proizvodnje, izvoza i uvoza. Dato je viđenje glavnih strateških pravaca, kako globalnih za zemlju u celini, tako i sektorskih za industriju posebno. Usvojena je konkurentnost kao ciljni indikator čije se promene žele ostvariti. Data je ocena rizika i uticaja predviđenih promena na nivo konkurencije, za nekoliko oblasti hemijske industrije. Posebno su analizirani limitirajući (interni) faktori. Dat je i predlog mogućih mera, a sažeto je prikazan i novi pristup standardizaciji u Evropskoj uniji. Na kraju je dat pregled potrebnih aktivnosti u oblasti infrastrukture kvaliteta u procesu pristupanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji. Ključne reči: Pristupanje Evropskoj uniji, Industrija

INDUSTRIAL SECTOR IN SERBIAN NATIONALNAL STRATEGY FOR ASSOCIATION OF SERBIA I CRNA GORA AND

EUROPEN UNION Abstract: In the paper is described present state in industry of Serbia i Crna Gora through industrial production export and import. A view of main strategic directions for the country, as well as for industrial sector is presented. The concurrence is accepted as the main goal indicator. The risk estimate, as well as the influence of the foreseen changes on concurrence for several fields of chemical industry is also presented. The internal limiting factors are analyzed. The proposal of possible measures is given. The New Approach to standardization in EU is presented too. Finally is presented an overview of necessary activities in the field of quality infrastructure in the process of association of Srbia i Crna Gora and European Union. Key words: Association with European Union, Industry 105 Prof. Dr. Vojin Grković, Fakultet tehničkih nauka, 21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 6, tel.: 021 459981, [email protected]


143

1. Uvod

Ulazak Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju predstavlja realnu mogućnost za rešavanje ključnih razvojnih problema kako državne zajednice u celini tako i pojedinih sektora u njoj. S druge strane taj ulazak uslovljava realizaciju precizno definisanih aktivnosti, ali istovremno indukuje određene probleme koje treba rešiti i teškoće koje treba savladati, blagovremeno, na najbolji mogući način i uz minimalne troškove.

U brojnim studijama i analizama, urađenim kod nas, bili su razmatrani razni aspekti ulaska Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju. U ovom radu biće prikazani glavni rezultati nekih od tih analiza vezani, pre svega, za probleme industrije u procesu pridruživanja SCG EU.

2. Postojeće stanje Prerađivačka industrija ima relativno visoko učešće u bruto domaćem proizvodu – oko 33%, što je istovremeno i najveće pojedinačno učešće jedne grane. Sa proizvodnjom električne energije, gasa i vode i sa vađenjem ruda i kamena to učešće iznosi oko 37-38%. Ovo praktično znači da rastu društvenog bruto proizvoda Srbije najviše doprinosi rast njene industrijske proizvodnje. Industrija je izgubila veliki deo svoga tržišta raspadom Jugoslavije i dejstvom ekonomskih sankcija. Prebrzom liberalizacijom uvoza industrija je izgubila i značajan deo domaćeg tržišta. Fizički obim industrijske proizvodnje nalazi se na veoma niskom nivou već duži niz godina. Posmatrano za industriju ukupno, posle najnižeg nivoa iz ratne 1999. godine i početnog oporavka u 2000, proizvodnja praktično stagnira na obimu nešto nižem od onog iz 2000 i iznosi svega oko 44% proizvodnje iz 1990. godine [1]. Ovakvo stanje reprodukuje niz nepovoljnih efekata, na ukupni nivo troškova, akumulativnu i reproduktivnu sposobnost industrije, na društveni bruto proizvod per kapita, zaposlenost i drugo. Pokrivenost uvoza izvozom, ukupno za zemlju, opada tokom dugog niza godina. U 2002. i 2003. godini pokrivenost uvoza izvozom je opala na oko 36, odnosno 34,5% [1]. Industrija, i u okviru nje prerađivačka industrija, imaju dominantno učešće kako u ukupnom izvozu, tako i u ukupnom uvozu. Struktura vrednosti izvoza i uvoza prerađivačke industrije po podsektorima za 2002. i 2003. godinu data je na slici 1, prema [1]. Drastičan pad industrijske proizvodnje, izvoza, odnosno pokrivenosti uvoza izvozom (u odnosu na 1990 godinu) ukazuje da je stanje industrije značajno poremećeno promenom eksternih uslova, dakle ono nije redovno, pa rezultati dobijeni u jednom vremenskom preseku u poremećenom stanju ne moraju odgovarati stvarnim mogućnostima. U prilog ovoj tezi idu i velike razlike između pojedinih podsektora u izvozu i uvozu, odnosno u pokrivenosti izvoza i uvoza na primer ostvarene u dve uzastopne godine 2002. i 2003.


144

36.1

1.9

42.4

12.2

34.5

1.4

40.2

17.9

0

5

10

15

20

25

30

35

40

45

INDUSTRIJA UKUPNO Vađenje ruda i kamena Prerađivačka industrija Proizvodnja el. enargije gasa ivode

PO

KRIV

EN

OS

T U

VO

ZA IZ

VO

ZOM

(%)

2002 2003

Slika 1. Pokrivenost izvoza uvozom za industriju, prema [1] Finansijsko stanje industrijskih privrednih subjekata je krajnje teško – ogroman nedostatak obrtnog i investicionog kapitala i visoka zaduženost. S druge strane, kamate na kredite, dostupne našoj industriji, su znatno više od kamata na kredite, dostupne konkurenciji u inostranstvu. Činjenica je da naša industrija ima nedopustivo nisku konkurentnost i da, osim izvesnog broja izuzetaka, nije u stanju da se nosi sa konkurentima iz sveta. I pored srazmerno visokih investicija u toku 80-tih, danas industrija raspolaže praktično samo tradicionalnim tehnologijama, prethodne i starijih generacija i to najvećim delom stranog porekla. U industriji postoji ozbiljan nedostatak stručnog kadra. Kvalitetni kadrovi za pojedine poslove su deficitarni (na primer, za kreativne upravljačke poslove), a za druge poslove mnogi kvalitetni kadrovi su, zbog neadekvatnih uslova, napustili industriju, a ne retko i zemlju.

3. Strateški pravci (interni zahtevi) Strateški interesi Srbije u ukupnom razvojnom pogledu, pa i u pogledu priključivanja EU, su složeni: ekonomski (povećanje obima i efikasnosti privređivanja), socijalni (povećanje zapošljavanja i smanjenje siromaštva), ekološki (obezbeđenje održivog razvoja) i, naravno, politički. Konkurentnost može vrlo zgodno da bude upotrebljen za kvantifikovanje pojedinih razvojnih opcija. Konkurentnost može biti posmatrana na nivou pojedinačnog preduzeća, sektora industrije ili čitave industrije, odnosno ukupne privrede. Podizanje ukupne konkurentnosti industrijskih privrednih subjekata treba


145

postaviti kao primaran strateški zadatak. To je, međutim, jako kompleksan zadatak, jer podrazumeva paralelno podizanje njihove cenovne, tehnološke i preduzetničke konkurentnosti. Aktivnosti potrebne za podizanje konkurentnosti možemo podeliti u nekoliko prirodnih faza, odnosno na nekoliko prirodnih domena [2]. Proces privatizacije treba nastaviti. Pri tome, pre same privatizacije treba, gde god je to moguće, podići vrednost fabrike odnosno industrijskog subjekta. Sredstva koja se za to moraju uložiti mogu biti višestruko vraćena prilikom prodaje, odnosno privatizacije posmatranog industrijskog subjekta. Za to nam na raspolaganju stoje određene tehnike, pre svega poslovna revitalizacija industrijskih sistema [3]. Velika preduzeća u državnoj svojini (na primer, iz automobilske, metalne i hemijske industrije), treba što pre, ne čekajući pojavu strateškog partnera, restrukturirati, odnosno pristupiti njihovoj poslovnoj revitalizaciji. Ta preduzeća, naime objektivno predstavljaju ozbiljnog potencijalnog kupca proizvoda i korisnika usluga domaćih privrednih subjekata, malih i srednji preduzeća, što povećava krajne efekte. U sledećoj fazi, u mnogim oblastima industrije jedan od važnih koraka može biti reinženjering proizvodnih tehnologija i investiranje u nadgradnju postojećih tehnologija na bazi najpovoljnijeg cost/benefit odnosa. Blagovremeno treba povećati konkurentnost javnih infrastrukturnih preduzeća iz oblasti elektroprivrede, naftne i gasne privrede i transporta, kako sadašnja nekonkurentnost tih preduzeća ne bi postala faktor usporavanja podizanja konkurentnosti industrijskih preduzeća koja od njih zavise, odnosno industrije u celini. Za ovaj posao su primarni postojanje vizije, poslovnog koncepta i menadžerskih tehnika kod rukovodećih struktura tih preduzeća. U tom slučaju, raspoloživa sredstva samo određuju dinamiku i, eventualno, redosled pojedinih aktivnosti. Sledeća važna faza je osvajanje novih proizvodnih tehnologija. Direktne strane investicije imaju izuzetan značaj, za početak, karakter i trajanje ove faze. Za strane investicije je, međutim, potrebno da budu prethodno ispunjeni određeni uslovi. U ekonomskoj i preduzetničkoj sferi ti uslovi se ispoljavaju kroz postojanje odgovarajućih infrastruktura i to: saobraćajne, energetske, infrastrukture novčanih tokova, zatim, iformacione (uključujući i informacione tehnologije) i infrastrukture kvaliteta. Na žalost, sadašnje stanje ovih infrastruktura u celini, i svake od njih pojedinačno, nije primamljivo za starne investitore. Istraživanje i razvoj, kao kreativna, sistemska i sistematična aktivnost direktno pomaže osvajanje novih tehnologija i doprinosi podizanju kako tehnološke, tako i ukupne, na znanju zasnovane, konkurentnosti industrije. Osim toga, istraživanje i razvoj predstavlja područje značajnog zapošljavanja visoko obrazovane radne snage i tako doprinosi, ne samo smanjenju nezaposlenosti u ovoj kategoriji radne snage, već i funkcionisanju naše mreže visikoškolskih ustanova na nivou koji prihvata EU. Povišenje ukupne konkurentnosti, kao jednog složenog indikatora, kompleksno utiče na povećanje izvozne sposobnosti industrije, o čemu svedoči i iskustvo razvijenih zemalja. Ono omogućava veći obim i povoljniju strukturu izvoza, sa većom zastupljenošću proizvoda višeg stepena obrade i usluga. Istovremeno, drugi efekat povećanja konkurentnosti industrije jeste smanjenje uvozne zavisnosti.


146

Povišenje ukupne konkurentnosti industrije, ne znači automatski i povišenje konkurentnosti svakog pojedinačnog subjekta. Država mora što spremnije dočekati situaciju kada pojedini industrijski subjekti, zbog nemogućnosti da odgovore zahtevima za povećanje konkurentnosti, jednostavno prestanu da postoje i da sistemskim merama, u što vćem stepenu amortizuje «udare» koji će pri tome nastati. Situaciju značajno olakšava činjenica da će drugi subjekti u međuvremenu povećati svoju konkurentnost, utoliko više ukoliko je broj takvih subjekata i obim povećanja njihove konkurentnosti veći. Međutim, prestanak postojanja pojedinih subjekata mora da bude rezultat delovanja isključivo tržišnih, odnosno ekonomskih (a ne političkih) faktora. Ukupna infrastruktura kvaliteta u državi mora da bude podignuta do nivoa infrastrukture kvaliteta u zemljama EU. To će doprineti podizanju konkurentnosti domaćih privrednih subjekata, olakšati izvoz naših proizvoda u zemlje EU i omogućiti odgovarajuću, dozvoljenu, zaštitu domaćeg tržišta. Pri tome, privredni subjekti treba što pre da prihvate i implementiraju direktive «Novog pristupa» EU i CE znak kao svojevrsan «pasoš» robe za prelazak preko granica zemalja EU bez ikakvih drugih tehničkih ograničenja.

4. Rizici i uticaj na konkurentnost

Posbno su rađeni: ocena rizika i analiza efekata pristupanja SCG EU na nivo konkurencije i na malu privredu, za nekoliko oblasti hemijske industrije i to: farmaceutsku industriju, industriju sredstava za pranje i kozmetiku i industriju hemikalija za poljoprivredu. Ocene i analize su rađene za različite scenarije pridruživanja [4,5]. Za farmaceutsku industriju analiza rizika je pokazala da, nakon ulaska SCG u EU, posle početne borbe za tržište obaranjem cena lekova, postoji rizik, u uslovima ostvarene dominacije stranih proizvođača, značajnog porasta cena lekova i ukupnih troškova lečenja. U tom slučaju stvorio bi se veliki jaz između potreba i platežne sposobnosti stanovništva, s jedne strane, i cene lekova, koja će u tom slučaju biti na nivou prosečne platežne sposobnosti građana EU i van domašaja domaćih potrošača, sa druge. Ovakva situacija je utoliko verovatnija ukoliko domaća industrija u slabijem stanju i nespremna za konkurenciju dočeka ulazak SCG u EU. U predviđenim promenama (liberalizacija i otvaranje tržišta) malim proizvođačima lekova biće teško da izdrže konkurenciju. Dugoročno, najveći efekti (pozitivni ili negativni, zavisno od opcije koja će biti realizovana) ostvaruju se kod korisnika lekova i Fonda zdravstvenog osiguranja, odnosno u sferi zdravstvene zaštite građana. Sproveden test konkurencije pokazuje da postoji rizik da će promena dovesti do značajnih efekata na konkurenciju, pa se zahteva detaljno ocenjivanje. U ovom trenutku, nedostaju izvesne značajne informacije za detaljnu analizu (na primer, obaveze u pogledu registracije lekova posle ulaska SCG u EU, i drugo).


147

Za industriju sredstava za pranje i kozmetiku, postoji rizik da već u periodu do ulaska, a pogotovo posle ulaska SCG u EU, dođe do drastičnog smanjenja proizvodnje i prestanka rada većine firmi iz ove oblasti. Ovaj rizik, međutim, nije toliko vezan za razmatrane promene koliko za ukpno sadašnje stanje ekonomije u ovoj oblasti. Šanse za preživljavanje malih proizvođača u industriji sredstava za pranje i kozmetiku su minimalne, pre svega zbog njihove male ukupne konkurentnosti. Sproveden test konkurencije pokazuje da postoji rizik da će promena dovesti do značajnih efekata na konkurenciju. Potrebno je detaljno ocenjivanje konkurencije, ali i dopunski podaci za njeno sprovođenje. U slučaju pojave monopola, potrebna je primena antimonopolskog zakonodavstva. Glavni značaj i svrha industrije hemikalija za poljoprivredu jeste zadovoljavanje potreba poljoprivrede, sa kojom ona čini jedinstveni proizvodni lanac. Izostanak blagovremenog aktiviranja postojećih industrijskih kapaciteta za proizvodnju mineralnih đubriva na duži rok smanjuje mogućnosti proizvodnje bilansnih količina hrane. Trenutno, glavni otpori za aktiviranje ove industrije potiču iz pojedinih segmenata «uvozničkog lobija». Mogući su ozbiljni negativni efekti na malu privredu u proizvodnom lancu poljoprivreda – industrija, u slučaju da se ne ispune uslovi postizanja efikasnosti proizvodnje i odgovarajuća i blagovremena ponuda mineralnih đubriva po pristupačnim cenama. Sproveden je test konkurencije u dve varijante: 1) ukupno za mineralna đubriva i 2) samo za NPK (Natrijum, Fosfor Kalijum) đubriva. Test u oba slučaja pokazuje da promena verovatno neće uticati na pogoršanje uslova konkurencije u posmatranoj oblasti.

5. Limitirajući faktori (interni)

Postoje brojni limitirajući faktori za željeni brži i kvalitetniji razvoj. Na žalost, jedan od prvih ograničavajućih faktora u industrijskim privrednim subjektima jeste nedostatak znanja, pre svega iz preduzetničkih tehnika, finansijskog inženjeringa i marketinga, ali i tehničko-tehnološkog znanja. Deo nedostajućeg znanja može se obezbediti prijemom novih ljudi iz zemlje, doškolovavanjem već zaposlenih, realizacijom novih poslova (poslovna revitalizacija, reinženjering proizvodnih tehnologija) i povratkom (pa čak i uvozom) stručnjaka iz inostranstva. Drugi limitirajući faktor je raspoloživi kapital za finansiranje potrebnih promena, kao i uslovi pod kojima domaći industriski privedni subjekti do njega mogu da dođu. Ova situacija je sinergetski pojačana neizgrađenošću infrastrukture tokova novca, tako da ne mala suma, koja se po mnogim procenama nalazi u narodu, nema mogućnost da dopre do potencijalnih korisnika, čak i kada je reč o dugoročno profitabilnim poslovima. Treći limitirajući faktor predstavlja nedograđenost sistema, zakona i propisa, neopremljenost i neefikasan rad institucija. Ovde, pre svega treba istaći sporost sudova


148

u rešavanju «privrednih» predmeta, ali i neizgrađene: infrastrukturu kvaliteta i sistem nadzora tržišta.

6. Moguć program mera

Intervencija države, gde je ona potrebna, mora ići u više pravaca. Država prvo treba da pomogne stvaranje platežne sposobnosti postojeće značajne tražnje industrijskih proizvoda u reprolancu poljoprivrede. Ovaj korak može relativno brzo i efikasno reprodukovati pozitivne efekte. Dalje, država mora «odraditi svoj deo posla» na smanjivanju, odnosno eliminisanju limitirajućih faktora, pre svega nedostatka znanja, novca i kapitala. Konačno, država treba da obezbedi ambijent privređivanja koji će omogućiti da do punog izražaja dođu kreativnost i sposobnost menadžmenta industrijskih subjekata, da ostavi širok prostor za njihovu inicijativu i konkurentsko nadmetanje. Korupciju i privredni kriminal treba što pre značajno suzbiti a, potom, i potpuno eliminisati. To je jedan od imperativnih uslova za ostvarivanje ukupnih promena na bolje. Najverovatnije je, ali i najbrže moguće, podići nivo konkurentnosti u industrijama u kojima je dejstvo limitirajućih faktora – nedostatka znanja, novca i kapitala najmanje. Suštinski značaj ima dinamički pristup podizanju konkurentnosti. Najmanje ulaganja zahtevaju, na preduzetničkom znanju zasnovane, mere za podizanje konkurentnosti koje mogu relativno brzo dati početne rezultate. Dalji rast konkurentnosti moguć je samo uz nove zahvate, pre svega na planu reinženjeringa proizvodnih tehnologija i reprojektovanja opreme. Potom, kada se stvore odgovarajući uslovi može se prići investiranju u nove proizvodne tehnologije. Direktne strane investicije bi ne samo ubrzale ovu fazu podizanja konkurentnosti, već bi, nema sumnje, osigurale i njenu uspešnu realizaciju. Pri tome, jedno isto preduzeće ne mora nužno proći kroz sve ove faze, jer to zavisi pre svega od ekonomskih parametara koji se, u svakom konkretnom slučaju, mogu ostvariti. Ukoliko ne može da pređe u sledeću fazu preduzeće ne može opstati. Stoga država mora da stvori uslove za veću horizontalnu mobilnost radne snage, ne zapostavljajući usklađenost regionalnog razvoja. Konačno, za visoku konkurentnost industrije potrebno je da država obezbedi određene uslove na širem planu. Ovde, pored ostalog, mislimo i na infrastrukturu kvaliteta koja mora biti blagovremeno dovedena na nivo infrastrukture kvaliteta zemalja članica EU, ali i na osposobljavanje i osavremenjavanje sudstva i drugih institucija.

7. Novi pristup standardizaciji u EU (eksterni zahtevi) Uslovi u oblasti slobodnog kretanja roba u Evropi su se suštinski promenili u poslednje dve dekade. Na bazi komunitarnih pravila razvijeni su i primenjeni «Novi


149

pristup» tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji106, donet rezolucijom Evropskog saveta 1985. godine i «Globalni pristup» certifikaciji i testiranju sadržan u Rezoluciji Evropskog saveta iz 1989. godine107. U njoj su sadržana ključna pravila Evropske unije za politiku u oblasti ocene usaglašenosti proizvoda sa suštinskim zahtevima iz direktiva novog pristupa [7]. Možemo reći da «Novi pristup» i «Globalni pristup» predstavljaju dva ključna stuba za podržavanje procesa međunarodne trgovine u pravcu slobodnog kretanja roba.

8. Potrebne aktivnosti u oblasti infrastrukture kvaliteta radi ulaska Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju

Novi pristup uvodi pojam «harmonizovanih standarda». Harmonizovani standardi moraju biti preneti na nacionalni nivo i svi sa njima u sukobu standardi moraju biti povučeni u određenom periodu. U Srbiji se, u ovom pogledu nalazimo praktično na početku. Infrastruktura kvaliteta koju čine, pre svega tehnička zakonska regulativa, institucije i harmonizovane procedure za certifikaciju, akreditaciju i notifikaciju, jako zaostaje za onom u EU, i u ovom trenutku predstavlja jednu od glavnih barijera našem priključenju EU [8]. Osim toga, ukupna funkcija države u ovoj oblasti u Srbiji je podeljena, tako da je donošenje zakona iz sfere infrastrukture kvaliteta na nivou državne zajednice, dok su sprovođenje zakona i nadzor nad tržištem na nivou Republike Srbije. Važeći zakoni o standardizaciji, metrologiji i akreditaciji koncepcijski su zastareli, ne zadovoljavaju sadašnje ni buduće potrebe naše privrede i nisu u skladu sa konceptom Novog i Globalnog pristupa. Isti zaključak važi i za organizaciju institucija infrastrukture kvaliteta. Zahtevi za harmonizaciju u ovoj oblasti u suštini obuhvataju prenošenje koncepta zakonodavstva i odgovarajućih tehnika defenisanih Novim pristupom i Globalnim pristupom u naše zakonodavstvo [9]. U tom smislu treba:

• Doneti nove zakone o: standardizaciji, akreditaciji, metrologiji i tehničkim propisima, (za čije donošenje je nadležna Državna zajednica);

• Uspostaviti potreban sistem nadzora tržišta, uz stvaranje odgovarajuće organizacione strukture;

• Preneti sve direktive novog pristupa u naše zakonodavstvo; • Preneti sve harmonzovane standarde u naše zakonodavstvo;

106 “Novi pristup” vezuje se za Direktivu Evropskog Saveta 98/34/EC, koja predstavlja kodifikaciju Direktive 83/189/EEC i njenih amandmana, i na koju je dat amandman Direktivom 98/48/EC. 107 Globalni pristup vezuje se za Odluku Evropskog Saveta 90/683/EEC, koja je zamenjena i aktuelizovana Odlukom Evropskog Saveta 93/465/EEC.


