1. UVOD U MENADŽMENT I POSLOVNU ORGANIZACIJU

Uvod u menadžment i organizaciju poslovanja

Jedinica: 1 od 24

Menadžment poslovnih organizacija omogućava upoznavanje načina upravljanja ne samo aktivnostima

preduzeća, već i brojnih drugih organizacija, da bi se na što efikasniji način ostvarili ciljevi njihovog poslovanja.

Poznavajući poslovanje preduzeća, kao i principe i tehnike upravljanja poslovnim organizacijama, moguće je u

značajnoj meri doprineti efikasnijem upravljanju, odnosno, efikasnijem obavljanju zadataka preduzeća. Karijera

menadžera (rukovodioca ili koordinatora) zahteva rešavanje brojnih problema sa kojima se oni svakodnevno

susreću u svom radu, a menadžment poslovnih organizacija omogućava uvid i upoznavanje sa nekima od njih.

 

Pojam i predmet izučavanja menadžmenta poslovnih organizacija

Menadžment poslovnih organizacija predstavlja skup disciplina koje izučavaju poslovanje preduzeća u cilju

utvrđivanja principa i tehnika, čija primena u privrednoj praksi omogućava efikasnije ostvarenje ciljeva preduzeća.

Principi menadžmenta poslovnih organizacija omogućavaju efikasnije ostvarivanje ciljeva preduzeća, izgradnju

strukture i funkcionisanje preduzeća, bolju organizaciju njegovog rada. Različite tehnike upravljanja poslovnim

organizacijama omogućavaju analizu rezultata poslovanja preduzeća, analizu položaja preduzeća na tržištu,

realizaciju složenih projekata...

Standardne discipline menadžmenta poslovnih organizacija su proizvodnja, marketing, finansije, kadrovi kao i

računovodstvo, informatika, međunarodno poslovanje, saobraćaj, turizam, bankarstvo i druge, koje se najčešće

klasifikuju u četiri grupe:

funkcionalna područja, 

pomoćna područja,

posebna područja, i

povezujuće discipline.

 

Mikro i makro ekonomija

Posebno treba istaći pojmove mikroekonomija i makroekonomija. Mikroekonomija se odnosi na ekonomsko

ponašanje pojedinih ekonomskih činilaca, prvenstveno preduzeća i individualnih potrošača i ona predstavlja

oblast interesovanja menadžmenta poslovnih organizacija. Sa druge strane makroekonomija se odnosi na

proučavanje povezanih ekonomskih jedinica tj. privrede kao celine.

 

Ciljevi izučavanja menadžmenta poslovnih organizacija

Osnovni zadatak menadžmenta poslovnih organizacija je da sistematski širi znanja o svim aspektima poslovanja

preduzeća čime se omogućava potpunije razumevanje samog preduzeća, zakonitosti njegovog funkcionisanja,

odnosa sa okruženjem, kao i razumevanje i objašnjenje poslovanja preduzeća.

Menadžment poslovnih organizacija omogućava sticanje znanja i veština potrebnih za uspešno upravljanje

preduzećem. On propisuje kako, radi ostvarenja željenih ciljeva, preduzeće treba da funkcioniše. Menadžment

poslovnih organizacija mora da utvrdi kako preduzeće stvarno funkcioniše. Međutim, iako su principi

menadžmenta poslovnih organizacija prvenstveno formulisani za potrebe upravljanja preduzećem oni se koriste i

u upravljanju drugim organizacijama – bolnicama, školama, fakultetima...

Pojave koje proučava menadžment poslovnih organizacija u velikoj meri su postale sastavni deo svakodnevnog

života. Ipak, prema istraživanjima koja su sprovedena u SAD i dalje najveći broj ljudi ne smatra da porast ili pad

profita utiče na njihove živote, velika većina građana ne ume da definiše profit kao prihod koji ostaje posle

pokrivanja troškova poslovanja i poreza...

Menadžment poslovnih organizacija pokazuje:

šta i kako se ulaže u proizvodnju, odnosno koja se količina radne snage, sredstava za rad i materijala

ulaže u proizvodni proces,

kakvi su rezultati proizvodnje – odnosno fizički proizvod, ukupan prihod i dobit preduzeća,

koji principi poslovanja se primenjuju, odnosno koje ekonomske principe poslovanja preduzeće treba da

uvaži tokom svog rada,

kakav je kvalitet proizvoda – odnosno ostvarenje većih rezultata uz manja ulaganja čime se povećava

kvalitet ponude,

kakav je odnos ulaganja i rezultata odnosno kakva je efikasnost rada preduzeća.

 

Preduzeće

Preduzeće je osnovni činilac tržišne privrede osnovan kao samostalna organizacija ljudi i sredstava za

proizvodnju. Neposredni cilj poslovanja preduzeća je uvećanje uloženog kapitala tj. ostvarenje profita koji

predstavlja razliku između ostvarenog prihoda i uloženih sredstava u nabavku elemenata proizvodnje.

 

Osnovne karakteristike preduzeća

Osnovne karakteristike po kome se preduzeće razlikuje od drugih društvenih činilaca su sledeće:

Preduzeće je osnovni činilac tržišne privrede jer razmenjuje svoje proizvode sa drugim preduzećima na

tržištu. Ono predstavlja:

o osnovni činilac tržišne privrede,

o organizacionu celinu koju čine ljudi i sredstva za proizvodnju,

o samostalno privredno-pravno lice.

Preduzeće predstavlja organizacioni sistem tj. međupovezan skup ljudi i sredstava za proizvodnju,

Preduzeće je samostalno privredno – pravno lice.

 

Preduzeće svoju privrednu aktivnost ostvaruje kroz rad svih zaposlenih, a pravna strana preduzeća ostvaruje se u

njegovom odnosu prema zaposlenima, kao i prema drugim preduzećima i sveukupnoj društvenoj zajednici.

Zadaci preduzeća proizilaze iz društvene podela rada. Vlasnik kapitala određuje gde će uložiti novac, a odluka

zavisi od očekivanog uspeha odnosno od očekivanog profita na uloženi kapital.

 

Elementi preduzeća

Strukturu preduzeća čine njegovi elementi, odnosno, zaposleni, sredstva za proizvodnju, organizacija i rezultati

poslovanja.

 

Zaposleni

Zaposleni predstavljaju osnovni element strukture preduzeća. Zaposleni sa svojim odgovarajućim stručnim

kvalifikacijama predstavljaju osnovni resurs preduzeća. Kvalifikacije i broj zaposlenih moraju da budu usklađeni

sa delatnošću i obimom poslovanja preduzeća. Interesi zaposlenih u preduzeću, iako su globalno usaglašeni nisu

identični. Ciljevi i interesi zaposlenih i preduzeća zavise od stepena usklađenosti između njih.

Struktura zaposlenih mora da bude usklađena sa delatnošću i obimom poslovanja preduzeća. To je teško postići.

Pojedini radnici nemaju odgovarajuću kvalifikaciju za određena radna mesta, a oni koji imaju često ne nalaze svoj

interes za rad u preduzeću. Svako preduzeće teži da obezbedi optimalnu strukturu svojih zaposlenih. Optimalna

struktura zaposlenih je ona koja se podudara sa potrebama poslovanja preduzeća. Dobrim upravljanjem i

rukovođenjem tj. dobrim izborom ciljeva, nabavkom odgovarajućih sredstava za proizvodnju, dobrom

koordinacijom i organizacijom rada i kontrolom izvršenja zadataka može se obezbediti uspešnost izvršavanja

zadataka preduzeća kao celine.

Struktura zaposlenih mora da odgovara potrebama poslovanja preduzeća. Svako nepopunjeno radno mesto

smanjuje mogućnosti preduzeća, dok svaki suvišno zaposleni radnik nepovoljno utiče na poslovanje preduzeća.

Preduzeće nastoji da formira strukturu zaposlenih tako da se se na svakom radnom mestu nalazi radnik sa

vrstom i stepenom stručnosti koji se zahteva podelom rada.

Opimalnu strukturu zaposlenih nije moguće trajno obezbediti usled fluktuacije zaposlenih (odlazak u penziju,

napuštanje posla usled loših uslova poslovanja, nedovoljne motivisanosti...) i činjenice da se kvalifikovanost

zaposlenih menja vremenom.

 

Sredstva za proizvodnju

Sredstva za proizvodnju čine sredstva za rad i predmeti rada. U sredstva za rad spadaju alati, postrojenja,

mašine, građevine... Tokom procesa proizvodnje pojedina sredstva za proizvodnju se troše i vremenom se

njihova novčana vrednost smanjuje. Ovakav vid trošenja sredstava za rad naziva se amortizacija. Postrojenja,

kao sredstva za rad, odnosno imovina preduzeća, nazivaju se osnovna sredstva i predstavljaju materijalnu

osnovu preduzeća.

Druga komponenta sredstava za proizvodnju je materijal. On može biti osnovni, pomoćni i režijski. Od osnovnog

materijala izrađuje se novi proizvod (npr. koža za izradu cipela). Pomoćni materijal doprinosi karakteristikama

novog proizvoda. U njega spadaju boje, začini, ambalaža (npr. šećer za pravljenje kolača). Režijski materijal se

upotrebljava u pripremi i kontroli proizvoda. Troši se prilikom organizovanja proizvodnje i njegove karakteristike ne

utiču na kvalitet proizvoda (npr. grejanje, osvetljenje, čišćenje radnih prostorija...).

 

Organizacija poslovanja

Organizacija poslovanja treba da omogući povezivanje delova sistema u celinu radi njegovog uspešnog

funkcionisanja. Za uspešno poslovanje preduzeća, pored obezbeđenja elemenata proizvodnje potrebno je i dobro

organizovanje. Organizacija je važna ne samo u fazi proizvodnje već i u nabavci, prodaji, računovodstvu i

finansijama kao i u svim ostalim aktivnostima preduzeća.

Poslovanje preduzeća je usmereno ka ostvarivanju ciljeva njegovog poslovanja. Rezultati koji se ostvare mogu se

izraziti kao:

fizički proizvod – koji ima upotrebnu vrednost i može se prodati na tržištu,

vrednost proizvodnje tj. novčana naknada koju preduzeće dobija na tržištu za svoje proizvode i usluge.

Osnovne osobine proizvoda su sastav, oblik i dimenzije kao i boja, dezen, miris, ukus... Usluga je poseban vid

rezultata proizvodnje koji može da zadovolji potrebu potrošača (popravka urađaja, zanatske i lične usluge...),

prihod kao rezultat rada preduzeća. Iz njega se podmiruju zarade radnika (plate) a preostali iznos

predstavlja dobit ili profit preduzeća. Profit predstavlja krajnji rezultat poslovanja preduzeća.

Preduzeća kao sistem

Jedinica: 2 od 24

Pojam sistema

Sistem čini skup elementa koji su, radi uspešnog funkcionisanja, međusobno povezani određenim odnosima.

Sistemi se mogu podeliti u tri grupe:

prirodni (zasnovani na prirodnim zakonima),

tehnički (zasnovani na primeni prirodnih zakona),

organizacioni (zasnovani na principima ljudskog ponašanja).

