RAZMATRANJE O ANTROPOZOFSKOM KALENDARU DUŠE

Ovaj Kalendar je baziran na fotokopiranoj skripti koju sam dobio od Lazara Crkvenjakova iz Zrenjanina devedesetih godina prošlog stoleća, a radi se o prevodu koji je sačinio Sead Muhamedagić u Zagrebu 1985 godine.Pri tome je bez ikakvih zahvata u tekst korišćen postojeći prevod Kalendara duše što ga je godine 1973 priredio Dr Marijan Cipra.Izvorni tekst na nemačkom jeziku se ovde prilaže radi postizanja potpunije mogućnosti meditativnog udubljivanja u pojedine sedmične izreke.

Kalendar koji je izašao o Uskrsu 1912 godine, sastojao se iz dva dela : od Godišnjeg kalendara i Kalendara duše. Godišnji kalendar bio je označen kao kalendar 1912/1913 i započeo je sa 01. aprilom. Kalendar duše, počeo je, međutim, od uskrsne sedmice 1912 godine, te je započeo sa sedmicom od 07-13 aprila. Oba Kalendara su samo jednom zajednički izašla (o misaonoj sadržini prvog izdanja „izveštavaju“ Prilozi sabranim delima Rudolfa Štajnera iz 1972 godine, proleće/leto; tko se bavi Kalendarom duše trebao bi upoznati te Priloge, jer oni pokazuju da je Kalendar- onakav kako sada izlazi – samo fragment jedne daleko veće celine ). Iz predgovora je proizašlo to, da je Rudolf Štajner sa ovakvim datiranjem nameravao provesti kalendarsku reformu od najveće važnosti. Budući da se Golgotski misterijum dogodio u prvoj sedmici meseca aprila 33 godine, trebalo je da godina ne počinje više sa 01. januarom nego sa 01. aprilom.Čovečanstvo je, doduše, razdelilo vrema na doba pre i posle Hrista, ali u stvari ono računa vreme od Isusova rođenja.U budućnosti, ono se ne bi više trebalo ravnati prema Isusovu, nego pak prema Hristovu rođenju.Zbog tog razloga je na naslovnoj strani prvog izdanja stajao monumentalni navod :

GODINE 1879NAKON ROĐENJA „JA“

U Predgovoru je Rudolf Štajner napisao sledeće : Pri tome je u osnovi duhovne nauke pretpostavka, koja u navedenoj godini ( 33) vidi, trenutak, u kojem ljudsko ja može sebe pojmiti i dovesti u odnos prema svetu bez osećajne slike.Da bi se misaono udubio u svet i stekao pojmove, čovek je pre ovog trenutka trebao predstave koje su uzete iz spoljnog sveta.Navod na naslovnoj strani potvrđuje činjenicu, da se tek nakon što se Hrist povezao sa Zemljom u čovečanstvu probudila sposobnost, da sebi kaže „Ja“. Onako kako to mi sada doživljavamo, to do tada nije bilo moguće. Sveta je čovekova tajna to da on sebi ne samo može reći „Ja“, nego i da u svojoj dubini zna da on to može. U istinskoj spoznaji „Ja“ stvara samo sebe.Spoznati u Starom Zavetu znači oploditi – Adam spozna Evu. Samo-spoznaja, prema tome, znači oplođenje. „Čoveče, spoznaj samog sebe ! “, prvobitno znači „ Čoveče, oplodi se“. Ovo oplođenje „Ja“ i rođenje „Ja“ u dubokoj su vezi.Bio je to prvi put da je Rudolf Štajner Golgotski misterijum nazvao ROĐENJE JA. U nacrtu naslovne strane reč ICH ( na nemačkom Ja) napisao je tako da su se u njoj mogli prepoznati inicijali Isusa Hrista : I = CH

Pojašnjenje ove tajne u vezi je s drugom fazom u koju je stupio razvoj hrišćanstva. Od 1910 godine Rudolf Štajner je govorio o pojavi Hrista u eterskom. time će se čovečanstvo iz materijalne probuditi u duhovniju svest : uskrsnuće „ Hristosvesti“ u dušama počinje da bude moguće. U Kalendaru duše radi se o uskrsnuću takve svesti. U drugoj fazi počinje se otkrivati iskonska tajna rođenja „Ja“ u vlastitoj duši-tajna takozvanog „ drugog rođenja“.U knizi „ Kako se stiču saznanja viših svetova“ proces posvećenja se naziva rođenjem u duhovnom svetu.Ovo zbivanje doista nalikuje rođenju, jedino s tom razlikom što je ovde saodgovoran viši čovek u čoveku. Prlikom duhovnog ili „drugog rođenja“ čovek nije tek stvorenje nego on sam stvaralački radi na tome da se duhovno čedo rodi zdravo s obzirom na sve organe.I u Kalendaru duše spominje se rođenje, pa se čak može reći da je glavna tema rođenje duha.Za božićno vreme stoji : “Ja osećam kao raščarano duhovno čedo u duševnom krilu”. Svake se godine u božićnoj noći rođenje događa ponovo. I za ovo rođenje čovek je saodgovoran pa se tako iz sedmičnih izreka može razaznati da se pri tome takođe radi o posvećenju. Kada je reč o duhovnom rođenju, tada smemo zapitati za duhovno začeće. Rođenje duhovnog čeda zbiva se u božićno vreme, a njegovo duhovno začeće u proleće. U Kalendaru duše ono se u nekim izrekama naznačuje, ali je ipak više kao ugođaj rasprostrto po čitavom proleću. Između začeća i rođenja protiče duševno embrijalno razdoblje, koje se rasprostire kroz leto i jesen. Tako ljudska duša svake godine živi zaogrnuta ritmom začeća, embrionalnog razdoblja i rođenja.Ovaj ritam ponavlja u duhovno-duševnom nešto, što je u pravremenima bio ritam u fizičkom. Rudolf Štajner opisuje kako su se prvobitno sva rođenja zbivala zimi; svi ljudi su takoreći bili božićna deca. U ono doba sva su začeća bila u proleće. Kalendar duše tako podseća na praritam, koji je prvo bio u fizičkom.Valja nam se vratiti daleko u ona razdoblja sveta u kojima još nije bilo godišnjih doba u današnjem smislu, kako bi smo utvrdili gde je i kada još vladala ta kosmička povezanost. U predlemursko doba, u hiperboreji, kad je čovečanstvo još živelo u raju, nalazimo eterskog svetlosnog čoveka, koji još nije bio spolno stvoren, nego sunčano rođen; on je još kao nebeski Adam živeo u kosmičkoj povezanosti.Lucifer je bio onaj koji je u Lemursko doba prilikom isterivanja iz raja narušio stari poredak, razorivši praritam kosmičkog začeća. S jedne strane time je bio omogućen put u slobodu; a s druge strane iz toga je sledilo to da se tokom razvitka Zemlje začeće više nije odvijalo u proleće a rođenje zimi, nego se raspodelilo na čitavu godinu.Sada, nakon što je ta sloboda izvojevana, te kosmička povezanost više ne deluje, Kalendarom duše uspostavlja se novi poredak. U sedmičnim izrekama ogleda se u duhovno-duševnom hiperborejski praritam, koji je nekada bio delatan u fizičkom. Valja nam se opet prisetiti našeg kosmičkog porekla, svetlosni čovek u nama nije se ugasio, nego drema i može biti probuđen po nama samima.

Kalendar duše sastoji se iz četiri dela koji odgovaraju godišnjim dobima. Nastao je u srednjoj Evropi gde se smena godišnjih doba pokazuje u svom punom bogatstvu. U stalnom vraćanju proleća,leta, jeseni i zime ogleda se disanje Zemlje kao živog bića.

Kad Zemlja izdiše svoju dušu, rascvetava se život na njenoj površini; kako pak ona svoju dušu udiše, taj život vene. Vrhunac letnjeg izdisanja nastupa oko Ivanjdana, kada duša Zemlje “spava”; najniža tačka zimskog udisaja nastupa u božićno vreme, kada duša Zemle “bdi”.O tom disanju Zemljine duše písalo je u Predgovoru prvog izdanja sledeće : “Što veliki cvet otkriva u vremenskom toku, to odgovara ritmovima čovekovog bića, koji se ne odvijaju u elementu vremena. Naprotiv, čovek može svoje biće, predano čulima i njihovim opažajima, osećati u skladu sa toplinom i svetlošću prožetom prirodom leta. Utemeljenost na samom sebi i život u vlastitom svetu misli i volje može on osetiti kao zimski opstanak. Tako kod njega postaje ritmičkom izmenom unutarnjeg i spoljašnjeg života, ono što priroda pokazuje u vremenu kao naizmenični sled leta i zime”.To znači : opažajući doživljavamo naše vlastito biće izdahnuto, poput letnjeg sna; misleći-želeći doživljavamo naše biće udahnuto poput zimskog dana.Ovo se najjasnije spoznaje ako se sedmične izreke nacrtaju na LEMINISKATU : dvaput po trinaest izreka na zimsku polovicu; na početku Uskrs, u sredini Miholjdan. Ako duša u nutrini sledi kretanje leminiskate doživljava ono sferično izlaženje iz sebe i centrično ulaženje u sebe; izdišući ona biva sferična duša, a izdišući zemaljska duša.

