Bree Despain - Mračne Duše

1 avada kedavra & Mia3570


BRI DESPEJN

MRAČNE DUŠE

BREE DESPAIN THE DARK DIVINE(THE DARK DIVINE #1)

www.crowarez.org www.bosnaunited.net

http://www.crowarez.org/

http://www.bosnaunited.net/


ŽRTVA Krv mi ispunjava usta. Vatra mi isušuje vene.

Ugušila sam urlik. Srebrni nož klizi - izbor je moj. Ja sam smrt ili život.

Ja sam spasenje ili uništenje. Anđeo ili demon.

Ja sam milost. Zarila sam nož.

Ovo je moja žrtva - Ja jesam čudovište.


POGLAVLJE PRVO BLUDNI SIN

Nakon ručka - Grejs! Moraš da vidiš novog tipa - Ejpril je doskakutala do mene kroz hodnik pun

učenika nižih razreda. Ponekad me je podsećala na koker španijela kojeg sam nekad imala, drhtala je od uzbuđenja skoro zbog svega i svačega.

- Najzgodniji tip ikad? — Umalo sam ispustila ranac. Glupi ormarić. - Nikako. Ovaj momak je totalno opasan. Izbačen je iz dve škole, a Bret Džonson kaže

da je na uslovnoj — Ejpril se nasmešila. - Pored toga, svi znaju da je Džud najzgodniji momak - ćušnula me je u rebro.

Ranac mi je ipak ispao, a moja kutija s pastelima rasula mi se pred nogama. — Ne bih znala — progunđala sam i čučnula da pokupim slomljene pastele. - Džud mi je brat, ako nisi zaboravila?

Ejpril zakoluta očima. — On je stvarno tokom ručka pitao za mene, zar ne? - Da - skupljala sam iz gomile čitave komadiće krede -pitao je: „Kako je Ejpril?", a ja

sam odgovorila: „Dobro je", i onda mi je dao pola svog sendviča sa ćuretinom - kunem se, da je bila iole nepoštena, plašila bih se da se Ejpril druži sa mnom samo da bi se približila mom bratu. Kao što je polovina drugih devojaka u školi radila.

- Požuri - rekla je, bacivši pogled preko ramena. - Mogla bi da mi pomogneš - mahnula sam joj slomljenim pastelom. - Kupila sam ih

malopre kada sam se vraćala iz kafića. Ejpril je čučnula i podigla plavu kredu. - Šta uopšte radiš s njima? Mislila sam da

koristiš ugljen. - Nikako mi ne polazi za rukom - istrgla sam parče krede iz njenih prstiju i stavila ga

natrag u kutiju. - Počeću iz početka. - Ali sutra je poslednji dan za predaju. - Ne mogu da predam rad ako nije dobar. - Mislim da ne izgleda tako loše - rekla je Ejpril. - Pored toga, izgleda da se novom

momku sviđa. -Šta? Ejpril skoči i zgrabi me za ruku. - Hajde. Moraš da vidiš nešto - potrčala je ka učionici

za likovno vukući me sa sobom. Držala sam čvrsto svoje pastele. - Ti nisi normalna. Ejpril se nasmejala i ubrzala korak. - Evo je, stiže — rekla je Lin Bišop kada smo skrenule iza ugla ka učionici za likovno.

Kada smo se približile, grupa učenika koja je bila okupljena ispred vrata učionice sklonila se na drugu stranu. Dženi Vilson je pogledala u mene i šapnula nešto Lin.

- Šta je to toliko važno? - upitala sam. Ejpril pokaza. - On. Zaustavila sam se i pogledala ga. Ovaj momak je, u Volfsbejn1 majici punoj rupa i

tamnim farmericama poderanim na kolenima, i više nego prelazio granice pravila oblačenja „Holi Trinitija". Razbarušena, u crno ofarbana kosa skrivala mu je lice, a u belim rukama je držao veliki list papira. Bio je to moj crtež, nacrtan ugljenom, a on je sedeo na mom mestu.

1 Wolfsbane - englesku hevi metal / hard-rok grupa. (Prim. prev.)


Otišla sam od grupe posmatrača i krenula ka svojoj klupi. - Izvini, sediš na mom mestu.

- Onda mora da si ti Grejs - rekao je ne podigavši pogled. Bilo je nečeg u njegovom hrapavom glasu od čega sam se naježila.

Ustuknula sam. - Otkud znaš kako se zovem? Pokazao je na pločicu sa imenom zalepljenu na koricu za pribor, koju sam tu ostavila

za vreme ručka. - Grejs Divajn2- nasmešio se ironično. - Tvoji roditelji sigurno imaju neku vrstu kompleksa Boga. Kladim se da ti je otac sveštenik.

- Vikar. Ali to se tebe ne tiče. Držao je moj crtež ispred sebe. - Grejs Divajn. Sigurno mnogo očekuju od tebe. - Da. Sada se pomeri. - Ovaj crtež nikako nije dobar - rekao je. - Ove grane si skroz pogrešno nacrtala, a ovaj

čvor treba da bude okrenut nagore, a ne nadole - uzeo je svojim tankim prstima jedan od mojih ugljenih štapića i počeo da crta po papiru.

Njegova drskost me je izbacila iz takta, ali ono što mi je bilo neverovatno jeste lakoća s kojom je preplitao tanke i debele linije pretvarajući ih u upečatljive ugljen-crne grane. To isto drvo oko kojeg sam se mučila cele nedelje sada je oživelo na papiru. Malim prstom je razmazivao ugljen po stablu... to se nikako nije smelo na času profesora Barloua, ali tim grubim senčenjem je istakao koru drveta baš kako treba. Posmatrala sam ga kako senči oko grana, ali onda je počeo da prepravlja najniži čvor. Otkud mu ideja kako taj čvor treba da izgleda?

- Prekini - rekla sam. - To je moj crtež. Vrati mi ga -zgrabila sam papir, ali ga je on povukao nazad.

- Daj mi ga! - Poljubi me - rekao je. Čula sam kako je Ejpril ciknula. - Molim? - upitala sam. Nagnuo se nad crtež. Razbarušena kosa inu je i dalje zaklanjala lice, ali mu je crni

kameni privezak ispao iz majice. - Poljubi me i vratiću ti crtež. Zgrabila sam mu ruku u kojoj je držao ugljen. - Šta si, dođavola, umislio? - Znači, ne prepoznaješ me? - podigao je pogled i sklonio kosu s lica. Obrazi su mu bili

bledi i upali, ali ono od čega sam izgubila dah bile su njegove oči. One iste crne oči koje sam nekada zvala „crnim ponorima".

- Danijel? - pustila sam mu ruku, a ugljeni štapić se otkotrljao na sto. Milion pitanja mi se vrzmalo po glavi. - Zna li Džud da si ovde?

Danijel je oko prstiju obmotao crni privesak koji mu je visio na vratu. Krenuo je da kaže nešto, ali se zaustavio.

Gospodin Barlou je prekrstio ruke preko grudi, koje su podsećale na bure, i došao do nas. - Rekao sam ti da se javiš savetniku pre nego što se priključiš ovom odeljenju - rekao je Danijelu. - Ako ne možeš mene da poštuješ, mladiću, onda ti možda ovde nije ni mesto.

- Upravo sam krenuo - Danijel je odgurnuo stolicu i brzo prošao pored mene, dok mu je ofarbana kosa prikrivala oči. -Vidimo se kasnije, Grejsi.

2 Prevedeno sa engleskog znači Božanska milost (Grace Divine) (Prim. prev.)


Pogledala sam crtež koji je ostavio za sobom. Crne linije isprepletane u obris jednog poznatog drveta. Krenula sam za njim brzo, sudarivši se pritom s gospodinom Barlouom i grupom učenika koja je stajala pored vrata.

- Danijele! - povikala sam. Ali hodnik je bio prazan. Danijel je znao kako da nestane. To mu je uvek polazilo za rukom.

Večera Slušala sam zveckanje viljušaka i noževa o tanjire i strepela od pitanja koje je bilo

neizbežno kada bi cela porodica Divajn bila na okupu: „Pa, šta ste danas radili?” Tata je počeo prvi. Bio je vidno uzbuđen zbog skupljanja dobrotvornih priloga, koje je

organizovano u parohiji. Sigurna sam da je to dobra promena za njega. U poslednje vreme je bio toliko dugo zatvoren u svojoj kancelariji da smo se Džud i ja šalili da sigurno pokušava da stvori svoju sopstvenu religiju. Mama nam je ispričala o svom novom internisti na klinici i da je beba Džejms danas u obdaništu naučila reči: jabuka, grašak i kornjača. Čeriti nam je saopštila da je dobila pet za svoj istraživački rad.

- Ja sam ubedio većinu svojih drugara da pokloni svoje kapute u dobrotvorne svrhe - izjavio je Džud kada je bebi Džejmsu iseckao ćufte.

Nisam bila iznenađena. Neki ljudi u „Rouz Krestu” su tvrdili kako je Džudova dobrota samo gluma, ali on je zaista bio dobar čovek. Mislim, ko bi se još odrekao slobode koju je pružala završna godina da bi tri dana nedeljno provodio u vikarijatu učeći, i to sam?! Ili onda kad je odbio da igra za univerzitetski hokejaški tim zajedno sa svim svojim drugarima jer nije želeo da bude previše nasilan. Ponekad je bilo teško biti njegova mlađa sestra, ali je bilo gotovo nemoguće ne voleti Džuda.

Bilo mi je mrsko i da pomislim kako će reagovati kada mu saopštim najnoviju vest. - To je sjajno - rekao je tata Džudu. - Da - nasmešio se. - Juče sam svima rekao da ja poklanjam kaput i pozvao ih sve da

pomognu. - Koji ćeš kaput pokloniti? - upitala je mama. - Crveni. - Tvoj nortfejs?3 Ali on je praktično nov. - Zato što sam ga jedva i nosio u poslednje tri godine. Izgleda mi sebično da stoji u

mom ormanu kada ga neko drugi može koristiti. - Džud je u pravu - rekao je tata. - Treba nam kvalitetna odeća. Nije još ni Dan

zahvalnosti a već predviđaju još jednu neverovatno hladnu zimu. - To! - uzviknula je Čeriti. Mama je progunđala. Nikada nije razumela zašto su se

stanovnici Minesote radovali užasnim hladnoćama. Prevrtala sam viljuškom krompir-pire po tanjiru kada se tata okrenuo k meni i

postavio mi pitanje kome se nikako nisam radovala. - Večeras si naročito tiha, Grejs. Kako si provela dan?

Spustila sam viljušku. Parče ćufte koje sam imala ustima bilo je kao stiropor kada sam ga progutala.

- Danas sam videla Danijela. Mama je sevnula pogledom k meni dok je pokušavala da zaustavi Džejmsa da ne baca

hranu po stolu. Pogled koji je govorio: To ime se ne spominje u našoj kući.

3 Kompanija specijalizovana za proizvodnju zimske sportske obuće i odeće. (Prim. prev.)


Za kuhinjskim stolom smo diskutovali gotovo o svemu: o smrti, maloletničkoj trudnoći, politici, pa čak i o verskoj nepravdi u Sudanu, ali postojala je jedna tema o kojoj nikada više nismo govorili: Danijel.

Tata je obrisao usta salvetom. - Grejs, Džude, treba mi vaša pomoć sutra posle podne u vikarijatu. Mnogo je ljudi dalo dobrotvorna priloge. Ne mogu čak ni da uđem u kancelariju, prepuna je paketa konzerviranog kukuruza — tiho se zakikotao.

Nakašljala sam se. - Razgovarala sam s njim. Tata je iznenada prestao da se smeje, kao da se zadavio. - Oho! — uzviknula je Čeriti, zaustavivši viljušku na pola puta do usta. - Svaka čast na

otkrićima, Grejs. Džud je odgurnuo svoju stolicu. — Mogu li da se udaljim? - upitao je i stavio svoju

salvetu na sto. Izašao je iz kuhinje i ne sačekavši odgovor. Pogledala sam mamu. Njene oči kao da su govorile: Pogledaj šta si uradila. - Grašak! - uzviknuo je Džejms i bacio punu šaku zrna meni u lice. - Žao mi je — prošaputala sam i ustala od stola.

Kasnije Pronašla sam Džuda kako sedi na prednjem tremu, umotan u plavo ćebe s kauča. Od

daha su mu se stvarali beli oblačići ispred lica. - Ledeno je, Džud. Uđi unutra. - Dobro sam. Znala sam da nije. Malo je toga što je uopšte moglo da iznervira Džuda. Nije mu se

sviđalo kako su neke devojke iz škole umele da budu okrutne, a onda sve to okretale na šalu. Mrzeo je kada su ljudi koristili Božje ime uzalud i nikako nije mogao da podnese nikoga ko bi tvrdio da Vajld nikada neće osvojiti Stenli kup. Ali Džud nikada nije vikao ili galamio kada bi se naljutio. Tada je postajao veoma tih i zatvoren.

Protrljala sam ruke pokušavajući da ih ugrejem i sela na stepenice pored njega. - Žao mi je što sam razgovarala s Danijelom. Nisam želela da te uznemirim.

Džud je trljao ožiljke koji su mu bili paralelno urezani duž spoljne strane leve ruke. To je često činio. Pitala sam se da li je uopšte bio svestan toga. — Nisi me uznemirila - konačno je rekao. - Zabrinut sam.

- Zbog Danijela? - Zbog tebe — Džud me je pogledao u oči. Imali smo isti rimski nos i tamnobraon

kosu, ali sličnost naših tamnoplavih očiju je oduvek bila pomalo jeziva, naročito sada kada sam videla koliko bola odaje njegov pogled. - Znam šta osećaš prema njemu...

- Šta sam osećala. To je bilo pre više od tri godine. Tada sam bila još dete. - I još si dete. Htela sam da kažem nešto podrugljivo, kao: Pa i ti si, jer jedva da je bio godinu dana

stariji od mene. Ali znala sam da nije mislio ništa loše kada mije to rekao. Samo sam želela da Džud

shvati da imam skoro sedamnaest godina; gotovo godinu dana izlazim i vozim kola. Hladan vazduh je prodirao kroz moj tanak pamučni džemper. Upravo sam htela da

uđem u kuću kada me je Džud uzeo za ruku. - Grejsi, hoćeš li mi obećati nešto? -Šta? - Ako ponovo vidiš Danijela, obećaj mi da nećeš razgovarati s njim?


-Ali... - Poslušaj me - rekao je. - Danijel je opasan. On više nije ista osoba. Moraš mi obećati da

ćeš ga se kloniti. Uvijala sam oko prstiju končić od ćebeta. - Ozbiljan sam, Grejs. Moraš mi obećati. - Dobro, u redu. Obećavam. Džud je stegnuo moju šaku i skrenuo pogled u daljinu. Činilo se kao da posmatra

nešto hiljade kilometara udaljeno, ali sam znala da je njegov pogled ostao na trošnom orahovom drvetu između našeg i komšijskog dvorišta, onom istom koje sam pokušavala da nacrtam na času likovnog. Pitala sam se da li je razmišljao o onoj noći od pre tri godine, kada je poslednji put video Danijela, poslednji put kada ga je iko od nas video.

- Šta se desilo? - prošaputala sam. Prošlo je dosta vremena dok nisam skupila hrabrost da ga to pitam. Moja porodica se ponašala kao da se ništa nije dogodilo. Ali ništa nije bilo dovoljno da objasni zašto su Čeriti i mene poslali kod bake i deke na tri nedelje. Porodice ne prestaju da pričaju o nečemu što je ništa. Ništa ne objašnjava tanak, bledi ožiljak, sličan onima na ruci, koji je moj brat imao iznad levog oka.

- Ne treba da govoriš loše o mrtvima - promrljao je Džud. Odmahnula sam glavom. — Danijel nije mrtav. — Za mene jeste — Džudovo lice je bilo bezizražajno. Nikada ranije ga nisam čula da

tako govori. Udahnula sam leden vazduh i zurila u njega. Želela sam da znam o čemu razmišlja

dok me tako ravnodušno gleda. — Znaš da možeš sve da mi kažeš? - Ne, Grejsi. Stvarno ne mogu. Zabolele su me njegove reči. Izvukla sam ruku iz njegove. Nisam znala kako drugačije

da reagujem. Džud je ustao: - Ostavi se toga - rekao je nežno i ogrnuo me ćebetom. Popeo se uza

stepenice i ja sam čula kako se ulazna vrata zatvaraju. Plavičasto svetlo televizora je treperilo kroz prednji prozor.

Ogroman crni pas je prešao preko puste ulice. Zaustavio se pored oraha i pogledao k meni. Isplazio je jezik, koji se njihao u ritmu njegovog dahtanja. Oči, koje su se caklile, upro je pravo u mene. Drhteći, zgrčila sam se i pogledala ka drvetu.

Sneg je padao pre Noći veštica, ali se otopio nekoliko dana kasnije i verovatno neće ponovo padati sve do Božića. Sada je sve u dvorištu bilo skorelo, braon i žuto, osim orahovog drveta, koje je škripalo pod naletima vetra. Bilo je belo poput pepela i stajalo je pod svetlošću punog meseca poput lelujavog duha.

Danijel je bio u pravu za moj crtež. Grane su bile skroz pogrešno predstavljene i najniži čvor je trebalo da bude okrenut nagore. Gospodin Barlou je tražio da prikažemo nešto što nas podseća na naše detinjstvo. Sve čega sam mogla da se prisetim dok sam zurila u papir bilo je ovo staro drvo. Ali u poslednje tri godine, svaki put kada bih prolazila pored njega pokušavala sam da skrenem pogled. Bilo je bolno misliti o tome — misliti o Danijelu. Sada, dok sam sedela na tremu i posmatrala to staro drvo kako se njiše na mesečini, činilo mi se kao da je ono budilo moja sećanja sve dok me nisu preplavila.

Ćebe mi je spalo s ramena kada sam ustala. Bacila sam pogled iza sebe na prozor dnevne sobe, a onda na drvo. Pas je bio otišao. Možda će zvučati čudno, ali bilo mi je drago što pas nije bio tu kada sam sišla do drugog kraja trema i čučnula u žbunje žutikovine. Gadno sam se ogrebala po ruci dok sam pokušavala da napipam nešto ispod trema, nešto


za šta nisam ni bila sigurna da je i dalje tamo, ali nisam odustajala. Prstima sam prešla preko nečeg hladnog. Zavukla sam ruku još dublje i izvukla je napolje. Metalna kutija za ručak činila se kao komad leda u mojim golim rukama. Sva je bila prekrivena rđom, ali sam i dalje mogla da razaznam izbledeli logo Mikija Mausa, dok sam brisala godinama staru prljavštinu s poklopca. Pripadala je vremenu koje se činilo tako dalekim. Nekada je to bila kutija s blagom, u kojoj smo Džud, Danijel i ja čuvali naše dragocenosti, kao što su: kartice za pogs4, bejzbol kartice i onaj čudni dugački zub koji smo našli u šumi iza kuće. Ali sada je to bio mali metalni kovčeg — kutija koja je čuvala sećanja koja bih volela da zaboravim.

Otvorila sam poklopac i izvukla poderanu kožnu knjižicu sa skicama. Letimice sam razgledala plesnive stranice sve dok nisam pronašla poslednju skicu. Bilo je to lice koje sam iznova i iznova crtala jer mi nikada nije polazilo za rukom da ga nacrtam kako treba. Tada je imao plavu kosu, skoro belu, nije bila raščupana, crna i neoprana. Imao je rupicu na bradi i ironičan, skoro podmukao osmeh. Ali upravo su mi njegove oči zadavale najviše muka. Nikada nisam uspela da jednostavnim potezima olovke uhvatim njihovu dubinu. Oči su mu bile tako mračne, tako duboke. Kao gusto blato u koje smo uranjali prste na jezeru - to su bile oči crne kao zemlja.

Sećanja - Želiš je? Dođi pa je uzmi - Danijel je sakrio bočicu terpentina iza leđa i iznenada

koraknuo u stranu kao da će pobeći. Prekrstila sam ruke i naslonila se na drvo. Već nekoliko puta sam ga jurila kroz kuću,

preko prednjeg dvorišta i oko orahovog drveta, sve zato što se ušunjao u kuhinju dok sam ja radila i bez reći ukrao moju bočicu razređivača. - Vrati mi je, odmah!

- Poljubi me - rekao je Danijel. - Molim? - Poljubi me i vratiću ti je - prstima je dodirnuo čvor, koji je imao oblik meseca, najniže

grane na drvetu i vragolasto mi se osmehnuo. - Znaš da želiš. Obrazi su mi goreli. Želela sam da ga poljubim svom čežnjom koja je mogla da postoji

u srcu jedne jedanaestipogodišnjakinje i znala sam da i on to zna. Danijel i Džud su bili vršnjaci i od druge godine najbolji drugovi, a ja - samo godinu dana mlađa od njih - išla sam za njima otkad sam prohodala. Džudu nikada nije smetalo da budem u njihovom društvu. Danijel je to mrzeo - ali opet, samo je devojčica mogla da igra kraljicu Amidalu, dok je Danijel bio Anakin, a Džud Obi-Van Kenobi. I uprkos svem tom Danijelovom zadirkivanju, on je bio moja prva prava ljubav.

- Reći ću - rekla sam neubedljivo. - Ne, nećeš - Danijel se nagnuo i dalje se smešeći. — Sad me poljubi. - Danijele! - povikala je Danijelova majka s prozora njihove kuće. — Bolje bi ti bilo da

dođeš i opereš ovu boju. Danijel se naglo uspravio, razrogačivši oči sav u panici. Pogledao je bočicu u svojoj

ruci. - Grejsi, molim te? Treba mi. - Mogao si prvo da pitaš. - Dolazi ovamo, dečače! — povikao je njegov otac s prozora.

4 Pogs je igra sa karticama, bila je izuzetno popularna u Americi početkom devedesetih godina XX veka.

(Prim. prev.)


Danijelu su se tresle ruke. - Molim te. Klimnula sam glavom i on je otrčao kući. Sakrila sam se iza drveta i slušala kako

Danijelov otac viče na njega. Ne sećam se šta je govorio. Nisu me kidale njegove reči, već njegov glas, koji je postajao sve dublji i pretvarao se u zlobno režanje.

Utonula sam u travu, s kolenima priljubljenim uz grudi, i poželela da mu nekako pomognem.

Prošlo je pet i po godina od trenutka kada sam ga videla na času profesora Barloua.

Dve godine i sedam meseci pre nego što je nestao. Ali samo godinu dana pre nego što je došao da živi sa nama. Godinu dana pre nego što je postao naš brat.


POGLAVLJE DRUGO OBEĆANJA,OBEĆANJA

Sledeći dan, četvrti čas Moja mama je imala to čudno pravilo kada su u pitanju tajne. Kada sam imala četiri

godine, posadila me je na stolicu i objasnila mi da nikada ne treba da čuvam tajne. Nekoliko minuta kasnije odjurila sam do Džuda i rekla mu da su mu roditelji kupili zamak od lego kockica za rođendan. Džud je počeo da plače, a mama me je ponovo ponovo posadila na stolicu i rekla da je iznenađenje nešto što će na kraju svi saznati, a da je tajna nešto što niko drugi nikada ne bi trebalo da otkrije. Pogledala me je u oči i rekla mi vrlo ozbiljnim glasom da su tajne loše i da niko nema prava da traži od mene da ih čuvam.

Volela bih da je to isto rekla i za obećanja. Problem je u tome što, kada jednom daš obećanje, neminovno je da ćeš ga prekršiti. To

je nešto nalik nepisanom kosmičkom zakonu. Ako tata kaže: „Obećaj mi da ćeš se vratiti kući na vreme”, kola će se svakako pokvariti, ili će tvoj sat nekim čudom prestati da radi, dok tvoji roditelji odbijaju da ti kupe mobilni telefon, te tako ne možeš jednostavno da ih pozoveš i kažeš im da kasniš.

Ozbiljno, niko ne treba da ima pravo da traži od tebe da ispuniš obećanje - naročito ako ne uzimaju u obzir sve okolnosti.

Bilo je potpuno nepravedno s Džudove strane što me je naterao da obećam da više neću imati ništa s Danijelom. Nije uzeo u obzir da se Danijel sada vratio u našu školu. Nismo poneli ista sećanja. Ja nisam nameravala da ponovo razgovaram s Danijelom, ali problem je bio jedino u tome što sam se, budući da sam Džudu dala obećenje, plašila šta bih mogla da uradim.

Taj strah me je gušio dok sam stajala ispred vrata učionice za likovno. Pokušala sam da okrenem kvaku na vratima, ali mi je znojava šaka skliznula s nje. Konačno sam otvorila vrata i pogledala ka klupama u prvom redu.

- Hej, Grejs - oglasio se neko. Bila je to Ejpril. Sedela je odmah do moje prazne stolice. Dok je raspakivala svoje

pastele, naduvala je balon od žvakaće gume i raspukla ga. - Jesi li uhvatila onaj dokumentarac o Edvardu Huperu koji smo sinoć htele da odgledamo? Moj DVD je totalno pregoreo.

- Nisam. Promakao mi je — osmotrila sam učionicu tražeći Danijela. Lin Bišop je sedela u zadnjoj klupi i tračarila s Melisom Haris. Gospodin Barlou je za svojim stolom radio na najnovijoj skulpturi, koja je propagirala recikliranje, a nekoliko studenata je polako ušlo u učionicu pre zvona.

- O, užas! Misliš da će nam dati test? - upitala je Ejpril. - Ovo je čas likovnog. Slikamo dok slušamo rok muziku - osmotrila sam učionicu još

jednom. - Sumnjam da će biti testova. - Čoveče, baš si loše volje danas. - Izvini — izvadila sam koncu s priborom iz ormarića i sela pored Ejpril. - Verovatno

mnogo brinem. Moj crtež drveta je stajao na vrhu kofice. Govorila sam sebi da ga mrzim. Govorila sam

sebi da treba da ga pocepam i bacim. Umesto toga, uzela sam ga i počela da pratim savršene linije prstom tik iznad papira kako ne bih razmazala ugljen.


- Ne razumem zašto ti je uopšte stalo do njega - ponovila je Ejpril šesti put od juče. - Mislim, zar nisi rekla da je taj momak Danijel zgodan.

Zurila sam u crtež. - Bio je. Zvonilo je poslednje zvono. Nekoliko sekundi kasnije vrata su se uz škripu otvorila.

Podigla sam pogled očekujući da vidim Danijela. Isto kao što sam nekad, nakon što je nestao, očekivala da ću naleteti na njega u tržnom centru ili da ću ga videti u centru kako skreće za ugao.

Ali na vrata je ušao Pit Bredšo. On je bio dežurni učenik za vreme četvrtog časa. Mahnuo je Ejpril i meni dok je predavao poruku gospodinu Barlouu.

- Kako je sladak - prošaputala je Ejpril i mahnula mu. -Ne mogu da verujem da ti je partner na herniji.

Upravo sam htela i ja da mu mahnem, ali mi se iznenada okrenulo u želucu. Pit je ostavio poruku na Barlouovom stolu i prišao nam.

- Nedostajala si nam sinoć - rekao mi je. - Sinoć? - U biblioteci. Skupili smo se tamo da učimo za test iz hemije - Pit je lupio zglobovima

prstiju o sto. - Trebalo je da ovog puta doneseš krofne. - Ja? — Još gore mi se prevrnulo u želucu. Sinoć sam sedela na tremu, misleći na

Danijela, sve dok se skoro nisam pretvorila u ledenicu, i potpuno sam zaboravila na našu grupu za učenje, i test. - Izvini. Nešto je iskrslo - pokazala sam ka crtežu.

- Samo mi je drago da si dobro. - Pit se nasmešio i izvukao iz svog zadnjeg džepa papire smotane u rolnu. - Ako želiš, možeš da pozajmiš moje beleške za vreme ručka.

- Hvala - pocrvenela sam. - Trebaće mi. - Više slikanja, manje priče - uzviknuo je gospodin Barlou. - Kasnije - Pit je namignuo i izašao iz učionice. - Sigurno će te pozvati na božičnu žurku - prošaputala je Ejpril. - Nema šanse - pogledala sam u svoj crtež i nisam mogla da se setim šta sam sledeće

htela da uradim. - Pitu se ne sviđam na taj način. - Šta, jesi li slepa?! - rekla je Ejpril malo preglasno. Gospodin Barlou je pogledao pravo

u nju. - Pasteli su mnogo bolji od ugljena - rekla je Ejpril pokušavajući da nas izvuče iz

neprilika. Bacila je pogled ka profesorovom stolu, a onda prošaputala: - Pit je skroz zagrejan za tebe. Lin je čula od Misti, koja je pak saznala od Breta Džonsona, da Pit misli da si zgodna i da će te pozovati da izađete.

- Stvarno? - Stvarno - rekla joj je izvivši obrve. — Prava si srećnica. - Da. Srećnica - spustila sam pogled na Pitove beleške, a onda na crtež. Znala sam da je

trebalo da budem srećna. Pit je bio ono što Ejpril naziva „trostruka opasnost": sladak učenik završne godine, hokejaš i neverovatno inteligentan. Da ne spominjem, i jedan od Džudovih najboljih prijatelja. Ali čudno je da budem srećna zato što se nekom sviđam. Sreća ne treba da ima ikakve veze s tim.

Dvadeset minuta kasnije, još uvek nije bilo ni traga od Danijela. Tada je gospodin Barlou ustao od svog stola i stao pred učenike. Pogladio je svoje guste brkove, koji su se izvijali na krajevima, preko obraza. - Danas ćemo probati nešto novo - rekao je. - Nešto što će podstaći vaš um i vašu kreativnost. Šta kažete na jedan kratak test o Edvardu Huperu?

Zdušni uzdah nezadovoljstva potekao je od celog razreda.


- Oh, užas - prošaputa Ejpril. - Oh, užas - šapnuh i ja.

Pauza za ručak Gospodin Barlou se više puta nervozno nakašljao, dok nam je vraćao testove. Ponovo

se usredsredio na svoju skulpturu i sav važan uvio žicu oko prazne konzerve pepsija. Kada se oglasilo zvono za pauzu za ručak, napustio je učionicu zajedno sa ostalim učenicima.

Ejpril i ja smo ostale. Napredni program likovnog obrazovanja sastojao se od dva časa s pauzom za ručak između. Ali Ejpril i ja smo bile mlađe učenice, pa smo obično nastavljale da radimo i tokom ručka, kako bismo pokazale gospodinu Barlouu da smo dovoljno ozbiljne da pohađamo njegove napredne časove... osim kada bi nas Džud pozvao da ručamo s njim i njegovim drugovima u kafiću „Rouz Krest” (fenomenalno mesto van školskog dvorišta, gde su popularni učenici završne godine išli na ručak).

Ejpril je sedela pored mene i popravljala senku rolera na svom pastelnom crtežu dok sam ja pokušavala da učim iz Pitovih beleški. Ali što sam više pokušavala da se usredsredim, to su se reči na stranicama sve više rasipale u haosu. Činilo mi se da je loš predosećaj koji sam imala ključao u meni sve dok nije prerastao u bes, od koga sam počela sa se tresem i koji me je sprečavao da razmišljam. Kako se Danijel usudio da se posle toliko vremena pojavi i onda ponovo nestane. Bez objašnjenja. Bez izvinjenja. Bez ijedne reči.

Znala sam da postoji milion razloga zašto se danas nije pojavio, ali bilo mi je dosta svega i bila sam umorna tražeći opravdanja za njega. Kao onda kada mi je ukrao hranu iz ranca, ili svaki put kada bi njegovo zadirkivanje postalo preterano, ili kada je zaboravio da mi vrati pribor za likovno. Sve sam pripisivala njegovom teškom životu i prelazila preko toga. Ali ne mogu da mu oprostim to što se ponovo uvukao u moj život, taman toliko da razočaram roditelje, uznemirim brata, ispalim Pita, loše uradim test iz likovnog i možda padnem na testu iz hemije. Osećala sam se tako glupo što trošim vreme misleći na njega, a sada nije našao za shodno ni da se pojavi. Sada stvarno želim da ga vidim samo još jednom. Samo toliko da ga za sve okrivim... ili da ga ošamarim... ili nešto gore.

Danijelov crtež drveta je stajao na stolu rugajući mi se. Mrzela sam ga što je izgledao tako savršeno, s tim finim crtama lica, koje ja nikada nisam mojda da nacrtam. Uzela sam crtež, otišla do korpe za smeće i bez oklevanja ga bacila.

- Drago mi je da smo završili - rekla sam korpi za smeće. - Dobro, sada znam da nisi normalna - rekla je Ejpril. -Rok za predaju crteža je za oko

sat vremena. - Ionako nije bio moj, ne više.


POGLAVLJE TREĆE TABULA RAZA

Nakon ručka Kada je ponovo počeo čas likovnog, izvukla sam čist papir za crtanje i iscrtala skicu

svog omiljenog plišanog mede iz detinjstva. To nikako nije bio rad kojim sam mogla da se pohvalim, pa čak nije prevazilazio ni one koje sam radila sa devet godina, ali gospodin Barlou je bio izričit da neće tolerisati nikome ko ne uradi zadatak. Shvatila sam da je bolje imati loš rad nego nemati rad uopšte, pa sam ga zato, pre nego što sam izašla iz učionice, uvukla u gomilu crteža na stolu gospodina Barloua.

Ejpril je ostala kako bi razgovarala s profesorom o svom portfoliju, a ja sam lagano krenula na test iz hernije, sa ništa boljim predosećajem. Prevrtanje u želucu se gotovo smirilo otkad sam rešila da zaboravim da sam ikada srela Danijela, ali što se tiče testa? Pa, moja mama neće biti srećna. Do kraja ručka sam uspela nekoliko puta da pređem Pitove beleške, ali čak i da sam celu noć učila, bila bih srećna da izvučem trojku. Ja nisam loš učenik. Prosečna ocena mi je bila 3,8; ali su mi definitivno bolje išle društvene nauke i umetnost. Časovi hemije iz naprednog programa bili su mamina ideja. Tata je obožavao da me gleda dok na kuhinjskom stolu radim na svojim slikama. Govorio je kako ga to podseća na njegove dane u umetničkoj školi, pre nego što je odlučio da postane sveštenik, baš kao što su to učinili njegov otac i deda. Ali moja mama je želela da „razmislim još malo pre no što odlučim”, što je značilo da je želela da postanem psiholog ili medicinska sestra kao ona.

Skliznula sam na svoje mesto pored Pita Bredšoa i udahnula duboko, pripremajući se da lagano izdahnem kako bih pokazala da nisam nervozna, ali iznenadio me je svež, opojni miris mog partnera sa hemije. Pit je petog časa imao fizičko i njegova kosa je još uvek bila mokra od tuširanja. I ranije sam primećivala miris njegovog sapuna od limuna i tek nanetog dezodoransa, ali danas mi je taj miris probudio sva čula i pobudio želju da mu se što više približim. Pretpostavljam da je to imalo neke veze sa onim što je Ejpril rekla da mu se sviđam.

Preturala sam po rancu tražeći svesku i tri puta ispustila olovku dok je nisam konačno zaglavila na stolu da ne pada.

- Klecaju ti kolena? - upitao je Pit. - Molim? - pala mi je sa stola knjiga iz hemije. - Trema zbog testa? — Pit je pokupio moju knjigu. — Svi su preplašeni. Trebalo je da

vidiš, Bret Džonson je za ručak smazao samo pola najveće pice. Mislio sam da je to loše, ali ti izgledaš kao da si upravo videla čudovište iz Ulice Markam.

Trgnula sam se. Ta šala mi nikada nije bila smešna. Istrgla sam mu knjigu iz ruku. — Nisam nimalo nervozna — ponovo sam duboko udahnula i polako, smireno izdahnula.

Pit mi je uputio jedan od svojih „trostruko opasanih" osmeha i knjiga mi je ponovo pala na pod. Tiho sam se nasmejala dok je podizao knjigu i, kada mi ju je vratio, osetila da mi je previše vruće u džemperu.„Zašto sam tako glupa? Mislim stvarno, saberi se.”

Postojao je samo još jedan momak zbog koga sam mogla da se osećam tako glupo, ali budući da nisam htela uopšte da mislim o njemu, svoju pažnju sam usmerila ka gospođi Hovel, koja je delila testove sa svoje velike gomile.

- Hej, Bret i ja posle vežbi idemo na kuglanje kod Pulmana. — Pit se nagnuo k meni, zapahnuvši me svojim mirisom. - Mogla bi da dođeš.


- Ja? — pogledala sam u gospođu Hovel, koja je stavljala na moj sto test okrenut nadole.

- Da. Ti i Džud. Biće zabavno - Pit me je lagano ćušnuo i nasmešio se. - Možeš da mi kupiš ono pakovanje krofni koje mi duguješ.

- Džud i ja bi trebalo da pomognemo tati da odveze donacije u prihvatilište. Na delić sekunde Pit je izgledao stvarno razočarano, ali onda je živnuo. — Pa, šta

misliš o tome da posle vežbi svratim i pomognem ti. To će trajati, koliko, nekoliko sati? Onda možemo da idemo na kuglanje.

- Stvarno? To bi bilo sjajno. - Gledajte ispred sebe - rekla je gospođa Hovel. - Vaš test počinje - kucnula je u svoj sat

- sada. Pit se nasmešio i okrenuo svoj test. Ja sam okrenula svoj i na vrhu napisala svoje ime.

Celo moje telo je preplavilo ono toplo, razdragano osećanje koje se javlja kada znaš da počinje nešto novo i uzbudljivo.


POGLAVLJE ČETVRTO BOŽJE PROVIĐENJE

U glavnom hodniku, posle časova - Zašto mi nisi rekla na času engleskog, glupačo? - Ejpril je obišla krug oko štanda koji

su čirlidersice podigle za praznično prikupljanje priloga i došla do mene. - Rekla sam ti da će te pitati da izađete!

- To nije izlazak - rekla sam joj sa osmehom. - Ko te je pozvao da izađete? - upitao je Džud, izlazeći iz zbornice, koja se nalazila

tačno ispred Ejpril i mene. Njegovo pitanje je više zvučalo kao optužba, a lice mu je bilo mrko, kao zimsko nebo posmatrano kroz prozor hodnika.

- Niko - rekla sam. - Pit Bredšo! - Ejpril je skoro ciknula. - Pozvao ju je da izađu večeras. - To nije izlazak - zakolutala sam očima Ejpril. - Ponudio se da pomogne po podne

posle vežbi, pa da posle toga odemo na kuglanje. I ti si pozvan - rekla sam Džudu. Džud je zveckao ključevima džipa. Nisam bila sigurna kako će reagovati na to što sam

zainteresovana za jednog od njegovih drugova, posebno ako se uzme u obzir njegov poslednji prijatelj koji mi se sviđao. Međutim, Džud se ozario i nasmešio. - Bilo je krajnje vreme da te Pit pozove da izađete.

- Vidiš! - Ejpril me je uštinula za ruku. - Rekla sam ti da mu se sviđaš. Džud je vragolasto lupnuo Ejpril po ruci. - Pa hoćeš doći ovaj put? Ejpril se zajapurila. — Uh... ne. Ne mogu — male rumene mrlje proširile su joj se od

obraza do ušiju. - Ja, uh, ja, moram... - Da radiš? — pritekla sam u pomoć. Iz iskustva sam znala da je nikakvo ubeđivanje neće naterati da dođe. Ejpril je bila

preplašena da će Džud pomisliti da mu se nameće. Čak je i samo nagovaranje da ponekad ruča sa mnom i Džudom u kafiću bilo teško kao odvesti psa veterinaru.

- Radim... da, ovaj, to - Ejpril je prebacila preko ramena roze ranac marke jansport. - Moram da krenem. Videćemo se kasnije - rekla je, istrčavši napolje kroz glavna vrata.

- Ona je... zanimljiva — rekao je Džud dok ju je posmatrao kako odlazi. - Da, to sigurno jeste. - Pa... - Džud mije stavio ruku na rame, vodeći me kroz masu učenika druge godine ka

izlazu. - Kaži mi nešto više o tom izlasku. - To nije izlazak.

Sat i po vremena kasnije - Vikar Divajn je zaista božji anđeo - rekao je Don Muni sa strahopoštovanjem dok je

posmatrao pretrpanu salu za okupljanje u vikarijatu. Tu su se nalazile kutije i kutije hrane i odeće, a Džud i ja smo bili zaduženi da ih sortiramo. - Nadam se da će vam biti od koristi - Don je pokazao veliku kutiju konzervi tunjevine koju je držao. - Nabavio sam ih u prodavnici, a ovaj put sam se čak setio i da ih platim. Možete da pozovete gospodina Deja ako želite. Ali ako vam ovo ne treba...

- Hvala vam, Done - rekao je Džud. - Svaka donacija dobro dođe, a nama naročito treba hrana puna proteina kao što je tunjevina. Zar ne, Grejs?


Klimnula sam glavom, pokušavajući da spakujem poslednji kaput u prenatrpanu kutiju s natpisom muška garderoba. Odustala sam i ubacila sam ga u polupraznu kutiju s natpisom ženska garderoba.

-I to je bilo lepo od vas što ste se setili da platite, gospodine Done - rekao Džud Donu. Don se široko osmehnuo. Bio je krupan gotovo kao gri-zli, a njegov smeh je podsećao

na rezanje. — Vi ste, deco, pravi Divajnovi. Kao vaš otac. - Ne radimo ništa više od ostalih - rekao je Džud taktično, što je nasledio od tate, čime

je u isto vreme zvučao i skromno i autoritativno. Džud je uzdahnuo kada je pokušao da uzme kutiju iz Donovih ogromnih ruku. - Opa, vi ste doneli baš dosta tunjevine.

- Sve samo da pomognem Divajnovima. Božji anđeli -to ste vi. Don nije bio jedini koji se odnosio prema našoj porodici kao prema božanskim bićima.

Tata je uvek govorio da je i vikar u Nju Houpu držao propovedi iz Biblije, baš kao i on, ali da je većina ipak više volela da sluša propovedi vikara Divajna.

Šta bi pomislili kada bi znali da je naše prezime bilo Divinovič. Moj pra-pra-pradeda je promenio naše prezime u Divajn kada je emigrirao u Ameriku, a mom pra-pradedi je to naročito služilo svrsi kada je postao sveštenik.

Meni je često bilo teško da ispunim očekivanja koje je to ime nametalo. - Pa, kako bi bilo da vama prepustim da odnesete tu kutiju pozadi - Džud je potapšao

Dona po ruci. - Možete nam pomoći da natovarimo kamion za prihvatilište. Don je paradirao kroz salu sa svojom ogromnom kutijom i prepoznatljivim osmehom

na licu, koje je ličilo na režanje. Džud je podigao moju kutiju s muškim kaputima i krenuo za njim kroz zadnja vrata.

Kada je Don otišao, odahnula sam. On je uvek vrebao po vikarijatu „želeći da pomogne”, ali sam uglavnom gledala da ga izbegnem. To nije nešto što bih rekla tati ili bratu, ali sam se i dalje osećala nelagodno u njegovoj blizini. To je bilo jače od mene. Podsećao me je na Lenija iz filma O miševima i ljudima - tako spor i dobronameran, ali sposoban da ti u jednom potezu slomi vrat svojim šakama veličine rukavice za bejzbol.

I dalje ne mogu da zaboravim kako su te šake bile surove. Pre pet godina smo Džud i ja (i ta osoba čije ime počinje na D, a završava se na anijel)

pomagali tati da očisti oltar kada se Don Muni prvi put pojavio na vratima kapele, teturajući se. Tata ga je ljubazno pozdravio uprkos njegovoj prljavoj odeći i oporom smradu, ali Don je zgrabio mog oca i stavio mu prljav nož pod grlo, tražeći novac. Bila sam toliko uplašena da sam umalo zaplakala, što meni stvarno nije svojstveno. Ali tata nije ustuknuo, čak ni kada je krv počela da mu se sliva niz vrat. Pokazao je na ogromni vitražni prozor na balkonu, na kome je bio oslikan Isus, koji kuca na drvena vrata.5

- Ištite i daće vam se - rekao je i obećao Donu da će mu dati ono što mu stvarno treba: posao i mesto gde će živeti.

Nije prošlo mnogo kada je Don postao tatin najodaniji parohinjanin. Izgleda da su svi drugi zaboravili način na koji smo ga upoznali. Ali ja nisam.

Da li me je to činilo jedinim Divinovičem u porodici prepunoj Divajna? Ne znam šta da ti kažem, Grejs - Pit je spustio haubu tatine petnaest godina stare

modrozelene tojote korole. - Mislim da ne možemo ništa da učinimo.

5 Čest prizor u religioznom slikarstvu protestantizma, referenca na Apokalipsu, 3:20 „Evo stojim na

vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom." (Prim. ur.)


Veče Nisam bila nimalo iznenađena kada kola nisu htela ponovo da upale. Čeriti i ja smo

redovno pokušavale da ubedimo naše roditelje da se otarase korole i kupe nov hajlender, ali je tata uvek odmahivao glavom i govorio: - Ima li smisla da uzmemo nova kada ova sasvim dobro rade? - naravno, tata je pod „rade” mislio više relativno rade. Kao u smislu, ako se iskreno pomoliš i obećaš Bogu da ćeš koristiti kola kako bi pomogao onima u nevolji, onda bi ona obično krenula posle trećeg ili četvrtog paljenja. Ali ovog puta nisam bila sigurna da čak i Božje posredovanje može pokrenuti ova kola.

- Mislim da sam video benzinsku pumpu nekoliko blokova odavde - rekao je Pit. - Možda bi trebalo da otpešačim do tamo i pitam za pomoć.

- Ta benzinska pumpa je zatvorena — duvala sam u svoje smrznute šake. — Već neko vreme je napuštena.

Pit je pogledao levo-desno. Skoro ništa se nije videlo izvan vela narandžaste svetlosti koja je dopirala iz ulične svetiljke. Noćno nebo je bilo oblačno, a hladan vetar je mrsio Pitovu smeđu kosu. - Kako sam baš sada zaboravio da napunim mobilni telefon!

- Bar ga imaš - rekla sam. - Moji roditelji su skroz ostali zaglavljeni u dvadesetom veku. Pit se samo osmehnuo. - Pa, mislim da treba da pronađem govornicu - progunđao je. Iznenada, osetila sam da sam za sve ja kriva. Samo nekoliko minuta ranije, Pit i ja smo

se šalili na račun Breta Džonsona i njegovog napada štucanja za vreme testa iz hemije. Dok smo se smejali, u isto vreme smo se pogledali i naši pogledi su se, igrom sudbine, sreli. Tada se začuo taj užasan tup zvuk a mi smo naglo skrenuli, zaustavivši se u uličici na putu do prihvatilišta.

- Poći ću s tobom - ustuknula sam na zvuk slomljenog stakla koji se čuo ne tako daleko. - Biće to prava pustolovina.

- Ne. Treba da neko ostane i pričuva ove stvari. Korola je bila puna kutija koje nisu stale u kamion. Ali nisam bila sigurna da sam ja ta

koja treba da ostane i čuva ih. - Ja ću ići. Ti si već dovoljno uradio. - Nema šanse Grejs. Iako je vikar, tvoj tata će me ubiti ako te pustim da sama lunjaš

ovim delom grada - Pit je otvorio vrata kola i ugurao me unutra. - Sigurnije ti je, a i toplije ovde.

-Ali... - Ne - Pit je pokazao na malu zgradu prekoputa. Kroz jedan od slomljenih prozora čula

sam kako se neki momci raspravljaju. - Pokucaću na vrata jednog od tih stanova. - Da, važi - rekla sam. - Najbolje ti je da odeš do prihvatilišta. To je na kilometar i nešto

u tom pravcu - pokazala sam mu na mračnu ulicu. Parkirali smo se ispod jedine lampe koja je radila u celom bloku. - Duž puta su većinom stanovi i nekoliko barova. Ali se bolje kloni njih ukoliko ne želiš da ti neko izbije zube.

Pit se budalasto nasmešio. - Provodiš dosta vremena na ozloglašenim ulicama? - Tako nekako - namrštila sam se. - Požuri... i budi oprezan, važi? Pit se naslonio na vrata automobila s jednim od svojih „trostruko opasnim” osmehom.

- Baš je ovo neki izlazak, ha? - rekao je i poljubio me u obraz. Sva sam se zajapurila. - Znači, ovo je izlazak? Pit se zakikotao i okrenuo se u mestu. - Zaključaj vrata - zalupio je vrata i uvukao ruke

u džepove svoje kapitenske jakne.


Zaključala sam vrata i posmatrala ga kako šutira praznu limenku piva dok odlazi. Čim je nestao sa svetlosti ulične svetiljke, više nisam mogla da ga vidim. Ušuškala sam se u svoj kaput kako bih se zagrejala i uzdahnula. Možda i nije baš najbolje, ali sam ipak izašla s Pitom Bredšoom, na neki način.

* * * Škrip. Odmah sam se uspravila. Da li se to čulo lupkanje šljunka na trotoaru? Da li se Pit već

vratio? Pogledala sam oko sebe. Ništa. Proverila sam suvozačeva vrata. Bila su zaključana. Zavalila sam se i spustila ruku na Pitovu hokejašku palicu, koja se nalazila između prednjih sedišta.

Umalo sam umrla kada me je Don Muni pitao može li da se vozi sa mnom i Pitom u koroli. Nisam znala da li se pravio blesav ili je mislio da nam treba pratilac. Srećom, spasao me je Džud, koji je ubacio kutiju sa ženskim kaputima na zadnje sedište automobila. - Nema mesta ovde - rekao je i ubedio Dona da se zgura zajedno s njim i tatom u kamion. Krenuli su prvi, a Pit i ja smo išli za njima, ali sam usput morala da svratim do Marijane Djuk i ostavim joj kesu iz apoteke. Iako je izgledala umorno, pozvala nas je unutra na pitu od rabarbare, koju pravi najbolje na svetu. Ali znala sam da će početi da ispituje Pita gore nego moja prava baka, tako da sam joj obećala da ću ostati duže sledeći put kad dođem. Nakon toga, kada smo stigli u grad, krenuli smo prečicom kroz Ulicu Markam da bismo stigli ostale - odluka zbog koje sam u ovom trenutku veoma zažalila.

Poslednjih godina ovaj deo grada je bio relativno miran, za razliku od pre nekoliko godina kada je bio na lošem glasu zbog čudnih dešavanja i nestanaka ljudi. A onda su, svakog meseca, kao krasuljci, počela da niču mrtva tela. Policija i novine su spekulisali o serijskom ubici, ali drugi su govorili o dlakavoj zveri koja noću hara gradom. Zvali su ga čudovište iz Ulice Markam.

Besmislice, zar ne? Kao što sam rekla, prošle su godine otkad se nešto zaista čudno desilo u kraju, ali ja

sam se i dalje pitala da li bi mi sada bilo bolje da je Don krenuo sa nama. Da li bi mi bilo prijatnije ili neprijatnije da sam sama sa Donom u ovoj uličici?

„Prijatnije!” Razmišljajući o tome, osetila sam se krivom. Sklopila sam oči i pustila misli da lutaju,

pokušavajući da ostanem mirna. Ne znam zašto, ali počela sam da razmišljam o onome što mi je otac rekao kada sam ga pitala zašto je pomogao nekome ko ga je povredio.

- Ti znaš šta tvoje ime znači, zar ne, Grejs? - Da. Znači božja pomoć, upravljanje ili milost - rekla sam, ponavljajući ono što mi je

otac uvek govorio. - Niko ne može da uspe u ovom životu bez milosti. Svima nam je neophodna pomoć -

rekao je. — Postoji razlika između ljudi koji čine zlodela zbog toga što su loši i ljudi koji čine zlodela zbog okolnosti u kojima se nađu. Neki ljudi su očajni, jer ne znaju kako da zatraže Njegovu milost.

- Ali kako ti znaš da li je neko loš ili mu samo treba pomoć? - Bog jedini može da zna šta je stvarno u našim dušama. Ali mi moramo oprostiti

svakome. Time je moj otac završio razgovor. Da budem iskrena, bila sam zbunjenija nego ikad.

Šta ako osoba koja te je povredila ne zaslužuje da joj se oprosti? Šta ako je to što su učinili bilo toliko strašno...?


Šk-rip. Šk-rip. Ponovo se čuo zvuk koraka po šljunku. Sada sa obe strane automobila? Zgrabila sam

hokejašku palicu. - Pit? - nije bilo odgovora. Zvec-zvec. Ručica od vrata?! Od napetosti mi je jeza naglo prostrujala uz kičmu i jurnula kroz

ruke. Srce mi je kao ludo lupalo u grudima, a pluća su me bolela od teškog disanja. Provirila sam kroz prozor. Zašto ništa ne mogu da vidim?

Zvec-zvec-zvec. Automobil se zatresao i ja sam vrisnula. Visok, prodoran zvuk odzvanjao je napolju.

Prozori su cvileli i škripali kao da će se smrviti. Prekrila sam uši i vrisnula još jače. Buka je prestala. Nešto je pored vrata zveknulo na asfalt. Srce mi je bubnjalo u ušima. Zvučalo je kao da neko trči.

Tišina. Svaki živac mi je igrao. Pomerila sam se i ponovo čula zveket. Bilo je to samo moje

koleno koje se treslo udarajući o ključeve koji su visili s brave za paljenje. Osmehnula sam se i sklopila oči. Čekala sam i osluškivala tišinu, zadržavajući dah što duže. Polako sam izdahnula i olabavila stisak na hokejaškoj palici.

Kuc-kuc-kuc. Naglo sam otvorila oči, a ruka mi je poletela tako da sam se udarila palicom u glavu. Tamno lice je zurilo u mene kroz zamagljen prozor. - Otvori haubu - rekao je prigušeni glas. To nije bio Pit. - Gubi se! - povikala sam, pokušavajući da zvučim oštro. - Hajde - rekao je. - Biće sve u redu, Grejsi. Obećavam. Stavila sam ruku preko usta. Prepoznala sam taj glas. Prepoznala sam taj lik. Pre nego

što sam mogla da se zaustavim, rekla sam: - U redu - i povukla sam ručicu za haubu. Njegovi koraci su škripali na zaleđenom trotoaru dok je išao ka prednjem delu

automobila. Otvorila sam vrata i pored svojih nogu videla metalnu polugu. Prošli su me žmarci dok sam je preskakala i išla za Danijelom. Pod haubom su mu nestali glava i ramena, ali mogla sam da vidim iste one pohabane farmerke i majicu koje je nosio juče. Da li je on uopšte imao još neku odeću?

- Šta to radiš? - upitala sam. - Šta misliš? - Danijel je odvrnuo poklopac s nekog dela i proverio ulje. - Izlaziš sa tim

Bredšoom? - vratio je poklopac i zategao ga. Bio je tako miran da sam se pitala jesam li svu tu buku samo sanjala. Jesam li možda

zaspala dok sam čekala Pita? Ali ta metalna poluga ranije nije bila tu. — Šta se to dogodilo? - upitala sam. - Jesi li me posmatrao?

- Nisi mi odgovorila? - Ni ti meni nisi odgovario - prišla sam mu. - Jesi li video šta se dogodilo? — „Jesi li

sprečio ono šio se zamalo dogodilo?”, pomislila sam. - Možda. Zavukla sam se ispod haube pored njega kako bih mogla bolje da ga vidim. — Reci mi. Danijel je obrisao masne ruke o svoje farmerke. - Samo neka deca koja su se igrala

okolo. - Metalnom šipkom? - Da, baš su popularne ovih dana.


- I ti misliš da ću ja tek tako poverovati u to? Danijel je slegnuo ramenima. - Možeš da misliš šta hoćeš, ali to je ono što sam video -

Danijel se zanimao nečim drugim na motoru. - Sada je na tebe red - rekao je. - Izlaziš s Bredšoom?

- Možda. - Našla si pravog princa - rekao je sarkastično. - Pit je fin momak. Danijel se prezrivo nasmešio: — Ja bih se na tvom mestu pazio tog klipana. - Umukni! - zgrabila sam ga za golu ruku. Koža mu je bila hladna kao led. - Kako se

usuđuješ da pričaš tako nešto o mojim prijateljima?! Kako se usuđuješ da se vratiš ovamo i ponovo mi se uvlačiš u život! Prestani da me pratiš - odgurnula sam ga od očevog automobila. — Odlazi i ostavi me na miru!

Danijel se osmehnuo. - Ista stara Grejs - rekao je. - Stroga kao i uvek. Uvek naređuješ ljudima oko sebe: „Kaži mi... Odlazi... Vrati mi... Ućuti.” Zna li tvoj tata kako se izražavaš? — istrgnuo je svoju ruku i okrenuo se ka motoru. - Pusti me samo da pokrenem kola i onda nikada više nećeš videti moje prljavo lice.

Stajala sam iza njega i posmatrala njegove pokrete. Danijel je umeo tako vesto bez reči da me ućutka. Trljala sam ruke i poskakivala kako

bih se ugrejala. Većina stanovnika Minesote nije bila zimogrožljiva, ali kako je Danijel mogao da izdrži da bude napolju samo u kratkim rukavima? Šutnula sam nekoliko puta šljunak i ponovo skupila hrabrost. - Reci mi... ovaj... zašto si se vratio? Zašto sada, posle toliko vremena?

Danijel je pogledao u mene. Njegove tamne oči ispitivale su moje lice. Bilo je nečeg drugačijeg u tim tako poznatim očima. Možda je to bilo zbog načina na koji je ulična svetiljka osvetljavala njegove zenice. Možda zbog načina na koji me je posmatrao, ne trepćući. Gledao me je tako... požudno.

Spustio je pogled. - Ti to ne bi razumela. Prekrstila sam ruke. - Misliš? Danijel se okrenuo ka motoru, a onda, oklevajući, ponovo pogledao u mene. - Jesi li

nekada bila u MSU-u? - upitao je. - U Muzeju savremene umetnosti? Ne. Nikada nisam bila u Njujorku. - Pre izvesnog vremena sam ga posetio. Znaš li da tamo imaju izložene mobilne

telefone, ajpodove, pa čak i usisivače. Mislim, to su svakodnevne stvari, ali su u isto vreme i umetnička dela - njegov glas se činio mekšim i manje grubim no ranije. — Način na koji se linije izvijaju i delovi uklapaju. To je upotrebna umetnost, koju možeš koristiti i upotrebljavati u svakodnevnom životu.

-Pa? - Pa? - prišao mi je veoma blizu. - Neko dizajnira sve to. Nekome je to posao. Prišao mi je još bliže, tako da mu je lice bilo samo nekoliko centimetara udaljeno od

mog. Zastao mi je dah. - To je ono što želim da radim - rekao je. Od strasti koja se osećala u njegovom glasu srce je počelo brže da mi lupa, ali me je

njegov gladan pogled naterao da se odmaknem za korak. Danijel se naglo okrenuo ka motoru i povukao nešto na njemu. — Samo što mi se ta želja nikada neće ispuniti.

Nagnuo se, a njegov privesak od crnog kamena njihao mu se s vrata iznad motora. - Zašto?


-Jesi li čula za Umetničku akademiju „Trenton”? Klimnula sam. Skoro svaki učenik završne godine s kojim sam zajedno pohađala

napredni program likovne umetnosti težio je da upiše „Trenton”. U proseku je samo jedan učenik godišnje to uspevao.

- Njihov odsek za industrijski dizajn najbolji je u celoj zemlji. Poslao sam tamo neke svoje crteže i skice. Pregledala ih je neka žena, gospođa Frenč. Rekla je da imam talenta -kolebao se da izgovori tu reč, kao da je bila suviše gorka - ali da mi treba više vežbe. Takođe mi je rekla da će mi, ako diplomiram po umetničkom programu koji oni priznaju, dati još jednu šansu da se upišem.

- Zar to nije divno? - rekla sam, približivši mu se. I kao što mu je uvek polazilo za rukom, i sada je učinio da potpuno zaboravim da sam bila ljuta na njega.

- Problem je u tome što „Holi Triniti” ima jedan od retkih umetničkih odseka na koji „Trenton” gleda kao preduslov. Zato sam se vratio - bacio je pogled k meni. Činilo se kao da postoji još nešto što je želeo da kaže, nešto više od onoga što je zaista i izgovorio. Protrljao je privesak koji mu je ležao na grudima. To je bio uglačan crni kamen, pljosnat i ovalan. -Samo što me je taj tip Barlou izbacio prvog dana.

- Molim?! - znala sam daje Barlou besan na Danijela, ali nisam verovala da će ga stvarno izbaciti. - To uopšte nije fer.

Danijel se, kao i obično, podrugljivo osmehnuo. - To mi se uvek sviđalo kod tebe, Grejs. Uvek si bila ubeđena da na ovom svetu sve u životu mora da bude fer.

- Nije tačno. To uopšte nije... - zgrčila sam se. - Pravedno. Danijel se nasmejao i počešao iza uveta. - Sećaš li se kada smo otišli na Makarturovu

farmu da vidimo njihove štence. Jedan od štenaca je imao samo tri noge, pa je Rik Makartur rekao da će ga uspavati, jer ga niko nije hteo? A ti si rekla: „To uopšte nije fer!”, i bez pitanja odnela to štene kući.

- Dejzi - rekla sam. - Volela sam tog psa. - Znam. I ona je tebe toliko volela da je svaki put kada si izlazila iz kuće lajala do

iznemoglosti. - Da. Jedan od komšija je nebrojeno puta zvao policiju i roditelji su me upozorili da ću

morati nekome da je dam ako se to ponovi još jednom. Znala sam da je niko drugi ne bi hteo, pa sam je držala u svojoj spavaćoj sobi kad god nisam bila tu - šmrknula sam, jer mi je nos curio. - A onda je jednog dana izašla iz kuće... i neko ju je ubio. Pokidao joj je grlo - i mene je zabolelo grlo pri pomisli na to. - Mesec dana sam imala košmare.

- To je bio moj tata - rekao je tiho Danijel. - Molim? - Taj što je stalno pozivao policiju — Danijel je obrisao nos o rame. — Probudio se

tokom dana, raspoložen kao i obično, i... - nagnuo se ispod haube i nešto vratio na mesto. - Pokreni kola.

Vratila sam se i sela na mesto vozača. Izgovorila sam kratku molitvu i okrenula ključ. Motor je nekoliko puta zabrektao, a onda ispustio zvuk nalik na astmatični kašalj. Okrenula sam ključ još jednom i motor je upalio. Sklopila sam ruke i zahvalila Bogu.

Danijel je spustio haubu. - Trebalo bi da ideš odavde -obrisao je šaku o svoju ruku, ostavljajući na koži crn, mastan trag. - Sve najbolje - šutnuo je jednu od guma i otišao.

Dok je nestajao sa svetlosti ulične svetiljke, iskočila sam iz kola. - To je to?! - povikala sam. - Opet ćeš otići tek tako?

- Zar nisi to htela?


- Nisam, ovaj, zar se ne vraćaš u školu? Slegnuo je ramenima, leđima okrenut meni. - Zašto bih? Bez časova likovnog... -

koraknuo je dublje u mrak. - Danijele! - moje razočaranje se razbuktalo poput grnčarske peći. Znala sam da treba

da mu zahvalim što mi je popravio automobil, što je naišao u pravom trenutku. Znala sam da bi trebalo bar da se pozdravim s njim, ali nisam mogla da izustim ni reči.

Okrenuo se i pogledao me, dok mu se telo gotovo izgubilo u tami. - Mogu li da te odvezem nekuda? Mogla bih da te odbacim do prihvatilišta, da uzmeš

neku odeću i nešto da pojedeš, možda. - Nisam ja tip za prihvatilišta - rekao je Danijel. — Pored toga, odseo sam s nekim

momcima tamo - pokazao je u pravcu niskih zgrada preko ulice. - O - pogledala sam u svoje ruke. Zaista sam mislila da me je pratio, ali on je verovatno

samo prolazio ulicom kada me je video s Pitom. - Sačekaj tu - otišla sam do kola i pocepala jednu od kutija koje su se nalazile na zadnjem sedištu. Preturala sam po njoj i izvukla crveno-crni kaput. Odnela sam ga do Danijela i dala mu ga.

Držao ga je na trenutak, prelazeći prstom preko izvezenog nort fejs. - Ne mogu ovo da uzmem - rekao je i pošao da mi ga vrati.

Odmahnula sam. — To nije milostinja. Mislim, ti si mi nekada bio brat. Ustuknuo je. - Suviše je dobar. - Dala bih ti drugi, ali ostali kaputi u kolima su ženski. Kod Džuda su ostali, jedino ako

si se predomislio za prihvatilište? - Nisam. U pozadini su odjekivali povici, a iza ugla se pojavio par farova. - Ovo će biti okej - klimnuo je glavom i utonuo u mrak. Stajala sam i posmatrala ga sve

dok nije nestao. Nisam čak ni primetila kada su se farovi zaustavili ispred mog automobila, sve dok nisam čula da me neko doziva.

- Grejs — Pit je dotrčao do mene. - Jesi li dobro? Zašto nisi ostala u kolima? Pogledala sam preko njegovog ramena u beli kamion, koji je stajao u mraku, ali mu je

motor još uvek radio. Džud je sedeo na mestu vozača, a svetlo u kabini mu je jedva osvetljavalo lice. Lice mu je bilo bezizražajno i ukočeno, kao isklesano u kamenu.

- Uspela sam da upalim kola - slagala sam. - Odlično, ali si se smrzla - Pit me je zagrlio i prislonio na grudi. Mirisao je kao i uvek

sveže i zanosno, ali ovog puta nije mi se javila želja da mu se više približim. - Možemo li da preskočimo kuglanje večeras? - upitala sam ga kada sam se odmakla. -

Već je kasno, a i nisam nešto raspoložena za to. Možemo da idemo neki drugi put. - Naravno. Ali ostaješ mi dužna - prebacio mi je ruku preko ramena i otpratio me do

kamiona. - U njemu je lepo i toplo, pa ćeš se zato voziti sa Džudom. Ja ću uzeti korolu i kada istovarimo kutije, odvešću te kući. Mogli bismo usput da svratimo negde na kafu.

- Može - ali mi je od same pomisli na jaku kafu bilo muka, a zbog Džudovog kamenog pogleda uprtog u mene dok sam se pela u kamion poželela sam da pronađem neku rupu i sakrijem se.

- Nije smeo da te ostavi samu - rekao je veoma tiho. - Znam - držala sam prste iznad grejača. - Ali mislio je da sam bezbedna. - Ko zna šta je sve moglo da se desi? - Džud je ubacio kamion u brzinu i cele večeri više

nije progovorio ni reči.


POGLAVLJE PETO UVEK IMA DOBRIH LJUDI

Subota Celo jutro sam kao duh besciljno lutala po kući. Osim što sam se osećala kao da me

neko progoni. Cele noći sanjala sam udaranje automobilskih vrata i taj čudan prodoran zvuk. A onda

Danijelove oči, treperave i gladne, koje me posmatraju kroz staklo. Budila sam se nekoliko puta, sva u hladnom, lepljivom znoju.

Posle podne, sedela sam u svojoj sobi pokušavajući da napišem domaći o ratu iz 1812. godine, ali pogled i um su mi sve vreme lutali kroz prozor ka orahovom drvetu u dvorištu. Nakon što sam deseti put započela prvu rečenicu u domaćem, iznervirala sam se i otišla dole u kuhinju da napravim čaj od kamilice.

Preturala sam po ostavi i pronašla bocu meda u obliku medveda. Bio je to isti onaj med koji sam toliko volela kao dete, kada sam mogla da živim na sendvičima s puterom od kikirikija, medom i koricom hleba. Ali sada je delovao zrnasto i lepljivo dok sam ga istiskivala iz boce, posmatrajući sitne kapi kako padaju na površinu braon čaja i onda tonu u dubinu vrele šolje, koja se pušila.