150

• Modernizovati institucije infrastrukture kvaliteta i prevesti ih od državnih (budžetskih) institucija u institucije koje žive na slobodnom tržištu, odnosno transformisati ih od vlasti koja odlučuje o tome da li jedan proizvod može na tržište ili ne, u kompanije koje opstaju u tržišnoj ekonomiji tako što prodaju svoje usluge industrijskim kompanijama;

• Razviti sistem ocene usaglašenosti; • Kreirati industrijsko okruženje koje prepoznaje CE znak;

Donošenje četiri navedena zakona infrastrukture kvaliteta olakšava naša duga tradicija u standardizaciji i postojanje profesionalnih tela iz većine oblasti infrastrukture kvaliteta. Teškoće sa donošenjem zakona ogledaju se u potrebi novog koncepta tih zakona, neophodnosti eliminisanja sukoba poslovnih interesa, gde on postoji, ali i u potrebi da ti zakoni budu što pre doneti kako bi mogao da bude nastavljen ukupan proces harmonizacije. Potrebno je razviti savremeni i u skladu sa zahtevima EU, sistem ocene usaglašenosti koji obuhvata metrologiju i kalibraciju, laboratorije za ispitivanje, certifikaciona, inspekciona i akreditaciona tela. Taj sistem treba da omogući međusobno upoređivanje u zemljama članicama i na nivou EU. On mora biti u skladu sa ECAP (European Conformity Assessment Protocols). Prema Ustavnoj povelji, ukupna funkcija države u oblasti tehničkog zakonodavstva i kvaliteta je podeljena, tako da je donošenje zakona i organizacija institucija iz oblasti infrastrukture kvaliteta na nivou državne zajednice, dok su implementacija zakona i nadzor nad tržištem na nivou Republike Srbije. Iz prethodnog proizilazi da Srbija u sklopu organa uprave mora imati odgovarajuću administraciju koja će obezbediti da potrebe privrede budu što bolje zadovoljene. Ovo, dalje, uslovljava i preraspodelu poslova u samoj Vladi. Činjenica da je, prema Novom pristupu, proizvođač proizvoda jedini odgovoran za ispunjavanje suštinskih zahteva iz odgovarajuće direktive, upućuje kao mnogo bolje rešenje, da problematika iz oblasti kvaliteta u Vladi Srbije bude izmeštena iz Ministarstva za nauku i životnu sredinu u Ministarstvo za privredu, odnosno u meri u kojoj je to optimalno, i u druga ministarstva, na primer u ministarstvo energetike i građevina (sada Ministarstvo za kapitalne investicije) i, eventualno, neka druga ministarstva. Vlada Srbije treba da pomogne industriji, odnosno privredi u celini, da veliki posao prihvatanja direktiva novog pristupa, harmonizovanih standarda, procedura za ocenu usaglašenosti i obezbeđenja CE znaka za svoje proizvode, bude obavljen u što kraćem vremenu i sa što nižim ukupnim troškovima. Industrijska preduzeća u Srbiji sticanjem prava da na svoje proizvode stave CE znak, stvaraju uslove za plasman svojih proizvoda na unutrašnje tržište EU, bez ikakve naknadne provere niti ceretifikacije, dakle za najkraće vreme i uz minimalne troškove. Tako naša


151

industrijska preduzeća mogu značajno da poboljšaju sopstvenu konkurentnost i da stvore uslove da održe razvojni korak sa konkurencijom. Realizacija svih pomenutih aktivnosti ima ključni značaj za zaštitu domaćeg tržišta i domaće privrede od nelojalne konkurencije iz inostranstva, i prevenciju uvoza proizvoda manjeg kvaliteta, odnosno manje sigurnih proizvoda i proizvoda koji su štetni za zdravlje ljudi i za njihovu okolinu.

Literatura [1] Podaci Saveznog zavoda za statistiku, Beograd, 2003. [2] Grković V.: Industrija, u: Nacionalna strategija srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2005. [3] Grković V.: Poslovna revitalizacija industrijskih sistema – sredstvo aktiviranja jugoslovenskih industrijskih resursa, Tehnologija, kultura i razvoj, Palić, 2002. [4] Grković V.: Ocena efekata u procesu stabilizacije i pridruživanja EU – Hemijska industrija, u: Ocena efekata u procesu stabilizacije i pridruživanja EU, urednik: Jovičić M., SCEPP, Beograd, 2004. [5] Grković V.: Analiza efekata pridruživanja EU – Hemijska industrija, u: Analiza efekata pridruživanja EU, Sektorski pristup, redaktor: Jovičić M., SCEPP i Ekonomski Fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2003. [6] Strategija privrednog razvoja Srbije do 2010., Knjiga I, Vlada Republike Srbije, Ministrastvo za nauku, tehnologiju i razvoj, Beograd, 2002. [7] Guide to the Implementation of Directives Based on the New Approach and the Global Approach, European Commission, European Communities, 2000. [8] Sejersen I.: Aligning SCG Quality Infrastructure to the European Open Market, SCG-Kvalitet na JUSK Konvenciji, Beograd, Centar Sava, 2004. [9] Sejersen I. and Grković V.: Strengthening Quality Management, Capabilities and Infrastructure in Serbia and Crna Gora, VIII Savetovanje s međunarodnim učešćem: «Razvoj i realizacija nacionalne strategije unapređenja kvaliteta», Sokobanja, 2004.

[10]Presern S.: Opportunities on the European market and how to get there, SCG-Kvalitet na JUSK Konvenciji, Beograd, Centar “Sava”, Jun 2004.

[11]Grković V. and Sjersen I.: New Challenges in Applying New Approach in Aligning SCG Quality Infrastructure with EU, 12. Savetovanje s međunarodnim učešćem: «Upravljanje rizicima, preventiva i osiguranje u energetici», Centar “Sava”, Beograd, novembar 2004., Zbornik radova.

Doprinosi informaciono-komunikacionih tehnologija razvoju i primeni inovacija _____________________________________________________________________

152

Nikola Marković108

DOPRINOSI INFORMACIONO-KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA RAZVOJU I PRIMENI INOVACIJA

Apstrakt: Savremene informacione i komunikacione tehnologije (IKT) otvaraju široke mogućnosti za razvoj i primene inovacija u poslovanju i svakodnevnom životu građana. U ovom radu su analizirane pojedine domaće inovacije na bazi primena IKT u: razvoju i proizvodnji pojedinih uređaja, e- bankarstvu, e-trgovini i korišćenju Interneta u upravi. Dosadašnja istraživanja pokazuju da se u veoma malom broju slučajeva uspešno koriste IKT kao infrastruktura za inovacije. U velikom delu privrede i društvenih službi nedovoljno se poznaju i koriste potencijali IKT za razvoj i primenu inovacija. Zato je neophodno sagledati uzroke i potrebne mere za širenje primena IKT u razvoju i korišćenju inovacija.

Ključne reči: inovacija, informaciono-komunikacione tehnologije(IKT), Internet, e-bankarstvo, e-trgovina, e-uprava, potrebne mere

CONTRIBUTION OF ICT TO DEVELOPMENT AND APPLICATION OF INNOVATION

Abstract: Modern information and communication technology (ICT) opened

a number of possibilities for development and application of innovation in business and every day life. This paper shall present an analysis of a few domestic innovations based on ICT application in: development and production of some devices, e-banking, e-trade, and use of Internet in governance. Research up to now show that ICT has been successfully used in a rather small number of cases as infrastructure for innovation. That is why it would be very important to consider the cause of that as well as the measures necessary to spread the use of ICT in development and application of innovation.

Key words: innovation, information and communication technology (ICT), Internet, e-banking, e-trade, e-governance, necessary measures

108 Društvo za informatiku Srbije , [email protected]


153

1. Pojmovi inovacija i informacione i komunikacione tehnologije

U Maloj Prosvetinoj enciklopediji{1} pojam invencija je definisan kao „iznalaženje, sposobnost pronalaženja i dosetljivost“ a pojam inovirati označen je kao „uvoditi nešto novo, uvoditi novotarije“. U ”Vikipediji“{2} se inovacija definiše kao „izum, nova ideja, novi proizvodni ili tehnološki postupak“. U ovom radu pod pojmom inovacija podrazumeva se pronalaženje nečeg novog.

Informacione i komunikacione tehnologije(IKT) obuhvataju računarsku i komunikacionu opremu i softver. IKT prolaze kroz stalni razvoj pa su zato posebno pogodne i podsticajne za inovacije u mnogim delatnostima i upravljanje s tehnološkim inovacijama.

Predmet ovog rada je ispitivanje uticaja i doprinosa IKT u razvoju inovacija i inovativnosti

2. Kako IKT doprinose inovativnosti?

Primene IKT omogućuju inovacije tako što se koriste za :

• prikupljanje, obradu, memorisanje i dostavljanje podataka tokom generisanja, razvoja i realizacije inovacije,

• pribavljanje naučno-tehnoloških informacija iz odgovarajućih baza podataka(naučne informacije, patenti, standardi i sl. ),

• stvaranje infrastrukture za razvoj i primenu inovacije i fizičku realizaciju inovacije i sl.

U okviru IKT posebno se ističe uloga Interneta koji u razvoju i primeni inovacija omogućuje: • informisanja preko Interneta • pronalaženje i efikasnu komunikaciju sa poslovnim partnerima, • prenošenje celog ili dela poslovanja na servise Interneta, • predstavljanje i primenu inovacije na Internetu i dr.

Imajući u vidu sve potencijale koje IKT pružaju, može se konstatovati da su one u savremenim uslovima postale ključni činilac za razvoj i primene inovativnosti.

3. Trendovi u razvoju inovacija i inovativnosti posredstvom IKT

Svako društvo u savremenom svetu nastoji da ima što više inovacija i da

postane i ostane inovativno društvo u kome se razvoj i funkcionisanje društva pre svega zasnivaju na inovacijama i znanju. Moć države se danas meri po sposobnosti da stvara i primenjuje inovacije. U 21 veku inovacije i znanje su pokretači privrednog rasta i konkurentnosti i dominantni faktor razvoja međunarodnih trgovinskih odnosa.

Novi, proizvodi i usluge u najvećem broju slučajeva nastaju na osnovu primene IKT u njihovom razvoju ili čak neposrednom implementacijom IKT.


154

Računari pružaju pogodan ambijent za konstruisanje, testiranje i neposrednu implementaciju mnogih inovacija.

Primene IKT u privrednim delatnostima mogu da obezbede da se: poslovi obavljaju na novi i efikasniji i ekonomičniji način, poboljšaju performanse postojećih i stvore novi proizvodi i uređaji. Isto tako, primene IKT u društvenim službama stvara uslove za reinženjering procedura i time inovaciju načina obavljanja usluga u ovim službama.

Pod uticajem razvoja u oblasti IKT, unapređen je veliki broj postojećih i stvoreno mnogo novih proizvoda i uređaja bez kojih je nezamisliv život u savremenim uslovima. Naprimer, novi proizvodi su: razne vrste računara(desk top računari, laptop, ručni računar...), digitalni fotoaparat, „playstation“, CD player, DVD, skener, mobilni telefon i dr. IKT se ugrađuju i primenjuju za poboljšavanje performansi mnogih proizvoda kao što su industrijske mašine, automobili, kućna elektronika, bela tehnika, medicinski uređaji, ratna tehnika i dr. Razvijene su i mnogobrojne nove usluge kao što su : elektronska pošta, veb prezentacija, rad na daljinu, e-plaćanje, e-uprava, telemedecina i dr.

4. Razvoj inovativnosti u Srbiji

Razvoj inovativnosti u Srbiji ne prati trendove u svetu i vidno zaostaje u

pogledu: razvoja novih proizvoda i usluga, inoviranja postojećih uređaja, prijava i primena patenata i sl. Inovativni potencijali IKT se nedovoljno poznaju a retki ostvareni efekti se malo uvažavaju. Nedovoljno se koriste domaći inovativni potencijali iako ima vrlo značajnih primera uspešnih primena IKT u razvoju i primeni inovacija.

Malo je domaćih patenata kao vida inovacije. Sposobnost da se stvori i primenjuje što više patenata je jedna od karakteristika inovativnog društva. Broj prijavljenih i priznatih patenata je jedan od osnovnih pokazatelja inovativnosti u nekoj zemlji. Najveći broj patenata imaju najrazvijenije zemlje(SAD, Velika Britanija, Nemačka itd. Srbija i Crna Gora imaju malo prijava patenata i nalaze se tek na 24-tom mestu u Evropi. Prema podacima Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije i Crne Gore www. yupat. sv. gov. yu {3} vidi se, da u našoj zemlji opada broj prijavljenih patenata.

1994 godine prijavljeno 574 patenata; 1995 godine prijavljeno 584 patenata; 1996 godine prijavljeno 477 patenata; 2000 godine prijavljeno 324 patenata; 2001 godine prijavljeno 362 patenata; 2002 godine prijavljeno 359 patenata; 2003 godine prijavljeno 381 patenata. U poslednje 4 godine prijavljuje se manje patenata nego u predhodnoj

deceniji. U 2003-oj godini od ukupno 381 prijavljenih patenta iz preduzeća je poteklo 28, iz instituta 6 i od pojedinaca 347 prijava patenata. U svetu je sasvim

http://www.yupat.sv.gov.yu/


155

drugi redosled, jer najveći broj patenata prijavljuju preduzeća i instituti. Takođe, pažnju treba da zasluži podatak, da je od 381 podnetih prijava patenata samo 86 prijava priznato kao patent. Očigledno je, da treba podsticati i afirmisati stvaraoce patenata ali i ispitati uzroke opadanja broja prijava i posebno malog broja prijava iz instituta i preduzeća.

Pozitivniji odnos prema inovativnosti najavila je akcija „Najbolja inovacija 2005” www. inovacija. org {4} a koju su pokrenuli Ministarstva za nauku i životnu sredinu, Privredna komora Srbije i Univerzitet u Novom Sadu. Akcija najbolja inovacija 2005 je još uvek u toku ali se neki pozitivni efekti već vide, jer je prijavljeno 900 takmičara sa 346 ideja. Tokom cele akcije učesnici su bili u prilici da razvijaju svoju inovaciju, da se osposobljavaju za njenu primenu i sl.

5. Inovacije u razvoju domaćih IKT uređaja

Za potrebe ovog rada su istraženi i analizirani neke uspešne domaće primene IKT u razvoju i primeni inovacija.

U Srbiji i Crnoj Gori postoji na desetine firmi koje razvijaju i proizvode pojedine IKT uređaje. Reč je o uređajima koji imaju domaći razvoj i proizvodnju ili u koje su unete pojedine inovacije. Tako naprimer, kompanija INFORMATIKA iz Beograda je razvila i proizvela industrijski računar MICRO BLUE.

5. 1. Domaći IKT proizvodi MICRO BLUE-INFORMATIKA, Beograd Inovacija:

-nova generacija industrijskih računara domaće proizvodnje, -prilagođenost teškim ambijentalnim uslovima( od -40 do +85 C), -univerzalno plastično kućište projektovano je tako da se sklapa bez i jednog metalnog dela i tako olakšava montaža uređaja na objektu, -male dimenzije(60x100x68 mm) i velike gustine pakovanja(16 ulaza-izlaza po modulu), -poboljšane komunikacione mogućnosti sl. ,

Efekti: MICRO BLUE omogućuje efikasno automatsko upravljanje i nadzor u tehničkim sistemima. Reference:"Beogradska arena","Potisje" iz Kanjiže, "Termoelektrana Drmno“, "Belšina" u Belorusiji, "KAMAZ" i dr, Pored industrijskog računara MICRO BLUE, postoji i niz drugih domaćih proizvoda u kojima su na inventivan način primenjene IKT. Takvi proizvodi su: računari (ComTrade Group), telefonske centrale (Pupin–Telekom), radio modem (DECODE), registar kase sa fiskalnom memorijom (Ei-Niš, Galeb grupa, General Ekonomik..), numerički upravljane mašine(ILR), GPRS (General Ekonomik), UPS(General Ekonomik), kontroleri(ED) i dr.

http://www.inovacija.org/


156

5. 2. Doprinos organizacije pronalazača Pojedini inovatori se okupljaju u organizacijima pronalazača. Savez pronalazača Beograda pored redovnog organizovanja izložbi pronalazaka ima na sajtu www. invent. org. yu {5} i bazu podataka o pronalascima koja obuhvata 33 pronalaska i među njima se nalaze i 6 iz oblasti elektrotehnike. Kao ilustracija ostvarene inovacije mogu se pomenuti sledeća 2 pronalska: „Kućište za zaštitu personalnog računara“ je patentirao Miroslav Jevtić iz Beograda. Ovaj uređaj pruža sveobuhvatnu zaštitu monitora i svih komponenti od krađe, fizičkih oštećenja, udara, potresa, vibracija, izlivanja tečnosti, prašine i neovlašćenog pristupa, štetnog uticaja spoljnjeg elektromagnetskog zračenja, neželjenog emitovanja elektromagnetskih talasa i naglih promena temperature. Patent nosi oznaku 819/02. Alarmni uređaj IVA MR-20 je patentirao Mitanovski Rade. Uređaj preko mobilnog telefona obaveštava vlasnika automobila da je u toku pokušaj nasilnog otvaranja njegovog automobila. Alarmni uređaj IVA MR-20 radi tako što se u memoriju ukuca odgovarajući kod i pod imenom „auto“ vlasnik u roku od 12 sekundi dobija obaveštenje o uključivanju alarma. Pored prikazanih, postoje i mnogi drugi primeri uspešnih primena IKT u razvoju i stvaranju novog proizvoda

6. Primene IKT u razvoju inovativnih rešenja za uslužne delatnosti Uspešne primene IKT u razvoju inovativnih rešenja za uslužne delatnosti

mogu da ilustruju: e- bankarstvo, e- trgovina, primena Interneta u upravi i sl. Izneti primeri su prikazani navođenjem: sadržaja inovacije, ostvarenih efekata i referenci. E-bankarstvo:e-plaćanje i e-bank za građane Inovacija

-obavljanje svih finansijskih poslova preko veb sajta Efekti: -uvid u stanje i promet na tekućem računu, -plaćenje na unapred definisane račune ili bilo koji račun, -čuvanje često korišćenih naloga u imeniku naloga. . . . -ne postoji vremensko i prostorno ograničenje za usluživanje, -smanjeni troškovi transakcija. . . Reference:Komercijalna banka, Delta banka, Poštanska štedionica, JUBANKA, Nacionalna štedionica, Centrobanka. . . .


157

Slika 1:sajt www. kombank. com Yumobil BANK-Beograd Inovacija:

-informisanje o stanje na tekućem računu preko SMS poruke Efekti:

-provera stanja na računu u bilo koje vreme i sa bilo kog mesta putem SMS poruke

-obaveštavanje o stanju na računu u vreme koje korisnik odredi Referenca:JUBANKA E-trgovina: Inovacija:

on line prodavnica, novi distribucioni kanal, razgledanje, ugovaranje, kupovina i plaćanje robe i usluga preko Interneta

Efekti: -širenje tržišta, -radno vreme 24x7 -uštede i porast konkurentnosti, -kupovine sa posla, od kuće,

http://www.kombank.com/


158

-plaćanje gotovinom, čekom, on line karticom i žiralno, Reference: www. maxi. co. yu ; www. plato. co. yu; www. pakom. co. yu;

www. yu4zou. com; www. hemofarm. co. yu ……. . Bilet servis na Internetu-Beograd Inovacija:

Prodaja karata preko Interneta(pozorište, koncerti, utakmice. . . ) Efekti: -informisanje o svim kulturnim i sportskim događajima -rezervacija i kupovina ulaznica iz stana, sa posla i sl.

-ocene predstava, dobijanje popusta i sl. Referenca:Bilet servis Beograd E-uprava:podnošenje zahteva preko Interneta Inovacija:

Preko Interneta se podnose zahtevi za izdavanje izvoda iz MKR, MKV i MKU i uverenja o državljanstvu,

Efekati: -Informisanje o potrebnim podnescima preko Interneta, -Podnošenje zahteva preko interneta i praćenje predmeta, -Dobijanje izvoda ili uverenja bez dolaska u opštinu. . . . . Reference:opštine Čukarica, Zvezdara,Palilula, N. Beograd. . . . . . . . Slika 2: Sajt opštine www. novibeograd. org. yu

http://www.maxi.co.yu/

http://www.plato.co.yu/

http://www.pakom.co.yu/

http://www.yu4zou.com/

http://www.hemofarm.co.yu/

http://www.novibeograd.org.yu/


159

IKT u prikazanim primerima omogućavaju inovacije koje se ogledaju u: brzom pristupu do potrebnih informacija, podnošenju molbe ili zahteva da se dobije izvod iz matične knjige, naručivanju i plaćanju karata za pozorište, koncerte i sportske događaje, razgledanju robe u samouslugama i virtualnim prodavnicama, naručivanju i plaćanju roba ili usluga i sl. Očekuje se, da će razvoj e-uprave i potreba da se smanjuju troškovi i poveća konfor pružanja usluga uticati na ubrzani razvoj i primene inovacija koje pružaju IKT.

7. Analiza ostvarenih efekata primene IKT

Analiza predstavljenih primera primene IKT u razvoju i primeni inovacija pokazuje, da su zavisno od toga da li je pitanju proizvod ili usluga ostvaruju sledeći korisni efekti: • razvoj i proizvodnja novog proizvoda ili usluge, • ponuda novog proizvoda ili usluge, • angažovanje domaćih eksperata i otvaranje novih radnih mesta, • stalno unapređivanje nivoa poznavanja potencijala najnovijih IKT, • stalni razvoj sposobnosti za kreativne primene IKT u razvoju novih proizvoda i

usluga, • tehnološko unapređivanje proizvoda i uvođenje novih funkcija, • optimizacija (reinženjering) procedura za pružanje usluge, • porast produktivnosti, ekonomičnosti i efikasnosti pri korišćenju inoviranog

proizvoda ili usluge, • unapređivanje kvaliteta proizvoda i pružanja usluga, • razvoj delatnosti i širenje tržišta, • veća dostupnost usluga jer se one mogu naručiti, platiti od kuće ili sa posla i to

tokom svih 24 časova i svih 7 dana u nedelji, • porast konkurentnosti prozvođača i davaoca usluge, • porast zadovoljstva korisnika i dr. Svi ostvareni efekti su dragoceni i predstavljau kvalitetan doprinos društvenom i ekonomskom razvoju i posebno cilizacijskom pomaku u porastu kulture rada i života. Očekuje se, da će dalja neminovna i sve intenzivnija informatizacija u privredi i društvu i stvaranje povoljnijeg društvenog ambijenta omogućiti masovnije ispoljavanje inovativnosti njegovih korisnih efekata.