12. Ivanjdan ( Zemlja doživljava 0 sati, ponoć)

1. Uskrs 26. Miholjdan (Za Zemlju je to 18 sati uveče) (Za Zemlju je to 6 sati ujutro)

38. Božić(Za Zemlju je to 12 sati, podne)

Često se kaže : u proleće se priroda budi, u jesen tone ona u san. No to je tako samo egzoterno, jer se ezoterno njezino buđenje događa u jesen, a njeno usnivanje u proleće. Fizičko cvetanje i venuće, ne bi trebalo zamenjivati s duhovnim buđenjem i usnivanjem. Po naravi Kalendar duše prikazije dnevno doba godine : on na Uskrsnu nedelju počinje u “ šest sati uvečer” , Ivanjdan je “ponoćni sat”, Miholjdan je “šest sati ujutro”, a na Božić doživljava Zemlja svoj “ podnevni čas”. Za ovaj disajni proces Rudolf Štajner je oblikovao jednu izreku, koja može pridoneti razumevanju Kalendara duše :

I spava duša Zemlje I bdije duša Zemljeu vruće doba letno u hladno doba zimskoTu sjajno bljeska Tu duhovno svetliogledalo Sunca istinsko Sunceu prostoru spoljašnjem. u unutarnjem biću.

Radosti letnje dan zemaljski je san, Sveta zimska noć zemaljski je dan.

Sedmične izreke mogu se ucrtati u krug s krstom u unutrašnjosti, takozvani SUNČANI KRST. Ovaj simbol naročito jasno pokazuje četiri godišnja doba u svezi s tajnom Sunca, koja je u osnovi Zemlje kao i u osnovi Kalendara duše. Kasnije će se ispostaviti da četiri dela Kalendara duše odgovaraju praobliku što obeležava svako posvećenje. Uvek kad se radi o rođenju „Ja“, pojavljuje se četvorodelni praoblik.U knjizi „Kako se stiču saznanja viših svetova“ nalazimo ove delove :uslovi, priprema, prosvetlenje, posvećenje. I kult odgovara praobliku posvećenja : evanđelje, prikazanje žrtve, preobraženje, pričest. On se nalazi u osnovi Štajnerovih „Zagonetki filozofije“, prikazujući kako se rođenje“Ja“ u filozofskomrazvitku Zapada odvija u razdobljima četiri puta po sedamsto godina. Čak i u muzici sinfonija u četiri stavka odgovara praobliku posvećenja.

JA JESAM ONO MISLIproleće leto

ON HOĆE ONA OSEĆAzima jesen

U ovom razmatranju sedmične izreke ćemo dovesti u međuodnos sa četiri tzv. GLAVNE VEŽBE, što ih je Rudolf Štajner uvek iznova davao u najrazličitijim oblicima :

JA JESAM – ONO MISLI – ONA OSEĆA – ON HOĆE

Nalazimo ih u knjizi Rudolfa Štajnera „ Uputstvo za jedno ezoterno školovanje“ GA 245 , u kojima se ne opisuju samo vežbe nego i unutarnja iskustva koja se pri tom mogu javiti. Tko se tim vežbama meditativno bavi, doživljava to da postoji duboka veza između unutarnjih iskustava, koja se pri tom dožive i doživljaja u Kalendaru duše. Premda Kalendar duše svojim izrekama pokazuje inspirativni karakter, ispostavlja se da se svest tokom godine uspinje ; polazeći od dnevne svesti, korača ona kroz više spoznajne stupnjeve imaginacije, inspiracije i intuicije. Ovo uspinjanje svesti ogleda se i u četiri glavne vežbe. Doživljavanje unutarnjeg srodstva između dvaju uspinjanja ponovo znači pomoć za razumevanje Kalendara duše.

Prema jednom navodu Rudolfa Štajnera izreke su oblikovane tako da se po tri strofe nalaze u istom ugođaju. To omogućuje da se sveukupna kompozicija jasnije promotri. Mi ćemo svaki put trinaest strofa pojedinog godišnjeg doba razvrstati tako da dvaput po tri izreke stoje na početku i na kraju, dok je u sredini jedna izreka koja ostvaruje prelaz. Pokazaće se da ova podela poput neke vrste ritma prožima 52 sedmične izreke :

3 – 3 – 1 – 3 - 3

O datumima sedmičnih izreka još ćemo govoriti. Mada Kalendar duše govori sam za sebe kao umetnina ipak bismo hteli da dublje spoznamo put posvećenja što ga on sadrži. S tog stanovišta razmotrene su sledeće misli, i to sa uverenjem da je ovo tek jedna mogućnost razmatranja Kalendara duše. Znači sedmice ćemo rasporediti po grupama na sledeći način :

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 Duhovi Ivanjdan

PROLEĆE

USKRŠNJE RASPOLOŽENJE

1 Sedmica (7-13 aprila)

Kada iz svetskih daljinaSunce govori čovekovom čuluI kada se radost iz duševnih dubinaSjedini sa svetlošću u gledanju,Tada iz ovoja sopstvenosti izlazeMisli u prostorne daljineI vezuju prigušenoČovekovo biće za duhovno postojanje.

2 Sedmica (14-20 aprila)

U spoljašnjem svetu čulaGubi moć mišljenja svoje postojanje;Duhovni svetovi nalazePonovo ljudski izdanak,Koji mora da nađeSvoju klicu u njima,Ali svoj duševni plod u sebi.

3 Sedmica (21-27 aprila)

Svemiru govori,Zaboravljajući samo sebeA pomišljajući na svoje poreklo,Čovekovo Ja koje raste:U tebi, osobađajući sebeIz okova moje sopstvenosti,Iznalazim moje pravo biće.

Zvuči poput zova hiperborejskom svetlosnom čoveku u nama, kada Sunce govori čovekovom čulu, a duša se raduje tom svetlosnom razgovoru. Osećajno čovekovo biće njegovo je pravo svetlosno biće i kad Sunce govori čovekovom čulu, tad isto spoznaje isto. Toj svetlosnoj spoznaji raduje se duša, jer je ona također rođena iz svetla. Njene misli, koje odlaze u prostorne daljine, bestelesne su misli, koje opet vode k duhovnom.Bitno je da se već na početku oseti da sedmične izreke zahtevaju pojačanu svest. Njihov je jezik opažajno-nadopažajan, valja takoreći iz „ težine “ ući u „ lakoću „.

Proleće treba opažati, ali dok duša opaža, živi ona izdahnuto kao u snu.Sve prolećne izreke apeluju na zaspalog sferičnog čoveka, koji bi pak u spavanju trebao da bdije. Pri tom budnom spavanju moć misli gubi svoju vlastitost, i duhovni svetovi ponovo nalaze ljudski izdanak. Sferični čovek je onaj, koji se ovde oslovljava kao ljudski izdanak.On poput obrnute biljke raste odozgo na dole i mora naći svoju klicu u duhovnim svetovima, a plod svoje duše u sebi. Tako „ čovekovo rastuće Ja „ govori o svom prabiću. Ovo Ja biva ponovo nađeno, jer pre nego je čovek u fizičkom postao zemaljski čovek, bio je on sferični čovek u eterskom.

4 Sedmica (28. aprila- 04. maja)

Osećam Biće moga bića:Tako govori osećaj,Koji se u Suncem osvetljenom svetuSjedinjuje sa strujanjima svetla;On hoće mišljenjuUz jasnoću da pokloni toplotuI da čoveka i svetU jedinstvo čvrsto spoji.

5 Sedmica (05 – 11 maj)

U svetlu, koje iz dubine duhaTkajući plodno u prostoruOtkriva stvaralaštvo Bogova:U njemu posija biće dušeProšireno do bivstva svetaI vaskrsloIz uske unutarnje moći sopstvenosti.

6 Sedmica (12-18 maj)

Iz sopstvenosti je nastaloMoje Ja i nalazi se Kao objava svetaU vremenu- i prostornim snagama;Svet, on mi pokazuje svudaKao božansku praslikuIstinu sopstvenog odraza.

Kad se osećaj sjedini sa bićem svetla i jasnoći mišljenja daruje toplotu, postupno se u svesti počinje javljati preobraženje. Uobičajena suprotnost čovek-svet iščezava, a budi se drugo“Ja“ „ prostrto do bića sveta i uskrslo iz unutarnjosti uske sopstvenosti“. H.P. Blavatsky je to „Ja“ nazvala : „ Duh u mome srcu“. Ovo više „Ja“ nalazi se kao objava sveta u prostorno-vremenskim silama. Telesno vezano „Ja“ ne može nikad pojmiti sile koje deluju u vremenu i prostoru, jer ono može spoznati samo nešto nastalo a nikad nešto nastajuće. Ono nastajuće može samo pojmiti takvo „Ja“ kojem se svet objavljuje samo kao poređenje. Njemu kao božanska praslika biva istinom vlastitog odraza.