- Ima li još tog čaja? - upitao je tata. Poskočila sam kad sam ga čula. Skinuo je svoje kožne rukavice i otkopčao vuneni kaput. Nos i obrazi su mu bili

jarkocrveni. - Trebalo bi mi nešto da me okrepi. - Ovaj, da - obrisala sam baricu koju sam prosula po stolu. - No, ovo je kamilica. Tata je naborao nos, crven kao u Rudolfa. - Mislim da sam negde u ormariću videla nanu. Doneću ti. - Hvala, Grejsi - privukao je stolicu bliže stolu. Sklonila sam čajnik sa šporeta i

napunila mu šolju. – Loš dan? - Poslednjeg meseca je bio prezauzet dobrotvornim prilozima i beskrajnim

proučavanjima u svojoj kancelariji; prošle su nedelje otkad smo poslednji put zaista razgovarali.

Tata je šakama obuhvatio šolju. - Marijana Djuk ponovo ima upalu pluća. Bar ja mislim da je to.

- O, ne. Baš sam je videla sinoć. Izgledala je umorno, ali nisam ni pomislila... Kako joj je? — upitala sam.

Marijana je bila tatina najstarija parohijanka. Znala sam je veoma dugo. Imala sam dvanaest godina kada se poslednja od njenih ćerki preselila u Viskonsin, i od tada smo joj Džud i ja pomagali oko kuće. Bila nam je kao baka.

- Odbija da ode kod lekara. Samo želi da se molim za nju - tata je uzdahnuo. Bio je iscrpljen, pogrbljen, kao da je cela parohija ležala na njegovim leđima. — Neki ljudi očekuju čuda.

Dala sam mu kesicu čaja od nane. - Zar nije zato Bog stvorio lekare? Tata se tiho nasmejao. - Sada idi i reci to Marijani. Čak ni tvoj brat ne može da je

urazumi, a ti znaš koliko ga ona voli. Lepo joj je rekao: da je otišla lekaru prošli put, sada bi joj verovatno bilo dovoljno dobro da sutra otpeva svoju solo tačku - tata je pognuo glavu, tako da mu je nos skoro dodirivao ivicu šolje. — Ne znam gde ovako kasno da pronađem zamenu. A sutra počinje prikupljanje priloga za školarinu za sledeće polugodište.


Tata je smatrao da svako zaslužuje kvalitetno hrišćansko obrazovanje, pa je zato dva puta godišnje organizovao u parohiji prikupljanje novčanih priloga za stipendije za srednju školu “Holi Triniti”. Marijana Djuk, koja je imala osamdeset i nešto godina, uvek bi pevala svoj neslavni solo, „Sveti oče u milosti Tvojoj”, dok je tata s direktorom i ostalim članovima školskog upravnog odbora držao govore o dobročinstvu i „ophođenju prema drugima”. Mama je smatrala da je tata toliko pružio zajednici da smo Džud i ja zaslužili da imamo pravo na stipendijski fond.

- Možda bi ove godine trebalo da se odlučim za dečji hor - rekao je tata pre nego što je otpio gutalj. - Sećaš se koliko ste se Džud i ti zabavljali kada ste pevali s vašim drugarima? Bio je to najbolji dečji hor u državi.

- Da, bilo je sjajno — rekla sam tiho. Uzela sam kašičicu i promešala čaj. Ohladio se veoma brzo - ili sam se možda ja ohladila. Iznenadilo me je što će tata ponovo formirati dečji hor. Dok je Danijel živeo sa nama, Džud, on i ja smo osnovali pevačku grupu, ali ona je trajala samo nekoliko meseci - dok nismo ostali bez glavnog tenora. Danijel je imao anđeoski glas, iznenađujuće dubok i čist za tako nestašnog dečaka, pre nego što mu je postao grub i opor, kakav mu je bio sinoć. Kada je Danijel morao da se vrati majci, bio je to udarac ne samo za naš hor i porodicu, već najviše za samog Danijela.

- Mogla bi ti to - rekao je tata. Ponovo sam prosula čaj. - Molim? - Mogla bi da otpevaš Marijaninu solo tačku - tata se nasmejao, sav uzbuđen. — Imaš

predivan glas. - Nisam odavno vežbala. Zvučaću kao žaba. - Stvarno bi nas spasla - uhvatio me je za ruku. - Pored loga, izgledaš kao da bi ti

duhovno okrepljenje dobrodošlo. Pogledala sam u svoju šolju. Mrzela sam kada bi me tata prozreo. Kao da je imao neku

vikarsku natčovečansku moć. -Ja ću pomoći - oglasila se Čeriti iza nas. Ušla je s rukama punim knjiga iz biblioteke. -

Mogu da pevam s tobom, Grejsi. Biće to duet - Čeriti mi se lukavo nasmešila. Obožavala je da peva kada je sama, ali znala sam da pred prepunom crkvom njen stidljivi glas neće moći da iznese celu solo tačku.

- Hvala ti. To bih baš volela - rekla sam joj. Tata je zapljeskao. - Uvek ima dobrih ljudi - rekao je tata i zagrlio nas obe.

Nedeljno jutro Na kraju sam sedela pored Dona Munija na horskim klupama, koje su privremeno

postavljene iza oltara. Čeriti je sedela naspram mene i vrtela bilten u rukama. Don je uzviknuo „Moćna tvrđava je naš Bog", skoro dve oktave niže od ostatka hora. Pevao je s takvim žarom i potpuno bez sluha da mi ga je gotovo, po prvi put u životu, bilo žao.

- Šteta za te prozore - došapnuo mi je Don, dok je direktor Konvej držao svoj govor. Don je pogledao ka prozirnom prozorskom staklu iznad prepunog balkona, na kome se nekad nalazila predivna slika Isusa, koji kuca na vrata.

Otkada je pre nešto više od tri godine požar zahvatio skoro ceo balkon, jedino je levi vitražni prozor ostao netaknut, i to se otada slavilo kao čudo. Međutim, svi smo žalili za njima kada je tata izvestio da su merdevine, koje je neko ostavio na pogrešnom mestu, tokom rekonstrukcije razbile prozore. A budući da su bili napravljeni pre sto pedeset godina, bilo je nemoguće iz našeg budžeta zameniti vitražno staklo.


- Sanjao sam da imam vremensku mašinu i da sam se vratio u prošlost i ugasio požar - prošaputao je Don. - Sada bi bili ovde.

Direktor Konvej je bacio pogled k nama. Donov šapat je pre ličio na tiho vikanje. Stavila sam prst na usta, kao znak da ćuti, a on se zacrveneo i brzo seo na klupu.

- Kao što sam govorio - rekao je direktor - srednja škola „Holi Triniti" pruža nadu i obrazovanje svim tinejdžerima različitih društvenih slojeva. Međutim, na nama je da pomognemo manje srećnim učenicima da uspeju. Zato tražim da svako od vas razmisli o ovome: šta ja mogu da učinim, koliko toga mogu da pružim, da učinim dobro i spasem maker jednu dušu? — Direktor Konvej je lagano prislonio maramicu na usta i seo pored mog oca.

Orgulje su zasvirale, a ja sam sedela tamo i pitala se da li nečije spasenje stvarno može biti u vezi sa sticanjem obrazovanja u „Holi Trinitiju".

Čeriti me je povukla za rukav. — Sada je red na nas — promrmljala je. Stajale smo na podijumu i, iako smo juče više od tri sata vežbale, dlanovi su počeli da

mi se znoje. Pogledala sam u publiku. Mama, Džud i Džejms sedeli su u prvom redu i osmehivali nam se. Pit Bredšo je došao nešto kasnije i seo je sa svojom majkom nekoliko redova iza. Podigao je palčeve kao znak podrške.

Pogled mi je bio zakovan za prozore iznad balkona i ostao je tamo sve vreme dok smo Čeriti i ja pevale. Zamišljala sam na tom mestu vitražne prozore, sa iscrtanim Isusom, koji stoji ispred starih drvenih vrata. – Ištite i daće vam se; kucajte, i otvoriće vam se - rekao je moj otac jednom prilikom Donu Muniju i tako rasplakao tog ogromnog čoveka. Setila sam se kako sam, ubrzo nakon Donovog dolaska u parohiju, videla Danijela samog u kapeli. Pogledao je naviše u vitražne prozore i postavio isto pitanje kao i ja pre samo nekoliko dana, zašto je moj otac oprostio Donu iako ga je Don povredio.

- Zar nije trebalo nekome da kaže ili da pozove policiju? - upitao je Danijel. Pokušala sam da ponovim ono što mi je otac rekao, ali sam i dalje bila tako zbunjena

da sam sigurno sve pogrešno rekla. - Tata kaže da moramo svakom oprostiti. Bez obzira na to koliko je neko loš ili koliko nas neko je povredio. On kaže da ljudi čine zlodela iz očaja.

Danijel je protrljao oči i obrisao rukavom nos. Pomislila sam da će zaplakati, ali onda me je potapšao po ruci. - Vas Divajnove nikada neću razumeti. — Uvukao je ruke u džepove i hramljući krenuo kroz prolaz između redova. Bar mu se noga oporavljala. Pre samo nekoliko sati, kada jc krenuo sa nama u crkvu, izgledalo je kao da jedva može da hoda. Danijel je rekao da je juče ujutru pao sa orahovog drveta, ali znala sam da laže. Juče sam ceo dan provela ispred kuće u dvorištu, sadeći s mamom petunije, i znala sam da uopšte nije izašao iz kuće. Volela bih da je zatražio pomoć.

Glas mi je zadrhtao dok smo pevale stih „Blagoslovi ih, vodi ih, spasi ih". Sevnula mi je misao kao oštri potez četkice na platnu. Šta ako je Danijel, na njemu

svojstveni lukav način, zatražio pomoć te noći? Zatražio moju pomoć? Kada se pesma završila, sela sam na svoje mesto donevši novu odluku. Bilo je kasno da

izbacim tu zamisao iz glave. Znala sam šta moram da učinim.

Ponededeljak, pre škole - Izvini Grejs, ali ja tu ništa ne mogu - gospodin Barlou je pogladio brkove. Nisam mogla da poverujem koliko je bio nerazuman. Moj plan je zavisio od toga.

Ukoliko sam želela da pomognem Danijelu da vrati svoj život, morala sam prvo da ga


vratim u školu. Onda bih pronašla način da pomirim njega i svog brata. - Na vama je da odlučite, gospodine Barlou. Danijelu trebaju ovi časovi.

- Ono što tom momku treba jeste da nauči da poštuje druge - Barlou je premeštao gomilu papira na svom stolu. -Momci kao što je on misle da mogu tek tako da dođu ovamo i da se glupiraju. Ovo je napredni program likovne umetnosti, a ne neki običan kurs.

- Znam, gospodine. Niko olako ne uzima vaše časove. Zapravo, mislim da je prava čast biti ovde...

- Upravo tako. Zato ih tvoj prijatelj neće pohađati. Ovo je mesto za ozbiljne umetnike. Kad smo već kod njih - Barlou je otvorio fioku i izvukao dugačak list papira za crtanje - želeo bih da porazgovaramo o tvom poslednjem radu - stavio je papir na sto. Bio je to moj traljavi crtež plišanog mede.

Potonula sam u svojoj stolici. Toliko o mojoj borbi za Danijelovo mesto u razredu; sada je i moj položaj bio ugrožen.

- Moram reći da sam bio prilično razočaran kada sam video ovo - Barlou je prešao rukom preko crteža. - Ali onda sam shvatio šta si želela da postigneš. Apsolutno briljantna ideja.

Uspravila sam se. - Molim? - Ispravi me ako grešim, jer ne bih želeo pogrešno da protumačim crtež. Tražio sam od

učenika da nacrtaju nešto što ih podseća na detinjstvo, ali mi se izuzetno dopada tvoja tehnika. Ovo je jednostavno primer tvog talenta, tvoje veštine kada si bila dete. Impresioniran sam tvojom umetničkom vizijom.

Klimnula sam, pitajući se da li sam zbog toga osudila sebe na pakao. - Trebalo je da predaš oba rada. Umalo ti dam nedovoljnu ocenu, ali onda sam video

ovaj - Barlou je izvukao iz fioke drugi crtež i stavio ga na sto. Bio je to ugljeni crtež orahovog drveta.

Samo što se nisam zadavila. Na dnu crteža nalazilo se moje ime, koje je Ejpril nažvrljala svojim prepoznatljivim zaobljenim slovima. - Ja nisam... - ali kada sam videla divljenje na Barlouovom licu dok je posmatrao konture drveta, nisam mogla sebe da nateram da mu kažem istinu.

- Ovo je odličan primer tvog sazrevanja i stepena veštine tokom godina — rekao je Barlou. — Da budem iskren, nisam očekivao od tebe ovako nešto pre diplomiranja - izvukao je crvenu hemijsku i na vrhu papira ispisao podebljano pet plus.- Čast mi što si u mom razredu - rekao je Barlou i predao mi oba moja crteža. - Sada idi, jer moram da završim svoj posao.

Ustala sam i krenula ka izlazu, ali sam se onda zaustavila i okrenula se. Vratila sam se zbog svoje jučerašnje odluke. — Gospodine Barlou?

Podigao je pogled. - Da? - Vi volite da podučavate talentovane učenike, koji umeju da naprave ovakav crtež?

Čak ste rekli da vam je to čast. - Da, jesam - gospodin Barlou je pogladio brkove i pogledao me popreko. - Šta hoćeš

da kažeš? Vratila sam se do stola, duboko udahnula i iznenada, bez razmišljanja rekla: - To nisam

ja nacrtala - predala sam mu crtež drveta. - Danijel je. Gospodin Barlou je povikao: - Predala si njegov crtež!


- Nisam. Ovo je moj crtež - podigla sam skicu plišanog mede. - Ovaj sam ja predala. Mora da je neko drugi stavio taj — pokazala sam na crtež u njegovim rukama — na gomilu, verovatno greškom. Izvinite. Trebalo je odmah da vam kažem.

Barlou je pokupio svoje vodene bojice i ugurao ih nazad, jednu po jednu, u svoju ručno napravljenu solju. Stavio je solju navrh gomile fascikli, a onda se zavalio u stolicu. - Kažeš da je Danijel uradio ovaj crtež?

- Da. Pokušava da se upiše na „Trenton". Barlou klimnu glavom. - Stvarno mu trebaju ovi časovi. - Pa evo kako ćemo. Ako se ti i tvoj prijatelj pojavite ovde sutra ujutru tačno u sedam i

dvadeset pet, razgovaraću s njim i videću šta mogu da učinim. Poskočila sam na prstima. - Hvala vam, gospodine Barlou. - Ako Danijel propusti još jedan dan u školi, izgubiće svoju stipendiju — odmahnuo je

glavom i promrmljao - Nije mi samo jasno kako ju je uopšte i dobio. Nakrivila sam glavu i nasmešila se. - Vi ste baš kul, gospodine Barlou. Čim se oglasilo prvo zvono, nekoliko učenika je ušlo u učionicu. Gospodin Barlou ih je pogledao. — Neka ovaj razgovor ostane među nama - rekao je. -

I očekujem da rad koji ćeš ponovo predati do ponedeljka bude kvalitetan.


POGLAVLJE ŠESTO ČUDOTVORAC

Posle škole Tek dok sam ručala sa Ejpril u učionici za likovno, uvidela sam najveću grešku svog

sjajnog plana: zapravo, morala sam nekako da pronađem Danijela kako bih mu rekla da će mu Barlou pružiti drugu šansu. Sve što sam znala jeste zgrada u kojoj je „odseo". Nisam znala broj stana, pa čak ni put do centra grada. Roditelji su mi strogo zabranili da idem sama u centar, a o Ulici Markam da ne govorim. A ja baš nešto i nisam neki ljubitelj gradskog prevoza, i Ejpril i mene su odžeparili kada smo prošlog leta išle autobusom do tržnog centra u Epl Veliju, iako da sam nekako morala da se domognem jednog od automobila svojih roditelja i smislim dobar izgovor. Nisam umela da lažem. Čak i kada bih izgovorila najmanju laž, grudi i vrat bi mi se zacrveneli. Dobro je što se niko nije setio da me pita kako sam uspela da popravim auto, inače bih se pretvorila u sjajnu, nabubrelu rotkvicu. Ali palo mi je na pamet da ću se možda izvući s poluistinom kada budem molila mamu za auto.

- Moram da se nađem sa Ejpril u biblioteci - popravila sam debeli vuneni šal kako bih sakrila crvenilo. - Radimo na našem istraživačkom projektu iz engleskog - Ejpril i ja smo stvarno planirale da se nađemo u biblioteci, ali tek kasnije.

Mama je uzdahnula. - Pa mislim da mogu sutra da odem u nabavku. Preostalo nam je još dosta hrane.

- Hvala ti. Verovatno neću stići kući na večeru. Imam... imamo puno da radimo. Zakopčala sam kaput do brade i uzela sa stola ključeve od kola. Bila sam spremna da

odjurim, ali je mama ispružila ruku i stavila mi je na čelo. -Jesi li dobro, dušo. Izgleda kao da goriš. - Samo loše spavam u poslednje vreme - otkako sam u sredu prvi put videla Danijela,

nisam nijednu celu noć prespavala. - Moram da požurim. - Moraćeš da uzmeš minivan. Uf! Jedno je odvesti se u grad starim sedanom, ali je potpuno drugo pojaviti se u tom

delu grada u maminom plavom balonu, kako je Ejpril nazivala naš tamnoplavi minivan, koji je podsećao na balon od žvakaće gume na točkovima i čija pojava kao da je vrištala: „Sredovečna mama ide u nabavku!". Mogu samo da zamislim Danijelov podrugljiv pogled.

Centar grada Tri puta samo pomislila da okrenem auto i vratim se kući. „Mora da sam luda",

pomislila sam dok sam vozila uličicama nedaleko od Danijelovog stana. Zaustavila sam se ispod iste svetiljke kao i onog petka uveče i proučavala nisku zgradu s druge strane ulice - na slabom popodnevnom svetlu nije izgledala tako zastrašujuće. Bila je od žutih cigala, koje su podsećale na redove trulih zuba sa širokim otvorom u sredini, gde su nekada sigurno bila ulazna vrata. Ulaz u zgradu bio je prepun razbacanih opušaka cigareta i smeća.

Nisam baš žudela da vidim kako izgleda unutrašnjost zgrade. Šta je uopšte trebalo da radim, da kucam od vrata do vrata i pitam da li iko poznaje

visokog, mršavog momka, bledog kao duh koji se odaziva na ime Danijel, i pritom se nadam da niko neće htcti da iskoristi devojku veoma smernog izgleda?


Sedela sam i posmatrala zbivanja na ulici, nadajući se da će se Danijel možda jednostavno pojaviti. Izbrojala sam petoro beskućnika, koji su žurili u pravcu prihvatilišta, i najmanje sedam uličnih mačaka, koje su poskakivale ulicom kao da su i one jedva čekale da pre mraka nađu skrovište.

Crni mercedes sa zatamnjenim staklima polako se zaustavio kod ivičnjaka i povezao nekog krupnog muškarca u mini-suknji koji se poslednjih trideset minuta tu vrpoljio i šetkao na uglu ulica Markam i Vajn. Ulica je bivala pustija kako je sunce sve dublje tonulo u gradski smog. Dva momka koja su išla jedan drugom u susret na trenutak su se zaustavila ispred Danijelove zgrade. Nisu pozdravili jedan drugog, ali su nešto promuvali kroz ruke pre nego što je svako od njih nastavio svojim putem. Jedan od njih je bacio pogled ka minivanu. Sagla sam se i ostala tako nekoliko sekundi, a onda sam provirila kroz prozor. Ulica Markam je sada bila isto tako pusta kao i one noći. Pogledala sam na sat na instrument-tabli, bilo je šesnaest i trideset. Mrzela sam kako sunce brzo zalazi u novembru, a ako ne krenem odmah, zakasniću na sastanak sa Ejpril.

Već sam bila ubacila auto u brzinu kada sam ga spazila. Nosio je sivi radni kombinezon i lupkao prstima po nozi kao da svira neku pesmu. Baš kad je bio na ulazu u zgradu, ja sam ugasila auto i brzo izvukla ranac pre nego što se predomislim.

— Danijele! — uzviknula sam dok sam prelazila ulicu. Okrenuo se, pogledao me je i ušao u zgradu. Zaustavila sam se ispred ulaza. — Danijele? Ja sam, Grejs. Danijel je krenuo uza slabo osvetljene stepenice.

- Nisam očekivao da ću te ponovo videti - pokazao mi je rukom da ga pratim. Polako sam krenula za njim uza stepenice. Stepenište je smrdelo kao bajata kafa

napravljena u prljavom kupatilu, a zidovi su bili prepuni različitih psovki ispisanih sprejovima u boji, i izgledali su kao da ih je besni Džekson Polok6 oblepio tapetama.

Danijel se zaustavio na trećem spratu i izvukao ključ iz džepa. - Prosto ne možeš da mi odoliš, zar ne?

- Ne zavaravaj se. Samo sam došla da ti nešto kažem. Danijel je otvorio vrata. - Dame imaju prednost – rekao je uglađeno. - Kako god - rekla sam i prošla pored njega. Sekundu kasnije sam shvatila da to možda

i nije bila baš dobra ideja. Mama mi nije dozvoljavala da kući dovodim momke kada ona nije tu, a da ja sama odlazim kod momka u stan, to joj se nikako ne bi svidelo. Htela sam da ostanem blizu vrata, ali Danijel je ušao unutra i produžio dalje. Ušla sam za njim u mračnu sobu, u kojoj su bili samo televizor, postavljen na kartonskoj kutiji, i mali braon kauč. Iz sobe na dnu hodnika dopirala je slaba, ritmična muzika, a visok i mršav momak sa obrijanom glavom ležao je na kauču.

Zurio je u oljuštenu tavanicu potpuno zanesen i ne trepćući. - Zed, ovo je Grejs, Grejs ovo je Zed — Danijel je pokazao na momka. Zed se nije

pomerio, a Danijel je krenuo dalje. Pogledala sam ka tavanici ne bih li otkrila šta je to toliko fascinantno. - Grejs! — povikao je Danijel. Poskočila sam i krenula za njim. Iznenada sam se našla, kako sam pretpostavljala, u

spavaćoj sobi. Bila je otprilike velika kao kupatilo mojih roditelja. Dušek je bio prekriven

6 Džekson Polok je bio veliki američki slikar, koji je najznačajnija dela stvorio kao apstraktni ekspresionista. (Prim.

prev.)


izgužvanim sivim ćebetom i gurnut u ćoše odmah pored stočića, na kome je bila naslagana gomila masonit ploča. Danijel je nogom lupio vrata i zatvorio za nama. Niz kičmu su mi prošli sitni žmarci.

Izgledalo je kao da je neko držao ogromnog psa u ovom ormanu - sobi. Vrata su imala nekoliko ureza kao da ih neko kandžama izgrebao, kao što je Dejzi grebala vrata moje spavaće sobe kada sam je ostavljala samu kod kuće, samo što su ovi urezi bili mnogo veći i dublji. Okvir vrata bio je naprsao i delimično odvaljen. Kakva god životinja da je čuvana ovde, bilo je očigledno da je pobegla. Upravo sam htela da pitam Danijela za to, kada se on bacio na dušek. Izuo je cipele i otkopčao rajsferšlus kombinezona. Uhvatila me je panika. Okrenula sam glavu i spustila pogled.

- Ne brini, princezo — rekao je Danijel. - Neću oskrnaviti tvoje devičanske oči. Njegova umotana uniforma pala je ispred mojih nogu. Sasvim malo sam podigla

pogled k njemu i shvatila da je u iscepanim farmericama i svetloj majici. - Pa o čemu tako važnom vaša visost mora sa mnom da razgovara — ispružio se preko

dušeka, stavivši ruke iza glave - da je došla čak ovamo, a sutra ide u školu? - Zaboravi - želela sam da ga gađam u glavu svojim natrpanim rancem. Umesto toga,

otvorila sam ga i bacila na pod sve što je bilo u njemu: energetske čokoladice, konzerve supe, suvo meso, sušeno voće, šest košulja i tri para pantalona, koje sam uzela iz priloga što su tokom vikenda stigli u parohiju. -Pojedi nešto. Izgledaš kao izgladneli pas.

Danijel je posegnuo rukom prema podu i počeo da prehira po gomili, a ja sam krenula napolje.

- Piletina i zvezdice - rekao je, držeći jednu od konzervi. - Ta mi je oduvek bila omiljena. Tvoja mama je nekada ovo pravila.

- Znam. Sećam se. Danijel je otvorio jednu od energetskih čokoladica i progutao je halapljivo u dva

zalogaja, a onda je prešao na parče suvog mesa. Izgledao je tako gladno da sam odlučila da mu ipak kažem dobre vesti.

- Razgovarala sam danas s gospodinom Barlouom. Rekao je da bi, ukoliko se nađeš s njim sutra ujutru, možda mogao da ti pruži drugu šansu. Ali moraš tamo da budeš ujutru pre sedam i dvadeset - rekla sam, pomerivši malo vreme sastanka. — I trebalo bi da obučeš nešto pristojno - pokazala sam na gomilu. - Tu je par kaki pantalona i košulja. Pokušaj da ne budeš kreten i on će ti dozvoliti da ponovo pohađaš časove — stavila sam prazan ranac na rame i čekala na odgovor.

- Uh - Danijel je zgrabio još jednu energetsku čokoladicu i naslonio se na zid. - Možda ću se pojaviti.

Ne znam šta sam očekivala, možda da skoči i zagrli me i nazove me čudotvorcem? Ili samo da kaže hvala. Ali mogla sam da vidim zahvalnost u njegovim tamnim, meni dobro znanim očima... iako bi ga ubilo da to stvarno prizna.

Uhvatila sam ranac za kaiševe. - Ovaj... trebalo bi da krenem. - Ne želiš da zakasniš na porodičnu večeru Divajnovih -Danijel je bacio omot

čokoladice na pod. — Večeras su ćufte? - Preostala hrana od juče. Ali imam druge planove. - Biblioteka - rekao je, provalio me je jednom rečju. Besno sam izjurila iz njegove sobe i

vratila se u dnevni boravak. Zed je i dalje ležao na kauču, ali su druga dva momka zgureno sedela u sobi i pušila nešto što nije mirisalo na cigarete. Ućutali su se kada su me videli. Odjednom sam se osetila kao puslica u svom belom, pufnastom kaputu. Jedan od momaka


je pogledao u mene, a zatim u Danijela, koji je izašao za mnom. - Opa, zdravo, mala - rekao je i uzeo dim. — Nisam znao da voliš dobre devojčice.

Drugi momak je rekao nešto gadno — što neću ponoviti, a onda mi je pokazao nešto još odvratnije.

Danijel mu je rekao da se nosi, a onda me je uhvatio za ruku i odveo do vrata. - Odlazi odavde - rekao je. - Možda ćemo se videti sutra. Danijel nije bio od onih koji bi pratili devojku do kola, ali me je ipak otpratio do kraja

stepeništa i, kada sam bacila pogled preko ramena dok sam otključavala auto, videla sam da me posmatra iz mračnog ulaza.

Kasnije te večeri Kada su bili u pitanju kompjuteri i knjige, Ejpril Tomas je imala koncentraciju

petogodišnjeg deteta sa hiperkinetičkim poremećajem, s druge strane, rijaliti-šouovi su mogli da je zaokupiraju ceo dan. Njen poslednji omiljeni šou se prikazivao ponedeljkom uveče, pa se nisam mnogo iznenadila što je nisam zatekla u biblioteci kada sam tamo stigla. Što je bilo totalno razumljivo, uzimajući u obzir da sam skoro sat i po vremena kasnila. Dok sam se vraćala iz grada, zaglavila sam se u saobraćajnom špicu i već je bio mrkli mrak kada sam se zaustavila ispred biblioteke. Nisam bila bogzna kako raspoložena da sama proučavam Emili Dikinson, pa sam zato odlučila da odem kući na večeru.

Uletela sam kolima na parking ispred kuće i naglo pritisla kočnice kada mi je tamna senka izjurila ispred automobila. Srce samo što mi nije iskočilo iz grudnog koša kad sam provirila kroz prozor. Džud je zaštitio oči od svetlosti farova. Kosa mu je bila čupava, a usne skupljene u tanku, pravu liniju.

- Džud, jesi li dobro? - upitala sam ga, dok sam izlazila iz auta. - Zamalo da te udarim. Džud me je zgrabio za ruku. - Gde si bila? - U biblioteci sa Ejpril. Rekla sam mami... - Nemoj da me lažeš - procedio je kroza zube. - Ejpril je dolazila ovamo da te traži. Sva sreća da sam ja otvorio vrata. Mama i tata ne

mogu sada time da se bave. Gde si bila? - pogled mu je bio tako strog da sam imala utisak kako prodire kroz mene do kostiju, a njegovi nokti, zariveni u moj zglob, kao da su ubrzavali taj proces.

- Pusti me - rekla sam i pokušala da mu se izvučem iz ruku. - Reci mi! - povikao je, uvrćući mi ruku još jače. Teško da sam ga ikada ranije čula da

viče, čak i kada smo bili deca. - Bila si s njim, zar ne? - naborao je nos, zgađen, kao da je na meni mogao da namiriše Danijela.

Odmahnula sam glavom. - Nemoj da lažeš! - Prestani! - povikala sam i ja. - Plašiš me. Zvučala sam preplašeno i kada me je Džud čuo, pogled mu je smekšao i on mi pusti

ruku. - Šta se za ime sveta događa?! — upitala sam. Džud je mi stavio ruke na ramena. - Izvini - lice mu se iskrivilo kao da je pokušavao da

potisne nalet emocija. -Mnogo mi je žao. Tražio sam te svuda. Ovo je tako užasno. Ja... morao sam da razgovaram s tobom i kada nisam mogao da te nađem...

- Šta?! - kroz glavu mi je prošlo da se bebi Džejmsu ili Čeriti dogodilo nešto strašno. - Šta se desilo?


- Pronašao sam je - rekao je. - Pronašao sam je i bila je plava i hladna... i te ogrebotine... nisam znao šta da radim. Došao je tata, šerif, hitna pomoć. Ali bilo je kasno. Rekli su da je već satima bila mrtva, duže od jednog dana.

- Ko?!... Baka, tetka Kerol, ko? - Marijana Djuk - rekao je. - Isporučivao sam umesto tate pakete za Dan zahvalnosti

svim udovicama. Marijana je bila poslednja kojoj sam odneo. Bila je tamo, ispružena na tremu - Džud se zacrveneo. - Jedan od bolničara je rekao da se sigurno onesvestila dok je izlazila iz kuće.Tata je pozvao Marijaninu ćerku u Milvokiju. Bila je van sebe od besa. Optužila je tatu da je on kriv za sve i da je trebalo bolje da se brine o Marijani, da je trebalo da je natera da ode kod lekara - Džud je obrisao nos. - Ljudi od njega očekuju da pravi čuda. Ali kako možeš da stvaraš čuda u svetu u kome starica leži na svom tremu preko dvadeset četiri sata, a pritom niko nije ni obratio pažnju na nju? - Namrštio se. - Smrzla se, Grejs. Smrzla.

- Molim? — Marijana je živela u Ouk Parku. Taj deo nije bio ni približno loš kao onaj u kome je Danijel odseo, ali definitivno nije bio najbolji deo grada. U glavi mi se vrtelo kao da sam predugo stajala iznad otvorene boce rastvarača. Koliko je ljudi moglo da prođe pored nje. — Na tremu je imala puno saksijskog cveća, a tu je još i ograda... verovatno je zato niko nije pronašao - bar sam želela da poverujem u to.

- Ali to nije najgore od svega - rekao je Džud. - Nešto ju je pronašlo. Neka životinja ili nešto... neki strvinar. Imala je sve te duboke posekotine na nogama. A grlo joj je bilo rasporeno sve do jednjaka. Pomislio sam da ju je to ubilo, ali bolničari su mi rekli da je umrla i smrzla se mnogo pre nego što se to desilo. Nije bilo krvi.

- Šta? — ostala sam bez daha. Iznenada sam se setila svog psa - Dejzi. Njeno malo grlo, rasporeno. Potisnula sam to sećanje, osećajući užasnu mučninu. Nisam mogla da podnesem da isto tako vidim Marijanu.

- Anđela Djuk je rekla da je tata kriv, ali nije - Džud je pognuo glavu. - Ja sam kriv. - Kakve to uopšte ima veze s tobom? - Rekao sam joj da će, ako ode kod lekara, moći da nastupi na priredbi. Naterao sam je

da se oseti krivom - suze su mu navrle na oči. - Kada sam je pronašao, nosila je svoju zelenu nedeljnu haljinu i onaj šešir s paunovim perom koji je uvek nosila kada je pevala - Džud je priljubio čelo o moje rame. - Želela je da stigne u crkvu. Želela je da otpeva svoju solo tačku - oslonio se na mene i počeo da jeca.

Sve oko mene je počelo još brže da se okreće. Nisam mogla da verujem da sam pevala dok je starica koju sam poznavala ceo život umirala na hladnoći, sama. Oduzele su mi se noge. Pala sam na zemlju, a Džud zajedno sa mnom. Sedela sam nasred prilaza, držeći bratovljevu glavu na svom ramenu.

On je plakao i plakao. Trljala sam ga po leđima i pomislila na jedini put kada smo stajali ovako. Samo ja sam tada bila ta koju je trebalo tešiti.

Pre četiri i po godine Bilo je vrelo majsko veče. Pre no što sam otišla na spavanje, otvorila sam prozor, a

negde oko dva ujutru su me probudili glasovi koji su dopirali spolja. Čak i sada, kada god ne mogu da zaspim, čujem te glasove, kao da noćni vetar nosi šapat aveti.

Moja soba se nalazila na severnoj strani kuće, strani okrenutoj ka Danijelovoj kući. Mora da su i njegovi prozori bili otvoreni. Vika je bila sve glasnija, čula sam lomljavu i


zvuke cepanja platna. Nisam mogla da se suzdržim. Morala sam nešto da uradim. Iz kože sam htela da iskočim. Zato sam otišla kod jedine osobe na koju sam mogla da se oslonim.

- Džud, jesi li budan? - provirila sam u njegovu sobu. -Jesam - sedeo je na ivici svog kreveta. U to vreme Džudova soba je bila odmah pored moje, pre nego što su je moji roditelji

pretvorili u dečju sobu za Džejmsa. Kroz prozor su dopirali ti strašni zvuči. Nisu se toliko dobro čuli kao u mojoj sobi, ali su bili isto tako zastrašujući. Spavaća soba mojih roditelja je bila skroz na južnoj strani kuće. Ako im prozor nije bio otvoren, verovatno ništa nisu čuli.

- Moramo da učinimo nešto - prošaputala sam. - Mislim da Danijela tuče otac. - On radi i gore od toga - tiho je rekao Džud. - Danijel mi je rekao. Sela sam pored njega na krevet. - Onda moramo da mu pomognemo. - Danijel me je naterao da mu se kao bratu zakunem da neću reći mami i tati. - Ali to je tajna, a nije dobro imati tajne. Moramo da kažemo. - Ali ja ne mogu - rekao je Džud. - Obećao sam. U pozadini se provalio divlji urlik, praćen bučnim praskom drveta koje se lomi. Čula

sam prigušen glas koji se izvinjavao, prekinut strašnim zvukom udarca, nalik zvuku koji pravi drveni čekić kada mama na kuhinjskom stolu udara meso.

Začulo se šest teških šamara pa gromoglasan tresak, a onda je nastala tišina. Takva tišina da sam poželela da vrisnem samo da je prekinem. A onda se čuo taj tihi zvuk, jecanje, kao kad pas cvili.

Zgrabila sam Džuda za ruku i naslonila glavu na njegovo rame. Prošao je rukom kroz moju kosu.

- Onda ću ja da kažem - rekla sam. - Tako da ti ne moraš - Džud me je držao sve dok nisam skupila dovoljno hrabrosti da probudim roditelje.

Danijelov otac je pobegao pre nego što je došla policija. Međutim, moj otac je ubedio sudiju da dozvoli Danijelu da ostane sa nama dok se njegova majka ne pobrine za neke stvari. Danijel je kod nas proveo nekoliko nedelja, pa meseci, a onda nešto više od godinu dana. Međutim, iako mu je naprsla lobanja zacelila neverovatno brzo, za mene više nikada nije bio isti. Ponekad bi bio tako srećan, srećniji no ikada, a onda bih uhvatila taj oštri pogled u njegovim očima kada je bio sa Džudom - kao da je znao da ga je moj brat izneverio.

Večera Sela sam za sto i po prvi put posle toliko godina večerala sama. Džud je rekao da nije

gladan i otišao je u podrum, Čeriti je bila u svojoj sobi, Džejms je već spavao, a mama i tata su bili u tatinoj radnoj sobi, zaključavši dvokrilna vrata za sobom. Dok sam polako jela podgrejane makarone i govedinu stroganov, iznenada sam osetila samozadovoljstvo pomislivši na Danijela, kao da mi je bilo drago što nije bio u pravu za moju savršenu porodičnu večeru. A onda sam shvatila da nije u redu da tako razmišljam. Nije u redu da se mojoj porodici desi nešto loše kako bih Danijelu nešto dokazala. Zašto se zbog njega uvek osećam glupom ili krivom što imam porodicu u kojoj svi žele zajedno da večeraju i da pričaju o svojim životima?

Ali večeras, bilo je isuviše mirno da bih jela. Bacila sam ostatke hrane iz svog tanjira u kantu i otišla u krevet. Ležala sam neko vreme sve dok mi se u glavi nisu opet javili ti avetinjski glasovi. Ali onda sam shvatila da ti bučni glasovi dolaze iz moje kuće. Moji roditelji su u tatinoj radnoj sobi vikali jedno na drugo. Glasovi su bili besni i uzrujani, ali


na osnovu njih se nije moglo zaključiti da je bilo nasilja. Mama i tata se ponekad nisu slagali, i tada bi se samo raspravljali, i ja ih nikada nisam čula da se svađaju. Tatin glas je bio tih, dovoljno da u njemu čujem očaj, ali ne i da razumem šta govori. Mamin glas je bio silovit, besan, sarkastičan.

- Možda si u pravu - povikala je. - Možda si ti kriv. Možda si kriv za sve što se svima nama desilo. A kad smo već kod toga, zašto na spisak ne dodamo i globalno zagrevanje? Možda je i to tvoja krivica.

Ustala sam i zatvorila vrata, uvukla se nazad ispod jorgana i stavila jastuk preko glave.


POGLAVLJE SEDMO OBAVEZE

Utorak ujutru Tata bi obično rano ujutru išao na trčanje, ali dok sam se spremala za školu nisam čula

da je izašao napolje. Na putu do u kuhinje prošla sam pored zatvorenih vrata njegove radne sobe i opazila da je svetlo upaljeno. Samo što nisam pokucala na vrata, ali sam se predomislila.

- Ustala si rano - rekla je mama dok je ređala na moj tanjir palačinke sa čokoladnim mrvicama. Već ih je bila napravila oko dvadesetak, iako niko od nas, osim tate, obično ne bi sišao na doručak još za pola sata. - Nadam se da si dobro spavala.

„Da, s jastukom preko glave", pomislila sam. - Sastajem se ovog jutra s gospodinom Barlouom. - Mhm — rekla je mama. Bila je zauzeta ribanjem stola, koji se ionako već blistao.

Njene ravne cipele reflektovale su se u sjaju poda od linoleuma. Moja mama je bila opsesivno-kompulzivna kada je bila pod stresom. Što su porodični problemi bili veći, to se ona više trudila da nameštaj blista. Kao da je sve bilo potpuno savršeno.

Umočila sam prst u jednu od istopljenih čokoladnih mrvica koje su formirale pravilno nasmejano lice na mojoj palačinki. Mama je obično pravila svoje „slavljeničke palačinke" samo za specijalne prilike. Pitala sam se da li je pokušavala ila ublaži bol zbog razgovora o Marijani, pripremajući nas za jednu od tatinih propovedi o tome kako je smrt sastavni deo života i sve ostalo. To sam mislila sve dok nisam videla kajanje u njenim očima kada je stavila čašu soka od pomorandže ispred mene. Palačinke su bile iskupljenje za sinoćnu svađu s tatom.

- Sveže isceđen - mama je stegla svoju kecelju u rukama. - Ili možda hoćeš brusnicu? Ili možda belo grožđe?

- Ovo je dobro - promrmljala sam i otpila gutalj. Ona se namrštila. - Odlično je - rekla sam. - Obožavam sveže ceđen sok. Tog trenutka sam znala da tata ovog jutra neće izaći iz svoje radne sobe. Nećemo

razgovarati o tome šta se desilo Marijani. A mama, takođe, sigurno neće pričati o njihovoj svađi.

Sinoć sam se zbog Danijela osetila krivom što imam porodicu koja se okuplja za trpezarijskim stolom, večera i razgovara o svom životu. Ali sada sam shvatila da mi zapravo nikada nismo razgovarali o problemima u našoj kući. Zato ostatak porodice nikada nije spominjao Danijela ili razgovarao o tome šta se desilo one večeri kada je on nestao, bez obzira na to koliko sam puta ja to pitala. Razgovor bi značio priznanje da nešto nije u redu.

Mama se nasmešila, a osmeh joj je bio suviše sladak i lažan, kao industrijski javorov sirup preliven preko mog doručka. Okrenula se brzo ka šporetu i okrenula nekoliko palačinki. Lice joj se ponovo namrštilo i bacila je u đubre nekoliko jedva zagorelih palačinki. Ispod kecelje je i dalje nosila istu bluzu i široke pantalone od juče. Prsti su joj bili crveni i ispucali od prekomernog čišćenja. Ovo je bilo i više od savršenstva, bez premca.

Htela sam da pitam mamu zašto bi prikrivala svađu sa tatom pravljenjem pet kilograma palačinki, ali je Čeriti, teturajući se, ušla u sobu.

- Šta miriše tako dobro? - zevnula je.


- Palačinke! - mama je varjačom pokazala Čeriti da sedne za sto i stavila pred nju prepun tanjir. - Ima javorovog sirupa, kupina, šlaga i džema od malina.

- Sjajno - Čeriti je viljuškom navalila na posudu sa šlagom. - Najbolja si, mama - rekla je i u sekundi progutala svoje palačinke. Činilo se da nije ni primetila da je mama ribajući tiganj praktično napravila rupu u njemu.

Čeriti je zgrabila džem od malina, a onda se sledila. Oči su joj se zacaklile, kao da će zaplakati. Tegla joj je ispala iz ruku i zakotrljala se preko stola. Uhvatila sam je baš kada je krenula preko ivice. Pogledala sam nalepnicu: Iz kuhinje Marijane Djuk.

- U redu je - rekla sam i stavila ruku Čeriti na rame. - Zaboravila sam... - rekla je tiho Čeriti. - Zaboravila sam da to nije san - odgurnula je

tanjir i ustala od stola. - Upravo sam htela da ispržim jaja - rekla je mama, dok je Čeriti odlazila iz sobe. Pogledala sam u svoj tanjir. Moj nasmejani doručak je zurio u mene i nisam znala

mogu li i dalje da jedem. Uzela sam još jedan gutalj soka od pomorandže. Bio je gorak. Znala sam da mogu da ubedim Džuda da me odveze ranije u školu, ali nisam mogla da ostanem ovde i ponovo iz početka posmatram maminu predstavu doterivanja kuhinje kada on siđe na doručak. Umotala sam nekoliko palačinki u papirnu salvetu i ustala od stola. - Moram da idem - rekla sam. - Ješću usput.

Mama, koja je i dalje ribala, podigla je pogled. Videla sam da moj nedostatak apetita nije pomogao u ublažavanju njene krivice. Ali iz nekog razloga nije me bilo briga.

Pešačila sam po hladnoći nekoliko blokova do škole i dala svoj doručak mački lutalici koju sam srela na putu.

Kasnije, pre škole Kazaljke na satu u učionici likovnog približavale su se ka sedam i dvadeset pet, a ja

sam prekoravala sebe što sam dala Danijelu samo pet minuta slobodnog prostora za kašnjenje. Sklopila sam oči i tiho se molila da Danijel dođe, samo da bih dokazala Barlouu da greši u vezi s njim. Ali sa svakim otkucajem sata sve više sam mislila da sam ja ta koja će biti razočarana.

- Brinula si da se neću pojaviti? - Danijel se srušio u stolicu odmah pored mene, tačno na vreme. Nosio je svetloplavu košulju i kaki pantalone koje sam mu ostavila, ali odeća mu je bila izgužvana kao da je do pre nekoliko minuta bila umotana u njegovom rancu.

- Stvarno mi nije stalo šta radiš — osetila sam blago peckanje na vratu. - Tvoja budućnost je u pitanju, ne moja.

Danijel je prkosno dunuo kroz nos. Gospodin Barlou je izašao iz svoje kancelarije i seo za sto. — Vidim da je gospodin

Kalbi ipak odlučio da nam se pridruži. - Zovite me samo Danijel. Ne Kalbi - Danijel je izgovorio svoje prezime kao da je

psovka. Barlou je podigao obrve. - Pa, gospodine Kalbi, kada postanete poznati muzičar ili

papa možete da izostavite svoje prezime. Ali na mom času ćete se voditi pod prezimenom koje su vam roditelji dali.

Barlou je pogledao Danijela kao kritičar koji procenjuje novo delo u galeriji. Danijel se naslonio nazad na stolicu i prekrstio ruke. Gospodin Barlou je položio ruke na sto i preklopio prste. - Ti dobro znaš da je tvoja

stipendija uslovljena tvojim ponašanjem. Ponašaćeš se i oblačićeš se kao što to dolikuje


učenicima katoličke škole. Danas si se potrudio, ali bi ipak mogao da kupiš peglu. I čisto sumnjam da je to tvoja prirodna boja kose. Daću ti vremena do ponedeljka da uradiš nešto povodom toga.Što se mojih časova tiče - nastavio je Barlou — bićeš ovde svaki dan, dolazićeš na vreme i sa oglašavanjem zvona bićeš na svom mestu. Svaki učenik naprednog programa je obavezan da sastavi portfolio od dvadeset tri rada na određene teme i još deset projekata kako bi pokazao svoj talenat. Ti si se kasno priključio ovom razredu, ali i od tebe očekujem to isto - gospodin Barlou se nagnuo napred i zurio u Danijela kao da ga poziva na igru živaca, izazivajući ga da prvi skloni pogled. Danijel nije ni trepnuo.

- Nema problema. - Danijel je veoma iskusan — rekla sam. Barlou se pogladio po brkovima i znala sam da će upravo postaviti svoje uslove. - Tvoj

portfolio će se sastojati samo od radova napravljenih na ovom času. Pratiću tvoj rad na svakom zadatku od početka, sredine, pa sve do kraja. Nećeš predati ništa što si uradio ranije.

- To je nemoguće - rekla sam. - Skoro je decembar, a čak ni ja nisam ni trećinu svog portfolija završila.

- Zato će gospodin Kalbi ostajati u učionici za svaku pauzu za ručak ijedan sat posle škole, svaki dan.

Danijel zamalo da izgubi u nadmetanju u zurenju, ali se brzo pribrao. - Dobar pokušaj, ali posle škole idem u grad na posao.

- Obavešten sam da vam je škola obezbedila stipendiju za životne troškove. Očigledno je da imate blagonaklonost jednog od članova odbora, ali ne očekujte previše s moje strane. Bićete na ovim časovima svaki dan posle škole ili nećete uopšte biti na njima.

Danijel je zgrabio ivicu stola i nagnuo se napred. — Ne možete to da mi uradite. Treba mi novac.- Konačno je sklonio pogled. - Imam druge obaveze.

Osetila sam očaj u njegovom glasu. Od reči obaveze osušila su mi se usta. - To su moji uslovi - rekao je Barlou. — Vi odlučite - pokupio je neke papire i izašao iz

učionice. Danijel je bacio stolicu u stranu i izjurio iz učionice besan kao razjareni medved.

Krenula sam u hodnik za njim. Psujući, udario je pesnicom u vrata svog ormarića. Čulo se kako metal krčka pod

njegovim zglobovima. - Ne može to da mi uradi — ponovo je udario u ormarić i nije se čak ni trgnuo od bola. — Imam obaveze.

Opet ta reč. Nisam mogla da se ne pitam šta to znači. - On hoće da mu budem kao dresirano cirkusko štene. Čak sam obukao i ovu glupu

košulju - Danijel je zgrabio košulju za dugmiće i pocepao ju je, otkrivajući svetlu majicu i vretenaste, žilave mišiće, koje nisam primetila ranije. Tresnuo je svoju košulju o ormarić. — Ovo je totalno sra...

- Hej! — zgrabila sam ga za ruku kada je ponovo zamahnuo. - Da, ovi ormarići i mene ponekad mogu stvarno da iznerviraju - rekla sam i gledala u nekoliko novajlija koji su zurili u nas sve dok nisu ubrzali korak i otišli. — Prokletstvo, Danijele! - okrenula sam se k njemu. - Nemoj da psuješ u školi. Izbaciće te.

Danijel je oblizao usne i skoro se nasmejao. Otvorio je pesnicu za koju sam ga i dalje držala i ispustio plavu košulju. Pokušala sam da mu pregledam šaku, očekujući da mu zglobovi budu modri, s obzirom na to koliko je ulubio vrata ormarića. Izvukao je ruku i uvukao je u džep.


- Ovo je skroz bezveze - rekao je Danijel i naslonio se na ulubljeni ormarić. - Taj lik Barlou ništa ne razume.

- Pa možda možeš da ga urazumiš. Ili možda ako mi kažeš kakve su to obaveze, mogu da mu ja objasnim...

„Da, da li mogu da budem providnija od toga?" Danijel me je dugo posmatrao. Činilo se da mu se u očima reflektuje fluorescentno

svetlo slabo osvetljenog hodnika. - Hoćeš da odemo odavde? - konačno je upitao. - Ti i ja - izvukao je iz džepa povređenu ruku. - Hajde da otkačimo ove kretene ovde i da se zabavimo.

Ja sam bila primeran đak, vikarova ćerka, dobitnik nagrade „Građanin meseca" i član kluba „Jedan za Isusa", ali sam u sekundi zaboravila na sve to. Čeznula sam da ga uhvatim za ruku. Ali ta čežnja me je uplašila, naterala me da ga mrzim.

- Ne - rekla sam pre nego što sam mogla da se predomislim. - Ne mogu da propustim čas, a ne možeš ni ti. Ako preskočiš još jedan dan, izgubićeš stipendiju. I dalje želiš da upišeš „Trenton", zar ne?

Danijel je stisnuo pesnicu. Udahnuo je duboko a lice mu se skamenilo. Izvukao je zgužvano parče papira iz svog džepa. - Pa, princezo, kako da dođem do učionice za matematiku?

Proučila sam raspored i osetila olakšanje kada sam videla da je napredni program likovne umetnosti jedini predmet koji ćemo imati zajedno. - Učionica sto tri je dole niz hodnik, pa levo. Pored kantine. Ne možeš da promašiš. I nemoj da kasniš. Gospođa Krosvel obožava da kažnjava.

- Dobro došao nazad - Danijel je promrmljao. - Zaboravio sam koliko mrzim ova sra... gluposti - iskreveljio mi se, šaleći se na svoj račun.

- Da, dobro došao kući - rekla sam. Ovaj put sam ja bila ta koja je otišla.

Kasnije Nisam znala koliko bi se ljudi setilo Danijela Kalbija. U detinjstvu je imao samo šačicu

prijatelja, a napustio je „Holi Triniti" pre nego što se upisao na drugu godinu. Uprkos tome, očekivala sam da će neko kao Danijel izazvati makar malo polemike i ogovaranja. Ipak, bio je tu još jedan skandal, koji je brzo preplavio školske hodnike i Danijelov povratak bacio u zasenak: iznenadna smrt i sakaćenje Marijane Djuk, predane učiteljice nedeljne škole, koja je bila dadilja mnogima, i uprkos svojoj starosti i oskudnim sredstvima, volonter u skoro svakoj školskoj aktivnosti.

Na putu od učionice do učionice bila sam meta mnogih podozrivih pogleda i podrugljivih šaputanja. Već sam navikla da ljudi pričaju o meni. Da me posmatraju. To je samo bio sastavni deo života Divajnovih. Mama je uvek govorila da moram voditi računa o tome kako se oblačim, koliko kasno ostajem napolju ili koje filmove gledam u bioskopu, jer će ostali za uzor uzeti ponašanje vikarove dece. Kao da sam bila neka vrsta hodajućeg moralnog barometra. U stvari, mislim da je mama više brinula da ne dajem povoda da ljudi pričaju loše o vikarovoj ćerki.

Nešto slično onome što se danas odvijalo. Osim što su se sada Džudovo i tatino ime javljali u razgovorima koji bi utihnuli kada priđem. Mnogi ljudi su bili za toliko uviđajni da stanu na tatinu stranu povodom optužbi Anđele Djuk o zlostavljanju, ali u malom gradu priče se brzo šire. Bilo je potpuno neizbežno da se besmislene spekulacije o „umešanosti" moje porodice u Marijaninu smrt svuda prošire. Gluposti kao: „Čula sam


kako je Majk rekao daje vikar odbio da odvede Marijanu na zakazani pregled kod lekara, a onda je rekao da će je izbaciti iz parohije ako ne..." Ili ovaj biser koji sam čula ispred sportske sale: „Rekli su da je Džud na nekim lekovima, od kojih se potpuno razbesneo na Marijanu zato što se razbolela"... zbog čega sam, sramota me je da priznam, prekršila pravilo koje sam postavila Danijelu kada je reč o psovanju u školi.

Ali koliko god da sam bila tužna i izbezumljena i sklona psovkama i prekornim pogledima, mogla sam samo da zamislim kako se Džud osećao. Ejpril je bila jedina osoba koja je bila dovoljno obzirna, ili neobaveštena, da lično razgovara sa mnom o svemu tome što se desilo u poslednja dvadeset četiri časa.

- U redu - rekla je Ejpril tren nakon što sam sela pored nje na času likovnog. - Prvo: gde si, bre, bila sinoć? Drugo: šta, bre, on radi ovde? - pokazala je na Danijela, koji je sedeo u zadnjoj klupi s nogama na stolu. - Treće: šta se, bre, dogodilo tvom bratu i kako mu je? I četvrto: bolje ti je da prvo, drugo i treće pitanje nemaju ništa zajedničko - stegla je usne i prekrstila ruke. - Hoću odgovore, sestro!

- Stani - rekla sam. - Pre svega, izvini što sam sinoć toliko zakasnila. Zaglavila sam se u saobraćajnoj gužvi.

- U saobraćajnoj gužvi? Ovde u blizini? - uperila je prst u Danijela. - Bila si u gradu - prošaputala je. - Bila si s njim.

- Ne, nisam... - Znam da živi u centru jer sam ga jutros videla pored autobuske stanice. - To može da znači bilo šta... — ali stvarno, koja je svrha lagati? - Dobro. Bila sam. Ali

nije ono što misliš. - Nije? — Ejpril je prkosno protresla glavu, tako da joj je kovrdžava kosa poskakivala

kao uši koker španijela. - Ne, nije. Samo sam mu prenela Barlouovu poruku. U svakom slučaju, ti si kriva -

rekla sam oponašajući je tako svadljivu. — Upravo si ti predala njegov crtež, a Barlou je zbog loga poželeo da ga vrati u razred.

- O, ne. Jesam li te uvalila u nevolju? Nisam htela. Kako je znao da je to Danijelov crtež?

- Ja sam mu rekla. - Šta, jesi li luda? - Ejpril je raskolačila oči. Nagnula se bliže meni i šapnula: —

Zaljubljena si u njega, zar ne? - U Barloua? - Znaš o kome pričam - okrenula se i pogledala u Danijela, koji je udarao prstima o

svoju nogu, kao da lupa u bubnjeve. - I dalje si zaljubljena u njega. - Nisam. I nikada nisam ni bila. To je bila samo glupa simpatija - znala sam da nije u

pravu, ali mi je neka vrelina jurnula uz vrat. Uhvatila sam se za prvo što mi je palo na pamet da promenim temu.

- Zar ne želiš da čuješ o Džudu i Marijani Djuk? Ejpril se istog trena promenila. Pogled joj je smekšao i prošla je prstima kroz kosu. - O

bože moj! Izgledao je tako tužno sinoć kada sam došla po tebe kući. A onda sam jutros u hodniku čula kako Lin Bišop, čiji brat radi u bolnici „Ouk Park", priča o Marijani Djuk. Čula sam kako kaže da Džud i tvoj otac imaju nešto s tim. Ali nisam razaznala šta je tačno rekla. I ti momci na času biologije su sve vreme pričali o čudovištu iz Ulice Markam.

Odmahnula sam glavom. - Znaš da je to o čudovištu čista izmišljotina? Pored toga, Marijana ne živi, to jest nije živeela u Ulici Markam - znala sam da je to samo


izmišljotina,izmišljotina koju nisam čula još od detinjstva, ali naježim se kada čujem da ljudi ponovo spominju čudovište. A takođe sam znala da ni onaj ko ne živi u Ulici Markam nije imun na čudna dešavanja. Otkad sam čula za Marijanu, iz glave nisam mogla da izbacim sliku svog unakaženog psa.

- Da, ali to što se desilo Marijani nije izmišljotina - rekla je Ejpril. - I zašto svi pričaju da je Džud umešan?

Bacila sam pogled na prozor Barlouove kancelarije. Barlou je pričao telefonom i činilo se da će to potrajati. Ejpril je izgledala iskreno zabrinuta, a ja sam stvarno želela da razgovaram s nekim o onome što se desilo. Stišala sam glas tako da niko drugi (naročito Lin) ne može da čuje i ispričala Ejpril o tome kako je Džud pronašao telo i kako su Djukovi okrivili mog oca. Rekla sam joj takođe i za posledice. Kako se Džud izbezumio i kako su se moji roditelji posvađali.

Ejpril me je zagrlila. - Biće sve u redu. Ali kako je to mogla da zna? Ona nije osetila kako je čudno sedeti sam za stolom i

večerati niti je čula svađu mojih roditelja. Ali činilo mi se da je Ejpril znala kako to može da boli. Doselila se ovamo kada joj je bilo četrnaest godina, pošto su joj se roditelji razveli. Međutim, radno vreme njene mame u poslednje vreme bilo je sve duže i duže. Pozvala sam je da za Dan zahvalnosti dođe kod nas večeru kako ne bi bila sama.

Ništa od toga mi nije delovalo ,,u redu". Barlou je izašao iz svoje kancelarije. Bacio je na sto kutiju s praznim limenkama pepsija i

nastavio sa svojim radom ne davši razredu nikakve instrukcije. - Hoćeš da idemo danas u kafić na ručak? - upitala sam Ejpril. - Džudu neće nimalo

smetati ako se samo pojavimo tamo. U stvari, mislim da bi mu društvo dobrodošlo. Ejpril se ujela za usnu. - Važi - rekla je. - Verovatno mu treba malo podrške - malčice se

namrštila, ali ja sam opazila kako podrhtava, što je bilo tipično za nju kada je uzbuđena.

Ručak Obično mi je trebalo dosta vremena da nagovorim Ejpril da pođe sa mnom u kafić

„Rouz Krest". I kad god je pošla sa mnom, to je značilo da se odvojila od grupice koju su činili Mija, Kler, Lejn i još nekoliko ostalih učenika treće godine, koji su s velikim poštovanjem posmatrali učenike završne godine. Ejpril je tako podsećala na mog starog psa Dejzi. Kada smo bile same, ona je bila pričljiva i živahna, ali kada bismo bile u društvu, ona bi se obično povukla u sebe. Samo, danas je bila drugačija.

Prošlo je tek toliko koliko nam je trebalo da poručimo hranu pre nego što je postala centar pažnje, uzbuđeno pričajući o svom putovanju u Holivud, na koje je išla prošlog leta sa svojim tatom. Bret Džonson i Greg Dajvers su gotovo balavili pred njom, ali kada se Džud pojavio na vratima, ona ih je otkačila i sela kraj njega. Za manje od nekoliko minuta, njih dvoje su sedeli sami u separeu. Ejpril je s puno saosećanja mazila njegovu ruku, dok joj je on govorio tihim, poverljivim glasom.

- Oho - rekao je Pit dok je povlačio stolicu do mene -ne mogu da verujem da je Ejpril razbila njegov neprobojni oklop - pokazao je limenkom ka Džudu. - Sa mnom ceo dan nije progovorio ni reči. U stvari, skoro cele nedelje se čudno ponaša.

- Znam na šta misliš - rekla sam i stavila nenačet sendvič na svoj poslužavnik. - Jesi li ti dobro? - upitao je Pit.


-Jesam. Samo ne mogu više da budem tužna - čudno je bilo to što sam celog dana bila tužna i povređena osim onih nekoliko minuta koje sam provela s Danijelom. Ali možda je to zato što je on bio toliko prokleto težak.

Pit je kucnuo prstom po limenci. — Pa bilo mi je zabavno one noći - rekao je to kao da je postavio pitanje.

- I meni - rekla sam, iako „zabavno" nije reč kojom bih opisala petak veče. - Planiram da te ponovo pozovem na kuglanje, da mi nadoknadiš za onaj put što si

odložila, znaš... - Pit se nasmejao.- Tako ću dobiti priliku da ti dokažem da sam veštiji nego kad popravljam automobil.

- Važi - spustila sam pogled na svoj poslužavnik. - Samo mi daj malo vremena. Pitov osmeh je splasnuo. - Oh, dobro - brzo se odmakao. - Svašta se dešava u poslednje vreme - rekla sam brzo. - Znaš, Marijanina smrt i Dan zahvalnosti i sve ostalo. Jednostavno neću imati vremena

za... uh... izlazak, bar neko vreme - nesigurno sam se osmehnula. - Premda mu se unapred radujem...

- Verujem ti - rekao je. - Videćemo se na hemiji - skočila sam sa stolice. - Bićeš mi rame za plakanje kada nam

vrate naše testove - rekla sam i zaputila se ka bratu da pokupim najbolju drugaricu.

Peti čas - Džud me je pozvao na kafu posle škole! - ciknula je Ejpril dok smo prelazile ulicu

idući ka školi. - To je lepo — nastavila sam da hodam, tako da mi je korak bio u ritmu pištanja

semafora za prelazak ulice. - To je to? - Ejpril mi je prišla iza leda. - Trebalo je da se izbezumiš i skačeš od sreće sa

mnom - zgrabila me je za rukav. - Jesi li poludela? - Nisam. - „Jesam." - Uzbuđena sam zbog tebe. - „Nisam." - Samo što... - „trebalo bi da

budeš moja najbolja drugarica." - Džud se ponaša vrlo čudno u poslednje vreme. Sada nije baš pravi trenutak da se muvaš s njim.

- A možda mu je baš sada devojka najpotrebnija - rekla je tresući se od uzbuđenja.- Hajde, Grejs. Budi srećna zbog mene. Ti si izašla s Pitom, a on je jedan od Džudovih najboljih prijatelja. - Nasmejala se stidljivo i umiljato. — To je ionako samo kafa.

Nasmešila sam se. - Samo kafa, ha? - Okej, znači najbolja šolja kafe koju ću ikada popiti! -Ejpril se propela na prste. —

Hajde, obraduj se zbog mene. Nasmejala sam se. - Okej, obradovala sam se. Stigle smo na čas nekoliko minuta pre zvona. Danijel, zavaljen u stolici, cepao je papir

za beleške na trake i uvijao ih u male zamotuljke. Morala sam da prođem pored njega kako bih uzela svoju koficu s priborom. Bila sam mu okrenuta leđima kada se nešto odbilo od moje glave. Papirna loptica je pala pored mojih nogu.

- Hej, Grejs - Danijel je glasno šapnuo. Ne obraćajući pažnju na njega, nastavila sam da preturam po kofici. Još jedna papirna

loptica me je udarila u glavu i umrsila se u kosu, a ja sam je nemarno skinula. - Greeejsiii - izgovorio je kao hijena koja doziva svoj plen. Pokupila sam pribor i

krenula ka svom mestu. Bacio je još jednu papirnu lopticu, koja se odbila o moj obraz. I dalje nisam htela da ga pogledam. Želela sam da završim s njim. Želela sam da kažem sebi


da sam ispunila svoju dužnost. Učinila sam ono što sam rekla da ću uraditi. Međutim, znala sam da nisam. Njegov povratak u ovaj razred bila je samo prva faza mog plana. I dalje sam morala da otkrijem šta se desilo između Danijela i Džuda, kako bih mogla da ih pomirim. A budući da Džud nije hteo da mi kaže, znala sam da to moram da saznam od Danijela. Ali još uvek nisam mogla da se suočim s njim. I dalje sam mrzela što mu je polazilo za rukom da me natera da zaboravim, makar na trenutak, ko sam.

Kako da pomognem Danijelu da pronađe svoj put a da ne izgubim svoj?

Posle škole - Pa, šta ćeš da radiš? - upitala je Ejpril dok smo prolazile preko parkinga koji je

odvajao školu od vikarijata. Raširila sam svoj test iz hemije i zurila u dvojku napisanu na papiru crvenom

hemijskom, pored koje je bila nažvrljana poruka gospođe Hovel: Molim da roditelj potpiše test. Vratiti nakon praznika. — Ne znam - rekla sam. - Tata uglavnom najbolje rešava ovakve probleme, ali ne želim sada da ga uznemiravam. A mama je sva u fazonu Marte Stjuart, tako da, ako joj pokažem ovo, verovatno će me naterati da se sledećeg polugodišta ispišem s likovnog.

- Nema šanse - rekla je Ejpril. - Možda bi mogla ti sama da potpišeš. - Da, važi. Znaš da ne mogu to da uradim - ponovo sam presavila test i ugurala ga u

zadnji džep. - Stigao je! - Ejpril je ciknula. Džud se u koroli zaustavio kod ivičnjaka ispred vikarijata. Tu je trebalo da se nađe s

njom kako bi „izašli na kafu". Mahnula sam mu, ali mi on nije uzvratio pozdrav. - Provera karmina - Ejpril se nasmešila kako bih joj pregledala zube. - Sve je O.K. - rekla sam joj, ne pogledavši stvarno. Posmatrala sam Džuda, koji je

čekao u autu ispred vikarijata. Lice mu je bilo skamenjeno. - Srećno s testom - rekla je Ejpril tresući se. - Ej - posegla sam za njom i uhvatila je za ruku. - Lepo se provedi. I... pripazi na

Džuda, važi? Reci mi ako mu bilo šta treba. - Hoću - Ejpril mi je stegla šaku, a onda je odskakutala preko parkinga do korole.

Začudila sam se što Džud nije izašao da joj otvori vrata, to nije nimalo ličilo na njega. Ali bar je malo smekšao kada je Ejpril uskočila u kola.

Iako nisam bila baš oduševljena idejom da se moja najbolja drugarica zabavlja sa mojim bratom, nadala sam se da je Pit bio u pravu za Ejpril, da može da razbije Džudov neprobojni oklop kada niko drugi to nije mogao.

U vikarijatu Nakon što su se Džud i Ejpril odvezli, izvukla sam test iz džepa i krenula niz uličicu

između vikarijata i škole. Zaustavila sam se pred ulaznim vratima očeve kancelarije u vikarijatu i oklevajući osluškivala da li ima nekog unutra. Zaključila sam da je najbolje da tata potpiše moju ocenu, a priđe sam htela da proverim i kako je, mada nisam ni imala pojma je li uopšte izašao iz kuće, iz svoje radne sobe. Dobila sam odgovor i pre nego što sam zakucala na vrata.

