S A D R Ž A J

I UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2

II EKONOMSKI POKAZATELJI USPEŠNOSTI POSLOVANJA . . . . . . . . . . . . 3Produktivnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3Ekonomičnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5Rentabilnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

III EKONOMIČNOST – PARCIJALNI POKAZATELJ USPEŠNOSTI POSLOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Faktori ekonomičnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7Metode utvrđivanja ekonomičnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 Merenje ekonomičnosti – primer za ilustraciju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

IV ZAKLJUČAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I UVOD

Ekonomski principi poslovanja su određene norme ili pravila koja se primenjuju u poslovanju i radu preduzeća i drugih ekonomskih subjekata, u svrhu racionalnog ostvarivanja njihovih ekonomskih ciljeva. Ekonomski uspešno poslovanje se ostvaruje kada se tim poslovanjem postignu unapred definisani ekonomski ciljevi preduzeća. Principi i pravila organizovanja preduzeća kao ekonomskih subjekata zasnivaju se na ekonomskim zakonitostima i principima poslovanja. To znači da preduzeća kao ekonomski subjekti svojim procesom rada i poslovanjem na tržištu treba da ostvare veće rezultate od uloženih vrednosti.

Pojam efikasnosti i efektivnosti poslovanja se veoma često spominje u naučnoj i stručnoj literaturi, u naučnim raspravama, kao i u konkretnoj poslovnoj praksi privrednih subjekata. U savremenim uslovima, analize ekonomske efikasnoti i efektivnosti su sve prisutnije, s obzirom na zainteresovanost savremenog preduzeća da ostvaruje uspešno poslovanje kao osnovnu pretpostavku rasta i razvoja. Efikasnot poslovanja svakog preduzeća meri se kroz osnovni ekonomski princip: da su postignuti rezultati maksimalno mogući i da su ostvareni uz minimalna ulaganja raspoloživih faktora u procesu njegovog rada i poslovanja. Ekonomski ciljevi preduzeća, bili oni globalni ili pojedinačni, sadrže zajednički zahtev: da preduzeće opstane i razvija se kontinuelno i na najbolji način. Efikasnost poslovanja preduzeća je upravo proporcionalna njegovim ostvarenim rezultatima. Veći rezultati podrazumevaju i veći stepen efikasnosti, pod uslovom da su ulaganja za te rezultate ostala ista ili nisu povećana u većem obimu od obima rezultata. Zbog nemogućnosti sintetičkog, zbirnog izraza efikasnosti poslovanja, koji bi obuhvatio sve uticajne činioce na strani rezultata i na strani ulaganja – teorija i praksa ekonomije preduzeća afirmišu određena parcijalna merila i parcijalne ekonomske principe poslovanja preduzeća. Najznačajniji parcijalni principi i merila efikasnosti su: produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost. Stepen ostvarivanja ovih ekonomskih principa funkcionisanja preduzeća predstavlja izraz ekonomskog kvaliteta ekonomije svakog preduzeća.

Efektivnost je princip ili zahtev koji polazi od unapred definisanih i utvrđenih ciljeva preduzeća i raspoloživosti neophodnih resursa za njihovo ostvarivanje. Cilj efektivnosti je da se korišćenjem raspoloživih resursa ostvare maksimalno mogući rezultati u skladu sa postavljenim planskim ciljevima. Najkraće rečeno, efektivnost preduzeća označava stepen uspešnosti u ostvarivanju njegovih ciljeva.

Objedinjavanjem efikasnosti i efektivnosti u jedinstveni izraz ukupne ekonomske efikasnoti preduzeća je u funkciji merenja ukupnih efekata i uspešnosti njegovog poslovanja. Kroz sagledavanje ukupnog, zbirnog efekta omogućava se i efikasnije upravljanje ekonomijom i poslovanjem preduzeća.

2

II EKONOMSKI POKAZATELJI USPEŠNOSTI POSLOVANJA

Uspešnost poslovanja preduzeća u tržišnoj ekonomiji temelji se na primeni principa maksimalne racionalnosti, koji podrazumeva da se određenom količinom ulaganja u reprodukciju ostvari maksimalan poslovni rezultat. Sprovođenjem ovog principa treba da se obezbedi viši kvalitet ekonomije preduzeća. Međutim, osnovni ekonomski princip, ovako shvaćen, suviše je složena kategorija da bi moga efikasno da se kontroliše i sprovede u poslovnoj praksi preduzeća. Tako da se ostvarenje ovog principa bazira na tripartitnom poimanju odnosa između parcijalnih rezultata i parcijalnih ulaganja u reprodukciju.

