1

PRAVO EU

I IZVORI PRAVA EU

Izvori prava EU su pravni akti koji sadrže pravne norme na kojima počiva funkcionisanje EU.

Najvažniji izvori prava su:

1) osnivački ugovori

2) akti institucija EU

3) sporazumi (ugovori) sa trećim zemljama

4) sudska praksa

o OSNIVAČKI UGOVORI

Pravni osnovi konstituisanja Unije sadržani su u osnivačkim ugovorima koji su nastali na odlukama država članica i saglasnošću o formiranju Zajednice (Unije) entiteta sui generis pravne strukture.

1.Ugovor O Evropskoj Zajednici Za Ugalj I Čelik (Ezuč)

Evropska zajednica za ugalj i čelik je prva evropska zajednica koja se razvila sa namerom da se uspostavi miroljubivo i efikasno korišćenje ovih resursa. Ova organizacija je bila otvorena za saradnju i sa drugim državama.

Ugovor je potpisan 1951. i formirane su sledeće institucije: Savet ministara, Asambleja i Sud pravde.

Najvažniji organ je Visoka vlast koja se stara o realizaciji ciljeva iz ugovora. To su bili uspostavljanje zajedničkog tržišta, ukidanje carina i barijera u svrhu slobodnog prometa uglja i čelika.

Visoka vlast je mogla donositi odluke i preporuke koje su obavezivale članice bez njihove saglasnosti (ipak postojala je potrebna saglasnost Saveta ministara).

Savet ministara su činili predstavnici nacionalnih vlasti. Savet je imao ulogu koordiniranja aktivnosti nacionalnih vlada i visoke vlasti.

Parlament su činili članovi nacionalnih parlamenata i služio je za administraciju i kontrolu. Parlament je mogao i 2/3 većinom da smeni Visoku vlast.

Sud pravde se starao o primeni osnivačkog i drugih pravnih akta. Pred sudom su se mogla pojaviti i pravna i fizička lica, i imao je nadležnost nad institucijama država članica.

2

2. Ugovor O formiranju Evropskoj Ekonomskoj Zajednici (Eez) I Evropskoj Zajednici Za Atomsku Energiju (Ezae)

Ugovor o EEZ je potpisan u Rimu 1957. Tada je potpisan i ugovor o EZAE.

1960. ugovor o evropskoj zoni su potpisale Britanija, Austrija, Portugal, Norveška, Švedska, Danska, Švajcarska.

Delovalo je da je to konkurentska organizacija, međutim razvijeni su dobri odnosi.

Osnovni cilj Zajednice jeste rušenje barijera koje dele Evropu, stvaranje zajedničkog tržišta, povećanje ekonomske stabilnosti i životnog standarda, uspostavljanje carinske unije. Predviđena je harmonizacija zakonodavstva.

Institucije su preuzete od EZU samo je umesto Visoke vlasti utanovljena Komisija (sa nešto užim nadležnostima).

Najvažniju ulogu imao je savet ministara.

Međunarodno pravni subjektivitet imaju sve tri zajednice. One mogu sticati prava i obaveze, biti pred sudom, zaključivati međunarodne ugovore.

EZAE je nastala na osnovu saglasnosti država članica o potrebi razvoja zajedničke politike oko atomske energije. Sistem formiran Rimskim ugovorima pokazivao je nedostatke u tom smislu što su postojali zajednički (sud i parlament) i posebni (ostali) organi.

Zajednice su imale zajedničke administativne službe za informisanje, izdavaštvo, statistiku i pravnu službu. U Rimskom ugovoru je predviđen prelazni period za ostvarenje ciljeva do 1970. (ispunjen godinu pre roka) .

3. MERGER ugovor iz 1965.

Potpisan 1965, na snazi od 1967. radi objedinjavanja institucija. Oba člana komisije biraju zemlje članice.

Pored Parlamenta i Suda pravde uspostavljeni su i Komisija i Jedinstveni savet. Nastaje i sistem finansiranja Zajednice iz sopstvenih izvora čime je postala mnogo više nezavisna i manje osetljiva na pritiske od strane članica.

4. Jedinstveni Evropski Akt Iz 1986.

Donet sa ciljem da se do 1992. formira unutrašnje tržište. Rad je bio u senci dva stanovišta pristalica čvršćeg jedinstva sa jedne i pristalica državnog suvereniteta s druge strane.

3

Kroz reformu strukturnih fondova uvršćeni su finansijski instrumenti. Neophodno je uspostaviti slobodu kretanja lica, roba, kapitala i usluga.

Komisija dobija veća ovlašćenja u izvršnoj vlasti, a Parlament u spoljnoj politici. Takođe, proširen je broj slučajeva gde se odlučuje kvalifikovanom većinom.

Jedinstvenim Evropskim aktom institucionalizovani su Evropski savet i Sud prve instance.

5. Ugovor O EU (Mastrihtski)

Potpisan u Mastrihtu 1992, a stupa na snagu 1993. nakon sloma SSSR i ujedinjeja Nemačke. Preovladalo je mišljenje da je nužno postići viši stepen jedinstva između naroda Evrope koji će omogućiti da se odluke donose na nivou što bliže građanima.

Mastrihtski ugovor je uspostavio novi politički entitet nazvan EU, iako naziv obuhvata mnoge evropske države koje izostaju van članstva. Unija je opisana kao entitet od tri stuba.

Prvi stub je sastavljen od tri postojeće EZ (EZU^, EEZ i EZAE)

Drugi stub je sačinjen od sistema zajedničke spoljne i bezbednosne politike.

Treći stub obuhvata sferu pravosuđa i unutrašnje politike.

Ova tri stuba se smatraju jedinstvenim institucionalnim okvirom.

Ugovor je iz dva dela:

- Prvi se bavi ekonomskom i monetarnom unijom

- Drugi se bavi političkom unijom.

Naloženo je uspostavljanje monetarne unije i jedinstvene valute najkasnije do 01.01.1999.

Formirani su Evropski savet i Komitet regija i institucijalizovan je Ombudsman, kojeg imenuje parlament Evrope.

Značajno je proširena delatnost zajednice u prostorima obrazovanja, kulture, javnog zdravlja, zaštite potrošača i prekomorske, industrijske saradnje.