8. Predlog kriterijuma za ocenu inovativnosti Za ocenjivanje, da li je neko rešenje inovativno i kakav je kvalitet inovativnosti, neophodno je uspostaviti odgovarajuće kriterijume. Osnovni kriterijumi za ocenu inovativnosti rešenja dobijenih primenom IKT bi mogli da budu: identifikovanje u čemu se ogleda inovacija, originalnost rešenja, primenjivost


160

inovacije, identifikovanje očekivanih korisnih efekata, komparacija performansi pre i posle inovacije, doprinos efikasnosti, produktivnosti i ekonomičnosti, zadovoljstvo korisnika i dr. Ocena i analiza inovativnosti doprinosi utvrđivanju ostvarenog unapređivanja i afirmaciji inovacionog rešenja. Svi prikazani primeri inovativnosti zadovoljavaju pomenute kriterijume. Neophodna su dalja proučavanja kriterijuma i posebno u njihovoj kvantifikaciji.

9. Zašto se nedovoljno koriste inovativni potencijali IKT?

U Srbiji se vrlo malo koriste inovativni potencijali koje pružaju ITK. Samo pojedine firme ili pojedinci smišljeno rade na razvoju inovacija. Najčeće se inovacijama bave nadareni pojedinci koji nisu dovoljno stimulisani niti poznati u javnosti po svojim rezultatima. U velikom delu privrede, društvenih službi i u svakodnevnom životu građana malo se koriste IKT potencijali za inovacije. Na skromne rezultate u razvoju inovativnosti uz primenu IKT odražavaju se pre svega: • nepostojanje inovacione politike i podsticajnog pravnog i finansijskog ambijenta, • neinformisanost o mogućnostima koje IKT pružaju za razvoj inovativnih rešenja, • propisi koji regulišu procedure obavljanje pojedinih poslova otežavaju ili

onemogućavaju primene inovacija, • nepostojanje podsticajnih mera u preduzeću ili ustanovi za razvoj i primenu

inovativvnih rešenja, • otpor i strah od inovacijama jer bi neke „mogle“ ili i stvarno ugrožavaju

pozicije uticajnih pojedinaca, • osećaj bezperspektivnosti i apatije kod velikog broja potencijanih kreatora

inovacija i poslovnih ljudi, • nedostatak sredstava za stvaranje i implementaciju inovacija • siromaštvo velikog dela građana koji ne mogu da kupe opremu i snose troškove

njene primene i dr. Svi ovi a i brojni drugi problemi otežavaju, a ponekad i onemogućavaju

primene inovacija. Zato je potrebno, na raznim nivoima, od skupština i preduzeća pa do ličnog angažovanja, stvarati povoljniji ambijent.

10. Kako povećati uticaj primena IKT na inovativnost? U skoro svim zemljama velika pažnja se pridaje merama kojima se podstiće inovaciona aktivnost. Polazeći od pozitivnih inostranih iskustava mogu se preporučiti sledeće mere i aktivnosti: • definisati inovacionu politiku i stvoriti podsticajni pravni sistem i finansijske

podsticaje, • političari i privrednici treba inovacije da prihvate kao sastavni deo reformi i

razvoja,


161

• informisati i edukovati menadžment o uticaju IKT na inovativnost, • poboljšati finansijski kapacitet domaćih kompanija kako bi bile više sposobne i

zainteresovane za razvoj i primenu inovacija, • unaprediti sistem predstavljanja i promocije inovacija na domaćim i inostranim

izložbama, • razvijati i koristiti baze znanja kao podsticaj za inovacije, • popularisati korišćenje baza podataka domaćih inovacija, • pokretati nove i bolje koristiti već postojeće poslovne inkubatore i klastere za

razvoj i primenu domaćih inovacija, • uključiti u nastavne programe sadržaje koji bi doprineli boljoj pripremi kadrova

koji će raditi na razvoju inovacija, • popularisati pozitivna iskustva i primere, • stimulisati aktere inovacija i sl.

Ove, kao i mnoge druge mere treba da preduzimaju državni organi, privredne komore, finansijske organizacije, menadžeri, obrazovne i naučne institucije, stručna udruženja i dr.

Inovacije su u savremenom svetu postale dominantan činilac porasta nacionalnog dohodka, privrednog rasta i konkurentnosti. IKT i znanja pružaju ogroman prostor i potencijal za razvoj inovacija. U našoj sredini postoje pojedinačna iskustva i vrlo uspešne inovacije primenom IKT. Prikazani domaći proizvodi koji sadrže inovaciju na bazi primene IKT potvrđuju postojanje inovativnih sposobnosti u privredi i doprinose poboljšanju privredne strukture. Isto tako, sve je više i usluga koje se inoviraju primenom IKT. Ukupno gledano ostvareni rezultati u primeni IKT inovacija su skromni ali su mogućnosti veće a potrebe još veće,

Neophodno je utvrđivanje inovacione politike i usvajanje i primena niza podsticajnih mera, kako bi IKT i u našoj sredini više doprinosile rastu inovativnosti. Treba očekivati da će dalje sve intenzivnije primene IKT u privredi i društvu, stvarati sve veće mogućnosti za ispoljavanje i primenu inovativnosti.

Literatura

[1] Mala Enciklopedija PROSVETA, str.548, Beograd, 1968. [2] www.sr.wikipedia.org veb sajt Vikipedije [3] www.zis.gov.yu veb sajt Zavoda za intelektualnu svojinu SiCG [4] www.inovacija.org veb sajt akcije „Najbolja inovacija 2005“ [5] www.invent.org.yu veb sajt Saveza pronalazača Beograda

http://www.sr.wikipedia.org/

http://www.zis.gov.yu/


http://www.invent.org.yu/

Marketing odlučivanje i izgradnja inovacione infrastrukture _____________________________________________________________________

162

Mr Sanja Popović-Pantić, Marija Mosurović109

MARKETING ODLUČIVANJE I IZGRADNJA INOVACIONE INFRASTRUKTURE110

Apstrakt: Hipoteza od koje se u radu polazi je da NT park predstavlja organizacioni oblik u okviru kojeg se podstiču i razvijaju mala i srednja preduzeća u oblasti IKT-a koja imaju potencijal i vremenom postaju atraktivna za ulazak u strateška partnerstva. Na taj način se NT park transformiše u mesto gde se generiše profit i postaje uspešan koncept koji prevazilazi sve izazove na koje nužno nailazi. U tom smislu, bitno je obezbediti privlačenje perspektivnih preduzeća koja će u NT parku prepoznati stimulativno okruženje i zato se, pored biznis plana za osnivanje NT parka, mora paralelno raditi na izradi marketing plana. U radu smo pokušale da skiciramo jedan takav plan oslanjajući se na studije slučaja iz okruženja i sveta, koji predstavljaju uspešne primere.

Ključne reči: NT park, marketing strategija, marketing odlučivanje

MARKETING DECISIONMAKING AND INNOVATION INFRASTRUCTURE BUILDING

Abstract: The paper relies on the hypothesis that a ST park is an organizational form which stimulates and develops small and medium enterprises in ICT area that have potentials and, with time, become attractive for strategic partnership. This is how a ST park transforms into a profit-generating place and becomes a successful concept that overcomes all the necessarily faced challenges. In this sense, it is essential to ensure the attraction of promising enterprises which will see a ST park as a stimulating environment. Therefore, the creation of a business plan for ST park establishment must be paralleled with the elaboration of a marketing plan. In this paper we attempt

109 Institut «Mihajlo Pupin», Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije [email protected]; [email protected] 110 U radu se saopštavaju rezultati istraživanja na projektu "Sektorski efekti makroekonomske politike u Srbiji i izabranoj grupi zemalja Centralne i Istočne Evrope", evidencioni broj projekta 1473, koji finansira Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine Republike Srbije (2002-2005. godina).


163

to outline such a plan relying on the case studies of successful examples from our environment and from abroad.

Keywords: ST park, marketing strategy, marketing decisionmaking

1. Uvod U zemljama u tranziciji gde se razvoj zasniva na stranim ulaganjima ili državnim intervencijama ili gde je recesija uzrokovala visoku nezaposlenost, potrebno je podsticati razvoj male privrede i stalno unapređivati poslovni ambijent koji će malim preduzećima omogućiti lakši pristup finasijama, tržišnim i tehnološkim informacijama, prikupljanje dodatnog tehnološkog znanja, mogućnosti upravljanja i sl. Takav pristup može obezbediti da se mala i srednja preduzeća ravnopravno uključe u međunarodne tokove, da postanu privlačna za investitore i da prerastu u generatore privrednog razvoja, s obzirom da su već u tranziciji osvojili određene prednosti na tržištu. Izgradnja inovacione infrastrukture podrazumeva, između ostalog, diverzifikaciju organizacionih oblika kojima se podstiče razvoj preduzetništva u sferi informaciono-komunikacionih tehnologija. U preduzetničku infrastrukturu ubrajaju se preduzetnički inkubatori, tehnološki centri, naučni parkovi, poslovne zone i sl. koji predstavljaju savremenu preduzetničku i inovacionu potporu kako malim, novim preduzećima tako i perspektivnim preduzećima u kasnijoj fazi razvoja. Na jednom kraju ovog spektra organizacionih oblika preduzetničke i inovacione infrastrukture nalaze se manji poslovni inkubatori koji samo iznajmljuju prostor, a na drugoj su tehnološki parkovi, koji pored ove funkcije u većoj meri omogućavaju networking, razmenu znanja i poslovnu saradnju među preduzećima u njegovom sastavu. Radi boljeg razumevanja u radu će biti objašnjeni neki od osnovnih pojmova kao što su tehnološki centri, tehnološki i naučni parkovi jer se neki oblici pojavljuju pod različitim imenima i obratno, pod istim imenom navedeni su različiti oblici rada. Obzirom da u Evropi, posebno u tranzicionim zemljama postaju sve popularniji, NT parkovi sve više preduzimaju konkretne marketinške aktivnosti, bilo kao pojedinične i fragmentirane bilo kao deo osmišljenog marketing plana a sve sa ciljem bolje pozicioniranosti na nacionalnom ali i regionalnom tržištu. U radu će biti prikazan primer opšteg marketing plana primenjen na NT park kao i primeri NT parkova koji su planski osmislili svoj marketing plan i sa uspehom ga implementiraju. 2. Pojam NT parka i srodnih organizacionih oblika

Tehnološki centar omogućava udruživanje istraživačkih projekata, grupa i preduzetničkih interesa. Omogućava rad većeg broja preduzeća na jednom mestu i pruža poslovnu infrastrukturu povezujući ih sa savetodavnim institucijama i mrežama. Tehnološki centar predstavlja podršku posebno malim preduzećima koja realizuju tehnološki zahtevnije programe. Centri imaju karakteristike inkubatora jer preduzećima omogućavaju niz usluga i kooperacjskih odnosa. Često prevazilaze savetodavnu i posredničku ulogu i prerastaju u tehnološki park.


164

Tehnološki park je zaokruženi kompleks gde, osim tehnoloških centara, deluju i afirmisana srednja i velika preduzeća. Park omogućava najam većih površina po tržišnim cenama, prototipnu proizvodnju i ne postavlja preduzećima vremenska ograničenja korišćenja prostorija, kao što je to slučaj sa biznis inkubatorima [1]. NT park obezbeđuje podsticajno okruženje za privlačenje i napredovanje preduzeća koja su tehnološki zasnovana kao i komercijalno orijentisanih istraživanja u ovoj oblasti [2]. Naglasak kod tehnoloških parkova je na transferu tehnologije, saradnji naučnih i istraživačkih institucija s preduzećem. U zemljama u tranziciji ili onima koje su nedavno izašle iz tog perioda, nije retko da tehnološki parkovi delimično rade i kao inkubatori. Zato je obično u njima subvencionisano iznajmljivanje prostorija od strane države ili opštine i postoji vremensko ograničenje njihovog korišćenja. NT parkovi imaju veliki značaj za lokalnu zajednicu pa se u njihovo osnivanje često uključuju država, region, gradovi, privatni sektor, univerziteti, obezbeđujući zemljište, zgrade i novac. Upravni odbori u tim parkovima obično su sastavljeni od istaknutih privrednika, predstavnika lokalnih organa vlasti, predstavnika osnivača. Praktično se iste metode koriste i kod osnivanja poslovnih inkubatora. Prema evropskim kriterijumima tehnološki park mora imati zaleđinu od oko 300 000 stanovnika, jedan ili dva univerziteta i nekoliko nadnacionalnih udruženja. Naučni park je koncentracija “mozgova” istraživača, profesora, finansijskih stručnjaka, savetnika i privrednika dok na drugoj strani označava povezivanje istraživačke delatnosti i privrede. Glavna delatnost naučnih parkova usmerena je prema komercijalizaciji inovacija u nauci, tehnologiji i inženjerstvu. Naučni parkovi su najčešće locirani pored univerziteta, a osnivači su različite ustanove kako državne tako i lokalne, banke, privredne komore itd. Osim pomenutog, naučni park ima i funkciju podsticanja osnivanja i razvoja preduzeća koja se temelje na znanju. Danas, naučni parkovi obuhvataju i delatnost preduzeća visoke tehnologije, slično kao što tehnološki parkovi obuhvataju i tehnološke centre. Tabela 1: Biznis inkubatori u odabranim CIE zemljama Zemlja Češka Estonija Mađarska Poljska Slovačka Slovenija Biznis inkubator 16 2 17 53 9 Inovacioni centar 4 3 8 5 NT park 4 1 4 3 6 3 Ostali tipovi BI 6 1 Ukupno 24 6 34 56 11 Izvor: CUOA Database, UNECE, Geneva, 2002

Opisani oblici u suštini predstavljaju samo različite oblike iste pojave: kombinaciju rastućeg interesovanja nauke za preduzeća visoke tehnologije, preduzetništva i malih preduzeća u kontekstu dubokih strukturnih ekonomskih promena.


165

3. Marketing NT parka

Svaki proizvod i usluga je namenjen zadovoljavanju potreba određenog tržišnog segmenta i to je osnovno načelo marketinga. S obzirom da je NT park organizacioni oblik koji po svojoj definiciji postoji da bi proizveo novu vrednost na tržištu, kojom se ne samo zadovoljava određena potreba tržišta već se i stvara nova, nema sumnje da je za uspešno poslovanje NT parka neophodno osmisliti dobar marketing plan koji će podržavati razvoj NT parka i izgradnju njegove tržišne pozicioniranosti.

Marketing plan u slučaju uspostavljanja i funkcionisanja NT parka treba da prati i njegove faze razvoja, definišući fazno i marketing ciljeve koji se žele postići. Pre toga je bitno odrediti viziju, misiju i zadatak NT parka. Nakon toga moguće je identifikovati razvojne faze na sledeći način:

I faza – obezbedjivanje infrastrukturnih i finansijskih uslova za privlačenje stanara NTP

II faza – razvoj paketa usluga stanarima NTP i promotivne aktivnosti na privlačenju potencijalnih stanara NTP (MSP iz ICT sektora)

III faza – marketinško, tehnička i kosultantska podrška stanarima NTP u cilju razvoja njihove atraktivnosti za strateške partnere

IV faza – implementacija strategije privlačenja potencijalnih strateških partnera u NTP

Upravljački tim NT parka treba da se orijentiše na privlačenje pre svega dve kategorije preduzeća kada je reč o inovativnim preduzećima, budući da je jasno da su ova preduzeća dominantni stanari NT parka. To su preduzeća inovatori proizvoda velikog obima, koja predstavljaju proizvode većem broju ciljnih grupa. Drugu kategoriju čine preduzeća inovatori malog obima, koja predstavljaju nove prooizvode određenim ciljnim grupama [3]. U zemljama u tranziciji, međutim, uobičajeno se u okvir NT parka privlače sledeće ciljne grupe, zavisno od faze razvoja u kojoj se NT park nalazi:

MSP iz ICT sektora Individualni preduzetnici Zaposleni u naučno-istraživačkoj organizaciji koja osniva NTP Strateški partneri

Upravljanje marketingom NT parka podrazumeva donošenje seta odluka kao što su [prema 3]:

Odluke o paketu usluga/proizvoda NTP, a to su najčešće: - tehničke usluge - konsultantske usluge - usluge obrazovanja i stručnog usavršavanja

Odluke o ceni paketa - Cena paketa usluga mora biti konkurentna kako bi se privukla

perspektivna MSP


166

Odluke o kanalima distribucije - Odluka o tome gde će se usluge pružati

Odluke o promotivnim aktivnostima Promotivna kampanja se mora voditi fazno jer su promotivni ciljevi svake od faza različiti u zavisnosti od stepena razvijenosti u kome se NT park nalazi.

Tako je u prvoj fazi razvoja NT parka promotivni cilj privlačenje kredibilnih investitora u NT park, jer je to inicijalno skup poduhvat pa je potrebno zainteresovati sve aktuelne stake holdere, od države, lokalne zajednice, banaka, do privrednih subjekata, stručnih i poslovnih udruženja, grupacija i sl.

U drugoj fazi promotivne aktivnosti mogu biti usmerene ka privlačenju potencijalnih stanara NT parka.

U trećoj fazi moguće je već osmisliti zajedničku strategiju nastupa na tržištu, svih stanara NTP u cilju stvaranja prepoznatljivosti na tržištu i po mogućstvu, težiti ka stvaranju nacionalnog i regionalnog brenda “NT park”, kako bi se spremnije ušlo u marketinški najzahtevniju, četvrtu fazu, kada je bitno privući strateške partnere, velika preduzeća koja spadaju u inovatore velikog obima, koji opslužuju novim proizvodima veći broj ciljnih grupa.

Radi boljeg razumevanja, u radu će biti predstavljena i dva primera uspešna NT parka. Jedan je iz zemlje u tranziciji a drugi iz zemlje koja slovi za “kolevku” novih tehnologija.

Primer 1: Tehnološki park Zagreb

Uloga naučno-tehnoloških parkova u svetu prvenstveno je bazirana na davanju podsticaja domaćoj industriji kako bi ona bila konkurentna u uslovima ubrzanog procesa globalizacije.

Na studiji slučaja Tehnološkog parka Zagreb možemo se uveriti da postoji uspešan primer razvoja naučno tehnološkog parka u našem okruženju.

Tehnološki park Zagreb je prvi tehnološki park u Hrvatskoj nastao još 1994.godine u okviru koncerna Končar, da bi nakon četiri godine prešao u vlasništvo grada Zagreba. Nakon kupovine, grad Zagreb ga uključuje u svoj Program podsticaja razvoja malog i srednjeg preduzetništva, tako da Park i njegovi preduzetnici dobijaju značajnu finansijsku podršku i od tada kreće uspon Tehnološkog parka.

Kriterijumi za ulazak preduzeća u Tehnološki park bili su jasno definisani. Prednost su imala preduzeća iz oblasti high-tech tehnologija, preduzeća koja proširuju tehnološke mogućnosti Parka i koja se ne bave proizvodnjom „prljavih“ tehnologija koje bi mogle da naruše ugled parka.

Delatnosti Tehnološkog parka su grupisane u tri osnovana poslovana područja:

Tehničke usluge: - osnivanje preduzeća - iznajmljivanje poslovnog prostora - poslovne usluge

Savetničke usluge


167

- poslovni saveti za unapređenje poslovanja Preduzetnička poslovna škola

- Poslovno obrazovanje - Seminari - Stručni skupovi.

Jedna od osnovnih delatnosti Tehnološkog parka Zagreb je davanje poslovnih

usluga, kako stanarima, tako i svim zainteresovanim preduzetnicima Grada Zagreba. Poseban akcenat je na pomoći pri izradi biznis planova preduzeća pre početka poslovnog života. Naime, za preduzeća u uslovima tranzicione ekonomije karakteristično je da zanemaruju tu činjenicu i prave biznis plan jedino u situaciji kada konkurišu za kredite kod poslovnih banaka.

Nakon deset godina poslovanja Tehnološki park Zagreb se može pohvaliti sledećim poslovnim rezultatima:

Najveća koncentracija razvoja i visokih tehnologija u Hrvatskoj Povećano zapošljavanje (svake godine progresivno se povećava broj

zaposlenih) Zapošljavanje fakultetski obrazovanih stručnjaka (Gotovo 85% zaposlenih

imaju visoku stručni spremu). Razvijeno mnogo novih proizvoda (preko 20 novih proizvoda na godišnjem

nivou) Osvojene brojne nagrade na izložbama inovacija Medijska priznanja (rad je pomno praćen u svim medijima) Javna priznanja (1996.godine priznanje Gospodarske komore Zagreba za

ostvarene rezultate za razvoj tehnologija).

Primer 2:Tehnološki park- Kjoto (Kyoto Research Park- Japan)

Kjoto je u međunarodnim okvirima poznat po svojoj istoriji i kulturi, ali je često nazivan i preduzetnička i tehnološka snaga. Tokom svoje duge istorije stekao je reputaciju kao veliki pokretač svetske inovativnosti. Mnoge velike tehnološke kompanije su nastale upravo u ovom gradu.

KRP je osnovala Osaka Gas Corporation da poboljša svoju strategiju i da nastavi vodeću ulogu u unapređivanju razmene između akademskih institucija, industrije i vladinih organizacija.

KRP je dom za preduzeća iz oblasti informacionih tehnologija, e-trgovine kao i za konsultantske firme, istraživačko razvojne centre univerziteta i ostale visoko tehnološke industrije (nano tehnologije i prirodne nauke). KPR pomaže malim i srednjim preduzećima da se razviju i postanu industrijski lideri u budućnosti. Institucionalna podrška

Pružanje specijalističkih konsultantskih usluga i iznajmljivanje skupe opreme (Kyoto Prefecture Comprehensive Centar for Small and Medium Enterprises).

Povezivanje Vlade, akademskih institucija i direktna saradnja sa industrijom (Kyoto Industrial Support Organizacion 21)


168

Povezivanje u tehničkom smislu (Advanced Software Technology and Mechatronic Research Institute)

Podsticanje inovacija i njihove praktične primene (Japan Institute of Invention and Innovation Kyoto Branch Office).

Pogodnosti za stanare Tehnološkog parka Povezanost kompanija stanara

- KPR LAN: intranet lokalna akademska mreža pokriva 12 zgrada KRP kompleksa. To omogućava trenutnu intranet vezu bez plaćanja dodatnih troškova.

- Četiri internet nosača i sedam internet provajdera se nalaze u KRP-u, što omogućava preduzećima stanarima veliki izbor konekcija.

