Muzika tišine – Melita Matejić

Kotor, leto... Gomile turista svih boja i nacionalnosti. Većina u grupama zbunjeno i gotovo izgubljeno ide za vodičima koji u megafon na svim mogućim jeticima viču... većinom gluposti koje niko i ne sluša. Pod prozorima hotela „Marija“, a na skalinama pred malom skrivenom crkvom mršava plava devojka svira violinu. Bledo lice zaneseno prati pokrete gudala i nežne melodije iz njenih bledih i vitkih prstiju. Violina nije baš najboljeg kvaliteta, melodije su tihe i nežne... pred njenim nogama otvorena kutija za violinu i u njoj nekoliko novčića. Prolaznici zastaju, malo poslušaju, pa idu svojim putem. Samo poneko spusti pokoji novčić. Klarisa nije iz Kotora. Doputovala je sa dečkom iz dalekog Novog Sada. Planirali su da je on prati na gitari i da za letovanje u Herceg Novom zarade svirajući mesec dana na ulicama starog Kotora. Darko joj je, međutim, posle nekoliko dana saopštio da je našao drugu i da odlazi sa njom u Dubrovnik da se lepo provede. Klarisa je tako ostala sama. Bez novaca za povratak kući nije imala izbora nego da sama svira svoju malu violinu i pokuša da skupi novac bar za stanarinu i kartu do kuće. Darko je bio dečko o kome je dugo sanjala i bila je presrećna kada joj je predložio taj zajednički poduhvat. Da je sada bar imala koga da pozove da joj pošalje novac... Klarisa je živela sa bakom i nadala se da će joj posle letovanja ostati bar nešto novaca da baki olakša sastavljanje kraja sa krajem. Ali... nije joj se dalo. Tužna, uplašena i usamljena, Klarisa je tako celoga dana stajala pred crkvom pod prozorima hotela „Marija“ i svirala violinu. Toga dana je bilo izuzetno toplo i Klarisa se malo povukla sa vrelog sunca u hladovinu i sela na stepenik. Popila je malo mlake vode iz flašice i pogledala oko sebe. Oči joj je privuklo lice mladog čoveka koji joj se smešio... Klarisa se namrštila i obrisala znoj sa čela. „Nije li on i juče bio ovde?“ pitala se u sebi. Dok je svirala, nesvesno je žmurila i nije primećivala ljude oko sebe. Samo kada bi sela da se odmori, pogledala bi oko sebe kao da se tek probudila i postala svesna gde se nalazi. Skinula je gumicu kojom je vezivala kosu u repić na vrh glave, zagladila svoju prirodnu plavu i ne preterano gustu kosu i ponovo je nesvesnim i veštim pokretima vezala gumicom. Kada je ponovo pogledala oko sebe, primetila je da je mladi čovek još tu i da pažljivo prati svaki njen pokret. S nevericom, a pomalo i strahom, zagledala se u njega. Bio je prilično visok, mršav, smeđe meke kose i smeđih očiju koje su joj se toplo smešile. Stajao je preko puta uske ulice ruku skrštenih na grudima netremice gledao u nju. Kao da je shvatio njen uplašeni i zbunjeni pogled. Nasmešio joj se tako da jo je srce zastalo. Hteo je da je ohrabri i uveri da nema čega da se plaši. Klarisa je slegla ramenima, uzela violinu, ustala i ponovo počela da svira. Samo... Ovoga puta je htela da svira za njega... „Ne budi luda, KLarisa, čovek je besposlen, možda nešto i plati...“. Ali nesvesno je počela da razmišlja šta će sledeće da odsvira i da li će mu se svideti... Ostao je pred njom, sve do uveče. Celo posle podne sedeo je na stepeniku ispred ulaza u kuću preko puta i gledao u nju. Kada je već posustala od gladi, rešila je da odsvira poslednju numeru i da ode u svoju sumornu sobicu na izlazu iz grada, najjeftiniju koju je uspela da nađe, da se istušira i da legne. Svakoga dana je bila sve tužnija i umornija, njena violina je svakoga dana svirala sve tužnije melodije. Kada je završila, otvorila je oči... Njega nije bilo... Pored nje je stajala flašica Kokakole i sendvič... i gomila novčića u kutiji od violine. Iznenađena, Klarisa je uzela sendvič spakovan u kutiju od belog stiropora i otkrila da na njemu nešto piše. Flomasterom je bilo čitko ispisano na engleskom: GOOD APETITE, HOPE YOU LIKE IT... i smajli. Ispod toga je bio potpis: MARK. Klarisa je osetila toplinu oko srca. Neko je ipak mislio na nju.

