Download pdf - Branko Petranovic Istorija Jugoslavije I 7

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

Do prihvatanja i razraivanja ideje o antifaistikom frontu u Jugoslaviji dolo je u vreme otrih unutranjih socijalno-politikih previranja i nacionalnih sukoba. estojanuarska diktatura nalazila se na izmaku, kraljevski apsolutizam nije uspeo da vanparlamentarnim metodama odri dravni i nacionalni unitarizam, ali se kriza meunacionalnih odnosa i graanskog drutva u celini produbljivala, a teror nad komunistima nastavljao. Za KPJ je 1932. godine, kada je poela organizacionu obnovu, karakteristino da je morala vaspostaviti ilegalnu organizaciju, da je bila brojno nejaka, da se nalazila u dubokoj ilegalnosti, usmeravana iz inostranstva, podlona frakcijskim borbama i sektakim skretanjima i, posebno, bremenita zabludama o nacionalnom pitanju. U poetku svog obnavljanja, KPJ je bila kadrovska partija i sekcija Kominterne, obavezna na meunarodnu disciplinu kao lanica svetskog komunistikog pokreta, ali bez veeg uticaja u organima Kominterne, nalazei se na marginama njene politike. Kominterna je odobravala kongrese i konferencije KPJ i potvrivala sastav rukovodstva; istaknuti partijski kadar sklanjao se u SSSR, radio u aparatu Kominterne ili se kolovao uz njenu pomo; sekcije su i materijalno zavisile od nje. Radei van Jugoslavije, rukovodstvo KPJ je jo vie podleglo uticajima organa Kominterne, koji su se pod Staljinovom vladavinom sve vie birokratizovali i meali u unutranji ivot sekcija. Merilo internacionalizma u meunarodnom komunistikom pokretu bila je odbrana Sovjetskog Saveza kao jedinog socijalistikog ostrva" u svetu. Obraunima praeni sukobi oko vlasti u SKP (b) i Kominterni, kao rezultat birokratizacije partijskih odnosa i Staljinove prevlasti u ovoj meunarodnoj komunistikoj organizaciji, negativno su se odraavali i na vrstinu nacionalnih partijskih organizacija. Tome treba dodati da je i etapa otrog

j-

J-

U

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

antikapitalistikog kursa Kominterne, prevazienog meunarodnim pregrupisavanjem u Evropi i svetu posle pobede nacionalsocijalizma u Nemakoj 1933, ostavila debele naslage negativnog idejnog i politikog naslea. Period posle estog kongresa Kominterne oznaio je prevlaivanje ultrasektatva u komunistikom pokretu, koje se razvijalo na osnovu procene o slomu kapitalizma i nastupanju revolucionarne situacije, procene ije posledice nisu mimoile ni komunistiki pokret Jugoslavije. Staljinovi napadi na socijaldemokrate kao na socijalfaiste i ogoljene klasne konfrontacije vodile su izolaciji komunista od masa radnitva, seljatva i sitne i srednje buroazije. Komunistika partija Jugoslavije ula je u novu fazu borbe kadrovski desetkovana i organizaciono proreena tokom estojanuarske diktature, ali naoruana iskustvom steenim u tom periodu. Na popritu revolucionarne borbe iznikle su nove generacije revolucionara u radnikim centrima, u robijanicama, na selu i univerzitetima, koje e, u uslovima oivelih politikih borbi u Kraljevini, zajedno sa starim partijskim borcima poneti na svojim leima organizacionu obnovu partije i njeno povezivanje s drugim nacionalno i socijalno ugnjetenim slojevima. Obnova KPJ 19321934. tekla je uglavnom samostalno, bez uticaja Kominterne, pa ak i Centralnog komiteta. Oivljavanje nacionalnih i politikih borbi u Kraljevini gotovo se podudaralo s politikom narodnog fronta, otvarajui mogunosti za nove pristupe partije najvanijim problemima jugoslovenskog drutva, pristupe koji su sve vie odgovarali njenoj vlastitoj analizi unutranjih i- meunarodnih prilika posle okonanja otvorene diktature i suoavanja radnikog pokreta i demokratskih snaga s agresivnim faizmom; tada se na dnevni red postavilo pitanje saveznitva s demokratskim snagama drutva i otklanjanja protivrene situacije u kojoj je ativnost KPJ u zemlji rasla, a njeno rukovodstvo ostajalo u inostranstvu. Politika obrazovanja narodnog fronta, proglaena i prihvaena na Sedmom, poslednjem kongresu Kominterne, jula-avgusta 1935, na kojem su istaknutu ulogu odigrali Georgi Dimitrov i Palmiro Toljati, doprinela je na odluujui nain proirivanju politike platforme KPJ. Orijentacija ka narodnom frontu predstavljala je dobro naeno reenje za obnavljanje revolucionarne borbe u novim uslovima i na revolucionarno-demokratskim osnovama, uz odbacivanje sektatva i izolacije, karakteri-


2 1 5

stinih za raniju liniju Kominterne. Narodni front u Jugoslaviji je bio ua pojava" daleko irih meunarodnih kretanja, izvedena iz shvatanja posle 1933. o faizmu kao glavnoj opasnosti za sve demokratske drave i progresivne pokrete. Novoproglaena antifaistika linija Kominterne imala je univerzalni karakter. Nacionalistika diktatura u Nemakoj javlja se kao uvod u osvajaku politiku velikih razmera, internacionalnu ekspanziju faistike ideologije i prakse i pregrupisavanje velikih i malih evropskih drava, koje je obuhvatilo SSSR, odreujui, sovjetskim pribliavanjem Francuskoj i ehoslovakoj, odnosno pristupanjem Drutvu naroda, i politiku Kominterne. Ukazujui na faizam kao na glavnog protivnika radnikog pokreta i demokratije, Kominterna je raniju generalnu liniju borbe klase protiv klase zamenjivala politikom koncentracije demokratsko-antifaistikih snaga. Primer kao da su davali ujedinjeni nastupi anarhista, komunista i socijalista 1934. pred opasnou od faizma u paniji; ali ni predrasude i otpor novoj generalnoj orijentaciji nisu izostali. Za Lava Trockog narodni front je bio zabluda, prolazna stvar, epizoda koja je prikrivala jedino stvarno pitanje za komuniste: faizam ili proleterska revolucija. Usvajanje nove politike u komunistikim partijama teklo je istovremeno s inercijom stare prakse. Kominterna je dugo razvijala nepoverenje prema graanskoj levici, socijaldemokratiji, dravama koje su nastale posle 1918. posebno prema Jugoslaviji kao versajskoj i imperijalistikoj tvorevini i stvarala predubeenja o njima. Vodstvo meunarodne komunistike organizacije je nakon 1933. s naporom menjalo koncepciju o revoluciji kao neposrednom cilju komunistikih partija, vladajuu u meunarodnom revolucionarnom radnikom pokretu 19191933. Preorijentacija Kominterne ka politici narodnog fronta tekla je dosta sporo i neodluno, to se vidi i iz odlaganja Sedmog kongresa, budui da je i ona bila iznenaena brzom pobedom nacionalsocijalizma u Nemakoj i slomom nemakog komunistikog pokreta, u koji su se od oktobarske revolucije polagale najvee nade, u ijem je porazu i sama doprinela svojim odnosom prema socijaldemokratiji. Komunistika partija Jugoslavije je ideju o obrazovanju antifaistikog fronta prvi put iznela na etvrtoj zemaljskoj konferenciji decembra 1934. u Ljubljani, ali na jedan maglovit i nedosledan nain, propraajui usvajanje antifaistike linije ispoljavanjem stare sektake prakse u vidu parola o revoluciji

j-

J-

U


kao jedinom izlazu iz drutvene krize i sovjetskoj vlasti kao perspektivi sutranjice. Rezolucija CK KPJ iz marta 1935. o stanju i zadacima partije znaila je dalji korak u uobliavanju antifaistikog fronta, da bi ve Okrunica br. 24, iz aprila iste godine, govorila o zadacima izgradnje narodne fronte". KPJ je blie odredila politiku narodnog fronta tek na Splitskom plenumu juna 1935, uoi Sedmog kongresa Kominterne. U referatu Blagoja Parovia vojno-faistika diktatura" je proglaena za zajednikog neprijatelja svih demokratskih snaga. Put za njeno obaranje vodio je preko izgradnje to ireg antifaistikog fronta. U ime proirivanja politike platforme, Partija je traila da se obustave napadi na reformistike i druge voe, odstrani potcenjivanje sindikalne delatnosti, ostvari maksimalna legalizacija rada i istaknu takvi zahtevi i parole koje bi odgovarale raspoloenju masa. Na Splitskom plenumu jasno je reeno da nacionalni oseaj nije tu proletarijatu i njegovoj avangardi. Komunistika partija Jugoslavije se u procesu izgradnje linije narodnog fronta nije gubila, ostajui osnovna i vodea snaga, koja je davala pravac itavom antifaistikom pokretu. Rukovodstvo KPJ je posle Splitskog plenuma i Sedmog kongresa Kominterne nedvosmisleno zauzelo gledite da se faizam, glavni protivnik, moe pobediti samo udruenim snagama radnike klase, seljatva, nacionalno ugnjetenih naroda i svih ostalih demokratskih elemenata. Borei se protiv meunarodnog faizma i graanske diktature, a za narodni front, jugoslovenski komunisti su povezivali otpor faistikoj agresiji s otvaranjem partije prema demokratskim snagama, izjanjavali se za reavanje nacionalnog pitanja, demokratizaciju politikog ivota i ostvarenje ivotnih socijalno-ekonomskih zahteva najirih masa naroda. Prih\atanje linije narodnog fronta neposredno je bilo povezano s odbacivanjem teze o Jugoslaviji kao tvorevini velikih imperijalistikih sila na zavretku prvog svetskog rata i o potrebi njenog razbijanja stvaranjem nezavisnih drava, poto je uoeno da bi one u novoj meunarodnoj konstelaciji lako mogle postati plen Italije i drugih susednih revizionistikih zemalja. Politika razbijanja Jugoslavije u periodu 19251934. bila je saglasna kominternistikoj viziji da se unitenjem vorne zemlje versajskog sanitarnog kordona ubrzava revolucionarni proboj preko Balkana, kad je ve zatajila revolucija u Zapadnoj Evropi. Jugoslovenski komunisti su u izmenjenoj situaciji


2 1 7

prilazili reavanju nacionalnog pitanja u okvirima Jugoslavije kao dravne celine i, po formi ureenja, budue demokratske federativne republike. Ova promena gledita o Jugoslaviji izraena je u Odluci CK KPJ iz avgusta 1935, u kojoj je stajalo da komunisti ostaju pri naelnom stavu o samoopredeljenju naroda s pravom na otcepljenje, ali da u njegovom ostvarivanju ne mogu a da ne vode rauna o meunarodnim prilikama. Prema tome stavu, ukoliko bi hrvatski narod i drugi narodi Jugoslavije dobili garantije za ispoljavanje svog nacionalnog bia, komunisti se ne bi izjasnili za njihovo otcepljenje. Uvaavajui nacionalno pitanje u Kraljevini i pridajui mu pravi znaaj, Partija je ve u toj etapi revolucionarne borbe znala da izrazi i nedeljivost napora za nacionalno i socijalno osloboenje jugoslovenskih naroda. Nekoliko meseci pre nego to e etvrta zemaljska konferencija doneti odluku o stvaranju nacionalnih komunistikih partija, predstavnici Balkanskog zemaljskog sekretarijata Izvrnog komiteta Kominterne kritikovali su KP Jugoslavije i KP Rumunije da u svojoj borbi ne ume ju da koriste nacionalne suprotnosti, nacionalno ugnjetavanje", znaaj nacionalnooslobodilake borbe, to bi se moglo izmeniti obrazovanjem partija ugnjetenih nacija". Ideja o nacionalnim partijskim organizacijama iznesena je na etvrtoj zemaljskoj konferenciji KPJ, a poela je da se sprovodi osnivanjem komunistikih partija Slovenije, 17. aprila 1937. u ebinama, blizu Trbovlja, i Hrvatske (hrvatska svadba"), 1/2. avgusta iste godine, u Anindolu kraj Samobora. S organizacione take gledita, nacionalna partijska rukovodstva Slovenije i Hrvatske ostala su podreena CK KPJ, prema naelu demokratskog centralizma, ali su inae nastupala kao rukovodstva organizacija nacionalnog karaktera. U ovakvom odnosu KPJ prema vlastitoj organizaciji mogle su se nazreti konture budueg federativnog ureenja Jugoslavije. Obrazovanje Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju 1937. kao da je nagovestilo stav partije u prilog individualizacije ove oblasti neposrednim povezivanjem Oblasnog komiteta za CK KPJ 1940. godine. Reorganizacija KPJ proizilazila je iz potrebe za uspenijom borbom u uslovima kada su buroazije jugoslovenskih naroda i manjina pojaavale napore za reviziju oktroisanog ustava i dravno preureenje Jugoslavije na nacionalnim principima. Reorganizacija je trebalo da poslui i otrijem suprotstavljanju nacionalistikim uticajima van KPJ, kao i njenom brem kadro-