Mastrihtski ugovor je novi kvalitet u procesu stvaranja unije sa federalnim uređenjem.

U korpus komunitarnih (federativnih) delatnosti ulazile bi makroekonomija, spoljna i bezbednosna politika, pravosuđe i odbrana.

Stiče se utisak da su ciljevi Unije prvenstveno ekonomski i što veće jedinstvo naroda Evrope. To bi bilo ostvareno podsticanjem privrednog razvoja i ukidanjem granica i jačanje kohezije i sa jedinstvenom valutom. Identitet na međunarodnoj sceni se afirmiše zaštitom prava i interesa svih državljana, građana EU.

4

Supsidijarnost je podignuta na nivo konstitutivnih principa tek ugovorom o EU. Ogleda se u pronalaženju optimalnog nivoa odlučivanja i delovanja, odnosno na nivou što je moguće bližem građanima. Ovaj princip se uzima kao kriterijum raspodele nadležnosti u okviru unije. Obično se označava primat nacionalnog nivoa uz mogućnost daljeg spuštanja na regionalni i lokalni nivo. Zajednica preduzima mere u skladu sa načelom supsidijarnosti samo ako ciljevi predviđene akcije ne mogu biti u potrebnoj meri ostvareni od strane država članica (ne može se primeniti tamo gde Unija ima ekskluzivnu nadležnost) .

Primena je opravdana u slučajevima:

1) ako je reč o transnacionalnom aspektu;

2) ukoliko su radnje države članice slabijeg kvaliteta;

3) radnja na komunitarnom nivou mora donositi jasne koristi.

Projekciju odlučivanja u EU uslovljavaju države članice, regioni, političke stranke, pokreti, javno mnjenje i dr.

Unijsko gradjanstvo - Segment unijskog gradjanstva obuhvata odgovarajuci korpus prava i obaveza za sve drzavljane drzava clanica.

Poseban znacaj imaju:

1) kretanja i nastanjivanja na prostor zajednice

2) biračko pravo,

3) konzularno–diplomsku zaštitu

4) pravo podnošenja peticije

5) pravo obraćanja ombudsmanu

Komunitarni segment je prvi stub saradnje. Nužno je da 15 država članica u funkcionalnom smislu predstavlja jednu teritoriju.

Mere koje vode do ostvarivanja ciljeva su:

1) zabrana carinskih dažbina između članica i ogreničenja kod uvoza i izvoza,

2) zajednička trgovinska politika,

3) slobodan protok roba usluga i kapitala i lica,

4) mere kretanja lica,

5) zajednička politika u poljoprivredi, saobraćaju i ribarstvu,

6) poštovanje pravila konkurencije,

5

7) usklađivanje nacionalnog zakonodavstva,

8) kordinacija politike zapošljavanja,

9) socijalna poltika i evropski socijalni fond,

10) učvršćivanje ekonomske kohezije,

11) zaštita životne sredine,

12) jačanje konkurentnosti industrije,

13) unapređenje naučno istraživačkog rada,

14) podsticanje stvaranja ,

15) visoka zdravstvena zaštita,

16) razvoj obrazovanja i vaspitanja,

17) saradnja u oblasti razvoja,

18) pridruživanje prekomorskih zemalja,

19) zaštita potrošača,

20) mere u oblastima energetike, civilne zaštite i turizma i

21) vizni režim, kultura...

U većini ovih oblasti je ranije postojala nadležnost u manjem ili većem obliku

Socijalna politika

Mastrihtski ugovor je ostao nedorečen usled protivljenja V. Britanije pa je sačinjen protokol o socijalnoj politici koji je potpisalo 11 država gde su članice dobile mogućnost korišćenja institucionalne strukture.

Ekonomsko monetarna unija

Mastrihtski ugovor potpuno definiše ekonomsko-monetarnu politiku i njenu dinamiku kroz uvođenje pariteta valute preko jedinstvene valute uz uspostavljanje Evropske centralne banke.

Konačno uspostavljanje monetarne unije se vezuje za 1 januar 1999. ali se euro pojavio tek 2002. (V. B. i Danska su recimo sačuvale svoju valutu)

Pored Komiteta regija formiran je ombudsman koji kontroliše rad komunitarnih institucija.

Zajednička spoljna politika i bezbednost su drugi stub, kroz očuvanje integriteta, nezavisnosti i osnovnih interesa unije i jačanja njene bezbednosti. Nužno je obezbediti sistematsku saradnju država članica povodom pitanja od opšteg značaja.

6

Posebnom deklaracijom uz mastrihtski ugovor odbrana EU će se razvijati jačajući stub Atlantskog saveza (marginalizuje se Evropski parlament i Komisija i Evropski sud)

Pravosuđe i unutrašnji poslovi su treći stub

Postoji saradnja kod ovih segmenata:azil, režim prelaska spoljnih granica, narkomanija, kriminal, imigracija, carine, policijska saradnja, pravosudna saranja u civilnim i krivičnim predmetima..

Savet može delovati posredstvom:

1) usvajanja zajedničkog stava (joint position),

2) zajedničkih akcija (joint action),

3) upućivanjem nacrta konvencija članicama.

Ove odluke savet donosi 2/3 većinom, Države članice su obavezne da uspostave koordinaciju nacionalnih organa kroz Koordinacioni komitet.

Referendum - Mastrihtski ugovor je prihvaćen uz otpor preko referenduma koji je u Danskoj ponovljen uz određene ustupke (ne učestvuje u odbrambenoj uniji) . Bilo je teškoća i u Francuskoj, Nemačkoj i V. B.

6. Amsterdamski Ugovor

Deklarativno se od strane svih država članica izazvala volja za dogradnjom institucionalnog i pravnog okvira EU. To je delimično postignuto ugovorom koji su potisale 15 članica u Amsterdamu 1997, a na snagu je stupio 1. maja 1999.

Očekivano proširenje EU zahtevalo je reformu Institucija. Pretežni deo ovog ugovora se odnosi na dopune i izmene Osnivačkih ugovora. Njegov značaj je primetan u oblasti:bliže saradnje; ljudskih prava i sloboda; evropskog građanstva; ravnopravnost polova; pravosuđa –komunitarni režim; evropskog parlamenta; supsidijarnost; izmeni mehanizama konstituisanja komisije; socijalna politika, zdravstvo, zaštita potrošača, zapošljavanje...

