ТЕОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА

• ШТА СУ ТЕОРИЈЕ?• ЗАШТО СЕ БАВИТИ ТЕОРИЈАМА

МЕЂУНАРОДНОХ ОДНОСА? ШТА ТО ТЕОРИЈЕ НУДЕ ?

• СПЕЦИФИЧНОСТИ, ДОМЕТИ И ОГРАНИЧЕЊА ТЕОРИЈА МЕЂУНAРОДНИХ ОДНОСА

• ПОДJЕЛЕ ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА

СВИЈЕТ ЈЕ ЈЕДАН, АЛИ ГА ЉУДИ ВИДЕ РАЗЛИЧИТО

IШТА СУ ТЕОРИЈЕ?

• ТЕОРИЈЕ СУ СУШТИНСКИ ВАЖНА СРЕДСТВА КОЈА КОРИСТИМО ДА БИСМО ОРГАНИЗОВАЛИ ЧИЊЕНИЦЕ (Joseph S. Nye, Jr., Understanding International Conflicts, Longman, New York, 1997, second edition, p. 9)

• Теорије су генерализације о политици. Стога, оно што je за политикологе битно јесте разумијевање образаца који се појављују кроз време, или на више места у исто време. Теорије су су срцу политичких наука. (John T. Rourk, International Politics on the World Stage, Duskin/ Mcgraw- Hill, New York, 1999. seventh edition, p. 21)

• Теорија- скуп хипотеза које постулирају односе између варијабли или услова, развијених да опишу, објасне, или предвиде феномене и дају рецепте о томе како позитивне промјене треба да буду испланиране да се остваре одређени етички принципи (Charles W. Kegley, Jr., Eugene R. Wittkopf, World Politics- Trends and Transformations, Wadsworth, Belmont, Ca., 2004, Ninth edition, p. 32)

• Најједноставније, теорије су рефлексивно мишљење... Ми се ангажујемо у теоретисању када мислимо са дистанце и апстрактно о нечему. (Chris Brown, Understanding International Relations, Palgrave, London, 2001, Second Edition, p. 8.)

• Tеорија је нека врста средства за поједностављивање које вам допушта да одлучите које су чињенице битне а које не. Добра аналогија је са наочарима за сунце са сочивима различите боје: ставите пар црвених и свет изгледа црвен, ставите пар жутих и он изгледа жут. (Steve Smith, John Baylis, (Eds.), Globalization of World Politics, Oxford University Press, New York, 2001, Second Edition, pp. 3- 4.)

• Ја дефинишем теорију као слику, ментално формирану, о ограниченом подручју или домену активности. Теорија осликава организацију подручја и везе између његових делова. Неограничени материјали било ког подручја могу бити организовани на безброј начина. Стварност је комплексна; теорија је једноставна. Путем поједностављивања, теорије уводе суштинске елементе у игру и показују односе узрока и међузависности- или сугеришу где они да се траже. (Kenneth Neal Waltz, Evaluating Theories, in, John A. Vasquez, Colin Elman, (Eds.), Realism and the Balancing of Power- A New Debate, Prentice Hall, New Jersey, 2003, p. 50.)

IIЗашто се бавити теоријама

међународних односа?

Шта то теорије нуде?

Најопштије казано, бавећи се теоријом, стручњаци за међународне односе имају три помоћна циља у мислима:

1) опис (description) међународне стварности

2) предвиђање (prediction) догађаја у тој стварности

3) препис рецепта (prescription) субјектима међународних односа за понашање у међусобним односима (Јohn T. Rourk, International Politics on the World Stage, op. cit. p. 22.)

Опис (decsription)- шта се догађа?

• најстарији и најфундаменталнији од ова три циља

• сложеност догађаја и велика количина информација приморавају политикологе да се усредсреде на обрасце (када политиколози проучавају појединачни догађај (студија случаја) или, још боље, серије догађаја кроз простор и вријеме, циљ није само да се опишу догађај (и), већ умјесто тога да се они доведу у везу са неким обрасцима других догађаја). (исто, стр. 22.)

Примјер:

• хипотеза: “Демократије не ратују између себе”

• темељна хипотеза теорије демократског мира

• ова хипотеза је некакав опис обрасца који постоји у односима између демократских држава (исто)

Предвиђање (Prediction)- шта ће бити?

• Предвиђање је чак теже од описивања због сложености људске природе

• Ипак, неке прогнозе се морају дати, ако не у облику експлицитних прогноза, онда се бар покушавају дати одређене тенденције које догађаји у међународним односима могу имати (исто)

Примјер:

• ако опис да демократије не ратују између себе узмемо као релевантан, онда можемо предвидети на пример, да ће демократска Русија бити мање непријатељски расположена према Сједињеним Државама и другим демократијама него што је то био Совјетски Савез у вријеме комунистичког система (исто)

Рецепт (Prescription)- шта треба да буде?

• Рецепти су трећи циљ

• Неки теоретичари међународних односа иду изнад објективних студија и долазе до нормативних (шта је погрешно а шта не) закључака и прописују (prescribe) политику (исто)

Примјер:

• ти који верују да демократије нису (опис) и неће бити (предвиђање) агресивне једна према другој, могу да пропишу политику која унапређује прихватање или очување демократије. Дакле, ако Русија постане и остане демократска држава, она ће бити мирољубивија у односима са другим државама него што би то била рецимо у случају ауторитарне власти. (исто)

IIIСпецифичности, домети и

ограничења теорија међународних односа

• Нама су потребне теорије да дамо смисао мећави информација која нас свакодневно бомбардује. (Stephen M. Walt, International Relations: One World, Many Theories, Foreign Policy, Spring 1998, p. 29.)

• У међународним односима не можемо рачунати и на консензус и на одсуство супротстављених виђења свијета

• Идеје и концепти који се појављују у међународним односима по својој природи су нешто око чега се људи споре, јер имају политичке импликације

• Да бисмо били успјешни теоретичари међународних односа морамо се одупрети тенденцији да дефинишемо успјехе у терминима једноставних модела; уместо тога, морамо бити припремљени да живимо са сасвим високим нивоом двосмислености. (Chris Brown, Understanding International Relations, op. cit. pp. 12- 16.)

• теорије нису ствар избора... једини начин на који можете одлучити које од милиона могућих чињеница треба да тражите јесте да се приклоните неком средству за поједностављивање које вам говори шта је најбитније. Ми мислимо о теорији као о таквом средству за поједностављивање

• не морате бити свјесни ваше теорије, то може једноставно бити виђење свијета које сте ви наследили од ваше породице, ваших вршњака или од медија. (Steve Smith, John Baylis, Globalization of World Politics, p. 3.)

• међународна политика није као лабораторијска наука. Контролисани експерименти не постоје због тога што је немогуће држати друге ствари константним гледајући на једну ствар која се мијења. Аристотел је рекао да неко може бити прецизан у некој науци онолико колико му то предмет (науке) допушта. Не покушавајте да будете сувише прецизни, ако ће прецизност бити лажна. У међународној политици, постоји тако много варијабли, тако много промјена се појављује у исто вријеме да су догађаји превише детерминисани (overdetermined) - постоји превише узрока. (Јoseph S. Nye, Jr., Understanding International Conflicts, op. cit. p. 43.)

• нико не може да разумије свијет у оме живимо, не можемо донијети интелигентне одлуке без теорија...

• теорије не објашњавају свако питање у свјетској политици... Теорије нису детерминишуће... Укратко, офанзивни реализам је као моћни сноп свјетлости у мрачној соби: али чак ни он не може да освијетли сваки кутак...

• то је цијена која је плаћена за симплификацију стварности (John J. Mearsheimer, Tragedy of Great Power Politics, W. W. Norton, New York, 2003, pp. 8-11)

IVПодјеле теорија међународних

односа

Међународни односи: један свијет, много теорија

Ниједан појединачни приступ не може “ухватити” сву сложеност

свјетске политике (Walt, IR: One World Many Theories, op. cit. 30.)

Најопштија подјела

• Реализам • Идеализам

Најшире гледано, ове двије школе мишљења се разликују око схватања истинске природе човјека: реалисти сматрају да је човек по природи зао (Childrens of the Dark- Niebuhr) a идеалисти да је човек по природи добар (Childrens of the Light- Niebuhr)

• постоје експланаторне теорије (оне објашњавају зашто и под којим условима се рецимо дешавају ратови)

• нормативне или прескриптивне теорије (говоре нам какав наш став рецимо према рату треба да буде)

• интерпретативне (које нам интерпретирају рецимо ратове) (Chris Brown, Understanding International Relations, op. cit. p. 11.)

• “Студије Међународних послова се најбоље могу разумети као једно отегнуто такмичење између реалистичке, либералне и радикалне традиције. Реализам истиче трајну склоност ка сукобу у односима између држава; либерализам изналази неколико начина да се ублаже ове тенденције ка конфликтима; и радикална традиција описује како читав систем односа измeђу drжaвa може бити преобликован.” (Stephen, M., Walt, International Relations: One World, Many Theories, op. cit., p. 30.)

Збирна мапа теорије међународних односа на крају миленијума садржи три групе

теорија:• 1) Рационалистичке теорије (реализам,

либерализам, марксизам, неорелаизам, неолиберализам)

• 2) Социјални конструктивизам• 3) рефлективистичке теорије (пост-

модернизам, феминистичка теорија, нормативна теорија, критичка теорија, историјска социологија) (Smith, Baylis, pp. 228- 229.)

Напомена:све ове поделе теорија су

само условне и разликују се од теоретичара дo теоретичара

Теорије су једноставне; стварност је сложена

Литература:• Brown, Chris, Understanding International Relations, Palgrave, London,

2001, Second Edition• Jackson, Robert, Sorensen, Georg, Introduction to International Relations-

Theories and Approaches, Oxford University Press, New York, London, 2003, Second Edition

• Kegley, Charles, W., Jr., Wittkopf, R., Eugene, World Politics- Trends and Transformations, Wadsworth, Belmont, Ca., 2004, Ninth Edition

• Mearsheimer, J., John, Tragedy of Great Power Politics, W. W. Norton, New York, 2003

• Nye, Joseph, S., Jr., Understanding International Conflicts, Longman, New York, 1997, Second Edition,

• Pfaltzgraph, L., Robert, Dougherty, R., James, Contending Theories of International Relations- An Comprehensive Approach, Addison Wesley Longman, New York, 2001, Fifth Edition

• Rourk, T., John, International Politics on the World Stage, Dushkin/ Mcgraw Hill, New York, 1999, Seventh Edition

• Smith, Steve, Baylis, John, (Eds.), Globalization of World Politics, Oxford University Press, New York, 2001, Second Edition

• Walt, Stephen, M., International Relations: One World, Many Theories, Foreign Policy, Spring 1998, Issue 110, pp. 29- 46.