 

Preduzeće je ekonomski organizacioni sistem koji svoju delatnost obavlja u oblasti poslovanja. Poslove iz oblasti

kulture, zdravstva i obrazovanja obavljaju ustanove.

 

Organizaciona struktura preduzeća

Preduzeće kao organizacioni sistem čini više međusobno povezanih elemenata. Da bi ono moglo da posluje

potrebno je rasporediti i međusobno povezati njegove elemente odnosno uspostaviti strukturu preduzeća.

Struktura preduzeća znači da su sredstva za rad, materijal i zaposleni raspoređeni i povezani u celinu koja

omogućava njegovo uspešno poslovanje.

Organizaciona struktura preduzeća treba da obezbedi efikasnost i efektivnost poslovanja. Pod efikasnim

poslovanjem podrazumeva se blagovremeno izvršavanje zadataka, a efektivnost označava uspešnost ostvarenja

ciljeva poslovanja.

 

Funkcije preduzeća

Skup istih ili sličnih (srodnih) poslova u organizacionoj strukturi preduzeća odnosno pojedinačna ili grupna

aktivnost u poslovanju preduzeća naziva se funkcija. Funkcije preduzeća možemo podeliti po dva kriterijuma na

vertikalne i horizontalne.

Kod vertikalne podele se razlikuju funkcije upravljanja, rukovođenja i izvršenja. Svaka od navedenih funkcija

zahteva formiranje određenih organa u preduzeću. Svako preduzeće ima organ upravljanja, najčešće u vidu

upravnog odbora koji odlučuje o ciljevima poslovanja preduzeća. Deo nadležnosti ovaj organ prenosi na organ

rukovođenja. Obe grupe funkcija odnose se na menadžment preduzeća i obuhvataju usmeravanje, koordinaciju i

kontrolu poslovanja preduzeća. Treća grupa funkcija odnosi se na izvršenje zadataka i obuhvata poslove kojima

se izvršavaju zadaci preduzeća.

Horizontalna podela funkcija bazira se na tehničkoj podeli rada između nosilaca izvršnih zadataka u okviru

preduzeća. To su obično izvršne funkcije poput planiranja, proizvodnje, marketinga, finansija, razvoja, kontrole,

zaštite na radu... Za svaku od ovih funkcija postoji odgovarajući organ – sektor ili služba, pogon, odeljenje...

 

Osnivanje preduzeća

Preduzeće se osniva da bi ostvarivalo ciljeve osnivača, a prestaje sa radom odlukom osnivača, a najčešće

ukoliko ne ostvaruje definisane ciljeve.

Osnivanje preduzeća podrazumeva da postoji ekonomska zainteresovanost osnivača, njihova spremnost da

ulože sredstva u preduzeće, da učestvuju u radu ili upravljanju preduzećem, da snose rizik neuspeha poslovanja

preduzeća... Takođe, potrebno je da budu ispunjeni i određeni zakonski uslovi.

Preduzeće može biti osnovano po sistemu slobodnog osnivanja ili po sistemu prethodnog odobrenja. Sistem

slobodnog osnivanja znači da se preduzeće može osnovati kada su ispunjeni određeni zakonski uslovi, odnosno

kada su zadovoljeni materijalni i formalni uslovi. Opšti materijalni uslov je da su obezbeđena sredstva za

osnivanje i početak rada preduzeća. Formalni uslov se odnosi na donošenje osnivačkog akta. Preduzeće se

zatim registruje u skladu sa zakonskim propisima države u kojoj će poslovati nakon čega može početi sa svojim

radom.

Sistem prethodnog odobrenja znači da je osnivanje uslovljeno odobrenjem nadležnog državnog organa. U većini

zemalja se kombinuju ova dva sistema s tim da je po pravilu sistem slobodnog osnivanja preovlađujući način

otpočinjanja poslovanja preduzeća u skoro svim državama.

 

Prestanak rada preduzeća

Do prestanka rada preduzeća može doći prinudno (po odluci nadležnog organa npr. stečaj, likvidacija...) ili

dobrovoljno (voljom osnivača). Razlozi prestanka mogu biti opšti – stečaj, odluka osnivača, ostvarenje cilja zbog

kog je preduzeće osnovano, istek vremena na koje je preduzeće osnovano, zabrana rada, transformacija u drugi

oblik (pripajanje, spajanje, podela...). Sem opštih – zajedničkih oblika prestanka rada postoje i specifični razlozi.

Do prestanka rada preduzeća formalno dolazi njegovim brisanjem iz registra privrednih društava.

 

Struktura funkcija u preduzeću

Na narednim slikama data je struktura funkcija u preduzeću:

 

Slika 1: Vertikalna podela rada

 

Kao što je već rečeno podelom rada u preduzeću ili unutrašnjom podelom rada i grupisanjem srodnih aktivnosti

obrazuje se sistem funkcija. Vertikalnom podelom rada (prikazanom na slici 1), definiše se sistem primarnih

funkcija preduzeća tj. funkcije upravljanja, rukovođenja i izvršenja.

 

Slika 2: Horizontalna podela rada

 

Horizontalnom (tehničkom) podelom rada (prikazanom na slici 2) zadatak preduzeća se deli na konkretne poslove

i zaduženja pojedinaca. Ove funkcije se nazivaju sekundarne i njihov broj zavisi od veličine preduzeća, njegove

delatnosti, tehničkih mogućnosti i kadrovske osposobljenosti kao i potreba preduzeća. Njih čine funkcije

istraživanja i razvoja, planiranja, organizovanja, nabavke, proizvodnje, prodaje, finansija, računovodstva,

kadrovskih poslova, informatike, kontrole...

 

Upravljanje, rukovođenje, izvršenje

Upravljanje kao primarna funkcija svakog preduzeća je proces donošenja odluka kojima se određuju ciljevi

preduzeća i usmeravaju aktivnosti ka postizanju ciljeva i raspoređuju rezultati poslovanja.

Rukovođenjem se zadaci preduzeća konkretizuju u radne zadatke za svakog od zaposlenih. Rukovođenje

podrazumeva proveravanje zadataka, koordinaciju brojnih aktivnosti i kontrolu ostvarivanja zadataka.

Proveravanje zadataka treba da obezbedi da svi zaposleni obavljaju one aktivnosti kojima se ostvaruje cilj

preduzeća, a za to je potrebno definisati ko će i na kom radnom mestu raditi, kada će se i u kom vremenskom

periodu izvršavati pojedini zadaci, kako će se i na koji način oni izvršavati i da li je postavljen zadatak izvršen

dobro i na vreme. Nosioci funkcije rukovođenja su rukovodioci na različitim hijerarhijskim nivoima sa različitim

stepenom ovlašćenja i odgovornosti.

Izvršenje znači da se radni zadaci neposredno obavljaju i to na radnim mestima u okviru pojedinih delova

preduzeća. Konkretni radni zadatak utvrđuje se na osnovu tehničke podele rada. Nosioci ove funkcije su svi

zaposleni pojedinačno.

Organizacioni oblici preduzeća

Jedinica: 3 od 24

Organizacija poslovanja

Organizacija poslovanja povezuje delove sistema u celinu u cilju obezbeđivanja uspešnog  poslovanja, odnosno,

uspostavlja vezu između zaposlenih i kombinuje elemente proizvodnje. Ekonomski značaj organizacije proističe iz

njenog značaja prilikom uspostavljanja preduzeća kao osnovnog nosioca tržišnog načina privređivanja.

Neophodni element svake organizacije je – čovek.

Organizacija se javila sa nastojanjem ljudi da što lakše savladaju prirodu i prilagode je svojim potrebama. U

početku je to bila spontana težnja, da bi vremenom postala svesna težnja za racionalnim obavljanjem

najrazličitijih vrsta poslova. Usklađivanjem elemenata procesa rada javlja se organizacija rada.

 

Podela rada

Sa pojavom podele rada javlja se usklađivanje procesa rada i racionalno korišćenje sredstava za proizvodnju.

Sredstva za proizvodnju omogućavaju da se kombinuje radna snaga većeg broja zaposlenih na zajedničkom

poslu. Tako se javlja i potreba za organizovanjem kolektivnog rada.

Napred navedena podela rada može biti:

prirodna – prema polu i uzrastu učesnika,

društvena – odvajanjem grupa ljudi po posebnim, samostalnim zanimanjima,

tehnička – raščlanjivanjem proizvodnog procesa na jednostavne operacije koje obavljaju pojedinci.

 

Za uspešno poslovanje preduzeća potrebno je, osim pribavljanja elemenata proizvodnje i dobro organizovanje

svih poslovnih procesa koji se u njemu odvijaju. Organizaciji poslovanja se sve više posvećuje pažnja u svim

fazama procesa poslovanja.

 

Rezultati poslovanja

Poslovanje preduzeća je orijentisano na ostvarivanje rezultata koji su definisani u njegovim ciljevima. Na taj način

se zatvara krug procesa poslovanja preduzeća koji se naziva ciklus reprodukcije. Reprodukcija predstavlja proces

ponavljanja proizvodnje radi obezbeđivanja neprestanog zadovoljavanja potreba svih zainteresovanih

stejkholdera. Ona može biti prosta i proširena. Preduzeće iznošenjem svojih proizvoda i usluga na tržište

obezbeđuje sredstva za pribavljanje novih elemenata za proizvodnju i isplatu zarada zaposlenima, obezbeđujući

na taj način obnavljanje procesa poslovanja, odnosno prostu reprodukciju. Ukoliko iz ostvarene dobiti, deo

sredstava preduzeće usmeri na uvećanje svog raspoloživog kapitala dolazimo do proširene reprodukcije, koja

podrazumeva kvantitativna i kvalitativna poboljšanja rezultata poslovanja.

Poslovanje preduzeća počinje nabavkom elemenata proizvodnje, a njihovim kombinovanjem dobija se proizvod ili

usluga. Rezultati poslovanja preduzeća izražavaju se u vidu:

fizičkog proizvoda,

vrednosti proizvodnje,

dohotka,

dobiti.

 

Fizički proizvod ima određenu upotrebnu vrednost koja se ogleda u načinu na koji on uspeva da zadovolji potrebe

potrošača. Osnovne fizičke karakteristike proizvoda su sastav, oblik i dimenzije, ali i boja, ukus, miris... Poseban

oblik fizičkog rezultata je usluga. Usluga zadovoljava potrebu potrošača ali nema fizički tj. predmetni oblik već se

javlja u vidu frizerske usluge, popravke aparata, organizovanja turističkih ili službenih putovanja...

Vrednost proizvodnje predstavlja novčanu naknadu za proizvod ili uslugu preduzeća koja je dobijena na tržištu.

Naplata novčane naknade naziva se realizacija proizvodnje. Novčani izraz vrednosti proizvodnje predstavlja

ukupan prihod preduzeća u određenom vremenskom periodu. On predstavlja ukupnu sumu novca koju preduzeće

dobija za svoje proizvode u posmatranom periodu vremena. Veličina ukupnog prihoda je uslovljena obimom

proizvoda i pojedinačnom cenom.