Ciljevi unije su neznatno izmenjeni, posebno je važno jačanje unije kao prostora slobode, bezbednosti i pravde, uz usvajanje mera kontrole granica, imigracije, azila i borbe protiv kriminala. Dodatne oblasti van ovod koncepta su poboljšanje funkcije organa EU zbog proširenja, odbrana, Budžetska disciplina, demokratičnost.

Glavno pitanje je kako ne urušiti osnovne vrednosti pri proširenju unije i kako otkloniti deficit demokratičnosti.

Bliska saradnja - Nezaobilazna je izmena u Amsterdamskom ugovoru koja se odnosi na blisku saradnju (mogućnost da se određena grupa članica odluči za dublju, širu i intenzivniju saradnju. S tim što je potrebno da ostale države nisu zainteresovane, da takav vid saradnje ne dira tekovine da nije protiv pravila konkurencije i institucionalnih okvira EU.

7

Princip supsidijarnosti se primenjuje u skladu sa restriktivnim tumačenjem granica ekskluzivne nadležnosti. Unija ima ekskluzivnu nadležnost kod regulisanja unutrašnjeg tržišta, zajedničke komercijalne i poljoprivredne politike a uvodi se i princip proporcionalnosti.

Povelja EU o osnovnim pravima usvojena je 2000. i predstavlja dodatnu osnovu zaštite ljudskih prava.

Postoje sankcije za povrede osnovnih ustavnih principa (demokratije, vladavine prava, zaštite sloboda) u vidu suspenzije koju izriče savet. Važna promena je vezana za uspostavljanje prostora slobode, sigurnosti i pravde koja se odnosi na režim viza, azila, imigracije i slobode kretanja lica na prostoru zajednice što se odnosi i na državljane trećih zemalja.

Nove odredbe u oblasti zapošljavanja se uglavnom odnose na zabranu diskriminacije.

7. Ugovor Iz Nice

2000. šefovi vlada i država su na Konferenciji postigli dogovor i potpisali ugovor bez većih ambicija. Postojale su izvesne teškoće. Naime, irski referendum neuspeva 2001. ali 2002 je uspešan. Najvažnije je bilo izvršiti rebalans moći između institucija jer se Amsterdamski ugovor nije bavio u dovoljnoj meri funkcionisanjem Unije posle proširenja. Doneta je odluka na međunarodnoj konferenciji da se razreši pitanje veličine i kompozicije Komisije. Kasnije se ispostavilo da je sud o Amsterdamskom ugovoru pogrešan jer je i ovako bilo malo konkretnih rezultata i problemi nisu prevaziđeni.

Promene su najznačajnije izvršene u drugom i trećem stubu. Polje zajedničke odbrambene politike ima promenu u vidu mogućnosti spajanja svih ili delova vojnih snaga. Formirane su i snage za brza dejstva od 60.000 vojnika i 5.000 policajaca. Formirani su novi organi odbrane: političko-bezbednosni komitet; vojni komitet EU i generelštab EU. Napravljena je i agencija EUROJUST koja je za prevenciju kriminala.

Sud prve instance ima proširene oblasti donošenja odluka. Izvršena je i preraspodela mesta (Nemačka je dobila 99 mesta) od ukupno 732.

Ovaj ugovor doprineo jačanju demokratije i omogućio legitimitet političkim partijama. Povećana su i ovlašćenja predsednika komisije.

Ranija bliska saradnja nazvana je pojačana saradnja i može se dobiti na zahtev samo 8 članica što nije većina. Saradnja se uspostavlja tako što se zainteresonane države obraćaju komisiji koja predlog šalje savetu koji odobrava saradnju kvalifikovanom većinom. Pojačana saradnja je moguća u sva tri stuba.

Budućnost ugovora iz Nice je neizvesna posle proširenja 2004. Njime je zaklučen proces reformi Zajednice unije i današnja zajednica (unija) se u mnogome razlikuje od one sa početka

o OSTALI UGOVORNI IZVORI

8

1. Ugovori sa trećim državama

Ugovor iz Mastrihta kaže da “ugovori koji se zaključuju između zajednice i jedne i više država ili međ. org. obavezuju organe Zajednice i države članice”. Oni moraju biti kompatibilni sa osnivačkim ugovorima inače ne bi mogli da stupe na snagu.

Postoji podela na:

1)ugovore koje države članice spajaju sa trećim državama

2)ugovore koje unija sklapa sa trećim državama.

Obe vrste ugovora posle stupanja na snagu osnivačkih ugovora moraju biti u saglasnosti sa njima, pri ovome države članice imaju slobodu ugovaranja u onim oblastima u kojima unija nema nadležnosti.

2. Ekonomski ugovori

Odnose se na sporazume koje je EU zaključila sa zemljama EFTA, Mediteranskim zemljama i zemljama u razvoju.

Ovi ugovori su značajan izvor prava EU i regulišu pitanja trgovine sa trećim zemljama i na drugim poljima. Poseban značaj ima ugovor o stvaranju zajedničkog evropskog ekonomskog prostora sa EFTA državama (kod indus. proizvoda nema carina i kontigenata, dok u poljoprivredi ima restrikcija).

Sporazum o Evropskom ekon. prostoru podeljen je na šest delova. Oni se bave pitanjem slobodnog kretanja kapitala roba i usluga. Kompletiranjem propisa i dr. sporazum predviđa slobodu kretanja radnika i zabranjena je diskriminacija zaposlenih na nacionalnoj osnovi. Postoje pravila o koordinaciji soc. pitanja i priznanja diploma. Sporazum sadrži i pravila o zaštiti potrošača ,životne sredine i kompanijsko pravo. Postoji saradnja kod istraživanja, teh.razvoja, informatike, obrazovanja, omladine, malih i srednjih preduzeća...

Sporazumi sa mediteranskim zemljama– Zajednica može zaključiti sa jednom ili više država ili međ. org. sporazume o pridruživanju ,što obuhvata uzajamna prava i obaveze. Obuhvata saradnju u ribarstvu, teh. i naučnu saradnju...

Većina ovih sporazuma dodeljivala je državama ugovornicama povlašćeni status u trgovini sa EU.