j-

J-

U


vskom razvoju. Ove organizacione promene opovrgavale su uvreena miljenja o anacionalnosti komunista, pokazujui radnim masama da partija uzima u obzir njihova nacionalna oseanja. Time, posebno u partijsko-politikoj i organizacionoj sferi, nisu dovedeni u pitanje jedinstvo KPJ i demokratsko-centralistiki nain odluivanja. Sve nacionalne partije imale su predstavnike u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu i ostajale podreene CK KPJ na osnovi demokratskog centralizma kao temeljnog organizacionog naela, na kojem je poivala zgrada partijske organizacije. U organizacionoj strukturi partije centralni komiteti nacionalnih organizacija nisu imali vea prava od pokrajinskih komiteta. CK KPJ je objanjavao pokrajinskim komitetima za Hrvatsku i Dalmaciju 5. februara 1935. da su sve komunistike partije, pa i jugoslovenska, izgraene na boljevikim organizacionim principima, meu kojima su najglavniji demokratski centralizam i proleterski internacionalizam. Reorganizacijom, isticalo se, ne stvara se nikakva federacija partija ve partija ostaje jedinstvena, rukovoena s jednog mesta od CK, proleterska partija. Predvieno je da KP Hrvatske obuhvati organizacije u Hrvatskoj i Slavoniji, ukljuujui Vukovar i Vinkovce (u stvari zapadni Srem), zatim sve organizacije u Dalmaciji, ukljuivi Dubrovnik, te napokon Banjaluku, Livno, Duvno, desnu obalu Hercegovine, iskljuujui Mostar, to jest zapadne oblasti Bosne i Hercegovine, naseljene hrvatskim stanovnitvom, koje se granie s Dalmacijom. Nasuprot Rezoluciji IV kongresa KPJ, koja je govorila o autonomiji Bosne i Hercegovine, nova podela nije vodila rauna o stanovnitvu Bosne i Hercegovine. Pripajanjem zapadnih delova Bosne i Hercegovine Hrvatskoj, kao da su ti delovi tretirani kao hrvatska teritorija, to je znailo podelu Bosne. Bosna i Hercegovina oigledno nisu tretirane kao posebnost, kao istorijska, ekonomska i politika celina i zajednica Srba, Muslimana i Hrvata. Kao da su bila prihvaena stanovita srpskih i hrvatskih graanskih stranaka o podeli Bosne i Hercegovine izmeu reka Neretve i Bosne. CK KPJ je objanjavao i odnos KPJ prema jugoslovenstvu". Kao to ime cjelokupne nae partije: KP Jugoslavije" stoji u pismu CK ne oznaava da mi time priznajemo neku nepostojeu 'jugoslovensku naciju', ve naprosto izraava teritoriju, na kojoj se rasprostiru organizacije nae partije, tako osnivanje KP Hrvatske i Slovenije ne


219

znai, da mi time ne priznajemo postojanje drugih narodnih manjina na teritoriji Hrvatske i Slovenije ili da lanovima KP tih zemalja mogu da budu samo Hrvati ili Slovenci." CK KPJ je upuivao na najveu budnost cele partije protiv velikodravnih oportunistikih elemenata", koji e prigovarati da se partija odrie internacionalizma i poputa sitnom nacionalistikom elementu", ali i protiv onih koji stoje pod uticajem hrvatske i slovenske nacionalistike buroaske ideologije", koji bi oslabili organizaciju, budu li hteli propovedati federalizam u partiji nasuprot demokratskom centralizmu. Odluka o reorganizaciji KP je ostvarivana u fazama, u periodu od 1937. do 1948. godine. Formiranjem partija u Sloveniji i Hrvatskoj Komunistika partija Jugoslavije je, s jedne strane, pronalazila protivteu graanskim nacionalnim pokretima, a na drugoj strani proirivala kadrovsku osnovu partije. Sukcesivno ostvarivanje ideje o konstituisanju nacionalnih partija u Komunistikoj partiji Jugoslavije upuuje na postojanje nedoumica, razliitih shvatanja, neraienih ideja o pojedinim nacijama, kako u Komunistikoj partiji Jugoslavije, tako i u Kominterni. Makedonska partija u sastavu KPJ oigledno nije stvorena, jer balkanske komunistike partije (Jugoslavije, Bugarske i Grke) nisu u tome imale istovetan stav. Na osnivanje pojedinih partija mogla je uticati i njihova slaba snaga u drugoj deceniji postojanja Kraljevine Jugoslavije. to se tie partije u Crnoj Gori ovaj momenat svakako nije dolazio u obzir, jer je bila re o jednoj od najsnanijih organizacija KPJ. Na odlaganje stvaranja KP Crne Gore najbitnije je uticala injenica da nacionalno pitanje Crnogoraca nije bilo raieno u KPJ. Crnogorci su se oseali Srbima, ukljuujui i najljue crnogorske separatiste, ili je pak egzistirala dvojna svest (Crnogorci, u smislu vekovnog postojanja drave, i Srbi, sa stanovita etnikog porekla). Preovlaivala je, pri tome, ideologija internacionalizma, koja je nacionalni moment potiskivala u senkU osnovne svesti o proleterskoj internacionalistikoj dimenziji partije. Prema shvatanju rukovodstva KPJ, tada nije bilo potrebni da se osnuje i nacionalna partijska organizacija Srbije, poto t nisu traile srpske radne mase. Srbi se nisu oseali ugnjetenim^ od drugih naroda, i njihova klasna borba nije imala karakte) borbe za nacionalno osloboenje. Partijski protivnici zloupoy

j-

trebljavali su nepostojanje nacionalne organizacije srpskih komunista tvrdei da su ovi neravnopravni u KPJ. Ima shvatanja da nesrpski prostor jo nije bio razgranien od faktiki srpskog, da bi KPJ mogla pokrenuti stvaranje Komunistike partije Srbije u svome sastavu. Postoje i shvatanja da jo nije bila sazrela situacija da se KP Srbije konstituie kao nacionalna partija u sastavu KPJ, jer je bila re o malobrojnoj i organizaciono-politiki gledano slaboj srpskoj partijskoj organizaciji; ta shvatanja su, meutim, teko prihvatljiva, pogotovu ako se ima u vidu polet komunistikog pokreta u godinama koje su prethodile ratu, snana antifaistika strujanja meu studentima i inteligencijom pod vodstvom ili uticajem komunista, vidna uloga Univerziteta u Beogradu na itavom prostoru Jugoslavije univerziteta koji je predstavljao antifaistiku tvravu i na kojem je delovala najjaa organizacija SKOJ-a u Jugoslaviji mnogobrojne manifestacije politikog karaktera, socijalno-ekonomski bunt radnitva, jaanje partije na selu i demonstracije i okraji sa snagama reakcije. Postojee raspoloenje koje je razgorevala Komunistika partija Jugoslavije kulminiralo je u odbacivanju Trojnog pakta i u dogaajima od 27. marta 1941, kada je komunistima polo za rukom da izvre prvi znaajniji proboj u stari politiki sistem i donekle legalizuju svoju aktivnost. Obnavljanje partijskih organizacija zapoelo je 1931. godine. Komunisti su u Srbiji od 1934. razvijali irok antifaistiki pokret, organizujui trajkove, ulazei u URS-ove sindikate, osvajajui Univerzitet u Beogradu. Revolucionarno-demokratski pokret je bio u stalnom usponu od 1931. godine. Taj uspon moe se pratiti i preko zborova Fronta slobode u Kruevcu i Kragujevcu, zborova za mir i protiv faizma. KPJ u Srbiji uspela je da obnovi SKOJ na Univerzitetu i da stvori partijsku organizaciju od mladih komunista. Komunisti su na zborovima i u drugim akcijama izlazili iz ranijih zaaurenih elija". Partija je ostvarivala i uticaj na ene, naroito preko asopisa ena danas, koji su ureivali komunisti, izjanjavajui se za nov odnos prema eni, za njenu ravnopravnost, protiv skupoe, za enska prava, za podrku republikanskim snagama u paniji. Uticaj se neprekidno proirivao, jer su partijske parole i ideje plenile ljude", stoga to su se odnosile na ivotna pitanja radnike klase. Uoi rata zapoelo je prodiranje partije i na selo. Radnici-komunisti zaduivani su da na partijskim organi-

J-

U



2 2 1

zacijama izvetavaju koliko su uticali na svoje roake i prijatelje sa sela. Pokrajinski komitet je radio na nivou Biroa kao ueg tela (Aleksandar Ranko vi, Milovan ilas i Spaeni ja Babovi) i Pokrajinskog komiteta, iji je sastav proiren na pokrajinskoj konferenciji maja 1940. godine. PK je radio preko izgraenih komunista-instruktora. Pokrajinsko rukovodstvo odigralo je znaajnu ulogu u dogaajima vezanim za demonstracije protiv pristupa Jugoslavije Trojnom paktu i manifestacije posle zbacivanja vlade Cvetkovi-Maek. PK je, prema kazivanju uesnika, permanentno zasedao i rukovodio akcijom 27 marta". Milovan ilas je napisao proglas PK povodom 27. marta. Josip Broz Tito je stigao iz Zagreba u Beograd avionom 29. marta, a o dogaajima u Beogradu su ga obavestili Mitra Mitrovi i Vasilije Buha. Prema iskazima nekih savremenika-uesnika, meutim, sporno je da li je Tito govorio irem partijskom aktivu Srbije ili je bio u dodiru samo sa ilasom, Radom Konarem, Ivom Lolom Ribarom i drugim rukovodiocima. Komunisti Srbije su stvorili uslove za ustanak (organizacija, propaganda, veze, formiranje prvih odreda, itd.). Celokupna aktivnost na osloboenoj teritoriji Srbije nalazila se do izlaska Josipa Broza Tita iz Beograda u rukama Pokrajinskog komiteta, njegovih instruktora i ostalog kadra. Sekretar Pokrajinskog komiteta je bio Aleksandar Rankovi, ovek organizacionih sposobnosti, izvanredne memorije i razvijenog smisla za pojedinosti, koji je uivao autoritet u partiji i u Pokrajinskom komitetu. Tadanji Rankovievi saradnici govore o demokratskom nainu rada, dogovoru i zajednikom zauzimanju stavova i sprovoenju odluka. Tada je svaka elija imala veze s instruktorima ili ljudima na odreenim partijskim funkcijama, koji su, opet, bili povezani s radnikim elijama ili s rejonskim komitetom. Tako je ceo niz organizacija bio vezan s Pokrajinskim komitetom, bilo direktno bilo indirektno, preko mree instruktora i viih kadrova. Ovakva organizacija odigrala je odlunu ulogu u manifestacijama 27. marta 1941, omoguujui da se za jedan dan komunisti mobiliu i izau na ulice. Dobra organizacija je bila karakteristina i za unutranjost Srbije. U trajkovima, vidna je bila uloga Radoja Dakia kao lana Pokrajinskog komiteta, koji je po miljenju suboraca imao neverovatno ugleda meu radnikom klasom Beograda", nalazei se na elu svih akcija metalaca. Pod njegovim uticajem iznikla je plejada rukovodilaca-radnika,

j-

J-

U


kasnijih lanova rejonskih i Mesnog komiteta za Beograd: David Paji, Milo Mami, Sreten Mladenovi. Ljudi su kroz akcije izrastali i osposobljavali se za rukovodee partijske funkcije. Beograd je mobiiisao kadrove i s Univerziteta na kojem su studirali ljudi iz cele zemlje, a u Beogradu se nalazio i Privrednik koji je dovodio mlade ljude iz Like, Bosne i drugih krajeva u svoje domove na uenje zanata i trgovine; ti ljudi su potom, kao egrti", upuivani irom Jugoslavije. Teko je sloiti se i sa stavom da Komunistika partija Jugoslavije nije razumela srpsko pitanje, to jest da je za nju bila jasna socijalna strana revolucije srpskih masa, ali ne i nacionalna dimenzija borbe u toku; time bi se praktino prihvatalo da je srpsko pitanje u Jugoslaviji bilo reeno pod vodstvom njene buroazije i dinastije ujedinjenjem u jednoj dravi. Srpsko stanovnitvo je vie od bilo kojeg drugog u Jugoslaviji bilo rasuto, izmeano i teritorijalno nepovezano irom cele Jugoslavije, izuzmemo li Sloveniju. uro Cviji, poznati hrvatski komunist, borio se jo 1932. protiv ovinistikih shvatanja da preanski Srbi ne pripadaju srpskoj naciji u Hrvatskoj. Ustajao je protiv njihovog iseljavanja, slinog iseljavanju Grka iz Male Azije, to jest, premetanja stanovnitva u perspektivi. Stoga je i predlagao da se srpskom narodu na podruju od Gline do Glamoa i od Prnjavora do Plakog prizna pravo na samoopredeljenje, jer su kompaktno nastanjivali sredinji prostor hrvatske teritorije. U svesti naroda je, pri tome, bila iva i vladajua ideologija o jedinstvu srpskog naroda u Jugoslaviji. Ali, svi ti inioci ipak ne bi mogli da objasne odlaganje o kojem je re, ukoliko bi se ispustio jedan od najhitnijih vezanost KPJ za Kominternu, autoritet Staljina i uzor SKP (b), u ijoj organizacionoj strukturi ruska partija takoe nije imala status nacionalne partije, budui vezana za SKP (b). Izjanjavanje KPJ za jugoslovenski okvir ivota i dravnu celinu Jugoslavije nije, razumljivo, znailo i njeno poistoveivanje sa zastupnicima koncepcije o jugoslovenskoj naciji, odnosno integralnom jugoslovenstvu, kao ideoloke osnovice dravnog i nacionalnog unitarizma. Dijametralno suprotnog shvatanja, komunisti su negirali estojanuarsku ideologiju, priznajui nacionalnu individualnost svakog jugoslo venskog naroda, njegovu ravnopravnost s ostalima, i prava nacionalnih manjina. Savetovanje rukovodeeg partijskog aktiva Jugoslavije u Moskvi juna 1936, kojem su prisustvovali Milan Gorki, Josip Broz,


