Seminarski Iz Medjunarodnih Ekonomskih Odnosa

UNIVERZITET EDUCONS FAKULTET ZA USLUŽNI BIZNIS

SREMSKA KAMENICA

SEMINARSKI RAD IZ MEĐUNARODNIH EKONOMSKIH ODNOSA

Problemi izvoza srpskih preduzeća

Mentor: Student: Lazar GecićProf.dr Miroslav Filipović

Broj indeksa: 219/10

Novi Sad, maj 2011.

Sadržaj:

Uvod...................................................................................................................3

1. Izvoz kao determinanta privrednog uspeha...................................................4

2. Privreda Srbije u 20 i 21 veku.......................................................................62.1. Srpska privreda u okviru SFRJ od 1945 do 1990 godine..............................................62.2. Privreda Srbije od 1990 do 2000 godine.......................................................................82.3. Srpska privreda od 2001 do 2010 godine......................................................................9

3. Problemi izvoza u Srbiji............................................................................. 103.1. Konkuretnost privrede Srbije kao problem.............................................................113.2. Likvidnost srpskih preduzeća.......................................................................................123.3. Devizni kurs..................................................................................................................143.4. Struktura izvoza i uvoza srpske privrede......................................................................153.5. Standardi i propisi drugih država..................................................................................18

4. Zaključak.................................................................................................... 195. Literatura......................................................................................................20

Međunarodni ekonomski odnosi Strana 2

Uvod

U današnjem svetu gde su promene dinamične i brze biti uspešan izvoznik je veoma teško. Usled globalizacije dolazi do sve brže utakmice između država i njihovih ekonomija ko će brže i uspešnije zauzeti svoje mesto na međunarodnom tržištu. Rast cena energenata, povećana konkuretnost i unutrašnji problemi predstavljaju najveće izazove za moderne kompanije. Kod naših preduzeća kao glavni problem se javlja nedostatak konkuretnosti to jest nesposobnost da se na svetskom tržištu takmiče sa drugim preduzećima u vidu cena, kvaliteta i kvantiteta.Uzrok te nesposobnosti trebamo tražiti u prošlosti kao i u sadašnjosti. Kao prošlost nam se javljaju sankcije i ratovi u 90-tim i privredni problemi koji su prethodili tom periodu. Kao problem sadašnjosti se javlja korupcije, sporo sprovodjenje reformi, nepridržavanje već donetih propisa, jednom rečju neusklađenost društveno-ekonomskih procesa to jest nedostatak vizije i njene implementacija. To je sve posledica društvenih dešavanja u prošlosti i uzrok mnogih naših današnjih problema.


1. Izvoz kao determinanta privrednog uspeha

Za ekonomski uspeh preduzeća i sam ekonomski uspeh države jedna od ključnih stavki jeste izvoz. Izvoz omogućava državi i njenoj privredi da uveća svoje proizvodne kapacitete do te mere da oni prevazilaze tražnju na sopstvenom tržištu te se taj višak izvozi po većoj ceni prodaje nego na domaćem tržištu i time omogućava povećanje blagostanja celog društva i pojedinca. Izvoz omogućava otvaranje novih radnih mesta zbog povećane proizvodnje, veću finansijsku stabilniju zbog priliva deviza, veća ulaganja u naučno istaživačke radove, održavanje niske stope inflacije i dugoročne stope održivog razvoja u vidu povećane konukretnosti i zaštite životne sredine. U zavisnosti od strukture izvoza zavisi količina deviznog priliva. Ako su u strukturi izvoza pretežno zastupljene sirovine, poljoprivredni proizvodi i poluproizvodi, efekti izvoza su manji nego od strukture izvoza gde su u većini zastupljeni industrijski proizvodi visokog stepena obrade i usluge. Prva struktura izvoza je karakteristična za zemlje u razvoju i siromašne zemlje dok druga struktura izvoza karakteristična za razvijene zemlje. Prema slici 1, vidi se koje su zemlje najveći izvoznici u svetu.

Slika 1. 10 zemalja sa najvećim izvozomIzvor: MMF

Prvih deset zemalja pokriva ukupan svetski izvoz koji iznosi 14,920 milijardi dolara sa 50,75% učešća. Takođe znamo da tih 10 zemalja u ukupnom svetkom BDP-u koji iznosi 62,909 miljijardi dolara učestvuju sa 60.21% to jest sa 37,501 miljijardi dolara. Time vidimo da u grupu ovih deset zemalja spadaju visoko razvijene zemlje. Šta više dve zemlje sa ove slike imaju najveće devizne rezerve na svetu: Kina 2,622 miljijarde dolara i Japan


1,135 miljijardi dolara. Strukturu ukupnog svetskog izvoza materijalnih dobara usluga možete videti na slikama 2 i 3.

