Branko Petranovic Istorija Jugoslavije I 4

DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

Do donoenja Ustava Kraljevine grba, Hrvata i Slovenaca vlast je pripadala kralju, vladi i Privremenom narodnom predstavnitvu (PNP), s regentom i vladom kao njenim glavnim nosiocima, jer je Aleksandar faktiki vrio kraljevsku vlast i pre smrti kralja Petra 1,16. avgusta 1921. Nov ustavni poredak je tek trebalo da se izgradi, iako u dravnim osnovama nita nije moglo da se bitno izmeni, jer se dinastija Karaorevia unapred osigurala utvrivanjem monarhistike forme vladavine i ,,ozakonjivanjem" svojih prava, a realna vojna snaga Srbije i politika nadmonost srpske buroazije obezbeivale su ureenje drave prema njenoj zamisli. Monarhistiki oblik vladavine bio je prihvaen na Krfu, a prelazno konfederativno ureenje, predvieno u enevi, nije primenjeno. Regent je proglasio 1. decembra 1918. stvaranje nove drave, koristei se modifikacijom Naputka, na koju su delegati Narodnog vijea pristali zbog nepovoljnih spoljnih i unutranjih okolnosti. Srpska vojska se pre ujedinjenja nala na teritoriji Kraljevine Crne Gore i Drave SHS u ovoj drugoj poto je bila prela Savu i Dunav na poziv Narodnog vijea. Osim te vojske, na teritoriji Kraljevine nije bilo drugih jaih formacija koje bi posluile buroaziji jugoslovenskih naroda za ouvanje reda i obezbeenje granica od italijanskog prodiranja. Austrougarska vojska se u jesen 1918. raspadala. Poverenitvo za narodnu odbranu narodnog vijea obrazovalo je oruane snage, jaine oko 25.000 ljudi, od pripadnika narodnih straa" i od srpskih interniraca koji su zavretak rata doekali na tlu Hrvatske i Slovenije. Pod uticajem revolucionarnog talasa, domobranske jedinice su se osipale, nesposobne da se suprotstave zelenom kadru", koji je ugroavao saobraaj i imovinu. U ovom protiv ratnom pokretu, sastavljenom 19171918. uglavnom od vojnih begunaca i onih koji se nisu odazivali pozivima za vojsku, a

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

ije narastanje nije mogao da sprei teror austrougarskih vlasti, sve vie su preovlaivali siromani seljaci, dojueranji vojnici ili nemobilisana lica, koji su u Hrvatskoj i Slavoniji, i u Vojvodini, Bosni i Hercegovini napadali veleposede u vlasnitvu stranaca: Nemaca, Maara, Jevreja i muslimanskih feudalaca te pljakali trgovce i zelenae. Spontano izrastavi u' masovan seljaki pokret, zeleni kadar" je, zadravajui prvobitni naziv, postepeno odustajao od pljakakih akcija i dobijao izrazitije socijalno-revolucionarno obeleje. Novembra 1918. Narodno vijee se izjasnilo za ukidanje feudalnih odnosa na selu, a regent Aleksandar je januara 1919. obeao ukidanje kmetstva i velikih poseda. Srpska vojska je imala da brani granice novoproglaene Kraljevine i unutranji poredak, pre svega da suzbija snage nezadovoljne ujedinjenjem, iz redova bivih austrougarskih oficira, inovnika i frankovaca u Hrvatskoj, kao i separatistike pokuaje u Crnoj Gori, gde su pristalice kralja Nikole I Petrovia, potpomagane Italijanima, nastojale da izmene odluke Podgorike skuptine. Vojska je bila odluujui inilac odbrane teritorijalnog integriteta nove drave, meunarodno nepriznate i neutvrenih granica, na kojima su, gotovo elom njihovom duinom od preko 3.000 km, buktali sukobi. Italijani su poseli Istru i Dalmaciju, Slovenci i srpska vojska vodili borbe u Korukoj, pripadnici Unutranje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO vrhovisti) upadali iz Bugarske u Makedoniju, a Rumimi isticali pretenzije na ceo Banat. Italijanski poverenici u Albaniji rovarili su protiv Kraljevine. Proslavljena u prvom svetskom ratu, ali nerazvijene politike kulture, uverena da vri nacionalno delo od istorijskog znaaja, srpska vojska nije bila dotaknuta revolucionarnim vrenjem u zemlji niti dogaajima u Maarskoj. Imala je vrstu komandu, a kao kima politikog sistema ostala van operativne politike. Srpska vojska je novembra i decembra 1918. na teritoriji Drave SHS doekana manifestacijama dobrodolice", nasuprot krajevima u kojima su ivele nacionalne manjine (Nemci, Maari, Italijani i Rumuni). Najnovija istraivanja pokazuju da je na tlu Bosne i Hercegovine vojska ispoljila netrpeljivost prema muslimanskom i katolikom stanovnitvu. Srpska vojska se nala na ovim teritorijama po pozivu Narodnog vijea. Saveznici su, pak, tretirali teritoriju Drave SHS kao neprijateljsku. Srpska vojska je decembra 1918. imala

j-

J-

U

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

120.494 vojnika i 6.936 oficira. Poetkom 1919. popuna ratne armije ostvarivana je pozivanjem pod zastavu" odreenih godita. Demobilizacija solunaca uslovljavala je regrutaciju na teritoriji cele zemlje. Vojska je obezbeivala demarkacione linije, osiguravala javne objekte, skladita, luke, komunikacije. Vojnici su obavljali niz tzv. civilnih poslova, bili su komandanti mesta, eleznikih stanica, graninih odseka (saobraaj, viziranje pasoa, carina, kontrola uvoza i izvoza, itd.). Do sukoba vojske i graana dolazilo je kasnije, prilikom sakupljanja oruja, povratka opljakanih stvari, popisa stoke, neodazivanja u vojsku, prilikom trajka elezniara. Zahvaljujui energinosti generala Rudolfa Maistera, pitanje Maribora i tajerske je odlueno prvih meseci posle primirja, dok se pitanje Koruke reavalo na vojnom i diplomatskom planu sve do oktobra 1920. godine. Major austrougarske vojske, Maister je 1. novembra 1918. stavio do znanja stareinama 47. peadijskog puka u Mariboru da od tog asa on preuzima komandu u ime Narodnog vea Maribora, koje ga je neposredno uoi tog ina imenovalo generalom. Sa slovenakim vojnicima, kojima su prili srpski zarobljenici iz entiljskog logora, Maister je poseo prostor Gornje Radgone, ime je povukao graninu liniju izmeu slovenake i austrijske tajerske. Na frontu u Korukoj nalazilo se decembra 1918. oko 2000 ljudi iz sastava slovenakih i . srpskih eta u Sloveniji. Opta slovenaka ofanziva radi osvajanja Koruke dovela je do austrijske protivofanzive i zauzimanja cele Slovenske Koruke. Maja 1919. na osnovu odluke Vrhovne komande u Beogradu, usledila je opta ofanziva u kojoj je uzelo uea 22 bataljona, etiri eskadrona i 25 baterija pod komandom generala Krste Smiljania, komandanta dravske divizijske oblasti. Ofanziva je voena odluno i austrijske jedinice su doivele teak poraz. Celovec je zauzet 6. juna 1919. godine. Najiri i najdugotrajniji front Kraljevine SHS je nametnula Italija. Protezao se od Slovenije preko Istre, Dalmacije, Crne Gore do Albanije. Italija je istovremeno u Parizu, na mirovnoj konferenciji svim silama radila protiv Kraljevine. Trei front" nosio je obeleje unutranjeg karaktera, jer je Italija podsticala, pomagala i usmeravala protiv Kraljevine SHS delatnost crnogorskih separatista, albanskih kaaka, frankovaca i radievaca". Plan generala Pijetra Badolja, zamenika efa italijan-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

ske Vrhovne komande, predviao je upotrebu svih subverzivnih sredstava za ruenje i razjedinjenje Kraljevstva SHS. Prema planu, koji su odobrili predsednik vlade Orlando, ministar spoljnih poslova Sonino i general Diaz, predvieno je angaovanje agenata, sredstava za kupovinu tampe, pridobijanje klera, aktiviranje pristalica starog reima. Italija je pomagala tzv. boinu pobunu u Crnoj Gori, a kasnije organizovala crnogorsku vojsku u Gaeti i Formiju. Vojne operacije prema Albaniji zapoete su u jesen 1918, sa nastojanjem da se osigura strateka granica ukoliko Italija ostane u Valoni, i nisu prestale do utvrivanja granica 1921/1922. godine. Italijani su podbunjivali albanska plemena uz granicu, podstiui ih da napadaju jedinice Kraljevine SHS i upadaju na jugoslovensku teritoriju. VMRO i Kosovski komitet su izvodili antijugoslovenske akcije i dogovorno. Sporazum izmeu ove dve organizacije iz novembra 1920. predviao je zajedniku komitsko-kaaku akciju i razgranienje izmeu Makedonije" i Albanije, koji su od kosovskih predstavnika potpisali Hasan Pritina, Bedri Pejani, Hoda Kadri i drugi. Na Valonskoj konferenciji januara 1924. Aleksandar Protogerov i albanski predstavnici doneli su odluku o dizanju ustanka na Kosovu i Makedoniji marta iste godine. Pripadnici VMRO koji su boravili u Kori, Podgradecu, Tirani saraivali su sa Hasanom Pritinom, Bajramom Curijem, Azemom Bejtom na ubacivanju komita i kaaka na teritoriju Jugoslavije. Predvieno je razgranienje delovanja: komiti juno od Kaanika, a severno od ovog mesta i klisure kaaci. Ubistvom Aleksandra Protogerova, Ivan Mihajlov je nastavio saradnju sa Hasanom Pritinom (sve dok i ovaj nije bio ubijen u Skadru 1933. godine), koja se ostvarivala pod pokroviteljstvom Italije, ija se blagonaklonost" prema ovim teroristiko-ovinistikim organizacijama ogledala u davanju novane pomoi i oruja u cilju podrivanja jugoslovenske drave. Dok se na albanskoj granici vodio rat, a srpske trupe sa Slovencima uestvovale u ofanzivi na Koruku maja/juna 1919. godine, dolo je avgusta i septembra 1919. do uspostavljanja fronta i prema Rumuniji zbog Banata; u jesen 1919. i u zimu 1920. trebalo je zaustaviti italijansku agresiju u Dalmaciji; zbog straha od restauracije Habsburgovaca u Maarskoj 1921. nareena je delimina mobilizacija. Istraivanja Mila Bjelajca otkri-

j-

J-

U


vaju da je Italija maja 1919. predviala munjevitu ofanzivu iz Kranjske u pravcu Hrvatske. Aprila, jula i novembra 1919. i u leto 1920. oekivao se direktan sukob Kraljevine SHS sa Italijom, koja je raspolaui armijom od 4,5 miliona vojnika drala prema jugoslo venskim granicama u proeku 30 divizija. Na osnovu nove vojno-teritorijalne podele januara 1919. formirane su sledee divizijske oblasti: potiska, savska, dravska, bosanska, jadranska i zetska, a nareeno je i obrazovanje III i IV armijske oblasti. Operativni tabovi I i II armije pretvoreni su u tabove oblasti, a divizijski tabovi Dunavske, Sumadijske, Drinske, Jugoslovenske i Timoke divizije u tabove potiske, bosanske, savske, zetske i jadranske divizijske oblasti. Poetkom 1920. u andarmeriji se nalazilo 20.000 ljudi, rasporeenih u etiri brigade, po jedna u svakoj armijskoj oblasti. Ministarski savet je februara 1919. odluio da se u vojsku primi 15.000 andarma koji su sluili za vreme austrougarskog carstva. Poetkom 1920. dotadanje granine trupe, finansijske strae i razne slube imale su 40.000 ljudi. Predvieno je formiranje jaeg sastava Kraljeve garde od onog iz Kraljevine Srbije. Garda je, po miljenju Vrhovne komande, morala biti sastavljena od ljudstva sa Solunskog fronta, veim delom iz stare Srbije" i delom iz redova dobrovoljaca koji su svoju opredeljenost dokazali kroz borbu i koji su u liku vladara gledali svog ratnog komandanta". Ratna mornarica je u potpunosti poivala na oficirima bive austrougarske vojske, jer je srpska vojska bila kopnena. Admirali, vii i nii oficiri sluili su do ujedinjenja u floti Austro-Ugarske. Prve brodove Kraljevina SHS je dobila marta 1921. (12 topiljarki), a iz Nemake, na ime ratne tete, est minonosaa. Regent Aleksandar je od zavretka balkanskih ratova obavljao funkciju vrhovnog komandanta sve do smrti kralja Petra, avgusta 1921. godine, ali su ga i pre toga politiki inioci, oficirski kor, vojnici i dobrovoljci doivljavali" kao vrhovnog komandanta. Negodeljeni ugled u narodu i Vrhovnoj komandi imali su vojvode Zivojin Mii, Stepa Stepanovi, Petar Bojovi, generali Milo Vasi, Jankovi, Mili i drugi. No, regent (kralj) Aleksandar je imao odluan uticaj prilikom postavljanja vojnih ministara i drugih visokih komandanata. Izvor oficirskog kadra u Kraljevini SHS poticao je iz redova srpskih ratnih oficira koji su ostali u vojsci, crnogorskih oficira, austrijskih oficira koji su


