Misa Djrukovic, Konzervativne Partije u Evropskoj Istoriji

OGLEDI MIA URKOVI, nauni saradnik Institut za evropske studije Beograd, Trg Nikole Paia 11

KONZERVATIVNE PARTIJE U EVROPSKOJ ISTORIJI

APSTRAKT: Predmet obrade u lanku su politike partije koje pripada-ju porodici desnih ili konzervativnih stranaka. Autor izdvaja tri glavne struje u ovom bloku i o svakoj daje kratak istorijat, pregled ideja i imena najvanijih lidera. U pitanju su britanska Konzervativna partija, ameri-ka Republikanska i kontinentalne demohrianske stranke. Ovlaan osvrt na ulogu desnih partija u tranziciji i na snagu Evropske narodne partije u Evropskom parlamentu, pokazuje da desne partije i dalje predstavljaju najvaniju politiku snagu u savremenoj Evropi. Postoji jedan paradoks koji se pojavljuje u svim pregledima i istorijama

konzervativizma, slino kao i u svim istorijama drugih ideologija, odnosno poli-tikih teorija. Svaki pisac pokuava da unese neku vrstu reda u prostor koji se esto irio mnogo dalje od granica koje naknadna tumaenja pokuavaju da nametnu. Ta-ko se po pravilu u svakoj istoriji konzervativizma nau i autori koji sebe nisu tu vi-deli; neki su ak i eksplicitno pobijali pripadnost toj struji. S druge strane, u istim pregledima isputa se teorija i praksa onih koji su sebe upravo videli, deklarisali i izriito odredili kao konzervativce. Re je o konzervativnim politikim partijama.

Objanjenje ovog paradoksa lei u razlici izmeu politike teorije koja ipak pokuava da bude normativna disciplina, organizovana oko niza koherentnih principa, i politike prakse partija koje se pre svega vode nunou kompromisa i osvajanja vlasti. Kada se otvori sukob izmeu principa i moi, politiari po pravi-lu prioritet daju ovom drugom i u borbi za vlast su spremni da idu toliko daleko da doktrinari koji brane naela te iste tradicije esto dignu ruke od svojih isto-miljenika: posle nastojanja da ih koliko-toliko dre u nekoj vezi sa idealima, ponekad preu u otvoren napad i optuuju ih za izdaju principa i same ideologije koja ih je nekada sve obuhvatala.1 Budui analitiari, uglavnom naklonjeni samoj teoriji, izmeu monog i uticajnog ali nedoslednog lidera konzervativne partije i politiki zanemarljivog ali teorijski doslednijeg mislioca, izabrae ovog drugog.

1 To se deavalo republikanskoj administraciji Dorda Bua krajem 2006. CNN, televi-

zija bliska amerikim demokratama, napravila je emisiju Broken Government (Neuspena ili razbi-jena vlada) u kojoj su znaajni predstavnici konzervativnog intelektualnog establimenta kritikovali Buovu vladu zbog poveanja budetskog deficita, intervencionizma u spoljnoj politici i politikog radikalizma, to je praksa suprotna amerikoj konzervativnoj tradiciji.

Mia urkovi Istorija 20. veka, 2/2007 178

Upravo time se objanjava injenica da je u poznatim pregledima konzer-vativizma daleko vie panje poklonjeno teoretiarima nego znaajnim politi-kim liderima. Ovaj rad eli da makar delimino ispravi tu praksu. U njemu emo pokuati da predstavimo istoriju nekoliko najznaajnijih desnih ili konzervativnih politikih partija. lanak je podeljen na tri odeljka. U prvom se bavimo britan-skom Konzervativnom partijom, u drugom amerikom Republikanskom stran-kom, u treem evropskim demohrianskim i narodnim partijama, da bismo na kraju tek ovla pomenuli i ulogu konzervativnih partija u tranziciji. Bie to prili-ka da se vidi raznovrsnost desnog, odnosno konzervativnog spektra, ali i da se posebno u drugom i treem odeljku doda jo nekoliko rei o naelima pojedinih znaajnih varijanti desne politike.

Tradicija torijevaca Ako je tano da je princip podele na levicu i desnicu prvi put vien u

Francuskoj 1789. kada su pripadnici plemstva i svetenstva seli desno, a pripad-nici treeg stalea levo od pozicije predsedavajueg, onda su prve prave politike partije nastale u Engleskoj. Prve politike partije u modernom smislu nastaju oko 1840. u Velikoj Britaniji. Posle dva kljuna reformska akta za koja se ponekad s pravom govori da su predstavljala pravu drutvenu revoluciju novog Zakona o iz-boru poslanika iz 1832. kojim su glasaka prava proirena na srednji sloj i izmena Zakona o siromanima iz 1834 nova dinamika inicirala je relativno jasno grupisa-nje izbornog tela i elite u dva tabora. Najpre je iz redova starih torijevaca polako formirana Konzervativna stranka, da bi se zatim od dela Vigovske stranke zajedno s predstavnicima buroazije i irskim poslanicima formirala Liberalna partija.

Ove dve partije su tokom nekoliko decenija stvorile prvi pravi partijski sistem u modernoj istoriji, s velikim delom elemenata koji su i do danas neop-hodni da bi se moglo govoriti o sistemu: izborno zakonodavstvo, javno mnjenje, mediji, izborne kampanje, lanstvo, simpatizeri, sindikati, udruenja graana, partijske elite, frakcije, unutarstranako lobiranje, interesno povezivanje, partij-ska identifikacija. Engleski model politikog sistema ne samo da je prvi takav primer u modernoj istoriji, ve predstavlja tipski obrazac za razumevanje partij-skog sistema gotovo svake liberalne demokratije.

Engleska Konzervativna partija je prva desna ili konzervativna partija u modernoj istoriji. Stoga je razumljivo da je veina kasnijih desnih partija imala iste dileme, probleme i principe rada, koje su postavili engleski pioniri.

Kada se prati dvovekovni razvoj engleske Konzervativne partije, uprkos brojnim obrtima i dinamici koja je velikim delom izazvana meunarodnim odno-sima i kretanjem globalnog svetskog trita, ipak se relativno lako uoava stal-nost nekoliko pitanja, problema i naela. Prvi nivo ini permanentna odbrana kla-sinih naela politike, morala i ljudskih odnosa. Tokom itavog posmatranog pe-rioda konzervativci su uglavnom branili naela poretka, stabilnosti, patriotizma, vrednosti porodice, religije i morala uopte.

Konzervativne partije u evropskoj istoriji 179

Postoji, meutim, i drugi nivo, podruje metoda za postizanje propisanih ciljeva i tu smo svedoci fundamentalne podele unutar konzervativnog tabora koja traje sve od rasprave o itnim zakonima. U pitanju je podela na one koji misle da iskljuivo potpuna trina liberalizacija i pun razvoj kapitalizma doprinose ostva-rivanju konzervativnih naela i na one koji smatraju da je trini liberalizam s produbljivanjem socijalnih razlika opasan po opstanak drave i da ga treba pater-nalistiki regulisati u skladu s politikom socijalnih davanja, integracije siroma-nih i smanjivanja socijalnih razlika. Naa kratka istorija torijevaca bazirae se na ove dve grupe problema.

Konzervativna stranka u Engleskoj poznata je po tradicionalnom imenu, koje je starije od same partije. Konzervativce u Britaniji i danas nazivaju torijev-cima. Ovo ime je nastalo u doba tzv. krize iskljuivanja, izmeu 1679. i 1681, kada je u tri navrata parlament pokuao da diskvalifikuje vojvodu od Jorka, od-nosno budueg Dejmsa II, kao mogueg naslednika prestola. Zbog ukidanja cenzure u javnosti je otvorena akademska i politika rasprava o pitanjima apso-lutne i ograniene monarhije, kakva nije viena jo od graanskog rata. Krajem pomenutog perioda, dve sukobljene strane su poele jedna drugu da nazivaju na-dimcima: torijevci i vigovci. Dok je drugo ime poticalo od nekadanjih kotskih pobunjenika i koristilo se da oznai partiju zemljoposednika, protivnika vojvode, ime tori stiglo je od irskih brigadira i prenelo se na stranku lojalista, rojalista koji su branili tradicionalno ustrojstvo, legitimnu vlast kralja i apsolutnu monarhiju.

Ove dve grupacije, koje bi se pre mogle nazvati strujama u istoj porodici nego strankama, obeleile su itav 18. vek svojim sporovima o raznim politi-kim, ekonomskim i duhovnim pitanjima. Meutim, injenica da je birako pravo bilo veoma ogranieno i da je u politici participirao veoma mali broj ljudi inila je tadanju politiku razliitom od kasnijih partijskih sukoba. Sporovi su se ogra-niavali na kralja i relativno mali broj aristokrata, meu kojima su vigovci i tori-jevci zastupali sutinski ne previe razliite stavove. U fokusu su uglavnom bila pitanja podele vlasti izmeu kralja i dva doma parlamenta, odnosno ouvanja po-litike i drutvene ravnotee koja je postignuta slavnom revolucijom s kraja 17. veka.

Do stvarne promene dolo je krajem veka usled niza dramatinih prome-na u Britaniji i na kontinentu, koje se obino podvode pod nazive francuske poli-tike i engleske industrijske revolucije. Engleska je u poslednje dve decenije 19. veka otpoela izuzetno snaan ekonomski uspon koji e je u sledeih pola veka uiniti najveom privrednom silom. Preduzetnitvo, akumulacija kapitala, pro-cvat meunarodne trgovine, niz praktinih izuma, eksplozija pamune industrije, otvaranje unutranjeg trita radne snage i poveanje mobilnosti stanovnitva na-pravili su pravu drutvenu i ekonomsku revoluciju u zemlji. Uz vladajuu aristo-kratiju, koja je i sama prolazila kroz snaan talas komercijalizacije, stvorena je jaka klasa kapitalista i preduzetnika koja je traila adekvatan politiki uticaj i pri-znanje.