- Ne mogu više ovo da radim - čula sam nekoga. Taj napeti glas je donekle zvučao kao glas mog oca. - Ne mogu to ponovo.


- Nisam hteo - rekao je neko drugi. Bio je to snažan muški, ali detinjast glas. - Nisam hteo nikoga da uplašim.

- Ali jesi - začuo se prvi glas i tada sam bila sigurna da je očev. - Ovo je treći put ove godine. Ne mogu ponovo da ti pomognem.

- Obećao si. Obećao si da ćeš mi pomoći. Ti rešavaš probleme. To je ono što ti radiš. - Završio sam s tim! - povikao je moj otac. Znala sam da ne treba, ali sam otvorila vrata i videla Dona Munija kako zabacuje ruke

preko glave. Jecao je kao džinovska beba. - Tata! - povikala sam nadglasavajući Donov plač. - Šta se za ime sveta dešava? Tata me je pogledao, zaprepašćen što sam se iznenada tu našla. Don me je takođe

pogledao i nemo drhteći srušio se na stolicu. Tečnost mu je curila iz nosa i krupnih, otečenih očiju.

Tata je uzdahnuo. Ramena su mu bila zgurena kao da se breme na njima deset puta povećalo. – Don je odlučio da ponese svoj nož na posao. Opet - tata je pokazao na dobropoznat bodež na svom stolu. Bio je to isti nož koji je Don nekada držao mom ocu pod grlom. - Preplašio je gomilu mušterija i gospodin Dej ga je otpustio. Ponovo.

- Nisam znala da je i ranije bio otpuštan. Don se zgrčio. - To je zato što sam uvek izglađivao situaciju. Don napravi glupost, a ja je ispravim -

tata je zvučao veoma rezervisano, nije bilo ljubaznosti niti saosećanja u njegovom dubokom, melodičnom glasu, kao i obično. Lice mu je bilo umorno od nespavanja, a oči osenčene tamnim kolutovima. - Pokušavao sam i pokušavao da svima i svakom pomognem i vidi dokle me je to dovelo. Ne mogu više da pomažem. Samo pogoršavam situaciju. Obojica su sada prepušteni sami sebi.

- Obojica? - upitala sam. Don je zajecao, prekinuvši me. - Tata, govorimo o Donu — rekla sam, iznenađena neočekivanim saosećanjem prema

čoveku koji je jecao, bez obzira na nož koji je bio tako blizu. — Ti nisi pokušavao nikoga da uplašiš, zar ne?

- Ne, gospođice Grejs - Donu je zadrhtala debela donja usna. - Oni ljudi su već bili uplašeni. Pričali su o čudovištu, onom što je pokušalo da pojede

Marijanu. Zato sam im pokazao nož. To je čisto srebro. Moj pra-pra-pradeda ga je koristio da ubija čudovišta. Moj pradeka mi je tako pričao. Svi moji preci su se zakleli da će ubijati čudovišta. Pokazivao sam ljudima da mogu da zaustavim čudovište pre nego što ono...

- Dovoljno je - rekao je tata. - Ne postoje nikakva čudovišta. Don se šćućurio. — Ali moj pradeka... - Don - pogledala sam ga sasekavši ga i okrenula se ka tati. - Potreban si Donu. Rekao

si da ćeš mu pomoći. Ne možeš sada da odustaneš samo zato što je teško. Hoću reći, šta se je sa onim sedamdeset puta sedam7 i „budi čuvar brata svojega", o čemu si stalno govorio?

Osetila sam se krivom. Kako sam mogla sve to da kažem? Mislim, upravo sam ja prva htela da dignem ruke od Danijela samo zato što je pomoći njemu ispalo teže nego što sam očekivala. I stvarno nisam mogla da verujem da sam ja svom ocu tumačila Bibliju, premda u grubim crtama.

7 Iz Jevandelja po Mateju, o praštanju i koliko treba praštati. (Prim. prev.)


Tata je prešao dlanom niz svoj obraz. - Izvini, Grejs. U pravu si. To je moje breme - stavio je ruku na Donovo rame. - Pretpostavljam da mogu još jednom da razgovaram s gospodinom Dejom.

Don se bacio na tatu i zagrlio ga oko struka. - Hvala vam, vikare Divajne! - Ne zahvaljuj mi još - tata je zvučao kao da je ostao bez daha od Donovog grčevitog

zagrljaja. — Moraću da ti oduzmem nož na neko vreme. - Ne - rekao je Don. - Pripadao je pradedi. Jedino što imam od njega. Treba mi... za

čudovišta... - Takav je dogovor — rekao je tata i pogledao u mene. — Grejs, stavi ga na sigurno

mesto - izveo je Dona iz sobe, a on je čežnjivo zurio u svoj nož dok su odlazili. - Razgovaraćemo za nekoliko nedelja o tome kada će ti biti vraćen.

Stavila sam svoj test u ranac, sada očigledno nije bilo pravo vreme da se potpiše, i podigla nož. Držala sam ga. Bio je teži nego što sam očekivala. Oštrica je bila umrljana rđom i drugim, tamnim flekama. Izgledao je vrlo staro, čak i kao da je skupocen. Znala sam gde je tata hteo da ga sakrijem. Nakrivila sam saksiju s božičnom zvezdom koja se nalazila na ormanu za knjige i izvukla ključ koji je tu bio skriven. Otključala sam gornju fioku očevog radnog stola, gde je držao važne stvari, kao što su kasa s novcem za nedeljne priloge i kutija za prvu pomoć. Stavila sam nož ispod baterijske lampe i zaključala fioku.

Vratila sam ključ na mesto i osetila grižu savesti. Znala sam šta je Don mogao da učini s tom oštricom od hladnog srebra, ali nisam mogla a da ne osetim sažaljenje. Nisam mogla da shvatim kako je to imati samo jednu jedinu stvar po kojoj ćeš se sećati svojih voljenih.

- Hej - Čeriti se uvukla u kancelariju. - To što si učinila za Dona bilo je baš lepo. - Više sam to učinila za tatu - rekla sam. - Ne želim da se probudi sutra kajući se zbog

onoga što je danas učinio. - Ne mislim da će se tata do sutra vratiti u normalu. - Podigla sam pogled k njoj. Činilo

se da zadržava suze. -Zašto? — upitala sam je, iako nisam želela da stvarno znam odgovor. Verovala sam

da ću se sutra probuditi i da će sve biti u najboljem redu: ovsena kaša za doručak, dosadan dan u školi i prijatna večera, koja se sastoji od piletine i pirinča, sa ćelom porodicom.

- Marijanina ćerka hoće da sahrana bude sutra, pre Dana zahvalnosti, jer ne žele da otkažu neko veliko putovanje koje su planirali.

Uzdahnula sam. - Pretpostavljam da je trebalo toga da se setim. Uglavnom posle smrti sledi sahrana — pomaganje mami u pripremi gomile pilava i svih vrsta goveđeg gulaša za ožalošćene porodice bio je još jedan posao koji je vikarovo dete moralo da odradi. Međutim, ja još od osme godine, kada mi je umro deda, nisam bila na sahrani nekog stvarno bliskog.

- To i nije loše - rekla je Čeriti. - Marijanina porodica je tražila da vikar iz Nju Houpa bude na sahrani. Ne žele da to bude tata. I dalje ga krive.

- Šta? To nije fer. Tata je znao Marijanu ceo život i bio je njen vikar još otkad si se ti rodila.

- Znam. Ali to njih ne zanima. Potonula sam u stolicu od radnog stola. - Nije ni čudo što želi da digne ruke od svega. - Znaš šta je najgore? Vikar Klark je čuo za naš duet u nedelju i želi da ga pevamo na

sahrani, jer je to bila Marijanina omiljena pesma. Zaustila sam da se pobunim.


- Mama kaže da moramo - uzdahnula je Čeriti. - Kaže da je to naša obaveza ili tako nešto.

Obaveza. Počela sam da mrzim tu reč.


POGLAVLJE OSMO ISKUŠENJE

Nedelja po podne, na sahrani Tamna senka nadvila se nad parohijom, dotičući srca svih onih koji su došli u crkvu na

sahranu Marijane Djuk. Čak su se zbog popodnevne službe i časovi u školi ranije završili. Svi su bili skrhani zbog svega što se desilo, svi sem moje mame. Znala sam da je i dalje opsednuta time da sve dovede do savršenstva kada je počela da lupa po kuhinji u četiri ujutru kako bi pripremila dovoljno hrane za hiljadu ožalošćenih. Njeno ushićenje je zaprepastilo dobar broj sumornih ljudi dok ih je pozdravljala pre početka službe vikara Klarka, a svakog ko joj se činio i najmanje usamljen pozvala je na sutrašnju svetkovinu za Dan zahvalnosti u našoj kući.

- Pozovite koga god želite — rekla je Čeriti i meni dok smo ubacivale poslužavnike sa hranom u kese. - Hoću da vaš otac pamti ovaj Dan zahvalnosti. Stvarno bi mu prijalo društvo.

Ali nisam bila sigurna da je bila u pravu. Tata se pre sahrane povukao i seo sam u jedinom praznom ćošku, umesto da zauzme svoje mesto za propovednicom kao glavni vikar. Imala sam neodoljivu potrebu da odem do njega, ali bila sam prilepljena za horske klupe sa Čeriti, i posmatrala kako se odora na leđima vikara Klarka njiše dok je on govorio melanhoničnim glasom o Marijaninom toplom srcu i darežljivosti, iako ju je jedva poznavao. Osmotrila sam crkvu i poželela da telepatski pošaljem poruku ili mami ili bratu da odu da zagrle tatu, ali mama je bila zauzeta postavljanjem večere u sali za okupljanje, a Džud je u trećem redu bio priljubljen uz Ejpril. Pogled mi se brzo vratio na porub odore vikara Klarka i ostao je tamo sve dok nije došao red na mene da pevam. Orgulje su gromoglasno zasvirale, a ja sam pokušavala da izgovorim reči pesme. Lice je počelo da mi podrhtava i znala sam da sam na ivici suza, ali sam stisla usne i, kao uvek, smirila se. Da sam otpevala još jednu jedinu notu, raspala bih se, a Čeritin glas je bio tako visok i nesiguran da nisam mogla ni da prepoznam koji deo pesme peva. Pogledala sam kroz prozore u turobno, mutno nebo, čak su i oblaci izgledali kao da će se raspući od emocija, i tada sam ga videla.

Danijel je sedeo u zadnjem delu prepunog balkona, prekrštenih ruku i pognute glave. Sigurno je osetio toplotu mog pogleda, jer je podigao bradu. Čak i sa te daljine opazila sam da su mu oči zakrvavljene. Pogledao me je na trenutak, kao da je mogao da vidi svako bolno osećanje koje sam potiskivala, a onda je ponovo pognuo glavu.

Radoznalost je zamenila tugu čim sam sela na svoje mesto. Čeriti mije prebacila ruku preko ramena, očigledno pogrešno protumačivši moju uznemirenost kao ogromnu patnju. Monotoni posmrtni govor Marijaninih ćerki trajao je celu večnost. Čak je i Anđela Djuk nekoliko puta vešto podbola tatu. Kada se služba konačno završila i povorka ožalošćenih krenula ka groblju, spazila sam Danijela kako silazi s balkona niz stepenište koje je vodilo ka izlazu. Skočila sam sa stolice, mahnula nekome koje pokušao da mi oda priznanje za pevanje, ili nepevanje, pa navukla tamnosivi kaput i kožne rukavice.

- Mami treba pomoć - rekla je Čeriti. - Evo za minut. Krenula sam prolazom između klupa, mimoilazeći se s pobožnim gospođama, koje su

tiho gunđale o tome kako je službi vikara Klarka nedostajalo topline. Dok sam prolazila,neko me je povukao za rukav i pozvao me. Možda je to bio i Pit Bredšo, ali ja se


nisam zaustavila da to saznam. Kao da mi je neka nevidljiva nit bila zakačena za stomak, koja me je vukla kroz vrata vikarijata sve do parkinga. Korak mi se sam od sebe ubrzao kada sam na kraju parkinga videla Danijela kako skače na svoj motocikl.

- Danijele! - povikala sam kada se motor uz glasno bru-janje upalio. Povukao se napred na sedištu motora. - Polaziš? - Molim? Ne. Ne mogu. - Zašto si onda ovde? - pogledao me je očima crnim kao zemlja, još uvek

zakrvavljenim, i promatrao mi lice. Nisam mogla da se zaustavim, ta nevidljiva nit vukla me je pravo k njemu. - Imaš li

kacigu? - Ovo je Zedov motor. I da je ima, ne bi želela da nosiš njegovu kacigu. - Danijel je

gurnuo nožicu motora. - Znao sam da ćeš doći. - Umukni — rekla sam i sela iza njega.

Trenutak kasnije Porub moje jednostavne crne haljine podizao mi se uz nogu, a cipele sa štiklom, takođe

crne, koje sam nosila nedeljom, iznenada su mi izgledale veoma seksi kada sam ih stavila na oslonac za noge. Motor je ponovo zabrujao i motocikl je poleteo. Obgrlila sam Danijela oko struka.

Hladan vazduh me je tako štipao za lice da su mi suze pošle. Zaronila sam lice duboko u Danijelova leđa i udisala mešavinu poznatih mirisa: bademi, uljane boje, zemlja i dašak laka. Nisam se čak ni pitala zašto sam na ovom motoru. Samo sam znala da treba da budem tu.

Išli smo pravo, bez prekida, ka centru grada. Danijelova ramena su bila napeta i podrhtavala su kao da je žudeo za većom brzinom, ali je zbog mene vozio sporije. Sunce je tonulo u grimiz iza linije horizonta kada smo se konačno zaustavili u napuštenoj uličici u nepoznatom delu grada.

Danijel je ugasio motor. Tišina koja je usledila pulsirala mi je u ušima. - Hoću da ti pokažem nešto - rekao je i s lakoćom sišao s motora. Skočio je na ivičnjak i

nastavio da hoda. Kada sam dotakla tlo, iznenadni bol zaparao mi je kroz smrznute noge. Dok sam išla

za njim, teturala sam se i klatila, kao da godinama nisam stajala na čvrstom tlu. Danijel je nestao iza ugla.

- Čekaj - pozvala sam ga, pokušavajući da ponovo namestim svoju potpuno razbarušenu kosu u francusku punđu, koju sam imala pre nego što smo otišli iz vikarijata.

- Nije daleko - do mene je dopro njegov glas. Skrenula sam iza ugla i krenula mračnim, uskim prolazom. Danijel je stajao na kraju

prolaza, ispred dva stuba od cgala i kapije od kovanog gvozda koja mu je preprečila put. - Ovo je moje utočište — stegao je jednu gvozdenu šipku kapije. Na mesinganoj ploči

postavljenoj na jednom od stubova pisalo je: Memorijalni park porodice Bordo. - Groblje? - prišla sam kapiji oklevajući. - Provodiš vreme na groblju? - Većina mojih prijatelja obožava vampire - Danijel je slegnuo ramenima. - Provodim

vreme na mnogim čudnim mestima - zurila sam u njega otvorenih usta. Danijel se nasmejao. - Ovo je memorijalni park, ne groblje. Ovde nema grobova i

mrtvih ljudi — osim ako ne računaš stražara. Ali ovo je stražnji ulaz, tako da ne bi trebalo da naletimo na njega.


- Hoćeš da kažeš da ćemo se ušunjati unutra? - Naravno. Nekakav zveket je odjeknuo u ulici iza nas. Danijel me je zgrabio za ruku i povukao

me u mračnu nišu susedne zgrade. - Uveče zbog huligana zaključavaju kapiju. Njegovo lice bilo je toliko blizu mome da sam osećala njegov dah na obrazu. Jezu u

kostima zamenila je toplota, koja je počela da mi struji kroz telo. - Moraćemo da preskočimo ogradu i da se čuvamo reflektora - Danijel je nakrenuo

glavu kako bi proverio ima li koga. - Ne - ustuknula sam u nišu zgrade, smrzavajući se više nego ikad. - Ja to ne radim. Ja

se ne šunjam po mestima niti kršim zakon - nikada. - Bar sam se trudila da ga ne kršim. Stvarno jesam. - Neću to da učinim.

Danijel se naginjao prema meni sve dok ponovo nisam osetila njegov topao dah na licu. - Znaš, neki crkveni učenjaci veruju da, kada se suočiš s velikim iskušenjem - ispružio je ruku i sklonio mi pramen kose s vrata — treba da počiniš mali greh, tek da se malo oslobodiš pritiska.

U mraku su mu oči izgledale tamnije nego obično... a pogled mu nije bio samo gladan, već me je proždirao. Njegove usne su bile dovoljno blizu da ih poljubim.

- To je glupost. I... I... ja uopšte nisam pod pritiskom -odgurnula sam ga i izašla iz niše zgrade. - Idem kući.

- Kako hoćeš - rekao je Danijel. - Ali ja ulazim, a ti, osim ako ne znaš da voziš motocikl, dobro ćeš se načekati dok ne kreneš kući.

- Onda ću ići pešice! - Izluđuješ me! — povikao je Danijel iza mene i ućutao na trenutak. - Samo hoću da ti

pokažem - rekao je, ovog puta mnogo blaže. - Ti si jedna od retkih koje poznajem koja će zaista ceniti lepotu ovog mesta.

Zaustavila sam se. - Šta je uopšte tamo? - okrenula sam se napola k njemu. -Jednostavno ćeš morati sama da vidiš - namestio je ruke za „lopovsku". - Mogu da te

poguram ako hoćeš. - Neka hvala - izula sam štikle i bacila ih preko kapije. Ugurala sam rukavice u

džepove kaputa i počela da se penjem na stub od cigala, tražeći skoro promrzlim prstima uporište.

Pela sam se nekoliko metara, zgrabila jedan od oštrih šiljaka u obliku ljiljana i popela se navrh stuba.

- Mislio sam da to ne radiš — rekao je Danijel. - Ti znaš da sam se oduvek pela više i brže od vas dečaka - uspravila sam se na vrhu

stuba i pokušala da sakrijem da sam isto kao i on iznenađena onim što sam učinila. Stavila sam ruke na kukove. - Dolaziš?

Danijel se nasmejao. Nogama je grebao ciglu dok se peo iza mene. Pogledala sam sa skoro tri metra naniže, s druge strane stuba, i malo mi se zavrtelo u

glavi. Užas, to je baš visoko. Pitala sam se kako ću se uopšte spustiti - šta ako izgubim ravnotežu, spotaknem se i padnem sa stuba? Pre nego što sam uspela da zavrištim, nešto snažno i čvrsto me je uhvatilo za ruku, naglo me zaustavivši na oko pola metra od zemlje.

Na trenutak sam visila, tako da su mi se noge njihale iznad zaleđenog tla. Pokušala sam da dođem do daha pre nego što sam podigla pogled. Ali bilo mi je još teže da dišem kada sam videla Danijela kako kleči na vrhu stuba, držeći me jednom rukom. Lice mu je


bilo potpuno mirno i spokojno, a ne skamenjeno ili namršteno zbog naprezanja da me zadrži.

Oči su mu neverovatno sjajile dok me je gledao. — Lepo je znati da nisi u svemu savršena - rekao je i umesto da me spusti sa pola metra od zemlje, stegao me je jače za ruku i bez ikakvog napora me podigao na vrh stuba kraj sebe.

- Kako...? - ali kada sam ga pogledala u sjajne oči nisam mogla ni reč da izustim. Danijel je obavio ruke oko mog tela, koje se treslo, i skočio. Spretno se skokom spustio

na šljunak sa unutrašnje strane memorijalnog parka i spustio me. - Kako... kako si to izveo? - noge su mi bile mlitave kao žele. Srce mi je kucalo suviše

brzo. - Nisam znala da si bio tik iza mene. „Ili da je bio tako jak." Danijel je slegnuo ramenima. - Dosta sam vežbao od onda kada smo se trkali uz

orahovo drvo. „Da, sigurno kada si lunjao po raznim mestima." - Ali kako si me tako uhvatio? Danijel je odmahnuo glavom zanemarujući moje pitanje. Uvukao je ruke u džepove

kaputa i krenuo niz usku stazu koja se pružala između dva reda žive ograde. Sagla sam se i obula cipele na štiklu. Zavrtelo mi se malo u glavi kada sam se ispravila.

- Pa, zašto je ovo mesto tako posebno? - Dođi - rekao je Danijel. Išli smo stazom sve do mesta na kom se ona stapala sa širokim prostorom nalik vrtu.

Drveće, vinova loza i žbunje, koje je verovatno cvetalo u proleće, bili su svuda uokolo. Obavijala nas je sumorna magla dok smo pratili krivudavu stazu, zalazeći dublje u vrt.

- Pogledaj tamo - rekao je Danijel. Krenula sam u pravcu koji mi je pokazao i našla se oči u oči sa čovekom bledog lica.

Uzdahnula sam iznenađeno i ustuknula. Čovek je stajao nepomično. Magla se povukla, što mi je omogućilo da vidim da je posredi statua. Zakoračila sam do ivice staze i osmotrila statuu izbliza. Bila je to statua anđela, ne kao ljupka statua heruvima, već visoka, graciozna, veličanstvena figura kao vilinski princ iz Gospodara prstenova. Bio je u odori, a lice mu je bilo isklesano sa mnogo detalja. Imao je uzan nos i jaku vilicu, a oči su mu izgledale kao da se nagledao rajskih čudesa.

- Prelep je - prošla sam šakom preko ispružene ruke statue, prateći prstom prevoje njegove odore.

- Ima toga još - Danijel je pokazao na ostatak vrta. Kroz maglu sam uspela da razaznam još belih figura, koje su bile veličanstvene kao i prva. Slabi snopovi svetlosti obasjavali su im gornji deo glave, što im je na utuljenom večernjem svetlu davalo neku posebnu draž.

Udahnula sam. - Vrt anđela. Jednom je neko pričao o ovom mestu, ali nisam imala pojma gde se ono nalazi - krenula sam niz stazu do sledeće veličanstvene statue. To je bila žena sa dugim, prelepim krilima, koja su joj se spuštala niz leđa kao uvojci u Zlatokose.

Danijel me je pratio dok sam lelujala od anđela do anđela. Neki su izgledali oronulo i prastaro. Druge statue su predstavljale decu s radoznalim licima, ali su i dalje bili graciozni i otmeni kao i ostali. Propela sam se na prste na ivicu staze kako bih dotakla krila drugog anđela.

Danijel se nasmejao. - Ti nikada ne skrećeš sa staze, zar ne? - prošao je tik iza mene i dotakao me u dnu leđa.


Dok sam tako stajala na prstima na ivici staze, pogledala sam naniže i zaljuljala se dočekavši se na pete. Kada bi samo znao kako sam se danas osećala bezvrednom! - Zar to ne bi trebalo da olakša život?

- Zar to ne čini život dosadnim? - Danijel mi je uputio vragolasti osmeh dok se provlačio između dve statue, nestajući u izmaglici. Nekoliko trenutaka kasnije ponovo se pojavio na stazi, blizu anđela koji je bio viši od svih ostalih.

- Ovo mesto je napravljeno kao memorijalni park za Kerolin Bordo - doprlo je do mene. - Bila je bogata i pohlepna i krila je svoje bogatstvo, sve dok jednog dana, kada je imala oko sedamdesetak godina, bez ikakvog posebnog razloga, nije uzela psa lutalicu. Govorila je ljudima da je pas prerušeni anđeo, koji joj je otkrio da treba da pomaže ljudima. Nakon loga, ostatak svog života i bogatstva posvetila je pomaganju siromašnima.

- Stvarno? — prišla sam mu bliže. Danijel je klimnuo. - Njena porodica je mislila da je poludela. Čak su pokušali i da je

smeste u ludnicu. Ali kada je umirala, rajski hor predivnih glasova ispunio je njenu spavaću sobu. Njena porodica je pomislila da su to sigurno anđeli došli po Kerolininu dušu, međutim, shvatili su da je kuća okružena decom iz sirotišta u kome je Kerolin volontirala. Porodica Bordo je bila toliko ganuta da su sagradili ovaj memorijalni park za nju. Kažu da za svaku osobu kojoj je pomogla postoji jedan anđeo. Ima ih na stotine po celom vrtu.

— Stvarno?! Kako znaš sve to? — Piše na onoj ploči tamo — Danijel se nasmešio, vragolasto kao i uvek. Nasmejala sam se. — Dobro si me prešao. Pomislila sam da si neki intelektualac,

budući da sve znaš o zagonentnom lokalnom predanju i svakojake citate crkvenih učenjaka.

Danijel se naklonio. - Tamo gde sam bio imao sam dosta vremena za čitanje. Kao da se vazduh između nas zgusnuo. Da li je Danijel hteo da ga pitam gde je proveo

poslednje tri godine? Htela sam to, još od trenutka kada sam ga prvi put videla. To pitanje je bilo isto tako važno kao i otkrivanje onoga što se desilo između Džuda i njega. Bez sumnje ta dva odgovora su bila povezana. Zarekla sam se da ću iskoristiti priliku - pronaći odgovore kako bih jednom zasvagda resila sve ovo.

Stisla sam pesnice, zarivajući prste u dlanove i upitala ga dok se još nisam predomislila: - Kuda si otišao? Gde si bio sve ovo vreme?

Danijel je uzdahnuo i pogledao ka visokoj statui do sebe. Taj anđeo je bio mladić, možda u ranim dvadesetim, a pored njega se nalazio pas od kamena koji je pozorno sedeo. Pas je bio visok i vitak kao anđeo, a njegove trouglaste uši dosezale su do mladićevog lakta. Njuška mu je bila duga, a čupavo krzno i rep kao da su se stopili sa bogato isklesanim naborima anđelove odore.

- Išao sam na istok. Na jug. Na zapad. Svuda redom -Danijel je čučnuo i proučavao psa. - Sreo sam ga kada sam bio na krajnjem istoku. Dao mi je ovo - obrisao je prstima svoju ogrlicu od crnog kamena. - Rekao je da će me to čuvati.

- Pas ili anđeo? - zadirkivala sam ga. Trebalo je da znam da mi Danijel neće iskreno odgovoriti gde je bio.

Danijel je sklonio razbarušenu kosu sa očiju. - Upoznao sam čoveka za koga je ova statua isklesana, Gabrijel. Naučio sam mnogo toga od njega. Pričao je o gospođi Bordo i o onome što je činila za druge ljude. On je taj zbog koga sam poželeo da se vratim ovamo. Da


ponovo budem blizu ovog mesta... i još nečeg - Danijel je ustao i duboko udahnuo maglovit vazduh. - Dolazak ovamo uvek bi mi popravio raspoloženje.

- Hoćeš da kažeš da si dolazio ovamo da se naduvaš -usudila sam se da kažem. - Pa, da — Danijel se nasmejao i seo na kamenu klupu. Instinktivno sam se udaljila

korak od njega. - Ali ne radim to više - lupnuo je prstima o svoju nogu. - Čist sam već duže vreme. - To je dobro - spustila sam ruke pored sebe i pokušala da izgledam opušteno i

nepotreseno zbog njegovog priznanja. Znala sam da nije svetac. Znala sam da je njegov život postao mračan mnogo pre nego što je on nestao. Videla sam ga samo tri puta za šest meseci nakon što se odselio u Ouk Park sa svojom majkom, šest meseci pre njegovog potpunog nestanka. Poslednji put je bio kada je državna srednja škola u Ouk Parku pozvala mog tatu, jer su zbog tuče izbacili Danijela iz škole. Nisu mogli da nađu njegovu mamu, pa smo tata i ja morali da ga otpratimo do kuće. Ali ne znam zašto, imala sam osećaj da se moj rođeni brat drogira ili radi nešto još gore.

Bacila sam pogled na visoku statuu anđela Gabrijela, kako gleda dole na nas. Izgledalo je kao da njegove isklesane oči počivaju na Danijelovom temenu. Ta nit radoznalosti naterala me je da sednem pored njega na klupu. - Da li veruješ u anđele? One prave?

Slegnuo je ramenima. - Ne mislim da imaju perjana krila ili bilo šta slično. Mislim da su to osobe koje čine dobra dela, čak i kada zauzvrat ne dobijaju ništa. Osobe kao što je tvoj otac... i ti.

Pogledala sam u njegove sjajne oči. Danijel je podigao ruku kao da želi da me pomiluje po obrazu... prošli su me trnci... ali on je spustio ruku i zakašljao se.

- Ti si potpuno luda, ako mene pitaš - rekao je. - Luda? - obrazi su mi još jače goreli. - Ne znam kako sve to uspevaš - rekao je. - Kao Marijana Djuk. Nije imala ništa, a ipak

je pokušavala da pomogne ljudima kao što sam ja. Mislim da je ona bila anđeo. - Jesi li zbog toga došao na sahranu? Zbog Marijane? — ,,A ne zbog mene?", pomislila

sam. - Često sam ostajao kod Marijane kada bi odnos između mojih roditelja postajao

gadan. Ako nisam bio kod tebe kući, bio sam sa Marijanom. Uvek je bila tu za mene kada nikog drugog nije bilo - Danijel je spoljnim delom šake obrisao nos. Nokti su mu bili crni od nečega nalik na marker. - Jednostavno sam osećao da treba da se poslednji put oprostim...

- Izgleda da sam zaboravila. Marijana se brinula o mnogima. - Da, znam. Nisam ja poseban ili šta ja znam... - Ne. Nisam tako mislila... Samo mi je krivo što se nisam setila - stavila sam mu ruku

na rame. Cimnuvši ramenom otresao mi je ruku i ja sam na trenutak mogla da osetim čvrstinu

njegovog tela ispod kaputa. - Bilo ti je stvarno teško. Sigurna sam da si se zbog Marijane osećao... - Voljenim? - Pretpostavljam. Voljenim ili, ako ništa drugo, normalnim. Danijel je odmahnuo glavom. - Pre bih rekao da sam se osećao voljenim, ponekad. Kao

kad mi je Marijana uveče čitala priče ili kada sam sedeo za stolom sa tvojom porodicom. Ništa kao porodična večera Divajnovih ne može da učini da se osećaš kao da je nekom


stvarno stalo do tebe. Ali se nikada nisam osećao normalno. Nekako sam oduvek znao da ne...

- Pripadaš? - iz nekog razloga sam mogla da razumem. - Nikada nisam pripadao, zar ne? - Danijel je ispružio ruku i svojim dugim prstima me

uhvatio za zglob. Činilo se kao da će mi iščupati ruku, a onda se predomislio, spustio je i samo ju je

držao. — Ali ne mogu da opišem koliko sam puta tokom poslednjih nekoliko godina poželeo da večeram za stolom sa tvojom porodicom. Kako bih voleo da mogu da ispravim sve što sam učinio, da promenim prošlost i ponovo budem deo te porodice. Ali to je nemoguće, zar ne? - toplim prstima pratio je liniju srca na mom otvorenom dlanu, a onda ih je prepleo s mojim. Možda je to bilo zbog treperenja slabe svetlosti reflektora ili kovitlanja magle, ali na trenutak je ličio na starog Danijela, onog s plavom kosom i nestašnim, ali nevinim očima. Kao da su godine nestale a tama iz njega iščezla. I u tom trenutku, nešto... neka energija... prošla je između nas. Kao da je nit koja me je vukla k njemu sada oživela, linija života koja nas je povezivala, i ja sam morala da ga sklonim na sigurno.

- Sutra priređujemo veliku večeru za Dan zahvalnosti -rekla sam iznenada i bez razmišljanja. - Trebalo bi da dođeš, ja želim da dođeš.

Danijel iznenađeno trepnu. - Smrzavaš se - rekao je. -Trebalo bi da uđemo negde unutra.

Držeći me i dalje za ruku, Danijel je ustao i poveo me niz šljunkovitu stazu. Nisam znala kada će mi pustiti ruku, nisam to ni želela. Zato sam i nastavila da ga držim, jer sam znala da sam mu potrebna.

Konačno mi je pustio ruku kada smo skrenuli sa staze i stigli na mesto gde su se nalazile istrulele biljke. - Ograda nije toliko visoka, ako idemo ovim putem - rekao je.

Na trenutak sam oklevala dok sam stajala na ivici staze i posmatrala ga kako nestaje u magli. Sklonila sam se sa šljunkovitog puta i krenula za njim duboko u vrt. Kada smo stigli do gvozdene ograde, dozvolila sam mu da mi pomogne da je preskočim. Dok sam se pela, ruke su mu klizile preko mog struka i nogu. Hodali smo jedno pored drugog dok smo se vraćali nazad do motocikla. Okrznuli smo se jednom prstima, a ja sam čeznula da me ponovo uhvati za ruku. Popela sam se na motocikl iza Danijela i duboko udahnula njegov miris, koji je podsećao na miris zemlje, kada je motor pojurio u tamu grada.

Nekoliko minuta kasnije Motor se naglo zaustavio ispred Danijelove zgrade. Zaletela sam mu se u leđa i zamalo

odletela u kanal. Danijel me je zgrabio za butinu i sprečio da padnem. — Izvini - promrmljao je i

zadržao ruku na trenutak. Sišao je s motora, a za njim sam i ja. Stavio mi je ruku na rame i poveo me preko

trotoara pa kroz ulaz u zgradu, gde je trebalo da stoje vrata. Srce mi je tako jako lupalo dok smo se peli uza stepenice da sam se uplašila da će ga Danijel možda čuti. Kako smo se sve više peli, lupanje je bilo sve jače i glasnije, a onda sam shvatila da je to muzika koja je dolazila iza vrata na trećem spratu. Danijel je vratio ključeve u džep i oprezno gurnuo vrata. Preplavila nas je galama. Dnevna soba je bila prepuna ljudi, koji su igrali skačući i uvijajući se, a Zed, koji je izgledao mnogo življi nego prošli put, pevao je, to jest vrištao u mikrofon dok je nekoliko drugih momaka razuzdano treskalo po instrumentima.


Danijel me je poveo u gužvu. Jedva sam mogla da dišem od sladunjavog dima koji se širio prostorijom. Počela sam da kašljem i kijam kada se ta devojka, koja je više ličila na ženu nego na tinejdžerku, pojavila iz gomile. Išla je k nama, dok se kretala i tresla u teško razaznajućem ritmu Zedove pesme. Kratka kosa joj je štrcala na sve strane, tako da je podsećala na neku egzotičnu pticu, a potpuno bele šiške, koje su na krajevima bile ofarbane u drečavoroze, u obliku tri savršena trougla padale su joj na čelo.

- Deni dečko, stigao si — rekla je istočnoevropskim naglaskom. Uperila je svoje napadno našminkane oči u mene i napućila jarkocrvene usne.

Danijel je sklonio ruku sa mog ramena. - O, vidi - osmotrila me je od glave do pete - doneo si slatkiše. Nadam se da ih ima

dovoljno da ih podeliš sa nama. - Grejs, ovo je Miška. Odavno se poznajemo - Danijel je govorio o devojci u crnoj

kožnoj mini-suknji i u nečemu što mislim da se zove korset. - Ne tako davno, Deni, dečko moj - naslonila je svoje grudi uz njega. - Ali tada si

mnogo zabavniji - prešla je svojim dugim, crvenim noktom nalik na kandžu preko njegovog obraza. - Sada moraš da kreneš sa mnom - odvukla je Danijela od mene. - Naterao si me da te čekam, a Miška nije strpljiva žena.

- Hajde, Grejs - Danijel je pružio ruku k meni. Taman kad sam htela da ga uhvatim, Miška se namrštila.

- Ne! - rekla je. - Ne igram za publiku. Ova ostaje ovde. - Neću je ostaviti samu. Miška se još bliže nagnula ka Danijelu, dotičući mu blistavim zubima uvo dok je

govorila: —Ti i ja smo jedini pravi igrači ovde. Tvojoj devojci neće biti ništa ako te ne bude bilo nekoliko minuta. Miška te više neće čekati, Deni, dečače moj.

Trgla ga je za ruku, ali se on nije pomerio. - Da li je potrebno da te podsetim kakva sam kad me razočaraš? - pogledala ga je

strogo i oblizala usne. - Ne... ali Grejs... - usprotivio se nemoćno. Miška je skrenula pogled k meni. Oči su joj na sumornom svetlu stana izgledale crne

kao ugalj. Prešla je svojim kandžama preko moje ruke, a onda se nasmejala, otkrivajući neverovatno oštre zube. - Nećeš mi zameriti ako pozajmim Denija, dečka mog, na koji trenutak - rekla je, ali mogla sam da se zakunem da joj se usne nisu ni pomerile, kao da sam u glavi čula njen glas.

- Ovaj... neću - rekla sam, iznenada shvativši da mi je svejedno. Možda je to bilo zbog preteškog slatkog mirisa koji je ispunjavao sobu. Međutim, kada me je Miška pogledala u oči, nisam mogla da mislim i još manje da brinem o bilo čemu.

- To je dobra devojka - rekla je Miška. Obavila je ruku oko Danijelove i odvela ga od mene.

Danijel se osvrnuo ka meni i rekao: - Ostani tu. I ni sa kim ne razgovaraj. Bar mislim da mi je to rekao. Sve mi se mutilo, a jezik mi je bio suviše zapleten da bih

mogla nešto da mu odgovorim. Stajala sam tamo zbunjena sve dok me je neko zamalo oborio na pod. Potpuno smetena, bacila sam pogled k njoj. Jedino što sam mogla da razaznam bila je devojka sa zelenom kosom i više pirsinga nego što je moglo da stane na njeno lice. Prestala je da „igra" i nagnula se k meni, uperivši u mene svoje krupne oči. Nisam razumela šta mi je rekla, a ja sam pokušala da je pitam da li se uopšte poznajemo.


Ali ono što je izašlo iz mojih usta nije čak ni zvučalo kao govor. Ona se oteturala, histerično se smejući sama sebi.

Povukla sam se u mračni hodnik koji je vodio u spavaće sobe i nekoliko puta udahnula koliko-toliko svež vazduh. Htela sam da pokucam na Danijelova vrata kada sam čula Miškin smeh iza njih. Stomak mi se stegao i kako je Zedovu mučnu pesmu zamenila druga (sablasna i pulsirajuća, sa Zedovim teškim disanjem u mikrofon), razbistrilo mi se u glavi i ja sam shvatila da sam odbačena. Svaki trenutak, ili svaka veza, ili snaga - sve što je postojalo između Danijela i mene sada je nestalo.

- Ovaj, zdravo, dušo - rekao je neki momak dok mi je prilazio probijajući se kroz gužvu. - Nisam očekivao da te ponovo vidim ovde - iskezio se a ja sam se dosetila da je o jedan od onih groznih momaka koje sam upoznala prošli put.

- Nisam ni ja - još čvršće sam privila vuneni kaput oko grudi. Sada mi se činilo naivnim što sam se osećala onako seksi u nedeljnoj odeći.

- Izgledaš kao da bi ti dobrodošlo neko zezanje - glas mu je bio podmukao kao u guje. Ponudio mije plastičnu čašu sa tamnožutim alkoholnim pićem, na čijem dnu je nešto zloslutno šištalo.- Mogu da ti pružim dobro zezanje, ako se osećaš zapostavljenom.

Odgurnula sam čašu od sebe. — Ne hvala, upravo krećem. - To ti misliš - lupio je ispred mene rukom o zid, sprečavajući me da prođem. - Ova

zabava tek počinje - pokušao je da stavi ruku kojoj je držao čašu tamo gde joj nije bilo mesto.

Provukla sam mu se ispod ruke i krenula kroz masu ka vratima. Zelenokosa devojka teturala se ispred otvorenih vrata. Gurnula sam je kako bih prošla, a ona me je opsovala. Sišla sam niza stepenice i izašla iz zgrade. Zastala sam kod izlaza i osluškivala. Kada sam čula korake na metalnim stepenicama, odjurila sam niz Ulicu Markam.

Sreća mi se osmehnula jer, kada sam stigla do kraja bloka, autobus koji je išao u pravcu moje kuće zaustavio se kod ivičnjaka. Kada su se vrata autobusa otvorila, skočila sam na stepenice i molila boga da imam dovoljno novca za kartu. Vozač je gunđao dok sam prebrojavala sitninu, ali imala sam dovoljno, čak mi je ostalo trideset pet centi.

Autobus je bio gotovo prazan - tu su bili samo dvojica sedih muškaraca, koji su vikali jedan na drugog na jeziku koji me je podsećao na Miškin, i čovek od četrdesetak godina, koji je nosio naočare sa debelim staklima i ljuljao u naručju lutku bebe pevušeći joj dubokim, očinskim glasom. Sela sam pozadi i privukla kolena uz grudi. Autobus se zanosio i drmusao i mirisao pomalo na urin, ali sigurnije sam se osećala u njemu nego u hodniku onog stana.

Nisam mogla da verujem da me je Danijel ostavio sa onim ljudima. Pre svega, nisam mogla da verujem da sam otišla s njim u njegov stan. Šta je sve moglo da se desi da nije bilo te žurke? Ali najviše sam se stidela što je deo mene želeo da se nešto desi.

Iskušenja uzimaju danak.

Ponovo kod kuće Vozila sam se sve do škole. Iskoristila sam sitniš koji mi je preostao da pozovem Ejpril

iz govornice, ali ona se nije javljala. Nije bilo teško pogoditi koja joj je osoba u tom trenutku okupirala pažnju.

Čvrsto sam se umotala u kaput i krenula kući što sam brže mogla u svojim štiklama, osećajući se kao da me sve vreme prati onaj odvratan momak sa žurke. Tiho sam ušla u kuću, nadajući se da ću se neopaženo ušunjati u svoju sobu, kako bih mogla da se


pretvaram da sam sve vreme bila u krevetu. Ali mora da je mama čula lagano škljocanje brave kada sam zatvorila vrata jer me je, pre nego što sam uspela da zbrišem uza stepenice, pozvala da dođem u kuhinju.

- Gde si bila? - upitala me je ljutito. Posmatrala sam je kako kida debele kriške hleba na komadiće da bi se prosušili preko noći za nadev. - Trebalo je da posle sahrane pomogneš oko večere - očigledno nije bilo toliko kasno uveče da se zabrine za moju sigurnost, ali je zato bilo i više nego dovoljno kasno da se iznervira što nisam bila tu.

- Znam - promrmljala sam. - Izvini. - Prvo ti nestaneš, a onda Džud - zgrabila je još jednu krišku hleba i iskidala je. - Znaš li

na šta je to ličilo - pola porodice nije pristustvovalo večeri? A tvoj otac je zamalo istegao leđa rasklanjajući stolice dok ste vas dvoje skitali unaokolo s društvom.

- Izvini. Nadoknadiću ti to - okrenula sam se da izađem iz kuhinje. - Naravno da hoćeš. Najmanje dvadesetero ljudi nam dolazi sutra na Dan zahvalnosti.

Ti ćeš praviti pite, a posle toga ćeš oribati podove. A i tvoj brat će dobiti listu zaduženja. Budući da sam već bila u nevolji, na trenutak sam pomislila da spomenem test iz

hemije, koji je trebalo da se potpiše, ali sam odlučila da se suzdržim. Kada je ljuta, mama može tla bude veoma sitničava pri dodeljivanju kućnih obaveza. — U redu - rekla sam. — To je pošteno.

- Navila sam sat na petnaest do šest! - povikala je mama dok sam išla ka stepenicama. Mislim stvarno, kao da mi u tom trenutku treba još jedan razlog zbog koga bih

proklinjala svoje nepromišljene odluke.


POGLAVLJE DEVETO ZAHVALNOST

Oko tri i po godine ranije - Nikada ne bih uspela tako nešto da naslikam - rekla sam dok sam posmatrala

Danijelov rad koji se sušio na kuhinjskom stolu. Bila je to slika ruke mog oca, koji je sekao zelenu jabuku za Danijelov rođendanski

kolač. Ruke su izgledale tako stvarne, nežne, mile i mirne. U poređenju s njegovim radom, autoportret na kome sam radila je izgledao tako jednolično.

- Da, mogla bi - rekao je Danijel. - Ja ću te naučiti. Pogledala sam ga i namreškala nos. - Kao da bi ti umeo bilo čemu da me naučiš. Ali znala sam da je mogao. Posle skoro dve godine, prvi put sam se usudila da ponovo

slikam uljanim bojama i malo je falilo da ponovo odustanem. - Samo zato što si toliko prokleto tvrdoglava - rekao je Danijel. - Hoćeš li da naučiš

kako da bolje slikaš ili nećeš? - Kako hoćeš. Danijel je izvukao masonit ploču iz svoje kutije s priborom koja se nalazila ispod stola.

Ploča je bila totalno zamrljana, desetinama različitih uljanih boja. - Probaj ovo - rekao je. - Dok slikaš, boje počinju da se ističu. Tako tvoj rad dobija dubinu.

Davao mi je instrukcije dok sam opet iz početka crtala autoportret. Nisam mogla da verujem kolika je bila razlika.Svidelo mi se kako sam nacrtala oči sa zelenim i narandžastim tačkicama koje izbijaju iz ljubičastih dužica. Izgledale su stvarnije od bilo čega što sam ikada naslikala.

- Hvala ti - rekla sam. Danijel se nasmešio. - Kada nabavim još, pokazaću ti jedan stvarno dobar trik sa

lanenim uljem i lakom. Time se postižu najneverovatnije nijanse tena, a nećeš verovati kako se lako nanose.

- Stvarno? Danijel je klimnuo glavom i nastavio da radi svoj portret. Samo, umesto da slika sebe,

kao što je gospodin Miler zadao, on je slikao braonsivog psa sa očima nalik na ljudske. Bile su duboke, zemljastobraon kao njegove.

- Danijele - mama je stajala na kuhinjskim vratima. Bila je bleda. – Neko je došao da te vidi.

Danijel je nakrivio glavu, iznenađen. Krenula sam za njim u predsoblje i tamo smo zatekli nju. Danijelova mama je stajala na ulaznim vratima. Kosa joj je bila mnogo duža i svetlija nego pre godinu i dva meseca, kada je prodala njihovu kuću i ostavila Danijela kod nas.

- Zdravo, dušo - rekla mu je. - Šta tražiš ovde? — praskao je kao led. Njegova majka se nije javljala mesecima, čak ni

za njegov rođendan. - Vodim te kući - rekla je. - Kupila sam nam mali stan u Ouk Parku. Nije kao kuća, ali

je lep i čist i možeš tamo na jesen da upišeš srednju školu. - Ne idem sa tobom — rekao je Danijel, dok mu je od besa glas bivao sve jači - i neću

da idem u novu školu. - Danijele, ja sam ti majka. Tebi je mesto pored mene. Trebam ti.


- Ne, ne trebate mu - gotovo sam povikala na nju. - Vi ne trebate Danijelu. Mi mu trebamo.

- Ne, ne trebate mi - rekao je Danijel. - Ne trebate mi! - Prošao je pored mene, gurnuvši me tako da sam se zamalo prevrnula. - Niko mi ne treba! — protrčao je pored svoje majke i izašao u dvorište.

Gospođa Kalbi je slegnula ramenima. - Mislim da Danijelu treba samo malo vremena kako bi se prilagodio. Nadam se da ćete razumeti ako neko vreme ne viđa vašu porodicu -brzo je pogledala u mene. - Poslaću kasnije po njegove stvari - zatvorila je vrata za sobom.

Jutro na Dan zahvalnosti Rano ujutru probudio me je zvuk vetra koji je udarao o prozor. Drhtala sam i tresla se

u svom krevetu. Danijel je bio u pravu. Niko mu ne treba. Zavaravala sam se u onom vrtu. Danijelu nije trebala moja linija života. Ja mu nisam uopšte trebala.

Ogrnula sam jorgan preko ramena i zgrčila se u loptu, ali šta god da sam radila, nisam mogla da se ugrejem u krevetu.

Zveket escajga u daljini bio je jasan znak da je moja mama već počela da postavljala sto u iščekivanju današnje večere nad večerama za Dan zahvalnosti.

Odlučila sam da počnem rano da okajavam jučerašnje odsustvo, pa sam zato, malo se zanoseći, ustala iz kreveta. Pospanost je nestala u sekundi kada sam stopalima dotakla ledeno hladan drveni pod. Pojurila sam ka plakaru, navukla papuče i kućnu haljinu, a onda sam sišla u prizemlje.

Mama je spojila dva stola, koja je uzela iz sale za okupljanje u vikarijatu, tako da su se sada iz dnevne sobe pružali u predsoblje. Bili su prekriveni ispeglanim, lanenim stolnjacima boje javorovog lista. Postavila je za najmanje dvadeset petoro ljudi, upotrebivši svoj najbolji porcelan i kristalne čaše. Sto je bio ukrašen svečanim cvetnim aranžmanima i svećama umesto uobičajenim skulpturicama hodočasnika od papirmašea, koje sam joj pomagala da pravi kada mi je bilo devet godina.

- Izgleda lepo - rekla sam joj s poslednjeg stepenika. Mama je zamalo ispustila tanjir. Pribrala se i stavila tanjir na sto. - Hm - rekla je. -

Nisam ti rekla da ustaneš pre petnaest do šest - kada ćeš početi da praviš pite. Očigledno mi još nije bilo oprošteno. Uzdahnula sam. - Bila sam ionako budna - protrljala sam ruke. - Ipak, mogla si da

pojačaš grejanje. - Biće dovoljno toplo kada se uključe rerne i ljudi počnu da dolaze. Biće gužva ove

godine, pečem dve ćurke — pričala je idući oko stola i nameštajući pribor. - A to znači da pite treba da budu gotove najkasnije do osam. Kupila sam sastojke za tvoje dve pite od jabuka i karamele i nekoliko začinjenih bundeva. Tvoj tata pravi svoje čuvene rolovane kiflice, tako da moramo da uskladimo vreme.

- Hvala bogu što imamo dve rerne. - Kao što sam rekla, biće veoma toplo ovde. - Ali zar ne možemo da uključimo grejanje na nekoliko minuta? - provirila sam kroza

zavese na prozoru i stvarno se iznenadila kada sam videla da je travnjak i dalje ogoljen i beživotan, bez snega. - Zar se ne plašiš da će beba Džejms umreti od hladnoće ili tako nešto?


Mama se skoro nasmejala. - Nije toliko hladno - prišla mi je i lupnula me po zadnjici. - Hajde, kreni ranije sa tim pitama. No ako ti je toliko hladno, možeš da se zagreješ pomažući Džudu u čišćenju ostave.

- Ostave? - Neko će možda poželeti da mu pokažem kuću. Izvila sam obrve. - Ne moraš da im pokazuješ ostavu. Mama je slegnula ramenima. - Džud je ustao još pre sat vremena tražeći svoju pokoru,

a obe znamo da je tvoj otac jedini muškarac u ovoj porodici koji zna da kuva. - Oh - nisam se trudila da joj ukazem na to d je Džud umesto nje mogao da postavi sto,

jer je ponovo nameštala cvetne ukrase na sredini stola tako da budu podjednako udaljeni jedni od drugih. - Hoće li Ejpril doći?

- Da. Zar ti nije rekla? - mama me je znatiželjno pogledala. - Čini mi se da ovih dana više razgovara sa Džudom nego sa mnom - znala sam da

preterujem oko toga što Džud provodi vreme sa Ejpril, ali nisam mogla protiv toga. Mama se namrštila. - Verovatno je zbog toga u poslednje vreme tako zabrinut -

coknula je. - Valjda - uvrtala sam pojas od kućne haljine oko prsta. - Ejpril je dobar čovek. - Sigurna sam da jeste - mama je popravila prevoj na jednoj od lanenih salveta. -

Sigurna sam da jeste. - Ovaj, ipak idem se obučem, pa da počnem u kuhinji. - To bi bilo lepo - promrmljala je i počela da poravnjava sve čaše.

Pite Mama je bila u pravu. U kući se poprilično zagrejalo kasnije tog jutra. Sve je počelo

kada je tata obelodanio da uopšte nije znao da je mama očekivala od njega da napravi svoje čuvene rolovane kiflice za proslavu.

- Nisi me ni pitala - rekao je tata nakon što mu je oštro zamerila kako je još pre pola sata trebalo da počne s pripremanjem testa.

- Praviš ih svake godine - tresnula je na sto poslužavnik sa osušenim komadićima hleba. - Nema potrebe da te pitam.

- Da, ima. Trenutno nisam raspoložen za pečenje kolača. A nisam raspoložen ni za ovu veliku večeru, takođe.

- Kako to misliš? - mama je bacila komadiće hleba u činiju za mućenje i počela da ih gnječi drvenom kašikom. - Napravila sam ovu veliku večeru zbog tebe.

- Trebalo je da me pitaš, Meredit - rekao je stojeći s druge strane kuhinjskog stola. - Ne želim da svi ti ljudi dolaze.Ne želim veliku, nakićenu večeru. Ne znam čak ni da li mi se danas zahvaljuje.

- Ne pričaj koješta! — mama je zapretila drvenom kašikom. Braonkasta kuglica pala mi je pored noge. Činilo se da nijedno od mojih roditelja nije primećivalo da sam i ja u kuhinji i da pravim nadev za svoje pite od jabuka i karamele.

- Ako ti je to toliki problem - rekla je mama - onda ću ja da napravim kiflice, i spremim ćurke, i nadev, i brusnice, i krompir-pire, i grašak, i salatu od spanaća. Sve što ti treba da uradiš jeste da izgovoriš molitvu pre jela i namestiš osmeh za goste.- Mama je zabola kašiku nazad u činiju. - Ti si vikar tim ljudima. Oni ne žele da čuju da tako govoriš.

Tata je udario pesnicom o sto. — Kako, Meredit? Kako to govorim? - izjurio je iz prostorije i otišao u svoju radnu sobu pre nego što je mama uspela da odgovori.


- Nesnosan čovek — progunđala je mama - misli da ništa ne vredi ako ne može da spase ceo svet — otišla je do frižidera i žustro otvorila vrata. Preturala je po policama i psovala sebi u bradu.

Nakašljala sam se i pravila buku dok sam rendala neoljuštene jabuke. Mama se ukrutila, sigurno shvativši da sam bila tu tokom cele njihove rasprave. -

Završi te pite - brecnula se. - A onda otrči do Epl Velija i kupi brusnice. Sveže. Ne ono smeće iz konzerve.- Mama je zalupila vrata od frižidera i slegnula ramenima. - Izvini. Zaboravila sam - rekla je. - Nije ih bilo juče u „Dejs marketu", a zaboravila sam da pogledam negde drugde. Mislim da se u sedam otvara Super target na nekoliko sati - ponovo je otvorila frižider. - Da li bi mogla da otrčiš i kupiš nešto?

- Naravno - obično bih iz principa gunđala i jadikovala kada bi mi tražili da odem da obavim nešto po tako ledenom jutru, ali ovo je bila jedna usijana kuhinja i jedva sam čekala da izađem odatle.

Kasnije tog jutra Besciljno sam tumarala gore-dole između rafova, ne mogavši da se setim po šta sam

uopšte i došla u prodavnicu. Izašla sam iz kuće čim sam stavila pite u rerne i u žurbi ostavila na kuhinjskom stolu spisak za kupovinu sa desetak stavki koje mi je mama izdiktirala.

To je bio drugi put ove nedelje da sam čula svoje roditelje kako se svađaju. Da li je situacija u mojoj kući bila napeta i više nego što sam shvatala? Pomislila sam na tatu, koji se poslednji mesec krio u svojoj radnoj sobi. A i mamino ushićeno i preterano čišćenje nije bilo ništa novo. Prvi put sam to primetila pre tri godine, nekoliko dana nakon što smo se Čeriti i ja vratile kući s neplaniranog putovanja kod bake Kramer. Zatekla sam mamu kako pomahnitalo pokušava da očisti, izmeri i iseče rese na svim tepisima u kući da bi bile iste dužine. Tata je posle toga nedeljama krio makaze. Izgleda da sam tada bila suviše mlada da shvatim taj čudan odnos između njih. I, naravno, niko nikada nije pričao o tome.

Da li je ovako počelo i u Ejprilinoj porodici? Da li je ovako bilo Danijelu u njegovoj rasturenoj porodici?

Ipak, znala sam da je njemu bilo gore. Vika mojih roditelja nije ništa u poređenju sa tim staje Danijel proživeo.

Ubacila sam kesu brusnica u korpu i prestala da razmišljam o svemu onome što ima bilo kakve veze s Danijelom. Preturajući po već prilično ispražnjenim policama stavljala sam u korpu čega god sam mogla da se setim sa spiska, platila i krenula nazad kući.

Kada sam otvorila vrata, u hodniku me zapahnuo smrad. Nešto je gorelo. Bacila sam kese iz prodavnice i otrčala u kuhinju. Sve sem jedne pite hladile su se na radnoj površini. Brzo sam otvorila vrata rerne i talas crnog dima me je preplavio, terajući me na kašalj i povraćanje. Otvorila sam širom prozor iznad sudopere i pokušavala da usmerim dim napolje. Ali bilo je prekasno. Detektor dima je počeo da pisti iz hodnika.

Pokrila sam uši i otrčala u tatinu radnu sobu. Detektor se nalazio tačno ispred zatvorenih vrata. Gurnula sam širom vrata i iznenadila se kada sam videla da tata nije unutra, a još više sam bila iznenađena što niko drugi u porodici nije reagovao na pištanje alarma.

S naporom sam pokušavala da otvorim prozor u radnoj sobi, tako da sam zamalo odrala ruku na ekser koji je štrcao iz prozorskog okvira. Glupa stara kuća. Konačno sam


uspela na silu da otvorim prozor. Zgrabila sam knjigu s gomile koja se nalazila na očevom stolu i počela njome da rasterujem dim što dalje od detektora sve dok pištanje nije prestalo.

I dalje mi je zvonilo u ušima kada sam vratila knjigu na vavilonsku kulu koja je nekad bila očev radni sto... knjige i beleške bile su razbacane svuda unaokolo. Knjizi koju sam držala kožni povez je bio sav ispucao te je izgledala starije od bilo čega što sam ikada videla i ispitala u lokalnom ogranku biblioteke Rouz Čest. Na korici je je bio utisnut nežni, srebrni cvet u obliku kapuljače, zajedno s pohabanim, srebrnim naslovom: Loup-Garou.8

Nikada nisam čula za takvu reč. Otvorila sam knjigu i shvatila da je cela bila, najverovatnije, na francuskom. S gomile na kojoj je stajala prva knjiga uzela sam sledeću i pregledala je. Ova nije izgledala tako stara, ali je bila isto tako ishabana. Likantropija: blagoslov ili prokletstvo? Kada sam htela da je otvorim, videla sam dugu, usku, somotsku kutiju na hrpi papira. Podsećala je na one kutije za ogrlice iz ekskluzivnih prodavnica nakita. Spustila sam knjigu i podigla poklopac kutije. U njoj je ležao Donov srebrni nož. Onaj koji sam zaključala u tatinoj kancelariji u vikarijatu. Zašto bi ga tata doneo ovamo? I zašto bi ga ovako ostavio kada u kući imamo malo dete?

Ulazna vrata su se uz tresak otvorila. - Šta se dešava, za ime sveta?! - odjekivao je mamin glas iz hodnika. Gurnula sam nož na najvišu policu tatinog ormana za knjige i krenula joj u susret. Mama je držala Džejmsa na boku, a u ruci je imala kesu s namirnicama iz „Dejs

marketa". - Divno. Zaboravila sam jednu od pita, a? Klimnula sam. Međutim, osećala sam se kao da sam ja kriva, jer sam se toliko dugo

zadržala u prodavnici. - Prosto divno! - rekla je. — Samo što si otišla, setila sam se još nekih namirnica, pa sam

otrčala do Dejs... I sada cela kući smrdi. Samo mi još to treba. Razmišljala sam da je ponovo zamolim da mi kupe mobilni telefon, ali sam se

predomislila kada je Džejms počeo da kmeči kad ga je mama spustila. Nogama se obmotao oko njenog kolena, držeći je čvrsto za košulju. Ponudila sam se da ga uzmem od nje a ona ga je odvojila ga od sebe i predala mi ga.

- Izvetriće se - rekla sam, ljuljuškajući Džejmsa na boku. Zašto mi se činilo da sam u poslednje vreme ja ta koja svakog smiruje?

Džejms je u svom očajničkom pokušaju da pređe iz mojih u mamine ruke ispustio svoje ćebe. - Ćebe! - vrisnuo je i zaplakao, šutirajući me u noge svojim papučama sa likom Radoznalog Džordža.

Podigla sam ćebe i umotala ga. — Cmok-cmok — rekla sam dok sam se pretvarala da mu ljubim lice. Njegovo kenjkanje se pretvorilo u smeh dok je tankim ručicama grlio ćebe.

- Otvoriću još neki prozor - rekla sam mami - a onda ću da potražim Čeriti, da zabavlja bebu Džejmsa dok ti pomažem u spremanju.

- Hvala ti - mama se protrljala po slepoočnicama. - Čeriti treba uskoro da se vrati. Otišla je do Džonsonovih da im nahrani ptice. Reci joj da za nekoliko sati napravi nešto Džejmsu da pojede. Ručak je u tri, pa hoću da do dva odrema. Oh, ali moraćemo da ga prebacimo zajedno sa njegovim krevecem dole u tatinu radnu sobu, jer će tetka Kerol odsesti u njegovoj sobi.

Sjajno. Ko baš mom tati danas treba? Tetka Kerol.

8 Na francuskom - vukodlak. (Prim. prev.)


Ručak Pola familije moje majke su rimokatolici, a pola su Jevreji — što je igra sudbine kada je

u pitanju supruga jednog protestantskog sveštenika. I premda je bila odgajana kao katolikinja, njena porodica je i dalje slavila Pashu i Hanuku. Mislim da su odatle preuzeli taj zanimljiv običaj da za specijalne prilike na stolu uvek postavljaju jedno mesto više. Po mišljenju tetke Kerol, to bi trebalo da bude izraz nade i vere u Mesiju, koji će se jednog dana vratiti. I dok je to meni bilo nekako zanimljivo, a mog tatu često nerviralo jer, naravno, on je verovao da je Mesija već došao, u obliku Isusa Hrista, i da takva tradicija predstavlja uvredu za njegovu veru u Njega.

Pokušavajući da udovolji i njemu i svojoj sestri, mama je govorila tati da smatra to kao mesto viška za neočekivane goste. Međutim, danas se činilo da je tradicija mamine porodice tatu naročito izvodila iz takta. Dok je osmatrao raštrkane grupe usamljenika, mladih porodica, udovica, udovaca i samohranih majki koji su se okupili oko našeg prazničnog stola, zapazio je da nije samo jedno mesto bilo prazno, već dva. Jedno je bilo na njegovom kraju stola. Drugo, koje je bilo prekoputa mene, bilo je postavljeno s posebnim zlatnim čašama i zlatnim priborom. Tata je zurio u čašu i gunđao nešto sebi u bradu. A onda se skoro srdačan osmeh pojavio na njegovom licu. - Hoćemo li početi? - upitao je goste.

Nestrpljivi gosti su klimnuli, a Ejpril je čak oblizala usne, mada je gledala u Džuda kada je to uradila, tako da možda nije imalo ikakve veze sa hranom.

- Ko još nije stigao? - Pit Bredšo je pokazao na dva prazna mesta. On i njegova majka su sedeli pored mene. Bilo mi je žao kada mi je Pit rekao da je njegov tata otkazao godišnje krstarenje na Dan zahvalnosti, jer je imao hitan sastanak u Toledu, ali bilo mi je drago što je Pit bio tu da zbliži moje roditelje, koji su se zgranuto pogledali kada je Pit to upitao.

- Don Muni mora da zatvori „Dejs market" - rekao je tata. - Meredit nema baš želju da ga čeka.

Mama se nakašljala. - Don nije potvrdio svoj dolazak, tako da nema svrhe čekati ga ako ne znamo da li dolazi.

- Siguran sam da će nam se uskoro pridružiti — tata joj se ljubazno obratio. Pitala sam se da li je tata u pravu ili Don i dalje mučno razmišlja o nedavnom susretu

sa mojim ocem. Čak mi je bilo mučno i da pomislim da Don sedi sam u svom stanu iza crkve.

- Drugo mesto - počela je mama da objašnjava - porodična je tradicija naših... Tata je progunđao. - Meredit me je zamolila da posebnom molitvom blagosiljam ovu

hranu. Tetka Kerol je pogledala tatu zlokobno, reklo bi se u ime moje mame. Tata je pružio ruke ka Džudu, koji mu je sedeo s desne strane, i Liroju Medoksu, s leve

strane. Svi smo se uhvatili za ruke oko stola, a ja sam svoje prste, oklevajući, skliznula među Pitove. Tata je počeo molitvu. Glas mu je bio smiren. Zvučao je kao da je vežbao u svojoj kancelariji u vikarijatu ili gde god da se krio sve do večere.

- Okupili smo se ovde, Oče, da proslavimo Tvoju velikodušnost. Tvoju darežljivost i dobrotu prema nama, koju želimo da podelimo s drugima. Zato ostavljamo slobodno mesto za našim stolom za sve neočekivane posetioce. Da nas podseti da otvorimo naš dom onima koji imaju manje. Takođe da nas podseti na one koji nisu tu: naši dalji rođaci, moj otac, Marijana Djuk — zastao je na trenutak, a onda nastavio. — Dopusti nam da ti zahvalimo na Tvojim blagodetima...


Zvono na vratima se oglasilo. Mama se uzvrpoljila u svojoj stolici. - Dopusti nam da ti zahvalimo na Tvojim blagodetima. Čuvaj nas i blagosiljaj ovu

hranu koja će nas ishraniti i ojačati, kao što Ti jačaš naše duše. Amin. - Amin - svi ostali su izgovorili uglas. Ja sam sedela na kraju stola, koji je štrcao u predsoblju. Poskočila sam, otišla do vrata i

naglo ih otvorila, očekujući da vidim Dona. Umesto njega, na tremu je stajao neverovatno privlačan momak s kratkom svetlosmeđom kosom, u kaki pantalonama i plavoj košulji.

- Izvini što kasnim - rekao je. - Grejs, ko je to? - upitala je mama iz trpezarije. - Danijel - prošaputala sam.


POGLAVLJE DESETO NEOČEKIVAN

Na vratima - Pozvan sam, zar ne? - rekao je Danijel. - Nisam te očekivala... i izgledaš tako... drugačije. - Zahvaljujući Miški - rekao je. - Zato je sinoć bila tamo. Morao sam da je promenim

zbog škole. Doduše, tamna farba nije mogla skroz da se ukloni - prošao je rukom kroz svoju kratko ošišanu braon kosu - tako da smo se zadovoljili ovim.

Na pomen Miške poželela sam da mu zalupim vrata ispred nosa. Oh, ali kako mu je lice bilo divno sada kada ga nije zaklanjala duga, crna kosa.

Odmahnula sam glavom. - Trebalo bi da odeš. - Grejs, koje to? - ponovila je mama kada je prišla vratima. -Je li to prijatelj iz škole... -

zaustavila se upola koraka kraj mene. - Grejs, šta je ovo? - optuživački je uperila prst u Danijela, koji je nepomično stajao na tremu. - Šta on radi ovde?