• Waltz, Kenneth, N., Evaluating Theories, in, Vasquez, John, A., Elman, Colin, (Eds.,), Realism and the Balancing of Power- A New Debate, Prentice Hall, New Jersey, 2003, pp. 49- 57.

Реализам у међународним односима

“немирна времена подстичу на размишљање” (Рејмон Арон)

• Сун Цу – ( 544-496 године п. н. е.)• Тукидид – (460-400. године п. н. е.)• Платон – (427-347 године п. н. е.)• Каутиља (350-283 године п. н. е.)• Николо Макијавели – (1469-1527.)• Томас Хобс – (1588-1679.)• Жан Жак Русо – (1712-1778.)• Ханс Јоаким Моргентау (1904-1980.)• Џорџ Фрост Кенан (1904-2005.)• Хенри Кисинџер (1923- )

Реализам

• Реализам у ширем смислу (реализам као поглед на свет)

• Сун Цу, Каутиља, Тукидид, Николо Макијавели, Томас Хобс, Жан Жак Русо.....

• Реализам у ужем смислу (реализам као теорија међународних односа)

• Едвард Хјулит Кар? Ханс Јоаким Моргентау, Кенет Волц, Џон Џеј Миршајмер, Чарлс Гласер, Фарид Закариа, Рандал Швелер, Џек Снајдер

Реализам у ужем смислу (реализам као теорија међународних односа –

временско разликовање)• Класични реализам

(од Едварда Хјулита Кара и реализма између два светска рата преко Ханса Моргентауа до рата у Вијетнаму и “великог нафтног шока” из 1973.

• Савремени реализам

(од Волцове књиге “Теорија међународне политике” из 1979. године до данас- Класични реализам, Неореализам, Неокласични реализам, Реализам рационалног избора)

Реализам у ужем смислу (реализам као теорија међународних односа –

суштинско разликовање)Нивои Анализе Узроци дешавања у

међународним односима

Реализам

Анализа на нивоу појединца

Људска природа Класични и неокласични реализам

Анализа на нивоу државе

Природа држава Класични и неокласични реализам

Анализа на нивоу међународног система

Природа међународног система

Неореализам (структурални реализам)

НИВОИ АНАЛИЗЕ• “Р. Џ. Колингвуд је једном рекао да је најбољи начин за

разумевање списа филозофа тај да се потраже питања на која су они покушали дати одговор. Овде се сугерише да је најбољи начин испитивања проблема међународне политичке теорије тај да се постави средишње питање и утврде одговори који се на то питање могу дати. Човек у политичкој филозофији може потражити одговоре на питања: где се могу пронаћи главни узроци рата? Одговори су збуњујући у својој различитости и својим противречним исказима. Да би се могла искористити та разноликост, ваља груписати одговоре у следеће скупине: унутар човека, унутар структуре посебних држава, унутар система држава. Ове три процене узрока биће касније третиране као слике, представе (image) међународних односа, набројене датим редоследом, са сваком сликом дефинисаном према месту где се може лоцирати повезаност важних узрока.” (Кенет Н. Волц, Човек, држава и рат)

• Трећа представа описује оквир светске политике, али без прве и друге представе не може бити ни знања о снагама које одређују политику; прва и друга представа описују снаге у светској политици, али без треће представе немогуће је одредити њихову важност или предвидети њихове резултате (Кенет Н. Волц, Човек, држава и рат)

• Бери Базан наводи пет нивоа анализе: 1) међународни систем; 2) међународни подсистем; 3) јединице; 4) подјединице; 5) појединци. (Barry Buzan, Security-New Framework for Analysis)

• Pojedinci kao nesvodivi i fundamentalni nivo analize

Класични реализам

Наша беда је производ наше нарави. Корен зла је човек...

Када би Норман Енџел могао бити постављен за образовног диктатора света, рат би тада нестао попут јутарње магле, у једној јединој генерацији

(Беверли Николс)

• Najvažniji predstavnik klasičnog realizma u međunarodnim odnosima je Hans Morgentau. Njegova knjiga Politics among nations (1948) - postala je glavna knjiga realizma. U njoj je Morgentau definisao međunarodnu politiku , kao i svaku politiku, kao borbu za moć. Ta borba za moć je večna i nepromenjiva jer je takva ljudska priroda odnosno, čovek po prirodi teži moći i zao je. Zato se klasični realizam još naziva i realizmom ljudske prirode.

• uzroci dešavanja u međunarodnim odnosima nalaze se u ljudskoj prirodi a ne kao šro tvrdi neorealizam u prirodi i strukturi međunarodnog sistema. Ako za primer uzmemo čuvenu Rusoovu priču o zecu i jelenu, a koju prenosi Kenet Volc lovac je prevario zato što je ljudska priroda zla i sebična. Neorealizam bi rekao da je za to kriva situacija koja je tragična, da je lovac to uradio zbog okolnosti.

• Po klasičnom realizmu glavna stvar kojoj državnici teže jeste ostvarenje nacionalnog interesa definisanog u terminima moći. Nacionalni interes je centralna kategorija klasičnog realizma: Morgentau određuje nacionalni interes kao nepromјenjivu u vremenu i prostoru i kao zvezdu vodilju državne politike. Nacionalni interes se može shvatiti u subjektivnom smislu( zavisi od onog ko ga određuje) i u objektivnom (nezavisnom). Ova dva shvatanja pokušava da promијeni Aron kada kaže da su bezbјednost, slava i ideje nacionalni interes svake države. U svakom slučaju nesvodivo jezgro nacionalnog interesa je nacionalna bezbјednost. To znači da je nacionalni interes uvek konkretan.

• Klasični realizam kod Morgentaua takođe smatra da je glavni cilj država u međunarodnim odnosima – dostizanje moći. Međ. odnosi se odvijaju pod sјenkom borbe za moć i međunarodno pravo može da postoјi samo kad postoji ravnoteža snaga. Ravnoteža snaga se kod Morgentaua posmatra na način da je to politika- državnici joj svјesno teže. Bezbјednost se shvata prијe svega u vojnom smislu, a moć je najbolji način da imate apsolutnu bezbјednost. Mnogo toga kod klasičnih realista potiče iz evropske istorije od vremena Vestfalskog mira, pa nadalje. Pouke, državništvo, principi funkcionisanja međunarodnih odnosa kao jednog surovog, darvinističkog svијeta. U tom smislu treba shvatiti i 3 osnovna principa realizma:

• -usresređenost na državu (država glavni akter u međunarodnim odnosima)-subjekat i objekat

• survival • self-help• Klasični realizam smatra da treba voditi samo ratove koji su u

nacionalnom interesu država.

Људска природа би на неки начин могла бити узрок рата 1914. године, али исто тако и узрок мира 1918.

Цезаре и свеце могуће је произвести због исте структуре

људског карактера (Рајнхолд Нибур)

Неореализам (структурални реализам)

Оквир у којем државе делују чини опрез сувишним јер је бескорисно бити опрезан кад је све препуштено случају

Будући да је то случај, непостојање једне власти изнад држава која би спречавала и решавала сукобе који се неизбежно рађају из

појединачне воље значи да је рат неизбежан. Русоов закључак, који је исто тако и срж његове теорије о међународним односима, иако

понешто и апстрактно сажет у следећем исказу: ДА НИЈЕ СЛУЧАЈНО НЕГО НУЖНО ТО ШТО ЋЕ СЕ МЕЂУ ПОСЕБНОСТИМА ДОГОДИТИ

СЛУЧАЈНОСТИ. А то заузврат значи да у АНАРХИЈИ нема аутоматске хармоније.

Неореализам (структурални реализам)

• Kenet Volc je jedan od najznačajnijih živih teoreticara međunarodnih odnosa. Bio je profesor na Berkliju (Kalifornija) i na Univezitetu Kolumbija u Njujorku. Nije napisao mnogo knjiga ali je zato napisao knjige simbole kao što su “Čovek, drzava i rat” (njegov doktorat), gde je uveo nivoe analize u nauku o međunarodnim odnosima, a 1964. značajan tekst u kome je izneo hipotezu koja je šokirala tadašnju stručnu javnost a odnosila se na njegov stav da je nuklearno oružje bilo veoma korisno, jer je dalo stabilnost međunarodnim odnosima. Najznačajnija knjiga mu je “Teorija medjunarodne politike” iz 1979. u kojoj je zasnovao neorealisticku teoriju međunarodnih odnosa ili teoriju strukturalnog realizma.

• Naime, za razliku od klasičnog realizma koji smatra da se uzroci svih dešavanja u međunarodnim odnosima nalaze u ljudskoj prirodi Volc smatra da da se glavni uzroci nalaze u strukturi medjunarodnog sistema.

• Struktura je pojam koji Volc uvodi , da označi ono što se apstrahovanjem može izvući iz međunarodne politike i ona se sastoji od :

• - načina organizacije vlasti (koji je u međunarodnoj politici anarhija a u unutrašnjoj hijerarhija)

• -raspodele moći u međunarodnom sistemu koji, u zavisnosti od broja polova, odnosno, najjačih i najmoćnijih država u medjunarodnom sistemu, može biti unipolaran, bipolaran( Volc) i multipolaran.

• Za razliku od strukture unutrašnje politike Volc kod strukture međunarodne politike izostavlja jednu veoma bitnu osobinu političkih jedinica, koje čine jedan medjunarodni sistem, a to su razlike među njima. U unutrašnjoj politici postoji različiti organi vlasti a u međunarodnoj politici države da bi opstale moraju da se socijalizuju (da liče jedna na drugu i da obavljaju iste funkcije). Zato su države po neorealistima bilijarske kugle ( nije bitno ko je na njihovom čelu , niti da li su demokratske ili autokratske) već se one razlikuju samo u veličini i u kapacitetima koje poseduju.- teorija neke oblasti treba da uzme u obzir samo najznačajnije karakteristike te oblasti i način na koji je ona organizovana.

• Neorealizam, za razliku od njegovog veoma bliskog pravca (neoklasičnog realizma) koji uzroke dešavanja u MO ponovo vraća u ljudsku prirodu ali i u prirodu država (otud i naziv neoklasični), ne bavi se konkretnim spoljnim politikom država već ishodima interakcija izmedju država u jednom međunarodnom sistemu. U to spadaju na primer, verovatnoća rata, mogućnost rata, ravnoteža snaga, stabilnosti nekog međunarodnog sistema u zavisnosti od broja polova moći u njemu. Volc smatra da je jedan od takvih ishoda interakcija između država a koju one ne moraju da žele, upravo ravnoteža snaga (koja je automatska).