To drugo „Ja“ i snage onoga JA JESAM bitno su srodne. Govoreći o prvoj glavnoj vežbi Rudolf Štajner je rekao : „ Kao što je ta moja misao, mora da je živa i unutrašnja snaga biljnih klica koja uslovljava njihov rast i razvoj. Učiniće mu se nadalje kao da ta misao počinje zračiti svetlošću. U zračenju to unutrašnjeg svetla osetiće radost, radost što postoji. Prožeće ga osećaj radosne ljubavi za stvaralačko postojanje. U volji će osetiti novu silu. Kao da ga ta misao prožima sada i toplinom i energijom. Sve to čovek može crpsti iz opisanog uranjanja i udubljivanja u JA JESAM „ .- Iz ovih reči odzvanja isti ugođaj kao i iz proletnih izreka. Unutrašnje iskustvo daje nam doživeti to, da su snage rasta spoznaje tj. duhovne snage oplođenja o kojima smo govorili u početku zapravo ono isto što kao ugođaj prožima čitavo proleće. To je vreme začeća koje se treba osvestiti u novoj fazi ezoteričkog hrišćanstva.

7 Sedmica (19-25 maj )

Moje Ja, ono preti da odleti,Od svetskog svetla moćno privučeno.No nastupi ti moja slutnjoU tvome pravu snažno unutra,Nadomesti mi snagu mišljenja,Koja u seni čulaSamu sebe hoće da izgubi.

Sedma izreka je u sredini prvog dela.Četiri se puta usred trinaest izreka odvija neka vrsta prelaženja praga.Svaki se put prelaženje praga pokazuje kao novo jačanje svesti.Kad se novoprobuđeno novo „Ja“ ne bi moglo održati, izgubilo bi se u letnjem snu

i zaspalo zajedno s Zemljom. Ono pak treba bdijući da doživi noć Zemlje, jer će se u Zemljinom snu dogoditi susret s Duhom. Da bi duša bila izvedena iz te ugroženosti snažno od sada u njene sile ulazi slutnja. Slutnja, reč koja postoji samo u malom broju jezika, za običnu je svest više suptilna duševna snaga, koja je većinom slabo razvijena. Kod sferičnog čoveka se slutnja u ovo godišnje doba uzdiže do snage koja naveliko nadilazi opažajno mišljenje.

Pre duhovnog začeća Lucifer je onaj kroz kojeg moje „Ja“ preti da odleti, a nakon duhovnog rođenja Ahriman preti da omami urođenu snagu.„Ja“ svake godine na Duhove ima duhovni susret sa Zemljinim „JA“.Hrist se sjedinio sa zemljinim „JA“.

DUHOVI. Praznik SVETOG DUHA

8 Sedmica (26 maj – 01.juna )

Moć čula rasteU savezu s stvaralaštvom bogova,Potiskujući mi snagu mišljenjaDo snolike potmulosti.Kada božansko biće Hoće da se prisajedini mojoj duši,Mora čovekovo mišljenjeU snolikom životu da se skromno stiša.

9 Sedmica ( 02-08 juni)

Zaboravljajući sopstvenost moje voljeIspunjava mi toplota sveta nagoveštavajući letoDuh i biće duše;U svetlosti da sebe izgubimNalaže mi duhovno gledanje,I snažno mi nalaže slutnja:Izgubi sebe , da bi našao sebe.

10 Sedmica (09-15 juna)

Do letnjih visinaPodiže se svetleće biće Sunca;Ono sobom odnosi moje ljudsko osećanjaU njegova daleka prostranstva.Sluteći u nutrini budi seOsećaj, nagoveštavajući mi nemo,Jednom ćeš saznati:Tebe ja sada osećalo jedno božansko biće.

Za vreme ove tri izreke događa se, u stvari, susret s Duhom. Početak osme sedmice je Dan pedesetice, Dihovi, Praznik Svetog Duha. Dok u spoljašnjem svetu moć čula sve više raste, dotle se produbljuje događanje u unutrašnjosti. Svake se godine u to doba duši približava jedno božansko biće, ono se približava kad ljudsko mišljenje tiho ustukne.Dok se božansko biće hoće sjediniti s mojom dušom, zapoveda mi duhovno zrenje da se izgubim u svetlu. Svetost zapovedi prepoznaje se u rečima slutnje : „izgubi sebe , da možeš naći sebe“. Celokupno događanje zvuči kao duševni nagoveštaj.

Na ovom mestu u semničnim izrekama svetluca određena tajna. Počev od Golgotskog misterijuma Hrist se sjedinio s Zemljinim „JA“ Zemlja je otada duhovno telo Usksloga, ili kako stoji u Jovanovom evanđelju : Tko jede hleb moj, podiže petu svoju na me. (Jov. 13.18) . Sam Hrist u Kalendaru duše se ne spominje po imenu, iako se u 11. izreci kaže, da se ljudsko „Ja“ može izgubiti i ponovo naći u svetskom „JA“. Tada sadržaj nagoveštaja biva jasan : „Ja“ svake godine na Duhove ima duhovni susret s zemljinim „JA“, a Kalendar duše želi taj doživljaj osvestiti.

11 Sedmica (16-23 juni)

U ovom času SuncaNa tebi je, da poruku mudrosti spoznaš:Da u predanosti lepoti sveta,Sebe u sebi osećajući proživiš:Čovekovo –Ja se može izgubitiI sebe naći u Svetskom-JA.

12 IVANJDANSKI UGOĐAJ ( 24 Juni )

Sjaj lepote svetova,Primorava me da iz dubina dušeOslobodim božanske snage sopstvenog životaZa vasionski let;Samog sebe da napustim,Sa poverenjem tražeći sebeSamo u svetlosti vasione i toploti vasione.

13 Sedmica ( 30 juna- 06 jula )

I dok sam u čulnim visinama,Onda usplamti u dubinama moje dušeIz vatrenih svetova DuhaIstinita Reč bogova:U temeljima Duha pokušaj slutećiSebe srodno Duhu, da nađeš.

Nakon duhovnog začeća duša ima uvid u biće kojim bi ona u budućnosti želela postati. Na vrhuncu Zemljinog izdisanja gleda ona u Ivandanskom ugođaju svoj budući razvoj kao duhovno biće i doživljava kako se božanske sile u njoj oslobađaju za vasionski let. Kao sferična duša traži ona sebe u svetlosti vasione i toploti vasione spoznavajući visoki cilj bogova: u budućnosti čovek je pozvan da postane hijerarhijsko biće.

Misao o čovekovom oboženju, deifikaciji, nedeljivo je povezana sa čovekom kao bićem koje se duhovno razvija. Ta misao dobiva svoj smisao tek u vezi s idejom ponovnog utelovljenja, jer će se čovek tek kroz mnogo zemaljskih života u budućnosti doista doživeti ne samo u krvnom nego i u duhovnom srodstvu. Kad u njemu postanu delotvorne nove Hristove snage, novi će Adam jednom postati njegov rodonačelnik. S ovim velikim obećanjem završava se prvi deo Kalendara duše.

IZREKE 14 – 26

Leti se razvija drukčiji ugođaj, a tako i drugačija svest. Posmatramo li sasvim uopšteno Zemljin disajni proces, možemo reći da leti Zemlja izdiše, a zimi udiše. Tačnije posmatrano u Kalendaru duše se od Usksa do Ivanjdana zbiva širenje, a od Ivanjdana do Miholjdana skupljanje. Za vreme širenja duša je postala sferična, dok se za vreme skupljanja naprotiv počinje događati duševno pounutrašnjenje.

LETO

14 Sedmica ( 07-13 jula )

Predan otkrovljenju čulaIzgubih nagon sopstvenog bića,Misaoni san, omamivši meNaizgled mi je ukrao Ja,Ali već se bliži budeći meU prividnosti čula mišljenje Sveta.

15 Sedmica ( 14-20 juli )

Osećam kao začaranoU prividu sveta tkanje Duha:Ono je u potmulosti čulaZaogrnulo sopstvenost moga bića,Da mi daruje snagu,Koju je nemoćno samom sebi da da,Moje Ja u svojim granicama.

16 Sedmica ( 21-27 juli )

Da zbrinem u nutrini dar Duha,Nalaže mi strogo moja slutnja,Da Božji darovi u sazrevanjuU dubini duše rodeI sopstvenosti plodove donesu.

Prva izreka na određeni način sažima ono, što se dogodilo u prvom delu Kalendara duše.Novo je pri tom to, da se duša odsada doživljava kao pozornica SVETSKOG MIŠLJENJA. Kao što se u fizičkom postojanju ženin organizam menja nakon začeća, tako se i u duševnom bivstvovanju nakon duhovnog začeća život duše menja. U osvešćivanju činjenice duhovnog susreta sa Svetskim ja, počinju se njene misli menjati u slike, te se tako ona budi u imaginativnu svest.

Imaginativno doživljavanje duše znači za nju viši stepen svetske zbilje. Ja, sada prozire zašto je moralo napustiti telesne spone i zaodenuti se čulnom nesvesnošću.Snagom svetskog mišljenja ono spoznaje duhovno tkanje kao začarano u svetskoj javi. Ta mogućnost ne bi mu nikad bila darovana kad bi ostao unutar svojih telesnih granica, jer se samo za vreme Zemljinog izdisanja moglo u sferičnoj duši dogoditi duhovno začeće. Posledica toga je ta, da se duša oseća primljenom u premudri element stvaralačke majke prirode.

U vezi s drugom glavnom vežbom Rudolf štajner kaže, da prilikom uranjanja u ONO MISLI nastaju strujanja koja su ishodište duhovne muzičke harmonije, te pojedinca ispunjavaju osećanjem svete pobožnosti i istovremeno snagom koja kaže : „Ono što ja kao čovek hoću, postupno će postajati sve mudrije“. I on dodaje : „ ONO je reč snage za Svetsko mišljenje; to su ona bića u višim svetovima kojima je stvaralačko mišljenje svojstveno u istoj meri kao što je to opažajno posmatranje ljudima koji su ispod njih“.