-Ja sam ga pozvala. - Ti si ga pozvala? - rekla je preglasno. Bila sam sigurna da smo do tada već okupili

publiku. - Kako si mogla? Kako si se usudila?! - Rekla si joj da pozove koga god poželi - rekao je tata pojavljujući se iza nas. - Moraš

da se suočiš s posledicama ako te bude bukvalno shvatala. - U pravu si, Grejs. Treba da odem - Danijel je pogledao u tatu. - Izvinite, vikare, ovo

nije bila dobra ideja. Otići ću. Tata je oborio pogled. - Ne - rekao je. - Ti si pozvan, stoga, drago nam je da si ovde. Mama je zinula od čuda. Okrenula sam se ka tati iznenađeno i sa strahopoštovanjem. - Ako nešto kažemo, onda se toga i držimo. Jel' tako, Grejs? - tata je pogledao u

Danijela. - Izvini što sam to smetnuo s uma. Danijel je klimnuo. - On ne može da ostane - rekla je mama. - Nema slobodnog mesta. Nismo ga očekivali. - Ne budi blesava. Sama si postavila mesto za njega - tata se okrenuo ka Danijelu. - Pa,

uđi, pre nego što se hrana ohladi. - Hvala vam, vikare. Tata je uhvatio mamu za ramena i odveo je nazad do stola. Mislim da je bila i suviše

zapanjena da se usprotivi. Pokretom ruke sam pozvala Danijela unutra i zatvorila vrata za njim. Krenuo je sa mnom do stola, a ja sam mu prstom pokazala na slobodno mesto preko puta sebe.

Svi su zurili u njega, verovatno pokušavajući da odgonetu šta se to bitno desilo. - Je li to taj momak Kalbi? - došapnuo mi je Pit. Klimnula sam, a on se okrenuo i šapnuo nešto svojoj majci. Danijel je oklevajući primakao zlatnu viljušku svom tanjiru. Podigao je pogled k meni i

namignuo mi.Džud je ustao od stola. - Ovo je besmisleno. On ne može da ostane. On ovde ne pripada.

- On ostaje - tata je stavio punu kašiku krompir-pirea u svoj tanjir. - Dodaj to Danijelu - rekao je i predao činiju Liroju.

- Onda ja odlazim - rekao je Džud. - Hajde, Ejpril, idemo odavde — ispružio je ruku k njoj.


- Sedi! - rekao je tata. - Sedi, jedi i budi zahvalan. Tvoja majka je napravila ovu predivnu hranu i sada ćemo svi zajedno da je pojedemo.

Ejpril se skupila u stolici kao psić koga su izgrdili. Džud je na trenutak izgledao kao da će učiniti isto. Stegao je pesnice, a onda je utonuo u svoju mračnu čauru. - Izvini, majko — rekao je mirnim tonom. — Upravo sam se setio da sam se dobrovoljno prijavio da služim večeru u prihvatilištu. Moram da krenem da ne zakasnim - rekao je, pažljivo se proguravši pored trpezarijskih stolica.

- Ali šta je sa našom večerom? - uzviknula je mama za njim. Ali Džud se nije zaustavljao. Uzeo je svežanj ključeva sa drvenog klina i zaputio se ka

garaži. - Pusti ga - rekao je tata. Mama se nasmešila gostima. - Znate kakav je Džud.Drugi su mu uvek na prvom mestu

- zgrabila je od tetke Kerol činiju sa sosom od brusnica. - Navali, narode - obratila se svima. Međutim, dok je stavljala sos od brusnica na svoje parče ćuretine, prostrelila me je pogledom, od koga mi se srce steglo.

Zurila sam u kuvani grašak koji sam natrpala u tanjir. Činilo mi se da nije dobro ispao. Bio je previše gnjecav — mora da sam ga prekuvala.

Pit mi je okrznuo ruku i toplota mi je jurnula u lice. Osetila sam da me neko šutira ispod stola. Pogledala sam u Danijela, a on je izvio

obrve i nasmešio se potpuno bezazleno. Lice mi se još više zažarilo kada sam shvatila koliko mi se dopada kako mu kosa boje peska pada iznad tamnih očiju dok mi je nazdravljao zlatnom čašom. Namrštila sa se i vratila se jelu, osećajući se glupo, detinjasto.

Večera je u narednih desetak minuta protekla u neprijatnoj tišini, tako da sam bukvalno skočila kada je neko jak pokucao na ulazna vrata. Kucanje je postalo još jače, a kućno zvono je nekoliko puta zazvonilo. Svi su pogledali u mene,kao da sam opet ja odgovorna za ovo misteriozno uznemiravanje.

- Koga si sada pozvala, Cirkus braće Ringling? - upitala me je mama dok sam ustajala od stola.

Tetka Kerol se zakikotala. Uvek ju je zabavljala naša mala porodica. - Vikare! Vikare! - začuo se gromki glas iza vrata. Kada sam ih otvorila, Don Muni je

uleteo u kuću, skoro me oborivši na pod. — Vikare Divajne! - povikao je. Tata je naglo ustao od stola. – Šta je bilo, Done? - Vikare Divajne, dođite brzo ovamo. Morate da vidite. - Šta se dešava? - Tamo je krv. Krv po celom tremu. - Molim? - tata je izleteo kroz vrata, a ja za njim. Na stepeniku trema nalazila se mala

lokva krvi i nekoliko kapi oko nje. - Pomislio sam da je možda neko od vas povređen - rekao je Don. - Možda je

čudovište... - Svi smo dobro - rekao je tata. Išla sam za tatom dok je on pratio tragove krvi. Naš trem se pružao oko kuće, a

zajedno s njim i trag, male crvene kapljice umesto mrvica hleba. Trag je vodio do otvorenog prozora tatine radne sobe. Na tom mestu bilo je rasprskane krvi, kao da je neko otresao povređenu šaku. Ili šapu. Tata je čučnuo da to bolje pogleda, a ja sam bacila pogled kroz prozor u radnu sobu. Džejmsov krevetac je stajao prevrnut pored tatinog ispreturanog stola.


- Mama! - brzo sam se okrenula, zamalo tresnuvši u Danijela, koji se iznenada našao iza mene. - Mama, gde je beba Džejms? — nisam mogla da se setim da li je bio sa nama na večeri.

-Još uvek spava - rekla je mama. Pojavila se na tremu,zajedno s većinom gostiju. - Čudi me da se nije probudio od ove te buke... - pogledala je u krv pod nogama. Prebledela je, naglo se okrenula i odjurila u kuću.

Tata, Kerol i Ceriti su je pratili. Ja nisam morala. Mamin vrisak je bio dovoljan da potvrdi moje strahove.

Danijel je pregledao prozorske okvire. - Da li i ranije nije bilo zaštitnog paravana? - Da. Džud ga je pre nekoliko meseci polomio. Zaključavali smo se iznutra. Niko nije

znao kako da ga popravi. S druge strane prozora mama je sve jače vrištala. Tata je pokušao da je smiri. - Možda se Džejms izgubio - rekao je stari Liroj. - Idemo svi da pretražimo dvorište —

Liroj je hramljući sišao sa trema. - Džejms? — povikao je dok je išao oko kuće. Pit i Ejpril su ga pratili. Doktor Konors, mamin prijatelj sa klinike, predao je svoju ćerkicu, bebu, svojoj ženi: —

Ostani ovde. Otići ću dole do puta - on i većina gostiju rasuli su se po dvorištu. Svi su dozivali Džejmsa.

- Mislite li da je to bilo čudovište, gospođice Grejs? - upitao je Don. - Da sam samo imao svoj nož... mogao sam da ga ubijem... da ga uhvatim kao što je radio moj pra-pra-pradeda.

- Čudovišta ne postoje - rekla sam. Danijel se trgnuo. Pronašao je ekser na koji sam se ranije zamalo odrala. Prsti su mu

bili umrljani krvlju, ali ne njegovom. Prineo ih je nosu i pomirisao. Zatvorio je oči, kao da razmišlja i ponovo pomirisao krv.

Don je zajecao. Zvučao je isto kao moja mama. - Da li postoji neko mesto gde Džejms voli da ide? - upitao me je Danijel. - Ne znam. Mnogo mu se sviđaju konji u Makarturovoj konjušnici. - Done - rekao je Danijel. — Idi sakupi koliko god možeš ljudi i pretražite put koji vodi

do Makarturove farme. Znala sam da treba da krenem s njima, ali sam sačekala Danijela. Obrisao je krv o svoj rukav. — Vikare - pozvao je kroz otvoren prozor. Tata je privio mamu uza svoje grudi. - Biće on dobro - rekao je, dok joj je milovao

glavu. Mama je uvek sve držala pod kontrolom. Videvši je sada ovako bespomoćnu, počela

sam da drhtim od straha. - Vikare - rekao je Danijel. Tata je nakratko pogledao u nas. - Neka jedno od vas ode da pozove policiju. Oni će

organizovati ljude za potragu. Ja sam već krenula, ali me je Danijel zgrabio za ruku. -Ne - pogledao je u mog tatu. -

Policija ne može da nam pomogne. Mama je tiho zajecala. Danijel mi je pustio ruku. - Ja ću ga pronaći. Tata je klimnuo. — Kreni.


POGLAVLJE JEDANAESTO OTKROVENJA

U šumi Danijel je preskočio ogradu trema i odjurio u dvorište iza kuće. Posrćući na

stepenicama, spustila sam se i krenula za njim. Pit i Liroj su pregledali drvenu ogradu koju je tata napravio kada je Dejzi ubijena. Ona je zaklanjala naše dvorište od šume, koja je prodirala u njega. Danijel se zaustavio tamo gde se ograda završavala uskim otvorom. Taj deo se odvaljivao svaki put kada bi duvao jak vetar, kao što je bilo jutros. Razgledao je zemlju ne bi li naišao na kakav trag. Ja nisam videla nijedan.

Danijel se progurao kroz otvor. - Idi pomozi Donu da pretraži put do Makarturovih - rekao je preko ograde. Zvučalo je kao naređenje za sve troje.

Krenula sam za Danijelom. - Grejs? - upitao je Pit. - Pozovi prihvatilište - rekla sam. - Reci im da pošalju Džuda kući čim stigne tamo.

Onda pozovi Liroja i pomozite Donu. Pit je klimnuo. Provukla sam se kroz ogradu. Danijel je bio pravo ispred mene. Strugao je blato, stojeći blizu pešačke staze, koju smo

kao deca istraživali. Protrljala sam ruke kako bih se ugrejala, žaleći što nisam ponela kaput. Moraću da se zadovoljim tankim džemperom i pamučnim širokim pantalonama.

- Stvarno misliš da je u šumi? - upitala sam. Danijel je otresao prašinu s ruku i progunđao. - Da. - Pa zašto si onda sve poslao dole na farmu? Zar nam nisu potrebni ovde? - Ne želim da mi unište trag. -Šta? Danijel me je zgrabio za ruku. — Zar ova staza ne vodi do potoka? Progutala sam knedlu. - Da. Danijel me je uzeo za ruku. - Nadajmo se da je dosad presušio. Polako smo trčali niz stazu oko jedan kilometar. Što smo dublje zalazili u šumu, put je

bivao sve blatnjaviji. I što su mi noge više tonule u zemlju, to sam sve više sumnjala da je Džejms mogao da se odgega ovim putem.

Danijel se zaustavio. Osvrnuo se oko sebe kao da se izgubio. - Trebalo bi da se vratimo — izula sam jednu baletanku i zahvalila sudbini što nisam

obula glupe cipele s kratkom, tankom štiklom, koje je mama htela da nosim na večeri. - Ovamo - Danijel je sišao sa uske staze u žbunje. Udahnuo je duboko i zatvorio oči,

kao da pokušava nešto da namiriše. - Džejms je otišao u ovom pravcu. - To nije moguće - razmrdala sam stopalo. — On još nema ni dve godine. Nije nikako

mogao da stigne ovako daleko. Danijel je zurio u tamu šume. - Sam nije mogao. - Propeo se na prste.- Ostani tu -

prošaputao je i odjurio u gusto drveće. Mogla sam da ga vidim, ali onda je nestao. - Št... Čekaj! Ali on se nije zaustavio. A ja očigledno ne umem da poslušam ono što mi se kaže. - On je moj brat! - povikala sam i ugurala stopalo u cipelu. Jedva sam mogla da vidim

Danijela dok sam išla za njim.


Samo sam mu na trenutke u daljini videla leđa dok se kretao između drveća. Bio je kao životinja, intuitivno je trčao, čak i ne gledajući gde gazi. Ja sam se, s druge strane, spoticala i udarala o drveće koje kao da je tačno ispred mene iskakalo. Grane su se lomile pod mojim nogama, a ja sam se saplitala o kamenje i korenje dok sam pokušavala da sustignem Danijela.

Izgleda da je nešto namirisao. Da li je to uopšte bilo moguće? Ja sam mogla da osetim, sa svakim udisajem koji me je probadao, jedino miris trulog lišća i borovih grančica.

Ti mirisi su me podsećali samo na jedno - uskoro će zima. A ako je Danijel bio u pravu, beba Džejms je bila ovde negde napolju.

Temperatura je pala čim se sunce spustilo iza visokih borova. Treperave senke su mi još više otežavale da pronađem put kroz šumu. Zapela sam cipelom o koren velikog bora i poletela napred. Pala sam na zemlju, a snažan bol me je prostrelio kroz ruke. Ustala sam, odgurnuvši se od tla i obrisala ruke o široke pantalone, ostavljajući krvavi trag na tkanini.

Osvrnula sam se oko sebe. Nije bilo ni traga od Danijela. Još nekoliko koraka napred i našla bih se na dnu duboke provalije. Da se nisam saplela, pala bih sa strmine od deset metara. Da li se Danijelu desilo isto, ili je skrenuo levo ili desno? Uhvatila sam se za granu obližnjeg drveta i nagnula se napred preko strme padine. Mogla sam samo da vidim još stena, blata i guste paprati na dnu.

- Danijele! - povikala sam. Jedini odgovor koji mi se vratio bio je moj odjek. Zar ne bih čula nešto da je Danijel pao? Zar ne bih razabrala put kojim je krenuo da je odlučio da se spusti?

Uskoro će polumesec izaći i zameniti sunce. Nisam imala baterijsku lampu i nikada se ranije nisam usudila da zađem toliko duboko u šumu. Kako ću pronaći Džejmsa, ili Danijela, ili put do kuće? Možda sam i zaslužila da se izgubim. Pite su mi izgorele i upravo sam ja otvorila onaj prozor. Bilo je tako zagušljivo u kući zbog rerni koje su radile ceo dan;Čeriti nije primetila da je prozor otvoren kada je stavila bebu da spava.

„Kako da odem kući bez Džejmsa?" Urlik je ispunio prazan prostor ispod mene, odbijajući se o zidove klanca. Samo zver je

mogla da ispusti takav zvuk. Bio je to krik očajanja. Nalik vuku koji žudi da uhvati plen. Moram pronaći način da se spustim u provaliju. Moram pronaći brata pre nego što ta zver nešto učini.

Strane provalije su bile pod različitim nagibom - negde su se strmo survavale ka dnu, ali tamo gde sam se ja nalazila kosina je bila blaga, te je bilo moguće spustiti se. Uhvatila sam se čvrsto za korenje koje je štrcalo iz ogoljenog tla i stala, okrenuvši leđa ka provaliji, na zid strme padine. Vrh cipele mi se zario u blato a ja sam grudima udarila o zemljani zid i vrisnula. Klizila sam nekoliko metara pre nego što sam uspela da zarijem ruke u isprepletano korenje iznad glave. Očajnički sam se držala, dok mi je korenje žarilo povređenu šaku. Pokušala sam da opipam nogom, koja se klatila, koliko sam daleko od dna. „Molim te da bude samo metar ili dva!" Nisam mogla još dugo da se držim.

- Bezbedna si - povikao je Danijel negde ispod mene. — Odgurni se i pusti ruke, ja ću te uhvatiti.

- Ne mogu - rekla sam. Glas mu je zvučao predaleko da bih se usudila da se pustim. Nisam mogla da gledam.

- To je isto kao skakanje s kapije u Vrtu anđela. Dahtala sam u svoje drhtave ruke. - I tada sam mogla poginem.


- Ali ja sam te tada uhvatio, baš kao što ću to učiniti sada.- Činilo mi se da je Danijelov glas sada bio bliži. - Veruj mi.

- U redu. Odgurnula sam se i pala. Danijel me je obuhvatio oko grudi, sprečavajući da padnem

na zemlju prekrivenu kamenjem, lako me je čvrsto privukao sebi da nisam mogla da dišem.

- I šta ti nije bilo jasno kada sam ti rekao da ne mrdaš odande? - prošaputao je. Njegov topao dah klizio je niz moj vrat kao da ga miluje. Toplota mi je prožela telo.

- Pa, s obzirom na to da nisam zlatni retriver... - Danijel me je lagano spustio. Okrenula sam se k njemu, a noge su mi drhtale kada sam se pomerila. Njegova plava košulja i pantalone i dalje su bile čiste. Samo su mu podlaktice, kojima me je uhvatio, bile umazane blatom.- Kako si...?

Ali onda sam primetila nešto u njegovoj ruci. Malo, braon, čupavo i suviše poznato. Jedna od Džejmsovih papuča Radoznali Džordž.

- Gde si ovo pronašao? - upitala sam, istrgavši mu je iz ruke. Čudno, papuča je bila skoro potpuno čista, nije bila umrljana blatom kao moje cipele od lutanja po šumi.

- Tamo - rekao je Danijel, pokazujući na gomilu istrulele paprati između dveju odlomljenih stena, na oko šest metara od nas. - Bio sam siguran... - Danijel je krenuo natraške, osmatrajući zemlju ne bi li naišao na kakav trag.

- Džejms! - povikala sam, a glas mi se prolamao provalijom kao stotinu očajnih krikova.- Džejms, gde si?

Danijel je nastavio da pretražuje zemlju. Lice mu je postalo napeto od besa. Došla sam do njega kada je prešao na drugu stranu provalije, suprotno od mesta gde sam se spustila. Čučnuo je, rukama razgrnuo nekoliko listova paprati i duboko udahnuo. - Bio sam siguran da sam na pravom putu.

- Ti si kao pratio njegov miris? Danijel je malo nagnuo glavu kao da osluškuje. Skočio je naglo i okrenuo se, pažljivo

osmatrajući zid provalije, na oko trideset metara od mesta na kome smo sada stajali. A onda sam i ja nešto čula. Razlegao se udaljeni plač negde iza grebena. Iz prstiju mi je iskliznula papuča s likom majmuna, a srce je prestalo da mi kuca kada sam videla kako se nešto nalik na malog belog duha u sutonu, gegajući se, pojavljuje iza odvaljene stene i kreće pravo ka ivici grebena.

- Džejms! - Gvej-si! - jauknuo je šireći ruke k meni. - Stani! - vrisnula sam. — Džejmse, stani! - ali njegove nožice su nastavile da se

pomeraju. - Gvej-si, Gvej-si! Danijel je već delao. Trčao je kroz provaliju prema Džejmsu, neverovatnom brzinom. Džejms je napravio još jedan korak, okliznuo se u blatu i pao preko ivice. - Džejmse! - kriknula sam dok je padao kao mekana punjena lutka. Danijel se spustio na sve četiri i odbacio se sa stene kao puma. Leteo je prema

Džejmsu, najmanje šest metara u visinu. Zaprepašćena, posmatrala sam kako hvata Džejmsa u vazduhu i obavija ga rukama, istovremeno se okrećući sve dok leđima nije udario silovito u oštre stene provalije. U tom deliću sekunde spazila sam kako mu bol prolazi licem, ali je on još čvršće privio bebu Džejmsa uza sebe kad su se odbili od zida i počeli da padaju, nekontrolisano se prevrćući poslednjih šest metara.


- Ne! - čvrsto sam zažmurila i izgovorila molitvu brže no ikada. Iščekivala sam jezive zvuke lomljenja lobanje od udarca. Ali umesto toga, jedino što sam čula bilo je pomeranje kamenja i krckanje grane, kao da je neko sa jedva jednog metra skočio na nju.

Otvorila sam oči i videla Danijela kako stoji na zemlji sa bebom Džejmsom, čvrsto priljubljenim za njegove grudi kao malo majmunče. Otvorila sam širom usta.

- U sranj...

Na putu do kuće - Baš lepo učiš mlađeg brata kako da se izražava - rekao je Danijel kada sam istrgla

Džejmsa iz njegovih ruku. Beba Džejms je zatapšao i radosno ponovio moju psovku izgovarajući ,,v" umesto ,,r".

Pomilovao mi je lice hladnim rukama. Njegov džemper i jedna papuča Radoznali Džordž bili su umrljani blatom. Usne su mu bile sablasno modre a on je drhtao u mom naručju. Međutim, na sreću, činilo se da nije povređen.

- Šta sam drugo mogla da kažem? - privila sam Džejmsa bliže sebi, nadajući se da ću ga ugrejati svojim telom, kroz koje je buknula toplota dok sam panično posmatrala kako padaju. - Kako si, za ime sveta, to izveo? Šta si, pobogu, uradio? To je bilo pravo čudo.

- Čudo - rekao je Džejms. - Kako si to uspeo? - Čudo - rekao je Danijel slegnuvši ramenima, a onda se trgnuo od bola. Tek tada sam

primetila krvavu poderotinu na njegovoj majici, koja se pružala od desnog ramena pa preko leđa. Setila sam se bola na njegovom licu kada je udario o zidine provalije.

- Povređen si - dotakla sam mu ruku. - Pusti me da pogledam. - Ma nije to ništa - rekao je Danijel i odmakao se. - Pa nije baš ništa. I to što si uradio nije ništa - čula sam da ljudi, kada im proključa

adrenalin, mogu da učine čuda, ali bez obzira na okolnosti, nisam verovala šta sam upravo videla. - Kaži mi kako si uspeo tako da ga uhvatiš?

- Kasnije. Moramo da krenemo. - Ne - rekla sam. - Dosta mi je više da ljudi izbegavaju da mi odgovore. Reci mi šta se

dešava. - Grejsi, Džejms se smrzava. Doživeće hipotermiju ako ga ne odvedemo kući - Danijel

me je uhvatio za nepovređenu ruku, povukao do jednog blatnjavog dela i pokazao mi neke životinjske tragove. Bilo je očigledno da su pripadali nekoj velikoj i snažnoj životinji.

- Sveži su - rekao je Danijel. Setila sam se onog čudnog životinjskog urlika i zagrlila Džejmsa još jače. - Moramo da odemo odavde - Danijel je otkopčao svoju oksfordsku košulju s dugim

rukavima i svukao ju je, otkrivajući majicu s natpisom Volfsbejn. Rukave je svezao u čvor. - Šta to radiš? - Pravim remen. - Mislila sam da ti rame nije... - Nije za mene, za Džejmsa je - napravio je još nekoliko čvorova na košulji. - Ako ga

nosim s prednje strane, brže ćemo se kretati - Danijel je navukao ručno napravljeni remen preko ramena i uzeo Džejmsa iz mojih ruku. Beba je počela da kmeči kada ju je Danijel smestio u nabore tkanine, ali kao što je i očekivao, košulja je bila savršena mala nosiljka za bebu, koja se smestila uz Danijelove grudi. - Bio sam ovde ranije. Ovaj put vodi ka tvom komšiluku - Danijel me je ponovo uhvatio za ruku.


Počeo je da trči, vukući me za sobom. - Ali, kako ćemo da izađemo iz provalije? - upitala sam. - Ruka mi je povređena.

Mislim da neću moći da se penjem. - Prepusti to meni - rekao je Danijel i ubrzao korak. Morala sam da trčim sprint kako

bih održala korak s njim. Nisam mogla da verujem koliko je brzo trčao, pogotovo što je nosio Džejmsa. Danijel se nijednom nije spotakao, iako se već bilo poprilično smrklo... verovatno smo krenuli od kuće pre više od sat vremena. Morala sam da se dobro koncentrišem na to gde spuštam nogu, samo da se ne bih okliznula u blatu ili saplela o stene. Kad god bih se spotakla, Danijel bi me povukao pre nego što bih pala. Dok me je držao, osetila sam kako mu se ruka grči. Ramena su mu se stezala i opušlala kao onda kada smo se vozili na motociklu. Žudeo je za većom brzinom. Ali ja sam bila zahvalna što me nije brže vukao. Disala sam tako teško da nisam mogla da progovorim. Put je vodio ka istoku i imala sam osećaj da trčimo najmanje kilometar. Stopala su mi se upalila od žuljeva, a noge i pluća su me boleli. Sada u mraku više ništa nisam mogla da vidim, pa sam zato zatvorila oči. Slušala sam kako mi srce odzvanja u ušima i Danijelovo disanje. Zvučalo je tako ujednačeno u odnosu na moje. I baš kada sam pomislila da više ne mogu dalje, nešto se desilo: osetila sam kako talas energije prelazi iz Danijelove ruke u moju. Ta nit, ta linija života iz Vrta anđela, ponovo nas je vezivala. Samo ovog puta energija je projurila kroz moje telo, a ja sam osetila iznenadno olakšanje i tada sam znala da će me Danijel čuvati dok trčim zatvorenih očiju. Prepustila sam se i dozvolila da me njegovi skladni pokreti vode, dopustila sam mu da me vodi kroz tamu, dok smo glavom bez obzira trčali u noć.

Nikada se nisam osećala tako slobodnom. Skoro sam bila zaboravila gde se nalazim kada se Danijel nagnuo k meni. - Skoro da

smo stigli — rekao je. Pustio mi je šaku i lagano je prstima klizio uz moju ruku. Jednim glatkim pokretom stegao me je čvrsto ispod ruku, podigao me i prebacio na leđa. - Drži se!

Ruke sam mu prebacila oko vrata, a noge obavila oko uzanih dečačkih bokova. Džejms se kikotao i vukao me za kosu. Sigurno sam izgledala smešno. Danijel je iznenada silovito ubrzao. Jurili smo, a ja sam otvorila oči taman na vreme da shvatim kako strmoglavo trči uz kosinu. Doskočio je na oboreno drvo i odskočio.

Danijel je pokušao da se uhvati za koren, ali ga je jedva dotakao. Odgurnuo se od zida i popeo još dva metra uzbrdo. Dočekao se na noge na isturenoj steni i onda je ponovo skočio. Skliznula sam mu s bokova. Prste sam mu zarila u vrat, dok se Džejms držao za moje ruke. Danijel je zgrabio granu drveta koja je visila preko ivice grebena, samo jednom rukom. A onda smo se već našli na vrhu. Na sigurnom.

Danijel je još nekoliko koraka lagano trčao prema drveću, a onda se nagnuo, teško dišući. Skliznula sam mu s leđa, a onda smo se sve troje stropoštali na tvrdu, blatnjavu zemlju. Na trenutak sam ležala pored Danijela, dok mi se telo treslo od uzbuđenja i mnogo više od strahopoštovanja. — To je... bilo... bilo...

Jednom sam provela dve nedelje gledajući snimke parkura na internetu, jer je moj cimer u umetničkom kampu Adlen bio totalno zaljubljen u tu francusku disciplinu trčanja slobodnim stilom. Ali kad uporedim sa tim ono što je Danijel danas uradio — dok je nosio čak dve osobe — mogu da kažem da je njegov postupak bio natčovečanski.

Danijel me je pogledao, a oči su mu treperile na mesečini. Džejms je zatapšao i ciknuo: - Još! Danijel je duboko udahnuo. - Ali kod kuće smo, maleni - izvukao je Džejmsa iz remena

i pokazao kroz šumu, gde su svetla mog komšiluka gorela kao svetionik u daljini.


Džejms se, razočaran, nadurio, a ja sam se osećala kao on. Danijel se prevrnuo na stomak i dalje teško dišući. Dotakla sam prstom poderotinu na

njegovoj majici i videla da, iako je bila umazana krvlju, nema rane na njegovoj koži. Samo dugačak, krivudav ožiljak na mestu gde je trebalo da bude krvava rana. Jagodicom sam nežno prešla preko toplog, ružičastog traga. Danijel je prvo ustuknuo, ali onda je uzdahnuo, kao da sam mu dodirom umirivala bol.

- Kako...? Mislim... Šta si ti? - upitala sam. Danijel se nasmejao... stvarno nasmejao. Nije to bio nikakav podrugljiv osmeh ili sarkastično cerekanje. Ustao je i pružio mi ruku.

- Mislim da je najbolje da krenemo - rekao je i povukao me da ustanem. Podigao je Džejmsa i pokretom pokazao da nastavimo prema mojoj kući.

Namrštila sam se. Zar je stvarno očekivao da ću tek tako otići? - Reci mi, molim te. To je bilo potpuno neprirodno. Kako si sve to uspeo? - Hajde prvo da odvedemo tvog brata kući. Pričaćemo kada se sve ovo završi.

Obećavam. - Zar se obećanja uvek ne krše? Danijel je ispružio ruku i pomilovao me po obrazu. Džejms se zakašljao, a dah mu je kao oblak dima prešao preko usana. Bilo mi je tako

toplo od tog brzog trčanja da sam potpuno zaboravila koliko je hladno. Osetila sam kako mi jeza mili kroz znojave ruke i znala sam da je Džejmsu još hladnije. Ali isto tako sam znala da će, kada jednom prođemo kroz ogradu mog dvorišta, magija, to jest povezanost koju sam osetila dok sam trčala sa Danijelom nestati. I možda nikada neću imati priliku da dobijem odgovore.

Šta ako Danijel ponovo nestane? Međutim, bila sam svesna da je sada Džejms na prvom mestu - stoga sam progutala

svoja pitanja i pratila Danijela kroz šumu sve dok nismo stigli do ograde iza moje kuće. Popela sam se preko otvora na ogradi.

Nazad u dvorištu Sa ulice su svetlucala plava i crvena svetla, osvetljavajući zakrpljen krov kuće.

Policijske sirene, vika i komešanje ispunili su senke. Činilo se da se pola Rouz Kresta, zajedno sa šerifom i njegovim zamenikom, okupilo ispred naše kuće.

- Izgleda da su ipak organizovali ljude za potragu - rekao je. Kada je prošao kroz ogradu, Danijel se ukrutio. - Trebalo bi da krenem. Reci im da si

ga sama pronašla. - Nema šanse - zgrabila sam ga za ruku. - Ti si zaslužan za to, a ne ja - povukla sam

Danijela u prednji deo dvorišta. - Mama, tata! - povikala sam. - Ovde smo. Našli smo Džejmsa.

- Džejms! - mama se stuštila niz stepenice trema. - Kako se...? Gde ste...? Moja beba - pokušala je da uzme Džejmsa od Danijela, ali on je

počeo da vrišti, čvrsto zagrlivši Danijela oko vrata. Danijel je porumeneo, ali to je moglo da bude i od crvenog odsjaja treperavih policijskih svetala.

- Mama, Danijel ga je spasao - dodirnula sam Danijela za lakat. - Mislim da se beba Džejms vezala za svog heroja.

- Dobro je, mališa. Pusti me da dišem - Danijel je odvojio Džejmsa od svog grla. - Kladim se da si gladan. Hoćeš li malo ćurke i parče pite?

Džejms je klimnuo.


Danijel je prepustio Džejmsa mami. Zagrlila ga je tako snažno da je zacičao, a ona ga ljubila po licu.

- Džejms? - tata se pojavio na prilazu kuće. Šerif je išao za njim. Danijel se malo sklonio iza mene. Zamenik je pokušavao da spreči susede da uđu u dvorište, ali je pustio tatu i šerifa da

prođu. Tata je zgrabio Džejmsa i zavrteo se. Pogledao je u Danijela. - Svaka ti čast - rekao je i

prebacio Danijelu ruku preko ramena. - Svaka ti čast, sine moj. - Ne želim da smetam - rekao je šerif - ali trebaće mi tvoja izjava. Pogledao je u Danijela. - Nema mnogo šta da se kaže — Danijel je slegnuo ramenima. - Pronašao sam ga kako

luta po šumi i doveo sam ga kući. Mora da je ispao iz svoje ogradice, u kojoj se igrao, i rešio da krene u malu pustolovinu.

Pogledala sam ga iznenađeno. To je to? Nisam očekivala da kaže istinu, da je pratio bebin miris kroz šumu, uhvatio Džejmsa u letu dok je padao sa devet metara visoke litice, a onda nas svojim natprirodnim moćima izvukao iz provalije odgovorio je tako mirno. Bez ikakve drame.

- To nije sve! - skoro sam povikala. Danijel me je sasekao pogledom, razrogačivši oči, kao da se plašio da ću svima otkriti njegove tajne... što nikako ne bih uradila. Zakačila sam se za prvu uverljivu laž koje sam mogla da se setim a koja l' bila dovoljno daleko od istine. - Spasao je Džejmsa da ne upadne u potok!

Mama je kriknula i istrgla Džejmsa iz tatinih ruku. Bilo mi je drago što je bilo previše mračno te tako niko nije mogao da mi vidi lice i

shvati da lažem. - Danijel je heroj. Spasao je Džejmsu život - želela sam da to ljudi znaju iako Danijel nije želeo da ostali čuju šta se zapravo dogodilo.

-A beba je bila sama? Nepovređena? - šerif je izvio obrve i pokazao na krvavu poderotinu na Danijelovoj košulji, od koje je bio napravljen remen. Danijel i ja smo klimnuli.

- Pa kako onda objašnjavate krv na tremu? Danijel je prebledeo. - Otkud on zna - rekao je tata. - Moglo je da bude bilo šta, verovatno jedna od

komšijskih mačaka. Zar nemate forenzičare? Šerif je frknuo. - Kancelarija šerifa Rouz Kresta je prikolica iza benzinske pumpe.

Zamenik Marš će uzeti uzorak i poslati ga u laboratoriju u gradu. Potrajaće dok nam jave rezultate - pogledao je u mene. - I ništa više ne bi da dodaš? Ničeg više ne možeš da se setiš?

- Danijel je spasao mog brata - rekla sam. - To je sve što ima da se kaže. Automobil se iznenada sjurio na parking ispred kuće, rasterujući gomilu posmatrača

na travnjak. - Mama, tata - Džud je iskočio iz minivana i progurao se kroz gužvu. Čak ni zamenik

nije mogao da ga zaustavi. -Doveo sam pojačanje! Polovina volontera iz prihvatilišta dolazi da nam pomogne... - zastao je. Njegov ushićeni pogled se zaledio. Pratila sam njegov kameni pogled koji je sa Džejmsa u maminom naručju prešao na tatu, koji drži Danijela u očinskom zagrljaju.

- Džejms je bezbedan - rekla je mama.


- Zahvaljujući Danijelu - tata je stisnuo Danijela za rame. - Bez njega bi Džejms bio izgubljen.

Šerif je pružio ruku ka Danijelu, on je ustuknuo, a onda u neverici posmatrao kako se šerif srdačno rukuje s njim.

- Svaka čast - rekao je šerif i osvetlio baterijskom lam pom ogradu u dvorištu iza kuće. - Trebalo bi ovo da popraviš - rekao je tati. - Imali ste sreće što je ipak sve ispalo dobro. Da nije bilo vašeg sina ovde... - prvo sam pomislila da govori o Džudu, ali onda sam shvatila da se osmehuje Danijelu. Tata ga nije ispravio.

- Završićemo još nešto ovde, a onda odlazimo - šerif je potapšao Danijela po leđima. - Moja supruga je poludela kada sam prekinuo večeru. Njeni roditelji su u gradu... Želeli su da se uda za računovođu.

- Popravićemo tu ogradu odmah - rekao je tata i pozdravio šerifa rukujući se s njim.- Danijele, možeš da pomogneš, zar ne?

Danijel klimnu glavom. - Uvešću Džejmsa unutra - mama se blago nasmešila i stisnula Danijela za ruku.

Mislim da je to bio njen način da kaže hvala. Nisam mogla da prestanem da se smešim. Možda je trebalo malo izvrnuti istinu, ali je

moj plan da pomognem Danijelu kako bi povratio svoj život funkcionisao - činilo se da ga je pomagala linija života koju sam mu pružila.

Ali onda sam čula snažnu tutnjavu koja je dopirala iz pravca mog starijeg brata. Potpuno se tresao.

- Džu... Džud je nasrnuo na Danijela. - Ti si to učinio! - zaurlao je i žestoko pesnicom udario

Danijela u lice. Danijel je pao na leđa, oborivši i mene na zemlju. Džud je krenuo još jednom da ga

udari, skoro me gazeći da bi ga dohvatio. Ali se onda šerif umešao i povukao Džuda. Mama je vrisnula.

Džud se batrgao i vikao: - On je to učinio! On je to učinio! Zar ne vidite? Danijel se brzo podigao sa trave. - Džud! - pokušao je dopre do svog nekadašnjeg

najboljeg prijatelja. - Kunem ti se da to nisam učinio. Džud se snažnim trzajem izvukao iz šerifovog zahvata i pokušao ponovo da nasrne na

Danijela. Tata je stao između njih i šerif je ponovo zgrabio Džuda s leđa. - Smiri se - rekao je tata. - On je to učinio. On je oteo Džejmsa - Džud je pogledao u šerifa. — Uhapsite ga.

Uhvatite ga pre nego što pobegne! Danijel je ustuknuo jedan korak. Znala sam da je do sada već mogao da bude pola

kilometra odavde, ali nije pokušao da pobegne. Pustio je da ga zamenik Marš zgrabi za ruku.

- Prekini! - dreknula sam na Džuda i pokušala da ustanem iako su me noge bolele. - Nemoj da lažeš. Danijel je spasao Džejmsa. Spasao ga je da se ne udavi u potoku.

- Ti lažeš! - Džudovo lice se iskrivilo kao one noći kada je pronašao Marijanino telo i kada me je bezuspešno tražio. Uplašila sam se da će i mene udariti, iako sve do sada nisam znala da je sposoban bilo koga da udari. - Potok je presušio i ti to znaš - rekao je.

Mama je uzdahnula. Te reči su odzvanjale između posmatrača koji su nam se sve više približavali kada se zamenik sklonio. Mora da je šerif popustio svoj stisak, jer se Džud izvukao.


- Uhapsite ga - rekao je Džud. - Uhvatite to čudovište - nasrnuo je na Danijela. - Stani! - tata je zgrabio Džuda za ruku, odvraćajući ga. Džud se spotakao i pao na

zemlju. Tata je stajao nad njim, opkoračivši Džudovo ispruženo telo. Nikada nisam videla tatu

tako grubog. - Dole, ne mrdaj! - naredio je. - Smesta prekini s tim lažima. Džud je zastenjao i iskrenuo se na bok. Kao da ga je udarac u zemlju malo urazumio.

Njegovo lice i pesnice bili su opušteni. - Šta hoćete da učinimo? - upitao je zamenik Marš i dalje držeći Danijela za ruku. - Ako

želite, možemo da odvedemo ovog dole u stanicu. - Po kojoj optužbi? - tata se okrenuo ka masi posmatrača, povisivši glas. — Beba je

jednostavno odlutala. Danijel nam ju je doveo nazad. To je sve — nagnuo se ka zameniku i rekao mu da oslobodi Danijela. - Hvala vam svima što ste nam pomogli - rekao je autoritativnim vikarskim glasom. - Siguran sam da vas čekaju na prazničnoj večeri. I ako nemate ništa protiv, moja porodica ima preča posla.

Tata se okrenuo ka mami. - Meredit, uvedi Džejmsa unutra. Ja idem da vidim šta mogu da uradim sa ogradom. Danijele, Džude, pođite sa mnom.

Džud je sada stajao, ali je ustuknuo od tatinog dodira. Odmahnuo je glavom i utrčao u kuću. Ejpril se izdvojila iz mase i krenula za njim.

- Danijele! - pozvao ga je tata. Bilo je nečeg strašnog u tatinom pogledu. Danijel je diskretno klimnuo glavom i krenuo s njim. Mora da je tata osetio kako želim da krenem s njima. -Grejs, idi pomozi majci — rekao

je. Zvučao je napeto, kao da zadržava dah dok priča. Stajala sam u travi i posmatrala ih kako idu iza kuće. Zamenik i šerif su progunđali i

odvukli se do svojih kola. Naši prijatelji i komšije su se rasuli, kao i moja nada da ću pomiriti Danijela i Džuda.


POGLAVLJE DVANAESTO PITANJA BEZ ODGOVORA

U kući, dvadesetak minuta kasnije Mama je počela da se ponaša kao Florens Najtingejl.9 Odbila je da šerif odvede

Džejmsa u bolnicu u Ouk Parku, ubeđujući ga da su ona i doktor Konors potpuno sposobni da se brinu o njemu. Nakon što je doktor detaljno pregledao Džejmsa, majka ga je konačno pustila iz naručja i naredila Čeriti da pripremi kupku kako bi ga ugrejala. Onda je zalepila flaster s likom Supermena na ogrebotine Dona Munija, koje je bogzna kako zaradio na ruci, i poslala kući poslednjeg gosta spakovavši im preostalu hranu sa naše prekinute gozbe. Upravo sam nameravala da se iskradem na zadnja vrata kako bih pronašla Danijela, ali me je mama pozvala da dođem do kuhinjskog stola.

- Daj da pogledam tvoju ruku. Trgnula sam se od bola kada je izvukla nekoliko kamenčića iz posekotine. Coknula je. - Sreća tvoja da ne treba da se ušiva. Pustila sam je da mi očisti ranu, trudeći se da se ne vrpoljim. Shvatila sam da, što se

manje bunim, to ću pre otići do Danijela. Obećao je da će mi sve objasniti. Ali šta ako je odlučio da pobegne? Videla sam za šta je sve sposoban, a s obzirom na Džudove lažne optužbe, Danijel je mogao da ode iz zemlje čak pre nego što bih počela da ga tražim.

Mama mi je stavila šaku u posudu sa hidrogenom. - Samo se opusti minut — rekla je i otpakovala gazu i flaster iz svoje kutije za prvu pomoć.

Sitni mehurići pucketali su mi po koži. Misli su mi odlutale - ponovo sam se prisećala svega onog što je Danijel uradio u šumi i kako sam se osećala dok sam trčala s njim u mraku. Jedva sam i primetila da mi je mama obrisala ruku i uvila je gazom.

- Gotovo - zalepila je poslednje parče flastera i na trenutak zadržala moju ruku. - Grejsi — rekla je i ne pogledavši me. - Molim te nemoj ponovo da pozivaš tog momka u našu kuću - položila mi je ruku na sto, zaokupljena vraćanjem pribora u kutiju za prvu pomoć.

Klimnula sam, iako to ona najverovatnije nije ni primetila. - Mama - Čeriti ju je pozvala sa stepenica. - Džejms neće da izađe iz kadice sve dok ne

dobije svoje ćebence. -Ja ću ga doneti - rekla sam, radujući se što sam mogla da se izvučem. Mama je klimnula. - Dolazim za minut - odgovorila je mama. Prvo sam zavirila u Džejmsovu sobu, ali u njoj je spavala tetka Kerol, u gostinjskom

krevetu. Čim je doktor Konors izjavio da je Džejms potpuno zdrav, ona je otišla u krevet uz izgovor da je boli glava. Setila sam se da je Džejmsovo ćebence verovatno i dalje u radnoj sobi.

Vrata su bila blago odškrinuta kada sam se ušunjala unutra. Džejmsov krevetac je i dalje stajao prevrnut. Uspravila sam ga i pronašla ćebence. Podigla sam ga i samo što nisam i odjurila u kupatilo na spratu kada me je iznenadna misao zaustavila. Da je Džejms stvarno odlutao, zar ne bi poneo svoje ćebence sa sobom? Moj brat se nije razdvajao od te plave isheklane krpe. Nikada je nije ostavljao.

U ušima su mi odzvanjale Danijelove reči kada sam spomenula da Džejms nije mogao da zađe toliko duboko u šumu: „Sam nije mogao".

Jesmo li pogrešili što smo rekli šerifu da ode? Kada smo se Danijel i ja vratili sa Džejmsom, izgledalo je kao da je policija upravo stigla. Jesu li uopšte nešto fotografisali ili

9 Florens Najtingejl je bila engleska medicinska sestra. Osnovala je prvu službu medicinskih sestara. (Prim. ur.)


potražili bilo kakav trag? Džud je optužio Danijela, ali nikako nije mogao biti u pravu. Tata se čvrsto držao toga da je reč o nesrećnom slučaju. Međutim, Danijel - Danijel se plašio nečega.

Osmotrila sam radnu sobu, po prvi put malo pažljivije. Tatine knjige i papiri bili su razbacani po podu. Lampa je bila prevrnuta, a fioka radnog stola otvorena. Izgledalo je kao da je kancelariju zadesio slabiji zemljotres. Šta ako je provalnik bio ovde i tražio nešto? Ali zar ne bismo čuli nešto u trepzariji? Možda je mama razbacivala stvari dok je bila van sebe? Nekoliko knjiga je nedostajalo u vitrini za knjige. Vitrina za knjige!

Pojurila sam k njoj i propela se na prste. Prelazila sam prstima svuda duž gornje police. Crna somotska kutija, ona u kojoj je tata čuvao srebrni bodež, više nije bila tamo.

Na spratu Prvo sam htela da kažem tati za ono što sam otkrila u radnoj sobi. Ali onda sam

shvatila da je mama s njim. Zar nije već video sav taj nered? No ipak, upravo je on rekao šerifu da ide. On je taj koji je insistirao na tome da se ništa neobično nije desilo. Možda je mama napravila taj nered, a on je želeo da je zaštiti i spreči da je policija bilo šta ispituje. Sa maminim opsesivno-kompulzivnim poremećajem, ne bi izašlo na dobro kada bi zamenik Marš kopao po našim stvarima ili preturao po kući. Ali kako je nestao nož? Da lije tata to uopšte znao? Ja mu nisam rekla da sam ga premestila.

- Grejs. Treba nam to ćebence - dreknula je Čeriti sa stepenica. Zatvorila sam za sobom vrata radne sobe i pojurila u kupatilo. — Evo - dodala sam

ćebence mami. - Ćebence! — Džejms se uspravio u kadi, a kapljice su se sjurile niz njegovo sitno telo. - Konačno — rekla je Čeriti i izvukla ga iz kadice. Umotala ga je u peškir i predala ga

mami. Priljubio je ćebence uz lice, dok ga je mama čvrsto držala. Rešila sam da joj ne spominjem ništa u vezi sa tatinom radnom sobom, jer nisam znala

kako će reagovati ako joj spomenem bilo šta uznemirujuće. Razgovaraću s tatom kasnije. Ali Danijel je bio taj sa kim sam stvarno htela da razgovaram. Šta je znao o svemu

ovome? Zašto je izgledao tako uplašen? Da li je to ikako bilo povezano sa onim za šta je bio sposoban?

- Kupatilo je tvoje — rekla mi je mama. — Najpre se okupaj - odmahnula je glavom, gledajući u moj blatnjavi džemper i pantalone.

- Mirišeš kao pokisao pas - Čeriti se iskezila. - U svanje — guknuo je Džejms. Mama je odmah pogledala u mene. - Šta je to upravo rekao? - Nemam pojma - rekla sam i isterala ih iz kupatila. Istuširala sam se brzo, bar onoliko

brzo koliko sam mogla a da ne pokvasim previjenu ruku.Šta ako ne uspem da stignem do Danijela pre nego što on i tata završe posao?

Umotala sam se u peškir i obrisala paru s prozora u kupatilu. Provirila sam kroz mutno staklo i sve što sam mogla da vidim bio je uski otvor u belom obrisu ograde. Ugasila sam svetlo u kupatilu i ponovo pogledala kroz prozor. Videla sam tatu kako kleči u travi pored uvenulih grmova ruža. Izgledalo je kao da se moli, možda je zahvaljivao na Džejmsovom bezbednom povratku. Ali onda je počeo da se klati napred-nazad na kolenima, ruke su mu poletele ka licu, a ramena su mu čudno poskakivala gore-dole, kao da se trza.


Zgrabila sam bademantil. Bila sam potrebna tati. Međutim, neko drugi se pojavio iz mraka blizu ograde. Kleknuo je pored mog oca, na trenutak oklevajući, a onda je svojim dugim, tankim rukama obgrlio tatina drhtava ramena. Odmakla sam se korak i trepnula, a para je opet zamaglila prozor.

Stegla sam čvrsto pojas na frotirskom bademantilu, sjurila se niza stepenice i naletela pravo na majku.

- Kuda si naumila takva, mlada damo? - ismejala je moj ogrtač i pokazala ka trpezariji, gde je Don pričao Čeriti priču o svom pradedi. — I dalje imamo goste.

- Ali ta... — videla sam iznerviran pogled na njenom licu i setila se kako je sarkastično vikala na tatu što krivi sam sebe zbog Marijanine smrti. Nije mu to sad bilo potrebno. - Moram samo nešto na brzinu da uradim.

- Idi obuci nešto pristojno. Progunđala sam sebi u bradu i krenula uz stepenice da se brzo preobučem. - A jesi li odnela svoju blatnjavu odeću dole u vešernicu ili si je bacila na pod u

kupatilu? - Uradiću to kasnije. Moram da... - Moraš da se obučeš i da staviš svoju prljavu odeću da se pere dok ne bude kasno.

Ovde novac ne pada s neba. - Ali... - Sada - i kunem se da me je pogledala kao da planiram nešto što ona ne bi odobrila. - Dobro. Noge su me bolele i vukle se dok sam se teturala do svoje spavaće sobe. Sve to silno

trčanje u šumi uzelo je svoj danak. Obukla sam prvo šta sam našla, majicu s dugim rukavima i pantalone na tregere, sa šarom kao da je isprskana bojama, koje moja mama naročito nije podnosila. Zgrabila sam prljav veš iz kupatila i spustila se do podruma, celim putem hramljući.

Bila sam zaokupirana okrivljujući mamu zato što je možda uništila šansu da razgovaram s Danijelom i tatom kada sam čula tihe glasove iz Džudove sobe. Mogla sam da razaznam Džudov sumoran glas i Ejpriline uzvike bodrenja, koji su podsećali na lajanje koker španijela. Čvrsto sam stegla hrpu odeće uz grudi i polako se primakla Džudovim vratima.

- Nije fer - čula sam ga. - Zašto? - upitala je Ejpril. - Ti ne razumeš. Oni ne razumeju - Džudov glas postao je još tiši. - Kako ne vide šta on

radi? Ejpril je rekla nešto što nisam mogla da razumem. - To je loše. On je loš. Sve u vezi s njim je loše - rekao je Džud. - Ja sam taj koji je dobar.

Ja sam taj koji čini sve za ovu porodicu. Ja sam taj koji je tu za njih svaki dan, a sad se on vratio na nekoliko sati i njemu veruju više nego meni. Tata i Grejs se ponašaju kao da je on neki heroj — glas mu je postao oštar. - Kako tata može da mu veruje posle svega što je uradio?

- Šta? - upitala je Ejpril. – Šta je uradio? Džud je uzdahnuo. Krivica koju sam osećala zbog prisluškivanja bila je nadmašena željom da čujem

odgovor na to pitanje i žestokom ljubomorom da će možda reći Ejpril nešto stoje tri godine odbijao meni da kaže.


Džud je nešto prošaputao i ja sam se primakla bliže da čujem. - Grejs! - mama je povikala sa stepeništa. - Obavezno stavi sredstvo za uklanjanje fleka. Odskočila sam od vrata i ispustila hrpu odeće. Džudov glas je naglo zatihnuo, a iza

njegovih vrata su se čuli koraci. Pokupila sam svoju odeću i brzo krenula u podrum.

Kasnije te noći Dok sam ja uspela da se izvučem napolje, Danijel je već bio otišao. Nije ga bilo ni u

dvorištu, niti iza kuće. Kao ni tate. Prošlo je samo oko petnaest minuta od kada sam ih videla kroz prozor u kupatilu, tako da sam odlučila da uzmem kola, odem u Danijelov stan i pritisnem ga pitanjima pre nego što pobegne iz grada, ali ključevi nisu bili okačeni o drveni klin. Tata je ostavljao kamion u vikarijatu, a ključevi od kombija su sigurno još uvek bili kod Džuda. Ali čudno, korola nije bila u garaži.

Pomirila sam se sa tim da bi dalja pretraga bila besmislena, pa sam odlučila da pomognem mami i Donu Muniju da počiste trpezariju.

Nije me iznenadilo to što je Don ostao. Verovatno će pitati da se useli u Džudovu sobu, kada moj brat ode na koledž sledeće godine. Međutim, Donova ideja „čišćenja" podrazumevala je jedenje hrane iz preostalih tanjira.

Pokušala sam dohvatim polupraznu čašu ispred njega. Don je prestao da čačka flaster na svojoj ruci i uputio mi je širok osmeh sa sve

ćuretinom između zuba. — Izgledate baš lepo večeras, gospođice Grejs. Uvijala sam mokre lokne oko prsta i pitala se da li sam dobila još jednog obožavaoca,

zato što sam pre neki dan stala na njegovu stranu, kao što je to učinio i tata. - Hvala Done - promrmljala sam i uzela čašu.

- Bili ste isto tako veoma hrabri - rekao je — što ste išli u šumu da tražite brata. Voleo bih da sam bio tamo. Štitio bih vas od čudovišta. Moj pradeda mi je objasnio kako se to radi. On je bio pravi heroj - Don je protrljao povređenu ruku o grudi.

Nasmešila sam se. Ali onda sam se setila tatine ispreturane radne sobe. Mama je odnela gomilu sudova u kuhinju, ali sam za svaki slučaj stišala glas. - Done, jesi li ulazio u radnu sobu dok su svi tražili Džejmsa?

Skrenuo je pogled. - Ja... ja... samo sam tražio nešto. Nisam hteo da napravim toliki nered. Svi su se vratili unutra pre nego što sam uspeo da sredim - zanjihao se u svojoj stolici kao da će svakog časa da pobegne.

Preplavilo me je olakšanje. - U redu je, Done - nasmešila sam mu se. - Neću nikom reći. Ali stvarno bi trebalo da vratiš nož.

Don je oborio svoje opuštene kapke. - Da, gospođice Grejs. Mama se vratila i primetila kako uvijenom rukom petljam s njenim porcelanskim

tanjirima i poslala me u krevet. Otišla sam bez prigovora iako se nisam mnogo nadala da ću zaspati, niti sam se nadala ičemu. Mama je bila uznemirena zato što sam pozvala Danijela da dođe; tatin ringišpil očajanja dostigao je svoju maskimalnu brzinu; moj stariji brat je bio na ivici nervnog sloma; a Danijel je najverovatnije otišao. Ali bar sam znala gde je nož. I to da ga nije ukrao neki opaki provalnik.

Čudno, to je bio prvi put da sam ikada pomislila da je Don bezopasan. Legla sam na krevet, a misli su mi se borile sa svim čudnim dešavanjima današnjeg

dana, sve dok u kući nisu zavladali mrak i tišina. Činilo se kao da su prošli sati otkada sam čula da se Don, kao i uvek bučno, pozdravio i otišao. Još uvek sam bila u odeći, pa sam zato odlučila da ustanem i presvučem se. Skinula sam pantalone na tregere i majicu pa


pronašla najudobniju pidžamu, belu flanelsku prošaranu malim žutim golubovima. Bila sam u donjem delu pidžame i roze brushalteru kada sam čula lagano lupkanje iza sebe.

Okrenula sam se i videla tamnu siluetu sa spoljne strane prozora na drugom spratu. Poskočila sam i umalo sam vrisnula. Kroz glavu su mi protutnjale slike krvavog prozorskog okna u tatinoj kancelariji.

- Grejs - začuo se prigušen glas kroz staklo. Senka se približila prozoru. Bio je to Danijel.

Više nisam osećala neprijatnost, već strah. Drhtavim rukama prekrila sam grudi, nije da sam baš imala nešto da sakrijem, ali ipak... Okrenula sam mu leđa i zgrabila svoj bademantil. Bio je još uvek vlažan od tuširanja, ali sam ga ipak navukla. Otišla sam do prozora i otvorila ga. - Šta tražiš ovde?

Danijel je pokušavao da održi ravnotežu na kosom krovu oko moje sobe. - Obećao sam da ćemo razgovarati — posmatrao me je kroz tanku mrežicu. - Mogu li da uđem?


POGLAVLJE TRINAESTO RAJSKI GONIČI

Krovovi Toplota mi je prostrujala kroz ruke i grudi. Bila sam sigurna da sam postala ružičasta

kao brus. Još čvršće sam umotala bademantil oko sebe. — Ja... ne mogu da te pustim. Mama me nije naterala da joj obećam, ali osećala sam da je trebalo da poštujem njenu

želju i ne pozivam ponovo Danijela u kuću. To je bilo najmanje što sam sada mogla da učinim za nju.

- Onda ćeš morati ti da izađeš - lakim udarcem odgurnuo je paravan s mog prozora. Pao mi je na noge, potpuno čitav, a ne iskidan i polomljen kao onda kada ga je Džud ramenom izbio iz prozora koji se nalazio tačno ispod nas. - Hajde -pružio mi je ruku kroz prozor.

Pre nego što sam mogla i da razmislim, uhvatila sam ga za ruku. Povukao me je naviše, kroz prozor, pravo u njegovo naručje. Primakao me je sebi, dok mi se iza leđa igrao pojasom od bademantila.

- Mislila sam da si otišao — prošaputala sam. - Obećanje je obećanje — njegov dah mi je grejao vlažnu kosu. Uhvatio me je čvrsto za

obe ruke i spustio me da sednem pored njega na usku nadstrešnicu. Sada je bio u farmerkama i crveno-crnom kaputu koji sam mu dala i koji nije nosio kada je došao na večeru.

Moj ogrtač nije bio toliko topao kao kaput i noge su mi bile bose, ali nisam marila. - Drago mi je da si se vratio.

Danijel se kiselo nasmešio. Osmehnuo se bolno, skoro da se namrštio. Tada sam primetila, na slabom svetlu koje je dopiralo iz moje sobe, modricu preko jagodične kosti.

- Povređen si — dodirnula sam mu lice. Naslonio je obraz na moju ruku.- Izvini. Zbog mene si povređen. Ja sam izmislila priču o potoku. Ja sam naterala Džuda...

- Nemoj da se izvinjavaš. Ni za šta ti nisi kriva. - Danijel mi je preklopio ruku. - Ionako ću se brzo oporaviti.

Sklopio je oči i prislonio moju previjenu šaku na svoju jagodičnu kost. Pod mojim dodirom, koža mu je postajala toplija. Dlanovi su počeli da mi se znoje. Koža mu se razbuktala od vreline i baš kada sam pomislila da će me opeći, vrelina je nestala. Danijel je spustio svoju ruku a ja sam svoju povukla nazad.

Koža mu je bila čista, bez ikakvih modrica ili tragova. - Ti si stvarno superheroj - prošaputala sam. Danijel se naslonio na zid, a noge su mu se klatile preko ivice krova. - Daleko od toga. - Kako možeš to da kažeš?! Videla sam za šta si sve sposoban. Ti stvarno možeš da

pomogneš ljudima. A spasao si i Džejmsa - počešala sam se preko zavoja. Šake su mi bridele, a stopala i celo telo su me boleli. Moć samoisceljenja bi mi u ovom trenutku baš dobrodošla. - Volela bih da i ja mogu da budem kao ti.

Obavio je ogrlicu od uglačanog kamena oko prstiju. - Ne bi ti se svidele neželjene posledice.

- Šališ se?! Učinila bih sve da budem kao ti. - Ne, ne bi - Danijel me je pogledao, a u očima mu je zaiskrila žudnja. - To je ono što te

čini posebnom.


Kroz telo mi je projurila zastrašujuća jeza. S jedne strane želela sam da se popnem nazad u sobu i zatvorim prozor.Ali s druge strane silno sam poželela da me uzme u naručje i pobegne od svega i svakoga.

- Ti si posebna, znaš to - rekao je Danijel i pomilovao me po ruci. - Danijele, ja... Danijel se trgnuo i povukao ruku. Stegao je ogrlicu još jače i između dva oštra udisaja

nešto promrmljao. -Jesi li dobro? - ispružila sam ruku k njemu. - Molim te, nemoj - izmakao se, povlačeći se uza zid kuće. Privukao je noge uz grudi,

kao da hoće da napravi barijeru između nas. Telo mu je drhtalo. Sklopio je oči i teško disao. Prestao je da drhti, ali je i dalje u ukočenoj pesnici grčevito držao svoj prvesak.

- Da li ti to daje te... moći? Ogrlica? Danijel je i dalje žmurio. — Ne. - Pa šta onda? Šta? Danijel je ispustio vazduh kroz zube. - Treba da idem. - Ali hoću sve da znam. - Izvini, Grejsi, stvarno treba da krenem. Prekrstila sam ruke. - Nećeš se izvući tako lako. Obećanje je obećanje, sećaš se? — rekla

sam strogo kao što umem. Danijel je zastao, a ivice usana razvukle su mu se u osmeh. - Nisi ni svesna šta mi

radiš. Zacrvenela sam se, ali nisam htela da mu dozvolim da me zbuni. - Jesi li zbog toga

otišao iz grada? Ili ti se to desilo kasnije? Kako si postao to što jesi? Reci mi, molim te. - Ništa mi se nije desilo. Ništa stvarno. Možda bi se moglo reći da sam ovako rođen. - Ne sećam se da si bio... ovakav - ali onda sam se setila našeg detinjstva, kada se

ujutru činilo da ima modrice, koje su do podneva nestajale, ili je hramao a onda nekim čudom hodao normalno. Setila sam se kako je Danijelov doktor bio zbunjen kada je posle frakture glave ozdravio za nekoliko nedelja, a ne meseci.

- To se razvija s godinama, i iskustvom. - Supermoći su malo ozbiljnije od malja ispod pazuha i bubuljica. Danijel se nasmejao. - To je porodično pitanje — spustio je glas. — Znaš šta tvoj otac

govori u svojim propovedima o tome kako đavo dela, između ostalog, kroz laskanje, zavist i oholost?

Klimnula sam. To je bila jedna od tatinih omiljenih tema. - Pa, đavo nije uvek bio tako suptilan. Na početku je koristio demone, vampire i druge

zle duhove da izvršavaju njegove zapovesti. Prava čudovišta koja se bude i napadaju noću - Danijel je pogledao u mene, čekajući moju reakciju.

Nisam znala šta da kažem, ili čak da mislim. Da li je bio ozbiljan? Zar je stvarno hteo da poverujem u to da su čudovišta postojala? Ali onda opet, sve do danas, mislila sam da su ljudi s nadljudskom snagom i sposobnošću da isceljuju sebe samo likovi u stripovima.

Pošto nisam ništa odgovorila, Danijel je nastavio. - Kada su demoni počeli nesputano da jure zemljom, Bog je odlučio da, moglo bi se reći, „na vatru uzvrati vatrom". Moja porodica, porodica Kalbi, postoji još iz vremena pre pojave prvog pisma. Čak i pre nego što su prave civilizacije postojale. Moja porodica je pripadala plemenu ratnika. Oni su bili snažni branioci zemlje, ali su takođe bili nepokolebljivi u svom verovanju u Boga i pratili su njegovo učenje. On je odlučio da ih nagradi... da ih blagosilja posebnim moćima. Ubacio


je u njih serum dobijen iz najsnažnije životinje u šumi na njihovoj planini, čineći ih bržim, spretnijim, snažnijim, lukavijim i dobrim tragačima - protrljao je jagodičnu kost. - Nisam siguran odakle potiče sposobnost isceljenja, sigurno je bila deo paketa povlastica.

- Znači Bog je stvorio moćnog vojnika za borbu protiv zla? - činilo mi se kao da je sasvim prirodno to što pitam iako i dalje nisam mogla da poverujem u ono što slušam.

- Upravo tako. Čak ih je učinio prepoznatljivim - svi imaju svetloplavu kosu nalik anđelima - pokazao je na svetlo smeđu kosu. - Rajski goniči. Tako ih je zvao. Ili nešto slično,oblik izvorne reči se promenio. Najbliža reč za koju ja znam jeste sumerska reč Urbat. Njihov zadatak je bio da pronađu i zarobe demone i tako zaštite smrtnike od gneva đavola.

- Ti... Urbati... šta se desilo s njima? Zašto nikada ranije nisam čula za njih? Danijel je slegnuo ramenima. — Više nisu bili poželjni u svetu smrtnika. Danas ih ima

vrlo malo. Više vole da žive u grupama... čoporima, zapravo. Mnogi od njih su umetnici, kao ja. Mora da je u pitanju ta životinjska povezanost s prirodom. Postoji grupa na zapadu, koja živi u nekakvoj umetničkoj koloniji. Bio sam tamo neko vreme. Tamo sam upoznao Gabrijela.

-Anđela iz vrta? Rekao si da ti je dao tu ogrlicu. Šta je to? Danijel je dodirnuo crni kamen. — Deo meseca. - Molim? - ne znam zašto mi je bilo teže da poverujem u to nego u njegovu priču. Danijel se nasmešio spazivši moj radoznali pogled. Zagrlio me je i dozvolio mi da

dodirnem pljosnati crni kamen koji mu je visio na vratu. Bio je iznenađujuće topao i nije bio lako gladak kako se činio. Bio je pomalo porozan, kao vulkanski kamen. Vrhom prsta pritisla sam mali polumesec, koji jc bio urezan u sredini.

- To mi pomaže da držim pod kontrolom svoje postupke - prešao je prstima preko mojih.

Naslonila sam mu glavu na grudi i iznenadila se što sam kroz kaput mogla da mu čujem otkucaje srca. Disao je duboko i mirno, ali kao da su mu otkucaji srca bili nejednaki. Prebrzi, ali u isto vreme i prespori, kao da su u njemu kucala dva srca. Kao da su mi oba govorila da verujem u njegove reči.

Danijel me je privukao bliže sebi. Prešao je rukom duž kragne mog ogrtača, lagano mi dodirujući kožu. Jedno od njegovih srca počelo je brže da kuca, podrhtavajući.

Ispustila sam kameni privesak i on se lagano odbio o njegove grudi. - Danijele? Ako ljudi kao ti, ti Urbati, i dalje postoje, da li onda to znači da i čudovišta postoje?

Danijel je okrenuo glavu. - Treba da krenem - ustao je i povukao me naviše k sebi. Izgubila sam ravnotežu na kosom krovu, ali me je Danijel pridržao. Nisam želela da ode. Bila bih s njim cele noći samo da mogu. Ali znala sam da neće ostati; da mi večeras neće više odgovarati na pitanja.

Pomogao mi je da se popnem kroz prozor i vratio mrežicu na mesto. - Laku noć, Grejs...

- Hoću li te opet videti? - stavila sam ruku na mrežicu, koja nas je razdvajala. - Nećeš nestati sada kada je tvoj tajni identitet otkriven?

Priljubio je šaku na moju. Tanka metalna mreža nas je razdvajala. - Sutra. Biću ovde sutra. Rekao sam tvom tati da ću popraviti ogradu - nije rekao ništa više.

- Videćemo se onda. Danijel je sklonio ruku. - Stani - rekla sam. Zaustavio se. - Hvala ti. Na svemu što si učinio za mog tatu... tamo u dvorištu iza kuće.


Danijel se ugrizao za usnu. — Videla si to? Klimnula sam. Blago je porumeneo. - Nemoj da brineš zbog toga, Grejsi. Tvog tatu je samo stiglo ono

što se danas desilo - mislio je da je zauvek izgubio svog sina - Danijel je zakoračio unazad ka ivici krova i propeo na prste. - Zatvori prozor - rekao je i saltom unazad skočio s krova.


POGLAVLJE ČETRNAESTO TAKO VELIKE VISINE

U krevetu Uvila sam se u jorgan i pokušala da zaustavim vrtlog u svojoj glavi. Ali nisam mogla

da prestanem da razmišljam o Danijelu: kako sam se osećala dok me je držao u naručju; uzbuđenje i sloboda dok sam trčala s njim kroz šumu; šta mi je ispričao o svojim precima... o sebi. Ali više od svega nisam mogla da prestanem da se pitam zašto mi nije odgovorio kada sam ga upitala postoje li čudovišta.