Na ove snane unutranje potrese treba dodati uticaj prosvetiteljskih inte-lektualnih kretanja u Americi i na kontinentu, koji je posle pola veka priprema pokrenuo politiku revoluciju u Francuskoj. Ekspanzivan i fundamentalistiki ar


s kojim su ove ideje irene oario je i britansko ostrvo, otvarajui nove kontro-verze u engleskom politikom prostoru. Svi ovi elementi doveli su najpre do izu-zetno provokativnih i korisnih intelektualnih sporova: u periodu 17761820. po-stavljeni su temelji politike ekonomije i gotovo svih znaajnih savremenih ideo-logija. To je doba kada svoje knjige objavljuju Adam Smit, Rikardo, Maltus, Go-dvin, Nasau Senior, Bentam, stariji Mil, Berk, Oven i mnogi drugi i danas funda-mentalni mislioci. Posle intelektualnih doli su ozbiljni politiki sukobi, posebno u periodu Napoleonovih ratova. Ova viedecenijska kretanja politiki su kulmini-rala poetkom 30-ih godina sa dva pominjana zakona kojima je de facto uveden puni kapitalizam u Engleskoj, a srednja klasa postala znaajan inilac u politici.

U takvom okruenju, u doba izmene Zakona o birakom pravu, formira-na je Konzervativna partija. Pomalo je paradoks da su skoro od osnivanja konzer-vativci za svog teorijskog gurua uzeli vigovca Edmunda Berka. Ovaj pripadnik liberalnijeg dela engleske aristokratije zalagao se za katoliku emancipaciju i promovisao je slobodno trite, i to na nain koji je za torijevce bio vrlo netipi-an. To to je s takvim stavovima svega tri decenije posle smrti postao patrijarh engleskih konzervativaca, jasno svedoi o brzini promena koje su zahvatile ovo drutvo i o tome kako se brzo pomerila granica koja razdvaja politiki mainstre-am od reformskih nastojanja.

U doba kada je Berk pisao svoja najpoznatija dela, stavove torijevaca su najjasnije definisali Bolingbruk (neto ranije) i danas zanemareni Don Rivs. U Rivsovim lancima i spisima najjasnije se (i mnogo istije nego kod Berka) vidi stav engleskih konzervativaca s kraja 18. veka, kao i dominantan stav engleskog drutva prema francuskom izazovu. Rivs je insistirao na kralju kao izvoru celo-kupne vlasti, pa ak i vlasti i ovlaenja parlamenta koji upravo po milosti kralje-voj moe da ima i vri odreena ovlaenja. Ovakvo englesko ureenje suprotsta-vljalo se francuskoj ideji apstraktne slobode kao temelja poeljnog ureenja i eksplicitno je optuivalo vigovce da u Engleskoj promoviu takvu vrstu antidr-avne filozofije koja vodi ka anarhiji. Po njemu su vigovci bili engleski jakobin-ci, kao to su Kalvin i njegovi sledbenici ranije bili religiozni jakobinci.2

Meutim, etiri decenije kasnije i torijevci su se udaljili od ovako tvrdih monarhistikih naela. Oni su iza sebe ve imali skoro 150 godina star metod sopstvene evolucije u skladu s drutvenim i politikim kretanjima. Ovaj metod, koji i danas primenjuje Kameron prihvatajui ekoloki program, odlino je opi-sao Robert Ekleal, koji ga naziva kraom vigovske odee. Tendencija konzer-vativaca, kae Ekleal, jeste da se inicijalno odupiru promeni, ali kad se promena nametne i bude usvojena, onda oni novi aranman brane kao navodni aspekt tra-dicionalnog drutva. U svim ustavnim sporovima oni su se protivili reformama, ali bi ih potom tumaili kao nune mere za jaanje tradicionalnog politikog ure-enja. Tako je do revolucije tvrdo branjen princip boanskog prava monarha na vlast i njegovog punog suvereniteta, ali je posle 1688. Bolingbruk razvio teoriju kojom je korene novog koncepta podele vlasti izmeu krune i dva doma smestio u daleku prolost Engleske.

2 Vidi Eccleshall, (1990), 35.


Tako je bilo i 1832. Iako su se dugo protivili reformi izbornog zakono-davstva, im je ona prola Pilovi sledbenici su je prihvatili kao odlinu mogu-nost da se uvrsti saveznitvo viih i srednjih klasa protiv opasnosti demokratije i rulje.

Meutim, u sledeoj deceniji zapoeo je prvi veliki koncepcijski sukob u konzervativnom taboru, koji je otvorio prostor za smenjivanje dve strategije, od-nosno politike vizije modernog konzervativizma. Oba tabora je povezivala pri-vrenost osnovnom skupu principa koji se uglavnom svode na veru u dobro kon-stituisan politiki poredak, zasnovan na potovanju autoriteta, uvaavanju vlada-vine prava, oseanju patriotizma i lojalnosti, antiegalitarnom etosu, averziji pre-ma klasnim sukobima i odreenoj meri elitistikog paternalizma. Meutim, ve na poetku rada partije otvorio se problem metoda i strategije za ostvarenje ovih naela.

U Konzervativnoj partiji brzo su formirana dva tabora: premijer Pil je predvodio struju koja je teila bliskoj saradnji sa buroazijom, promociji kapitali-zma i komercijalnih interesa i liberalizaciji britanske ekonomije.3 Tridesete i etr-desete godine su obeleene i velikim sporom oko itnih zakona. Englesko plem-stvo, koje je imalo ogromne posede pod itom, elelo je da na sve naine zatiti svoje trite i uvelo je visoke carine na uvoz hlebnog ita iz drugih zemalja. Kon-zervativna partija je uglavnom predstavljala interese ovih slojeva engleskog dru-tva i stoga je dugo bila zastupnik protekcionizma. S druge strane, Liberalna stran-ka je promovisala interese kapitalista, industrijalaca i preduzetnika koji su traili liberalizaciju spoljne trgovine zbog lake prodaje svojih proizvoda, a i zbog obezbeivanja jeftinijeg hleba za radnike, kako bi dodatno mogli da smanjuju nadnice.

Na elu propagatora slobodnog trita bila je Liga za borbu protiv itnih zakona koju su predvodili Kobden i Brajt. Velike debate i sporovi koji su trajali vie decenija okonani su 1846, ukidanjem spornih zakona i pobedom ideje slo-bodne trgovine. Ovaj in izvela je konzervativna vlada na ijem je elu bio Pil. Ubrzo posle toga Konzervativna stranka se prvi put pocepala. Slabije krilo se odvojilo u samostalan klub i brzo se prikljuilo liberalima, dok je veina predvo-ena novim liderima stvorila potpuno nov program na tradiciji srednjovekovnog romantizma, pod velikim uticajem nekoliko pesnika, velikih kritiara kapitali-zma.

Tako je Konzervativna stranka ula u drugu fazu, poznatu kao tori demo-kratija. Ovaj period je obeleio uveni britanski dravnik jevrejskog porekla Ben-damin Dizraeli. Meutim, jo pre njegove pojave u Konzervativnoj stranci ista-klo se nekoliko lidera koji su se protivili Pilovoj opsednutosti pravljenjem para. Sedler i lord Eli bili su uasnuti nainom na koji je nova klasa preduzetnika eks-ploatisala sve slojeve radnika, ukljuujui i ene i decu. Tako su jo 30-ih godina pokrenuli inicijativu za ogranienje rada dece, a 1847. uspeli su da u parlamentu proguraju Zakon o 10-asovnom radnom vremenu. Eli je bio na elu pokreta za reformu zdravstvenih ustanova, zatim je predvodio pokret za izgradnju solidnih

3 Vilets u vladama Liverpula i Pila ak vidi direktne pretee Margaret Taer. Willetts, (1992), 8, 9.


kua za gradsku sirotinju, a predloio je i zakon kojim bi se deci i enama one-moguio rad u rudniku.

Politiari koji su postavili osnove tori demokratije, kao i Dizraeli kasnije, imali su razliite vrste motiva i argumentacije koje su vodile ka istim praktinim inovima. Oni su najpre batinili srednjovekovnu, delimino idealizovanu tradici-ju plemikog paternalizma na osnovu koje su bogatiji i obrazovaniji slojevi dru-tva (pre svega plemii) morali da brinu o siromanim sunarodnicima i da ih tite i pomau. Razlozi morala i religije, tvrdili su oni, obavezuju bogatije klase da pro-moviu civilizaciju i ljudskost kod radnika i siromanih. U ranijim periodima, ka-da se znao red, nije bilo toliko siromatva, nemorala, alkoholizma, prostitucije, nediscipline, poroka i drugih poniavajuih oblika ivota kakvi su se sretali u ta-danjim gradovima Engleske.

Moralni razlozi su se, meutim, preplitali s mudro sagledanim prakti-nim razlozima za zatitu radnika. Eli je prvi primetio opasno poveanje socijal-nog jaza izmeu klasa, koji su artisti i drugi radikali koristili da mobiliu mase i stvore pokret koji je ozbiljno mogao da narui osnove engleskog poretka. Dok je buroazija opinjena mantrama o slobodnoj trgovini sve vie akumulirala bogat-stvo i radnike videla samo kao potencijalnu radnu snagu koju treba maksimalno koristiti, konzervativci su u njima videli opasnu snagu koja se ili mora privui i integrisati u okvire poretka i sistema prihvaenih vrednosti, ili e rizik socijalne revolucije stalno lebdeti nad glavama stanovnika Britanije.

etrdesetih godina polako se uzdizao romantiarski pokret Mlade Engle-ske koji je insistirao na projekcijama poeljnog jedinstva drutvene hijerarhije kakav je navodno postojao u doba srednjeg veka, kada je nacija bila jedinstvena a ne opasno pocepana po klasnim avovima. Iz ovog pokreta izronio je Dizraeli ko-ji je u romanima Koningsbi i Sibil snano kritikovao Pilov Manifest iz Tamvorta (koji je oznaio oficijelno prihvatanje kapitalizma u konzervativnom taboru), i predoio sliku dve nacije snano suprotstavljene oko sebine borbe za pobolja-nje ili ouvanje svog klasnog poloaja. Zadatak oivljavanja jedne nacije poseb-no je povezan s obavezom bogatijih klasa da shvate kako je ta dunost njihova i kako oni moraju svoje bogatstvo i uticaj da iskoriste za brigu o siromanima. Di-zraeli je 1846. ve bio na elu protekcionistike frakcije unutar konzervativnog kluba u parlamentu.