Prilikom samoosvešćavanja duša se doživljava u slici buduće majke, koja treba da sakrije duhovni dar. Praslika duševnog materinstva svagda je bila MADONA. Vekovima je ljudska duša poštovala Madonino biće. Pomislimo na mnoge prikaze nagoveštaja u umetnosti, na svest ikona, na brojne plastike i prikaze majke Božje. Ovo poštovanje ipak je u određenom smislu bilo više spoljašnje. Pri tom se mislilo na Isusovu majku ne spoznavajući da je Izida-Madona samo ljudska duša, a da je dete što ga ona rađa najiskonskiji plod duha. U duši svesti rođenje je opšta ljudska stvar, a u novoj fazi hrišćanstva svaka je duša pozvana na to da postane Madona.

Nehotice ovde pomišljamo na Angelusa Silesinsa koji je već u svom „ Kerubinskom putniku „ pevao :

Bude li Hrist i hiljadu puta u Betlehemu rođenA ne u tebi, ostaješ zauvek izgubljen.Marija moram biti i Boga iz sebe roditi,

Pa će mi Bog večno blaženost dodeliti.O nepojmljivosti, Bog se izgubioDa bi se potom u meni on ponovo rodio.

U tom smislu treba razumeti sledeće izreke.

17 Sedmica ( 28 juli-03 avgust )

Govori Reč sveta,Koju sam kroz dveri čulaSmeo uvesti u osnovu duše:Ispuni tvoje duhovne dubineS mojim širinama sveta,Da bi jednom našao mene u tebi.

18 Sedmica ( 04 – 10 avgust )

Mogu li da proširim dušu tako,Da ona sama sebe spoji Sa primljenim klicama Reči sveta ?Slutim, da ja snagu moram naći,Da dušu učinim dostojnom,Svog oblikovanja u ruho duha.

19 Sedmica ( 11 – 17 avgusta )

Tajanstveno novostečenoSa sećanjem obuhvaćeno,Neka je moga stremljenja dalji smisao:Ono treba ojačavajući sopstvene snageU mojoj nutrini da probudiI da nastajući mene meni samom da.

„Poručuje svemirska Reč“ o predstojećem duhovnom rođenju, a duša u svoj svojoj poniznosti pita hoće li biti u stanju oblikovati se dostojno i izgraditi se za duhovno ruho.U osnovi se ona pita, smatra li se dostojnom da postane Madona, jer je za posvećenje vreme od Ivanjdana do Miholjdana razdoblje očišćenja, katarze. A duša teži za tim da ono novostečeno zaogrne sećanjem. Snagom sećanja čovek se, nastajući, može sam u sebi doživeti, jer je on jedino biće na zemlji koji može pustiti da sećanje kao plod duše u njemu sazre te pri tom razvijati duhovne sposobnosti.

Usred drugog dela opet se događa nešto kao prelaženje praga, i to kad se upozorava na smrt. Ipak se samo vaga, šta bi se eventualno dogodilo, kad bi u budućnosti duša ostala bez duhovnog oplođenja:

20 Sedmica (18 – 24 avgusta )

Tako tek osećam moje postojanje,Koje bi udaljeno od postojanja svetaU sebi, samo sebe ugasiloI gradeći jedino na sopstvenom tluU sebi, moralo samo sebe da usmrti.

Na ovom mestu biva vidljiv duhovni zahtev koji je u osnovi čitavog događanja u Kalendaru duše. Ovaj zahtev u neposrednoj je vezi s prekretnicom vremena u kojem živimo. Kao što je pitanje što ga je Rudolf Štajner postavio na početku ovog veka u „ Kako se stiču saznanja viših svetova?“ , što je bilo neophodno pitanje u odnosu na unutarnji razvoj čovečanstva, tako je i materinstvo duše zahtev koji se postavlja tokom druge faze ezoternog hrišćanstva. Svetsko događanje čeka na to zbivanje. Ono bi bez te samospoznaje bilo nepotpuno. Pojava Hrista u eterskom i imaginativni samozov duše kao Madone, sudbina je čovečanstva i ima svetski značaj.

Da bismo mogli razumeti svetski značaj stvarajuće duše za vreme njenog embrionalnog razdoblja, hteli bi proces materinstva duše uporediti s stvaralačkim radnim procesom umetnika. U umetničkom stvaranju najpre se prepoznaje na što se ovde misli.

Istinski umetnik živi u dubokom uverenju da božansko svetostvaranje nije dovršeno. Stvoritelj sveta savršen je, ali njegovo Stvorenje nije dovršeno i čeka na dovršenje kroz čoveka. Kad umetnik radi, on samog sebe uistinu doživljava kao sastvoritelja i nastavljača u svetskom procesu. Na taj način umetnina doista postaje lepa, jer ona na najvišem nivou odgovara dograđivanju još nedovršenog Stvorenja, odražavajući tajni zakon prirode. Sa ovog stanovišta mogu se razumeti Geteove reči : „ Lepo je manifestacija tajnih zakona prirode, koji bi bez toga večno ostali skriveni“. To naročito postaje vidljivo kod onih umetnika koji su kao oni nedodirljivi uvršteni u pantenon čovečanstva, čija besmrtna dela prikazuju doista tajne zakone . Ovi nedodirljivi, voljeni su od čitavog sveta i ne podležu nikakvom sudu.

Premda se ovaj fenomen najjasnije prikazuje kod presvega velikih umetnika, nije ništa drukčije prilikom svaralačkog rada duše na samoj sebi, jer umetnički princip praslikovito živi i tka u svakoj ljudskoj duši. Nakon što ona, oplođena duhom, oseća kako plod u njoj raste, odražava ona također jedan tajni zakon prirode. I doista kao što je ženski organizam podešen za rađanje, tako je to slučaj i s ljudskom dušom. I kao što bi posve sigurno Zemlja fizički propala bez čovekovog fizičkog rođenja, tako bi ona isto tako sigurno u budućnosti duhovno propala bez duhovnog rođenja ljudske duše. To se misli s duhovnim zahtevom koji je u osnovi događanja u Kalendaru duše.

21 Sedmica ( 25 – 31 avgusta )

Ja osećam kako strana moć plodonosnoJačajući sebe mene meni samom daje,Klicu osećam kako zriI slutnju kako puna svetla tkaU nutrini na snazi sopstva.

22 Sedmica ( 01 – 07 septembra )

Svetlost iz svetskih daljina,U nutrini snažno dalje živi:Ona postaje svetlost dušeI u dubini duha svetli,Da bi plod oslobodila,Koji čovekovo sopstvo iz sopstva svetaU toku vremena dovode do sazrevanja.

23 Sedmica ( 08 – 14 septembra )

Prigušuje se jesenjeNadražajno stremljenje čula;U otkrovenja svetla mešaju seMagleni mutni velovi.Ja gledam u prostornim daljinama samJesenji zimski san.Leto je samo sebePredalo meni.

Kad se približava jesen, duševni se život sve više povlači u sebe. On oseća u sebi klicu kako vrije i „ slutnju kako puna svetla tka u nutrini na snazi sopstvenosti“. I svetlost se menja : jesenje svetlo potpuno je drugačije od prolećnog svetla.Prolećno svetlo je svetlo života, a jesenje svetlo je svetlo umiranja, ali svetlo umiranja koje živi svetli put duhovnih dubina.U Kalendaru duše spoljno se umiranje tek nežno naznačuje : „ U otkrovenja svetla mešaju se magleni mutni velovi. „ Duša koja je u proleće procvala zajedno sa prirodom, ne treba da umre s prirodom nego traba da položi unutarnji ispit i da se probudi u umiranju. Ona bi trebala da sledi švedskog pesnika Karlfeldta, koji je rekao : „ Započelo je jako vreme, proleće, kojeg slabi zovu jesen“.

24 Sedmica ( 15 -21 septembra )

Stalno sebe stvarajući,Duševno biće biva svesno sebe;Duh sveta, on stremi daljeU samospoznaji ponovo oživljenI stvara iz tame dušePlod volje samosmisla.

JESEN

25 Sedmica ( 22-28 septembra )

Sad smem pripadati samome sebiI zračeći širiti unutrašnju svetlostU tamu prostora i vremena.Spavanju stremi prirodno Biće,Dubine duše treba da bdijuI bdijući nose Sunca žar.

Miholjdansko raspoloženje

26 Sedmica ( 29 septembar – 05 oktobar )

Prirodo, tvoje majčinsko postojanje,Ja ga nosim u biću moje volje;A vatrena moć moje volje,Čeliči moga duha težnje,Da bi one rodile samoosećanje,Da nosi mene u meni.