Moram priznati da nisam baš puno toga znala o tome...o čudovištima, demonima, vampirima. Puno ljudi u parohiji je smatralo da je greh čitati knjige ili gledati filmove o tome. Moji roditelji su strogo odredili programe koje smemo da gledamo, a imala sam drugare kojima su roditelji zabranili da čitaju knjige o Hariju Poteru, jer su navodno veličale čaroliju i vračanje. Oduvek sam mislila da su to gluposti, jer je sve to ionako bilo plod mašte.

Bar sam ja na to tako gledala. Ali zabrane nisu sprečile ljude u Rouz Krestu da pričaju o tome. Oduvek sam verovala

da je čudovište iz Ulice Markam samo neka poučna priča kojom su plašili nas decu da bi se lepo ponašala. Prvo su počele priče da je viđena nekakva kosmata zver u Ulici Markam. Onda su ljudi u tom delu grada počeli da nestaju. Uglavnom su to bili beskućnici, prostitutke i deca bez staratelja, tako da nije bilo nikoga ko bi se zabrinuo zbog njih. Tako je bilo sve dok u Ulici Markam nisu počela da se pojavljuju njihova unakažena tela, uglavnom jednom mesečno. Bar su takve bile glasine koje su stizale do mene kada sam bila dete. U okolini Rouz Kresta nije bilo tako strašno. Uglavnom su pronalažene mrtve životinje, kao na primer moj pas Dejzi, rastrzane na komade. Tata je govorio da je to najverovatnije samo rakun iz šume, ali ja sam se uvek plašila da je nešto gore. A šta ako sam bila u pravu? Šta ako je to stvarno bilo čudovište iz Ulice Markam? Šta ako je stvarno bilo tako blizu, skoro u mom dvorištu?

Ta čudnovata dešavanja prestala su još odavno, čak pre nego što je Danijel otišao iz grada, ali sada su ponovo počela. Marijana je umrla od hladnoće, ali njeno telo je bilo osakaćeno isto kao tela koja su pronađena u Ulici Markam. Onda je Džejms nestao... a na tremu se pojavila krv. Takođe, nisam mogla da zaboravim ni ono što se desilo kada mi se pokvario automobil baš u Ulici Markam. Šta bi se dogodilo da Danijel nije naišao?

Da li je slučajno to što su čudnovata dešavanja počela odmah nakon što se Danijel vratio kući? Da li je moguće da ga je čudovište pratilo dovde? Ili je možda on pratio čudovište.

Danijel je rekao da se vratio zbog umetničke škole, ali osetila sam da postoji nešto više od toga. Da nije ovo u pitanju? Da li se čudovište iz Ulice Markam vratilo? Da li je Danijel došao ovamo da bi nas zaštitio od njega?

Jutro Mora da sam na kraju zaspala, jer me je naglo probudio snažan, tup zvuk sa spoljne

strane prozora moje sobe. Okrenula sam se i pogledala u sat: šest ujutru. Ponovo sam čula taj tup zvuk, pa sam zato ustala iz kreveta i otišla da vidim šta me je probudilo. Napolju je još uvek bilo mračno, ali sam ipak mogla da vidim da u dvorištu nema nikoga. Lupanje se


nastavilo i činilo se kao da dolazi iz dvorišta iza kuće. Noge su mi bile toliko ukočene da sam, zapravo, morala na zadnjici da se odvučem niza stepenice.

Bila sam u kuhinji kada sam videla Danijela napolju u dvorištu iza kuće. Zabijao je grede drvene ograde u zaleđeno blato, golim rukama. Nisam mogla sa sigurnošću da kažem, jer mi je bio leđima okrenut, ali izgledalo je kao da u jednoj ruci drži gredu, verovatno udarajući u vrh dlanom druge ruke. Koliko sam videla, ni čekić, ni malj, niti bilo kakva druga alatka nisu bili čak ni blizu njega. Verovatno je počeo ovako rano da radi da bi obavio posao na svoj način.

Nameravala sam da izađem napolje i pridružim mu se, ali, kada sam prošla rukom kroz kosu, prsti su mi se upleli u zamršeno klupko. Dok sam ga posmatrala kako zamahuje još jednom, zabadajući gredu dobrih deset centimetara u zemlju, iznenada sam se setila da moram da se sredim i obučem nešto lepše od flanelske pidžame sa žutim golubovima.

Dok sam se našminkala, ispeglala kosu i promenila džemper tri puta (zašto je sve što imam tako vrećasto?), Čeriti je već bila u kuhinji, gde je pažljivo čitala jednu od svojih naučnih knjiga i jela zašećerene žitarice koje je uzela iz svojih tajnih rezervi. To je značilo da mama još nije ustala. Tupi udarci su prestali, tako da sam se nadala da će mama i Džejms spavati još neko vreme.

Provirila sam kroz prozor. - Jesi li videla kuda je Danijel otišao? - Jok - progunđala je Čeriti. - Bila sam spremna da ga zadavim što je pravio toliku

buku, ali dok sam ja sišla ovamo, on je već otišao. - Izvini - rekla sam, kao da je sve što Danijel učini moja krivica. - Ma - slegla je ramenima. - Ionako sam htela danas da rano ustanem. Ovog vikenda

moram da napišem ceo koncept svog istraživačkog rada. - Oh — pogled mi je kroz prozor odlutao daleko. — Pitam se kuda je otišao. - Korole nema. Možda ga je tata odvezao do gvožđare ili tako nešto. Ili se možda neko ko je uzeo kola sinoć nije ni vratio kući. Sinoć nisam čula da se

otvaraju vrata od garaže, a nisam zaspala bar do tri ujutru. Tatina radna soba je bila zatvorena i zaključana, a svetla su bila pogašena. Ako Danijel nije bio sa tatom, kuda je onda otišao?

Utonula sam u kuhinjsku stolicu. Možda je Danijel došao tako rano da popravi ogradu zato što se predomislio i više nije želeo da me vidi.

- Mogu li? - posegla sam rukom ka Čeritinoj kutiji bombonica laki čarms. Klimnula je. - Jesi li čula o praunuci gospodina Deja? - Džesiki ili Kristi? - Džes. Nestala je. Male pahuljice u obliku deteline s tri lista, posute šećerom, otkotrljale su se u moju

činiju. Nisam videla Džesiku godinama. Išla je sa Danijelom i Džudom u razred, ali kada je bila druga godina, njena porodica se preselila u grad. - Zar ona ne beži od kuće na svaka dva meseca?

- Da, ali nikada ozbiljno. Nikada nije propustila praznik. Kada se nije pojavila za Dan zahvalnosti, roditelji su pozvali policiju. Njeni drugovi su rekli da su noć pre toga bili s njom na nekoj žurki u centru grada. Rekli su da je neko vreme bila tamo, a onda nestala. Bilo je u novinama - Čeriti je grebala kašikom po dnu činije. - Čudovište iz Ulice Markam ponovo napada.

Ispustila sam kutiju sa žitaricama. - Jesu li to napisali?


- Da. Čak je na kraju članka bio mali tekst o tome kako se Džejms izgubio. Ne znam čak ni kako su čuli za to. Rekli su da je čak možda čudovište pokušalo da ga otme — iznenada joj je glas postao oštar. — Ne misliš valjda...

- Samo pokušavaju da zaplaše ljude kako bi povećali prodaju novina - poželela sam da poverujem u svoje reči, međutim, sada mi je bilo jasno da postoji mogućnost da je članak istinit. - Gde su te novine?

- Džud se pre nekoliko minuta probudio. Odneo ih je na donji sprat — rekla je Čeriti. - U novinama se navodi da će policija sačekati rezultate analize krvi pre nego što da zvaničnu izjavu.

Srce mi je poskočilo. Šta će otkriti kad stignu rezultati? Odgurnula sam činiju s preslatkim žitaricama.

Čeriti je okrenula stranu u svojoj knjizi. Ogroman srebrni vuk zurio je u mene sa stranice. Setila sam se onih životinjskih tragova duboko u provaliji i nisam mogla a da se ne naježim.

Po podne Rekla sam sebi da ne čekam Danijela. Jednostavno sam radila na svom zadatku za

gospodina Barloua, napolju na tremu, u novembru, gde ću možda sasvim slučajno videti Danijela, ako odluči da se vrati. Sedela sam postrance u baštenskoj ljuljašci, odakle sam mogla da vidim orahovo drvo u dvorištu i ulicu. Međutim, kao što sam rekla, ne sedim tu besposlena, čekajući dečka.

Možda je to zbog loše koncentracije, ali koliko god da se trudim, moji pokušaji da nacrtam orahovo drvo bili su bezuspešni. Borila sam se s jakom željom da bacim ugljenu bojicu preko trema, kada sam čula da mi se neko primakao iza leđa.

- Drago mi je što vidim da još uvek nisi digla ruke od mene - rekao je Danijel. - Dosta dugo si se zadržao - rekla sam, pokušavajući da mu ne pokažem kako sam se

brinula da se neće pojaviti. -Kuda si to uopšte otišao? - Kod Marijane Djuk. Pogledala sam ga. - Kuću je navodno ostavila parohiji. Tvoj tata mi je dozvolio da boravim u stanu u

suterenu kuće dok nešto ne razjasnim. Jutros sam prebacio svoje stvari tamo. - Sigurna sam da su Marijanine ćerke potpuno oduševljene time. Danijel se usiljeno osmehnuo i seo pored mene na ljuljašku. - Jesi li pročitao jutrošnje novine? - upitala sam, pokušavajući da zvučim mirno. Danijel

je prestao da se osmehuje pa se namrštio.- Misliš li da su u pravu? Da je čudovište iz Ulice Markam odgovorno za to što se desilo praunuci gospodina Deja? Da je pokušalo da otme Džejmsa?

Odmahnuo je glavom. - Ali ti si rekao da Džejms nije mogao sam tako daleko da ode. I kako je njegova

papuča dospela dole u provaliju? Danijel je samo gledao u svoje dlanove, kao da se nadao da će se odgovor nekako

ispisati na njima. - Čudovišta postoje - rekla sam. - Ona još uvek žive, i to upravo ovde u Minesoti, i

Ajovi, i Juti. Zar ne? Danijel se počešao iza uva. - Da, Grejsi. Moja vrsta ne bi postojala da su čudovišta

nestala.


Iznenada sam se naježila iako smo sedeli na suncu. Nisam bila sigurna da želim da budem u pravu. - To je jednostavno previše čudno da bih mogla da razumem. Kad pomislim samo da sam skoro sedamnaest godina živela potpuno nesvesna kakav je svet stvarno. Mislim, mogla sam da prođem tik pored čudovišta, ne znajući da postoji.

- Upoznala si jedno - rekao je Danijel. - One noći. - Stvarno? - onda su mi se misli vratile na žurku u Danijelovom stanu. - Miška - rekla

sam, sećajući se njene crne kose, crnih očiju i kako sam pored nje bila sva zbunjena. - A ti se družiš s njom?

- To je komplikovano - rekao je Danijel. - Ali ona je opasna samo kada ne dobije ono što želi. Zato sam otišao s njom. Nisam te prosto napustio zbog frizure. Znao sam da će, ako izaberem tebe umesto nje, možda odlučiti... da te napadne.

Imala sam utisak da mi se srce vezuje u čvor - Ne misliš valjda da ona ima neke veze sa onim što se desilo? Možda te je pratila dovde i odlučila da krene na mog mlađeg brata...

- Ne. Nema. - Pa šta onda ima? - Ne znam - promrmljao je. Na trenutak je zaćutao, a onda je pogledao u crtež koji mi je

ležao u krilu. — Mogu da ti pomognem s tim. - Opet to radiš — prigovorila sam. - Šta? - Izbegavaš moja pitanja, kao i svi ostali. Nisam ja glupa ili krhka ili osetljiva, znaš. - Znam, Grejsi. Ti si sve sem toga - oduvao je šiške koje su mu padale preko čela. - Ne

izbegavam tvoja pitanja. Samo više nemam odgovore — lupnuo je svojim dugim prstom u moju svesku za skiciranje. - A sada, hoćeš li da ti pomognem oko zadatka ili nećeš?

- Ne, hvala. Već sam u velikoj nevolji zbog prošlog puta kada si mi „prepravio" jedan od crteža.

- Nisam tako mislio — rekao je. — Radiću svaki dan posle škole u učionici za likovno. Značilo bi mi tvoje društvo, da skinem tog lika Barloua s leđa. Ali možemo da počnemo danas. Mogu ti pokazati neke nove tehnike koje sam pokupio tokom godina.

- Kladim se da možeš - uzdahnula sam, uvidevši da je naša rasprava o čudovištima završena... bar zasada. - Ali ovaj crtež je potpuno beznadežan - iskidala sam list iz sveske za skiciranje i krenula da ga zgužvam.

- Nemoj - Danijel je zgrabio list iz mojih ruku i proučavao ga nakratko. - Zašto crtaš ovo? - pokazao je na moju skicu drveta.

Slegnula sam ramenima. - Zato što Barlou hoće da nacrtamo nešto što nas podseća na detinjstvo. Ovo je jedino

čega mogu da se selim. - Ali zašto? - upitao je Danijel. - Šta tačno kod tog drveta pokušavaš da dočaraš? Kakva

osećanja budi u tebi? Kakve želje? Zurila sam u drvo u dvorištu. Sećanja su počela lagano da se vraćaju. „Za tobom",

pomislila sam. „Budi želju za tobom." Pogledala sam u svoju svesku za skiciranje i ponadala se da čitanje misli nije jedan od Danijelovih mnogobrojnih, skrivenih talenata lovca na demone.

- Sećaš li se kako smo se trkali uz to drvo, da vidimo ko će prvi da stigne do vrha? - upitala sam. - A onda smo sedeli tamo gore i posmatrali ceo kraj? Imali smo utisak da ćemo, ako se popnemo još samo malo više na najtanje grane, tako na prstima, moći da


dotaknemo oblake - vrtela sam olovku između dlanova. - Mislim da baš tako želim ponovo da se osećam.

- Pa šta onda radimo ovde dole? - Danijel je zgrabio moju olovku i stavio svesku ispod miške. - Hajde.

Povukao me je s ljuljaške i sa trema odveo do podnožja orahovog drveta. Pre nego što sam trepnula, on je već izuo svoje cipele i bio na pola puta do vrha stabla. - Ideš? - zadirkivao me je dok je sedeo na grani.

- Ti si lud! - doviknula sam mu. - Ti gubiš! — skočio je sa te grane na sledeću. - Ti varaš! — uhvatila sam se za najnižu granu i pokušala da se zaljuljam naviše. Moje

krute noge su zaškripale, a ja sam zgrabila drugu granu i popela se nekoliko metara. Ovo je bilo mnogo manje strašno od provalije, ali mnogo teže od kamenog stuba u Vrtu anđela, a povređena ruka mi baš i nije olakšavala.

- Ubrzaj korak, lenjivice! - Danijel je povikao odozdo kao da smo opet bili deca. Bio je sasvim visoko, na granama na koje se nikada ne bili mogla popeti.

- Ućuti ili ću te prestići. Stopalima sam grebala o pepeljastobelu koru drveta dok sam pokušavala da se

odgurnem i popnem navrh drveta. Bila sam metar ispod Danijela kada sam naišla na grane suviše tanke i klimave da bi me izdržale. Propela sam se da ga dohvatim, da dohvatim nebo, kao što sam pokušavala kada sam bila dete. Malo sam se okliznula i privila uz najbližu granu. Danijel se uhvatio za granu i skočio kako bi me uhvatio. Drvo se zatreslo kada je sleteo, a ja sam još jače stegla granu. Danijel nije ni trepnuo. Sedeo je na prevoju grane, klateći nogama.

- I šta sada vidiš? - upitao je. Naterala sam sebe da pogledam dole. Posmatrala sam naš komšiluk - bio je to pogled

na svet iz ptičije perspektive. Kroz grane sam videla krovove kuća, dim koji izlazi iz Hedriksesovog dimnjaka. Deca su igrala hokej u slepoj ulici, tamo gde smo Džud, Danijel i ja nekad trčali sa svojim svetlećim sabljama. Tamo gde me je Danijel, nakon mog preteranog navaljivanja, naučio da vozim skejtbord. Pogledala sam naviše. Iznad mene su se njihale grane, plešući na plavom nebu prekrivenom oblacima.

- Vidim sve - rekla sam. - Vidim... - Nemoj da mi kažeš. Pokaži mi - izvukao je iz majice svesku za skiciranje. - Nacrtaj šta

vidiš - pokušao je da mi doda moj pribor. - Odavde? - i dalje sam bila priljubljena uz granu. Kako je očekivao da crtam a da ne

padnem? - Ne mogu. - Prestani da brineš - naslonio se na stablo. - Dođi ovamo. Polako sam došla do njega. Pomogao mi je da sednem ispred njega i onda mi je dodao

pribor. Naslonila sam se leđima na njegove grudi, a on je obavio ruke oko mog struka. - Crtaj - rekao je. - Držaču te dok ne završiš. Primakla sam ugljen papiru. Na trenutak sam oklevala. Šta je to što sam htela da nacrtam? Pogledala sam preko dvorišta na drugu stranu. Sa

tog mesta većina kuća je bila zaklonjena granama, ali izgledale su kao onda kada sam kao dete sedela ovde. Nisu bile zakrpljene i stare, već postojane, lepe i sigurne. Ruka je počela da mi se kreće, dok sam crtala ono što sam videla. Pogled na moju kuću iz detinjstva sa grane na orahovom drvetu.


- Fino - rekao je Danijel posmatrajući me. Uglavnom je ćutao, sem ponekad, kada bi mi ukazao na šta treba da obratim pažnju. — Vidiš kako se sunčevi zraci odbijaju o vetrokaz? Crtaj odraz, ne svetlost.

Crtala sam, puštajući da crne linije teku pravo iz mene, sve dok mi se ruka nije zgrčila i umorila. Protegla sam se, a Danijel je uzeo iz mog krila svesku za skiciranje. - Dobro je. Stvarno je dobro — protrljao je nos o teme moje glave. — Trebalo bi ovo da uradiš uljem.

- Ma da - nagnula sam se. Danijel je prošao prstima niz moju kičmu. -I dalje te ne zanimaju? - Godinama nisam probala da slikam uljanim bojama - još od onog dana kada ga je

majka odvela. - Nikada nećeš upasti u mesto kao što je „Trenton" ako to ne usavršiš. - Znam. Barlou me cele godine opominje zbog toga. - Tamo neće biti zanimljivo bez tebe. Brzo sam se odmakla od njega i prebacila noge tako da mi vise sa obeju strana grane.

Danijel je mislio da idemo zajedno na koledž? Bilo mi je čudno da mislim o budućnosti, našoj budućnosti, posle svih tih čudnih dešavanja. Šta mi uopšte radimo ovde gore? Držimo se za ruke, tela nam se dodiruju, razgovaramo u kasne noćne sate. Ali šta je sve to značilo? Šta je moglo da znači?

- Nikada mi nisi pokazao tu tehniku s lanenim uljem i lakom - rekla sam. To je bila caka kojoj je, neposredno prc nego stoje otišao sa svojom mamom, obećao da će me naučiti.

Danijel se nakašljao i ustao. - Sećaš se toga? - Trudila sam se da zaboravim - priznala sam. - Trudila sam se da zaboravim sve što

ima veze s tobom. - Toliko si me mrzela? - Ne - uhvatila sam se za granu i podigla, još uvek njemu okrenuta leđima. — Toliko si

mi nedostajao. Prsti su mu lagano skliznuli kroz moju kosu, šaljući mi žmarce niz kičmu. - Sam bog

zna šta sam sve pokušao samo da te izbacim iz glave. - Mene? - Grejs, ja... ti moraš... - Danijel je spustio ruke na moja ramena. Uzdahnuo je i znala

sam da namerava da promeni temu. Udaljila sam se, povređena što neću saznati šta je hteo da kaže. Danijel se usiljeno nasmešio. - Još uvek mogu da vidim tvoju sobu odavde. - Molim? Zaista sam mogla da vidim prozor svoje sobe. Bilo je po podne, pa se sunčeva svetlost

odbijala o prozor, ali da je bila noć i da su svetla upaljena, mogla bih da vidim skoro sve. — Stvarno si perverzan!

- Samo te zadirkujem - rekao je. - Mislim, nekada sam sedeo ovde i posmatrao tvoju porodicu, ali nisam...

Upravo tada, nešto (ili neko) prošlo je pored mog prozora. Nagnula sam se, pridržavajući se za tanke grane, da bih videla ko je u mojoj sobi.

- Oprezno - rekao je Danijel. Okliznula sam se, grana koju sam držala je pukla i ja sam vrisnula. Danijel me je uhvatio za struk i brzo me prebacio na drugu stranu, tako da sam sada

stajala na debljem delu grane, dok je on stajao tamo gde sam do maločas bila ja. Čvrsto me je privukao sebi.


„Da li sam se to ja toliko tresla ili je to bio on?" Danijel je naslonio bradu na moju glavu i samo smo stajali, oprezni budući da smo bili

tako visoko. Jedino što me je držalo, sprečavalo da padnem, bio je Danijel. Ali on uopšte nije pokušavao da uspostavi ravnotežu, nije bilo potrebe.

- Moraš da prestaneš s tim - rekao je, misleći na to što sam zamalo pala. - Ne sećam se da si bila takva šeprtlja.

Nisam ni bila, bar ne dok se on nije vratio. - Ti me stalno teraš da se penjem svuda - udarila sam ga u grudi. - Ko bi rekao da druženje s tobom može da bude tako opasno?

- Nemaš pojma - promrmljao je u moju kosu. Pogledala sam u svoju ruku na njegovim čvrstim grudi ma.

- Zaslužio si. - Grejsi - rekao je tiho Danijel. Podigao mi je bradu, tako da sam gledala u njega.

Obuhvatio mi je lice svojim dlanovima. Oči su mu sijale od sunčeve svetlosti, nosom mi je dotakao obrvu, a onda je nakrivio glavu.

Svi moji strahovi i brige o čudovištima, sva zabrinutost za mog starijeg brata, sva moja pitanja o Danijelu - sve se istopilo dok sam se propinjala na prste, idući mu u susret.

- Grejs, Danijel - neko je povikao. Danijel je sklonio ruke s mog lica i odmakao se. Preplavilo me je razočaranje, zajedno s bujicom starih sumnji. Uzdahnula sam i pogledala prema kući. Na delić sekunde pomislila sam da nas Džud posmatra s mog prozora. Ali nije nas on dozivao. Bio je to moj tata.

Stajao je u podnožju drveta, u istoj odeći od juče. Izgledalo je kao da ispod miške drži drvenu kutiju. Korola je bila parkirana na prilazu.

Danijel se na grani udaljio od mene što je više mogao. - O, zdravo, tata - kratko sam mahnula. Tata se sagnuo i pokupio iz trave moju svesku za skiciranje. Mora da je pala kada me je

Danijel uhvatio. Pogledao je u crtež, a zatim gore u nas. - Samo smo radili na zadatku za školu - rekla sam. Tata je zaklonio oči od sunca. -

Siđite sada - rekao je,zvučeći umornije nego ikada. -Jesi li dobro? - upitala sam. Pogledao je u Danijela. - Moramo da razgovaramo. Danijel je klimnuo glavom. Okrenuo se k meni i tiho rekao: - Naći ćemo se na tremu

posle večere. Otići ćemo do prodavnice da uzmemo laneno ulje i lak. - Možemo li posle toga da idemo na trčanje? Pomilovao me je po obrazu. - Šta god poželiš.


POGLAVLJE PETNAESTO ZABLUDELA OVCA

Kasno po podne - Grejs! - kriknula je Čeriti iz dnevne sobe. Iz kuhinje sam utrčala u dnevnu sobu. Ležala je na kauču i gledala televiziju. - Šta je? - Telefon - prebacila je bežični preko glave. Zgrabila sam telefon i kada sam htela da ga

prislonim na uvo, primetila sam na televizijskom ekranu dva vuka. Glodali su krvave, sočne kosti.

Pokrila sam slušalicu rukom. - Odvratno. Zašto to gledaš? - To je za školu - smanjila je malo ton. - Pišem rad o vukovima. Jesi li znala da ih u

našoj zemlji nije ni bilo do pre pedeset godina? - Stvarno?! Jedan od vukova je počeo da zavija. Zvučalo je isto kao ono zavijanje u provaliji.

Gledala sam kako treći, manji vuk prilazi paru koji je jeo. Pokušao je da zgrabi zalogaj krvave lešine. Druga dva vuka su zarežala, a jedan od njih je napao trećeg, grizući ga i režeći. Manji vuk se udaljio nekoliko metara unazad i čežnjivo posmatrao kako dva veća vuka proždiru svoj plen.

- Zašto ne daju onom tamo da jede? - upitala sam. - Ima dovoljno za sve. - Onaj tamo je omega mužjak - Čeriti je pokazala na manjeg vuka. - On je najmanji član

čopora. Ophode se prema njemu kao da je poslednja rupa na svirali. - To uopšte nije fer. - Bar alfa mužjak čopora nije tako okrutan. Na kraju će dozvoliti omega mužjaku da

jede. Veliki vuk je iskezio zube kada je onaj manji pokušao ponovo da priđe i zgrabio omega

mužjaka za grlo. Okrenula sam se. Ne bih volela da vidim da je alfa mužjak okrutniji od ovog. - Nemoj da zaboraviš na svog dečka - Čeriti je pokazala na telefon. - Oh - znala sam da me zadirkuje, ali zapitala sam se da li ću ikada moći Danijela tako

da nazovem. Otišla sam u kuhinju. - Halo - rekla sam. - Grejs? - nije bio Danijel. - Oh, zdravo Pite. - Zdravo, znaš, moju mamu zanima kako je Džejms? - Odlično je. - Dobro - Pit je oklevao. - Nadam se da me ne mrziš što se nisam juče pozdravio sa

tobom. Mama nije baš najbolje podnela ono što se desilo. - Bez brige - rekla sam. Da budem iskrena, nisam ni pomislila na Pita otkad sam

krenula u šumu s Danijelom. - Pa, šta ima novo? - Pozivam te da mi se odužiš za ono odlaganje. - Odlaganje? - Za kuglanje. Još uvek mi duguješ onaj izlazak - po njegovom glasu sam mogla da

osetim da je namestio taj svoj „trostruko opasni" osmeh. - Večeras? - Da. Igramo protiv Džuda i Ejpril - rekao je, kao da smo već sve utanačili. - Večera, kuglanje, a onda žurka kod Džastina Rajta.


-Aha... Pitala sam se da li treba da idem. Ne zbog Pita, već zbog Džuda. Nisam razgovarala s

njim od sinoć, kada se bio razbesneo. To što je hteo da izađe i zabavi se sa svojim drugarima bilo je dobro, ali iznenađujuće. Kako bi se osećao kada bi znao da propuštam provod s njim i Ejpril samo da bih provela vreme sa osobom koju najviše mrzi? Međutim, koliko god da sam bila svesna toga da treba da idem, ništa nije moglo da me natera da propustim priliku da trčim sa Danijelom.

- Žao mi je, ali već imam planove za večeras. - Onda ih promeni - rekao je Pit. - Ne mogu - pokušala sam da zvučim kao da mi je žao. - Moram da idem. Vidimo se u

crkvi, važi? - Da, važi - zvučao je užasno grubo. Više nije bilo osmeha.

Večera Svake godine, dan nakon Dana zahvalnosti, moja mama pravi svoju čuvenu kraljevsku

ćurku. To je zapravo kremasti sos s komadima preostale ćurke i svežim povrćem, koji služi u malim „čašama" od lisnatog testa. A budući da to jedemo jednom godišnje, niko u našoj porodici nikad ne propušta ovu večeru.

Međutim, ove godine Čeriti, Don i Džejms su bili jedini koji su sa mnom sedeli za stolom kada je mama iz rerne donela vrelu tepsiju. Don i Čeriti su u radosnom iščekivanju lupkali svojim noževima i viljuškama o sto.

- Ostavite nešto i za druge - rekla je mama kada je Don sipao drugu kutlaču kremastog sosa u svoju već do vrha punu korpicu od testa.

- Nema šanse - Čeriti je zgrabila kutlaču od Dona. - Sami su krivi - rekla sam i dodala mami salatu. - Kuda je Džud uopšte otišao? - upitala je mama pomalo uzrujano. — Ne liči na njega

da propusti ovu večeru. - Ima sastanak sa Ejpril. Mama se namrštila. - Gde je vikar Divajn? — upitao je Don. - Nije se još vratio - rekla je mama. - Doći će uskoro... nadam se. Džejms je pljesnuo šakom u svoju kraljesvku ćurku, raspršivši grašak i kremasti sos

svuda po stolu. Nasmejao se i uzviknuo svoju novu omiljenu reč od pet slova. - Džejmse! - mama se malo zacrvenela. - Gde li je samo čuo tu reč? Čeriti se zakikotala. — Nemam pojma — rekla sam, pokušavajući da ostanem ozbiljna. Danijel bi umro od

smeha da je ovde. Zaista, bila je šteta što nije ovde. Ovo je takođe bilo jedno od njegovih omiljenih jela. Pogledala sam u tepsiju da vidim koliko je ostalo, a onda sam sebi sipala manju porciju nego obično.

Nakon što su svi završili i otišli, spakovala sam u taperver10 preostalu hranu za Danijela.Zaslužio je ovu hranu, naročito ako su ostali odlučili da se ne pojave i uživaju u njoj. Ugojio se tokom prošle nedelje, od onda kada sam ga prvi put videla, kao pas lutalica koji napreduje otkako ga je neko udomio. Bio je još uvek mršav, ali mu je lice bilo manje

10 Američka marka plastične posude s poklopcem. (Prim. prev)


ispijeno. Sigurno mu je prijala hrana koju sam mu davala, ali kraljevska ćurka Meredit Divajn biće pravo iznenađenje.

Pošto sam odlučila da sklonim hranu i iznenadim ga posle trčanja, stavila sam plastičnu posudu iza mleka i otišla da se nađem sa Danijelom.

Veče Videla sam kako orahovo drvo škripi i povija se na vetru, pa sam odlučila da sačekam

Danijela u dnevnoj sobi. Smestila sam se u sofu sa udžbenikom iz istorije. Na kraju, Danijel je uvek kasnio, pa sam zato iskoristila priliku da uradim nešto od domaćeg zadatka. Ali kada sam pročitala sve što nam je bilo zadato za celu sledeću nedelju, nisam mogla da se otresem tog groznog osećaja da se Danijel neće pojaviti... kao da nešto nije u redu.

U kući je vladala tišina. Mama i Džejms su još pre nekoliko sati otišli na spavanje, tata je konačno došao kući i otišao pravo u svoju radnu sobu, a Čeriti je otišla da prespava kod svoje drugarice, Mimi Daton, koja je živela odmah do nas. Ali više nisam mogla da se usredsredim, ne sa tim zvukovima u glavi koji su mi govorili da bi čak i Danijel znao da je deset uveče isuviše kasno da bi se smatralo vremenom „posle večere". Da nije bilo tog jezivog predosećanja, jednostavno bih se pomirila sa situacijom i otišla na spavanje.

Stajala sam ispred prozora kada sam primetila da se nešto kreće po travi pored orahovog drveta. Opet se pomerilo i ja sam posumnjala da je Datonova mačka izašla iz kuće. Mrzela sam samu pomisao da bi nešto moglo da se desi Miminoj mački, kao što se desilo mojoj Dejzi, pa sam odlučila da reagujem. Ogrnula sam se ćebetom i izašla napolje.

Prišunjala sam se do bočne strane dvorišta kako ne bih uplašila mačku. Međutim, kada sam prišla, uvidela sam da je masa sklupčana ispod drveta bila isuviše velika da bi bila nešto drugo sem čoveka.

- Danijele? Nosio je istu odeću odranije, tamnoteget farmerke i crvenu majicu s dugim rukavima

koju sam mu ja dala. Sedeo je kolenima priljubljenim uz grudi i rukama obavijenim oko nogu. Posmatrao je, ne trepćući, prednji deo svoje stare kuće.

- Danijele, šta to radiš? Čekala sam te. - Samo gledam - rekao je. - Više mi se sviđa kada je kuća ofarbana u plavo. Žuta je

uvek budila u meni osećaj kao da truli iznutra. - Gde ti je kaput? - zadrhtala sam, poželevši da sam na sebi imala svoj. Uskoro će

decembar. Danijel nije odgovorio, ni na trenutak ne skidajući pogled s kuće koja je nekada bila

njegova. Sela sam u suvu travu pored njega i prebacila deo svog ćebeta preko njegovih nogu.

Danijel je prezrivo frknuo. - Ne mogu to. - Šta ne možeš? - To. Bilo šta od toga - udahnuo je duboko i naslonio bradu na kolena. Njegova silueta

na mesečini je bila bela i nežna. - Ne znam kako da budem bilo šta drugo osim onoga što jesam - ščepao je ogrlicu, skoro kao da je hteo da je iskida. — Ne želim više da budem to.

- Zašto? - obuzdala sam se da mu ne dodirnem lice. -Ti si neverovatan. To što ti možeš izvanredno je. Ti si heroj.

- Nemam ja ništa herojsko, Grejsi. To treba da znaš. Tvoj brat zna. Zato me mrzi — ruke su mu se tresle kao onda kada je bio dete i kada je znao da je u nevolji.- To što jesam... zbog toga niko nikada ne može da me voli.


To me je strašno pogodilo. Nisam volela da ga vidim takvog. Skrenula sam pogled ka njegovoj kući. Zaista je sada bolje izgledala. Novi vlasnici su napravili trem, stavili prozorske kapke i okrečili je u divnu zelenoplavu nijansu.

- To nije istina. Tvoja majka te voli... - Ja nemam majku. - Molim? - pogledala sam ga. - Ta žena nije moja majka - procedio je kroz zube. Vilica mu se stegla, a vene na vratu

iskočile. - Čak me ni ona nije htela. Izabrala je njega umesto mene. - Koga? - Mog oca. - Mislila sam da je pobegao iz grada kada te je šerif odveo. Danijel se podrugljivo nasmejao. - Nije dugo bio odsutan. Počeo je da navraća čim smo

se mama i ja preselili u Ouk Park. Stalno ju je molio da ga primi natrag. Na početku mu je govorila da se gubi, jer je imao zabranu prilaska. Ali on joj je rekao da je voli, a ona mu je poverovala. Rekao je da ga ja izluđujem i da sam ja kriv što je radio to što jeste - Danijel je protrljao glavu, kao da je još uvek mogao da oseti bol svoje naprsle lobanje. - Jedne noći sam slučajno čuo kako razgovora preko telefona sa mojim socijalnim radnikom. Moja mama mu je rekla da dođe po mene, jer je ona htela da ode sa mojim ocem. Rekla je da me ne želi više. Rekla je da sam ionako preveliki teret za nju - Danijel se klatio napred-nazad, udarajući ramenima o stablo drveta.

- Danijele, nisam znala — želela sam da umirim njegovo drhtanje. Stavila sam ruku na njegove grudi i lagano prstima krenula k njegovom vratu. - Šta si ti uradio?

- Pobegao sam. Nisam želeo da se vratim u hraniteljsku porodicu. - Ali mogao si da se vratiš kod nas. - Ne, nisam - rekao je. - Ta zver, moj otac, najužasniji je čovek na svetu, a moja rođena

majka je radije izabrala njega nego mene. Ni vi me ne biste želeli. Niko ne bi - zgrčio se, zadrhtavši još više. - Niko nikada neće.

- Ali ja te želim, Danijele - prošla sam prstima kroz njegovu kosu. - Oduvek sam te želela.

Morala sam da mu pokažem da mi je stalo do njega. Morala sam da učinim nešto. Okrenula sam njegovu glavu ka sebi i stavila svoje usne na njegove. Bio je kao kamen, ukočen i hladan, i želela sam da ga ugrejem. Pomerila sam usne i pokušala da ga poljubim, ali njegova usta su ostala nepomična - nije mi uzvratio poljubac. Pritisla sam jače. Njegove usne su se blago otvorile, nežne, meke. Zagrlio me je ispod ćebeta oko struka i povukao me je u svoje krilo. Rukama je lagano klizio uz moja leđa, prešavši preko lopatica. Ćebe je palo na zemlju. Onda se jedna njegova ruka našla u mojoj kosi, milujući me nežno po glavi. Usne su mu postale tople i strastvene. Privio me je jače uz grudi, kao da nismo bili dovoljno blizu jedno drugom.

Maštala sam o ovom trenutku s Danijelom kada sam bila mlađa. Od tada sam s drugim momcima imala nekoliko neveštih poljubaca za rastanak. Ali strast Danijelovog poljupca, njegove usne, koje su pronazile moje, kao da traže odgovor koji mu može spasti život — sve to je bilo više nego što sam mogla da zamislim. Senke i mraz topili su se oko nas. Nikada mi nije bilo toplije. Klizila sam rukama preko njegovih ramena, a onda uz vrat. Prsti su mi se umotali oko kožne ogrlice na njegovom vratu. Nagnula sam glavu unazad, a on mi je spuštao poljupce niz vrat. Srce mi je lupalo zbog istine koju nisam htela da


prihvatim. Reči koje više nisam mogla da zadržim. Možda je odgovor koji je tražio bio u mom poljupcu.

- Danijele, vo... - Nemoj - prošaputao je. Njegov dah na mom vratu je bio tako vreo. - Nemoj da

izgovoriš, molim te. Ali morala sam. Bilo mu je potrebno da zna šta osećam. Meni je bilo potrebno da on

zna. - Volim te. Danijel je zadrhtao. Promuklo, potmulo režanje odjeknulo je duboko u njegovom grlu.

- Ne! - kriknuo je i odgurnuo me. Pala sam na zemlju, od šoka nisam mogla ni reč da progovorim. Danijel se, na kolenima i rukama, brzo udaljio nekoliko metara. - Ne! Ne! - Uhvatio je

sebe za vrat, kao da hoće da zgrabi kameni privesak. Ali njega nije bilo tamo. Bio je u mojoj ruci. Kožna ogrlica je pukla i ostala među mojim prstima kada me je odgurnuo.

Ruke su mi se tresle dok sam mu pružala privesak. On je ispružio ruku k njemu, drhteći više nego ja. Kao da mu je u grudima tutnjao

zemljotres. Oči su mu plamtele kao dva puna meseca. Zgrabio je privesak, stiskajući ga tako snažno da bi mu, da je bio oštar, on isekao ruku. Udaljio se. Plamen u njegovim očima se ugasio. Disao je tako teško i ubrzano, kao da je upravo istrčao maraton.

- Ne mogu ovo - rekao je zadihano. - Danijele? - otpuzala sam do njega. On se odmakao još dalje. Čelo mu je bilo orošeno znojem. Skočio je kada su se kola

zaustavila kod ivičnjaka. Prošaputao je nešto tako tiho da sam jedva mogla da razaznam šta je rekao pored brektanja motora. - Ne mogu da budem sa tobom - mislim da je rekao.

Pit Bredšo je rekao nešto kada su Džud i Ejpril izašli iz kola, a nakon toga je usledio ženski smeh. Zvučao je kao Dženi Vilson.

- Ne mogu - Danijel se povukao u mrak i dalje posmatrajući kola. - Nikada ne bih mogao to da tražim.

Bacila sam pogled na Pita kad je u znak pozdrava mahnuo Džudu i Ejpril. Kada sam se okrenula, Danijel je već bio otišao.

„Šta nikada ne bi mogao da tražiš?"

Skoro ponoć Sakrila sam se iza drveta dok su Džud i Ejpril sedeli na baštenskoj ljuljašci i

pozdravljali se. Privukla sam noge grudima i zagnjurila glavu u kolena. Pokušala sam da se smirim. Pokušala sam da prestanem da mislim o tom poljupcu. Pokušala sam da prestanem da mislim o tome kako je Danijel reagovao na moje priznanje, taj zastrašujući pogled u njegovim očima. U glavi su mi odzvanjale Danijelove reči: „Nikada ne bih mogao to da tražim... Ne mogu to... Nisam ja nikakav heroj... Tvoj brat to zna". Šta je to moj brat znao?

To je bilo to. Morala sam da razgovaram sa Džudom. Nema više okolišanja. Ne može se više pretvarati kao da se ništa nije desilo. Moram da saznam šta se dogodilo između njih dvojice. Kako mogu zaista da popravim Danijela, kako mogu da mu pomognem, ako ne znam zbog čega ga grize savest?

Kad bi mi sada samo pošlo za rukom da uhvatim Džuda nasamo. Ejprilina kola su bila na parkingu ispred kuće, ali trebalo im je dobro pola sata samo da stignu do njih. Stisla


sam ćebe preko ušiju kako ne bih slušala kako se ljube. Ejpril je, kad god bi se razdvojili da uzmu vazduh, ispuštala taj tihi zvuk nalik predenju. Mora da sam zadremala, jer kada sam konačno čula da Ejpril odlazi sa parkinga, kazaljke na mom satu, koje su svetlele u mraku, pokazivale su da je skoro ponoć. Taman kad je Džud trebalo da uđe u kuću, ja sam ga pozvala. Okrenuo se. — Grejs, koliko si dugo ovde? - upitao je i obrisao usta spoljnim delom šake.

- Nisam dugo — navukla sam ćebe još više preko ramena kako bih sakrila crvene fleke koje su polako počele da mi se pojavljuju po vratu. - Upravo sam se vratila od Makarturovih. Čuvala sam im decu.

- Oh - pogledao je u ćebe. - Jesi li dobro? - Moram da te pitam... - prišla sam mu bliže. - Moram da te pitam o Danijelu. Pretresao je ključeve u ruci. — Šta s njim? - Moram da znam šta se desilo između vas dvojice. Zašto ga toliko mrziš. Džud je nezadovoljno progunđao: - Znači, ipak ti je stalo do toga? - mogla sam da

osetim blagi nagoveštaj zadovoljstva u njegovom glasu. — Bilo je vreme. - Pitala sam te mnogo puta. Ti si taj koji neće da priča - popela sam se na trem. - Stalo

mi je, Džud. Oduvek mi je bilo stalo do tebe. - Ne toliko koliko ti je stalo do njega. - Kako možeš to da kažeš?! Ti si mi brat. - Ako ti je toliko stalo do mene, odakle Danijelu onaj kaput? - Njegov kaput? - Taj kaput koji je nosio danas. Crveno-crni nort fejs. Odakle mu? -Ja... ja sam mu ga dala — nisam razumela zašto je taj kaput važan. A onda sam se

setila. - Bio je tvoj, zar ne? - Džud nije odgovorio. - Izvini - ispustila sam ćebe i ono mi je palo pored nogu. - Nisam se setila. One noći

kada su mi se kola pokvarila u Ulici Markam naišao je Danijel i popravio ih je. Zauzvrat sam mu dala kaput. Stvarno mu je trebao. Svašta je progurao, osećala sam da je to najmanje što mogu da učinim za njega.

- Da, pa, loše stvari se dešavaju lošim ljudima. Nisi razmišljala o tome? Dobiju šta zaslužuju.

Jeza je prošla kroz mene. - A šta je sa Marijanom Djuk? Ona nikad nije učinila ništa loše a ipak je umrla od hladnoće na svom tremu. Nešto je ipak unakazilo njeno telo.

Džud je naglo podigao glavu. - Nešto? Bolje kaži neko. Toliko si slepa da to čak ne vidiš, Grejs. Dopuštaš da Danijel manipuliše tobom, isto kao i tata.

- Mi mu pomažemo. Trebamo mu, svi mi. - On te iskorišćava. Oboje vas iskorišćava. Video sam ga sa tobom te noći u Ulici

Markam. Zar stvarno misliš da je bila slučajnost, da je samo tako naišao — usput? Ejpril mi je rekla šta si uradila za njega - zaškiljio je u ćebe, koje je palo oko mojih gležnjeva. - A mogu samo da zamislim šta si radila s njim.

- Džud! - kakav licemer. - Ne znaš čak ni o čemu govoriš. - Misliš?! Danijel će učiniti sve da dobije ono što želi -Džud je besno gledao u mene. -

Reci mi, čija je ideja bila da mu pomogneš da se vrati na časove likovnog? Čija je ideja bila da ga pozoveš na večeru za Dan zahvalnosti?

- Moja. To su bile moje ideje. -Jesu li stvarno bile tvoje? Grejs, razmisli o tome. Danijel nije nekako usadio te ideje u

tvoju glavu? Vesto ti nagovestio kako da mu pomogneš?


Na trenutak sam zaćutala. - Ništa od toga. On ne manipuliše mnome i ne manipuliše tatom.

- Aha! - Džud se samozadovoljno nasmejao. - Šta misliš kako je Danijel uopšte upisao „Holi Triniti"? Sta misliš ko ga je ponovo doveo ovamo? Opčinio je tatu... i samo da znaš, Danijel je oteo Džejmsa. Zaista ga je veoma lako našao, zar ne? To je samo neko kao on mogao da uradi. Da se pretvara da je pronašao bebu kako bi ljudi mislili daje heroj.

- Nije se pretvarao. Bila sam s njim. Pronašao ga je tako lako zbog svojih sposobnosti... Džud je pao na ljuljašku, širom otvorenih očiju i usta. Jesam li rekla previše? - Znači, znaš - Džud je prešao rukom preko ožiljaka. -Znaš šta je on? -Da. - Šta ti je rekao? Nisam bila sigurna šta da odgovorim. Danijel nije tražio da to čuvam kao tajnu. Znao

je dobro. Međutim, šta sam uopšte smela da kažem kad nisam bila sigurna da Džud samo pokušava da izvuče odgovor od mene? Ali morala sam da budem iskrena, budući da sam to isto tražila od Džuda. - Danijel je Urbat. Njegov narod je stvoren da se bori sa demonima. On je Rajski gonič.

- Urbat? Rajski gonič? - Džud se nasmejao. Zvučalo je kao oštro, jako režanje. - Osvesti se, Grejs. Danijel te je dobro obrlatio.

- Ne, nije. On je izgubljen i preplašen i mi smo mu potrebni. Ja mogu da mu pomognem da postane heroj - nisam pomislila na to pre nego što sam rekla. Ali shvatila sam da to moram da učinim, to je moja dužnost. - Mogu mu pokazati da može da iskoristi svoje sposobnosti kako bi pomogao ljudima. One su blagoslov; to je mi rekao.

Džud je skočio s ljuljaške. - Onda je on čudovište, pored toga što je lopov i ubica, i lažov.

- Ubica? - ustuknula sam i zamalo pala sa trema. - Ne verujem ti. Ti si ljubomoran na njega. Ljubomoran si što tata više veruje njemu nego tebi. Ne možeš da podneseš to što tata i ja želimo da on ponovo bude deo naše porodice. Čak i mene lažno optužuješ. Kako da ti uopšte verujem?

- Onda pitaj njega - rekao je Džud. - Idi pitaj svog dragog Danijela o noći kada je pokušao da uzme taj kaput od mene. Pitaj ga šta je uradio sa svim tim novcem koji je ukrao. Pitaj ga šta se stvarno desilo sa onim vitražnim prozorima u crkvi. Pitaj ga šta je on stvarno - Džud je tresnuo ljuljašku o zid. - Pitaj ga kako se osećao kada me je ostavio da umrem.

- Šta? - zateturala sam se i naletela na ogradu. Kao da mi je neko izbio vazduh iz grudi. - Ne...

Sjurio je sa trema i otrčao do parkinga ispred kuće. - Džud! - povikala sam za njim. Ali nije stao. Nastavio je da trči, tako brzo da nisam

mogla da ga pratim, sve dok nije nestao u noć.


POGLAVLJE ŠESNAESTO NEDOVRŠEN

Oko dva ujutru Jednom sam imala tu bluzu. Bila je smaragdnozelena sa pločastim dugmićima, koji su

izgledali skupoceno. Iako je bila na rasprodaji, mama je rekla da je preskupa. Ali ja sam je želela, tako da sam se dogovorila sa mamom i odrekla se izlaska subotom uveče na cela dva meseca kako bih čuvala decu i tako joj vratila novac. Dobila sam tu bluzu taman na vreme za rođendansku žurku Pita Bredšoa, za njegov šesnaesti rođendan. Pet različitih momaka pozvalo me je na ples. Međutim, kasnije te večeri, primetila sam da mi tanak zeleni konac visi s rukava. Pokušala sam da ga uguram u manžetnu, ali je on i dalje ispadao. Činilo mi se da je svaki naredni put bio duži, pa sam ga konačno povukla i pokušala da ga iskidam. Ali kada sam ga povukla, ceo rukav sve do ramena se rasparao po šavu, a ja sam ostala s rupom koja zjapi na svojoj omiljenoj novoj bluzi.

Trenutno sam se tako osećala povodom svog života. Vukla sam, ili gurala, ili čačkala, ili cimala prejako i činilo mi se da sve počinje da se raspada.

U stvari, moj brat se raspadao i jedino što sam znala jeste da sam ja kriva za to, a nisam imala pojma kako da ispravim grešku. Džud je, kada se uporedi s većinom tinejdžera, bio svetac, pa šta ga je onda nateralo da izmisli tako gnusne laži o Danijelu?

„Džud je sigurno lagao", ponavljala sam sebi. Bacao je optužbe na sve strane, nadajući se da će jedna pogoditi cilj. Sve što je rekao ne

može biti ništa drugo do laž. Šta bih drugo i mogla da osećam prema Danijelu? Čula sam kada je Džud rekao Ejpril da moj otac zna šta je Danijel učinio. Međutim, da

je Džud govorio istinu, tata ne bi dozvolio Danijelu ni da nam se približi. I znala sam da Danijel nije povredio Marijanu, on ju je voleo. I nije oteo Džejmsa, bila sam s njim u šumi. On je spasao Džejmsa. On je bio heroj. On možda tako ne misli. Možda Džud tako ne misli. Ali ja sam bila sigurna. Kada bih samo otkrila istinu, mogla bih da pomognem Danijelu da postane čovek kakvim sam gaja videla, čovek kog sam volela. A onda bi takvog čoveka i Džud video. Mogli bi ponovo da postanu prijatelji... braća. I dalje mogu da pomognem obojici.

Ali kada sam legla u krevet, imala sam utisak kao da sam u vrtlogu Danijelovih i Džudovih reči.

„Ja nisam heroj. Niko ne može da me voli." „Čudovište, lažov, lopov, ubica." Čudovište. Džud je nazvao Danijela čudovištem. „Urbat? Rajski goniči? Osvesti se, Grejs." Iskočila sam iz kreveta čak do stola, izvukla kabl iz telefona i ubacila ga u kompjuter.

Roditelji su mi dali tatin stari kompjuter, pod uslovom da ne koristim internet u svojoj sobi. Pretraživanje mreže bilo je dozvoljeno samo na kompjuteru u našoj dnevnoj sobi, gde je mama redovno proveravala koje smo sajtove posećivali. Ali večeras je bio izuzetak. Morala sam nešto da saznam i nisam želela da iko drugi vidi šta radim.

Čekala sam da se kompjuter uključi, a onda sam otišla na internet. Otvorila sam gugl i otkucala Rajski goniči. Kursor se pretvorio u mali peščani sat i ja sam čekala. Konačno pojavilo se nekoliko stranica o Rajskim goničima. Sve su bile o jednoj pesmi koju je neki,


davno umrli katolik napisao o Božjoj milosti koja juri za dušama grešnika.11 Interesantno ali nisam to tražila. Zar sam stvarno očekivala da će postojati sajt posvećen tajnoj koloniji Danijelovih predaka?

Taman kad sam htela da se diskonektujem sa interneta, palo mi je nešto na pamet. Izbrisala sam ukucane reči i počela ponovo da ukucava Ur... a onda su u polju za pretraživanje iskočile reči Urbat, sumerski. Neko drugi je koristio moj kompjuter da potraži sve u vezi sa Urbatima. Kliknula sam na ikonu za pretraživanje i na ekranu se pojavila lista sumersko-engleskih rečnika. Jedan od rečnika je bio „ljubičast", dok su ostali bili „plavi". Kliknula sam na njega i pronašla spisak raznih sumerskih reči, počevši od vampira, preko uništitelja, do zlih duhova. Pomerala sam spisak naniže, razgledajući reči, sve dok nisam stigla do jedne koju sam prepoznala.

Kalbi. Danijelovo prezime. U prevodu: pas. Da li je to dokazivalo Danijelove trvdnje? Na kraju, psi su bili goniči. Ali onda sam

dalje pretraživala spisak i naišla na još jednu poznatu reč. Urbat. Pogledala sam prevod na engleski. Nije značilo Rajski goniči. Izgubila sam dah. Više nisam bila u vrtlogu reči i optužbi. Tonula sam. Tonula sam

duboko i nisam mogla da dišem. Urbat... Psi smrti. Danijel je lagao. Lagao je, a Džud je znao. To je bilo nešto sitno, obično značenje. Ali

ako je Danijel mislio da treba da laže povodom toga, šta mi onda još nije rekao? „Onda je on čudovište, pored toga što je lopov i ubica, i lazov.” Da li je postojala trunka, ma i najmanja trunka istine u onome što je Džud rekao? Da li

je Danijel stvarno bio sposoban da učini tako nešto? Šta god da se desilo između Danijela i Džuda, mora da je bilo prilično grozno budući da je moj brat sve ove godine toliko povređen i besan. Ali pokušaj ubistva?

Morala sam da razgovaram s Danijelom. Morala sam da ga pitam šta se stvarno desilo. To je bio jedini način da mu pomognem. To je bio jedini način da ponovo sastavim sve delove.

11 Reč je o pesmi Fransisa Tompsona, The Hound of Heaven. (Prim. ur.)


POGLAVLJE SEDAMNAESTO VUK U OVČIJOJ KOŽI

Nedelja uveče Dva dana kasnije ubacila sam ključ u bravu od stana u podrumu kuće Marijane Djuk.

Kucala sam i kucala, ali niko nije odgovorio. Bolje je ovako, možda me Danijel drugačije ne bi ni pustio unutra. Brava se okrenula a ja sam pažljivo gurnula vrata.

Bacila sam pogled nazad na uske, betonske stepenice koje su vodile do podruma. Zaobišla sam prednji deo trema, gde sam toliko puta stajala sa Marijanom i otišla pravo na zadnji ulaz kuće. Osećala sam se čudno što sam tako blizu mesta gde je Marijana umrla, imala sam utisak da me posmatra.

Kao da me je neko pratio pogledom. Nisam mogla a da ne mislim o onome što je Lin Bišop, koja celog jutra tokom

nedeljnog časa veronauke nije prestajala da priča, ispričala o tri kućna ljubimca koja su nestala tokom vikenda. Sva tri su živela u Ouk Parku.

Zakoračila sam unutra i zaključala vrata za sobom. „Da li sam luda što sam došla ovamo?", razmišljala sam.

To je bilo jedino što mi je palo na pamet. Danijel od petka nije dolazio kući. Nisam ni očekivala da će doći. Ne nakon onog što se desilo kada smo se poljubili. A nije bilo šanse da o ovome razgovaramo u školi. Međutim, počelo je da se smrkava, a ja sam upravo nepozvana, sama ušla u dečkov stan. I to ne bilo kakvog dečka, već dečka sa natprirodnim moćima, koga je moj brat optužio da je ubica.

Odagnala sam tu misao i stavila ranac na kuhinjski sto, a ključeve u džep. Marijana mi ih je dala pre dve nedelje kada sam joj pomogla da očisti stan nakon što se njen poslednji podstanar iselio. Zaboravila sam da ih vratim pre nego što je umrla.

Razgledala sam po sobi. Jedini znaci koji su ovde ukazivali na Danijela bili su ogroman ranac i prljav veš razbacan preko svetloplavog kauča, nekoliko sudova u sudoperi i otvorena kutija plastičnog pribora na radnoj površini u čajnoj kuhinji. Sve ostalo u sobi bilo je tipično za jednu staricu: „prljavoružičasti" tepih, kako je Marijana govorila, mada je meni oduvek bio „izbljuvanoružičast", i tapete išarane sitnim krasuljcima iste boje. I bez obzira na to koliko sam snažno ribala, ovaj stan je uvek imao jak miris starog čoveka, na prašinu i propadanje.

Otvorila sam ranac i izvukla braon papirnu kesu i dve plastične posude. Otvorila sam frižider. Bio je prazan. Na sreću, to mi je išlo naruku. Iz kredenca iznad mikrotalasne, izvadila sam dva tanjira i upitala se koliko mi vremena treba da sklopim slagalicu. Ali onda je pored prozora promakla senka. Sela sam za sto u nameri da ostavim utisak kako izgledam prirodno, a u stvari, htela sam da sakrijem da su kolena počela da mi se tresu.

Možda je ovo bila greška. Možda treba da krenem. Čula sam ključ u bravi. Bilo je prekasno.

Vrata su se širom otvorila i zatvorila. Danijel je bacio ključeve na kauč i izuo cipele. Zbacio je kaput sa sebe i skinuo košulju preko glave.

Uzdahnula sam. Danijel se okrenuo i čučnuo, kao da je spreman da skoči na nekoga. Oči su mu sevnule

kada me je ugledao. Ispustio je košulju i ispravio se. - Grejs? - Zdravo - glas mi je drhtao.


Osetila sam napetost u stomaku. On je dotakao kameni privesak, koji je mu visio na divno izvajanim grudima. Nisam mogla a da ne primetim kako je zbog dugih, vretenastih mišića i neukroćene kose izgledao kao divlja, snažna životinja. Na delić sekunde, bila sam poželela da skoči na mene.

- Šta radiš ovde? — Danijel nije zvučao ljubazno. Ustala sam. - Donela sam materijal - pokazala sam na braon papirnu kesu. Izvio je

obrvama. - Laneno ulje i lak.- „Zašto mi je glas tako nesiguran?"— Stalno obećavaš da ćeš me

naučiti tu tehniku, ali nikad to ne ispuniš. - Ne bi trebalo da budeš ovde - držao je ruke preko priveska, pritiskajući ga uz grudi. -

Ne nakon... I tvoji roditelji... Zna li neko da si ovde? Jedva sam progutala knedlu. - Donela sam i večeru - skinula sam poklopce s plastičnih

kutija. - Imam ovde svinjske krmenadle i pirinač i maminu kraljevsku ćurku. Danijel mi se približio. - To je lepo od tebe, Grejs - i ponovo se odmakao za korak. —

Ali moraš da ideš. - Hoćeš jedno ili drugo? Ili od oba po malo? Danijel je otvorio papirnu kesu na stolu i izvukao bočice. Iznenadilo me je to što nije

ponovo navukao majicu, ali je svakako u meni nešto zatreperilo zbog toga. - Znači, od oba po malo? - sipala sam hranu u tanjire. - Mislila sam da jedemo, pa onda

da radimo. U torbi imam nekoliko masonit ploča. Danijel je dugim prstima obuhvatio vrat bočice sa lanenim uljem, stežući je. Pokupila sam tanjire i povukla se u čajnu kuhinju. Stavila sam jedan tanjir na radnu

površinu i okrenula se ka mikrotalasnoj držeći drugi. Ali mikrotalasna je, otprilike, bila s početka modernog doba, s mehaničkim prekidačima umesto tastera. - Kako uključuješ ovo...? - okrenula sam se ka stolu, ali se Danijel iznenada stvorio iza mene. Oči su mi bile u nivou njegovih savršeno izvajanih grudi.

- Ne moraš to da radiš - naglo me je uhvatio za zglob a ja sam ispustila tanjir. Razbio se između naših nogu, a delići stakla i zrna pirinča rasuli su se po linoleumskom podu.

- Izvini - rekla sam. - Počistiću to - pokušala sam da izvučem ruku iz njegovog stiska kada sam se sagla, ali me on nije puštao.

Povukao me je naviše. - Ne, ja sam kriva - drhtala sam dok me je držao. - Počistiću to — pogledala sam okolo,

kao da tražim metlu. - A onda ću ti se skloniti sa puta. Danijel mi je pustio ruku. - Jesi li dobro? - Da — protrljala sam zglob. - Kasno je i moram kući — bila sam kukavica. Podbacila

sam. Ali tada sam znala da istina može biti više nego što mogu da podnesem. - Možemo ovo da radimo drugi put.

- Grejs, šta se dešava? - stavio je ruke na moje kukove. Pogledala sam dole u nered između naših nogu. - Zaboravila sam da treba da obavim

nešto. - Znam da nisi došla ovamo da slikaš. Vidim ti na licu - zaćutao je na sekund. — Da

nije u vezi s poljupcem? Grejs, jesi li došla ovamo zbog nečeg drugog? - pomilovao me je po obrazu. - Jer mislim da nisi spremna...

- Ne — skoro sam povikala. - Ne, nikako. Došla sam ovamo zato... - međutim, nisam mogla da izgovorim. Htela sam da odem. Htela sam da izađem odavde. Pokušala sam da se izvučem, ali me je držao čvrsto za kukove.


- Grejs? - upitao je, zazvučavši povređeno. - Šta nije u redu? - Ništa - toplota je počela da me pecka po vratu. - Onda me pogledaj. Zagledala sam se u njegove oči. Bile su duboke, nežne i prisne. Mora da je moj brat

lagao. - Kao što ti misliš da treba da odeš odavde, isto tako i ja mislim da nije ni trebalo da

dolaziš ovamo - rekao je. - Ali ne mogu sada da te pustim. Reci mi šta se desilo. - Džud. Danijel je oborio pogled i bosom nogom pomerio slomljeni tanjir. - Ne znam šta mu je. Nije svoj. On izgovara te besmislene optužbe protiv tebe - ugrizla

sam se za usnu. - Nazvao te je čudovištem. Rekao je da me iskorišćavaš. Rekao je još svašta grozno o tebi. Nešto što si učinio.

Danijel je sklonio ruke s mojih kukova i prekrstio ih preko svojih golih grudi. - Odbila sam da mu poverujem. Mislim da nisi sposoban za tako nešto — zastala sam. -

Rekao je da si lagao za Urbat. Znam da to ne znači Rajski goniči - progutala sam knedlu. - Lagao si me... i ne znam više u šta da verujem.

Danijel je pogledao u plafon. - Izvini, Grejs. Nije trebalo da ti prilazim. Rekao mi je da se držim podalje od tebe i Džuda, ali nisam mogao. Video sam tvoje ime na tom času likovnog i trebalo je da pretpostavim. Rekao sam sebi da, ako možeš da me pogledaš u oči... onda me možda još uvek voliš. Možda za mene ipak postoji nada - niz lice mu je skliznula suza, koju je obrisao zgrčenim prstima. - Ali bio sam sebičan. Nije me bilo briga kako će to uticati na tebe i Džuda. Samo sam želeo tvoju ljubav, a sada znam da je to jedino što nikada neću moći da imam.

- Da, možeš - dotakla sam ga za golu, snažnu mišicu. -Samo budi iskren prema meni. Mogu ti pomoći ako znam istinu.

- Ne možeš mi pomoći — okrenuo se pa se uhvatio za ivicu kuhinjske radne površine. - Nikada ne bih mogao da tražim to od tebe.

- Ne moraš da tražiš. Znam šta treba da uradim. Mišići na Danijelovim ramenima su postali napeti. – Ne možeš nikako da... -Jasno mi je. Treba da ti pomognem da iskoristiš svoje sposobnosti kako bi pomagao

ljudima. Ja sam ta koja će te pretvoriti u... superheroja. - Prokletstvo, Grejs! - zaurlao je. Radna površina je zaškripala i počela da puca pod

njegovim ubitačnim stiskom. - Za koga me, dođavola, smatraš? Za superheroja? Nisam ja Piter Parker. Ja nisam tvoj

lični prokleti Klark Kent. Tvoj brat ti je dobro rekao... ja sam čudovište! - Ne, nisi. Ja mogu... - Grejs, ja te iskorišćavam - zarežao je. - Misliš da mogu biti spašen, ali ne mogu. Ti čak

i ne znaš na šta sam sposoban! - srušio je drugi tanjir s radne površine, koji se u paramparčad razbio pored mojih nogu.

Odskočila sam, a pod cipelama mi je krčkalo staklo. -Baš me briga! - izdrala sam se na njega. - Baš me briga ako me koristiš! I baš me briga kakve laži moj brat priča o tebi. Ti nisi takav kakvim te on vidi.

Nagnuo se prema meni, a oči su mu bile crne i prazne. — A kakav to? - rekao je. – Šta je to Džud rekao o meni? Zato što sam sasvim prokleto siguran da on tačno zna šta sam ja.

Skrenula sam pogled ka satu u obliku mačke, koji se nalazio iznad šporeta.


- Rekao je da si lažov, lopov i ubica — prošaputala sam.- Rekao mi je da te pitam kako si osećao kada si ga ostavio da umre.

Danijel je duboko udahnuo, a onda ispustio vazduh. — Kao da je svaka preostala mrvica svetlosti i nade isisana iz ljušture koju sam nekada nazivao dušom.

- Onda je istina? — glas mi je pukao. - Reci mi šta si ti. Reci mi šta si uradio. Mislim da mi duguješ bar istinu.

Čula sam krckanje stakla kada se udaljio od mene. Nastavila sam da gledam u sat u obliku mačke, na kome su se oči pomerale levo-desno sa svakom sekundom koja je prolazila, sve dok Danijel nije konačno progovorio.

- Nisam lagao o Rajskim goničima - rekao je sedajući za kuhinjski sto. - Tako su se na početku moji preci zvali. Sve što sam ti rekao istina je, borba Boga protiv zla, njegovo blagosiljanje mog naroda... samo ti nisam ispričao kraj.

Okrenula sam se k njemu. Sedeo je na kuhinjskoj stolici, laktovima se naslonivši na kolena. Gledao je u pod, tako da sam mogla da mu samo vidim teme.

- Moji preci su se mnogo godina borili protiv vojske pakla. Izgledali su kao nepokolebljiva sila protiv zla; međutim, đavo je otkrio manu u njihovom oklopu... nedostatak, koji je u svima nama. Goniči su bili dobili dar životinjske esencije koja ih je činila jakim i okretnim, ali su oni i dalje bili samo ljudi, s emocijama. Ono što nisu uvideli jeste da se ta životinja, vuk koji je živeo u njima, hranila njihovim emocijama. Naročito lošim: ponosom, zavišću, požudom, strahom, mržnjom.To su đavolja osećanja. Kako su goniči postajali sve oholiji, verujući da su iznad svih ljudi, vuk u njima je postajao sve veći. On je uticao na njihove misli, njihove postupke, jeo je njihove duše. Njihov blagoslov je postao njihovo prokletstvo. Okrenuli su leđa Bogu i svojoj misiji. Prezirali su smrtnike, a oni su ih se plašili i mrzeli ih. A onda je vuk počeo da žudi za krvlju onih za koje su se nekada goniči zakleli da će ih štititi. A kada gonič podlegne toj žeđi za krvlju, a većina njih podlegne, i počini nešto svirepo, kad pokuša nekog da ubije, vuk preuzima kontrolu. Sada ima moć da poprimi oblik goniča, kada god poželi, i postane vuk. Dok lovi, pustoši i ubija, on otima smrtnu dušu goniča.