- Kyoto Wide Area Network udruženje, kreator visokih internet saobraćajnih sistema velike brzine i internet pristupa , „kičma“ za lokalne kompanije korisnike

- KPR Data Center- Sigurno, klimatski kontrolisano okruženje za servere. Smeštaj kompanija stanara - Odeljenja i male kancelarije sa zajedničkom sekretaricom, pogodnostima za

održavanje sastanaka i kancelarijskom opremom. - Prostrane kancelarije za veće kompanije

Smanjeni troškovi: - Energije - Rentiranja - najpovoljnije u Japanu uz sve olakšice - Korišćenja usluga restorana i pabova smeštenih u sklopu kompleksa KRP-a - Health Club ( teretana, bazen, sala za aerobik i rekreaciju) - Olakšice za parkiranje za stanare i posetioce (500 parking mesta)

Udobnost KRP - Rezidencijalni kompleks, apartmanske sobe po pristupačnim cenama. - Zajednički prostor za sastanke stanara i njihovih gostiju - Otvoreno prostrano dvorište sa japanskim drvećem. Taj prostor se često

koristi za ručavanje u prirodi i poslepodnevno opuštanje. Usluge podrške preduzetnicima

Novoosnovana preduzeća imaju potrebu za dobrom povezanošću i znanjem koje se odnosi na određeni tržišni segment. Zasnovano na iskustvu i informacionoj mreži, razvijen je sistem podrške stanarima u cilju lakšeg pristupa unosnom japanskom tržištu.

Industijsko- akademska veza Čitav svet je ušao u eru kada se pokretač razvoja tehnologija preduzeća nalazi

na univerzitetima. Imajući to na umu Industrijsko-akademska grupa je izgradila strategiju saradnje između industrijskog sektora, univerziteta i istraživačkih institucija.

Podrška za početak poslovanja (Emerging Business Support) Odabrani timovi profesionalaca pružaju podršku malim i srednjim

preduzećima kroz oživljavanje nedovoljno aktivnih menadžment potencijala.


169

4. Zaključak Iskustvo razvijenih zemalja pokazuje da je za osnivanje malih, tehnološki

orijentisanih preduzeća koja imaju veliku važnost u razvoju ekonomije, potrebna osmišljena podrška i podsticaj u okviru jasno definisane strategije. To podrazumeva osnivanje institucija kao što su tehnološki parkovi i preduzetnički inkubatori, kao i finansijsku podršku, konsultaciju i pomoć kod izrade poslovnih planova, marketinga i obrazovanja za preduzetništvo.

U Srbiji trenutno zvanično nije registrovan nijedan naučno-tehnološki park. Osnovni razlog tome nije samo nedovoljno razvijena privreda i nedostatak organizovane komplementarnosti malih i srednjih preduzeća već i nepostajanje odgovarajuće zakonske regulative.

Međunarodne organizacije u Srbiji imaju nekolicinu programa kroz koje pružaju neophodnu finansijsku podršku izgradnji inovacione infrastrukture pored one koju obezbeđuje Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine. Primer je Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR) koja je nedavno raspisala tender u okviru koga je moguće konkurisati i sa projektima osnivanja naučno-tehnološkog parka a takođe tu su i nadležne vladine institucije koje pružaju podršku projektima domaćih naučnih institucija sa ciljem istraživanja inovacionog potencijala u Srbiji. Na ovaj način se, sa jedne strane, definišu preporuke domaćim ključnim faktorima kao što je Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine za podršku inovacionom sektoru u Srbiji a sa druge strane se kroz Fond za razvoj preduzeća i inovacija EAR-a obezbeđuju finansijska sredstva za različite projekte privatnog, nevladinog i državnog sektora koji bi trebalo da pomognu izgradnju inovacione infrastrukture u Srbiji [4]. Tako se razvija i tržište usluga koje pružaju ovi organizacioni oblici i samim tim marketing planiranje postaje sastavni deo poslovnog planiranja NT parkova.

Literatura

[1] Dr. Miroslav Glas, Poduzetništvo za 21. stoljeće-priručnik za učitelje/trenere, savjetnike i promotore poduzetništva, Ministarstvo za gospodarstvo,Republika Slovenija, 2001.

[2] Antal Szabo, Best practice in business incubation in countries in transition, Prepared for the European Forum on Business Incubation:Accelerating,Connecting, Enabling, Paris, Cité des Sciences et de l'Industrie 21-22 March 2002

[3] Kit Flečer "Upravljanje marketingom i informaciona tehnologija", Beograd, Clio, 2003.

[4] http://www.edep-serbia.net/index_s.html

Turistički marketing miks kulturne baštine fruškogorskog Podunavlja _____________________________________________________________________

170

Mr Nada I. Vidić111

TURISTIČKI MARKETING MIKS KULTURNE BAŠTINE FRUŠKOGORSKOG PODUNAVLJA I INOVATIVNOST

Apstrakt: Na turističkom tržištu, u sferi kulturnog turizma, turistički

promotivni marketing ima značajnu ulogu, u plasiranju kulturnih resursa, kao osobenog turističkog proizvoda. Uspešan marketing miks, pretpostavlja primenu heterogenih inovacija , ne samo u tehničkom smislu, već u invenciji njegovog sadržaja, izbora promotivnih sredstava, poruka, upućenih turističkoj klijenteli.. Analizirana je korelacija, između odabranih turističkih promotivnih srerdstava i kulturnih vrednosti Fruškogorskog Podunavlja, i to: Sremskih Karlovaca, Petrovaradinske tvrđave, manastira: Beočina i Rakovca, Zmajevog muzeja u Sremskoj Kamenici. Hipotetička osnova rada je, da o nabrojanim turističkim mestima ništa ne znamo, a da promotivna sredstva treba da motivišu našu posetu.

Ključne reči : kulturni turizam, marketing miks ,turistički proizvod

TOURISTICAL MARCETING MIX OF CULTIRAL RESOURCE

FRUSKA GORA DANUBE AREA AND INOVATION

Abstract: In touristic market in area cultural tourism , tourisristical promotional marketing mix has a very large role in promotional cultural resource of touristical product.

Coleration betwen cultural values of Fruška gora Danube area and caractheristics of selected promotional marketing mix is analised for legacy: Sremski Karlovci, Petrovaradin Forest, monastery: Beočin and Rakovac, Museum of Jovan Jovanović Zmaj in Sremska Kamenica. Hipotetical base of these paper is that we possess very small knowledge about touristical places, and promotional means should motivate our visit.

Key word : cultural tourism,market miks, touristic product

111 Mr Nada I. Vidić, Novi Sad, Bulevar oslobođenja 66 b ( 021-547-831, e-mail [email protected] )


171

1. Uvod

Kulturni resursi na svim prostorima, sintetizuju civilizacijsko stvaralaštvo tih prostora, kao kulturno-istorijski izraz prepoznatljivog kulturnog identiteta. U UNESKO-ovoj Univerzalnoj deklaraciji o kulturnoj raznovsnosti (UNESCO Universal Declaration on Cultural Diversty), naglašavaju se principi: kulturne raznovrsnosti (Cultural divesity ), kao izraz kulturnog pluralizma (cultural pluralism -article 1,article 2), kao faktor razvoja ( as a factor in development- article 3), deo kreativnosti ( article 7) i zaštite kulturnog nasleđa (Cultrural heritage), kao deo međunarodne solidarnosti (International Solidarity, article 10).112

U afirmaciji kulturnih resursa, kao turističkih vrednosti, značajnu ulogu ima promotivni turistički marketing. Kulturni resursi Fruškogorskog Podunavlja su osobeni i raznosvrsni.Ovaj rad posvećujemo njihovom promotivnom marketing miksu, koji njihove kulturne vrednosti promoviše, kao turističke. Odabrali smo turistički promotivni marketing miks kulturnog nasleđa: Sremskih Karlovaca, Petrovaradinske tvrđave, manastira: Beočina i Rakovca.

2. Aktuelni turistički promotivni marketing miks kulturne baštine fruškogorskog Podunavlja i inovacije - promocija i poruke – plasman - kontraktivna zona

Turistički promotivni marketing miks ima za cilj:

• porast broja turista u turističkim mestima i destinacijama, kojima je posvećen i zadovoljavanje potreba turističke klijentele, obogaćivanje turističke ponude, afirmaciju kulturnih vrednosti pomenutih mesta, podsticanje svih neekonomskih funkcija turizma ( nova saznanja, nove-socio-kulturne vrednosti, kulturni pluralizam, estetske vrednosti...), što za posledici ima i odgovarajući ekonomski rast.

Na turističkom tržištu, za razliku od svakog drugog, ekonomski efekti nisu, osnovni cilj promotivnog marketing miksa, već su posledica turističkih kretanja. U tom kontekstu, treba posmatrati i turistički marketing miks dela kulturne baštine Fruškogorskog Podunavlja, u ovom radu.

Uspešan marketing miks podrazumeva visoke kvalitete i kreativnost u inovativnosti svih temeljnih elemenata -četiri ''P'': Proizvod (Product ), Promocija (Promotion), Distribucija ( Distribution ), Cena ( Price ).

Od pomenutih elemenata marketing miksa, ističemo da su, u kulturnoj baštini fruškogorskog Podunavlja: ''Proizvod '' – kulturni resursi --- turistički proizvodi kulturno nasleđe: Sremskih Karlovaca, Petrovaradinska tvrđava, manastiri: Beočin i Rakovac, kao i ''Muzej Jovana Jovanovića Zmaja''- visokovredni turistički proizvodi sa atributima međunarodnog značaja. 112 UNESCO Universal Declaration on Cultural Divesity (http:whc.unesco.org)


172

• Sremski Karlovci – nekadašnji pravoslavni polis: sedište mitropolije od 1713. godine do 1920, sedište: prve Bogoslovije (1794), prve srpske Gimnazije (1791). U njemu je okončan rat sa Turcima sklapanjem Karlovačkog mira, 26. januara 1699. godine u Kapeli mira ( podignuta 1817, na mestu brvnare).113 Ovaj -grad muzej je i grad muzeja: Muzeja Srpske pravoslavna crkve ''Riznica''- u zgradi Patrijaršije (1894), Gradskog muzeja, Muzeja pčelarstva ''Prof. Jovan Živanović''..Sremski Karlovci su i grad: vina, poznatih ikonopisaca, kulturnih manifestacija, grad pesnika-Branka Radičevića i pesništva. Sremski Karlovci su 10 km udaljeni od Novog Sada

• Petrovaradinska tvrđava (1692-1780), najočuvanija vojna fortifikacija u Evropi, mostovima povezana sa Novim Sadom, sagrađena na fruškogorskim obroncima, na površini od 110 ha sa nekoliko nivoa. Tvrđava je sada najatrativnije stecište kulturnih zbivanja : književnih tribina i večeri, Međunarodnog muzičkog festivala – EXIT, koji je njen najznačajniji i turistički promoter.Na Tvrđavi se nalaze ateljei slikara, grafičara, Muzej Grada Novog Sada, Hotel ''Varadin'', Astronomska opservatorija i Planetarijum (1997., slika 1 ).

• Manastir u Beočinu, posvećena Vaznesenju, prvi pisani dokumenti, datiraju iz 1566/67 godine, a današnje manastirsko zdanje je iz 1732-1740. godine, trospratni zvonik je iz 1782. godine, a konaci iz 1728., i 1771. godine. Ikonostas je delo Dimitrija Bačevića i Teodora Kračuna i Janka Halzokovića (sačuvana jedna kompozicija). Vernici veruju da ikona presvetle Bogorodice, ima isceljitesku moć, za šta se vezuju brojne posete ovom Manastiru.

• Manastir Rakovac je posvećen svetim Vračevima Kuzmanu i Damjanu. pouzdaniji podaci o manastiru potiču iz 1545-48. godine. Manastir je rušen u ratovima, a i sada je teško oštećen.3 Manastirski zvonik je prizidan 1735. godine, a manastirski konaci su datirali iz 1771. godine, ali su oštećeni u požaru, aprila 2005.Vasa Ostojić je ikonopisao barokni ikonostas(1763), a trpezariju Amvrosije Janković(1768). Manastiri Beočin i Rakovac se nalaze zapadno od Sremske Kamenice.

• Muzej '' Jovan Jovanović Zmaj '' u Sremskoj Kamenici, posvećen je lekaru i pesniku, koje je svoje stihove posvetio deci. Muzej je otvoren 1933. godine. Od 1941-1953. godine bio je zatvoren. Zgrada Muzeja je proglašena spomenikom kulture 20. maja 1948. godine. Danas, u ovom memorijalnom Muzeju ima 263 izložena predmeta iz života i pesništva Jovana Jovanovića Zmaja. Od 1987. godine u trećoj zgradi Muzeja, izloženi su materijali posvećeni Zmajevim dečjim igrama. U kompleksu Muzeja, u dvorištu, nalazi

113 Povodom ovog događaja, Sremski Karlovci su ušli i u svetsku diplomatiju,jer su pregovori zaraćenih strana prvi put vođeni za okruglim stolom i u svetsku dilopmatiju, od tada, uveden je termin: '' okrugli sto ''.


173

se spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju, rad Ivana Meštrovića. Muzej je tokom ove godine ( do juna meseca), posetilo 8 000 mladih.

Za pomenute turističke centre, karakteristično je i to da na turističkom tržištu imaju:

- snagu samostalnih turističkih vrednosti, zbog bogatstva, značaja, raznovrsnosti kulturnog nasleđa i visokog stepena kulturne invidualnosti i personalnosti,

- izuzetan turističko-geografski položaj sa međunarodnim obeležjem - zbog blizine Dunava i koridora E 10 ( Sremski Karlovci i Petrovaradinska tvrđava su u prednosti), što pojačavu njihovu turističku atraktivnost. Hipotetička osnova ovog rada je, da su: Sremski Karlovci, Petrovaradinska

tvrđava i manastiri Beočin i Rakovac i Muzej '' Jovana Jovanovića Zmaja '' u Sremskoj Kamenici, za turističku klijentelu, potpuno nepoznati, a da promotivni turistički marketing miks, treba da ih za njih zainteresuje.

Stepen zainteresovanosti, koji mogu podstaći turistička promotivna sredstva, podelićemo na tri različita nivoa:

1. Samo informisanost – radi informisanosti 2. Informisanost, koja inicira zainteresovanost, da se još nešto više sazna o

kulturnom nasleđu pomenutih turističkih mesta i iz drugih izvora 3. Informisanost, koja inicira putovanje- posetu.

Marketing miks, trećeg nivoa, u kulturnom turizmu, ima uticaj na turističkom tržištu.

2.1 Promotivna sredstva i poruke

Osnovna sredstva promotivnog marketing miksa kulturnog nasleđa Fruškogorskog Podunavlja - potencijalnih turističkih proizvoda su :

• Grafička sredstva : prospekti, razglednice, turistički vodiči, • Internet prezentacije, • CD prezentacije, • Povremene : televizijske emisije i osvrti u štampi.

Kulturno-istorijski spomenici Sremskih Karlovaca predstavljeni su

prospektima: ''Sremski Karlovci: Dobrodošli – Welcome ''( na srpskom i engleskom jeziku ), Sremski Karlovci ( na srpskom i engleskom jeziku ), ''Sremski Karlovci- crkve i Patrijaršijski dvor, škole, Magistrat, muzej ( na srpskom i engleskom jeziku).

U prospektu: ''Sremski Karlovci - Dobrodošli- Welcome'' (ima 8 strana ), dati su podaci (i crno-bele fotografije ), o kulturnom i istorijskom značaju Sremskih Karlovac, a prikazana su sledeća kulturno-istorijska zdanja: Patrijaršijski dvor, Saborna crkva, Karlovačka gimnazija, Bogoslovija, Česma ''Četiri lava'', Katolička crkva, Kapela mira. Tekst u ovom prospektu, nosi promotivnu poruku. Iz njega je moguće saznati ne samo o prikazanim spomenicima kulture, već i o Sremskim Karlovcima


174

U prospektu ''Sremski Karlovci - crkve, Patrijaršijski dvor'', ( štampan na 8 strana), date su fotografije u boji visokih estetskih vrednosti, samo sa nazivom institucije. Prikazani su: Saborna crkva - i izdvojen ikonostas zatim, ulaz u Patrijaršijski dvor, Dvorska kapela i Hol Dvora; Donja i Gornja crkva, Katolička crkva, Karlovačka gimnazija-sa izdvojnim slikama Svečane sale i Biblioteke; Bogoslovija, detalji zgrade Magistrata; Zgrada Muzeja, Česma ''Četiri lava'' i deo vinskog podruma. Poruke, u ovom prospektu se oslanjaju na njegove vizuelne efekte.

Prospekt : '' Sremski Karlovci – Sremski Karlovci'' ( ima 6 strana) sa crno-belim fotografijama: Patrijaršijski dvor, Saborna crkva, Kapele mira, a koje su propraćene odgovarajućim tekstom. Pored toga, dat je prikaz značaja Sremskih Karlovaca i kulturne uloge: Bogoslovije, Karlovačke gimnazije, Saborne crkve (bez fotografija).

Iz svih ovih prospekata n e možemo saznati neke informacije, koje su izuzetno značajne za turističku klijentelu, na primer :gde se Sremski Karlovci nalaze, kako se do njih može doći, gde su locirani spomenici kulture, koji su dati u prospektima, kolika je njihova '' gustina '', da li ima i kakvi su smeštajni kapaciteti, koje su moguće vrste usluga, itd ?.

O Sremskim Karlovcima ima oko tridesetak razglednica, od kojih su 2/3 posvećene kulturnom nesleđu

Za turističku klijentelu, značajna je mala fotomonografija ( na srpskom i engleskom jeziku): Sremski Karlovci - Sremski Karlovci Yugoslavia, iz 1997. godine sa tekstom posvećenom :istorijskom i kulturnom razvoju ovog grada, sa 83 reprezentativne fotografije u boji, visokih estetskih vrednosti.

O Sremskim Karlovacima postoji internet prezentacija, koja je delimično posvećena i kulturnim resursima (www.karlovci.co.yu). Sadržaj internet prezentacije je sličan prospektima. Dat je tekst o istorijskom razvoju Grada, ilustrovan odabranim spomenicima kulture. Ovaj način promocije kulturnog nasleđa ima najmasovniji uticaj na korisnike - turističku klijentelu i ima najšire domete u prostornom smislu, odnosno najveću kontraktivnu zonu.

Izvestan značaj imaju i povremene informacije, koje se mogu saznati i iz televizijskih emisija, štampe.

Promotivni turistički marketing miks Petrovaradinske tvrđave, sličan je Sremskim Karlovcima. O Petrovaradinskoj tvrđavi, turistička klijentela se može informisati iz:

• Aktuelnih turističkih vodiča: ''Šetnja po Petrovardinskoj tvrđavi '', koja predstavlja redizajnirano i ponovljeno izdanje sa naslovom :'' Petrovaradinska tvrđava '' ( 2005). Nedavno je Muzej grada Novog Sada, objavio vodič sa naslovom: ''Korak, po korak'' (dr Drago Njegovan i Siniša Jokić, 2005).

• Postoji i prospekt : '' Dobro došli u Novi Sad, na Petrovardinsku tvrđavu i Frušku goru'' ( ima 6 strana - 2/3 strane je posvećena Tvrđavi - date su samo opšte informacije) ili prospekt Astronomskog društva ''Novi Sad'' –

http://www.karlovci.co.yu/


175

Planetarijum'' (6 strana - likovno inventivno i originalno rešenje, jer su grafički nacrtana ulazna vrata u Planetarijum i dati osnovni podaci o njemu). Turistički vodiči sadrže informacije o izgradnji Tvrđave, njenom istorijskom

značaju, arhitektonskim karakteristikama, savremenim kulturnim sadržajima. Sve je to ilustrovano efektnim fotografijama, koje objektivno predstavljaju znamenitost Petrovaradinske tvrđave i ukazuju na njenu transformaciju od uloge: vojno-strategijskog utvrđenja, do aktuelne, naglašene, kulturne funkcije.

Turistički promotivne razglednice o Petrovaradinskoj tvrđavi publikovala je Turistička organizacija Novog Sada. Turistički promotivni karakter imaju i razglednice, koje je publikovala Astronomska opservatorija (nalazi se u Leopoldovom bastionu slika 1).

Slika 1: Planetarijum na Petrovaradinskoj tvrđavi

Petrovaradinska tvrđava je predstavljena na Internetu, u okviru prezentacije Novog Sada, a i postoji prezentacija Tvrđave na CD-u.

O memorijalnom Muzej '' Jovana Jovanovića Zmaja '' u Sremskoj Kamenici postoje razglednice posvećene muzejskoj postavci, Katalog - ''Zmajev Muzej'' ( već treće izdanje), slikovnica namenjena deci: '' Dobro došli u svet Čika Jove Jovanovića Zmaja'', u njegov dom u Sremskoj Kamenici''. Nažalost, sve je to moguće kupiti samo u Muzeju.


176

O manastirima: Beočinu i Rakovcu, postoje internet prezentacije u okviru prezentacije Skupštine opštine Beočin (www.beocin.co.yu ).

2.3. Plasman, kontraktivna zona, cena

Ne samo izbor turističkih promotivnih sredstava, već i način plasmana turističkih informacija, imaju najneposredniji uticaj na plasiranje kulturnih resursa, kao turističkog proizvoda. Za turističku promociju kulturne baštine Fruškogorskog Podunavlja, plasman turističkih vrednosti je ograničavajući faktor u kulturnom turizmu. Podsećamo da od četiri osnovna elementa marketing miksa mesto (place) distribucije promotivnih turističkih materijala, neposredno utiče na izbor i broj korisnika, što za posledicu ima pozitivne ili negativne ekonomske efekte.

Turistički propagandni materijala: razglednice i prospekti o Sremskim Karlovcima, Petrovaradinskoj tvrđavi, Beočinu, Rakovcu, Sremskoj Kamenici, mogu se dobiti ili kupiti samo u tim turističkim mestima. Istraživanja, koja je autor rada obavio u Novom Sadu, pokazala su, da se nijedan od pomenutih propagandnih materijala o Sremskim Karlovcima, Beočinu, Rakovcu i Sremskoj Kamenici, ne mogu kupiti niti dobiti, nigde u ovom Gradu,osim samo delimično o Petrovaradinskoj tvrđavi. Tako mesto (place) i način plasmana turističkih informacija značajno obezvređuju uticaj turističke promocije svih kulturnih resursa u Fruškogorskom Podunavlju. Postavlja se pitanje, da li su to uopšte promotivna sredstva?