2 2 3

Blagoje Parovi, Filip Filipovi, Vladimir opi, Edvard Kardclj i drugi vodei komunisti, potvrdilo je stav KPJ o nacionalnom pitanju, usvojen 1935, zahtevajui sazivanje ustavotvorne skuptine Jugoslavije da bi se slobodno i bez preglasavanja odluilo o svim pitanjima odnosa narodnosti" unutar slobodne, demokratske, federativne drave. Taj stav partijskog rukovodstva o federaciji doao je do izraaja i u pismu CK KPJ Mesnom komitetu KPJ za Beograd (Veselinu Maslei), novembra 1936, o potrebi da vanparlamentarna opozicija formira vladu koja bi uivala narodno poverenje i u kojoj bi bila zastupljena i radnika klasa, a u cilju sprovoenja izbora s pokrajinskim kandidatskim listama. Tako bi Hrvati, Slovenci, Srbi, Makedonci, Crnogorci, pa i Vojvodina i Bosna i Hercegovina, mogli da obrazuju svoje nacionalne skuptine, odnosno sabore, s pravom suverenog odluivanja o dravnom ureenju, uz uvaavanje nacionalnih i regionalnih zahteva. Za KPJ je bilo osnovno da se narodi slobodno izjasne o dravnom ureenju i osiguraju od svake hegemonije i ugnjetavanja. Platforma narodnog fronta morala je da izrazi i pravo nacionalnih manjina Nemaca, Maara, Albanaca na ravnopravnost. Federativna drava je trebalo da ima sedam jedinica: Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu. CK KPJ je izgledalo da je srbijanska UO (udruena opozicija) (pa i jedan dio narodnofrontovaca) spremna da dade slobode Hrvatima i Slovencima, a ostale narode i provincije ona smatra srpskim. Srpska buroazija na nov i rafiniran nain eli da osigura svoju prevlast i hegemoniju nad Makedoncima i Crnogorcima, nad narodom u Bosni i Hercegovini i Vojvodini". Pominjui sedam federalnih jedinica 1936, ali i nikada vie u svojim dokumentima (Vojvodinu), Komunistika partija Jugoslavije htela je da se priblii, odnosno izjednai sa nacionalnim zahtevima Seljako-demokratske koalicije. Za KPJ je graanski nain reavanja nacionalnog pitanja i stvaranja demokratskog poretka bio tur" i izvor novih borbi potlaenih naroda i pokrajina za svoju slobodu i ravnopravnost". Za nesreeno stanje u Jugoslaviji KPJ je 1937. krivila beogradske vlastodrce, koji nisu bili spremni da priznaju nesrpske narode za ravnopravnu brau i dadu im odgovarajua prava, ali nije skrivala nadu da e srpski seljak, pouen iskustvom, pomognut svojom potenom inteligencijom" i udruen s radnikom klasom Srbije, odigrati krupnu ulogu u borbi za slobodu i demokratiju.

j-

J-

U


Saglasno novoj nacionalnoj politici Partije, interes radnike klase Srbije poistoveivao se s nacionalnim interesima srpskog naroda. Politika narodnog fronta upuivala je KPJ na nov stil rada, izlaenje iz dubina ilegalnosti i izraavanje u novim oblicima, kao i na osvajanje novih sredina i ustanova, odbacivanje manira zaverenike delatnosti i razvijanje saradnje s graanskim strankama i socijalistima. Strategija saveznitva traila je odustajanje od sektatva i bune frazeologije, strpljivost u radu i obraanje panje na nagomilane socijalne i ekonomske probleme radnike klase i naroda. Povezujui se s masama, KPJ je zadravala predvodniku ulogu kao tuma njihovih interesa. Postala je najvaniji antifaistiki inilac u frontu demokratije. Konspirativnost je bila sastavni deo borbe stalno ugroenih revolucionara, stil unutranjopartijskog rada zabranjene i progonjene KPJ, ali ova nije smela prema direktivama rukovodstva da prikriva svoju generalnu liniju i da se ne bori za usvojene stavove. Partija je 1935. pokuala da legalizuje svoju aktivnost i propagandu preko Inicijativnog odbora Jedinstvene radnike partije. Na petomajskim izborima nije uspela da samostalno nastupi protiv vladinog bloka i bloka Udruene opozicije, pa je lanstvu dala direktivu da glasa za listu ovog drugog. Iste godine organizovani su masovni zborovi Fronta narodne slobode u Nikiu, Banjaluci, Virpazaru, Cetinju, Sinju, Beogradu i drugim mestima. Komunisti su zbor Udruene opozicije u Kragujevcu avgusta 1935, koji su organizovali demokrati s Ljubomirom Davidoviem i zemljoradnici, pretvorili u zbor Pronta narodne slobode. Na zborovima 1935. i 1936. oni su ustajali protiv reima i njegovih nedemokratskih metoda, za nacionalne slobode, otklanjanje ekonomskih nedaa i nagomilanih socijalnih problema, te napadali faizam i njegovu agresivnost. Pored komunista, u akcijama Fronta narodne slobode u Crnoj Gori sudelovali su federalisti i zemljoradnici. Na Belvederu kod Cetinja vojska i andarmerija su 26. juna 1936. pucali u masu predvoenu komunistima u pokuaju da prodru u Cetinje i odre zbor. Graanski voi istupali su protiv saradnje s komunistima. U ime Glavnog inicijativnog odbora Jedinstvene radnike partije, Boidar Adija je bezuspeno pokuavao da Maeka privoli na saradnju koju su odbijali i demokrati Ljubomira Davidovia, levi zemljoradnici Dragoljuba Jovanovi-


2 2 5

a i socijalisti ivka Topalovia. Politika povezivanja KPJ s graanskim politiarima i grupama u okviru narodnog fronta i sporazumi o akcionim nastupima ostvareni su jedino u Vojvodini 1936. na optinskim izborima, ali ova saradnja nije bila dugog veka. Politici narodnog fronta privremeno su pruali podrku Duan Bokovi i Milan Kosti (samostalni demokrati), pristalice Maeka (HSS), Jovana Jo vano vica (Savez zemljoradnika), Dragoljuba Jovanovia (zemljoradnika levica) i Ljubomira Davidovia (Demokratska stranka). Teei da proiri uticaj i prodre u nove sredine, KPJ je 1936. napustila ideju o osnivanju Jedinstvene radnike partije, koja se pokazala preuskom jer bi van njenih okvira ostali seljatvo i potlaeni narodi. Krajem 1937. zapoela je nova inicijativa Partije, ovog puta za stvaranje Stranke radnog naroda, koja takoe nije uspela da se dokraja oformi i da se odri kao legalan stranaki organizam za izraavanje politike KPJ. Reim je prozirao ta KPJ smera i nije joj dozvoljavao da se legalno ukljui u politiki ivot Kraljevine. Pokuaji saradnje KPJ s vodstvima graanskih stranaka objektivno nisu davali rezultate iz vie razloga. Za njihove politiare KPJ je bila partija van zakona, a komunisti prevratnika snaga koja se suprotstavlja samoj osnovi graanskog drutva. Komunistika politika saveznitva se tretirala kao obmana i taktiki manevar da se graanske snage rastroje. Pored ideoloke odbojnosti prema komunizmu, graanske politiare motivisao je i strah da im komunisti ne pridobiju stranako lanstvo i ugroze prevlast u lokalnim organizacijama. Za KPJ se perspektiva saradnje nalazila u okupljanju masa oko politike narodnog fronta a ne u savezima s graanskim strankama a ove je mogunost takve saradnje najvie i plaila. Povodom stvaranja Bloka narodnog sporazuma oktobra 1937. izmeu Seljako-demokratske koalicije i srpske opozicije (Narodna radikalna stranka, Demokratska stranka i Savez zemljoradnika), CK KPJ je izdao saoptenje u kome je stajalo da e se s tim blokom i ostalim demokratskim snagama svim silama boriti za potpunu pobedu demokratije u Jugoslaviji. Prema ovom saoptenju, osnovne take zakljuenog sporazuma odnosile su se na priznavanje principa demokratije i narodnog suvereniteta kao izvora javne vlasti, ukidanje svih protivnarodnih zakona, raspisivanje i sprovoenje slobodnih izbora za konstituantu, koja bi donela nov ustav na osnovu saglasnosti

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

predstavnika veine Hrvata, veine Srba i veine Slovenaca i konaan raskid sa svim nedemokratskim sistemima i reimima. CK KPJ je naglasio kako smatra da i same stranke novog bloka shvaaju od kolike je vanosti i koristi da i radnika klasa koja je i do sada najaktivnije uestvovala u svim akcijama i borbama, a esto ih i predvodila, bude zastupana u tome bloku kao ravnopravan politiki faktor". Odluujui se za podrku ovom graanskom bloku, KPJ nije predviala njegov heterogeni karakter i krnji sastav, nezastupljenost radnike klase u njemu, nedoslednost graanske opozicije i njen strah od metea u narodu, ali joj je, na drugoj strani, bilo jasno da koheziju Bloka narodnog sporazuma odraava njegov jedinstveni kritiki odnos prema vladi Milana Stojadinovia u vreme kada se opasnost od faizma sve vie pribliavala Jugoslaviji. Prema procenama KPJ, bitno je bilo podravati snage suprotstavljene Stojadinovievoj vladi, ija su pronemaka i proitalijanska raspoloenja postajala sve neskrivenija. Stvarnost Jugoslavije, s kojom su se komunisti neposredno suoavali, ukrtala se s direktivama izdaleka, koje su izazivale dosta nesporazuma. Kominterna je od jugoslovenskih komunista traila saradnju sa socijalistima, koji su bili bez uticaja u politikom ivotu Jugoslavije i u njenoj radnikoj klasi. Za razliku od nekih drugih evropskih zemalja, u kojima su socijalistike partije bile jake, socijalisti u Jugoslaviji nisu nikada uspeli da izrastu u ozbiljnu snagu. Protivureni karakter direktiva Kominterne svojevremeno je na lapidaran nain izrazio Miroslav Krlea istiui da su one imale oblik sheme, apstrakcije, staklene izolacije od svake stvarnosti, to je samo po sebi govorilo za razmak od nekoliko tisua kilometara izmeu naih foruma i terena na kome bi te direktive trebalo da budu aktuelne i politiki stvarne parole dana". Neuspeh u uspostavljanju koalicionih odnosa s vodstvima opozicionih graanskih partija KPJ je nadoknaivala opredeljenjem za masovne metode rada meu seljatvom, radnitvom, naprednom humanistikom i tehnikom inteligencijom, stvarajui uporita na selu, u sindikatima, u kolama i na univerzitetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, na Filozofskom fakultetu u Skoplju i Pravnom fakultetu u Subotici, te pojaavajui borbu za osvajanje industrijskog i poljoprivrednog radnitva i za njihovo akciono jedinstvo. Komunisti su poeli da ulaze u Ujedinjeni radniki savez sindikata (URSS). Naputali su