• Za razliku od klasičnog realizma koji smatra da je glavni cilj država u Međunarodnim odnosima moć (recimo MORGENTAU – definiše politiku uopšte, pa samim tim i međunarodnu politiku kao struggle for power. Za razliku od njega, kod Volca cilj država je opstanak (Survivale odnosno bezbednost). Moć je samo sredstvo i to ne jedino kojom se može dostići bezbednost. Zato on kaže da je cilj država da sačuvaju njihovu poziciju u sistemu.( zato je Volc defanzivni neorealista).

• Volc smatra da se moć država može povećati na dva načina:

• okretanjem ka unutrašnjoj politici- i to naoružavanjem, • okretanjem ka spoljnom svetu - ulaskom u saveze.

• Sa druge strane, klasični realisti vide ravnotežu snaga kao ishod jedne svesne politike - recimo britanska prema Evropi, u vremenu pre II svetskog rata. Za razliku od njih Volc smatra da se ravnoteža snaga pojavljuje kao automatska., znači kao ishod interakcije izmedju država.

• Pošto države žive u jednom anarhičnom međunarodnom sistemu, one su prinuđene da same sebi pomognu, znači u medjunarodnoj politici glavni princip je princip samopomoći.

• Države se mogu veoma malo ili gotovo nikako pouzdati u pomoć drugih. Glavna prepreka za saradnju jesu mogućnost da vas ta država sa kojom saradjujete prevari. Drugi problem jeste postojanje apsolutnih (Glaser) i relativnih dobitaka.( ofanzivni neoralisti).

неореализам • Офанзивни• Главни представник: Џон Миршајмер,

“Трагедија политике великих сила” 2001

• surovi svet i surove okolnosi anarhičnog međunarodnog sistema u kojima su države prinuđene da žive, tera države da se ponašaju vrlo agresivno da bi opstale (a opstanak i bezbednost su kao i kod Volca osnovni cilj država). Najbolji način да опстану je da steknu maksimum moći u međunarodnom sistemu, odnosno da uzmu moći koliko god mogu 

• Pet temeljnih pretpostavki ofanzivnog neorealizma: 1) The International system is anarchic 2) Great Powers posses some offensive military capability 3) States can never be certain about other state’s intentions 4) Survival is the primary goal of great powers 5) Great Powers are rational actors

• Напад је набоља одбрана • “Боље бити годзила него бамби” (Џон

Миршајмер)

• Дефанзивни • Главни представници – Кенет Волц,

Чарлс Гласер• za razliku od Miršajmera koji smatra da se

bezbednost može ostvariti maksimiziranjem moći, Glaser smatra da takvo maksimiziranje moći može dovesti državu u bezbednosnu dilemu tako da će država biti manje bezbedna uprkos svim naporima koje je učinila. Njegov realizam se naziva kontigentni – zavisi od okolnosti, odnosno države se ne ponašaju isto u svakoj situaciji. Bezbednost se po Čarlsu Glaseru, što je nezamislivo za ofanzivne realiste poput Miršajmera, može ostvariti i putem saradnje a ne isključivo kroz nadmetanje. Saradnja može da posluži kao samopomoć( njegov čuveni tekst).

• Циљ држава је очувају своју позицију у систему (Кенет Волц)

Неокласични реализам

Државници а не државе су главни учесници у међународним пословима, а њихово поимање промена моћи, а не објективна

мерила су од кључног значаја (Фарид Закариа)

О важности моћи и намера држава и државника приликом размишљања о релативној расподели моћи ... за боље

објашњавање историјских загонетки и конкретних спољних политика

• Pošto se neorealizam isuviše usresredio na strukturu međunarodnog sistema, događaji na nivou politike država i na nivou ljudske prirode ostali su izvan interesovanja te teorije. Ipak ko može zanemariti proučavanje ličnosti kao što su Gorbačov, ili proučavanje prirode i funkcionisanja sovjetskog državnog sistema da bi došao do prave slike o kraju hladnog rata. Stoga su se neoklasični realisti vratili proučavanju ljudske prirode i prirode država da bi došli do potpunije slike međunarodnih odnosa. Za razliku od neorealizma čiji su predmet proučavanja ishodi interakcija između država neoklasični realisti se bave pojedinačnim spoljnim politikama država.

Неокласични реализам• Офанзивни• tipični predstavnici su Farid Zakarija i Randal

Šveler koji tvrdi da Volcova teorija nije dovoljna jer ne obraća pažnju na ponašanje država (bilijarske kugle kao suviše apstraktan i neupotrebljiv koncept). Države se naime, po pitanju podele plena u međunarodnim odnosima, ponašaju pohlepno. Najpohlepnije su revizionističke države (žele promenu međunarodnog sistema)- vukovi i šakali

• Status- quo države pokušavju da očuvaju trenutni raspored moći- države lavovi i države jaganjci.

• Waltz theory as a status quo bias• Farid Zakarija objašnjava rast moći SAD i

smatra da su se SAD ponašale ofanzivno u periodu od 1865 i kraja građanskog rata pa do konačnog ulaska na svetsku pozornicu velikih sila u ratu sa Španijom 1898.

• Studies of Grand Strategy – Primacy

• Дефанзивни• smatra da države ne treba da teže maksimilizaciji moći jer

ih opasnost od “imperiаl overstrech-а” dovodi u opasnost da propadnu. Tipičan predstavnik ove struje, Džek Snajder govori upravo o tome u njegovoj knjizi Mit o imperijama. Kao što se Britanija i mnoge druge imperije iz prošlosti borila protiv varvara na svojim granicama i doživela poraz, tako će taj poraz doživeti i danas SAD u pokušaju da postanu imperija.

• “Нема ничег неприроднијег него што је то покушај да се далеке провинције држе у покорности” (Едвард Гибон)

• MYTH OF EMPIRE (MYTHS OF SECURITY THROUGH EXPANSION) – OFFENSIVE ADVANTAGE, POWER SHIFTS, PAPER TIGER ENEMIES, BANDWAGONS , BIG STICK DIPLOMACY, FALLING DOMINOES, EL DORADO AND MANIFEST DESTINY, NO TRADEOFFS, - JACK L. SNYDER

• Napoleon – “My Power depends of my Glory and my glories on the victories I have won. My power will fail if I do not feed it on new glories and new victories. Conquest has made me what I am, an only conquest can enable me to hold my position”

• Dean Acheson – “if Greece fell within the Russian orbit, not only Turkey would be affected but also Italy, France and the whole Western Europe”

• Стивен ван Eвера• Studies of Grand Strategy – Selective engagement

• It is the policy of the United States to seek and support democratic movements and institutions in every nation and culture, with the ultimate goal of ending tyranny in our world. In the world today, the fundamental character of regimes matters as much as the distribution of power among them. (United States National Security Strategy, March 16th 2006)

Реализам рационалног избора

• Реалисти рационалног избора сматрају да анархија не може да спречи да се у међународним односима, наравно под одређеним околностима, појаве одређени обрасци сарадње.

• Кључна разлика између структуралног реализма тиче се улоге међународних институција. За разлику рецимо, од Миршајмера који говори о њиховом “лажном обећању”, присталице ове гране реализма сматрају да међународне институције имају једну веома важну улогу.

• По њима, међународне институције имају неколико важних функција: уклапање тзв. слабих или отпадничких држава у међународни поредак и охрабрују нестабилне и отпадничке државе да размишљају о напуштању или одрицању од употребе опасних војних технологија у замену за учешће у неком међународном режиму или чланство у некој међународној институцији.

• Реалисти рационалног избора имају много тога заједничког са неолибералима. Оба правца претпостављају да су јединице (без обзира да ли је реч о државама или о појединцима) у стању да се понашају рационално (умеју правилно да процене односе између трошкова и користи) и да траже максималну корист за себе у неком односу. Такође, оба правца пружају увид у широку праксу сарадње како у међународним односима, како на пољу економије тако и на пољу безбедности.

• Ипак, и то је кључна разлика реалисти рационалног избора истичу да се сва та сарадња одиграва у “сенци анархије” и у “сенци моћи”

• Сарадња и проблем апсолутних и релативних добитака

• Апсолутни добици – колико ја добијам у некој сарадњи – само то је важно. Док је мени добро, ја ћу наставити да сарађујем

• Релативни добици – оног тренутка кад почнете да размишљате колико добијају други (отуда релативни – у односу на друге) односно ко добија више, тешко је сарађивати.

• Џозеф Грико -

Најпознатији представници

• Стивен Краснер

• Џозеф Грико

• Роберт Пауел

Либерални институционализам

• Традиција оптимизма као историјска алтернатива реализму

• Сарадња уместо надметања и сукоба

• Самоограничење

• Умереност

• Компромис

• Мир

Због чега избијају ратови?

• Империјалистичке тежње

• Последица уравнотеживања снага

• Понашањa недемократских режима

Како доћи до мира?

• Успостављањем система колективне безбедности

• Развојем трговине и отвореног тржишта

• Установљавањем светске владе

• Richard Cobden (људска природа)- слободе појединца, слободно тржиште, напредак, међузависност

• Woodrow Wilson (држава)- колективна безбедност

• J. A. Hobson (структура система)- светска влада

• Children of the Light- Конфуције, Еразмо Ротердамски, Вилијем Пен, Имануел Кант, Џон Стјуарт Мил, Џереми Бентам, Френсис Фукујама

Како сарадњом наћи равнотежу између интеграције и аутономије?

Периодизација:

• Либерални интернационализам (Immanuel Kant, Jeremy Bentham, Michael W. Doyle, Bruce Russet)

• Идеализам (J. A. Hobson, Woodrow Wilson, David Held, Norberto Bobio)

• Либерални институционализам (David Mitrany, Ernst B. Haas, Robert Keohane, Lisa L. Martin)

Појединац је циљ а не средство

Да ли је могућ “напредак” после Аушвица?

Дејвид Митрани: Функционалистички одговор

• Ramification

• Integration

• Cooperation

• Forms follows Functions

• Peace through parts

• “Безбедносна заједница је скуп људи који су се удружили. Под удруживањем овде мислимо на достизање унутар једне територије, духа заједништва и успостављање снажних и широко распрострањених институција и делатности довољних да осигурају... поуздану мирољубиву сарадњу између њеног становништва. Под духом заједништва мислимо на веровање... да заједнички друштвени проблеми морају и могу бити разрешени кроз процесе мирољубиве сарадње која даје сигурност да се чланице неће међусобно физички борити, него сукобе решавати на неки други начин” (Karl Deutsch)

• “Безбедносни режими (Security Regimes) настају када група држава сарађује у управљању спорним питањима с циљем избегавања рата, настојећи да смање безбедносну дилему тако што уз истовремено самостално деловање узимају у обзир и понашање других” (Robert Jervis)

• “Безбедносни комплекс (Security Complex) укључује групу држава чији су безбедносни проблеми толико блиско повезани, да се њихове националне безбедности не могу разматрати одвојено једне од других” (Barry Buzan)

• “Усвајање заједничке безбедности (Common Security) као организујућег начела у напорима да се умањи ризик од рата, ограничи наоружавање и крене ка разоружавању, значи, у принципу, да ће сарадња заменити конфронтацију у решавању сукоба интереса. Ово не значи очекивање да разлике између народа треба да нестану... Задатак је само осигурати да овакви сукоби не доведу до рата, или припрема за рат. То значи да народи морају да схвате да одржавање светског мира има првенство у односу на њихове властите идеолошке или политичке ставове”. (Palme Report, 1992)

One Liberalism, or many?