- Da li je tako nastala reč Urbat? - upitala sam. - Psi smrti? Klimnuo je. - Postoji mnogo imena. Zapravo, na stotine. Menjač kože, Loup-Garou, Oik,

Varkolak, Varulv. Najpoznatiji naziv ti je verovatno vukodlak. - Vukodlak? Svi u tvojoj porodici su vukodlaci? - ustuknula sam. - Jesi li... Jesi li ti...? — Vuk u telu dečaka? — nije se šalio. — Ja sam zapravo mešanac. Moja majka je u

potpunosti ljudsko biće. Moj otac je Kalbi. On je zver - Danijel je podigao pogled k meni. — Istina je, kako sam ti već objasnio, da Urbati žive u čoporima. Žive zajedno kako bi se zaštitili i zbog porodičnih veza - stisnuo je svoju ogrlicu. — Mnogi od njih pokušavaju da kontrolišu vuka; drugi pak vole ukus krvi. Moj otac pripada ovoj drugoj grupi. Izazvao je alfa mužjaka na borbu i izgubio. Alfa mužjak ga je, umesto da mu raspori grlo, proterao iz čopora... to je bila velika greška.Moj otac je lutao neko vreme, ali najveći nagon kod vuka jeste nagon za čoporom, za porodicom. Završio je u Rouz Krestu, gde je odabrao ženu kojom je mogao da vlada. Pokušao je da živi s njom kao običan smrtnik, ali onda sam se ja pojavio. Mislim da je osetio da neće moći tako lako da me kontroliše... i to ga je izluđivalo. Zbog mene je počeo ponovo da lovi.

— Tvoj otac — jedva sam se sabrala da pitam - on je bio čudovište iz Ulice Markam, zar ne? - prisetila sam se kako je njegov otac po ceo dan spavao; kako je radio noćnu smenu


na stovarištu blizu prihvatilišta u Ulici Markam; kako su sva ta čudna dešavanja prestala otprilike onda kada je on pobegao iz grada. - On je pobio sve te ljude.

Danijel je još više pognuo glavu. Nije bilo potrebe da mi odgovori. - Znači i ti si rođen sa tom esencijom vuka? Danijel je ispružio ruke ka podu i pokupio nekoliko komadića polomljenog tanjira.

Držao ih je u otvorenom dlanu. - Vuk u meni nije bio toliko jak kada sam bio mlađi, verovatno jer nisam čistokrvan.

Gabrijel kaže da postoje potomci goniča čija je krv toliko izmešana da je gotovo ne osećaju - sklopio je šaku preko delića stakla i stegao je. Trgnuo se, a onda je otvorio krvav dlan. - Tada nisam znao istinu o svojoj porodici. Jedino mi je bilo jasno da nešto nije u redu sa mojim ocem... tako sam i otkrio da zaceljujem brže od normalnih ljudi. Da mogu sam da se izlečim.

Zatvorio je oči i skupio usta. Izgledalo je kao da rane na njegovoj šaci usisavaju krv, a onda zaceljuju u tanke, neravne ožiljke. Sve što je ostalo u njegovoj šaci bilo je nekoliko crvenih komadića stakla.

- Ali kako sam postajao stariji, osećao sam da se čudovište polako budi. Borio sam se s njim koliko god sam mogao. Ali nisam uspeo. Vuk je zavladao i mnome... pretvorivši me u zver kao i mog oca.

- Ali ako je vuk zavladao tobom, to znači da si... - setila sam se Džuda i tih ožiljaka na njegovim rukama i licu, onoga za šta je optužio Danijela. - Tada se to desilo. Pokušao si da povrediš Džuda i tada je vuk preuzeo kontrolu nad tobom. Zato te se toliko plaši.

Danijel je ponovo stegao pesnicu oko komadića stakla. Zglobovi na prstima prvo su mu postali tamnocrveni, pa onda beli, a onda je oko zgloba počela da mu curi krv. Okrenula sam se i počela da posmatram „izbljuvanoružičaste" krasuljke na zidu.

- Te noći sam pobegao od kuće - rekao je - i provalio sam u crkvu. Bilo je to nakon sakupljanja novca za popravke posle požara, a znao sam da tvoj otac nikad nije voleo da novac od donacija nosi u banku. Tada sam već bio poprilično jak. Za sekundu sam mogao da polomim bravu na ulaznim vratima koja su vodila na balkon. Plan je bio da uđem unutra i izađem s novcem, ali dok sam izlazio, naišao je tvoj brat. Video me je s kasom u kojoj je bio novac i rekao mi da je vratim natrag. Izgledao je tako nepokolebljivo pravičan da mi je bilo muka. Vuk mi je rekao da je sve to njegova krivica. Da uopšte ne bih ni bio tu da nije bilo njega.

- Kako to misliš? - Oduvek sam osećao da vuk stremi čoporu. Ali ja sam želeo normalnu porodicu.

Majku kojoj je dete na prvom mestu i staloženog i dobrog oca, zbog koga ne bih noću drhtao u krevetu. Želeo sam porodicu kao što je tvoja. Želeo sam da budem Danijel Divajn — glas mu je zadrhtao.Čula sam kako se vrpolji u stolici. — Mrzeo sam svog oca. Mrzeo sam čudovište koje je buktalo u meni. Kad god bih pobesneo, ili osetio zavist, ili... nešto u meni bi počelo da se širi, raste, da me živog proždire. Teralo me je da lovim, da lovim. Na početku sam mislio da ludim, ali sam tu misao odbacio. Međutim, predosećao sam da je moj otac odgovoran za to što mi se dešava. Jednom prilikom sam ga pratio. Video sam šta je postao... šta je učinio. Znao sam da me isto čeka.Pomislio sam da ću se možda rešiti čudovišta ako se rešim svog oca... ako ispričam nekom o tome šta sam video. Želeo sam da kažem. Zamalo da sam rekao. Ali onda sam pomislio da moram da mu oprostim. Bez obzira na to koliko strašno povredio mene ili bilo kog drugog, morao sam da mu okrenem


i drugi obraz. Upravo si mi ti otvorila oči. Rekla si mi da me otac povređuje zato što je očajan.

Kolena su mi se ukočila i pridržala sam se za radnu površinu da ne bih pala. Tada nisam bila svesna šta sam mu govorila, a čak ni sada ne razumem potpuno. Međutim, nisam to mislila. Nikako.

- Zato sam ćutao - nastavio je Danijel. - Ponekad sam pokušavao da naslikam ono što sam video, ali to bi mog oca samo još više razbesnelo. Jednog dana sam konačno pokušao da ispričam Džudu o Urbatima, ono malo što sam tada znao o njima, ali on je rekao da izmišljam. Zato sam mu, umesto toga, ispričao kako me otac povređuje. Mislio sam, ako samo jednom čoveku to ispričam i nateram ga da to čuva kao tajnu, da će mi to bar malo olakšati patnju i da neću izneveriti svog oca. Naterao sam Džuda da mi obeća da nikom neće reći. Ali pogazio je obećanje. Sve je upropastio.

- Ali dobio si šta si hteo - ukočenost u kolenima je počela da mi se širi kroz noge. - Postao si naš brat.

- Ali ne zadugo. Ranije sam samo sanjao o tome da živim u pravoj porodici. Međutim, da tvoj brat nije pogazio obećanje, nikada ne bih znao kako je to. Nikada ne bih znao šta znači kada te neko želi - a onda sam bio istrgnut iz jedinog toplog doma punog ljubavi koji sam ikada imao. Sve bi se vratilo na staro, a moja majka nikada ne bi morala da bira između tog čudovišta i mene.- Danijel je pročistio grlo i zakašljao se. — Bilo je lakše kontrolisati vuka kada sam bio sa tvojom porodicom. Ali kada sam otišao, počeo je ponovo da se budi. Međutim, tada se nisam borio s njim. Tražio sam ljude koji su u sebi imali demone, druga stvorenja noći - podrugljivo se nasmejao. - Premda većina tih demona u njima nisu baš bukvalno čudovišta.

Danijel je tako glasno progutao pljuvačku da sam ga čula na drugoj strani sobe. Bilo mi je jasno da više nema šale.

- Vuk je postajao sve jači - rekao je odmah zatim. - Uticao je na sve što radim. I tada, te noći u parohiji, kada sam video tvog brata tamo, čoveka koji je imao sve što sam ja oduvek želeo, čudovište se u meni konačno oslobodilo.

Zgrčila sam se, zamišljajući Džuda samog i preplašenog. - Besneo sam i urlikao na Džuda kao što je moj otac urlikao na mene. Želeo sam da

oseti sav bol koji osećam. Nije čak ni pokušao da uzvrati. Jednostavno je to prihvatio kao da je neki mučenik, a to je razjarilo vuka. Želeo sam da ga lišim svega što je imao.- Danijel je polako, duboko udahnuo. - Kada sam rekao Džudu da uzimam novac i njegov nov kaput, znaš šta je uradio? Ustao je, stao ispred onih vitražnih prozora sa slikama Hrista, skinuo svoj kaput i ponudio mi ga. „Uzmi ga", rekao je. „Napolju je hladno, a tebi je potrebniji nego meni." Stavio mi je kaput u ruke, tako staložen i spokojan, a meni ništa nije bilo jasno. Nisam znao za takav dom kakav je njegov. Nisam znao kako je mogao jednostavno da mi ponudi kaput, kao da je ništa... kao da ništa nisam uradio. Tada sam pomislio ni to, želeo sam da ga ubijem. Tada mi je nešto prostrujilo venama, počeo sam da se tresem i vrištim... i skočio sam na njega.Jedino čega se sećam jeste da sam se probudio napolju ispred vikarijata. Nisam imao odeću, a delovi vitražnog stakla su bili razbacani svuda oko mene. Bio sam sav prekriven krvlju, ali nije bila moja. Nisam uopšte znao šta se desilo... šta sam postao. Gabrijel kaže da je tako prvih nekoliko puta; uopšte nisi svestan svojih postupaka. Pomahnitao sam. Nisam znao gde je tvoj brat. Ali onda sam ga video. Ležao je, izubijan, nekoliko metara dalje u žbunju. A ja sam znao da sam odgovoran za to.


Držala sam ruke preko srca. Lupalo je tako brzo, da sam mislila da će mi iskočiti iz grudi. - Jesi li to bio ti ili vuk?

Danijel je na trenutak zaćutao. — Vuk ga je bacio kroz taj prozor. Ali ja sam taj koji ga je ostavio tamo. Video sam da mu je lice krvavo. Znao sam da mu treba pomoć. Ali pobegao sam. Uzeo sam kasu s novcem i ostavio ga tamo.

Stolica je zaškripcla kada je ustao. Čula sam kako mi se približava. Videla sam njegov taman odraz u očima mačke, koje su bile kazaljke sata.

— Hoćeš da znaš šta je, u stvari, najgore što se posle toga desilo? - upitao je, sada samo nekoliko centimetara udaljen od mene.

Nisam ništa odgovorila, ali mi je ipak rekao. - Taj novac mi je trajao samo tri nedelje - rekao je. - Pet hiljada dolara krvavog novca, a

ja sam ga spiskao na usrane hotelske sobe i devojke koje su mi govorile da me vole sve dok nisam ostao bez droge. A na kraju treće nedelje, kada sam se dovoljno otreznio da se setim šta sam učinio, počeo sam da trčim. Ali koliko god da sam daleko ili brzo trčao, nisam mogao da pobegnem od vuka. Zato sam nastavio da trčim i pijem i drogiram se... bilo šta da se oslobodim sećanja... i trčao sam toliko daleko da sam verovatno tako ponovo završio ovde.

Prišao mi je vrlo blizu, kao onda kada sam ga poljubila na mesečini. - Da li ti je sada jasno ko sam? Misliš li i dalje da zaslužujem da me spaseš? - osetila sam vrelinu njegovog daha. - Možeš li sada da me pogledaš u oči i kažeš da me voliš?

Sklonila sam pogled sa sata i pogledala naniže. Polako sam prošla kroz razbijeno staklo, zgrabila sam ranac, ostavljajući bočice s lanenim uljem i lakom na stolu i krenula pravo ka vratima. Ruka mi je već bila na kvaci vrata kada sam zastala.

- Džud nije pogazio svoje obećanje - jedva sam uspela da izustim. - Ja sam odala tvog oca. Ja sam te pretvorila u vuka.

Naglo sam otvorila vrata i otrčala uza stepenice do minivana. Vozila sam se besciljno najmanje sat vremena i na kraju nekako završila kod kuće u krevetu.

Ni o čemu nisam razmišljala. Ništa nisam osećala. Ničega više nije bilo u meni.


POGLAVLJE OSAMNAESTO KNJIGE TAJNI

Ponedeljak Probudila sam se ujutru zapetljana u posteljinu. Majica mi je bila prilepljena za grudi,

lepljiva od hladnog znoja. Glava mi je pulsirala. Osećala sam se kao da mi neko buši rupu na potiljku, tako da mi je bol pulsirao sve do očiju. Zaškiljila sam ka budilniku. Bilo je mnogo kasnije nego što sam mislila. Naterala sam se da ustanem iz kreveta i odem na tuširanje.

Stajala sam ispod mlaza vrele vode, puštajući da mi toplota, koja kao da je bila sačinjena od oštrih iglica, probuši obamrlost ispod kože i oslobodi me stresa. Tada su mi navrle suze.

Nikada nisam plakala. Nisam još otkad sam bila beba, po rečima moje majke. Nisam razumela svrhu plakanja. Ono nikada nije rešavalo problem. Ali kada su suze počele da mi se kotrljaju niz lice, mešajući se s kapima vode iz tuša, više nisam mogla da se suzdržim. Jecala sam okružena parom, nadajući se da me niko neće čuti od sumornog zujanja ventilatora u kupatilu. Kao da sam konačno pustila svaku suzu koju sam zadržala u sebi. Plakala sam sšto je Don Muni držao svoj srebrni nož pod očevim grlom. Plakala sam za svaki put kada sam slučajno čula kako Danijela tuče njegov otac. Što ga je njegova majka odvela od nas. Što su Čeriti i mene bez ikakvog objašnjenja poslali kod bake i deke na tri nedelje. Zbog Marijanine smrti, zbog Džejmsovog nestanka, zbog Džuda.

Ali najviše sam jecala zbog onog što sam sada znala o sebi. Osećala sam se kao najgori izdajnik. Otac mi je rekao da moje ime znači milost,

nebeska pomoć i vodilja. Ali pogrešio je. Jedino što je Grejs Divajn značilo bilo je pravljenje glupih grešaka, mešanje u tuđe živote i razočaranje. Sve što sam dotakla - sve što sam pokušala da bih mu pomogla - raspalo se i iskliznulo mi iz ruku.

Zašto sam toliko navaljivala, odbijala da zaboravim na sve? Zašto ne mogu da se vratim u prošlost i zaustavim sebe da ne napravim ovaj haos?

Da se nisam mešala, da sam sve ove godine gledala samo svoja posla, da li bi sve bilo kao i ranije? Da li bi Danijel još uvek bio plavokosi dečak iz komšiluka da sam ćutala o njegovom ocu? Da li bi Danijel i Džud još uvek bili najbolji prijatelji? Da li bi moj brat ostao nepovređen? Da li bi Danijel bio ljudsko biće?

Ali kako sam mogla da se ne mešam? Danijel bi i dalje trpeo zlostavljanja i mučenja i možda uopšte ne bi ostao živ. I kako sam mogla da mu ne pomognem kada se vratio?

Još uvek mi je tako mnogo značio, čak i sada nakon što sam saznala istinu. Ali nisam mogla da verujem da sam stavila svoju potrebu za Danijelom iznad svog

brata. Videla sam bol na Džudovom licu kada sam za večerom prvi put spomenula Danijela. Pogledala sam Džuda pravo u oči i obećala da ću ga ostaviti na miru, da ću se držati podalje od njegovih tajni, ali umesto toga ja sam uvukla u naše živote jedinu osobu koja ga je ikada povredila. Moja osećanja prema Danijelu prouzrokovala su bol, strah i bes koji su lagano nadvladavali mog brata.

- Mrzim te - rekla sam, dok mi se voda slivala niz lic i udarala pesnicama zid tuš-kabine. - Mrzim te, mrzim te mrzim te - govorila sam kao da se obraćam Danijelu.

Međutim, problem je bio u tome što ga ne mrzim. Nisam ga nimalo mrzela, a znala sam da treba.

Opet sam izneverila svog brata.


Stajala sam pod tušem, sve dok voda nije postala hladna. A onda sam stajala još duže, puštajući da mi ledena voda seče kožu u tankim mlazevima kako bih osetila nešto drugo sem krivice. Zateturavši se, izašla sam iz tuš-kabine, tresući se i držeći za stomak. Uspela sam da stignem do toaleta i ispovraćala sam ono malo tečnosti što mi je ostalo u telu. Bila sam slaba, iscrpljena, pa sam se sklupčala nazad u svoj krevet i dalje umotana u mokar bademantil. U kući je bilo tiho. Mora da su svi otišli. Tišina me je pritiskala, zbog čega mi je glava još više pulsirala. Zatvorila sam oči, koje su me pekle, i pustila da mi tišina obavije telo. Spavala sam na prekide, pokušavajući da nadoknadim previše neprospavanih noći. Ali kad god bih se probudila, osećala sam se još iscrpljenije nego ranije.

Ostala sam u krevetu dva dana.

Sreda Porodica me je ostavila na miru. Bila sam zapanjena, ali zahvalna što mama nije

pokušala da me natera da odem u školu. S vremena na vreme, poslala bi Čeriti da mi donese hranu. Ona bi ostavljala hranu u mojoj sobi, odmah pored vrata, i gledala me kao da imam kugu dok je vraćala netaknute tanjire koje je ostavila pre nekoliko sati. Pitala sam se da li je moja porodica stvarno mislila da sam bolesna, uplašena da su znali šta sam uradila... da su me se stideli onoliko koliko sam se sama stidela sebe. Kako ponovo da se pojavim pred bratom kada znam kakav sam mu bol zadala? Kako da se pred bilo kim pojavim?

Bila je sreda, posle podne, kada sam čula svog oca u njegovoj radnoj sobi. Pitala sam se šta radi kod kuće? Sreda je bila jedan od dana kada je bilo najviše posla u vikarijatu, a Džud bi bio tamo da bi učio. Setila sam se tate okruženog knjigama, kako je nedeljama izgledao kao da je izgubljen u njima. Šta je radio?

Ali onda sam shvatila. Iznenada mi je sinulo. Nisam bila jedina koju je u svemu ovome trebalo kriviti.

Dole u radnoj sobi - Znao si - rekla sam sa vrata. Tata je podigao pogled sa knjiga. Uletela sam u sobu, pravo do njegovog stola. - Znao si šta je on, a ipak si ga doveo

ovamo! - zgrabila sam jednu od njegovih knjiga. Loup Garou. — Tome služe ove knjige. Ti mu pomažeš.

Moji roditelji su bili takvi licemeri! Sve te gluposti o tome da ne smemo da imamo tajne - a na kraju, moj otac je čuvao najveću od svih.

Bacila sam knjigu na sto. Skliznula je preko njega i oborila lampu. - Ti si sve ovo započeo. Ne ja.

Tata je gurnuo naočare navrh nosa, sklopio svoju knjigu i stavio je na jednu od gomila. Pošto je izgledao kao da ga nisam nimalo pomela, poželela sam da još više vičem na njega.

- Pitao sam se kada ćeš doći kod mene - rekao je. - Nadao sam se da ćeš, ako te ostavimo na miru, na kraju doći -zvučao je kao savršeni vikar koji se suočava s problematičnom parohijankom. - Zatvori vrata i sedni.

Izgarala sam od želje da ga ne poslušam, ali sam ipak učinila ono što je tražio. Čim sam sela, uzela sam drugu knjigu. Slova i reči su bili nepoznati, ličili su na arapski.

- Znači, hoćeš da znaš zašto pomažem Danijelu - rekao je tata. — Odgovor je jednostavan, Grejs. On je to tražio od mene.

- Kada?


- Danijel mi se javio, otprilike, pre šest nedelja i ja sa organizovao njegov dolazak. - Ali zašto je hteo da se vrati ovamo? - Nije ti rekao? Prelistavala sam stranice knjige sve dok nisam došla do jedne ilustracije. Bila je to

grafika nečega što je ličilo na čoveka koji se pretvara u vuka. U pozadini je bio nacrtan pun mesec. — Jednom prilikom mi je rekao nešto o umetničkoj školi. Bilo mu je potrebno da se vrati u „Holi Triniti" kako bi se upisao na „Trenton". Ali to je bila samo maska, zar ne? Ovo nema nikakve veze sa umetničkom školom, jel' tako?

Danijel je to iskoristio kako bih saosetila s njim... kako bih osetila povezanost s njim u zajedničkim ciljevima.

- To smo izmislili kako bismo zavarali trag - rekao je tata. - Ali to ne znači da Danijel ne želi da ide na „Trenton". On želi da povrati život koji je trebalo da ima - tata se nagnuo, sa sklopljenim rukama na stolu. - Grejs, razlog Danijelovog povratka je taj što on traži lek.

Nešto mi je u grudima zadrhtalo. - Zar je moguće? Tata je pogledao u svoje ruke. - Kada je Danijel nestao, pronašao je koloniju iz koje je

njegov otac potekao. Tražio je od njih da mu dozvole da uđe u njihov čopor. Međutim, Urbat koji je doživeo promenu, postao vukodlak, ne razmnožava se često. To je jednostavno nije u njihovoj prirodi. A u dinamici čopora, jedino je alfa mužjaku dozvoljeno da se pari. Samo Danijelovo postojanje predstavljalo je uvredu za njihove običaje - tata je stegao prste, a onda ih je opustio. - Mislim da ti drevni vuci nisu imali ikakvu ideju šta da rade sa tako mladim Urbatom, naročito sa onim koji je potekao od halapljivog oca koji je bio proteran iz njihove kolonije. Veliki broj starešina je bio veoma nepoverljiv povodom dozvole da Danijel živi s njima. Alfa mužjak mu je dozvolio da ostane probni period, dok oni ne razmisle o njegovoj budućnosti. Dok je bio tamo, Danijel je upoznao čoveka...

- Gabrijela? Tata je klimnuo. - Gabrijel je beta mužjak u njihovom čoporu. Drugi po hijerarhiji. On

je Danijelu prvi pružio ruku... ili šapu, da budem precizniji... i naučio ga mnogo toga o istoriji njihovog naroda. A i o tehnikama koje su tokom vekova razvili za držanje vuka pod kontrolom. Ogrlica koju Danijel nosi veoma je dragocena. Pomoću nje se vuk obuzdava i postaje svesniji - sposobniji - da kontroliše svoje postupke kada se u njemu probudi vuk. Privesak je star mnogo vekova. Pozvao sam Gabrijela da vidim da li ima još jedan takav... — tata je dlanom protrljao lice. Kada sam ga poslednji put videla, modri podočnjaci su mu bili još dublji i tamniji.

- Iako je Gabrijel imao dosta uticaja u svom čoporu, nakon probnog perioda, nije uspeo da ubedi ostale starešine da dopuste Danijelu da ostane s njima zastalno. Mislim da je sećanje na uvredu koju je njegov otac naneo čoporu bilo još uvek suviše sveže. Odbacili su Danijela.

Pognula sam glavu. Još jedna grupa imena koju treba dodati na dugačak spisak onih koji su odbacili Danijela... spisak na kome se sada nalazilo i moje ime jer nisam mogla da ga pogledam u oči.

- Međutim, pre nego što su udaljili Danijela iz kolonije, Gabrijel mu je rekao da možda za njega postoji način da oslobodi svoju dušu iz kandži vuka. Da možda postoji lek. Gabrijel je rekao da mu ne može otkriti detalje, ali da se zapis o obredu može naći ako se dovoljno potrudi. Rekao je Danijelu da potraži pomoć čoveka koji je u službi Boga. Rekao mu je da se vrati tamo gde ga je neko voleo... rekao mu je da se vrati kući.

- I zato te je pozvao. Ti si čovek u službi Boga.


-Tako je. Od tada detaljno proučavam svaki tekst o tome. Tražim lek. - Pokazao je na razbacane knjige po stolu. -Onda sam shvatio da odgovor sigurno leži u religiji, do koga samo čovek u službi Boga može doći. Setio sam se da sam pre mnogo godina sreo jednog pravoslavnog sveštenika. Ispričao mi je za svetinju koja se u čuva u njihovom hramu. Knjiga prevodima pisama koje su monasi, tokom Krstaških ratov pisali na svom putu do Mesopotamije. Iako se tada nisa previše udubljivao u razgovor, sećam da se sveštenik našali kako ima pisani dokaz da je Bog stvorio vukodlaka.- Tata je otvorio fioku svog stola i izvukao drvenu kutiju. Poklopac je bio ukrašen zlatnim šarama sunca i meseca. - U četvrtak sam skoro cele noći vozio do hrama. Trebalo je podosta ubeđivanja, ali je sveštenik na kraju dopustio da pozajmim knjigu. Nisam mogao da se smirim sve dok nisam našao odgovor.

- Pronašao si ga? - srce je počelo ubrzano da mi lupa. -Možeš da izlečiš Danijela? - Ne - tata je zurio u knjigu. — Više ne mogu da mu pomognem. - Ne, nisi pronašao lek? Ili ne, ne možeš da ga izlečiš? Tata je skinuo naočare, sklopio ih i uredno ih stavio na sto. Naslonio se i uhvatio se za

koren nosa. - Reci mi nešto, Grejs. Voliš li Danijela? - Kako da ga volim? - posmatrala sam zanokticu na palcu. - Ne, nakon svega što je

učinio Džudu. Ne bi bilo u redu... - Voliš li ga? - upitao me je otac kao da mi je sugerisao da mu iskreno odgovorim bez

obzira na sve. - Dakle? Navrle su mi suze. Kako sam opet mogla da plačem? - Da - prošaputala sam. Tata je uzdahnuo i podigao kutiju. - Onda ja tu ne mogu više ništa - položio je kutiju

ispred mene, a nešto je zvecnulo unutra. - Mislim da ćeš morati sama da nađeš odgovor. Čekaću te do tada... ali na tebi je da odlučiš.

Kasno posle podne Sedela sam na krevetu prekrštenih nogu, s kutijom između kolena. Nisam mogla da

verujem da se svi odgovori, poslednji delići slagalice, nalaze u ovako maloj kutiji. Da li sam stvarno mogla da se nadam da ću ih naći? Možda je u njoj bilo samo još više razočaranja. Možda ipak nije postojao lek. To bi objasnilo zašto je moj otac izgledao tako rastrojen i umoran. Možda je mislio da to sama treba otkrijem... da se, kao on, pomirim sa sudbinom.

Ali rekao mi je da treba sama da odlučim. A odluke se ne mogu doneti bez saznanja, bez odgovora. Pa, zašto onda nisam mogla da otvorim kutiju?

Istina je da sam se plašila odgovora. Neznanje možda i nije blaženstvo, ali se, s obzirom na sav bol zbog onog što sam otkrila, činilo boljim rešenjem.

Zurila sam u kutiju sve dok kolena nisu počela da me bole od takvog položaja. Prsti su mi se tresli kada sam dotakla pocrnelu zlatnu rezu. Povukla sam je i otvorila poklopac. Unutra sam pronašla knjigu koja je izgledala starija i istrošenija nego bilo koja od onih u tatinoj radnoj sobi. Korice su bile izbledele, tamnomodre, sa istim zlatnim šarama sunca i meseca kao na kutiji. Oprezno sam dodirnula korice. Plašila sam se da će se knjiga, ako je podignem, možda raspasti.

Nekoliko ceduljica virilo je iz knjige. Da li je tata obeležio određene odlomke kako bi mi olakšao? Okretala sam stranice, meke kao svila, do prvog obeleženog dela. Stranica je ličila na pismo ispisano rukom, ili kao njegov prepis, izbledelim braon mastilom. Tada


sam, dok sam pokušavala da razaznam izbledele reči, poželela da sam pored slikanja išla i na časove kaligraflje kod gospođe Miler.

Moja najdraža Ketrin, Radosne vesti o Vašem braku sa Sajmonom Sent Manom nisu mogle doći u bolje vreme. U

mom kampu vlada očajanje, a mnogi pešadinci i štitonoše leže sklupčani u strahu od zavijanja vukova koji noću okružuju naš kamp. Oni misle da će Bog zbog naših grehova dozvoliti da nas prožderu.

Moj štitonoša, Aleksijus, tvrdi da vukovi nisu obične životinje, već Psi Smrti, kako je zabeleženo u lokalnom predanju. Rekao mi je da su to ljudi koje je Bog nekada blagosiljao da budu Njegovi vojnici, ali ih je đavo odvratio od njihove misije i sada su prokleti da lutaju zemljom kao divlje zveri.

Oh sestrice, svideo bi ti se dragi Aleksijus. Ne žalim što sam ga posle požara uzeo za svog štitonošu. Pored toga, mnogi meštani nam se nisu pridružili. Molim boga da odustanemo od ovog ratnog pohoda i nastavimo ka Svetoj zemlji. Nisam napustio svoje selo da bih pomagao u ubijanju drugih hrišćana. Možda to đavo pokušava da nas odvrati od naše misije.

Otac Migel nas uverava da je naš pohod častan i da će nas Bog zaštititi u borbi protiv izdajnika Grka...

Neko je tiho zakucao na moja vrata. Prekrila sam kutiju i knjigu ćebetom. - Uđi - rekla sam, očekujući Čeriti sa večerom. - Hej - Džud se naslonio na dovratak. U rukama je držao tamnozelenu fasciklu. - Ovo

je za tebe - prišao je do kreveta i pružio mi je. - Šta je to? - upitala sam i nogom gurnula knjigu još dublje ispod ćebeta. - Sav tvoj domaći zadatak - Džud se blago osmehnuo. - Učenicima nižih razreda je

veoma teško da se upišu na koledž. Nisam želeo da propustiš gradivo. Zamolio sam Ejpril da kopira svoje beleške iz engleskog. Takođe, gospođa Hovel kaže da joj još uvek duguješ test s potpisom roditelja.

„O, ne! Potpuno sam zaboravila na to." - Rekao sam joj da ti nije dobro i nagovorio sam je da ti dozvoli da ponovo radiš test.

Rekla je da, kad ozdraviš, možeš da ga uradiš posle škole. - Oho! Hvala ti. To stvarno... - „upravo liči na Džuda". Ne znam zašto sam se toliko

iznenadila. Moj brat to stalno čini. Njemu je to bilo... svojstveno. Ali mislila sam da više nikada neće želeti da razgovara sa mnom. Ne nakon onog što sam učinila. - Stvarno sam ti zahvalna na ovome.

Džud je klimnuo glavom. - Kada budeš spremna za test, ja ću te čekati posle škole dok ga ne završiš. Tako nećeš morati da se vraćaš sama kući - otišao je do vrata, zastao i okrenuo se ka meni. — Vreme je da ustaneš iz kreveta, Grejsi.

On zna. Saznala sam šta mu se desilo... i on to zna. - Izvini što te nisam slušala - rekla sam tiho. Džud je blago klimnuo glavom i zatvorio vrata za sobom. Kada sam čula da je Džud otišao niz hodnik, izvukla sam ispod ćebeta knjigu i kutiju.

Zatvorila sam poklopac preko Ketrin i njenog brata pa zaključala kutiju u fioci svog stola. Nisam mogla dalje da čitam. Nisam mogla više da tražim odgovore. Htela sam da odustanem od svega. Džud je krenuo dalje, a i ja sam.


POGLAVLJE DEVETNAESTO IZBORI

Četvrtak ujutru Dok smo se Džud i ja vozili nekoliko blokova do škole u mrtvoj tišini, shvatila sam da,

iako je naš odnos počeo da se raskravljuje, još uvek nismo bili spremni da razgovaramo otvoreno.

Neke se stvari nikada neće promeniti. Možda je bolje tako. Džud me je otpratio do ormarića, a onda otišao da potraži Ejpril pre prvog časa.

Pokušala sam da se ponašam prirodno, kao da je sasvim običan dan i kao da sam ja sasvim obična devojka. Ali bilo mi je teško da se pretvaram da sam obična.

Obični ljudi su pričali i ogovarali... uglavnom raspredali o čudnim dešavanjima za vikend. Nadala sam se da će se tokom mog trodnevnog odsustvovanja iz škole glasine smiriti, ali očigledno da su se one i dalje širile punom brzinom. Neki su pričali o tome kako je Dženi Vilson pronašla u slepoj ulici svoju unakaženu mačku. Drugi su pričali o tome kako je Danijel spasao Džejmsa u šumi. Saputali su o Džudovim optužbama. A predosećala sam da su ljudi naročito pričali o meni... to jest, više nego uobičajeno.

Obični ljudi po školi dele flajere sa školskom slikom Džesike Dej iz Central srednje škole. Svi bi gledali u njenu dugu, plavu kosu i njene velike srneće oči pa odmahivali glavom, govoreći: „Kakva šteta". Međutim, obični ljudi nisu znali u kakvoj je opasnosti ona stvarno mogla biti. Oni nisu znali kakve strahote na ovom svetu stvarno postoje. Oni nisu imali ni predstavu da je na mojim časovima naprednog programa likovnog obrazovanja bio vukodlak.

Kako bi svi ostali reagovali kada bi saznali? Da li bi optužili Danijela da je novo čudovište iz Ulice Markam? Da li bi njega krivili za

sve što se loše desilo u poslednje vreme? Taman kada je trebalo da krenem na četvrti čas, čas likovnog, zastala sam. Da li sam

verovala u bilo šta od toga? Govorila sam sebi da to ne može biti istina. Danijel je imao tu ogrlicu, pa čak i da se preobrazio u vuka, on bi i dalje mogao da zaustavi čudovište da ne povređuje ljude. Zar ne bi? Mora da postoji drugo objašnjenje.

A možda ta ogrlica nije delovala tako dobro kao što su Danijel i tata mislili. Ili je možda delovala, možda je Danijel bio potpuno svestan kada je to činio...

Stajala sam ispred učionice za likovno dugo posle oglašavanja zvona. Znala sam da je Danijel unutra. Dovoljno ljudi je pričalo o njemu, tako da sam znala da je došao u školu. Poželela sam da se nije pojavio. Tri puta sam duboko udahnula. Ako je Danijel bio normalan, on ne bi povredio te ljude. Sigurno postoji drugo objašnjenje... a nije bilo na meni da ga otkrijem. Od sada neko drugi može da glumi Velmu.12

Otvorila sam vrata i otišla pravo do Barlouovog stola. Stavila sam ispred njega svoju skicu drveta i ne sačekavši bilo kakav komentar, otišla sam na drugi kraj učionice po svoju koficu s priborom. Kada sam prišla, Lin i Dženi su prestale da pričaju. Lin me je pogledala ispod oka, a onda je, prekrivši rukom usta, šapnula nešto Dženi. Uopšte se ne obazirući na njih dve, izvukla sam vodene boje iz kofice. Mogla sam da osetim da je Danijel tu, samo

12 Lik iz crtane serije Skubi du, pametnica koja rešava misterije. (Prim.prev.)


nekoliko metara dalje od mene; mogla sam da osetim njegov miris, koji je podsećao na zemlju i bademe, čak i pored svih tih uljanih rastvarača i vazduha zagušljivog od krede, ali nisam imala snage da ga pogledam. Zgrabila sam potreban pribor i pridružila se Ejpril za našom klupom.

- Zvala sam te, otprilike, deset puta - rekla je Ejpril. Nije me ni pogledala dok je u svesci za skiciranje povlačila linije pod oštrim uglom. - Mogla si bar da mi odgovoriš mejlom ili tako nešto.

- U pravu si — otvorila sam svoju kutiju s pastelima i prosula komadiće krede na sto. Zaboravila sam da je većina njih polomljena. - Izvini.

- Pa jesi li prebolela? - Ejpril je blago klimnula glavom ka Danijelu. - Da — uzela sam parče crvene boje, ali je bilo premalo da bih njime crtala. - Mislim da

jesam. - Dobro - Ejpril je spustila svoj ugljen. - Džud kaže da Danijel loše utiče na tebe. - Šta to još priča Džud? — upitala sam. Uzdahnula je. – Neraspoložen je što ga otac i dalje nagovara da se druži s Danijelom.

Tvoj tata kaže da Džud treba da oprosti i zaboravi i bude srećan što se Danijel vratio — Ejpril je odmahnula glavom. - Ne razumem. Mislim, Džud je njegov pravi sin. Zašto bi uopšte želeo Danijela ovde?

- Ne znam - progunđala sam. Misli su mi ponovo odletele na onu knjigu pisama u mojoj sobi. — Jel' Džud rekao još nešto? - upitala sam, razmišljajući koliko je Ejpril stvarno znala o svemu ovome.

Ejpril je slegnula ramenima. - Pozvao me je da sutra uveče odemo na Moneovu izložbu na univerzitetu.

- To je slatko - proverila sam još jedan polomljen pastel. Bio je beskoristan kao i prvi. - Da, ali moja mama neće da me pusti jer je to u gradu. Kao da je iznenada počela da

brine za mene, posle ovog što se desilo Džesiki Dej ili svega toga - Ejpril se namrštila. -Mislim da ćemo samo gledati filmove kod mene. Možeš i ti da dođeš ako hoćeš.

- Ne. Ali hvala u svakom slučaju — dovoljno sam gledala kako se Džud i i Ejpril ljube, tako da mi je dosta do kraja života.

Ejpril je izvukla kutiju s pastelima iz kofice s priborom i privukla je ispred mene. - Ako hoćeš, možeš moju da pozajmiš - Ejpril mi je uputila osmejak. - Stvarno mi je drago što ti je sada bolje.

- Hvala - rekla sam. Ali, pogledala sam ka Danijelu. Pogled mu je odlutao nekud daleko, ali po njegovom izrazu lica činilo mi se kao da je s druge strane učionice slušao ceo naš razgovor.

Od toga mi nije bilo bolje.

Kasnije tog istog dana Danijel me je pitao da provodim svoje pauze za ručak i vreme posle škole s njim i

Barlouom. Sumnjala sam da ta ponuda još uvek važi... ili da je stvarno očekivao da ću sada ostati... i čim se zvono oglasilo, zaputila sam se pravo u biblioteku, odbijajući Ejprilinu ponudu da se pridružim njoj i Džudu u kafiću. Ostala sam tamo sve dok nije prošla pauza za ručak. Kada se završio peti čas, poletela sam koliko sam brže mogla na sledeći čas.

- Grejs, sačekaj - Pit Bredšo me je pozvao dok sam prilazila svom ormariću. - Hej, Pite - usporila sam korak. -Jesi li dobro? - upitao je. - Zvao sam te tri puta pre nego što si primetila.


- Izvini. Izgleda da sam malo rasejana. - Spustila sam ranac i okrenula kombinaciju na ormariću. — Jel' ti treba nešto?

- Zapravo, želeo sam nešto da ti dam - izvukao je paket iz plastične kese. - Krofne - dao mi je kutiju. - Mada su malo bajate. Kupio sam ih juče, ali te nisam našao.

- Hvala... ovaj... Zbog čega? - Pa, i dalje mi duguješ pakovanje krofni još od pre Dana zahvalnosti. Zato sam

pomislio, ako ja tebi donesem krofne, onda ćeš se još više osećati dužnom - a onda je usledio „trostruko opasan" osmeh.

- Za šta sam dužna? - upitala sam stidljivo. Pit se nagnuo. Pričao je tiho. - Zar se stvarno nešto dešava između tebe i onog lika

Kalbija ili ste samo samo prijatelji? „Stvarno nešto dešava?", sada sam bila sigurna da su ljudi pričali o meni. - Ne brini - rekla sam. - Ja čak ne mislim ni da smo prijatelji. - U redu - nagnuo se unazad, oslanjajući se na pete. -Znači, ove krofne treba da te

nateraju da se osetiš dovoljno krivom kako bi pošla sa mnom na božični ples. - Božični ples? - ples mi ovih dana nije bio ni na kraj pameti. Da li ljudi koji znaju

mračne tajne idu na plesove? - A, da. Volela bih da idem - rekla sam. - Međutim, pod jednim uslovom.

- Kojim? - Pomozi mi da pojedem ove krofne, inače nikada neću moći da uđem u haljinu. Pit se nasmejao. Otvorila sam kutiju i uzela tri krofne. - Mogu li da te otpratim do učionice? - upitao me je dok sam stavljala kutiju u svoj

ormarić. Nasmešila sam se. To pitanje je bilo potpuno u stilu savršenog dečka iz 1950. -

Naravno - rekla sam. Prigrlila sam knjige i pretvarala se da nosim dugu, široku suknju iz pedesetih godina prošlog veka i cipele na pertlanje. Dok smo išli hodnikom, Pit me je zagrlio oko struka i klimanjem glave pozdravio nekoliko ljudi koji su zbunjeno gledali u nas.

Pit je izgledao tako samouveren, tako običan, tako dobar. „On je upravo ono što mi treba", pomislila sam gledajući ga... ali nisam mogla a da ne primetim kako me je neko za to vreme posmatrao.

Sreda, sledeće nedelje, malo pre ručka Sedela sam pored Ejpril u učionici za likovno i radila za portfolio prvu skicu stare

fotografije. Na kraju će to biti slika Džuda, koji peca iza deka Kramerove kolibe. Svidelo mi se kako se svetlo širilo s jednog kraja fotografije i kao oreol mu obasjavalo teme, dok je on stajao sagnute glave. No, sada sam radila olovkama, skicirala osnovne linije i definisala tamne i svetle delove slike. Na fotografiji je bilo mnogo više senki nego što sam mislila, a grafit na mojoj olovci se potpuno istrošio, tako da je bio neupotrebljiv, ali izbegavala sam da odem po rezač, koji se nalazio u zadnjem delu učionice, jer je Danijelovo mesto bilo samo metar udaljeno odatle.

Nekoliko minuta pre zvona za pauzu za ručak, gospodin Barlou je prišao Danijelovoj klupi.

- Vidi kako Lin besni - gurnula me je Ejpril. Lin Bišop je zurila u Danijela dok je gospodin Barlou stajao pored njega i posmatrao ga

kako slika. Izgledala je kao da pogledom pokušava da izgori rupu na Danijelovim leđima.


- Izgleda da Barlou ima novog miljenika. Jadna Lin - rekla je Ejpril ironično. — Ti si u svakom slučaju bolja od nje -pokazala je na moj crtež i uzdahnula. -I ova je divna. Džud je tako zgodan na toj fotografiji.

- Hm - rekla sam. Pokupila sam nekoliko istrošenih olovki i krenula ka zadnjem delu učionice, dok je Danijel još bio zauzet.

Stavila sam olovku u rezač. - Stani! — povikao je Barlou. Skočila sam i pogledala iza sebe, ali Barlou se obraćao

Danijelu. Danijel je zadržao četkicu usred poteza i pogledao u Barloua. - Ostavi to kako jeste - rekao je Barlou. Nagnula sam se malo na stranu kako bih videla Danijelovu sliku. Slikao je sebe kao

dete - tema koju je Barlou ranije ove godine zadao svima nama. Do sada je Danijel naslikao jednostavnu crvenu pozadinu i u grubim potezima naneo boju kože na lice. Usne su mu bile uokvirene bledoružičastom bojom. A s obzirom na to da Danijel uvek sve započinje na najteži mogući način, tako je i sada nacrtao prvo oči. Bile su tamne, prodorne i zbunjene, iste onakve kakvih sam ih se sećala.

- Ali nije gotovo - rekao je Danijel. - Samo sam oči završio. - Znam - rekao je Barlou. - To je ono što čini sliku tako dobrom. Tvoje oči, tvoja duša je

tu, ali sve ostalo u tebi je još uvek tako nedefinisano. To je lepota detinjstva. Tvoje oči pokazuju sve što si do tada video, ali sve ostalo je još uvek otvoreno za mogućnosti, za bilo šta što možeš postati.

Danijel je čvrsto držao četkicu između svojih dugih prstiju. Pogledao je u mene. Oboje smo znali šta je postao. Okrenula sam se.

- Veruj mi - rekao je Barlou. Čula sam kako je masonit ploča okrznula sto. Pretpostavljala sam da ju je uzeo. - Ovo će biti izvanredno delo u tvom portfoliju.

- Da, gospodine - Danijel je promrmljao. -Jesi li završila? - Lin Bišop je stajala pored mene s punom šakom bojica. - Izvini — rekla sam i sklonila joj se s puta, ne naoštrivši olovku. - Čujem da te je Pit pozvao na božični ples - Lin je gurnula roze olovku u zarezač. - Izgleda da se vesti brzo šire. Preko oštrog zvuka rezača čula sam kako je Danijelova stolica skliznula unazad. - Da, pozvao te je - izgovorila je to, kao i uvek, u svom tračarskom stilu. - Zanimljivo

što te je ipak pitao. - Šta to treba da znači? Pit se godinama druži s mojim bratom. - Hm - Lin je izvukla olovku iz rezača i proveravala dugačak, šiljati roze vrh. - Onda je

jasno, dobro delo zbog tvog brata. Pit sigurno pokušava da te vrati u svet živih. Bila sam već mrzovoljna i stvarno mi nisu trebale gluposti od kraljice tračeva „Holi

Trinitija" – što je bio oksimoron, kad se bolje razmisli - ali zvono za pauzu za ručak se oglasilo, sprečivši me da joj kažem šta da uradi sa svojom olovkom.

- Gledaj svoja posla - rekla sam i otišla. Ejpril je podigla ranac kada sam joj prišla. - Misliš li se na internetu može naći analiza

Vlati trave?13

13 Zbirka pesama Volta Vitmana. (Prim. prev.)


- Ne verujem — stavila sam olovke u koficu s priborom. Ejpril je uzdahnula. - Danas će Džud posle škole da me propita tu knjigu, a ja sam mu, kao, rekla da sam je već pročitala - namrštila se i stavila knjigu u svoju torbu.

- Ne, ne! - zadirkivala sam je. - Skroz si gotova. Oprosti se od božičnog plesa. Džud ne podnosi lažove.

- O, ne. Misliš da će stvarno biti toliko ljut? - na trenutak je zaćutala. - Čekaj, rekla si božični ples - uperila je prst u mene. - Da li ti je rekao nešto? Pozvaće me, jel' tako? Hej, hoćeš da idemo posle škole da kupimo haljine?

Nasmešila sam se, ali nisam mogla a da se ne zapitam da li treba nešto da kažem Ejpril o Džudu. Izgledala je kao da je do ušiju zaljubljena u njega, ali sam se pitala da li je iznenadno zanimanje mog brata za nju samo njegov način da se oporavi... ne od druge veze, već od svojih sopstvenih osećanja. Ili je možda Ejpril iskorišćavala mog brata. Baš je prevazišla svoju stidljivost pred njim, i to istog sekunda kada joj se učino ranjivim. Ali Ejprilin pogled je bio iskreno nestrpljiv.

- Zar ne misliš da bi bilo bolje da se baciš na učenje za poslednji test iz engleskog nego na kupovinu haljina? - upitala sam. - Zar ti mama nije zapretila da će te kazniti ako ga ne položiš?

- Uh! Stvarno, zašto je sada morala da se zainteresuje za mene? - Hej, Grejs - začuo se oštar glas iza mene. Ejpril je podigla obrve, tako da su ličile na

dva luka. Okrenula sam se, a već mi je bilo jasno ko je u pitanju. Pogledala sam u njegov

mornarskoplavi džemper s rukavima povučenim do laktova, pa u kaki pantalone, zatim u cedulju koju je držao, onda njegovu kosu, koja je svakim danom bila sve svetlija... gledala sam svuda, sem u njegovo lice, svuda sem u njegove oči. Pogled mi se konačno zaustavio na njegovim podlakticama, umazanim bojom.

- Šta hoćeš? - upitala sam. Glas mi je bio hladniji nego što sam očekivala. - Moram da razgovaram s tobom - rekao je Danijel. —Ja... ne mogu - stavila sam svoj crtež navrh kofice s priborom i gurnula je ispod svoje

klupe. - Hajde, Ejpril. Idemo. - Grejs, molim te - Danijel je pružio ruku ka meni. Ustuknula sam. Pogledavši u

njegovu ruku, setila sam se šta je uradio mom bratu. Da li bi učinio i meni isto da je znao da sam ja prijavila njegovog oca?

- Odlazi - uhvatila sam Ejpril za ruku kako bih se ohrabrila. - Važno je - rekao je Danijel. Oklevala sam na trenutak, a onda sam pustila Ejprilinu ruku. - Šta, jesi li normalna? - prošaputala je. - Ne možeš da ostaneš s njim. Ljudi već pričaju. Pogledala sam je u oči. -Pričaju o čemu? - Ejpril je gledala u svoje cipele. - Hej, devojke, idete li? — upitao je Pit sa vrata učionice za likovno. Džud je stajao

pored njega, smešeći se Ejpril. -Moramo da rezervišemo ako hoćemo u separe. - Idemo - rekla je Ejpril. Prostrelila me je pogledom, a onda se iznenada široko

nasmejala. - Hej, momci - rekla je, a Džud ju je zagrlio oko struka. - Grejs, ideš? - Pit je, kao i Danijel, ispružio ruku ka meni. Pogledala sam u njih troje što su stajali pored vrata. Ejpril je nakrivila glavu,

gestikulirajući mi da dođem. Džud je pogledao u mene, a onda brzo bacio pogled na Danijela; osmeh mu je izbledeo.

- Idemo, Grejsi — rekao je Džud.


- Molim te, ostani - rekao je Danijel iza mene. Nisam imala hrabrosti da ga pogledam. Jedino što me je ikada Džud zamolio bilo je da se držim podalje od Danijela. Na početku nisam uspela da održim to obećanje, ali sada moram. Nisam mogla da razgovaram s Danijelom. Nisam mogla da budem s njim.

Nisam mogla ponovo da izaberem Danijela umesto njega. - Ostavi me na miru - rekla sam. - Idi nekud. Ti ne pripadaš ovde. Uhvatila sam Pita za ruku. Obuhvatio me je oko prstiju i privukao me sebi, ali njegov

dodir nije budio ono što sam osećala kada sam bila blizu Danijela.

U kafiću Pit je objašnjavao treći od pet načina kako hokej može promeniti svet, dok je Ejpril

cičala od oduševljenja jer joj je Džud doneo kolač od borovnice zajedno s pozivnicom za božični ples, a ja sam bila na šestom zalogaju svog vegetarijanskog sendviča kada me je sve stiglo. Rekla sam Danijelu da nestane iz mog života. Ispustila sam svoj sendvič i odjurila u toalet. Jedva sam uspela da uđem u jedan od njih pre nego što su mi beli luk i morska trava potpuno spržili grlo.

Kada sam izašla iz kabine, Lin Bišop je stajala pored lavaboa. Ogledala se, pućeći usne, razrogačenih očiju.

- Loš vegetarijanski sendvič - promrmljala sam i stavila ruke pod slavinu. - Briga me - bacila je svoj ubrus u kantu i otišla.


POGLAVLJE DVADESETO STRAHOVI

Te noći Posle večere sam se zaključala u sobu. Prošle nedelje bubanje za popravni test iz

hemije mi je oduzelo najveći deo vremena, a još uvek sam se mučila da nadoknadim gradivo iz ostalih predmeta. Što se tiče završnih testova, znala sam da sam u nevolji. Pokušala sam da posle škole učim sa Ejpril i Džudom, ali Ejpril je još uvek bila sva u oblacima jer ju je Džud pozvao na plesno veče, tako da sam shvatila da ću više naučiti ako budem radila sama. Ali posle nekoliko sati istorije, integrala i Ralfa Voldoa Emersona, moj umoran pogled je stalno skretao sa svezaka na fioku radnog stola. Uzela sam ključ iz svoje muzičke kutije i otključala fioku. Izvadila sam knjigu iz kutije, sklupčala se u svoje ćebe i jastuke i pažljivo okrenula drugu označenu stranu.

Malo čitanja pred spavanje neće škoditi, zar ne? Draga Ketrin, Sve više verujem da Aleksijusove priče o Psima smrti nisu samo običan mit. Želim da zapišem

koliko god mogu o ovom fenomenu. Otac Migel kaže da sam opsednut. Ali plašim se da je on taj koji je opsednut. Ubedio je veliki

broj naših vojnika da kazne Grke zbog ubistava i izdaje. Čak je svojim strastvenim govorima ubedio mnoge templare i hospitalce.14 Smatram da su mi Aleksijusove priče dobrodošle kako bih skrenuo pažnju sa svih tih zavera i ubeđivanja.

Aleksijus me je odveo kod slepog proroka, od koga sam dosta toga saznao. Dok su neki Urbati, kako ih on zove, rođeni sa esencijom vuka, drugi su stvoreni kada ih je Urbat po rođenju ugrizao... što je bilo slično širenju strašne kuge.

Može biti da je Urbat koji je stvoren tako što je zaražen, a ne rođenjem, mnogo podložniji uticaju vuka. Prokletstvo može mnogo brže napredovati u zaraženom ako on ne ume valjano da upravlja svojim emocijama...

Danijel nije spomenuo da može biti zarazan. Nisam mogla da verujem da sam stvarno

poželela da budem kao on, što me je nateralo da shvatim koliko je to bilo lako - samo jedan ugriz - gotovo kao poljubac.

Pogledala sam u šake i zamislila sam ih dlakave; nokte izrasle u duge, šiljate kandže, koje mogu da rastrgnu meso. Imala sam utisak da su mi usta puna zuba oštrih kao nož i dugačkih krvoločnih očnjaka. Kako bi mi lice izgledalo sa isturenom vilicom i njuškom? Šta ako bi mi oči postale crne, bez unutrašnjeg žara... sa svetlećim očima?

Šta ako i ja postanem čudovište? Zadrhtala sam i stisnula lice rukama. Koža mi je i dalje bila nežna i bez dlaka. Još uvek

sam bila ljudsko biće. Uzela sam knjigu, nadajući se da ću pronaći utehu... pronaći odgovore. Međutim,

pismo se protezalo na još nekoliko strana i u većem delu je bilo opisano kako su Psi smrti

14 Red vitezova templara (siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama) osnovan je u XII veku, nakon Prvog

krstaškog pohoda, i njihov zadatak bio je da štite hrišćane u Jerusalimu. Red je dobio ime po mestu gde mu je bilo sedište, Templum Salomonis, tj. Solomonovom hramu. Ovi vitezovi su postajali sve bogatiji i sve moćniji, sve dok se sam papa nije osetio ugroženim, i u XIV veku ih je raspustio i progonio sve do poslednjeg. Hospitalci su još jedan od redova osnovanih u periodu dok su hrišćani gospodarili Jerusalimom. (Prim. ur.)


nastali, kako je njihov blagoslov postao njihovo prokletstvo. To je potvrđivalo ono što su mi Danijel i tata ispričali, ali nisam saznala ništa novo. Iščitavala sam letimice sve dok nisam došla do dela koji je govorio o mesečevom kamenju.

Čudno je, draga Ketrin, ali slepi starac kaže da Urbati mnogo teže kontrolišu vuka u noćima

punog meseca. Kao da mesec ima moć nad njima. Zbog toga mislim da možda postoji način da se ove zveri obuzdaju. Možda ako Urbat stalno uza se drži mali komad meseca, koji će delovati kao štit od većeg meseca, pomažući mu da u isto vreme obuzda vuka i zadrži njegovu mitsku snagu. Veoma nalik na letenje starih Grka: klin se klinom izbija.

Čuo sam priče o kamenju koje je u vatrenom sjaju palo sa nebesa. Šta ako je nešto od tog kamenja palo sa samog Meseca? Kada bih mogao da napravim ogrlicu od tog Mesečevog kamenja — i jedan bi bio dovoljan — možda bih mogao da pomognem Psima smrti da povrate svoj blagoslov.

Međutim, takva ogrlica ne bi predstavljala lek. Ona bi im samo pomogla da se obuzdaju. Plašim se da su ti Urbati izgubili svoju dušu u vučjim kandžama i, ukoliko se ne izbave iz njih pre nego što umru, biće osuđeni na dubine pakla kao demoni gospodara tame.

Oči mi više nisu bile umorne. Nisam mislila na to šta se može desiti s Danijelom ako

umre. Da li će stvarno biti osuđen da živi u paklu kao demon, zauvek? Nije ni čudo što toliko očajno želi da pronađe lek. Jedno je živeti sa čudovištem u sebi, ali je potpuno drugo biti proklet doveka.

Letimice sam pročitala još nekoliko strana, ne bih li još nešto otkrila. Jedino što je dovoljno jako da zada smrtonosni udarac Urbatu jesu zubi ili šake drugog demona

ili ako se on srebrnim predmetom probode kroz srce. Veruje se da je srebro kobno po zveri... Nisam želela više da razmišljam o smrti, pa sam zato prešla na drugo pismo. Draga moja Ketrin, Želim da odem u izviđanje u šumu. Slepi starac kaže da će mi pronaći vodiče koji me mogu

dovesti dovoljno blizu čopora Urbata, tako da mogu da ih posmatram a da me oni ne primete. Putovanje će koštati dvadeset maraka, sve što imam.

Otac Migel kaže da nam vetrovi idu naruku. On misli da će sutra armada moći da se približi zidinama grada. Možda jedino dobro što može proisteći ako osvojimo grad jeste prilika da pregledam knjige u Aleksandrijskoj biblioteci, kako bih otkrio još tekstova koji govore o Urbatima. Kakva samo dragocena znanja leže tamo!

Čak i ako mi biblioteka ne pomogne, moram saznati više o ovim Rajskim goničima. Pripremiću se za put. Moj dragi Aleksijus neće da mi se pridruži, ali ubediću ga da krene, jer mi treba prevodilac. Izgleda da se plaši Urbata više nego bilo ko od meštana. Kada navalim da pričam o tome, on mi samo odgovori: „Vuk pokušava da ubije ono što najviše voli".

Ispustila sam knjigu i ona je skliznula na drveni pod. Nagnula sam se preko ivice

kreveta i oprezno je podigla. Parčići žutog papira rasuli su se iz korica. Otvorila sam knjigu i pronašla stranu koju sam malopre pročitala, a nekoliko drugih se raspalo zbog moje nespretnosti. Međutim, krivica što sam oštetila knjigu nije bila ništa naspram misli koja mi je grčila utrobu.

„Vuk pokušava da ubije ono što najviše voli."


Da li me je Danijel voleo? Rekao je da sam posebna. Rekao je da sam ja budila nešto u njemu. Rekao je da sam mu nedostajala, na neki način. Međutim, nije rekao da me voli.

Ali poljubio me je kao što niko nikada nije. Morala sam da mu kažem šta osećam. Ali nisam mogla da zaboravim kako se tresao i kako su mu gorele oči kada sam to uradila. Na trenutak je ispustio ogrlicu i izgledao je mnogo više prestravljen nego ja. Da li sam tada bila u opasnosti? Da li je vuk želeo da me ubije? Da Danijel nije imao ogrlicu, da li bih već bila mrtva? Ili bi me samo pretvorio u zver kao što je on?

Sklonila sam knjigu. Ne mogu više da se nosim s pitanjima, ili odgovorima, i to na duže vreme.


POGLAVLJE DVADESET PRVO BEZNADEŽNA

Izbegavanje Izbegavanje Danijela je postalo teško, kao da bežim od sopstvene senke. U petak po podne ušao je prodavnicu slikarskog materijala „Brajton", dok sam ja

kupovala novo pakovanje tvrdih pastela da zamenim one koje sam polomila nedelju dana pre Dana zahvalnosti. Sačekala sam da plati i ode, i tek onda odnela svoju kutiju do kase. Kada sam izvadila novčanik, devojka s druge strane kase me je obavestila daje moj „zločesti zgodni prijatelj" već platio pastele.

- Šta ako ih više ne želim? Slegnula je ramenima i napravila balon od žvakaće gume i raspukla ga. Ostavila sam kutiju na kasi. -Jesi li sigurna? - povikala je za mnom kao da sam luda. - Možeš da ih zadržiš. U subotu kada sam donela tati biltene iz fotokopirnice, on je bio u vikarijatu i

popravljao je crkvene klupe. Stavila sam ih na tatin sto i otišla kroz vrata kancelarije koja su vodila u uličicu između škole i parohije.

U nedelju ujutru sam ga videla kako tokom tatine službe zuri u mene s balkona. A u ponedeljak sam shvatila da, šta god da radim, oko mene vreba opasnost.

Tog popodneva tata me je poslao u „Dejs market" s listom namirnica. Bio je na njega red da pravi večeru, dok je mama radila noćnu smenu na klinici, što je od Dana zahvalnosti bilo često, pošto nije želela da ostavlja Džejmsa u jaslicama.

Skrenula sam iza ugla u odeljak sa konzerviranom hranom i bukvalno naletela na Danijela kada se sagnuo nad kutijom s konzervama pasulja. Ispravio se i okrenuo. Nosio je kecelju „Dejs marketa" i držao nož za otvaranje kutija, čiji je vrh bio umazan krvlju. Namrštio se, a ja sam zapazila da je na spoljnom delu druge šake imao dugačku, gadnu posekotinu.

- Izvini - promrmljala sam i pokušala da ga zaobiđem. Stao je ispred mene i preprečio mi put. — Grejs - posekotina na ruci mu je već zacelila

kada je stavio ruke na moju korpu, sprečavajući me da se odmaknem. - Moramo da razgovaramo, nasamo.

Pogledala sam u krvavi nož za otvaranje kutija, koji je zadenuo za kecelju. „Vuk pokušava da ubije ono što najviše voli." - Ne mogu - pustila sam svoju korpu, odmakla se i istrčala iz prodavnice. Tata me nije ispitivao zašto sam došla kući bez sastojaka za njegove pohovane šnicle.

Umesto toga, napravio je makarone sa sirom. Ionako smo Don, Džejms i ja bili jedini koji smo večerali s njim. No, nisam se nimalo iznenadila kada je tata upitao Dona kako se Danijel snašao u prodavnici.

- Stvarno dobro - rekao je Don. - Gospodin Dej je bio toliko potresen zbog Džesi, da mu je dobrodošla svaka pomoć. Sva sreća da je Danijelu trebao posao.

„Ili baš zgodno", pomislila sam, ali to je bio Džudov glas koji mi je podrugljivo odzvanjao u glavi.

Odgurnula sam tanjir. Danijel je voleo Marijanu. Zbog nje se osećao sigurnim i voljenim. A sada, kada je ona umrla, imao je udobno mesto za život. Danijel nikada nije upoznao Džejmsa, ali je voleo njegovu porodicu. „Spašavanjem" Džejmsa Danijel je u očima moje poorodice postao heroj, bar nakratko. Danijel i Džes su godinama bili isto


odeljenje. Živela je u Ouk Parku dok je on bio tamo sa svojom mamom. A onda se preselila u grad i živela tamo sve dok nije nestala. Iz Danijelovih ispovesti sam vrlo dobro znala da nisam prva devojka u njegovom životu. Ljudi su oduvek govorili za Džes da je „problematična". Zar Danijel nije rekao da nekog takvog traži za druženje? Da li je moguće da je nekada voleo Džesiku Dej?

Sve što sam znala jeste da je ona nestala, a Danijel je imao dobar posao, koji mu je omogućavao da ispuni sve uslove kako bi pohađao Barlouove časove. Što je značilo da će moći da ostane u Rouz Krestu na neodređeno.

„Zgodno. Bilo je to i previše zgodno." Ali zbog čega? Da li su to bili nasumični napadi na ljude do kojih mu je bilo stalo? Ili

su imali neku svrhu? Da li su ukazivali na nešto? Da li su ga oni sve bliže vodili ka... meni? Nešto duboko u srcu mi je reklo da su moje sumnje u Danijela najverovatnije

neosnovane. Tata je pročitao ta pisma. Znao je da će se vuk u Danijelu okomiti na ljude koje je voleo, no ipak je dozvolio da Danijel ostane ovde. Pomogao mu je da dobije taj stan. Pomogao mu je da dobije taj posao. Ne bi učinio sve to da je mislio da Danijel povređuje ljude ili da može povrediti mene.

Ali stvar je bila u tome što sam ja to isto pomislila za Džudove optužbe. Mislila sam da, ako je Danijel stvarno pokušao da povredi mog brata, onda mu tata nikada ne bi dozvolio da se približi našoj porodici. Ali nisam bila u pravu. Pomogao je Danijelu bez obzira na to šta je uradio... šta je bio.

Da li je Džud bio u pravu? Da li je Danijel nekako opčinio tatu? Ili je tata znao nešto što ja nisam znala?

Izlazak iz kuće Nisam znala zašto, ali osećala sam da te noći ne mogu da čitam pisma iz knjige u svojoj

sobi. Kao da će reči koje su odzvanjale iz nje čuti svi u kući. Odvezla sam se do biblioteke. Bližilo se vreme zatvaranju, ali ja sam se ipak smestila u jednu od škripavih, narandžastih stolica, pokušavajući da smirim živce. Shvatila sam da, ako je tata stvarno znao nešto što ja nisam znala, onda je odgovor sigurno u ovim pismima.

Sestro moja, Uništili su je. Uništili su Aleksandrijsku biblioteku! Vitezovi i i njihovi pešadinci su opustošili grad. Opljačkali su i uništili velike riznice. Zapalili

su biblioteku, uništavajući sve što sam želeo da istražim. Oni nazivaju Grke paganima, a ipak naši vitezovi Hrista su ti koji divljački uništavaju grad.

Miris dima i krvi ispunjava moj šator. Neću moći još dugo to da izdržim. Ponovo osećam poriv da otputujem u šumu. Plašim se da su posle uništenja biblioteke moji zapisi o pravom porekla Urbata možda jedini koji postoje. Moram da obnovim zapise o njihovim tajnama kako bih iskupio grehe ovog ratnog pohoda.

Možda me smatraš budalastim, ali bez obzira na to — neću se obeshrabriti. Neka Bog čuva tebe i Sajmona. Tvoj brat po krvi i veri. Ketrin, Izdali su nas!


Bojim se da je moj Aleksijus ubijen. Naši vodiči su nas odveli duboko u šumu i, kada je počelo da se smrkava, uzeli su nam konje i

mojih dvadeset maraka pa pobegli. Aleksijus je bio prestravljen kada su nas opkolili urlici i zavijanje. Ne znam šta se desilo s njim. Ne sećam se kako sam se vratio do svog šatora. Ogrtač mi je je pocepan i krvav.Bojim se da su me ugrizli. U meni nešto zavija. Moram se boriti protiv toga. Moram pronaći odgovore, pre nego što mi vuk uništi dušu. Pre nego što krene na tebe, moja najdraža...

Iako je Danijel bio čudovište, iako je mogao da me zarazi, još uvek sam ga volela. Želela sam da bude nevin. Želela sam da bude moj. Ali kada sam rekla tati za tu ljubav, on mi je dao ovu knjigu. Rekao je da sama pronađem odgovore. No, da li je to on želeo da znam baš ovo? Da je nešto teralo Danijela k meni da me

ubije, kao što je i ovog čoveka teralo k njegovoj sestri? Da li je hteo da shvatim da je ljubav s Danijelom nemoguća?

Da shvatim da je i sama pomisao na to da ćemo ikada biti zajedno potpuno beznadežna?

Jer ako mu je to bio plan... onda je uspeo.

Sreda uveče Ispitivanja na kraju polugodišta su bila u punom jeku. Nisam uopšte stigla da

nadoknadim propušteno gradivo. Borila sam se da izbacim iz glave misli o Danijelu, Psima smrti, Mesečevom kamenju i Džesiki Dej. Međutim, na časovima istorije i veronauke, jedino na šta sam mogla da mislim bili su krstaški ratovi. Tokom poslednjeg testa iz hemije, pitala sam se da li je Ketrinin brat ikada uspeo da nađe Mesečev kamen za ogrlicu. Gotovo da nisam bila sposobna da rešavam integrale jer sam bila opterećena mislima da li je Džesika živa ili mrtva. A nikako nisam mogla išta da naslikam jer sam bila svesna da me Danijel posmatra iz zadnje klupe. Tako da nije samo moj ljubavni život bio potpuni promašaj već su se i moje šanse za koledž, za „Trenton", činile isto tako beznadežne kada sam predala svoj navrat-nanos napisan sastav iz engleskog na temu refleksivne poezije.