Rezultati reprodukcije, kao i ulaganja u reprodukciju, ispoljavaju se u tri različita vida:

      1   2   3    fizički   vrednost proizvodnje,   dohodakRezultati   proizvod   odnosno njen cenovni izraz   (dobit)

reprodukcije   Q   V (C)   D                     

                   

    L   T   SUlaganja   trošenja troškovi elemenata uloženi kapitalu reprodukciju radne snage proizvodnje (angažovana sredstva u proizvodnji)

Stavljanjem u odnos elemenata rezultata reprodukcije sa određenim oblicima ulaganja, formiraju se tri parcijalna pokazatelje uspešnosti poslovanja. Ti parcijalni principi su:

1. produktivnost rada2. ekonomičnost3. rentabilnost

Produktivnost rada

U teorijsko-metodološkoj literaturi zapadnih zemalja i nekih međunarodnih institucija, produktivnost se tretira kao opšti pojam efikasnosti koji tek sa određenim dodacima dobija konkretno značenje. U prvom redu to je produktivnost tekućeg rada. Međutim, i drugi faktori proizvodnje mogu biti indikatori produktivnosti, kao što su produktivnost kapitala, produktivnost mašna, produktivnost materijala, i slično.

Produktivnost rada se može definisati kao parcijalni princip uspešnosti poslovanja koji predstavlja zahtev za ostvarenje određene proizvodnje uz minimalne utroške radne snage. Produktivnost rada predstavlja efikasnost korišćenja ljudskog rada i na taj način određuje proizvodnu sposobnost preduzeća. U tržišnim uslovima poslovanja, merenje produktivnosti rada postaje insturment dijagnoze i terapije savremenog preduzeća. Ono predstavlja osnovnu planskog i organizovanog rada na njenom povećanju.

Merenje produktivnosti rada nameće problem određivanja pokazatelja koji će kvantitativno odražavati nivo i dinamiku produktivnosti rada. Ukoliko ovi pokazatelji realnije odražavaju produktivnost rada, utoliko se efikasnije mogu upotrebiti za njeno povećanje. Jer, ista količina rada u toku datog vremena može da se, u zavisnosti od postignute produktvinosti rada, materijalizuje u većoj ili manjoj količini upotrebnih vrednosti.

3

Za merenje nivoa i dinamike produktivnosti rada neophodna su dva elementa:1. rezultati konkretnog rada, izraženi u određenoj količini upotrenih vrednosti

(proizvoda ili usluga) – Q, i2. utrošak konkretnog rada (radne snage) izražen u jedinicama radnog vremena – L

Dovođenjem ovih elemenata u međusobni odnos dobija se produktivnost rada (P). U zavisnosti od toga koji je od ovih elemenata u brojitelju, a koji u imenitelju, moguće je razlikovati dva osnovna pokazatelja za izražavanje, odnosno dva matematička obrasca za merenje nivoa produktivnosti rada:

1. P = Q / L ; produktivnost se izražava količinom proizvodnje koja je ostvarene u jedinici radnog vremena

2. P = L / Q ; produktivnost je izražena utroškom radnog vremena (radne snage) po jedinici proizvoda

Metodi merenja produktivnosti rada zavise od metoda merenja proizvodnje. Proizvodnja kao rezultat proizvodne delatnosti pojavljuje se u obliku određenih količina upotrebnih vrednosti. Da bi se izmerila količina upotrebnih vrednosti koja je proizvedena u određenom periodu vremena, potrebno je pre svega utvrditi i definisati jedinicu mere. S obzirom na merila koja se koriste za iskazivanje proizvodnje, može da se razlikuje više metoda merenja proizvodnje za potrebe merenja i iskazivanja produktivnosti rada. Osnovni metodi su:

o Naturalni metod – učinak se iskazuje u naturalnim ili fizičkim jedinicama mere, kao štu su: kilogrami, metri, litre, i sl. Ovim metodom može se meriti produktivnost rada u onim preduzećima koja proizvode samo jedan homogeni proizvod istog kvaliteta (rudnici, cementare, livnice, i sl.), ili pak u onim preduzećima gde glavni proizvod učestvuje najvećim delom u ukupnoj proizvodnji (pivare, mlinovi, šećerane).