• Postoje tri grane liberalnog mišljenja: ekonomsko, društveno (ono koje se odnosi na organizaciju društva) i političko. Političko mišljenje ima dve grane, jednu koja se odnosi na ustanove i drugu koja se odnosi na demokratiju. (Džozef Naj)

Ekonomski liberalizam

• Ekonomski liberalizam se usredsređuje u najvećoj meri na trgovinu. Liberali smatraju da je trgovina važna, ne iz razloga što sprečava države da idu u rat, nego zbog toga što vodi države definisanju vlastitih interesa na način kojim rat postaje manje značajna tema za njih. Trgovina nudi državama način da transformišu svoj položaj (nabolje) uz pomoć ekonomskog rasta, pre nego putem vojnih osvajanja.

•

• “Možemo svet održati bez rata, i ja sam uveren da svet to može uraditi putem trgovine. (Ričard Kobden, 1840.)

• “Do rata svetskih razmera neće doći jer je ekonomski neisplativ” (Norman Endžel - 1909. godina; knjiga „Velika iluzija“)

• ONO ŠTO JE INTERESANTNO I ŠTO RAZLIKUJE SVET OD 1945. U ODNOSU NA PRETHODNA RAZDOBLJA, JESTE DA JE JEDNA MIROLJUBIVA TRGOVAČKA STRATEGIJA DRŽAVA USREDSREĐENIH NA TRGOVINU DONELA MNOGO VEĆE REZULTATE I BILA MNOGO EFIKASNIJA NEGO IKADA PRE TOGA. PREKO MEHANIZMA INDUSTRIJSKO-TEHNOLOŠKOG RAZVOJA I MEĐUNARODNE TRGOVINE, DRŽAVE MOGU DA PROMENE VLASTITI POLOŽAJ U MEĐUNARODNOJ POLITICI, I TO MOGU DA URADE PUTEM POVEĆANE TRGOVINE I EKONOMSKOG RASTA KOJI JE EKONOMSKA SARADNJA UČINILA MOGUĆIM. ( Ricrad Rosecrance, The Rise of Trading State)

• Primer Japana – od politike koja je kulminirala porazom u Drugom svetskom ratu do “osvajanja drugim putem”

• Nasuprot politici koju je vodio 1930-ih godina, Japan je danas izmenio svoj položaj u svetu uz pomoć trgovine. Udeo Japana u ukupnom svetskom proizvodu narastao je sa 5% 1960. godine, na oko 15% 1990. godine, što ga je učinilo drugom najvećom ekonomijom sveta našeg vremena.

• Bez obzira na ishod, argumenti ekonomskih liberala kažu da trgovina možda ne može sprečiti rat, ali može dovesti do promena u tome kako države vide prilike koje im se ukazuju, što zauzvrat vodi formiranju društvene strukture koja je manje sklona ratu.

• For example, Chinese exports to the United States were a whopping 5 percent of Chinese GDP (19 percent of total Chinese exports) and critical to Chinese economic growth. U. S. exports to China, by contrast, were a mere 0. 16 percent of U. S. GDP (Stephen M. Walt)

Društveni liberalizam

• Drugi oblik liberalizma je društveni. Po njemu kontakti između pojedinaca mogu smanjiti sukobe pomoću unapređivanja međusobnog razumevanja. Takvi transnacionalni kontakti događaju se na više nivoa, uključujući i studente, biznismene i turiste.

• Pomenuti kontakti doprinose da nam drugi izgledaju manje strani i da imamo manje razloga za mržnju. To, zauzvrat dovodi do manje izvesnosti sukoba. Dokazi za ovo gledište su pomešani.

• Naposletku bankari, aristokrate i zvaničnici radničkih sindikata imali su kontakte širokih razmera 1914. godine, ali ih to nije zaustavilo da ubijaju jedni druge od časa kada su stavili na sebe kaki uniforme. Očigledno je da ideja kako društveni kontakti podstiču razumevanje i sprečavaju rat je previše jednostavna.

• Ipak, ona je dala umereni doprinos razumevanju stvari.

• Istraživanja javnog mnenja pokazuju da osećanja evropskog identiteta postoje uporedo sa osećanjem nacionalnog identiteta. Transnacionalno društvo utiče na ono što ljudi u demokratskim društvima hoće od spoljne politike njihovih dražava. Vredno je zabeležiti kako je Francuska reagovala na ponovno ujedinjavanje Nemačke 1990. godine. Postojali su ostaci neizvesnosti i straha među stručnjacima za spoljnu politiku, ali su istraživanja javnog mnjenja pokazala da je većina Francuza pozdravila nemačko ujedinjenje. Ovakvi stavovi su se oštro razlikovali u odnosu na one iz avgusta 1914. godine.

• Epistemic and Global Communities

Politički liberalizam

• Politički liberalizam ima dve grane, jednu koja se odnosi na ustanove i drugu koja se odnosi na demokratiju.

(Нео) либерални институционализам

• Ovaj oblik liberalizma stavlja naglasak na ulogu institucija i to je ona grana liberalizma koja se često naziva “neoliberalizam”

• Neoliberalni institucionalizam smatra da se međunarodna anarhija (čije postojanje oni priznaju, kao i realisti) može ublažiti tako što se formiraju međunarodne institucije.

• Međunarodne institucije (otuda i naziv ovoj grani liberalnih teorija), se mogu definisati kao trajni i povezani skupovi pravila i prakse koja preporučuje uloge, ograničava aktivnosti i oblikuje očekivanja aktera u međunarodnim odnosima.

• U međunarodne institucije spadaju međunarodne organizacije, ugovori i sporazumi kao i neformalna praksa koju države prihvate kao nešto što ih spaja. Recimo ravnoteža snaga je primer jedne međunarodne institucije. Ili pak Ujedinjene nacije.

Zašto su međunarodne institucije važne?

• Zato što one pružaju informacije i daju okvir koji oblikuje očekivanja država članica. One ljudima omogućavaju da veruju da neće biti nekog sukoba. One produžavaju senku budućnosti i umanjuju akutnost bezbednosne dileme. Ustanove umanjuju delovanje anarhije koja je jedna od glavnih pretpostavki realizma. Hobs je video međunarodnu politiku kao stanje rata. Bio je odmeren da kaže kako stanje rata ne znači stalno ratovanje nego tendenciju ka ratu, isto kao što oblačno vreme znači da će biti kiše. U tom smislu, stanje mira znači da postoji tendencija ka miru i da ljudi mogu da razvijaju miroljubiva očekivanja, kada je međunarodna anarhija ograničena i stabilizovana uz pomoć međunarodnih ustanova.

Institucije stabilizuju očekivanja na četiri načina

• Prvo, one obezbeđuju osećanje trajanja; na primer, većina stanovnika Zapadne Evrope očekuje da će Evropska Unija potrajati i u budućnosti. Verovatno je da će ona biti tamo i sutra. Mnogi stanovnici istočnoevropskih zemalja su saglasni sa time i prave planove da se pridruže Evropskoj Uniji. Takva jedna situacija utiče na njihovo sadašnje ponašanje čak i pre nego što su postale članice Unije.

• Drugo, ustanove omogućavaju priliku za recipročno ponašanje. Ako Francuzi danas dobiju nešto malo više, Italijani će možda sutra dobiti više. Postoji manje potrebe za brigu povodom svake transakcije, jer kroz stanje će se uravnotežiti.

• Treće, institucije omogućavaju protok informacija. Ko šta radi? Da li Italijani stvarno poštuju pravila koja je donela Evropska Unija? Da li su trgovački tokovi ujednačeni? Institucije Unije svim zainteresovanim stranama obezbeđuje informacije o tome kako sve ovo funkcioniše.

• Konačno, institucije omogućavaju načine da se reše sukobi. U Evropskoj Uniji pogađanje između država članica se odvija unutar Saveta ministara i u Evropskoj komisiji, a postoji takođe i Evropski sud pravde. Na taj način institucije stvaraju klimu u kojoj se razvijaju očekivanja stabilnog mira.

Najpoznatiji predstavnici:

• Robert O. Keohane

• Lisa L. Martin

Teorija demokratskog mira

Karl Geršman, predsednik Nacionalne zadužbine za demokratiju smatra da: “je samo po sebi razumljivo kako će se društva koja su demokratski organizovana ponašati miroljubivije”. Judžin Rostov,

bivši direktor Agencije za kontrolu oružja i razoružavanje, odgovorio je na to da “opaska kako liberalne demokratske države ne idu u rat

jeste poslednji u dugoj seriji mitova koje su ljudi idelaističkih pogleda na svet izmislili da se spasu rata.”

TEORIJA DEMOKRATSKOG MIRA

• Središnja hipoteza- Demokratije ne ratuju između sebe• Majkl Dojl; Postao je poznat sredinom osamdesetih

godina kada je objavio tekst (iz dva dela) pod naslovom "Kant, liberal legacies and Foreign Affairs". Taj tekst je može se bez sumnje reći temeljni tekst teorije demokratskog mira. U njemu je, po rečima samog Dojla, on pokušao da pokaže kako se čuveni esej “O Večnom miru" Imanuela Kanta iz 1795. godine može korstiti da bi se objasnile dve veoma važne pravilnosti u svetskoj politici: 1) tendencija da su liberalne države istovremeno miroljubive (sklone miru) u njihovim međusobnim odnosima i 2) da su neuobičajeno sklone ratu u njihovim odnosima sa neliberalnim državama.

• REPUBLIKANSKO DEMOKRATSKO PREDSTAVLJANJE, JEDNA VRSTA IDEOLOŠKE ODANOSTI POŠTOVANJU OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA I TRANSNACIONALNA MEĐUZAVISNOST DA PARAFRAZIRAMO TRI ČLANA VEČNOG MIRA, su tri nužna i dovoljna uzroka da bi se ove dve pravilnosti pojavile u svetskoj politici.