EU ima zonu slobodne trgovine do 2010.godine sa: Alžirom,Marokom,Turskom,Izraelom,Egiptom,Jordanom,Libanom,Palestinom,Sirijom, Kiprom i Maltom (koja je promenila status kao član u međuvremenu).

Ugovori sa zemljama u razvoju - su ugovori zemalja uglavnom sa svojim bivšim kolonijama.

Prva Lome konvencija je doneta 1975. između EZ i 46 zemalja Afrike, Kariba i Pacifika...(kasnije se broj širi na 70). Najvažnija olakšica za ove zemlje je bescarinski izvoz u zemlje EZ. Takođe se zaključuju značajni ugovori sa razvijenim zemljama Azije, Argentinom,Meksikom,Indijom i Čileom.

9

II AKTI INSTITUCIJA EU

U cilju izvršavanja svojih zadataka iz ugovora Evropski parlament sa Savetom a Savet sa Komisijom donose:

• uredbe • direktive (uputstva) • odluke • preporuke i • mišljenja

Postoje i drugi izvori prava tzv. meko pravo a to su uputi,izjave,programi deklaracije,bele,zelene knjige,zapisnici itd.

10

1.Uredbe su direktno primenljive i obavezuju sve države članice EU. One se objavljuju u Službenom glasniku EU. Uredbe daju opšte smernice i nisu imenovane pojedinačno,već su opšteg karaktera. Direktna primena nije na najbolji način precizirana. One imaju trenutno dejstvo, i da nacionalni sudovi moraju štiti prava pojedinaca. Postaju automatski deo pravnog sistema država, odnosno države usaglašavaju svoje nacionalno pravo sa njima.

2.Direktive (uputstva) obavezuju članice, ali ostavljaju državama članicama izbor forme i načina primene. Moraju se implementirati u nacionalno zakonodavstvo, ali u saglasnosti s pravilima procedure svake države članice. I, ne moraju se objaviti u “službenom glasniku”, ali praksa pokazuje da se veliki broj objavljuje. Strane kojima su upućene moraju biti notifikovane. Stupaju na snagu 20 dana nakon objavljivanja. Direktive imaju direktno dejstvo u relacijama pojedinaca i država. Direktive su pogodne za procese harmonizacije pojedinih oblasti.

3.Odluke – su obavezne za one na koje su adresirane (državama ili kompanijama). Pri tome ne zahtevaju nacionalnu proceduru implementacije i nemaju opšti karakter. Moraju biti objavljene u Službenom glasniku i stupaju na snagu 20 dana posle objavljivanja. Mogu imati direktno dejstvo. Centralna banka može donositi odluke.

4.Preporuke i mišljenja nisu obavezne za članice, već imaju značaj u tome što pozivaju države da se ponašaju na određeni način. Preporuke nemaju obavezni karakter. Mišljenja omogućuju institucijama da povodom nekih po pravilu važnih stvari iznesu svoje mišljenje.Značaj preporuke i mišljenja je u tome što one anticipiraju pojedina pravila jer uglavnom sadrže upotrebljiva rešenja pjedinih problema.

5.Meko pravo – Soft law ne pripada formalno izvorima prava EU ali njegovi akti proizvode pravna dejstva. To su deklaracije,rezolucije,međuinstitucijalni ugovori...

Sudska praksa kao izvor prava – Evropski sud imao je veliku ulogu u formiranju komunitarnog prava. Zabeleženi su brojni slučajevi u praksi u kojima je Sud nemajući pravog uporišta u osnivačkim ugovorima primenio metode tumačenja prava preuzimajući zakonodavnu funkciju. To je davalo poseban značaj praksi kao izvoru komunitarnog prava.

III INSTITUCIJE EU

1. EVROPSKI SAVET

je glavni organ jer se na njemu donose strateške političke odluke.

Počeo je sa radom 74’ iako nije bio predviđen kao organ u osnivačkim ugovorima, u Mastrihtu je institucionalizovan.

Savet se sastoji od šefova država ili vlada država članica, predsednika komisije i ministara spoljnih poslova i člana Komisije zaduženog za spoljne poslove.

11

Sastaju se dva puta godišnje u različitim mestima i podnosi se izveštaj Evropskom parlamentu.

Nadležnosti saveta su široke tako da on odlučuje da li su članice ispunile uslov za prelazak na jedinstvenu valutu, uređuje spoljnu politiku i strategije, arbitrira u značajnim političkim problemima, može i izreći mere suspenzije.

2. SAVET EVROPSKE UNIJE

Savet je preimenovan posle ugovora u Mastrihtu u Savet EU i sastavljen je od po jednog predstavnika svake članice koji mora biti najmanje na ministarskom nivou. Kod strateških pitanja u rad se uključuju i šefovi vlada ili država, za ostala pitanja su resorski ministri dovoljni.

Članovi saveta dobijaju instrukcije od svojih vlada ali deluju u opštem interesu unije. Pri donošenju odluka potreban je konsenzus.

Savetom predsedava svaka članica po 6 meseci i to uvek se smenjuju mala i velika zemlja. Predsednik održava veze sa Komisijom i Parlamentom i pripema sastanke i agende i predstavlja savet van unije.

- Najvažnija f-ja Saveta je da se izvršavaju obaveze predviđene u ugovoru o osnivanju. On vrši koordinaciju ekonomskih politika članica, raspisuje izbore, može menjati sudije Evropskog suda, članove Komisije i drugih sporednih institucija. Odluke se mogu donositi jednoglasno, prostom i kvalifikovanom većinom.

- Jednoglasnost se zahteva kod nekoliko sfera

1)mera protiv diskriminacije

2)ugovora sa trećim državama

3)promena broja sudija u Evropskom sudu

4)izmena statuta Evropskog suda

5)izmena broja članova Komisije

6)budžeta

7)postavljanja članova revizorskog suda

8)prijema novih članova

9)novih prava građana EU

10)upotrebe službenog jezika

12

- Prosta većina je način odlučivanja koji se svrtava u izuzetke, primenjuje se kod proceduralnih pitanja; poslovnika o radu; razmatranja nekih pitanja; sazivanja međuvladine konferencije, kod produžavanja roka za usvajanje nekog akta.

