Skripta, obligaciono pravo - Pravni fakultet

Obligaciono Pravo – opšti deo

POJAM I PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA

Obligaciono pravo je deo građanskog prava, u koje spadaju još i porodično, nasledno, stvarno i građansko procesno pravo.Obligaciono pravo u objektivnom smislu je skup pravnih normi kojima se regulisani obligacioni (dužnicko-poverilački) odnosi. U subjektivnom smislu to su konkretna prava i obaveze koje pripadaju određenom licu (poveriocu i dužniku iz konkretnog obligacionog odnosa), a koja su regulisana pravilima objektivnog obligacionog prava.Obligaciono pravo u objektivnom smislu nastaje mimo volje subjekata, voljom zakonodavca ili običaja i morala, dok obligaciono pravo u subjektivnom smislu nastaje voljom pravnih subjekataObligaciono pravo reguliše promet roba i usluga, i ono odražava dinamiku pravnog prometa, za razliku od stvarnog prava koje je statično.Predmet obligacionog prava su prava i obaveze koji proizilaze iz obligacionog odnosa, pri čemu poverilac ima prava da zahteva neko ponašanje (koje se sastoji u činjenju, nečinjenju ili trpljenju) a dužnik ima obavezu da to učini.Sama reč obligare znači vezati, zavezatiPravna pravila obligacionog prava su nastala sa napuštanjem naturalne privrede i razvojem robno-novčanih odnosa. Mnogi instituti rimskog prava se i danas primenjuju. U feudalnom društvu se vraća naturalna razmena pa obligaciono pravo doživljava stagnaciju, da bi prelaskom na kapitalizam i pojavom buržoazije doživelo razvoj (posebno u XIX i XX veku) i taj trend se i danas nastavlja. Ono se stalno menja i razvija sa razvojem robno-novčanih i drugih društveno-ekonomskih odnosa, a obligacioni odnosi predstavljaju najčešće pravne odnose u savremenom društvu.

ODNOS OBLIGACIONOG PRAVA I DRUGIH SRODNIH GRANA

− odnos obligacionog i stvarnog pravaObligaciona prava su relativna i deluju između tačno određenih ugovornih strana, dok su stvarna prava apsolutna i deluju erga omnes (prema svima). Izuzeci su obligacioni odnosi koji proizvode stvarnopravno dejstvo: ugovori u korist trećeg lica, kolektivni ugovori, ugovor o zakupu nepokretnosti koji je upisan u zemljišne knjige, paulijanska tužba koja se podiže protv trećeg lica sa kojim poverilac nije u pravnom odnosu.Druga razlika je u predmetu, dok je predmet stvarnih prava stvar, predmet obligacionih je ponašanje dužnika.Razlikuju se i po načinu sticanja, stvarna se stiču predajom i upisom u zemljišne knjige, a obligaciona na osnovu ugovora i drugih obligacionih poslova.Stvarna prava se štite reivindikacionom, a obligaciona akvilijanskom tužbom (tužba za naknadu štete) Stvarna prava su taksativno nabrojana u zakonu (princip numerus clausus), a obligaciona nisu zakonom ograničena i njihov broj se stalno menja.Stvarna prava ne zastarevaju, za razliku od obligacionih.

− odnos obligacionog i naslednog Obligaciono pravo reguliše odnose među živima (inter vivos), a nasledno pravo odnose za slučaj smrti (mortis causa). Stoga je nasledno pravo neprenosivo i neotuđivo.Nasledna prava su specifična. Po svom dejstvu, erga omnes, se približavaju stvarnim pravima, a sa druge strane i kod njih dolazi do prelaza imovine sa jednog na drugo lice, kao što je slučaj sa obligacijama. Međutim, za razliku od obligacija, taj prenos se ostvaruje u slučaju smrti.

− odnos obligacionog i porodičnogPrema kodifikacijama građanskog prava u buržoaskom društvu, porodično pravo je svrstavano u oblast

1


građanskog prava. U socijalističkom periodu porodično se izdvaja, ali se kasnije opet vraća u porodicu građanskog prava. Mnogi porodični odnosi su imovinsko-pravnog karaktera i predstavljaju izvore obligacija (predbračni i bračni ugovor, izdržavanje itd)

IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA I IZVORI OBLIGACIJA

Izvori obligacionog prava u formalnom smislu su propisi kojima su regulisani obligacioni odnosi: Ustav RS, ZOO i drugi zakoni, podzakonski akti, međunarodne konvencije i opšti akti.

− ZOO je donet 1978 godine kako bi se pojedini obligacioni odnosi regulisali na saveznom nivou, a ostali republičkim i pokrajinskim zakonima, kao što su poklon, ortakluk, posluga. Međutim, ovi zakoni nisu doneti.

− uzanse i drugi trgovinski običaji - Do donošenja Zakona bilo je dosta u primeni uzansi i drugih trgovinskih običaja, Nakon donošenja ZOO, običaji i uzanse se mogu primeniti ukoliko stranke izričito ugovore njihovu primenu, i ukoliko nisu u suprotnosti sa imperativnim normama Zakona. (Opšte uzanse za promet robe koje je donela Glavna državna arbitraža Jugoslavije 1954. imale su ogroman praktični značaj jer su predstavljale više pravila obligacionog prava nego trgovinske običaje)

− sudska praksa koju čine načelni stavovi, shvatanja i odluke sudova, formalnopravno nije izvor obligacionog prava iako ima velik uticaj. Naše pravo spada u kontinentalni pravni sistem, i za njega nije karakteristično precedentno pravo. Delatnošću sudova došlo je do konkretizacije određenih apstraktnih pojmova iz pravnih normii do definisanja pravnih instituta.

Od izvora obligacionog prava treba razlikovati izvore obligacija. Izvori obligacija su pravne činjenice koje stvaraju obligacije:

− ugovori− prouzrokovanje štete− sticanje bez osnova− poslovodstvo bez naloga− jednostrana izjava volje

U izvore obligacija možemo svrstati i činjenice kao što su brak, srodstvo, suvlasništvo, susedski odnosi isl, koji su regulisani drugim propisima a ne Zakonom o obligacionim odnosima.

Obligaciono pravo se deli na opšti i posebni deo. Opšti deo obuhvata norme koje imaju opšti značaj i koje važe za obligacione odnose u celini (načela, nastanak, dejstvo i prestanak obligacija i ugovora, promena subjekata u ugovornom odnosu, obezbeđenje ispunjenja ugovornih obaveza prouzrokovanje štete, sticanje bez osnova, jednostrana izjava volje itd), a posebni deo obuhvata pravila koja važe za pojedine vrste obligacionih ugovora.

NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA

1. načelo autonomije volje znači da subjekti svojom voljom zasnivaju, menjaju i gase obligacione odnose. Od volje ugovornih strana zavisi sa kim će zasnovati obligacioni odnos, koje vrste, koje sadržine, forme (ako nije zakonom propisana obavezna forma) itd. Ovo načelo najviše dolazi do izražaja u oblasti ugovora, a manje u materiji naknade štete. Ograničeno je imperativnim propisima, javnim poretkom, moralom i dobrim običajima

2


2. načelo dispozitivnosti znači da ugovorne strane mogu svoj ugovor da urede i drugačije od onoga što predviđaju dispozitivne norme. One mogu da zakonsku normu izmene ili isključe, ili da koriste zakosnke norme kao dopunu onoga što su regulisale ili propustile da regulišu ugovorom

3. načelo ravnopravnosti – ravnopravnost mora postojati kako u momentu nastanka, tako i u toku trajanja obligacije. Odstupanja postoje kod tipskih i adhezionih ugovora

4. načelo savesnosti i poštenja znači da su strane dužne da se ponašaju savesno i pošteno u toku izvršavanja svojih obaveza. Stranke su dužne da jedna drugu obaveštavaju o svim okolnostima koje su od značaja za njihove odnose i da uzajamno sarađuju. Ovo je jedno od temeljih načela ne samo obligacionog, već čitavog građanskog prava. Svoju primenu je našlo u mnogim članovima Zakona, recimo kod posledica ništavosti ugovora, gde sud vodi računa o savesnosti stranaka, kod naknade štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga itd. Tumačenjem ovog načela ne sme da se dovodi u pitanje pravna sigurnost

5. načelo zabrane zloupotrebe prava znači da je zabranjeno vršenje prava protivno cilju zbog kojeg je ustanovljeno (ZOO polazi od objektivnog pojma zloupotrebe). Ovo načelo je usko povezano sa načelom savesnosti i poštenja

6. načelo jednake vrednosti davanja znači da ugovorne strane prilikom zasnivanja obligacionih odnosa moraju imati u vidu ekvivalentnost davanja. Ovo načelo je našlo svoju primenu kroz institute prekomernog oštećenja i zelenaškog ugovora

7. načelo zabrane stvaranja i iskoršićavanja monopolskog položaja je uvedeno da bi se sprečile negativne posledice monopola na tržištu, jer se njegovim postojanjem ugrožava načelo ravnopravnosti i jednake vrednosti davanja

8. načelo zabrane prouzrokovanja štete se odnosi kako na ugovorne i vanugovorne odnose, tako i na pregovore. ZOO predviđa da je svako dužan da se uzdrži od postupaka kojima se drugome prouzrokuje šteta.

9. načelo dužnosti ispunjenja obaveze znači da je svako dužan da ispuni svoju obavezu i odgovara za neispunjenje

10. načelo ponašanja u izvršenju obaveza i ostvarivanju prava podrazumeva postupanje sa pažnjom dobrog domaćina (pažnja koja se zahteva kod obligacionih odnosa van privrede), privrednika (pažnja koja se zahteva kod obligacionih odnosa u privredi) i stručnjaka (pažnja koja se zahteva kod obligacionih odnosa u obavljanju profesionalne delatnosti, u nekoj struci). Subjekti moraju da se uzdrže od postupaka kojima bi otežali izvršenje obaveze druge strane

11. načelo mirnog rešavanja sporova podrazumeva da stranke svoje sporove pokušaju da reše na miran način, i to direktnim pregovorima, posredovanjem i mirenjem (koncilijacijom). Ukoliko ovi načini mirnog rešavanja ne daju rezultate, stranke se mogu obratiti sudu ili arbitraži, ukoliko je ugovorena

12. načelo primene dobrih poslovnih običaja važi pre svega za privredne subjekte koji obavljaju privrednu delatnost. U privrednim odnosima postoje poslovni običaji i poslovni moral kojih se privredni

3


subjekti moraju pridržavati. Tu su i kodifikovani poslovni običaji (uzanse) čiju primenu stranke moraju ugovoriti. Uzanse ne smeju biti u suprotnosti sa imperativnim normama.

13. načelo postupanja u skladu sa opštim aktima nalaže pravnim licima da postupaju u skladu sa svojim opštim aktima u zasnivanju obligacionog odnosa. Akt koji je zaključen suprotno aktima ostaje na snazi ako je druga strana znala ili morala znatik za to.

POJAM I KARAKTERISTIKE OBLIGACIJA

Obligacija je pravni odnos između najmanje dva lica u kome jedno lice (poverilac) ima pravo da zahteva od drugog lica (dužnika) da nešto preda, učini ili trpi. U užem smislu obligacija je obaveza dužnika, odnosno dug.

Karakteristike:− pravni odnos zaštićen sankcijom. Zaštita se realizuje putem tužbe i prinudnim putem u izvršnom

postupku, kao i prigovorima koji stoje na raspolaganju− to je odnos između određenih lica, poverioca i dužnika. Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika

neko činjenje (nečinjenje ili trpljenje), a dužnik ima obavezu da to ispuni. U zavisnosti od toga da li se prava i obaveze nalaze na obe strane ili samo na jednoj, razlikujemo jednostrano i dvostrano-obavezne obligacije

− odnos sa određenom sadržinom. Sadržinu čine prava i obaveze ugovornih strana (davanje, činjenje, nečinjenje, trpljenje). Davanje je obaveza dužnika da preda neki stvar, činjenje da izvrši određenu radnju, nečinjenje da se uzdrži od činjenja na koje bi inače imao pravo, trpljenje obaveza da dozvoli poveriocu da učini nešto što bi inače imao pravo da mu zabrani. Trpljenje treba razlikovati od stvarne službenosti, jer je službenost apsolutnog karaktera, a tgrpljenje relativnog i deluje samo u odnosu na konkretnog poverioca i dužnika, a službenost u odnosu na bilo kod vlasnika povlasnog dobra.

− odnos koji ima imovinsku vrednost− relativnog karaktera, što znači da ima dejstvo samo u odnosu na lica koja su zaključila obligacioni

odnos, pri čemu poverilac ima pravo samo od dužnika da zahteva ispunjenje obaveze. Izuzeci od ovog su u slučaju upisa zakupa nepokretnosti u zemljišne knjige (pri čemu ovaj obligacioni odnos dobija stvarnopravni karakter i deluje prema svima), i u slučaju paulijanske tuzbe (gde poverilac pobija raspolaganje dužnika sa trećim licem iako nije ni u kakvom pravnom odnosu sa trećim licem)

Da bi bila punovažna obligacija mora da bude:− moguća što znači da se dužnik obavezuje na nešto što je moguće izvršiti. Nemogućnost može da bude

objektivna (kad obligaciju ne može izvršiti ni jedno lice), subjektivna (kad obavezu ne moze izvrsiti duznik), početna (kad je nemogućnost postojala u momentu nastanka obligacije), naknadna (kad je obligacija bila moguća prilikom nastanka ali je postala nemoguća kasnije), fizička (kad je predmet propao), pravna (obavezu pravno nije moguće izvršiti)

− određena/odrediva odnosno i jedna i druga strana moraju znati svoje prestacije (prava i obaveze) ili moraju znati kriterijum na osnovu kojeg će ih odrediti

− dopuštena što znači da ne sme biti u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima (inače je apsolutno ništava)

KLASIFIKACIJA OBLIGACIJA

4


1. prema sadržini radnje− pozitivne kada se prestacija sastoji u davanju ili činjenju− negativne, kada se prestacija sastoji u propuštanju ili trpljenju, pri čemu dužnik mora da se

uzdrži od ponašanja na koje bi inače imao pravo

2. prema vremenu trajanja radnje− trenutne, kada se prestacija izvršava u jednom trenutku− trajne, kada se izvršava u dužem periodu (plaćanje zakupnine, alimentacije)− sukcesivne, kada se izvršava u delovima (plaćanje komunalija, struje, telefona)

3. prema predmetu obligacije− deljive (kada se deobom ne menja suština i vrednost predmeta obligacije) i nedeljive (kada

deoba utiče na vrednost predmeta, i predmet nije moguće deliti). Obligacije davanja su pretežno deljive, a obligacije činjenja nedeljive. Ukoliko se ugovori da neka stvar koja je po prirodi deljiva ne sme da se deli, radi se o pravnoj nedeljivosti obligacije

− novčane (prestacija je izražena u novcu) i nenovčane. Novčane imaju veći značaj u praksi, a vrednost svih stvari se može izraziti u novu, pa tako i nenovčane mogu postati novčane. Novčane su po pravilu regulisane imperativnim normama i najčešće su složene jer se pored glavne obaveze (glavnice) javljaju isporedne (kamate)

− individualne (kod kojih je predmet određen individualno) i generične (obaveza se sastoji u predaji bilo koje stvari određenog roda)

4. prema subjektu koji izvršava obligaciju− lične (intuitu personae) kada je obligacija vezana za ličnost dužnika. Ove obligacije se ne mogu

preneti na drugo lice, ustupiti, naslediti i ne može se dati jemstvo− nelične (inter partes), obligaciju može izvršiti i drugo lice

5. prema broju lica i broju predmeta− proste su one kod kojih postoji samo jedan poverilac, samo jedan dužnik i samo jedan predmet

obligacije − složene obligacije sa više lica: zajedničke, solidarne, nedeljive. Kod ovih obligacija se

pojavljuje više lica na strani poverioca ili dužnika− složene sa više predmeta: kumulativne, alternativne i fakultativne. Kod ovih obligacija se

pojavljuje više predmeta obaveze

6. s obzirom na zaštitu koju uživaju− sankcionisane (utužive) kod kojih poverilac ima pravo da traži zaštitu interesa pred sudom− naturalne/prirodne (neutužive) nisu zaštićene aparatom državne prinude i tu spadaju: zastarele

obligacije, ugovor o igri, opkladi, kocki između fizičkih lica ako predmet opklade nije predat trećem licu, obaveza izdržavanja između srodnika gde ne postoji zakonska obaveza izdržavanja, obaveza iz ugovora koji je zaključilo poslovno nesposobno lice. Karakteristično je da ukoliko dužnik ispuni svoju obavezu ne može zahtevati natrag ono što je dao

5


SUBJEKTI OBLIGACIJA

Subjekti obligacija su fizička i pravna lica između kojoh postoji konkretan obligacioni odnos. To su poverilac (kreditor) i debitor (dužnik)

PROMENA SUBJEKATA U OBLIGACIJI

U toku obligacionog odnosa može doći do promene subjekata obligacije (putem ugovora, zakona, testamenta ili sudske odluke), a da se ne menja sadržina obligacije.