Sutradan je odmah posle prve numere otvorila oči i pogledala na mesto gde je juče videla mladića. Opet je bio tu. I nehotice mu se osmehnula. On joj je uzvratio širokim osmehom i jednom zažmurivši dao joj znak podrške i pozdrava. I toga dana je bio ceo dan na svom mestu pogleda uprta u nju. Samo je u jednom trenutku između numera uspela da uhvati njegov pogled i srce joj je stalo. U njegovim očima ugledala je beskrajan bol i još nešto što nije uspela da pročita. Čim je shvatio da ga ona gleda, zbunjeno se osmehnuo i ponikao pogledom. Kada je opet podigao pogled, u njemu je bio samo osmeh za nju... Klarisa je bila zbunjena. Poželela je da ga upozna. Bol u njegovima očima lako je pročitala... Tugu i bol Klarisa je lako prepoznavala u drugim očima. To je bio njen svet, njoj razumljiv jezik. Na kraju dana, opet ga nije bilo. Čekao ju je sok od narandže, kutija od stiropora i jabuka na njoj. Na kutiji je pisalo: MY SOUL GRIEVES WITH YOURS... MARK. „Moja duša tuguje sa tvojom“ Klarisa je prošaputala. On ju je razumeo. Te večeri je lakša srca otišla u svoju samoću. Cele noći sanjala je tople smeđe oči, Markove oči. Ujutro je rešila pažljivije da ga posmatra kad god može, rešena da svira samo za njega i da svu svoju dušu izlije u svoju violinu, sve svoje nesiplakane suze, svu svoju samoću.Sutradan je svirala bolje nego ikada. On je bio pred njom. Violina u njenim rukama je plakala iz njenih očiju tekle su suze, prestala je da oseća svoje telo, nemilosrdnu vrelinu avgustovskog sunca. Kada je završila numeru, otvorila je oči i kroz zamagljen pogled još suznih očiju ugledala je njegovo lice... okupano suzama... stajao je pred njom, preko puta, šaka stegnutih u pesnice, namštenih obrva, usana čvrsto stegnutih kao čovek koji se bori sa navalom osećanja. U trenutku joj se učinilo da će joj prići, a onda se odjednom okrenuo i žurno otišao ne osvrćući se. Klarisa je pokrila lice rukama i zaplakala. „Oterala sam ga... Povredila sam ga!“ Više joj nije bilo važno što toga dana neće zaraditi ni jedan jedini Evro. Sedela je zagledana u prazno sa violinom u krilu i izgubila pojam o vremenu. Htela je da svira samo za njega, htela je da ga uteši... a oterala ga je... Kada se posle ko zna koliko vremena prenula i uzdahnuvši pogledala oko sebe, shvatila je da je već uveliko poslepodne. Počela je nevoljno da pakuje violinu ne znajući ni sama šta će sa sobom. Kada je zatvorila kutiju i podigla oči, pred njom je stajao dečak od desetak godina bosih nogu u odrpanom šorcu i bez majice. Gledao je zbunjeno u nju i pružao joj nekakav presavijeni papir. – Neki čovek mi je pokazao u tebe i dao mi ovo... i platio mi sladoled...- Klarisa je hitro od njega uzela pair i žurno razmotala presavijen list papira nesvesna da je sa prozora hotela „Marija“ iza zatvorenih kapak posmatraju smeđe oči pune iščekivanja. „I have to see you, please don’t be afraid of me. I’ll be waiting for you the whole afternoon by the big tree... Mark“. Klrisa je šaputala prevod: „Moram da te vidim, molim te ne plaši me se, čekaću te celo poslepodne kod velikog drveta“. Pogledala je zbunjeno u dečaka: - Je li ti nešto rekao taj čovek? – Dečak je odmahnuo glavom. – Nije. Idem ja sad... – „Hm, i da je nešto rekao, ne bi ga razumeo...“ pomislila je Klarisa. Znala je gde je veliko drvo. Tu u blizini, samo kada se prođe u ulicu levo, bio je trg u čijoj je sredini bilo ogromno staro drvo, nešto najlepše što je Klarisa videla u Kotoru. Ceo grad je bio od kamena, samo na njegovim rubovima mogao se pronaći po koji žbun ili omanje drvce. A na tom trgu carovalo je prelepo prastaro drvo čije se krošnja uzdizala visoko iznad krovova okolnih kuća i sa njega su se celoga dana sve do zalaska sunca čuli zrikavci. To je bilo Klarisino omiljeno mesto, najlepše u celom starom gradu. Samo što niko nije umeo da joj kaže koje je vrste drvo. To je bilo veoma čudno. „Kod velikog drveta“ mislila je Klarisa, „i on voli veliko drvo...“ i uputila se onamo. Iza kapaka prozora hotela „Marija“ Mark se okrenuo i žurno izašao iz sobe.