- Kvalifikovana većina je mnogo brže odlučivanje i ne zahteva saglasnost svih članica što je u suprotnosti sa pravima država kao suverenih subjekata. Zbog toga, da ne bi došlo do preglasavanja, je uvedeno ponderisano glasanje gde se glasovi vrednuju po broju stanovništva. Nemačka ,Italija, Francuska i V. Britanija imaju po 10 glasova, Španija 8, Belgija, Portugal i Holandija 5, Austrija i Švedska po 4 , Danska, Finska i Irska po 3 a Luksemburg 2. Za kvalifikovanu većinu potrebno je 62 od 87 glasova.Ipak male države mogu biti marginalizovane.

- COREPER čine ambasadori država članica. Postoji ambasadorski nivo koji se bavi spoljnim poslovima važnim ekonomskim i finansijskim pitanjima i niži nivo njihovih zamenika koji se bavi socijalnim pitanjima

3. KOMISIJA

Komisija je bila sastavljena od članova iz država članica, po dva člana velike i po jedan male države. Komisija se sastaje u Briselu i sačinjava preporuke za Savet i Parlament.

Članovi komisije su zvaničnici Evropske unije i nisu obavezni da primaju uputstva svojih vlada.

Komisija je podeljena na Generalne direktorate i to za :

1) spoljne i ekonomske odnose 2) ekon. i fin. pitanja 3) industriju 4) konkurenciju 5) zapošljavanje 6) poloprivredu 7) saobraćaj 8) razvoj 9) osoblje i administracija 10) audiovizuelna oblast, informatika 11) životna sredina, nuklearna bezbednost 12) nauka, istraživanje i razvoj 13) telekomunikacije 14) ribolov 15) unutrašnje tržište i fin. usluge 16) regionalna politika 17) energija 18) krediti 19) budžet 20) carine 21) fin. kontrola 22) obrazovanje i omladina

13

23) politika preduzeća, trgovina turizam

Direktorati obično imaju činovnički aparat od uglednog i prestižnog personala.

Savet na nivou šefova država postavlja predsednika komisije što odobrava Parlament EU. Iako se komisija odnosno članovi biraju kolektivno svaki od njih može biti smenjen pojedinačno.

Dužnosti(funkcije) komisije se klasifikuju u tri grupe:

-Prva grupa f-ja je inicijator akcija,komisija predlaže Savetu donošenje odluka.

-Druga grupa f-ja obuhvata staranje o primeni osnivačkih ugovora.

-Treća bi se mogla označiti kao izvršna. Komisija ima ovlašćenje da nakon donošenja odluke nadgleda kao supervizor implementaciju.

Važna je i nova uloga komisije u spoljnoj politici da bude pregovarač i da posle pregovora ponudi predlog ugovora na zaključivanje Savetu.

Uloga komisije je da obezbedi

primenu ugovora i mera koje organi donose sačinjavanje preporuka i mišljenja samostalno odlučivanje i pripremanje mera vršenje ovlašćenja koja je Savet preneo na nju

4. PARLAMENT Parlament ima sedište u Strazburu. Bira se svake pete godine i obavlja demokratsku kontrolu institucija EU. On je predviđen u Rimskom ugovoru i zvao se Asambleja.

Sastavljen je od 626 članova od kojih su 99 poslanika iz Nemačke,87 imaju Italija, Francuska i V. Britanija, Španija 64, Holandija 30, Belgija, Portugal i Grčka 25, Austrija i Švedska po 20, Danska, Finska 20 i Irska 15 i Luksemburg 6. Za kvalifikovanu većinu potrebno je 62 od 87 glasova. Ugovorom iz Nice broj se 2004 menja do 732.

Parlament je dobio značajna ovlašćenja u razmatranjima budžetskih pitanja, naime ima prava:

- finalnog odlučivanja o neobaveznim rashodima;

- da prihvati ili odbije predlog budžeta

- samostalnog izdavanja budžetskih razrešnica

Parlament može da izmeni predlog budžeta u 1)pogledu obaveznih trošk. 2)u pogledu neobaveznih rashoda.

14

Izmene se dostavljaju Savetu koji može da ih ne prihvati i vraća parlamentu koji ustanovljava konačnu verziju.

Parlament dobija i značajnu konsultativnu ulogu. Savet je obavezan da traži mišljenje parlamenta prilikom donošenja akata u: tehn. razvoju i delatnosti; društvene i soc. kohezije; osnivanja zajedničkih preduzeća; zaštiti životne sredine; ujednačavanja propisa u oblasti poreza na promet. Parlament ima pravo da bude informisan o svim vidovima spoljne politike EU i konsultovan u pitanjima pravosuđa i unutrašnjih poslova. U slučaju da parlament uskrati mišljenje neki akt bi se mogao poništiti u postupku pred sudom.

U Mastrihtu je procedura saradnje proširena na akta iz životne sredine, diskriminacije po osnovi državljanstva, saobraćajne politike, podjednakog tretmana u fin. institucijama, zdravlja radnika, stručnog osposobljavanja, infrastrukture, razvoja nerazvijenih zemalja i regionalni razvoj.

Stavovi perlamenta nisu ipak mogli blokirati odluku uprkos protivljenju.

Postupak koodlučivanja – u ovom postupku komisija podnosi mišljenje Savetu i Parlamentu koji daje svoje mišljenje i nakon toga Savet donosi zajednički stav ili mu se protivi i tad interveniše Komitet za mirenje radi postizanja kompromisa. Ukoliko ovaj stav ili tzv “drugo čitanje” parlament većinom odbaci predlog se smatra odbačenim, što je skoro identično “pravu veta”. Ako nije bilo većine Savet može doneti odluku o usvajanju. Postupak koodlučivanja se primenjuje u:

1) oblasti slobode kretanja radnika 2) prava nastanjivanja za samozaposlena lica 3) ujednačavanja propisa u sferi određivanja spec. položaja stranaca 4) uslovima za priznavanje kvalif. 5) slobode pružanja usluga 6) sferi saradnje u obrazovanju i kulturi 7) zaštiti zdravlja 8) zaštiti potrošača 9) finansiranju naučnih i razvojnih programa

U postupku koodlučivanja se najbolje promoviše međuinstitucionalna saradnja u EU. Ugovor iz Amsterdama je još proširio ovaj postupak na više oblasti: nediskriminaciju po nacionalnosti, sloboda kretanja i nastanjivanja, soc. osiguranje za radnike migrante, dinamiziranje zapošljavanja, carinska saradnja, mere suzbijanja pronevera, zaštita ličnih podataka, prikupljanje statističkih podataka.