1. cesija je prenošenje potraživanja jednog poverioca na drugo lice, pri čemu se sadržina obligacije i ličnost dužnika ne menjaju. Prenošenje se vrši putem ugovora. Tri lica: ustupilac (cedent), novi poverilac (cesionar) i dužnik (cesus).

Za cesiju se ne zahteva saglasnost dužnika, ali ako nije obavešten dužnik svoju obavezu može ispuniti i starom poveriocu. Sa glavnim potraživanjem prenose se i sporedna potraživanja. Cesijom se mogu preneti novčana potraživanja i činjenje, dok se obligacije vezane za ličnost (naknada nematerijalne štete, izdržavanje) ne mogu ustupiti. Forma zavisi od forme ugovora koji je poslužio kao osnov cesijeZaključenjem ugovora o cesiji nastaje trostrani odnos. Dužnik više nije u obavezi prema starom poveriocu, ali se pravni položaj dužnika ne menja.Posebni slučajevi cesije:

• ustupanje potraživanja bez obaveštavanja dužnika, tako da dužnik svoju obavezu ima samo prema starom poveriocu

• ustupanje potraživanja umesto ispunjenja i radi naplaćivanja, pri čemu dužnik umesto da ispuni svoju obavezu prema poveriocu, ustupa svoje potraživanje koje ima prema trećem licu. Dužnikova obaveza se gasi do iznosa ustupljenog potraživanja. Ako je u pitanju ustupanje radi naplaćivanja, dužnikova obaveza se gasi tek kad poverilac naplati potraživanje

• ustupanje radi obezbeđenja služi samo za obezbeđenje potraživanja, i kad se poverilac naplati može da zadrži za sebe koliko iznosi njegovo potraživanje, a ostalo da vrati dužniku

• ustupanje hartije na donosioca – ustupanjem hartije ustupa se i samo potraživanje i nikakvu drugu radnju nije potrebno izvršiti za valjanost cesije. Ukoliko se radi o ustupanju hartije po naredbi, potrebno je upisati ime novog poverioca

Razlika između cesije i subrogacije: cesija nastaje na osnovu saglasnosti poverioca, a subrogacija i mimo njegove volje; kod cesije cedent garantuje za postojanje potraživanja, a kod subrogacije nema garancija; u slučaju stečaja poverilac kod subrogacije ime prvenstvo, dok se cedent i cesionar naplaćujuistovremeno i proporcionalno.

2. preuzimanje (prijem) duga predstavlja promenu dužnika u obligacionom odnosu za koji se zahteva saglasnost i pristanak poverioca. Poverilac se poziva da u određenom roku da svoj pristanak, a ukoliko se ne izjasni smatra se da ga nije dao. Forma zavisi od forme ugovora koji je poslužio kao osnov preuzimanja duga. Dugovi koji su vezani za ličnost se ne mogu preneti.

Dejstva: preuzimanjem duga novi dužnik stupa na mesto starog i ima sva prava i obaveze koje je imao i stari dužnik. Ukoliko poverilac nije znao za insolventnost novog dužnika tada obaveza starog ne prestaje, već preuzimanje duga ima dejstvo ugovora o pristupanju duga. Licna obezbedjenja potrazivanja se moraju ponovo dati (jemstvo, zaloga) inace se gase prema novom duzniku.Preuzimalac ne odgovara za nenaplaćene kamate koje su dospele pre preuzimanja. Kad je dug obezbeđenjen hipotekom, smatra se da je poverilac dao pristanak ukoliko se u roku do 3 meseca ne izjasni, ali mora biti upozoren na rok do 3 meseca u kome treba da se izjasni. U protivnom, smatraće se da poziv nije ni upućen.

6


3. pristupanje dugu se zaključuje između poverioca i trećeg lica, pri čemu se treće lice obavezuje da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika. Treće lice stupa u obavezu pored dužnika. Kada na neko lice pređe imovina drugog lica ono odgovara za dugove koji se odnose na tu imovinu pored dotadašnjeg imaoca imovine, solidarno s njim, ali samo do vrednosti aktivne imovine koja je na njega preneta. Ova odgovornost se ne može ograničiti ili isključiti ugovorom

4. preuzimanje ispunjenja postoji kad se zaključi ugovor između dužnika i nekog trećeg lica kojim se treće lice obavezuje da će ispuniti obavezu prema poveriocu. Poverilac nema pravo prema trećem licu, nego samo prema dužniku, jer treće lice nije preuzelo dug, niti pristupilo dugu. Samo dužnik može zahtevati od trećeg lica da ispuni njegovu obavezu.

OBLIGACIJE SA VIŠE OBJEKATA (PREDMETA)

1. kumulativne obligacije - dužnik je u obavezi da ispuni više predmeta istovremeno i tek pošto preda sve stvari obligacija se gasi. Ukoliko propadne jedna od stvari dužnik je u obavezi da preda ostale. Međutim, ukoliko poverilac može da ostvari cilj zbog koga je zaključio ugovor tek predajom svih stvari, a jedna od njih propadne, obligacija se gasi a dužnik ima obavezu da nadoknadi štetu koju je poverilac pretrpeo

2. alternativne obligacije - dužnik duguje više predmeta ali se oslobađa obaveze predajom jednog od njih. Pravo izbora pripada dužniku ako ništa drukčije nije određeno. Izbor predmeta predstavlja jednostranu izjavu volje i bez toga je nemoguće realizovati obligaciju. Izjava se može dati usmeno, pismeno, konkludentnom radnjom, ali ne sme da bude data pod uslovom ili vezana za rok. Izvršen izbor se ne može opozvati. Pravo izbora može da ima i treće lice.

Ako usled više sile propadnu svi predmeti, obligacija se gasi. Ako od dva predmeta propadne jedan, usled događaja za koje je kriv dužnik, on ima obavezu da preda preostali predmet, a ako pravo izbora pripada poveriocu, on može tražiti preostali predmet ili naknadu štete. Ukoliko je predmet obaveze postao nemoguć usled krivice poverioca, dužnikova obaveza prestaje, a u slučaju da njemu pripada pravo izbora, on može izvršiti svoju obavezu preostalim predmetom i tražiti naknadu štete. Ako pravo izbora pripada poveriocu on može dati naknadu štete i tražiti preostali predmet.

3. fakultativne obligacije - dužnik je u obavezi da preda jedan određen predmet, ali se može osloboditi obaveze i predajom drugog predmeta (jedan predmet je u obligaciji, više predmeta je u isplati). Ukoliko propadne predmet koji se duguje usled više sile, poverilac nema pravo da zahteva drugi predmet. Kada predmet propadne zbog događaja za koje je kriv dužnik poverilac može da zahteva samo naknadu štete, a dužnik se može osloboditi obaveze plaćanjem naknade ili predajom drugog predmeta

OBLIGACIJE SA VIŠE SUBJEKATA (LICA)

1. zajedničke (deljive) obligacije – pojavljuje se više lica na strani poverioca ili na strani dužnika i obligacija se deli na onoliko lica koliko ih ima. Obaveza je deljiva ako se može ispuniti u delovima ali tako da svaki deo zadržava svoja svojstva i vrednost. Ako u obligaciji ima više dužnika, obaveza se deli na jednake delove i svaki do njih odgovara samo za svoj deo obaveze

U zavisnosti da li ima više poverilaca ili više duznika razlikujemo aktivne ili pasivne zajedničke obligacije.

7


Obligacija ima dejstvo za svako lice pojedinačno, povoljne ili štetne posledice nastupaju samostalno za svakog poverioca ili dužnika i bez uticaja na druga lica (npr ukoliko jedan dužnik postane insolventan poverioci ne mogu zahtevati od ostalih duznika da plate i njegov deo duga)

2. nedeljive obligacije – obligacije kod kojih je predmet nedeljiv i mora se ispuniti odjednom u celosti. Takođe mogu biti pasivne i aktivne. Kod pasivnih svaki dužnik je u obavezi da ispuni poveriocu celu obavezu (jer je predmet nedeljiv). A kod aktivnih svaki poverilac može da traži izvršenje obaveze u celini. Kada dužnik ispuni obavezu prema jednom poveriocu obligacija se gasi.

3. solidarne obligacije – obaveza se ispunjava u celini iako je deljiva, što znači da je svaki poverilac ovlašćen da zahteva ceo dug, i svaki dužnik je u obavezi da isplati ceo dug. Takođe mogu biti aktivne ili pasivne, a nastaju kao i ostale na osnovu ugovora, zakona i testamenta.

Dužnik može da ozvrši dug prema bilo kom od poverilaca i obligacija se gasi, osim ako je neki od poverilaca pokrenuo tužbu. Tada može da ispuni dug samo njemu. Nakon isplate duga od strane bilo kod dužnika obligacija se gasi a nastaje odnos između dužnika i poverilaca međusobno. Naslednici solidarnog dužnika ne odgovaraju u celini već srazmerno njegovom delu.Propast stvari usled više sile ne oslobađa od odgovornosti sve solidarne dužnike. A ukoliko do propasti stvari dođe krivicom jednog od njih, samo on odgovara poveriocu. Otpust duga prema jednom nema uticaj na ostale, kao ni konfuzija (spajanje poverioca i dužnika u jednom licu)

DEJSTVA OBLIGACIJE

se sastoje u ovlašćenju poverioca da traži od dužnika ispunjenje obaveze na koju se dužnik obavezao, i u obavezi dužnika da ispuni ovaj zahtev. Ako dužnik ne ispuni obavezu poverilac može tražiti naknadu štete (obične i izmakle koristi). Strana koja se poziva na štetu dužna je da preduzme sve razumne mere da bi se smanjila šteta, u protivnom druga strana može da istakne prigovor i zahteva da joj se smanji naknada štete. Dužnik se može osloboditi odgovornosti za neipunjenje ako dokaže da je do toga došlo usled okolnosti koje se nisu mogle sprečiti ili izbeći, a koje su nastale nakon zaključenja ugovora.

− docnja dužnika – pada u docnju kad ne ispuni obavezu u roku koji je ugovoren, a ako rok nije ugovoren dužnik pada u docnju kada ga poverilac opomene i pozove da ispuni svoju obavezu. Poverilac ne mora da opominje dužnika kod fiksnih ugovora (gde je rok precizno određen), kada dužnik izjavi da neće ispuniti obavezu, kad se odrekne prava na opomenu ili kad obeća ispunjenje obaveze na tačno određen dan. Krivica dužnika nije uslov za padanje u docnju (objektivni pojam docnje). U slučuju docnje rizik slučajne propasti stvari prelazi na dužnika, dužan je da nadoknadi štetu koju je poverilac pretrpeo zbog docnje, i poverilac može da zahteva raskid ugovora i traži naknadu štete zbog neispunjenja obaveze

− docnja poverioca – pada u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje obaveze od dužnika, ili ako svojim ponašanjem sprečava dužnika da ispuni svoju obavezu. Ako pak dokaže da dužnik nije bio u mogućnosti da ispuni svoju obavezu ne pada u docnju. Položaj dužnika se olakšava tako što rizik slučajne propasti prelazi na poverioca, prestaju teći kamate, dužan je da nadoknadi štetu dužniku, a dužnik može stvar da preda u sudski depozit i time se oslobodi obaveze

PAULIJANSKA TUŽBA

8


je tužba kojom poverilac pobija pravne radnje dužnika kojima je dužnik umanjio svoju imovinu da bi osujetio poverioca u naplati njegovog potraživanja. Ovom tužbom se ne poništava pravni posao dužnika sa trećim licem, već se stavlja van snage u odnosu na poverioca, i to do iznosa potraživanja. Pravo na ovu tužbu ima svaki poverilac čije je potraživanje dospelo, i to protiv svake pravne radnje kojom se dužnik dovodi u insolventan položaj. Poverilac ne može pobijati pravne radnje koje su vezane za ličnost dužnika (odricanje od prava da opozove poklon), kao ni pravne radnje (poklone) koji su srazmerni materijalnim mogućnostima dužnika. Teret dokazivanja je na poveriocu (osim u slučaju dobročinih poslova). Aktivnu legitimaciju ima poverilac, a pasivnu treće lice na koje je dužnik preneo svoju imovinu. Dužnik nije tuženi u ovoj parnici. Paulijanska tužba se može podneti i protiv univerzalnih i protiv singularnih sukcesora, ali uspeh tužbe zavisi od savesnosti tih lica. Ova tužba ima relativno dejstvo (deluje samo u odnosu na poverioca i to samo u visini njegovih potraživanja)Uslovi za podizanje tužbe:

− da je poverilac oštećen ovom radnjom− da je dužnik imao nameru da ošteti poverioca− da je treće lice bilo nesavesno

Teret dokazivanja je na poveriocu, osim u slučaju besplatnih raspolaganja (npr poklon)Rokovi:

− kod teretnih raspolaganja rok je godinu dana od momenta preduzimanja pravne radnje− kod dobročinih ili kad je treće lice blizak srodnik (bračni drug, krvni srodnih u pravoj liniji

neograničeno, a u pobočnoj i po tazbini do 4tog stepena), rok je 3 godine od momenta preduzimanja pravne radnje koja se pobija

Zakon ovde iz razloga pravne sigurnosti određuje samo objektivne rokove

PRAVO ZADRŽAVANJA (IUS RETENCIONIS)

je pravo poverioca da zadrži stvar koja je u njegovom posedu dok dužnik ne isplati dospelo potraživanje, a ako je dužnik insolventan onda i pre dospelosti potraživanja.Poverilac nema pravo da zadrži stvar:

− ako dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je iz njegove državine izašla protivno njegovoj volji− ako je data poveriocu na čuvanje ili na poslugu− kada se radi o stvarima koje se ne mogu prodati (legitimacije, isprave, pisma)

Poverilac ima pravo da se naplati iz zadržane stvari ali je dužan da prethodno obavesti dužnika o nameri da stvar proda i namiri svoje potraživanje.

PRESTANAK OBLIGACIJA

1. ispunjenje (izvršenje) obaveze postoji kada dužnik ispuni svoju obavezu iz ugovora. Obavezu moze ispuniti i treće lice i poverilac je dužan da primi to ispunjenje. Međutim, ako je dužnik ponudio da on odmah ispuni obavezu, poverilac ne može prihvatiti ispunjenje od trećeg lica. Kod ugovora intuitu personae samo dužnik može ispuniti obavezu.

Kada treće lice ispuni obavezu povericu radi se o subrogaciji i on stupa na mesto poverioca u odnosu na dužnika. Subrogacija je zamena, i razlikujemo realnu (zamena stvari, predmeta ugovora) i personalnu (zamena ličnosti poverioca). Subrogacija može biti zakonska (npr jemac) i ugovorna. Dužnik mora da ispunjenje izvrši poslovno sposobnom poveriocu. Ukoliko poverilac nije poslovno sposoban, dužnik se oslobađa obaveze samo ako je ona bila korisna za poverioca i ako se stvar nalazi u imovini poverioca.

9


Ako je stvar otuđena, dužnik i dalje ima obavezu iz ugovora. Dužnik ne može obavezu da ispuni poveriocu nad čijom je imovinom otvoren stečaj. U načelu isplatom trećem licu dužnik se ne oslobađa obaveze osim ako je treće lice ovlašćeno da primi ispunjenje, ako se ispunjenje vrši putem hartije od vrednosti na donosioca ili ako se ispunjenje vrši cedentu a dužnik nije bio obavešten o cesiji. Dužnik se oslobađa obaveze ako položi stvar u sudski depozit ali samo ako je poverilac nepoznat, poslovno nesposoban a nema zastupnika ili u docnji. Kada stvari nisu podesne za čuvanje u sudskom depozitu (kvarljiva roba, životinje) ili kad troškovi čuvanja prelaze vrednost same stvari, dužnik može da proda stvar na javnoj dražbi (stvari male vrednosti ili stvari koje imaju tržisnu vrednost može prodati iz slobodne ruke). Dužnik mora da obavesti poverioca o svojoj nameri da proda stvar, a dobijenu cenu da položi u sudski depozit.Poverilac moze da odbije delimično ispunjenje (ako nisu u pitanju sukcesivne prestacije). Davanje radi ispunjenja postoji kada dužnik da poveriocu neku stvar da je ovaj proda i da se namiri iz dobijene vrednosti. Poverilac ne postaje sopstvenik stvari već radi po nalogu dužnika. Mesto i vreme ispunjenja obaveze strane sporazumno određuju i zavisi od prirode obaveze. Novčane se isplaćuju u mestu prebivališta poverioca, pokretne se predaju u mestu zaključenja ugovora, a nepokretne u mestu gde se nalaze

2. kompenzacija (prebijanje) je način prestanka obaveze kad dužnik svoju obavezu kompenzuje za potraživanje koje on ima prema poveriocu i isplaćuje se samo razlika. U savremenom prometu kompenzacija ima veliki značaj (pogotovo u međunarodnom), a poznate su i multilateralne kompenzacije.