o Naturano-uslovni metod – mogu ga primeniti preduzeća koja proizvode više istih ili srodnih proizvoda, a oni su međusobno različiti po kvalitetu, dimenzijama, izgledu, snazi, i sl. Za potrebe izračunavanja produktivnosti rada ostvarena količina proizvaoda ne može se jednostavno zbrajati, nego ju je potrebno svesti na jedan zajednički naturalno-uslovni izraz.

o Radni metod – ovaj metod izračunavanja produktivnosti rada primenjuju preduzeća koja zbog složenosti proizvodnje nisu u mogućnosti naturalno izraziti ostvarenu proizvodnju.

o Vrednosni metod – produktivnost rada izračunava se tako što se ostvareni učinci množe odgovarajućim cenama, a zatim tako dobijene vrednosti proizvodnje dele sa satima rada.

Pokazatelji produktivnosti rada zavise i od merenja i iskazivanja rada koji je utrošen u procesu proizvodnje. Utrošeni rad meri se svojim trajanjem, odnosno radnim vremenom. Jedinice mere kojima se izražava radno vreme, za merenje produktivnosti rada su: radnik-čas, radnik-dan, mesec i godina. Na bazi ovih jedinica radnog vremena mogu se izvesti odgovorajući vremenski pokazatelji produktivnosti rada, kao što su: časovna, dnevna, mesečna i godišnja produktivnost rada. U praksi se uglavno meri časovna produktivnost rada. Vezano za pitanje koje kategorije radnika treba uključiti u obračun produktivnosti rada, a kako se svi radnici u industrijskom preduzeću mogu svrstati u kategoriju proizvodnih i neproizvodnih radnika, treba imati na umu da ipak svi oni učestvuju u ostvarenju proizvodnih zadataka, te su na neposredan način i svi radnici proizvodni. Usled praktičnih

4

potreba preduzeća, a sa stanovišta merenja produktivnosti rada, sve radnike treba grupisati prema ulozi u procesu proizvodnje. Otuda, produktivnost rada treba se posmatrati na tri načina:

kao produktivnost rada radnika iz neposredne porizvodnje, kao produktivnost rada direktnih i indirektnih radnika koji učestvuju u proizvodnji, i kao produktivnost rada svih radnika uključujući i radnike u administraciji i drugim

službama režijskog karaktera.

Ekonomičnost

Pod ekonomičnošću se obično podrazumeva stepen štedljivosti u ostvarivanju učinaka. Ekonomičnost je merilo uspešnosti poslovanja, a izražava se kroz odnos između ostvarenih učinaka i količine rada, predmeta rada, sredstava za rad i tuđih usluga potrebnih za njihovo ostvarenje. Tako da je ekonomičnost kompleksnije i značajnije merilo poslovanja od produktivnosti rada, jer obuhvata pored tekućeg i opredmećeni rad koji se nalazi u procesu proizvodnje u obliku sredstava za rad, predmeta rada i osalih elementa radnog procesa. Da bi se moglo uticati na poboljšanje kvaliteta ekonomije potrebno je meriti udeo pojedinih elemenata na ekonomičnost poslovanja, a najbolji se učinak postiže optimalnom kombinacijom svih elemenata. Na primer, u praksi se ljudski rad često zamenjuje mašinskim, što utiče na smanjenje troškova rada (plate radnika) i povećanje troškova sredstava za rad (amortizacija, održavanje i osiguranje sredstava i sl.).

Rentabilnost

Ekonomski smisao principa rentabilnosti poistovećen je zahtevom ili težnjom da se ostvari što veća dobit sa što manjim angažovanim sredstvima u reprodukciji. Rentabilnost pokazuje efikasnost angažovanih sredstava, kao i isplativost poslovanja preduzeća, odnosno određenog posla. U tržišnoj privredi za vlasnika kapitala, manje je značajan proizvod koji nastaje u preduzeću od poslovnog rezultata (dobit, profit) koji stiče, jer je poslovni rezultat za njega jedina realnost. Dobit je cilj i svrha savremene, tržišno orijentisane firme i to često u meri da se svesno potiskuje delovanje ostalih ciljeva preduzeća. Ako su prihodi u nekom preduzeću veći od rashoda, ono je ostvarilo dobit, odnosno poslovalo je rentabilno.