Turistička praksa potvrđuje, da zbog mesta distribucije promotivnih informacija, deo turističkog marketing miksa, nema promotivni karakter, već nažalost ima karakter suvenira. Ovo svakako, utiče na sužavanje turističke kontraktivne zone svih nabrojanih turističkih mesta,sa svim posledicama koje to donosi, pre svega to su manji broj poseta - odnosno turista, što je u nesrazmeri sa visokovrednom kulturnom baštinom Fruškogorskog Podunavlja.

Četvrti –značajni elemenat marketing miksa cena (price) - turističkih usluga je u poseti kulturnom nasleđu, o kom smo pisali, potpuno je zanemarena. Turistički promotivni marketing miks Fruškogorskog Podunavlja, prednost daje neekonomskim tržišnim funkcijama. Na turističkom tržištu, kao na svakom drugom i turistička poseta svakom spomeniku kulture treba da imaju i adekvatnu ekonomsku cenu.

2.4. Odlike promotivnog turističkog marketing miksa i inovativnost - prednosti – ograničenja - posledice – šanse

Dosadašnje iskustvo i data analiza, ukazuju na karakteristike turističkog promotivnog marketing miksa, koji može imati još značajniju ulogu, na inače selektivnom turističkom tržištu. Posebno ukazujemo na njegove prednosti-ograničenja, posledice i šanse.

http://www.beocin.co.yu/


177

Tabela 1: SWOT analiza Prednosti Ograničenja Posledice Šanse

visokovredni kulturni resursi sa atributima: -znamenitog - visokoestskog - heterogenog - sačuvanog - zaštićenog -velika koncentracija spomenika na prostoru od 20 m -laka saobraćajna dostupnost -organizovana kvalitetna vodička služba

-neadekvatan izbor promotivnih sredstava-naspram značaja kulturnog nasleđa -sadržaj informacija-nepotpun -distribucija-plasman informacija p o g r e š a n -u pogledu mesta i vremena -neadekvatna ekonomska cena turističkih usluga

-turistički marketing miks ne utiče na: - porast poseta - dužinu boravka -rast turističke potrošnje

-velike-s obzirom na prednosti -izlaz: - adekvatan marketing menadžmen koji će: -uvažiti prednosti- -otkloniti ograničenja i posledice- -imati selektivan pristup –zavisno od tražnje turističke klijentele -veći stepen inovativnosti i primena informacionih tehnologija

Istraživanja promotivnog turističkog marketing miksa kulturne baštine

Fruškogorskog Podunavlja, pokazuju, da bi primena širokog spektra inovacija direktno uticala na njihovu efikasnost, počev od: osmišljavanja sadržaja promotivnih sredstava, njihovog izbora, poruka, načina plasiranja - pri tome neizostavno treba primeniti sredstva i snagu inovacija i aktuelnih informacionih tehnologija.

3. Zaključak

Savremeni turistički marketing miks, neizostavno mora koristiti kreativne i efikasne inovacije, posebno u izboru sredstava i načina plasmana promotivnih poruka, sa većim stepenom: sugestivnosti, turističke ekskluzivnosti, seletivnim izborom informacija-naspram heterogenih zahteva turističke klijentele, koji bi afirmisao kulturne resurse Fruškogorskog Podunavlja, kao turističkih vrednosti i podstakao razvoj njihovih neekonomskih i ekonomskih funkcija.

Literatura [1] Jovičić, Ž (1989):Turistička geografija, Naučna knjiga, Beograd [2] Jovičić, Ž(1982) : Turistička propaganda,Turistička štampa,Beograd [3] Gosar,A ( 2004):The Recovery of Tourism in Slovenia, Slovenia a Geographical

Overview,Association of the Geographical Societies of Slovenia, Ljubljana


178

[4] Horvat,U ( 2004): Tourism in Slovenia, Slovenia a Geographical Overview, Association of the Geographical Societies of Slovenia, Ljubljana

[5] Piner, J, Paradis,T ( 2004 ): Beyond the Casino:Sustainable Tourism and Cultural Development on Native American Lands.Tourism Geographies an international journal of tourism space, place and environment,, Routledge, www.tandf.co.uk

[6] Cultural Tourism, ICOMOS: Intrenational Scientific Committee on Cultural Tourism www.icomos.org/tourism

[7] Convention Concerning the Protection of the World Cultural and Natural Heritage, http://whc.unesco.org

http://www.tandf.co.uk/

http://www.icomos.org/tourism

http://whc.unesco.org/

Upravljanje strateškim projektima _____________________________________________________________________

179

Dr. Slavenko Grgurević114, Prof. dr. Nataša Cvetković115

UPRAVLJANJE STRATEŠKIM PROJEKTIMA Izazovi modernizacije infrastrukture116

Apstrakt: U radu je prezentirano iskustvo u strateškom upravljanju infrastrukturnim projektnim SAD (WEST i GLENWOOD CONYON) koja predstavlja valjanu preporuku za budućnost sličnih inicijativa kako za razvijene tako i posebno za zemlje razvoja.

Značaj infrastrukture i iskustvo razvijenih zemalja u ovoj oblasti podstakli su autore ovog rada na brojna promišljanja u prilog dinamiziranja faktora i stvaranju stabilnih racionalnih razvojnih incijativa u sadašnjim složenim socijalnim, ekonomskim i političkim prilikama u Srbiji i Crnoj Gori.

Aktuelna situacija u SCG je slična prilikama koje su bile karakteristične za SAD 30-tih godina prošlog veka. Utoliko je afirmacija inicijative u prilog realizacije strateškog infrastrukturnog projekta DUNAV – JADRAN put u istom pravcu i podrška evropskim integracijama na ovom putu.

Ključne reči: infrastruktura, strateško upravljanje, razvoj

STRATEGIC PROJECTS MANAGEMENT Infrastructure Modernization Challanges

Abstract: The paper presents the experiences of strategic managment in the

inhastreture field of USA (projects West Way and Glenwood Cannon), which are adequate example for the both developing and developed countries.

The importance of infrastracture and experiences of developed countries induced the authors to consider the development factor accelerating and dirceting the attention from current social, political and economic destruction towards the visualization of resolute and rational undertaking in Serbia and Montenegro. Actual situation in Serbia and Montenegro is similar to the one in America characterized by

114 Viši naučni saradnik, Institut ekonomskih nauka Beograd 115 Megatrend Univerzitet primenjenih nauka Beograd 116 Rad je deo istraživanja na projektima MNŽS evd. broj 1487 i 1479 u okviru IEN Beograd


180

the great social thensions in the 1930's of past century. Some presented theses could be used for the affirmation of great infrastrueture project titled the DANUBE-ADRIATIC SEA. Although it is not the resulf of authors original idea, but already known historical experience of othe exsperts, its strategic dimension and local predispositions awake new inspiraion uniting Serbia and Montenegro and EU. (Enelosure 1.)

Key words: infrasturcture, strategic management, development

Uvod

Dominantni deo ekonomskog razvoja čine javni objekti i javni radovi: autoputevi, brane, mostovi, tuneli, železnica, vodovod, kanalizacija, elektrane i sl., što se označava pod zajedničkim pojmom ''infrastruktura''. Međutim, savremeni trendovi: briga za zaštitu životne sredine, potrebe smanjenja javnih izdataka u budžetu, razvoj nauke - iz osnova su izmenili karakter javnih radova. Stoga, kao što ambiciozne građevinske objekte u razvijenim zemljama uglavnom zajednički finansiraju država i privatni investitori, tako i najznačajnije ekonomske i tehnološke karike više ne predstavljaju čelik i beton već kompjuterska tehnologija i optička vlakna. Sledstveno tome, izazovi modernizacije infrastrukture su u razvijenim zemljama, ne od skora, inicirali pristup razvoju infrastrukture koji se može svesti na: ne samo koliko još treba uložiti – već šta i gde graditi. Klasičan način odlučivanja u sferi razvoja infrastrukture izaziva sve više skepse, jer razvijen svet sve manje želi da - puteve, mostove, postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i sl. – vidi u svom neposrednom ili bližem okruženju. Tome na tragu nestala je njihova vera da odluke o izgradnji javnih objekata treba prepustiti samo državnim funkcionerima i ekspertima117. Uzrok za sve skeptičniji stav građana prema javnim radovima treba tražiti u načinu finansiranja javnih ili kako se oni sve češće nazivaju političkih projekata, kao i u obimu investicija.

Međutim, gubitak poverenja i odustajanje od klasičnog načina upravljanja infrastrukturnim projektima dali su nov podsticaj urbanistima i građevinarima koji su svoje klasične predstave morali da koriguju u okolnostima dinamiziranja potreba za novom infrastrukturom, koje su postale sve nepredvidljivije, jer su bile podložne stalnim premenama. U novoj ekonomiji, precizna i kruta uputstva tehničkih eksperata

117 Komentarišući konačno odustajanje od projekta ''WESTWAU''- planiranog autoputa duž zapadne strane Menhetna (Manhatten), o čemu se planiralo tri decenije (1955-1985. god.) – senator iz Njujorka Daniel Patrik Mojnihan (Daniel Patrick Moynihan) je zapisao: ''Naš javni život na izvestan način počinje da biva paralisan. Mi više ne možemo da donosimo odluke. Danas bi bilo nezamislivo izgraditi Centralni Park (Central Park), kao što se to moglo onda kada je Vlada imala dovoljno moći da donese odluke... Za tako nešto mi više nismo sposobni...'' (Jonathan Gifford '93.).


181

i planera mogla bi da stvore nenadoknadivu grešku tj. dovedu do realizacije skupih i nedovoljno iskorišćenih projekata.

Integralni pristup

Narastajuća svest o ceni ugroženosti životne okoline i negativnim posledicama neusaglašenosti ekologije i razvoja infrastrukture već početkom sedamdesetih godina prošlog veka učinili su kraj poverenju javnosti u tadašnje eksperte. U razvijenim zemljama, najpre u SAD, u javnosti su se sve više mogla čuti upozorenja da efikasnost, najvažnijaod svih vrednosti, nije i jedini način merenja uspešnosti u poslovima i drugim razvojnim inicijativama, jer su intenzivnije počeli da se ističu i drugi ključni faktori razvoja: ljudi i urbane strukture- životna struktura. Provere klasičnih ekspertskih analiza utvrdile su visok stepen proizvoljnosti i manjak estetskih i praktičkih ekoloških kriterijuma. Sličan način razmišljanja uticao je na transparentno odlučivanje i upliv javnosti na planove u izgradnji pojedinih javnih objekata (''Glenvood Canyon'')118.

Primer projekta ''Glanvood Canyon'', koji je sjajno inkorporirao estetske kriterijume i potpuno se uklopio u prirodni ambijent Kanjona Kolorado, koštao je investitore dodatnih 500 miliona USD, što je postavilo pitanje korisnosti ove investicije za privredu SAD.

Međutim, na ovako postavljenom pitanju nema jednostavnog odgovora upravo zato što nije lako i nije moguće da klasičan ekonomski interes bude dovoljan ekonomski motiv za javne potrebe. Otuda se mora tragati za novim pristupom u konvergenciji klasičnog poslovnog i javnog interesa – gde se klasičan, ekonomski model troškova i korisnosti- kao manipulativan i zato nesiguran- zamenjuje procene novim tržišnim tj. integralnim pristupom u donošenju odluka o razvoju javnih objekata.

Na ovo upućuju i konkretni primeri iz prošlosti gde je tržišni pristup odigrao značajnu ulogu u razvoju infrastrukture u SAD. Na primer, železničku mrežu su u XIX veku u SAD uglavnom gradile privatne kompanije ili, američka 260.000 miliona (milijardi) USD vredna telekomunikaciona infrastruktura je takođe velikim delom izgrađena zahvaljujući privatnim investicijama. Krajem sedamdesetih godina XX veka privatni investitori su izgradili kablovsku TV mrežu u 50 miliona domova u SAD; svake godine elektroprivreda SAD ulaže 20 milrd. USD u nove pogone i opremu... Pri svemu tome javni sektor (država SAD) imao je u ovim poslovima veoma značajnu ulogu: besplatna dodela zemljišta privatnim investitorima potpomogla je izgradnju puteva, a telekomunikacioni gigant '' AT&T'' je do 1984. god. bio zaštićen državnim 118 Primer je projekat ''Glanvood Canyon'' u Koloradu- jedini autoput zapadno od Denvera preko stenovitih planina ( Rocky Mauntians). Nakon mnogobrojnih sučeljavanja ekologa i tehnoloških eksperata pronađenio je rešenje: autošput je izgrađen ali uz pet puta višu cenu po kilometru na pojedinim deonicama.


182

monopolom. Privatni sektor je obezbeđivao sredstva i gradio dok je država određivala uslove za ulaganje i profit – zadržavajući pravo da te uslove promeni. Tako na primer, 1992. god. je Vlada SAD, zbog brojnih pritužbi građana, donela nove propuise u vezi sa razvojem kablovske mreže koji su oborilii cenu tehnologije. Ovakvi primeri koji zalaze u istoriju i gde javni i privatni sektor zajednički utiču na razvoj infrastrukture – u najrazvijenijoj i najmoćnijoj zemlji sveta - sve više postaju primer i uput za projekte modernizacije infrastrukture u budućnosti gde cena očuvanja životne sredine - nov izazov razvoju javnih objekata - postaje deo objektivnog interesa privatnih investitora. U sličnim okolnostima, privatni investitori i zaštitnici javnog dobra moraju da koriste tržišne principe i relevantne informacije prilikom izrade projekata i njihove implementacije.

Sledstveno tome, inovacije u komunikacionoj tehnologiji utiču da odluke o ulaganjima u projekte izgradnje i modernizacije infrastrukture budu jednostavnije, a potonje održavanje i korišćenje ovih projekata i za privatne investitore. Tako na primer, elektronska naplata putarine- koja čini nepotrebnim postojanje naplatnih rampi – uklanja zastoj u saobraćaju ali i zazor privatnih investitiora kada je u pitanju izgradnja većeg broja puteva, tunela, mostova. Takođe za inovacije u kompjuterskoj tehnologiji i nov način naplate taksi otvara i mogućnost rešavanja ekoloških problema (smanjenje broja vozila u saobraćaju direktno je proporcionalno visini takse koja se elektronskim putem naplaćuje i čiji nivo zavisi od stepena izduvnih gasova ili broja korisnika prevoznika u automobilu). Na ovaj način, istovremeno se deluje na navike korisnika infrastrukture, ali i na efikasnost ulaganja u javne objekte. Slično tome nova organizaciona rešenja i intenzivnije ulaganje u projekte konzervacije energije, drastično su smanjili potrebu ulaganja u proizvodnju energije, ali su istovremeno učinili efikasnijom klasičnu ponudu proizvođača energije koji svoj profit sve više vezuju za konsultantske usluge u sveri poboljšanja energetske efikasnosti.

Slične poslovne inicijative, osim što iz osnova menjaju koncept ponude, na isti način utiču na potražnju za projektima izgradnje i modernizacije infrastrukture koji zbog svoje kapitalne intenzivnosti imaju za posledicu preusmeravanje ulaganja na manje profitabilne projekte jer oni utiču na porast zaposlenosti i manju zagađenost okoline, što je od značaja kako za zemlju u razvoju tako i za razvijene zemlje. Stim u vezi, u javnom sektoru zemalja u razvoju još uvek se insistira na široj javnoj kontroli dok savremene tendencije u razvijenim zemljama ukazuju na najavu uvođenja ''regulisanja tražnje'', tj. uvođenja novih propisa koji ograničavaju tražnju za projektima infrastrukture. Tome idu u prilog ne samo pomenute mere koje daju prednost projektima konzervacije energije, već i novi urbanistički propisi koji favorizuju izgradnju naselja na lokacijama kojima se ne dovode u sumnju projekti modernizacije i realizacije infrastrukture.

To samo potvrđuje staru istinu da je svim tržišnim pristupima zajednički imenitelj fleksibilnost. Naime, bez obzira da li je u pitanju izgradnja novog objekta ili rekonstrukcija i modernizacija infrastrukture, (tj. ''regulisanje tražnje'' u okviru postojeće infrastrukture) tržište ne samo što diktira novu strukturu tražnje već ''dozvoljava'' pojedicima ili firmama da pronalaze najefikasnije načine da koriste ono što već poseduju. Tome u prilog značajno je napomenuti da iskustva razvijenih


183

zemalja ukazuju na ograničenost ekspertskih znanja koja upravo zbog toga nisu više relevantna za dugoročno promišljanja razvoja infrastrukture ako se temelje na klasičnom planiranju (generalni urbanistički planovi ili pak, dugoročna višedecenijska predviđanja119).

Primeri realizacije infrastrukturnih projekata u SAD su instruktivni zbog duge i uspešne tradicije u konvergenciji javnog i privatnog poslovnog interesa u ovoj zemlji. Oni ukazuju da su moguće uspešne kombinacije tržišnog pristupa i upravljačke uloge države u sličnim projektima sa dominantnim javnim interesom (Grgurević '91). Tome u prilog je Elis Rivlin (Alice Rivlin), zamenik direktora direkcije za upravljanje i budžet pri Federalnoj administraciji SAD, svojevremeno ukazala na jedno korisno opšte načelo: «Sve što država gradi treba kad god je to moguće da bude u nadležnosti vlada saveznih država i lokalnih vlasti. Te vlasti ne samo što mogu lakše da dobiju lokalnu političku podršku potrebnu za realizaciju projekata, već se u slučajevima kada ulažu sopstven novac po svoj prilici neće lako odlučivati za projekte koji nisu ekonomski opravdani». (Gifford '93)

Prethodna tumačenja primera razvoja infrastrukture na primeru razvijenih zemalja, prvenstveno SAD, ukazuju na ključni značaj fleksibilnosti u realizaciji ovih projekata. Na taj način infrastruktura, kao jedna gigantska oblast čiji je strateški značaj nesumnjiv postaje deo globalnih izazova u svetu koji se menja. Ona zahteva prilagodljivost, a ne poštovanje strogih, nepromenjivih standarda i propisa. Na to upućuju trendovi u razvijenim zemljama: hijerarhijski organizovana korporacija razvila se u decentralizovanu firmu; masovna proizvodnja ustupa mesto fleksibilnoj izradi proizvoda po želji kupca; gradovi koji su se oslanjali na jednu industrijsku granu – kao što je to na primer Pitsburg u SAD, nekadašnji centar industrije čelika, danas se odlikuje diversifikovanom privredom. Karakter privrede razvijenih zemalja se iz temelja menja, jer industrijska proizvodnja sve više uzmiče pred uslužnim sektorom koji je u usponu, jer komjuterizacija i savremene komunikacione tehnologije iz osnova menjaju način proizvodnje, distribucije i potrošnje roba i usluga. Nije lako predvideti kakva će infrastruktura biti potrebna za realizaciju ovakve «vizije budućnosti». Međutim, zanošenje nostalgičnim idejama o obnavljanju infrastrukture kakva je bila u prošlosti znači činiti neoprostivu grešku – istu onu kao i pokušaj da se koriste metodi koji su se nekada koristili. Samo fleksibilan sistem koji reaguje na promene do kojih se dolazi na tržištu može efikasno da izađe u susret zahtevima nove epohe.

Umesto zaključka

Značaj infrastrukture i iskustva razvijenih zemalja podstakli su autore ovog rada na brojna promišljanja koja su bila usmerena na dinamiziranje faktora razvoja i 119 Čak i najbolje sačinjeni planovi su podbacili; Uprava doline reke Tenesi, osnova 30-th godina prošlog veka u okviru strateškog američkog projekta New Deal, postigla je velike rezultate, ali nije uspela da donese prosperitet u dolini reke Tenesi.


184

preusmeravanja pažnje sa aktuelne socijalne, ekonomske i političke destrukcije ka vizuelizaciji smelih i racionalnih poduhvata u SCG čija se neminovnoist bliži koliko i istorijsko iskustvo iz vremena velikih socijalnih naboja 30-tih godina XX veka u SAD. Neke izložene teze za afirmaciju velikog infrasrukturnog projekta Jadransko- podunavske orjentacije, ili skraćeno DUNAV-MORE ( iako nije originalan rezultat promišljanja autora- već je viđeno istorijsko iskustvo drugih učenih ljudi ) - njegova strateška dimenzija i lokalne predispozicije bude novu inspiraciju koja povezuje SCG i EU. (Prilog br. 1)

Literatura

[1] (Gifford '93), Jonathan Gifford The future of infrastructure, Prinston University - Internal papers, 1993

[2] (Grgurević '91), Slavenko Grgurević: «Energy in East Europe: Back to the Future» predavanje na International Conference: »Energy in East Europe: market led – or goverment driven» u organizaciji Royal Institute Of International Affaires, Chatam House, London, December 1991

Prilog 1

DUNAV-MORE

Neke teze za jadransko-podunavsku orijentaciju

1. Najkraći i jedini homogeni saoraćajni koridor Srbije i Crne Gore – magistralni put za Dunav-more je na potezu Podunavlje-Beograd-Bar.

2. Reka Dunav je kroz SCG tranzitna i najpogodnija vodena saobraćajnica za ekonomsku saradnju između Centralne i Zapadne Evrope sa jedne strane, prema zemljama Istočne Evrope, Bliskog istoka, Juga Evrope i Severne Afrike sa druge strane.

3. Tranzitni karakter dela Dunava kroz SCG je geografski i ekonomski kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti čvrsto determinisan sa svojim komparativnim prirodnim prednostima.

4. Zemlje Zapadne Evrope ( naročito SR Nemačka ) uložile su velika sredstva da bi obezbedile unutrašnji plovni put Dunavom, odnosno vodenu, rečni i kanalsku vezu sa Istočnom Evropom. Posebno je značajna strateška investicija u vezi sa izgradnjom kanala Rajna-Majna-Dunav. Danas ova investicija s obzirom na neredovne prilike na našem inače ključnom sektoru Dunava, nije moguća u punom opsegu.

5. Budućnost robnog prometa u međunarodnoj trgovini na ovom sektoru svodi se, kao što je to već učinjeno u EU, na stalno unapređenje i forsiranje raznih formi kombinovanog transporta- integrišući multimodalne forme svih vidova transporta: vodeni, putni, železnički itd. Veliki značaj u osvajanju zahvata i


185

razvoja multimodalnog transporta u EU, naročito zajedno sa raznim vidovima kontejnerskog prevoza, našao je svoje institucionalno utemeljenje u multinacionalnom evropskom sporazumu koji nosi naziv ”European Agreement On Important Inernational Combined Transport Lines And Related Installation – AGTC”.

6. Pruga Beograd-Bar kao i izgradnja velikog magistralnog puta na liniji Subotica-Beograd-Barska luka su žila kucavica budućeg robnog prometa kroz SCG. Ova transferzala spajaće direktno tržišta Južne Italije sa Podunavljem i Centralnom Evropom do Ukrajine, a u kombinovanom prevozu čak Severno More sa Mediteranom.