1

19

primljeni u vojsku Kraljevine SHS, iz redova podoficira, iz vojnih akademija, vojnih kola u inostranstvu. Petina podoficira bila je unapreena u oficire. Rezervni oficiri, pored postojeih, i 3200 austrijskih, birani su iz .kadra posle osam meseci slube i poloenog ispita. Glavne komandne poluge u vojsci drao je rukovodei ratni kadar srpske vojske. U sastav nove vojske ulo je oko 35% aktivnih srpskih oficira, oko 500 crnogorskih i oko 2500 austrijskih. Skoro polovinu oficirskog sastava nove armije inili su oficiri vojske koja je ratovala na strani centralnih sila. Prema Milu Bjelajcu, do maja 1920. moglo se govoriti o ratnoj armiji koja je u proeku imala neto vie od 200.000 ljudi. Jula i avgusta 1919. privremeno je mobilisano ukupno oko 400.000 obveznika zbog akutne italijanske opasnosti. Armija je stajala kao uvar granica i jugoslovenske teritorije pred neuporedivo veom, tehniki nadmonijom armijom kakva je bila italijanska, sa svim rodovima oruja, pre svega sa jakom flotom i avijacijom. Italijanska armija je i materijalno gledano bila neuporedivo daleko bolje opremljena. Vojska Kraljevine zavisila je velikim delom od saveznike pomoi (francuske i britanske). Nepostojanje vee ratne industrije oteavalo je, pri optoj oskudici, zamenu raznovrsnih tipova oruja i municije jednoobraznim naoruanjem. Prva vlada Kraljevine SHS obrazovana je 20. decembra 1918. s prvakom Narodne radikalne stranke Stojanom Protiem na elu, kao koalicioni kabinet sastavljen od predstavnika vanijih stranaka, u kome je poloaj potpredsednika pripao Antonu Korocu, resor unutranjih poslova Svetozaru Pribieviu, spoljnih poslova Anti Trumbiu, pravosua Marku Trifkoviu, prosvete Ljubomiru Davidoviu, socijalne politike Vitomiru Korau, trgovine i industrije Stojanu Ribarcu, eleznica Velisavu Vuloviu, graevina Milanu Kapetanoviu, finansija Momilu Niniu pota i telegrafa Edu Lukiniu, vojske i mornarice generalu Mihajlu Raiu, poljoprivrede Zivku Petriiu, verskih poslova Tugomiru Alaupoviu, ministarstvo bez portfelja pripalo je Miroslavu Rajeviu, ishrane i obnove zemlje Miloju Jovanoviu, umarstva i rudarstva Mehmedu Spahu, za ustavotvornu skuptinu i izjednaenje zakona Albertu Krameru i za narodno zdravlje Urou Krulju. Ve pri obrazovanju prve vlade ispoljilo se neparlamentarno ponaanje regenta, otkrivajui po miljenju dela politiara

j-

J-

U


njegove diktatorske sklonosti, jer je on pogazio stranaki sporazum da se mandat poveri vladi koju je sastavio Nikola Pai. Josip Smodlaka oznaio je ovaj regentov potez kao dravni udar. Umesto za predsednika prve vlade Kraljevine, Pai je imenovan prvim delegatom na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Objavljivanjem Prvodecembarskog akta i obrazovanjem centralne vlade prestale su funkcije Narodnog vijea i Jugoslovenskog odbora. Sa stanovita dravnog ureenja, obrazovanje vlade oznailo je krupan korak u pravcu centralizacije dravne uprave i potiskivanja autonomnosti pokrajina. No, pokrajinske vlade su i dalje nastavile da rade u Hrvatskoj, Slavoniji i Sremu, Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Dalmaciji, ali s manjim brojem poverenitava i slubenih nadlenosti. One su bile samostalne u poslovima lokalnog znaaja, dok su vanija pitanja reavale po instrukcijama centralne vlade. Pokrajinske vlade su postavljene regentovim ukazima i potvrivane administrativnim odlukama centralne vlade. Ova je s njima neposredno optila samo kada se radilo o krupnijim poslovima, a u svim drugim sluajevima preko pokrajinskih odeljenja pri ministarstvima. U Crnoj Gori i Bakoj, Banatu i Baranji bila su osnovana odeljenja pri centralnoj vladi preko kojih se upravljalo tim oblastima. Ogranienje prava pokrajinskih organa nije znailo i ukidanje upravne podele na pokrajine, u kojima je, prema popisu iz 1921. godine, ivelo: u Srbiji 4.133.478 stanovnika; Crnoj Gori 199.277; Bosni i Hercegovini 1.890.440; Dalmaciji 620.432; Hrvatskoj, Slavoniji i Meumurju 2.739.988; Sloveniji s Prekomurjem 1.054.919; Banatu, Bakoj i Baranji 1.346.527. Privremeno narodno predstavnitvo, sazvano Ukazom od 24. februara 1919, sastalo se 1. marta 1919, mada su sednice formalno otvorene tek 16. marta 1919. prestonom besedom regenta Aleksandra u ime kralja Petra I. Do 22. oktobra 1920. godine Privremeno narodno predstavnitvo je odralo 137 redovnih sastanaka. Za stalnog predsednika PNP izabran je dr Dragoljub Draa Pavlovi. Odluujui uticaj na obrazovanje Privremenog narodnog predstavnitva imala je vlada Kraljevine SHS, iji je ministar za ustavotvornu skuptinu dr Albert Kramer sastavio spisak poslanikih kandidata na osnovu obavetenja Predsednitva Srpske narodne skuptine, Predsednitva Narodnog vijea u

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

Zagrebu, za Hrvatsku, Slavoniju, Istru i Sloveniju; Zemaljske vlade u Splitu, za Dalmaciju; Velike narodne skuptine, za Crnu Goru; i Narodnog vijea Bosne i Hercegovine. Predvieno je da Privremeno narodno predstavnitvo ima 296 poslanika, ali ih je stvarno bilo manje, jer je Predsednitvo Hrvatske puke seljake stranke izjavilo da njena dva poslanika nee koristiti mandat, i jer su neki poslaniki mandati poniteni. Iz Slovenije je izabrano 32 poslanika, iz Hrvatske sa Slavonijom, Rijekom i Meumurjem 62, iz Istre 4, iz Vojvodine 24, iz Dalmacije 12, iz Bosne i Hercegovine 42, iz Srbije 84, iz Crne Gore 12. Izbori za poslanike iz June Srbije" sprovedeni su 30. marta 1919. godine izdvajanjem ove pokrajine u procesu konstituisanja PNP, ali preko vladinih poverenika i inovnika. Ovo telo bilo je, pod nazivom Dravno vijee, predvieno Naputkom, a regent je u proklamaciji o osnivanju Kraljevstva obeao njegovo stvaranje. Vrhovno predstavniko i zakonodavno telo u ustavnom provizorijumu, mada mu je takav karakter Svetozar Pribievi osporavao, Privremeno narodno predstavnitvo, zadueno da pripremi izbore za konstituantu, nije nastalo neposrednim izborima, koje je vladajua buroazija iskljuivala, pozivajui se na meunarodnu situaciju i unutranju uznemirenost. Konstituisanje, sastav i rad Privremenog narodnog predstavnitva odraavali su njegovu podreenost vladi. Njegov sastav izazvao je ne samo komunistiku kritiku, koja ga je nazivala nakaznim i skupom samozvanaca, ve i kritiku graanskih politiara. Vlada je imala znaajna ovlaenja i u izvrnoj i u zakonodavnoj oblasti, jer je donosila razne uredbe, ograniavajui jo vie ionako skuena ovlaenja Privremenog narodnog predstavnitva. Ministarski sa vet je za vreme mandata Privremenog narodnog predstavnitva doneo oko 800 propisa iz oblasti finansija, socijalne politike i unutranje uprave, koji su ograniavali zakonodavne kompetencije privremenog parlamenta. Nad pravnim meditacijama o odnosu zakonodavne i izvrne vlasti prevagu su odnosili praktini razlozi: vlada je mogla da se oslanja na realnu silu izvrnog aparata; donosei podzakonske akte ona je bre reagovala na dogaaje, efikasnije suzbijala socijalne nemire i uobliavala dravno ureenje koje je odgovaralo vladajuim snagama. Ukoliko nije mogla da se koristi Privremenim narodnim predstavnitvom u svoje svrhe, ona je ulogu zakonodavca preuzimala na sebe. Propisujui ravnoprav-

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

nost pisama, irilice i latinice, ravnopravnost jezika, srpskohrvatskog i slovenakog, kao i dravne simbole, grb i zastavu, reavala je ak i pitanja od ustavnog znaaja. Decembra 1919. ona je za dva meseca odloila rad Privremenog narodnog predstavnitva, a od jula do avgusta 1920. ono nije radilo etrdesetak dana. Donoenjem prethodnih odredaba za izvrenje agrarne reforme, februara 1919, vlada Davidovia i Koraa je sutinski svela ulogu Privremenog narodnog predstavnitva na upoznavanje s njima. Zakonodavnu funkciju Privremeno narodno predstavnitvo je iscrpio usvajanjem zakona o dravljanstvu, o ujednaavanju kalendara, o ustanovljavanju univerziteta u Ljubljani, o narodnim kolama, o poroti, kao io ugovorima o miru s Nemakom i Bugarskom, a posebno Zakona o izboru narodnih poslanika za ustavotvornu skuptinu; u nadlenosti ovog tela bilo je i izglasavanje budetskih dvanaestina, u nedostatku redovnog i stabilnog budetiranja, to e se produiti do uoi estojanuarske diktature. Nacrt poslednjeg pomenutog zakona izradila je vlada Milenka Vesnia s velikim zakanjenjem, odlaui odravanje izbora do stabilizacije poretka i sreivanja prilika, to je, meutim, nailazilo na otre prigovore i kritiku graanske opozicije i komunista. Privremeno narodno predstavnitvo radilo je u uslovima teke socijalno-ekonomske situacije i politikih borbi oko dravnog ureenja, trpei kritiku da je sastavljeno na nedemokratski nain; a na drugoj strani, u uslovima delovanja vie pravnih reima. Politike rasprave, apstinencije poslanika, opstrukcija i esto nepostojanje kvoruma remetili su rad tog tela. Dolazilo je i do duih pauza u njegovom radu, izazvanih estim vladinim krizama avgusta 1919. Protievu vladu smenila je Davidovieva, koja se odrala do oktobra iste godine, odnosno do februara 1920, kada je novu vladu ponovo sastavio Stojan Proti; njega je maja meseca smenio dr Milenko Vesni, koji je jo jednom dobio mandat u avgustu da bi posle donoenja Obznane ulogu mandatora preuzeo Nikola Pai. U sreditu politikog okupljanja u Privremenom narodnom predstavnitvu bili su radikali i demokrati kao najjae stranke. Demokratsko-socijalistiki blok Davidovia i Koraa, blok na vlasti, zalagao se za socijalne reforme, pre svega za agrarnu reformu, a na drugoj strani za centralistiko-unitaristiki program dravnog ureenja. Opoziciju su vodili radikali, najvei rivali demokratima, udrueni s Narodnim klubom i Jugoslo-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