Kao pozornica svetskog mišljenja ima samostvaranje duše svetski značaj; njenim stvaranjem iznova oživljava u samospoznaji. O ovoj stvaralačkoj samospoznaji Rudolf Štajner kaže : „ U spoznavanju se vrši ono što se u spoljnem svetu nigde ne odvija: svetsko događanje samo sebi suprotstavlja svoje duhovno biće. To svetsko događanje zauvek bi bilo tek polovičnost, kad ne bi došlo do ovog suprotstavljanja“ („Mistika“ ). Tom samospoznajom stvara svetski duh iz tame duše plod volje samosmisla. Po prvi put ovde odzvanja reč „ volja „. Ta volja ipak nije ona volja koju poznaje obična svest, nego obrnuta volja koja hoće samo ono što samo sebe hoće : „ Obrni svoju volju, neka postane što je moguće snažnija, ali neka u stvari ne struji kao nešto tvoje, nego se raspitaj o biću stvari i daj im potom tvoju volju; pusti da ti i tvoja volja strujite iz stvari. I dokle god svoju želju jednoj jedinoj stvari namećeš, a da ta tvoja želja nije sama rođena iz stvari, tako dugo ti ranjavaš stvar“ ( Iz sadržaja ezoteričkog školovanja ).

Ova volja mogla bi se označiti kao Mihajlova volja. On je rođen iz svetla i svetli put voljnih dubina. Od sada počinje svetleti novo Sunce: „ Dubine duše neka bdiju ili „ rastu“ ( oboje je Štajnerovo ) i budno ( „ rastući „ ) nose Sunca žar u hladne talase zime. Ja se oseća primljeno u majčinsko biće prirode i nalazi se pred novom fazom svoga sastvaranja u svetskom procesu. S unutršnjom voljnom odlukom da „ težnje duha kuju moje samoosećanje da nosi mene u meni „ završava prva polovina sedmičnih izreka.

Sedmične izreke doista su dane u novom jeziku, u Mihajlovom jeziku. Na naslovnoj strani prvog izdanja stajale su reči: „ Godine 1879 nakon rođenja Ja,“ a moglo bi takođe stajati: 33 godine nakon što je Mihajlo postao Duh vremena. To se prepoznaje po tome što izreke ne izazivaju gotovo nikakve predstave iz sećanja, nego samo pojmovne misaone slike koje svaki put iznova treba stvoriti. To je svetlosni jezik koji oživljava samo u stvaranju. Nedostajanjem predstava iz sećanja ovaj je jezik prijemljiv kako za žive, tako i za mrtve.

IZREKE 27 - 39

Nakon Miholjdana u tekstu izreka nastaje neka vrsta saglasja, koja tokom druge polovine Kalendara duše biva sve jasnija.U prvoj polovini godine to saglasje još nije postojalo, jer prema našem vremenskom gledištu Kalendar bi svake godine trebalo iznova „devičanski“ započeti. Samo druga polovina pokazuje unutrašnje saglasje pri čemu u takozvanim protivizrekama nastaje kretanje unatrag.Kad je Rudolf Štajner u predgovoru prvom izdanju upozorio na to, da postoji veza između letnjih izreka izdišuće Zemljine duše s opažanjem, i zimskih izreka udišuće Zemljine duše s htijućim mišljenjem, on je istodobno dao spoznati da postoji bitna razlika između izreka pre i posle Miholjdana. Vežbaju li se nakon Miholjdana izreke zajedno s njihovim protivizrekama, tada se one prožimaju onako kao što se prožimaju opažanje i mišljenje. I kao što se u misaonom posmatranju stvari tek odraža zbilja, tako se u meditativnom prožimanju zimskih i letnjih izreka odražava viša zbilja. To je poput buđenja iz letnjeg sna, što opet uzrokuje drugi ugođaj i ponovljeno uspinjanje svesti. Druga polovina Kalendara zahteva vežbanje drugačije od onoga u prvoj polovini godine. Od sada ćemo promatrati po tri izreke zajedno s njihovim protiv izrekama. Osluškivanjem odnosne protivizreke imaginativna svest se menja u više inspitrativnu svest. I ovde treba naglasiti da je to samo jedna od mogućnosti promatranja Kalendara duše.Sedmice ćemo grupisati na sledeći način i tako ih meditirati :

IZREKE od 27-39

U ovom delu Kalendara : 27 : 26duša sme primati 28 : 25

29 : 24 30 : 23 31 : 22

32 : 21 33 : 20

U ovom delu Kalendara : 34 : 19duša se počinje posvećivati okolini 35 : 18

36 : 17

ZIMA 37 : 16Ugođaj božićne noći 38 : 15

39 14

Miholjdansko raspoloženje

27 Sedmica ( 06-12 oktobar ) 26 Sedmica ( 29 septembar – 05 oktobar )

U moga bića dubine da prodrem: Prirodo, tvoje majčinsko postojanje,To izaziva čežnja puna slutnje, Ja ga nosim u biću moje volje;Da sebe pronađem u samoposmatranju A vatrena moć moje volje,Kao dar letnjeg Sunca, koji kao klica Čeliči moga duha težnje,Grejući živi u jesenjem raspoloženju Da bi one rodile samoosećanje,Kao pokretna snaga moje duše. Da nosi mene u meni.

28 Sedmica ( 13-19 oktobar ) 25 Sedmica ( 22 -28 septembar )-JESEN

Ja mogu u nutrini ponovno oživljen Sad smem pripadati samome sebiDa osetim širine sopstvenog bića I zračeći širiti unutrašnju svetlost I da ispunjene snagom zrake misli U tamu prostora i vremena. Iz moći duševnog Sunca Spavanju stremi prirodno Biće,darujem zagonetkama života odgonetajući ih, Dubine duše treba da bdijuI pružim ispunjenje ponekoj želji, I bdijući nose Sunca žarČijoj se nadi već lome krila. U hladne talase zime.

29 Sedmica ( 20-26 oktobar ) 24 Sedmica ( 15-21 septembar )

Samom sebi svetlost mišljenja Stalno sebe stvarajući,U nutrini snažno da rasplamsam, Duševno biće biva svesno sebe,Doživljeno smisaono prožeti Duh sveta, on stremi daljeIz izvorišta snaga Duha sveta, U samospoznaji ponovo oživljenTo mi je sada nasleđe leta, I stvara iz tame dušeMir jeseni a i nada zime. Plod volje samosmisla.

Ja oseća čežnju da siđe u dubine sopstvenog bića i sve se povlači u nutrinu i postaje duhovni unutarnji svet. nakon Miholjdana prestaje prostorno izvana i iznutra i mi stupamo u bezprostorni unutarnji svet. Od sada se u svakoj izreci u bilo kojem obliku nalazi reč „snaga“. U tom svetu sja Sunce koje je drukčije od dnevnog Sunca.

Ružokrstaši ( Rosenkreuzer ) Srdenjeg veka nazvali su dnevno Sunce nezakonitim knezom ovoga sveta. Sunce, koje sada počinje sijati, moglo bi se nasuprot tome nazvati Suncem duše, ono se javlja i sja tokom „ Zemljinog dana“.

To Ja, ali ne više primajući, nego osjećajući se sposobnim da aktivno stvara „ i da pruži ispunjenje ponekoj želji, čijoj se nadi već lome krila“. Rudolf Štajner primenjuje ovde reč „nada“ epimetejski kao i prometejski; epimetejski u smislu „nadanje i trpljenje odvodi u dugove“, a prometejski u smislu stvaralačke sposobnosti preobražavanja. U 28. izreci misaone su zrake one koje iz „ moći duševnog Sunca“ moćno pripremaju kraj epimetejskoj nadi. U 29 izreci, to je prometejska nada usmerena na božićno duhovno rođenje, „ nada zime „.

30 Sedmica ( 27 oktobar-02 novembar ) 23 Sedmica ( 08-14 septembar )

Niču mi u svetlosti Sunca duše Prigušuje se jesenjeZreli plodovi mišljenja, Nadražajno stremljenje čula;U sigurnosti samosvesti U otkrovenja svetla mešaju se Preobražavaju se sva osećanja. Magleni mutni velovi.Mogu pun radosti da osetim Ja gledam u prostornim daljinama samBuđenje duhova jeseni: Jeseni zimski san.Zima će u meni Leto je samo sebeProbuditi leto duše. Predalo meni.

31 Sedmica ( 03-09 novembar ) 22 Sedmica ( 01-07 septembra )

Svetlost iz dubina duhovnih, Svetlost iz svetskih daljina,Stremi sunčano napolje: U nutrini snažno dalje živi:Postaje snagom volje života Ona postaje svetlost dušeI svetli u potmulost čula, I u dubini duha svetli,Da bi snage oslobodila, Da bi plod oslobodila,Kojima stvaralačke moći iz težnji duše Koji čovekovo Sopstvo iz Sopstva SvetaSazrevaju u delima čoveka. U toku vremena dovode do sazrevanja.

32 Sedmica ( 10-16 novembar) 21 Sedmica ( 25-31 avgust )

Osećam plodonosnu sopstvenu snagu Ja osećam kako strana moć plodonosnoKako me u svom jačanju predaje svetu; Jačajući sebe mene mini samom daje,Moje sopstveno bića osećam da se jačajući Klicu osećam kako zriUsmerava ka jasnosti I slutnju kako puna svetla tkaTkanja životne sudbine. U nutrini na snazi Sopstva.