7. Na tom potezu veliku razvojnu ulogu treba da odigraju slobodne zone, odnosno zone za spoljnu trgovinu na dunavskim pristaništima Beograda, Novog Sada, Kladova i dr., sa slobodnom zonom u razvijenoj barskoj luci.

8. Ovaj potez kombinovanog transporta bi neposredno spojio ne samo Srednju Evropu sa Južnim Jadranom već sa njime i veliku roterdamsku luku, budući da bi ogromni rajnski plovni park mogao da se rokira i cirkuliše i Dunavom. Sa modernom tehnološkom opremom i uređajima savremenog multimodalnog transporta - od beogradske slobodne zone mogao bi se na efikasan način uhodati ceo sistem kombinovanog transporta na potezu Beograd-Bar, bilo putem postojeće železničke linije ili novoizgrađenim autoputem od Beograda do Bara. Postoje značajni ekonomski krugovi, naročito u Nemačkoji i Južnij Italiji koji imaju interese da se modernizuju postojeći infrastrukturni objekti na ovoj strateškoj relaciji. U tom slučaju, sa izgradnjom jednog kontejnerskog mosta na relaciji Bar-Bari, uspostavila bi se direkta veza kombinovanog transporta od Roterdama, najveće svetske luke, preko SR Nemačke, Srednje Evrope, SCG, Južnog Jadrana i Južne Italije – do Napulja i Sicilije.

9. Ova grubo prikazana vizija ima velike prednosti jer otklanja opasnost od periferizacije SCG. Ovo utoliko pre, jer postoje projekti zaobilaženja SCG izgradnjom zamišljenih magistrala od Južne Italije preko Albanije, Makedonije u pravcu Bugarske, i drugi, preko Mađarske, Rumunije, Bugarske u pravcu Turske. Međutim, DUNAV-MORE, je u ekonomskom smislu najekonomičnija komparativna solucija. Takođe postoje, s tim u vezi, i još jedna, istorijska opcija, tj. izgradnja kanalske mreže rekama Morave i Vardara do Soluna. Ova opcija iziskuje ogromne onvesticije i ima strateška ograničenja jer prolazi kroz tri države (SCG, Makedonija, Grčka) koje karakteriše visok stepen nestabilnosti. Osim toga, ova orjentacija je skopčana sa nepredvidivim administrativnim barijerama. Međutim, transverzala između Beograda i Bara predstavlja jedan pravolinijski korodor kroz područje SCG gde bi trebalo izvršiti samo izvesne rekonstrukcije i modernizacije. Za realizaciju ovog strateškog projekta potrebna je kritična masa političke volje koja zahteva znanje i kreativni naboj.

10. Mobilizirajuću i integrišuću finansijsku funkciju mogla bi organizovati jedna “non-profit making bank”, nalik na nekadašnju “Srpsku banku” u Zagrebu i njene afilijacije Jadransko – Podunavske banke između dva rata u Beogradu.


186

Revitalizacija ovakvog novčanog zavoda odrazila bi se maksimalno povoljno po kretanje robnih tokova unutar zemalja srpsko – crnogorskog podneblja.

11. Za Jadransko – Podunavsku orjentaciju neophodno je osnovati u SCG udruženje za proučavanje i unapređenje rečne i pomorske privrede koje će stimulisati projekat DUNAV-MORE.

Takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju 2005. u Srbiji _____________________________________________________________________

187

Prof. Dr Vojin Šenk120, Prof. Dr Miroslav Despotović1, Branislav Ristić1, Prof. Dr Đuro Kutlača121

TAKMIČENJE ZA NAJBOLJU TEHNOLOŠKU INOVACIJU 2005.

U SRBIJI 122

Apstrakt: Takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju 2005. godine organizovalo je Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine u saradnji sa Univerzitetom u Novom Sadu i Privrednom komorom Srbije. Kompletno takmičenje sprovedeno je uz pomoć web portala (www.inovacija.org). Komunikacija sa takmičarima obavljana je isključivo elektronskim putem. U radu je prezentiran tok i organizacija takmičenja, najvažniji rezultati, kao i osnovni elementi evaluacije prijava novih tehnoloških rešenja. Ključne reči: 1. Tehnološka inovacija; 2. Takmičenje; 3. Internet web portal.

BEST TECHNOLOGY INNOVATION IN SERBIA COMPETITION FOR THE YEAR 2005

Abstract: Competition for the Best Technology Innovation in Serbia for 2005

is organized by the Ministry of Science and Environmental Protection, in cooperation with the University of Novi Sad and the Chamber of Commerce of the Republic of Serbia. Competition is organized as web based application (www.inovacija.org), and Internet is used as main and only media for communication with competitors. This paper presents the organization and activities within the competition, main results achieved so far, as well as basic elements of the process of the evaluation of submitted application with new technology innovation. Key words: 1. Technology Innovation; 2. Competition; 3. Internet Web portal.

120 Prof. Dr Vojin Šenk, Prof. Dr Miroslav Despotović, Branislav Ristić, Fakultet tehničkih nauka, Univerzitet u Novom Sadu, 21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 6, (e-mail: [email protected] ; [email protected] ; [email protected]). 121 Prof. Dr Đuro Kutlača, Institut "Mihajlo Pupin" – Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, 11000 Beograd, Volgina 15 (e-mail: [email protected]) i Fakultet za menadžment, 21000 Novi Sad, Vase Stajića 6 (e-mail: [email protected]). 122 U radu se saopštava deo rezultata rada na projektu "Studija izvodljivosti za osnivanje naučno-tehnoloških parkova u Srbiji", evidencioni broj projekta TR - 7026A, koji finansira Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine Republike Srbije (2005-2006. godina).




188

1. Uvod Takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju 2005. godine organizovalo je Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine u saradnji sa Univerzitetom u Novom Sadu i Privrednom komorom Srbije. Pravo učestvovanja imali su timovi i pravna lica. Početni nagradni fondovi za timove i pravna lica su po 1.500.000 dinara, ali banke, sponzori takmičenja, će, pored tog fonda, dodeliti nagrade za najbolje u vidu povoljnih kredita. Predviđene su i nagrade po kategorijama – Privredna komora Srbije dodeljuje dve nagrade u ukupnom iznosu od 3,000 EUR za pravna lica koje imaju najmlađeg direktora i predstavljaju najmlađe osnovano preduzeće, a nije dobilo nijednu drugu nagradu, a Grad Beograd dodeljuje 500.000 dinara za tri najbolje inače nenagrađene prijave iz Beograda, dok je i Grad Novi Sad dodelio jednu nagradu za takmičare iz Novog Sada. Takođe, u pripremi su i druge specijalne nagrade. Kompletno takmičenje sprovedeno je uz pomoć web portala (www.inovacija.org). Kao pomoć, takmičari su imali uvid u primere dobrih i loših prijava, i detaljno uputstvo kako bi prijava trebalo da bude ispunjena. Komunikacija sa takmičarima obavljana je isključivo elektronskim putem. U radu je prezentiran tok i organizacija takmičenja, najvažniji rezultati, kao i osnovni elementi evaluacije prijava novih tehnoloških rešenja. 2. Organizacija takmičenja Organizacija takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju sastavni je deo jednog mnogo šireg projekta, koji su pokrenule naučnoistraživačke organizacije u Srbiji, a finansijski i organizaciono podržalo Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine, a koji se odnosi na izgradnju inovacione i tehnološke infrastrukture u Republici. Time je ovo takmičenje promovisano u institucionalni oblik podrške i promocije inovativnim aktivnostima u Srbiji, kao što je to slučaj u zemljama EU i OECD [Šenk, Novak, Despotović, 2003. i 2004]. Osnovne aktivnosti u realizaciji takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju navedene su u tabelama 1 (aktivnosti u prvoj fazi) i 2 (aktivnosti u drugoj fazi).

Tabela 1: Aktivnosti takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju 2005.g. – Faza 1 Aktivnosti takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju 2005.g. – Faza 1

Faza 1:

Organizacija – Aktivnosti: Poslovi u okviru aktivnosti:

A1 Definisanje propozicija 1. Priprema takmičenja: formiranje timova, definisanje teritorijalne raspoređenosti timova

2. Definisanje propozicija za I i II krug A2 Izrada marketing plana 3. Izrada marketing plana A3 Priprema uvodnih predavanja 4. Priprema uvodnih predavanja

5. Tehnička priprema



189

Aktivnosti takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju 2005.g. – Faza 1 Faza 1:

Organizacija – Aktivnosti: Poslovi u okviru aktivnosti:

A4 Organizacija dogovora sa partnerima

6. Kontaktiranje partnera (regionalne privredne komore, agencije za razvoj MSP)

7. Slanje dopisa svim predsednicima opština 8. Organizovanje sastanka sa partnerima i

predsednicima opština 9. Definisanje nagradnog fonda (za pobednike

takmičenja, za pobednike za određene oblasti, za pobednike po regionima ako se nađu lokalni partneri koji bi bili sponzori)

A5 Izrada baze recenzenata 10. Pravljenje baze potencijalnih recenzenata za ključne oblasti

A6 Promocija takmičenja 11. Promocija takmičenja A7 Prijem konkursnih prijava 12. Prijem konkursnih prijava

13. Razvrstavanje prijava po oblastima 14. Formiranje liste recenzenata sa spiskom

prijava koje recenziraju A8 Prosleđivanje prijava na

recenziranje 15. Slanje prijava recenzentima

A9 Priprema materijala za treninge obuke učesnika

16. Priprema treninga (Kako uraditi analizu tržišta, Kako napisati biznis plan - BP)

17. Priprema propratnog materijala za treninge

Tabela 2: Aktivnosti takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju 2005.g. – Faza 2 Aktivnosti takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju 2005.g. – Faza 2

Faza 2:

Realizacija takmičenja – Aktivnosti:

Poslovi u okviru aktivnosti:

A10 Vrednovanje recenziranih prijava 18. Prijem recenzija 19. Vrednovanje 20. Distribucija recenzija učesnicima

A11 Formiranje liste i objava rezultata 21. Objava rezultata prvog kruga takmičenja putem web site-a, i kontaktiranjem svakog učesnika posebno

22. Formiranje liste recenzenata za II krug A12 Organizacija treninga za učesnike

koji su prošli u drugi krug 23. Treninzi 24. Anketa takmičara o svim aspektima

Takmičenja, kako bi sledeće Takmičenje bilo bolje prilagođeno njihovim potrebama, i kako bi se odredila uspešnost akcije prema objektivnim kriterijumima, a to su broj novoosnovanih preduzeća, stepen plasmana inovacija na tržište, broj novootvorenih radnih mesta, ostvaren profit. Ova se anketa periodično ponavlja tokom sledeće tri godine.


190

Aktivnosti takmičenja za najbolju tehnološku inovaciju 2005.g. – Faza 2 Faza 2:

Realizacija takmičenja – Aktivnosti:

Poslovi u okviru aktivnosti:

A13 Trening iz oblasti Analize tržišta 25. Priprema treninga (sadržaj, handouts, propratni materijal, ppt prezentacija)

26. Treninzi A14 Trening iz oblasti BP 27. Priprema treninga (sadržaj, handouts,

propratni materijal, ppt prezentacija) 28. Treninzi

A15 Predaja BP učesnika drugog kruga 29. Prijem BP učesnika takmičenja

A16 Prosleđivanje BP učesnika na recenziranje

30. Formiranje liste recenzenata sa spiskom BP koje recenziraju

31. Slanje BP recenzentima A17 Organizacija dodele opštinskih i

specijalnih nagrada 32. Dogovor sa predsednicima opština o

nagradama 33. Obaveštavanje nagrađenih po opštinama

A18 Vrednovanje recenziranih BP 34. Prijem recenzija i vrednovanje A19 Formiranje liste i objava rezultata 35. Objavljivanje rezultata II kruga takmičenja

tzv. Lista za finale. Pravljenje liste pobednika za svaku opštinu posebno

A20 Organizacija prezentacija BP finalista

36. Definisanje propozicija za finale 37. Obaveštavanje finalista o propozicijama 38. Formiranje liste recenzenata za finale (pred-

stavnici banaka, ministar nauke, ministar fi-nansija, ministar privrede, predsednik Privre-dne komore Srbije, uspešan preduzetnik...)

39. Kontaktiranje recenzenata za finale 40. Prezentacije finalista 41. Vrednovanje

A21 Organizacija svečanog uručenja glavnih nagrada

42. Obaveštavanje medija o finalu (TV, novine, stručni časopisi)

43. Rezervacija opreme i sale u kojoj će se održati finale

44. Priprema svečane dodele nagrada (rezervacija sale, organizacija koktela, zakuske i sl.)

45. Svečano uručenje glavnih nagrada A22 Trening iz oblasti zaštite

intelektualne svojine 46. Trening Zaštita intelektualne svojine 47. Sastanak svih takmičara koji su predali kvali-

tetne biznis planove sa potencijalnim investi-torima i predstavnicima Fonda za razvoj

48. Promocija vrednih inovacija široj publici 49. Traženje načina da se organizuju dodatni tre-

ninzi za takmičare koji su osnovali svoja pre-duzeća ili na drugi način izišli na tržište sa svojom inovacijom


191

3. Tok i rezultati takmičenja U periodu od 10. marta do 20. aprila 2005.g. obavljena je promocija takmiče-nja u svim većim gradovima u Republici Srbiji. Promocije i treninzi organizovani su uz pomoć Privredne komore Srbije. Rok za podnošenje prijava bio je 25. april. Takmi-čari su popunjavali on-line formular koji je sadržao sažetak ideje, opis tehnološke ino-vacije, opis proizvoda/usluge, opis tržišta, konkurencije, finansijski deo i menadžment. Ukupno je pristiglo 346 prijava tehnoloških inovacija od ukupno 900 takmičara. Rezultati prvog kruga takmičenja objavljeni su 06. juna. Preko 250 recenzenata iz zemlje i inostranstva učestvovalo je u ocenjivanju pristiglih prijava. Pri tome, svi su potpisali "Ugovor o tajnosti" čime je obezbeđena poverljivost prijava. Proces recenziranja se takođe odvijao elektronskim putem. Recenzenti su primali e-mail sa linkovima ka prijavama koje su im dodeljene za ocenu, prema oblasti njihove stručnosti. Recenzenti su, po upoznavanju sa sadržajem prijave, pristupali on-line formularu gde su vrednovali ideju po više kriterijuma (za detalje videti četvrto poglavlje “Evaluacija prijava tehnoloških inovacija“). Ceo proces recenziranja je bio potpuno anoniman – ni jedan autor prijave nije znao ko recenzira prijavu, ni jedan recenzent nije znao ko je autor prijave! Na osnovu rang liste formirane nakon obrade recenzija, u drugi krug takmiče-nja plasiralo se 170 aplikacija: 150 timova fizičkih lica i 20 pravnih lica. Za njih je u periodu od 15. do 30. juna održano osam jednodnevnih treninga na temu "Analiza tržišta" u gradovima: Beograd (3 puta), Novi Sad (2 puta), Niš (1 put), Kragujevac (1 put), Smederevo (1 put). Svi takmičari su dobili neophodan materijal za istraživanje tržišta i pisanje biznis plana. Tokom letnje pauze, takmičari su imali zadatak da pripre-me nacrt biznis plana za svoju tehnološku inovaciju i da ga predaju do 31. avgusta. U septembru je održano osam trodnevnih treninga na temu "Kako napisati kvalitetan biznis plan”. Takmičari su tokom treninga usavršavali nacrte biznis planova koji su ranije pripremili. Treninzi su organizovani u 5 gradova, kao i prethodni "Analiza tržišta". Rok za predaju biznis planova bio je 15. oktobar i 17. oktobra je počeo drugi krug recenziranja. Na vreme i u zadatoj formi predato je ukupno 75 biznis planova, koji su rangirani od najboljeg prema najlošijem prema rang listi iz prvog kruga. Timovima su dodeljeni bodovi, tako što je prvoplasirani dobio 75 poena, a poslednjeplasirani 1 poen. Drugi krug recenziranja trajao je 5 nedelja. Prva nedelja recenziranja trajala je od 17.10. do 24.10.2005.g., a u recenziranju je učestvovalo 25 recenzenata. Svaki od njih dobio je 3 biznis plana i imao rok od 7 dana da saopšti koji rad smatra najmanje dobrim. Trojke su sačinjavane tako da se načini parcijalna rang lista radova sa najmanje dodeljenih recenzija, i s nje uzme rad s vrha liste, a zatim mu se dodaju još dva rada s dna. Tako će radovi koji su nakon prvog kruga imali bolju poziciju imati veće šanse da ne budu odbačeni, ali ni oni sa dna liste nisu dovedeni u potpuno neravnopravan položaj, pošto su se poredili bar s jednim radom sličnog ranga. Tim čiji rad je odbačen, gubio je 26 poena, a tim čiji rad je recenzent zadržao dobio je 13


192

poena. Iz daljeg takmičenja otpalo je 13 radova pošto im je ukupan broj bodova pao ispod nule, i takmičenje su nastavila 62 rada, što znači da nijedan rad koji je nakon prvog kruga bio plasiran u prvih 13 nije bio odbačen, čime su potvrđeni kriterijumi recenziranja i u prvom i u drugom krugu. Druga nedelja recenziranja trajala je od 24.10. do 31.10.2005. i tu je u recenziranju učestvovalo 25 recenzenata iz prve nedelje i 38 novih recenzenata. Recenzenti iz prve nedelje dobili su još jedan rad po kriterijumu da je od radova sa najmanje dodeljenih recenzija odabran najlošije plasirani, pod uslovom da dotočni recenzent taj rad nije već ranije odbacivao, a novi recenzenti 3 rada po istom algoritmu kao i u prvom krugu. Tim čiji rad je odbačen gubio je 22 poena, a tim čiji rad je recenzent zadržao dobio je 11 poena. Iz daljeg takmičenja otpalo je 10 radova, i takmičenje su nastavila 52 rada. Treća nedelja recenziranja trajala je od 31.10. do 07.11.2005. U recenziranju je učestvovalo 25 recenzenata iz prve nedelje, 38 recenzenata iz druge nedelje i 34 nova recenzenta (ukupno 97). Recenzenti prve i druge nedelje dobili su još po jedan rad po ranije opisanom algoritmu dopune, a novi recenzenti dobili su 3 rada po novom algoritmu: pošto su u pitanju bili recenzenti sa najvećom procenjenom kompeten-cijom, oni su dobijali po tri uzastopno plasirana rada sa vrha liste među radovima sa najmanje dodeljenih recenzija, čime je omogućeno precizno pozicioniranje radova sličnog kvaliteta. Odbacivanjem se gubilo 18, a ostankom dobijalo 9 poena. Iz daljeg takmičenja otpalo je 7 radova, i takmičenje su nastavila 45 rada. Recenzenti prve nedelje završili su angažman, jer su pročitali i ocenili ukupno 5 biznis planova. Četvrta nedelja recenziranja trajala je od 07.11. do 14.11.2005, a peta od 14.11. do 21.11.2005. Odbacivanje rada u tim nedeljama odnosilo je 18, odnosno 14 poena, a zadržavanje donosilo 9, odnosno 7 poena. U drugom krugu recenziranja ukupno je angažovano 97 recenzenata. Svaki rad ocenilo je u proseku 3-4 recenzenta, s tim što su oni radovi koji su u konkurenciji ostali do kraja recenzirani od 11 do 19 puta (prva četiri), te je tako konačan plasman veoma verodostojan. Svaki recenzent je za čitanje 5 biznis planova i njihovo poređenje honorisan sa 4200 dinara, pa je ukupna potrošena suma za recenziranje iznosila 407,400 dinara. Uzevši u obzir da je veoma tačan plasman na taj način dobijen nakon samo pet nedelja, da zamor recenzenata nije bio prevelik, ovaj način recenziranja pokazao se kao jeftiniji, efikasniji i tačniji od onih koji se uobičajeno koriste u sličnim prilikama. Recenziranje u prvom krugu bilo je na volonterskoj osnovi, a u oba kruga bili su uključeni stručnjaci iz zemlje i dijaspo-re. Kolateralni cilj recenziranja bio je upoznavanje naše dijaspore sa tehnološkim nivoom u zemlji, s ciljem da se dijaspora kasnije više uključi u tehnološki razvoj Srbi-je. Evo šta su, kao primer, rekli neki od recenzenata: „Bilo mi je zaista zadovoljstvo upoznati se sa raznovrsnim idejama koje će, nadam se, zahvaljujući takmičenju i promociji, ugledati svetlost dana. Takođe mi je bilo jako prijatno sarađivati sa Vama.” (D.M., IT konsultant, Baden, Switzerland); „Zahvaljujem Vam se na poverenju i bilo mi je drago što sam bio uključen u ovo Takmičenje, o kome sam stekao vrlo visoko mišljenje, kako u organizacionom tako i u pogledu kvaliteta radova. Nadam se da će i ubuduće biti prilika za sličnu saradnju.” (G.P., menadžer, Melbourn, Australia); „Raduje me što sam bio deo tima koji je uradio jedan važan posao - čiji rezultati mogu


193

da budu korisni za našu zemlju. Spreman sam da i dalje sa zadovoljstvom sarađujem sa Vama i Vašim kolegama. Želim Vam svako dobro.” (V.J., profesor mašinstva, Beograd); „Čestitam pre svega na izvanrednoj kolekciji radova koje ste mi poslali. Zaista su svi na zavidnom nivou u pogledu sadržaja i formata, kako u smislu poslovne ideje, opisa plana, stručnog tima, tržišta, konkurencije, finansija... Vrlo sam impre-sioniran i uživao sam čitajuci svaki ponaosob!” (D.I., Konsultant, Silicon Valley, California); „Želeo bih da Vam se zahvalim na ukazanom poverenju i pohvalim, još jednom, ideju najbolje tehnološke inovacije u Srbiji, kao i pobednike koji će, nadam se, pokazati uspeh i na tržištu kao što su uspeh pokazali kroz znanje i veštine na papiru.” (M.G., biznis konsultant za IT tehnologije, Prag, Češka); „Bilo mi je zadovoljstvo sarađivati sa Vama. Možete računati na mene i u budućnosti. Mislim da je program sjajan i želim Vam puno uspeha!” (D.M., IT konsultant, California, USA).