Postupak davanja saglasnosti iniciran je jedinstvenim evropskim aktom. Pojedini značajni akti se ne mogu doneti bez saglasnosti perlamenta što se primenjuje kod kontrole poslovanja fin. institucija, amandmana na statut Evropskog sistema banaka, izbor predsednika i članova komisije...

15

Ugovor iz Nice je povećao broj slučajeva koodlučivanja. U superviziji i nadzoru parlament ima direktnu političku kontrolu nad radom Komisije i saveta,ali on nema ovlašćenje da menja akte Saveta i Komisije.

Članovi Parlamenta uživaju privilegije i imunitet na nivou poslanika nacionalnih parlamenata.

5. EVROPSKI SUD PRAVDE

Ima sedište u Luksemburgu i sastavljen je od po jednog sudije iz svake države članice koji se biraju na 6 godina. Predloge sudijama za pojedine slučajeve pripremaju devet Opštih pravobranilaca u obliku pripremnog mišljenja. Za vreme mandata sudije ne mogu obavljati ni jednu drugu f-ju. Od sudija se bira predsednik na period od tri godine, a sekretar se bira tajnim glasanjem sudija.

Evropski sud iako je formiran na osnovu međ. ugovora se razlikuje od međ. sudskih organa najviše jer ima funkciju tumača osnivačkih ugovora. On je nadnacionalan jer se ogleda u nezavisnosti njegovih sudija i generalnih pravobranilaca. Dakle on je netipična sudska institucija.

Evropski sud pravde ima osnovnu f-ju da obezbedi pravilnu primenu osnivačkih ugovora, kroz formu arbitra u rešavanju sukoba između evropskih institucija i država članica. Time se postiže da evropske inst. ne mogu raspolagati sa više vlasti nego što im je dato na osnovu ugovora o osnivanju.

Postoji podela nadležnosti na :

1) onu po direktnim tužbama 2) nadležnost po prethodnim pitanjima

U prvu kategoriju spadaju kategorije koje se pokreću na zahtev komisije zbog:

1) neispunjavaja obaveza 2) poništavanja nezakonitih akta 3) nečinjenje organa EU da preduzmu mere protiv kršenja odredaba iz osnivačkog

ugovora 4) naknada štete 5) u vezi Centralne i Investicione banke 6) u vezi razrešenja člana komisije 7) radno pravni sporovi 8) sporovi na osnovu arbitražnih klauzula

Druga kategorija sporova se odnosi na preliminarnu fazu sudske f-je. Znači da domaći sud može zatražiti od Evropskog suda mišljenje o predmetu koji se pred njim nalazi.

Odluka suda o ovim pitanjima se ne odnosi u obliku presude već se samo izjašnjava kada je to izjašnjavanje uslov presude od strane nacionalnih sudova. Sud je nadležan da odlučuje o tumačenju ugovora; valjanosti akata; statuta tela.

16

Pitanje postupka pred Sudom pravde je regulisano protokolima o statutu suda uz osnivačke ugovore i Poslovnikom o radu. Postoje 2 vrste postupaka pred sudom i to postupak po direktnim tužbama i po prethodnim pitanjima. Postupak se sastoji iz pismenog postupka, pripremnog istraživanja, usmenog pretresa i donošenja presude.

Pred sudom se mogu voditi sledeći posebni postupci:

1)postupak po prigovoru teće strane

2)po osnovu otkrivanja nove činjenice

3)tumačenje presude

Pravo na podnošenje ove tužbe imaju države članice, institucije EU i fizička i pravna lica. Sud donosi presudu koja je obavezna od dana donošenja čime se izbegava statičnost svake presude.

6. OSTALE INSTITUCIJE

a. Centralna banka b. Evropska Investiciona banka c. Revizorski sud d. Prvostepeni sud - sud prve instance e. Ombudsman

EVROPSKA CENTRALNA BANKA

Deo je Evropskog sistema centralnih banaka u koji još ulaze i nacionalne centralne banke država članica. Sedište je u Frankfurtu.

- Centralna banka je nadležna da se bavi kreiranjem i vođenjem monetarne politike EU.Osnovni zadatak joj je da osigura monetarnu stabilnost i upravljanje poslovima vezanim za euro. Ona vrši devizne poslove, drži i upravlja deviznim rezervama država članica i unapređuje platni promet. Politika cen. banke mora biti u saglasnosti sa osnovnim principima ekonomske politike EU. To su tržišna ekonomija zasnovana na konkurenciji,stabilnim cenama,javnim finansijama,monetarnim uslovima i platnom bilansu. Nacionalne centralne banke moraju slediti politiku ECB. ECB podnosi godišnji izveštaj o svojim aktivnostima Evropskom Parlamentu,Komisiji,Savetu EU i Evropski Savet.

- Efikasnost rada banke se ocenjuje pred parlamentom, donosi se ocena zakonitosti, tužbi, odluka i akta, presude u sporovima.

Evropski parlament nema ovlašćenje da menja institucionalno ustrojstvo CB.

- Najvažniji organi ECB su Savet guvernera i Izvršni odbor.

17

Savet guvernera je sastavljen od guvernera nacionalnih centralnih banaka država članica koji imaju po jedan glas i ovaj savet utvrđuje monetarnu politiku EU. On obavlja upravne funkcije, a kvorum čini 2/3 članova.

Izvršni odbor je sastavljen od predsednika, potpredsednika četiri člana. Izborni period je 8 god, bez prava ponovnog izbora. On sprovodi monetarnu politiku u skladu sa odlukama Saveta guvernera.

EVROPSKA INVESTICIONA BANKA

Investiciona banka je osnovana Rimskim ugovorima 1957. Njen osnovni cilj je da finansira projekte koji doprinose skladnom razvoju zajedničkog tržišta i u projekte u manje razvijenim regionima. Pomaže i razvoj malih i srednjih preduzeća ulaganjem kapitala i kreditima.

Glavni organi su:

- Savet guvernera(čine ministri država članica)koji kreira kreditnu politiku banke

-Administrativni savet koji ima 25 članova iz struke i donosi odluke o garancijama kreditima i pozajmicama

- Upravni komitet koji obavlja dnevne poslove, čini ga predsednik i 6 potpredsednika. Bira ih na 6g. Savet guvernera.