2 2 7

sektaki stav prema oblicima legalnog i polulegalnog rada, prema aktivnosti u reformistikim sindikatima i nacionalnooslobodilakim organizacijama. Univerziteti i srednje kole postajali su izvori antifaistike agitacije. asopis Nova literatura zalagao se od pokretanja 1928, za progresivna stremljenja u literaturi, a biblioteka tog asopisa i druge edicije, u okviru kojih su izdavana dela naprednih pisaca, davale su mladim naratajima nezamenljivo tivo, na kome su se vaspitavali i pripremali za revoluciju. Komunistika inteligencija je kritikom starog drutva i njenog morala proirivala front levih snaga. Meu njenim pripadnicima posebno mesto zauzimao je Miroslav Krlea sa svojim dramskim opusom, borbenom esejistikom, antiratnom prozom. On se nemilosrdno obraunavao s predrasudama graanskih klasa, primitivizmom balkanske sredine, malograanskom spokojnou i nacionalistikim zabludama. Moa Pijade i Rodoljub olakovi preveli su na robiji Marksov Kapital. Univerzitet u Beogradu je po broju studenata bio najjai, a po sastavu jugoslovenski. Na njemu su studirali studenti iz svih krajeva Jugoslavije: iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Slovenije; bilo je i neto bugarskih emigranata. Studenti s Univerziteta u Beogradu su doprineli razvoju revolucionarnog pokreta u zaviajnim krajevima. Razmah revolucionarnog pokreta na Univerzitetu u Beogradu, intenzitet sprovoenih akcija, borbeno prekaljivanje studenata i visok nivo ideoloke svesti nastao je pre nego je i dolo do ozdravljenja partije u celini i pojave novih rukovodeih kadrova u SKOJ-u. Bo je to zvezdano doba" ovog Univerziteta, tokom kojeg su izrastali i borili se Doka Kovaevi, Veeslav Cimra, Toma ii, Vaso Prlja, Vukman Krui, Joa Baruh, Mladen Paternoster, Bajo Sekuli, Milica Pavlovi, Ljuba Bulat, Osman Sabitovi, Rifat Burdevi i mnogi drugi vie i manje poznati studenti borci i revolucionari. Komunistika jezgra u enskom i omladinskom pokretu doprinosila su da uoi drugog svetskog rata naraste revolucionarna energija u delu drutva koji su vladajue snage visokim izbornim starosnim cenzusima i patrijarhalnim predrasudama drale van politikog ivota. Politiki rad komunista podsticao je na stalno povezivanje s masama, na oslukivanje njihove reakcije, na samostalnu analizu odnosa klasnih i politikih snaga. Nov stil rada ohrabrivao je na neprekidno obnavljanje

j-

J-

U


revolucionarne akcije, vraao samopouzdanje i davao perspektivu. U svakodnevnoj praksi jugoslovenskih komunista takav rad je imao prevagu nad uzaludnim i esto vetakim naporima da se stvore savezi s vrhovima graanske opozicije i socijaldemokratima. Veze s pojedinim graanskim politiarima koristile su se za iznoenje stavova KPJ o osnovnim drutvenim pitanjima. Nije izostajalo ni povezivanje mesnih partijskih organizacija s lanstvom graanskih stranaka u lokalnim i pokrajinskim okvirima. Mnogobrojne akcije trajkovi, tarifne borbe, manifestacije, zborovi, demonstracije, izleti itd. pokazivale su da KPJ, probijajui obru ilegalnosti, odbacujui sektatvo i izgraujui revolucionarno-demokratsku platformu, radi na obrazovanju revolucionarno-demokratskog i antifaistikog pokreta nezavisno od graanskih stranaka i drugih zvaninih inilaca politikog sistema. U okviru pokreta koji je stvarala, KPJ je od prvog dana osiguravala svoju prevlast. Pored Jedinstvene radnike partije i Stranke radnog naroda, ona se koristila i drugim, veoma raznolikim formama radi irenja uticaja i iznoenja svojih pogleda: enskim, omladinskim, studentskim i akim organizacijama, potpornim udruenjima, sportskim drutvima, kulturnim i prosvetnim sekcijama, zadrugama. Crnogorski komunisti radili su u Seljakom bratstvu i Seljakoj samopomoi, a makedonski u Makedonskom narodnom pokretu (MANAPO), stvorenom 1936. U Sloveniji, Partija je radila u okviru Seljako-radnikog pokreta, koji je, pored komunista, okupljao grupe i pojedince iz Slovenske ljudske stranke, hrianske socijaliste, socijaldemokrate. Shematska reenja nisu mnogo pomagala u ambijentu drutvene stvarnosti Jugoslavije polovinom tridesetih godina, optereene nacionalnom i socijalnom krizom graanskog drutva. Konkretna analiza vlastite stvarnosti tekla je istovremeno s naslagama frazeolokih optereenja stare linije. Za smenu linija karakteristino je teko mirenje s osloboenjem od revolucionarno-sektakog ekskluzivizma, naroito u sluaju nekih starijh kadrova, nenaviknutih da istorijsku situaciju na poetku drugog svetskog rata razlikuju od one iz vremena prvog svetskog rata, Lenjina i oktobarske revolucije, koja je u sutini bila borba klase protiv klase. Ova politika aktivnost KPJ se esto ocenjivala kao ilegalan rad u legalnoj formi. Organizacije revolucionarno-demokratskog i antifaistikog pokreta nastale u raznim nacionalnim i


2 2 9

politikim sredinama, na raznim teritorijama i u najraznovrsnijim ustanovama nisu, meutim, bile povezane u vrstu celinu. Odlika je ovog pokreta da su njegovi elementi organizacionog povezivanja bili vie elastini nego kruti: ilegalna delatnost spajala se s legalnom, i obratno; neki oblici rada postali su trajni, a drugi ostali privremeni. Obrazovanje formalnih saveza komunista s graanskim strankama nailazilo je u jugoslo venskom sluaju na nesavladive prepreke, istovremeno obelodanjujui uzaludnost tog udruivanja, ak i onda kada su bili u pitanju predstavnici radikalnijih graanskih politikih struja, poput zemljoradnike levice. Dragoljub Jovanovi je kategoriki odbacivao front radnika i seljaka kao komunistiku parolu, a na drugoj strani isticao da radnici u zemljoradnikom pokretu ne mogu voditi glavnu re. Jo je etvrta zemaljska konferencija KPJ osudila zemljoradniku levicu zbog njene ideje o zadrunoj dravi. Pojedinci i grupe u zemljoradnikoj levici su, i nakon njenog izdvajanja iz Saveza zemljoradnika u samostalnu Narodnu seljaku stranku (NSS) marta 1940, saraivali s komunistima u sprovoenju antifaistike politike, ali stranako vodstvo nikada nije htelo da prie narodnom frontu. Zemljoradnika levica, odnosno Narodna seljaka stranka, sluila je kao okvir za legalizaciju rada komunista, to je izazivalo strah vodstva da e je oni iznutra podriti. Uprkos svojim naoko radikalnim stavovima i levoj frazeologiji, zemljoradnika levica je imala specifinu antikomunistiku orijentaciju, nastojei da komunistima, u vreme razmaha njihovog rada na selu, onemogui osvajanje razoaranih seljakih masa. Proleter je pisao polovinom 1940. kako su voi NSS raunali da e seljatvo nai svoje mesto u novom masovnom zemljoradnikom pokretu. Po oceni komunista, oni su se sluili krajnje levim frazama, uzdiui Lenjina i Sovjetski Savez, a iza tog ultralevog frazerstva skrivala se mrnja prema KPJ. Kao nosioce ove antikomunistike politike Proleter je oznaavao Dragoljuba Jovanovia i zemljoradniko krilo dr Branka ubrilovia u vladi Cvetkovi-Maek. No delatnost jednog dela zemljoradnike levice i, pogotovu, progresivne demokratske levice dr Ivana Ribara predstavljala je, bez obzira na njihov mali uticaj u politikom ivotu Kraljevine, vid probijanja graanskog fronta i ispoljavanja novih tendencija i u samoj vladajuoj klasi, koje su izraavale

^0U

KKALJEVINA JUGOSLAVIJA

nemirenje s nacionalnom i socijalnom politikom buroazije, a na drugoj strani s faizmom. Dragoljub Jovanovi se izjanjavao kao protivnik faizma i pristalica politike narodnog fronta. U spisu Faizam i seljatvo Jovanovi je jasno sagledavao opasnost od faizma u svetu. U faizmu nije video samo opasnost line i neograniene vladavine jednog oveka ve i opasnost koja potie iz podravanja nacionalistike iskljuivosti i propagiranja nacionalnog zanosa i vere, iz kojih izbija neugasiva mrnja; strahovao je od faizma svestan injenice da se ovaj oslanja na srednju i sitnu buroaziju. Smatrao je da faizmu treba skinuti masku" i upoznati njegovu sutinu. Faizam je dovodio u pitanje ne samo nacionalni ve i meunarodni mir. Ubijao je veru u istinski socijalizam". Jovanovi je upozoravao da je besnilo faizma nalo ve kod nas veliki broj pasa", koji ujedaju naokolo i prenose opainu". Stoga je smatrao da se to pre moraju imunizirati" seljaci, tako to bi im se ubrizgao snaan protiv-otrov prave demokratije i pravog socijalizma". Budio je iz dremea ljude koji su verovali da faizam ne moe proi ,,u Jugoslaviji, jer na narod isuvie voli slobodu, odbacujui cirkus kojekakvih koulja". Uoavajui faistike tendencije, smatrao je da je faizam u Jugoslaviji ipak neostvarljiv", zbog vienacionalnog sastava drave, malobrojnosti srednje klase i odanosti seljatva slobodi. Mogao je postojati jugoslovenski nacionalizam", ali to nije bio faizam, jer je ostao bez masovnog pokreta koji mogu stvoriti samo seljaci, koji su meutim ostali gluvi na pozive nacionalistikih, dravotvornih i diktatorskih organizacija. Svoja antifaistika ubeenja izrazio je na velikom zboru Narodnog fronta slobode u Kragujevcu, avgusta 1935; pozdravljao je francuski Narodni front, radovao se zbog trijumfa Narodnog fronta u paniji. Prisustvovao je, februara 1938, s opozicionim i socijalistikim poslanicima parlamenta evropskih zemalja, sastanku Kortesa gde se naao na poziv dr Huana Negrina, predsednika republikanske vlade panije. Stav levih zemljoradnika prema Narodnom frontu je ipak bio protivurean. Antifaistika ubeenja Jovanovia i ostalih prvaka zemljoradnike levice bila su nesumnjiva, ali oni nisu mogli nadvisiti svoju graansku prirodu, klasna i stranaka ogranienja, predrasude o komunistima kao ljudima sa ,,dve otadbine". Jovanovi ih je oseao kao suparnike na selu i


2 3 1

strahovao od njihove hegemonije. Politiki dosledan u borbi protiv Stojadinovievog reima, razilazio se od komunista svojom ideologijom agrarnog socijalizma. Levi zemljoradnici su jedno vreme sluili i za legalizaciju komunista, ali je Dragoljub Jovanovi ostao do kraja nepoverljiv prema njima. Ako nije bila u stanju da bitnije utie na tokove graanskog ivota niti da odluuje, levica je simbolizovala raslojavanja zapoeta u samoj graanskoj klasi. Izmeu zemljoradnike i demokratske levice postojala je, meutim, bitna razlika u odnosu prema komunistima. Da bi ih suzbili i omeli irenje njihovog uticaja na selu, predstavnici zemljoradnike levice izgradili su posebnu strategiju i taktiku, koristili se specijalnim renikom i parolama, razdvajali radnike i seljake. Za razliku od levih zemljoradnika, tzv. demokratske levica je u narodnofrontovskoj orijentaciji bila daleko doslednija. Demokratska levica se aprila 1940. obratila memorandumom Demokratskoj stranci traei od nje da, nakon stvaranja Udruene opozicije, preuzme na sebe istorijski zadatak okupljanja svih zdravih, naprednih i demokratskih snaga naroda. Demokratska levica je smatrala da se velika obaveza prema narodnim zahtevima moe ispuniti samo ako bi Demokratska stranka priznala sporazum s Hrvatima, saglasila se s politikom HSS i demokratskim stremljenjima srpskih masa, napustila stranake kalkulacije i odvano krenula u akciju za punu demokratizaciju i federativnu organizaciju Jugoslavije na osnovi potpune jednakosti srpskog i hrvatskog naroda. Glavni odbor Demokratske stranke i Milan Grol niti su priznavali njeno levo krilo niti pridavali neki znaaj upuenoj opomeni. Grupa dr Ivana Ribara, dr Dragoslava Smiljania i edomira Pleevia morala je da ogluivanje o ovaj memorandum shvati kao povod za obavetavanje lanstva Demokratske stranke kako nema nita zajedniko s njenim vodstvom i kako e ubudue voditi zasebnu politiku akciju u odziv na zahteve narodnih masa, koje predstavlja Udruena opozicija. Osnovna politika ideja demokratske levice bila je saradnja s levim frontom. Za razliku od zemljoradnike levice, izdvojeni demokrati nisu traili formiranje nove stranke, ve akciju, slino svojim zahtevima iz 1938. da Udruena opozicija stvori jedinstveni pokret, s jednom komandom i jednim minimalnim programom. Cedomir Pleevi i ivota Milojkovi, posebno, smatrali su da Udruena opozicija mora biti jedinstveni narodni pokret, a ne zasebna stranka.