S obzirom na saglasje u tekstu izreka, radi se o tome da se omogući doživljavanje struje jesenjih izreka ka budućnosti – nasuprot struji letnjih izreka ka prošlosti. Osluškivanje odnosne protivizreke zahteva povišenu aktivnost. U saglasju među izrekama živi se

zapravo samo onoliko, koliko se one vežbaju. Tom povišenom aktivnošću duša se budi u osećaju DUŠE SVETA.O inspirativnom osećaju, što je stvaralačko osećanje i istovremeno buđenje u duhu kaže Rudolf Štajner u vezi sa trećom glavnom vežbom sledeće . „ Iz misli ONA OSEĆA počeće da zrači unutrašnji život prožet neopisivim blaženstvom. To je ‚‚ osećaj ljubavi prema delatnom opstanku“. Čovek na taj način osvešćuje delovanje stvaralačke ljubavi u svetu, ljubavi koja svemu udahnjuje svoj životvorni dah. ONA je reč snaga za Dušu Sveta. Dok njeni osećaji zrače prema svetu, čovekovi osećaji uviru u njega na temelju spoljnih posticaja. Osećaj Duše Sveta je stvaralačka ljubav sveta. Ona doziva sve stvari u postojanju.“Da bi se razumelo zbog čega se osećanje Duše Sveta označava kao „ ljubav u delatnom postojanju“, još jednom bismo upozorili na bit umetničkog stvaranja. Umetnik polazi od osnovnog osećaja da božje Stvorenje nije dovršeno, i da je njegovo stvaranje od svetskog značaja. No upitamo li se kojom snagom umetnik stvara i nanovo oblikuje svoj materijal, tada je jedini odgovor: snagom ljubavi. Ljubav prema njegovom materijalu uvek je ona koja ga osposobljava da zna ne to što on hoće, nego što hoće njegov materijal.Zamišlja li se stvoreni svet kao dovršen, a čovek samo kao stvar, koja se razvija unutar toga dovršenog Stvorenja, tada zadnju odgovornost snosi Stvoritelj sveta, a ne čovek. Ako se pak stvoreni svet zamišlja nedovršenim te njegovo dovršenje zavisi od čovekovog sastvaranja, tada je i čovek uključen u krajnu odgovornost.No stvaranje sebespoznajne duše ipak je nešto drugo od umetnikova stvaranja. Svojom ljubavlju prema materijalu umetnik pomaže da se preobrazi oblik njegovog materijala, pri čemu njegov materijal kao takav ostaje sam sebi isti. No materijal meditativne duše njeno je vlastito biće; dok ona vežbajući stvaralački radi na sebi. Njena umetnina u najistaknutijem smislu reči jeste transupstancijacija. Na transupstancijaciju se u Kalendaru duše misli onda kada se svekolika osećajnost preobrazi u sigurnost samosvesti.Leti je duša bila zaokupljena sama sobom. Sada se ona želi posvetiti okolini potičući sazrevanje stvaralačkih snaga u čovekovom delovanju. Prvo čime se ona bavi vlastita je sudbina, ona „ oseća snagu usmeravanja ka jasnosti tkanja životne sudbine“ . Čovek sa svojom sudbinom može različito da postupa: on je može pasivno primiti, patiti ili se pak u nju uklopiti, predati se božijoj volji. No on može svoju sudbinu stvaralački voleti; može je posmatrati kao materijal što ga on preoblikuje u životnu umetninu. Samo u tom poslednjem slučaju on od stvaratelja postaje sastvaratelj u svetskom procesu. U tom bismo smislu hteli da razumemo sastvaranje duše u jesenjim izrekama.

33 Sedmica ( 17-23 novembra ) 20 Sedmica ( 18-24 avgusta )

Tako tek osećam ja svet, Tako tek osećam moje postojanje,Koji bi bez saživljavanja moje duše Koje bi udaljeno od postojanja svetaPo sebi bio samo hladan prazan život U sebi, samo sebe ugasiloPokazujući se bez moći, I gradeći jedino na sopstvenom tlu U dušama se ponova stvara, U sebi, moralo samo sebe da usmrti.A u sebi bi samo smrt mogao naći.

Nalazimo se na sredini trećeg dela. Opet se jednako kao i pre govori o mogućnosti smrti. U budućnosti se stvoreni svet neće moći dalje razvijati, a da čovek svesno ne bude uključen u taj razvoj. Duhovni zahtev koji je u osnovi Kalendara duše i kojega smo u vezi s protivizrekom 20. naznačili, postaje sve hitniji. Također postaje sve jasnija razlika između prvog i drugog dela Kalendara. U prvom je delu duša smela primati; pri tome je bila zaokupljena sama sobom. U drugom se delu počinje ona posvećivati okolini: „ Kad ruža ukrašava samu sebe, ukrašava ona i vrt „ Ako je Ja ranije bilo sebespoznajno, onda ono od sada postaje delatno iz spoznaje.

34 Sedmica ( 24-30 novembar ) 19 Sedmica ( 11-17 avgust )

Tajanstveno staro-sačuvano Tajanstveno novostečenoSa novonastalim samobitkom Sa sećanjem obuhvaćeno,Osetiti oživljeno u nutrini: Neka je moga stremljenja dalji smisao:To treba budeći da izlije snage sveta Ono treba ojačavajući sopstvene snageU spoljašnje delo moga života U mojoj nutrini da probudiI da me nastajući utiskuje u postojanje. I da nastajući mene meni samom da.

35 Sedmica ( 01-07 decembra ) 18 Sedmica ( 04-10 avgusta )

Mogu li ja Biće da upoznam tako, Mogu li da proširim dušu tako, Da ono sebe ponovo nađe Da ona sama sebe spojiU stvaralačkom stremljenju duše? Sa primljenim klicama Reči sveta?Osećam, da mi je data moć, Slutim, da ja snagu moram naćiDa svoje Sopstvo u Sopstvo sveta Da dušu učinim dostojnom,Kao člana skromno uživim. Svog oblikovanja u ruho duha.

36 Sedmica ( 08-14 decembra ) 17 Sedmica ( 28 jula – 03 avgusta )

U dubini moga bića zbori Govori Reč Sveta,Stremeći k otkrovenju Koju sam kroz vrata čulaTajanstva puna Reč sveta: Smeo uvesti u osnove duše:Ispuni tvoga rada ciljeve Ispuni tvoje duhovne dubineSa mojom duhovnom svetlošću, Mojim prostranstvima sveta,Žrtvujući sebe kroz mene. Da bi jednom našao mene u tebi.

Približavamo se vremenu adventa. Kao što se duša leti oseća pozornicom Svetskog mišljenja, tako ona sada kao Duša sveta oseća „ ljubav u delatnom postojanju“. Leti se ona nastajući doživela u samoj sebi, a sada bi se nastajući trebala utkati u postojanje. No osećajem saodgovornosti prema svetskom događanju nastaje pitanje: da li je ono što ona stvara zaista u smislu stvorenog sveta?; odražava li ona zaista tajni zakon prirode? Za vreme katarze leti pita ona u poniznosti, da li je dostojna da postane Madona; sada, za vreme prosvetljenja, sopstveno se Sopstvo treba skromno kao član pridružiti Svetskom Sopstvu. U 17. izreci Reč Sveta govorila je o predstojećem

duhovnom rođenju kao o budućem obećanju. U 36. izreci govori Reč Sveta o žrtvi Ja koja je povezana sa bliskim duhovnim rođenjem.

ZIMAWINTER

37 Sedmica ( 15-21 decembar ) 16 Sedmica ( 21-27 jula )

Da unese duhovnu svetlost u zimsku noć sveta Da zbrinem u nutrini dar Duha,Stremi blaženo moga srca žudnja, Nalaže mi strogo moja slutnja,Da bi se duševne klice svetleći Da Božiji darovi u sazrevanjuUkorenile u temeljima sveta, U dubini duše rodeI da bi Božija Reč u tami čula I sopstvenosti plodove donesu.Preobražavajući svo postojanje prožela zvukom.

Božićno raspoloženje 38 Sedmica ( 22-28 decembar ) 15 Sedmica ( 14-20 jula )

Ja osećam kao da je otčarano Osećam kao začaranoDuhovno dete u duševnom krilu; U prividu sveta tkanje Duha:U svetlosti srca Ono je u potmulosti čulaZačela je sveta Reč sveta Zaogrnulo sopstvenost moga bića,Nade nabeski plod, Da mi daruje snagu,Koji klikčući raste u daljine sveta Koju je nemoćno samom sebi da daIz božanskog temelja moga bića. Moje Ja u svojim granicama.

39 Sedmica (29.12-04.01 ) 14 Sedmica ( 07-13 jula ) Predan duhovnom otkrovenju Predan otkrovljenju čulaDobijam ja svetlost Bića sveta. Izgubih nagon sopstvenog bića,Snaga misli, ona raste Misaoni san, omamivši meRazjašnjavajući se da mene meni da, Naizgled mi je ukrao Ja,I budeći se oslobađa mi Ali već se bliži budeći meIz snage misli samoosećanje. U prividnosti čula mišljenje Sveta.

Značenje duhovnog rođenja bilo je poznato starim misterijama. U ciklusu predavanja “Misterije Istoka“ Rudolf Štajner kaže:“Izidino rođenje čulo se kao sveobuhvatno odzvanjanje onoga što se zove muzika sfera i kao zajedničko delovanje tonova sferičke muzike i onoga što se zove svemirska reč“. Na statui u Zeistu stajale su reči koje su nagoveštavale rođenje Sunca: “ Ja sam ona koja beše tu, koja jest tu i koja će biti tu. Moj veo nije skinuo ni jedan smrtnik. Plod kojeg rodih beše Sunce“.

Izida, nekada Ozirisova sestra i supruga, bila je ona koja stalno rađa; no postupno se čulo da je postala “ udovica “, a oni koji su je tražili, nazvali su se “ sinovi udovice“.