Ima zadatak da vrši provere ispravnosti knjigovodstvenih podataka.

REVIZORSKI SUD

je iz 1975 i sastavljen je od po jednog člana iz svake države. Oni se regrutuju iz redova stručnjaka koji su obavljali visoke f-je finan. kontrole. Zahteva se da svoje f-je obavljaju nepristrasno i u duhu pravila struke bez uticaja autoriteta vlasti. Revizorski sud vrši kontrolu i superviziju budžetskih i finansijskih raspolaganja.

Godišnji izveštaj se objavljuje u Službenom glasniku EU.

Sud je dužan da podnese izveštaj o svim vrstama neregularnosti, deluje preventivno i naziva se savešću EU. Najvažnije je što deluje na popravljanju finansijske discipline metodama kontrole i neposrednog uvida.On obavlja samo spoljnu kontrolu.

SUD PRVE INSTANCE (Prvostepeni sud)

Nastao je ’86. s ciljem da se sud pravde rastereti. Sud je sastavljen od 15 članova koji sude u većima od 3 ili 5 sudija.

- Nadležnost suda obuhvata :

18

1) sporove koji nastaju između zajednice i njenih službenika 2) sporove iz oblasti nadoknade specif. šteta po tužbama protiv komisije 3) sporove nastale po tužbama u vezi konkurencije 4) tužbe po osnovu arbitražne klauzule 5) tužbe za kontrolu zakonitosti koje podnose fizička i pravna lica

Sud prve instance nije samostalan organ već je pridodat Sudu pravde i njemu se može ulagati tužba na prvostepeni sud usled:

• nenadležnosti, • materijalne povrede prava EU i • zbog povrede pravila postupka.

Broj sporova pred sudom prve instance povećava se posle Nice.

OMBUDSMAN

Organ koji je uspostavljen ugovorom iz Mastrihta i baziran je na skandinavskoj pravnoj tradiciji. Ombudsmana imenuje evropski parlament.

Ovaj organ prima žalbe od svakog građanina unije ili pravnog lica koje ima sedište u nekoj državi članici a koje se odnosi na slučajeve loše uprave u radu komunitarnih organa ili tela sa izuzetkom Suda pravde i Prvostepenog suda u vršenju njihovih f-ja.

On je potpuno nezavisan u vršenju svojih f-ja, ne može ni da traži ni da primi uputstva od bilo kog organa ili institucije.

Lice imenovano za Ombudsmana za vreme trajanja mandata ne može obavljati bilo koju drugu, plaćenu ili neplaćenu profesionalnu delatnost.

Evropski Parlament utvrđuje status i opšte uslove vršenja f-je Ombudsmana.

Može da traži da inst. donesu određena akta i da daje sve relevantne inf. Ombudsman može u vezi sa bilo kojim pitanjem da uputi izveštaj parlamentu, a dužan je da podnese i godišnji izveštaj.

Evropski socijalni dijalog, kroz pravo na udruživanje, postiže se pravom na informisanje, konsultovanje i participacijom radnika.

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE PRAVO EU – 2008/2009

PITANJA ZA (ZAVRŠNI) USMENI DEO ISPITA - za ocenu više

1. Četiri fundamentalne slobode u EU

19

Zajedničko i unutrašnje tržište predstavljaju najvažniji deo početnih, pa i suštinskih elemenata integracionih procesa u Evropi. Zajedničko tržište je bilo bazirano na 4 osnovne slobode, popularno nazvane Stubovi zajednice, a one su:

• Sloboda kretanja roba – ključnu uogu u konstituisanju zajedničkog, odnosno unutrašnjeg tržišta ima sloboda kretanja roba. Ova sloboda je sačinjena, uslovno rečeno, od tri dela, gde se prvi deo odnosi na eliminaciju carninskih i sličnih davanja između država, kao i unutršnjih i diskriminatornih novčanih davanja; drugi deo se odnosi na eliminaciju necarinskih kvantitativnih ograničenja i sličnih barijera; treći deo se odnosi na dejstva autorskih prava i industrijske svojine.

Zajednica se zasniva na carinskoj uniji koja se odnosi na svu robnu razmenu i obuhvata zabranu carina na uvoz i izvoz između država članica i svih dažbina koje imaju isto dejstvo, kao i uvođenje zajedničke carinske tarife u njihovim odnosima sa trećim zemljama. Dalje, niti jedna država ne može na proizvode iz drugih država članica naplaćivati bilo kakve unutrašnje poreze radi zaštite drugih proizvoda. Savet je nastojao da harmonizuje suštinski važno pitanje dodatnih poreza, jer su oni najveći deo prioda Zajednice.

Da bi se obezbedila sloboda kretanja roba, nužno je bilo eliminisati kvantitativne restrikcije i mere ekvivalentne njima. Kvantitativne restrikcije predstavljaju numerička ograničenja trgovine robama između država, a kao sinonim se upotrebljava naziv Kvota.

Izuzeci od principa slobode kretanja roba: moguća su ograničenja uvoza, izvoza ili tranzita robe, ako su ona opravdana razlozima javnog morala, javnog poretka, javne bezbednosti, zaštite zdravlja i života ljudi, životinja ili biljaka, zaštite nacionalnog kulturnog dobra umetničke, istorijske i arheološke vrednosti ili zaštite industrijske i trgovačke svojine.

• Sloboda kretanja lica – sadrži više elemenata, a najbitniji deo je sloboda kretanja radnika. Posle II svetskog rata postojala je veoma izražena protekcionistička politika u pogledu zapošljavanja straih radnika koje su smatrali igrantima. Oni su, po pravilu, imali nesiguran položaj i suočavali su se sa brojnim restrikcijama i ograničenjima. Posle Rimskih ugovora (1957. godine) bilo je jasno da će se uspostaviti sloboda kretanja radnika po isteku tranzicionog perioda, do 1970. godine (završio se godinu dana ranje).