j-

J-

U


Rukovodstvo KPJ je 1938. podvrgavalo kritici komuniste koji su previe oekivali od formalnih sporazuma s vodstvima graanskih stranaka i pridavali im prevelik znaaj za graenje narodnog fronta, umesto da razvijaju delatnost meu lanstvom demokratskih stranaka. Obavetavajui Kominternu, rukovodstvo KPJ je kritiki istupalo protiv narodnofrontovskih parola, koje su uglavnom bile politiki intonirane jer su posebno naglaavale borbu protiv faizma i rata, a zapostavljale kulturna, ekonomska i druga pitanja. No Josip Broz je ukazivao i na postignua u borbi za opismenjavanje, zdravstveno prosveivanje sela, unapreivanje poljoprivrede, stvaranje kulturnih organizacija. Neuspeh u sklapanju saveza s vrhovima graanskih opozicionih stranaka naglasila je krajem 1940. i Peta zemaljska konferencija KPJ. U Odeljku V, ta. 3. njene Rezolucije izriito je stajalo da u vreme stvaranja narodnog fronta 19351939, naoj Partiji nije uspelo postignuti sporazum sa vrhovima ni jedne politike partije ili grupe, osim u Sloveniji sa nekim sitnoburoaskim politikim grupama, isto tako ni jedinstvenog fronta radnike klase sa socijaldemokratskim vodstvom, koje je sabotiralo to jedinstvo". Zbog pretee opasnosti od faistikih sila i zaotravanja meunarodnih odnosa, sve vei znaaj je dobijala borba KPJ za mir, a protiv irenja ratnog poara. Antifaistiki pokret Jugoslavije ispoljio je meu prvima solidarnost s borbom naroda panije protiv generala Franciska Franka. U -paniji se borilo oko 1760 Jugoslovena od kojih je treina poginula na ratitima Republike. Dobrovoljci su u paniju odlazili na najrazliitije naine: pojedinano i grupno, legalno i ilegalno, organizovano iz Praga; kretali su se putem raznih partijskih veza"; neki su se prebacivali i brodovima; odlazili su iz SSSR-a, Jugoslavije, te raznih zemalja zapadne Evrope i Amerike u kojima su radili kao radnici; preko punktova u Parizu. Josip Broz je obavetavao Vilhelma Pika, lana Izvrnog komiteta Kominterne, da je iz Jugoslavije proseno upuivano 50 dobrovoljaca meseno za paniju, dok je jedan deo slat iz inostranstva, uglavnom iz redova ekonomske emigracije na Zapadu. Teak udarac partiji i ovoj akciji zadalo je otkrivanje jednog francuskog broda unajmljenog za prebacivanje oko 250 dobrovoljaca sa srednjeg i junog Jadrana u paniju, na to su uticali propusti u organizaciji, loe vreme i nebudnost dobrovoljaca. Od formiranja internacionalnih brigada, jugoslovenski


2 3 3

dobrovoljci su se borili u njihovom sastavu. Politikim radom meu jugoslo venskim dobrovoljcima rukovodio je do sredine decembra 1936. Balkanski komitet u kome su se nalazili predstavnici KPJ (Dragutin Gustini, R. Filipev, Boidar Maslari) i BRP (Kirev), a od aprila 1937. Blagoje Parovi, kao zvanini predstavnik KPJ u paniji. Posle Parovieve pogibije, jula 1937, ovu dunost je obavljao prvo Dragutin Gustini, a kasnije Boidar Maslari. Parovi je istovremeno bio komesar 13. internacionalne brigade. Slom republikanske panije poetkom 1939. doveo je do prelaska jugoslovenskih dobrovoljaca u Francusku i njihove internacije. KPJ je propagandno delovala u zemlji ne bi li prinudila jugoslo vensku vladu pod uticaj em javnog mnjenja da odobri povratak interniraca u Jugoslaviju. Teorijski gledano oni su mogli da se opredele izmeu povratka u Jugoslaviju i odlaska u SSSR, Meksiko ili u neku od zapadnih zemalja. Na organizaciji njihovog povratka radio je od leta 1939. panski komitet obrazovan u Zagrebu, ija je uloga bila da i ekonomski pomogne jugoslovenske internirce. Posle kapitulacije Francuske, grupa od oko stotinu Jugoslovena prela je u Trei Rajh i odatle se ilegalno prebacila u zemlju, u leto 1941. godine. Jugoslovenske vlasti su se, u skladu sa spoljnopolitikom orijentacijom reima i proklamovanom politikom nemeanja, izjanjavale protiv intervencije, slanja dobrovoljaca i agitacije u prilog Republike. Voe socijaldemokrata su se borile protiv trajkova da oni ne bi izazvali drugu Spaniju". Za razliku od komunista i drugih progresivnih snaga jugoslovenskog drutva, konzervativne graanske snage su sa simpatijama gledale na Frankovu pobedu u paniji. Komunisti su u vojnim uputstvima optuivani (Izvod iz Projekta uputa Glavnog generaltaba za suzbijanje komunizma u vojsci i mornarici od 15. novembra 1939) kao prevratnici koji pozivaju poput apostola" buroaziju" da se zajedno s njima bori protiv rata kako bi u zgodnom momentu stvorili klanicu i bratoubilaki rat". Za primer strahota uzimao se rat u paniji koji je bio gori i krvaviji od svakog drugog rata". Vlasti Kraljevine Jugoslavije zauzele su negativan stav i prema povratku jugoslovenskih dobrovoljaca iz panije, posle poraza republikanske vojske. Jugoslovenski dobrovoljci preli su pansko-francusku granicu februara 1939, a vlada Kraljevine donela je odluku,

j- J-

U


objavljenu u Politici 12. oktobra 1939, da se dobrovoljci mogu vratiti u Jugoslaviju, ali da se pokaju" zbog uea u ratu na strani Republike, i preuzmu obavezu da po povratku nee obavljati nikakvu delatnost politikog karaktera. Odbijajui da prihvate ove uslove, internirci su ostali u francuskim logorima (Sen-Siprijen, Areles-sir-Mer i Girs; u leto 1940. deo interniraca je prebaen u zgloglasni logor Verne, blizu Tuluze). U vreme sloma Francuske, u ovoj zemlji se nalazilo oko 500 jugoslovenskih dobrovoljaca. Prema stavu Ministarstva unutranjih poslova Kraljevine svaki od dobrovoljaca morao je u Parizu pred Poslanstvom dati pomenutu izjavu. Posle legalnog povratka u Jugoslaviju, uhapeni su ili upueni u logor u Bilei Karlo Mrazovi, dr Ale Bebler, Koa Popovi, dr Blagoje Nekovi i drugi. panski graanski rat 19361939. duboko je polarizovao snage u elom svetu. Kao sukob demokratije i faizma, rat je zatalasao sve drutvene slojeve. Jugoslovenski komunisti uticali su na buenje politikog interesovanja za dogaaje u paniji u svim slojevima drutva, ukljuujui i vojsku. KPJ je sumirala prethodno iskustvo, ukljuujui i ono u paniji u svom proglasu izdatom povodom izbijanja drugog svetskog rata. Rezolucija Pete zemaljske konferencije KPJ napadala je britanski imperijalizam to je zajedno sa francuskim imperijalistima" predao herojske narode panije u ruke njihovih krvnika". Rezolucija KPJ iz januara 1937. traila je da komunisti postanu aktivan inilac u spoljnoj politici Jugoslavije. Antifaisti su te godine organizovali demonstracije prilikom posete Beogradu Galeaca ana i Konstantina fon Nojrata, a na drugoj strani oduevljeno su doekali dr Eduarda Benea i Ivona Delbosa. Velianstveni doeci Benea i Delbosa, kao i Maeka avgusta 1938. u Beogradu, protestne demonstracije prireene Milanu Stojadinoviu prilikom obilaska Dalmacije, iroka borba protiv konkordata, te zajednike akcije komunista s lanstvom demokratskih stranaka nosili su, po oceni rukovodstva KPJ, obeleja delovanja narodnog fronta. Revolucionarno-demokratski omladinski pokret, predvoen komunistima, kalio se u borbi za mir organizovanjem antiratnih zborova i manifestacija u zemlji i svetu. Omladinski kongresi protiv rata i faizma poetkom tridesetih godina, organizovani na inicijativu Kominterne i Komunistike omladinske internacionale, predstavljali su prvi korak u jaanju omladinskog


2 3 5

pokreta za odbranu mira. Septembra 1933. zasedao je u Parizu Omladinski kongres protiv rata i faizma. Ovoj mirovnoj akciji pridruili su se studenti i ene. Meunarodni studentski skupovi odrani su u Parizu septembra 1933. i Briselu decembra 1934, a Svetski kongres ena protiv rata i faizma u Parizu avgusta 1934. godine. Predstavnici jugoslovenske antifaistike omladine Ivo Lola Ribar, ura Nini i drugi aktivno su uestvovali na antiratnim konferencijama meunarodne omladine i kongresima mira u Briselu (februara/marta 1936), enevi (avgusta/septembra 1936), Parizu (jula/augusta 1937) i u Njujorku (avgusta 1938). Povodom anlusa, CK KPJ je 16. marta 1938. upozorio narode Jugoslavije na opasnost od faistike agresije. Narodima Jugoslavije stavljeno je do znanja da su Hitlerove trupe stigle na granicu Jugoslavije. Hrvatskom narodu se kae da moe odbraniti svoju slobodu samo u bratskoj zajednici sa Srbima i Slovencima". Srpski narod je upozoravan da se umadija brani na Karavankama". Slovenskom narodu, radnicima, seljacima i graanima je poruivano da jedan deo slovenakog naroda ve gazi gvozdena peta Hitlera i Musolinija. Ti si prvi na u d a r u . . . " Istim povodom engleski konzervativni prvak Vinston eril je naglaavao da su anlusom Nemakoj otvoreni velianstveni portali" jugoistone Evrope. Osuena je i minhenska kapitulacija zapadnih sila, pri emu se imalo u vidu da je diktat kojem su one podlegle ohrabrio faiste i doveo do predaje Sudetske oblasti Treem Rajhu, to je oznailo uvod u rasparavanje ehoslovake i gubitak njene nezavisnosti. Proglas upuen narodima Jugoslavije posle skupa u Bohinjskoj Bistrici marta 1939. godine upozoravao je da tragedija ehoslovakih naroda" poziva na budnost i da je na redu Jugoslavija. Nezavisnost Jugoslavije se moe ouvati od najezde faistikih osvajaa ako okupimo sve rodoljubive i demokratske snage i ostvarimo bratsku slogu i sporazum meu narodima Jugoslavije. Nezavisnost Jugoslavije se moe odbraniti ako njeni narodi budu zadovoljni i sloni. A to se moe postignuti samo tako, ako se narodu dadu njegova demokratska i nacionalna prava i ako se radnikoj klasi priznaju i garantuju njena politika i socijalna prava." Italijansko iskrcavanje u susednoj Albaniji, 7. aprila 1939. i osvajanje ove zemlje bilo je novo upozorenje o buduim pravcima faistike agresije.

j-

J-

U


Povodom italijanske agresije na Albaniju, Ujedinjena studentska omladina je pozivala da se, vie nego ikada, okupe sve snage u odbranu dravne nezavisnosti. im se drava nalazi u smrtnoj opasnosti jer su neprijatelji na njenim granicama od Triglava do Solima, od Drave do Banata, od Ulcinja do ako vice neophodno je da se ostvari vlada narodne sloge". Ne put kapitulacije, ne put tragedije slovakog i ekog naroda, ve otpor i borba za svaku stopu nae zemlje, to mora da postane put naroda Jugoslavije." Marta 1939. demonstranti su u Beogradu dali oduke svojim patriotskim raspoloenjima, povodom ulaska nemakih trupa u eku i Moravsku, poklicima: ivela Jugoslavija", ivela naa vojska", Braniemo granice", Braniemo zemlju". Preko narodnog fronta KPJ je ostvarivala politiku saveznitva s najirim narodnim masama, zadobijala njihovo poverenje, postizala ideoloko i politiko jedinstvo demokratskih snaga u borbi protiv reima. Politika narodnog fronta iskazala se na jugoslovenskom tlu i kao vid efikasnog otpora faizmu. Narodni front je, istovremeno, davao perspektivu radnim masama za razreavanje protivurenosti graanskog drutva putem demokratizacije, a na drugoj strani razbuktavao revolucionarnu energiju zapretanu u jugoslovenskom drutvu, koju su pothranjivale njegova permanentna kriza i nesposobnost vladajuih snaga da postojee protivurenosti odstrane ili bar ublae. Saradnja KPJ s lanstvom Narodne seljake stranke, Samostalne demokratske stranke, Hrvatske seljake stranke, Saveza zemljoradnika, Demokratske stranke i drugih, vodila je njihovom raslojavanju, pretvarajui se u oblik klasno-politikog osvajanja prostora u strukturi staroga drutva. Organizaciono obnavljanje KPJ posle udaraca koje joj je zadala estojanuarska diktatura, i njeni uspesi u stvaranju revolucionarno-demokratskog pokreta uoi drugog svetskog rata koji su buroaziju ispunjavali strahom, budei antikomunistike odbrambene reflekse u vojsci, dravnom aparatu, zadrugarstvu, kolstvu, industriji i na drugim poljima bili su nezamislivi bez obnove partijskog kadra. Istorija je mnogo puta, a i u ovom sluaju, pokazala da je iskoriavanje objektivno povoljne revolucionarne situacije nemoguno bez subjektivnih snaga doraslih da shvate nove potrebe i organizuju mase za njihovo oivotvorenje. Stupanje u politiki ivot novih generacija revolucionara posle diktature, pa otud i podmlaiva-