Slika 2. Struktura svetskog izvoza materijalnih dobara

Slika 3.Struktura izvoza usluga

Pomoću slike 2 i 3, možemo zaključiti da industrijski proizvodi i komercijalne usluge igraju glavnu ulogu u svetskom izvozu materijalnih dobara i usluga. Time se dokazuje da glavnu reč u današnjoj svetskoj trgovini igraju industrijske zemlje. Bilo koja zemlja ako hoće da napreduje na ekonomskom, socijalnom i društvenom planu more se truditi da strukturu svog izvoza što više diversifikuje na taj način da izvozi na što više različizih tržišta i da struktura izvoza ide u korist industrijskih proizvoda u usluga. Razvoj industrijske proizvodnje na bazi visokog stepena obrade i razvoj finansijskog tržišta predstavlja imperativ ako se želi unaprediti ukupan položaj jedne zemlje.


2. Privreda Srbije u 20 i 21 veku

Srbija ja Balkanska zemlja koja se nalazu na istorijsko nestabilnom područiju. Otomansko carstvo je vladajući 5 vekova ovim prostorima ostavilo etnički podeljeno društvo. Tri vere (pravoslavna, katolička i muslimanska) i 9 naroda (Srbi, Bugari, Grci, Crnogorci, Bosanci, Hrvati, Slovenci, Makedonci i Albanci) čine populaciju Balkanskog poluostrva. Međusobna netrpeljivost i nepoverenje donosi neizvesnost u pogledu stabilnosti te privrede ovih zemalja imaju velike strukturne probleme koji su rezultat tih negativnih tokova. Pričati o problemu izvoza srpskih preduzeća bez osvrtanja na probleme političke prirode i ekonomskog uređenja od kraja 2 svetskog rata bilo bi krajnje neodgovorno. Društvene, socijalne i ekonomske traume koje je privreda Srbije doživljavala od 1945 godine do 2001 godine ostavile su dubok trag ne samo na svest naših građana već i na ekonomiju naše zemlje. Od 2000 kada dolazi do društvenih i ekonomski promena Srbija počinje da se otvara pre svetu. Problemi sa kojim se Srbija susreće u periodu od 2001 pa do 2011 to jest današnjih dana se ogledaju u nekonkuretnosti naših preduzeća, neusklađenosti naših propisa sa propisima država u koje izvozimo, tu se pre svega misli na EU, drugačiji standardi proizvodnje od naših, finansijske neravnoteže u vidu velikog deficita i nestabilnog kursa dinara, veliki nivo korupcije, političke nestabilnosti u vidu Kosova i Republike Srpske i nesprovođenje sistemske i strukturne reforme srpske privrede i zakonodavsta. To sve ostavlja mnogo problema sa kojima se srpski izvoznici moraju suočiti sa malo ili nimalo prave pomoći naše države to jest vlade Republike Srbije.

2.1. Srpska privreda u okviru SFRJ od 1945 do 1990 godine

Drugi svetski rat je ostavio velike posledice po tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju. Materijalna steta po cenama iz 1946. iznosila je 9,1 milijardi dolara. U ratu je unisteno 36% industrije, 50% zeleznickih pruga i svi moderni mostovi. Srbija kao deo Savezne Federativne Republika Jugoslavije se razvijala u duhu socijalizma. Društveno uređenje se zasnivalo na socijalnoj i ekonomskoj ravnopravnosti svih njenih građana. Privreda naše zemlje je bila planski uređena to jest centralizovana. Kao takva je zatvorenog tipa to jest izvoz naše zemlje se mogao ogledati u izvozu ratne tehnike i preduzeća za građevinarstvo. Od 1945 godine do 1980 cela SFRJ je doživela privredni preporod. Izgrađeni su veliki infrastrukturni objekti(kanal Dunav-Tisa-Dunav, hidro i termo elektrane, energetska mreža, itd..), sagrađeni veliki industrijski kompleksi u metalurgiji, razvijena putna infrasktruktura(putevi, pruge, aerodromi). Nakon oslobođenja zemlje započinje period velikih radnih akcija: branje kukuruza po Vojvodini ( 1944), seča drva na Crnom Vrhu (1945), izgradnja pruge Brčko-Banovici (1946) u kojoj je učestvovalo 70,000 brigadira i kada je izgrađeno 90 kilometara pruge, izgradnja pruge Šamac-Sarajevo ( 1947-1951) (samo je u 1947. izgrađeno 242 km pruge), izgradnja pruge Nikšić-Titograd, fabrike mašina "Ivo Lola Ribar" u Železniku, pruge Doboj-Banjaluka.Privredni rast tadašnje SFRJ je iznosi ovako: 1) od 1948 do 1952 zbog ekonomske blokade SSSR-a rast BNP ( bruto nacionalnog proizvoda) iznosio je svega 2% godišnje, rast industrijske proizvodnje 5,4% a rast poljoprivredne 2,9%.