venskim, klubom. Ravnotea snaga izmeu parlamentarnih blokova odgovarala je regentu Aleksandru. Politika borba izmeu vlade i opozicije vodila se i oko izbora za ustavotvornu skuptinu: demokrati i socijaldemokrati su se izjanjavali za odravanje izbora, nalazei da bi im oni u tom asu odgovarali, za razliku od bloka parlamentarne zajednice, koja je istupala za njihovo odlaganje. Kohezija ovog bloka odravala se ogranienim koncesijama radikala slovenakim i hrvatskim strankama u oblasti unutranje autonomije, koncesijama koje su predstavljale korekciju krutog centralistikog kursa demokrata. Novoj vladi Stojana Protia, oslonjenoj na blok parlamentarne zajednice, bojkot opozicije je onemoguio da obezbedi kvorum. Raspored politikih snaga poeo je da se menja formiranjem koncentracione vlade Milenka Vesnia. Do tada konfrontirani, parlamentarni blokovi se raspadaju, a dolazi do pribliavanja radikala i demokrata na bazi centralistiko-unitaristikog ureenja drave. Privremeno narodno predstavnitvo delovalo je od prvog dana kao politika tribina za raspravljanje o mirovnim ugovorima i meunarodnom poloaju drave, optem ekonomskom stanju i socijalnim prilikama, izvorima finansiranja, ali nije imalo uticaja na dranje i rad delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji niti na delatnost vlade. Kraljevina se neposredno po proglaenju ujedinjenja suelila s tekim ratnim posledicama na prostoru politiki i ekonomski jo labave drave, s razorenim saobraajnim vezama, valutarnom zbrkom, poveanom inflacijom, naroito krune, opasnou od gladi pred iscrpljujuu zimu 19181919. godine, oskudicom stambenog prostora i javnih prostorija, pekulacijom. U Srbiji su pustoile bolesti; najvie se umiralo od pegavca, difterije i panske groznice. Vojska iscrpena etvorogodinjim ratom nije bila demobilisana. Ministar pota alio se poetkom 1919. da nije u mogunosti da uspostavi minimalan potanski saobraaj zbog nedostatka prevoznih sredstava. Privremenom narodnom predstavnitvu stizali su apeli za pomo i zatitu iz Crne Gore, severne Dalmacije, okupirane od italijanskih trupa, iz graninih krajeva prema Albaniji, Bugarskoj i Maarskoj, iz Slovenije i Koruke. Mirovna konferencija i pregovori o razgranienju drave trebalo je tek da ponu. Vladina reenja u oblasti ekonomske i socijalne politike svedoila su o tienju interesa buroazije, a na drugoj strani


bila polovina, nedosledna i demagoka u pokuaju da se stia nezadovoljstvo radnika i siromanijih slojeva. Uprkos oskudici robe, vlada se u skladu s politikom liberalizma opredelila za slobodnu trgovinu, ime su trgovci mogli slobodno podizati cene i bagatiti se u uslovima nestaice. Poslovni ljudi kao da su urili da nadoknade vreme izgubljeno u ratu, potvrujui Marksovu misao da moral zaas nestaje u hladnoj vodi prometnog rauna". Mlada i nerazvijena buroazija, vie nego nestrpljiva kada se radilo o brzom bogaenju, malo se obazirala na drutvene nevolje oko sebe. Radnike novine su tim povodom pisale da je novac pobedio solunske heroje". Na samom poetku ivota nove drave dolo je do povezivanja dravnih i politikih krugova s poslovnim svetom, praenog korupcijom. Valutarno pitanje reeno je 1920. godine povlaenjem iz prometa austrougarske krune, koja je zamenjivana za dinar u odnosu 4:1, uz neopravdane proteste hrvatske i slovenake buroazije da su njihovi interesi time bili oteeni u korist srpske. Kruna je zbog velike inflacije krajem rata izgubila vrednost, a na drugoj strani se ubacivanjem ove valute iz inostranstva naveliko pekulisalo. Krune u prometu su najpre igosane a kasnije markirane usled falsifikovanja igova. Eliminaciju ovog prometnog sredstva po navedenoj srazmeri antijugoslovenske snage su iskoristile za propagandu o navodnoj pljaki" preanskih krajeva, iako je dinar posle ujedinjenja zahvaljujui saveznikim kreditima u poreenju s krunom predstavljao daleko stabilniju valutu. Prema analizama slovenakog eksperta za valutna pitanja Milka Brezigara, oktobra 1918. realni odnos dinara i krune svodio se na 24 dinara za 100 kruna ili ak 15 dinara za 100 kruna. Vladine mere za sreivanje prilika na selu zavisile su od stepena revolucionarnih nemira seljatva, koji su se u zimu 19181919. bili stiali, da bi ponovo izbili sa seljakom samovlasnom podelom zemlje u prolee 1919. godine. Pod pritiskom dogaaja vlada je donela pomenute odredbe, koje su formulisale osnovu za menjanje agrarnih odnosa. Smirivanje seljaka bilo je za socijaliste u vladi pitanje mira ili revolucije. Prethodnim odredbama su kmetovski, odnosno ivijski odnosi u Bosni i Hercegovini, Makedoniji, na Kosovu i u Crnoj Gori ukinuti. Kmetovi su proglaeni za slobodne vlasnike zemlje, a ranijim vlasnicima, agama, bilo je obeano obeteenje, koje je garantovala drava. U Istri, Dalmaciji i drugim oblastima

pr

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

Kraljevine raskinuti su kolonatski odnosi. Odredbe su najavile eksproprijaciju velikih poseda i njihovo davanje u zakup dravljanima koji nisu imali zemlje ili je nisu imali dovoljno prvenstveno invalidima, udovicama i siroadi ratnika, vojnika i dobrovoljaca, koji su se borili za osloboenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Vlada je avgusta 1919. zabranila otuivanje i optereivanje velikih poseda, da bi se izbeglo osujeivanje agrarne reforme od latifundista, a septembra 1920. predvidela da se zemlja u okviru tih poseda izdaje u etvorogodinji zakup. Ukidanjem feudalnih odnosa, dakle, seljak, ukoliko je i bio svrstan meu takozvane agrarne interesente, odnosno korisnike reforme, nije dobijao zemlju u vlasnitvo, ve u privremeni zakup. Polovinim potezima vlada je uinila ograniene ustupke nezadovoljnim seljakim masama. Njena politika u oblasti agrarne reforme je od prvog dana iskljuivala pripadnike nacionalnih manjina. Agrarni odnosi su bili naroito zamreni u Bosni i Hercegovini. Novembra 1918. kmetovi su prestali da plaaju dug (hak) agama i begovima; paljene su begovske kue i raznoeno ito. Nemiri su trajali sve do poetka 1919. godine. No polufeudalni kmetski odnosi (ifije) nisu u Bosni i Hercegovini ukinuti sve do 1927. godine. Prilikom stvaranja Kraljevine SHS u Bosni i Hercegovini je bilo 113.103 kmetske porodice. Seljako-kmetsko nezadovoljstvo nije imalo samo socijalni ve i nacionalni vid, jer je od ukupnog broja feudalaca na Muslimane otpadalo 91,15%. Prilikom podele zemlje ovu su dobili mnogi kmetovi, begluari, kolonisti i dobrovoljci. Od ukupnog broja poseda 68% domainstava je imalo posede do 5ha, od ega polovina manje od dva. Seljak u Bosni je koristio najprimitivnija orua za rad. Sue, nepogode i nerodne godine su jo vie smanjivale prinose, inae neuporedivo manje u poreenju sa razvijenijim sredinama (upola manji nego u Hrvatskoj i Sloveniji a etiri puta manji nego u Vojvodini). Uredbom od 21. jula 1919. odreeno je upisivanje vlasnitva bivih kmetova na kmetskim selitima u zemljine knjige. Zabranjeno je potraivanje haka za 1918. od bivih kmetova. Uredbom iz maja 1921. planirano je 255.000.000 dinara na ime odtete bivim vlasnicima i to polovina u gotovu, a ostatak u dravnim obligacijama. Planirana suma za otkup kmetovske zemlje isplaena je vlasnicima do kraja 1923. Otkupljeno je 68.000 kmetovskih selita povrine od 680.000 hektara.

j- J- U


Nastojei da pomogne seljatvu iz siromanih i nerazvijenih krajeva koje se borilo u redovima srpske i crnogorske vojske, a na drugoj strani da srpskim stanovnitvom pojaa granine oblasti u Vojvodini, na Kosovu i u Makedoniji, vlada je zapoela kolonizaciju ratnih dobrovoljaca besplatno im dodeljujui parcele od 3 do 5ha u znak dravnog i narodnog priznanja". Politiko-stranaku osnovu Kraljevine inile su partije od kojih su neke nastavljale ivot od pre 1918, a druge bile tek stvorene, graanske i radnike, velike i male, jugoslovenske i one nacionalno-pokrajinski obeleene, klerikalne i antiklerikalne. U politikim borbama preovlaivalo je pitanje unutranjeg ureenja Kraljevine. Demokratska i Radikalna stranka bile su dve najvee i najuticajnije partije u novostvorenoj dravi. Demokratska stranka je formirana od vie liberalnih stranaka i grupa iz cele drave, u Sarajevu, februara 1919. godine. Dok su radikali inili homogenu stranku rairenu uglavnom u srpskim krajevima, dotle su demokrati bili heterogena politika grupacija u kojoj su se razlikovali bivi srpski samostalni radikali (Ljubomir Davidovi) i grupe demokrata iz tzv. preanskih krajeva (Svetozar Pribievi). Ove dve stranke bile su veliki rivali u borbi za vlast u Jugoslaviji, a naroito za glasove na izborima u Srbiji i druge vidove politikog uticaja. Suprotno demokratima, radikali su bili za suavanje obima agrarne reforme, za likvidaciju uglavnom feudalnih poseda (latifundija), i protiv agrarnog minimuma za posede nastale kupovinom ili na drugi nain. Svetozar Pribievi je bio najljui protivnik autonomija, nalazei da one ugroavaju jedinstvo drave i njenu vrstinu. Za demokrate su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, jedna nacionalna celina po krvi i jeziku, po svojim oseajima" i po zajednikim ivotnim interesima. Polazei od tako shvaenog narodnog jedinstva, oni su se deklarisali kao snaga koja radi za jednu jugoslovensku narodnu i dravnu misao". Demokratska stranka je iskljuivala sve istorijske, plemenske, verske i pokrajinske razlike u politikom i administrativnom ureenju. Narodne energije" mogle su doi do izraza u samoupravnim jedinicama odreenim prirodnim, socijalnim i ekonomskim prilikama. Radikalna stranka sa Paiem na elu nalazila se na elu srpskog graanskog fronta, podravana i od regenta Aleksan-

1 19 DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

dra, iako je ovaj bio preosetljiv na autoritet i uticaj Nikole Paia, bez obzira to je Pai do kraja sluio srpskom graanstvu i dinastiji, nespreman na bilo kakav oblik suprostavljanja monarhu. Stranka je predstavnik mlade srpske buroazije. Po socijalnom sastavu radikali su stranka sitnog i srednjeg graanstva, inovnitva, vojske, seljatva. Radikalna stranka je nastojala svim sredstvima da odri vlast i posle ujedinjenja, irei je i na ostale srpske pokrajine", pa ak neuspeno i van njih (pokuaj sa Nikom upaniem u Sloveniji). Radikali su se drali starog programa iz vremena osnivanja stranke, ne pridajui nikakav znaaj pisanim dokumentima i programskim stavovima, budui ogrezli u politikim kombinacijama i pragmatizmu. Stranka se vezivala za Nikolu Paia i ostale prvake a ne za slovo programa. Teila je obezbeenju politike prevlasti srpske buroazije u Kraljevini. Programski se inae pozivala na principe ustavnosti, demokratizma, izborno-predstavnikog sistema, vladavine parlamentarne veine, na oblasnu i lokalnu samoupravu. Nikola Pai je bio suvereni voa stranke, koji je budno bdeo nad interesima srpskog graanstva u Kraljevini, ne libei se da prekrati svaku akciju koja se nije slagala sa njegovom dominacijom, kao to pokazuje brz i radikalan obraun sa Stojanom Protiem, drugom linou stranke. Stari dravnik, oronulog zdravlja posle 1918, izraz konzervativne struje politikog miljenja u srpskom graanstvu, vesto se odravao na vlasti i nakon ujedinjenja, odbijajui sve napade na radikale i njihovu vladajuu poziciju. Radikali su inkarnirali stil miljenja i rada koji je apsolutizirao vlast u ije su ime bili spremni na svakojake kompromise, ustupke, nagodbe; Pai je bio olienje tenje za odravanjem vlasti. Trpeo je oko sebe kompromitovane i u korupciji ogrezle stranake prijatelje, a da nije nikada kritikovao njihovo nedolino ponaanje. Veliko parlamentarno iskustvo omoguavalo mu je da obezbeuje dugo i esto ostajanje radikala na vlasti. Hrvatska republikanska seljaka stranka (HRSS) nastavak je u novim uslovima Hrvatske puke seljake stranke (HPSS), koju su 1904. osnovali braa Antun i Stjepan Radi. Stranka se od poetka zalagala za dravnu Hrvatsku, vlast seljakog naroda i ,,puku politiku". Svojim republikanskim i konfederativnim programom stranka je nosilac hrvatskog otpora ureenju na centralistikim osnovama. Od sitnograanske i seljake stranke