Odnosom između dohotka (dobitak, profit) i angažovanih sredstava (uloženi kapital) izražava se princip rentabilnosti:

R = D / S , odnosno R = Do / K gde je:Do – dobitakK – uloženi kapital

Dobijeni koeficijent pokazuje koliko se jedinica poslovnog rezultata ostvari na jedinicu uloženog kapitala. Pri merenju rentabilnosti, kao uloženi kapital može se uzeti:

sopstveni kapital preduzeća – kapital preduzeća za koji ne postoji obaveza vraćanja; društveni kapital (poslovni fond); fond ulagača (akcionarski kapital, trajni kapital, trajni ulozi pravnih i fizičkih lica, inokosni kapital) i rezerve

5

sredstva preduzeća – prosečna vrednost uloženih sredstava koja su iskorišćena za ostvarivanje poslovnih rezultata: osnovna sredstva (neotpisani deo), obrtna sredstva, kao i dugoročna i kratkoročna finansijska ulaganja.

Sa stanovišta rentabilnosti sopstvenog kapitala, kao poslovni rezultat može se upotrebiti: dobitak, i čist dobitak

a sa stanovišta rentabilnosti sredstava preduzeća: dobitak uvećan za iznos kamata datih drugima za korišćenje tuđeg kapitala, ostatak dobitka uvećan za iznos kamata datih drugima za korišćenje tuđeg kapitala.

Pri merenju rentabilnosti uzima se stopa, jer ona u poređenju sa kamatnom stopom daje jasniju predstavu unosnosti kapitala. Tako je dovoljno, na primer, uporediti stopu ostvarene rentabilnosti sa kamatnom stopom banke, da se dobije jasna slika uspešnosti poslovanja preduzeća. Otuda, razlikujemo sledeće izraze rentabilnosti:

1. Za rentabilnost sopstvenog kapitala:

R(%) = Do / K * 100 i R(%) = Do(č) / K * 100pri čemu je:Do(č) – čisti dobitakK – prosečni sopstveni kapital

2. Za rentabilnost sredstava preduzeća:

R(%) = Do + Tk / K * 100 i R(%) = Do(č) + Tk / K * 100pri čemu je:Tk – kamate date drugima na ime korišćenja tuđeg kapitala

6

III EKONOMIČNOST – PARCIJALNI POKAZATELJ EKONOMSKE USPEŠNOSTI

Uloga principa ekonomičnosti je da se utvrdi racionalnost trošenja elemenata procesa rada. Kao parcijalni princip ekonomije reprodukcije, ekonomičnost se svodi na zahtev da se ostvari određena vrednost proizvodnje sa što manjim troškovima za ostvarenje te proizvodnje. Ta trošenja mogu da se posmatraju:

naturano – u vidu fizičkih utrošaka materijala, sredstava za rad i radne snage, i vrednosno – u vidu troškova materijala, sredstava za rad i radne snage.

Otuda, i princip ekonomičnosti može da se posmatra kao naturalno i vrednosno (finansijski) izražena ekonomičnost. Da bismo uticali na kvalitet ekonomije, potrebno je meriti udeo pojedinih elemenata na ekonomičnost poslovanja. Najbolji uspeh se postiže optimalnom kombinacijom svih elemenata reprodukcije. Sa stanovišta preduzeća može se govoriti o ekonomičnom poslovanju samo onda ako je ostvareni učinak rezultat ekonomičnog trošenja sredstava za rad, predmeta rada, tuđih usluga i racionalnog raspolaganja s radnom snagom i ako postoji mogućnost za realizaciju (tj. prodaju ili stavljanje u upotrebu) ostvarene proizvodnje. Što ukazuje da je ekonomičnost jedan od širih instrumenata kontrole ekonomske uspešnosti poslovanja preduzeća, jer se kroz nju odražava i iskazuje odnos preduzeća prema ukupnim troškovima. Smisao kontrole putem ekonomičnosti jeste – identifikovanje mesta u preduzeću na kojima dolazi do povećanih troškova u odnosu na normative, nesprovođenja propisanih principa poslovanja, kao i neefiksanosti poslovanja. Ostvarivanje većih rezultata uz smanjeno trošenje elemenata, postiže se ekonomičnijim i kvlitetnijim poslovanjem preduzeća. Značaj ekonomičnosti ogleda se i u smanjivanju troškova preduzeća. Time se smanjuje i cena koštanja proizvoda ili usluga. Smanjivanjem cene koštanja povećava se konkurentnost preduzća na tržištu i stvara mogućnost smanjivanja prodajnih cena proizvoda. To utiče na povećanje potrošnje, što je uslov za veću proizvodnju, a time i razvoj preduzeća. Na ovaj način, ekonomičnost višestruko utiče na kvalitet ekonomije poslovanja preduzeća, njegov stepen razvoja i usluga na tržištu.