2) od 1953 do 1960 rast BNP iznosi 9% godišnje a industrijske proizvodnje 13%. Rast industriske proizvodnje bio je tada najveći na svetu, veći i od japanskog i nemačkog rasta. 3) od 1953 do 1965 rast BNP iznosio je 8,1% godišnje a rast industrijske proizvodnje 12%. Rast poljoprivredne proizvodnje iznosio je 4,7%.4) od 1966 do 1975 rast BNP od 5,8% godišnje, industrijske proizvodnje od 6,6%, rast poljoprivredne proizvodnje od 3,1%.5) od 1976 do 1980 rast BNP od 5,6% godišnje, industrijske proizvodnje od 6,9% i poljoprivredne od 2,5%.6) od 1981 do 1985 rast BNP od 0,6%, industrijske proizvodnje od 2,7%, poljoprivredne od 0,6%. Od 1947 do 1982. bruto nacionalni proizvod beležio je prosečan godišnji rast od 5,8% dok je industrijska proizvodnja rasla u proseku za 8,5% godišnje. Od 1947 do 1985 prosečan godišnji rast BNP bio je 5,4%, industrijske proizvodnje 7,8% a poljoprivredne 2,4%. U tom periodu BNP porastao je za 720% ( 7,2 puta za svega 38 godina) a BNP po glavi stanovnika za 490% (4,9 puta). U suštini SFRJ a sa njom i Srbija su imale velike privredne rezultate. Zemlja se izvukla iz siromaštva i bede ali kao što je to bio slučaj sa mnogim socijalističkim državama, ekonomija se nije razvijala na zdravim ekonomskim osnovama. Preduzeća su u velikoj meri proizvodila samo za domaće tržište po utvrđenim cenama koje nisu mogle pokrivati troškove izrade samih prozvoda. Tada ih je država da bi održala socijalni mir, subvencionisala. U vreme SFRJ socijalna funkcija je bila stavljena na teret preduzeća a ne države kao danas. Svi deficiti platnog bilansa su finansirani iz stranih izvora. SFRJ je tada u vreme postojanje multipolarizma vešto balansirala između interesa zapadnih zemalja na čelu sa SAD-om i istočnih zemalja na čelu sa SSSR-om. To joj je omogućavalo dobijanje jeftinih kredita koji su omogućavali privredni razvoj zemlje. Međutim kriza SFRJ počinje sa političkog aspekta 1974 godine, usvajanjem novog ustava koji je omogućio da svaka republika postaje odgovorna za sopstveni privredni razvoj i način zaduživanja i vraćanja kredita. To je bila velika politička greška jer je svaka republika da bi obezbedila sebe, tražila sve više novca iz saveznog budžeta. Savezna država počinje da slabi. Drugi udarac predstavlja smrt Josipa Broza Tita 1980. Od tada pa do 1990 na čelo države se smenjuju predsednici iz republika u rotirajućem smeru. Svaki predsednik je na prvo mesto stavljao interese svoje republike umesto države. Niz političkih nesuglasica između republika je slabio privredu zemlje. Pad BDP-a u 1989 godini u odnosu na 1980 godinu iznosio je -5.3% Kriza je trajala kroz ceo period 80-tih kada je stvar kulminirala početkom 90-tih kad tadašnje republike počinju da proglašavaju samostalnost jedna za drugom što je dovelo do izbijanja građanskog rata. To je bio najteži period za srpsku privredu.


2.2. Privreda Srbije od 1990 do 2000 godine

Ovaj period nesumljivo možemo označiti kao izvor današnjih velikih problema sa kojima se suočavaju naša privreda i naša preduzeća. Od 1990 do 2000 godine srpska privreda je preživela hiperinflaciju, sankcije i fizičko uništavanje proizvodnih kapaciteta u NATO bombardovanju. Izrazite nacionalističke želje svih bivših republika SFRJ doveo je do građanskog rata koji je trajao od 1991 do 1995 godine. Za to vreme srpska privreda je imala ogromnu recesiju kao rezultat ratnih dejstava. BDP je padao po stopi od 21% godišnje od 1991 do 1995 godine. SR Jugoslavija je pretrpela inflaciju od 5×10(15) procenata mesečno (cene su se duplirale svakih 16 sati) u periodu od 1. oktobra 1993. do 24. januara 1994. godine kada je pomoću Avramovićevog ’Programa monetarne rekonstrukcije i privrednog oporavka zemlje’ hiperinflacija okončana. Strukrura rasta BDP-a Srbije od 1997 do 2000 godine prikazane su na slici 5.