j-

J-

U


ona je uspela da izraste u snaan nacionalni pokret hrvatskog naroda. Izjanjavala se za neutralnu Hrvatsku republiku". Njena konfederativna projekcija zasnivala se na dualnom ureenju Kraljevine putem nagodbe Srba i Hrvata sa iskljuivanjem ostalih nacionalnih i etnikih individualiteta. Veza Hrvatske sa Srbijom u Kraljevini zamiljana je u izdvojenoj ulozi hrvatskog dravnog parlamenta" koji bi prethodno priznao sve poslove kao zajednike da bi oni mogli obavezivati Hrvate. Takva njena zajednika meunarodna jedinstvenost sa Srbijom" uslovljavana je dakle prethodnom saglasnou. Izborom metoda apstinencije olakala je posao prihvatanja ustava neregularnim putem. Metodom bojkota, na drugoj strani, objektivno je podsticala otpor svih separatistikih snaga u Kraljevini, specijalno frankovaca i drugih pristalica restauracije nove podunavske drave. Kao politika organizacija slovenakog katolikog pokreta, Slovenska ljudska stranka je formirana krajem devetnaestog veka, mada se tek od 1905. vodila pod imenom Slovenske ljudske stranke (od 1909. Vseslovenska ljudska stranka). U inostranim izvorima i u svakodnevnoj politikoj komunikaciji svojih protivnika poznata je kao papistika" stranka, jer se oslanjala na hijerarhiju katolike crkve. Programski stavovi SLS polazili su od toga da celokupna drutvena aktivnost mora biti usklaena sa naelima katolike vere i interesima katolianstva. Imajui u vidu iskustvo hrianskog socijalnog pokreta na Zapadu, SLS je posveivala vidnu panju seljatvu i radnitvu, suprotstavljajui se na taj nain novim revolucionarnim socijalnim ideologijama i pokretima. Tom cilju sluilo je programsko naglaavanje naela hrianstva, podrutvljavanja delatnosti, uea radnika i slubenika u upravama preduzea, ak dotle da uestvuju i u raspodeli dohotka. Od proaustrijske stranke SLS se orijentisala na podrku monarhiji i vladajuim radikalima, koristei ovu poziciju za ovlaivanje slovenakim politikim ivotom i otklanjanje opasnosti od hrvatske hegemonije; za korienje jugoslovenskog trita, eksploataciju sirovinskih izvora Jugoslavije i obezbeivanje kulturnog i ekonomskog prosperiteta Slovenaca. uvajui ljubomorno autonomiju Slovenije, SLS je praktino osiguravala slovenaki nacionalni integritet, a na drugoj strani doprinosila slovenakom privrednom i kulturnom napretku.

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

Jugoslovenska muslimanska organizacija (JMO) je obrazovana februara 1919, kada i Demokratska stranka. Izraavala je interese bogatijih muslimanskih slojeva, na koje je reim gledao, zavisno od njihovog nacionalnog opredeljivanja, kao na Srbe ili Hrvate. Naglaavanjem jugoslovenske komponente Muslimani su praktino nastojali da se odbrane od svojatanja Srba ili Hrvata. JMO se zalagala za iroku decentralizaciju u vidu autonomije ili bar irokih administrativnih samoupravnih jedinica, poto se upravna podela izvri prema ekonomskim i saobraajnim merilima. Izjanjavala se za ukidanje kmetskih odnosa, ali je istovremeno titila veleposednike traei novane nadoknade za zemlju oduzetu agrarnom reformom. U svom programu iz 1919. JMO je stala na stanovite narodnog i dravnog jedinstva SHS, prihvatajui monarhiju i dinastiju Karaorevia. Vodstvo JMO poznato je po kompromisima sa vladajuim snagama i po raznim neprincipijelnim kombinacijama. JMO je na verskoj osnovi prikupljala najvei deo Muslimana. Smatrala je jugoslovenstvo" kao najprikladniji put zblienja i ujedinjenja naroda. Zahtevala je takoe zatitu vere, islamskih obiaja i savesti, te da se u ustavu izriito istakne neogranieno priznanje ravnopravnosti islama sa hrianstvom i drugim verama. Stranaki program je traio kao ustavnu garantiju da e ustanova erijata ostati obavezna u nauci vjere". Propisi islama imali bi se potovati i u vojsci, pa muslimanski vojnici" ne bi smeli biti optereivani za ramazan tekom slubom. Kao i ranije, zalagala se za vjersko-prosvjetnu autonomiju". U oblasti agrarne politike, osobito vanog i komplikovanog podruja u Bosni i Hercegovini, zbog versko-nacionalnih suprotnosti, JMO je bila za slobodan posed, pod kojim je podrazumevala zaokruenje begluka, i zadravanje na snazi odnosa izmeu zemljovlasnika i kmeta do reenja kmetovskog pitanja koje je vezivala za obeteenje vlasnika. Na politikom popritu Kraljevine SHS nasuprot graanskom frontu javljaju se pod uticajem oktobarske revolucije nove revolucionarne snage, komunistike, koje e sve vreme trajanja Kraljevine ostati njeni nepomirljivi protivnici, izraavajui potpuno razliita socijalna, politika, i ideoloka htenja; snage izmeu kojih nije moglo biti pomirenja. Nova, jedinstvena revolucionarna partija jugoslovenskog proletarijata stvorena je u uslovima odjeka i posledica oktobarske revolucije, zavretka prvog svetskog rata, revolucionarne klime u Evropi, specifine

j-

J-

U


situacije nastale stvaranjem zajednike drave, spoljnih opasnosti koje su pretile naroito od Italije, te socijalnog vrenja na jugoslovenskom tlu. Oktobarska revolucija, svest o besmislenosti daljeg ljudskog klanja na frontovima svetskog imperijalistikog rata (koji je otvorio krizu kapitalizma), ratni zamor i iznurenost, velike rtve i materijalna razaranja sve je to doprinelo da se u zemljama oba zaraena tabora, Antante i centralnih sila, jave protivratni pokreti, koji su traili zakljuenje mira. Agonija Austro-Ugarske tekla je u znaku borbe buroazije podjarmljenih naroda za njihovo pravo na samoopredeljenje, i u znaku socijalnih metea. Na frontovima i u pozadini vladali su nemiri, izbijale pobune vojnika, otkazivana je poslunost oficirima; radnici su organizovali protivratne trajkove. U austrougarskoj floti u Boki Kotorskoj izbila je pobuna mornara februara 1918. godine, a nemiri su zahvatili i ratno brodovlje ukotvljeno u Puli i ibeniku. Spontane akcije zelenog kadra" unosile su nespokojstvo u pozadini, meu graanstvom i veleposednicima. Povratnici iz Rusije irili su ideje oktobarske revolucije, u kojoj se preko 35.000 Jugoslovena borilo na strani boljevika. Uveren da predstoji svetska revolucija, Lenjin je krajem 1918. oekivao da se buroazija drava nastalih posle raspada Austro-Ugarske nee odrati na vlasti; za njega je njihovo raanje bilo samo kratka, prolazna pojava", poto radnika revolucija svuda kuca na vrata". Jugoslovenski komunisti povratnici iz Rusije raunali su da je potrebna samo iskra pa da bukne revolucionarni poar koji e sruiti Kraljevstvo. Na tlu jugoslo venskih zemalja, u Labinu i Ptuju, osnovane su sovjetske republike, a u jugoistonom Banatu proglaena je Kusika sovjetska republika. Na maloj teritoriji i maglovitih" ciljeva, ova seljaka, agrarna republika rodila se novembra 1918. godine, u naivnom" uverenju da e je srpska vojska prihvatiti. Pokret bezemljaa i siromanih seljaka menjao je posedovnu strukturu i razvlaio imovinu, izazivajui strah buroazije i zemljoposednika od anarhije i boljevizma. Komunistiki savez Pelagi", obrazovan od povratnika iz Rusije poetkom marta 1919. na Strailovu, pozivao se na boljeviko iskustvo, uzimao za uzor sovjetsku vlast i izjanjavao se za revoluciju kao krajnji cilj. Pelagievci su traili .reavanje agrarnog pitanja nacionalizacijom zemlje, uz organizovanje zemljoradnikih komuna pod centralnom upravom.

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

Revolucionarno kretanje je zahvatilo Evropu pod uticajem oktobarske revolucije i spontani masovni nemiri u jugoslovenskim zemljama podstakli su izdvajanje revolucionarnih jezgara u socijaldemokratskim partijama, koje su na poetku rata bile rasputene ili im se u njegovom toku rad postepeno gasio. Ujedinjenje jugoslovenskih naroda uticalo je, na drugoj strani, da revolucionarna krila socijaldemokratskih organizacija daju inicijativu za stvaranje jedinstvene radnike partije revolucionarne orijentacije, nezavisno od karaktera Kraljevine i njenog oblikovanja pod vodstvom buroazije i bez udela radnike klase. Inicijatori stvaranja jedinstvene revolucionarne partije proletarijata smatrali su da ukidanjem dojueranjih granica i ujedinjavanjem snaga radnika klasa u novoj dravi dobija vee mogunosti za borbu. Radi ujedinjenja revolucionarnih struja socijaldemokratskih stranaka u jedinstvenu revolucionarnu partiju bilo je potrebno da se u jugoslovenskoj socijaldemokraciji raiste odnosi izmeu revolucionarnih i reformistikih snaga. Jugoslovenska socijaldemokratija je imala neocenjive zasluge za razvitak revolucionarnog radnikog pokreta u jugoslovenskim zemljama, ali mu je u naslee ostavila i slabosti evropskog socijaldemokratskog pokreta i Druge internacionale, posebno slabosti austrijske socijaldemokratije, pod ijim se uticajem uglavnom razvijala. U fazi formiranja politikih organizacija radnike klase i njihovog razvitka, socijaldemokratija je doprinela irenju socijalistikih ideja i marksistikog pogleda na svet, klasnom i politikom osveivanju radnika, a na drugoj strani se zalagala za politike slobode, borbu protiv socijalovinizma i osujeenje osvajakih namera buroazije. Srpska socijaldemokratija se izjasnila protiv rata, dok su ostale partije Druge internacionale podrale ratnu politiku svojih nacionalnih buroazija. Socijaldemokratija je pozdravila slom ruskog samodravlja, ali je u socijaldemokratskim krugovima vladalo miljenje da boljevici siluju drutveni razvitak preskakanjem" buroaske i demokratsko-parlamentarne faze razvitka i izvoenjem proleterske revolucije u zemlji koja nije sazrela za prevrat takve dubine. U pogledu nacionalnog pitanja socijaldemokratija jugoslovenskih zemalja nalazila se pod uticajem koncepcije austrijske socijaldemokratije o nacionalno-kulturnoj autonomiji", istovremeno posveujui malo panje seljatvu, u ime proleterske istote", iako je ono inilo veinu

j-

J-

U


stanovnitva. Ove slabosti, duboko ukorenjene u socijaldemokratiji, nisu mogle da se ne ispolje pri stvaranju jedinstvene politike partije jugoslovenskog proletarijata, kao i u njenom razvoju. Socijaldemokratska levica u jugoslovenskim zemljama prihvatila je ujedinjenje, odbacujui ministerijalizam i socijalpatriotizam, za razliku od desnice, koja se izjanjava za ujedinjenje ali nije bila spremna na raskidanje saradnje s buroazijom. Na jednoj strani su se nalazile pristalice klasnog i politikog jedinstva radnitva jugoslovenskih zemalja, a na drugoj protivnici klasne borbe. Dok su revolucionarne snage pourivale stvaranje jedinstvene partije, dotle su reformisti smatrali da za ostvarenje jedinstva nije nastupio pravi trenutak. Socijaldemokratske partije u jugoslovenskin zemljama stale su na stanovite da u jednoj dravi treba da postoji i jedan radniki pokret. Rasparanim partijskim organizacijama suprotstavljano je prikupljanje i slivanje svih pokreta u jednu celinu. Iz ideologije proleterskog internacionalizma proizilazilo je da je jedinstvena drava najbolji nain za uspenu klasnu borbu prletarijata u okvirima cele Jugoslavije, put najuspenije zatite ekonomskih interesa radnike klase i najbolji uslov da se proletarijat pripremi za osvajanje vlasti kao svoj krajnji cilj. Komunisti su pozdravljali stvaranje Kraljevine SHS kao revolucionaran in, suprotstavljajui se svim vidovima nacionalistikih psihoza", plemenskih separatizama i obnavljanja nacionalnih sukoba. Inicijativa za ujedinjenje socijaldemokratskih stranaka jugoslovenskih zemalja u jedinstvenu partiju potekla je od socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne i Hercegovine. Njihovom pozivu na ujedinjenje odazvale su se leva grupa Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i socijaldemokratske organizacije i grupe Dalmacije, Vojvodine, Makedonije i Crne Gore. Ova inicijativa bila je nezavisna od akcije u Rusiji da se formira Jugoslovenska komunistika grupa RKP(b) priznata nakon konstituisanja od CIK RKP(b) sredinom juna 1918, koja e na oktobarsku revoluciju gledati kao na poetak svetske proleterske revolucije. Levica u Socijaldemokratskoj stranci Hrvatske i Slavonije pozdravila je januara 1919. nacionalno ujedinjenje i, u ime radnike klase Hrvatske i Slavonije, izrazila elju za ujedinjenjem svih socijaldemokratskih stranaka, a marta iste godine njen Akcioni odbor, oko koga se okupljao vei