Opšti uslovi za kompenzaciju: uzajamnost (da postoje međusobna dugovanja) i istorodnost potraživanja (da potraživanje glasi na novac ili zamenljive stvari istog roda ili kvaliteta), kao i dospelost (isplata po pravilu ne može da se vrši pre roka dospelosti, izuzetak je stečaj: otvaranjem stečajnog postupka sva potraživanja i dugovanja u vezi sa imovinom su dospela). Utuživost (kako ističu pojedini teoretičari) nije opšti uslov jer je moguće izvršiti kompenzaciju i naturalnih obligacija.Dejstvo kompenzacije se ogleda u gašenju prava i obaveza koja su na taj nacin izmirena. Za kompenzaciju se zahteva izjava o prebijanju. Razlikujemo ugovornu (nastaje na osnovu sporazuma i stranke same određuju uslove), sudsku (nastaje na osnovu odluke suda po prigovoru dužnika – kompenzacioni prigovor ili ako je njegovo potraživanje veće od poveriočevog onda mu stoji na raspolaganju kompenzaciona protivtužba. Postoje razlike između prigovora i protivtužbe. Prigovor je akcesorne prirode i ukoliko poverilac povuče tužbu, o kompenzacionom prigovoru se neće ni raspravljati. Prigovor može da se istakne samo do visine tužbenog zahteva) i zakonsku kompenzaciju (nastaje po sili zakona, kad se sretnu dva potraživanja koja ispunjavaju usloveza kompenzaciju). Obligacija se ne može ugasiti kompenzacijom kada se radi o potraživanju koje se ne može prinudno izvršiti (npr socijalna pomoć), potraživanja stvari koje je dužnik uzeo bespravno ili koje su mu date na poslugu, potraživanje koje je nastalo namernim prouzrokovanjem štete, potraživanje koje potiče iz zakonske obaveze izdržavanja i potraživanja naknade štete pričinjene oštećenjem zdravlja ili prouzrokovanjem smrti.

3. novacija (prenov) potiče iz rimskog prava koje nije dozvoljavalo promenu subjekata obligacije. Danas je to način prestanka obligacije na osnovu sporazuma poverioca i dužnika da postojecću obligaciju zamene novom s tim da se radi o drugom predmetu i drugom (različitom) pravnom osnovu. Ukoliko se u postojećoj obligaciji menja rok, mesto i način ispunjenja, ili sporedni elementi (kamata, ugovorna kazna), tad se ne radi o novaciji.

Uslovi za nastanak novacije: postojanje punovažne stare i punovažne nove obligacije, kao i postojanje razlike u pogledu predmeta i osnova između ove dve obligacije. Ugovorom o novaciji ranija obligacija prestaje a nova nastaje. Prigovori iz stare obligacije se ne mogu koristiti kod nove. Sporedna potraživanja (zaloga, jemstvo) se gase sa starom obligacijom (ako nešto drugo nije ugovoreno)

10


4. konfuzija (spajanje) je način prestanka obligacije sjedinjenjem duga i potraživanja u jednom licu. Kod fizičkih lica do konfuzije najčešće dolazi putem nasleđivanja (univerzalna sukcesija), a kod pravnih lica u slučaju statusnih promena (spajanje, pripajanje). Moguća je i konfuzija putem singularne sukcesije, kad poverilac ustupi svoje potraživanje dužniku.

Dejstva konfuzije: konfuzija automatski proizvodi dejstvo bez nekih posebnih uslova, osim u slučaju kad je obaveza upisana u javnoj knjizi (mora se izvršiti upis brisanja), kad jemac nasledi poverioca (obaveza glavnog dužnika ne prestaje) i kad poverioci zahtevaju odvajanje zaostavštine od imovine naslednika

5. oproštaj (otpust) duga (akceptilacija) je ugovor zaključen između poverioca i dužnika kojim poverilac izjavljuje da neće tražiti od dužnika da isplati dug koji ima prema njemu, a dužnik izjavljuje da je saglasan sa tom izjavom. Otpust duga je dvostrani pravni posao, jer se zahteva saglasnost dužnika

Razlikujemo potpuni (gase se i glavna i sporedna potraživanja poverioca prema dužniku) i delimični otpust duga (poverilac mu oprašta samo deo duga). Otpust duga učinjen jednom solidarnom dužniku ima dejstvo samo u odnosu na njega dok se prema ostalima obligacija ne gasi. U slučaju zakonske obaveze izdržavanja nije moguć otpust duga

6. Pactum de non petendo je jednostrana izjava (obećanje) poverioca da neće tražiti isplatu duga od dužnika. Ovo je jednostrana izjava volje kojom se dužnik ne oslobađa svoje obaveze, već može da istakne prigovor ako poverilac zahteva isplatu. Sporedna prava poverioca se gase.

ZASTARELOST

je protek određenog vremena nakon kojeg obligacija postaje neutuživa. Obligacija ne prestaje, samo se gubi pravo da se traži ispunjenje obaveze. Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao tražiti ispunjenje obaveze.Sud na zastarelost pazi po prigovoru tuženog, ne po službenoj dužnosti. Prigovor se može istaći samo do zaključenja glavne rasprave. Kad zastari glavno potraživanje zastarevaju i sporedna potraživanja (kamate, plodovi).Zastarelost počinje teći prvog dana po dospelosti potraživanja, tj kad poverilac ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze, a nastupa kada je istekao poslednji dan roka koji je zakonom određen. Odredbe koje regulišu rokove zastarelosti su imperativnog karaktera, a dužnik se ne može unapred odreći prava na prigovor zastarelosti. Potraživanja iz zakonske obaveze izdržavanja i pravo na deobu zajedničke stvari ne zastarevaju.Ako je potraživanje bilo obezbeđeno zalogom ili hipotekom, poverilac se i po proteku roka može naplatiti iz vrednosti dobijene prodajom založene stvari (ako založenu stvar ima u posedu ili ako je hipoteka upisana u javnim knjigama)

Rokovi zastarelosti:− opšti rok je 10 godina− za 5 godina zastarevaju: povremena potraživanja, potraživanja ugovarača osiguranja iz ugovora o

osiguranju života− u roku od 3 godine zastarevaju potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim

periodima (zakupnina), međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, naknada štete (objektivni rok 5 godina, subjektivni 3 godine), potraživanja osiguravača iz ugovora o osiguranju

− u roku od 1 godine zastarevaju potraživanja za isporučenu toplotnu i električnu energiju, plin, vodu, održavanje čistoće, radio i TV pretplate, pošte, telefona, pretplate na povremene publikacije

11


Zastoj zastarelosti znači da rok ni ne počinje da teče:− između supružnika, roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo, za vreme mobilizacije u pogledu

potraživanja lica na vojnoj dužnosti, potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu sve dok traje radni odnos

− zastarevanje teče i prema maloletniku i drugom poslovno nesposobnom licu ali zastarelost potraživanja koja imaju ova lica, ako nemaju zakonskog zastupnika, ne može nastupiti dok ne protekne dve godine od kad su postali poslovno sposobni ili dobili zastupnika

Prekid zastarelosti znači da zastarelost koja je počela da teče se prekida zbog određenih činjenica:− kad dužnik prizna dug ili kad poverilac podigne tužbu ili preduzme neku drugu procesnu radnju (ako

poverilac povuče tužbu ili ona bude odbačena ili tužbeni zahtev odbijen, smatra se da do prekida nije ni došlo)

Posle prekida zastarevanje teče iz početkaKod prekluzije nema zastoja ni prekida i gubi se pravo, odnosno prestaje obaveza dužnika (za razliku od zastarelosti, kada pravo postoji samo je neutuživo). O prekluzivnim rokovima sud vodi računa po službenoj dužnosti.

UGOVORI – POJAM, ZNAČAJI KARAKTERISTIKE

Ugovor je pravni posao koji nastaje saglasnošću volja dva ili više lice sa ciljem da se postigne neko pravno dejstvo. Obligacionopravno dejstvo ugovora se sastoji u stvaranju, izmeni ili gašenju obligacija. Jedno od osnovnih načela je načelo slobode ugovaranja, međutim ova sloboda ne sme biti protivna imperativnim normalna, javnom poretku, dobrim običajima i moralu. Sloboda ugovaranja se ogleda u slobodnom izboru svakog lica da li će zaključiti ugovor, sa kim, koju vrstu ugovora, koja će biti sadržina i forma (uz ograničenje zakonom propisane forme), kako će urediti svoja prava i obaveze, kako će menjati ugovor, kako će ugovor prestati isl.Izuzeci:

− slučajevi obaveznog osiguranja, prevoznika u javnom saobraćaju i ostalih javnih preduzeća− sloboda ugovaranja je ograničena kod tipskih (kod kojih su pravila unapred određena javnopravnim

propisima ili pravilima određenih organizacija) i adhezionih ugovora− sloboda ugovaranja je ograničena i u pogledu forme kod određenih ugovora (recimo kod kupoprodaje

nepokretnosti gde se zahteva pismena forma)

OPŠTI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA

1. saglasnost volja i poslovna sposobnost ugovornih stranaUgovorne strane moraju da postignu saglasnost o bitnim elementima ugovora, a izjavljena volja mora biti slobodno data. Saglasnost volja se postiže kroz ponudu i prihvat ponude.

− ponuda je izjava volje jednog lica kojom poziva drugo lice na zaključenje ugovora pod uslovima datim u ponudi. Ponuda mora biti ozbiljna, data sa namerom da se zaključi ugovor (animus contrahendi), mora biti data određenom licu ili određenom krugu lica i mora da sadrži bitne elemente ugovora. Ponudilac moze dati ponuđenom rok da se izjasni o ponudi. Kada se radi o ponudi učinjenoj odsutnom licu, ponudilac je vezan ponudom onoliko koliko je potrebno da ponuda stigne do ponuđenog

12


i da ovaj odgovori. Sve do momenta dok ponuda ne stigne do ponuđenog ponudilac je može opozvati. Punuda obavezuje i naslednike za ovo vreme (ukoliko je nastupila smrt u međuvremenu)

− prihvatanje ponude je izjava volje ponuđenog kojom prihvata predlog ponudioca za zaključenje ugovora pod uslovima određenim u samoj ponudi. Prihvat ponude se mora u potpunosti slagati sa ponudom, mora biti dat od strane ponuđenog ili njegovog ovlašćenog zastupnika, izjava mora biti data u nameri da se zaključi ugovor, mora da se dostavi u roku (ukoliko je rok određen), odnosno blagovremeno. Ponuđeni ne sme da menja ponudu (mora je prihatiti u celosti) inače će se smatrati da je ponuda odbijena i da je učinjena nova ponuda od strane ponuđenog. Ponuda se ne moze prihvatiti prećutno osim u slučaju kada su stranke zaključile ugovor na određeno vreme. Tada se isti može prećutno produžiti. Kao i kada su ugovorne strane u stalnom poslovnom odnosu, ili ako se sporazumeju da ćutanje jedne od njih znači da je ugovor zaključen.

Kod prisutnih lica ugovor se smatra zaključenim od trenutka kada je ponuđeni dao izjavu o prihvatu. Kod ugovora između odsutnih lica razlikujemo teoriju izjave (ugovor je zaključen kad je ponuđeni dao saglasnost na ponudu), teoriju slanja (kad je ponuđeni poslao izjavu o prihvatu), teoriju prijema (kad je ponudilac primio izjavu o prihvatu) i teoriju saznanja (kad je ponudilac saznao za sadržinu izjave). Teorija slanja i teorija izjave su povoljnije za ponuđenog, međutim ponudilac još ne zna kakva je njegova izjava a ugovor se smatra zaključenim. Kod nas je prihvaćena teorija prijema (ugovor je zaključen kad ponudilac primi izjavu o prihvatu)

2. postojanje predmeta ugovoraPredmet ugovora su obaveze koje ugovorne strane treba da izvrše, odnosno neko činjenje, trpljenje, nečinjenje. Predmet mora biti određen/odrediv, moguć i dozvoljen. Nemogućnost može biti:

− subjektivna (kada određeno lice ne može da ispuni obavezu i dužnik je u obavezi da naknadi štetu) i objektivna

− početna i naknadna− pravna (kada nije moguće ispuniti obavezu zbog imperativnih normi, recimo prodaja stvari van prometa)

i faktičkaU slučaju objektivne, početne ili pravne nemogućnosti ugovor nije ni nastao.

3. postojanje osnova (kauze)ugovoraOsnov ugovora je ono zbog čega se dužnik obavezuje, odnosno pravni cilj obavezivanja.Razlikujemo objektivno i subjektivno shvatanje:

− subjektivno shvatanje definiše osnov kao psihološku kategoriju vezanu za izjavu volje, odnosno to je razlog koji je stranke naveo da zaključe ugovor takav kakav su zaključile

− objektivno shvatanje osnov poistovećuje sa ciljem koji je naveo stranke na preuzimanje obaveza− subjektivno-objektivno shvatanje polazi od toga da osnov ima i subjektivne i objektivne elemente. Pri se

ogledaju u izjavi volje da se zaključi ugovor sa određenim ciljem, a drugi elemenat je u prenosu imovine sa jedne na drugu stranu

Iz ovoga dolazimo do zaključka da osnov nije psihološki ili ekonomski, već pravni cilj obavezivanja.Za razliku od osnova motiv predstavlja pobude koje su navele stranke da zaključe ugovor i preuzmu obaveze, i on je psihološka kategorija. Osnov ugovora je uvek isti za određenu vrstu ugovora i poznat je i drugoj ugovornoj strani, dok motiv nije.

POSEBNI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA

1. određena formaForma ugovora je način na koji ugovorne strane izražavaju svoju volju. Kroz formu se ispoljava sadržina

13


ugovora. U zavisnosti od toga da li je forma bitan element ugovora razlikujemo formalne i neformalne ugovore. Neformalni se mogu zaključiti u bilo kojoj formi, dok se kod formalnih zahteva propisana forma za panovažnost. U rimskom pravu je preovlađivao princip formalizma, dok u savremenom pravu preovlađuje konsenzualizam, što znači da je dovoljna saglasnost volja ugovornih strana u bilo kojoj formi. Izuzeci su ugovori za koje zakon propisuje pismenu formu kao što su ugovor o prometu nepokretnosti, o građenju, o licenci, osiguranju, jemstvu, doživotnom izdržavanju isl. Naknadne izmene i dopune ugovora moraju biti u formi koja se zahteva za osnovni ugovor

2. davanje saglasnosti ili pristanka na zaključenje ugovoraZa zaključenje nekih ugovora zahteva se saglasnost trećeg lica ili odobrenje nadležnog državnog organa (kao npr za kupovinu pištolja, izvoz određenih proizvoda itd), prethodno ili naknadno. Dozvola, odnosno odobrenje moraju biti u formi propisanoj za ugovor za koji se daju. Ukoliko se zahteva naknadna saglasnost, tj odobrenje, i ono bude dato, ugovor proizvodi pravno dejstvo od momenta zaključenja. Saglasnost se zahteva kod zaključenja ugovora sa maloletnim licima i licima koja ne mogu da se sama staraju o sebi, kao i radi zaštite javnih interesa.

KLASIFIKACIJA FORMI

1. prema načinu ispoljavanja− pismena forma znači da sadržina ugovora mora biti data u pismenom obliku i da ugovor mora

biti svojeručno potpisan ispod teksta ugovora. Kod dvostranih ugovora mora da stoji potpis obe strane, dok kod ugovora gde se samo jedna strana obavezala mora da stoji njen potpis. Potpis se stavlja ispod teksta ugovora. Kod ugovora o kupoprodaji nepokretnosti forma je bitan elemenat ugovora, a potpisi se moraju overiti kod suda.

U slučaju da su strane već izvršile ugovor ali nisu ispoštovale formu kod formalnog ugovora, zakon predviđa mogućnost konvalidacije takvog ugovora uz određena pravila: ako se radi o usmenom ugovoru, on se ne može konvalidirati. Ukoliko se radi o pismenom ugovoru ali potpisi nisu overeni kod suda, takav ugovor se može konvalidirati ukoliko je izvršen u celosti ili pretežno, ukoliko nije povređeno pravo preče kupovine ili prinudni propis.

− svečana forma (forma javne isprave) je u određenim situacijama uslov punovažnosti ugovora. Svečana forma podrazumeva učešće državnog organa, kao što je to slučaj sa kupoprodajom nepokretnosti, gde se radi o pasivnom učešću državnog organa. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju ili kod ugovora o ustupanju i raspodeli za života zakon propisuje aktivno učešće državnog organa na taj način što će sudija pred kojim stranke zaključuju ugovor prethodno upozoriti stranke na pravne posledice i tek nakon toga overiti ugovor. Ako se ovakvi ugovori overavaju preko punomoćnika i njegovo punomoćje mora prethodno biti dato u formi javne isprave. Postoji i notarijalna forma za ugovore koji se overavaju kod notara (kao što je ugovor o poklonu, bračni ugovori, konstituisanje hipoteke isl).