Dohodak je izraz novostvorene vrednosti u poslovanju preduzeća i izračunava se kada se od ukupnog prihoda

oduzmu troškovi sredstava za proizvodnju. Iz dohotka se podmiruju zarade radnika (u vidu njihov plata i plaćanja

obaveza prema državi za njih), dok preostali iznos predstavlja dobit ili profit preduzeća. Iz profita se podmiruju

obaveze prema društvenoj zajednici i uvećava kapital preduzeća. On je krajnji rezultat poslovanja preduzeća a

njegovo sticanje je uslovljeno izradom proizvoda ili pružanjem usluga, prodajom na tržištu i trošenjem elemenata

proizvodnje.

 

Vrste preduzeća

Usled društvene podele rada došlo je do pojave velikog broja privrednih delatnosti a samim tim i do velikog broja

preduzeća koja se osnivaju kao nosioci i realizatori određenih privrednih aktivnosti. Na izbor privredne delatnosti

kojom će se preduzeće baviti utiče tržište kao i sposobnost preduzeća za obavljanje postavljenih zadataka,

odnosno spoljni faktori (tržište) i unutrašnji faktori (raspoloživa sredstva i stručnost zaposlenih).

Preduzeća možemo podeliti na više vrsta. Najčešći kriterijumi za razvrstavanje preduzeća su:

delatnost,

vlasništvo,

veličina,

karakter procesa rada,

struktura elemenata proizvodnje.

 

Svako preduzeće se može menjati, proširujući ili smanjujući pritom svoju delatnost. S obzirom da je osnovni motiv

poslovanja preduzeća sticanje profita, pri izboru privredne delatnosti preduzeća se rukovode mogućnošću

sticanja što većeg profita.

 

Podela preduzeća prema delatnosti

Prema delatnosti preduzeća se dele na:

proizvodna,

trgovinska,

finansijska.

 

U proizvodnim preduzećima dominira tehnološka faza procesa poslovanja. Njihov rezultat je fizički izražen

proizvod. Trgovinska preduzeća obavljaju privrednu aktivnost nabavkom robe od proizvođača radi dalje prodaje.

Delatnost trgovinskih preduzeća obuhvata samo komercijalne i finansijske poslove za razliku od proizvodnih u

kojima dominira tehnološka faza uz fazu robne razmene i novčane faze. Ona takođe mnogo lakše menjaju

delatnost jer u svojoj strukturi nemaju mnogo specifičnih objekata i specijalnih mašina i opreme kao proizvodna

preduzeća. Finansijska preduzeća su banke, osiguravajuća društva, berze i sl. i ona se bave obavljanjem

novčanih transakcija. Imaju samo jednu fazu ciklusa reprodukcije – finansijsku tj. novčanu.

 

Podela preduzeća prema karakteru procesa rada

Prema karakteru procesa rada preduzeća mogu biti:

industrijska,

poljoprivedna,

šumarska,

građevinska,

saobraćajna,

zanatska...

 

Industrijska preduzeća su privredni subjekti koji obavljaju delatnost prerade materijala koristeći specijalna

sredstva za rad, tehnološke postupke zasnovane na naučnim saznanjima i uz specijalizovan i visokostručan

kadar. Poljoprivredna preduzeća se bave gajenjem biljnih kultura i domaćih životinja i primarnom preradom

ratarskih i stočarskih proizvoda. U njihovim sastavima pretežno su stručnjaci poljoprivredne struke. Šumarska

preduzeća se bave uzgojom i eksploatacijom šuma. Građevinska preduzeća obavljaju proces rada izgradnjom

stambenim i poslovnih zgrada, puteva, mostova i brojnih drugih objekata. Njihova sredstva za rad su uglavnom

prenosiva i pokretna. Saobraćajna preduzeća obavljaju privrednu delatnost prevoza robe, putnika, pisama,

paketa, uspostavljanja telefonskih i drugih veza među ljudima. Sredstva za rad su im uglavnom vozila i koriste

velike saobraćajne sisteme. Zanatska preduzeća su privredni subjekti koji prerađuju materijal u različite proizvode

uz korišćenje jednostavne opreme i jednostavnih tehnoloških postupaka sa zaposlenima nižeg stepena

kvalifikovanosti.

Sem proizvodnih preduzeća, preduzeća prema karakteru rada mogu biti i:

trgovinska,

ugostiteljska,

turistička,

komunalna...

 

Podela preduzeća prema strukturi elemenata proizvodnje

Poslovanje preduzeća zavisi od raspolaganja elementima proizvodnje (radna snaga, sredstva za rad i predmeti

rada). Za preduzeća u kojima je dominantna zastupljenost sredstava za rad u odnosu na učešće ljudskog faktora

kažemo da imaju visok organizacioni sastav elementa proizvodnje tj. kapitala.

Preduzeća u kojima je dominantna radna snaga u odnosu na zastupljenost sredstava za proizvodnju karakteriše

niski organski sastav kapitala. Tipičan primer su zanatska preduzeća. Viši organski sastav imaju industrijska

preduzeća, dok veoma visok stepen razvoja imaju industrijska preduzeća koja primenjuju automatizaciju u svojim

proizvodnim procesima.

 

Podela preduzeća prema veličini

Po ovom kriterijumu preduzeća mogu biti:

mala,

srednja,

velika.

 

Uobičajeni kriterijumi za razvrstavanje preduzeća po veličini su:

broj zaposlenih radnika,

vrednost sredstava tj. raspoloživi kapital,

ukupni godišnji prihod ili profit.

 

Mala preduzeća osnivaju se u delatnostima koje snabdevaju velike privredne subjekte, to su obično mala,

porodična preduzeća sa manjim brojem zaposlenih i skromnim kapitalom. Tržišna konkurencija stalno nameće

potrebu razvoja i ova preduzeća postepeno se usavršavajući postaju preduzeća srednje veličine.

Srednja preduzeća svojim poslovanjem prevazilaze lokalni značaj. Mogu nastati i udruživanjem većeg broja

manjih preduzeća što je česta pojava u savremenom procesu poslovanja.

Velika preduzeća obično zapošljavaju nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada radnika i po pravilu posluju u

velikom broju država.

 

Podela preduzeća prema vlasništvu

Vlasnik preduzeća može biti:

pojedinac,

udruženi pojedinci,

postojeća preduzeća,

druge organizacije,

država.

 

Opšta, odnosno generalna podela preduzeća prema svojini je podela na:

privatna,

državna,

mešovita.

 

Privatna preduzeća zasnivaju svoje poslovanje na privatnom kapitalu. Pojedinac kao vlasnik upravlja samostalno

poslovanjem preduzeća i snosi rizik mogućih gubitaka. Partnerska preduzeća podrazumevaju vlasničko

upravljanje poslovanjem i zajedničku odgovornost za razultate njihovog poslovanja. Ako je reč o preduzeću

zasnovanom na akcionarskom kapitalu, upravljanje i rukovođenje je po pravilu prepušteno profesionalnim

menadžerima.

 

Državna – javna preduzeća

Državna preduzeća zasnivaju svoje poslovanje na kapitalu čiji je vlasnik država. Upravljanje ovim preduzećima je

u nadležnosti državnih organa, a rukovođenje je prepušteno profesionalnim menadžerima, koje imenuje

odgovarajući državni organ. Za rezultate poslovanja menadžeri državnih preduzeća su nadležni državnom

organu, koji ih je na tu dužnost postavio.

Zbog svoje uloge i značaja za opšte interese društvene zajednice ova preduzeća imaju javni karakter, pa se često

nazivaju i javna preduzeća.

 

Organizacioni oblici preduzeća

Osnovni organizacioni oblici preduzeća su:

privredna društva,

javno preduzeće.

 

Privredna društva se dele na:

društva lica (ortačko i komanditno društvo),

društva kapitala (kompanije, korporacije) u koje spada društvo sa ograničenom odgovornošću i

akcionarsko društvo.

2. SREDSTVA I IZVORI SREDSTAVA PREDUZEĆA

Angažovanje sredstava u reprodukciji

Jedinica: 4 od 24

Pojam i podela sredstava

Da bi ostvarilo svoje ciljeve i zadatke preduzeće mora raspolagati odgovarajućim resursima koji su mu za to

neophodni. Jedan od najvažnijih resursa su sredstva preduzeća.

U procesu rada obavlja se razmena materije između čoveka i prirode. Materijalna sredstva su neophodna za

obavljanje ovog procesa i u zavisnosti od uloge u njemu, javljaju se kao:

sredstva za rad,

predmeti rada.

 

Sredstva preduzeća su ekonomske vrednosti kojima ono raspolaže i koje može angažovati u cilju ostvarivanja

svojih ciljeva i zadataka. Ova sredstva mogu biti u obliku stvari, prava i novca. Sredstva preduzeća se često

nazivaju i imovina odnosno kapital preduzeća.

Sredstva preduzeća imaju karakterisična obeležja i često se klasifikuju po:

pojavnim oblicima,

nameni,

fazama angažovanja,

izvorima.

 

Pojavni oblici sredstava preduzeća mogu biti:

stvari,

prava,

novac.

 

Prema nameni sredstva preduzeća se mogu podeliti na:

poslovna sredstva (osnovna i obrtna),

posebna (sredstva rezervnog fonda i sredstva zajedničke potrošnje).

 

Prema fazama ciklusa reprodukcije u kojima su angažovana, sredstva preduzeća se dele na:

sredstva u početnom robnom obliku (zalihe materijala i sredstava za rad),

sredstva u tehnološkom procesu (proizvodnja u toku),

sredstva u zalihama gotovih proizvoda.

 

Prema izvorima pribavljanja sredstva mogu biti:

sopstvena,

tuđa.

 

Tok vrednosti

Preduzeće započinje svoje poslovanje obezbeđivanjem odgovarajuće sume novca koja je potrebna za nabavku

sredstava za proizvodnju i za isplatu zarada radnicima.

Reprodukcija je neprekidno ponavljanje procesa proizvodnje u cilju obezbeđenja kontinualnog poslovanja

preduzeća.

Završetak jednog ciklusa reprodukcije i omogućavanje početka novog ciklusa čini proces, odnosno tok vrednosti u

reprodukciji. Karakteristike toka vrednosti u procesu reprodukcije zavise od delatnosti preduzeća.

Od momenta obezbeđivanja vrednosti u novčanom obliku, pa do ponovnog sticanja novca posle prodaje i naplate

gotovih proizvoda potrebno je da protekne izvesni vremenski period. To vreme predstavlja trajanje jednog ciklusa

reprodukcije. Stalno ponavljanje toka vrednosti imovine preduzeća kroz navedene oblike naziva se kružno

kretanje kapitala. Dužina ciklusa reprodukcije je uslovljena vrstom delatnosti preduzeća i uslovima okruženja u

kom preduzeće posluje.

 

Pojam angažovanja sredstava

Pod pojmom angažovanja sredstava podrazumeva se vezanost vrednosti u naturalnim oblicima za određeni

proces reprodukcije. Naturalni oblici vrednosti mogu biti:

sredstva za rad,

materijal,

nedovršena proizvodnja,

gotovi proizvodi,

roba.