2 3 7

nje partije, ili ukljuivanje u njen rad onih koji su surove dane estojanuarskog reima proveli u zatvorima Kraljevine, dalo je prve vidnije podstreke narastanju revolucionarnog pokreta. Nova politika stvarnost nije vie podnosila ranije sheme i dogmatske prilaze. Za deo vodeih jugoslovenskih komunista kabinetski rad, pogotovu iz inostranstva, bio je u novoj situaciji neodriv, jer je njihova praksa upuivala na analizu stvarnosti sopstvene zemlje. Iako sekcija Kominterne, KPJ je poela daleko vie da vodi rauna o specifinim jugoslo venskim uslovima i da u svojem revolucionarnom radu slobodnije i samostalnije tumai njenu generalnu liniju. Prelom je nastupio kada je rukovodei aktiv KPJ u Moskvi, uz saglasnost Kominterne, odluio 1936. da partijsko rukovodstvo pree u zemlju i da se KPJ finansira iz samostalnih izvora, pri emu se mislilo na priloge. Znaaj ove odluke moe se sagledati tek u svetlosti injenice da se KPJ od 1923/1924, a naroito od 1929, bila odvikla prisustva rukovodstva u zemlji. Put njegovog vraanja nagovetavalo je ve ustanovljivanje Zemaljskog biroa KPJ (Zembilja) 1935. u Zagrebu, kojemu se na elu nalazio ore Mitrovi. Velika policijska provala krajem te godine prekinula je rad Biroa. Kominterna je polovinom 1931. smenila Jovana Maliia (Martinovia) sa dunosti politikog sekretara, postavljajui Filipa Filipovia za predsednika Centralne rukovodee instance, a Antuna Mavraka za organizacionog sekretara. Na elo privremenog partijskog rukovodstva Kominterna je postavila 1932. Josipa Ciinskog (Milana Gorkia, Sommer, roenog u Sarajevu). Od druge polovine 1936. Gorki je postao politiki sekretar KPJ i na toj dunosti je ostao sve dok nije opozvan sredinom 1937. godine. U bekom privremenom rukovodstvu, s Gorkiem su se nalazili Blagoje Parovi i Vladimir opi. Poslije juna 1934, u rukovodstvo su kooptirani Josip Broz i Adolf Muk, a kasnije Sreten ujovi, Rodoljub olakovi i Ivan Mari. Politbiro izabran na IV zemaljskoj konferenciji inili su: Milan Gorki, Blagoje Parovi, Josip Broz, Kamilo Horvatin i Adolf Muk. Delegaciju KPJ na Sedmom kongresu Kominterne inili su Gorki, Parovi, Broz, predstavnik KPJ u Kominterni Vladimir opi, lan Izvrnog obora Kominterne Filip Filipovi, te delegati iz zemlje Ivan Mari, Drago Petrovi, Milan Radovanovi, Preihov Voranc i Stjepan Cviji. Rad rukovodstva su karakterisale grupake borbe i meusobne netrpeljivo-

j-

J-

U


sti. Gorki je kritikovan i zbog masovnih provala u zemlji tokom 1935/1936. godine. Krajem 1936. Gorki je postao politiki sekretar s pravom veta, ali je ve krajem juna naredne godine pozvan u Moskvu i tamo mu se gubi trag u moskovskim zatvorima. Ne samo Gorki, ve i ostali rukovodei kadar KPJ je bio optereen oportunizmom, a posebno izvitoperenim vienjem nove stvarnosti iz inostranstva, udaljen od zemlje i procesa koji su se razvijali mimo papirnatih direktiva, teko se oslobaajui dogmatskih pogleda na drutveni razvitak. Gorki se povijao pod vetrovima Kominterne i udljivostima borbe za uvrivanje Staljinove vlasti u SSSR-u. Uestvovao je na dvema partijskim konferencijama u Beu, 1922. i 1923. godine, da bi se 1923. naao u Moskvi kao lan Komunistike omladinske internacionale (KOI). Pravio je blistavu karijeru u Komunistikoj omladinskoj internacionali i Kominterni. Na Drezdenskom kongresu njegovu lucidnost i obrazovanje zapazio je Palmiro Toljati. Duro akovi je predlagao da se Gorki stavi na raspolaganje KPJ i predloi u Politbiro. Sa 26 godina postao je prvi ovek KPJ u Moskvi, a 1936. je bio prvi jugoslovenski rukovodilac partije koji je dobio titulu generalnog sekretara KPJ. Roe Marten di Gar razlikuje dva osnovna tipa revolucionara: apostole" i tehniare", a Predrag Matvejevi Gorkia koji je bio jedno i drugo podvodi pod tip apostola", zakljuujui da su takvi najgore prolazili. Gorki je bio ovek velike energije otuda Rodoljub olakovi o njemu i kae da ga je podseao na motor koji radi punom parom" bio je poliglota, radio za raun Kominterne u raznim evropskim zemljama i razvijao veliku publicistiku delatnost, tako da se danas moemo pitati kako je uspeo toliko da napie uz ogroman politiki praktino-organizacioni rad. Iz njegovog pera pojavilo se na stotine lanaka o omladinskom pokretu (eksploataciji omladine, omladini i sportu, Komunistikoj omladinskoj internacionali, itd.), o meunarodnim odnosima Jugoslavije i uopte (Jugoslavija i Rusija", Rijeki problem", Borba za Balkan"; o paniji, Albaniji, spoljnoj politici Milana Stojadinovia, i dr.), unutranjim prilikama u Kraljevini Jugoslaviji (o Ustakom pokretu u hrvatskim krajevima", o Stjepanu Radiu, velikosrpskoj vojnoj-faistikoj diktaturi", narodnom frontu, sutini nacionalnog pitanja, itd.), o liku komuniste, o boljevikoj nepomirljivosti, dranju komunista pred klasnim protivnikom,


2 3 9

revolucionarnoj perspektivi, programu Kominterne. Gorkievo ogromno publicistiko delo rasejano je po raznim listovima, od Radnikog jedinstva, Klasne borbe i Proletera, do listova Komunistike omladinske internacionale i Tree internacionale (Internationale Presse-Korrespondenz, La Correspondance internationale, Komunistieskij international, Komunistieskij international molodei, Junij komunist itd.). Istoriari o Gorkiu piu kao o oveku koji je potovao kolektivni rad i imao poverenja u svoje saradnike, mada je jedinstvo rada razarano grupaenjima i linim ambicijama. Pripisivale su mu se, u vreme likvidacije, desne greke i buharinstvo". Radei u inostranstvu, nije poznavao stanje u zemlji. U aparatu Kominterne Gorki se ponaao onako kako su odreivale objektivne prilike u kojima je ova meunarodna organizacija radila u uslovima porasta Staljinove moi. Tim povodom Boidar Jaki pie da su svi oni koji su se u to vreme kretali u ,,orbiti" Kominterne, morali znati, kao to je govorio Gorki kojim pravcem gore vetar duva". No Gorki je, ak i u tim uslovima, smogao snage da protestuje kod Kominterne zbog njene zabrane da se zemaljska konferencija KPJ odri u zemlji; Grguru Vujoviu je pisao 24. januara 1934. da mi neemo dozvoliti da se rukovodstvo nae Partije onako s visoka i bagatelno tretira, kao to je to do sada bio sluaj"; suprotno praksi u Kominterni, aprilski plenum CK KPJ 1936. organizovao je bez znanja i saglasnosti Kominterne, zbog ega je morao izdrati kritiku jugoslovenskih komunista u Moskvi; podravao je uspon Josipa Broza. Na osnovu poznatih podataka, bilo bi nasilno predstavljati Gorkia kao nosioca frakcijskih borbi u KPJ. Prema Boidaru Jakiu, Gorki se ne moe praviti antistaljinistikim herojem", ali isto tako ni svoditi na kominternistikog inovnika; pomenuti pisac u njemu vidi prelaznu linost od autentinog revolucionara ka aparatiku, ali istovremeno kontroverznu linost, razdiranu izmeu disciplinovanog vojnika Partije i Kominterne, koji ivi za revoluciju, i oveka koji je do kraja ivota zadrao jedan intelektualni, analitiki nerv koji je raao organizacijsko nepoverenje i podozrivost prema njegovoj linosti i inio ga nedovoljno podobnim za vou".


Gorki je 1-937. imao svega 35 godina. Likvidiran je kao strani pijun; u Moskvi je rehabilitovan 20 godina kasnije za vreme Nikite S. Hruova, ali ne i u Jugoslaviji. Kada je Moskva opozvala Gorkia, jula 1937, Josip Broz je bio izgraen partijski radnik i proveren revolucionar u jugoslovenskom komunistikom pokretu, s iskustvom steenim radom u zemlji i inostranstvu. Po izlasku s robije radio je u Beu, gde je 1934. bio kooptiranja lana Politbiroa CK KPJ, da bi krajem te godine pripremao etvrtu zemaljsku konferenciju, na kojoj je izabran za lana CK KPJ, a kasnije i Politbiroa. Od 1935. radio je u Balkanskom zemaljskom sekretarijatu Kominterne u Moskvi. Na Sedmom kongresu Kominterne bio je sekretar delegacije KPJ. Pored rukovoenja odailjanjem dobrovoljaca u paniju, Josip Broz je organizovao Osnivaki kongres KP Hrvatske i rad Centralne omladinske komisije, formirane marta 1937. pri CK KPJ, iji su lanovi bili Ivo Lola Ribar, Leo Mates i Lidija Sentjurc. Broz je pitanje organizovanja napredne omladine za predstojeu borbu pokrenuo na partijskom sastanku etvorolanog Politbiroa CK KPJ, koji je obrazovao komisiju s njime na elu, da proui probleme vezane za rad komunistike omladine i pripremi predloge. Tom poslu Broz je priao organizaciono i publicistiki u Proleteru. Na povratku u Jugoslaviju obrazovao je rukovodstvo koje je trebalo da reorganizuje SKOJ i obnovi njegov rad na novoj platformi; to rukovodstvo poznato je kao Centralna omladinska komisija. Sredinom 1938. ova komisija praktino, privremeno centralno rukovodstvo SKOJ-a prerasla je u Centralni komitet SKOJ-a, koji je razvitak organizacije usmerio u pravcu stvaranja masovnog omladinskog pokreta. Uticaj Josipa Broza na dogaaje u revolucionarnom pokretu Jugoslavije postajao je sve presudniji. Avgusta 1937. on je u Parizu preuzeo rukovoenje Centralnim komitetom KPJ. Prilikom preuzimanja dunosti sekretara KPJ na poziv Rodoljuba olakovia i Sretena ujovia, Ivo Mari i Labud Kusovac obrazovali su u Parizu paralelni rukovodei centar KPJ. Mari, kao rukovodilac KPJ meu jugoslovenskom ekonomskom emigracijom u Francuskoj, imao je prisne veze s francuskim komunistima, a preko ovih i s predstavnicima Kominterne koji su bili u prolazu, to mu je omoguavalo da s njima lake uspostavlja veze nego Broz. Pomagao ga je Labud Kusovac, zaduen za otpremanje jugoslovenskih dobrovoljaca u paniju.