− realna forma podrazumeva pored saglasnosti volja i predaju stvari. Ranije su to bili ugovor o zajmu, zalozi, kapari, prevozu robe isl, a savremeni pravni sistemi napuštaju realnu formu. ZOO propisuje da su ugovor o zajmu, ostavi i zalozi konsezualni i nastaju prostom saglasnošću volja, dok se za ugovor o poklonu, posluzi i kapari koriste predratna pravila SGZ, OGZ ili AGZ i oni su ostali relani ugovori.

2. prema načinu nastanka− zakonska forma postoji kad je zakon propisao formu, kao ius cogens, kao uslov punovažnosti.

U situacijama kada nije dovoljno jasno da li se radi o bitnoj formi ili ne polazi se od svrhe forme i njenog značaja.

14


− Ugovorena forma postoji kada se stranke dogovore da posebna forma bude uslov punovažnosti ugovora. Ugovorena forma ne sme biti slabija od zakonom propisane za tu vrstu ugovora.

3. prema pravnom dejstvu− bitna forma (ad solemnitatem) je forma koja se zahteva za punovažnost ugovora, a

nepoštovanje ove forme povlači ništavost− dokazna forma (ad probationem) znači da ugovor nastaje i bez te forme, forma nema

konstitutivni karakter, ali služi kao dokazno sredstvo i jedino se u toj formi može dokazivati postojanje ugovora.

Od ovog treba razlikovati formalnost publiciteta (koji služi da bi se zaštitila treća lica, recimo upis u zemljišnim knjigama) i fiskalne formalnosti (koje služe radi naplate poreza i zaštite fiskusa, npr ugovor o kupovini putničkog vozila se zaključuje u pismenoj formi radi naplate poreza a ne zato što je pismena forma uslov punovažnosti)

PREGOVORI – PRAVNA DEJSTVA(Culpa in Contrahendo)

Pre nego što dođe do zaključenja ugovora po pravilu se vrše pregovori. Pregovori ne obavezuju i svaka strana ih može prekinuti kad hoće. Međutim, ukoliko je jedna strana vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor ili odustane bez valjanog razloga, dužna je da nadoknadi štetu drugoj strani koju je imala u vezi sa pregovorima (primena načela savesnosti i poštenja). Drugim rečima, naš zakon propisuje da iako pregovori ne obavezuju, stranke se moraju ponašati u skladu sa načelom savesnosti i poštenja.

TUMAČENJE UGOVORA

Tumačenje znači određivanje smisla ugovora u situaciji kada su odredbe ugovora nejasne ili neprecizne, pa o njima postoji nesaglasnost između ugovornih strana. Kao tumač se javlja sud.Razlikujemo tri metoda tumačenja:

− subjektivni metod – cilj tumačenja je pronaći zajedničku volju ugovornih strana− objektivni metod – ugovor treba tumačiti prema običajima sredine u kojoj je ugovor zaključen − danas preovlađuje subjektivno-objektivni metod koji polazi od stvarne volje ugovornih strana ali ne

zanemaruje ni pravila javnog poretka i morala određenog društvaNaš ZOO predviđa da se ugovorne odredbe primenjuju onako kako glase, pa se jasne odredbe i ne tumače. Kod spornih odredbi se istražuje stvarna volja ugovornih strana. Pored ovog osnovnog pravila postoje i neka dopunska: ugovornu odredbu treba tumačiti tako da ugovor ostane na snazi; pojedinačne odredbe se tumače u duhu celine ugovora; kad se radi o formularnim i adhezionim ugovorima nejasne odredbe se tumače u korist druge strane, koja je pristupila takvom ugovoru; nejasne odredbe u ugovoru bez naknade se tumače u korist strane koja je u obavezi, a u teretnom tako da se postigne uzajamnost davanja ugovornih strana

VRSTE UGOVORA

1. prema zakonskom regulisanju

15


− imenovani su oni koji su navedeni u zakonu (kupoprodaja, zakup, zajam, ortakluk)− neimenovani su oni koji postoje u praksi ali nisu regulisani zakonom (ugovor o faktoringu)

Stranke su slobodne da zaključuju kako imenovane tako i neimenovane ugovore, a neimenovani ugovori koji su česti u praksi uglavnom vremenom prerastu u imenovane kao što je slučaj sa ugovorom o alotmanuPraktični značaj se ogleda u tome što kod imenovanih ugovora dovoljno je da se stranke sporazumeju o bitnim elementima ugovora a ostali su regulisani zakonom i stranke ih ne moraju posebno uređivati. Kod neimenovanih ugovora sva pitanja se moraju detaljno regulisati (uz poštovanje imperativnih propisa, javnog poretka i morala)

2. prema odnosu prava i obaveze− jednostrano-obavezni (unilateralni) i dvostrano-obavezni (sinalgmatični)Kod unilateralnih obaveza nastaje samo za jednu ugovornu stranu (poklon, zajam, ostava, posluga

bez kamate ili naknade), dok kod sinalgmatičnih obaveze postoje na obe strane (kupoprodaja, zakup, ugovor o delu)

Ovo se razlikuje od jednostranih pravnih poslova. Ugovor je uvek dvostran pravni posao, a jednostrani poslovi nastaju izjavom volje jedne strane (testament, javno obećanje nagrade )

Kod dvostrano-obaveznih ugovora važe sledeća pravila: ako jedna ugovorna strana nije ispunila obavezu, druga strana ima prigovor neispunjenja; ako jedna strana ne ispuni obavezu druga može tražiti raskid ugovora; pravo na poništaj ugovora zbog prekomernog oštećenja ili zelenašenja; rizik slučajne propasti stvari je moguć samo kod dvostrano-obaveznih ugovora; različita su pravila o tumačenju spornih odredbi; ustupanje ugovora trećem licu je moguće samo kod sinalgamtičnih ugovora

− teretni (onerozni) i dobročini (lukrativni)Teretni su oni kod kojih jedna ugovorna strana daje naknadu za ono što prima od druge, dok se kod

dobročinih ne daje nikakava naknada. Ovu podelu treba razlikovati od prethodne. Dvostrano-obavezni ugovori su svi teretni, ali svi

jednostrano-obavezni nisu dobročini (npr. zajam sa kamatom, posluga ili ostava sa naknadom)Za ove ugovore važe i neka posebna pravila: kod teretnih ugovora odgovara se za pravne i fizičke

nedostatke, a kod dobročinih samo za zlu nameru; dobročini se lakše poništava ili prestaje (opoziv poklona); uslovi za paulijansku tužbu kod dobročinih su lakši; tumačenje je drugačije

− komutativni i aleatorni Komutativni su one kod kojih se prava i obaveze znaju u momentu zaključenja ugovora, precizno su

određeni i ne zavise od nekog budućeg događaja, a prestacije su po pravilu ekvivalentne.Aleatorni su oni kod kojih strane u momentu zaključenja ne znaju tačne vrednosti prestacija (ugovor

o doživotnom izdržavanju, igre na sreću itd). Prekomernom oštećenju podležu samo komutativni ugovori.

3. prema nužnim uslovima za nastanak ugovora− formalni su oni kod kojih se za punovažnost zahteva određena forma (kupoprodsja

nepokretnosti, osiguranje itd). Forma može biti ad solemnitatem ili ad probationem u kom slučaju ugovor nastaje i bez te forme ali u slučaju spora može se dokazivati jedino u toj formi

Razlikujemo konsezualne i relane ugovore. Kod konsezualnih ugovor nastaje prostom saglasnošću volja, dok se kod realnih zahteva i predaja stvari (poklon, kapara)

− neformalni su oni koji se mogu zaključiti u bilo kojoj formi

4. prema dužini trajanja prestacije− ugovori sa trenutnim prestacijama su oni kod kojih se prestacije izvršavaju u jednom trenutku

(poklon, kupoprodaja)− ugovori sa trajnim prestacijama se ne izvršavaju u jednom momentu, već periodično (zakup,

16


doživotno izdržavanje)Ovde razlikujemo ugovore sa periodičnim izvršenjem (u tačno određenim vremenskim razmacima i

na isti način) i ugovore sa sukcesivnim izvršenjem (u delovima u ugovorenim rokovima)Ova podela ima i praktični značaj jer se primenjuju različita pravila u zavisnosti od vrste: ugovori sa

trajnim prestacijama se zbog neizvršenja raskidaju otkazom koji važi za ubuduće, dok kod ugovora sa trenutnim prestacijama otkaz deluje retroaktivno (vraća se šta je dato); klauzula rebus sic stantibus se može primeniti samo kod ugovora sa trajnim prestacijama

5. prema karakteru prestacije− jednostavni (prosti) su oni koji se sastoje od jednog tipa ugovora (zajam, ostava, prodaja,

poklon)− mešoviti ugovori su oni koji se sastoje od elemenata koji su karakteristični za više tipova

ugovora, i najčešće su neimenovani (sef, ugovor o pansionu itd). Postavlja se pitanje koja pravila će se primeniti na ove ugovore i razvile su se tri teorije: teorija apsorpcije (primeniće se pravila za vrstu ugovora koji je dominantan), teorija kombinacije (primeniće se kombinacija ugovora) i teorija kreacije (ostavlja sudu ovlašćenje da primeni pravila koja smatra da su najcelishodnija u konkretnom slučaju)

6. prema tehnici i načinu zaključenja− ugovori sa sporazumno određenom sadržinom i ugovori po pridstupu− kolektivni i individualni ugovoriKolektivni ugovori su oni kod kojih prilikom zaključenja učestvuju lica koja su predstavnici

određenih kolektiviteta. Iako sva ta lica nisu učestvovala uzaključenju ugovora (nego samo njihovi predstavnici), ugovor se odnosi na sve njih.

Individualni ugovori proizvode dejstvo samo prema strankama koje su zaključile taj ugovor. Za obligaciono pravo su karakteristični individualni, a za radno pravo kolektivni ugovori. U sferi

obligacija kolektivni ugovori se javljaju u oblasti osiguranja.− generalni i posebni ugovoriGeneralni ugovori se uglavnom zaključuju na duže vreme i obaveze stranaka su regulisane na

uopšten način (recimo kod izgradnje velikih investicionih objekata), dok se posebni zaključuju na kraći period i obaveze ugovorih strana su utvrđene na konkretan način. U praksi se obično zaključuje jedan opšti i više posebnih ugovora, pri čemu posebni zavise od opšteg, a pošto se zaključuju na kraći period njima mogu da se otkloni uticaj promenjenih okolnosti.

7. prema zavisnosti jednih od drugih− samostalni (glavni) samostalno egzistiraju i ne zavise od drugog ugovora (ugovor o delu,

kupoprodaji, poklonu, zakupu)− akcesorni (sporedni) ugovori su vezani za glavni ugovor i bez glavnog nemaju značaj. Mogu

nastati istovremeno sa glavnim ili naknadno, kao njegov sastavni deo ili kao poseban ugovor (ugovor o kapari, jemstvu, zalozi)

Praktični značaj se ogleda kod prestanka: kad prestane glavni ugovor, sporedni se ne može održati bez njega

8. prema vidljivosti osnova (kauze)− kauzalni su oni ugovori kod kojih je vidljiv osnov (kupoprodaja)− apstraktni ugovori su oni kod kojih osnov nije vidljiv (što ne znači da ne postoji), kao što je

slučaj sa menicama i čekovima.

17


9. prema ličnosti ugovornih strana− intuitu personae su onih kod kojih je bitan elemenat ugovora svojstvo ličnosti (ugovor o delu,

ortakluku, doživotnom izdržavanju). Uglavnom se zaključuju između lica koja uživaju međusobno poverenje. Praktični značaj: kod ovih ugovora ne važi sukcesija, već smrću ugovorne strane prestaje ugovor; izvršenje obaveze se ne može preneti na drugo lice, i ne može se prinudno izvršiti obaveza

− ugovori zaključeni bez obzira na svojstvo ličnosti (inter partes)

10. prema ugovornoj obavezi da se zaključi drugi ugovor− predugovor (prethodni ugovor) prethodi konačnom ugovoru i njime se stranke obavezuju da

će zaključiti konačni ugovor. Predugovor sadrži sve bitne elemente konačnog ugovora. Kada je za glavni ugovor predviđena forma i predugovor mora biti u toj formi. Za predugovor važe pravila o promenjenim okolnostima, pri čemu predugovor ne obavezuje ugovorne strane

Od predugovora treba razlikovati pregovore koji u načelu ne obavezuju ali stranka koja vodi pregovore bez namere da zaključi ugovor i drugoj strani prouzrokuje štetu, dužna je da je nadoknadi.

− konačni (glavni) ugovor - zaključenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od 6 meseci od isteka roka predviđenog za zaključenje u predugovoru, a ako rok nije određen onda od dana kada je prema prirodi posla trebao da se zaključi. Ukoliko jedna strana odbije da zaključi ugovor, druga strana ima pravo na naknadu štete

Od glavnog ugovora treba razlikovati punktaciju koja je pismeni koncept ugovora koji su potpisale obe strane. Nije konačni ugovor ali sadrži sve bitne elemente ugovora, i ukoliko ne dođe do zaključenja pismenog ugovora punktacija važi kao ugovor i obavezuje strane u pogledu onoga što su predvidele u punktaciji.

OPŠTA DEJSTVA UGOVORA

1. dejstva ugovora među ugovornim stranama – ugovor proizvodi obligaciono-pravna dejstva, ugovor je justus titulus (pravi osnov), a da bi proizvodio stvarno-pravno dejstvo mora da postoji modus aquirendi (upis u zemljiše knjige recimo). Dalje, ugovor proizvodi relativno dejstvo, što znači da u načelu ne proizvodi dejstva u odnosu na treća lica. Ugovorna dejstva se prostiru na univerzalne sukcesore (izuzev ugovora intuitu personae) bez obzira što oni nisu učestvovali u zaključenju ugovora. Ugovor ne proizvodi dejstvo prema nasledicima i kad ugovorne strane same to ugovore. Ugovorne strane mogu zaključiti ugovor preko zastupika ili punomoćnika, ali ova lica nisu treća lica, jer zaključuju ugovor u ime i za račun stranke.

2. dejstva ugovora prema trećim licima – ugovori po pravilu ne proizvode dejstva prema trećim licima, uz izuzetak ugovora u korist trećeg lica. Ugovori na teret trećeg lica nisu dozvoljeni.

− ugovor u korist trećeg lica je ugovor kod koga se jedna strana obavezala prema drugoj da će učiniti neku prestaciju u korist trećeg lica. Ugovorne strane su stipulant i promitent, a treće lice je beneficijar (beneficijar nije ugovorna strana). Za nastanak ugovora ne zahteva sa saglasnost beneficijara. Beneficijar iako nije stranka u ugovornom odnosu ima pravo da zahteva ispunjenje od dužnika. Treće lice može biti svako lice sem promitenta i stipulanta (i njihovih univerzalnih sukcesora), ne mora biti poslovno sposobno, ni precizno određeno. Ovo je neformalan ugovor.

Što se tiče pravne prirode ovog ugovora imamo različite stavove: prema teoriji ponude radi se o dva odnosa u ovom ugovoru (između stipulata i promitenta i između promitenta i beneficijara). Ova

18


teorija je napuštena. Prema drugom shvatanju ovaj ugovor je poslovodstvo bez naloga, prema trećem jednostrana izjava volje, a prema četvrtom mišljenju radi se o samostalnom nezavisnom ugovoru

− obećanje radnje trećeg lica postoji kada jedna ugovorna strana preuzima obavezu da se zauzme kod trećeg lica da ono nešto učini drugoj ugovornoj strani, pri čemu ne garantuje da će treće lice tu radnju i izvršiti. A druga situacija je kada jedna ugovorna strana strana garantuje (jemči) drugoj da će treće lice izvršiti određenu radnju. U slučaju da treće lice ne izvrši radnju, ugovorna strana koje je garantovala mora nadoknaditi štetu

POSEBNA DEJSTVA DVOSTRANIH TERETNIH UGOVORA

1. obaveza zaštite od pravnih nedostataka (evikcija)Svaka ugovorna strana odgovara za pravne nedostatke koji mogu da prouzrokuju nemogućnost ispunjenja obaveze. Evikcija je pravno uznemiravanje pribavioca stvari. Ovo treba razlikovati od faktičkog uznemiravanja kada pribavilac ima tužbu zbog smetanja državine (poseda). Treće lice koje smatra da je vlasnik stvari pokreće spor protiv pribavioca reivindikacionom tužbom. Razlikujemo potpunu i delimičnu evikciju. Potpuna evikcija postoji kada je pribaviocu oduzeta cela stvar, a delimična kad mu je oduzet deo (npr deo poseda), ili kad na stvari postoji teret (npr službenost prolaza). U slučaju potpune evikcije ugovor se raskida po sili zakona, dok kod delimične evikcije pribavilac može da raskine ugovor ili da zahteva srazmerno umanjenje cene. U oba slučaja mu pripada pravo na naknadu štete osim u slučaju da je znao da postoji ova mogućnost. Pravo pribavioca na zaštitu od evikcije prestaje posle isteka od godinu dana od saznanja za postojanje prava trećeg. Za zaštitu od evikcije nije od značaja da li je prenosilac znao ili ne za postojanje prava trećeg, ali jeste od značaja da pribavilac nije znao za taj nedostatak, kao i da je nedostatak postojao u mometu zaključenja ugovora, i da je pribavilac blagovremeno obavestio prenosioca.