 

Finalna i reprodukciona potrošnja

Kao što je ranije već rečeno reprodukcija treba da omogući kontinualno obavljanje poslovnih aktivnosti

preduzeća. Na ovaj način se zadovoljavaju i potrebe potrošača. Potrebe potrošača se mogu zadovoljavati bilo

finalnom, bilo reprodukcionom potrošnjom određenih upotrebnih vrednosti.

Finalna potrošnja podrazumeva zadovoljavanje ličnih potreba ljudi (ishrana, odevanje, stanovanje...) i zajedničkih

potreba (obrazovanje, zdravstvo, kultura...). To je konačna potrošnja ekonomskih vrednosti.

Reprodukciona potrošnja podrazumeva zadovoljavanje proizvodnih potreba. Utrošene vrednosti u proizvodnji

reprodukuju se u vidu proizvoda, a njihovom prodajom na tržištu njihovom vlasniku se vraćaju uložene vrednosti.

 

Cilj angažovanja sredstava

Cilj angažovanja sredstava je omogućavanje poslovanja preduzeća, a time i uvećavanje raspoložive vrednosti,

odnosno sticanje profita (dobiti). Bez ulaganja novca u nabavku sredstava za proizvodnju i u isplate zarada

radnicima za obavljene poslove preduzeće ne bi bilo u mogućnosti da stekne dobit (profit).

 

Slika 1: Elementi angažovanja sredstava

 

Na slici 1 su prikazani elementi angažovanja sredstava preduzeća. To su stalna i obrtna sredstva. Stalna sredstva

su sredstva koja zahtevaju dugotrajno angažovanje, a obrtna sredstva predstavaljaju deo sredstava koji je

angažovan u materijalu. U obrtna sredstva spadaju i iznosi uloženi u isplatu zarada radnicima. Obrtna sredstva

predstavljaju sva ona sredstva koja su angažovana u kraćem vremenskom periodu, najčešće u roku od najviše

jedne godine.

 

Oblici angažovanja sredstava

U strukturi ukupnih angažovanih sredstava sadržani su oblici naturalno izražene vrednosti tj.

početni robni oblik sredstava za proizvodnju koji treba da omogući početak procesa proizvodnje,

prelazni tehnološki oblik vrednosti proizvodnje u toku kog se angažovana sredstva zadržavaju sve do

završetka izrade novih proizvoda,

završni robni oblik gotovih proizvoda koji služi za podmirivanje potreba kupaca.

 

Ciklus angažovanja sredstava

Vreme koje protekne od momenta obezbeđenja novčanih sredstava za nabavku sredstava za proizvodnju i za

isplatu zarada, pa do pojave vrednosti naplaćenih gotovih proizvoda u novčanom obliku predstavlja ciklus

reprodukcije.

U toku ovog ciklusa preduzeće raspolaže vrednostima koje mogu biti u obliku:

novca,

početnog robnog oblika sredstava za proizvodnju,

prelaznog tehnološkog oblika (proizvodnje u toku),

završnog robnog oblika.

 

Svaki od navedenih oblika vrednosti produžava za određeno vreme dužinu trajanja ukupnog ciklusa reprodukcije.

Vreme koje vrednosti provode u naturalnim oblicima sredstava predstavlja ciklus angažovanja.

Ciklus reprodukcije je uvek duži od ciklusa angažovanja za trajanje faze u kojoj su sredstva angažovana u

novčanom obliku.

 

Koeficijent angažovanja sredstava

Koeficijent angažovanja sredstava je pokazatelj dužine prosečnog ciklusa angažovanja sredstava u odnosu na

godinu kao osnovnu jedinicu vremena u ekonomiji. Koeficijent angažovanja (Ka) se dobija na osnovu sledeće

formule:

gde su:

S - angažovana sredstva,

C - vrednost ostvarene proizvodnje.

Angažovana sredstva mogu biti osnovna i obrtna. Koeficijent angažovanja osnovnih sredstava je po pravilu veći

od 1 što znači da je prosečni ciklus angažovanja toga dela imovine preduzeća duži od godinu dana. Koeficijent

angažovanja obrtnih sredstava je manji od 1.

Prosečni koeficijent angažovanja sredstava zavisi od odnosa veličina osnovnih i obrtnih sredstava u strukturi

ukupno angažovanih sredstava preduzeća. Veća zastupljenost osnovnih sredstava u ukupno angažovanim

sredstvima znači da će prosečni koeficijent angažovanja imati vrednost veću od jedan, i obrnuto.

Koeficijent angažovanja predstavlja pokazatelj dužine ciklusa angažovanja sredstava u odnosu na jednu godinu.

Skraćivanje ciklusa angažovanja sredstava omogućava preduzeću da raspolažući istom sumom kapitala, obavi

veći obim poslovanja.

Ukoliko želi da ostvari optimalne poslovne  rezultate preduzeće mora redovno da kontroliše:

obim angažovanih sredstava,

dužinu ciklusa angažovanja sredstava.

Poslovna sredstva u preduzeću

Jedinica: 5 od 24

Da bi preduzeće dostiglo postavljene zadatke i ostvarilo cilj svog postojanja ono mora raspolagati određenom

imovinom. Poslovna sredstva su najznačajniji deo ukupnih sredstava preduzeća jer predstavljaju osnovu za

obavljanje delatnosti preduzeća – proizvodnju, pružanje usluga ili promet robe.

Prema ekonomskom definisanju imovine preduzeća, sa jedne strane ona predstavlja skup različitih sredstava koja

se koriste i koja su u funkciji obavljanja poslovnih zadataka preduzeća, a sa druge strane, ona se definiše prema

svom poreklu, odnosno prema tome kome ona pripada i kome će pripadati u slučaju prestanka rada preduzeća.

 

Aspekti definisanja imovine

U sledećoj tabeli se jasno vidi da je imovina (sredstva) preduzeća uvek dvostruko izražena -kroz oblike sredstava

i vlasništvo nad njima.

Tabela 1: Aspekti definisanja imovine

 

Poslovna sredstva

Poslovna sredstva su neophodna za obavljanje poslovnih zadataka (poslovne delatnosti) i ona se prema svojoj

funkciji (nameni) dele na:

stalna poslovna sredstva,

obrtna poslovna sredstva.

 

Stalna poslovna sredstva su sredstva koja se pri korišćenju postepeno vrednosno troše nemenjajući pritom svoje

konkretne oblike. U njih se ubrajaju:

osnovna sredstva,

dugoročna finansijska ulaganja (ulaganja u hartije od vrednosti, udružena sredstva...).

 

Obrtna sredstva u toku poslovanja preduzeća menjaju svoje oblike i u celini prenose svoju vrednost na sledeći

oblik sredstava. U njih spadaju:

gotovina,

zalihe (materijala, proizvoda, robe),

potraživanja.

 

Osnovna sredstva

Osnovna sredstva predstavljaju osnovu za rad svakog preduzeća. Njihove osnovne karakteristike se ogledaju u:

vremenu upotrebe koje je duže od vremena izrade jednog proizvoda,

postepenosti njihovog trošenja,

postojanosti fizičkog oblika i upotrebne vrednosti tokom celokupnog veka korišćenja ovih sredstava.

 

Kao što iz izloženog možemo zaključiti, njihov vek upotrebe je duži od jedne godine i višekratno su upotrebljiva.

Takođe, osnovna sredstva obično ne služe za prodaju pa se zato i retko pretvaraju (konvertuju) u gotovinu.

Njihova pojedinačna vrednost je znatno viša od vrednosti obrtnih sredstava i ona predstavljaju značajan deo

angažovanih sredstava preduzeća u dugom vremenskom periodu.

Najznačajniji oblici osnovnih sredstava su:

zemljište,

šume,

građevinski objekti,

mašine,

oprema,

višegodišnji zasadi...

 

Kriterijumi klasifikacije osnovnih sredstava

Kao kriterijumi za klasifikaciju osnovnih sredstava po vrstama koriste se:

oblici u kojima se osnova sredstva javljaju i to:

o u materijalnom obliku – u obliku sredstava za rad,

o novčanom obliku,

o obliku prava.

stepen upotrebljivosti sredstava.

 

Osnovna sredstva u obliku stvari

U materijalnom obliku osnovna sredstva su, kao što se može videti na slici: privredno zemljište, građevinski

objekti, dugogodišnji zasadi, mašine i druga oprema.

Slika 1: Osnovna sredstva u obliku stvari

Osnovna sredstva u novčanom obliku namenjena su za nabavku novih ili zamenu potrošenih sredstava za rad.

Osnovna sredstva u obliku prava mogu biti:

patenti,

licence,

osnivačka ulaganja,

ostala prava.

 

Prema stepenu upotrebljivosti osnovna sredstva se javljaju u:

pripremi,

upotrebi,

rezervi,

neupotrebljivom stanju.

 

Osnovna sredstva u pripremi predstavljaju investicije u toku (nedovršenu izgradnju). Kada su u upotrebi, osnovna

sredstva se aktivno koriste za obavljanje delatnosti preduzeća, a kada su u rezervi onda su to sredstva za rad

koja je po potrebi uvek moguće aktivirati, a koje se trenutno ne koriste. Osnovna sredstva u neupotrebljivom

stanju su osnovna sredstva koja više nisu za upotrebu (dotrajala ili u kvaru).

 

Obrtna sredstva

Obrtna sredstva su drugi deo poslovnih sredstava preduzeća. Imaju vek upotrebe kraći od jedne godine odnosno

ona se mnogo brže od osnovnih sredstava kreću iz jednog pojavnog oblika u drugi. Često se nazivaju i opticajna

sredstva.

U obrtna sredstva najčešće spadaju predmeti rada, ali je pojam obrtnih sredstava širi i u njega se ubrajaju i

sirovine, materijal, nedovršena proizvodnja, poluproizvodi. U njih spadaju i gotovi proizvodi, novčana sredstva i

određena prava.

Najznačajniji oblici obrtnih sredstava su:

gotovina,

zalihe,

potraživanja od kupaca.

 

Gotovina

Gotovina (novac) je najlikvidniji  deo poslovnih odnosno obrtnih sredstava preduzeća. Proces reprodukcije počinje

i završava se sredstvima u novčanom obliku. Veći iznos gotovine od potrebnog (koji preduzeće drži u banci ili

blagajni) smanjuje rentabilnost poslovanja preduzeća, a manjak gotovine ugrožava njegovu likvidnost. Upravo iz

ovih razloga preduzeće mora da održava saldo gotovine na nivou koji istovremeno zadovoljava zahteve za

maksimiziranjem rentabilnosti i održavanjem likvidnosti.

 

Zalihe

Zalihe su deo obrtnih sredstava preduzeća koje se nalaze u različitim oblicima u periodu između nabavke sirovina

i materijala neophodnih za proces proizvodnje i prodaje gotovih proizvoda. Postoje tri osnovne vrste zaliha:

zalihe sirovina i materijala koje preduzeće kupuje za potrebe procesa proizvodnje,

zalihe nedovršenih proizvoda,

zalihe gotovih proizvoda.