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

deo lanstva Stranke, izjasnio se za uee na Kongresu ujedinjenja. Inicijativu za ujedinjenje nisu prihvatili Jugoslovenska socijaldemokratska stranka Slovenije, socijaldemokratska desnica u Hrvatskoj i Slavoniji i zvonai" (nazvani tako po svom glasilu Zvono) iz Bosne. Slovenaka socijaldemokratija je nastavila da sarauje s buroazijom, ali se radnitvo u Sloveniji sve otrije podvajalo na oportunistiko i komunistiko krilo. Za stvaranje revolucionarne radnike partije izjasnile su se aprila 1919. i grupe jugoslovenske socijalistike omladine u Francuskoj. Kongres ujedinjenja odran je u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919. godine u prisustvu 432 delegata, koji su se izjasnili za stvaranje jedinstvene partije pod imenom Socijalistika radnika partija Jugoslavije (komunista) ili, skraeno, SRPJ(k). Na Kongresu je dola do izraaja revolucionarna orijentacija, ali s primesama socijaldemokratskih pogleda, odraavajui postojanje komunistike i socijaldemokratske struje. Kompromis izmeu te dve struje nije se ogledao samo u nazivu partije, nego i u tome to je ona u svoj program unela delove programa srpske socijaldemokratije, a s druge strane pristupila Treoj i,nternacionali. Podloga ujedinjenja", usvojena na kongresu kao opti dokument, sa svim tragovima socijaldemokratskog programa, osudila je Drugu internacionalu i cepanje radnikog pokreta od socijalpatriota i ministerijalista. Druga internacionala je ocenjena kao organizacija nedorasla situaciji, kako po formi, tako i po duhu koji je u njoj zavladao pod uticajem velikih socijalistikih partija. Stupajui u Treu komunistiku internacionalu, SRPJ(k) se izjasnila za nepomirljivu klasnu borbu proletarijata, s krajnjim ciljem da se uniti kapitalizam i ostvari komunistiko drutvo. Opredeljivanje SRPJ(k) za revolucionarni kurs nije, meutim, dovelo do razrade konkretnog akcionog programa za postojeu, objektivno revolucionarnu situaciju. Praktini akcioni program usvojen na kongresu razraivao je pitanje rada politikih organizacija, poresku, socijalnu i kulturnu politiku, govorio o okonanju ratnih zala" i osuivao rat kao ubistveni zloin nad oveanstvom", ali proletarijatu nije postavljao neposredne revolucionarne zahteve. Sutinsko pitanje, kakvo je bilo nacionalno, tumaeno je kao ustavno, dok je seljako pitanje sasvim zapostavljano. Rezolucija o agrarnom pitanju ograniavala je partijske zahteve uglavnom na ukidanje feudal-

j-

J-

U


nih odnosa. Kongres je zatraio da se dravno vee bojkotuje i odmah raspusti, ko skup politikih pekulanata" koji nije imenovan na slobodnim izborima, i da se raspiu izbori za ustavotvornu skuptinu. Posebna rezolucija je protestovala protiv kontrarevolucionarnog stava jugoslovenske buroazije prema dogaajima u Rusiji, Maarskoj i drugim zemljama, i apelovala na jugoslovenske vojnike" da osujete zloinaki pokuaj uguenja tekovina" ruske i maarske revolucije. Smatrajui vlade sovjeta u Rusiji, Maarskoj i Bavarskoj stvarnim i jedinim predstavnicima tih zemalja, Kongres je pozvao vladu Kraljevine SHS da ih odmah i bezuslovno prizna i s njima uspostavi normalne odnose. SRPJ(k) je organizovana kao jedinstvena partija, a ne kao savez partija. Statut donet na kongresu imao je privremen karakter, jer ona nije mogla da dobije definitivnu organizacionu formu pre no to se nova drava dokraja ne organizuje. Kongres je izabrao Centralno partijsko vee kao svog neposrednog predstavnika, kome su bili potinjeni svi ostali partijski organi. Vee je, kao glavni upravni, nadzorni i izvrni organ partije, svake godine birano tajnim glasanjem na redovnom kongresu, a sastojalo se od 31 lana, koji su izmeu sebe birali dva predsednika. Za lanove Vea Kongres je izglasao Filipa Filipovia, koji je izabran i za glavnog sekretara SRPJ(k), Simu Markovia, Vladimira opia, Mitra Trifunovia, ivka Topalovia, Jovu Jakia i druge. Neposredno posle kongresa SRPJ(k) odran je u Beogradu, 23. aprila 1919, i Kongres sindikalnog ujedinjenja, na kome je stvoren jedinstveni sindikalni radniki pokret. Oktobra iste godine u Zagrebu je osnovan Savez komunistike omladine Jugoslavije (SKOJ) kao samostalna komunistika organizacija, ije ">u stvaranje pripremili studentski komunistiki klubovi u Zagrebu i Beogradu i studenti socijalisti koji su se vratili iz inostranstva, ukljuujui Simu Miljua, Vladimira opia, Augusta Cesarea, Rudolfa Hercigonju. Na Prvom kongresu SKOJ-a, odranom u Beogradu juna 1920. godine, usvojeni su program i statut organizacije i odlueno je da ona pristupi Komunistikoj omladinskoj internacionali (KOI). Odlukom Kongresa ujedinjenja da SRPJ(k) pristupi Treoj komunistikoj internacionali, koja je obrazovana u Moskvi marta 1919. u prisustvu predstavnika 30 komunistikih partija i levih grupa, partija je postala sekcija centralizovane meuna-


rodne organizacije komunistikih partija, koja je smatrana svetskim tabom revolucije. Iz karaktera Kominterne kao centralizovane organizacije komunistikog pokreta, a ne federacije partija, proizilazila su i njena ovlaenja da postavlja rukovodstva, potvruje mandate, rasputa organizacije. Opta strategija i taktika klasne borbe izgraivale su se pod uticajem oktobarske revolucije, a odreivale smernicama i direktivama Kominterne. Komunistiki pokret u svetu oekivao je poetak revolucije koja bi po formi bila univerzalna, a ne nacionalna". Uvaavajui posebne puteve revolucionarnog razvitka, nezavisno od opteg karaktera svetskog revolucionarnog procesa, Lenjin je savetovao maarskim komunistima da pronau reenja koja odgovaraju njihovim uslovima, a ne da se slue ruskim primerom. Komunistika internacionala je nakon osnivanja pomogla komunistikim partijama da se organizaciono uvrste i formuliu revolucionarne programe. Prvenstveno je doprinela odbacivanju socijaldemokratskog naslea u partijskoj organizaciji, ideologiji i politici, ali je posle Lenjinove smrti u njenim pogledima, analizama i procenama, naroito u vezi s odnosom klasnih snaga u meunarodnim i nacionalnim razmerama, sve vie preovlaivao dogmatizam. Ubrzo po osnivanju, SRPJ(k) je, 20. i 21. jula 1919. godine, izvela masovnu protestnu akciju jugoslovenskog proletarijata, u formi generalnog trajka protiv intervencije imperijalistikih zemalja u Sovjetskoj Rusiji i Maarskoj, manifestujui svoju solidarnost s maarskom i ruskom revolucijom pod parolom Sebi ruke od ruske i maarske revolucije". Ova akcija nije bila samo izvanredno organizovana i masovna, ve je svedoila i o jedinstvenom nastupu komunista irom drave, uznemirujui vrhove buroaske vlasti prekoraivanjem pokrajinskih granica. Istovremeno s politikim akcijama, SRPJ(k) je u ovoj fazi buroaske defanzive jaala svoje redove, osnivala nove organizacije, naglo uveavala lanstvo. Na optinskim izborima marta 1920. u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji izabrano je 490 komunistikih odbornika. Osobit uspeh komunisti su postigli u Zagrebu, Slavonskom Brodu, Splitu, Vukovaru, Karlovcu, Naicama. Optinski izbori pokazali su snagu komunista u i Crnoj Gori, naroito u Podgorici. Na optinskim izborima u Srbiji, Makedoniji i na Kosovu avgusta 1920. komunistike liste pobedile su u 37 optina, meu kojima u Beogradu, Niu i Skoplju. Optinski izbori u Srbiji demonstrirali su snagu

j-

J-

U


komunista ak i u nekim gradovima koje je reim smatrao svojim uporitima. Ponovljeni izbori u nekim optinama samo su potvrdili uticaj komunista. U Beogradu je pobeda komunistike liste s Filipom Filipoviem na elu naterala vlast da suspenduje optinsku upravu samo da bi se spreilo uvoenje komunistikih odbornika u dunost. Aprila 1920. godine generalni trajk elezniara obuhvatio je preko 50.000 radnika, daleko nadmaujui broj radnika u saobraaju i pretvarajui se u opti protest radnike klase protiv reima. Kao to se u ranijim akcijama protiv radnika sluila vojskom i zaposedanjem rudnika, buroaska vlast je i ovaj trajk razbila militarizacijom eleznica, a uz to i uvoenjem prekih sudova. Pobede na optinskim izborima i trajkake akcije masovnih razmera, koje su pretile da paraliu celokupni saobraaj, govorile su o jaanju uticaja SRPJ(k), a na drugoj strani o snaenju revolucionarnog kursa u samoj partiji. Poraz ministerijalizma u Sloveniji naao je izraza aprila 1920. godine u odluci Kongresa Radnike socijalistike stranke za Sloveniju, koja je imala 12.000 lanova, da pristupi SRPJ(k). Polovinom iste godine, kao rezultat revolucionarnog poleta i nesreenih socijalno-ekonomskih prilika u Kraljevini SHS, komunisti su predstavljali partiju koja je za sobom vodila najvei deo radnika. Uoi Drugog kongresa SRPJ(k), odnosno KPJ, partija je imala preko 65.000 lanova, dok se lanstvo Ujedinjenih sindikata povealo na 208.000. Uprkos uspesima i brojanom narastanju Partije i Sindikata, partijski rad do Vukovarskog kongresa paralisali su razliiti pristupi u krilu formalno jedinstvene partije strategiji i taktici klasne borbe. Rukovodstvo se sastojalo od komunista i centrumaa, to je izazivalo stalne sukobe, ometalo jedinstvene nastupe, umanjivalo borbenu snagu partije. Komunistike snage u njoj obraunale su se, uz pomo reformista, s ministerijalistima, naroito jakim u Sloveniji, ali je na pomolu bilo i raiavanje odnosa izmeu komunistike i reformistike, odnosno centrumake struje. Nasuprot toj osnovnoj polarizaciji u SRPJ(k), SKOJ je manifestovao avangardistika shvatanja klasne borbe. Program donet na Drugom kongresu, odranom u Vukovaru od 20. do 25. juna 1920. godine, definisao je ciljeve Partije, koja je tom prilikom izmenila ime u Komunistika partija Jugoslavije (KPJ). Po ovom programu, komunisti se zalau za ostvarenje


sovjetske republike, do koje se dolazi pomou diktature proletarijata u obliku sovjetske vlasti", kao to je pokazivalo iskustvo ruske revolucije. Budua Sovjetska Republika Jugoslavija", trebalo je da stupi u bratski savez sa svim susednim narodima radi uspostavljanja sovjetske federacije balkansko-podunavskih zemalja, koja bi postala sastavni deo meunarodne federacije sovjetskih republika. Vukovarski program, koji je zamenio Podlogu ujedinjenja, predviao je stvaranje narodne i crvene vojske", eksproprijaciju i socijalizaciju proizvodnje i trgovine, zatitu rada, rekviziciju zgrada i stanova, obavezno nauno vaspitanje omladine oba pola, razdvajanje crkve i drave, ukidanje dravnih dugova. KPJ se obavezivala da se u ostvarivanju Programa slui svim revolucionarnim sredstvima, prema prilikama i potrebama. Kongres je protestvovao to se neprekidno odlae reenje agrarnog pitanja i zahtevao da se neodlono raspiu izbori za ustavotvornu skuptinu. Za predsednike Centralnog partijskog vea izabrani su Pavle Pavlovi i Jakov Lastri, a za sekretare Filip Filipovi i Sima Markovi. Usvajanjem revolucionarnog programa na kongresu, reformistika struja, oliena u tzv. centrumaima ili centristima, doivela je poraz. Novi statut partije, sem to joj je promenio ime, ukinuo je dotadanja pokrajinska vea, ime je ona centralizovana, nasuprot shvatanjima hrvatskih centrista, koji su se zalagali za federalnu organizaciju KPJ. Centrumai su istupali i protiv 21 uslova" za ulazak u svetsku komunistiku organizaciju, ije je usvajanje Komunistika internacionala zahtevala. Apsolutizovali su parlamentarne metode borbe, kojih su se pridravali i komunisti, izazivajui reakciju avangardista u SKOJ-u; istupali su protiv neposredne revolucionarne akcije i permanentnih trajkova, izjanjavajui se za prethodno organizovanje radnika, razvijanje propagande i irenje prosveenosti. Prosvetnim akcijama, stalnim socijalnim reformama i ukljuivanjem u parlamentarni ivot, mase su imale da se pripreme za budue okraje. Za centrumae, drutvene snage u novoj dravi nisu bile zrele za revolucionarni prevrat, niti su za revoluciju postojali uslovi. Na oktobarsku revoluciju oni su gledali kao na nerazuman in, a boljevizmu odricali marksistiki karakter. Sudbina svetske socijalistike revolucije, po centrumaima, nije zavisila od pobede socijalizma u Rusiji, nego od razvijenih drutava zapadne Evrope, pre svega Velike Britanije, u kojoj su