Bar je bio poslednji dan škole pred božični raspust i imaću tri nedelje da se oporavim pre nego što stanem pred roditelje sa svojom đačkom knjižicom. Božični ples se održava sutra, ali večeras su svi krenuli na hokejašku utakmicu, da se malo opuste. Koliko god da sam želela da budem na hokejaškom terenu, da jedem sa Ejpril ušećerene bademe i navijam za Pita, nisam mogla da uživam u pobedi kao ostali.

Kada me je Pit pozvao na žurku posle utakmice kod Breta Džonsona, rekla sam mu da sam previše umorna za izlazak. Bio je veoma razočaran, pa sam dodala: „Moram da se odmorim za ples, znaš". Nasmešio se i rekao mi da sam mu „ostala dužna". Međutim, iako sam rekla da ću veće provesti u krevetu, ipak nisam mogla da ostanem kod kuće. Verovatno sam tako i završila u parohiji pomažući svom ocu dok je, kao svake srede uveče, držao predavanje o tome kako treba tumačiti Bibliju. Mislila sam da će to biti mesto gde su najmanje šanse da naletim na Danijela. Trebalo je da bolje razmislim.

Pomogla sam tati da podeli priručnike i Biblije, a onda sam se zaradila u parohijskoj kuhinji. Stavila sam mamine čokoladne kolače na srebrni poslužavnik i u svaku šolju s toplom čokoladom ubacila po jedan lilihip. Čokoladni kolači će biti posluženi kasnije, tako da sam goste rumenih nosova poslužila toplom čokoladom dok su slušali mog oca kako


melodičnim glasom čita delove iz Biblije. Glas mu je zvučao kao uspavanka, a oči Dona Muna su izgledale teške kada sam mu dodala poslednju toplu solju.

- Hvala, gospođice Grejs - trepnuo je i otpio gutalj. Sela sam na slobodnu stolicu pored njega. Bila sam iznenađena što tata nije čitao priču

o Hristovom rođenju, kao što je to obično radio uoči Božića. Umesto o jaslama, pastirima i anđelima, on je čitao druge simbolične priče o Hristu. Oči su i meni postale pomalo teške, sve dok nisam čula škripu dok su se otvarala ulazna vrata. Niz hodnik su se čuli koraci i ja sam zažalila što nisam sipala još nekoliko šolja tople čokolade.

- Sada ćemo pričati o bludnom sinu - rekao je tata. Okretala sam stranice Biblije sve dok nisam stigla do Jevanđelja po Luki, glava 15, i upravo u tom trenutku, vrata su se otvorila a Danijel je tiho ušao unutra. Duvao je sebi u dlanove dok je tražio mesto da sedne i primetio da ga gledam. Spustila sam pogled u otvorenu Bibliju na krilu.

Tata je govorio bez prekida. Čitao je priču o ocu koji je imao dva sina. Jedan je bio dobar, razuman i vredan; drugi je uzeo očev novac i proćerdao ga na prostitutke i raskalašan život. Drugi sin je toliko otišao stranputicom da je odlučio da se vrati svom ocu i zamoli ga za pomoć. Moj tata je čitao dalje kako se otac obradovao kada se njegov bludni sin vratio, nahranio ga i obukao pa pozvao njegove prijatelje na proslavu. Međutim, dobar sin, onaj koji je odano slušao svoga oca, bio je besan i ljubomoran na svog brata i odbio da ga primi u kuću.

Kada je tata završio poslednji stih, upitao je: - Zašto je dobrom sinu bilo toliko teško da oprosti bratu?

Promena njegovog glasa je iznenadila slušaoce. Nekoliko ljudi se osvrnulo oko sebe, verovatno razmišljajući o tome da li je pitanje bilo retoričko.

- Gospođo Ludvig - rekao je tata staroj ženi u prvom redu - kada je vaš sin prošle zime ukrao i uništio vaša kola, zašto vam je bilo toliko teško da mu oprostite?

Gospođa Ludvig se blago zarumenela. - Zato što nije zaslužio. Nije čak ni rekao da mu je žao. Ali Biblija - potapšala je svoju knjigu ukrašenu monogramom - kaže da moramo da opraštamo.

- Upravo tako - rekao je tata. - Ne opraštamo ljudima zato što to zaslužuju. Opraštamo im zato što im je to potrebno, zato što je to nama potrebno. Siguran sam da ste se osećali mnogo bolje kada ste oprostili svom sinu.

Gospođa Ludvig je skupila usne i klimnula glavom. Vrat mi je goreo. I bez gledanja sam znala da Danijel zuri u mene. - Ali zašto je toliko teško oprostiti? - upitala je gospođa Konors. Don je trepnuo i frknuo, a onda nastavio da hrče. - Ponos - rekao je tata. - Taj neko vas je već povredio, a sada vi morate da progutate

svoj ponos, odreknete se nečega, kako biste mogli da mu oprostite. U stvari, Sveto pismo kaže da, ako ostaneš ponosit i ne oprostiš onom ko je zgrešio, onda je tvoj greh veći nego njegov. U ovoj priči dobri sin je, u stvari, u mnogo većoj opasnosti nego njegov bludni brat.

- Pa da li bi trebalo voleti bludnika bez obzira na sve? -upitao je Danijel iz ugla. Skočila sam iz stolice. Ovo je stvarno bilo previše. Tata je brzo pogledao u mene,

zbunjen. - Čokoladni kolači - rekla sam. Dok sam odlazila, prostorijom se proneo glasan žamor. Verovatno sam prekinula

tatino predavanje kada sam se vratila sa zakuskom, ali me stvarno nije bilo briga. Želela sam da idem kući. Pokupila sam salvete i prazne šolje dok su se ljudi vrzmali unaokolo,


veselo čavrljajući, između ostalog, i o poklonima i božičnim pesmama. Posle pospremanja, otišla sam do oca i upitala ga mogu li da krenem ranije kući.

- Nešto mi nije dobro - rekla sam. - Hoću da legnem da spavam. - Jak tempo na kraju polugodišta? - tata se tiho nasmejao. - Zaslužuješ dobar san -

nagnuo se nada mnom i blagoslovio me. - Obećao sam da ću odvesti kolima nekoliko gospođa u Ouk Park, tako da ti ih ne mogu dati. Ipak, ne želim da se sama vraćaš kući — tata je pogledao u drugi kraj prostorije. — Danijele - pozvao ga je.

- Tata, ne. To je glupo - otac me je naljutio. Kao da mi je krst koji mi je iscrtao na čelu goreo kožu. Zašto mi je toliko otežavao? - Ma uopšte nije daleko.

- Nećeš ići sama po mraku — tata se okrenuo ka Danijelu kada nam je prišao. - Da li ćeš biti tako ljubazan da otpratiš moju ćerku kući?

- Da, vikare. Nije bilo svrhe buniti se, pa sam pustila Danijela da me otprati do hodnika. Kada sam

čula da su se vrata zatvorila, odmakla sam se od njega. - To je dovoljno. Odavde mogu sama.

- Moramo da razgovaramo - rekao je Danijel. - Ne mogu više sa tobom da razgovaram. Da li ti je to jasno? - Zašto? - upitao je. - Daj mi jedan dobar razlog i ja ću te ostaviti na miru. -Jedan dobar razlog?! - Da li je to ista osoba koja mi je rekla da je vukodlak? Da li je to

ista osoba koja je priznala kako je mom bratu učinila sve one grozote? - Šta kažeš, na primer, Džud - podigla sam ruke i besnim koracima se uputila ka

čiviluku. - Džud nije ovde - rekao je i krenuo za mnom. - Prekini, Danijele. Samo prekini - pogledala sam u dugmiće na svom kaputu. Zašto

nisu hteli da uđu u pravu rupu? — Ne mogu da razgovaram s tobom, ili da budem s tobom, ili da ti pomognem, jer me plašiš. Da li je to dovoljan razlog?

- Grejs? - drhtala sam, a on je pokušao da me uhvati za ruke. Uvukla sam ih u džepove. - Molim te, pusti me. - Ne dok ti ne kažem... Moraš da znaš - obema rukama je stegao svoj privesak i rekao

kao da će to resiti sve probleme na svetu: — Volim te, Grejs. Zateturala sam se. Njegove reči su me kao nož pogodile u srce. One su bile sve što sam

čeznula da čujem i sve što sam se nadala da nikada neće reći. A nisu mogle ništa da reše. Odmakla sam se još dalje i leđima dodirnula ogromna hrastova vrata parohije. - Nemoj to da govoriš. Ne smeš.

Danijel je spustio ruke. - Ti me se stvarno plašiš. - Zar nisi to želeo? Pognuo je glavu. - Grejsi, dozvoli mi da ispravim ono što sam učinio. To je sve što

želim. Jedino si mi ti važna. Želela sam da oprostim Danijelu. Stvarno jesam. Ali čak i pored svega što je tata rekao,

nisam znala kako. Nije da sam mogla samo da pritisnem dugme i zaboravim sve što je učinio mom bratu. Takođe, nisam mogla ništa ni povodom toga što me voli a nešto u njemu hoće da me ubije. Ali isto tako nisam mogla tek tako da prestanem da ga volim, da prestanem da žudim za njegovim poljupcem, da budem s njim.

Kako onda da ga viđam svaki dan? Znala sam da ću se na kraju predati i onda izgubiti sve.

Gurnula sam kvaku. - Ako ti je stalo, onda ćeš otići.


- Rekao sam tvom ocu da ću te otpratiti do kuće. - Mislila sam zauvek, Danijele. Da ćeš zauvek otići odavde. - Neću dozvoliti da ideš sama. - Onda ću pozvati Ejpril i Pita Bredšoa - rekla sam, iako sam znala da je oboje na

hokejaškoj utakmici. -Ja te mogu odvesti - s kraja hodnika je zatutnjao glas Dona Munija. U ruci je držao

veliko parče čokoladnog kolača, a brada mu je bila umazana čokoladnim prelivom. - Nije mi teško.

- To bi bilo lepo, Done - otvorila sam vrata. - Zbogom, Danijele.


POGLAVLJE DVADESET DRUGO ALFA I OMEGA

Na putu do kuće Uhvatila sam se za Donovu veliku, hrapavu ruku kada sam se spotakla na ulici. Dah

mi je napravio gustu, belu paru oko lica, a glava mi je pucala od bola... ali nije mi zbog toga bilo teško da gledam. Ni sanjala nisam da ću biti srećna što mi je on pratilac, ali sam zahvaljivala bogu što je Don bio tu da me otprati do kuće.

Po načinu na koji je mumlao i uzdisao, shvatila sam da je hteo da priča sa mnom, kao da je pokušavao da skupi hrabrost da progovori. Skoro smo stigli do trema kada je konačno nešto rekao.

- Hoćete da idete sa nama sutra da delimo poklone? - Ne - obrisala sam lice, pokušavajući da sakrijem suze, koje sam ranije mogla lako da

zaustavim.- Sutra uveče je božični ples. Idem sa dečkom. - Oh, to je prava šteta - šutnuo je u stepenicu trema. - Nadao sam se da ćete biti tamo. - Zašto? - Hteo sam da vidite - rekao je. - Kupio sam trideset dve božične šunke da poklonim

parohiji. - Trideset dve! - Zašto su mi zbog toga suze još brže krenule? - To mora da je mnogo

koštalo. - Sav moj novac za Božić i još mnogo više od toga — rekao je. - Ove godine, umesto da

kupujem poklone, želeo sam da pomognem siromašnima. - To je sjajno - nasmešila sam se jer sam znala da Don, u stvari, spada u kategoriju

„siromašnih". - Inače, imam nešto za vas - Don je gurnuo ruku duboko u džep. — Vikar kaže da bi

trebalo da sačekam do Božića, ali želim da ga sad dobijete. Nadam se da će vam se svideti - otvorio je svoju ogromnu pesnicu i predao mi malu drvenu figuru.

- Hvala ti - obrisala sam još nekoliko suza koje su mi se zadržale u očima i pogledala poklon. Bila je grubo izrezbarena, kao da ju je dete napravilo, ali mogla sam da vidim da je to anđeo u širokoj odori i s krilima. - Prelepo je - stvarno jeste bilo.

- To je anđeo, kao vi. Namrštila sam se, ali sam to pokušala da sakrijem. Nakon onoga što sam rekla

Danijelu, teško da sam se osećala kao anđeo. - Jesi li ovo izrezbario svojim nožem? - upitala sam. -Nisi ga vratio, zar ne?

Don se osvrnuo oko sebe. -i dalje nećete nikom reći, jelda? Obećajte da nećete? - Obećavam. - Vi ste anđeo - zagrlio me je oko struka, istiskujući mi sav vazduh iz pluća. - Učiniću

sve za vas - rekao je i konačno me pustio. - Ti si dobar čovek, Done - potapšala sam ga po ramenu oklevajući i plašeći se još

jednog medveđeg zagrljaja.- Hvala što si me otpratio do kuće. Nisi morao. - Nisam želeo da idete kući sa onim momkom - Don se namrštio. - On je zao. On čini

loše stvari i zove me „retardom" kada u blizini nema nikog - Donovo lice je buknulo pod svetlom lampe koja je gorela na tremu.- On nije za vas - stišao je glas i nagnuo se kao da je imao veliku tajnu. - Ponekad pomislim da je možda on čudovište.

Donova optužba me je iznenadila, ali ne ova u vezi sa čudovištem. Bilo mi je lakše da odbijem Danijela kada pomislim da se podsmevao Donu.


- Žao mi je što se tako ponaša prema tebi. Ali ne brini. Neću više provoditi vreme s Danijelom - ubacila sam svoju figuricu u džep kaputa.

- Ne Danijel. On odlično obavija poslove za tvog oca i gospodina Deja - Don je odmahnuo glavom i naglo se spustio niza stepenice. Zaustavio se na kraju staze koja je vodila do kuće. — Govorio sam o onom drugom.

Kasnije te noći Kopala sam po ostavi tražeći neki brufen ili bilo šta od čega bi prestala da mi pulsira

glava, kada sam u dnevnoj sobi čula zavijanje. Potrčala sam da vidim šta je to i pronašla Čeriti kako gleda svoj dokumentarac o vukovima. Bio je isti onaj deo odranije, sa dva vuka koji se naslađuju tek ubijenim plenom. Sada mi je izgledalo još morbidnije.

- Zašto opet gledaš ovo? - Rok za predaju je petak - rekla je Čeriti. U njenoj osnovnoj školi božični raspust je

počinjao tek za dva dana. -Pokušavam vučjim očima da sagledam situaciju pre nego što otkucam rad.

Vučjim očima. Nije imala predstavu. Stajala sam i posmatrala muke malog omega mužjaka. Očajnički mu je trebala hrana,

ali su ga ipak odbijali. Srce mi je sišlo u petu kada ga je alfa mužjak zgrabio za grlo, obarajući ga u sneg i režeći mu u tužno lice. Onda se mali omega mužjak prevrnuo na leđa, izloživši stomak i grlo alfa mužjaku... predajući se. Pitala sam se kako iko može uopšte da ostane živ ako ga tako tretiraju ceo život.

Pomislila sam na Danijela i njegovog oca. Kako je njegov tata urlao i režao na njega za svaku sitnicu. Setila sam se kako je, kada se Danijel pridružio mojoj porodici na večeri, sramežljivo zurio u svoju hranu, dok smo mi ostali jeli... sve dok mu moj tata, šaleći se, ne bi rekao da prestane da se stidi.Sećam se svih njegovih modrica. Sećam se kako je zvučalo kada ga je otac tukao do besvesti zato što se nije pridržavao njegovih pravila o slikanju u kući.

Kako se Danijel uopšte spasao čudovišta svog oca? Ali onda sam shvatila da nije. Dozvolio je da ga čudovište savlada. Bol je bio prevelik, i

on se takođe prevrnuo na leđa i predao se. Bilo je pravo čudo što je izdržao toliko dugo. A sada se suočio sa tim da će i on sam do kraja života biti čudovište. Pa čak i da umre,

izlaza neće biti. Osuđen je da zauvek bude demon. Pitala sam se da li je Danijel zaslužio takvu sudbinu. Ali sada mi je sve delovalo

drugačije, kao da iz potpuno novog ugla posmatram sliku koju je stvorio Sera.15 Neosporno je da je Danijel učinio nešto loše. Međutim, da li je zauvek morao da živi sa tom greškom? Zar nije mogao da se iskupi? Zar to nije mogao svako? Tome nas je tata učio svakom svojom propovedi. To je značenje mog imena. Milost.

Ili se ipak neke duše ne mogu spasti? Zar nije tako i s demonima? Pali anđeli, zauvek osuđeni na pakao. Da li je Danijelovo podavanje žudnji za krvlju bilo neoprostivo, toliko da je i sam postao pali anđeo? Ali možda on nije bio pravi demon. Možda je demon samo bio u njemu. Da li je vuk držao Danijelovu dušu u svojim kandžama, u nekoj vrsti čistilišta, onemogućavajući mu spasenje?

Danijel je i sam rekao: vuk otima njegovu dušu.

15 Žorž Pjer Sera, francuski slikar. (Prim. ured.)


Ali zar to ne znači da postoji cena koja može da se plati? Da li je išta moglo da se uradi kako bi se njegova duša oslobodila i on postao jedan od nas? Tako da bude u Božjoj milosti, a ne u tami?

Tata je rekao da više ne može da pomogne Danijelu. Da to nije u njegovoj moći. Ali nije rekao da je to nemoguće. Nije rekao da lek ne postoji. Dao mi je knjigu. Stavio mi ju je u ruke. Rekao mi je da moram da odlučim.

Potrčala sam uza stepenice u sobu i otvorila fioku u stolu... knjiga je nestala. Srce mi se popelo u grlo. Sklanjala sam stvari sa stola, u nadi da je knjiga negde među udžbenicima. Bacila sam s kreveta jastuke i ćebad. Mora da bude ovde negde! A onda sam se opasuljila i zgrabila ranac. Knjiga je bila unutra još od kada sam otišla u biblioteku. Izvukla sam je, a još nekoliko krtih delova stranice rasulo se iz knjige.

Pažljivo sam okrenula stranicu gde je bilo pismo koje sam poslednje pročitala. Nedostajalo je pola strane, raspalo se u užasnim uslovima moj đačke torbe. Ubiće me tata i onaj sveštenik! Prešla sam na pretposlednje označeno pismo, koje još nisam bila pročitala. Ketrininom bratu je sinula ideja o Mesečevom kamenju. Da li je uspeo na vreme da pronađe jedan kako bi ne bi napao svoju sestru? Da li je kupio sebi dovoljno vremena da pronađe lek?

Oh, Ketrin! Izgubljen sam. Vuk me ima u svojim kandžama. Stegla sam knjigu. Želela sam da je bacim, ali sam naterala sebe da čitam dalje. Vetar je nosio iz grada miris gneva i krvi, a on me je privlačio. Ono na šta sam se nekad gadio

sada u meni budi apetit. Vuk se hrani mojom ljubavlju prema tebi. Govori mi da se vratim kući. Uz ovo pismo prilazem

srebrni bodež. Ako dođem k tebi kao vuk, onda neka Sent Mun pokuša da me ubije. Ja nemam hrabrosti da se sam ubijem. Ali Sajmon ne sme da okleva. On mora da zarije bodež tačno i pravo u vukovo srce. To je jedini način da te zaštiti. Sent Mun mora da zaštiti naš narod od ovog prokletstva.

Oh, Ketrin, znam! Znam da ne bi trebalo to da tražim, ali, avaj, moram. Ako imaš hrabrosti, onda budi ti ta koja će zariti bodež u vukovo srce. Jer slepi prorok mi je rekao da jedini način da oslobodim dušu iz kandži demona jeste da me ti ubiješ. Vuk u meni nastoji da uništi onog koga volim zbog samoodržanja. Jer jedini način da mi se oslobodi duša jeste da me ubije, u činu iskrene ljubavi, osoba koja me najviše voli.

I eto, tu je bio razlog nečitko napisan bledunjavobraon mastilom na žutom papiru:

razlog zašto se sve promenilo kada sam rekla Danijelu da ga volim. To je bilo ono što je Danijel rekao da nikada ne može da traži od mene. Zato je onako rekao sve one grozote, zato je pokušao da me natera da pobegnem od straha.

Te noći, ispod orahovog drveta, on je znao istinu. Sigurno mu je tog popodneva moj otac sve ispričao. Zato je Danijel bio tako izbezumljen. Plašio se da za njega ne postoji lek, jer je mislio da niko ne može da ga voli. Ali mislim da ono čega se stvarno plašio jeste to što sam ga ja volela.

Ja sam bila ta. A on nikada ne bi mogao da traži od mene da ga ubijem.


POGLAVLJE DVADESET TREĆE ISTINA

Pola sata kasnije Sedela sam sa otvorenom knjigom u krilu, sve dok mali braon pauk nije prešao preko

krtih žutih strana. Pauk je na trenutak zastao, a onda se popeo na moj dlan. Nisam ustuknula. Nisam ga oterala. Njegove sićušne noge bockale su me po koži dok sam ga puštala da mi se popne uz ruku.

Pauk mi se zaustavio na ramenu, samo nekoliko centimetara od lica. Uhvatila sam ga i držala, skupivši malo dlan. Samo jednim blagim stiskom mogla sam da ga zgnječim.

Zamislila sam ga spljeskanog na svom dlanu: sav braon i lepljiv i topao. Naježila sam i malo otvorila šaku. Pauk je pokušao da mi umakne iz šake. Ponovo sam

skupila dlan, sprečavajući ga da pobegne. Ubijanje je greh. Zar to nije jedna od zapovesti? „Ne ubij" i sve ostale zapovesti. Ali to

se samo odnosilo na ljude, tako? Pomislila sam na gospodina Makartura i njegovog prolećnog legla koker španijela.

Pomislila sam na Dejzi, svu kržljavu, sa samo tri noge. Bila je tako sićušna, tako bespomoćna. Gospodin Makartur je hteo da je uspava, za njeno dobro. To mi se činilo tako pogrešnim. Međutim, možda je bio u pravu. Možda bi joj bilo bolje da je tako umrla. Bolje nego da je moj prvi komšija rastrgne na komade. Čudovište iz Ulice Markam.

Ali onda ne bi bila moja Dejzi. Pauk se trzao u mojoj ruci. Zašto bi bio greh ubiti štetočinu? Ubiti nešto opasno? Zver?

Čudovište? U tome je caka, zar ne? U Danijelu je bio demon. A jedini način da se ubije čudovište bio je ubiti Danijela. Samo tako se mogla spasti njegova duša. Ali zar onda ne bih ja otišla u pakao zbog toga? Da li bih sve izgubila?

Odmahnula sam glavom. Da je tako, Ketrinin brat ne bi tako nešto tražio od nje. Ne bi prodao njenu dušu za svoju.

Bar ja mislim da ne bi. Otišla sam do prozora i otvorila sam ga jednom rukom. Sklonila sam mrežastu zavesu,

popela se kroz prozor i na neprijatnom zimskom vetru čučnula na ivicu krova. Pauk u mojoj ruci je bio nemiran, trzao se i batrgao se po mojoj kožu. Odjednom sam

osetila ubod usred dlana i prsti su mi se zgrčili. Želela sam da ga zdrobim, ali sam se onda predomislila, otvorila sam šaku i spustila pauka. Posmatrala sam kako beži preko crvenila na mom dlanu i nestaje.

Mala crvena kvrga pojavila mi se na dlanu. Oštar bol nije bio ništa naspram onog što me je jelo iznutra. Volela sam Danijela. Bila sam verovatno jedina koja ga je ikada toliko volela. A to me je činilo jedinom koja je mogla da ga spase. Ali ono što je trebalo da uradim za njega bilo je nemoguće. Živela sam bez njega i ranije, kada sam mu rekla da ode iz grada, i mislila sam da sam spremna da to ponovim.

Ali kako da ga pustim da umre? Kako da ga baš ja ubijem? Podigla sam pogled ka skoro punom mesecu, koji je visio iznad orahovog drveta. Kroz

zamagljen pogled od suza, činio mi se suviše svetao i čudne boje - krvavocrveni mesec. Zamislila sam želju kao onda kada sam bila dete. Poželela sam da ova odgovornost pređe na nekog drugog. Poželela sam da postoji drugo rešenje. Poželela sam svet bez tame.

Ali znala sam da mi se te želje ne mogu ispuniti. Zato sam poželela nešto drugo. Poželela sam da dobijem na vremenu.


POGLAVLJE DVADESET ČETVRTO ZAUVEK

Četvrtak Koliko god da je istina bila strašna, u njoj je bilo nečeg umirujućeg. Kao da su odgovori

koje sam saznala konačno smirili moj mozak kako bih, po prvi put u ovih nekoliko nedelja, mirno spavala. Probudilo me je šuškanje. Pretpostavljala sam da je to vetar i okrenula sam se u krevetu, na kome nije bilo ćebeta. Videla sam da otvorena knjiga leži pored mene i upitala se zašto je, ako sat pokazuje da je dva ujutru, napolju tako svetlo. Ustala sam iz kreveta i otvorila prozorske kapke. Sunce je obasjalo orahovo drvo i ja sam shvatila da je posle podne.

Nešto je stajalo na simsu - bela kartonska kutija, nalik na poklon-paket. Preko kutije je bilo ispisano moje ime. Podigla sam je i iznenadila se njenom težinom. Odmakla sam se od prozora i skinula poklopac. Na vrhu velikog smotuljka uvijenog u papir nalazila se poruka. Prepoznala sam rukopis iz detinjstva.

Grejsi, U pravu si. Ako te volim, onda treba da odem. Već sam naneo toliku bol tvojoj porodici. Ako

ostanem, mogu vas dovesti samo u još veću opasnost. Ja te zaista volim, i zbog toga ću otići. Međutim, želeo sam da vidiš da sam pokušavao da ispravim greške. Nisam došao ovamo samo

da bih ti uništio život. Hoćeš li, molim te, da daš ovo svom ocu? Da sam mu to lično ponudio, on ne bi prihvatio. Hteo sam da to bude ceo iznos. Hoću da ispunim svoju obavezu. Ali ne bi bilo u redu da ostanem dok ne sakupim sve. Zadržao sam samo mali deo kako bih imao za hranu. Poslaću još kada budem zaradio.

Molim te, reci Džudu da sam otišao. Reci mu da se neću nikada vratiti... za njegovo i tvoje dobro.

Zauvek ću te voleti. Danijel Odložila sam poruku i odvila smotuljak. Bili su to svežnjevi novčanica, hiljade dolara,

da nadoknadi novac koji je ukrao iz parohije. To je bila Danijelova tajna obaveza. Koliko mu je trebalo da ga ponovo zaradi? Ali još važnije - koliko dugo je ovo bilo u mojoj sobi? Da li je Danijel već otišao? Otrčala sam niza stepenice do tatine radne sobe, nadajući se da će on znati kuda je

Danijel mogao da ode. Soba je bila prazna. Setila sam se da je radni dan, iako je počeo raspust. Odjurila sam do kuhinje, gde je mama za stolom sređivala račune.

- Gde je tata?! — skoro da sam povikala. — Da li je u vikarijatu? Mama je izvila obrve. — On i Don su otišli do prihvatilišta. - Šta? Mislila sam da će ići tamo večeras. - Dona su pozvali da večeras radi dodatnu smenu u prodavnici. Nije želeo da propusti

deljenje njegovih šunki, pa ga je tata odveo tamo ranije. - Kada su otišli? - Pre deset minuta. Uh! Neću moći da ga pozovem najmanje dvadeset minuta. - Da li bi nas ubilo da

kupimo nekoliko mobilnih telefona?! - povikala sam podigavši ruke. - Grejs! - mama je bacila svoju čekovnu knjižicu.


- Pa stvarno. Život bi bio mnogo jednostavniji - zgrabila sam s drvenog klina ključeve od minivana i krenula u garažu.

- Moram da uzmem Čeriti posle škole - povikala je za mnom. Ali nisam se zaustavila. Vozila sam ka Ouk Parku. Šteta što nisam imala natprirodno čulo mirisa, jer bih tada

mogla samo da sledim Danijelov miris. Bila sam na pola puta do kuće Marijane Djuk kada sam shvatila da on neće biti tamo. Naglo sam nepropisno skrenula i zaputila se ka glavnoj ulici. Rekao je da mu treba hrana. Možda će biti u prodavnici.

Ostavila sam kombi na parkingu iza motocikla. Da li je to bio isti motocikl kojim smo se one noći vozili do grada? Ako jeste, to znači da je Danijel planirao da ode nekud daleko, dovoljno daleko gde ne bi stigao pešice. Dovoljno daleko da ga ne pronađem.

Utrčala sam u prodavnicu, prošla pored nekoliko klinaca iz svoje škole, koji su na cvetnom štandu birali cveće za božični ples i otišla pravo do kase kod gospodina Deja.

-Jeste li videli Danijela? - upitala sam, prekidajući Lin Bišop, koja je kupovala crvenu ružu za rever i lak za kosu.

Gospodin Dej je podigao pogled s kase. - Upravo je dao otkaz, dušo. Mislim da putuje iz grada.

Opsovala sam, ne baš tiho. Gospodin Dej se nakašljao. - Možda je još uvek pozadi. Pitao sam ga da... Ali već sam krenula ka vratima na kojima je pisalo: Samo za zaposlene. Nije bilo nikog u

službenoj prostoriji, ali sam primetila vrata koja su vodila do parkinga. Izjurila sam napolje taman na vreme da vidim vozača s kacigom kako lagano kreće na motociklu.

- Danijele! - vrisnula sam, ali moj glas je bio preslab naspram tutnjanja motora kada je motocikl pojurio. - Ne idi!

Sve se obrušilo na mene. Vrtelo mi se u glavi. Ostala sam bez vazduha. Kolena su mi klecala. Trebalo mi je nešto za šta sam mogla da se uhvatim da ne padnem.

Ali onda, umesto da se srušim na pločnik, nešto me je odiglo od zemlje. Obavile su me snažne ruke. Topli dah mi se upleo u kosu.

- Ne odlazi - rekla sam. - Ovde sam, Grejs - rekao je. - Ovde sam.

Nekoliko minuta kasnije Danijel me je držao sve dok nisam ponovo počela normalno da dišem. Jedino što nas je

zaklanjalo od pogleda s glavne ulice bio je smrdljivi kontejner, ali me nije bilo briga. Zagrlila sam ga oko vrata i poljubila ga.

On je uzvratio poljubac. Usne su mu bile krute, ali su mi se podavale, snažne a ipak mekane. Suzdržavao se kako bih ja bila bezbedna.

Prekrila sam dlanom topao kameni privesak na njegovoj ogrlici, zatežući mu je o vrat, pogledala ga pravo u tamno-braon oči i rekla: - Volim te.

Danijel mi je stavio ruke iza leđa i snažno me privukao. Poljubio me je strastveno i duboko. Kolena su mi klecala više nego ranije.

On se malo odmaknuo i namrštio. — Znaš li šta to znači? - Da. Znači da te ja mogu izlečiti. Povukao se. - Ne, Grejs. Nikada neću to tražiti od tebe. Nikako ne mogu da tražim da

ubiješ... - odmahnuo je glavom. — A i previše je opasno. - Ne zanima me. Učiniću to.


- Grejs, mi ne govorimo o tome da ćeš me tek samo malo ubosti nožem i malo se umrljati krvlju. Moraćeš da me ubiješ.

- Ne ponašaj se kao da nisam o svemu promislila. -Jesi li, Grejs? Shvataš li da nećeš samo mene morati da ubiješ? U pismu piše da moraš

da zabiješ nož u srce vuka. Moraću potpuno da se preobrazim u vuka, a to može biti previše opasno za tebe. Radije ću otići u pakao nego to tražiti od tebe.

Ne trenutak sam se odmakla od njega, stvarajući jaz između nas. Nisam baš toliko o svemu promislila. Nisam čak ni uzela u obzir bilo kakvu opasnost po sebe, suprotstavljajući se vuku koji zna da hoću da ga ubijem.

Opet sam mu se približila. - Nećeš morati da tražiš - uzela sam ga za ruku. - Učiniću sve da te spasem.

-Sve? -Da. - Neću ti dopustiti. Ne mogu... - Zašto si onda ostao? Zašto nisi otišao čim si saznao šta je lek? - Zato što... - Zato što je to ono što stvarno želiš? Nadao si se da ću konačno shvatiti da ti je upravo

to potrebno.- Sve ovo vreme pokušavala sam da popravim Danijela, da ga spasem, ali ne možeš nekog da spaseš ako on ne želi da bude spašen. Sada sam to razumela. Kao što sam razumela još mnogo toga.Stegla sam mu ruku. — Ako je to ono što želiš, onda mi dozvoli da to uradim.

Danijel je pogledao u nebo i počešao se iza uva. - Stvarno si jedinstvena. Mislim, nije da mi svaki dan devojka nudi da me ubije.

- Devojka? Ironični osmejak mu je zaigrao na licu. - To te brine? Čoveče, treba da odem iz grada

pre nego što te stvarno ne upropastim. - Nećeš ti nikuda. - Tako je, jer moramo da pronađemo fino, tiho mesto gde ja mogu da se pretvorim u

vukodlaka, a ti zariješ nož moje srce. - Nemoj da govoriš tako. Danijel je spustio pogled na naše isprepletane ruke. - I to ti nimalo ne smeta? Nije ti

problem da mi oduzmeš život? - zvučao je ogorčeno. - Nastavićeš da živiš normalnim životom? Nastavićeš da se zabavljaš s momcima kao što je Pit, otići ćeš na „Trenton" bez mene, postaćeš neka poznata umetnica i nikada više nećeš ni pomisliti na mene. I to je sve tebi normalno?

- Da — rekla sam. Istrgao je ruku. - Mislim, ne... Mislim, naravno da me to muči. Razmišljaću o tome kada dođe vreme.

Ali do tada ne mora da bude tako. Sve to možeš i ti sa mnom, osim zabavljanja s Pitom, naravno. Pa ne moram baš sada da te ubijem. Možemo...

- Ne razumeš - nije hteo da me pogleda. - Ili moram da umrem, ili moram da odem... danas. Pre nego što padne noć. Pre nego što učinim još više štete...

Pomilovala sam mu obraz. Odmakao se. - Ti nisi povredio one ljude - rekla sam. - Marijanu, Džejmsa, Džesiku Dej. To nisi bio

ti, jel' tako? Dodirnuo je prstima ogrlicu. - Ne. To nisam bio ja.


- Imaš tu orglicu sa Mesečevim kamenom. Možeš da živiš... kako-tako normalnim životom. Možeš čak, ako želiš, da koristiš svoje sposobnosti da pomažeš ljudima. Ne moramo to početi danas. Jednog dana, da... ali ne moramo baš sada — odlaganje, kako ne bih morala da se suočim sa stvarnošću, bilo je jedino rešenje da ne poludim. - Zato ne možeš da me ostaviš. Moramo da se držimo zajedno, tako da budem tu kada dođe vreme za to. Samo mi daj još vremena, a onda ću osloboditi tvoju dušu pre nego što umreš.

- Grejs, voleo bih da je tako jednostavno. Problem je upravo u tome što vremena nemamo. Ne možemo ovo beskrajno da odlažemo. Ne želi samo jedna osoba da me vidi mrtvog. A ako me bilo ko drugi ubije...

- Ko?! Ko želi da te ubije?! - Mogla sam tog golim rukama da zadavim... pa neka idu bestraga savest i principi.

- Moj otac, na primer - Danijelove oči su bile širom otvorene, kao u uplašenog deteta. - Da li je on ovde? Vratio se? Da li je on...? - Ne — rekao je Danijel. — Poslednje što sam čuo jeste da je negde na jugu Amerike.

Znao bih da je bilo gde blizu. - Pa zašto si onda tako zabrinut? Bavićemo se svim tim kada za to dođe vreme. Sve što

tražim jeste malo vremena. Zar ne možemo da živimo bar ovaj dan? Danijel je uzdahnuo rezignirano. Uzeo me je u naručje, naslonivši moju glavu na svoje

grudi. Slušala sam kako mu oba srca kucaju u ritmu. Činilo se da su sporiji otkucaji bliži mom uhu, dok su brži podrhtavali u pozadini.

-Je li tvoje ljudsko srce ispred vučjeg? - upitala sam. Danijel se iznenadio što sam primetila da ima više od jednog srca. - Da, ali kada sam u

ljudskom obliku. Kada se preobrazim u vuka, onda je njegovo srce ispred. Uvek je sa mnom, uvek je deo mene.

Zato sam morala da ga probodem dok je u vučjem obličju - tako bismo bili sigurni da je pogođeno vučje srce.

- Šta znači ono iz pisma u činu iskrene ljubavi? — upitala sam. Ako ću jednog dana to da učinim - da ga ubijem - htela sam da budem sigurna da sam dobro razumela kako tačno to da izvedem. - U pismu piše da jedini način za oslobođenje duše jeste da te u činu iskrene ljubavi ubije osoba koja te najviše voli.

- Mislim da to znači da namera mora biti iskrena - rekao mi je Danijel, uronivši mi u kosu. - Da se to ne uradi iz straha, zlobe ili prinude. To mora biti čin iskrene, snažne ljubavi.

- Bez straha - zamislila sam sebe i čudovišnog vuka. Da li sam bila sposobna za tako nešto? Moram da budem. - Samo ljubav - rekla sam i zakopala sve druge misli.

- Da - progunđao je. - Prvo ubistvo prave ljubavi. Privio me je čvrsto. Parking se bio ispraznio, ali kada me je Danijel pustio, već su

počela da pristižu druga vozila. Prošao je rukama kroz moju kosu i poljubio me u čelo. - Možeš ti i mnogo bolje od toga - propela sam se na prste za pravi poljubac. Danijel je okrenuo glavu. – Šta je sa tvojim bratom? - Ne želim njega da poljubim - rekla sam i počela da ga ljubim po liniji vilice. - On je ovde, znaš - Danijel je progutao knedlu. - Mogu da ga osetim. - U redu, hajde da to bude jedna od deset stvari o kojima ne treba govoriti dok se

ljubimo. Natprirodno razvijena čula su odlična i sve što uz njih ide, ali nisu baš romantična. Pored toga, verovatno je samo došao da pokupi cveće za Ejprilinu haljinu za igranku... Oh, ne.


Danijel se ukrutio. – Šta je bilo? - Trebalo je da idem večeras sa Pitom na ples. Idemo kolima sa Ejpril i Džud. - Ne - rekao je Danijel. - Ne možeš da ideš večeras. Moraš da otkažeš. - Znaš da ne mogu to da uradim. Pit je verovatno već potrošio gomilu novca. On je fin

momak. Ne mogu samo da ga otkačim... - Pit nije toliko fin koliko misliš - rekao je Danijel mrzovoljno. Nasmejala sam se. - Jesi li ljubomoran? Pit je samo prijatelj... Danijel me je zgrabio za kukove. - Naravno da sam ljubomoran, Grejsi. Upravo si mi

rekla da me voliš, a izlaziš s drugim momkom. Ali ovo je važnije od moje ljubomore. Ako već ostajem ovde, onda ćeš morati da ostaneš kod kuće. Moram da pripazim na mnogo toga. Ne mogu da dozvolim da budeš tamo. Ne večeras.

- Šta je to večeras? Spustio je pogled. - Pun mesec. - Pun mesec? - pogledala sam u mali polumesec na njegovoj ogrlici. — Plašiš se... - Čak i sa ogrlicom od Mesečevog kamena, teško je kontrolisati vuka za vreme punog

meseca. Tada vuk crpe najviše emocija iz ljudi — ugrizao se za usnu. - Borio sam se koliko sam mogao da se nikada ne preobrazim u vuka. Iako sada mogu da kontrolišem svoje postupke, plaši me da vuku dam toliku slobodu. Otkad sam se vratio, samo sam dva puta bio vuk. Poslednji put je bio kada sam tražio Džejmsa. Mesec je bio u opadanju, a ja sam bio sigurniji, tako da sam dao vuku malo prostora. Ali prvi put... kad je poslednji put bio pun mesec... Tada sam bio prestravljen. Pretvorio sam se vuka i pre nego što sam toga bio svestan, bio sam kilometrima daleko od svog stana u Ulici Markam - Danijel je pogledao u mene. - Sećaš li se kad je poslednji put bio pun mesec?

- Ne. - U čemu li mije proleteo poslednji mesec? - Tada sam te prvi put video otkad sam se vratio — Danijel je sklonio ruke s mojih

kukova, ali se nije odmakao. - Tvoj tata je tražio da se klonim tebe i Džuda dok ne pronađemo rešenje, ali nisam mogao. Mislim da je i on znao da to neću moći; postupio je kao svaki pravi otac — Danijel je posmatrao svoje nadlanice. — Oduvek mi se sviđaš, Grejs. Ne znam da li si to znala.

Srce mi je zaigralo. — Stvarno? -Još od dana kada si došla kući sa tim tronogim štencetom, znao sam da ne postoji niko

kao ti. Gabrijel mi je rekao da pronađem nekog ko me voli... i priželjkivao sam da od svih ljudi na ovom svetu to budeš ti.

- A kada sam videla tvoje ime na času likovnog, bila sam tako znatiželjna... Pamtila sam te kao hrabrog, neverovatno dragog i samouverenog dečaka, i nisam mogla a da te malo ne zadirkujem. Međutim, kada sam te ugledala i shvatila koliko si lep, zanosan i snažan postao, u meni se nešto probudilo.

Sada se odmakao. Kao da je morao da se distancira. - Nikada se ranije nisam ovako osećao. Nisam znao da mogu ovako da se osećam... ali vuk je takođe to osetio. A kada se pojavio pun mesec, rekao mi je da idem da te pronađem. Rekao mi je da ne mogu da se držim podalje. Čak sam pokušao da se zaključam u svoju sobu, ali ni to nije uspelo. Kao što sam rekao, skoro sam bio pred tvojom kućom kada sam se osvestio. Imao sam veću kontrolu, ali i dalje nisam mogao da odem, ne dok te ponovo ne vidim.

Iznenađeno sam uzdahnula. - Videla sam te. Ti si bio taj, taj vuk, koji je sedeo ispod orahovog drveta. Onaj koji me je posmatrao.


Ne znam zašto me je iznenadilo to što sam ga videla kao vuka, verovatno sam zamišljala neku grotesknu kombinaciju čoveka i zveri. Ali taj pas je bio prelep, krupan... krupniji, sada mi je bilo jasno, od svakog psa kojeg sam ikada videla... graciozan, dostojanstven. Kao skulptura vuka sa Gabrijelom u vrtu Anđela.

- Sada pošto znaš da sam ja ta - a isto to zna i vuk - plašiš se da će me napasti? - nasmešila sam se, pokušavajući da unesem malo vedrine. - Ako ništa drugo, bar znam da ću jednom mesečno imati noć samo za sebe.

- Tri - rekao je Danijel. - Tri noći pune nespokoja. - Molim? - Realno, mesec je tri noći pun. Pošao sam da te tražim treće noći kada je poslednji put

bio pun mesec. Večeras je prva noć u ovom mesecu. - Onda tri noći za sebe? Još bolje, rekla bih. Nove veze tako mogu da oduzimaju vreme

- slegnula sam ramenima i pokušala da se nasmejem. Danijel nije reagovao. - Želeo bih da mi to što ću te ostavljati samu bude jedina briga.

Ako ostajem ovde, ako ćemo biti zajedno, onda večeras moram da obavim neka druga posla. Zato moraš da ostaneš kod kuće. Molim te, Grejsi, nemoj da ideš na ples ili večeru ili bilo kuda sa Pitom i svojim društvom. Večeras me ništa ne sme omesti. Moraš da budeš na sigurnom.

- Ne mogu tek tako da otkažem. - Nikada nisam bio ozbiljniji, Grejs. Molim te, učini mi to - zagrlio me je, snažno me

pritiskajući uza se. - Obećaj mi da ćeš se kloniti opasnosti - poljubio me je kao onda ispod orahovog drveta, kao da će umreti ako me ne bude ljubio.

- U redu - rekla sam i utonula u njegov zagrljaj.


POGLAVLJE DVADESET PETO ONAJ DRUGI

Pre plesa Što su toliko važna obećanja? Trebalo bi ih jednostavno zakonom zabraniti. „Ozbiljno,

zbog ovoga ću otići u pakao", pomislila sam kada mi je Ejpril stavila poslednju ukosnicu u kosu. - Izgledaš neverovatno - rekla je.

Pokušala sam da održim obećanje koje sam dala Danijelu. Stvarno jesam. Pozvala sam Ejpril čim sam došla kući. Mislila sam da će Pit lakše podneti ako je ubedim da ga ona pozove umesto mene i kaže mu da imam male boginje ili tako nešto zarazno. Ali ne, to je bila greška.

- Nemoj to da mi radiš! - Ejpril je zacvilela preko telefona. Iza nje sam mogla da čujem buku iz tržnog centra „Epl Veli". Upravo je izašla iz salona „Nejls 18" i nespretno držala telefon, pokušavajući da ne uništi svoj manikir. - Ovo ću ti dobro zapamtiti! - rekla je, što nije bilo daleko od istine. -Imaš li bar i najmanju predstavu o tome koliko mi ovo znači?! Potpuno ćeš me uništiti ako ne dođeš.

Kako su dani prolazili, a policija nije pronalazila Džesiku Dej, tako je majka, koja je ranije bila potpuno nezainteresovana, držala Ejpril na sve kraćem povocu. Jedino bi Džudu dozvoljavala da navrati kako bi „učili", a pristala je da je pusti na ples samo ako se Ejpril vozi zajedno s Pitom i sa mnom. Ejpril je smela da ide pravo na večeru, pa onda na ples, a onda strogo kući, bez ikakvih neplaniranih zaustavljanja u međuvremenu.

- Ali bolesna sam. Ne mogu da idem. - Ne, nisi. Upravo si mi rekla da je to tvoj izgovor za Pita. Kakva glupost. - Molim te, molim te, molim te. Moraš to da uradiš za mene. Jednostavno ću umreti

ako ne odem na ples sa Džudom. Nasmejala sam se. - Pa, ako je pitanje života i smrti... - Hvala ti, Grejs. Nećeš nikada zažaliti zbog ovog! Stvarno sam se nadala da neću. Otišli smo pravo na večeru, pa na ples, i nije bilo nikakvih neplaniranih zaustavljanja u

međuvremenu. Danijel neće znati da noć nisam provela zatvorena u sobi. Neću mu odvući pažnju. Ja neću biti u opasnosti.

Hoću li se ikad opametiti? Ejpril je namerno ostavila jedan tanak uvojak da mi pada pored lica. - Pit će da odlepi

kad te bude video. „Nadam se da neće", pomislila sam, ali sam se ipak nasmešila i zahvalila joj. Ejpril je prvo došla kod mene i samo što se nije zagrcnula kada je videla šta sam

uradila s kosom, kombinujući lak i penu. Ne znam zašto su mi se ruke toliko tresle; nisam bila nervozna zbog sastanka s Pitom.

- Izgledaš kao mis iz osamdesetih - rekla je i smestila me ispred ogledala u kupatilu. - Zar to ove godine nije u modi? U ogledalu sam videla da je prevrnula očima, a onda ozbiljno prionula na posao

sređivanja katastrofe. I moram da priznam da sam na kraju izgledala baš dobro. Dobro je bilo što su momci baš kasnili, jer da nije bilo tako, izgledala bih zastrašujuće.

Ustala sam i pogledala se u ogledalo. Jednom, negde pred kraj školske godine, Ejpril me je odvukla u butik haljina u „Epl Veliju". Nisam bila raspoložena za kupovinu, pa sam


pustila Ejpril da mi izabere haljinu, a ja sam je kupila čak i ne probavši je. Ali moram reći: još jednom, uradila je sjajan posao. Dopalo mi se kako mi je bela satenska haljina dodirivala kožu, a još više mi se dopalo kako je išla uz moje tamnoplave oči i besprekorno doteranu crnu kosu. Uski gornji deo haljine je odlično pratio linije mog tela, zbog čega su mi grudi izgledale veće, a najlepši od svega bili su ljubičasti pojas, kao kontrast haljini, koji me je učinio neverovatno vitkom, i na brzinu nanesen ljubičasti lak za nokte, koji je Ejpril u tržnom centru izabrala za mene.

Kao prava devojčica, zavrtela sam se jednom ispred ogledala. Šteta što me Danijel neće videti u ovome.

Jedino mi se nisu dopale bretele. Mama je bila veoma stroga kada je reč o rukavima. Toliko je bila preokupirana svojim noćnim smenama na klinici da nije ni tražila da pogleda haljinu kada sam je kupila.

Protrljala sam gola ramena i zadrhtala. - Ne brini - rekla je Ejpril. - Kupila sam ti ešarpu. Samo sam je namerno ostavila dole,

da te Pit prvo vidi bez nje. - Ne znam da li je to baš dobra ideja... Zvono na vratima se oglasilo. - Vreme je za spektakl - Ejpril je napućila roze usne, koje su se slagale s bojom njene

ružičaste haljine. Uhvatila me je za ruku i povela do stepeništa, odakle je trebalo da svečano uđemo u sobu.

Džud, koji se pristao da se spremi kod Pita kako bismo Ejpril i ja mogle da se spremimo ovde, izgledao je sumorno, ali privlačno i zagonetno u crnom odelu. U ruci je držao korsaž od pet crvenih ruža za Ejpril. Kada nas je video, Pit je, u mornarskoplavom sakou i elegantnim drap pantalonama, zviznuo u znak oduševljenja.

Moja gola ramena su počela da gore i peckaju. Videla sam strogi pogled na maminom licu.

- Kaži mi da imaš ešarpu - rekla je kada me je Pit pozdravio lakim poljupcem u obraz. - U dnevnoj sobi je kod moje tašne — rekla je Ejpril. Kada je mama otišla da je uzme,

Pit se nagnuo i nežno mi navukao na zglob korsaž od lila ruža. — Izgledaš božanstveno — šapnuo mi je na uvo, a onda me je ponovo poljubio tako nisko u obraz, skoro u vrat. Mirisao je na dezodorans, kojeg je izgleda previše stavio, i na nešto čudno slatkasto, nešto što nisam mogla da prepoznam.

Odmakla sam se od njega i pustila da mi mama čvrsto obavije oko ramena ljubičasto parče veštačke svile.

- Budi srećna što ti se otac još nije vratio, mlada damo — rekla mi je u uvo. - Jer uopšte ne bi ni izašla iz kuće.

Deo mene je poželeo da je on sada tu. Osećala sam se loše što idem na ovaj sastanak, ali ne samo zbog prekršenog obećanja. Nije mi ni najmanje bilo neprijatno kada me je Danijel tako poljubio, ali s Pitom je bilo drugačije. Dok nas je mama fotografisala, on se okrenuo ka meni, a ja sam se od njegovog pogleda stresla... bio je to isti pogled koji sam primetila dok igra sa drugarima ulični hokej u slepoj ulici - kao da je bio rešen da pobedi po svaku cenu.

Iz kuće smo izašli kao svečana povorka. Pit me je priljubio uza se i mahnuo mojoj mami u znak pozdrava. Bilo mi je drago što smo svi zajedno ušli u korolu.

- Oho, zar je stvarno toliko sati? - Rekla sam kada sam pogledala na sat u kolima. — Hoćemo li stići na ples posle večere? - bilo je skoro sedam, a momci su izabrali restoran u


poslovnom delu grada. Dok mi stignemo tamo, naše društvo će gotovo večerati. Pošto ću, po svemu sudeći ostati napolju do kasno, zbog obećanja koje sam prekršila bilo mi je još gore.

- Da — rekla je Ejpril. — Vi ste, momci, previše kasnili. - Umirem od gladi - progunđala sam, pokušavajući da prikrijem pravi razlog svoje

zabrinutosti. - Nemoj mene da kriviš - rekao je Pit. - Džud je taj koji je iznenada zaboravio kako da

dođe do cvećare ili tako nešto. Tri sata mu je trebalo da uzme tvoj korsaž. Ejpril je zurila u Džuda, a on ništa nije rekao u svoju odbranu. Nisam se više žalila.

Samo sam se nadala da neće cele noći ostati tako zatvoren. Pit mi je stavio ruku na leđa. Naježila sam se, iako je bilo iznenađujuće toplo veče. Nije bilo daška vetra, a nije bilo

čak ni toliko hladno da bi se obukao kaput. Meteorolog je ovaj dan nazvao „zatišje pred buru" i znala sam da snežne mećave, koje su bojile Božić u belo, nisu bile daleko. Uprkos toploti, neuobičajenoj za ovo doba godine, Džud je uključio grejanje u kolima, ali ja nisam skinula ešarpu, koju sam držala preklopljenu na grudima.

Možda su Džudova zlovolja, Ejprilino iznenadno ćutanje, Pitovi povremeni iskošeni pogledi ili svetlost punog meseca, koja je sijala kroz prozore, činili vazduh u kolima preteškim, prezagušljivim. Ruke su mi trnule od nervoze, srce mi je prebrzo lupalo... kao da sam nestrpljivo čekala da se nešto dogodi. Prijao mi je svež vazduh kada smo izašli iz kola. Želela sam da ostanem malo duže na parkingu, ali su ostali brzo otišli da se pridruže ostatku našeg društva. Udahnula sam miris noći, dozvoljavajući da me preplavi sve dok nisam videla da se iznad tende restorana pod mesečinom nešto pomera. Nisam sačekala da vidim šta je to i brzo sam uletela u restoran.

Kako je večera protkala, moja uznemirenost je rasla. Pre nego što sam se pridružila društvu, Pit mi je naručio srednje pečen odrezak, iako je Džud mogao da mu kaže da ja volim dobro pečen, gotovo reš pečen odrezak.

- Činilo mi se da je ova noć za crveno meso — rekao je Pit, namignuvši mi, uz svoj „trostruko opasan" osmeh. Onda je taj osmeh preusmerio na konobaricu, pokušavši da je laskanjem nagovori da mu donese čašu vina. Ali kada mu je uputila osmeh u smislu „dobar pokušaj, drugar" i predložila mu da popije još jednu koka-kolu, tiho ju je nazvao vrlo pogrdnim imenom.

Okrznula sam ga pogledom jer nisam bila baš sigurna da sam dobro čula šta je rekao. - Ne brini, čoveče - rekao je Bret Džonson, koji je sedeo pored Lin Bišop. - Spremio sam

i za tebe - Bret je dodao Pitu presavijenu pamučnu salvetu. Pit je odmotao zlatnu pljosku i ljubazno se nasmešio. Kada je sipao, kako je delovalo, pola sadržaja boce u koka-kolu, upitala sam se koliko

uopšte poznajem Pita. Bio je moj partner na vežbama i učili smo zajedno od avgusta, a Džud se već nekoliko godina druži s njim - što je na mene nesvesno delovalo kao preporuka za dotičnog dečka. Međutim, Danijel je više puta pokušao da mi kaže da Pit nije onakav kakav se čini, a Don nije želeo da me isti taj momak otprati do kuće. Takođe, za njega je rekao „onaj drugi". Zar nisam spomenula Pita pre nego što se Don ponudio da me otprati? Pit mi je ponudio pljosku, iz koje je dopirao opor miris, a ja sam je odgurnula od sebe. Pit je samo slegnuo ramenima.

Ali Lin Bišop se zajedljivo osmehnula. - Očekivano - rekla je.


Upravo sam htela da je pitam koji je njen problem, kada je Pit dodao Džudu pljosku i umesto da Džud odbije, kao što sam očekivala, on je sipao malo u svoj sprajt. Jedva sam se obuzdala da se ne izderem na njega, i to pred njegovim drugovima. Nisam želela da Ejpril uništim veče. Dobro je što je otišla s nekim devojkama do toaleta, tako da neće znati šta je Džud uradio.

Kada su stigla naša predjela, drugi su već završili svoj desert, svi osim Breta i Lin, koji su se isto kao i mi kasno pojavili. Oni koji su završili večeru pozdravili su se sa nama, obećavši da će nas sačekati da dođemo kako bismo se zajedno slikali a onda su otišli. Kako je večera tekla, Pit je pričao sve glasnije i glasnije. Mlatarao je rukama, povremeno me udarajući u rame, dok je, sa svim groznim detaljima, prepričavao sinoćnu hokejašku utakmicu. Iako je i Džud imao alkohola u svom piću, on se nije opustio kao Pit. Sa svakim gutljajem izgledao je sve krući i zatvoreniji.

Kad je platio račun, Džud je ustao i zaputio se ka zadnjem delu restorana. Pošla sam za njim.

Pit me je zgrabio za ruku i prešao dlanom po njoj sve do lakta. - Nemoj dugo, anđele - pohlepno se iskezio, otkrivajući zube.

„Ponekad pomislim da bi on mogao da bude čudovište", čula sam u glavi Donov glas. Smetnula sam to s uma. To je bila potpuna besmislica. Pit je dokazivao da je kreten, ali

ne da je i čudovište. Ali Danijel se nečega plašio kada nije želeo da izađem sa Pitom, nečega što se može desiti večeras za vreme punog meseca...

Samo što se nisam nasmejala iako sam bila nervozna. Koja je verovatnoća da se dva vukodlaka pale na mene? Kao da sam bila neki ogroman magnet za čudovišta. Da li mi je na leđima pisalo Ugrizite me, slobodna sam?! Smetnula sam sa uma i tu misao i rekla Pitu da ću doći za minut.

Kada me je pogledao, oči mu nisu sevnule, nije se činilo da ga je bilo kakav vuk sludeo. Ako je išta gorelo u njemu, gorelo je isključivo zbog testosterona.

Hodnik koji je vodio ka toaletima bio je slabo osvetljen, a na njegovom kraju sam čula kako se neko svađa. Zapravo, neko je uzrujano govorio i činilo se da je to upravo bio moj brat, ali neko drugi je pričao mekše, pritajenije i definitivno je u pitanju bila žena. Ubrzala sam korak da vidim šta se dešava i zatekla Džuda i Lin Bišop u jednom ćošku. On je urlao, preteći joj prstom ispred lica.

- Ako imaš problem sa Grejs - rekao je - prvo se obrati meni pa onda kreni da širiš otrov po školi.

Lin je klimnula glavom, ostavši bez teksta, što nije ličilo na nju. Stegla sam pesnice. - Ako ima problem sa mnom, onda prvo treba meni da se obrati. Džud se okrenuo, malo se smirivši. — U redu je, Grejs. Ja ću ovo da sredim. Vrati se

svom pratiocu. Podbočila sam se. - Otkud ti pravo da ti to „središ"? Umem sama da se brinem o sebi. - Samoj ti nešto ne ide. - Šta si rekao?! - upitala sam. Spazila sam Lin kako se išunjava, verovatno da bi sa

bezbedne udaljenosti svima poslala poruku o celom našem razgovoru. - Znaš šta? Nema veze - prebacila sam torbicu preko ramena i krenula iz toaleta.

- Ne želiš da znaš šta je rekla o tebi? - Džud mi je dobacio. - Ne želiš da znaš šta ti cela škola priča iza leđa?

Okrenula sam se. - Ne, ne želim da čujem. Bar ne od tebe, ne sada, jer sam sasvim sigurna da to ima nekakve veze sa Danijelom. I ma šta ja rekla, ti mi nećeš verovati, jer si


još odavno s njim raskrstio, zar ne? — napućila sam usne. — Stalno se pretvaraš da će sve biti u redu samo ako se držim dalje od njega, ali neće - sve dok se ne suočiš sa svom tom mržnjom koju osećaš.

- Ti si na njegovoj strani? Možda su glasine tačne. - Pa šta i ako jesu? Volim Danijela. Pokušala sam da ga ne volim zbog tebe. Ali ne

mogu da prestanem nekoga da volim samo zato što ti tom nekom ne možeš da oprostiš — stišala sam glas. Usne su mi podrhtavale. - Misliš da si ti onaj dobar, ali tata kaže da je dobar sin u većoj opasnosti.

Džud se sablaznio kao da sam ga udarila u stomak. Pukla sam. Odjurila sam u ženski toalet pre nego što mi je išta odgovorio.

U kolima Ostala sam u toaletu sve dok Ejpril nije došla po mene. Više je izgledala zabrinuto

nego besno, a meni je bilo drago što mi nije rekla da sam joj upropastila veče... već sam se dovoljno osećala krivom. Nagurali smo se u kola. Ja sam insistirala da vozim, a Džud je bez reči to dopustio. Uputili smo se nazad u Rouz Krest na ples, iako je to bilo poslednje mesto na koje mi se išlo. Sada sam jedino želela da se sklupčam u svom krevetu i sačekam da dan proguta pun mesec, tako da ponovo budem s Danijelom.

Dok smo se vozili, niko nije ni reč progovorio, osim Pita, koji je celim putem kukao kako su mu previše naplatili dodatno piće, što ne bi trebalo da brine nekoga ko se bori sa unutrašnjim demonom. Pokušala sam da zaboravim sve o čudovištima i vukodlacima i koncentrišem se na to kako da preživim mučno veće koje sledi. Bar ćemo stići na sam kraj plesne večeri, a onda možemo da krenemo pravo kući.

Međutim, kada sam na putu do škole skrenula u glavnu ulicu, videla sam nanizane policijske automobile ispred „Dejs marketa". Njihova crveno-plava svetla bacala su zlokobne senke na zelene tende prodavnice.

- To su gradski policajci - rekla je Ejpril i kao nestašno kuče gurnula glavu kroz prozor. - Pitam se šta se dešava.

Zaustavila sam kola ispred Brajtonsa, prekoputa Dejsa. To je bilo najviše što smo mogli da se približimo. Policajac u uniformi je razvlačio policijsku traku preko ulaza u parking prodavnice, a nekoliko ljudi se okupilo da vidi šta se dešava. Sigurno se još nije pročulo inače bi pola grada bilo ovde.

- Eno Dona - uperila sam prstom u njega. Stezao je u divovskim šakama svoju kecelju s natpisom „Dejs market" dok je

razgovarao sa crnokosim čovekom u odelu. Čovek je potapšao Dona po ramenu, a onda ušao u prodavnicu.

- Gde je gospodin Dej? - upitala je Ejpril. „Gde je Danijel?" Rekao mi je da ide kasno po podne da odradi smenu, jer mu je

gospodin Dej obećao dnevnicu i po ako ne da otkaz pre Božića. Ali rekao je da hoće da završi pre nego što padne noć. Do sada bi već otišao... ali kuda, nisam mogla ni da pretpostavim.

Da li je zbog ovoga brinuo? Da li je ovo hteo da spreči? Da li je moj izlazak doveo do ovoga?

Izvukla sam ključ iz brave za paljenje. Pit me je zgrabio za ruku. - Hajde jednostavno da idemo na ples. Sve ćemo propustiti

ako se zaustavimo.


- Tako je - rekla je Ejpril. — Možda bi trebalo samo da krenemo - rekla je piskavim glasom, koji je podsećao na pseće cviljenje. — Rekla sam mami da se neću nigde zaustavljati.

Otvorila sam vrata i izašla napolje. — Done! Pogledao me je. Lice mu je bilo izobličeno od senki. Prešao je ulicu i, kad nam se

približio, spazila sam da su mu oči naduvene i zakrvavljene. - Gospođice Grejs? - došao je do kola. — Ne bi trebalo da budete ovde. Nije bezbedno.

- Šta se dešava? — stišala sam glas, nadajući se da drugi neće čuti. Don je ponovo pogledao u prodavnicu. - Bio je ovde. - Ko je bio ovde? — upitao je Džud, koji se iznenada našao iza mene. Ejpril je izašla iz kola i stala iza njega. - Čudovište – Don je zajecao. - Čudovište iz Ulice Markam. On... on... - Stegao je svoju

već izgužvanu kecelju. - Šta je, Done? — spustila sam dlan na njegovu ruku. — Meni možeš reći. Biće sve u

redu. - On ju je ubio. - Koga? - upitao je Džud. - Džesiku - Don je zaridao. - Ja sam izašao da izbacim đubre... i pronašao njeno telo.

Bila je iza kontejnera. Stavila sam ruku na usta, zaprepašćena. „Gde je Danijel?" Da li je znao da je telo

pronađeno odmah pored mesta gde smo se mi samo nekoliko sati ranije ljubili? - A ti si siguran da je to Džesika? — upitao je Džud. Don je klimnuo glavom. - Lice joj je unakaženo kandžama, ne bih je ni prepoznao da

nije njene kose. Kada su policajci svratili da kažu gospodinu Deju da je nestala... rekli su da ima zelenu kosu.

- Zelenu kosu? - To je ta devojka! Ona koja je naletela na mene na žurki. Ona s pirsinzima, ogromnim očima i zelenom kosom. Nije ni čudo što mi se odnekud činila poznata. — Oh, bo... Videla sam je... Videla sam je te noći kada je nestala.

- Gde? - upitala je Ejpril. - Kod Da... - zaćutala sam kada sam videla da Džud zuri u mene. - Samo negde u

gradu. - Kod Danijela? - Džud me je zgrabio za ruku. — Bila je u Danijelovom stanu u Ulici

Markam. Bila je na onoj sramnoj žurki. - Molim? Kako si znao...? - Znači, istina je? - Džud mi je zavrnuo ruku. - Bila je tamo, zar ne? - Da - rekla sam. - Ali Danijel nije imao ništa s tim. Rekao mi je... - Rekao ti je? A ti si mu tek tako poverovala? - Džud mi je zario prste u ruku kao da je

zario zube. - Naravno da jesi. Ti bi poverovala u sve što kaže. - Prekini sada s tim - pokušala sam da mu kažem kao što bi to učinio i moj otac, ali

Džudovi prsti su se samo još jače zarivali. - Ne razumem - rekao je Pit, koji je stajao s druge strane kola. — Misliš da je Kalbi ovo

uradio? - To nije bio Danijel - rekao je Don. Stišao je glas kao da je hteo samo meni nešto da

kaže, ali njegov šapat je glasno odjekivao. - To je bilo čudovište, gospođice Grejs - pogled mu je odlutao iznad moje na glave pravo ka Pitu. - Čudovište je otelo Džejmsa, takođe. Tvoj tata i ja smo svratili do policijske stanice u gradu. Tvoj tata je tražio rezultate analize


krvi, ali su rekli da nemaju nikakve rezultate, da čak nisu mogli ni da otkriju da li je krv ljudska ili životinjska. To mora da je čudovište.