 

Potraživanja od kupaca

Potraživanja od kupaca predstavljaju iznose prodatih, a nenaplaćenih proizvoda ili usluga, za koje se očekuje da

budu konvertovana u gotovinu u periodu kraćem od jedne godine.

Vanposlovna sredstva u preduzeću

Jedinica: 6 od 24

Sredstva preduzeća

Sredstva preduzeća su ekonomske vrednosti kojima se ostvaruju ciljevi preduzeća, odnosno uz pomoć kojih se

obavljaju poslovi i zadaci preduzeća. Ona se grupišu u:

poslovnu aktivu,

vanposlovnu aktivu.

 

Poslovna i vanposlovna aktiva

U poslovnu aktivu spadaju:

kapital,

stalna sredstva,

obrtna sredstva,

aktivna vremenska razgraničenja.

 

Svi elementi poslovne aktive čine poslovna sredstva.

Vanposlovna aktiva obuhvata:

sredstva zajedničke potrošnje za potrebe stanovanja,

sredstva zajedničke potrošnje za druge potrebe,

ostala vanposlovna sredstva.

 

Vanposlovna sredstva

Vanposlovna sredstva obuhvataju:

sredstva zajedničke potrošnje za potrebe stanovanja,

avanse date za pribavljanje sredstava zajedničke potrošnje (adaptaciju stanova, druga vanposlovna

sredstva),

stambene kredite odobrene zaposlenima,

potraživanja za prodate stanove,

druga vanposlovna sredstva po osnovu kojih se ne ostvaruju prihodi.

 

Vanposlovna sredstva se procenjuju po nominalnoj vrednosti izdvojenih sredstava, odnosno po vrednosti

izvršenih ulaganja u njih.

Vanposlovno zemljište obuhvata građevinsko i drugo zemljište na kom su izgrađene vanposlovne zgrade i ostali

vanposlovni građevinski objekti od kojih se ne ostvaruje prihod, kao i svo ostalo zemljište koje se koristi u

vanposlovne svrhe.

Vanposlovne zgrade obuhvataju stambene zgrade, stanove i druge građevinske objekte na osnovu čijeg

vlasništva preduzeće ne ostvaruje prihode.

Ostala vanposlovna sredstva obuhvataju opremu, inventar i sva ostala sredstva od kojih preduzeće ne ostvaruje

nikakav poslovni prihod.

Sredstva zajedničke potrošnje

Sredstva zajedničke potrošnje za ekonomiju preduzeća imaju uglavnom sekundaran značaj jer su u pitanju

sredstva koja se isključuju iz proizvodnje, pa nisu uslov za nastavak procesa proizvodnje.

U sredstva zajedničke potrošnje ubrajaju se odmarališta, rekreativni centri, restorani za ishranu, ambulante i drugi

građevinski objekti, novčana sredstva (regres, usavršavanje zaposlenih), kao i druga sredstva koja doprinose

poboljšanju standarda zaposlenih.

Sredstva posebnih namena

U teoriji se rezervna sredstva i sredstva zajedničke potrošnje nazivaju sredstva posebnih namena.

Rezervna sredstva preduzeća se mogu koristiti za:

pokriće gubitaka nastalih u poslovanju,

pokriće šteta nastalih usled elementarnih nepogoda,

pokriće izdataka za dokvalifikacije i prekvalifikacije zaposlenih,

pokriće preuzetih obaveza za druga preduzeća,

pozajmice u toku redovnog poslovanja s tim da se povraćaj ovih sredstava izvrši u predviđenom roku,

druge svrhe.

 

Izvori vanposlovnih sredstava

Izvorima vanposlovnih sredstava obuhvataju se izvori sredstava zajedničke potrošnje za potrebe stanovanja,

izvori sredstava zajedničke potrošnje za druge potrebe i izvori ostalih vanposlovnih sredstava prema nazivima

računa ove grupe.

Sopstveni vanposlovni izvori, obuhvataju sopstvene izvore zajedničke potrošnje za potrebe stanovanja,

zajedničke potrošnje za druge potrebe i ostale vanposlovne izvore.

Odnosi sredstava i zadataka

Za normalno funkcionisanje preduzeća potrebno je da preduzeće raspolaže sa dovoljno kvalitetnih i

odgovarajućih sredstava. Takođe, potrebno je da postoji određena sinhronizacija između sredstava i zadataka u

posmatranom vremenskom periodu tj. usklađenost sredstava sa zadatkom (poslom).

Amortizacija i revalorizacija vrednosti sredstava

Jedinica: 7 od 24

Amortizacija

Pri upotrebi osnovnih sredstava na svaki od proizvoda koji su na njima napravljeni se prenosi deo vrednosti ovih

sredstava, pri čemu ona zadržavaju svoj prvobitni oblik. Zbog toga se na kraju svake godine vrši smanjenje ili

otpisivanje dela vrednosti osnovnih sredstava.

Amortizacija je postupak kojim se prema utvrđenim pravilima i kriterijumima obračunava i nadoknađuje prenesena

ili umanjena vrednost osnovnih sredstava u skladu sa njihovim fizičkim trošenjem. Za vrednost obračunate

amortizacije treba ispraviti prvobitnu nabavnu vrednost osnovnih sredstava, kako bi se sačuvala njihova realna

vrednost. Iznos za koji se smanjuje vrednost osnovnih sredstava za jednu godinu naziva se godišnji otpis

vrednosti osnovnih sredstava.

Pošto u svim preduzećima postoje različita i veoma raznovrsna osnovna sredstva sa različitim vekom trajanja,

ona samim tim, imaju i različitu stopu amortizacije, pa se na početku godine sastavlja predračun amortizacije čime

se dobijaju iznosi amortizacije koji se tokom godina obračunavaju i knjiže u poslovnim knjigama preduzeća.

 

Akumulirana dobit i amortizacija

Preduzeće koje raste i razvija se ne bi nikada smelo da raspodeljuje ukupnu neto dobit, ostvarenu poslovanjem,

akcionarima putem dividendi. Jedan deo neto dobiti preduzeće mora da zadrži za potrebe razvoja svog

poslovanja, odnosno mora da je akumulira kao interni izvor finansiranja. Ovaj izvor finansiranja se u bilansu

stanja posebno iskazuje kao akumulirana dobit. Akcijski kapital preduzeća periodično se povećava za visinu

ovako izdvojene akumulirane dobiti.

Izdvajanje za amortizaciju predstavlja povećanje raspoloživih novčanih sredstava za finansiranje novih ulaganja.

Kao periodična naknada troškova koji se ostvaruju redovnim poslovanjem amortizacija predstavlja interni izvor

finansiranja preduzeća.

 

Polazne osnove pri revalorizaciji vrednosti osnovnih sredstava i zaliha

U inflatornim uslovima dolazi, između ostalog, do narušavanja ispravnosti osnovnih finansijskih izveštaja (bilansa

stanja i bilansa uspeha), odnosno dolazi do nepodudaranja između monetarne (novčane) i stvarne (realne)

vrednosti imovine u bilansu stanja. Ovo odstupanje je posledica razlika između merne jedinice kojom se izražava

vrednost sredstava i onoga čime njihova vrednost treba da se izrazi. U inflatornim uslovima, takođe, dolazi do

precenjivanja periodičnog rezultata.

Vanknjigovodstveni postupci neutralisanja uticaja inflacije su postupci aktuelizacije odnosno revalorizacije

vrednosti imovine preduzeća. Postupak revalorizacije sredstava predstavlja konvertovanje odgovarajućih prošlih,

istorijskih veličina (nabavnih vrednosti, cena koštanja i rashoda) na tekuće (u momentu bilansiranja) tržišne

vrednosti dobara.

Koeficijent revalorizacije je sredstvo za sprovođenje postupka revalorizacije. To je indeks cena koji pokazuje

odnos između nabavne vrednosti sredstava i njihove tekuće tržišne vrednosti. Kao koeficijent revalorizacije

sredstava mogu se koristiti:

opšti (generalni) indeks cena,

grupni indeksi cena,

pojedinačni indeks cena.

 

Revalorizacija realne aktive

Cilj revalorizacije realne aktive (osnovnih sredstava i zaliha) je utvrđivanje njihove realne (tekuće) vrednosti u

bilansu stanja.

Postupkom revalorizacije osnovnih sredstava i zaliha njihove nabavne vrednosti, koje potiču iz različitih

monetarnih perioda, se konvertuju na nivo njihove tekuće tržišne vrednosti.

Razlika između revalorizacione razlike kod nabavne vrednosti osnovnih sredstava i revalorizacione razlike kod

otpisane vrednosti osnovnih sredstava predstavlja efekat revalorizacije osnovnih sredstava.

Veličina revalorizacionih razlika kod nabavne i otpisane vrednosti osnovnih sredstava, a time i veličina efekata

revalorizacije osnovnih sredstava je u funkciji:

intenziteta inflacije u posmatranom obračunskom periodu,

dužine veka trajanja osnovnih sredstava,

stope porasta vrednosti osnovnih sredstava u obračunskom periodu.

 

Visina revalorizacione razlike kod zaliha zavisi od:

intenziteta inflacije u posmatranom obračunskom periodu,

brzine (vremena) obrta zaliha,

vrednosti sredstava uloženih u zalihe,

metoda koji se koristi za obračun kretanja nivoa i vrednosti zaliha (FIFO metoda, LIFO metoda...).

 

Revalorizacija rashoda

Cilj revalorizacije rashoda, odnosno troškova amortizacije i troškova utrošenih (prodatih) zaliha (materijala, robe,

gotovih proizvoda, nedovršene proizvodnje) je njihovo izražavanje ili konvertovanje u novčane jedinice iste

kupovne moći kojim su izraženi i njima odgovarajući prihodi u bilansu uspeha. Drugim rečima, postupak

revalorizacije troškova amortizacije i troškova utrošenih zaliha se obavlja u cilju izjednačavanja vrednosti

novčanih jedinica koje potiču iz različitih vremenskih perioda.

Utvrđivanje veličine i strukture obrtnih sredstava

Jedinica: 8 od 24

Obrtna sredstva

Obrtna sredstva su, uz osnovna, deo poslovnih sredstava kojima raspolaže svako preduzeće. Ona se brže

transformišu iz jednog pojavnog oblika u drugi odnosno, u kretanju u ciklusu reprodukcije javljaju se u svakoj fazi

ciklusa u drugom obliku i na taj način trpe metamorfozu pri prelasku iz jedne faze u drugu.

U obrtna sredstva spadaju vrednosti predmeta rada: sirovina, materijala, nedovršene proizvodnje, poluproizvoda,

kao i gotovih proizvoda, novca i određenih prava.

 

Pojavni oblici obrtnih sredstava

Kao što je već rečeno, obrtna sredstva imaju vek upotrebe kraći od jedne godine. Najznačajniji pojavni oblici

obrtnih sredstava su:

gotovina,

zalihe,

potraživanja od kupaca.

 

Gotovina ili novac je najlikvidniji deo obrtnih sredstava i preduzeće mora da održava neophodan saldo gotovine,

koji ne sme biti ni previsok ni prenizak, da bi zadovoljilo zahteve za maksimiziranjem dobiti i održavanjem nivoa

rentabilnosti.