Slika 5. Rast BDP od 1997 do 2000 godine

Srpski izvoznici su usled sankcija bili u nemogućnosti da izvoze bilo kakve proizvode, niti su se bilo koji drugi proizvodi mogli uvoziti.To je izvršilo pritisak na prerađivačku industriju koja nije bila u mogućnosti da uvozi potrebne materijale. Zbog dejstva sankcija i rata dolazi do pojave sive ekonomije i masovnog čverca robe preko granica. Srpska poljoprivreda je u ta teška vremena uspela da proizvede dovoljno proizvoda da namiri domaću tražnju te nije bilo gladovanja. Tek sa porazom Slobodana Miloševića na izborima oktobra 2000 godine dolazi do otvaranja srpskih granica i povećanja izvoza sprskih preduzeća a samim tim i BDP-a srpske privrede.


2.3. Srpska privreda od 2001 do 2010

Ovo je period koji nas najviše interesuje i na kojem ćemo se najviše zadržati. Period posle 2000-te je poznato po uvođenju i sprovođenju privatizacije, porastu izvoza i uvoza, rastu BDP-a, rastu standarda stanovništva, rastu platnog deficita, demokratizaciji društva i finansijskoj deregulaciji koja je već započeta 90-tih ali je tokom čitavog tog perioda slabo sprovođenja. Oporavak srpske privrede je bio umeren tokom ovog perioda gde je rast BDP-a od 2000 do 2010 godine je iznosio 4.45% godišnje. Strukuru rasta BDP-a se može viditi na slici 6.

Slika 6. Makroekonomska kretanja od 2000 do 2010 godineIzvor: MMF

Na osnovnu slike možemo zaključiti da bi rast bi veći da nije bilo ekonomske krize 2009 godine. Srpska privreda se sastoji od usluga 63.8%, industrije 23.5% i poljoprivrede 12.7%. Glavni generatori rasta bile su uslužne delatnosti: trgovina, saobraćaj, skladištenje i veze, usluge finansijskog posredovanja, PTT usluge i telekomunikacije. Pored navedenih, poljoprivreda i prerađivačka industrija, u određenoj meri, doprinele su privrednom rastu. Međutim rast BDP-a se najviše duguje stranim direktni investicijama koje su većini slučajeva usmerene na potrošnju umesto na proizvodnju kao rezultat toga imamo veći rast uvoza od izvoza, povećanje spoljnotrgovinskog deficita i visoku inflaciju. BDP Srbije je u 2010 godini iznosio 70% BDP-a iz 1989 godine, što znači da 20 godina nemožemo da dostignemo stepen razvoja kakav smo imali ranije u vreme SFRJ.


3. Problemi izvoza u Srbiji

Srbija ima velike probleme u izvozu čiji koreni potiču još iz vremena posle 2 svetskog rata. Privreda bazirana na socijalizmu nam je bila nekonkurenta zbog neulaganja u osvremenjenje proizvodnih procesa pa i samih proizvoda. Taj teret nas i dan danas prati. Osim problema konkuretnosti, u današnje vreme brzih promena i velike konkurencije, kada je poslovanje sa inostranstvo veoma neizvesno usled dejstva konkurencije naša preduzeća muči i još jedan ključan problem koji je možda važniji od konkuretnosti a to je devizni kurs. Velike fluktacije deviznog kursa odbija preduzetnike da se upuste u nešto kao što je izvoz a one što su se usudili da izvoze mogu ostvariti gubitak.U takvim uslovima nepostoje stimulišući podsticaji koji bi omogućili da izvoz raste u većoj meri. Privrednici ocenjuju da je najveći problem domaće privrede nelikvidnost preduzeća. Više od 60.000 preduzeća u Srbiji svakodnevno ima blokirane račune zbog dugova koji su sada premašili dve milijarde evra. Među kompanijama koje su u blokadi ima i dosta državnih preduzeća koja ne plaćaju svoje obaveze, zbog čega firmama kojima duguju stvaraju problem u likvidnosti

Probleme koje muče naše izvoznike možemo svstati ovako:1) nekonkuretnost2) nestabilan devizni kurs3) neadekvatna podrška države u uslovima krize4) propisi koji otežavaju proces izvoza5) standardi i propisi drugih država6) nepovoljan spoljnotrgovinski bilans7) nelikvidnost preduzeća

Kao glavne krivce možemo izdvojiti probleme pod brojem 1, 2, 5, 6 i 7. Inteziteti problema pod brojem 3 i 4 zavise od toga kakva je ekonomska politika stranaka koje su na vlasti, te bi za diskusija o tima temama trebalo dosta vremena.