• To naravno ne znači da demokratske države nemaju sukobe uzmeđu sebe. Naprotiv. Ali zajedničke norme koje poštuju, neka institucionalna ograničenja i jedna vrsta ekonomske međuzavisnosti sprečavaju ih da ti sukobi eskaliraju u rat. Po Dojlu vatra sukoba se gasi uz pomoć pregovora pre nego što se dozvoli da se rasplamsa u požar rata.

• Dojl je svestan da svet uprkos svemu, još uvek ne živi u potpuno demokratskim društvima. "Zone liberalnog mira" se još nisu proširile na ceo svet. Da bi svet bio stabilniji treba imati "pristup dvostrukih traka": 1) treba očuvati liberalnu zajednicu tako što će se one udružiti da sačuvaju svoje vrednosti ili da se sačuvaju od napada autoritarnih država. 2) treba proširiti liberalnu zajednicu i to tazlilčitim ekonosmkim i diplomatskim sredstvima. To se može uraditi na jedan od sledeća tri načina:

• INSPIRISANJEM: ohrabrivanjem naroda koji žive u nedemokratskim režimima da se bore za svoju slobodu

• PODSTICANJEm: izgradnja i učvršćivanje mira u takvim zemljama i ekonomsko restrukturisanje

• INTERVENCIJOM: koja je legitimna ako većina naroda pokazuje nezadovoljstvo u vezi sa radom njihove vlade i ako su njihova osnovna prava sistematski kršena

• TEORIJA DEMOKRATSKOG MIRA I PRAKSA: veoma prisutna u praksi. Spoljna politika Bila Klintona; U govoru o stanju nacije iz 1994. godine, tadašnji predsednik SAD Bil Klinton rekao je da je odsustvo rata između demokratija opravdanje za američku politiku procesa demokratizacije širom sveta.

• Vrlo je teško naći primere da dve demokratije ratuju između sebe. Jedva nekoliko: 1) 1812- rat između Britanije i SAD, kada je zapaljena Bela Kuća; 2) ako se Nemačka uzme kao demokratija, onda je to sukob između V. Britanije i Nemačkog carstva u Prvom svetskom ratu 3) Ekvador- Peru

• Odnos o kome govori ova teorija tiče se liberalnih demokratija, a ne svih demokratskih država.

Glavni predstavnici

• Michael W. Doyle

• Bruce Russet

Kompleksna međuzavisnost

• Kako bi izgledao svet ako bi tri ključne pretpostavke realizma bile izokrenute? Ove pretpostavke su da su države jedini značajni akteri, da je vojna sila dominantan instrument, a bezbednost prvenstveni cilj. Obrnuto, možemo postaviti potpuno različitu svetsku politike: 1.) države nisu jedini važni akteri – transnacionalni učesnici koji deluju preko državnih granica takođe su primarni igrači 2.) sila nije jedini važan instrument – ekonomska manipulacija i korišćenje međunarodnih ustanova su dominantni instrumenti 3.) bezbednost nije primarni cilj – primarni cilj je blagostanje. Ovaj zamišljeni svet možemo da označimo kao složenu međuzavisnost.

• Kompleksna međuzavisnost je situacija u kojoj je stepen ekološke, kulturne, društvene i ekonomske međuzavisnosti visok a vojne nizak. To znači da je stepen ekonomske, okolinske i društvene saradnje veoma visok a verovatnoća izbijanja rata gotovo ravna nuli. (Džozef Naj, Robert Kiohejn, “Power and Interdependence, 1977)

Кључни концепти

• Колективна безбедност

• Условљавање (Conditionality)

• Космополитиски модел демократије

• Демократски мир

• Унапређивање и ширење демократије

• Просвећеност

• Идеализам

• Интеграција

• Међузависност

• Либерализам

• Либерални институционализам

• Либерални интернационализам

• Нормативност

• Плурализам

• Светска влада

Критике

• “Природа међународног политичког живота је органска, а не механичка. У бити јој је промена; и у регулисању међународног живота кроз дуже временско раздобље могу ефикасно деловати једино такви системи који ће бити довољно суптилни, довољно гипки да се прилагоде сталним променама интереса свих заинтересованих земаља” (George Frost Kennan)

• “ Концепцији законитости у међународном животу свакако треба пружити сву подршку и подстицај који наша земља може дати. Али она још не може заменити моћ као виталну силу за велики део света. И стварност моћи брзо ће се увући у сваку легалистичку структуру коју ћемо подићи ради управљања међународним животом. Она ће је прожети. Постаће њен садржај, а структура ће остати само облик. Међународна безбедност ће зависити од ње, а не од структуре у коју је она уткана”. (George Frost Kennan)

• Институције су у основи одраз расподеле моћи у свету

• Институције су засноване на себичним калкулацијама великих сила и оне немају независан утицај на понашање држава

• Постојање међународних институција није важан услов мира (John J. Mearsheimer)

• Реализам је супериоран у односу на теорију демократског мира у предвиђању исхода у међународним односима

• Главна снага теорије демократског мира лежи у великом броју “случајева” који она објашњава, али ипак постоји довољан број догађаја које она не може да објасни

• Заговорници либералне теорије међународне политике изградили су једну привлачну визију вечног мира унутар подручја демократије... Али ове “зоне мира” јесу мир илузија. Не постоје докази да демократија на нивоу јединица (Unit level) поништава структуралне ефекте анархије на нивоу међународног политичког система (Christopher Layne)

• Либералне демократије су се током историје припремале за рат између себе, а понекад су биле јако близу рата

• Приступање неких држава одређеним политичким облицима (демократије) може да уклони неке узроке рата, али не може да елиминише све.

• Теза демократског мира могла би се одржати једино кад би се сви узроци ратова налазили унутар држава (Kenneth N. Waltz)

Литература• Baldwin, D., (Ed.), Neorealism and Neoliberalism: The Contemporary Debate, Columbia University Press, 1993• Brown, C., Understanding International Relations, Palgrave, London, 2001, Second Edition• Doyle, M., W., “Kant, Liberal Legacies and Foreign Affairs” part 1, Philosophy and Public Affairs, 1983, 12 (3)• Doyle, M., W., “Kant, Liberal Legacies and Foreign Affairs” part 2, Philosophy and Public Affairs, 1983, 12 (4)• Doyle, M., W., Ways of War and Peace: Realism, Liberalism and Socialism, W. W. Norton, New York, 1997• Keohane, R., O., After Hegemony: Cooperation and Discord in the World Political Economy, Princeton University

Press, Princeton, 1984• Keohane, R., O., and Martin, L., “The Promise of Institutionalist Theory”, International Security, Volume 20, No., 1,

Summer 1995, pp. 39- 51.• Layne, C., “Kant or Cant- The Myth of the Democratic Peace”, International Security, Volume 19, No. 2, Fall

1994, pp. 5- 49.• Mearsheimer, J., J., “False Promise of International Institutions”, International Security, Volume 19, No. 3, Winter

1994/ 95, pp. 5- 56.• Nye, J., S., Jr., and Keohane, R., O., Power and Interdependence: World Politics in Transition, Little Brown,

Boston, 1977• Russet, B., Grasping the Democratic Peace: Principles for a Post- Cold War World, Princeton University Press,

Princeton, 1993• Симић, Д., Р., Наука о безбедности- Савремени приступи безбедности, Службени лист СРЈ, Факултет

политичких наука, Београд, 2002• Smith, S., Baylis, J., The Globalization of World Politics, Oxford University Press, New York, London, 2001,

Second Edition

Неореализам у теорији међународних односа и глобализоване светске

политике

“Један или много реализама”

(Smith& Baylis)

Периодизација:

• Класични реализам (до почетка XX века)

• Модерни реализам (1939- 1979.)

• Неореализам и неокласични реализам (од 1979. године, до данас)

Подела на основу суштинских одлика:

• Историјски реализам (Machiavelli, Carr, …)- “ситуационо знање”, моћ и моралност, пристанак и принуда, сила и потчињавање

• Структурални реализам I (Thucydides, Morgenthau, …) или доктринарни реализам- људска природа као непромењљива и одређујућа структура...

• Структурални реализам II (Kenneth Waltz)- анархична структура међународног система и природно стање у односима држава...

Неореализам:

• Теорије које покушавају да објасне исходе међудржавних активности- на пример, објашњавају ратове између великих сила, трајање алијанси, или вероватноћу међународне сарадње (Kenneth Waltz, Robert Gilpin, Dale Copeland, Charles Glaser, Robert Jervis, Randal Schweller, John J. Mearsheimer…)

Неокласични реализам

• Теорије које покушавају да објасне понашање појединачних држава- на пример, предности савезништва, спољну и економску политику, као и вођење “ратоборне” или “прилагођавајуће” дипломатије (Stephen M. Walt, Fareed Zakaria, Thomas Christensen, Eric J. Labs, Jack Snyder, Stephen Van Evera…)

Објективно одређујући оквири понашања држава:

• Људска природа или

• Структура система

Либерални реализам

• Појединци и државе у природном стању

• Могућност упоредног постојања држава на основама поштовања суверенитета и неинтервенције

• Анархични систем постаје анархично друштво (Thomas Hobbes, John Vincent, Hedley Bull,…)

Суштинске одлике реализма:

• Усредсређеност на државу (statism)

• Опстанак (survival)

• Самопомоћ (self- help)

Усредсређеност на државу (Statism)

• Усредсређеност на државу је језгро реализма.

• Држава је главни субјект међународног система, сви остали актери светске политике имају мањи значај.

• Државни суверенитет означава независну политичку заједницу која има јурисдикцију над својом територијом...

Опстанак (Survival)

• Првенствени циљ свих држава је опстанак- то је врховни национални интерес којем су све политичке вође привржене

• Сви остали циљеви су другоразредни• У циљу заштите безбедности државе

вође морају да се руководе исходима а не моралношћу појединих чињења

Самопомоћ (Self- help)

• “У међународној политици, Бог помаже само онима који помажу себи” (John J. Mearsheimer)

• Анархична структура међународног система “не дозвољава” пријатељство, поверење и част

• Непостојање средишњег ауторитета условљава упоредно постојање држава само у односима уравнотеживања снага

Неореализам и неокласични реализам се још деле на:

• Дефанзивни и

• Офанзивни реализам

Дефанзивни (контигентни) реализам :

• У односима са савезницима и блиским државама не тежи се увек остваривању “релативног добитка”

• Оставља могућност да се избегну све последице мишљења и понашања у обрасцу безбедносне дилеме

• Међународни систем обезбеђује подстицаје за експанзију само под одређеним условима- умерене стратегије, нпр. Selective engagement

• “Циљ сваке државе је да очува своју позицију у систему” (Kenneth N. Waltz)

Безбедносна дилема:

• “... Постоји када војне припреме једне државе узрокују нерешиву неизвесност код других, да ли те припреме имају само одбрамбене циљеве (да се увећа властита безбедност у једном несигурном свету), или имају офанзивне циљеве (измену status quo-a)”. (Booth and Wheeler)

Безбедносна дилема:

• “... Подразумева ситуацију у којој поступци помоћу којих једна држава покушава да повећава властиту безбедност умањују при томе безбедност других”. (Robert Jervis)

Офанзивни реализам:

• У односима са свим државама увек се тежи остварењу релативног добитка, тј. максимизирању моћи.