Pun razvoj svojih ideja i precizno definisanje naela torijevske demokra-tije ovaj dravnik je izneo posle 1867, kada je pod njegovim rukovodstvom Kon-zervativna partija sprovela novu reformu izbornog zakonodavstva i omoguila proirenje prava glasa na vie slojeve radnitva, odnosno na narod ili masu. Demokratizacija politikog ivota omoguila je proirenje javne sfere i politike participacije znatno ireg sloja ljudi, a na taj nain su i ideje koje je Dizraeli vie decenija razvijao dobile mogunost primene. U pismu iz 1907. D. Gorst, koji je godinama bio glavni partijski organizator, formulisao je naela torijevskog pater-nalizma na sledei nain: to je ubeenje da sva vladavina postoji samo zarad do-brobiti onih kojima se vlada; da Crkva i Kralj, Lordovi i poslanici Donjeg doma, i sve ostale javne institucije zasluuju da budu odravane ukoliko, i samo ukoliko promoviu dobrobit i sreu obinog sveta; da su svi oni kojima je poverena neka


funkcija poverenici ne svoje klase ve itave nacije; i da treba imati poverenje u mase kada im se dodeljuje birako pravo, to e oni koristiti da slobodno izaberu one koji promoviu njihove interese. Ovo je demokratija zato to je dobrobit ljudi vrhovni cilj; ona je Torijevska zato to su institucije drave sredstva preko kojih e se ovi ciljevi postii.4

Dizraelijev naglasak je bio na ideji jedne nacije, na potrebi da se pronau slogani, emocije i mehanizmi kojima e se prevazii opasna socijalna podela koja je cepala naciju. Za razliku od Margaret Taer koja je 110 godina kasnije podsti-cala individualizam i komercijalizaciju drutvenog ivota, viktorijanski torijevci su isticali solidarnost, brigu i jaanje drutvenih veza kao nain borbe protiv soci-jalistikih pokreta koji su tada promovisali revoluciju i socijalnu preraspodelu bogatstva. Ono to je ovo dvoje dravnika povezivalo bila je snana afirmacija moralnih vrednosti, poretka, stabilnosti i patriotizma. Dizraeli je namerno podsti-cao patriotizam, kao oseanje koje je ujedinjavalo bogate i siromane protiv eko-nomskog i moralnog kosmopolitizma Gledstonovih liberala.

Viim slojevima britanskog drutva Dizraeli je nudio restauraciju klasi-nih vrednosti i oseanje stabilnosti koji se vezuje za crkvu i dravu. Nie slojeve je privlaio viedecenijskim nastojanjima u pravcu reforme socijalnog i radnog zakonodavstva koje im je ivot inilo humanijim. I jednima i drugima je davao oseaj pripadnosti najveoj naciji na svetu, istinskoj imperiji, modernom koloni-jalnom carstvu kao najveem izvoru nacionalne veliine i ponosa. Tako su od 70-ih godina ak i bogatiji slojevi urbane buroazije poeli da naputaju svoju tradi-cionalnu Liberalnu stranku i da prilaze konzervativcima.

Ova tendencija je dovela do nove polarizacije u engleskoj politici, budui da je Laburistika stranka krajem veka i poetkom sledeeg uspela da istisne li-berale iz vodeeg dvojca. Od liberala se krajem veka odvojila struja Dozefa emberlena ija je partija Liberalnih unionista tokom nekoliko decenija pred Prvi svetski rat igrala veoma znaajnu ulogu, budui da je bila na vlasti s Konzerva-tivnom strankom i znaajno uticala na nju da vodi politiku protekcionizma, za-tvaranja trita imperije pred jeftinijom hranom iz drugih oblasti, masovne soci-jalne demagogije koja je pretila da pree u klasian kolektivizam i, s druge stra-ne, agresivnog imperijalizma u meunarodnim odnosima. emberlen se zalagao i za poboljanje ivotnog statusa siromanih direktnim oporezivanjem bogatih, to je za klasine torijevce uvek bilo neprihvatljivo (veinu njegovih ideja promovi-sao je Komitet za socijalne reforme u kome su bili i znaajni pripadnici paternali-stikog krila Konzervativne stranke). Konzervativci su uvek smatrali da izvor so-cijalnih davanja treba da bude paternalistika pomo i slobodno milosre boga-tih, a ne njihovo prinudno oporezivanje.

U prvoj deceniji veka unutar konzervativaca ponovo se otvorila podela izmeu paternalista i trino orijentisanih libertarijanaca. Odvajajui se od em-berlenovih unionista, partija je glasala protiv narodnog budeta premijera Loj-da Dorda optuujui ga za socijalizam. U to doba konzervativci su ve integri-sali znaajan deo bogate buroazije, a mislioci poput Maloka predstavljali su ka-

4 Prema Eccleshall, (1990), 118.


pitalistiku elitu kao naslednika Berkove prirodne aristokratije, novu elitu koja mora da preuzme liderstvo. Meutim, ve tokom rata Bentnik je pozivao na po-vratak Dizraelijevim paternalistikim korenima, tako da je stranka odmah posle rata proklamovala traenje srednjeg puta izmeu individualizma i socijalizma.

Period izmeu dva svetska rata obeleen je nizom velikih dilema u po-gledu toga kuda se zapadna civilizacija kree u moralnom, ekonomskom, soci-jalnom, kulturnom i svakom drugom smislu. Tek je bio zavren Prvi svetski rat kad se desila velika finansijska kriza iz 1929, a ve pet godina posle toga nad svetom se nadvila Hitlerova senka. Tako su i britanski konzervativci bili optere-eni strahom od radnike klase, moralnom dekadencijom i naputanjem viktori-janskih vrednosti, kao i odbranom carstva koje je polako poinjalo da se uruava. Verovatno tek ova tri razloga zajedno objanjavaju zato su tokom pomenutog perioda izrazito oivele Dizraelijeve teme o potrebi integrisanja radnike klase i brige o jednoj naciji, sposobnoj da razvije solidarnost i da slono vodi rat. Manje-vie i konzervativci su prihvatili kejnzijanizam kao najbolji nain za ostvarivanje tadanjih politikih i socijalnih ciljeva.

Poelo je s grupom mladih poslanika predvoenih Noelom Skeltonom koji su se zalagali za podelu profita i za radniku participaciju, da bi posle veli-kog trajka iz 1926. mladi Harold Makmilan poveo kampanju za bolje uslove ra-da, traio planiranje zapoljavanja i zalagao se za nacionalne savete koji bi u sva-koj grani industrije vrili koordinaciju. Zalaganje za ureeni kapitalizam, odno-sno meovitu ekonomiju, on je objanjavao kao jedini nain da se izbegne vlada-vina nekog faistikog ili komunistikog diktatora, to se dogaalo u velikom de-lu sveta. Nekoliko godina kasnije, Kejnz je na isti nain objasnio svoje zalaganje za upravljani kapitalizam.

Izmeu dva rata, konzervativci su se ipak zadovoljili manjim, postepe-nim ekonomskim reformama koje su ile u tom pravcu. Izbijanjem rata, eril je radikalizovao planerske mere: kejnzijanski porezi, gradsko i seosko planiranje, reorganizacija industrije, mehanizmi za tripartitno odluivanje o proizvodnji, pa ak i podsticanje radnike participacije u fabrikama. Konzervativci su se uvek ograivali u smislu da se mora sauvati mera i da se ne sme unititi privatno preduzetnitvo, niti preterano vriti preraspodela. Godine 1943. objavljen je Be-veridov izvetaj o sveobuhvatnom sistemu socijalnog osiguranja i formiran je torijevski reformski komitet koji je nudio program posleratne rekonstrukcije.

Posle poraza na izborima 1945, partija je napravila jo radikalniji zaokret ka treem putu i ve sledee godine pojavila se Industrijska povelja sa Batle-rom i Makmilanom na elu pokreta. Ciljevi su bili centralno upravljanje koje bi osiguralo punu zaposlenost; sveobuhvatno socijalno osiguranje; industrijsko part-nerstvo za poboljanje statusa i plata radnika; zalaganje za nacionalizaciju Engle-ske banke, rudnika i eleznica. Sve se to nazivalo humanizovanim kapitali-zmom. Godine 1950. partija je proklamovala punu zaposlenost u dravi blago-stanja i tim programom osvojila vlast za narednih 13 godina. Bio je to period sna-ne ekonomske ekspanzije i rasta ivotnog standarda. No, i tada su konzervativci isticali da ih od laburista razlikuje uvanje bazine individualne slobode i predu-zetnitva; sebe su predstavljali kao branu protiv plime kolektivizma. Kvintin Hog


je insistirao na tome da je njihov zadatak da velikom proizvodnjom i radom po-dignu itavo drutvo na vii nivo i da svi vie zarauju, umesto da se kao socijali-sti bave preraspodelom onoga to postoji.

Sve do kraja 60-ih godina ova vrsta umerenog kejnzijanizma i umerenog prilagoavanja novom vrednosnom i socijalnom mainstreamu predstavljala je oficijelnu politiku torijevaca. Takozvana plima kolektivizma u ekonomiji i per-misivizma u javnoj sferi inila je da nekada nezamislive stvari postanu prihvatlji-ve ak i konzervativcima. Stvari su radikalno poele da se menjaju krajem te de-cenije.