2 4 1

Marie i Kusovac su s Petkom Miletiem inili jak centar otpora Brozu, a naroito Mileti, koji je tretiran kao heroj" meu komunistima-robijaima u Sremskoj Mi tro vici, gde se nalazila najjaa partijska organizacija u Jugoslaviji, i po istaknutim komunistima i brojno (oko 150 lanova KPJ). Opozivanje Gorkia i dolazak Josipa Broza faktiki na elo KPJ proteklo je bez znanja lanstva o promeni na vrhu, to proizilazi iz konspirativnih razloga i injenice da je re bila o stvarima u kojima je mandat oduzimala i davala Kominterna, emu se nije davao publicitet. Daleko je vanija injenica da je od preuzimanja dunosti u Parizu pa do dobijanja mandata proteklo godinu i po dana. Josip Broz je na elo KPJ stupio u vreme dok su tekle velike Staljinove istke, koje su kotale ivota veliki broj jugoslovenskih revolucionara, a meu njima Filipa Filipovia, Milana Gorkia, brau Vujovi, uru Cvijia, Simu Markovia, Vladimira opia, Ivana Gretia. Prema do sada poznatim podacima, u ovim istkama stradalo je preko 800 jugoslovenskih komunista, a meu njima i oko 120 funkcionera, ukljuujui sekretara KPJ Milana Gorkia. Frakcionako jezgro u Sremskoj Mitrovici, s Petkom Miletiem na elu, pokualo je da stvori krizu u partiji i sprei njenu konsolidaciju osuivanjem njenog privremenog rukovodstva i osvajanjem Kaznionikog komiteta, koji se izdavao za rukovodei partijski centar. Ovu frakcionaku aktivnost protiv privremenog rukovodstva KPJ podravali su Ivan Mari, Labud Kusovac, Vicko Jelaska i drugi nezadovoljni i vlastoljubivim ambicijama zaneti komunisti u zemlji i emigraciji, posebno u Parizu. Uporeenje ove frakcije s ranijima pokazuje da u novoj situaciji nije bila re o raiavanju idejnih pitanja, ve o linim motivima pojedinaca i uskim interesima grupa. Ultraleva frazeologija bila je plat kojim su prikrivane vlastoljubive tenje. Josip Broz je decembra 1937. iz Pariza uputio apel komunistima-osuenicima u sremskomitrovakoj kaznioni u kome je komunistima na robiji (ciglani") -ukazao da je kaznioniko rukovodstvo (Kaki") svesno sabotiralo odluke i liniju CK KPJ (ae"), smatrajui da je re o oportunistikoj politici. Ovaj centar Broz je oznaio kao centar frakcionake delatnosti, koji predstavlja veliku opasnost za nau zajednicu" (partiju), jer prenosi otpor i sukobe van zatvora i jer se zagovara linija koja je u suprotnosti s linijom Sedmog kongresa


Kl i linijom partije (firme"). Metodi toga rukovodstva su oznaeni kao neprijateljski, dvoliniki i pogromski". Njegova delatnost se oznaavala kao delo bolesne ambicije" nekoliko ljudi koji ele da se doepaju rukovodstva partije i sazovu kongres, zbog ega je u interesu partije neophodno srediti odnose u toj kovanici kadrova" preduzimanjem vanrednih mera; mere su se ogledale u skidanju Kakia" (kaznionikog komiteta s Petkom Mile tiem) i imenovanjem Mladena (Moe Pijade) za poverenika. Sredinom 1938. Mosi Pijade je polo za rukom da obnovi Kaznioniki komitet osloboen uticaja Petka Miletia i njegovih pristalica. lanovi KPJ koji su Miletia podravali iskljueni su iz partije. Mileti je posle putanja s robije i odlaska u SSSR nastavio, preko Kominterne, rad koji je trebalo da ga dovede na elo KPJ. Iz KPJ je iskljuen kao izdajnik" o emu je objavljeno saoptenje tek naknadno, maja 1939. godine. Georgi Dimitrov je prihvatio Brozovu inicijativu da prebaci centar partije iz Pariza u zemlju. Josip Broz je marta 1938. doao u zemlju i od mlaeg kadra formirao, maja meseca, privremeno partijsko rukovodstvo u koje su, pored njega, uli Edvard Kardelj, Franc Leskoek, Miha Marinko, Milovan ilas, Aleksandar Rankovi, Josip Kra, Andrija aja, Dragutin Petrovi, a kasnije Ivan Milutinovic i Ivo Lola Ribar. Avgusta iste godine Broz je otputovao u Moskvu, gde je, uz podrku Dimitrova i Vilhelma Pika, uspeo da odbrani KPJ od optubi da je leglo provokatora i pijuna" i sprei njeno rasputanje. Sekretarijat Kominterne je 5. januara 1939. prihvatio Brozov izvetaj, odobrio njegov rad i poverio mu da formira nov Centralni komitet KPJ. U dogovoru sa G. Dimitrovorn na elo makedonske partijske organizacije doao je Metodije atorov-arlo, lan BRP i funkcioner Kominterne, koji e ve na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ pokazati svoje ovinistiko raspoloenje u vezi s pitanjem srpskih kolonista u Makedoniji. Na sastanku privremenog rukovodstva odranom od 15. do 18. marta u Bohinjskoj Bistrici, konstituisan je CK KPJ s Josipom Brozom na elu. Pored Broza, generalnog sekretara, u Centralni komitet KPJ uli su Franc Leskoek, Edvard Kardelj, Miha Marinko, Aleksandar Rankovi, Milovan ilas i Josip Kra. Novi Centralni komitet je iskljuio iz partije Petka Miletia, Labuda Kusovca, Ivana Maria, Vicka Jelasku i Iva Baljkasa, koji su nastavljali grupaku borbu, kao i lanove koji su nastradali u staljinskim istkama. Sa sednice CK KPJ u


2 4 3

Bohinjskoj Bistrici upueno je lanstvu Otvoreno pismo". Odluka o iskljuenju optuenih i uhapenih jugoslovenskih komunista u SSSR-u obrazloena je na osnovu ocena sovjetskih zvaninih organa. Odluka je objavljena u Proleteru. Jugoslovenski komunisti, rtve staljinovog terora, bili su okvalifikovani kao neprijatelji", imperijalistiki pijuni" ili trockisti". Savetovanje rukovodeeg kadra KPJ u Tacenu, pored Ljubljane, dalo je takoe znaajan podstrek organizacionom uvrivanju partije. Novi generalni sekretar je uoi aprilskog rata obiao sve jugoslovenske krajeve, sem Bosne i Hercegovine i Makedonije. Pakt o nenapadanju izmeu SSSR-a i Nemake, zakljuen 23. avgusta 1939, imao je negativne reperkusije na komunistike partije sekcije Kominterne, jer se Kominterna, budui Staljinovo orue, od tog pakta nije distancirala, a posebno na politiku narodnog fronta u elom svetu, koja se sada naputala. Na sklapanje sovjetsko-nemakog pakta uticala je, na jednoj strani, Staljinova procena da SSSR nije spreman za rat i da mu je potrebno vreme kako bi se organizovala odbrana i privreda prevela na ratni kolosek, a na drugoj strani bojazan od japanske intervencije na Dalekom istoku. Staljin je, takoe, raunao na dui period neutralnosti i nemako angaovanje u ratu s Velikom Britanijom i Francuskom za razliku od Hitlera, kome je neutralnost SSSR-a bila potrebna samo dok ne dovri obraun s tzv. zapadnim plutokratijama. Pakt je izazvao zaprepaenje u demokratskoj javnosti, koja nije mogla da shvati savez izmeu faistike Nemake i zemlje socijalizma. U komunistikoj tampi usahla je antifaistika propaganda, koju su zamenili napadi na imperijalizam Velike Britanije i Francuske. U komunistikom pokretu dolo je do nedoumica; defetizam i anacionalne manifestacije uzimali su maha. Francuski komunisti, ija e se zemlja narednih dana nai u ratu protiv faistike Nemake, postavljali su defetistika pitanja Za koga?" i Zbog ega?", navlaei na sebe nezadovoljstvo francuske javnosti. Obrt u politici Kominterne vratio je razmiljanje njihovog vodstva u fazu pre narodnog fronta; ono je smatralo da je vreme 1939/1940. istovetno s dobom oktobarske revolucije i da u uslovima imperijalistikog rata" treba izai na barikade i juriem na centar moi francuske buroazije ostvariti reprizu boljevikog osvajanja vlasti. Politike i moralne posledice njihove nacionalne difamacije bile su katastrofal-

j-

J-

U


ne. Rude pravo, (Crveno pravo"), organ KP ehoslovake, tih je meseci pobelelo". lanstvo nekih oblasnih organizacija Bugarske komunistike partije ak je marta 1941. pozdravljalo nemake vojnike u Bugarskoj kao vojsku socijalne revolucije. Zbunjenost i rasulo zahvatili su i komunistike partije Norveke, Belgije i Velike Britanije. Kao deo meunarodnog radnikog pokreta, KPJ je pre rata glorifikovala Staljina kao vou meunarodnog proletarijata, prvog oveka monog i neunitivog Sovjetskog Saveza, naslednika Lenjina. Georgi Dimitrov je bio krmano" Internacionale (pevalo se: Dimitrove sabljo britka, pobednie sviju bitka"). lanstvo je vaspitavano na primerima sovjetske borbe i socijalistike izgradnje. Od 1939. lanstvo se uilo na Istoriji SKP(b), u ijem je pisanju uestvovao i na uitelj", pri emu se mislilo na Staljina. Dobiti jedan od primeraka Istorije tampanih u Moskvi a prispelo je malo takvih primeraka smatralo se najveom poau. Deo lanstva je dobijao apirografisanu Istoriju SKP(b), dok su drugi morali da je prepisuju rukom i dalje ire. Komunisti su uznosili u propagandi najveu i najsreniju zemlju sveta, koja je ostala poteena ekonomskih kriza, slavili su zemlju predatu stvaralakom radu, obeanu zemlju u procvatu. Ukorenjivali su veru kod komunista i narodnih masa u SSSR. Poverenje u sovjetski poredak i voe SSSR-a dostizalo je u lanstvu gotovo iracionalne razmere. SSSR je u partijskoj tampi i publikacijama bio bastion mira, nepobediva zemlja, sinonim socijalne pravde i demokratskog ureenja. Komunisti i leviari uopte, koji su pokuavali da dovedu u pitanje demokratsku sutinu Sovjetskog Saveza, naroito posle moskovskih procesa i Staljinovih stravinih istki, proglaavani su za zaklete neprijatelje socijalizma, sluge buroazije, strane agente, trockistiki olo koji iri seme sumnje u SSSR i velianstveno Staljinovo delo. Povremene sumnje pojedinaca, naroito iz redova komunistike inteligencije, izazvane racionalnijom analizom Staljinove vladavine, zaprepaenjem zbog masovnih likvidacija partijskih kadrova i, uopte, zbog zavoenja totalitarne diktature ipak su guene u sebi, stivatane kao prolazne aberacije, nunosti" kapitalistikog pritiska, kao zavere protiv sovjetskog sistema i ogavne intrige osvedoenih neprijatelja napretka. Preovlaivalo je vladajue partijsko miljenje da je re o podlim izmiljotinama neprijatelja socijalizma iz faistikih zemalja, kvazidemokratskih i socijaldemo-


2 4 5

kratskih informativnih centara, da se ocrni zemlja socijalizma i ubije moralni ugled njenih voa. Sovjetski Savez je za komuniste bila jedina socijalistika drava na svetu i bila je dunost komunista da ga brane, to se smatralo za imperativni dug internacionalizmu. Graanska propaganda je odbacivana bez razmiljanja u ime odbrane vlastitog komunistikog pokreta. Najvei deo kadrova bio je indoktriniran stanjem u SSSR-u, nemajui vlastitih saznanja o ivotu u jedinoj socijalistikoj zemlji na svetu. Ta indoktrinacija je dosegla visok stepen, pretvarajui se u zatvoreni sistem gledanja, krut i otporan na sve napade i kritike spolja. No, ova pojava odreena nizom injenica vezanih za prolost (rusofilstvo, sveslovenska komponenta), sadanjost i predstojeu revolucionarnu perspektivu imala je drugu stranu, bitniju sa stanovita funkcionalno shvaenog toka istorije: branei SSSR, jugoslovenski komunisti su branili sopstvenu partiju i njeno revolucionarno delo. Isticanjem sovjetskih prednosti i pobeda u izgradnji socijalizma u vreme najee hajke protiv sovjetskog sistema, izazvane Staljinovom birokratizacijom drutvenih odnosa, davao se podstrek vlastitom lanstvu da nepokolebljivo sledi liniju svoje partije. Jugoslavijom je irena literatura o sovjetskom drutvenom ureenju, kolhoznom sistemu, vladavini ustavnosti i zakonitosti. Staljinski ustav iz 1936. u Proleteru je oznaavan za najdemokratskiji ustav sveta. Nedeljnici i broure slavili su sovjetsku vojnu silu. Pisalo se o tenkovskoj armiji bez premca u svetu, isticala se snaga sovjetskog vazduhoplovstva i masovnost organizacija Osovjahima. Ispisivane su ode sovjetskim komandantima: Klimentu J. Voroilovu, Semjonu M. Buoniju i Semjonu K. Timoenku. irena je slava o podvigu avijatiara Valerijana kalova, svojevrsnog sovjetskog parnjaka arlsu Lindbergu. Bilo je sramota ne znati za podvig Ivana D. Papanjina, za Antona S. Makarenka, Ivana V. Miurina. Slavljen je i sovjetski sport. Gostovanje moskovskog Torpeda" uoi rata u Sofiji levica u Jugoslaviji je doivela kao prvorazredan dogaaj. Komunisti i ostali graani divili su se sovjetskim filmovima: Sama", Pastir Kostja" . . . Apoteoze Sovjetskom Savezu, Staljinu i sovjetskom drutvenom ureenju meale su se s graanskom propagandom protiv SSSR-a i onom iz redova partijske opozicije koja je kvalifikovana kao trocki-