Faktori ekonomičnosti

Na sve elemente ekonomičnosti deluju brojni faktori, ponekad sa različitim i suprotnim dejstvom. To su faktori koji deluju na rezultat (proizvodnju) kao i komponente poslovanja: sredstava za rad, predmete rada i radnu snagu. Sa stanovišta uslovljenosti trošenja i dinamike ekonomičnosti, osnovni uticajni faktori su:

Prirodni faktori U mnogim preduzećima prirodni uslovi deluju na veličinu utrošaka i troškova. Izraziti primeri za to su u rudarstvu, poljoprivredi, šumarstvu, prehrambenoj industriji, i drugim delatnostima i privrednim granama. Cene sirovina materijala za reprodukciju takođe trpe uticaj prirodnih faktora, preko troškova u proizvodnji tog materijala.

Društveni faktori Ovi faktori dejstvuju preko mera i instrumenata ekonomske politike, politike cena, monetarne politike, carina i sl. – koje se javljaju kao eksterni faktor sa stanovišta troškova preduzeća. Ove mere državnih organa se javljaju kao objektivan faktor i vrše direktan uticaj

7

na cenu koštanja preduzeća, a time i ekonomičnost se ogleda preko poreza, akciza, taksa, carina i dr.

Tehničko-tehnološki faktori Oni deluju kao objektivni faktori na troškove, a time i ekonomičnost. Oni se nalaze u samom preduzeću, predstavljaju njegove uslove proizvodnje i deluju u procesu njegovog poslovanja. Tehničko-tehnološki faktori utiču na sve vrste elemenata proizvodnje koji se ugrađuju u proizvodni učinak. Na primer, kvalitet materijala utiče na veličinu utrošaka materijala. Trošenje sredstava za rad zavisi od kvaliteta tih sredstava, njihovih radnih svojstava, veka trajanja materijala od kojih su izrađeni... Pomoću tehničko-tehnoloških faktora ostvaruju se uštede u proizvodnji smanjivanjem kvarova, otpadaka i škarta, smanjivanjem utrošaka pomoćnih materijala i sl.

Organizacioni faktori Organizacione mere koje preduzeće preduzima odnose se na uštede u trošenju svih komopnenata i faktora, veću motivisanost za rad, potpunije korišćenje naučnih dostignuća, kao i organizacione mere adaptacije na promene u prirodnom i ekonomskom okruženju.

Metode utvrđivanja ekonomičnosti

Ekonomičnost se može utvrđivati naturalno i finansijski (vrednosno), ali se iskazuje posebno i za svaki element, odnosno komponentu preduzeća. Naturalno utvrđivanje ekonomičnosti uzima za osnovu fizički obim proizvodnje i njen odnos prema fizičkim utrošcima predmeta rada, sredstava za rad i radne snage. Naturalni izraz ekonomičnosti predstavlja odnos ostvarene proizvodnje u fizički pokazateljima i fizičkih utrošaka elemenata proizvodnje. Odnosno, ako se ekonomičnost shvati kao zahtev da se određena proizvodnja (Q) ostvari sa što manjim utrošcima elemenata proizvodnje – materijala (M), sredstava za rad (I) i radne snage (L), ekonomičnost će biti:

E = Q / M + I + L

Pod uticajem objektivnih i subjektivnih faktora, ekonomičnost trošenja će biti veća ukoliko su utrošci elemenata proizvodnje manji, i obrnuto. Pod dejstvom navedenih društvenih i tehničkih faktora, utrošci elemenata proizvodnje biće minimalni (objektivno-uslovljeni), a ekonomičnost maksimalna, odnosno:

Eou = Q / M + I + Lgde su:Eou – objektivno uslovljena ekonomičnostM, I, L – objektivno uslovljeni utrošci materijala, sredstava za rad i radne snage

Međutim, u poslovnoj praksi preduzeća, ekonomičnost najčešće nije ravna objektivno uslovljenoj , odnosno maksimalnoj ekonomičnosti. Naime, u proizvodnji se pojavljuju i organizaciono uslovljena (uvećana) trošenja, kao što su: kvar, rasipanje i škart materijala, lom sredstava za rad, nepotpuno korišćenje kapaciteta, nedovoljan intenzitet rada i drugo. Sva ova organizaciono uslovljena trošenja elemenata proizvodnje rezultiraju u smanjenoj ekonomičnosti u odnosu na objektivno uslovljenu, pa je otuda:

Es = Q / (M + I + L) + (m + i + l)pri čemu su:Es – stvarna (organizaciono uslovljena) ekonomičnostm, i, l – organizaciono uslovljeno povećanje utrošaka materijala, sredstava za rad i radne snage

8

Ako se ukupan obim proizvodnje određenog perioda stavi u odnos sa zbirom: umnožaka utrošaka sredstava za proizvodnju i cena tih sredstava po jedinici, odnosno umnožaka utrošaka radne snage i odgovarajućih zarada po jedinici rada, dobićemo cenovni izraz ekonomičnosti:

E = Q / M*Cm + I*Ci + L*Cl

Gde su:Cm, Ci – cene materijala, odnosno sredstava za radCl – zarade po jedinici rada

Ukoliko se proizvedena količina izrazi vrednosno, izraz ekonomičnosti će biti:

E = V / Tm + Ti + Tl

Ovako izražana ekonomičnost zavisiće od: vrste utrošaka elemenata proizvodnje, i kretanja cena sredstava za proizvodnju i zarada.

Cene sredstava za proizvodnju mogu biti tržišne i nabavne, a menjaće se pod uticajem tržišnih i organizacionih faktora. Umešniji proizvođač će verovatno uspeti da nabavi potrebna sredstva po cenama koje su niže od tržišnih. Ako je, pak, manje umešan, njegove konkretne nabavne cene mogu biti i više od tržišnih. Kada se ovi faktori uzmu u obzir, ekonomičnost će biti:

E = V / M (Cm±cm) + I (Ci±ci) + L (Cl±ci)pri čemu je:Cm±cm – konkretna nabavna cena za materijal, itdNa ovaj način izražava se ekonomičnost uslovljena konkretnim cenama sredstava za proizvodnju i zaradama.

Merenje ekonomičnosti

Kako se na tržištu proizvodi ne razmenjuju po njihovoj vrednosti, već po njihovim cenama koje odstupaju naviše ili naniže od vrednosti, ekonomičnost je moguće izraziti jedino odnosom između realizovane vrednosti i utrošenih vrednosti u proizvodnji. U tom slučaju, izraz ekonomičnosti je:

E = C / T = V ± Cδ / Tpri čemu su:C – tržišna cena proizvoda (realizovana vrednost proizvodnje)±Cδ – odstupanje tržišne cene proizvoda od njihove vrednosti

Međutim, ovaj izraz ne daje uvid u stvarno ekonomisanje elementima proizvodnje u dinamici reprodukcije, zbog čega su potrebna druga metodološka rešenja merenja ekonomičnosti. Ukupan output preduzeća rezultat je:

1. Interaktivnog trošenja više elemenata radnog procesa (rada, predmeta rada, sredstava rada, tuđih usluga),2. Ukupne radne aktivnosti u više organizacionih jedinica preduzeća (pogodni, sektori, odeljenja i sl),3. Različitog asortimana učinaka (preduzeće proizvodi različite proizvode ili usluge).

Iz ovog proizilazi da se ekonomičnost može meriti delimično i to posebno za: trošenje pojedinih elemenata radnog procesa, pojedine organizacione jedinice, poslovne funkcije, pogone i slično, pojedine učinke.