Uskrsloga se često prikazivalo u tzv. “ mandorli “, to jest u amreoli u obliku badema. Mandorli, međutim nije amreola, nego imaginativna slika krila duše, iz kojega je proizašlo rođenje Ja U Chartresu je još postojala živa uspomena na taj misterijum. U srednjem veku tamo se poštovala “ virgo paritura “, devica koja će roditi. Katedrala u Chartresu krije posebnu tajnu: u njoj nema grobova. Tamo je sve usaglašeno sa svetom eteričnoga.

Duhovnim rođenjem moguće je dospeti do novog doživljaja Božića. Rudolf Štajner opisuje kako Zemlja - onakva kakva je sada – predstavlja konačni produkt razvoja koji se odvijao eonima. Nekada su Sunce, planete, Zemlja i Mesec bili jedno te isto biće. Ta PRA-ZEMLJA obuhvatala je prostor što ga vide naše oči kad slede putanju kojom, govoreći ptolomejski, sadašnje Sunce kruži oko Zemlje. Njeno je biće bilo sferičko, što znači da još nije imala središta. Unutrašnji je prostor bio tako reći negativno izuzet. Time što je predlemursko doba, hiperboreja, dospelo u zaborav, zaboravljena je i PRA_ZEMLJA, onaj pravi raj, u čijem je prostoru još živeo nebeski Adam, Adam Kadmon.

Tek nakon što se celina sveta rascepila, te najzad i Mesec napustio Zemlju, raspalo se sve pa tako i makrokosmički čovek. Podela na dva pola bio je samo završni čin moćnog događanja; naposletku je nastao zemaljski čovek usmeren na svoje središte, zapravo stari Adam.

Nakon što se Hrist povezao sa Zemljom, a Zemlja je na putu da postane Sunce, otada se u čovekovoj svesti počinje javljati PRA-ZEMLJA. Rođenje duhovnog čeda na Božić jest ponovo nalaženje hiperboreje. Kao što se prilikom fizičkog rođenja duša budi u fizičkom svetu, tako se ona prilikom duhovnog rođenja budi u duhovnom svetu. Božić je praznik rođenja u tom smislu, da se svake godine u to vreme zbiva rođenje, rođenje novog Adama.Svake je godine poput brujanja zlatne muzike koja počinje na badnje veče, na Silvestrovo doživljava svoj vrhunac, i potom polagano utihne. Za “ pastire “ još uvek na badnje veče pevaju nebeske vojske. Čini se, kao da se u trima izrekama nakon Božića javljaju tri kralja: kao prvi zlatni kralj, potom nakon Nove Godine srebrni i onda bronzani; svaki s svojim darom – novim mišljenjem, osećajem i htenjem.

IZREKE 40 – 52

U prvom je delu duša s čitavom opažajnom radošću bila predana proleću. U tom opisu ona je kao sferična duša smela primiti duhovnu klicu doživevši pri tom osnovni ugođaj prve glavne vežbe JA JESAM. U drugom je delu postala pozornicom SVETSKOG MIŠLJENJA, čime je sama sebe imaginativno doživela u slici Madone, uvrštena u majčinski element stvaralačke prirode. Nakon Miholjdana zapaljen je duhovni plamičak koji je dušu zagrejao za sastvaranje u još nedovršenom Stvorenju. Osluškivanjem ogovarajuće protivizreke ona je inspirativno osetila osećaje Duše Sveta.

Vrhunac je predstavljalo božićno duhovno rođenje. Nakon što je duhovno čedo rođeno, započinje u četvrtom delu novi život. Zimske su izreke u drukčijem odnosu prema svojim protivizrekama za razliku od jesenjih izreka. Dok se jesenje izreke okreću letu, dotle zimske izreke upućuju na dolazeće proleće. Iz protivizreka prema duši u stanovitom smislu počinje strujati život iz budućnosti, čime nastaje drukčiji ugođaj. Tko osluškuje unutarnje saglasje, doživljava da zimske izreke imaju supstancu sasvim drukčiju od proletnjih. Upravo je to ono bitno kad se Kalendar duše doživljava kao put posvećenja, da se u izrekama oseća uspinjanje i da svako godišnje doba odgovara višem stepenu svesti. Nakon božićnog duhovnog rođenja čovek je preobraženik, te svake godine ide dolazećem proleću drukčije ususret. Od sada se više ne radi o preobražaju vlastitog Ja, nego o preobraženju sveta.

U ovom četvrtom delu ćemo izreke grupisati na sledeći način, i tako ih meditirati:

IZREKE od 40 -52

40 – 1341 - 1242 – 11

43 – 1044 – 0945 - 08

46 - 07

47 - 0648 - 0549 - 04

50 - 0351 – 0252 - 01

Sedmica 40 ( 05-11 januara ) Sedmica 13 ( 30 juna – 06 jula )

A kada sam u duhovnim dubinama, I dok sam u čulnim visinama,Ispuni se u temeljima moje duše Onda usplamti u dubinama moje dušeIz srca Ljubav svetova Iz vatrenih svetova DuhaSopstvenosti prazna obmana Istinita Reč bogova:Sa plamenom snagom U temeljima Duha pokušaj slutećiReči sveta. Sebe srodno Duhu, da nađeš.

IVANJDANJSKI UGOĐAJ Sedmica 41 ( 12 – 18 januara ) Sedmica 12 ( 24 – 29 juna )

Stvaralačka moć duše, Sjaj lepote svetovaStremi iz temelja srca, Primorava me da iz dubina dušeBožanske snage u čovekovom životu Oslobodim božanske snage sopstvenog životaZa pravo delanje da rasplamti, Za vasionski let;Samu sebe da oblikuje Da sebe sama napustim,U čovekovoj ljubavi i čovekovom delu. Sa poverenjem tražeći sebe

Samo u svetlosti vasione i toploti vasione.

Sedmica 42 ( 19 -25 januar ) Sedmica 11 (16-23 juna )

U ovoj je zimskoj tami U ovom času SuncaOtkrovenje sopstvene snage Na tebi je, da poruku mudrosti spoznašJaka težnja duše, Da u predanosti lepoti sveta,Da se usmeri u tmine Sebe u sebi osećajući proživiš:I da sluteći predoseća Čovekovo-Ja se može izgubitiKroz toplotu srca I sebe naći u Svetskom-Ja.Otkrovenje čula.

U Kalendaru duše, po prvi put se javlja reč “ ljubav “. Misija Zemlje je ljubav, ali ljubav kao sposobnost, kao duhovni posed. No, ta je ljubav istodobno bela magija. Reč “magija “ dobila je nelep prizvuk i to s pravom. Rudolf Štajner i Novalis govore pak o idealnoj magiji i o magičnom idealizmu, a hrišćanski svet govori u dobrom smislu o tri maga. U prošlosti je čovek bio magično delatan. U budućnosti on će to opet biti, kad Hristova snaga bude u njemu delotvorna.Novo u razvoju hrišćanstva biće to, da se ustvari radi o novoj sposobnosti, o sposobnosti preobražaja do u supstancu. To osveštavanje ideje u zbilji Rudolf Štajner je nazvao istinskom čovekovom pričešću. Nema pak pričesti bez prethodne trassupstancijacije. Ta transsupstancijacija uistinu se događa prilikom viših spoznajnih sposobnosti.

Imaginacija je još subjektivno uslovljena i nema svetski značaj. Inspiracija i intuicija naprotiv imaju ne samo svetski značaj, nego snose i svetsku odgovornost. Sa tom svetskom odgovornošću u vezi je žrtva “ obmane vlastitosti “, jer se samo tom žrtvom duša u duhovnom svetu može probuditi i živeti. Upravo po toj žrtvi postaje moguće preobraženje do u supstancu, a čovek koji deluje iz više spoznaje od stvorenja postaje sastvaraoc u svetskom procesu.

Na ovom nivou postaje razumljivo, da se obmana sopstvenosti“ može ispuniti „ plamenom snagom Reči sveta i da “ stvaralačka moć duše teži“ za tim da samu sebe oblikuje u čovekovoj ljubavi i delu. I u tom smislu treba razumeti “ objavu sopstvene snage “ koja se kao “ težnja duše “ usmerava u tamu i u slutnji predoseća toplinom srca okrovljenje čula.

Sedmica 43 ( 26 januara-01 februara ) Sedmica 10 ( 09-15 juna )

U zimskim dubinama Do letnjih visinaZagreva se pravo Biće Duha; Podiže se svetleće bića Sunca;On daje prividnosti sveta Ono sobom odnosi moje ljudsko osećanjeKroz snage srca moći postojanja; U njegova daleka prostranstva.Uprkos hladnoći sveta on jača Sluteći u nutrini budi seDuševnu vatru u čovekovoj nutrini. Osećaj, nagoveštavajući mi nemo;

Jednom ćeš saznati: Tebe je sada osećalo božansko biće.

Sedmica 44 ( 02-08 februara ) Sedmica 09 ( 02-08 juna)

Obuhvatajući nov nadražaj čula Zaboravljajući sopstvenost moje voljeIspunjava se jasnoća duše, Ispunjava mi toplota sveta Sećajući se ostvarenog duhovnog rođenja, nagoveštavajući letoZamšeno niče postanje sveta Duh i biće duše;Sa stvaralačkom voljom U svetlosti da sebe izgubimMoga mišljenja. Nalaže mi duhovno gledanje,

I snažno mi nalaže slutnja:Izgubi sebe, da bi našao sebe.