j- J- U


objektivni ekonomski uslovi i klasno svesna proleterska veina drutva bili jemstvo za uspeh revolucije. Nosioci reformistike (centrumake) struje u SRPJ(k) poraene na Vukovarskom kongresu bili su: ivko Topalovi, Mija Radoevi, Milorad Beli, Sreten i Jovo Jaki i drugi. Dragia Lapevi sa delom delegata napustio je Vukovarski kongres. Centrumai iz Hrvatske, sa Mijom Radoeviem, nisu prihvatili centralizaciju partije, kao ni ostale odluke Vukovarskog kongresa. Rascep se produbio posle Drugog kongresa Komunistike internacionale jula/avgusta 1920. na kome je usvojen novi statut i ,,21 uslov". Jaanje reformizma u Kraljevini bilo je uslovljeno zaustavljanjem revolucionarnog poleta u Evropi i defanzivom komunista. Shvatanja jugoslovenskih centrumaa nalazila su se pod uticajem kritike boljevizma u zapadnoevropskim zemljama. Karl Kaucki je u radu Diktatura proletarijata napadao socijalizam suprotstavljen demokratiji; poredak uspostavljen revolucijom oznaavao je kao despotski i kao diktaturu. Kritici ruske revolucije nisu ostali duni ni drugi socijaldemokratski prvaci (Maks Adler, Oto Bauer), usredsreujui napad na vladavinu avangarde u ime klase. Boljeviki monopol politike vlasti i centralistiko-hijerarhijsku strukturu boljevike partije igosali su i anarhisti kao suprotan sutini proleterske revolucije. Boljeviko iskustvo kritikovala je sa komunistikih pozicija i Roza Luksemburg, posebno sa stanovita negacije demokratije. Reformisti se nisu mirili ni sa naelima organizacije koja je propisivala Kominterna. U Manifestu opozicije KPJ iz septembra 1920. godine napadnut je princip homogenosti" kao koban"; ovom principu davano je apsurdno znaenje u smislu dve vrste lanova u partiji: pravovernih" i jeretika"; inkriminisano je preiavanje" organizacija. Odluno je pro testo vano protiv internacionalnog poniavanja" partije, koja prethodno nije konsultovana o odlukama koje su je se ticale; napadana je politika Tree internacionale to zatvara oi pred raznovrsnim stupnjem razvia pojedinih zemalja", kao da bi elela da ruske metode i nain rada to pre nametne svima ostalim partijama". Centrumai su ustajali protiv politike nasilnog izazivanja revolucije, tetnog i prevremenog otimanja za vlast". Manifest su potpisala 53 najistaknutija centrumaa" iz Beograda, a naknadno su se saglasila i 62 njihova jednomiljenika iz Bosne. ivko Topalovi i njegove pristalice osporavali su odluke Vukovar-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

skog kongresa, optuivali Kominternu za rascep u radnikom pokretu, negirali marksistiki karakter boljevizma, traili saziv vanrednog kongresa. Posle objavljivanja broure Prilozi za naa sporna pitanja decembra 1920. rukovodstvo KPJ je odluilo da centrumae iskljui iz partije, ime je idejno-politika podela u jugoslovenskom radnikom pokretu bila dovrena. Dok je za komunistiku struju oktobarska revolucija bila najvei dogaaj koji je otvarao poetak nove epohe, dotle je za reformistiku struju ona oznaavala nerazuman i nezreo in. Pobeda komunistike veine na Vukovarskom kongresu nad centrumakom strujom oznaila je obraun sa socijaldemokratskom ideologijom, ali je rascep u Partiji odloen do oktobra 1920. godine, kada su Mijo Radoevi i drugi centrumai objavili Manifest opozicije KPJ. Komunistika partija je na izborima za ustavotvornu skuptinu postigla izvanredan uspeh dobivi blizu 200.000 glasova, ime je postala trea najjaa stranka u Kraljevini po broju mandata, a etvrta po broju glasova, posle Jugoslovenske demokratske, Narodne radikalne i Hrvatske puke seljake stranke. Taj uspeh je uznemirio vladajue snage, a opio vodstvo Partije. Jugoslovenski komunisti kao da su previali da se poloaj buroazije u Kraljevini stabilizuje i da se ona priprema za ofanzivu protiv revolucionarnog pokreta, koristei se nastupanjem revolucionarne oseke u Evropi. Ofanzivnost buroazije jasno je iskazana donoenjem Obznane decembra 1920. godine. Milorad Drakovi, ministar unutranjih poslova, pripremao je ovaj akt sa znanjem Nikole Paia, koji je prethodan obraun s komunistima postavio kao uslov za preuzimanje poloaja predsednika vlade Kraljevine SHS. Obznani su prethodili trajkovi u Sloveniji i Bosni, naroito u rudnicima, koji su naterali vladu da sprovede militarizaciju rudnika. Donoenje samog akta ona je obrazloila navodnim pripremama komunista da izvedu revolucionarni prevrat. No za komunistiko vodstvo ofanziva buroazije bila je prolazna pojava. Ono se i dalje sluilo ustanovama i sredstvima parlamentarne demokratije, dakle legalnim metodama, u borbi s protivnikom koji je sam odbacivao te metode u obraunu s komunistima. Sima Markovi je istupao protiv stvaranja ilegalnog aparata partije. Komunisti su, pri tome, delovali u zemlji s nerazvijenom radnikom klasom, a u dotadanjim okrajima nisu stekli neko vee revolucionarno iskustvo niti imali razraenu strategiju saradnje

j- J- U


s drutvenim snagama van radnikog pokreta. Spontani seljaki pokreti behu malaksali. Seljatvo je bilo preputeno graanskim partijama i uticaju konzervativnih ideologija. Bleda reakcija komunista na Obznanu upravo je bila suta suprotnost otrini njenih mera. Ona je zabranila svaku komunistiku propagandu, organizaciju i novine. Zahtevala je da se otro postupa prema voama i moralnim podbadaima". Lica u dravnoj slubi koja bi nastavila propagandu boljevizma imala su da se otpuste. Prema Obznani, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila je samo jedan sektor na frontu" borbe koju su boljevici" vodili protiv ostalog sveta. Tokom debate o Obznani komunisti su u Ustavotvornoj skuptini napali vladu i njenu antidemokratsku politiku prema radnikom pokretu i Komunistikoj partiji Jugoslavije kao parlamentarnom iniocu. Komunistiki poslanici podvlaili su da se radi o mukom nasrtaju na radniku klasu obustavljanjem izlaenja komunistikih listova, zatvaranjem radnikih domova, suspendovanjem radnikih organizacija. Milorad Drakovi je optuivao komuniste za razaranje drave i primenu nasilja, demoralizaciju vojske, primanje novca iz inostranstva, pijunau. Za buroaziju je pristupanje KPJ Kominterni bilo odricanje od nezavisnosti u programskom, politikom i stratekom pogledu. Drakovi je bio rezolutan u odbrani svoje klase, smatrajui da se program KPJ usvojen u Vukovaru i Nacrt ustava uzajamno iskljuuju. Buroaski vrh oigledno nije birao sredstva da se obrauna s komunistima im je dolo do revolucionarne oseke u svetu, pripisujui njihovom pokretu prevratnike namere samo da bi imao izgovor da mu brahijalnom silom zaustavi polet i razbije masovnu podrku koju su radni slojevi davali Komunistikoj partiji. Jugoslovenska socijaldemokratska stranka u Sloveniji (JSDS) i Socijaldemokratska stranka Jugoslavije u Hrvatskoj, Slavoniji, Bosni i Vojvodini (SDSJ) osuivale su Obznanu, ali su krivili komuniste za njeno donoenje. Ovim dvema socijalistikim strankama pridruila se marta 1921. Socijalistika radnika partija Jugoslavije (SRPJ), kojoj su bili prili centrumai iz Srbije i Bosne i nemake socijalistike grupe iz Banata. Raznoenjem imovine organizacija KPJ posle Obznane, progonom komunista i saradnjom s organima vlasti, socijalisti su se dokraja kompromitovali pred radnikom klasom, dobijajui epitet socijalpolicajaca", slugu reima" i razbijaa" radni-


kog jedinstva. Obznana ipak nije mogla spreiti da komunistike liste u Sloveniji aprila/maja 1921. dobiju treinu odbornikih mesta. Na beli teror je izvestan broj mlaih komunista avangardistikih shvatanja odgovorio crvenim terorom. Nezadovoljni i razoarani dranjem partije i njenog vodstva, oni su odluili da se buroaziji suprotstave individualnim atentatima na istaknute predstavnike graanskog drutva, iako je komunistikom pokretu oduvek bio stran taj metod borbe. Teko doivljavajui to to partija trpi poraze bez prave bitke, molerski radnik Spasoje Steji bacio je bombu na regenta 28. juna 1921, dok je 21. jula iste godine drugi mladi revolucionar, Alija Alijagi, zahvaen virusom individualnog terora", s pripadnicima grupe Crvena pravda" izvrio u Delnicama atentat na biveg ministra unutranjih dela, tvorca Obznane, Milorada Drakovia. Ovi atentati su dobro doli reimu da definitivno razbije revolucionarni pokret. Aparat KPJ je bio rastrojen, a njena imovina razneta. Buroazija je beli teror ozvaniila i Zakonom o zatiti javne bezbednosti i poretka u dravi, koji je smatrao za zloin svaku pisanu ili usmenu anarhistiku ili komunistiku propagandu usmerenu na promenu osnova politikog i drutvenog sistema. Donoenjem Zakona o zatiti javne bezbednosti i poretka u dravi, Narodna skuptina je ponitila mandate narodnih poslanika komunista nezavisno od volje biraa. Predlog Zakona obrazloio je Svetozar Pribievi, koji je o ovom krenju linih prava, slobode udruivanja i tampe, kao osnovnih politikih prava, samo rekao da reim ima pravo da se brani, izraavajui sutinu odnosa buroazije prema tim slobodama u trenucima kada je njena vladavina ugroena. Proglaena za prevratniku snagu i stavljena van zakona, KPJ ili, bolje reeno, njeni organizacioni ostaci, malobrojni kadar koji nije hteo da se pomiri s porazom, ostajui veran revolucionarnom kursu povukla se u ilegalnost, u kojoj e ostati do 1941. godine. Polet revolucionarnog pokreta u svetu i u Kraljevini SHS, pritisnutoj tekom socijalnom i privrednom situacijom, doveo je do porasta politikog nezadovoljstva, koje je znatno uticalo na snaenje novoosnovane Socijalistike radnike partije Jugoslavije (SRPJ), budue Komunistike partije Jugoslavije. Polovinom 1920. komunisti su okupljali i vodili veliki deo radnih


masa. Kombinujui razne mere, od obeanja uvoenja socijalnog zakonodavstva do primene sile, buroaske vlade su pokuavale da neutraliu naraslo politiko nezadovoljstvo: rasprave o radnom reimu prekidane su u najkritinijim trenucima intervencijom vojske i andarmerije, razbijanjem radnikih trajkova i demonstracija, militarizacijom eleznica, vojnim posedanjem rudnika, zatvaranjem preduzea, otputanjem radnika. Vlada je protiv trajkaa u Kreki, husinskih rudara, poslala 1920. pripadnike vojske i andarmerije, koji su pucali na rudare i pridruene seljake, a na Zalokoj cesti u Ljubljani takoe izazvala krvoprolie. Uz nestabilne unutranje prilike, na poloaj Kraljevine uticao je i njen nereeni meunarodni status, koji se ogledao kako u tome to nova drava nije dobila meunarodno priznanje neposredno po svom osnivanju, iako su o Prvodecembarskom aktu saveznike i neutralne drave bile obavetene, tako i u otvorenom problemu granica. Delegacija Kraljevine SHS uestvovala je jedno vreme u radu Mirovne konferencije, ali s ogranienim pravima, kao delegacija Kraljevine Srbije. Francuska i Engleska, budui u obavezama prema Italiji, koje su proizlazile iz tajnog Londonskog ugovora, priznale su Kraljevinu SHS tek poetkom juna 1919, sa zakanjenjem, sledei primer Norveke, Grke, SAD i vajcarske. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila je i kolektivno priznanje inom potpisivanja Versajskog ugovora s Nemakom, 28. juna 1919. godine. Poetkom novembra iste godine novu dravu je priznao i Vatikan, koji je prethodno, itavu godinu dana od njenog osnivanja, bio rezervisan, u stvari naklonjen Italiji, protivei se u sutini jugoslovenskoj dravi na istonoj obali Jadrana iz straha da katoliko stanovnitvo ne bude asimilovano pravoslavnim. Kraljevinu SHS je najvie ugroavala Italija, kao, velika drava i lan Vea etvorice na Mirovnoj konferenciji; njene su se trupe, uz to, nalazile na delovima jugoslovenske teritorije. Italija je podsticala unutranje nemire i izlagala Kraljevinu meunarodnom pritisku. Francuzi su, sem italijanskih, podravali i rumunske teritorijalne zahteve na deo Banata s Temivarom, zasnovane na tajnom Bukurekom ugovoru iz 1916. godine; jugoslovenska delegacija u Parizu gledala je, pak, na ukljuivanje te oblasti u sastav Kraljevine kao na vid strategijskog osiguravanja odbrane Moravske doline.