2. obaveza zaštite od materijalnih nedostatakaMaterijalni nedostaci postoje ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu, ili za naročitu upotrebu koja je bila poznata prenosiocu, ako nema svojstva koje su strane ugovorile, ili ako nije u skladu sa uzorkom ili modelom koji je pribaviocu bio prezentovan. Prodavac neće odgovarati za mane koje su kupcu bile poznate ili mu nisu mogle biti nepoznate. Naime, obaveza kupca je da stvar pregleda i u roku od 8 dana (a kod ugovora u privredi odmah) obavesti prodavca. Ukoliko je pregled obavljen u prisustvu prodavca dužan je da mu odmah stavi primedbu na nedostatak. Skriveni nedostatak je onaj koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom preuzimanja stvari. Kupac je dužan da u obaveštenju opiše u čemu se sastoji nedostatak. Pored subjektivnog roka od 8 dana, postoji i objektivni i on iznosi 6 meseci od dana predaje stvari. Prodavac odgovara za skrivene nedostatke bez obzira da li je znao ili ne, ali ukoliko je prodavac znao za nedostatak, kupac ne gubi pravo ni nakon 6 meseci. Kupac koji kupi stvar na prinudnoj javnoj prodaji nema pravo na zaštitu od materijalnih nedostataka.Kupac ima pravo da zahteva da se otkloni nedostatak ili preda druga stvar, sniženje cene, moze da raskine ugovor. Kupac nema pravo da raskine ugovor: ako je stvar potpuno ili delimicno propala ili oštećena, ako je potrošen deo stvari pre nego što je otkriven nedostatak, ako je izmenjen deo stvari u toku redovne upotrebe, ako se radi o neznatnom oštecenju stvari.Kad je u pitanju tehnička roba (mašine, aparati), prodavac garantuje i za ispravno funkcionisanje stvari. Ukoliko stvar ne funkcioniše kupac može da traži da se obavi popravka u razumnom roku, a ako se ne obavi popravka da se zameni drugom stvari. Ovo pravo kupac ima i prema prodavcu i prema proizvođaču. Bitno je da je zahtev podnet u garantnom roku. Kupac takođe ima pravo i na naknadu štete koje je pretrpeo što nije mogao da koristi stvar. Ukoliko je stvar bila na popravci garatni rok se produžava, a kod zamene počinje da teče od početka.Stranke se mogu dogovoriti da prodavac ne odgovara za fizičke nedostatke robe iili da se njegova odgovornost

19


suzi (recimo kad se kupuje đuture). Ova odredba će ipak biti ništava ako je u momentu zaključenja prodavac znao za nedostatak i nije to saopštio kupcu, ili ako je tu odredbu nametnuo koristeći svoj monopolski položaj

3. prekomerno oštećenje Prekomerno oštećenje postoji ako je u vreme zaključenja ugovora postojala očigledna nesrazmera između obaveza ugovornih strana u dvostranom teretnom ugovoru. Ugovorna strana koja nije znala i nije mogla znati za pravu vrednost uzajamnih obaveza, može tražiti poništenje ugovora. Institut prekomernog oštećenja postoji da bi se zaštitilo načelo ekvivalecije (jednakosti uzajamnih davanja)Uslovi za primenu ovog institutta:

− ugovor mora biti teretan i komutativan – kod dobročinih ugovora nema uzajamnih davanja, a kod aleatornih sama priroda ugovora ne dopušta primenu ovog instituta

− nesrazmera u davanjima mora biti očigledna (faktičko pitanje koje se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju)

− oštećena strana nije znala niti je mogla znati za pravu vrednost prestacijaOštećena strana može zahtevati raskih ili poništaj ugovora. U oba slučaja vrši se restitucija (svaka strana vraća oo što je primila) a ako se ne može vratiti onda se vraća novčana protivrednost. Ugovor se može i održati na snazi, uz smanjenje vrednosti prestacije koja je u očiglednoj nesrazmeriRok za poništaj ili raskid je prekluzivan i iznosi godinu dana od momenta zaključenja ugovora.

4. raskid ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti (rebus sic stantibus)Prilikom zaključivanja ugovora imaju se u vidu okolnosti koje postoje u tom mometu. Međutim, moguće je da u međuvremenu dođe do promene okolnosti koje otežavaju ili onemogućavaju izvršenje ugovora. Naime ugovorne strane su obavezne da izvrše ugovor samo ukoliko su okolnosti ostale iste kao i u vreme zaključenja ugovora. Da bi klauzula rebus sic statibus imala uticaj moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

− ugovor mora biti dvostran i teretan, sa trajnim prestacijama− nove okolnosti znato otežavaju ili onemogućavaju izvršenje ugovora− zaključeni ugovor više ne odgovara očekivanjima stranaka i nije ga pravično održati na snazi− proenjene okolnosti su se desile nezavisno od volje ugovornih strana i bez njihove krivice

Strana na čiju štetu su se okolnosti promenile može da raskine ugovor al ora drugu stranu blagovremeno obavestiti o raskidu, čim su promene nastupile. Druga strana, pak, može ponuditi da izeni ugovor kako bi se prilagodio novih okolnostima. Zahtev za raskid se postavlja tužbo, eventualno protivtužbom ili prigovorom.

5. nemogućnost ispunjenjaKod dvostrano teretnih ugovora moguće je da naknadno nastupi nemogućnost ispunjenja ugovorne obaveze za jednu ugovornu stranu. Rizik u ovoj situaciji snosi strana koja ne može da ispuni obavezu jer gubi pravo na protivčinidbu. Razlikujemo tri situacije:

− nemogućnost za koju je odgovoran dužnik – obligacioni odnos se ne gasi već poverilac ima pravo na naknadu štete, čime se zamenjuje prvobitna obaveza dužnika (teorija zamene i surogata). Naknada štete pokriva kako vrednost celokupne prestacije tako i eventualnu štetu. Poverilac, takođe, mora da izvrši svoju obavezu prema dužniku. Druga solucija je da poverilac odustane od ugovora, pri čemu ne mora da ispuni svoju obavezu, a ako je ispunio može da zahteva da mu se vrati ono što je dao. Ukoliko je pretrpeo štetu ima pravo na naknadu.

− neomogućnost za koju je odgovora poverilac – obaveza dužnika se gasi ali on zadržava svoje potraživanje prema poveriocu

− neomogućnost za koju nije odgovorna ni jedna strana – obligacioni odnos se gasi i ugovorne strane nisu dužne da izvrše svoje obaveze

6. prigovor neispunjenja ugovora (exceptio adimpleti contractus)

20


Kod dvostrano teretnih ugovora obe ugovorne strane imaju i prava i obaveze. Ukoliko jedna ugovorna strana ne ispuni svoju obavezu druga može da istakne prigovor neispunjenja i nije dužna da izvrši svoju obavezu.Uslovi za isticanje prigovora su:

− mora da se radi o dvostrano teretnom ugovoru− prestacije moraju da budu trenutne, odnosno mora da postoji istovremenost u izvršavanju obaveza− da druga strana nije izvršila svoju obavezu− da se radi o glavnim obavezama (akcesorna obaveza ne može biti osnov za isticanje ovog prigovora, a

takođe se ne može isticati ni ako je obaveza delimično izvršena)− da je druga strana, koja je podigla tužbu za ispunjenje ugovorne obaveze, nije navela u tužbi da će

izvršiti svoju obavezu istovremeno sa izvršenjem obaveze tuženogOvaj prigovor suspenduje izvršenje obaveze tuženog, i štiti subjekte od nesavesnog ponašanja druge ugovorne strane. Kad se istakne ovaj prigovor, teret dokazivanja je na drugoj ugovornoj strani, tj na tužiocu.Od ovog treba razlikovati prigovor neizvesnog ispunjenja koji se ističe kod dvostrano teretnih ugovora gde ne postoji istovremenost ispunjenja ugovornih obaveza, i drugi uslov je da se strana kojoj prvoj treba da se izvrši obaveza, nalazi u lošoj materijalnoj situaciji za koju druga strana nije znala u momentu zaključenja ugovora ili joj se situacija pogoršala, pa nije izvesno da li će biti u mogućnosti da ispuni svoju obavezu. Dejstvo ovog prigovora ogleda se u odlaganju izvršenja dok druga strana ne ispuni svoju obavezu ili ne pruži garanciju.

USTUPANJE UGOVORA

Ustupanje postoji kad se menja jedna od ugovornih strana u dvostrano obaveznom ugovoru. Jedna ugovorna strana (ustupilac) iz dvostrano obaveznog ugovora ustupa svoja prava i obaveze trećem licu (prijemniku), dok predmet i osnov ostaju nepromenjeni.Ustupanje je moguće samo kod dvostrano obaveznih ugovora, koji nisu izvršeni i koji nisu zaključeni intuitu personae. Kod jednostrano obaveznog ugovora se radi o cesiji (promena poverioca) ili prijemu duga.Za ustupanje se zahteva saglasnost druge ugovorne strane i to u formi koja se zahteva za punovažnost ustupljenog ugovora. Ovo iz razloga što nije svejedno ko će biti nova ugovrna strana, od značaja su kako njegova lična svojstva tako i imovinske prilike. Pristanak se može dati prilikom zaključenja ugovora o ustupanju, pre zaključenja, ili naknadno.Što se tiče pravih dejstava, prijemnik preuzima sva prava i obaveze ustupioca, osim neki akcesornih kao što su jemstvo, zaloga trećih lica isl. Da bi došlo do prelaska i ovih prava i jemac i zalogodavac moraju dati saglasnost.Ustupilac odgovara prijemniku samo za punovažnost ustupljenog ugovora ali ne i da će druga strana izvršiti svoju obavezu. Druga strana može da istakne sve prigovore koje je imala prema ustupiocu.

ZELENAŠKI UGOVOR

Zelenaški ugovor je zabranjen i kao takav apsolutno ništavZa postojanje zelenaškog ugovora moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

− očigledna nesrazmera uzajamnih davanja, što procenjuje sud u svakom konkretnom slučaju− namera da se iskoristi teško materijalno stanje, stanje nužde ili nepovoljan položaj druge strane.

Potrebno je da je zelenaš znao ili mogao znati da se druga ugovorna strana nalaži u stanju nuždeZelenaški ugovor može biti i delimično ništav, u onom delu koji se odnosi na zelenašenje.Oštećena strana može zahtevati da se njena obaveza umanji, i ovaj zahtev može podneti u roku od 5 godina od zaključenja ugovora. A tužba za poništaj ne zastareva jer se radi a apsolutno ništavom ugovoru.Sličnosti između zelenaškog ugovora i prekomernog oštećenja:

21


− oba se primenjuju kod dvostrano obaveznih teretnih ugovora− postoji očigledna nesrazmera davanja

Razlike između zelenaškog ugovora i prekomernog oštećenja:− kod prekomernog oštećenja strana se nalazi u zabludi ili je prevarena, dok kod zelenaškog ugovora nije

u zabludi već u teškom materijlanom položaju ili stanju nužde− zelenaški ugovor je apsolutno ništav, a prekomerno oštećenje rušljiv ugovor (u roku od jedne godine od

zaključenja)

OPŠTI USLOVI FORMULARNIH UGOVORA

U savremenim uslovima razvijene trzisne privrede na znacaju dobijaju opsti uslovi poslovanja koji su najcesce sadrzani u formularnim ugovorima. To su pravila koja jedna ugovorna strana sastavlja unapred i koja se primenjuju na sve buduce pojedinacne ugovore određene vrste. Obično su odštampana na određenom formularu. Ova pravila se primenjuju samo ukoliko je druga strana upoznata sa njima i ukoliko se saglasila sa njihovom primenom (strana koja je sastavila opšte uslove dužna je da upozori na njih i da drugoj strani omogući da se sa njima upozna). Opšti uslovi se moraju objaviti na uobičajen način. Ukoliko dođe do neslaganja između opštih uslova i onoga što su stranke dogovorile, važiće ono što su se stranke sporazumele.Kod formularnih ugovora stranke mogu da menjaju uslove, dok kod adhezionih stranka koja pristupa ugovoru ne može da ga menja, već samo da prihvati propisane uslove

SREDSTVA OBEZBEĐENJA IZVRŠENJA UGOVORA

Sredstva obezbeđenja služe da se poverilac zaštiti od eventualnog neispunjenja ili neblagovremenog ispunjenja obaveze od strane dužnika.

STVARNA SREDSTVA

1. kapara je suma novca ili zamenljivih stvari koja se predaje prilikom zaključenja ugovora. S jedne strane to je znak da je ugovor zaključen, a sa druge obezbeđenje ispunjenja obaveze. To je realan i akcesoran ugovor. Razlikuje se od avansa jer je avans delimično izvršenje novčane obaveze, uvek se vraća u slučaju neispunjenja, a kod konačne isplate se uvek uračunava u ukupan iznos duga.

Pravna dejstva kapare:− ako je ugovor izvršen kapara se vraća ili uračunava− ako je za neispunjenje kriva strana koja je dala kaparu, gubi je− ako je za neispunjenje kriva strana koja je primila kaparu dužna je da vrati dvostruki iznos− ako za neizvršenje nije kriva ni jedna strana kapara se vraća− u slučaju delimičnog izvršenja kapara se vraća ili se uračunava u naknadu štete (zbog

neispunjenja ili zadocnjenja)

2. kaucija je suma novca koju dužnik daje prilikom zaključenja ugovora. Realan i akcesoran ugovor. Za razliku od kapare kaucija uvek propada kad dođe do neizvršenja, bez obzira na to ko je kriv. Kaucija se ne može smanjiti

22


3. (ručna) zaloga je obavezivanje dužnika ili trećeg lica da će povericu predati neku pokretnu stvar iz koje može namiriti svoje potraživanje ako dužnik ne ispuni svoju obavezu iz glavnog ugovora o dospelosti. Poverilac je obavezan da stvar čuva i da je po ispunjenu ugovora vrati. Zalogoprimac nema pravo da koristi založenu stvar niti da je da drugom na korišćenje, već mora da je čuva s npažnjom dobrog privrednika, odnosno domaćina. U našem pravu je zabranjeno ugovaranje lex commisoriae, odnosno ugovorne strane ne mogu ugovoriti da će u slučaju neispunjenja založena stvar preći u svojinu zalogoprimca automatski. Stranke se samo mogu sporazumeti da će zalogoprimac moći prodati stvar i tako se namiriti, ili je po prodajnoj ceni zadržati za sebe. Ako založena stvar daje plodove, poverilac moze da ih zadrzi ali se u tom slučaju oni odbijaju od troškova čuvanja založene stvari, kamate i na kraju glavnice. Ako založena stvar ima materijalni ili pravni nedostatak zalogorpimac ima pravo da traži drugu stvar. Ukoliko ne naplati svoje potraživanje ima pravo od suda da traži prodaju založene stvari i iz te cene namiri svoje potraživanje. Založni poverilac ima pravo da naplati svoje potraživanje pre svih ostaih poverilaca. Založno pravo prestaje prestankom potraživanja ili kada založena stvar izađe iz državine zalogoprimca.

4. hipoteka je založno pravo na nepokretnostima

LIČNA SREDSTVA

1. ugovorna kazna (stipulatio poenae) je sredstvo obezbeđenja potraživanja gde se dužnik obavezuje da će platiti određenu sumu novca u slučaju da ne ispuni svoju obavezu ili u slučaju da je ne ispuni na vreme. Ugovorna kazna je akcesorne prirode a može se zaključiti kao posebna klauzula u okviru glavnog ugovora ili kao poseban ugovor. Može se odrediti u fiksnom iznosu ili procentualno. U slučaju neispunjenja obaveze poverilac može da bira da li će tražiti ispunjenje ili ugovornu kaznu. Ako je ugovorna kazna ugovorena za zadocnjenje poverilac može tražiti i ispunjenje i ugovornu kaznu za zadocnjenje. U slučaju nesrazmerno visoke ugovorne kazne (u odnosu na vrednost i značaj predmeta obaveze) sud je na zahtev dužnika može smanjiti. Ugovorna kazna može biti i viša od iznosa pretrpljene štete i poverilac ima pravo da je zahteva, čak i u situaciji kada nije nastupila šteta. Ukoliko je ugovorna kazna manja od stvarno pretrpljene štete, poverilac može zahtevati i razliku do iznosa stvarne štete.

Za razliku od ugovorne kazne penali su propisani zakonom i ne mogu se smanjiti. U slučaju da postoje i penali i ugovorna kazna, poverilac može odabrati jedno od ova dva, ali se ne može naplatiti po oba osnova.