Kada je Klarisa došla na „trg velikog drveta“, kako ga je ona zvala, Mark je već sedeo za stolom male kafeterije i čekao je. Čim ju je ugledao, sinulo mu je celo lice. Klarisa je sela na stolicu preko puta njega i osmehnula mu se. – Morao sam da te vidim, izvini što sam te prekinuo u sviranju.

– Rekao joj je Mark na engleskom govoreći prilično sporo i tiho, glasom neobično ravnim i nemelodičnim. Klarisa mu je bila za to zahvalna, nesigurna u svoje znanje jezika. – Ne mari... – Odgovorila je osmehujući mu se zbunjeno. – Ja sam Mark Nolan iz Kanade i radim u banci. Moj brat i njegova žena žive u Italiji i imaju veliku jahtu. Pristali smo ovde u luku pre mesec dana. Oni su otišli dalje na krstarenje, a ja sam ostao... doći će po mene za mesec dana. – Izgovorio je Mark odjednom ali opet polako i tiho. – A ti, kako se ti zoveš? – Upitao je zatim, gledajući u Klarisu široko otvorenih očiju u uščekivanju. – Moje ime je Klarisa Gajić, živim u Novom Sadu u Srbiji. Došla sam da sviram sa... – Klarisa je spustila pogled i glavu u nedoumici kako da odmah ne otkrije svoju muku – svojim dečkom... – Mark je neočekivano pružio ruku i blago dodirnuo njenu, na šta ga je ona trgnuvši se pogledala. – Kla-ri-sa? – Upitao je polako, odvajajući slogove, na šta je ona samo klimnula glavom. Mark se zadovoljno nasmešio – Dobro sam, znači, razumeo. Imaš prelepo ime. Gde je „novasad“? – Klarisa se nasmejala – To je grad u Srbiji, Novi Sad... – Ponovila je polako izgovarajući jasno svako slovo, znajući da stranci teško izgovaraju i pamte naše reči. – No-vi Sad? – Upitao je Mark polako. Klarisa je opet samo klimnula glavom. – I došla si u Montenegro da sviraš violinu na ulici? – Upitao je sa čuđenjem. – Došla sam sa... svojim dečkom... – Klarisa je opet spustila pogled i glavu - ...bivšim dečkom... On svira gitaru. Ali... on je.... otišao. – Izgovorila je Klarisa. Mark nije ništa rekao i Klarisa je podigla pogled da bi videla kako on pokušava po svaku cenu da vidi njeno sagnuto lice napetog izraza lica. Kako je ućutala, Mark je pogledao ustranu stegavši vilice, zatim je uzdahnuo i kada je ponovo pogledao u nju, Klarisa je opet u njegovim očima videla bol i nesigurnost. – Mislio sam... da neću odmah morati sve o sebi da ti otkrijem... mislio sam da bi mogla prvo da me upoznaš... ali... izgleda da neće ići. – Spustio je pogled na svoje ruke na stolu i ne gledajući Klarisu izgovorio naglo pocrvenevši: - Ja čitam reči sa tvojih usana... Ja te ne čujem. – Zatim je podigao pogled zamagljen od iščekivanja odbijanja ili sažaljenja. Međutim, susreo se sa Klarisinim široko otvorenim plavim očima punim divljenja i neverice... – Ali ti slušaš moju muziku već nedeljama... – Izgovorila je ona bez daha. Mark je odahnuo nesvestan da je u iščekivanju zadržao dah, pa se osmehnuo. – To je ono... Tvoja muzika je jedina uzika koju sam „čuo“ posle... deset godina. To je zato što je ona „ispisana“ na tvome licu, što sviraš celim telom i što u nju izlivaš sva svoja osećanja. Tvoja duša se izliva na tvoju violinu... Danas više nisam mogao da izdržim... tvoja i moja duša slile su se kroz tvoju muziku u jednu... i ti si svirala sav moj... bol. – Mark je uzdahnuo očiju blistavih od neprolivenih suza. – Eto, rekao sam ti sve. – Klarisa ga je slušala oslonjena na laktove sa glavom među dlanovima. Razumela je. Klimnula je glavom i iskreno rekla – Danas sam svirala samo za tebe i želela sam da me upoznaš, da čuješ i vidiš moju dušu. – Mark je zgrabio obe njene ruke i uronio pogledom u plavetnilo njenih očiju. – Nedeljama već želim da te upoznam, ali sam oklevao jer znam do koje mere apsurdno zvuči „ja sam gluv, ali volim da te slušam dok sviraš“. Mogla si da me ismeješ i da mi kažeš da sam budala ili da misliš da sam manijak i prosto pobegneš... Nisam znao ni kako se zoveš, ni kako da te pitam za ime. Ali nisam mogao ni da odem odavde. - Klarisa je