- Vidiš - Džudova ruka je zadrhtala te me je pustio. -Vidiš. To je on. - Nije - rekla sam. - Ne može da bude. Mora da je neko drugi. Džud je nasrnuo na mene i stegao me za ramena. - Gde je on? - Prekini, Džude - rekla sam tiho, i više nego svesna policajaca prekoputa ulice. - Hej, ljudi, smirite se - Ejpril je povukla Džuda za ruku, ali se on nije maknuo s mesta. - Gde je Danijel? - Džud mi je preko ešarpe grčevito stiskao ramena, drmajući me. - Ne znam gde je - rekla sam. - Ne znam. Pustio me je i otišao do vozačevog mesta. „Odakle mu ključevi od kola?", pomislila

sam. - Džude, stani. To je glupo. Pio si - pogledala sam u Dona tražeći pomoć, ali on se

sklonio na ulicu. - Molim te! - ciknula je Ejpril. - Hej! - Pit je stao ispred Džuda. - Ako misliš da je to Kalbi, onda idi to kaži

policajcima. - Ne - rekao je Džud. - Oni ga ne mogu zaustaviti. - Pa šta ćeš onda? - Idem da ga pronađem. - Onda idem s tobom - Pit je otvorio zadnja vrata. - Ne - pokušala sam da zgrabim ključeve, ali me je Džud odgurnuo. - Hej! - neko je povikao iza policijske trake. - Šta se to dešava tamo? Džud je skočio za volan. Dok je palio motor, nekako sam se ugurala na zadnje sedište

pored Pita. - Hej, stani! - neko je povikao. Ali Džud je ubacio u brzinu i mi smo poleteli niz glavnu ulicu, ostavljajući iza Ejpril i

Dona. Nismo išli daleko. Džud je projurio niz nekoliko ulica, a onda naglo skrenuo u Ulicu

Kresent. Proleteli smo pored škole i kada sam pomislila da ćemo je proći, Džud je naglo skrenuo i ušao na prepun parking. Vozio je uzduž i popreko po parkingu, pregledajući svaki kutak između automobila.

- Vratimo se nazad, Džude - rekla sam nežno. - Hajdemo kući da razgovaramo sa tatom. On može da nam pomogne.

Džud je zaustavio kola u uličici između parohije i škole. Otvorio je vrata i izašao napolje.

- Šta to radiš? - upitao je Pit. - On je ovde - rekao je Džud. - Znam da jeste - zastao je na trenutak, kao da osluškuje.

Jedino što sam čula bila je muzika koja je odjekivala iz fiskulturne sale. - Džude, molim te, urazumi se - krenula sam iz kola. - Zaustavi je - rekao je. Pit me je zgrabio za ruku. - Zadrži je tu. Učini šta god je potrebno - Džud je krenuo nekoliko koraka niz ulicu. Začuo se zvuk sirene policjskih kola, koja su prošla pored škole i nastavila ka Ulici

Kresent. - Šta ćeš sad? - upitala sam.


- Stavljam tačku na ovo - Džud se okrenuo ka meni i tada sam videla: njegove oči, koje su nekada bile identične kao i moje, izgledale su kao dve oluje. Crne, svetlucave, oštre, iskrivljene... bleštale su pod svetlošću punog meseca.

Ljudske oči ne sijaju u mraku. Samo oči životinje. - Ne - uzdahnula sam boreći se za vazduh. Pokušala sam da se izvučem iz Pitovih

ruku, koje su bile kao okovi. - Idem da pronađem Danijela i završim ovo — rekao je Džud. A onda je nestao.


POGLAVLJE DVADESET ŠESTO HEROJ

U uličici - Pusti me! - odgurnula sam se od Pitovih grudi. Morala sam da pronađem Danijela

pre Džuda. Plašio se da će se ovo desiti večeras! - Pite, molim te. Moraš da me pustiš. - Pa da upozoriš Kalbija? - Pit nije hteo da me pogleda u oči. - Zašto ne možeš

jednostavno da se držiš podalje od njega? - Moram da zaustavim Džuda. Moram da ga sprečim. Učinila bih isto i da je krenuo na

tebe. Pit je pogledao u mene, ali me nije pustio. — Opusti se, Grejs. Znaš Džuda. Otišao je

samo da vidi šta se dešava. - On više nije Džud - rekla sam. - Zar ne vidiš to? Pit je zbunjen odmahnuo glavom. - Nemaš predstavu šta se dešava, zar ne? - upitala sam.- U opasnosti si. Svi smo u

opasnosti. Moraš da me pustiš. Pit je popustio svoj stisak. Izvukla sam se iz njegovih ruku i zgrabila ručicu od vrata.

Pokušao je da me zaustavi, ali jedino što je uspeo da dohvati bila je moja satenska ešarpa. Iskočila sam iz kola i pojurila niz ulicu, a ona je ostala iza mene razvučena kao ljubičasta zastava. Pit je potrčao za mnom.

Spotakla sam se u štiklama i umalo sam upala u baru. Pit me je zgrabio za rame i naglo okrenuo ka sebi.

- Pokušavam da te spasem - gurnuo me je o zid parohije. — Džud mi je rekao da te držim dalje od Kalbija, ali ti to ne dozvoljavaš. Zašto nećeš da ga se kloniš?

- Stani, molim te - pokušala sam da ga odgurnem, ali bio je težak i nisam mogla da ga pomerim.

- Trebalo je da ja budem tvoj heroj - rekao je. - Trebalo je da te ja spasem u Ulici Markam.

- Šta?! — a onda sam shvatila. - Ti si bio ispred mojih kola? - nije ni čudo što je insistirao da ga sačekam. - Pokušao si da me uplašiš kako bi mogao da izigravaš heroja?

- Džud je rekao da mora da te drži podalje od Danijela. Rekao je da te samo dobro treba preplašiti. Kola su se pokvarila, pa sam iskoristio priliku... - Pit me je čvrsto stegao za rame. - Bio bih tvoj heroj da...

Taj zvuk. To je bio urlik. To je bio Danijel. - Da se od nečeg nisi uplašio i pobegao. - Pobegao sam - rekao je Pit. - A onda je Kalbi naišao pre nego što sam se vratio - zario

je prste u moje rame. - Trebalo je mene da želiš, a ne njega! Pit me je pritisnuo celim telom, pri čemu mi je hrapava cigla grebala vrat. Dah mu je

bio topao i neprijatan, osećao se na mentol i alkohol. - Pite, pijan si. Grešiš što se tako ponašaš. - Duguješ mi ovo - rekao je. - Ovo želim odavno, ali ti si mi rekla da budem strpljiv i ja

sam te poslušao. A onda si me napustila i uradila to s njim. - Šta...? - Ne poriči. Svi znaju. Lin je videla kada si odlazila od njega. Videla je kako te je

polugo ispratio do vrata - stisnuo je zube. - Pa ako si bila voljna da se podaš tom đubretu,


šta ti onda fali sa mnom? Nisam dovoljno mračan? Nisam dovoljno loš za tebe? - njegovo telo me je prignječilo uza zid. - Biću takav ako želiš.

Grubo me je poljubio. Bretela na haljini mi je pukla dok me je grebao i stiskao. Udarila sam ga pesnicom u leđa, a on me je ščepao za ruke i pribio ih uza zid. Štiklom sam ga ogrebala po nozi.

Pit je naglo zabacio glavu. - Znao sam da voliš grubo. Udahnula sam duboko i pozvala u pomoć. Pit se nasmejao i zapušio mi usta svojim

usnama. Bila sam potpuno zarobljena njegovim telom. Pit se iznenada nagnuo u stranu i pustio me. Pljunuo je i uhvatio se za bok. Kada je

podigao ruku, videla sam da je oblivena krvlju. Zateturao se unazad. - Čudoviššš... - rekao je i pao na zemlju.

- Oh, moj bo... - gledala sam unaokolo u mraku i onda sam ga spazila... ogroman, nezgrapan, nalik na medveda... čučao je u mraku pored sporednog ulaza u školu. Krvav nož u njegovoj divovskoj šaci se presijavao na mesečini. Vrisnula sam. Bio je to takav prodoran, čudan zvuk da isprva nisam shvatila da dolazi od mene. Međutim, nisam mogla da prestanem. Nezgrapna senka je krenula na mene.

Počela sam da bežim, ali sam se saplela o nešto što je ležalo na ulici. Zver nalik medvedu me je zgrabila, stisnuvši me oko struka, i naglo povukla naviše,

odvlačeći me od Pitovog sklupčanog tela. Zver me je leđima prislonila uz grudi i zadihano mi disala u uvo. Šutnula sam je u noge, koje su bile nalik balvanima i počela još glasnije da vrištim, iako sam znala da me niko u školi neće čuti zbog preglasne muzike. Ogromna šaka mi se spustila na lice, preklopivši mi usta i nos... ućutkavši me.

- Ne vrištite - glas mu se tresao, skoro kao da je plakao. Plašio se. - Molim vas ne vrištite, gospođice Grejs. - On uopšte nije bio čudovište.

- Done? - promrmljala sam, ali mi je šakom tako jako pritiskao usta da nikakav zvuk nije izašao.

- Nisam hteo namerno. Povređivao vas je. Mislio sam da je čudovište. Morao sam da ga zaustavim. Hteo sam da budem heroj kao što me je pradeda učio... - Dok me je držao, Don me je nožem ogrebao po ruci. Bio je lepljiv i prekriven Pitovom krvlju. - Ali on nije čudovište, je li tako? - u Donovom glasu je bilo sve više očaja. - On je... samo dečak – još jače je pritisnuo šaku preko mog lica. - Nisam hteo to namerno da uradim.

Nisam mogla da dišem. Pokušala sam da mu kažem da me pusti, ali nisam imala glasa. Zgrabila sam ga za šaku.

- Ne možete da vrištite, gospođice Grejs. Ne smete nikome da kažete. Vikar će biti ljut. Oteraće me, kao što je hteo prošli put. Nisam namerno. Pokušavao sam da pomognem.

Krv je kapala s noža i curila mi niz ruku. - Ne smete nikome da kažete! - urlao je Don. Topla suza mi je pala na rame.„Stani! Boli me. Ne mogu da dišem!" - Nisam hteo namerno. Nisam hteo namerno - Don je iznova i iznova jecao. Dok je

ridao, sve više mi je stezao lice, kao da više nije bio svestan da sam tu. Trepnula sam, boreći se sa dugim, tankim prstima tame koji su mi promicali iza očiju.

Telo mi je postalo mlitavo, nisam imala kontrolu nad njim. Više nisam mogla da se borim protiv tame.

Tri godine ranije S prozora dnevne sobe zurila sam u tihu, mirnu noć. Posmatrala. Čekala.


Mama je išla iza mene. - Ne znam gde bi mogao da bude - rekla je više za sebe. — Nagamatsus je rekao da je napustio izviđače pre dva sata.

Tata je preko telefona pozdravio nekog i izašao iz svoje kancelarije. - Ko je to bio? - skoro je skočila na njega. - Sta su rekli? - Don - rekao je tata. - Imamo problem u parohiji. Mami je zastao dah. - Džud? - Ne. Nešto u vezi s radovima. - Ovako kasno? Ključevi su zazveckali kada ih je tata skinuo s klina. — Brzo ću se vratiti. - Ali šta je sa Džudom? Tata je uzdahnuo. - On je dobro dete. Ako ne bude kod kuće kada se vratim, to će biti

zabrinjavajuće. Mama je nezadovoljno uzdahnula. Nisam skretala pogled sa crnila noći. Olujni oblaci su se raspršili, a meni se učinilo

kako se nešto pomera kod orahovog drveta. Nagnula sam se ka prozoru. - Džud - rekla sam. — Vidim ga. - Hvala Bogu - rekla je mama oštro, kao da priprema bukvicu. - Mogla bi uvek da ga dobiješ na mobilnom... - krenula sam sa svojom omiljenom

temom, ali sam onda primetila da Džud ne ide kroz dvorište ka kući, već posrće. I zašto mu je lice umazano čokoladnim sirupom? Džud se uhvatio za ogradu trema.

Noge su mu pokleknule i on se sklupčao na stepenicama trema. - Džude! - potrčala sam ka ulaznim vratima, ali tata je već bio tamo. - Stani, Grejsi! - mama je povikala. Potpuno su mi zaklonili vidik svojim telima dok su stajali na vratima. - Šta se desilo? -

pokušala sam da se proguram između njih. - Da... - čula sam Džuda. Krkljao je kao da se guši. — Dan... Tata me je odgurnuo. - Skloni se, Grejsi. -Ali... - Idi u svoju sobu. Iznenada je mama počela da me gura uza stepenice. Gurajući me tako, zaklanjala mi je

vidik. - U sobu, smesta! Da nisi mrdnula odatle! Otrčala sam u sobu i otvorila žaluzine. Nisam mogla da vidim ni trem niti šta se

dešava sa Džudom. Međutim, nešto drugo mi je zapalo za oko. Bilo je to nešto belo, osenčeno svetlošću punog meseca, koji ga je obasjavao s leđa, i čučalo je ispod orahovog drveta posmatrajući šta se dešava na tremu - što ja nisam mogla. Škiljila sam kroz prozor, pokušavajući da razaznam šta je to, ali se onda se povuklo u mrak i nestalo.

- Izvini - prošaputala je tama, usecajući se u zaboravljeno sećanje u mojoj glavi. Bio je

to jedan od onih avetinjskih glasova iz davne prošlosti. Bio je predaleko i ja sam pokušala da doprem do njega, ali nešto me je čvrsto stezalo... nisam mogla da se setim šta.

- Izvini, Done - začuo se sablastan glas. Zatim se začuo tup udarac, zvuk metala i kratak uzdah. Okovi koji su me stezali otpali

su i ja sam osetila nalet vetra, nešto tvrdo pod leđima i toplotu preko usana. Udahnula sam prijatan vazduh punim plućima. Nejasna tama mi je iščezla iz uma, a

očni kapci su mi bili teški kada sam ih naglo otvorila.


Danijel je zurio u mene, očima crnim od besa. - Nisi ostala kod kuće - rekao je tihim, strogim glasom. Zakašljala sam se i pokušala sam da se odignem od nečega što je ličilo na sto. Ali glava

mi je bila velika kao kamion, pa sam se umesto toga okrenula na bok kako bih ga pogledala. Izgledao je pre uplašen nego ljut.

- Nisi mi rekao da si ugrizao mog brata - odgovorila sam.

Nekoliko minuta kasnije

- Kako je Don? - protrljala sam vilice, koje su mi utrnule dok sam ležala na stolu u učionici za likovno. Ritam muzike iz fiskulturne sale mešao se s pulsiranjem u mojoj glavi.

Danijel se šetao pored prozora iza stola gospodina Barloua. Otkad sam ga pitala za svog brata, nije me nijednom pogledao. - Samo sam ga onesvestio. Biće dobro uskoro.

- Samo si ga onesvestio? - rekla sam. — A šta je s Pitom? Šta misliš, da li je mrtav? - Pit? - Danijel me je pogledao. - Pit nije bio tamo. - Oh! To je dobro, pretpostavljam. - Pit je možda pobegao i ostavio me da se sama

branim, ali mi je ipak bilo drago što nije mrtav. Dotakla sam iskidanu bretelu na haljini. Imala sam modrice.

- Pit me je napao... On mi je ovo uradio. Danijel je stegao pesnice. - Činilo mi se da osećam njegov miris na tebi — oči su mu

postale tamnije nego ranije. - Dobro je da nije ovde, inače bi... - Don te je pretekao u tome. Ubo ga je svojim srebrnim nožem u bok. Mislio je da je Pit

čudovište i prilično se pogubio kada je shvatio šta je uradio. Danijel je klimnuo glavom, kao da mu je konačno sve bilo jasno. — Osetio sam u

njemu mnogo više patnje nego zlobe. Uspravila sam se. Iskre su mi igrale pred očima. - Zašto mi nisi rekao da mi je brat

čudovište? Danijel se okrenuo ka prozoru. — Jer nisam ni sam bio siguran. Ne sećam se da sam ga

ugrizao. Ubeđivao sam sebe da nisam mogao tako nešto da uradim, sve do dana kada je Džejms nestao. Ono na tremu je bila Džudova krv, ali nije mirisala na ljudsku krv, već na neku mešavinu.

- Zato što je vukodlak? Danijel je zurio kroz prozor u pun mesec, koji je stajao tik iznad parohije. Dodirnuo je

privesak od Mesečevog kamena. - On nije vukodlak. Bar zasad. - Ali on je povredio one ljude. To je bio on, zar ne? Zar ga to ne bi pretvorilo u pravog

vukodlaka? To svirepo delo? - Ne bi ako su već bili mrtvi kada ih je on pronašao. Marijana je umrla od hladnoće.

Džesika je sigurno umrla od nečeg drugog, možda se predozirala. Mora da je nekako unakazio njihova tela da izgledaju kao da ih je napao vuk. Nasilje nad životinjama se ne računa. Ta mrtva mačka koju su pronašli bila je samo farsa, a on svakako nije nameravao da ubije Džejmsa. Hteo je samo da uplaši ljude.

- Ali zašto to radi? Kako je mogao da otme malenog Džejmsa? Zar mu nije palo na pamet da je Džejms mogao da se povredi ili gore od toga? Džejms bi umro da nije bilo tebe.

- To je bio vuk, Grejsi. Vuk još uvek nije potpuno ovladao njime, ali ima dovoljno moći da upravlja njegovim postupcima. On se hrani njegovim emocijama. Što je emocija jača, vuk ga više poseduje. Uvek bi uradio nešto kada bismo nas dvoje proveli vreme zajedno...


- Znao je da si mi ti popravio kola u Ulici Markam - rekla sam. — A nekako je saznao i da sam bila na onoj žurki kod tebe. Znao je i da je Džes bila tamo. Misliš li da me je pratio, to jest moj miris? - protrljala sam oči. Kapci su mi još uvek bili teški.- Džes je bila strašno pijana - nastavila sam. — Možda ju je pronašao. Možda ga je vuk naterao da joj unakazi telo a onda ga ostavio negde, samo što ga tada još niko nije bio pronašao — želudac mi se prevrnuo kada sam zamislila svog brata s njenim unakaženim telom. -I bio je danas u prodavnici. Sigurno nas je video zajedno. A tu su i sve te glasine koje je Lin širila... Pit je rekao da je Džudu trebalo tri sata da uzme korsaže - samo što nisam povratila. - Misliš li da je otišao do grada kako bi uzeo telo i podmetnuo ga tamo gde radiš?

Danijel je klimnuo. — Evo šta je ludo, Grejsi. On se verovatno ne seća da je bilo šta od toga uradio. Svestan je verovatno samo toga da gubi minute, pa čak i sate svog života. Ali ne zna šta je radio. On stvarno veruje da sam ja čudovište.

-I misli da mora da te zaustavi. Danijel se ukrutio. Gledao je kroz prozor u daljinu. Tren kasnije, i ja sam čula: zvuk

policijskih sirena bio je sve bliži školi. - Džud hoće da te ubije - rekla sam. Danijel se odmakao od prozora. - Onda nam je policija najmanja briga. - Moramo da pronađemo Džuda - spustila sam noge sa stola. - On je došao ovamo da

te traži. Mi moramo njega prvi da pronađemo - činilo mi se da sam povratila snagu, te sam pokušala da ustanem.

Danijel me je gurnuo nazad. - Mi ne idemo nikuda. Ostaćeš ovde dok ja tražim Džuda. - Đavola hoću — istog trena sam ustala. — Prekini da mi govoriš šta da radim. - Grejs, ovo nije igra. Samo ostani ovde. - Ali šta ako on mene pronađe prvi? - upitala sam, oprobavajući novu taktiku. — Šta

ako ode kući? Čeriti čuva Džejmsa. Oni nemaju pojma šta se dešava sa Džudom. Šta ako i njih pokuša da povredi?

Danijel je protrljao lice. - Pa šta onda da radimo? - Povedi me sa sobom. Moramo da pronađemo Džuda. Moramo da ga sklonimo od

svih tih ljudi. Ako vidi nas dvoje zajedno, onda možemo da ga odvedemo odavde - a šta ćemo posle toga, to nisam imala pojma. - Možda mogu da ga smirim. Kada bismo samo imali još jedan Mesečev kamen -pogledala sam u njegov privesak. - Da li bi mogao...?

- Ne, Grejs. Ne večeras. Ne dok je pun mesec. Ne znam da li bih mogao da ga kontrolišem čak i da ti nisi u istom okrugu - stegao je privesak. - Mogao bih možda svakog da ubijem.

- Onda mora da postoji drugi način. Sirene su odjekivale dok su policijski automobili ulazili na parking. Pored šerifa i

njegovog zamenika pristiglo je još automobila. Mora da se i gradska policija s mesta zločina zaputila ovamo.

- Treba nam plan — rekao je Danijel. Napolju se čulo treskanje automobilskim vratima. - Nema vremena za to — zgrabila sam ga ruku i istrčali smo iz učionice. Kada smo se približili fiskulturnoj sali, odjek naših koraka se izgubio u muzici. Ples se

činio kao najlogičnije mesto odakle bismo počeli da tražimo Džuda. Nisam znala ko je pozvao policiju. Pit? Don? Ili koga su tačno tražili; sve što sam znala jeste da ćemo, kad policija upadne ovamo, izgubiti šansu da odvojimo Džuda od svih ostalih.


Danijel je gurnuo i otvorio vrata sale. Crvene i zelene ukrasne trake bile su razvučene duž plafona u cikcak. Baloni su lebdeli unaokolo. Stroboskopsko svetlo se odbijalo od plesača, koji su se uvijali i njihali u ritmu muzike, potpuno nesvesni šta se oko njih dešava. Pronaći nekog u ovoj gužvi činilo se nemogućim.

Ušli smo neprimetno u salu, a ja sam obgrlila Danijela, stavivši mu ruke oko vrata, pa je izgledalo kao da plešemo, veoma prisno.

Danijel me je pogledao, izvivši obrvu. - Haljina mi je uništena. Danijel, obučen u farmerice i belu majicu, dovoljno je odudarao od gomile ljudi u

odelima i elegantnim pantalonama, ali teško ćemo proći neprimetno dok budemo tražili mog brata ako neko spazi moje modrice ili Pitovu krv razmazanu po mojoj beloj haljini.

Danijel je obavio ruke oko mog struka i u jednom kratkom trenu osećala sam se sigurno u njegovom snažnom zagrljaju, kao da mi je time obećao da će sve na kraju ispasti kako treba.

Danijel mi je naslonio bradu na rame. Čula sam kako udiše duboko, zadržavajući dah i proučava mirise. Budući da je unutra bilo užasno zagušljivo zbog znoja i parfema, zar je stvarno mogao da probere miris jedne osobe? Danijel me je podigao i počeo da nas vrti ka najvećoj gužvi. Svojim lakim i skladnim koracima, sproveo nas je između drugih plesača a da nijednog nije omeo. Na sekund sam zaboravila da dišem, zaboravila sam zašto smo uopšte ovde.

- Tamo - šapnuo mi je Danijel. Pratila sam njegov pogled. Videla sam teme tamne, raščupane glave, koja se kretala iza

zida plesača, prateći Danijela i mene dok klizimo kroz salu prema vratima od svlačionice. - Samo treba da nastavi da nas prati - rekao je Danijel. - Da ga izvučemo odavde pre... Muzika je prestala i svetla su se upalila. Zaustavili smo se kada su svi prestali da

igraju. - Molim za pažnju - rekao je direktor Konvej u mikrofon koji je stajao pored di-džeja. -

Molim vas, ostanite na svojim mestima. Smirite se. Blizu škole se desio zločin. Policija će nas zadržati u ovoj sali dok ne bude uspostavila red. Nikom nije dozvoljeno da napusti...

Zabrinuti povici počeli su da se šire salom kada su uniformisani policajci krenuli ka svim izlazima. Neka devojka je vrisnula i spotakla se, kao da ju je neko sa strane udario. Njen plač je pratilo škripanje metalnih vrata koja su se širom otvorila i zatvorila. Tri policajca su povikala i potrčala ka vratima. Tamna glava koja nas je pratila više nije bila u gomili ljudi.

Danijel je opsovao. - To je bio izlaz koji je vodio napolje. Pogledao je u vrata muške svlačionice. Policajca koji je čuvao ta vrata omeo je metež.

Danijel me je brzo uzeo u naručje, poleteo je ka vratima i oborio policajca na zemlju pre nego što je ovaj shvatio i da smo bili tu. Danijel se zaleteo u vrata, otvorio ih i uleteo u svlačionicu.

- Stani! - neko je povikao iza nas. — Ne mrdaj! Danijel je skočio na klupu, uhvatio se za vrata otvorenog ormarića i iskoristio ih da nas

odbaci na gornji deo nanizanih ormarića, skliznuli smo preko njih i sleteli na klupu s druge strane. Trčao je po klupi sve do kraja, a onda skočio ka izlazu, koji nas je odveo u dugačak hodnik. Trčao je, držeći me uz grudi. Iza nas su povici ispunili hodnik, a onda su se čuli i ispred nas tačno iza ugla. Čula sam zujanje policijskog radija. Danijel je skliznuo ka


stepeništu i pojurio. Penjali smo se sve dok nismo stigli do teških vrata na kojima je stajalo:Izlaz na krov. Danijel ih je šutnuo, brava se slomila a mi smo izleteli kroz vrata u noć.

Danijel je udahnuo duboko. Vazduh je postao hladniji nego kada sam poslednji put bila napolju. Oblaci su prigušili mesečinu. Spremala se oluja.

Daleko dole na stepeništu su odzvanjali glasovi. Danijel me je malo pridigao kako bi me čvršće uhvatio.

- Šta ćemo sad? - Drži se! - stegao me je čvrsto i zaleteo se, trčeći najbrže što može, ka ivici krova. Pre

nego što sam mogla da kriknem, on je skočio sa ivice, preleteo iznad uličice gde je Don izbo Pita i spustio se na krov vikarijata, uz tresak. Danijel je obavio ruke oko mene štiteći me dok smo se prevrtali po krovu. Brzo je stao na noge i povukao me sa sobom naviše pa preko krova. Čučnuli smo iza zvonika. Počela da sam govorim, ali je Danijel podigao ruku kao znak da ćutim. Čekao je, osluškivao. - Misle da smo se ponovo vratili u školu - prošaputao je.

- Možeš da ih čuješ? Danijelov sarkastičan pogled kao da je govorio: Tek si sad ukapirala. Osluškivao je još

nekoliko trenutaka. - Upravo su i Džuda izgubili. Neko ga je video da beži prema „Dejs marketu". Upravo šalju tamo patrolna kola.

- Ili se zaputio kući? - srce je počelo tako jako da mi lupa da sam mislila da će pući. - Moramo da nađemo telefon. Moramo da ih pozovemo. Tata je smirio Džuda prošli put... valjda... Ne znam čak ni da li je tata stigao kući. Nisam ga videla ceo dan.

- Nije kod kuće - Danijel se pomerio unazad, povlačeći mene sa sobom. Sekund kasnije, policajac je prošao kroz uličicu ispod nas. - Sada je negde verovatno iznad Pensilvanije - prošaputao je.

Zurila sam u njega. - Tvoj otac je u avionu - Danijel je ustao kada je policajac nestao s vidika. - Bila si u

pravu. Treba nam još jedan Mesečev kamen. Tvoj otac pokušava da ga nabavi. - Odakle? - Od Gabrijela. Tvoj otac je pokušao da stupi u kontakt s njim posle Dana zahvalnosti,

ali kolonija ne dočekuje baš sa oduševljenjem pojave iz spoljnog sveta. Oni nemaju mobilne telefone ili bilo šta slično.

- Ma pričaj mi o tome - promrmljala sam. - Tvoj tata je poslao nekoliko pisama, ali nije bilo odgovora. Kada je dobio one

rezultate analize krvi, otišao je prvim letom. - Znači moj otac zna za Džuda? - To je imalo smisla. -Zašto mi nije rekao? Zašto nije

rekao Džudu? - Hteo je da sačeka dok ne nabavimo još jedan Mesečev kamen. Mislio je da, ako Džud

sazna šta se dešava, samo će se još brže promeniti. Tvoj otac je došao u prodavnicu da me vidi pre nego što mi se završi smena. Tražio je da vodim računa o svemu - Danijel je oborio glavu. - To je bila greška. Trebalo je da ja odem.

Zgrabila sam ga za ruku. Naprotiv, upravo je ovde trebalo da bude. — Džud je možda krenuo kući. Čeriti i Džejms su u opasnosti, a ako tata nije tamo, onda ne znam šta...

- Možemo da otrčimo do tamo. - Ne. Nadam se da grešim, ali onda ćemo ga odvesti pravo do njih — slegla sam

ramenima. - Ne znam šta je najbolje. Ne znam kuda da krenemo.


- Osećam Džudov miris. Mada, veoma slabo. Ne mogu da kažem gde je. Ne znam da li je samo bio ovde ili je u blizini - stegao mi je ruku. - U kancelariji tvog tate ima telefon. Možemo da pozovemo Čeriti da joj kažemo da ode kod nekog u komšiluk ili tako nešto. Možda možemo takođe da pozovemo aerodrom. Ostavićemo poruku za tvog oca, dobiće je čim sleti.

Oblaci su se malo razdvojili i mesečina nas je obasjala. Danijel mi je pregledao ogrebotine na zglobovima. Bila sam sva izgrebana od kotrljanja po krovu. Poljubio mi je ruku, a oči su mu se zacaklile.

Trgnuo se i otišao nazad do zida zvonika. — Samo mi daj minut - rekao je nežno i sklopio svetlucave oči.

- Biće sve u redu. - To ti misliš - iza mene je zarežao glas.


POGLAVLJE DVADESET SEDMO LIŠEN BOŽIJE MILOSTI

Nekoliko sekundi kasnije

— Znao sam da ste ovde — Džud se njihao na ivici krova. Išao je po njoj kao da je greda za vežbanje, približavajući nam se sve više. - Ne znam kako. Jednostavno sam znao - oči su mu izgledale strašno mračne, ali u isto vreme su blistale na bledoj mesečini. - Deluje kao odlično mesto da se sve ovo završi, zar ne? Kao da me je sam Bog doveo ovamo.

- Nije te Bog doveo ovamo - rekao je Danijel. - Razmisli o tome, Džude. Razmisli o tome kakav ukus i miris možeš da osetiš. Razmisli o tome šta se previja u tebi.

Džud se nasmejao. - Bog me je doveo do ovoga, takođe - izvukao je nešto iza leđa. Bio je to Donov nož, još uvek umrljan krvlju. - Jednostavno je ležao na ulici i čekao me — okrenuo ga je i posmatrao kako se mesec presijava na njegovoj oštrici. - Znaš li od čega je napravljen? Od srebra je. To te može ubiti.

- Džude, molim te - stala sam ispred Danijela, držeći se za zid zvonika kako ne bih pala. - Molim te, stani.

Džud me je pogledao, spotakao se i umalo pao. Zapazio je moje modrice, moju pocepanu i krvavu haljinu. Više nije izgledao strogo, već zabrinuto. — Grejsi, šta se desilo? — Glas mu je bio nežan i nalik dečjem. Zakoračio je ka meni i ispružio ruku. - Grejsi, šta se dešava? - zvučao je tako uplašeno, tako zbunjeno.

- Džud? - ispružila sam ruke k njemu. Danijel me je zgrabio za rame. - Nemoj. Džud i ja smo se dotakli vrhovima prstiju. - Ovde sam -rekla sam i uhvatila ga za ruku. Džudove oči su zasijale srebrnkastom svetlošću. Povukao me je snažno, odbacivši me

u stranu i poleteo ka Danijelu. Pala sam na krov. Zaustavila sam se da ne skliznem i podigla pogled upravo u

trenutku kada je Džud zgrabio Danijela za majicu. - Šta si uradio mojoj sestri?! - Džud je urlao Danijelu u lice. Danijel je oborio glavu. - Ništa - rekla sam. - Danijel nije ništa uradio. - Nemoj da lažeš kako bi ga zaštitila — Džudovo telo je podrhtavalo od teškog disanja,

ali je nož držao pored boka kao da se plašio da ga podigne. - Pit mi je ovo uradio... jer si mu ti rekao da uradi šta god bude bilo potrebno. - Molim?! - Džud se polako okrenuo. - Ne... to je laž. On hoće da te zbuni. Naveo te je

da lažeš kako bi ga zaštitila, iako te je povredio. Biblija kaže da se treba čuvati ljudi kao što je on - bezbožnici koji se goste tvojim milosrđem i pretvaraju milost u požudu. To je ono što ti je uradio, a samo ja to vidim. On je čudovište.

- Nije - rekla sam. - Ti nisi svetac, Džude. Ti si čudovište. Džud je odmahnuo glavom. - Kako možeš da ga braniš? Kako možeš da ga voliš? Znaš

li šta je uradio? - primakao se Danijelu. - Ostavio si me - rekao mu je. - Bio si mi najbolji prijatelj. Bio si mi brat, a ostavio si me tamo da umrem!

Danijel je pognuo glavu još više i ćutao. - Ne, nije - rekla sam. - Videla sam ga. Danijel je brzo podigao pogled. Mesec mu je blistao u očima i obasjavao je mu bledo

lice. Zamislila sam kako mu ističe nekada svetloplavu kosu kao onda u mom sećanju od pre tri godine kada se zgrčio ispod orahovog drveta.

- Videla sam šta se desilo te noći - rekla sam Danijelu. — Doveo si Džuda do kuće.


Danijel je blago otvorio usta. Sklopio je oči i kratko uzdahnuo. - Jesam li? -Jesi. Danijel je pogledao u noćno nebo. - Oh, bože - rekao je tiho, kao da izgovara zahvalnu

molitvu. Džud se odmaknuo i popustio stisak oko noža. - Džude - rekla sam. - U redu je. Danijel ti je pomogao da dođeš do kuće... - Ne! - Džud je stegao bodež. - Dosta više s lažima! On je čudovište, a ne moj spasilac.

On je povredio Marijanu. On je ubio onu devojku. On je pokušao da ukrade Džejmsa. On te je obeščastio. Moram da ga zaustavim pre nego što uništi celu našu porodicu - podigao je nož.

- Ti si povredio te ljude - rekao je Danijel. — Ti si to uradio. A ako se ne zaustaviš ovog trenutka, onda ćeš se isto kao i ja pretvoriti u vuka.

- Umukni! - Džud je drškom noža udario Danijela po licu, ostavljajući mu na obrazu veliku modricu, nalik na opekotinu.

Danijel je progunđao. - Neću se boriti s tobom. - Onda ćeš umreti kao kukavica. Džud je pokušao da ga privuče k sebi hvatajući ga za majicu, ali sve što mu je ostalo u

ruci bio je lančić Danijelove ogrlice... i Mesečev kamen. Danijel je posrnuo i obgrlio rukama zvonik. Snažno tutnjanje odzvanjalo je iz njegovog

tela, koje se celo treslo. Pogledao je u mesec, a onda u Džuda. Moj brat je držao Mesečev kamen zapanjeno. - Stavi je - rekao je Danijel Džudu. - Stavi je odmah... pre nego... - progunđao je nešto i

oblizao usne. - Danijele - otpuzala sam k njemu. - Danijele, treba ti... Danijel je odmahnuo glavom. - Treba ovo da uradim - procedio je kroz zube. Pogledao

je u Džuda. - Izvini. Izvini što sam ti to uradio - lice mu se iskrivilo od bola, a tutnjanje u pozadini njegovog glasa postalo je sve snažnije. - Uzmi je, Džud. Treba ti više nego meni.

Džud se prenuo. Još čvršće je stegao lančić i primakao ogrlicu bliže sebi. - Da li ti je važna?

Danijel je zadihano odgovorio: - Jeste. - Odlično - Džud je zamahnuo i bacio ogrlicu što je dalje mogao, negde iza krova

vikarijata. - Ne! - vrisnula sam. Danijel je urliknuo. Džud ga je zgrabio za grlo. Podigao je nož i zario ga Danijelu u srce. Ali onda je

vrisnuo i ispustio nož kao da mu je opekao ruku. Nož je skliznuo niz krov i zaustavio se ispred mene. Džud se zateturao. Pao je na sve četiri, a telo mu se treslo i tutnjalo. Urliknuo je od bola.

Danijel je uzeo nož i zgrabio me u naručje. Otrčao je do ivice krova i skočio. Spustili smo se nekoliko metara, kod izlaza za slučaj požara. Danijel je razvalio vrata ramenom i gurnuo me na balkon iznad oltara. Ušao je za mnom i zalupio vrata za sobom. Oslonio se na njih, seo na pod i ispustio nož. Šaka mu je bila crvena i sva u plikovima, kao daje u pesnici držao užareno gvožđe.

- Jesi li dobro?! Namrštio se, sklopivši oči, i usredsredio se. Pogledao je u ranu. Bila je manje crvena, ali

i dalje puna plikova. - Taj nož mora da je veoma star - klimnuo je glavom ka sečivu, koje mu je stajalo pored boka. - Nisam nailazio na tako čisto srebro.


- U tatinoj kancelariji se nalazi pribor za prvu pomoć -znala sam da je to bilo besmisleno da ponudim, ali ništa mi drugo nije padalo na pamet.

- Idi - rekao je. - Zaključaj se u kancelariju. Pozovi policiju, koga god. - Neću te ostaviti. - Molim te - polako je ustao, još uvek teško dišući. - Ovo još nije gotovo - u očima mu

se videlo sve čega se plašio. Okrenula sam se i pošla. - Voleću te zauvek - rekao je. - Vol... Krajičkom oka videla sam kako se Danijel naginje. Vrata iza njega su se razvalila,

odbacivši ga u stranu. Na vratima je stajao ogroman srebrnosivi vuk. Zarežao je i nasrnuo na mene.

- Ne! - Danijel je pokušao da ga zgrabi s leđa. Promašio je, a vuk je zario zube u moju ruku, cepajući mi kožu. Pala sam, udarivši glavom u ivicu klupe i ugrizla se za jezik. Vuk je stajao iznad mene, režeći i škrgućući zubima kao alfa mužjak u onom filmu. Sa očnjaka mu je kapala krv, moja krv. Zabacio je glavu, spreman da nasrne na moje grlo. Onda je zacvileo, a drugi vuk se našao na njemu. Bio je crn, dlaka mu se presijavala, a na prsima je imao belu šaru u obliku dijamanta. Danijel. Crni vuk je režao, razjapljenih čeljusti, na ovog drugog, kao da se trudio da ga ne povredi.

Sivi vuk je zbacio crnog sa sebe. Oči su mu bile krvoločne kada je skočio na crnog, ujedajući ga i kidajući mu kožu kandžama. Grizao ga je za noge, za bokove. Crni vuk se otkotrljao, cvileći i zavijajući. Bela šara na crnom krznu bila mu je isprskana krvlju. Sivi vuk se oblizao, a iz čeljusti mu je ispalo crno krzno.

Osetila sam ukus sopstvene krvi, koja mi je klizila niz suvo grlo. Rana na ruci mi je bridela i pekla me. Jedva sam se obuzdala da ne vrisnem. Sivi vuk mi se prikradao, iskeženih zuba i gladnih očiju.

Nož je ležao na podu, blizu vrata, odmah pored ostataka Danijelove odeće i skoro da mi je bio nadohvat ruke. Počela sam puzim ka bodežu, ali me je sivi vuk ugrizao za stopalo i strgao mi cipelu. Cimao ju je i tresao u strašnim čeljustima, sve dok je nije iskidao, a onda ju je ispljunuo na pod. Vuk je besno zarežao i krenuo na mene.

Crni vuk se pridigao, režeći i isturajući duge, oštre očnjake i šiljate zube, pa polako krenuo ka meni. Ispružila sam se kako bih dohvatila nož. Uspela sam da obuhvatim dršku. Oba vuka su kružila oko mene. Gledali su se netremice, kao da su partneri u nekom užasnom plesu, a ja sam bila zarobljena u sredini. Oni su režali i škljocali zubima, a pljuvačka im je kapala po mojoj koži. Od vreline njihovog daha nisam mogla da mislim. Kandžama su me grebali po nogama dok su igrali, njihali se napred-nazad, čekajući ko će prvi da napadne. Onda je sivi odglumio kako kreće ulevo, na šta je crni pošao u suprotnom smeru. Tada je sivi vuk skočio preko mene. Zgrabio je crnog za vrat i oborio ga na zemlju. Prevrtali su se po podu.

Udarili su u ogradu balkona, sa koje se pružao pogled na ostatak kapele, i staro drvo je zaškripalo pod njima. Sivi je stajao iznad crnog, oborenog na leđa. Zacvileo je. Bilo je to cviljenje puno bola. Očaja. Straha.

Znala sam da će izgubiti. Drška noža mi se omakla u znojavoj šaci. Rekla sam Danijelu da ću biti tu kada mu

zatrebam. Da ću biti tu da ga spasem pre nego što umre. Da ću osloboditi njegovu dušu. Međutim, mislila sam da će se to desiti u dalekoj budućnosti. Ne danas.


Ne sada. Rana na ruci me je bolno pekla, kao da mi se vatra širila celim telom, obuzimajući me.

Ovo nije bila obična rana. To je bio ujed vukodlaka, ujed mog brata. Bila sam zaražena. Sada sam ja nosila prokletstvo vuka. Isto prokletstvo zbog kojeg bi, ako ikada pokušam da ubijem nekog, ako ubijem

Danijela sada, vuk ovladao mnome. Izgubiću sebe. „Na tebi je da odlučiš", rekao mi je otac. Ali nije imao ni najmanju predstavu kako će to teško biti. Mogu da spasem Danijelovu

dušu ili da sačuvam svoju. Mogla bih da budem njegov anđeo i postanem demon. Grudi crnog vuka su se spustile. Telo mu je bilo tako mlitavo dok je ležao. Sivi vuk je u

mestu grebao kandžama po balkonu, spremajući se da zada smrtonosni udarac. Nisam mogla da prekršim obećanje. „Ja sam milost." Poletela sam ka crnom vuku, podigla nož i zarila ga u šaru u obliku dijamanta na

njegovim grudima. „Tebi za ljubav, biću čudovište." Sivi vuk je projurio iza mene i zaleteo se glavom u telo crnog vuka. Obojica su proleteli

kroz terasu balkona i jezivi tresak se proneo praznim oltarom, koji se nalazio odmah ispod. - Ne! - potrčala sam niz prastare stepenice i saplela se pri dnu. Razbila sam kolena na

pločice poda kapele. Otpuzila sam do bespomoćnog tela crnog vuka, do Danijela. Položila sam njegovu dlakavu glavu na krilo i pomazila ga iza ušiju. Bile su previše hladne. Nož mu je još uvek bio u grudima. Pod je svuda oko nas bio isprskan krvlju.

„Gde je Džud?" Pogledom sam pratila trag razmazane krvi po kamenom podu. Džud, u ljudskom

obliku, go, stajao je u senci iza oltara, drhteći. — Nemoj samo da stojiš tu - povikala sam na njega. - Idi po pomoć. Ali on se nije maknuo. Stajao je u mraku kao stub soli. Nisam mogla da ostavim Danijela. Rekla sam mu da ću biti tu kada bude umirao.

Skliznula sam na pod i legla pored njegovog dlakavog tela. Zašto se nije pretvorio u čoveka? Da li sam promašila? Da li sam previše oklevala? Da

li sam zakasnila da spasem njegovu dušu pre nego...? Da li sam žrtvovala sebe uzalud? Produvao me je hladan vetar. Snežne pahulje su nas okružile. Jedna je sletela vuku na

nos i otopila se. „Kada je počeo da pada sneg?", pomislila sam kada sam stavila glavu na Danijelove krvave grudi. Osluškivala sam otkucaje usamljenog srca, koji su bivali sve tiši i tiši, dok na kraju nisu prestali, i čekala da moj vuk dođe po mene i ovlada mnome zbog onog što sam učinila.


POGLAVLJE DVADESET OSMO SPASENJE

Pred oltarom Čula sam vrisak negde iza leđa. Podigla sam pogled i videla Ejpril kako drhteći u

svojoj roze haljini stoji na otvorenim vratima kapele, odakle je pohrlila hladnoća. — Šta se de...? — Ništa ne pitaj - ispravila sam se. — Molim te, idi i pozovi hitnu pomoć. Pogledala sam u Danijela, koji bio u telu vuka. Ležao je potpuno mirno, beživotno.

Srebrni nož mu je štrcao iz grudi. Možda ga nisam dovoljno jako zabila? Možda mu nisam probola srce? Ili možda treba da ga izvadim. U knjizi piše da je srebro otrov.

Oklevajući, obuhvatila sam dršku. Nije mi gorela kožu. — Šta, za ime sveta, to radiš? - upitala je Ejpril, koja je još uvek stajala na vratima. — Idi. Molim te, dovedi pomoć. Stegla sam nož jače i svom snagom ga povukla. Oštrica je iskliznula iz tela, uz

odvratan šljaptav zvuk. Krv je briznula iz rane, prolivajući mu se po grudima i prekrivajući belu šaru na krznu. Ali onda, umesto da teče, krv je stala. Počela je da se skuplja i vraća pravo u ranu. Preko uboda se stvorila krasta, a onda je i ona zacelila, pretvarajući se u belu kožu.

Bela koža je bila ista kao i ostatak njegovog tela, ljudskog tela. Sada je sa mnom bio Danijel, a ne neka dlakava zver. Ležao je na boku, zgrčen, kao fetus. Njegovo golo telo je, zajedno sa vratom, na nekoliko mesta bilo odrano i krvavo. Ali bio je čovek, smrtnik. Spasla sam mu dušu pre nego što je umro. I mislila sam da je to jedino važno... sve dok se nije zakašljao.

- Grejs — rekao je hrapavim glasom. Skliznula sam dlanom niz njegovu ruku i isprepletala prste s njegovim. - Tu sam -

rekla sam. - Tu sam. - Uh... - rekla je Ejpril, sablažnjeno. - Mislim da ću sada otići po pomoć. Ejpril se pomerila, a mesečina se kroz vrata prolila po prostoriji, bacajući svoje

sablasno bledilo na Danijela. Kosa mu je bila skoro bela. - Danijele, izvini - obuhvatila sam mu lice rukama. - Ali nemoj da ti padne na pamet da

umreš! Gorak osmeh skliznuo mu je preko lica. Otvorio je oči. Bile su tamne kao crna zemlja i

prisnije nego ikada. — Stroga kao i uvek - rekao je. Zakašljao se i ponovo sklopio oči. - Voleću te zauvek - šapnula sam mu. Poljubila sam mu hladne usne i držala ga za

ruku sve dok nisam čula sirene. Onda me je neko odvukao od njega.

Život kao nekada Sneg je padao sedam dana bez prestanka. Posle prvog dana, policija je pustila Džuda i

mene pod pratnjom roditelja. Nisu mogli da pronađu nijednog svedoka koji bi potvrdio da smo mi onda istrčali iz škole. A s obzirom na to da se nijedno od nas dvoje „nije sećalo" šta se tačno desilo, sve što su mogli da zaključe jeste da nas je napao čopor divljih pasa, isti neuhvatljivi čopor koji su krivili i za ono što se desilo Marijani i Džesiki, i da smo pobegli u vikarijat kako bismo se zaštitili.


Danijelove povrede su odgovarale napadu vuka, mada niko nije mogao da objasni zašto nije imao odeću na sebi, a Džud i ja smo već sledećeg jutra izgledali potpuno normalno, bez ikakvih povreda. Moje modrice su nestale, a ujed na ruci je zacelio u ružičasti ožiljak u obliku polumeseca.

Džud je samo fizički bio zdrav. Međutim, doktori su izjavili da pati od nekog posttraumatskog stresa ili tako nešto i nakon žestokog incidenta koji je Džud napravio kada je tata rano ujutru konačno sa aerodroma došao u stanicu, prepisali su mu jake sedative. Sada mi je bilo jasno da Danijel nije napao moju porodicu, kada je prvi put postao vukodlak, jedino zbog toga što je koristio svu onu drogu.

Moja izmišljena amnezija se nije odnosila na detalje o događaju u uličici. Naravno, sećala sam se kako me je Pit napao i kako me je Don spasao. Pit je nakon što je, teturajući se, izašao iz uličice i ostavljajući me samu, otišao u policiju. Međutim, policija je odlučila da ga zadrži, budući da je imao trinaest šavova, radi daljeg ispitivanja. Oprostila sam mu ono što mi je učinio, ali to nije značilo da ne treba da odgovara za svoje postupke.

Drugi i treći dan sam provela u bolnici na odeljenju intenzivne nege, šetajući napred-nazad duž hodnika ispred Danijelove bolničke sobe, sve dok me sestre nisu oterale odatle. -Idi kući — rekle su mi. - Odmori se, dete. Pozvaćemo te ako bude kakvih promena.

Četvrtog dana, tatini telefonski pozivi su se konačno isplatili i saznali smo šta se desilo Donu Muniju. Pronašli su ga na Menhetnu, na klupici u parku blizu autobuske stanice. Zvanični izveštaj da mu je srce jednostavno prestalo da kuca. Kod sebe nije imao ni novac ni ličnu kartu, a s obzirom na to kako je izgledao, zaključili su da je beskućnik. Stoga je Don sahranjen u zajedničkom grobu, sa još dva kovčega, u Poters Fildu, dva dana pre Božića.

Petog dana sam se vratila u bolnicu, čelo Badnje veče provela sam ispred staklenog paravana njegove sobe, moleći se. Kasno te večeri, tata je došao po mene. — Biće strašno nevreme - rekao je. - Tvoja majka ne želi da ostaneš zaglavljena ovde.

Šestog dana je bio Božić. Niko nije bio praznično raspoložen, osim bebe Džejmsa, koji se veselo igrao ukrasnim trakama i bušio mehuriće na zaštitnoj foliji. Roditelji su mi poklonili mobilni telefon, a tata je poklonio Džudu zlatni prsten ukrašen velikim crnim kamenom.

- Upravo je sinoć stigao - rekao je tata. - Žao mi je. Pokušao sam da ga nabavim ranije... — tata je zgužvao ukrasni papir. — Mislio sam da ima vremena da se nabavi... Izvini.

- Šta je to? - upitala je Čeriti. - Maturski prsten - rekla sam. Džudove oči su bile kao staklo, mirne. Ćutao je. Skoro celu nedelju nije ni reč rekao.

Kasnije te večeri zazvonio je telefon. Slušala sam minut sve dok glas medicinske sestre s druge strane žice nije rekao: - Otišao je. Ništa nismo mogli da učinimo da ga sprečimo da ode...

Ispustila sam slušalicu, ostavljajući je da visi i otrčala u svoju sobu. Sedmog dana, rano ujutru, probudila sam se za svojim radnim stolom sa četkicom za

slikanje u ruci. U kutiji koju je Danijel ostavio u mojoj sobi bila je još jedna poruka. Napisao mi je uputstvo kako da koristim laneno ulje i lak sa uljanim bojama. Zaspala sam za stolom dok sam za portfolio završavala sliku Džuda, koji peca na Kramerovom ribnjaku.

Probudila me je svetlost koja se probijala kroz prozor. Provirila sam kroz zavesu. Svetlost ranojutarnjeg meseca odbijala se od petnaest centimetara debelog snega koji je napadao tokom noći. Napolju je bilo potpuno drugačije za razliku od pre nekoliko dana. Sada su skoreli braon travnjak, prljavi slivnici prepuni lišća, komšijske kuće i sablasno


orahovo drvo bili prekriveni debelim slojem čistog, belog, netaknutog snega. Ulicom još uvek nisu prošli automobili ili mašine za čišćenje za snega, koji bi razbacali blato po ivici puta ili ostavili u njemu crne tragove. Izgledalo je kao da je neko četkom ceo svet obojio u belo, čineći od njega ogromno, prazno slikarsko platno.

A onda sam ga videla. Ogroman vuk koji je u senci orahovog drveta izgledao skoro potpuno crn. Gledala sam kroz prozor svoje sobe pravo u njega.

- Danijele?! - uzdahnula sam, iako sam znala da to ne može biti on. Povukla sam zavesu, ali vuk je nestao.

Mora da sam ponovo utonula u san, jer su me nekoliko sati kasnije probudili mamini krici. Tata i ja smo konačno uspeli da je smirimo kako bi nam rekla da je Džud noćas otišao od kuće, ostavljajući za sobom samo bočicu prepisanih lekova i poruku na kuhinjskom stolu.

Ne mogu da ostanem, više ne znam ko sam. Moram da odem. Ali znala sam da je Džud nestao mnogo pre nego što je pobegao. Mama je bila skoro obamrla. Kada sam se išunjala iz kuće, ona je bez ikakvog izraza na

licu ljuljala bebu Džejmsa u dnevnoj sobi. Znala sam kuda moram da odem i bilo mi je drago što me nije zaustavila. Vozila sam se kilometrima niz tek očišćene ulice i parkirala kola malo dalje od mesta na koje sam se zaputila. Teškim koracima stigla sam do otvorene kapije. Tamo sam prošla pored riđeg čoveka sa sedim pramenovima, koji mi je klimnuo u znak pozdrava.

— Lepo je što imamo goste po ovakvom danu. Pokušala sam da se osmehnem i čestitala mu praznike. Duž staze je bio utaban uzan

puteljak, ali ja sam želela da hodam po snegu. Pustila sam da mi stopala tonu u ledenu hladnoću, ostavljajući tragove u savršenoj belini. Dugačak kaput sam čvrsto držala preko drvene kutije, štiteći je od snega, koji je vejao, i ledenog vetra. Sela sam na kamenu klupu u memorijalnom parku i izvadila iz kutije knjigu s pismima. Otvorila sam poslednju označenu stranu i ponovo pročitala pismo.

Sajmonu Sent Munu, Među stvarima koje su ostale posle nestanka brata Vaše žene, pronašao sam ova pisma

zapečaćena i adresirana na nju. Nosio sam ih sa sobom poslednje dve godine u nadi da ću ih lično predati Ketrin.

Ražalostila me je vest o njenoj smrti. Ostaviti tako malog sina bez majke velika je tuga. Rekao bih da je neobično za vuka da zađe tako daleko u selo, ali bilo je još nekoliko takvih napada u naseljenim mestima, kao što su Amijen, Dižon i što je najčudnije, Venecija. Na kraju, svi gradovi koji su poslali ljude u naš nesretni ratni pohod bili su pogođeni ovim svirepim ubistvima. Možda nas to Bog kažnjava za naše grehe tamo gde papa nije uspeo da ispuni svoje pretnje o ekskomunikaciji.

Ne znam sadržaj ovih pisama. Iz poštovanja sam ih ostavio zapečaćene. Ipak, moram vas upozoriti da je brat vaše žene poludeo pre nego što se izgubio u šumi. Njegova pisma mogu biti odraz bolesti njegovog uma.

Bodež je pronađen među pismima. To je vredna relikvija. Možda će ga mali Doni naslediti kada poraste. Trebalo bi da ima nešto po čemu će pamtiti svog ujaka. Brat Gabrijel je bio dobar čovek. Bio je jedan od retkih glasova razuma protiv krvoprolića dok ga nije obuzelo ludilo.


S poštovanjem, Vitez templar, brat Džonatan de Pen Zatvorila sam knjigu i priljubila je uz grudi. Ketrin nije imala predstavu šta ju je ubilo.

Nije znala da je to bio njen voljeni brat. Otišla sam do statue koja je stajala u vrtu ispred mene. Bila je to visoka statua anđela, ispod čijeg ogrtača je stajao vuk. Skinula sam sneg sa vukove glave, sa anđeoskih krila.

- To si bio ti - rekla sam anđelu. On je pomogao Danijelu. Onaj koji mu je dao ogrlicu s Mesečevim kamenom i poslao prsten za Džuda. - Ti si napisao ova pisma. Ti si brat Gabrijel - pogledala sam ga u oči, skoro kao da sam očekivala da će mi odgovoriti.

Brat Gabrijel je posle toliko vekova bio živ. Da li bi Danijel živeo toliko dugo da se ništa od svega nije desilo? Osećala sam se kao da sam izgubila sve. Danijel i Džud su nestali. Moja majka je bila

izgubljena u svojoj tuzi. Tata je krivio sebe. Čak me je i Ejpril izbegavala, kao da je bila previše izbezumljena zbog svega što je videla u kapeli.

Skinula sam rukavice i kleknula u sneg. Otkopčala sam dugme na džepu kaputa i izvukla malu drvenu izrezbarenu figuru anđela koju je Don napravio za mene. Prešla sam rukom preko grubih crta lica anđela i reči koje sam urezala na dnu figurice: Donald Sent Mun.

Zamislila sam kako Sajmon Mun dobija ta pisma i srebrni bodež, verovatno samo nekoliko nedelja nakon smrti svoje žene, prekasno. Zamislila sam njegovu tugu kada je otkrio da je Ketrin ubio njen rođeni brat, njegov bes pri saznanju da je mogao da spreči njenu smrt, samo da su dobili taj paket ranije. Zamislila sam Ketrininog sina, Donija, kako odrasta noseći teret smrti svoje majke.

Ko je prvi krenuo da uništi vukodlaka: Sajmon ili Doni? Ne znam zašto, ali mislim da je Doni. Sigurno su se taj srebrni bodež i ta misija

prenosili sa oca na sina, koji je onda to preneo na svog sina, i tako godinama, sve dok nije stiglo do Dona Munija, poslednjeg od Sent Munovih. Ali Don je bio drugačiji od ostalih, bio je mentalno zaostao i sam na svetu, samo sa tim nožem i pričama svog dede. Umro je pokušavajući da bude heroj, kao njegovi preci. Umro je pre nego što sam stigla da mu se zahvalim što je pokušao da me spase, pre nego što sam mu rekla da mu opraštam što je povređivao mog oca svih ovih godina.

- I tebi je ovde mesto - rekla sam i stavila malenog drvenog anđela u sneg pored Gabrijela. Mislila sam da je ipak bolje da ovako odam poštu svom prijatelju nego da figuricu zakopam u nekom polju kao repu ili lukovicu lale. - Ti si heroj.

- Ako nastaviš da pričaš s predmetima, ljudi će pomisliti da si luda. Samo što se nisam preturila kada sam se okrenula da vidim ko je iza mene. I eto, sedeo je tamo, na kamenoj klupi gde sam ga prvi put držala za ruku, klateći

štaku između kolena. - Danijele! - potrčala sam k njemu, obisnuvši mu ruke oko vrata. - Joj - trgnuo se. Primetila sam zavoj preko njegovog grla i olabavila sam zagrljaj. - Rekli su da si otišao. Rekli su da si ustao i otišao usred promene smene. Mislila sam

da te nikada više neću videti. - Ali došla si ovamo? - Nadala sam... Nadala sam se da ćeš i ti ovamo doći.


Danijel me je poljubio u čelo. - Rekao sam ti da ću ostati ovde dokle god me želiš - nasmešio se lukavo i zločesto. - Ili to što si me probola kroz srce treba da shvatim kao znak da želiš da raskinemo?

- Umukni! - udarila sam ga u rame. -Joj! - Izvini - uzela sam ga za ruke. - Nisam to uradila da bih te povredila - rekla sam,

misleći na onu noć u kapeli. - Učinila sam to jer sam obećala da ću te spasti. - Znam - stegao mi je ruku. - I učinila si to. Pogledala sam u zavoj na njegovom vratu, modrice duž vilice... rane koje više nije

mogao sam da isceli. Poljubila sam ogrebotinu na njegovoj šaci. Nisam se gnušala mirisa sasušene krvi kao što sam očekivala.

- Samo jedno ne razumem - naslonila sam glavu na njegovo rame. — Zašto me, kada sam te ubola, vuk nije opseo?

Danijel se okrenuo k meni i pogledao me u oči. Oči su mu bile tako duboke i sjajne, pune unutrašnjeg žara, nisu samo svetlele na mesečini. - To si mislila? Da ćeš postati vukodlak ako me spaseš? - oči su mu zasijale, ali od suza.

- Da. Zaražena sam. Vuk je u meni. Mislila sam da će me, ako te ubijem, opsesti. Rekao si da će, ako počinim zlodelo, tako biti...

- Grejs - Danijel mi je dlanovima obuhvatio lice. - To što si ti uradila nije svirepost. To je bio čin ljubavi. Zato sam još uvek živ - nasmešio se. - Otišao sam da se vidim s Gabrijelom. Zato sam pobegao iz bolnice. Došao je ovamo da donese Mesečev kamen za tvog brata i morao sam da ga vidim pre nego što ode. Morao sam da saznam zašto sam preživeo. Grejsi, Gabrijel je rekao da sam ja prvi i jedini Urbat koji je ikada dobio lek i preživeo. Rekao je da je samo najveći dar ljubavi mogao da oslobodi moju dušu i vrati me u život - poljubio me je u obraz. - Sada razumem. Ti si dala taj najveći dar. Mislila si da ćeš postati vukodlak ako me spaseš, a ipak si to uradila. Bila si spremna da žrtvuješ svoju dušu za mene. Nema većeg dara... - Nagnuo se da me poljubi, ali ja sam se odmaknula.- Šta je? Šta nije u redu?

- Ali vuk je u meni. Moje rane su tako brzo zacelile... i osećam se jačom. Osećam se kao da samo želim da trčim — ugrizla sam se za usnu. - Jednog dana će me nadvladati. Zar na kraju ne nadvlada svakog?

- Ne, Grejs. Ne svakog. - A Gabrijel? On je napisao da se zaraženi ljudi brže menjaju. Mislim, on je bio monah,

a promenio se za samo nekoliko dana. Čemu ja da se nadam? - On je bio okružen ratnim strahotama. Ti nisi. Ti si okružena ljudima koji te vole.

Ljudima koji će ti uvek pružiti podršku. - Ali i Džud je imao sve to. On je bio jedan od najboljih ljudi koje sam poznavala. Ja

nisam ni približno dobra kao on. - Džud je bio dobar, ali je dopustio da strah i ljubomora ovladaju njime - Danijel je

slegnuo ramenima. - Strah vodi ka besu. Bes vodi ka mržnji. Mržnja vodi u mrak. Izvila sam obrvu i obuzdala se da ga udarim u povređeno rame. - Šta? - Danijel je podigao ruke. - Kao da nisi bila tu kada smo onog leta pedeset tri

puta gledali Zvezdane ratove. - Pedeset četiri. Džud i ja smo, jedne noći kada si se ti uspavao, ostali budni do dva

ujutru da završimo Povratak Džedaja. Pokušala sam da napravim kokice s karamelom i zamalo sam skroz zapalila kuću. Džud je preuzeo krivicu na sebe...


Pukao mi je glas. Previše me je bolelo da sećam starog dobrog Džuda. - Nadam se da Džud zna da ako se... kada se vrati... biću tu za njega.

- Neka ti to onda da snage - rekao je Danijel. - Budi jaka kako bi sačuvala pravu Grejs kada mu bude zatrebala.

Prešao je prstom niz moj obraz, brišući mi zalutalu suzu. - I ne moraš sama da prolaziš kroz to. Imaš mene - stavio je ruku u džep svog kaputa i izvukao nešto.

- A imaš i ovo - otvorio je šaku i ispružio je neravno parče crnog kamena. Bio je to Mesečev kamen, jedna polovina.

Uzela sam mu ga iz ruku. Bio je topliji nego prošli put kada sam ga dotakla, i pulsirao je energijom koju nikada ranije nisam osetila. Bila je to nada.

- Mislio sam da ga nikada neću pronaći u snegu - rekao je. - Odavno nisam morao da tražim nešto a da ne koristim svoje moći.

-Jesi li siguran da želiš ovo da mi daš? To je tvoje. - Meni više ne treba - rekao je i nežno mi podigao bradu. Poljubio me je nežno u usta, s

toplinom i ljubavlju. A onda je razdvojio svoje usne i poljubio me strastveno, dajući mi sve što je do tada potiskivao u sebi. Topila sam se u njemu, prepuštajući mu se, osećajući se slobodnom i lakom kao onda kada smo trčali šumom.

- I, šta ćemo sad? - rekla sam dok me je Danijel držao na grudima. Nakašljao se. - Tamo napolju ima mnogo toga lošeg; a Rajski goniči su stvoreni upravo

da to loše unište - prešao je prstom preko mog lica. - Ja ne mogu da budem heroj kako si želela, bar ne u tom smislu. Ali ti možeš, Grejsi. Ti ne moraš da postaneš loša. Možeš da se boriš protiv toga. Možeš da pretvoriš to prokletstvo u blagoslov. Možeš da postaneš heroj. Možeš da postaneš stvarno božanstvena.


ZAHVALNICA Dugujem zahvalnost i poštovanje mnogim ljudima koji su mi pomogli da oblikujem

ovu knjigu u ovo što jeste i koji su mi takođe pomogli da se postanem pisac i čovek kakav sam danas. Među tim ljudima su:

Moj sjajni agent, Ted Meloer, koji je bio beskrajno oduševljen ovom knjigom. Hvala ti što si moj šampion. Svi sjajni ljudi u Egmont SAD-u, koji su odlučili da rizikuju sa mnom. Posebno hvala

Regini Grifit, Elizabeti Lou, Meri Albi, Nikou Medini i (naravno) mom briljantnom i strpljivom uredniku Gregu Fergusonu.

Moji izvanredni učitelji pisanja svih ovih godina, među kojima su: Din Hjuz, Luiz Plamer, Virdžinija Vulf, Džon H. Riter, Martina Levit, Randal Vrajt i A. E. Kenon.

Moji prijatelji kritičari: Gejlin Vilson, Kim Vudruf, Džuli Hjuz, Eleni Džub i Džejmi Vud, koji si me naterali da konačno ponovo napišem celu knjigu, a onda mi rekli da je napravim još boljom. Hvala vam na svim vašim savetima i predlozima.

Moj tim za pisanje: Emili Ving Smit, Kimberli Veb Rid, Sara Bolton, Valin Maetani Nagamacu i Brodi Ašton. Neki ljudi tvrde da je pisanje usamljeno i samotno zalaganje, ali vi ste ga ljudi oduvali. Hvala vam što ste uvek bili voljni da čitate, što ste sa mnom stvarali ideje, pomogli mi da iznova i iznova napišem onu @$6c% scenu (znate vi koju) i što ste me sve vreme zasmejavali. Za još mnogo godina prijateljstva i zajedničkog pisanja!

Moji roditelji puni podrške i ljubavi i uvek spremni da mi pomognu najviše što mogu: Nensi i Taj Besindžer. I čisto da se zna, majka u ovoj knjizi ni na koji način nije moja (osim sposobnosti da napravi božansku kraljevsku ćurku), i koja je zaista jedan od mojih najboljih prijatelja.

Moji entuzijastični i predusretljivi prijatelji, komšije, porodica moga supruga, bliža i šira rodbina, naročito moje sestre i braća: Norin, Taj, Bruk i Kvin. Posebno hvala Norini za mnoge sesije jutarnjih šetnji i razrađivanja ideja, kao i za još mnoge sate čuvanja dece.

Dodatno zahvaljujem svojoj nećaki Vitni, koja je pomagala mojoj mami, mojoj drugarici Rejčel Hedrik, što je dopuštala da se moji dečaci igraju kod nje i kojoj sam probila uši svojom pričom (već mi nedostaješ, dođavola!), Metu Kirbiju na mnogim mudrim rečima i Džejmsu Dašneru što je pokazao ovom novajliji veštine i finese jednog pisca.

Moja neverovatno divna (uglavnom) deca, koja su istrpela mnoge sate koje sam provela zalepljena za kompjuter i koja se ne plaše da me lupe po glavi svetlosnim sabljama kada je vreme da prekinem s radom. Hvala vam što volite vašu ludu mamu. Volim i ja vas!!!

Poslednji, ali nikako najmanje važan: moj praktično nadljudski muž, Brik, moj verni čitalac, redaktor, podstrekivač, verni slušalac, obožavalac, veb-dizajner, marketing guru, pseudopsihijatar, najbolji prijatelj i prava ljubav. Hvala ti što uvek veruješ u mene, čak i u trenucima kada ja ne verujem u sebe. Zauvek ću te voleti.


BELEŠKA O AUTORU Ponovo je otkrila svoju mladalačku ljubav za stvaranje priča kada je pauzirala jedan

semestar na koledžu kako bi pisala i režirala predstave za ugrožene tinejdžere iz unutrašnjosti Filadelfije i Njujorka. Trenutno živi u Solt Lejk Sitiju u državi Juta, sa svojim suprugom i dva mala sina. Posetite njenu veb-stranicu www.breedespain.com

http://www.breedespain.com/

Documents

Bree Despain - Mračne Duše