9

Vrednost proizvoda i troškova može se izraziti:1. stvarnim (tekućim) cenama – primenjujući izraz:

E = C / Tpri čemu je:C – ukupni prihod, koji je ravan umnošku ostvarenih učinaka (Q) i tekućih cena (Cq)T – ukupni troškovi elemenata proizvodnje, ravni zbiru umnožaka utrošaka elemenata proizvodnje (M, I i L) i njihovih tekućih cena

Merenje ekonomičnosti na temelju stvarnih cena predstavlja sveobuhvatno merenje ekonomičnosti, jer postignuti stepen ekonomičnosti ne mora biti rezultat samo unutrašnjih napora kolektiva, nego i rezultat uticaja tržišta. Naime, cene sredstava za proizvodnju menjaće se pod dejstvom tržišnih i organizacionih faktora.

2. stalnim cenama – u tom slučaju ekonomičnost nema karakter vrednosnog, već pre svega količinskog merenja, što pruža podatke o štedljivom korišćenju elemenata radnog procesa. Smatra se da ekonomičnost izražena pomoću stalnih cena daje iste rezultate kao i ekonomičnost koja bi se dobila na temelju naturalnih pokazatelja. Tako izražena ekonomičnost pruža sliku intenzivnosti napora kolektiva u odnosu na prethodni period i služi za proveravanje planskih zadataka preduzeća, te u tom smislu ona ima veliki značaj. Izračunavanjem ekonomičnosti možemo doći do jednog od tri moguća koeficijenta ekonomičnosti poslovanja, koja se mogu javiti u praksi, i to:

1. e > 1 – poslovanje je ekonomično2. e = 1 – poslovanje je na granici ekonomičnosti, što zahteva analizu poslovanja i

pronalaženje načina za sniženje troškova3. e < 1 – poslovanje je neekonomično i u tim uslovima, preduzeće može raditi samo

neko vreme, jer trajna egzistencija zahteva i ekonomično poslovanje

Povećanje ekonomičnosti se može postići: povećanjem količine učinka uz nepromenje troškove, ostvarenjem većih prodajnih cena proizvoda i usluga, smanjenjem količine elemenata radnog procesa, i nižim nabavnim cenama elemenata radnog procesa.

10

Merenje ekonomičnosti – primer za ilustraciju

JP ’’Ingas’’ iz Inđije u 2006. godini distribuiralo je korisnicima svojih usluga 17.236.812 m3 gasa, pri čemu je ostvarilo prihod od 393.362.984,54 dinara uz rashode poslovanja od 383.516.614,82 dinara. U 2007. godini, Ingas je isporučio 18.205.992 m3 gasa i ostvario prihod od 469.371.601,80 dinara uz troškove od 451.403.988,25 dinara. Neophodno je naglasiti da distributivna razlika (marža) u 2006. g. iznosila je 15%, a u 2007. g. 12%.

Izračunavanjem koeficijenta ekonomičnosti na bazi stvarnih cena, dolazimo do sledećih pokazatelja:

E = (za 2006.g.) = 393.362.984,54 / 383.516.614,82 = 1,0257 d prihoda/1 d troška

E = (za 2007.g.) = 469.371.601,80 / 451.403.988,25 = 1,0398 d prihoda/1 d troška

Ukoliko bi uzeli 2006. g. kao baznu godinu, onda bi ekonomičnost na temelju stalnih cena iznosila:

 

469.371.601,80 × (100/112)

 

E = = 1,2252 d prihoda/1 d troška393.362.984,54 × (100/115) 

    

Na osnovu izračunatih ekonomičnosti, može se doći do zaključka da je JP ’’Ingas’’ poslovalo ekonomično, iako ne zadovoljavajuće, s obzirom da su koeficijenti i u 2006. i 2007. godini težili da budu na granici ekonomičnosti (e=1). To nalaže neophodnost sprovođenja analize poslovanja, kako bi se iznašle mogućnosti smanjivanja rashoda. Ekonomičnost produzeća na osnovu stalnih cena povećana je u 2007. godini prema baznoj za 0,1995 dinara prihoda na 1 dinar troškova. Kako je ekonomičnost na bazi stvarnih cena u izveštajnom periodu veća nego u baznom za 0.0141, a imajući u vidu i da je marža smanjena za 3%, slobodno se može reći da su napori u kolektivu doprineli povećanju ekonomičnosti.