1 1

9

Delegacija Kraljevine SHS koju je predvodio Nikola Pai, a u ijem su se sastavu u prolee 1919. nalazili dr Ante Trumbi, dr Milenko Vesni, dr Ivan olger, Mateja Bokovi, dr Josip Smodlaka i dr Otokar Ribar nije imala nimalo lak zadatak na Mirovnoj konferenciji, u svetlosti prethodnih obaveza Antante prema Italiji, italijanskog vojnog i diplomatskog pritiska, i prevlasti velikih sila. Tome treba dodati vrlo slabe veze izmeu delegacije i vlade, to je oteavalo usaglaavanje rada i jedinstvenije nastupanje. Ona se ipak, u tekim meunarodnim okolnostima, zalagala za interese jugoslovenskih naroda, nezavisno od povremenih razmimoilaenja i polemika srpskih i hrvatsko-slovenakih lanova, naroito dr Ante Trumbia i Josipa Smodlake, na jednoj, i Nikole Paia, na drugoj strani, koji su jedni drugima zamerali zbog nedovoljne istrajnosti u odbacivanju italijanskih zahteva, odnosno zbog nezainteresovanosti za srpsko razgranienje s Bugarskom i Rumunijom. Nepovoljnim Rapalskim ugovorom, zakljuenim 12. novembra 1920, na koji je Kraljevina pristala pod spletom meunarodnih okolnosti koje joj nisu ile naruku, i zbog regentove tenje da nae sporazum sa zapadnim susedom, ostavljeni su Italiji cela Istra sem Kastava, Zadar, ostrva Cres, Loinj, Lastovo i Palagrua, dok je Rijeci priznat status nezavisne drave. Mada daleko povoljniji po Italiju, Rapalski ugovor, koji je i ona potpisala pod francuskim i engleskim diplomatskim pritiskom, nije zadovoljavao njene ambicije na istonoj obali Jadrana. Faistikim udarom marta 1923. u Rijeci, posle pobede autonomaa" nad aneksionistima", grad je ponovo doao pod italijansku kontrolu, da bi ga Rimskim ugovorima o prijateljstvu i srdanoj saradnji, od 27. januara 1924, Italijani konano prisajedinili. Prinuena da se pomiri s gubitkom jugoslovenskih krajeva u korist Italije, pod kojom se nalo preko pola miliona Hrvata i Slovenaca, Kraljevina SHS je samo prividno sredila odnose s jakim susedom, jer ovaj nije odustajao od planova o daljem irenju na njen raun. Senermenskim ugovorom s Austrijom, zakljuenim 10. septembra 1919, Kraljevina SHS iji su delegati ugovor naknadno potpisali 5. decembra iste godine nije uspela da postigne prisajedinjenje korukih Slovenaca, jer je nametnuti plebiscit, sproveden oktobra 1920. dobio neoekivan ishod, poto je stanovnitvo sporne teritorije dalo 22.000 glasova za


ostanak u sastavu Austrije, a 15.000 za prisajedinjenje Kraljevini SHS. Tokom razmatranja mirovnog ugovora s Maarskom, potpisanog 4. juna 1920, delegacija Kraljevine SHS bezuspeno je pokuavala da dobije bajski trougao i deo Baranje s Mohaem. Maarska je priznala novu dravu, s proirenjima na maarskoj strani, koja su obuhvatala Prekomurje, Meumurje, Slavoniju. Razgranienje Kraljevine SHS s Kraljevinom Rumunijom zavreno je podelom Banata. Pozivajui se na strateke momente, Pai je u Parizu od Bugarske traio Vidin, Belogradik, Bosiljgrad, Trn, Caribrod, Strumicu, Petri i ustendil, ali je mirovnim ugovorom, potpisanim od delegata Kraljevine SHS u Neiju 27. novembra, odnosno 5. decembra 1919, granica ispravljena u njenu korist samo u oblasti Strumice, Bosiljgrada i Caribroda, za ukupno 2.566 km2. Meunarodnu orijentaciju Kraljevine SHS 19181921. odreivalo je to to su kraljevine Srbija i Crna Gora bile faktike saveznice Antante i to je nova drava, u iji su sastav one ule, proizila iz prvog svetskog rata. Kontinuitet ratne orijentacije Kraljevine Srbije nije dolazio u pitanje nijednog trenutka u politici Kraljevine SHS za vreme i posle Mirovne konferencije. Francuska i Velika Britanija su u vreme borbe Kraljevine SHS za severozapadne granice tvrdile da ih obavezuje Londonski ugovor s Italijom, ali praktino nisu nita odluno inile u njenu korist, idui u stvari na kompromis izmeu Italije i Kraljevine SHS. U tenji da postigne to povoljnije razgranienje, Kraljevina se drala nacionalnog principa, preko kojeg je, inae, prelazila u unutranjoj politici. To to je u Francuskoj nala zatitnicu nije proisticalo samo iz kontinuiteta ratne politike i tradicije, nego i iz objektivnih okolnosti posleratnih meunarodnih odnosa, o kojima je Kraljevina SHS kao mala zemlja morala da vodi rauna. Pobeda oktobarske revolucije u Rusiji i pobeda Antante nad centralnim silama u prvom svetskom ratu radikalno su uticale na pregrupisavanje meunarodnih snaga. Propau ruskog, habsburkog, nemakog i osmanlijskog carstva prevlast u Evropi prela je na pobednice u prvom svetskom ratu, pre svega na Francusku i Veliku Britaniju, tvorce i garante versajskog sistema, kojima je sekundirala Italija; SAD su prestale da se interesuju za Evropu, pod uticajem monih izolacionistikih snaga, a centralne sile ostale bez uticaja na balkanske poslove. Rusija, odnosno SSSR


1 19

/

od 1922, bila je van postojeeg sistema meunarodnih odnosa, zaokupljena revolucijom i graanskim ratom, izgradnjom novog drutva i unutranjim problemima; ona e dugo biti prinudno izolovana od evropske i svetske politike, izuzmemo li svetski komunistiki pokret, nalazei se u kapitalistikom okruenju". Politika karta Evrope bila je znaajno izmenjena stvaranjem samostalnih nacionalnih drava: Poljske, Finske, baltikih republika Estonije, Letonije i Litvanije, ehoslovake, Austrije, Maarske i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao najjaa kontinentalna vojna sila, Francuska je preuzela glavnu ulogu u evropskim meunarodnim odnosima, borei se da sauva versajski poredak spreavanjem habsburke restauracije u Podunavlju, ponovnog nemakog prodora na istok i sovjetske infiltracije na zapad. Kao jadranska zemlja, Kraljevina SHS je u Francuskoj nalazila i protivteu italijanskim aspiracijama. Francuska je podravala povezivanje Kraljevine SHS, Rumunije i ehoslovake, obezbeujui time svoj uticaj na Balkanu i u delu srednje^ Evrope. Odbrambena konvencija izmeu Kraljevine SHS i ehoslovake republike zakljuena je 14. avgusta 1920; ugovor o odbrambenom savezu sklopljen je izmeu ehoslovake i Rumunije 23. aprila 1921, a izmeu Kraljevine SHS i Rumunije 7. juna 1921; ehoslovako-rumunska vojna konvencija potpisana je 2. jula, a ehoslovako-jugoslovenska konvencija 1. avgusta 1921. Bilateralni odbrambeni ugovori izmeu Kraljevine SHS, ehoslovake i Rumunije (19201921) bili su, kao sredstva za ostvarenje opteg cilja, ouvanja versajskog poretka, upereni protiv Maarske i Austrije, odnosno protiv pokuaja da se stvori nova podunavska federacija pod habsburkim tronom. Stalno prisutne tenje revizionistikih vladajuih krugova u Maarskoj za vaspostavljanje njenog integriteta" i ispravljanja trijanonske nepravde", zbog koje je ona navodno postala rtva meunarodnog nasilja, bila razdeljena i potlaena, uznemiravale su vlade Kraljevine SHS, ehoslovake i Rumunije. Sve tri drave, a naroito poslednja, bile su i deo sanitarnog kordona" koji je evropska buroazija obrazovala protiv SSSR-a, da bi se zatitila od irenja socijalne revolucije, kao i protiv pokuaja novog nemakog prodora u Srednju Evropu i na Balkan, ve i tada oekivanog u nekoj doglednoj budunosti. Poto su dravne granice, kao pretpostavka za formiranje izbornih jedinica, bile odreene, mada jo ne i povuene, a


meunarodni odnosi se relativno stabilizovali i situacija u zemlji smirila, vlada Milenka Vesnia je izradila Nacrt zakona o izboru poslanika za Ustavotvornu skuptinu, koji je Privremeno narodno predstavnitvo usvojilo 2. septembra 1920. godine, ime se i njegova misija nala pred zavretkom. Nacrt zakona o izborima za Ustavotvornu skuptinu, u sutini Zakon o izborima Kraljevine Srbije od 1903, s dopunama i izmenama iz 1910, vlada je predloila Privremenom narodnom predstavnitvu marta 1920. Po njemu je pravo glasa imao svaki mukarac s navrenom 21 godinom, ukoliko je bio dravljanin Kraljevine i najmanje est meseci nastanjen u optini boravita. Izborno pravo je proireno ukidanjem izbornog cenzusa, ali je uskraeno enama. Oficiri, podoficiri i vojnici nisu mogli glasati. Pasivno birako pravo imao je svaki pismen ovek s navrenih 25 godina. Status inovnika bio je nespojiv s dunou narodnog poslanika. Na svakoj kandidatskoj listi moralo se nalaziti jedno lice koje je svrilo fakultet u zemlji ili na strani, odnosno strunu kolu ravnu fakultetu. Zbog velikog broja nepismenih bilo je predvieno glasanje kuglicom. Jedan poslanik birao se na 30.000 stanovnika. Nacrt Zakona je iz birakog tela iskljuivao Nemce, Maare, Italijane, Jevreje i Rumune. Opozicija ga je otro napadala zbog toga to je krio suverena prava Ustavotvorne skuptine ograniavajui joj rad na dve godine i nadreujui joj vladara. Izbori za Ustavotvornu skuptinu odrani su 28. novembra 1920. godine. Ukupni broj biraa iznosio je 2.480.623, a broj datih glasova 1.607.265. Navedeni podaci su pomalo paradoksalni: govore i o velikoj politizaciji u agrarnoj zemlji u novim uslovima, a na drugoj strani o visokom stepenu apstinencije (na biralita je izilo 64,95% glasaa). Birano je 419 poslanika. Demokratska stranka dobila je najvie glasova 319.448 i 92 mandata; Narodna radikalna stranka 284.575 i 91 mandat; Komunistika partija Jugoslavije (KPJ) 198.736 i 58, odnosno 59 mandata; Hrvatska republikanska seljaka stranka (HRSS) Stjepana Radia 230.590 i 50 mandata; Savez zemljoradnika 151.603 ili 39 mandata; Slovenaka ljudska stranka dr Antona Koroca 11.274 i 27 mandata; Socijaldemokratska stranka 46.792 i 10 mandata; Jugoslovenska muslimanska organizacija 110.895 i 24 mandata; Hrvatska teaka stranka (Narodni klub) 3.400 i 7 mandata; Hrvatska zajednica 25.867 i 4 mandata; Nacionalna turska organizacija 30.039 i 8 mandata;