3.1. Konkuretnost privrede Srbije kao problem

Konkurentnost definišemo kao niz institucija, politika i faktora koji odredjuju nivo produktivnosti zemlje. Nivo produktivnosti, s druge strane, opredeljuje održivi nivo prosperiteta koji može stvarati neka privreda. Što je neka privreda konkurentnija biće sposobnija da proizvede viši nivo dohotka svojim građanima. Nivo produktivnosti određuje stopu prinosa, pa kako je stopa prinosa ključna za rast privrede, konkurentnija je ona privreda koja ostvaruje brži rast na srednji i dugi rok. Nedovoljno dinamičan privredni rast u periodu nakon 2000. godine, posebno s obzirom na zaostajanje tokom devedesetih i izgubljeni potencijalni BDP u tom periodu, jedan je od razloga što Srbija nije stvarala nove komparativne prednosti u međunarodnoj razmeni. Izrazito nepovoljna struktura javne potrošnje opterećuje državni budžet a preko budžeta se prevaljuje u vidu poreza na preduzeća. Dosadašnji model razvoja generisao je uslove za izbijanje poremećaja u domaćoj privredi, a aktuelna svetska kriza samo je ubrzala nepovoljan razvoj događaja. Veliki gubici finansijskog sektora, pooštravanje regulatornih zahteva u vezi sa njihovim poslovanjem, povratak tradicionalnog rukovođenja bankama, dovešće do nedostatka kapitala na međunarodnom tržištu. Vlade i centralne banke širom sveta „upumpavaju“ novac u svoj nacionalni sistem i preuzimaju vlasništvo nad komercijalnim bankama.. Postoji mogućnost finansijskog protekcionizma, pošto mnoge vlade pomoć bankama uslovljaju njihovom orijentacijom ka domaćem tržištu. Prema istraživanju Svetskog Ekonomskog Foruma Srbija je prema indeksu konkuretnosti u 2010-2011 godini na 96 mestu od 139 zemalja.U odnosu na 2009-2010 godinu Srbija je spala sa 93 mesta. U narednoj tabeli možete videti konkuretnost Srbije prema 12 elemenata prema kojima se meri ukupna konkuretnost.

Tabela konkuretnosti 2008 2010

Rang Ocena%

Rang Ocena%

1.Institucije 108 3.4 120 3.22.Infrastrujtura 102 2.7 93 3.43.Makr. stabilost 86 4.7 109 4.04.Zdravstvo i obrazovanje 46 5.8 50 6.05.Efikas. tržišta dobara 70 3.9 74 4.06.Efikas. tržišta rada 115 3.7 125 3.67.Razvoj fin. tržišta 66 4.4 102 4.18.Više obraz. i obuka 89 3.9 94 3.89.Poznavanje kor.teh. 61 3.5 80 3.410.Veličina tržišta 65 3.6 72 3.611.Sofis. poslovanja 100 3.5 125 3.212.Inovacije 70 3.1 88 2.9

Tabela 1. Konkuretnost privrede SrbijeIzvor: The Global Competitiveness Report 2010–2011


3.2. Likvidnost srpskih preduzeća

Likvidnost predstavlja sposobnost preduzeća da izmiruju svoje obaveze u roku dospeća. Do pogoršanja likvidnosti preduzeća dolazi u situacijama kada preduzeće ostvaruje gubitak u poslovanju odnosno kada akumulacija preduzeća (ostvareni neto profit plus amortizacija) ne može da pokrije dugoročne obaveze po kreditima koje dospevaju u periodu od godinu dana. Srpska preduzeća su sa početkom ekonomske krize 2008 godine počele da gube profit usled smanjenja potražnje, nemogućnosti da dobiju povoljne kredite i većim zahvatanjima od strane države. Pomoću tri pokazatelja se može utvrditi stopa nelikvidnosti u zemlji: 1) broj blokiranih preduzeća,2) stopa kašnjenja po kreditima privrede,3) neto obrtni fond privrede Srbije. 1) prema najnovijim podacima Narodne banke Srbije broj blokiranih preduzeća se na početku 2011. godine popeo na 23.609, tome se treba pridodati još 39.422 blokiranih preduzetničkih radnji. Ako se uzme u obzir da je u Srbiji trenutno registrovano 109.364 preduzeća i 221.800 preduzetničkih radnji dolazimo do računice da je svako četvrto preduzeće i svaka peta radnja blokirana. Ukupan dospeli dug blokiranih preduzeća iznosi oko 227 milijardi dinara odnosno oko 2,2 milijardi evra. Blokirana preduzeća nisu u mogućnosti da plaćaju svoje obaveze prema dobavljačima što se odražava na poslovanje dobavljača i uvodi i njih u lanac nelikvidnosti.2) prema podacima Narodne banke Srbije na kraju trećeg kvartala 2010. godine ukupna stopa kašnjenja kredita odobrenih privredi iznosi 23.2% i veća je za 2,3 procentnih poena u odnosu na početak 2010. godine. Visoke stope kašnjenja po kreditima povećavaju kreditni rizik banaka, što dovodi do porasta kamatnih stopa koje su u Srbiji više nego u zemljama okruženja. Rast kamatnih stopa utiče na povećanje troškova preduzeća i negativno se odražava na likvidnost.3) neto obrtni fond predstavlja razliku između obrtnih sredstava preduzeća koje se u roku od 12 meseci mogu konvertovani u novac i kratkoročnih obaveza preduzeća koje dospevaju u roku od 12 meseci. Prema podacima Centra za bonitet Agencije za privredne registre privreda Srbije je na kraju 2008. godine bila nelikvidna jer su kratkoročne obaveze bile veće od obrtne imovine preduzeća za oko 72 milijarde dinara. U 2009. godini došlo je do pogoršanja likvidnosti u privredi i neto obrtni fond je bio negativan u iznosu skoro 115 milijardi dinara. Mere koje se mogu preduzeti kako bi se izbeglo povećanje nelikvidnosti prema Srpskom Ekonomskom Forumu su:

1) stimulisanje komercijalnih banaka da odobravaju kredite za likvidnost sa rokom otplate između 3 i 5 godina2) fond za razvoj Republike Srbije bi morao da izdaje garancije bankama za odobrenje kredita za trajna obrtna sredstva na rok od 3 do 5 meseci kao i reprogram dugoročnih kredita u otplati na rok od 10 do 15 godina strateški važnim i izvozno orijentisanim preduzećima.


3) nastavak subvencionisanja kamate na kredite, jer ova mera ima za posledicu smanjenje troškova preduzeća što rezultira poboljšanjem rezultata poslovanja4) smanjiti istiskivanje privatnih investicija usled značajnog zaduženja države pre svega na domaćem tržištu.5) otpis dela dugovanja prema državi po osnovu neplaćenih poreza, PIO Fondu po osnovu neplaćenih poreza i doprinosa i javnim preduzećima za neplaćene troškove komunalnih usluga6) reprogramiranje plaćanja poreskih obaveza prema državi na rok od 5 godina umesto dosadašnjeg odloženog plaćanja do godinu dana.7) smanjenje poreskih i administrativnih opterećenja kroz sveobuhvatnu reformu propisa8) velikim trgovinskim sistemima zakonski definisati maksimalni rok odloženog plaćanja dobavljačima.9) racionalizacija javnih rashoda10) iskoristiti sredstva od privatizacije Telekoma za dokapitalizaciju Komercijalne banke što bi podiglo nivo kreditnog potencijala banaka.


3.3. Devizni kurs

Devizni kurs za većinu preduzeća u Srbiji predstavlja neku vrstu cenovnika. Pošto se kod nas plaćanje robe vršu u evrima, za izvoznike je kurs evra determinanta koliko će zaraditi ili koliko će izgubiti. Kurs evra je kod nas jednom rečju nerealan. Na osnovu stepena proizvodnje i produktivnosti kurs bi trebao biti znatno viši nego što je danas, međutim država prodaje hartije od vrednosti kako bi nadoknadila deficit koji ima u 2011 godini. Time banke prodaju evre kako bi došle do dinara koje bi iskoristile za kupovinu tih hartija od vrednosti na kojima može posle zaraditi usled visoke kamate koje država daje. Fluktacije evra od kraja 2008 do 2011 godine su bila izrazito nepovoljna po izvoznike. Iako je cena evra rasla što je značilo da je izvoznik za svoju robu dobijao evre koje je mogao da razmeni za više dinara, dnevne oscilacije evra su bile izrazito velike te je Narodna Banka Srbije u 2009 i 2010 godini potrošila preko 3 miljijarde evra za odbranu kursa. Evro je na kraju 2008 godine vredeo 88,38 dinara, na kraju 2009 godine 96,32 dinara, dok je na kraju 2010 imao vrednost od 105 dinara. Rast kursa je prouzrokovao rast cena te samim tim i infalciju koja je u 2009 iznosila 6,6% a u 2010 11,5%. Na slici 7 moze se videti kretanje kursa po mesecima u 2010 godini.

Slika 7. Kretanje vrednosti evra u 2010 godiniIzvor: Banke:online

3.4. Struktura izvoza i uvoza srpske privrede


Usled ponovnog otvaranja srpskog tržišta prema svetu, naši izvoznici su dobili priliku da počnu izvoziti robu na strano tržište.Tu priliku nismo iskoristili na najbolji mogući način. Umesto da nam izvoz bude veći od uvoza dešava se obrnuto. Na slici 7 može se videti odnos uvoza i izvoza.