Tokom itavog veka unutar Konzervativne partije odravala se vatra pi-lovske tradicije. Kod odreenog broja pripadnika, preko ideja Maloka, Ernesta Bena ili Majkla Oukota ona je imala veoma snano uporite. Oni su na ono to je bio politiki mainstream neprestano gledali s podozrenjem i pokuavali su da ouvaju individualistiki, ekonomski baziran konzervativizam. Tokom 60-ih go-dina istakao se kontroverzni poslanik Inok Pauel, koji ne samo da je bio otar kri-tiar kejnzijanizma u ekonomiji, ve je snano insistirao na odreenoj politici identiteta i zalagao se za zabranu imigracije, pa ak i prisilnu deportaciju nepo-eljnih imigranata koji su po njegovom miljenju ugroavali tradicionalnu priro-du britanskog drutva. Kritikovao je povezivanje Britanije sa Evropskom eko-nomskom zajednicom. Zbog svega toga optuivan je za rasizam, pa je vie puta naputao svoju partiju. Meutim, meu kasnijim pobornicima taerijanstva Pauel se smatra preteom nove konzervativne politike.

Ono to se obino naziva taerijanskom (kontra)revolucijom zvanino je poelo 1979. pobedom stranke na izborima. Meutim, priprema nove politike za-poela je bar desetak godina ranije. Ve krajem 60-ih mlai pripadnici partije sve snanije su vrili pritisak da se napusti kejnzijanizam. Tokom 70-ih pokrenuta je itava mrea asopisa, instituta i drugih tink-tenkova (Adam Smit institut, Cen-tar za politike studije, Udruenje za slobodu) koja je promovisala principe nove politike. Nova politika bazirala se na nekoliko osnovnih postulata: snaan eko-nomski liberalizam zasnovan na vrstom novcu, niski porezi i privatizacija, mo-ralna obnova s pojaavanjem politike sankcija i jak patriotizam.

Bilo je potrebno desetak godina ozbiljnog rada ovih institucija da se pro-meni drutvena i intelektualna klima i da Konzervativna partija sa tako hrabrim i provokativnim programom dobije izbore. Znaajan partijski mislilac i publicista Peregrin Vorstorn upozorio je poetkom 70-ih da samo insistiranje na monetari-zmu i na ekonomskim reformama nee biti dovoljno privlano za obinog graa-nina. Stoga je fokus rasprave i napada trebalo usmeriti na sistem vrednosti i mo-ralna pitanja. Ovaj aspekt dolaska na vlast Margaret Taer esto se neopravdano zaboravlja. Ona je sebe opisivala kao superdomaicu koja ima zadatak da veliko porodino domainstvo (dravu) dovede u red, da postavi kune finansije na so-lidnu osnovu i da ne troi vie od onoga to se zarauje. ak i tako snane eko-nomske mere uvek je predstavljala kroz moralnu prizmu, vezujui ekonomsku re-formu za moralnu obnovu drutva.

Posle veselih 1960-ih godina, u narednoj dekadi Britanijom su zavladali moralna dekadencija i opti permisivizam u kojem je sve postalo dozvoljeno. Ve-


ina graana Britanije s negodovanjem je gledala na injenicu da poinje da ivi u drutvu u kojem su zavladali poroci, kriminal i elementarna nesigurnost na uli-cama. Nova vlada je insistirala na borbi protiv huliganizma, vandalizma, urbanog terorizma, pornografije, seksualnog nemorala i ostalih manifestacija nagrizanja autoriteta.5 Taerova je ojaala policiju, krenula u odluan obraun sa Irskom re-publikanskom armijom (IRA), zabranila pojavljivanje predstavnika in fejna u medijima i podstakla sve mehanizme za ponovno uvoenje reda.

U generalnu obnovu sistema vrednosti spadala je i obnova patriotizma i jaanje patriotskih oseanja kod graana Velike Britanije, koji su posle raspada kolonijalnog carstva izgubili dosta od tog oseanja prestia. Foklandski rat, koji je 1982. voen protiv Argentine, iskorien je za manifestaciju snanog naciona-lizma i jaanja samouverenosti. Gvozdena ledi je odluno ula u rat i dobila ga, manifestujui i na taj nain nastojanje da se u svim oblastima obnovi viktorijan-ska tradicija.

Ono po emu je Margaret Taer najvie ostala upamena bile su eko-nomske reforme, zasnovane na dekonstrukciji drave blagostanja i obnovi snaga trita. Tu su spadali rezanje direktnog oporezivanja, naputanje kontrole cena i prihoda, smanjenje poreza, smanjenje javne potronje (posebno u oblastima soci-jalnog osiguranja), odluna borba za smanjivanje snage sindikata, zatvaranje ne-rentabilnih rudnika i preduzea i masovna privatizacija dravnih firmi kao to su Briti ervejz, Briti stil, Briti telekom, Rols-rojs, Briti petroleum, kao i kompa-nija za snabdevanje vodom i elektrinom energijom. Prodate su kue za povla-eno socijalno stanovanje i ukinute su zakonske mere koje su prilikom zapolja-vanja titile ene, tinejdere i radnike s niskim nadnicama.

S druge strane, ekonomski liberalizam bio je praen jaanjem mehaniza-ma sile i poretka to je ukljuivalo poveanje trokova za odbranu i policiju, stva-ranje zakonskog okvira za odlunije delovanje policije protiv sindikata, trajkaa i terorista, ukidanje prava zatvorenika da se brane utanjem i posebno ukidanje mase nadlenosti lokalnoj samoupravi za koju je Taerova govorila da je nosilac optinskog socijalizma. Program je podrazumevao centralizaciju dosta nadleno-sti kako bi se one efikasnije sprovodile i kako bi se odlunije smanjivala javna potronja, poveana zbog rasipnikog delovanja lokalnih organa vlasti.

Radikalan ekonomski individualizam doveo je do stvaranja izuzetno di-namine privrede u Britaniji, a mere dravne borbe protiv haosa povratile su si-gurnost i poredak u britansko drutvo. Osnove koje je Margaret Taer postavila bile su tako jake da je ak i laburistika administracija Tonija Blera, koja je dola posle poslednje konzervativne vlade Dona Mejdora, morala da prihvati novi ma-instream i da nastavi trino motivisane reforme, posebno u zdravstvu i kolstvu.

Vlada Dona Mejdora je ostala upamena po skandalima moralne priro-de (vie seksualnih afera aktuelnih ministara), to je bio veliki udarac za partiju koja je dve decenije propagirala moralnu obnovu. Od tada, vie od decenije Kon-

5 U tome je imala podrku tink-tenkova od kojih su neki (poput Salisburi grupe) traili jo

radikalnije mere, kao to su povratak smrtne kazne, nasilna repatrijacija imigranata, regrutovanje nezaposlene omladine u vojsku itd.


zervativna partija trai novi identitet insistirajui na imigracionom pitanju i na tradicionalnom skepticizmu prema EU. Izgubila je ve tri izborna ciklusa, ali po istraivanju javnog mnjenja ini se da je u Dejvidu Kameronu konano nala ozbiljnog lidera s kojim se moe vratiti na vlast.

Velika stara partija Republikanska stranka u SAD ili, kako je drukije nazivaju, Velika stara

partija, poznata je kao stranka desne Amerike. U javnosti se ve vie od 130 go-dina prepoznaje po slonu, svom oficijelnom simbolu.6 Od kada je 1856. nomino-vala prvog predsednikog kandidata Dona Fremonta, dobila je 23 od 38 pred-sednikih izbora, ukljuujui sedam od poslednjih deset. U poslednjih 150 godina 18 od 28 amerikih predsednika bili su republikanci.

Baza partije je bila tradicionalno u puritanskoj Novoj Engleskoj i na srednjem zapadu. Posle Drugog svetskog rata, a naroito od 60-ih godina, repu-blikanci su preuzeli jug SAD koji danas predstavlja njihovo snano uporite iz kojeg se regrutuju i predsedniki kandidati. Jako utemeljenje u konzervativnoj ideologiji dobili su posle Prvog svetskog rata i od tada im je socijalna i klasna ba-za vezana za viu srednju klasu, farmere i velike korporacije. Tokom poslednjih 100 godina republikanci se posebno prepoznaju po zalaganju za trinu privredu, slobodno preduzetnitvo i fiskalnu odgovornost, za snaan moralizam u javnoj sferi i izolacionizam u spoljnoj politici.

Istorija partije poinje 1854. i vezana je za sporove oko irenja ropstva na nove zapadne drave. Koalicija abolicionista koja se protivila Kanzas-Nebra-ska zakonu (njime je omogueno irenje ropstva) okupila se oko niza mitinga i protesta na kojima se napadao zakon. Na konvenciji u Miigenu, 6. jula, usvojili su ime tvrdei da su naslednici Defersonove Demokratske republikanske stran-ke. Godine 1858. prvi put su osvojili veinu u Predstavnikom domu Kongresa. Republikanska stranka moe da se ponosi injenicom da je oformljena na talasu abolicionistikog pokreta, da je u ime tog cilja spasla federalnu dravu i da je svog prvog velikog lidera, Abrahama Linkolna, iznedrila upravo zahvaljujui hrabrom protivljenju ropstvu.

Linkoln i Republikanska stranka su uglavnom dominirali na severu, predstavljali su industrijalce i buroaziju i zalagali se za zatitu rastue domae industrijske proizvodnje, dok je Demokratska stranka imala vrsto uporite na ju-gu i dominirala je Konfederacijom, okupljala je velike zemljoposednike, a zala-gala se za ropstvo, slobodnu trgovinu i labaviju vezu amerikih drava.7 Sve do 1864. ratna srea je bila na strani junjaka. Meutim, te godine dolazi do nekoli-ko povezanih vojnih uspeha kojima Sever preokree situaciju, to se odrazilo i na reizbor Linkolna. Posle njegovog ubistva, Amerika se obnavlja pod vostvom

6 Simbol Demokratske stranke je magarac. 7 O sloenom odnosu ideja, programa i istorije govori injenica da je ovaj program De-

mokratske stranke i konfederalno tumaenje ustava najozbiljnije izloio Kalhun, koji se danas po-minje kao jedan od najvanijih uporinih taaka amerikog konzervativizma.


ratnog heroja, generala Granta, ija statua na konju i danas stoji ispred amerikog Kongresa. Uprkos mnogim korupcionakim skandalima i sporovima unutar parti-je, drava se brzo razvijala. Period 18601932. naziva se erom republikanaca bu-dui da su demokrate tokom tog doba kontrolisale Belu kuu svega 16 godina.