2. odustanica je određena suma novca (najčešće) koja se ugovara za slučaj da stranke žele da odustanu od ugovora. Ona se ne daje unapred (jer bi bila kapara ili avans). Odustanica može da bude ugovorena za jednu ili za obe ugovorne strane. Ukoliko je odustanica ugovorena strana koja odustaje od ugovora zajedno sa izjavom o odustajanju daje i odustanicu. Za razliku od ugovorne kazne odustanica je pravo da se odustane od ugovora (čime se ugovor ujedno i gasi) i nikad se ne kumulira sa izvršenjem ugovora, za razliku od ugovorne kazne kad se ugovara za zadocnjenje (u kom slučaju se može tražiti i ugovorna kazna i ispunjenje ugovora).

3. jemstvo je lično sredstvo obezbeđenja kojim se jemac obavezuje poveriocu da ce izvršiti obavezu dužnika ako dužnik to ne učini. Obaveza mora biti punovažna i dospela. Za jemstvo se ne zahteva saglasnost glavnog dužnika. Jemstvo može nastati na osnovu zakona (npr kad država garantuje za štedne uloge banaka) i na osnovu ugovora. Za jemstvo se zahteva pismena forma. Jemstvo je akcesorne prirode i ako prestane obaveza glavnog dužnika gasi se i jemstvo, ne može se dati za prirodnu obligaciju, obaveza jemca ne može biti veća od obaveze glavnog dužnika, jemstvo ne može da se prenese na drugo lice i odvoji od glavnog duga, jemac ima pravo na sve prigovore koje ima i glavni dužnik prema poveriocu

23


− običan jemac je dužan je da isplati dug tek ukoliko to ne učini glavni dužnik (poverilac prvo morada se obrati glavnom dužniku)

− jemac platac solidarno odgovara za obavezu glavnog dužnika, ali za razliku od solidarnog dužnika on ne odgovara ako ne postoji glavna obaveza, odnosno nije glavni dužnik, i ima pravo na regres u potpunosti, dok solidarni dužnik ima pravo da zahteva regres umanjen za svoj deo duga

− sajemci postoje kada više lica garantuje za obavezu glavnog dužnika, i odgovaraju solidarno povericu, što znači da poverilac od bilo kog jemca može naplatiti ceo iznos duga. Sajemac ima pravo regresa prema gllavnom dužniku, a ako glavni dužnik ne isplati može da se obrati ostalim sajemcima ali ne za ceo iznos, već za izno sumanjen za njegov deo

− jemac za naknadu štete garantuje drugom jemcu da će mu naknaditi štetu koju ovaj trpi zato što je isplatio glavni dug poveriocu. Ovo nije poznato u našem ZOO

− jemčev jemac garantuje da će isplatiti dug poveriocu ako to ne učine glavni dužnik i jemac, s tim što se ova dva jemca ne nalaze u odnosu solidarnosti. Poverilac prvo mora tražiti od prvog jemca isplatu pa tek onda od jemčevog jemca. Jemčev jemac regresni zahtev može da postavi samo prema glavnom dužniku ali ne i prvom jemcu.

PRESTANAK UGOVORA

1. ispunjenjem

2. raskid ugovora – gasi se obligacioni odnos i prestaju sva prava i obaveze. Vrši se restitucija (vraćaju se i plodovi) uz obavezu naknade štete zbog neizvršenja obaveze. U odnosu na treća lica raskid ne proizvodi dejstvo ako se radi o savesnom trećem licu (što je faktičko pitanje)

− sporazumni raskid postoji kad se ugovorne strane sporazumno dogovore da im prestaje obligacioni odnos. Zahteva sa saglasnost obe strane. Nije potrebna posebna forma, osim u slučaju kada zakon propisuje posebnu formu jer to zahteva cilj ugovora (npr kupoprodaja nepokretnosti). Kod ugovora sa trenutnim prestacijama raskid ima retroaktivno dejstvo, dok kod ugovora sa trajnim prestacijama vazi za ubuduće. Sporazumni raskid nije moguć kod trenutnih ugovora koji su u potpunosti izvršeni jer takvi ugovori više i ne postoje (prestali su ispunjenjem).

− raskid zbog neizvršenja, pri čemu se pravi razlika da li se radi o fiksnim ili nefiksnim ugovorima. Kod fiksnih ugovora rok je bitan element i u slučaju zadocnjenja ugovor se raskida po sili zakona. Kod nefiksnih ugovora gde rok nije bitan elemenat moraju biti ispunjeni neki drugi uslovi: da je dvostranoobavezan i teretan ugovor, da dužnik nije izvršio svoju obavezu, da poverilac jeste ispunio svoju obavezu. Nefiksni ugovori se ne mogu odmah raskinuti nego poverilac ostavlja dužniku primeren rok za ispunjenje i tek po proteku tog roka ugovor se raskida, uz obaveštavanje dužnika (koje je deklarativnog a ne konstitutivnog karakatera). Naknadi rok ne mora da se ostavi kada je očigledno da dužnik neće ili ne može da ispuni svoju obavezu

3. poništaj ugovora znači da ugovor od samog početka nije pravno valjan. Ugovorne strane nisu poštovale imperativnu zakonsku normu koja propisuje opšte uslove za zaključenje kao što su poslovna sposobnost, saglasnost volja, predmet ugovora, osnov ugovora i forma (kod onih kod kojih je propisana kao konstitutivni element)

24


− apsolutno ništavi ugovori su ugovori koji su protivni imperativnim normama, javnom poretku i dobrim običajima. Ništavi su ugovori bez osnova, sa nedozvoljenim osnovom, čiji je predmet nedopušten, nemoguć, neodređen, gde nije poštovana konstitutivna forma isl. Ovi ugovori ne važe od samog početka (ex nunc). Ništavost jedne odredbe ne povlači za sobom ništavost celog ugovora ukoliko on bez nje može da se održi. Vrši se restitucija uz obavezu naknade štete strane koja je kriva za zaključenje ništavog ugovora. Na apsolutnu ništavost sud pazi po službenoj dužnosti, a tužba za poništaj ne zastareva.

− relativno ništavi (rušljivi) ugovori su oni koji sadrže nedostatak koji pogađa interese jedne ugovorne strane, a tu spadaju pre svega mene volje (zabluda, prevara, prinuda). Ugovori koje je zaključilo maloletno poslovno nesposobno lice, kao i ugovori kod kojih postoji prekomerno oštecenje. Ovi ugovori se mogu konvalidirati, a tužbu može podići samo ugovorna strana čija je volja bila manljiva. Subjektivni rok je godinu dana, a objektivni 3 godine od zaključenja ugovora. Sud ne vodi računa o rušljivosti po službenoj dužnosti nego po prigovoru stranke. I u ovom slučaju se vrši restitucija uz obavezu naknade štete nesavesne strane.

3. zbog smrti4. zbog propasti stvari (predmeta) ugovora5. zbog proteka vremena6. zbog otkaza

POSLOVODSTVO BEZ NALOHA(NEZVANO VRŠENJE TUĐIH POSLOVA)

negotiorum gestio

Ovo je prema Zakonu o obligacionim odnosima jedan od izvora obligacija. Poslovodstvo bez naloga je vršenje tuđih poslova bez naloga ovlašćenog lica, ali za njegov račun i radi zaštite njegovih interesa. U ovom odnosu imamo dva lica, poslovođu bez naloga i gospodara posla, i oba lica se nalaze u dužničko-poverilačkom odnosu.Vršenju tuđeg posla se može pristupiti ako:

− posao ne trpi odlaganje− ako predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi

Uslovi za poslovodstvo bez naloga:− posao (faktički ili pravni) mora biti tuđ− poslovođa preduzima posao bez naloga, i bez dužnosti da ga preduzme. Ukoliko je postojala dužnost za

preduzimanjem posla ne možemo govoriti o poslovodstvu bez naloga− posao je preduzet da bi se zaštitio tuđ interes

Razlike između poslovodtsva bez naloga i sticanja bez osnova je u tome što poslovođa preduzima posao da bi sprečio štetu, ili uvećao tuđu imovinu, a kod sticanja bez osnova lice uvećava svoju imovinu na račun drugog lica i bez pravnog osnovaPoslovođa bez naloga ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, kao i štete koju je imao u vezi sa vršenjem posla, kao i pravo na odgovarajuću nagradu. Gospodar posla je dužan da preuzme sve obaveze i koristi iz posla bez naloga.Vrste:

− nužno – kad poslovođa preduzima posao da bi otklonio nastupanje štete, pri čemu je irelevantno da li je u tome i uspeo

25


− korisno poslovodstvo – preduzima se radi ostvarivanja očigledne koristi− nedozvoljeno – postoji kad postoji zabrana vršenja poslovodstva bez naloga, ali ga poslovođa ipak

izvrši. U ovom slučaju poslovođa nema pravo na naknadu troškova, a odgovara za štetu nastalu i bez njegove krivice. Zabrana gospodara mora biti u skladu sa zakonom (npr ne može se staviti zabrana na plaćanje alimentacije za maloletno dete)

− nepravo – postoji kad neko vrši tuđ posao u nameri da pomogne ali nisu ispunjeni uslovi za poslovodstvo bez naloga

STICANJE BEZ OSNOVA(NEOSNOVANO OBOGAĆENJE)

Za prelaz imovine sa jednog na drugo lice potreban je pravni osnov, najčešće ugovor. Ukoliko taj osnov ne postoji radi se o sticanju bez osnova. To je sticanje koristi jednog lica na račun drugog lica, a bez pravnog osnova (kao što su pravni posao, sudska odluka ili zakon)

Razlika između sticanja bez osnova i naknade šteteKod sticanja bez osnova jedno lice se obogatilo na račun drugog bez pravnog osnova, a kod naknade štete jedno lice je drugom prouzrokovalo štetu i dužno je da je nadoknadi.

Oblici sticanja bez osnova:− isplata nedugovanog - najčešći slučaj sticanja bez osnova. Postoji kad jedno lice u zabludi isplati tuđ

dug, ili isplati svoj postojeći dug pogrešnom licu. Ovaj oblik postoji i ako jedno lice kod alternativnih obligacija isplati obavezu kao kumulativnu. Isplata nedugovanog ne postoji ako lice isplati svoj dug pre roka

− isplata s obzirom na osnov koji se nije ostvario – postoji kad lice izvrši isplatu očekujući da će se ostvariti osnov koji se na kraju ne ostvari. Isplatilac nema prava na vraćanje onog što je isplatio ako je znao ili mogao znati da se osnov neće ostvariti ili ako je on kriv za to

− isplata s obzirom na osnov koji je docnije otpao – lice je izvršilo isplatu kad je osnov postojao ali je on kasnije otpao (npr plaćanje zakupnine unapred za godinu dana, ali nakon 6 meseci ugovor prestane)

− upotreba stvari u tuđu korist – tada je treće lice dužno da vrati stvar ili nadoknadi njenu vrednost. Nije relevantno da li je lice upotrebilo svoju ili tuđu stvar i da li je to bilo poznato licu u čiju korist je izvršeno sticanje bez osnova

− upotreba tuđe stvari u svoju korist – imalac stvari ima pravo da zaheva da mu se naknadi korist ostvarena od stvari, kao i šteta koju je pretrpeo. Bez uticaja je savesnost lica koje je upotrebilo tuđu stvar.

− izdatak za drugog – postoji kad neko lice plati ili učini nešto za drugo lice što je ovo bilo dužno da učini po zakonu . Isplatilac ima pravo na naknadu ukoliko je isplatu izvršio s namerom da traži naknadu kasnije

− sticanje bez osnova prirodnim događajem – nastaje mimo volje privrednih subjekata, ka što je nanošenje zemljišta sa jedne parcele na drugu.

Dejstvo:zasniva se obligacioni odnos između obogaćenog i osiromašenog, u kom obogaćeni ima položaj dužnika a osiromašeni položaj poverioca. Obogaćeni mora da vrati ono što je uzeo. Ako je savestan plodove do dana podnošenja zahteva za vraćanje ne mora da vrati, a ako je nesavestan vraća i sve plodove. Nesavestan sticalac je dužan i da naknadi štetu usled propasti stvari zbog više sile. Savesni sticalac ima pravo na naknadu nužnih i korisnih, a nesavesni samo nužnih troškova.

26


Kondikcija (tužba zbog sticanja bez osnova)Tužba se podiže u situaciji kad su ispunjeni uslovi za sticanje bez osnova i uperena je protiv obogaćenog lica i njegovih naslednika. Treća lica koja su stekla svojinu nad stvarima putem pravnog posla nisu pasivno legitimisana. Tužbom se traži ono što je obogaćeni primio bez osnova.

Odnos kondikcije sa drugim tužbama:− odnos sa tužbom za naknadu štete – ove dve tužbe konkurišu i dopunjuju se. Ako je do sicanja bez

osnova došlo nedozvoljenom radnjom osiromašeno lice ima pravo da bira koju će podići. U slučaju zastarevanja prava na naknadu štete može se podići tužba zbog sticanja bez osnova jer je ovde rok duži, 10 godina

− odnos sa svojinskom tužbom – ove dve tužbe ne mogu konkurisati, jer je svojinska po prirodi stvarnopravna i ne zastareva, a može se podići protiv svih koji dođu u posed stvari

− odnos sa tužbom zbog neispunjenja ugovora – takođe ne konkurišu jer kod neispunjenja ugovora postoji valjan pravni osnov-ugovor, a kod kondikcije nema valjanog osnova

JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE

Kod ovih pravnih poslova nastaju samo obaveze, a ne i prava. Pravo nastaje tek kad se pojavi lice koje zahteva ispunjenje obaveze. Jednostranom izjavom volje se jedno lice obavezuje drugom licu, ili neodređenom broju lica, da će u skladu sa zakonom i propisanim uslovima izvršiti određenu obligaciju.

JAVNO OBEĆANJE NAGRADEje jednostrana izjava volje učinjena neodređenom broju lica kojom se jedno lice (obećavalac) obavezuje da isplati određenu nagradu drugom licu koje bude izvršilo neku radnju ili postiglo određeni rezultat.Obećanje mora biti izvršeno javnim oglasom, i upućeno neodređenom broju lica. Ukoliko je upućeno određenom broju lica radi se o ponudi. Predmet mora biti određen, kao i nagrada.

Pravna dejstvajavno obećaje nagrade proizvodi obligaciono-pravno dejstvo. Lice koje je obećalo nagradu dužno je da je isplati, i ta obaveza nastaje momentom davanja obećanja. Pravo na nagradu ima lice koje je izvršilo radnju. Javno obećanje se može opozvati dok neko nije izvršio radnju, a opoziv se mora izvršiti na isti način kao i obećanje. U tom slučaju treća savesna lica koja su učestvovala u konkursu do opoziva imaju pravo na naknadu troškova koja su imali u vezi sa tim.

HARTIJE OD VREDNOSTIsu pismene isprave kojima se izdavalac obavezuje da će ispuniti obavezu koja je upisana na hartiji zakonitom imaocu hartije. Ovo su strogo formale isprave koje imaju sledeće bitne elemente:

− vrsta hartije od vrednosti (enica, ček, skladišnica)− ime i prezime, prebivalište ili sedište izdavaoca− podatke o korisniku (po čijoj naredbi) ili naznaku da se radi o hartiji na donosioca− obaveza izdavaoca− mesto i vreme izdavanja− potpis izdavaoca

Vrste:− prema inkorporisanom pravu razlikujemo lično-pravne, stvarno-pravne i obligaciono-pravne

27


− prema ličnosti titulara razlikujemo hartije na donosica (izdavalac će ispuniti naznačenu obavezu svakom licu koje donese hartiju), na ime (samo upisan poverilac ima pravo na isplatu, npr štedna knjižica, polisa osiguranja) i po naredbi (ime poverioca je naznačeno, ali to može biti i drugi poverilac koje naredbom odredi prethodni poverilac. Tu spadaju menica i ček. Prenos prava kod ovih hartija vrši se indosamentom. Indosament je izjava poverioca koji je upisan na hartiji da prenosi pravo iz hartije na naznačeno lice). Ako vlasnik izgubi hartiju može da pokrene vanparnični postupak za poništenje (amortizaciju) izgubljene hartije

HARTIJE SLIČNE HARTIJAMA OD VREDNOSTI (legitimacione hartije i legitimacioni znaci)− legitimacione hartije su pismene isprave gde njen imalac ima pravo da zahteva od izdavača izvršenje

radnje naznačene u hartiji (bonovi, ulaznice u pozorište, utakmicu, autobuske karte itd). Ako nije naznačeno ime izdavalac hartije je dužan da izvrši radnju svakom donosiocu

− legitimacioni znaci nisu pismene isprave, već samo znaci za raspoznavanje na kojima je utisnut broj ili druga oznaka (garderobi broj, potvrda o predaji prtljaga isl)

GRAĐANSKOPRAVNA ODGOVORNOST

je obaveza fizičkog ili pravnog lica da naknadi štetu koju je prouzrokovalo drugom licu.„Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je naknadi, ukoliko se ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice“ - ZOO je prihvatio pojam subjektivne odgovornosti („bez njegove krivice“)

Vrste:1. ugovorna odgovornost nastaje iz povrede ugovorne norme2. vanugovorna (deliktna) odgovornost nastaje iz povrede zabrane da se drugome prouzrokuje šteta

(načelo zabrane prouzrokovanja štete drugome)

Razlike između ugovorne i vanugovorne odgovornosti:− kod ugovorne odgovornosti i pre štete je postojao pravni odnos između štetnika i oštećenog, dok kod

vanugovorne nije− vanugovorna je regulisana imperativnim normama− po osnovu ugovorne odgovornosti mogu da odgovaraju samo poslovno sposobna lica− kod ugovorne odgovornosti vazi princip pretpostavljene krivice, dok kod vanugovorne vazi i princip

pretpostavljene i princip dokazane krivice− kod vanugovorne odgovornosti pored štetnika mogu da odgovoraju i treća lica (podstrekač, pomagač,

roditelji i staratelji itd)− kod vanugovorne odgovornosti oštećeni ima pravo na potpunu naknadu štete, a kod ugovorne na

naknadu proste štete i izmakle koristi− kod vanugovorne odgovornosti subjektivni rok je 3 godine od saznanja za štetu i učinioca, a objektivni 5

godina od nastanka štete, a kod ugovorne odgovornosti rok zavisi od vrste obaveze, a teče od dospelosti

Odnos građanske i krivične odgovornosti:Jednom radnjom se može učiniti i krivično delo i građanskopravni delikt (prouzrokovati šteta).