• Не оставља могућности да се избегну последице мишљења и понашања у обрасцу безбедносне дилеме

• Међународни систем увек обезбеђује подстицаје за експанзију- офанзивне стратегије, нпр. Primacy

• “Teжња ка успостављању регионалне хегемоније јединo јемчи безбедност било којој држави”

• “Само максимална моћ гарантује максималну безбедност”

• “Напад је најбоља одбрана” (John J. Mearsheimer)

Kenneth N. Waltz, “Man, the State and War”

• “Лов на јелене”- парабола о варању и себичности у односима између држава

Кључне замисли и појмови у реалистичком и неореалистичком

мишљењу безбедности• Анархија

• Анархични систем

• Равнотежа снага

• Способности (Capabilities)

• Двоструки морални стандарди

• Етика одговорности

• Идеализам

• Међузависност

• Хегемонија

• Теорија хегемоне стабилности

• Међународни систем

• Национални интерес

• Моћ

• Самопомоћ

• Суверенитет

• Држава

• Усредсређеност на државу

• Ратно стање

• Структура

• Опстанак

Критика реализма:

Критика усмерена на три кључне одлике реализма

Усредсређеност на државу

• Држава је нападнута “одоздо” и “одозго”

• Држава више није у могућности да одговори глобалним изазовима и претњама (глад, еколошки проблеми, угрожавања људских права)

Опстанак

• Има ли граница докле држава може да иде у име осигуравања опстанка и безбедности?

Самопомоћ

• Самопомоћ није неизбежна последица непостојања светске владе

• Државе саме бирају овакву “игру”

• Постоје и примери давања предности колективним системима безбедности и облицима регионалног удруживања, над ослањањем само на своје снаге

Robert Ashley

• “Структурални реализам је статична, конзервативна теорија јер слика структуру међународног система само по мерилу распореда моћи у њему; сам међународни систем посматра скоро као независну појаву у односу на државе које су иначе његове чланице”.

C. Beitz

• “Аналогија између појединаца у природном стању и анархичне структуре међународног система је погрешна...”

Ken Booth

• “Реализам не даје одговоре стварној слици света у коме живимо: опстанак већине појединаца... је угрожен не од стране туђих армија, него чешће од стране властитих влада или од структура глобалног капитализма...”

John Burton

• “Међудејство држава је само један од много нивоа међудејстава који се одвијају у светском друштву...”

Robert Cox

• “Реализам је теорија решавања проблема постојећег поретка..., који не разматра могућност успостављања алтернативних светских поредака...”

Међународна политика

• “Непрекидност ратова и раздобља припрема за рат”

Глобализација и реалистичке теорије

• Застарелост система држава или

• “Вечно враћање истог” (Ниче)

• Однос материјалних и идејних структура

Нео- нео синтеза (Neo- neo synthesis)

• “Прагматични оптимизам” контигентних реалиста и

• “Реални песимизам” структуралних реалиста

“Зрела анархија” као мост према либералном институционализму • Повећана безбедносна међузависност

• Другчији однос националне безбедности и међународне безбедности

Литература:• Kenneth N. Waltz, Man, the State, and War, Columbia University Press, New York, 1959• Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, Addison Wesley, Reading, Massacushets,

1979• Steve Smith, John Baylis, (Eds.), Globalization of World Politics, Oxford University Press, New

York, 2001, second edition• Драган Р. Симић, Наука о безбедности- савремени приступи безбедности, Службени лист

СРЈ, Факултет политичких наука, Београд, 2002• John J. Mearsheimer, Tragedy of Great Power Politics, W. W. Norton, New York, 2001• Jeffrey W. Taliaferro, Security seeking under Anarchy- Defensive Realism Revisited, International

Security, Vol. 25, No. 3 (Winter, 2000/01), pp. 128- 161.• Robert Jervis, “Cooperation under the Security Dilemma”, World Politics, Vol., 30, No. 2

(January, 1978), pp. 167- 214.• Stephen M. Walt, Origins of Alliances, Cornell University Press, Ithaca, New York, 1987• Jack Snyder, Myths of Empire: Domestic Politics and International Ambition, Cornell University

Press, Ithaca, New York, 1991• Charles W. Glaser, “The Security Dilemma Revisited”, “World Politics”, Vol. 50, No. 1 (October

1997), pp. 171- 201. • Stefano Guzzini, Realism in International Relations and International Political Economy,

Routhledge, London, 1998

Marksističke teorije međunarodnih odnosa i reflektivističko-alternativni pristupi izučavanju

međunarodnih odnosa

Marxist theories of International Relations

Dok god je svet u biti svet nejednakih, i dok god su socijalne razlike između ljudi ogromne, marksističke teorije imaće veliku

ulogu u razumevanju sveta u kojem živimo.Kada se pogledaju indikatori uslova u kojima ljudi žive sve je

jasno na prvi pogled.

Ostrvca bogatih i okeani siromašnih (Injasio Ramone)

• Jedna petina svetskog stanovništa živi u ekstremnom siromaštvu• Prosečni prihodi u bogatih 20 zemalja su 37 puta veći nego u dvadeset

najsiromašnijih i taj odnos se skoro duplirao u poslednjih dvadeset godina• Subvencije za poljoprivredne proizvode u razvijenim zemljama su 6 puta

veći od pomoći za razvoj koja se ukazuje zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama

• Carine (ne računajući tzv. necarinske barijere) za robu iz nerazvijenih zemalja su 4 puta veće nego na robu iz zemalja OECD-a

• Više od 30 000 dece umre svakog dana od zaraza koje se veoma lako mogu sprečiti

• Jedna milijarda ljudi nema pristup zdravoj vodi za piće• Ukupno bogatstvo 358 svetskih milijardera prevazilazi zarade 45 procenata

svetskog stanovništva• U Africi samo jedna trećina dece uspe da završi osnovnu školu• Afričke zemlje plaćaju svakog dana 40 miliona dolara samo na ime kamata i

otplatu dugova

Introduction: the continuing relevance of Marxism

• Marx’s work retains its relevance despite the collapse of Communist party rule in the former Soviet Union.

• Of particular importance is Marx’s analysis of capitalism, which has yet to be bettered.

• Marxist analyses of international relations aim to reveal the hidden workings of global capitalism. These hidden workings provide the context in which international events occur.

The essential elements of Marxist theories of world politics

• Marx himself provided little in terms of a theoretical analysis of International Relations.

• His ideas have been interpreted and appropriated in a number of different and contradictory ways resulting in a number of competing schools of Marxism.

• Underlying these different schools are several common elements that can be traced back to Marx's writings.

• Kapitalizam

• Sredstva za proizvodnju

• Proizvodni odnosi

• First, all the marxist theorists share with Marx the view that the social world should be analysed as a totality.

• For them the academic division of the social world into different areas of enquiry – history, philosophy, economics, political science, sociology, international relations etc. – is both arbitrary and unhelpful.

• Rather, none can be understood without knowledge of the others: the social world had to be studied as a whole

• Another key element of Marxist thought, which serves further to underline this concern with interconnection and context, is the materialist conception of history.

• The central contention here is that process of historical change are ultimately a reflection of the economic development of society

• Means of production + relations of production = economic base of society

• Class plays a key role in Marxist analysis. In contrast to liberals who believe that there is an essential harmony of interest between various social groups, Marxist hold that society is systematically prone to class conflict.

Marxism, one or many?

World-system theory

• World-system theory can be seen as a direct development of Lenin’s work on imperialism and the Latin American dependency school.

• Immanuel Wallerstein and his work on the modern world-system is a key contribution to this school.

• Wallerstein’s work has been developed by a number of other writers who have built on his initial foundational work.

• Za Valerštajna ključna forma organizovanja društva kroz istoriju su svetski sistemi .

• Postoje dva tipa svetskog sistema kroz istoriju: 1) svetske imperije 2) svetske ekonomije.

• Glavna razlika između njih se zasniva na tome kako se donose odluke o raspodeli resursa (bogatstava).

• U svetskim imperijama, centralizovani politički sistem koristi svoju moć da preraspodeli resurse od perifernih obalsti ka oblasti središnjeg jezgra.

• U svetskim ekonomijama nema takvog centralnog političkog sistema već pre postoji više međuasobno kompetitivnih centara moći. Resursi se ne distribuiraju političkimm odlukama nego preko tržišta koje postaje posrednik.

IAKO JE MEHANIZAM ZA RASPODELU RESURSA

RAZLIČIT, EFEKAT JE ISTI: RESURSI IDU OD PERIFERIJE

KA CENTRU

• MODERNI SVETSKI SISTEM JE PRIMER SVETSKE EKONOMIJE

• Taj sistem se pojavio u Evropi početkom 16.veka, onda se proširio na ceo svet.

• vodeća snaga ovog sistema je kapitalizam• sve se društvene institucije vremenom

menjaju i prilagođavaju promenjenim okolnostima

• Vremenom, doći će do kraja ovog sistema

• tri ekonomske zone sveta: jezgro (centar), poluperiferija, periferija;

• poluperiferije imaju neke od karakteristika i jedne i druge oblasti

• eksploatatorski odnos koji danas postoji u svetu i koji izvlači bogatstva iz periferije i prenosi ga u centar

• Ovo su bili elementi prostorne dimenzije sistema

• Postoje i vremenska dimenzija sistema. Njeni elementi su: ciklični ritmovi (boom and bust u svetskoj ekonomiji); sekularni trendovi (dugoročni rast ili smanjenje svetske ekonomije); protivrečnosti (smanjiti plate, a maksimizirati profite vlasnika); krize (kad se ova tri elementa pojave na taj način da sistem više ne može funkcionisati)

Valerštajnove prognoze o padu američke moći

Gramscianism

• Drawing upon the work of Antonio Gramsci for inspiration, writers within an ‘Italian’ school of international relations have made a considerable contribution to thinking about world politics.

Gramscianism

• Gramsci shifted the focus of Marxist analysis more towards superstructural phenomena. In particular he explored the processes by which consent for a particular social and political system was produced and reproduced through the operation of hegemony. Hegemony allows the ideas and ideologies of the ruling stratum to become widely dispersed, and widely accepted, throughout society.