Zalihe se nalaze u različitim pojavnim oblicima u periodu između nabavke sirovina i materijala neophodnih za

proces proizvodnje i prodaje gotovih proizvoda. Svako odstupanje od optimalnog nivoa zaliha može da dovede do

značajnih finansijskih posledica pošto niži nivo zaliha ugrožava kontinuitet proizvodnje i smanjuje prihod od

realizacije proizvoda dok previsoke zalihe angažuju više sredstava. Često se višak zaliha prodaje da bi se došlo

do gotovine.

Potraživanja od kupaca predstavljaju vrednosti isporučenih a nenaplaćenih proizvoda ili usluga.

 

Vrste obrtnih sredstava

Podela obrtnih sredstava slična je podeli osnovnih sredstava. Vrste obrtnih sredstava su:

stvari,

prava,

novčana sredstva.

 

Stvari

Stvari koje predstavljaju obrtna sredstva imaju jednokratnu upotrebu. To su predmeti rada i gotovi proizvodi.

Predmet rada tj. materijal može biti osnovni (služi za stvaranje novih proizvoda), pomoćni (koji ulazi u sastav

novog proizvoda) i režijski (koji ne ulazi u sastav novog proizvoda ali omogućava njegovu izradu).

 

Prava i novčana sredstva

Prava mogu biti u vidu avansa za prodate proizvode (izvršene uplate za proizvod koji još nije dobijen).

Novčana sredstva obrtnog karaktera mogu biti u vidu novca u blagajni ili na žiro računu, kao i u hartijama od

vrednosti. Sva ova sredstva plaćanja služe za tekuće poslovanje, odnosno za izmirenje tekućih obaveza

preduzeća.

 

Faktori korišćenja obrtnih sredstava

Na korišćenje obrtnih sredstava u poslovanju preduzeća utiču brojni faktori:

vrsta delatnosti preduzeća,

obim poslovanja,

uslovi kupoprodaje...

 

Ovi faktori utiču na brzinu obrta sredstava, odnosno na brzinu prelaska obrtnih sredstava iz jednog oblika u drugi

(novac se razmenjuje za predmete rada, predmeti rada se prerađuju u gotove proizvode, gotovi proizvodi se

razmenjuju za novac).

 

Koeficijent obrta (Ko)

Za efikasno i racionalno korišćenje obrtnih sredstava, pored ostalih parametara, od izuzetne važnosti je i vreme

vezivanja obrtnih sredstava u pojedinim fazama kao i vreme ukupnog trajanja obrta sredstava. Vreme ukupnog

trajanja obrta sredstava dobija se kada se broj dana u godini (360) podeli sa koeficijentom obrta. Koeficijent obrta

dobija se iz odnosa ostvarene realizacije i prosečne sume potrebnih obrtnih sredstava za ostvarenje planirane

realizacije.

Pomoću koeficijenta obrta sredstava i vremena trajanja obrta omogućuje se kontrola brzine obrta, kontrola

korišćenja obrtnih sredstava, a oni istovremeno služe i za utvrđivanje obima potrebnih obrtnih sredstava i

ostvarenog nivoa rentabilnosti.

Koeficijent obrta, kao što možemo videti, pokazuje koliko puta su se u toku godine obrnula određena sredstva.

Preduzeće teži da ubrza obrt sredstava u svim fazama ciklusa reprodukcije. To se postiže:

skraćivanjem vremena stvaranja gotovih proizvoda,

smanjenjem zaliha gotovih proizvoda,

bržom naplatom prodatih proizvoda (izvršenih usluga).

Trošenje i reprodukovanje obrtnih sredstava, odnosno kružno kretanje obrtnih sredstava zahteva stalno praćenje i

blagovremeno reagovanje na nastale promene.

 

Kružno kretanje sredstava preduzeća

Na slici 1 je prikazano kružno kretanje sredstava preduzeća.

 

Slika 1: Kružno kretanje sredstava preduzeća

 

Informacije o obrtnim sredstvima

Informacije o obrtnim sredstvima preduzeća najlakše se mogu dobiti popisom. Na osnovu popisa upoređuje se

stvarno i željeno stanje i obavlja korekcija u:

količini obrtnih sredstava,

načinu sticanja ovih sredstava,

izvorima pribavljanja obrtnih sredstava,

stepenu njihovog korišćenja...

 

Odnosi sredstava i zadataka

Za normalno funkcionisanje preduzeća, odnosno za uspešno i efikasno obavljanje njegove poslovne aktivnosti,

mora se raspolagati dovoljnom količinom kvalitetnih i odgovarajućih sredstava. Takođe potrebno je da postoji

određena sinhronizacija između sredstava i zadataka u posmatranom vremenskom periodu.

Ukoliko preduzeće posluje uspešno, onda je normalna pojava viška obrtnih sredstava koji potiču iz ostvarenog

pozitivnog finansijskog rezultata – deo ovih sredstava je namenjen akumulaciji. Privremena imobilizacija tih

sredstava vrši se i oročavanjem sredstava u banci ili davanjem na pozajmicu drugim organizacijama.

Pored toga, izuzetno je značajno i postojanje vremenske usklađenosti između raspoloživosti sredstava i poslovnih

obaveza preduzeća. Poslovi se vremenski limitiraju, i ako se u tom vremenskom periodu ne obezbede dovoljna i

potrebna sredstva, zadatak koji preduzeće preuzima na sebe neće biti izvršen.

Za normalno obavljanje poslovne aktivnosti imperativ je uspostavljanje harmoničnih odnosa između raspoloživih

sredstava i zadataka (poslova) preduzeća.

Zalihe

Jedinica: 9 od 24

Pod zalihama se podrazumeva deo obrtnih sredstava koja su neophodna za normalno poslovanje preduzeća.

Zalihe omogućavaju da se svi procesi u okviru preduzeća odvijaju sa minimalnim poremećajima. Za njihovo

angažovanje su često potrebna izuzetno velika finansijska sredstva koja u značajnoj meri učestvuju u iznosu

ukupnih troškova kapitala. U proizvodnim preduzećima u SAD ulaganja u zalihe predstavljaju približno 20%

ulaganja u ukupna sredstva, dok u trgovinskim preduzećima to učešće iznosi oko 30%. Knjigovodstveno gledano

zalihe sasvim sigurno nisu jedina važna stavka u bilansu stanja preduzeća, ali polazeći od interesa zajmodavca

one vrlo često predstavljaju ključni faktor u odlučivanju o tome treba li nekom preduzeću dodeliti kredit za razvoj,

finansijsku konsolidaciju ili svojinsku transformaciju.

Zalihe se po pravilu reprodukuju u periodu kraćem od godinu dana, a najčešće se trajanje njihovog obrta poklapa

sa trajanjem toka jednog proizvodnog ciklusa. One omogućavaju da se proces proizvodnje i prodaje u preduzeću

obavlja normalno, odnosno bez zastoja ili uz minimalne poremećaje. Postoje tri osnovne vrste zaliha:

sirovine i materijal,

nedovršena proizvodnja,

gotovi proizvodi i roba.

 

Sirovine i materijal su dobra koja se nalaze u magacinu, odnosno koja još nisu predata u proces proizvodnje.

Zalihe nedovršene proizvodnje predstavljaju sredstva koja se nalaze u tekućoj proizvodnji, na kojima se još

obavljaju proizvodne operacije, da bi se kompletirao gotov proizvod. Gotovi proizvodi su završena dobra,

spremna za prodaju. Kod trgovinskih preduzeća umesto zaliha gotovih proizvoda govorimo o zalihama robe koja

je namenjena prodaji kupcima.

 

Zalihe sirovina i materijala

Zalihe sirovina i materijala obuhvataju sitan inventar i ambalažu. One predstavljaju dobra koja se nalaze u

skladištu i nisu još predata u proizvodnju.

 

Veličina zaliha zavisi od njihovih karakteristika. Neke sirovine i materijali se mogu nabaviti odmah, u toku istog

dana, ukoliko se dobavljači nalaze u istom mestu i ako ih imaju na zalihama. Međutim, najčešće će od trenutka

slanja porudžbine do trenutka isporuke proteći izvestan vremenski period. Od dužine trajanja tog perioda zavisiće

i veličina zaliha koje će se držati u magacinu. Jeftinije sirovine i materijali mogu se nabavljati i u većim količinama,

dok se kod skupih sirovina i materijala mora voditi računa da zalihe budu što manje, kako bi se izbeglo

bespotrebno angažovanje značajnih iznosa finanijskih sredstava. Sirovine i materijali koji se lako kvare, lome, koji

su podložni isparenju ili brzo zastaravaju, treba pribavljati u manjim količinama.

 

Zalihe nedovršene proizvodnje

Zalihe nedovršene proizvodnje predstavljaju sredstva koja se nalaze u tekućoj proizvodnji. Na njima se još uvek

obavljaju proizvodne operacije u cilju kompletiranja gotovih proizvoda.

Iznos ulaganja u ove zalihe zavisi od dužine i složenosti proizvodnog procesa. Ako je za proizvodnju nekog

proizvoda potrebno izvršiti veliki broj operacija sa određenim vremenskim trajanjem, onda će i proces proizvodnje

biti dug, odnosno zahtevaće više vremena. Skraćenje procesa proizvodnje može se ostvariti boljim planiranjem,

organizacijom i kontrolom procesa proizvodnje.

 

Zalihe gotovih proizvoda

Gotovi proizvodi predstavljaju kompletirana dobra u proizvodnom preduzeću, koja su spremna za prodaju. U

trgovinskom preduzeću radi se o zalihama robe namenjene prodaji kupcima.

Veličina zaliha gotovih proizvoda je uslovljena dinamikom njihove prodaje. Ako se ne očekuju značajnije oscilacije

u obimu i dinamici prodaje, zalihe će se prilagoditi prosečnoj dinamici prodaje.

 

Troškovi zaliha

Troškovi zaliha se mogu grupisati u sledećih nekoliko osnovnih kategorija:

troškove poručivanja, odnosno troškove pribavljanja zaliha sirovina, materijala i robe i troškove pripreme

proizvodne serije,

troškove držanja zaliha,

troškove nedostatka zaliha.

 

Troškovi poručivanja se odnose na troškove pribavljanja zaliha sirovina i materijala u proizvodnom preduzeću,

odnosno na troškove pribavljanja zaliha robe u trgovinskom preduzeću.

Kada su sirovine, materijal i roba smešteni u skladište u vezi sa njihovim čuvanjem nastaju troškovi uskladištenja,

osiguranja, zastarelosti, kvara i troškovi sredstava vezanih u zalihama.

Troškovi nedostatka zaliha mogu se javiti kod bilo kog oblika zaliha. Njih će predstavljati i dodatni troškovi nastali

zbog pokušaja da se brzo pokrene proces proizvodnje i poveća proizvodnja gotovih proizvoda.