− krivična odgovornost je uža jer pretpostavlja postojanje krivičnog dela, a krivična dela su taksativno nabrojana u zakonu dok je građanskopravni delikt na uopšten način definisan

− kod građanske odgovornosti radnja ne mora biti protivpravna (odgovornost za opasnu stvar i opasnu delatnost), dok krivična odgovornost zahteva protivpravnost

28


− u krivičnom pravu krivica je vezana za ličnost, dok kod građanske odgovornosti postoje i slučajevi kad odgovara neko drugi umesto štetnika

− krivica mora da se dokaže, dok se građanska odgovornost pretpostavlja a teret dokazivanja je na štetniku.

− u krivičnom parvu se ne odgovora za nehat ako nije predviđen zakonom− razlika između građanske i krivične odgovornosti je i u posledici, naime posledica krivičnog dela je

krivična sankcija, dok je posledica građanskopravnog delikta naknada prouzrokovane štete

OSNOVI GRAĐANSKOPRAVNE ODGOVORNOSTI

1. odgovornost po osnovu krivice (subjektivna odgovornost)Lice koje je pričinilo štetu dužno je da je nadoknadi osim ako dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Postoje različiti stepeni krivice, pri čemu se obična nepažnja pretpostavlja, dok teže oblike krivice treba da dokaze oštećeni.

− umišljaj (dolus) znači da je radnja preduzeta s namerom da proizvede takve posledice. Direktni umišljaj je htenje nastupanja posledice, a eventualni umišljaj je pristajanje na posledicu

− nepažnja (culpa) se određuje objektivno, tako sto se ponašanje štetnika upoređuje sa ponašanjem drugih ljudi. Gruba nepažnja postoji kad štetnik u svom radu nema pažnju koju bi imao svaki prosečan čovek, a obična nepažnja postoji kad štetnik nema pažnju koju bi imao vrlo pažljiv čovek (razlikujemo pažnju dobrog domaćina, privrednika i stručnjaka). Obična nepažnja može da bude apstraktna (kada se ponašanje štetnika poredi sa ponašanjem prosečnog čoveka) i konkretna (kada se ponašanje štetnika poredi sa njegovim redovnim ponašanjem)

2. odgovornost bez obzira na krivicu (objektivna odgovornost) je odgovornost za štetu od stvari ili delatnosti od kojih postoji povećana opasnost štete za okolinu.

− opasna stvar nije definisana u zakonu, ni sudskoj praksi. U teoriji je definiciju dao prof. Mihajlo Konstantinović: imaonik stvari, pokretnih ili nepokretnih, čiji položaj ili upotreba, ili osobine, ili samo postojanje, predstavljaju povećanu opasnost štete za okolinu (opasne stvari), odgovara za štetu koja potiče od njih (eksplozivne materije, butan-boce, lift, automobil u pokretu, puška itd)

− opasna delatnost je svaka čovekova delatnost od koje preti veća neuobičajena opasnost štete, koja se ne može izbeći ni uz najveću pažnju (delatnost u rudniku, kamenolomu isl)

Za štetu odgovara imalac stvari i lice koje obavlja opasnu delatnost, osim ako je imaocu oduzeta opasna stvar na protivpravan nacin. Tada će za štetu odgovarati lice koje mu je oduzelo opasnu stvar.

Eskulpacija (oslobođenje) od objektivne odgovornosti:− viša sila je spoljni događaj koji je nepredvidiv, neotklonjiv i koji se nije mogao izbeći ni sprečiti

(zemljotres, poplava, požari). Imalac se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazi van stvari a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti.

− radnja trećeg lica koja se nije mogla predvideti i čije posledice se nisu mogle izbeći ili otkloniti oslobađaju imaoca stvari od odgovornosti. Ukoliko je, pak, treće lice samo delimično doprinelo šteti, odgovara solidarno sa imaocem

− radnja oštećenog oslobađa imaoca opasne stvari od odgovornosti ukoliko je šteta nastala isključivo radnjom oštećenog. U slučaju da jemoštećeni delimično doprineo šteti, imalac stvari se delimično oslobađa odgovornosti

29


3. odgovornost po osnovu pravičnosti − kada je štetu prouzrokovalo lice koje nije odgovorno za nju, a naknada se ne može dobiti od lica

koje je bilo dužno da vodi nadzor nad njim, sud može osuditi štetnika da naknadi štetu potpuno ili delimično, po principu pravičnosti, vodeći računa o materijalnom stanju štetnika i oštećenog

− kad je štetu prouzrokovao maloletnik sposoban za rasuđivanje koji nije u stanju da je nadoknadi, sud može kada pravičnost to zahteva da obaveže roditelje da nadoknade štetu, iako nisu krivi, vodeći računa o materijalnom stanju

− ako je odgovorno lice slabog imovinskog stanja sud može dosuditi da isplati manju naknadu nego što iznosi šteta (samo ako šteta nije prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom)

ODGOVORNOST ZA DRUGOG

je izuzetak od pravila da svako odgovara za svoje radnje, i ličnost štetnika i lica koje je dužno da nadoknadi štetu se razlikuju. Ovaj institut je poznat još od rimskog prava kad je otac odgovarao za štetu koju pričini maloletno dete.

1. odgovornost roditelja i drugih lica za maloletna licaZa štetu koju pričini maloletno dete po pravilu odgovaraju roditelji, s tim što se prvo mora utvrditi deliktna sposobnost maloletnika. Za štetne radnje maloletnika do 7 godina odgovaraju roditelji bez obzira na krivicu, a od 7 do 18 godina po principu relativne pretpostavke o krivici (što znači da roditelji mogu da dokazuju da je šteta nastala bez njihove krivice). Roditelji ne odgovaraju za štetu koja je nastala dok je dete bilo povereno drugom licu osim ako to lice dokaže da je šteta nastala usled lošeg vaspitanja deteta a ne zbog nevršenja nadzora nad detetom. Ako dete živi u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima, oba roditelja odgovaraju solidarno, a u slučaju razvoda braka odgovara roditelj kojem je dete povereno. Za deliktnu sposobnost maloletnika bitne su godine života i sposobnost za rasuđivanje. Od 7 do 14 godina maloletnik odgovara ako je bio sposoban za rasuđivanje, a od 14 do18 solidarno sa roditeljima

2. odgovornost roditelja i drugih lica za punoletna lica lišena poslovne sposobnostiPunoletna lica potpuno lišena poslovne sposobnosti nisu sposobna za rasuđivanje te za štetu koju pričine ova lica odgovaraju subjekti koji vrše nadzor nad njima. Izuzeci su: kad je šteta prouzrokovana u tzv „svetlim trenucima“, i kada je staralac slabog, a štetnik dobrog imovnog stanjaPunoletno lice koje je delimično lišeno poslovne sposobnosti odgovara za svoje štetne radnje po opštim načelima o odgovornosti za štetu

3. odgovornost pravnog lica za svoje organePošto pravno lice izražava svoju volju preko svojih organa, za štetu koju pričini organ, odgovara pravno lice. Uslov je da je šteta pričinjena u vršenju funkcija tog organa. Pravna lica odgovaraju po principu objektivne odgovornosti s tim što imaju pravo regresa ako je šteta pričinjena namerno ili uz grubu nepažnju. Ukoliko je šteta pričinjena namerno organ neposredno odgovara oštećenom licu, zajedno sa pravnim licem. Pravno lice se može osloboditi odgovornosti ako je šteta pričinjena usled više sile, krivicom osštećenog ili krivicom trećeg lica

4. odgovornost poslodavca za zaposleneRegulisano ZOO i Zakonom o radu. Poslodavac odgovara za štetu koju pričini njegov zaposleni na radu ili u vezi sa radom, osim ako dokaže da je zaposleni postupao kako je trebalo (s pažnjom dobrog stručjaka), što je faktičko pitanje i sud ceni u svakom konkretnom slučaju. Poslodavac ima pravo regresa ako je šteta pričinjena namerno ili krajnjom nepažnjom. Ako je štetu prouzrokovalo više zaposlenih svaki odgovara srazmerno svojoj krivici. Ukoliko se ne može utvrditi koliko je ko doprineo, zaposleni snose štetu u jednakim delovima. Solidara

30


odgovornost zaposleih postoji samo u slučaju krivičnog dela s umišljajem

5. odgovornost za radnje pomocnikaZa štetu koju prouzrokuje pomoćnik odgovara pored njega i lice koje ga je agažovalo.Kod ugovorne odgovornosti već postoji odnos između oštećenog i lica koje je angažovalo pomoćnika. Ako je pomoćnik prouzrokovao štetu u obavljanju posla za koji je angažovan, lice koje ga je angažovalo odgovara po principu pretpostavljene krivice. Ukoliko lice koje je angažovalo pomoćnika naknadi štetu ima pravo regresa.Kod deliktne odgovornosti između lica koje je angažovalo pomoćnika i oštećenog ne postoji ranije zasnovan obligacioni odnos. U ovom slučaju lice koje je angažovalo pomoćnika odgovara po principu relativno pretpostavljene krivice, odnosno odgovara ukoliko nije pokazao potrebnu pažnju pri izboru pomoćnika.Ako je šteta pričinjena opasnom stvari ili u vezi sa opasno delatnošću, tada lice koje je agažovalo pomoćika odgovara po principu objektivne odgovornosti.

POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU

1. odgovornost usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacijaza ovu štetu odgovara država čiji su organi bili dužni da je spreče. Država treba da obezbedi sigurnost građana i njihove imovine. U zvornom tekstu ZOO država je odgovarala samo za štetu nastalu usled smrti ili telese povrede. Od 1985. odgovornost je proširena i za štetu nastalu uništenjem ili oštećenjem imovine. Ukoliko je štetnik poznat država ima pravo i obavezu da zahteva ono što je platila. Pravo na naknadu štete po ovom osnovu nemaju organizatori, učesnici, podstrekač i pomagač

2. odgovornost organizatora priredbiorganizator odgovara po principu objektivne odgovornosti za štetu nastalu usled smrti ili telesne povrede nekog lica (ne i za oštećeje stvari). Organizator je dužan da preduzme sve mere da do štetnih događaja ne dođe i odatle izvire njegova odgovornost.

3. odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoćiuslovi koji moraju kumulativno biti ispunjeni da bi postojala odgovornost po ovom osnovu su:

− da je nekom licu očigledno ugrožen život ili zdravlje− da spasilac ne ugrožava sebe pružanjem pomoći− da je spasilac mogao predvideti da će doći do štete

4. odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovoraodgovornost proizilazi iz zakonske obaveze određenog subjekta da zaključi ugovor sa svakim licem koje ispunava uslove (npr. društvo za osiguranje, za javni prevoz, komunalna preduzeća itd)

5. odgovornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesaukoliko preduzeća koja se bave poslovima od opšteg interesa (snabdevanje gasom, vodom, strujom, grejanjem) bez opravdanih razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu, oštećeno lice ima pravo na naknadu štete

6. odgovornost proizvođaca stvari sa nedostatkomje deliktna odgovornost, koju treba razlikovati od ugovorne odgovornosti za materijalne nedostatke stvari. Proizvođeč odgovora po principu objektivne odgovornosti bez obzira na krivicu, a oslobađa se ako dokaže da je šteta nastala radnjom oštećenog ili trećeg lica.

7. odgovornost za štetu nastalu u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu

31


ovde imamo dva odnosa:− odnos između imaoca motornih vozila koja su učestvovala u udesu− odnos između imaoca motornih vozila i trećih lica koja su pretrpela štetu

Što se tiče odnosa između imaoca motornih vozila, njihova odgovornost zavisi od krivice i srazmerna je krivici. Ukoliko nema krivice odgovaraju podjednako.Što se tiče trećih lica, imaoci motornih vozila odgovaraju po principu objektivne odgovornosti, i to solidarno.

OPŠTI USLOVI ZA OSTVARENJE PRAVA NA NAKNADU ŠTETE

KOD OBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI:

1. postojanje šteteŠteta je povreda nečijeg subjektivnog prava ili pravno zaštićenog interesa. Šteta predstavlja umanjenje nečije imovine (obična šteta) ili sprečavanje njenog uvećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili duševnog bola i straha (materijalna i nematerijalna šteta). Obe vrste štete se mogu ispoljiti kao postojeća i kao buduća šteta.

2. uzročna veza između štetnikove radnje i šteteda bi došlo do odgovornosti za naknadu štete mora da postoji uzročna veza između štetnikove radnje i pričinjene štete, što znači da pričinjena šteta mora biti rezultat štetnikove radnje.Prema teoriji adekvatne uzročnosti uzrokom se smatra samo ona okolnost koja je pravno relevantna i koja po redovnom toku stvari prouzrokuje štetnu posledicu. Ljudska radnja se uvek smatra glavnim uzrokom nastanka štete. Ova uzročna veza mora biti u kontinuitetu (neprekinuta) i mora se dokazati, s tim što je teret dokazivanja na oštećenom licu. Praktični značaj uzročne veze sastoji se u tome što ona po pravilu ukazuje na odgovorno lice.Teorija uslova znači da je uzrok štete svaki uslov koji je mogao da je prouzrokuje, bez obzira kad se desio. Teorija neposredne uzročnosti smatra da samo neposredan uzrok moze biti osnov za naknadu štete.

KOD SUBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI SE ZAHTEVAJU I:

3. protivpravnost štetnikove radnjeŠtetnikova radnja je protivpravna ako je njome povređeno neko pravilo predviđeno pozitivnim propisima. U građanskom pravu protivpravnost obuhvata i protivnost moralu i običajima. Protivpravnost ne postoji u slučaju nužne odbrane (osim kad dođe do prekoračenja iste), u slučaju kada je šteta prouzrokovana uz pristanak oštećenog, u slučaju vršenja javne dužnosti (i to u granicama ovlašćenja) i u slučaju vršenja svog prava (kad ne postoji zloupotreba, npr dozvoljena samopomoć)Što se tiče zloupotrebe postoje tri teorije: prema subjektivnoj teoriji zloupotreba postoji u nameri da se drugome nanese šteta, dok prema objektivnoj teoriji zloupotreba postoji u vršenju prava protivno cilju zbog koga je ustanovljeno. Treća teorija je subjektivno-objektivna. Naš ZOO prihvata objektivnu teoriju.

4. krivica štetnikaU pravnoj teoriji postoji podela na dokazanu i pretpostavljenu krivicu.U ZOO usvojena je koncepcija o pretpostavljenoj krivici, i poznate su dve osnovne teorije o pojmu krivice ( u građanskom pravu):

− objektivna teorija posmatra krivicu kao ponašanje koje odstupa od očekivanog ili zakonski predviđenog ponašanja, odnosno odstupa od ponašanja dobrog domaćina, dobrog privrednika ili stručnjaka.