Slika 8. Uvoz i izvoz u rasponu od 2000 do 2010 godineIzvor:Zavod za statisiku

Time što je uvoz veći od izvoza imamo spoljnotrgovinski deficit zbog koga u nemogućnosti da razliku podmirimo iz sopstvenih izvora, tražimo sredstva u inostranstvu. Ovakvo ponašanje nije održivo na dugi rok i može dovesti do prezaduženosti države i time ugroziti privredu zemlje. Za podmirenje tog deficita se koriste direktne strane investicije. U slučaju smanjenja priliva investicija država mora da se zadužuje kod komercijalnih banaka po visokim kamatnim stopama ili da uzme kredit od MMF u kojem bi slučaju država morala da se obaveže da sprovodi monetarnu i fiskalnu politiku koju odredi MMF. Kao primer koliko treba biti oprezan kod spoljnotrgovinskog deficita daje se Grčka. Ukupni dug Grčke na kraju prošle godine iznosio oko 340 milijardi evra to jest 480 miljijardi dolara iako je njen BDP iznosio oko 300 miljijardi dolara. Dug Grčke je znači iznosio 120% BDP-a. Grčkoj je odobren kredit od 110 miljijardi dolara ali se čini da je sve više neophodno restrukturiranje duga čime bi bio nanet veoma težak udarac za Grčku ekonomiju.

Na sledećoj slici 8 možete videti kako se povećavao spoljnotrgovinski deficit Srbije od 2000 do 2010 godine.


Slika 9. Spoljnotrgovinski deficit Srbije od 2000 do 2010Izvor: Zavod za statistiku

Naš spoljnotrgovinski deficit je rezultat uvoza skoro svih proizvoda široke potrošnje(elektro uređaji, računari, odeća, itd..) i uvoza energenata (nafta i gas). Naš se se izvoz prevashodno sastoji od prehrambenih proizvoda, proizvoda od metala, pšenice, kukuruza i drugih poljoprivrednih proizvoda dok su proizvodi višeg stepena obrade nedovoljno zastupljeni. Pokrivenost uvoza izvozom je iznosila 58,6% i neznatno je bolja u odnosu na pokrivenost u 2009. godini, kada je iznosila 53,2%. Takva struktura izvoza je krajnje nepovoljan za naš privredni model. Usled nekonkuretnosti naših preduzeća, naši izvoznici nisu u mogućnosti da se takmiču ravnopravno sa ostalim kompanijama koje dolaze iz inostranstva. Na pitanje konkuretnosti treba posebno obratiti pažnju jer samo ako postanemo konkuretniji možemo očekivati rast izvoza i smanjenje deficita. Posmatrano po zemljama, najveći deficit je ostvaren u razmeni sa Ruskom Federacijom (1230,5 mil. EUR, odnosno 23,3% ukupnog deficita) i sa Kinom (982,1 mil. EUR, odnosno 18,7% ukupnog deficita Srbije u 2010.g.). Jedini svetao primer je sporazum CEFTA gde Srbija ostvaruje stalan spoljnotrgovinski suficit. U okviru sporazuma CEFTA, Srbija ima slobodnu trgovinu sa Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom, Makedonijom, Moldavijom, Crnom Gorom i UNMIK/Kosovom. Srbija je u 2010. ostvarila suficit u razmeni sa zemljama CEFTA od 1,36 milijardi dolara koji je rezultat uglavnom izvoza poljoprivrednih proizvoda. Najveći suficit je registrovan u razmeni robe sa Crnom Gorom (500,1 mil. EUR), BiH (415,0 mil. EUR) i Makedonijom (157,4 mil. EUR).Naši najvažniji trgovinski partneri što se tiče izvoza mogu se videti na slici 10.


Slika 10. Struktura izvoza Srbije prema vodećim partnerima u 20010 godini.Izvor: Privredna komora Srbije

3.5. Standardi i propisi drugih država


Izvozna tržišta, posebno u evropskim državama, puna su nepoznanica za izvoznike, budući da postoji veliki broj zahteva, kao što su evropske norme, standardi, sertifikati, zahtevi u pogledu kvaliteta i praćenja proizvoda. Dodatni problem za izvoznike predstavljaju i stalne promene trendova na tržištu, postojanje posebnih propisa koji se odnose na svaku zemlju pojedinačno, kvote, društvena odgovornost, propisi u oblasti zaštite životne sredine, upravljanje kvalitetom i sl. Evropska unija je veoma atraktivno tržište sa gotovo pola miliona potrošača, koje odlikuje stalan ekonomski rast. EU kao jedinstveno tržište 27 zemalja je i vodeći poslovni partner srpskih preduzeća sa učešćem oko 50% u ukupnim trgovinskim odnosima Srbije sa svetom. Kao svaka država i EU ima svoj set trgovinskih mera kojim reguliše protok robe unutar unije i sa okruženjem a to su: 1) Carinske tarifeSve zemlje EU imaju zajedničku carinsku tarifu. To znači da se iste carinske tarife primenjuju širom EU, bez obzira u koju državu članicu se roba uvozi. Unutar EU roba može slobodno da se kreće između država članica. Visina carinske tarife zavisi od vrste proizvoda koji se uvozi i od toga iz koje zemlje se roba uvozi.2) Porezi i akcizeSvi proizvodi koji se prodaju u EU podležu porezu na dodatnu vrednost (PDV). Akciza se uvodi za proizvode kao što su alkoholna pića i duvan. Visina akciza se razlikuje od države do države članice, iako su minimalne stope utvrđene na nivou EU.3) Zakonodavstvo i zahtevi EUKada se proizvod plasira na tržište EU neophodno je da se ispoštuje odgovarajuće zakonodavstvo u vezi zaštite zdravlja, bezbednosti i očuvanja životne sredine. Ovo zakonodavstvo propisuje karakteristike proizvoda, proizvodnih procesa ili metoda proizvodnje, a može da obuhvati i zahteve u pogledu primene terminologije, simbola, pakovanja, etiketa ili obeležavanja.