Rezultati drugog kruga takmičenja objavljeni su 23. novembra. U finale takmičenja plasirala su se 3 najbolja tima sastavljena od fizičkih lica i 3 najbolje plasirana pravna lica. 29. decembra planirano je finale takmičenja, u kojem će finalisti u direktnom prenosu na I programu RTS-a prezentirati svoje inovacije stručnom žiriju (koji uključuje ministre nauke, finansija i privrede, predsednika Privredne komore Srbije, predstavnike banaka). Takmičenje se formalno završava svečanim uručenjem glavnih i specijalnih nagrada, ali će se sa takmičarima raditi i narednih godina, s ciljem da se što više njih uputi na tržište, pošto je tržišna evaluacija jedini pravi način vrednovanja. Ovo takmičenje nije zamišljeno, naime, kao još jedan konkurs za dodeljivanje plaketa, već kao instrument podizanja inovativnosti u srpskoj privredi. 3.1. Trening i edukacija takmičara Takmičenje je imalo za cilj da, pored finansijske pomoći najboljima, pruži edukativnu potporu potencijalnim i sadašnjim preduzetnicima da na osnovu svoje tehnološke inovacije osnuju novo preduzeće ili u okviru već postojećeg tu inovaciju iznesu na tržište. Upravo zato je čak 50% takmičara iz prvog prosleđeno u drugi krug. Edukativna pomoć sastojala se od:

1. Jednodnevnog treninga na temu "Analiza tržišta"; 2. Trodnevnog treninga na temu "Kako sastaviti kvalitetan biznis plan"; 3. Jednodnevnog treninga na temu "Zaštita intelektualne svojine".

Teme u okviru jednodnevnog treninga na temu "Analiza tržišta" bile su sledeće:

a) Ciljno tržište: važnost segmentiranja i izbora tržišnih segmenata/niša na kojima će pozicionirati svoju tehnološku inovaciju;

b) Profil potrošača/kupca/klijenta: upoznavanje profila potrošača/kupca/klijenta kako bi se što jasnije oblikovala ponuda i pronašao put do potrošača koji tek treba da prihvati inovativni koncept;

c) Marketing istraživanje: upoznavanje sa procesom i metodima kako da prikupe vredne informacije na bazi kojih će donositi poslovne odluke;


194

d) Mesto analize tržišta u biznis planu: isticanje važnosti tržišne orijentacije prilikom biznis planiranja.

Posle ovog treninga, takmičari su dobili Priručnik (dostupan na web stranici www.inovacija.org), koji je sadržao sve neophodne informacije i uputstva kako da što bolje sastave svoj biznis plan. Tokom letnjih meseci takmičari su radili samostalno na svojim biznis planovima uz mogućnost konsultacije putem e-maila sa trenerima. Teme koje su bile obrađivane tokom trodnevnog treninga na temu "Kako sastaviti kvalitetan biznis plan" jesu:

I DAN – BIZNIS PLANIRANJE: a) Metodološki okvir biznis plana/planiranja: vizija, misija i ciljevi.

Uobličavanje ideje u viziju i misiju preduzeća (potencijalnog ili sadašnjeg) važan je korak u biznis planiranju. Njegova konkretizacija očituje se u jasno kvantifikovanom i vremenski određenom definisanom cilju/ciljevima, koji je utrvđen na bazi analize tržišta.

b) Metodološki okvir biznis plana/planiranja: strategija. Kvantifikovani i vremenski određeni ciljevi su osnova na kojima preduzeće donosi strategiju svog nastupa na tržište koje tek treba da bude formirano.

c) Metodološki okvir biznis plana/planiranja i organizovanja: timovi i načini organizovanja preduzeća zasnovanog na tehnološkoj inovaciji. Timski rad omogućava iznošenje tehnološke inovacije na tržište. Organizovati inovativno preduzeće je ključni zadatak.

II DAN – MARKETING PLANIRANJE: a) Analiza tržišta.

Proverava se način na koji su takmičari segmentirali svoje tržište. b) Marketing miks: razvoj novog proizvoda.

Tehnološka inovacija ne prodaje samu sebe. Potrebno je uobličiti koncept koji će potrošači/kupci/klijenti biti spremni da prihvate i kupe.

c) Marketing miks: određivanje cene, promotivne aktivnosti i distribucije za tehnološku inovaciju. Uobličavanje ponude znači da se na temelju istraživanja potrošača i konkurencije donose odluke o strategiji cena sa kojom će se sa proizvodom/uslugom/procesom nastupiti na tržište, kojim kanalima će se prodavati i uz koje promotivne aktivnosti će se to obavljati.

d) Uobličavanje rezimea biznis plana i opisa preduzeća. Rezime kao najvažniji i najuočljiviji deo biznis plana treba da pokaže sve naj-važnije elemente biznis plana. Izbor pravne forme preduzeća je važno pitanje.

III DAN – FINANSIJSKO PLANIRANJE: a) Načini finansiranja start-up preduzeća.

Posebno naglašeno je finansiranje putem bootstraping-a (pretvaranja inovacije u uslugu u početnom periodu, dok se ne steknu sredstva za masovniju proizvodnju).

b) Bilans uspeha.


195

Uspeh prodaje temeljen je na dobro utvrđenom segmentu/niši kojoj će se prodavati sa svim ostalim neophodnim elementima koji se opisno nalaze po različitim tačkama biznis plana a koji ovde doživljavaju svoju kvantifikaciju.

c) Obračun obrtnih sredstava. Važnost usaglašavanja tekućih obaveza i tekućih sredstava stvara uslove likvidnosti preduzeća.

d) Gotovinski i ekonomski tok, vreme povrata investicija. Pitanje likvidnosti i profitabilnosti preduzeća i vreme povrata investicije su izuzetno važne informacije za upravljanje preduzećem.

Metod rada sa takmičarima je mentorski. To znači da su učesnici poslali svoje draft verzije biznis plana i treneri su na osnovu onoga što su pročitali davali svoje sugestije i smernice. Takmičarima je na raspolaganju bio i kontakt sa trenerima nakon treninga kako bi što bolje uobličili svoju tehnološku inovaciju i izneli je na tržište.

Teme u okviru jednodnevnog treninga na temu "Zaštita intelektualne svojine" bile su sledeće:

a) Koncept i oblici IP (intellectual property – intelektualna svojina). Obrađuju se koncepti i pojavni oblici IP, akteri u procesu zaštite IP, sajt Zavoda za zaštitu IP Srbije i Crne Gore (SCG), sajt US PTO.

b) Zaštita IP i posebne primene u SCG. Obrađuju se: patent SCG, evropski patent, uloga Zavoda za zaštitu intelektualne svojine SCG, patentiranje i zaštita kompjuterskih programa, uloga patentnih advokata i patentnih agenata.

c) Poslovni aspekti IP. Obrađuju se sledeći aspekti: poslovna razmatranja (ugovor o zaposlenju, NDA, ugovor o čuvanju poverljivih informacija i šta to znači dokazati “krađu” IP, motivisanje zaposlenih, kompenzacija zaposlenih, uloga ljudskih resursa, vrednovanje IP, razvoj ili kupovina).

4. Evaluacija prijava tehnoloških inovacija

Prijave tehnoloških inovacija u prvom krugu ocenjivane su po 16 različitih aspekata – kriterijuma. Kriterijumi su grupisani u 4 grupe:

1. Ocenjivanje zadovoljenosti formalnih zahteva takmičenja: ◊ Korisnost za potrošača je dobro objašnjena, ◊ Objašnjeno je kako koncept donosi zaradu, ◊ Ideja je izložena na profesionalni način;

2. Ocenjivanje aspekata koji se odnose na proizvod: ◊ Tehnički koncept je naučno utemeljen i opravdan, ◊ Ideja odražava novi način razmišljanja, odnosno inovativan

proizvod/uslugu ili novi način pristupa tržištu, ◊ Proizvod/usluga je potpuno superioran u odnosu na alternative,


196

◊ Proizvod/usluga je spreman/a za tržište (nepotrebna prilagođavanja); 3. Ocenjivanje procenjenog tržišta za prijavljenu tehnološku inovaciju:

◊ Procene veličine tržišta i potencijalnog učešća su realne, ◊ Potencijal tržišta je zadovoljavajuće veličine (dovoljno je veliko da

privuče investitore), ◊ Opisani način izlaska na tržište je moguć, ◊ Zainteresovanost kupaca za proizvod je verovatna, ◊ Konkurencija je adekvatno sagledana;

4. Ocenjivanje zasnovanosti poslovnog modela: ◊ Koncept je pažljivo proučen i prilagođen tržištu, ◊ Zarada je moguća ovim proizvodom/uslugom, ◊ Postoji potencijal za rast.

Pored ovih 15 ocena, davanih na skali: 5 - potpuno / 4 - veoma / 3 - delimično / 2 - slabo / 1 - ne uopšte; ocenjivači su davali još jednu ocenu, šestnaestu, koja je predstavljala njihovo interno rangiranje prijavljene tehnološke inovacije, na skali: 5 – nerealan koncept; 6 – nerealna ideja, ali sa interesantnim delovima; 7 – dobra ideja, ali ograničenog potencijala za rast; 8 – dobra ideja i dobar potencijal za rast; 9 – dobra ideja, dobar potencijal za rast i potencijalno profitabilna; 10 – veoma dobra ideja sa jasnom potrošačkom korisnošću, potencijalom i profitabilnošću.

Sopstvena procena kompetencije recenzenta predstavljala je izbor ocenjivača za jednu od ponuđenih kvalifikacija: 5 -potpuno / 4 - veoma / 3 - delimično / 2 - slabo / 1 - ne uopšte; na pitanja:

◊ Procena stručnosti za oblast ideje, ◊ Procena sposobnosti sagledavanja biznis strane. Recenzent nije mogao sebi da dodeli iste ocene po oba aspekta. Ovo je

omogućilo da proces ocenjivanja prijava tehnoloških inovacija ne zavisi od broja recenzenata koji učestvuju u recenziranju iste prijave, jer se formira prosečna ocena po svakom pitanju posebno, ponderisana kompetentnošću recenzenta za to pitanje. Radi se na prepoznavanju i korigovanju nekompetentnih (čije pondere treba umanjiti), kao i kompetentnih, ali strogih ili suviše benevolentnih recenzenata (čije ocene treba korigovati za vrednost sistematske greške) za sledeće takmičenje. Ocene koje su dali recenzenti ponderisane su ponderima koji su proračunati na osnovu težinskih koeficijenata za svako pitanje (p,q) i ocene sopstvene kompetentnosti recenzenta. Formula za izračunavanje pondera za pojedinačne kriterijume je sledeća: gde su: i – broj kriterijuma, r – identifikacioni broj recenzenta, B – sopstvena ocena recenzenta za poznavanje biznisa, T – sopstvena ocena recenzenta za poznavanje tehnologije, uz uslov B≠T. U tabeli 3 su date vrednosti težinskih koeficijenata pi i qi.

( ) ririi,r TqBpP +=


197

Tabela 3: Vrednosti težinskih koeficijenata pi i qi Kriterijum 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

p 3 9 1 0 1 1 1 3 1 2 1 2 2 1 3 1 q 1 1 1 1 4 5 3 2 1 1 2 3 3 1 2 1 k 2 3 5 4 6

Za svako od 16 pitanja načinjena je posebna rang lista, i na osnovu nje podeljeni bodovi od 346 (za prvo) do 1 (za poslednje mesto). Ovi su bodovi sabrani po grupama kriterijuma, načinjena je nova rang lista za svaku grupu, dodeljeni novi bodovi po istom principu, koji su zamenili bodove prikupljene pojedinačno, i nakon toga sabrani pomnoženi dodatnim težinskim faktorom k iz tebele 3 (peta grupa sastoji se samo od poslednjeg, šesnaestog pitanja o ukupnom utisku). Ovako koncipiran sistem rangiranja intenzivno je simuliran, i pokazao je da onemogućava podelu mesta na konačnoj rang listi, što se i u konketnom primeru ovog takmičenja potvrdilo. 5. Zaključna razmatranja Ukupna sredstva utrošena na takmičenje (organizacija, recenzenti, treninzi, promocija, nagradni fond, porez) iznosila su 7,335,000 dinara. Još pre kraja takmičenja, na osnovu njega osnovana su 4 nova preduzeća. Ukoliko bi do sredine sledeće godine ukupan broj novoosnovanih preduzeća (a taj će se broj pratiti neprekidnim kontaktom sa predstavnicima timova) dostigao 15, sa oko 30 radnika ukupno (minimalistička pretpostavka), to bi značilo da je za otvaranje jednog kvalitetnog radnog mesta uloženo oko 250,000 dinara, odnosno oko 3000 EUR.

Takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju je institucionalni oblik podrške i promocije inovativnim aktivnostima i razvoju preduzetništva u Srbiji. Prvo takmičenje, organizovano 2003. godine uz podršku Agencije za tehničku saradnju Nemačke (GTZ), bilo je ograničeno za preduzetničke inicijative na teritoriji Novog Sada. Drugo takmičenje, opisano u ovom radu, prošireno je i teritorijalno, na celu Republiku, i sadržajno, uključivanjem i pravnih lica, pored pojedinaca. Iskustva iz ta dva takmičenja predstavljaju osnovu za pripremu i pokretanje sledećeg takmičenja, u 2006. godini, kao i sličnih inicijativa u Republici.

Posebni napori na poboljšavanju koncepta takmičenja čine se u smeru: ◊ objektivizacije procesa ocenjivanja predloženih tehnoloških inovacija,

implementacijom ekonometrijskih modela analize kriterijuma primenjenih u postupku ocenjivanja, a uz korišćenje bogate informacione baze, formirane u ova dva takmmičenja:

◊ animiranja znatno većeg broja učesnika u takmičenju, kako samih preduzetnika, tako i organizacija i institucija u Republici, u čijoj je nadležnosti promocija i razvoj preduzetništva, malih i srednjih preduzeća, i razvoj ekonomije i društva u celini.

Ovo takmičenje je sastavni deo napora na izgradnji nacionalnog inovacionog sistema u Srbiji, koji treba da poprimi oblike koje ima u razvijenim državama EU i


198

OECD [Kuhlman, 2003], vodeći računa o nacionalnim specifičnostima i potrebama [Kutlača i Semenčenko, 2005]. Literatura [1] Kuhlman, Stefan (2003), “Future governance of innovation policy in Europe”,

chapter in “Future directions of innovation policy in Europe”, Innovation papers No. 31, European Commission, Directorate-General for Enterprise, Luxembourg EC, 2003, pp.40-48.

[2] Kutlača Đuro, Semenčenko, Dušica (2005), “Koncept nacionalnog inovacionog sistema”, izdavač: Institut “Mihajlo Pupin” - Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije, ISBN 86-82183-04-8, UDK 005.591.6(497.11), 001.895:62, strana 99, Beograd 2005.

[3] Šenk, Vojin; Novak, Ladislav; Despotović, Miroslav (2003), “Naučno-tehnološki parkovi: različiti pristupi” monografija pripremljena u okviru Tempus projekta JEP-16090 “Univerzitetski Naučno-tehnološki parkovi – organizacioni okvir”. Stylos, Novi Sad, 2003.

[4] Šenk, Vojin; Novak, Ladislav; Despotović, Miroslav (2004), “Priručnik za transfer tehnologije & Studija o naučno-tehnološkim parkovima” priručnik pripremljen u okviru Tempus projekta JEP-16090 “Univerzitetski Naučno-tehnološki parkovi – organizacioni okvir”. Stylos, Novi Sad, 2004.

Novi proizvodi u prehrambenoj industriji i mogućnosti unapređenja trgovinskog bilansa Srbije

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

199

Dr. Srboljub P. Ivanović, naučni savetnik123 Dr. Violeta Bogavac, viši naučni saradnik

NOVI PROIZVODI U PREHRAMBENOJ INDUSTRIJI I MOGUĆNOSTI UNAPREĐENJA TRGOVINSKOG BILANSA SRBIJE

Apstrakt: Relevantni porast izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije i Crne Gore u 2004. bio je, uglavnom, bez strukturnih promena u izvozu. S druge strane, evidentna je potreba primenjivanja novih tehnologija u ovom delu nacionalne proizvodnje. Polazeći od ove tendencije, Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije kreiralo je istraživanja o relativno novim poljoprivrednim prerađenim proizvodima, uglavnom orijentisanih na izvoz. Ovaj rad želi da ispita sadašnju situaciju u ovom delu izvoza i moguće perspektive budućnosti.

Ključne reči: agroindustrija, novi proizvodi, Srbija, izvoz

NEW PRODUCTS IN AGROINDUSTRY AND IMPROVEMENT'S POSSIBILITIES OF SERBIAN TRADE BALANCE

Abstract: The relevant increase of agricultural's export from Serbia and Montenegro in 2004. was, mostly, without structural changes in export. On the other side, it's evident necessity to improve new technologies in this part of national production. Starting from this tendency Ministry of science and environmental protection in Republic of Serbia created research on relativ new agricultural processed products, mostly oriented to export. This paper would like to examine the present situation in this part of export and possible perspectives in the future. Key words: agroindustry, new products, Serbia, export

1. Uvod

Posle perioda sankcija i izolacije ekonomije zemlje od međunarodnog tržišta (1992–1995.) izvoz uopšte počeo je da se normalizuje i vraća u uobičajene kanale, uz

123 Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, Volgina 15


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

200

stalno prisutan veliki spoljnotrgovinski deficit, promenljivu izvoznu strukturu i izmenjenu regionalnu distribuciju. Naravno da kompleksno razmatranje ovakvih kretanja prevazilazi okvire jednog referata. U ovom radu mi ćemo se zadržati samo na nekim specifičnostima izvoza poljoprivrednih proizvoda*. Ovaj deo izvoza sleduje opštu dinamiku, a sve gore navedene specifičnosti važile su za njega. Pri tome, za svrhe ovog rada, izabrali smo 2 godine, po našem mišljenju, dovoljno reprezentativne. Posle normalizovanja razmene (1996) moglo bi se reći da je 1997. bila, uglavnom, regularna godina a zatim 2003., sa kompletnim podacima o godišnjem nivou izvoza.

U daljem izlaganje razmatrane su određene specifičnosti po pojedinim odsecima, sa posebnim osvrtom na učešće prerađenih proizvoda u kontekstu određenog broja programa iz biotehnologije, čija je svrha da unapredi izvoznu ponudu Srbije.

Naime, uviđajući neke strukturne slabosti izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine pristupilo je finansiranju jednog broja projekata sa ciljem inoviranja ovog dela izvoza. U daljem izlaganju razmotriće se osobenosti i dinamika jednog dela razmene poljoprivrednih proizvoda, kao i karakteristike svetskog tržišta po pojedinim proizvodima kako bi se procenile mogućnosti uspešnog uklapanja novih proizvoda u međunarodnoj razmeni.

2. Dosadašnja kretanja izvoza u robnom sektoru 0 i učešće prerađenih

proizvoda

Rezultati izvoza po pojedinim odsecima za period 1997–2003. predstavljeni su u tabeli 1.

Tabela 1: Kretanje izvoza nekih poljoprivrednih proizvoda u periodu 1997–2003. Odseci Naziv Stopa rasta

01 Meso i prerađevine - 3,4 02 Mlečni proizvodi i jaja 3,9 03 Ribe i prerađevine - 6,7 04 Žitarice i proizvodi od žitarica 6,9 05 Povrće i voće i prerađevine 7,8 06 Šećer, proizvodi od šećera i med 54,7 09 Razni proizvodi za ishranu 15,9

Izvor: Statistika spoljne trgovine SRJ (SCG) za odgovarajuće godine, SZS Beograd i obračun autora Treba napomenuti da su iz analize izostavljeni odseci 00 (žive životinje) 07 (kafa, čaj, začini i sl. kao tzv. nekompetitivni proizvodi) i 08 (stočna hrana), iz * pri tome se uobačajeno računaju sektori 0, 1, određene pozicije iz sektora 2 (21, 22, 29) i 4 SMTK


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

201

razumljivih razloga. Kao što će se kasnije videti, predloženi programi odnose se isključivo na prehrambene ili prehrambeno – dijetetske proizvode, uz nekoliko vrsta specijalnih pića. Navedeni odseci formirali su 85% ukupnog izvoza sektora, sa daleko najvećim učešćem povrća i voća, zatim žita i proizvoda od žita. Pada odmah u oči veoma mala zastupljenost stočarstva u ukupnom izvozu, samo 9,2%, ne računajući, ovom prilikom, žive životinje. Za potrebe naše analize urađen je jedan dodatni pregled tj. koji je udeo prerađenih proizvoda u ukupnom izvozu odseka. Pri tome, postojale su određene dileme šta obuhvatiti pojmom prerađeni proizvod. Zauzet je stav da tzv. primarna dorada ne bude tretirana kao prerada, jer se, faktički, o preradi i ne radi. Dakle, procesi sušenja ili smrzavanja nisu tretirani kao prerada. Usvajajući te kriterijume, učešće prerađenih proizvoda u pojedinim odsecima 1997. imalo je vrednosti prikazane u tabeli 2.

Tabela 2: Udeo prerađevina u izvozu pojedinih odseka

Odseci Naziv Procenat prerađevina

01 Meso i prerađevine 86,2 02 Mlečni proizvodi i jaja 95,9 03 Ribe i prerađevine 26,2 04 Žitarice i proizvodi od žitarica 35,0 05 Povrće i voće i prerađevine 18,4 06 Šećer, proizvodi od šećera i med 48,7 09 Razni proizvodi za ishranu 100,0

Izvor: kao za tabelu 1. U toj godini, najveće učešće prerađenih proizvoda zabeleženo je u odseku 02 (zbog značajnog izvoza sladoleda) a nešto manje, a još uvek visokih 86,2% kod mesa i prerađevina. Najmanji udeo prerađenih prouizvoda može se konstatovati kod, inače, najveće izvozne stavke, voća i povrća, a relativno mali udeo je i kod žita i proizvoda. Odvijanje izvoza u 2003. godini predstavljeno je u tabeli 3.

Tabela 3: Udeo prerađevina u izvozu pojedinih odseka u 2003.

Odseci Naziv Procenat prerađevina

01 Meso i prerađevine 52,3 02 Mlečni proizvodi i jaja 67,9 03 Ribe i prerađevine 15,7 04 Žitarice i proizvodi od žitarica 51,4 05 Povrće i voće i prerađevine 12,9


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

202

06 Šećer, proizvodi od šećera i med 9,2 09 Razni proizvodi za ishranu 100,0

Izvor: kao za tabelu 1.