− subjektivna teorija polazi od odnosa štetnika prema svom ponašanju i pričinjenoj šteti, tj. da li je hteo da preduzme takvu radnju i da li je hteo nastupanje štetne posledice (ovde se radi o umišljaju, tj nameri i

32


nepažnji kao oblicima krivice)Moderno građansko pravo naknadu štete određuje nezavisno od stepena krivice i to prema visini štete saglasno načelu potpunosti naknade i načelu odštete. Oštećei ima pravo na naknadu obične, tj stvarne štete i izgubljene dobiti

NAKNADA ŠTETE

Obaveza naknade štete nastaje samim činom prouzrokovanja štete. To je građanskopravna sankcija za prouzrokovanje štete. Šteta može nastati povredom ugovorne odredbe (zbog neispunjenja ili zadocnjenja) ili deliktnom radnjomŠteta je umanjene nečije imovine, ili sprečavanje njenog uvećanja, ili nanošenje nekom fizičkog ili duševnog bola i straha.Osnovna podela je na MATERIJALNU i NEMATERIJALNU ŠTETUMaterijalna šteta se može podeliti na:

− stvarnu štetu i izgubljenu dobit− konkretnu (konkretna se može dokazati i tačno utvrditi u vreme donošenja sudske odluke) i apstraktnu

štetu (koja se pretpostavlja i propisuje unapred)Materijalna i nematerijalna šteta se mogu podeliti na:

− postojeću (nastupa nakon preduzete radnje) i buduću štetu (izvesno nastupa u budućnosti)− neposredna (nastaje neposredno nakon štetne radnje) i posredna šteta (proističe iz povrede neke stvari

ili pravom zaštićenog interesa i predstavlja štetu izvan oštećene ili uništene stvari)

Nematerijalna šteta se može podeliti na:− duševne bolove− fizičke bolove− strah

NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE

Materijalna šteta je umanjene imovine fizičkog ili pravnog lica. Najčešće se manifestuje kroz oštećenje ili uništenje neke stvari, ili kod sprečavanje vlasnika da stvar koristi. Međutim, usled povrede lica takođe može doći do materijalne štete (npr troškovi lečenja, sahrane, rehabilitacije itd)

− stvarna šteta je protivpravno umanjenje vrednosti nečije imovine− izgubljena dobit je sprečavanje uvećanja nečije imovine. Izgubljena dobit može da se javi kako kod

oštećenja stvari, tako i kod povrede licaNaknada materijalne štete je način otklanjanja štete koji omogućava oštećenom licu da se uspostavi stanje koje je postojalo pre prouzrokovanja štete. Naknada je obaveza štetnika koja nastaje kao posledica prouzrokovanja štete. Obaveza naknade štete je dospela od momenta nastanka štete i od tog trenutka teče rok zastarelosti.

Naknada može da se izvrši na dva načina:− (naturalna) restitucija je primarni način otklanjanja štetnih posledica. Ukoliko se uspostavljanjem

pređašnjeg stanja šteta ne ukloni potpuno, odgovorno lice je dužno da ostatak isplati u novcu. Restitucija može da bude vraćanje protivpravno oduzete stvari, popravka oštećene ili pak zamea stare oštećene

33


stvari novom− novčana naknada se primenjuje ukoliko restitucija nije moguća ili kad to zahteva oštećeni, i može se

isplatiti u jednokratnom iznosu ili u vidu novčane rente, i to u slučaju smrti ili telesne povrede/oštećenja zdravlja, može se dosuditi doživotno ili za određeno vreme. Ova renta se plaća mesecno unapred. Ukoliko prema okolnostima slučaja postoji opasnost da dužnik ne plaća redovno novčanu rentu poverilac može zahtevati da mu ona bude isplaćena jednokratno. Novčana renta je naknada štete dosuđena u novcu tako da se plaća periodično ili sukcesivno putem dospelih pojedinačnih rata. Pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela i oštećenja zdravlja ne može se preneti drugom licu. Međutim, dospeli iznosi naknade se mogu preneti drugome ako je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana ili pravosnažnom sudskom odlukom. Novčana renta može da se dosudi i za nematerijalnu štetu ukoliko bi to predstavljalo odgovarajuću satisfakciju (npr kod teških slučajeva telesnog oštećenja bez izgleda za poboljšanje pri čemu su otežane svakodnevne životne aktivnosti, kao i kod teže povređenih mladih koji će štetne posledice trpeti duži vremenski period). Znatnije promene u okolnostima utiču na mogućnost izmene visine rente.

Osnovni principi integralne naknade štete:− oštećeni ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi− visina se određuje prema vrednosti stvari u momentu donšenje sudske odluke− pri određivanju visine izmakle koristi uzima se u obzir dobit koja se mogla osnovano očekivati prema

redovnom toku stvari− u slučaju da je stvar uništena krivičnim delom, sud može visinu naknade odrediti prema vrednosti koju

je ona imala za vlasnika (oštećenog)Ako je odgovorno lice slabog imovnog stanja, a nije štetu pričinilo namerno ili krajnjom nepažnjom, sud može dosuditi manju naknadu nego što iznosi šteta. Isto važi i kada je šteti doprine oštećeni, ili kada nije sprečio njeno dalje uvećanje.

Naknada materijalne štete izazvane telesnom povredom, oštećenjem zdravlja ili smrti lica:− troškovi lečenja (nabavka lekova, proteza i drugih pomagala, troškovi lečenja u banji, pregledi i

snimanja, putni troškovi članova uže porodice koji posećuju bolesnika itd)− izgubljena zarada zbog privremene sprečenosti za rad (bolovanja) – oštećeni može da traži naknadu štete

do iznosa pune zarade koju bi ostvarivao da nije na bolovanju− izgubljena zarada zbog trajne sprečenosti za rad – u ovom slučaju se naknada obično dosuđuje u vidu

mesečne novčane rente. Ovde spada i prenatalna šteta (pravo na naknadu ima začeto a nerođeno dete koje se usled štetnog događaja rodi sa nekom fizičkom manom)

Ako je došlo do smrti lica:− troškovi lečenja dok oštećeni nije umro, troškovi sahrane, troškovi podizanja nadgrobnog spomenika kao

i šteta zbog izgubljenog izdržavanja (pravo na naknadu, u vidu mesečne rente, imaju lica koja je pokojnik izdržavao i traje do momenta do kojeg bi pokojnik da je živ imao obavezu izdržvanja)

Visina materijalne štete i naknade:Šteta se utvrđuje u vreme donošenja sudske presude (a ne u momentu nastanka štete ili u momentu podnošenja tužbe). U slučaju buduće štete iznosi se mogu korigovati na ime promenjenih okolnosti.Procena visine štete se može odrediti:

− prema objektivnom kriterijumu (tržišna vrednost stvari koja je jednaka za svako lice, u datom momentu)− prema subjektivnom kriterijumu (vrednost se određuje prema značaju koji je imala za oštećenog u

smislu konkretne, praktične vrednosti te stvari, ne afekcione koja predstavlja nematerijalnu štetu)− pravo na afekcionu vrednost oštećeni ima samo ako je do štete došlo umišljajnim krivičnim delom.

Afekciona vrednost ne predstavlja naknadu materijalne, nego nematerijalne štete.

34


Odgovornost više lica za štetu:Svi učesnici, podstrekač, pomagač, kao i lica koja su sprečila da se učinioci otkriju odgovaraju solidarno.Solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov deo može tražiti od svakog dužika da mu isplati ono što je za njega dao. Udeo svakog dužnika određuje sud na osnovu njegove krivice i težine posledice koje su nastale iz njegovog dela. Ukoliko ne mogu da se odrede udeli u šteti, solidarni dužici odgovaraju u jednakim delovima. Odnos solidarnih dužnika prema isplatiocu ije solidaran, odnosno svaki odgovara samo za svoj deo.

NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE

Nematerijalna šteta je povreda ličnih prava i integriteta ličnosti, odosno povreda fizičkog itegriteta. Naknada ove štete nije ekvivalent šteti već predstavlja satisfakciju, kojom se ublažava ili popravlja poremećeni duševni ili fizički integritet.Prilikom odmeravanja visine naknade sud vodi računa o intenzitetu i trajanju duševnih ili fizičkih bolova, ili straha. Što se tiče zastarelosti, potraživanje za naknadu štete zastareva u roku od 3 godine od saznanja za štetu, njenog obima i intenziteta (završetka lečenja, kad je postalo izvesno da se stanje neće popraviti), odnosno u roku od 5 godina od momenta štete (objektivni rok). Ukoliko je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok, zahtev za naknadu štete zastareva protekom tog roka. Ovo ne važi ukoliko je krivični postupak okončan neosuđujućom odlukom.

OBLICI NAKNADE NEMATERIJALNE ŠTETE

1. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnostiRadi se o umanjenju životnih funkcija u takvoj meri da se one nadalje mogu ostvariti tek povećaim naporom, uz fizičke bolove, ili se uopšte i ne mogu ostvariti. Naknada se može dosuditi i u slučaju kad je umanjenje životne aktivnosti privremeno, ako je jačeg intenziteta i dužeg trajanja. Ova šteta se sastoji u duševnim bolovima koje oštećeni zbog toga trpi. Štetu utvrđuje sud nakon završetka lečenja, medicinskim veštačenjem, a iskazuje se procentualno. Prilikom odmeravanja visine naknade sud ceni i inenzitet i trajanje bolova, kao i druge okolnosti (životnu dob, pol, zanimanje isl). Satisfakcija se ne može dosuditi za pojačane napore pri obavljanju životnih funkcija u vreme lečenja (mirovanje, kretanje sa štakama itd), ali se dužina lečenja može uzeti u obzir prilikom odmeravanja visine naknade. Ako se stanje oštećeog u budućnosti pogorša, može se menjati visina naknade zbog promenjenih okolnosti. Naknada se isplaćuje u jednokratnom novčanom iznosu, ili na zahtev oštećenog u vidu novčane rente. Ovu štetu treba razlikovati od umanjenja radne sposobnosti koja predstavlja materijalnu štetu.

2. naknada za pretrpljene fizičke boloveDa bi se dosudila naknada nužno je utvrditi prirodu i obim povrede, pošto je fiziki bol uvek posledica telesne povrede. Ovaj bol može biti: neuralgičan (najjači, javlja se u jednakim vremenskim intervalima), pulsirajući (nešto slabiji od neuralgičnog pojačava se sa svakim otkucajem srca i onda se smanjuje), difuza (bol sluznice ili kože konstatnog intenziteta, slabiji od prva dva) i vegetativni (ima karakter žarenja i paljenja, ali se retko javlja). Prema trajanju može biti kratkotrajan, periodičan ili povremen i doživotan. Prema intenzitetu može biti slabog, srednjeg i jakog itenziteta.Za odmeravanje visine novčane naknade značajan je intenzitet fizičkog bola, trajanje, mera krivice oštećenog, značaj telesnog bola, kao i druge okolnosti (broj operativnih zahvata, dugotrajno ležanje, fizikala terapija, otežao kretanje itd)

3. naknada za pretrpljen strah

35


Dosuđuje se samo ako je strah bio itezivan i trajao do tog stepena da kod oštećenog izazove traumu, odnosno psihički šok. Strah može nastati kao posledica telesne povrede ali i ne mora. Strah se uvek javlja ad se čovek nađe u kriznm situacijama, on predstavlja emocionalnu reakciju na opasnu situaciju. Prema intenzitetu strah može biti slabog, srednjeg ili jakog intenziteta.Sud donosi odluku o zahtevu za naknadu po obavljenom veštačenju, od strane neuropsihijatra uz pomoć psihologa. Oni treba da se izjasne o načiu kako se doživljeni strahmanifestovao, koliko je bilo trajanje i intezitet, o uzrocima pojave straha i posledicama koje je ostavio na psihu oštećenog.Novčana naknada se dosuđuje u jednokratnom iznosu.

4. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog naruženostiNaruženost podrazumeva potpuni ili delimični gubitak nekog ekstremiteta, naruženje izgleda ili dela tela. Samo postojanje estetskog defekta bez duševnog bola nije dovoljan osnov za dosuđivanje ove vrste nakade.Potrebno je da je naruženost nastala na vidljivim delovima tela i da je deformitet značajan i izražen (objektivni uslovi), kao i sam doživljaj naruženosti (subjektivan uslov). Pored ovog sud ceni i druge okolnosti (uzrast, pol, zanimanje itd). Svakako bi trebalo dosuditi veći iznos naknade za naruženost na delovima koji se ne mogu sakriti (lice, izražena hromost itd)Pravo na naknadu imaju i deca koja još nisu svesna naruženosti ali je izvesno da će u budućosti trpeti duševne bolove. Pravo na naknadu po ovom osnovu pripada samo neposredno oštećenom, ne i njegovim srodnicima

5. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog licaOva naknada se dosuđuje bliskim članovima porodice (bračnom drugu, deci, roditeljima, braći i sestrama i vanbračnom drugu ukoliko je postojala trajnija zajednica života) ukoliko su ova lica trpela trajne psihičke bolove usled smrti bliskog lica. Pod duševim bolom podrazumeva se stanje stalne tuge koje je nezavisno od spoljašnjih događaja. Opšte je poznato da je smrt roditelja, naročito majke za detetom najveći, da je bol roditelja trajniji od supružnika (naročito ako se radi o mladoj osobi) itd. Sve ovo sud mora uzeti u obzir prilikom odmeravanja visine naknade. Izuzetno sud će priznati pravo na naknadu babi i dedi, unucima, maćehi, očuhu i pastorcima ukoliko su između njih postojali takvi odnosi koji se mogu izjedačiti sa odnosom roditelja i dece. Takođe, majka ima pravo na naknadu zbog smrti zametka. Pravo na naknadu se priznaje i detetu koje se rodilo posle smrti roditelja.

6. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta bliskog licaOva naknada pripada bračom drugu, deci, roditeljima i vanbračom drugu ukoliko je postojala trajnija zajedica života. Od velike važnosti je mišljenje medicinskog veštaka. Naročito teškim invalidom se smatra lice kome je telesni izgled tako naruše da je nesposobno faktički za obavljanje i osnovnih životnih funkcija, da vegetira, da mu nedostaju pojedini vidljivi delovi tela koji kod bliskog srodnika izazivaju duševne bolove. Naknada se može priznati samo onom licu koje je u svakodnevnom kontaktu izloženo tome negujući povređenog. Od važnosti je i procenat ivaliditeta

7. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog zbog povrede ugleda i častiUstav RS garantuje fizički i psihički integritet ličnosti. Krivični zakon je čast i ugled zašttio tako što sankcioniše klevetu, uvredu i iznošenje ličnih i porodičih prilika. Najčešći slučajevi povrede časti i ugleda vrše se putem uvrede i klevete. Uvreda predstavlja neistinitu ili istinitu izjavu o fizičkom ili pravnom licu kojom se narušava ugled i čast oštećenog lica. Uvreda se može naneti rečima, pismom, gestom i na drugi način. Kleveta predstavlja iznošenje ili prenošenje neistinitih činjenica o nekom fizičkom ili pravnom licu. Klevetom može da nastane i materijalna šteta (ukoliko se lice bavi privrednom delatnošću), u kom slučaju lice ima pravo na naknadu i materijalne i nematerijalne štete. Pitanje uvrede i klevete se može da se reši u građanskoj parnici kao glavno. Međutim, ukoliko postoji krivična presuda povodom ovog pitaja ona obavezuje sud u parničnom postupku

8. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode

36


Svaki čovek u svojoj sredini uživa određeni ugled, a ugled u velikoj meri zavisi od dostojanstva. Neosnovanim lišenjem slobode povređeno je jedno do najosnovnijih čovekovih dobara, dostojanstvo.Pravo na slobodu nije povređeno ako je:

− do obustave postupka ili presude kojom se optužba odbija došlo zbog toga što je tužilac odustao od gonjenja, a do odustanka je došlo na osnovu sporazuma sa okrivljenim

− ako je optužba odbačena zbog nenadležnosti suda − ako ej svojim lažnim priznanjem ili na drugi način namerno prouzrokovao osudu

Za ovu štetu odgovara država, a naknada može biti u novcu ili na drugi način (objavljivanjem oslobađajuće krivične presude npr). Prilikom odmeravanja visie naknade vodi se računa o dužini trajanja neosnovanog lišenja slobode, uslovima (npr boravak u samici), prisilnom odvajanju od porodice, da li je ime/fotografija objavljeno u sredstvima javog inforisanja itd

9. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnostiPrava ličnosti se odnose na život, telo, zdravlje, slobodu, ime, čast, lik itd, i neprenosiva su. Štetne posledice se nekad mogu otkloiti i restitucijom (povlačenjem izjave štetnika, objavljivanjem ispravke o trošku štetnika ili na drugi sličan način). Za veći broj povreda restitucija ipak nije moguća i tada se nematerijaslna šteta adoknađuje putem novčane naknade

10. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog krivičnog dela protiv polnog itegriteta, dostojanstva ličnosti ili morala

Lice koje je prevarom, prinudom, zloupotrebom nekog odnosa (poverenja, zavisnosti) navedeno na kažnjivu obljubu ili kažnjivu bludnu radju, kao i lice prema kome je izvršeno neko drugo krivičo delo protiv dostojastva ličnosti i morala (silovanje, obljuba zloupotrebom položaja, podvođeje i omogućavaje polnog odnosa, obljuba nad detetom itd)ima pravo na naknadu štete.

37

Documents

Skripta, obligaciono pravo - Pravni fakultet