2 4 6

KS AL JE VINA JU GOSL A VI JA

stika izdaja. Staljinov termidor ivojina Pavlovia bio je prokaen kao najcrnja antisovjetska literatura. Dogovor Staljina i Hitlera nije ni u KPJ proao bez sporadinih manifestacija defetizma. Jedan delegat je na Petoj konferenciji KPJ naveo da je sovjetsko-nemaki pakt izazvao najveu zabunu, s obzirom na ukorenjenu mrnju prema faizmu". KPJ je, takoe, usvojila ocenu o imperijalistikom karakteru rata. U proglasu Radnom narodu Jugoslavije", objavljenom povodom 1. maja 1940. engleski i francuski imperijalisti okrivljeni su za napad na treu imperijalistiku silu, Nemaku, u cilju njenog pokoravanja i prisiljavanja na kapitulaciju. Od naroda Jugoslavije se trailo da ne dozvole da budu uvueni u ratnu avanturu protiv Sovjetskog Saveza". Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandak isticao je parole o demobilizaciji vojnika i rezervista, koje su naile na kritiku CK KPJ. Socijaldemokratija je jo na Petoj zemaljskoj konferenciji napadana kao izdajnika snaga. KPJ je zaista napadala zapadne sile kao vinovnike ratnog poara, ali, za razliku od drugih komunistikih partija u svetu, od polovine 1940. nije tedela ni faistike sile. Uza sva ova kolebanja, KPJ je smatrala da je politika saradnje SSSR-a s Nemakom kratkotrajna i da su u tekuem ratu moguni najrazliitiji preokreti, s kojima se mora raunati. Parole o zapadnom imperijalizmu i izdaji socijaldemokratije svakako su uticale na borce revolucionarnog pokreta i radne mase, kao i svaka propaganda, ali su bile praene sprovoenjem antifaistikih priprema, s obzirom da partijsko vodstvo nije gubilo iz vida prirodu faizma i meunarodnu i unutranjopolitiku situaciju. Uprkos parolama, preuzimanim iz propagandnog arsenala Kominterne, KPJ je izgraivala politiku odbrane zemlje. Josip Broz se kritiki osvrtao na shvatanja komunista koji su u jesen 1939. govorili kako Hrvati ne treba da brane Jugoslaviju ako se prethodno ne rei hrvatsko pitanje; nasuprot njima, on je smatrao da se u odbrani Jugoslavije od agresije, moraju ujediniti sve snage i da se moraju zadovoljiti nacionalni zahtevi Hrvata i dati demokratska prava ostalim jugoslovenskim narodima. Velike demonstracije studenata i radnika u Beogradu 14. decembra 1939. protiv faizacije zemlje, guenja sloboda, rata i skupoe, rasturene su surovom andarmerijskom intervencijom. Pored Mirka Lukovia, poginulo je ili smrtno ranjeno jo etvoro demonstranata, meu kojima Bosa Milievi i ivan


2 4 7

Sedlan, a lake ranjeno je bilo na desetina radnika i studenata. Nakon sloma Francuske, Josip Broz je pisao da narodi Jugoslavije nee faizam i totalitaran sistem niti ele da postanu roblje nemake i italijanske finansijske oligarhije, kao to nikada nisu hteli da se pomire ni s polukolonijalnom zavisnou koju su im nametnule zapadne demokratije posle prvog imperijalistikog rata. Izjanjavajui se za saradnju sa svim grupama spremnim da brane nezavisnost Jugoslavije, KPJ je uvala svoju organizacionu samostalnost i ideoloki integritet. Rukovodstvo nije dozvoljavalo da se KPJ ideoloki rastvara niti da se prilagoava nacionalistikoj i, uopte, buroaskoj ideologiji. Odbacivalo se dranje koje je prema onovremenoj terminologiji znailo prirepaki odnos" prema graanskim strankama. lanovi partije koji su dovodili u pitanje njenu jedinstvenost, njenu akcionu sposobnost i organizacionu vrstinu, odluno su napadani, pri emu se nije marilo za otrinu kvalifikacija (pijuni", trockisti", provokatori"). Tito je jo iz Pariza, aprila 1937, ocenjivao da je trockizam klasni neprijatelj radnike klase prema kojemu ne sme biti milosra. U to vreme citirala se Staljinova ocena trockizma: Savremeni trockizam nije politika struja u radnikoj klasi, nego besprincipijelna i bezidejna banda tetoina, diverzanata, uhoda, pijuna, ubica, banda zakletih neprijatelja radnike klase, koja radi po narudbini pijunskih odeljenja inostranih drava." Po Brozu, trockisti su se iskazivali kao komunisti i protivnici oportunistike linije partije, a kritikovali Sovjetski Savez; ustajali su protiv autoriteta rukovodeih partijskih funkcionera, bukali" sa strane i ruili partijsku disciplinu i poverenje prema partijskom rukovodstvu. Razlikovao je svjesne trockiste" i one koji nesvjesno padaju u trockizam". Jedinstvo partije, njena akciona sposobnost i organizaciona vrstina su postale svetinje. Peta zemaljska konferencija jugoslovenskih komunista utvrdila je strategiju odbrane zemlje u vreme dok je bio na snazi sporazum izmeu Moskve i Berlina. Sile zapadnog bloka i socijaldemokratije napadane su kao imperijalistike. U predstojeoj revolucionarnoj borbi KPJ nije uzimala u obzir oktobarsko iskustvo kao konkretnu inspiraciju koju treba ponoviti sa reprizom barikadnih bitaka (to ne znai da su meu pojedincima takve predstave bile sasvim iezle, o emu svedoi


umnoavanje, jo 1941. godine, Lenjinovih uputstava kako se treba boriti protiv carske konjice u prvoj ruskoj revoluciji), i uz jednovremeni juri na centar kapitalizma (iako su se iluzije o brzom porazu faizma posle ulaska SSSR-a u rat javile), odnosno uz obraun rada i kapitala u najogoljenijem obliku. Nadvladavala je analiza koja je proisticala iz boljeg poznavanja nacionalnih uslova. No, KPJ se nije odricala opte koncepcije o svetskoj revoluciji i slomu imperijalizma. Preutno je odbaena i stara kominternistika teza, koja je dugo ivela i u praksi KPJ, o Jugoslaviji kao vetakoj tvorevini prvog imperijalistikog rata. Sovjetski Savez se u akciji i propagandi KP predstavljao kao zemlja napretka, dosledan borac za mir i zatitnik malih naroda koji je doneo osloboenje narodima Belorusije, zapadne Ukrajine, Besarabije, Bukovine, Litvanije, Estonije i Letonije. Jugoslovenski pesnik-komunista pevao je, u bolnici, onoga dana kada su Sovjeti uli u baltike republike: Doktore, danas ne meri moje bilo, jer ono kuca na bilu Rige". Svi koji su na ove postupke gledali kao na novu podelu Poljske i tajne ugovore s Treim Rajhom, osvajaku politiku i irenje SSSR-a, proglaavani su za neprijatelje partije i imperijalistike pijune. Antifaistiko opredeljenje jugoslovenskih komunista nosilo je znatne primese kominternistike terminologije u analizi nove etape meunarodnih odnosa, izraavajui oigledni nesklad izmeu prakse i propagandnog renika. U naoj i stranoj istoriografiji se, pored unutranjeg uzroka ovakvom opredeljenju, ne previaju ni meunarodni motivi SSSR-a da stavi do znanja Nemakoj svoje interese u balkanskom prostoru jednako kao u Poljskoj i na Baltiku pogotovu od leta 1940. kada je povraajem Besarabije i Bukovine i Sovjetski Savez doao na prag Balkana i, na drugoj strani, objektivni interes SSSR-a da se Nemaka zaglibi u ratu na Balkanu i na taj nain to vie udalji od Istoka. Posle sloma Francuske i odravanja Pete zemaljske konferencije KPJ, od 19. do 23. oktobra 1940. u Dubravi, predgrau Zagreba, kojoj je prisustvovalo 105 delegata, odbrana zemlje potvrena je kao najprei zadatak komunista. Ona je znaila otpor faizmu, a ne zatitu starih drutveno-ekonomskih odnosa i reima nacionalnog bespravlja. Partija pri tome nije imala iluzija o odbrambenim mogunostima Jugoslavije, a bila je svesna i defetistikog raspoloenja njenih politiara i vojnih


2 4 9

vrhova. Naglaavajui da ratna opasnost neposredno ugroava Jugoslaviju, Peta zemaljska konferencija je zahtevala oslon na SSSR i usvojila konkretne zadatke komunista u borbi protiv rata. Konferencija je razradila politiku liniju KPJ u uslovima drugog svetskog rata. Partija je radila u saglasnosti s Kominternom, ali je, za razliku od drugih komunistikih partija, samostalnije i slobodnije tumaila njenu generalnu liniju, analizirajui nacionalnu stvarnost i odnose snaga u zemlji i meunarodnoj zajednici. KPJ je potiskivala sterilne klasne konfrontacije, izolaciju, organizacionu uaurenost, ultraradikalnu revolucionarnu frazeologiju, uopte bune parole, istiui opasnost od faizma kao glavnog neprijatelja, zahtevajui da se grupiu sve demokratske snage, sprovodi demokratizacija poretka, ojaaju partijski redovi na selu i doprinese razradi pogleda na reavanje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Nova, narodnofrontovska shvatanja probijala su se uprkos otporu sektava i starog stila u prilazu stvarnim uslovima borbe radnike klase i njene avangarde. U KPJ je preovladavala politika koncepcija da budunost revolucije lei u povezivanju komunista s masama i usredsreivanju na saradnju s narodom u borbi protiv faizma. Peta zemaljska konferencija doprinela je organizacionom uvrivanju KPJ i formulisanju njene nacionalne politike. Sa stanovita organizacionog razvitka Partije, od posebnog znaaja je bila injenica to se Peta zemaljska konferencija pripremala na partijskim konferencijama nacionalnih organizacija Hrvatske i Slovenije, i pokrajinskih organizacija Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Vojvodine i Dalmacije, kao i oblasne organizacije za Kosovo i Metohiju. Na ovim konferencijama, odranim od maja do septembra 1940, uestvovalo je oko 1.500 delegata KPJ. Uoi zagrebake konferencije, KPJ je brojala preko 6.500, a SKOJ 18.000 lanova. Rukovodstvo KPJ pridavalo je od prvog dana izvanredan znaaj obnovi i razvitku SKOJ-a kao jezgra naprednog omladinskog pokreta Jugoslavije, to je posvedoeno i na estoj zemaljskoj konferenciji SKOJ-a, odranoj 8. i 9. septembra 1940. u Zagrebu, koja je izabrala Centralni komitet s Ivom Lolom Ribarom na elu. Vei znaaj dobilo je i ideoloko obrazovanje komunista, zahvaljujui radu Partijske kole CK KPJ u Makedoniji i Zagrebu i partijskim teajevima u drugim krajevima, za ije je organizo-

250

KRALJEVINA JXJGOSLAVUA

vanje partijsko rukovodstvo zaduilo Krsta Popivodu i Pavia Papa. Na Petoj zemaljskoj konferenciji referat o organizacionim pitanjima podneo je Josip Broz; o politikim pitanjima Edvard Kardelj; o sindikalnim Aleksandar Ranko vic; o agrarno-seljakom pitanju Ivan Milutinovic; o nacionalnom Milovan ilas; o agitaciji i propagandi Boris Kidri; o omladini Ivo Lola Ribar; o radu meu enama Vida Tomi; o radu u vojsci Mitar Baki; o tehnici i konspiraciji Pavle Pap i o narodnoj pomoi Dragan Pavlovi. Konferencija je izabrala nov Centralni komi- ' tet s Josipom Brozom Titom na elu kao generalnim sekretarom KPJ. Prema rekonstrukciji Josipa Broza, u Centralni komitet izabran je jo 21 lan, i to: Spasenija Babovi, Jakov Blaevi, Milovan Das, Vlada Janji, Edvard Kardelj, Boris Kidri, Rade Konar, Vicko Krstulovi, Franc Leskoek, Boo Ljumovi, Miha Marinko, Ivan Milutinovi, Moa Pijade, uro Pucar, Aleksandar Ranko vi, Ivo Lola Ribar, Stipe Romac, Metodi je atorov, Vida Tomi, arko Zrenjanin i Sreten ujovi. Za kandidate za CK KPJ izabrani su, ili ubrojani na osnovu funkcija koje su vrili: Jovan Kovaevi, Josip Kra, Milo Matijevi,