 

Osnovne odluke o zalihama

Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama. Prva se odnosi na odgovor na pitanje o količini zaliha koju treba

nabaviti, a druga na vremenske termine kada se zalihe moraju nabaviti. Ukoliko su troškovi prilikom poručivanja

sirovina i materijala veći tada pribavljanje zaliha treba da se obavlja u većim količinama. Sa druge strane veće

porudžbine za zamenu zaliha uzrokuju da prosečan iznos ulaganja u zalihe raste.

Ukratko objašnjeno, optimalna veličina porudžbine minimizira ukupne troškove zaliha. Treba utvrditi broj jedinica

sirovina materijala ili robe koji će se pribaviti plasiranjem jedne porudžbine da bi ukupni troškovi zaliha (troškovi

porudžbine i troškovi držanja zaliha) bili minimalni.

Izvori sredstava preduzeća

Jedinica: 10 od 24

Izvori sredstava preduzeća predstavljaju način obezbeđivanja sredstava neophodnih za uobičajenu poslovnu

delatnost preduzeća. Razlikuju se prema:

vlasništvu,

nastanku,

ročnosti.

 

Izvori sredstava prema vlasništvu

Prema vlasništvu, izvori sredstava preduzeća se mogu podeliti na:

sopstvena, koja se formiraju ulozima vlasnika i uvećanjem imovine preduzeća iz ostvarene dobiti,

pozajmljena ili tuđa, koja se formiraju iz zajedničkih ulaganja, zajmova, kredita i sličnih izvora,

druge izvore (pokloni, testamenti...).

 

Odnosom sopstvenih prema ukupnim izvorima sredstava preduzeća iskazuje se stepen njegove finansijske

samostalnosti, a odnos pozajmljenih prema ukupnim izvorima preduzeća pokazuje stepen finansijske

zaduženosti. To znači da što je učešće sopstvenih sredstava veće, veći je i stepen finasijske samostalnosti

preduzeća. Sa druge strane, što je veće učešće pozajmljenih odnosno tuđih izvora, stepen zaduženosti

preduzeća je veći.

Sopstveni izvori finansiranja preduzeća dele se na:

eksterne (akcijski kapital),

interne (akumulirana dobit i amortizacija).

 

Pozajmljene izvore finansiranja preduzeća čine dugoročni, srednjoročni i kratkoročni dugovi (odnosno izvori

sredstava prema ročnosti). Dugovi su jeftiniji izvor sredstava od spoljnih izvora sopstvenih sredstava. Obično se

smatra da su kratkoročni dugovi oni koji moraju biti vraćeni u periodu do jedne godine, srednjoročni oni koji

dospevaju za vraćanje u periodu od jedne do pet godina, dok je rok otplate dugoročnih dugova više od pet

godina.

 

Izvori sredstava prema nastanku

Prema nastanku, izvori sredstava mogu biti iz:

ulaganja osnivača,

rezultata poslovanja,

zajmova ili kredita,

emisija hartija od vrednosti,

namenske donacije (sredstva solidarnosti, ustupljeni porezi i doprinosi bez obaveze vraćanja...),

stranih ulaganja.

 

Izvori sredstava prema ročnosti

Prema ročnosti, izvori sredstava preduzeća mogu biti:

kratkoročni (dobijeni od banaka i drugih kreditora), radi nabavljanja sredstava za rad i materijala, kao i za

isplatu plata zaposlenima i kratkoročnih obaveza,

dugoročni (zajmovi, obveznice i slično), radi nabavke sredstava za rad i poboljšanje strukture obrtnih

sredstava,

trajni, koji mogu biti poslovni fond, fond ulagača i rezervni fond.

 

Kratkoročni krediti su krediti čiji je rok otplate do godinu dana. Najznačajniji kratkoročni izvori sredstava su:

komercijalni krediti,

bankarski kratkoročni krediti,

ukalkulisane obaveze.

 

Komercijalni krediti predstavljaju oblik finansiranja koji se najčešće koristi za nabavku sirovina, materijala i usluga.

Njima preduzeće nabavlja potrebne proizvode sa odloženim rokom plaćanja i na taj način tokom kreditnog

perioda koristi proizvode koje je nabavilo.

Bankarski kratkoročni krediti podrazumevaju formalno prihvatanje obaveze od strane preduzeća da će vratiti

kredit uvećan za kamatu u dogovorenom vremenskom periodu. Da  bi dobilo kredit, preduzeće mora da ima

dobar bonitet na finansijskom tržištu.

Ukalkulisane obaveze su specifičan oblik kratkoročnog finansiranja preduzeća. Ove obaveze nastaju

svakodnevno, ali se plaćaju u određenim vremenskim intervalima. Ovo su, na primer, obaveze plaćanja poreza

na dodatu vrednost ili obaveze prema zaposlenima koje nastaju svakodnevno, a preduzeće ih izmiruje

petnaestodnevno ili mesečno.

Obveznica je oblik dugoročnog duga koji se veoma često koristi. To je sertifikat kojim se obećava da će njen

emitent (izdavalac) izvršiti određene isplate držaocu (debitor), a držalac obveznice je kreditor. Obveznice se

izdaju na osnovu odluke organa upravljanja preduzeća.

Poslovni fond služi kao sopstveni izvor poslovnih sredstava i formira se na početku poslovanja, u toku obavljanja

delatnosti iz namenskih dotacija i slično.

Fond ulagača formira se ulozima domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica.

Rezervni fond takođe formiraju osnivači preduzeća u toku poslovanja iz raspodele dobiti. Ovaj fond funkcioniše

kao trajno ulaganje bez obaveze vraćanja.

Preduzeće u svakom trenutku mora raspolagati informacijama o strukturi izvora sredstava, o učešću pojedinih

izvora u ukupnim izvorima sredstava, o trajnosti izvora i o drugim bitnim podacima u vezi sa izvorima sredstava.

 

Izvori sredstava preduzeća

Na slici 1 je dat grafički prikaz izvora sredstava preduzeća:

Slika 1: Grafički prikaz izvora sredstava preduzeća

 

Knjigovodstveni aspekt imovine

Knjigovodstvo definiše imovinu preduzeća kao bruto imovinu (aktivu) i kao neto imovinu (bruto imovinu umanjenu

za obaveze). Sva sredstva preduzeća koja predstavljaju njegovu bruto imovinu nazivaju se zajedničkim imenom –

aktiva. Izvori sredstava nazivaju se zajedničkim imenom – pasiva.

Razlika između ukupnih sredstava koja su u upotrebi (bruto imovina) i obaveza prema trećim licima (kreditorima i

poveriocima), predstavlja kapital (neto imovinu) preduzeća.

 

Na slici 2 je prikazan pregled knjigovodstvenog aspekta imovine.

Slika 2: Knjigovodstveni aspekt imovine

 

Kontrola korišćenja sredstava

Kontrola korišćenja sredstava obezbeđuje uvid u način njihove upotrebe u skladu sa ciljevima i zadacima

preduzeća.

Preduzeće u namenskom korišćenju sredstava mora da poštuje određene principe raspolaganja sredstvima, a

pre svega:

princip racionalnosti koji kaže da se sredstva moraju koristiti tako da se uz minimalno trošenje

obezbeđuju maksimalni mogući rezultati,

princip kontinuiteta – sredstva treba da se koriste tako da obezbeđuju proširenje materijalne osnove

poslovanja preduzeća,

normativni princip, odnosno, sredstva treba da se koriste prema utvrđenim normativima.

 

Vrste, cilj i zadatak kontrole

Kontrola može biti:

eksterna,

interna.

 

Eksternu kontrolu sprovode državni organi – poreski organi (finansijska policija), organi unutrašnjih poslova,

lokalni organi uprave...

Internu kontrolu obavljaju odgovarajući organi samog preduzeća.

Cilj i zadatak kontrole korišćenja sredstava je da se na vreme uoče eventualno nastali propusti u namenskoj

upotrebi sredstava, da se nepravilnosti evidentiraju i da se predlože mere i rokovi za njihovo uklanjanje

3. OSNOVI POSLOVNIH FINANSIJA

Troškovi poslovanja

Jedinica: 11 od 24

Ulaganje u reprodukciju i trošenje elemenata proizvodnje

Uslov za ostvarivanje pozitivnih rezultata poslovanja preduzeća je ulaganje u reprodukciju elemenata proizvodnje

(elemenata reprodukcije), odnosno, materijala, sredstava za rad i radne snage. Sredstva za proizvodnju u

procesu reprodukcije gube svoje prvobitne karakteristike, a sve u cilju dobijanja novih proizvoda. Istovremeno se

tokom procesa reprodukcije odvija i proces trošenja vrednosti sredstava za proizvodnju i stvaranje novih

vrednosti.

Ulaganje u reprodukciju ispoljava se u dva oblika i to kao:

trošenje elemenata proizvodnje,

angažovanje vrednosti u procesu reprodukcije.

 

Trošenje elemenata proizvodnje

Trošenje elemenata proizvodnje odvija se tako što radna snaga uz pomoć sredstava za rad deluje na materijal

radi dobijanja novog proizvoda. Trošenje se ispoljava kao:

trošenje radne snage,

trošenje materijala,

trošenje sredstava za rad.

 

Naturalni i novčani vid trošenja

Trošenje elemenata proizvodnje ispoljava se u dva vida:

naturalni vid trošenja,

novčani (finansijski) vid trošenja.

 

Naturalno trošenje je proces menjanja upotrebnih vrednosti elemenata proizvodnje. Trošenjem elemenata

proizvodnje u naturalnom vidu nastaju utrošci.

 

Utrošci

Utrošci su količine elemenata proizvodnje koji se troše tokom procesa reprodukcije.

Kao bitno svojstvo utrošaka, količina utrošenih elemenata proizvodnje zavisi od intenziteta trošenja i vremena

trošenja. Intenzitet trošenja predstavlja količinu utrošaka elemenata proizvodnje u jedinici vremena.

Utrošci elemenata proizvodnje razlikuju se po:

mestima na kojima nastaju,

mogućnostima merenja nastalih utrošaka,

jedinicama mere uz pomoć kojih se iskazuju,

vezama sa nosiocima troškova,

drugim karakteristikama.

 

Za pojam utrošaka nije bitno da li oni nastaju na radnim mestima na kojima se proizvode novi proizvodi

(tehnološka radna mesta ili radna mesta izrade), ili nastaju na drugim radnim mestima (netehnološka – režijska

radna mesta).

Utrošci elemenata proizvodnje uslovljeni su:

tehničkim,

organizacionim faktorima.

 

Tehnički faktori trošenja su oni tehnički elementi na kojima se zasniva tekuća proizvodnja i koji na proizvodnju

utiču na direktan ili indirektan način.

Najznačajnije grupe tehničkih faktora trošenja su:

karakteristike proizvoda,

karakteristike tehnološkog procesa,

karakteristike sredstava za rad,

karakteristike materijala,

tehnički uslovi rada,

tipovi proizvodnje,

nivo tehničke opremljenosti rada.

 

Organizacioni faktori su određena dejstva zaposlenih i organizacionih delova preduzeća na proces reprodukcije.

Dejstvo organizacionih faktora na utroške elemenata proizvodnje ispoljava se u određenim slabostima na polju

iskorišćavanja tehničkih uslova privređivanja. Pod njihovim uticajem stvarni utrošci elemenata proizvodnje

povećavaju se u odnosu na neophodne utroške za proizvodnju određenog proizvoda.