• The key question which animated Gramsci’s theoretical work was why had it proven to be so difficult to promote revolution in Western Europe.

• The history of the early twentieth century seemed to suggest, therefore, that there was a flaw in classic Marxist analysis.

• But where had they gone wrong?

• Gramsci’s answer to this question revolves around his use of the concept of hegemony.

• Gramsci’s use of hegemony is also related to his understanding of power, but it reflects a conceptualization of power that is broader and richer than that usually encountered in the work of contemporary realist.

• Gramsci adopts Machiavelli’s view of power as a centaur, half beast, half man: a mixture of coercion and consent.

• However, the capitalist system was maintained not merely by coercion, but also through consent.

• Consent, on Gramsci’s reading is created and recreated by the hegemony of the ruling stratum in society. It is this hegemony that allows the moral, political, and cultural values of the dominant group to become widely dispersed throughout society and to be accepted bt subordinate groups as their own.

• Indeed, according to Gramsci’s analysis, dominant ideologies become sedimented in society to the extent that they take on the status of unquestioned “common sense”.

• All this takes place through the institutions of civil society.• Civil society is the network of institutions and practices in society

that enjoy some autonomy from the state, and through which groups and individuals organize, represent, and express themselves to each other and to the state. These include, for example, the media, the education system,. Churches, voluntary organizations, etc.

• Historic bloc – mutually reinforcing and reciprocal relationship between the socio-economic relations (base) and political and cultural practices (super-structure) that together underpin a given order.

• It is the interaction that matters• A counter-hegemonic struggle in civil society

• Thinkers such as Robert W. Cox have attempted to ‘internationalize’ Gramsci’s thought by transposing several of his key concepts, most notably hegemony, to the global context.

• Robert Cox- svetski poredak

• čuvena rečenica iz jednog njegovog članka iz 1982. godine: ”Teorija je uvek za nekoga i u nečije svrhe. Ne postoji teorija koja se može razdvojiti od tačke gledišta u vremenu i prostoru”

• Dakle, znanje, teorije i bezbednost uvek služe nekome i nečijim ciljevima.

• Prema Koksu velike sile koje su se smenjivale, da tako kažemo na čelu sveta, oblikovale su svetski poredak tako da služi njihovim interesima. Tu se ne radi samo o sredstvima prinude putem kojih su to uradili već i o pokušaju da se stvori podrška među onima kojima takav jedan poredak ne donosi prednosti.

• Recimo, za dva skorašnja takva hegemona (Britanija i SAD) takva vodeća ideja bila je slobodna trgovina.

• Priča se da to donosi dobro svima a ipak neki dobijaju mnogo više u celoj toj situaciji.

Critical theory

• Critical theory has its roots in the work of the Frankfurt School, a group of thinkers including Max Horkheimer, Theodor Adorno, Herbert Marcuse, and Jürgen Habermas.

• Among the key concerns of critical theorists is emancipation, and, in particular, the human capacities and capabilities appealed to in calls for emancipatory action.

• Sam naziv kritičke teorije treba razumeti u kontekstu onoga što je Robert Koks označio kao teorije koje rešavaju probleme (problemsolving theories) i kritičke teorije.

• “Problemsolving theories” uzimaju postojeće političke i društvene odnose i institucije kao takve i zadatak teorija jeste da probleme koji izrastaju iz takvih odnosa reše i poboljšaju.

• Kritičke teorije, nasuprot tome pokušavaju da razumeju kako su se takvi odnosi i institucije uopšte pojavili i šta i kako treba da bude urađeno da bi se oni promenili.

LJUDSKA EMANCIPACIJA-DEFINICIJA:

• "OSLOBOĐENJE LJUDI, KAKO POJEDINACA TAKO I GRUPA, OD SOCIJALNIH, FIZIČKIH, EKONOMSKIH POLITIČKIH I DRUGIH PREPREKA KOJE IH SPREČAVAJU DA SPROVEDU (OSTVARE) ONO ŠTO SU ONI SLOBODNOM VOLJOM IZABRALI DA URADE.

Critical theory

• Several different understandings of emancipation have emerged from the critical theory tradition. The first generation of the Frankfurt School equated emancipation with a reconciliation with nature. Habermas has argued that emancipatory potential lies in the realm of communication and that radical democracy is the way in which that potential can be unlocked.

Critical theory

• Andrew Linklater has developed critical theory themes to argue in favour of the expansion of the moral boundaries of the political community, and has pointed to the European Union as an example of a post-Westphalian institution of governance.

New Marxism

• New Marxism is characterized by a direct (re)appropriation of the concepts and categories developed by Marx.

• Bill Warren deploys Marx’s analysis of capitalism and colonialism to criticize some of the central ideas of dependency and world-system theorists.

• Justin Rosenberg, who was used key elements of Marx’s writings to critique both realist approach to International Relations and globalization theory

Bill Warren – imperialism and the rise of third world capitalism

• For Lenin, imperialism represented the phase where capitalism definitively ceased to play any progressive function – imperialism was both “the highest stage of capitalism” and its final stage. This view become the standard Marxist and neo-Marxist position through much of the twentieth century.

• The British Marxist, Bill warren rejected this view.• In his book Imperialism: Pioneer of Capitalism (1980) he argued that

Lenin had been both empirically and theoretically mistaken. • He repeated Marx’s argument that capitalism is a necessary stage

in human development• Capitalism according to Warren, was fulfilling his historic role in the

periphery by rapidly developing the means of production, and, crucially for a future transition to socialism, facilitating the mergence of an urban working class. Imperialism should therefore be seen as “the pioneer of capitalism” rather than its “highest stage”

• Development of capitalism in a range of Third World countries had brought marked improvement in material sense. This improvement took three main forms – better health care, better education, and greater access to consumer goods. Each of these was crucial in laying the foundations for the long-term development of productive forces.

• Furthermore, Warren argues that in the post-colonial era there has been an enormous increase in the wealth and productive capacity of Third World Countries.

• This process has, of course, been uneven, and there have been winners and losers, but such irregularities are inherent in capitalist development.

• Overall, Warren suggests that the picture of North-South relations depicted by the dependency theorists and world-systems theorists is an incomplete one.

• Warren’s argument is clearly a contentious one.• Nonetheless, in one important sense he could

be viewed as being essentially correct. Imperialism was not the “highest stage” of capitalism as Lenin had claimed, it was rather “the pioneer” by which the capitalist mode of production expanded from its European heartland throughout the globe.

Justin Rosenberg – capitalism and global social relations

• Warren focuses primarily on the economic possibilities that the expansion of capitalism provides for Third World Countries. By contrast, the focus of Rosenberg’s analysis is the character of the international system and its relationship to the changing character of social relations.

• His critique of Realist International Relations Theory, especially to realism’s claim to provide an ahistorical, essentially timeless account of international relations.

• He analyses the differences in the character of international relations between the Greek and Italian city-states. A touchstone of Realist theory is the similarity between these two historical cases.

• Rosenberg however, describes the alleged resemblances between these two eras as a “gigantic optical illusion”.

• Instead his analysis suggests that the character of the international system in each of these periods was completely different.

As an alternative, Rosenberg argues As an alternative, Rosenberg argues for the development of a theory of for the development of a theory of international relations that is sensitive international relations that is sensitive to the changing character of world to the changing character of world politics. politics. This theory must also recognize that This theory must also recognize that international relations are part of a international relations are part of a broader pattern of social relations. broader pattern of social relations. The character of the relations of The character of the relations of production permeate the whole of production permeate the whole of society – right up to, and including, society – right up to, and including, relations between the states. relations between the states.

• The form of the state will be different under different modes of production, and as a result the characteristics of inter-state relations will also vary.

• Hence if we want to understand the way that the international system operate in any particular era, our starting point has to be an examination of the mode of production, and in particular the relations of production.

New Marxism

• Rosenberg uses Marx’s ideas to criticize realist theories of international relations, and globalization theory. He seeks to develop an alternative approach which understands historical change in world politics as a reflection of transformations in the prevailing relations of production.

• Two of the core concepts in Realist theory, sovereignty and anarchy can fruitfully be reevaluated in the light’s of Marxist method. Both of them reflect particular features of the capitalist era.

• Book – The Empire of Civil Society: A Critique of the Realist Theory of International Relations, 1994

Marxist theories of International Relations and globalization

• Marxists are rather sceptical about the emphasis currently being placed on the notion of globalization.

• Rather than being a recent phenomenon they see the recent manifestations of globalization as being part of long-term trends in the development of capitalism.

• Furthermore the notion of globalization is increasingly being used as an ideological tool to justify reductions in workers rights and welfare provision.

Alternativno - kritički pristupi izučavanju međunarodnih odnosa

Introduction

• Realism, liberalism, and Marxism together comprised the inter-paradigm debate of the 1980s, with realism dominant amongst the three theories.

• Despite promising intellectual openness, however, the inter-paradigm debate ended up naturalizing the dominance of realism by pretending that there was real contestation.

Introduction

• In recent years, the dominance of realism has been undermined by three developments: first, neo-liberal institutionalism has become increasingly important; second, globalization has brought a host of other features of world politics to centre-stage; third, positivism, the underlying methodological assumption of realism, has been significantly undermined by developments in the social sciences and in philosophy.

Explanatory/constitutive theories and foundational/anti-foundational theories

• Theories can be distinguished according to whether they are explanatory or constitutive and whether they are foundational or anti-foundational. As a rough guide, explanatory theories tend to be foundational and constitutive theories tend to be anti-foundational.

Explanatory/constitutive theories and foundational/anti-foundational theories

• The three main theories comprising the inter-paradigm debate were based on a set of positivist assumptions, namely that a denial of the idea that social science theories can use the same methodologies as theories of the natural sciences, that facts and values can be distinguished, that neutral facts can act as arbiters between rival truth claims, and that the social world has regularities which theories can ‘discover’.

Explanatory/constitutive theories and foundational/anti-foundational theories

• Since the late 1980s there has been a rejection of positivism, with the main new approaches tending more towards constitutive and anti-foundational assumptions.

• The current theoretical situation is one in which there are three main positions: first, rationalist theories that are essentially the latest versions of the realist and liberal theories; second, alternative theories that are post-positivist; and thirdly social constructivist theories that try to bridge the gap.

Explanatory/constitutive theories and foundational/anti-foundational theories

• Alternative approaches at once differ considerably from one another, and at the same time overlap in some important ways. One thing that they do share is a rejection of the core assumptions of rationalist theories.

• Historical sociology

• Normative theory

• Feminist theory

• Post-modernism

• Post- colonialism

Historical sociology

• Historical sociology has a long history, having been a subject of study for several centuries. Its central focus is with how societies develop the forms that they do.

• Contemporary historical sociology is concerned above all with how the state has developed since the Middle Ages. It is basically a study of the interactions between states, classes, capitalism, and war.