Konstatujmo na početku da je u ovoj godini izvoz sektora 0 iznosio 491 mil. $, što, u odnosu na 1997., daje veoma zadovoljavajuću stopu rasta od 10% godišnje. Analizirani odseci činili su te godine 88,2% ukupnog izvoza sektora. Posmatrano strukturno, došlo je do veoma velikog porasta učešća odseka 06 (šećer i proizvodi od njega) zahvaljujući olakšicama za pristup tržištu Evropske unije. Dok je taj odsek u 1997. formirao samo 2,1% izvoza sektora 0, njegovo učešće poraslo je čak na 16,5% u 2003. godini. Poraslo je i učešće raznih proizvoda za ishranu a relativno je smanjeno učešće ostalih odseka, mada je i izvoz žita i povrća i voća imao sasvim zadovoljavajuću dinamiku. Kao krajnje nepovoljna tendencija može se smatrati sutuacija kod mesa i prerađevina, gde je zabeležena negativna stopa rasta. Istovetna situacija kod ribljih prerađevina manje je značajna, zbog i inače veoma malog učešća ovog odseka u izvozu.

Kada se radi o učešću prerađenih proizvoda uopšte, suočavamo se sa retkim primerima povećanja učešća prerade tj. nesumnjivog tehnološkog zaostajanja i male inovativnosti. Tako je i učešće prerađenih proizvoda čak smanjeno kod većine odseka izuzimajući žita i proizvode. Razumljivo je samo smanjenje kod šećera, proizvoda od šećera i meda, jer je enorman porast izvoza šećera (koji je posmatran kao neprerađeni proizvod) jako smanjio učešće prerađenih proizvoda (npr. čokolade, žvakaćih guma i sl.). Može, dakle, da se generalno zaključi da u posmatranom periodu nije došlo ni do kakvog značajnijeg tehnološkog unapređenja ovog dela izvoza i da je on ostao, najvećim delom, oslonjen na primarne proizvode, uz eventualni tretman sušenjem ili smrzavanjem.

3. Predloženi projekti u biotehnologiji i agroindustriji

Polazeći od neophodnosti unapređenja tehnoloških i drugih performansi

izvoza poljoprivrednih proizvoda, Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine iniciralo je program istraživanja u biotehnologiji i agroindustriji sa osnovnim ciljem osavremenjavanja i inoviranja ovog dela izvozne ponude.

Prvi ciklus ovog programa dao je relativno dobre rezultate, pa se pristupilo drugom (period 2005–2007). Kreirano je ukupno 53 programa. Sa naše tačke gledišta zanimljivi su programi proizvodnje i prerade ratarskih kultura, program proizvodnje i prerade povrća i krompira, program proizvodnje i prerade voća i grožđa, program unapređenja stočarstva i proizvoda animalnog porekla i program novih tehnologija u prehrambenoj industriji. Sada navodimo neke najznačajnije programe+:

Program proizvodnje i prerade ratarskih kultura:

+ kompletan spisak može se naći na web sajtu Ministarstva


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

203

− Čokolada na bazi jezgre suncokreta − Novi konditorski proizvodi na bazi jezgre suncokreta − Pekarski i brašneno konditorski proizvodi sa dodatkom semena

industrijskog bilja − Zamrznuti pekarski proizvodi sa poboljšanim tehnološkim i

senzornim karakteristikama Razvoj novih tehnologija proizvodnje i prerade povrća i krompira:

− Proizvodnja mariniranog mini povrća − Unapređenje tehnologije proizvodnje i sublimaciona prerada

mladog zrna graška − Razvoj proizvodnje palete paniranog povrća

Proizvodnja i prerada voća i grožđa: − Proizvodi višeg stepena prerade maline − Porizvodi od sušenog voća

Program unapređenja stočarstva i proizvoda animalnog porekla: − Proizvodnja i priprema svinjskog mesa za veleprodaju,

maloprodaju, industriju gotove hrane i preradu − Konfekcioniranje goveđeg mesa i sterilisana goveđa konzerva − Razvoj novih proizvoda iz grupe fermentisanih kobasica i

leskovačko roštilj meso − Optimizacija i standardizacija tehnologije proizvodnje trajnih

suvomesnatih proizvoda od ovčijeg i svinjskog mesa − Proizvodnja novih sireva sa plemenitim plesnima od kozijeg i

ovčijeg mleka − Optimizacija i standardizacija proizvodnje toplo dimljene ribe

Program novih tehnologija u prehrambenoj industriji: − Tehnologija salatnih preliva i salata na bazi majoneza − Biotransformisani funkcionalni napici od lekovitog bilja familije

Lamiaceae − Specijalni pekarski proizvodi kao funkcionalna hrana

Posmatrano po karakteristikama pojedinih programa, može se utvrditi da se oni kreću od poboljšanja tehnoloških i drugih osobina u, uglavnom, poznatim proizvodima, do pokušaja da se kreiraju gotovo potpuno novi proizvodi, viših faza prerade. Ovo posebno važi za proizvode na bazi lekovitog bilja, nekih mlečnih proizvoda i uljanih kultura.

U narednom izlaganju razmotrićemo neke karakteristike međunarodnog tržišta kada se radi o proizvodima i/ili grupama proizvoda obuhvaćenih ovim programima, naravno, uvažavajući raspoloživost statističke građe u međunarodnim publikacijama.


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

204

4. Karakteristike međunarodne razmene za pojedine proizvode i/ili grupe proizvoda

Relativni hendikep ovog dela analize je što raspoložive statističke publikacije

FAO prate samo razmenu određenog broja proizvoda, relativno manje prerađenih. Otuda je izbor proizvoda bio određen dostupnošću podataka a, s druge strane, strukturom predloženih programa. Stoga smo za ispitivanje dinamike i karakteristika jednog dela međunarodnog tržišta odabrali sledeće pozicije: meso ukupno, bekon i šunka, kobasice, prerađeno i pripremljeno meso, sir, brašno, suvo grođže, konzervisani ananas i čokolada. Razlozi za ovakav izbor su, uglavnom, nesporni, dok je konzervisani ananas izabran samo kao ilustracija kretanja prerađevina od voća (u nedostatku drugih indikatora). Pri tome, ispitivana su kretanja u periodu 1991–1993. i 2001–2003.

Tabela 4: Svetski uvoz nekih poljoprivrednih proizvoda 1991/1993.–2001/2003., stope rasta

Pozicije Stopa rasta Meso ukupno 5,6 Bekon i šunka 3,5 Kobasice 6,4 Drugo prerađeno ili konzervisano meso 3,6 Sirevi 4,7 Brašno - 0,3 Ananas u konzervama 0,4 Suvo grožđe 2,7 Čokolada i proizvodi na bazi čokolade 7,0

Izvor: FAO Trade Yearbook za odgovarajuće godine, Rome, i obračun autora 4.1. Sve vrste mesa Ovaj deo svetsko g tržišta poljoprivrednih proizvoda ima naglašenu dinamiku (stopa rasta iznosila je 5,6%). Strukturno posmatrano, porastao je značaj svinjskog i živinskog mesa, razmena goveđeg mesa rasla je znatno sporije, a ovčijeg stagnirala. Posmatrano regionalno, najveće uvozno područje je Evropa koja je 2003. aprosbovala gotovo 50% ukunog svetskog uvoza. Drugi po značaju region je Azija (30,9%), zatim Severna i Centralna Amerika (15,1%). Posmatrano po pojedinim vrstama mesa situacija je sledeća: kod goveđeg mesa najveći uvoznik je Evropa, ali su neznatno iza i zemlje Severne i Centralne Amerike, kao i Azija. Najveći neto uvoznici u Evropi su, opet, članice unije (Italija, Grčka, Portugalija). U izvozu, izdvaja se Evropa, koja sa 1,7 mil. t čini 33% svetskog izvoza, zatim Australija i Severna Amerika a, potom, znatno manje, Južna Amerika. U Evropi, najveći izvoznici su


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

205

Nemačka, Francuska, Irska, Holandija i Španija, a od zemalja van unije samo Ukrajina. U Aziji, postoji nekoliko većih uvoznika. To su Iran, Irak, Jordan, Liban itd. Njihove uvozne potrebe su različite i kreću se od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada tona. Izvoz junećeg mesa iz Srbije sada je samo simboličan (3.000 t, koliki je, uostalom i uvoz). Brojne slabosti, kao posledica gotovo desetogodišnje izolacije, onemogućile su čak i korišćenje odobrene kvote od 10.000 t za izvoz u uniju. Ponovni porast izvoza bio bi moguć samo pod pretpostavkom zadovoljavanja strogih zahteva unije, ali i regionalne diversifikacije, u smislu veće zastupljenosti Ruske federacije i nekoliko zemalja Srednjeg Istoka. Kod svinjskog mesa ukupan svetski uvoz, odnosno izvoz iznosi oko 5 mil. t, pri čemu su Afrika i Južna Amerika gotovo nevažni kod ove vrste mesa, bilo zbog klimatskih okolnosti, religiozne pripadnosti ili navika u ishrani. Područje Severne Amerike ima jednog većeg izvoznika: Kanadu i većeg uvoznika – Meksiko, dok bilans SAD pokazuje mali izvozni višak. Azija je takođe neto uvoznik, a Japan, sa 700.000 t, apsorbuje 60% azijskog uvoza. U veoma skromnom izvozu od 200.000 t, oko polovine formira Kina mada je njen bilans razmene, inače, uravnotežen. Sve što je značajno za razmenu svinjskog mesa odvija se u Evropi. Ona, početkom ove decenije, formira 65% svetskog uvoza a čak 70% svetskog izvoza, sa, opet, dominantnim udelom Evropske unije, u čijem se sastavu nalaze i najveće uvoznice i najveće izvoznice. U ovom kontekstu, proizvodnja svinjskog mesa u Mađarskoj dobiće dodatne podsticaje, mada je ovo tržište na nivou unije već odavno potpuno samodovoljno. Treba primetiti da je proizvodnja u Mađarskoj, krajem 80-ih godina, iznosila oko 1 mil. t, da bi, u godinama tranzicije, zabeležila osetan pad (njenu proizvodnju u 2002. FAO je procenio na 575.000 t). Pad u Poljskoj bio je daleko blaži. Pristupanjem uniji stvaraju se šanse za ponovni rast proizvodnje, ali umerene dinamike, zbog strukturnih viškova na ovom tržištu. Ni u vreme najveće zastupljenosti u svetskom izvozu poljoprivrednih proizvoda, SFRJ a kasnije SRJ i Srbija nisu plasirale veće količine svežeg svinjskog mesa, kako zbog ograničenja u sopstvenoj proizvodnji, tako i zatvorenosti najprivlačnijeg inostranog tržišta. Moguć je samo izvoz manjih količina u zemlje u okruženju (Bosna i Hercegovina, Makedonija). Kod živinskog mesa razmena je najdinamičnija u globalnim okvirima. Tako je ukupan svetski uvoz porastao, od 1985. do 2001. godine, sa 1,5 mil. t na preko 7 mil. t, ostvarujući impresivnu prosečnu godišnju stopu rasta od 10,4%. Na uvoznoj strani dominiraju Evropa i Azija, formirajući 44% odnosno 43% svetskog uvoza respektivno. U izvozu, pak, dominira područje Severne Amerike sa 36% svetskog izvoza, zatim Evropa sa 30%, dok Azija formira 17% i Južna Amerika 16%. U Evropi, najveći su uvoznici Ruska federacija i Nemačka, izvoznici Francuska, Holandija i Mađarska. Rekli bismo da se susrećemo sa uobičajenom situacijom dominacije


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

206

Evropske unije, da nije velikog uvoza Ruske federacije. Ipak, priključenje Mađarske, kao daleko najvećeg izvoznika u grupi novoprimljenih zemalja dodatno jača ponder Evropske unije. Apstrahujući, za momenat, da se Srbija i Crna Gora, usled dugotrajne krize, sada pojavljuju kao neto uvoznici, teško je verovati da je živinsko meso iole izglednija stavka u budućem periodu. Šunka i bekon

Ovo su proizvodi relativno umerene dinamike a praktično jedina dva važnija regiona su Evropa, koja formira čak 83% svetskog uvoza i Severna i Centralna Amerika (14%). U ovom okviru, daleko najveći uvoznik je Velika Britanija (oko 300.000 t), tj. 62% svetskog uvoza. Inače, najveći deo razmene obavlja se u okviru Evropske unije. Kobasice

Ovo je popularna vrsta prerađevina i svetska razmena, u analiziranom periodu, rasla je po stopi od 6,4%. Regionalno, opet je najznačajnije uvozno područe Evropa (59,1% svetskog uvoza), Azija (20,9%) i Severna i Centralna Amerika (13,8%). Očekivana dominacija Evrope još je izrazitija na izvoznoj strani – gotovo 75% svetskog izvoza. U ovom slučaju nema tako izrazito velikog pondera jedne zemlje, kao što je to slučaj sa Danskom kod šunke. Većina zemalja Evropske unije pojavljuje se i kao izvoznik i kao uvoznik. Od zemalja van unije, najveći uvoznici su Ruska federacija, Rumunija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Makedonija. Relativno mali izvoz Srbije i Crne Gore bio je usmeren gotovo isključivo u Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju.

Pripremljeno i konzervisano meso

Dinamika razmene je umerena (stopa 3,6%). Regionalno, najveći uvoznik je Evropa (54%), zatim Azija (25,9%) i Severna i Centralna Amerika (14,3%). Ukupna svetska razmene kreće se na nivou 3 mil. t. Kod uvoza, Evropa formira oko 50%, dok je u izvozu njeno učešće nešto manje (45%). Najveći svetski uvoznici su Japan, Velika Britanija i Italija. Izvoznici su, pak, raspoređeni na više kontinenata, sem Afrike. U Severnoj Americi to su SAD i Kanada, u Južnoj Americi Brazil i Argentina, Aziji Kina i Tajland, Evropi Belgija, Danska, Francuska i još nekoliko zemalja Evropske unije. Izvoz Srbije i Crne Gore veoma je mali i uglavnom upućen u zemlje okruženja (republike bivše SFRJ).


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

207

Sirevi

Ovo je takođe proizvod sa naglašenom dinamikom u svetskoj razmeni (stopa 4,7%). Ukupna razmena kreće se oko 7 mil t. Ponder pojedinih regiona je u znaku apsolutne dominacije Evrope. Ona je formirala 71% uvoza a čak 81% izvoza. Ostala veća uvozna područja su zemlje Severne i Centralne Amerike (11%) i Azija (14%). Na izvoznoj strani značajno je još učešće Okeanije (14% svetskog izvoza – oko 250.000 t iz Novog Zelanda i 200.000 t iz Australije poslednjih godina). Ovakva struktura svetske razmene pokazuje da se na tržištu mlečnih proizvoda ne mogu očekivati veće promene i posle proširenja unije. Srbija i Crna Gora je već dugo beznačajni izvoznik. Veoma davno, krajem 50–ih i početkom 60–ih godina, tadašnja Jugoslavija bila je izvoznik nekoliko hiljada tona kvalitetnih tvrdih sireva na područje SAD, koje već standardno uvoze 200.000 t godišnje. Mislimo da je moguć povratak na ovo tržište, sa manjim kvalitetnim serijama sireva uglavnom na bazi mešavine ovčijeg i kravljeg mleka.

Brašno

Ovo je jedini proizvod od izdvojene grupe za posmatranje koji ima negativnu

dinamiku (stopa rasta –0,3%). To pokazuje da, sa stanovišta međunarodnog tržišta, ovaj proizvod primarne prerade žita nije od posebnog značaja. Ujedno, njegova regionalna distribucija verno odslikava tokove od razvijenih do nerazvijenih zemalja a dobar deo razmene odvija se u okviru humanitarne pomoći.

Nivo ukupne razmene dostiže 17 mil. t a najveći regionalni uvoznici su Azija, Evropa i Afrika.

4.7. Suvo grožđe

Ukupna svetska razmena kreće se na nivou od 1,3 mil. t, sa umerenom dinamikom (stopa rasta 2,7%). Karakteristična je izrazita regionalizacija – Evropa apsorbuje preko 63% svetskog uvoza dok Azija obezbeđuje 60% svetskog izvoza. U izvozu dominiraju Turska (oko 200.000 t) i Iran (150.000 t). Najveći evropski izvoznik je Grčka (30.000 t). Najveći evropski uvoznici su Velika Britanija (oko 100.000 t) i Nemačka (oko 70.000 t). 4.8. Ananas u konzervi Ovaj specifični proizvod ima gotovo stagnantnu razmenu, sa ukupnim nivoom od 2 mil. t. Najveći regionalni uvoznici su Evropa (48% svetskog uvoza) i Severna i


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

208

Centralna Amerika (36%). U izvozu, apsolutno dominira Azija (83,3% svetskog izvoza), sa apsolutnom dominacijom Tajlanda koji izvozi oko 500.000 t. 4.9. Čokolada Ukupna svetska razmena premašuje 6 mil. t i odvija se po impresivnoj stopi rasta od 7% godišnje. Ovo je, inače, tipičan proizvod razvijenih zemalja uz apsolutnu dominaciju Evrope, kako u uvozu tako i izvozu. Veći neto uvoznici su Velika Britanija, Ruska federacija i Francuska. U izvozu dominiraju Nemačka i Belgija.

5. Izgledi pojedinih proizvoda iz programa biotehnologije u kontekstu okolnosti na međunarodnom tržištu i potrebne insitucionalne pretpostavke

Sudeći prema ostvarenoj dinamici razmene pojedinih proizvoda na svetskom

tržištu, najbolji izgledi postoje kod svežeg mesa i kobasica, sireva i čokolade. Ipak, ovo je tek jedan faktor a moraju se uzeti u obzir i mogućnosti agroindustrije Srbije, pa je ovo pitanje nešto složenije.

Prvo, nije sporno da je sadašnji udeo stočarstva u izvozu poljoprivrednih proizvoda veoma mali i da bez njegove revitalizacije nije mogućno očekivati veći rast izvoza. Pojedine komponente u okviru programa stočarstva mogle bi da značajno doprinesu rastu izvoza (konfekcioniranje goveđeg mesa i sterilisane goveđe konzerve, razvoj novih proizvoda iz grupe fermentisanih kobasica, kao i proizvodnja novih sireva sa plemenitim plesnima). S druge strane, prilično smo skeptični kada se radi o proizvodima od ribe, zbog izrazite premoći Danske i, nešto manje Norveške kada je reč o pastrmki, dok su kod šarana izgledi krajnje neizvesni, zbog pojačanog strukturnog pritiska novih članica unije.

Mislimo da postoje dobri izgledi za određene proizvode na bazi lekovitog bilja, povrća i voća. Uopšte, najveća slabost ovog najznačajnijeg dela izvoza (voće i povrće i prerađevine) jeste velika zastupljenost primarnih proizvoda a odsustvo viših stepena finalizacije.

Kako je najveći deo izvoza upravljen na tržište Evropske unije a to bi logično bilo i sa novim proizvodima, neophodno je ispuniti zahteve u pogledu plasmana prehrambenih proizvoda. U uniji je početkom 2000. godine donešen akt o sigurnosti hrane (tzv. beli papir) koji predviđa zadovoljavanje širokog spektra zahteva u lancu ishrane.


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

209

Nužno je takođe upoznavanje sa ulogom i funkcionisanjem evropske vlasti za sigurnost hrane+. Potrebna je takođe što brža implementacija propisa STO.

6. Zaključna razmatranja

Prihvatanje istraživanja novih proizvoda u okviru biotehnologije i

agroindustrije dobar je potez Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, jer je najveći nedostatak ovog dela izvoza nedovoljna zastupljenost proizvoda viših faza prerade. Okolnosti na međunarodnom tržištu, kao i osobenosti nacionalne proizvodnje, impliciraju da se najbolji rezultati mogu očekivati kod svežeg mesa i nekih mesnih prerađevina, sireva i proizvoda na bazi lekovitog bilja i voća. Istovremeno, za uspešno odvijanje izvoza ovih proizvoda nužno je ispuniti niz institucionalnih pretpostavki, koje se odnose na brojne i precizne propise o sigurnosti hrane, kako u okviru Evropske unije, tako i, generalno, Svetske Trgovinske Organizacije.

Literatura [1] Bogavac Violeta, Ivanović P.S.: Položaj poljoprivrede u novim članicama

Evropske unije i moguće posledice na budući razvoj, Zbornik radova »Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji«, Beograd, Ekonomski fakultet, 2004.

[2] European Commission, Directorate general for agriculture, Reform of the common agricultural policy, December 2003. Brussels.

[3] European Commission, Directorate general for agriculture, Prospects for agricultural markets 2004-2011, July 2004. Brussels.

[4] FAO Production Yearbook 2003. Rome, 2004. [5] FAO Trade Yearbook 2003, Rome, 2005.

+ European food safety authority - EFSA

210

PROGRAMSKI ODBOR

Prof.Dr Vlastimir Matejić, predsednik Akademik Dragutin Vukotić

Prof.Dr Danica Drakulić Mr Milosav Đorđević

Mr Trivo Inđić Prof.Dr Novak Jauković Prof.Dr Đuro Kutlača

Milojko Lazić Obrad Mikić

Dr Momir Nikić Prof.Dr Stevan Vasiljev

Milenko Gudić Miodrag Babić

Želimir Cerović Momo Dapčević

ORGANIZACIONI ODBOR

Prof.Dr Novak Jauković, predsednik Mr Dušica Semenčenko

Želimir Cerović Petar Ćuković

Ljubomir Vulović Mr Olivera Laković

Održavanje naučnog skupa i štampanje zbornika radova pomoglo je:

Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije

211

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

005. 591. 6: 316 (100) (082) 001. 895 (497. 11) (082) 008: 658 (100) (082) НАУЧНИ скуп «Технологија, култура и Развој» (12 ; 2005; Београд) Tehnologija, kultura i razvoj : zbornik radova XII naučnog skupa »Tehnologija, kultura i razvoj«, održan u Tivtu od 22. do 25. avgusta 2005. godine: kontekst skupa Srbija i Crna Gora na putu ka Evropskoj uniji: tema skupa »Inovativnost privrede i Društva u Srbiji i Crnoj Gori: stanje, Izgledi i strategije« / (urednik Vlastimir Matejić). – Beograd: Udruženje »Tehnologija i drštvo« : Institut »Mihajlo Pupin«, Centar za istraživanje rayvoja nauke i tehnologije, 20005 (Beograd: ABC Grafika). – 214 str. : graf. prikazi, Tabele; 24 cm Tiraž 200. – Str. 1-4: Napomene urednika /Vlastimie Matejić. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija uz svaki rad. ISBN 86-904137-4-X a) Технолошки прогрес – Друштво – Зборници b) Проналазаштво – Србија – Зборници с) Организациона култура – Зборници COBISS. SR-ID 12776108

Documents

TEHNOLOGIJA, KULTURA I RAZVOJpupin.rs/cirnt/wp-content/zbornici/XII.pdfza pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji ... gubitak - na našem putu ka Evropskoj uniji. Osnovni cilj