Meu znaajne lidere tog perioda spada i Radeford Hejs, koji je reformi-sao administraciju i promovisao politiku vrste valute. Tu je i Bendamin Hari-son tokom ije vladavine je, krajem veka, usvojen ermanov antimonopolski za-kon, prisajedinjeno nekoliko novih drava i donet izrazito protekcionistiki Me-kinlijev Zakon o carinama. ovek po kom je ovaj zakon poneo ime pobedio je na izborima 1896, za koje se smatra da su meu najznaajnijim izborima u istoriji SAD. Tokom njegove vladavine voen je rat sa panijom, pripojeni su Portoriko, Filipini i Havaji i SAD su lansirane kao sila na meunarodnoj sceni. Podjednako je znaajno to su se na izborima 1896. jasno formirala dva tabora koja e defini-sati unutranju politiku zemlje sve do 1960-ih godina. Republikanci su dobili po-drku industrijalaca sa severoistoka, kao i generalno poslovne zajednice, bankara, finansijskih slojeva i preduzetnika. Demokrate su uporite nale u agrarnim kra-jevima juga, zapada i, to je bila novost, meu radnikom klasom.

Sledeu dekadu obeleio je Teodor Ruzvelt tokom ije vladavine je spro-veden niz znaajnih socijalnih reformi. Amerika je ula u rat pod predsednitvom demokrate Vudroa Vilsona, ali su republikanci 1918. osvojili Predstavniki dom i Senat i zahvaljujui tome spreili ulazak SAD u Ligu naroda i odbacili ratifikaci-ju Versajskog ugovora. Od tada su dobili jo jednu karakteristiku, koja ak i u doba vladavine Bua mlaeg ostaje da se navodi kao jedan od temelja republikani-zma: izolacionizam, odnosno zalaganje da se SAD pre svega bave unutranjim po-slovima i da izbegavaju preterano meanje u meunarodne odnose kad god mogu.

Period 19321952. bio je jedini dui period u istoriji SAD u kojem su re-publikanci bili u manjini. Posle relativno neuspenih pokuaja Herberta Huvera da se izbori sa velikom depresijom s kraja 20-ih godina, na vlast je za skoro ita-ve dve decenije doao Frenklin Ruzvelt. Ovaj demokrata je ukinuo prohibiciju al-kohola i na taj nain uspeo da smanji naraslu mo mafije. Pokrenuo je niz populi-stikih ekonomskih mera s javnim radovima i velikim dravnim investicijama koji se naziva New deal (Novi ugovor), ime je uspeo da smanji nezaposlenost i da pobedi pre svega moralnu depresiju u koju su Amerikanci bili upali. Ruzvelt je takoe uspeno vodio rat, uspeo da sauva amerike teritorije od razaranja i odluujue doprineo da se pobedi nacistika koalicija. U amerikoj istoriji ostao je jedna od najimpresivnijih figura i nije udo to republikanci nisu uspeli da to-kom dvadeset godina nau adekvatnog kandidata koji bi se suprotstavio njemu ili njegovom nasledniku Hariju Trumanu.

Povratak na scenu poinje 1952. kada je pobedio general Dvajt Ajzenha-uer (potpredsednik je bio Riard Nikson). Ova administracija je tokom osam go-dina okonala Korejski rat, uvela smireniji kurs u meunarodnim odnosima i za-poela veliki ekonomski uspon posle rata. Niksona je, meutim, na izborima 1960. porazio Don Kenedi. Pedesete su znaajne i zbog velike intelektualne ob-nove konzervativizma u Americi. Mnotvo najznaajnijih knjiga koje i danas spadaju u obaveznu literaturu o konzervativizmu napisano je 50-ih godina. Tada


se etabliraju autori poput Danijela Bela, Rasela Kirka, Vilmora Kendala, Roberta Nizbeta i drugih, a pojavljuje se i niz asopisa u kojima se oblikuju i definiu ide-je savremenog konzervativizma. To su i godine kada se prvi put ozbiljno ospora-va kejnzijanska osnova Nju dila, a u Americi poinju da predaju Fon Mizes, Ha-jek i Milton Fridman, budui heroji reganizma.

Ovaj talas se u praktinoj politici prvi put osetio na izborima 1964. kada je senator Beri Goldvoter iz Arizone kao predsedniki kandidat svesno pomerio te-ite partije od istonih umerenih krugova ka srednjem zapadu i jugozapadu i for-mulisao konsekventan konzervativni program. Ovaj preuranjen ideoloki purita-nizam, meutim, uveliko je pocepao partijsku organizaciju, tako da je Nikson iza-bran kao jedina figura koja je mogla ponovo da sastavi razbijene delove mozaika.

Republikanska stranka je oduvek bila velika koalicija najrazliitijih inte-resa, pokreta i organizacija koji su se situaciono okupljali oko odreenih interesa i principa, a protiv izvesne politike, mera i namera koje je suprotni tabor ispolja-vao. Meutim, ta iroka koalicija je nekoliko puta bila pred potpunim raspadom, kada je nedostajala osoba ili elita koja je mogla da dri na okupu sve delove re-publikanske infrastrukture. Tako je bilo pred Reganovu nominaciju, tako je i da-nas, posle ozbiljne konfuzije koju Bu junior ostavlja iza sebe. Kraj 60-ih je me-utim bio doba ozbiljne krize kada je stranka prolazila kroz tako veliku transfor-maciju da se inilo da je bila pred raspadom.

Nikson je ogromnim iskustvom, smirenou i predanim radom uspeo ne samo da sauva stranku, ve i da iskoristi rascep koji je kod demokrata nastao povodom Vijetnamskog rata i da dobije izbore protiv Hamfrija. Rascep demo-krata je jo jedan momenat od ireg istorijskog znaaja. Sve do polovine 60-ih, bogati slojevi s juga su po tradiciji koja vodi jo od Vaingtona i Defersona podravali Demokratsku stranku. Meutim, pre svega zbog vrednosnih i moral-nih sporova oko prirode identiteta i budunosti SAD, tokom 60-ih oni su veli-kim delom preli u tabor republikanaca. Jasno konzervativno profilisanje Repu-blikanske stranke i stvaranje identiteta oko protivljenja moralnom permisivi-zmu, odbrane znaaja religije u politikom i drutvenom ivotu, odbijanja da se s entuzijazmom promoviu prava manjinskih grupa i feminizam najzaslu-niji su za odvajanje nekadanjih junih konzervativnih demokrata od izvor-ne stranke i prelazak u drugi tabor. Jug je tako postao snano uporite repu-blikanaca.

Niksonov mandat je obeleen generalnim smirivanjem situacije posle ta-lasa antiratnih protesta i ezdesetosmakih moralnih izazova. Nikson je imao do-sta uspeha u meunarodnoj politici poboljavajui odnose sa Kinom i usposta-vljajui period detanta sa SSSR-om (ukljuujui i niz sporazuma o kontroli nao-ruanja), a otpoeo je i postepeno izvlaenje iz vijetnamskog pakla. Ekonomski razvoj je iao dobrim tokom, te ga je sve to zajedno uinilo veoma popularnim predsednikom. Reizabran je tako to je dobio skoro sve drave, ali je dve godine kasnije, 1974, morao da se povue zbog Votergejt afere. Njegov naslednik Ford suoio se sa posledicama naftne krize i ekonomskog kolapsa iz 70-ih godina: vi-soka stopa nezaposlenosti zajedno sa poveanom inflacijom, visoke kamate i ogroman budetski deficit. Uz ovo je ilo i gubljenje podrke konzervativaca


zbog davanja amnestije onima koji su odbili da idu u Vijetnamski rat, tako da je Ford lako izgubio izbore 1976. godine.

Ni demokrata Dimi Karter nije uspeo da nae recept za izlazak iz eko-nomske krize, a niz neuspeha u meunarodnoj politici (npr. kriza s taocima u Ira-nu) u delikatno vreme oivljavanja hladnog rata bio je neoprostiv za amerike graane koji su traili odluniju politiku i jai imid svoje zemlje u svetu. U Ro-naldu Reganu Amerikanci su dobili figuru i politiku kakva im je u to doba nedo-stajala.

Slino kao i u sluaju Margaret Taer, atmosfera za Reganov dolazak na vlast stvarana je bar deset godina. Tome su doprinele meunarodne okolnosti, kolaps drave blagostanja sa zloglasnom stagflacijom kao kulminacijom neuspe-nosti te politike u novim uslovima, nagrizanje morala i tradicionalnih vrednosti tokom 60-ih i 70-ih godina kao i promena kulturnih i intelektualnih paradigmi iz tog perioda. Amerika je krajem 70-ih traila odlunu i efikasnu politiku koja e uvesti jasna i precizna pravila i povratiti samopouzdanje pojedincima, ali i celoj naciji.

Reganova administracija je smanjila poreze za etvrtinu, uvela je politiku vrstog dolara, estoko se obraunala s inflacijom, smanjila budetski deficit i sprovodei masovnu deregulaciju izbrisala poslednje tragove Nju dila. Trina ekonomija, preduzetnitvo, individualizam, privatni zdravstveni i penzioni fondo-vi ponovo su postali dominantne institucije. Uz ovo je ila afirmacija drutvenog konzervativizma, vraanje religije u javnu sferu, borba protiv abortusa, povratak smrtne kazne u nekoliko drava i propagiranje porodice. Trei segment Regano-ve revolucije bila je otra meunarodna borbe protiv komunizma na svim fron-tovima. Regan je otpoeo nov talas trke u naoruanju, a posebno se bavio bor-bom protiv levih pokreta u Latinskoj Americi gde Amerika nije vie prezala ni od direktnih vojnih intervencija. Posle Niksonove politike detanta, Regan je oiveo diskurs i duh hladnog rata, esto koristei zapaljive, hrianski i misionarski into-nirane formulacije koje su SSSR i komunizam prikazivale kao velikog sotonu. Vrhunac novopokrenute trke u naoruavanju bio je projekat Strateke odbrambe-ne inicijative, ili popularnije Ratovi zvezda, kojim je Regan nastojao da u plano-ve hladnoratovskog nadmetanja ukljui i kosmos.