11

IV ZAKLJUČAK

Realni izraz uspešnosti poslovanja proizilazi iz odnosa u kojem su obuhvaćeni rezultati reprodukcije (učinci) i elementi procesa proizvodnje, potrebni za ostvarenje tih rezultata. Njihovim stavljanjem u međusobni odnos, ekonomski analitičari u preduzeću mogu, kod svakog od prethodno definisanih pokazatelja – produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost – uočiti i pratiti:

izdašnost koja pokazuje koliko je ostvareno učinaka (konkretnih rezultata reprodukcije) na jedinicu elemenata radnog procesa, i

štedljivost, koja predočava količinu utrošenih elemenata radnog procesa u odnosu na učinak.

Veći koeficijent u izdašnosti znači ostvarenje većeg učinka sa postojećim elementima prozvodnje, dok veći koeficijet izračunate štedljivosti označava slabiju ili manju štedljivost, odnosno veći utrošak elemenata po jedinici učinka.

Promena fizičkog obima ostvarenih rezultata proističe iz promena na strani ulaganja sve tri komponente rada i poslovanja: sredstava za rad, predmeta rada i radne snage. Ovi elementi direktno deluju na visinu produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti. Merenjem i praćenjem produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti poslovanja u različitim vremenski periodima, moguća su istosmerna, ali i divergenta kretanja ovih pokazatelja. Ako na primer u istom vremenskom razdoblju dođe do smanjenja utrošaka rada po jedinici proizvoda, ali i povećanja utrošaka predmeta rada i sredstava za rad – tada imamo slučaj povećanja produktivnosti rada i smanjenja ekonomičnosti u istom periodu. Veća produktivnost može usloviti i veću ekonomičnost u slučaju da smanjenje količine rada po jedinici proizvoda ne dovode do povećanja utrošaka ostalih komponenata proizvodnje koji deluju na ekonomičnost. Veći stepen povezanosti i međuzavisnosti prisutan je između ekonomičnosti i rentabilnosti, te je stoga izražena tendencija da se dinamika ova dva pokazatelja kreće u istom pravcu. Kada je poslovni rezultat pozitivan, i ekonomičnost i rentabilnost su pozitivni, i obrnuto. Ali ekonomičnost i rentabilnost mogu imati i različito kretanje. Posle značajnih investicionih ulaganja, vrednost angažovanih sredstava može relativno više da poraste nego poslovni rezultat izražen u dobiti. Tada imamo slučaj da ekonomičnost poraste, a rentabilnost opada.

Pouzdana ocena uspešnosti poslovanja može se dobiti ako se pokazatelji uspešnosti međusobno uporede. Njihovo poređenje može se sprovesti:

planskim upoređivanjem – analiziraju se ostvareni i planirani pokazatelji uspešnosti poslovanja

vremenskim upoređivanjem – stavljaju se u odnos ostvareni pokazatelji u određenom razdoblju i ostvareni pokazatelji poslovanja u baznom ili nekom prethodnom razdoblju

prostornim upoređivanjem – upoređuju se ostvareni pokazatelji u jednom preuzeću i pokazatelji koji su ostvareni u uporedivim, prostorno odvojenim, drugim preduzećima (ili pak, drugim obračunskim jedinicama, pogonima, i sl.)

Uzevši sve ovo napred rečeno, neophodno je naglasiti da uspeh poslovanja moguće je pouzdano oceniti jedino ako se osiguraju metodološke pretpostavke svođenja parcijalnih učinaka pojedinih činitelja na zbirni učinak koji je izraz kvaliteta ukupne ekonomije poslovanja. Jedino na temelju tako merene uspešnosti poslovanja moguće je u budućoj poslovnoj politici postizati pozitivne uticaje i otklanjati negativne.

12

Literatura

Dr Nenad Penezić, ’’Ekonomika preduzeća’’, Fakultet za uslužni bizins, Novi Sad, 2007.

Doc dr sc Slobodan Ivanović, ’’Mjerila uspješnosti poslovanja’’

Prof. Dr Momčilo Živković, ’’Ekonomika poslovanja’’, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2004.

www. fthm.hr

JP ’’Ingas’’ Inđija – knjigovodstveni podaci

13