Drugi vid trošenja elemenata proizvodnje je novčani vid. Izražavanjem trošenja elemenata proizvodnje u

novčanom vidu dobijaju se troškovi.

Troškovi predstavljaju novčani izraz utrošaka. Da bi postojali troškovi neophodno je da do trošenja dolazi tokom

procesa reprodukcije, odnosno samo ona trošenja koja nastaju u proizvodnji ili prometu imaju karakter troška.

 

Utrošci elemenata proizvodnje

Prema elementima proizvodnje koji se troše, utrošci se dele na:

utroške materijala,

utroške sredstava za rad,

utroške radne snage.

 

Utrošci materijala

Utrošci materijala se iskazuju kroz količine upotrebljenih materijala koje su potrošene u proizvodnji. Osnovna

karakteristika trošenja materijala u procesu proizvodnje je postepeno unošenje materijala u proces proizvodnje i

njegova jednokratna upotreba u tom procesu.

U zavisnosti od faktora koji uslovljavaju trošenje, utrošci materijala se dele na:

standardne utroške,

stvarne utroške.

 

Standardni utrošci materijala nastaju pod delovanjem tehničkih faktora. Oni predstavljaju izraz maksimalne

racionalnosti trošenja, odnosno oni bi se ostvarili u situaciji kada ne bi postojala bilo kakva odstupanja od idealnih

uslova odvijanja proizvodnog procesa.

Stvarni utrošci materijala predstavljaju stvarno utrošene količine materijala u procesu proizvodnje. Oni su veći od

standardnih utrošaka za iznos utrošaka nastalih pod uticajem organizacionih faktora. Osnovni pojavni oblici

organizaciono uslovljenih utrošaka materijala su:

škart materijala,

kalo materijala,

rastur materijala.

 

Škart materijala nastaje usled nabavke pogrešnog materijala, grešaka u konstrukciji proizvoda, pogrešno

izvedenog procesa rada, primena neadekvatnih sredstava za rad, grešaka radnika...

Kalo materijala predstavlja gubljenje određenih karakteristika materijala (mase, upotrebne vrednosti...). Nastaje

usled nepoštovanja režima skladištenja i manipulacije materijalom (temperatura, vlaga, rukovanje materijalom...).

Rastur materijala nastaje usled prekomernog, neracionalnog trošenja materijala. Nastaje i usled organizacionih

slabosti i iskazuje se u nemogućnosti kontrole trošenja omogućavajući rastur i rasipanje materijala.

Sa stanovišta uloge u procesu reprodukcije razlikuju se sledeće grupe materijala:

osnovni materijal (materijal za izradu),

pomoćni materijal i energija,

režijski materijal.

 

Osnovni materijal služi za izradu gotovog proizvoda. Na trošenje osnovnog materijala utiču:

karakteristike proizvoda,

karakteristike tehnološkog procesa,

karakteristike sredstava za rad,

karakteristike samog osnovnog materijala,

tehnički uslovi rada.

 

Pri izradi proizvoda pored osnovnog materijala troši se i određena količina pomoćnog materijala. Ovaj materijal

ulazi u sastav proizvoda ili potpomaže odvijanje tehnološkog procesa i tako omogućava dobijanje novog

proizvoda.

 

Režijski utrošci

Režijski utrošci materijala nastaju trošenjem materijala na pripremno – završnim radnim mestima odnosno na

poslovima:

održavanja sredstava za rad,

uređenja radnog mesta,

zaštite na radu,

organizacije nabavke,

skladištenja,

prodaje...

 

Zajedničko za sve režijske utroške materijala je da oni ne ulaze u suspstancu novog proizvoda.

 

Utrošci sredstava za rad

Utrošci sredstava za rad su pretpostavljeni iznosi fizičke istrošenosti sredstava za rad.

Osnovna karakteristika trošenja sredstava za rad je njihovo jednokratno unošenje u proces proizvodnje i

višekratna upotrebljivost u tom procesu. Osnovni oblici stvarnog trošenja sredstava za rad su:

habanje,

starenje,

lom i kvar.

 

Utrošci radne snage

Radna snaga je skup fizičkih i umnih sposobnosti svih zaposlenih radnika u nekom preduzeću. Intenzitet trošenja

radne snage izražava se količinom radne snage koja se troši u jedinici vremena. Standardni intenzitet je onaj

intenzitet koji obezbeđuje minimalne utroške rada po jedinici proizvoda.

Vrste troškova

Jedinica: 12 od 24

Osnovni kriterijumi klasifikovanja troškova

Osnovni kriterijumi klasifikovanja troškova mogu se razvrstati prema:

elementima proizvodnje,

mestima nastanka,

načinu prenošenja na nosioce,

zavisnosti od obima proizvodnje.

 

Podela troškova prema elementima proizvodnje

Prema ovom kriterijumu troškovi se dela na:

troškove materijala,

troškove sredstava za rad,

troškove radne snage.

 

U troškove materijala spadaju troškovi:

osnovnog materijala,

pomoćnog materijala i energije,

režijskog materijala.

 

U troškove sredstava za rad spadaju:

amortizacija,

troškovi tekućeg i investicionog održavanja sredstava za rad,

troškovi sitnog inventara i alata.

 

Amortizacijom sredstava za rad obuhvaćeno je fizičko trošenje i ekonomsko trošenje (zastarevanje) sredstava za

rad. Amortizacija predstavlja prenošenje dela vrednosti sredstava za rad na cenu koštanja proizvoda koji su na

određenom sredstvu za rad izrađeni. Deo vrednosti sredstava za rad koji se prenosi u cenu koštanja proizvoda

utvrđuje se na osnovu pretpostavljenog veka upotrebe sredstava ili broja jedinica proizvoda koji se pomoću

sredstava mogu izraditi.

Troškovi tekućeg održavanja obuhvataju troškove radne snage koji nastaju radi povremenog čišćenja i

održavanja sredstava, dok troškovi investicionog održavanja nastaju usled potrebe da se zamene istrošeni delovi

sredstava za rad i povremeno detaljnije proveri stanje u kome se ona nalaze.

Troškovi radne snage obuhvataju naknade za izvršeni rad, naknade za odsustvovanja s posla (bolovanja, godišnji

odmori, državni praznici...), kao i poreze i doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje radnika.

 

Podela troškova prema mestima nastanka

Prema mestima nastanka troškovi se mogu podeliti na:

troškove izrade,

režijske troškove.

 

Troškovi izrade nastaju na radnim mestima izrade proizvoda pa se zato nazivaju i proizvodni troškovi. U njih

spadaju:

troškovi osnovnog materijala,

troškovi pomoćnog materijala,

troškovi pogonske energije,

troškovi radne snage na poslovima izrade,

troškovi radne snage na pomoćnim poslovima u proizvodnji,

troškovi sredstava za rad koja neposredno učestvuju u procesu proizvodnje.

 

Režijski troškovi obuhvataju sve ostale troškove (koji nisu direktno vezani za sam proizvodni proces). To su

troškovi koji nastaju:

u pripremi proizvodnje,

u komercijalnoj službi,

u finansijskoj službi,

u službi kontrole.

 

Podela troškova prema načinu prenošenja na nosioce

Prema načinu prenošenja na nosioce, troškovi se dele na:

direktne,

indirektne.

 

Direktni troškovi se mogu preneti na pojedinačne nosioce na osnovu operativne evidencije (npr. radni nalog). U

njih se ubrajaju:

troškovi osnovnog materijala,

troškovi pomoćnog materijala,

troškovi radne snage na poslovima izrade.

 

U indirektne troškove spadaju troškovi koji su zajednički za više proizvoda i koji se zato u trenutku nastanka ne

mogu direktno vezati za pojedinačne nosioce. Zato se indirektni troškovi po određenom postupku raspoređuju na

pojedinačne nosioce.

 

Podela troškova prema zavisnosti od obima proizvodnje

U zavisnosti od promena obima proizvodnje, troškovi se dele na:

fiksne,

varijabilne.

 

Fiksni troškovi

Fiksni troškovi se u svojoj masi ne menjaju sa promenama obima proizvodnje (slika 1). Visina ukupnih fiksnih

troškova je ista nezavisno od toga da li preduzeće koristi i u kojoj meri koristi svoje kapaciteta.

Sa povećanjem obima proizvodnje isti iznos fiksnih troškova se raspoređuje na sve veći broj jedinica proizvodnje.

Sa povećanjem stepena iskorišćenja kapaciteta fiksni troškovi se po jedinici proizvoda (prosečni fiksni troškovi)

smanjuju. Prosečni fiksni troškovi predstavljaju ukupne fiksne troškove podeljene sa količinom proizvoda.

U fiksne troškove ubrajaju se:

troškovi sredstava za rad kada se amortizacija obračunava po vremenskom metodu,

troškovi rada i materijala u pripremnoj fazi rada,

troškovi rada administrativnih i rukovodećih službi u preduzeću.

 

Na slici 1 možete videti dinamiku kretanja ukupnih fiksnih troškova:

Slika 1: Ukupni fiksni troškovi

 

Na slici 2 možete videti dinamiku kretanja prosečnih fiksnih troškova:

Slika 2: Prosečni fiksni troškovi

Varijabilni troškovi

Za razliku od fiksnih, varijabilni troškovi se menjaju u skladu sa promenom obima proizvodnje. Ukupni varijabilni

troškovi povećavaju se sa povećanjem obima proizvodnje, i obratno. Pri tome, promena ukupnih varijabilnih

troškova nije proporcionalna promeni obima proizvodnje.

Varijabilni troškovi se mogu podeliti na:

komponentu proporcionalnih troškova,

komponentu relativno fiksnih troškova.

 

Za razliku od fiksnih i varijabilnih troškova kod mešovitih troškova ukupni iznosi menjaju se sa obimom

proizvodnje:

stepenasto u okviru relativno uskih zona zaposlenosti,

pravolinijski, ali ne u direktnoj proporciji sa obimom aktivnosti,

krivolinijski po opadajućoj stopi rasta u odnosu na rast obima aktivnosti,

krivolinijski po rastućoj stopi rasta u odnosu na rast stepena iskorišćenosti kapaciteta (obima aktivnosti).

 

Ukupni, prosečni i marginalni troškovi

Ukupni troškovi su ukupni iznosi troškova i predstavljaju proizvod utrošaka i cena utrošenih elemenata.

Prosečni troškovi predstavljaju vrednost koja proizilazi iz odnosa ukupnih troškova i obima aktivnosti za određeni

vremenski period i važe za čitav obim aktivnosti.

Marginalni troškovi se izjednačavaju sa promenom ukupnih troškova uslovljenom povećanjem ili smanjenjem

obima aktivnosti. To su troškovi koji bi na određenom obimu aktivnosti dodatno nastali ili nestali dodavanjem ili

oduzimanjem jedne jedinice aktivnosti odnosno oni se uvek računaju samo za određeni obim aktivnosti. Po

pravilu su jednaki sa prosečnim varijabilnim troškovima.