Zaotravanje ekonomske trke i trke u naoruanju obino se smatra jednim od kljunih razloga za kraj komunizma. Komunistiki lager nije mo-gao da izdri novi talas modernizacije, transformisanja zapadnih ekonomija u dinamine, informatiki zasnovane fabrike za pravljenje novca, koje su bez veih problema mogle da poveavaju budet za naoruavanje. SSSR to vie nije mogao, pre svega zbog zaostajanja u ekonomiji. Trite je konano pobedilo plansku privredu, o emu je u uvenoj Socijalistikoj kontroverzi jo 20-ih godina pisao jedan od heroja novog libertarijanizma Ludvig Fon Mizes.

Regan je takoe ostao upamen kao najznaajniji ameriki predsednik druge polovine prolog veka, kao ovek koji je pobedio komunizam. Tajnu nje-gove popularnosti dobro je opisao Hejnz Donson: Njegova najvea zasluga bila je povratak samopotovanja Amerikanaca za sebe i za svoju vladu nakon trauma


Vijetnama i Votergejta, frustracije zbog krize talaca u Iranu i nekoliko neuspe-nih predsednika.8

Administracija Dorda Bua predstavljala je kontinuitet s prethodnom Reganovom politikom. Tokom njegove vladavine i formalno su se raspali Var-avski savez, SSSR i itav komunistiki svet. Nemaka se ujedinila, a od 1. janu-ara 1992. EEZ je prerasla u Evropsku uniju. Bu je, meutim, najvie ostao upamen po ratu u Zalivu koji je predstavljao demonstriranje snage jedine preo-stale supersile. Uprkos brzoj pobedi, Bu je sledee izbore izgubio. Posle godina obnove konzervativizma, smanjenja potronje, afirmacije slobodnog trita i veli-kog angamana u svetu, Amerika se umorila i traila je nain da se okrene unu-tranjim pitanjima. Usledila su dva mandata Bila Klintona koji su obeleeni afir-macijom nove levoliberalne ideologije, podsticanjem afirmativne akcije prema svim oblicima manjina, novim hedonizmom, veoma bogatim ivotom i nastav-kom ekonomskog buma. Republikanci su, predvoeni Njutom Gingriom, 1994. prvi put posle 1952. osvojili oba doma Kongresa, na platformi naslovljenoj Ugo-vor sa Amerikom. Oni su vodili otru borbu s predsednikom Klintonom o balan-siranom budetu i socijalnim reformama.

Poslednja republikanska administracija je jo uvek vladajua garnitura Dorda Bua mlaeg. Ovaj period e po svemu sudei ostati zapamen kao veo-ma kontroverzan u amerikoj istoriji. Republikanci su nasledili ekonomiju koja je posle eksplozivnog rasta u 90-im polako poela da ulazi u recesiju. Meutim, dok se garnitura tek pripremala da otpone implementaciju svog ekonomskog progra-ma desio se 11. septembar. Amerika je prvi put napadnuta na svojoj teritoriji, to je izazvalo ogromnu dugoronu traumu meu njenim stanovnitvom. Odmah po-sle teroristikog napada, drava je uletela u stanje opte mobilizacije i velikog straha od novih moguih udara. Detaljne kontrole na aerodromima uinile su Ameriku tvravom. Donet je uveni i kontroverzni Patriot Act ili Zakon o pre-venciji teroristikih udara, koji je suspendovao mnoga prava amerikih graana i dravnim organima omoguio da prate i prislukuju sumnjive pojedince. Na meti je uglavnom bila islamska zajednica, pa je na desetine hiljada ljudi privoeno i sasluavano.

U sklopu opte militarizacije i propagandnog ludila koje je zahvatilo sko-ro itavu Ameriku, Bu je za napade optuio Al Kaidu koju je povezao s taliban-skom vladom u Avganistanu. Nije prolo dugo, a Amerika je zajedno s Britani-jom i protivno povelji UN napala Avganistan i uz pomo oruja ve u no-vembru iste godine promenila reim. Jo kontroverznija je invazija na Irak i rat koji je bez odobrenja Saveta bezbednosti Bu poveo u martu 2003, s namerom da svrgne reim Sadama Huseina. Posle kratkog ali veoma intenzivnog rata, tokom kojeg su poruene mnoge istorijske znamenitosti od neprocenjivog znaaja za ljudsku civilizaciju, Amerikanci su osvojili Irak, da bi nakon izvesnog vremena uhvatili i samog Sadama.9

Na talasu brzih pobeda i s ogromnim samopouzdanjem koje je vraao i Americi zadovoljnoj zbog osvete, Bu je dobio i drugi mandat 2004. Posle toga

8 Johnson, (1991), 28. 9 Nekadanji tienik SAD osuen je na smrt i obeen prvog dana Kurban-bajrama 2007.


sve je polo nagore. Obe vojne avanture, iji je cilj bio promena reima i usposta-vljanje demokratske vlasti, pretvorile su se u fijasko. U obe zemlje i dalje se vode ratovi niskog intenziteta, svakog dana gine na stotine ljudi, teroristiki napadi i nesigurnost su postali deo ivota, Irak je na ivici raspada ili dugogodinjeg gra-anskog rata izmeu tri naroda koji u njemu ive. itava strategija definisana u Projektu za novi vek, koji su sastavili vodei neokonzervativni ideolozi, pretvori-la se u prah. Amerika se duboko zaglibila na Bliskom istoku, a dosta se spekulie i o mogunosti da se na sve ovo doda i mogui napad na Iran.

U zemlji situacija je takoe loa. Ekonomija veoma sporo izlazi iz recesi-je, potronja i javni deficit su ogromni, kamate su od 1% stigle na preko 5% to je izazvalo haos na tritu nekretnina, gde je samo tokom 2006. oko milion ljudi ostalo bez kua i stanova jer vie nisu bili u stanju da isplauju rate sa poveanim kamatnim stopama. Nezaposlenost se znatno poveala, kao i nezadovoljstvo obinih graana koji su teko podneli poveanje cena goriva zbog rasta cene naf-te na svetskim berzama. Posle ogromnog entuzijazma i podrke militarizmu, ve-ina graana se protivi daljem ostanku amerikih trupa na Bliskom istoku. De-mokrate su upravo na tom programu uspele da na izborima 2006. dobiju veinu u oba doma. Naravno, ne sme se zaboraviti ni nezadovoljstvo loom reakcijom dr-ave na posledice udara uragana Katrina koji je u septembru 2005. razorio Nju Orleans i velike delove Luizijane.

Posebno je zanimljiva injenica da su klasini konzervativni republikanci najotriji kritiari ove administracije. Oni tvrde da je Buov jastrebovski i mesi-janski neokonzervativizam napustio sve tradicionalne stubove republikanskog i konzervativnog programa kao to su smanjenje javne potronje, niske kamate, izolacionizam, primat ekonomije i podsticanje konzervativnih vrednosti u dru-tvu. O tome dosta svedoe podaci i opte stanje drutva, ali i neverovatna injeni-ca da npr. Fukujama hvali neokonzervativce zbog intervencionistikog promovi-sanja ljudskih prava i demokratije po itavom svetu!10 Pred predsednike izbore 2008, velika koalicija najrazliitijih pokreta i interesa koja ini Republikansku stranku i ameriki konzervativni spektar ponovo je razvrgnuta i pocepana. Pod ovu kapu inae spadaju fiskalni konzervativci, monetaristi, zatim ekonomski li-berali, pa drutveni konzervativci i religiozni konzervativci koji su protiv abortu-sa i homoseksualizma, zatim kritiari internacionalizma, podravaoci jake ame-rike vojske, zagovornici veih prava za pojedinane drave u SAD, borci za ouvanje prava na slobodno posedovanje oruja i mnoge interesno organizovane lokalne ili strukovne grupe kao to su, na primer, bajkeri koji se protive obave-znom noenju kaciga pri vonji motora.

U trenutku kada se kao najizgledniji predsedniki kandidat namee veo-ma liberalni bivi gradonaelnik Njujorka Rudi ulijani, ini se da je stranka opet u krizi identiteta i da se ne vidi ta bi moglo ponovo da okupi sve njene de-love. No, prethodna istorija pokazuje da joj to nije prvi put i da je uvek znala da se vrati jo jaa.

10 Videti Fukuyama, (2006), After Neoconservatism.


Hrianska demokratija Trei neizbean segment trojstva konzervativnih partija jeste Demohri-

anski blok u zapadnoj Evropi. Iako Anglo-Amerikanci s velikim rezervama pri-hvataju da ovu tradiciju smeste u konzervativni blok, zamerajui joj previe ele-menata drave blagostanja i socijalnog staranja, ipak su demohrianske stranke specifino evropska desna tvorevina koja je imala odluujuu ulogu u borbi pro-tiv komunizma, u ouvanju hrianskog naslea Evrope i u kreiranju Evropske unije kao novog vida interesne ali i vrednosne zajednice. O demohrianskim partijama kod nas nije gotovo nita pisano, a ni ovde nema mnogo prostora. Mi emo morati da se zadovoljimo kratkim nabrajanjem osnovnih principa koje ova ideologija promovie, zatim da navedemo neke od najznaajnijih partija, pome-nemo vane ideologe i praktiare i, konano, da objasnimo kako je nastala njiho-va zajednika Evropska narodna partija.

Demohriani, kako se to kod nas kae, ili Hrianski demokrati, kako je njihov uobiajeni naziv u zapadnim zemljama, predstavljali su glavnu politiku i idejnu snagu u Evropi u periodu posle Drugog svetskog rata sve do pada komuni-zma. Iako njihove prve znaajne politike pojave vuku korene jo iz doba Bi-zmarkove vladavine, kada je katolika partija centra predstavljala znaajnu sna-gu, i mada su ve tokom meuratnog perioda formirali jasne ideoloke pozicije i poeli da igraju znaajnu ulogu u politikom ivotu matinih zemalja tek im je posle Drugog rata istorija dodelila ulogu upravljaa Evropom i kreatora nove evropske politike.