Pošto je EU bezbednost na prvom mestu postoje ondređeni standardi koji se moraju ispunjavati kako bi mogli da izvozimo na njihovo tržište.To podrazumeva CC strandard:

CE znak na proizvodu predstavlja izjavu odgovornog lica da je proizvod usaglašen sa svim važećim propisima EU i da su sprovedene odgovarajuće procedure za ocenu usaglašenosti, CE znak nije oznaka za poreklo, budući da ne podrazumeva da je proizvod proizveden u EU, niti predstavlja garanciju za kvalitet.Takođe tu su i stadardi za izvoz poljoprivrednih proizvoda a oni su: HACCP-(Hazard Analysis Crirical Control Point)predstavlja naučno zasnovan sistem proizvodnje i kontrole koji garantuje bezbednost prehrambenih proizvoda, EUREPGAP obuhvata kriterijume za upravljanje terenom, korišćenje đubriva, zaštitu useva i borbu protiv štetočina, žetvu, radove posle žetve, zdravlje i bezbednost radnika, standardi upravljanja kvalitetom, kao i standard upravljanja zaštitom životne sredine ISO 14001 i standard SA8000, odnose se na


upravljanje preduzećima. Zajedno sa ISO 14000, poznati su kao standardi „sistema generičkog upravljanja“, što znači da mogu da se primene na sve organizacije, velike ili male, privatne ili javne, bilo da se bave proizvodnjom ili uslugama itd. Proizvođači koji poseduju sertifikat ISO 9001:2000 imaju značajnu prednost, budući da predstavlja najvažniji element u prodaju kada se posluje na konkurentnom tržištu Evropske unije i bitno doprinosi poverenju partnera sa kojima se posluje.

4. Zaključak

Posle svega gore navedenog moramo zaključiti da je jedina šansa za našu zemlju da napreduje u vidu porasta standarad stanovništva, je izvozi. Pošto smo mala zemlja, mi nemožemo da razvijamo našu privredu ako je zasnivamo samo na domaćoj tražnji. Da bi uspeli na stranom tržištu mi moramo da povećavao našu konkuretnost i da u potpunosti iskorišćavamo sporazume o slobodnoj trgovini u okviru CEFTA i sporazuma sa Rusijom i Turskom. Našu konkuretnost možemo uvećati ako spovedemo strukturne privredne reforme koje će omogućiti da se osavremeni proizvodnja, smanje državni rahodi, restruktuira javna potrošnja, smanji korupcija, olakša poslovno okruženje u vidu sistematizacije i smanjenja propisa i fleksibilnije monetrane politike. Sve se ovo može postići ako se dođe do šireg političkog koncezusa u kome bi se jasno postavili dugoročni ciljevi kretanja privrednog razvoja naše zemlje.

5. Literatura:


1) Đurica Acin, Međunarodni ekonomski odnosi, Pigmalion, Novi Sad, 2007.

2) Devetaković Stevan, Jovanović Gavrilović dr Biljana, Rikalović Gojko, Nacionalna ekonomija, CID, Beograd, 2010.

3) Klaus Schwab, The Global Competitiveness Report 2010–2011, World Economic Forum, 2010.

4)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/150038/Suficit+Srbije+u+2010.+sa+CEFTA+izneo+1,36+milijardi+dolara.html

5) http://www.pks.rs/Default.aspx?alias=www.pks.rs/cefta

6) http://www.nbs.rs/internet/latinica/64/index.html

7)http://www.danas.rs/dodaci/biznis/imamo_uspesna_preduzeca_fali_nam_razvijeno_investiciono_trziste.27.html?news_id=211531

8) http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=221

9) Stojadin Nešić, Konkurentnost privrede Srbije, Srpski ekonomski forum, Beograd, 2008

10) Nebojša Savić, Marija Džunić, KONKURENTNOST SRBIJE U REGIONU, Miličerski ekonomski forum, 2008.


Documents

Seminarski Iz Medjunarodnih Ekonomskih Odnosa