Sedmica 45 ( 09-15 februar ) Sedmica 08 ( 26 maja-01 juna )

Snaga misli se učvršćuje Moć čula rasteU sprezi sa rođenjem duha, U savezu sa stvaralaštvom bogova,Ona osvetljava mutne nadražaje čula Potiskujući mi snagu mišljenjaDo pune jasnoće, Do snolike potmulosti.Kada punoća duše Kada božansko bićeHoće da se prisajedini s postanjem sveta, Hoće da se prisajedini mojoj duši,Mora čulna objava Mora čovekovo mišljenjeSvetlost mišljenja da primi. U snolikom životu da se skromno stiša.

U četvrtoj glavnoj vežbi ON HOĆE Rudolf Štajner kaže:„ Ako čovek dovoljno ustraje u toj misli osetiće kao da je uzdignut nad opažajno-telesnim životom, da ga gleda sa visine i da može na njega delovati u skladu sa božanskim mislima sveta. Ta nas misao ispunjava blaženstvom zbog povezanosti sa duhom. rađa se svest da se iz viših oblasti opažajnog sveta može dati sve ono, što mu je potrebno. ON je reč – snaga za VOLJU sveta, Duh sveta. Volja sveta deluje iz same sebe, čovekova je volja podstaknuta i određena spoljnim svetom.“ ON“ predstavlja stvaralačku prasnagu sveta.“

Ta intuitivna volja je, dakle, obrnuta volja koja neće nešto iz same sebe, nego zna što se hoće. S tom voljom što ljubi pomaže duša dati svetskoj pojavi moći opstanka kroz snage srca. To je snaga preobražaja kada duševna jasnoća koja “ zamršeno niče

postanje sveta sa stvaralačkom voljom moga mišljenja “ ispunjava. Samo pričešćem može čulna objava mišljenja primiti svetlo.

Posmatra li se saglasje u izrekama tada postaje sve jasnije da se radi o suprotnosti između duše pre i posle duhovnog rođenja. Počinje se otkrivati tajna deifikacije: čovek je pozvan da izgradi novu hijerarhiju, hijerarhiju SLOBODE. Ako treba sastvarati nedovršeno stvorenje, tada se mora spustiti u dubine svoga sopstvenog bića i tamo naći pristup svetlosnom biću – biću što je on bio pre moralnog pada u greh – pristup hiperborejskom čoveku od kojega se pošlo u ovom razmatranju.

Sedmica 46 ( 16-22 februar ) Sedmica 07 ( 19-25 maja )

Svet preti da omami Moje Ja, ono preti da odleti,Urođenu snagu duše; Od svetskog svetla moćno privučeno.Sada uspomeno, pristupi ti, No nastupi ti moja slutnjoIz duhovnih dubina svetleći U tvome pravu snažno unutra,I ojačaj mi gledanje, Nadomesti mi snagu mišljenja,Koje samo kroz snagu volje Koja u seni čulaSamo sebe može da održi. Samu sebe hoće da izgubi.

U sred četvrtog dela još jednom se javlja kriza, jer sada ne preti da odleti JA, već svet preti da omami. U obe ove pretnje prepoznaju se protvničke moći, premda nisu imenovane. Pre duhovnog začeća Lucifer je onaj kroz kojeg JA preti da odleti, nakon duhovnog rođenja Ahriman preti da omami urođenu snagu duše. Kao što je već rečeno četiri središnje izreke svaki put čine neku vrstu prelaženja praga i svaki put nakon prelaženja praga nastupa drugačiji ugođaj kao i uspinjanje svesti. Ovaj jedinstveni kvadrat čini u Kalendaru duše određen prozor kroz koji zodijak iz godišnjeg kalendara – kojeg nismo uzimali u obzir ali na kojeg treba misliti u pozadini Kalendara duše – zrači u sedmične izreke. On je jedinstven iz tog razloga, jer iza njega stoje četiri životinje: bik, lav, orao, vodolija.

Sedmica 47 ( 23.02-01.03 ) Sedmica 06 ( 12-18. 05 )

Iz utrobe Sveta hoće da nastane, Iz sopstvenosti je nastaloOživljavajući čulnu prividnost, Moje JA i nalazi seRadost postajanja. Kao objava svetaOna nalazi snage moga mišljenja U vremenu- i prostornim snagama;Uspostavljene božanskim snagama, Svet, on mi pokazuje svudaŠto u nutrini mojoj snažno žive. Kao božansku prasliku

Istinu sopstvenog odraza.

Sedmica 48 (02-08.03 ) Sedmica 05 ( 05-11.05 )

U svetlosti, koja iz svetskih visina U svetlu, koje iz dubina duhaHoće moćno da teče duši, Tkajući plodno u prostoruNeka se pojavi, rešavajući zagonetke duše, Otkriva stvaralaštvo Bogova:Sigurnost svetskog mišljenja, U njemu posija biće dušeSakupljajući svojih zraka moć, Prošireno do bivstva svetaU ljudskim srcima ljubav budeći. I vaskrslo

Iz uske unutarnje moći sopstvenosti.

Sedmica 49 ( 09-15.03 ) Sedmica 04 ( 28.04 – 04.05 )

Osećam snagu Bića sveta: Osećam Biće moga bića:Tako govori jasnost misli, Tako govori osećaj,Pamteći rast sopstvenog duha Koji se u suncem osvetljenom svetuU mračnim noćima sveta, Sjedinjuje sa strujanjima svetla;I priklanja bliskom danu sveta On hoće mišljenjuZrake nade iz nutrine. Uz jasnoću da pokloni toplotu

I da čoveka i svet U jedinstvo čvrsto spoji.

Sedmica 50 ( 16-22.03 ) Sedmica 03 ( 21-27.04 )

Čovekovom Ja govori, Svemiru govori,Otkrivajući se moćno Zaboravljajući samo sebeI osobađajući snage njegovog bića, A pomišljajući na svoje poreklo,Svetskog bivanja radost nastajanja: Čovekovo Ja koje raste:Unoseći u tebe moj život U tebi, osobađajući sebeIz njegove začaranosti, Iz okova moje sopstvenosti,Postižem svoj istinski cilj. Iznalazim moje pravo biće.

Očekivanje proleća Sedmica 51 ( 23-29.03 ) Sedmica 02 ( 14-20.04 )

U unutrašnjosti čovekovog bića U spoljašnjem svetu čulaSliva se bogatstvo čula, Gubi moć mišljenja svoje postojanje;Duh sveta nalazi sebe Duhovni svetovi nalazeU ogledalnoj slici čovekovog oka, Ponovo ljudski izdanak,Koji svoju snagu iz njega Koji mora da nađeMora sebi iznova da stvori. Svoju klicu u njima,

Ali svoj duševni plod u sebi.

PROLEĆE

Uskršnje raspoloženje

Sedmica 52 ( 30.03 ) Sedmica 01 ( 07-13.04 )

Kada se iz dubina duše Kada iz svetskih daljinaDuh obraća biću Sveta Sunce govori čovekovom čuluI lepota izvire iz dalekih prostora, I kada se radost iz duševnih dubinaTada silazi iz nebeskih daljina Sjedini sa svetlošću u gledanju,Snaga života u čovečja tela Tada iz ovoja sopstvenosti izlazeI sjedinjuje, delujući moćno, Misli u prostorne daljineBiće Duha sa čovekovim postojanjem. I vezuju prigušeno

Čovekovo biće za duhovno postojanje.

Nakon četvrtog prelaženja praga stoji duša potpuno pripremljena nasuprot dolazećem proleću.Za dušu koja vežba, proleće je svake godine određen duhovni izazov: ona treba uživeti proleće, ali nakon užitka koračati napred prema unutrašnjem radu. Sve više se pojavljuje svetlosni čovek koji magično deluje, sastvaratelj u svetskom procesu. Postupno nastaje ugođaj koji se najbolje može okarakterisati kao UGOĐAJ GRALA, kao u Wagnerovom „Parsifalu“: „Tu se čitavo Stvorenje raduje Spasiteljovom uzvišenom tragu“.

Čovek kao spasitelj prirode: nakon što je najpre sebe odčarao treba da odčara radost postajanja“.

Moćno deluje polarno suprostavljanje obe svetlosne izreke: PRE duhovnog začeća pojavljuje se duša rasprostrta u svetlu prema pojavi sveta, NAKON duhovnog rođenja za dušu se javlja pouzdanost svetskog mišljenja. Dva doživljaja duše u svetlu, prvi put primajući, drugi put sastvarajući.

Tko u to godišnje doba vežba reč po reč ove izreke s protuizrekama doživljava silnu napetost koja prevladava u poslednjem delu Kalendara duše. I kad se zimske izreke kreću u pravcu letnjih, u nutrini se sve više približavaju i konačno se uzajamno prožimaju, tada se ovo prelaženje jednih u druge svake godine oseća kao dubok misterijum. Tok godine nije večno ponavljanje istoga. Sa svakim Usksom započinje nova spirala na višem nivou i otpočinje novi ritam kojim se duša iznova zaogrće. Tko godinama živi s Kalendarom oseća sve jaču snagu koja proizilazi iz sedmičnih izreka.