Meutim, ideologija hrianske demokratije ne sme se svoditi samo na partije. Ona je i ranije igrala veliku ulogu zahvaljujui injenici da je uvek bila usko povezana sa Katolikom crkvom. Iako se posebno u Holandiji, skandinav-skim zemljama pa i u Nemakoj mogu nai demohrianske snage11 koje su pro-testantske denominacije, ipak je hrianska demokratija pre i iznad svega katoli-ki projekat. Ova ocena se lako potvruje prostom injenicom da su papske enci-klike u poslednjih 150 godina bile glavni izvor demohrianskog uenja i da su to osnovni dokumenti koji svedoe o evoluciji i transformaciji ovog pogleda na svet.

Van Kersbergen kao dva osnovna izvora hrianske demokratije navodi politiki katolicizam, koji se bavio izmenjenom ulogom i statusom crkve u 19. veku, i socijalni katolicizam ija je glavna preokupacija bila uspon industrijskog kapitalizma i integracija proletarijata u moderna industrijska drutva.12 Uz ova dva osnovna podsticaja on pominje i tradicionalizam, romantizam i, naravno, papske dokumente.

Katolika crkva je posle francuske politike revolucije iz 1789. i svih njenih kasnijih izdanaka doivela snaan pritisak usmeren ka njenom istiskivanju sa mesta koje je tradicionalno zauzimala u veem delu Evrope. Sve do poslednje

11 Posle pada komunizma ovako naslovljeni pokreti i partije javljaju se i u pravoslavnim

zemljama, pa tako i u Srbiji. 12 Van Kersbergen, (1995), 204.


etvrtine veka njen odnos prema itavom skupu politikih, pravnih i drutvenih promena svodio se na negiranje. ak 1864. u enciklici Syllabus Errorum papa Pi-je IX je osudio sve moderne pojave i tokove koji su bili suprotni tradicionalnom hrianskom uenju. Tu su spadali i demokratija i liberalizam, i kapitalizam i so-cijalizam i sloboda medija i, naravno, sekularizovanje javnog ivota itd.

Ve u to doba unutar crkve i intelektualnih krugova bliskih katolicizmu ja-vila se potreba da se crkva prilagodi novim realnostima. Lamene i njegov asopis Budunost (Avenir) snano su propagirali ideju o odvajanju crkve i drave, upravo zato to su uvideli da nereeni odnosi vie tete crkvi nego ojaaloj i sutinski seku-larizovanoj dravi. Lamene je ukazao na to da crkva treba da se to vie odvoji od drave, kao bi izborila autonomiju za obavljanje svojih poslova i da se okrene dru-tvu i masama koje bi privlaila svojim uenjem i praktinim delovanjem.

Iako je zvaninoj crkvi trebalo jo dosta da to uvidi, politika praksa je ve kretala u tom pravcu. Umesto gole osude kapitalizma koji je proizvodio pau-perizaciju i osude socijalizma koji je na nehrianskim osnovama privlaio radni-ke, trebalo je kako je to u Nemakoj uoio Fon Keteler u uslovima nove kapi-talistike realnosti privui radnike u hristijanizovane drutvene organizacije i u ime crkve traiti socijalno staranje kojim bi se ovim ljudima omoguili uslovi pristojnog ivota. On je u knjizi Hrianstvo i radniko pitanje, prvi iz katolikih krugova, prihvatio da je socijalno pitanje pre svega ekonomsko pitanje.

Fon Keteler je najznaajnija figura nemake katolike Zentrum partije i osoba koja je izvrila veliki uticaj na papu Lava XIII prilikom sastavljanja izuzet-no znaajne enciklike Rerum Novarum (Nove stvari). Ova enciklika iz 1891, uz 40 godina kasnije objavljenu Quadragessimo Anni (etrdeset godina), pred-stavlja najznaajniji momenat u novijoj istoriji Katolike crkve, kao i u istoriji demohrianskog pokreta. Ovim enciklikama zvanino su prihvaeni i kapitali-zam, i demokratija, i moderni razvoj, i tehnologija, i ustavi, i veina fenomena koji ine modernu civilizaciju. Putem njih Katolika crkva je prela iz statusa su-bjekta koji se protivi svemu novome u organizaciju koja omoguava hrianima da se bolje organizuju u novim uslovima i da zadre primat u intelektualnoj, drutvenoj i politikoj sferi.

Kljuna stvar u demohrianskom uenju jeste spoj hrianske tradicije sa svim elementima morala, patrijarhalnosti, privrenosti porodici, lokalnoj za-jednici, radnoj organizaciji i crkvi s jedne strane, i elemenata drave socijalnog staranja i solidarnosti s druge. Ovaj drugi element je osnovna differentia specifica demohriana po kojem se razlikuju od anglosaksonske konzervativne tradicije: oni nikada nisu do kraja afirmisali slobodno trite i nikada nisu ekonomiju videli kao sferu koja makar i normativno treba da bude odvojena od politike i drutva. Sledei tomistiku tradiciju oni su privredu uvek videli kao deo ukupnog ivota drutva, koji mora da ostane u slubi drugih vrednosnih i moralnih ciljeva. Po ovome su esto bili blii socijalistima nego anglo-konzervativcima.13

13 Istorija hrianskog socijalizma je veoma bogata. Pomenimo samo posebnu tradiciju

teologije osloboenja u Latinskoj Americi gde je crkva tradicionalno bila blia levim pokretima i siromanima nego vladajuoj eliti.


U osnovi ove razlike je razliita metafizika i socijalna koncepcija ove-ka u katolianstvu i u anglosaksonskim zemljama dominantnom protestantizmu. Protestanti su promovisali ideju o direktnoj vezi pojedinca sa Bogom, to se u ekonomskoj sferi pretoilo u snaan individualizam i bezrezervno podsticanje preduzetnitva i line odgovornosti za svoju sreu i svoje stanje. U katolicizmu je odnos s Bogom uvek posredovan crkvom, odnosno zajednicom. Iz ove perspekti-ve sledilo je definisanje ostalih drutvenih i ekonomskih institucija u kojima se pojedinac nalazi. Za razliku od protestantskog sveta, ovde je uvek primat na za-jednici i na nizu odnosa kojima je individua posredovana, odnosno u koje je uklopljena.

Ne sluajno, prvo pominjanje ideje hrianske demokratije nalazi se u encikliki pape Lava XIII iz 1901, Graves de Communi. Hrianska demokratija, kako je on tada video, trebalo je pre svega da se bavi problemom radnika, odno-sno da im pomogne da poboljaju uslove ivota kako bi se oseali ljudima, a ne obinim ivotinjama koje samo tee da zadovolje materijalne potrebe i kako bi se oseali hrianima, a ne paganima, dakle kako bi mogli da razmiljaju i o viim sferama ivota i o onome to je najvanije za jednog hrianina.

U kasnijem razvoju ovaj pogled na svet je razvijen za sve klase i sve slo-jeve stanovnitva (npr. posebna uenja o pravima i obavezama ena, ili posebna etika za menadere i poslovne ljude), ali izvorna posveenost radnikom pitanju ostala je trajna preokupacija demohriana. Ona je poticala od istinske moralne i duhovne brige za due i stanje najveeg broja ljudi, pauperizovanih masa koje su dolaskom u grad bile iupane iz ranije prirodne sredine i lako potpadale pod ra-znovrsne poroke. Meutim, ona je imala i nesumnjivu praktino-politiku dimen-ziju. Novo, siromano urbano stanovnitvo lako je potpadalo pod uticaj socijali-stikih i komunistikih uenja i na taj nain se dodatno paganizovalo i okretalo protiv drave, crkve i institucija sistema. Crkva i religiozni intelektualni krugovi morali su da ponude novi pogled na svet i novu mreu paralelnih institucija koji-ma bi radnike odvojili od levih pokreta i preko kojih bi ih integrisali u okvire za-padne civilizacije i institucija.14

Iz ove perspektive gledano, nastali su osnovni principi demohrianskog uenja koje emo ukratko izloiti. Tu najpre spada ideja personalizma koju je najsnanije razvio ak Mariten. Personalizam tvrdi da su samo osobe, persone, stvarne u ontolokom smislu, da samo osobe imaju vrednost i da samo osobe imaju slobodnu volju. Personalizam, kao ideja o integralnoj osobi utemeljenoj u hrianskoj veri i mrei institucija, nastao je nasuprot liberalnoj ekonomskoj ideji individualizma, posebno u njenim pozitivistikim i naturalistikim oblicima kao to je Spenserova teorija.

Drugi princip je supsidijatnost. Ova ideja, koja je danas najpoznatija iz teorije i prakse EU, potie iz katolikog socijalnog uenja i prvi put je jasno for-mulisana u encikliki Rerum novarum. Ona je nastala kao pokuaj da se nae sred-nji put izmeu laissez-faire individualizma i totalitarizma. Ovaj princip tvrdi da

14 Nemaka u poslednjoj etvrtini 19. veka daje najplastiniji primer za to kako se ova borba odvijala. Partija Centra je vodila ogorenu borbu za radnike protiv Socijaldemokratske parti-je, koja je poetkom 20. veka postala pojedinano najjaa partija u zemlji.


svaki posao treba da bude obavljan na to niem i bazinijem nivou kompetenci-ja. Dakle, da najvei broj stvari treba da bude reavan u porodici, lokalnoj ver-skoj zajednici, lokalnoj politikoj zajednici, pa regionu, pa tek onda na nivou centralne vlasti. Ovaj princip se vidi u Desetom amandmanu Ustava SAD, inte-grisan je kao osnova Evropske povelje o lokalnoj samoupravi iz 1985, kao i u Mastrihtski ugovor iz 1992. kojim je stvorena EU. Takoe, predstavlja i jedan od osnovnih principa predloenog Ugovora o evropskom ustavu.