stranka 18.136 i 3 mandata, a Hrvatska stranka prava 10.880 i 2 mandata. Na izborima su uestvovale 22 stranke, to takoe govori samo za sebe o stepenu politizacije, ali i o stranakoj rasparanosti. S velikim strankama su se na izborima pojavile i siune stranke, koje nisu dobile nijedan mandat, kao Ratnika stranka, eka stranka, Prekomurska gospodarstvena stranka, Nezavisna muslimanska stranka, Muslimanska narodna stranka, Srpska narodna organizacija. Izborno odmeravanje politikih snaga pokazalo je da je uticaj komunista porastao u meri koja je zapanjivala vladajue krugove, da su republikanske stranke (komunisti, HRSS i republikanci) ojaale i da se deo biraa (HRSS, SLS, JMO) izjasnio prema nacionalnim i verskim opredeljenjima. Iskazivanje politike moi republikanskih i antiunitaristikih stranaka ugrozilo je vladajue srpske snage uoi rasprave o ustavnom uobliavanju Kraljevine. Nacrt ustava koji je donela vlada dr Milenka Vesnia pretrpeo je neznatne izmene pod vladom Nikole Paia, na koga se regent oslonio kao na najjau linost u vrhovima srpske buroazije, istovremeno i linost s najveim meunarodnim ugledom, videvi da je na izborima za Ustavotvornu skuptinu doao do izraaja snaan antimonarhistiki, republikanski i komunistiki pokret, nasuprot pristalicama centralizma i dravnog unitarizma. Vladajua srpska buroazija nije osiguravala svoju poziciju samo dugim odravanjem dravnopravnog provizorijuma, odlaganjem izbora za Ustavotvornu skuptinu i reenjima u zakonu po kome su oni sprovoeni, ve i vladinim privremenim Poslovnikom za Ustavotvornu skuptinu, koji je dovodio u pitanje suverenitet njenog odluivanja odredbom da su poslanici, ukoliko ele da vre svoje dunosti dakle, im budu izabrani obavezni da poloe zakletvu kralju, kao to je to nalagao ustavni obiaj u Kraljevini SHS. Protiv Poslovnika bili su KPJ, Socijalistiki klub, Republikanska stranka, Zemljoradniki klub. Prema shvatanju predstavnika Jugoslovenskog muslimanskog kluba, Poslovnik nije bio u skladu s Izbornim zakonom. No teei da ojaaju opoziciju vladinom Nacrtu ustava, zasnovanom na centralistiko-unitaristikoj koncepciji dravne organizacije, opoziciju naroito oslabljenu apstinencijom Hrvatske republikanske seljake stranke (kako se Hrvatska puka seljaka stranka nazvala krajem 1920) zakletvu su poloili iRepublikanska

j- J- U


komunisti i republikanci, uz ogradu da taj in smatraju iznuenim proceduralnim zahtevom, koji ih ne obavezuje u njihovom neelnom stavu prema monarhiji. Drugom odredbom Poslovnika, vlada i kruna koja je iza nje stajala prekrile su naelo dvotreinske veine, kojom je trebalo da se izglasa ustav budue drave, naelo usvojeno Krfskom deklaracijom. Umesto da se najvii pravni akt donese kvalifikovanom veinom, i tako sprei majorizacija, Poslovnik je predviao donoenje ustava prostom veinom. Ustavotvorna narodna skuptina Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca odrala je prvi prethodni sastanak 12. decembra 1920. i radila do 2. jula 1921, kada je pretvorena u Zakonodavnu radnu skuptinu. Redovan rad Ustavotvorne skuptine zapoeo je 23. decembra 1920. Za predsednika je izabran dr Ivan Ribar. U naznaenom periodu to je telo odralo 68 redovnih sastanaka. Krfski sporazum je pretrpeo krupnu izmenu da se ustav ima doneti prostom, a ne kvalifikovanom dvotreinskom veinom. Tim povodom navodi se Paievo uveravanje poslanika da se ne moraju plaiti majorizacije u jednom narodu, jer je re o prirodnoj pojavi. Prilikom rasprave o Nacrtu ustava u Ustavotvornoj skuptini ule su se krajnje suprotna gledita o naelima budueg unutranjeg ureenja, ak i nezavisno od stava i od ranije zapoete apstinencije Hrvatske puke seljake stranke, odnosno Hrvatske republikanske seljake stranke. Istovremeno su iznoeni argumenti u prilog centralistikog, federalistikog i autonomistikog reenja. Koroec je u ustavnoj debati traio da se u ustav unesu odredbe o pokrajinskim autonomijama. Uticajni ef Slovenske ljudske stranke istupao je i protiv ograniavanja veze izmeu biskupa i katolike crkve sa Svetim ocem. Ante Trumbi se, kao i u prvom svetskom ratu, izjanjavao protiv federalizma i dravno-pravnih autonomija. Obrazlagao je svoje stanovite time da srpski element kao jai ne prima takvo reenje; polazio je od tekoa da se izvede teritorijalna podela, s obzirom na ekonomske prilike; pitao se kako izvesti razgranienje meu plemenima", naroito Srbima i Hrvatima. Istupajui za princip jedinstvene drave smatrao je da bi u suprotnom budunost narodna bila ograniavana, jer prosvetni, socijalni i ekonomski razvitak trai ire polje rada i ekspanzivnost energija". Nasuprot Jugoslovenskom klubu, koji se zalagao za autonomiju, i Narodnom klubu koji se zalagao za federali-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

zam, demokrata Juraj Demetrovi je u koncesijama autonomizmu', federaciji ili konfederaciji video slabljenje drave. Smatrao je da bi takva reenja vodila provincijalnom partikularizmu", i da bi se prihvatanjem anticentralistikih reenja u budunosti izgubile snage za kasniju evoluciju prema centralizmu. Radikal Ljuba Jovanovi je kritikovao projekt decentralizacije s konfesionalnim oznakama Jugoslovenskog kluba. Suprotstavljao se podeli Kraljevine na est delova kao povratku na istorijske mee radi ouvanja nasleene starine". U stvari je kritikovao projekt Jugoslovenskog kluba sa tri jedinice sa prevagom katolika (Slovenija, Hrvatska i Slavonija, sa Meumurjem, Crna Gora, Srbija, Vojvodina i Bosna s Dalmacijom). Tri prve jedinice zamiljane su sa prevagom katolika, a tri ostale sa prevlau pravoslavnih, no s tim to se Bosni dodavala Dalmacija radi pojaanja broja katolika. Miroslav Spalajkovi je sve razlike izmeu Srba i Hrvata svodio na razlike u mentalitetu, pre svega u politikom mentalitetu. ivota Milojkovi je u ime komunista upozoravao da narod nije za monarhiju. Branio je naziv Jugoslavije napadajui radikale kao srpske frankovce" zato to propovedaju veliku Srbiju" umesto Jugoslavije. U toku rada Ustavotvorne skuptine i donoenja Vidovdanskog ustava politike snage u zemlji otro su se podelile, to je bilo posledica pribliavanja ustavnog raspleta krize u dotadanjim odnosima izmeu buroazije jugoslovenskih naroda i naraslih komunistikih i republikanskih snaga, te federalistikih i autonomistikih struja, predvoenih Hrvatskom republikanskom seljakom strankom. Stranka Stjepana Radia je apstinencijom stavljala do znanja da se najvii pravni akt donosi protiv njene volje, pa je samim tim i ne obavezuje: ona je izabrala put bojkota Ustavotvorne skuptine, ime je praktino napustila poprite neposredne politike borbe, olakavajui formalnu pobedu srpskoj buroaziji i snagama drugih jugoslovenskih zemalja koje su ovu sledile. Pored Nikole Paia u srpskom centralistiko-unitaristikom frontu istaknutu ulogu u zavrnoj fazi ujedinjenja, u stabilizaciji vladavine buroazije posle ujedinjenja, i u neposrednoj borbi za donoenje Vidovdanskog ustava odigrao je Svetozar Pribievi, nepokolebljivo zastupajui stav o integralnom narodnom jedinstvu", stav pod ijim se ideolokim plastom skrivalo, izmeu ostalog, oseanje slabosti srpske preanske" buroazije u njenom samostalnom odmeravanju s jaom hrvatskom suparnicom. S Ljubomirom


Davidoviem stub Demokratske stranke, nezavisno od razlika koje su ga od ovog delile, i koje e ga narednih godina dovesti i do razlaza s njim, Pribievi se naao u savezu s radikalima 1921. u borbi za donoenje Vidovdanskog ustava. Centralisti su kao svoj politiki i ideoloki credo iznosili dravni centralizam koji, kako su tvrdili, obezbeuje jedan suverenitet, jedno zakonodavstvo i jednu vladu odupirui se svim plemenskim podvajanjima i znamenjima, federalizmu i autonomiji, koji bi navodno dovodili u pitanje jedinstvo dravnog organizma, narodnu celinu i koheziono tkivo novostvorene zajednice. Za radikale, kao i za demokrate, koji se ovom prilikom mogu svrstati u dravotvorne stranke", opredeljene za centralistiko ureenje, federacija je bila najvea opasnost, jer je, u njihovom vienju, vodila cepanju jedinstva, haosu, anarhiji, meunarodnom slabljenju drave. Radikali su smatrali da je u sluaju Kraljevine SHS federacija i neizvodljiva, zbog pomeanog stanovnitva u pojedinim pokrajinama i oblastima, odnosno nemogunosti razgraniavanja federalnih jedinica. Karakteristino je da se ova argumentacija odrala u redovima centralistiko-unitaristikih snaga sve do vojnog sloma drave. Glavni zagovornici centralistiko-unitaristikih reenja u Vidovdanskom ustavu nisu bili radikali ve liberali (demokrati) iz svih jugoslovenskih zemalja. Nosioci jugoslovenske ideje polazili su u toku prvog svetskog rata od shvatanja o jednom narodu. Ideja narodnog jedinstva nije bila stvarna istorijska pojava, rezultat razvoja, ve izraz politiko-propagandnih potreba. Nacionalne posebnosti nisu priznavane, jer se navodno radilo o jedinstvenom troimenom narodu, ali sa plemenskim razlikama koje su proisticale iz osobenog istorijskog razvoja. Tek u Kraljevini SHS ovu tezu poeli su naputati pojedinci. Radikal profesor Dragoljub Aranelovi je 1922. isticao da u Jugoslaviji ne ivi jedan narod i da se narod ne stvara dekretima. No ve i 1918. za srpske graanske snage bilo je vie nego vano da se u nazivu drave sauva srpsko ime, kako bi se i tim putem istakao znaaj Srbije u stvaranju jugoslovenske drave, a na drugoj strani naznailo njeno politiko prvenstvo. Kraj rata Srbi su doekali kao reavanje srpskog pitanja u jedinstvenom jugoslovenskom dravnom okviru. Srpski narod je vie nego bilo koji drugi bio izmean sa gotovo svim drugim narodima u jugoslovenskom prostoru. Ujedinjenjem svi su se

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

1

1

9

Srbi nali u svojoj dravi, izuzimajui one koji su prilikom razgranienja ostali u rumunskom delu Banata i u Maarskoj. Centralizam je u vienju srpskog g r a a n s t v a odgovarao srpskom narodu u eelini, samim tim to je on iveo i u Hrvatskoj, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, u staroj Srbiji". I predistorija ujedinjenja pokazuje da Pai, kao najistaknutiji predstavnik srpskog graanstva, nije nijednog trenutka bio spreman da se ovome uskrati pravo da predstavlja celokupni srpski narod u Austro-Ugarskoj. Srpska buroazija se mogla odrei da ne zastupa sva tri plemena", ali ne i da prepusti sluaju ujedinjenje svih Srba u novoj dravi. Srbija je imala da oblikuje novu jugoslovensku dravu, suprotstavljena preko svojih vladajuih snaga, svim onim drugim iniocima koji su istupali protiv integralnog reavanja srpskog pitanja. Centralistika koncepcija nove drave obezbeivala je u njoj politiku prevlast Srbije kao vodee snage ujedinjenja, zemlje sa najveim brojem ratnih rtava, najbrojnijeg naroda u novoj dravi. Centralistiko-unitaristiki organizovana drava je u iskljuivoj nadlenosti imala da obuhvati zakonodavstvo, vojne i inostrane poslove, ekonomsku politiku i prosvetu. Iz ovakvog ureenja izvodio se zakljuak da samo tako organizovana drava obezbeuje unutranju vrstinu. Za Paia je bilo koja varijanta federativne ogranizacije drave bila opasn

Documents

Branko Petranovic Istorija Jugoslavije I 4