Historical sociology• In his 1990 book, Coercion, Capital and European States, AD 900-

1990, Tilly poses the following question: “What accounts for the great variation over time and space in the kinds of states that have prevailed in Europe since AD 900, and why did European States eventually converge on different form of national state?”

• Namely, he looks at how the three main kinds of state forms that existed at the end of the Middle Ages eventually converged on one form, namely the national state. He argues that the decisive reason was the ability of the national state to fight wars.

• Distinguished between capital-intensive and coercion-intensive regimes (or economic power-based and military power based system), Tilly notes that three types of states resulted from the combinations of these forms of power, tribute making empires, systems of fragmented sovereignty (city-states), and national states.

• These states were the result of the different class structure that resulted from the concentrations of capital and coercion.

• With the rise of the scale of war, the result was that national states started to acquire a decisive advantage over the other kinds of state organizations.

• This was because national states could afford large armies and could respond to the demands of the classes representing both agricultural and commercial interests.

• States, in other words become transformed by war

• Tilly notes that the three types of states noted above, all converged on one version of the state, so now that is seen as the norm.

• Yet, in contrast to neo-realism , he notes that the state has not been of one form throughout its history.

• The national state acquires more and more power over its population by its involvement in war, and therefore could dominate other state forms because they were more efficient than either tribute-gathering empires or city-states in this process.

• Michael Mann has developed a powerful model of the sources of state power, known as the IEMP Model. (Ideological, Economic, Military, and Political Forms of Power)

• Book – The Sources of Social Power, 4 Volume, 1986-2003

• This is an enormously ambitious project, aimed at showing just how states have taken the forms that they have.

• In other words, Mann studies the ways in which the various forms of power have combined in specific historical circumstances

• His work is similar to Tilly, but the major innovation of Mann’s work is that he has developed a sophisticated account of forms of power that combine to form certain types of states.

• Mann differentiates between three aspects of power: 1. Between distributive and collective power 2. Extensive and Intensive power 3. Power may be authoritative and diffused

• Mann argued that that the most effective exercise of power combines all three elements.

• Her argues that there are four sources of social power, which together may determine the overall structure of societies. The four are: 1. Ideological power derives from the human need to find ultimate meaning in life, to share norms and values and to participate in aesthetic and ritual practices 2. Economic power derives from the need to extract, transform, distribute and consume the resources of nature 3. Military power is the social organization of physical force. It derives from the necessity of organized defense and the utility of aggression. 4. Political power derives from the usefulness of territorial and centralized regulation. Political power means state power.

• The struggle to control ideological, economic, military, and political power organizations provides the central drama of social development. Societies are structured primarily by entwined ideological, economic, military, and political power.

• Like realism, historical sociology is interested in war. But it undercuts neo-realism because it shows that the state is not one functionally similar organization, but instead has altered over time.

• The concerns of historical sociology are compatible with a number of the other approaches surveyed in this chapter including feminism and postmodernism.

Normative theory

• Normative theory was out of fashion for decades because of the dominance of positivism, which portrayed it as ‘value-laden’ and ‘unscientific’.

• In the last fifteen years or so there has been a resurgence of interest in normative theory. It is now more widely accepted that all theories have normative assumptions either explicitly or implicitly.

• “By normative international relations theory is meant that body of work which addresses the moral dimension of international relations and the wider questions of meaning and interpretation generated by the discipline.” (Chris Brown)

Normative theory

• The key distinction in normative theory is between cosmopolitanism and communitarianism. The former sees the bearers of rights and obligations as individuals; the latter sees them as being the community (usually the state).

• Main areas of debate in contemporary normative theory include the autonomy of the state, the ethics of the use of force, and international justice.

Normative theory

• The moral value assigned to state autonomy

• The ethics of interstate violence – known as Just War Theory

• The issues of international Justice

The moral value assigned to state autonomy

• međunarodna politika počiva na društvu država sa određenim pravilima, premda ta pravila nisu uvek sasvim poštovana.

• Najvažnije pravilo je državni suverenitet, koji zabranjuje državama intervenisanje izvan vlastitih državnih granica u prostor tuđe jurisdikcije.

• Politikolog Majkl Volcer, na primer, smatra da nacionalne granice imaju moralni značaj, zato što države predstavljaju ukupna prava pojedinaca koji su se udružili radi zajedničkog života.

• Drugi jednostavnije kažu da je poštovanje suvereniteta najbolji način očuvanja poretka. „Dobre ograde stvaraju dobre susede“, po rečima pesnika Roberta Frosta.

• U praktičnom životu, ova pravila ponašanja država se često krše. • U nekoliko poslednjih decenija, Vijetnam je napao Kambodžu, Kina

napala Vijetnam, Tanzanija izvršila napad na Ugandu, Izrael napao Liban, Sovjetski Savez je izvršio invaziju Avganistana, Sjedinjene Američke Države su intervenisale u Grenadi i u Panami, Irak je napao Iran i Kuvajt, Sjedinjene Države i Velika Britanija su napale na Irak, a NATO je bombardovao Srbiju zbog načina na koji se odnosila prema pokrajini Kosovo i Metohija- da navedemo samo neke primere

The ethics of interstate violence – known as Just War Theory

• U knjizi Just and Unjust Wars (Pravedni i nepravedni ratovi), Majkl Volcer, politikolog koji nastupa sa pozicije državnih moralista, iznosi četiri slučaja u kojima bi se mogli moralno opravdati rat ili vojna intervencija, a da to ne bude otvorena agresija. Prvi izuzetak od strogog pravila je preduhitrujuća (preemptivna) intervencija, za koju se kao primer uzima izraelski napad 1967. godine. Druдo odstupanje od strogog pravila javlja se kada je intervencija neohodna kako bi se uravnotežila prethodna intervencija. Ovo pravilo potiče iz vremena Džona Stjuarta Mila i liberalnog mišljenja devetneastog veka, i govori o tome kako ljudi imaju pravo da odlučuju o sopstvenoj sudbini. Treće odstupanje od pravila protiv intervencije je kada je neophodno spasavanje ljudi kojima preti masakr. Četvrto odstupanje od neintervenisanja je pravo na pomoć secesionističkim pokretima onda kada su reprezentativni.

The issues of international Justice

• Specific regard to the obligations that the richer states of the world have to poorer countries

• The question whether international institutions have moral responsibilities.

• temeljna vrednost je pravda, a ključna međunarodna institucija je društvo pojedinaca. Prema tome, intervencija može da bude opravdana ako unapređuje pravdu za pojedince i ljudska prava. Dozvoljeno je intervenisati na strani dobra.

Normative theory

• In the last two decades, normative issues have become more relevant to debates about foreign policy, for example in discussions of how to respond to calls for humanitarian intervention and whether war should be framed in terms of a battle between good and evil.

Feminist theory

• Присталице феминистичке школе сматрају да је проблем односа међу половима био изостављен из литературе о међународној безбедности, упркос чињеници да рат утиче на жене

• Феминистичка школа такође истиче да повратак питања односа међу половима може да доведе до реконцептуализације студија међународне безбедности

• Five main types of feminist theory: 1) liberal 2) socialist/Marxist 3) standpoint 4) post-modern 5) post-colonial

Liberal feminism

• Liberal feminism looks at the roles women play in world politics and asks why they are marginalized. It wants the same opportunities afforded to women as are afforded to men.

• All rights should be granted to woman equallly with man. This is why liberal

• Cynthia Enloe

Marxist/socialist (materialist) feminists

• Marxist/socialist (materialist) feminists focus on the international capitalist system. Marxist feminists see the oppression of women as a by‑product of capitalism, whereas socialist feminists see both capitalism and patriarchy as the structures to be overcome if women are to have any hope of equality.

• Rosemary Hennessy, Chrys Ingraham, book – Materialist feminism: A Reader in Class, Difference and Women’s Lives, 1997

Standpoint feminists

• Standpoint feminists, such as J. Ann Tickner want to correct the male dominance of our knowledge of the world. Tickner does this be re-describing the six ‘objective’ principles of international politics developed by Hans Morgenthau according to a female version of the world.

• Standpoint feminists argue that seeing the world from the standpoint of women radically alters our understanding of that world.

Post-modernist feminist

• Post-modernist feminists are concerned with gender as opposed to the position of women as such. They look into the ways in which masculinity and femininity get constructed, and are especially interested in how world politics constructs certain types of ‘men’ and ‘women’.

• “It is an increasingly difficult position to defend that sex is prior to gender. (the term gender usually refers to social construction of differences between men and women) The more one searches for the brute reality of sex, the more one finds that is gendered – that is, that the understanding of a sex as a fact is itself a “cultural conceit”

• Helen M. Kinsella

Postcolonial feminists

• Postcolonial feminists, such as Gayatri Spivak, work at the intersection of gender, race and class on a global scale. They suggest that liberal feminists and others have ignored the interests and opinions of women in the global South often preferring to speak on their behalf. This is a form of cultural imperialism with important material effects.

Post-modernism

• Lyotard defines post-modernism as incredulity towards metanarratives, meaning that it denies the possibility of foundations for establishing the truth of statements existing outside of discourse.

• Foucault focuses on the power-knowledge relationship and sees the two as mutually constituted. It implies that there can be no truth outside of regimes of truth. How can history have a truth if truth has a history?

Post-modernism

• Foucault proposes a genealogical approach to look at history, and this approach uncovers how certain regimes of truth have dominated others.

• Derrida argues that the world is like a text in that it cannot simply be grasped, but has to be interpreted. He looks at how texts are constructed, and proposes two main tools to enable us to see how arbitrary are the seemingly ‘natural’ oppositions of language. These are deconstruction and double reading.

Post-modernism

• Post-modern approaches have been accused of being ‘too theoretical’ and not concerned with the ‘real world’. They reply, however, that in the social world there is no such thing as the ‘real’ world in the sense of a reality that is not interpreted by us and have done a great deal of work on important empirical questions such as war and famine.

Postcolonialism

• Given the state-centrism and positivism of IR, postcolonial approaches have been largely ignored until recently as old disciplinary boundaries are breaking down.

• Postcolonialism essentially focuses on the persistence of colonial forms of power in contemporary world politics, especially how the social construction of racial, gendered, and class differences uphold relations of power and subordination.

Postcolonialism• Most postcolonial research rejects positivism

given its claims to produce knowledge devoid of race, gender, and class power hierarchies.

• Racism, in particular, continues to operate in both obvious and sometimes subtle ways in contemporary world politics but this is not captured in traditional approaches to international theory.

• Postcolonial research seeks to offer positive resources for resistance to imperial and other forms of power and not just critique.

• Edward Said

HVALA NA PAŽNJI