spustila ruke zajedno sa Markovim i zgrabila čvrsto obe njegove ruke. U čudu ga je upitala: - Zbog mene nisi otišao na krstarenje sa svojim bratom? – Mark je spustio pogled. izvukao je svoje ruke iz njenih, nežno uzeo njenu ruku u obe svoje, prineo je ustima i spustio lagani, beskrajno nežni i meki poljubac na njenu. Podigao je pogled i Klarisa nije morala ništa više da pita. Pogledi su im se sreli i uronili jedan u drugi. Klarisino srce je divlje lupalo, a stomak joj se stegao u vreli čvor, noge utrnule... Tako nešto još nikada nije osetila. Ni on ni ona nisu bili svesni koliko su dugo pogledom ponirali jedno u drugo... Mark je prvi prekinuo magiju. – Nisam razumeo sa kim si ovde? – Klarisa se nesvesno trgla i spustila pogled. Ali odmah ga je podigla i blago se osmehnula odmahnuvši glavom. Nije joj ni palo na pamet da izvuče ruku iz njegovih. – Ni sa kim. – Rekla je polako – Sada sam sama ovde. U jednoj maloj sobi na kraju starog grada, ovde u blizini. –

Mark se srećno i široko osmehnuo. – Ja sam uzeo sobu u „Mariji“. Uveče šetam obalom što dalje mogu, a danju sam sa tobom... Hoćeš li da večeramo zajedno, pa da posle šetamo? – Upitao je sa manje nesigurnosti. – Hoću. – Rekla je Klarisa a u sebi je dodala „Hoću sve što ti hoćeš...“. Mark je nakrivio glavu na jednu stranu gledajući je u oči. Klarisa je shvatila da je pročitao i ono što je rekla u sebi. - A sada prvo sladoled i kafu, da proslavimo. – Rekao je uputivši joj pogled koji nije dopuštao odbijanje.

Mark se okrenuo i pogledom potražio devojku koja poslužuje. Onda je digao ruku i devojka je došla. – Šta želite? – Upitala je. Mark se nije okrenuo da je pogleda. Klarisa je u sebi zaustavila poriv da interveniše i posmatrala Marka. On je uzeo meni, otvorio ga i prstom pokazao šta želi, zatim pogledao u devojku i podigao dva prsta dodavši – And two coffees espresso! – Devojka je otišla. – Dobro se snalaziš, ovde – Rekla je Klarisa sa osmehom i pogledom punim divljenja. – Pa, da, prilično dobro. Kako ovde slabo govore engleski, uglavnom niko i ne primeti da sam gluv. – Odgovorio je sa nestašnim dečačkim osmehom. – S tobom je drugačije. Ti dobro govoriš engleski. Plašio sam se da se nećemo sporazumeti, ali kada sam video da si razumela šta sam ti pisao, laknulo mi je. – Klarisa ga pogleda začuđeno. – Kako si video kada nikada nisi bio u blizini dok sam čitala tvoje poruke? – Mark se ovoga puta glasno nasmejao. – Video sam sa prozora hotela. – Sada se i Klarisa glasno nasmejala, prvi put posle ko zna koliko vremena, zabacivši glavu. Kada je ponovo pogledala Marka, ugledala je njegovo srećno lice i nasmejane oči. – Divno se smeješ, Klarisa. Želeo bih da si uvek srećna. – Klarisa se, međutim, uozbiljla i gotovo nehotice rekla. – To je nemoguće. – pa je dodala – Premda me srećnom čine male stvari. – Sada se i Mark uozbiljio, ali mu je Klarisa stegla ruku i pogledom pokazala devojku koja je donela sladoled i kafe iza njegovih leđa. Kada je ona otišla, Mark je nervozno rekao. – Mrzim kada mi tako prilaze s leđa. Nekada ih uplašim ili razbijem nešto ako sam zamišljen ili u razgovoru a ne vidim ih. Hvala ti što si me upozorila. U stvari, - dodao je Mark sa osmehom divljenja - potpuno sam iznenađen koliko se dobro snalaziš sa mnom. Nisi ni polušala da se umešaš i sasvim si me spretno upozorila. Za tako nešto nekada ljudi treba mesecima ili godinama da žive sa mnom. – Klarisa nije ništa odgovorila misleći „ni ne znaš koliko je malo nedostajalo da te dovedem u nepeiliku“. Mark je pogledom prelazio preko njenog lica – Šta? Malo pre si se uzdržala da se ne umešaš? – Klarisa je pocrvenela. – Ne brini, - rekao je Mark, - moja majka ni posle deset godina ne može da se uzdrži. – Klarisa je počela da jede sladoled pokušavajući istovremeno da gleda u Marka. To se pokazalo teško ali izvodljivo. To je polušavao i Mark... A onda je spustio kašičicu i rekao. - Klarisa