Sledei princip je u uskoj vezi s prethodnim i to je afirmacija posredni-kih institucija i lokalne samouprave. Drutvene institucije poput porodice, crkve, dobrotvornih udruenja, sportskih klubova, hrianskih sindikata, pevakih dru-tava i druge ine temelje svake ureene i prosperitetne zajednice. To su razna drutva za samopomo i za samoupravnu organizaciju u kojima se pojedinci i po-rodice udruuju oko zajednikog cilja, svejedno da li je to zarada, pomo, hobi ili intelektualni poduhvati. (Pape su u enciklikama veoma dugo podsticale udruenja malih proizvoaa, zanatlija ili poljoprivrednika, nalik na srednjovekovne gilde, kao idealan oblik hrianski prihvatljivog privreivanja.)

Ova drutva su vana zato to se u njima ovek socijalizuje, ui hrian-skim i optim moralnim vrlinama i, konano, zato to se ui sledeem principu, a to je solidarnost. Demohriani su otri protivnici atomizacije savremenog ove-ka, jer smatraju da se time kre osnovni hrianski principi i da se tako ovek naj-lake preputa totalitarnim impulsima i pokretima. Niti on sme da bude osta-vljen sm, niti se ljudi smeju uiti da je svaki ovek sebi dovoljan. Ova percep-cija drutvene solidarnosti kao temelja zajednice potie od Aristotela i Tome Akvinskog. Tek u takvoj sloenoj i raznim udruenjima posredovanoj zajednici moe se, umesto individualistikog, razviti integralni humanizam, kako ga je Mariten nazivao. Ovaj integralni humanizam oveka ukorenjuje u veri, u Bogu i zajednici dajui mu temelje, okvire i ciljeve za razvoj pojedinanih talenata i sposobnosti.

Mariten je razvio i ideju kooperacije koja je hrianima bila neophodna u uslovima pluralizovanih drutava 20. veka. Umesto ranijeg netolerantnog i fun-damentalistikog naela odnosa prema drugim zajednicama, demohriani su pri-hvatili ideju kooperacije s pripadnicima drugih vera, pa ak i ateistima, ukoliko je to uslov za opstanak zajednice.

Konano, tu je i nikad naputena ideja o jedinstvu hrianskog sveta nasuprot savremenim suprotstavljenim nacionalnim dravama. Razumljivo, tek posle Drugog svetskog rata se otvorila mogunost za punu reafirmaciju ovog principa, to je ostvareno projektom EEZ, odnosno Evropske unije. Ne sluajno, ideja EU je dola, stvorena i ouvana upravo iz demohrianskih krugova.

ak Mariten, najznaajniji obnovitelj hrianske teorije prirodnog prava i tomizma, najvaniji je i najuticajniji mislilac demohrianskog uenja. On je odi-grao veliku ulogu i prilikom pisanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Od ostalih vanih ideologa treba pomenuti i Fon Ketelera koji je 1874. kao pred-sednik nacionalne konvencije katolika formulisao sutinu demohrianskog dr-


avnog intervencionizma.15 Tu su i Don Sturco koji je vodio italijansku Narodnu partiju poetkom 20. veka, zatim Gabrijel Marsel, jo jedan od vanih francuskih obnovitelja hrianskog egzistencijalizma.

Lista najvanijih politikih lidera i praktiara je znatno dua. Posebno se istie generacija dravnika koja je obnovila Evropu u svakom pogledu posle Dru-gog svetskog rata. Veliki nemaki kancelar Konrad Adenauer, njegova desna ru-ka i kasniji kancelar Ludvig Erhart, italijanski dugogodinji premijer i osniva partije Democrazia Cristiana, Alide de Gaspari, koji je proveo jedno vreme u za-tvoru kao izraziti antifaista, a tokom rata se krio u Vatikanu. Zatim dva velika francuska lidera, an Mone i Robert uman, koji se smatraju osnivaima EU. u-man, koji je bio izrazito religiozna osoba, nalazi se u procesu beatifikacije od strane Katolike crkve. Ova generacija politiara obnovila je mir u Evropi, zau-stavila invaziju komunistikih uenja i pokreta, u kratkom periodu obnovila evropsku privredu i uinila je ponovo jednom od najjaih na svetu, uspela je da evropske radnike odvrati od ideja o klasnom ratu i da ih sauva u okvirima tradi-cionalne evropske civilizacije. Oni su, konano, obnavljajui hriansku ideju o jedinstvu, stvorili Evropsku uniju kao model slobodnog kretanja ljudi i kapitala.

Od kasnijih lidera posebno treba izdvojiti italijanskog premijera iz 70-ih godina Alda Mora koga su otele i ubile Crvene brigade i dugogodinjeg nema-kog kancelara Helmuta Kola koji je zajedno sa francuskim socijalistikim pred-sednikom Fransoom Miteranom uinio najvie u stvaranju EU 1992. i pripremi za uvoenje evra. Kol je takoe ujedinio Nemaku i tokom 16-godinje vladavine u dobroj meri reformisao nemaku ekonomiju u pravcu koji su diktirali Regan i Taerova (smanjivanje poreza i podsticanje privatne inicijative).

Najvanije partije su nemaka Partija centra iz koje je posle Drugog rata nastala CDU, Hrianska demokratska unija (uvek u koaliciji sa svojim bavar-skim alter egom CSU, Hrianskom socijalnom unijom), zatim italijanska Narod-na partija, iz koje je doao De Gaspari koji je formirao Demohriansku partiju, vladajuu u Italiji sve do poetka 90-ih, austrijska Narodna partija, belgijska De-mohrianska partija, zatim partije istog naziva u Danskoj, Finskoj i vedskoj, norveka Hrianska narodna partija i holandska CDA (Hriansko demokratski poziv), nastala od tri nekadanje demohrianske partije. Tu je i veoma znaajna panska Narodna partija (PP), nastala od nekadanjih frankista, koja je uspela da na miran nain zemlju izvede iz diktature, reformie i tokom 90-ih, pod Azna-rom, uini jednom od najeksplozivnijih i najdinaminijih ekonomija na svetu. U Francuskoj je nekada postojao veoma uticajan Narodni republikanski pokret, ras-formiran 60-ih godina, a danas je nastavlja tih tradicija Unija za francusku de-mokratiju.

Godine 1977. formirana je EPP, Evropska narodna partija, kao organiza-cija demohrianskih i konzervativnih partija Evrope. Posle pada komunizma iz-

15 Zahtevi Konvencije, kasnije pretoeni u Predlog zakona o zatiti radnika koji je 1877.

podneo Fon Galen, bili su: zakonska zatita od fizike i finansijske eksploatacije, dravno admini-striranje pomoi za sve klase u drutvu, zakonodavstvo usmereno ka poboljanju industrijskih ugo-vora, bolje radno zakonodavstvo, samopomo, podravanje moralnog i verskog ivota radnikih porodica i hriansko dobroinstvo. Vidi Van Kersbergen, (1995), 216.


vorni demohrianski program, a posebno njegove socijalne komponente, polako je potiskivan tendencijama koje stiu iz anglo-amerikog sveta. Dekonstrukcija drave blagostanja, koju su demohriani gradili tokom pola veka, nametnula je nove teme i nove linije podela. U Italiji je stvorena nova i ekonomski liberalnija desna partija, Berluskonijeva Kua slobode, dok je Demohrianska partija nesta-la sa scene, a neki njeni vani elnici su danas postali znaajne figure nove levice.

Nova vremena i novi mainstream navode i druge partije narodnjakog i demohrianskog usmerenja da se prilagoavaju globalnim deavanjima. Tako je Angela Merkel poslednju konvenciju 2005. otpoela uz jaku tehno muziku, a ne-kada izrazito konzervativna Partido popular u paniji prolazi kroz neverovatnu transformaciju svog imida i tema koje prihvata kao osnovu budueg izbornog programa. Dominiraju narandasta i svetloplava boja, ekologija i odriva energija ulaze u fokus umesto nekadanje borbe protiv abortusa itd.16 Novi program, pod sloganom Hay futuro (Ima budunosti), predstavljen je na konvenciji partije odr-anoj 35. marta 2006. Ono to, meutim, ove dve partije i dalje povezuje s kole-gama u Britaniji ili Francuskoj jesu radikalno tvrdi stavovi u pogledu imigracione politike i politike identiteta.

Ovde naalost nema prostora ni za elementarnu obradu konzervativnih partija u zemljama istone Evrope, kao i u drugim krajevima sveta. Gotovo u svim zemljama biveg komunistikog sveta postoje znaajne partije konzervativ-nog, narodnjakog ili demohrianskog usmerenja, koje su odigrale kljunu ulo-gu tokom procesa tranzicije. U naem okruenju najznaajnije su Nova demokra-tija u Grkoj, Savez demokratskih snaga u Bugarskoj, Fides u Maarskoj i Hrvat-ska demokratska zajednica u Hrvatskoj. Najpoznatije ime koje je desnica u ze-mljama Nove Evrope izrodila je Vaclav Klaus. Ovaj bivi premijer (a danas pred-sednik eke) ne samo da je veliki praktiar koji je postavio osnove veoma us-pene trino orijentisane tranzicije u svojoj zemlji, ve je i nizom napisa, inter-vjua i drugih javnih nastupa koncipirao jasan i dosledan program vrednosnih i moralnih stavova koji spadaju u korpus klasinog drutvenog konzervativizma.

Frakcija EPP je i dalje najjaa pojedinana sila u Evropskom parlamentu i oigledno je da, uprkos nunim promenama koje vreme donosi, evropska desni-ca i dalje ima dominantnu ulogu u ouvanju i evoluciji savremene Evrope.

16 Krajnje je indikativan sluaj italijanskog kandidata za mesto jednog od komesara

Evropske komisije EU koji se tokom procesa kandidovanja zaloio za ograniavanje prava homo-seksualaca. Evropsko javno mnjenje ga je bukvalno rastrglo i Roko Butiljone je bio prinuen da po-vue kandidaturu za komesara u Barozovoj komisiji. Samo desetak godina ranije, takvo zalaganje bi bilo jo uvek smatrano legitimnim politikim programom, kao to je jo sluaj u Americi.

Documents

Misa Djrukovic, Konzervativne Partije u Evropskoj Istoriji