Sloboda kretanja radne snage ima nesumnjivo veliki politički, socijalni i kulturni značaj. Poznato je da veliki broj radnika živi u drugim državama duži period vremena i u tim sredimana organizuje ukupan život i ostvaruje ogroman uticaj na socijalna dešavanaj. Njihova deca nastavljaju da žive u tim sredinama, zapošljavaju se, zaključuju brakove sa domicilnim stanovništvom – ove pojave su naročito izražene u ovom vremenu i

20

značajno doprinose da se EU lagano približava stapanju različitih kultura kao osnova za promociju evropskog građanstva.

U okviru ove slobode radnici, sa izuzetkom ograničenja koja nastaju iz razloga javnog poretka, bezbednosti i zdravlja, imaju pravo: da prihvate stvarno učinjene ponude za zapošljavanje; da se u tu svrhu slobodno kreću na teritorijama drđava članica; da borave u jednoj državi članici radi zaposlenja u skladu sa zakonskim i administrativnim propisima koji regulišu zapošljavanje državljana tih država članica; da se zadržavaju na teritoriji države članice posle zaposlenja u toj državi u skladu sa uslovima koje komisija utvrdi u izvršnim uredbama. Izuzetak od ove slobode čine radnici u javnoj upravi. Predviđa se i pravo radnicima da ostanu na teritoriji države članice posle gubitka posla u toj državi.

Ova sloboda se odnosi prve svega na radnike iz država članica, zatim, od 1994. godine ta prava uživaju i radnici iz Islanda, Lihtenštajna i Norveške, a od 1999. i radnici poreklom iz Švajcarske. U ograničenom smislu, ova prava imaju i radnici poreklom iz Turske i Maroka.

Najvažniji stav je pitanje položaja članova porodica radnika. Ta prava su liberalno postavljena i u pogledu položaja najbližih srodnika radnika. Po tom osnovu prava uživaju supružnici, deca do 21. godine starosti, drugi maloletni članovi familije, izdržavani roditelji, dedovi i babe supružnika. Ta prava se odnose na življenje s radnikom, zapošljavanje, čak i ako nisu državljani države članice. Deca imaju pravo na nediskriminatorni pristup obrazovanju, a takođe, za njih su predviđeni specijalni programi kako bi se što uspešnije integrisali u novu sredinu, kao i programi kako bi se obrazovali na svom jeziku i u duhu kulture države iz koje potiču.

• Sloboda kretanja kapitala – suštinska pretpostavka stvaranja unutrašnjeg tržišta i ekonomske i monetarne unije. Integrisano finansijsko tržište nije moguće stvoriti bez slobode kretanja kapitala. Značaj ostvarivanja slobode kretanja kapitala sa ostale tri slobode je nemerljiv – gotovo da bi sloboda kretanja robe bila paralisana za slučaj restrikcija u slobodi kretanja kapitala.

Situacija na početku integracija u ovoj oblasti je bila veoma kompleksna. Na jednoj strani su se nalazile Grčka, Francuska, Italija, Španija i Portugal sa prilično rasprostranjenim restrikcijama,a na drugoj strani su bile skandinavske zemlje, te Nemačka i Holandija sa liberalnom monetarnom politikom koja je dozvoljavala slobodno kretanje kapitala prekoi unutar njihovih granica. Restrikcije su se odnosile na razmenu i investicije, posebno one koje bi ugrožavale nacionalnu privredu. Takođe, bile su u f-ji sprečavanja odliva kapitala u vremenima finansijskih kriza, zatim ograničenje uvoza i izvoza roba i, svakako, sve uz saglasnosti sa spoljnotrgovinskom politikom zemlje. Uviđajući neodrživost takvog stanja i njegovu štetnost za dostizanje čvršćeg

21

integracionog jedinstva, u Ugovoru o Evropskoj zajednici iz 1957. godine predviđeno je postepeno ukidanje restrikcija u slobodi kretanja kapitala.

• Sloboda kretanja usluga – ne postoji način da se stvori unutrašnje tržište, ukoliko se finansijska i komercijalna f-ja ne obavljaju slobodno. Sloboda davanja i primanja usluga veoma je značajna i zbog okolnosti što se na taj način omogućava pojedincima da obavljaju profesionalnu delatnost unutar Zajednice.

Pod uslugama se u smislu Ugovora podrazumevaju one usluge koje se obavljaju uz nadoknadu, ukoliko se na njih ne odnose odredbe o slobodnom kretanju lica i slobodnom prometu robe i kapitala. Usluge obuhvataju delatnosti industrijskog, trgovačkog i zanatskog karaktera i delatnosti slobodnih profesija.

Rimski ugovor je označio proces harmonizacije propisa država članica u ovoj sferi kao najvažnici cilj. Postojala je opšta ocena u ranim fazama da uspeh integracije zavisi od sposobnosti država članica da harmonizuju pravne sisteme.

2. Ugovor o EU

Potpisan je u Mastrihtu 07.02.1992. godine, stupio na snagu 01.11.1993. godine. Mastrihtski ugovor je nastao posle sloma sovjetskog komunističkog sistema i ujedinjenja Nemačke. Uspostavio je novi politički entitet nazvan Evropska unija, opisana kao entitet sačinjen od tri stuba:

1. Prvi stub je sastavljen od tri postojeće Evropske zajednice (Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska zajednica, Evropska zajednica za atomsku energiju).

2. Drugi stub je sačinjen od sistema zajedničke spoljne i bezbednosne politke.

3. Treći stub obuhvata novu sferu koja se odnosi na pravosuđe i unutrašnju politiku.

Ugovor je podeljen na dva, uslovno rečeno, strukturna dela, gde se prvi bavi ekonomskom i monetarnom unijom, a drugi političkom unijom.

U pravno – tehničkom smislu, Ugovor je sačinjen od preambule, opštih i završnih odredbi; poseduje Naslove od broja I do VII i veći broj protokola i deklaracija. Odredbe Ugovora su grupisane u 5 Naslova. Jedan deo odredbi posvećen je izmeni postojećih ugovora (Ugovora o Evropskoj Zajednici, Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, Ugovora o Evropskoj zajednici za atomsku energiju). Najvažnija novina se odnosi na proglašenje Unije država članica.

Naloženo je uspostavljanje monetarne unije posredstvom uvođenja jedinstvene valute najkasnije do 01.01.1999. godine. Formirani su Evropski savet i komitet regija, kao elementi „tvrdog jezgra“ komunitarnih političkih institucija.

22

U cilju ostvarivanja neizostavnog jedinstva ekonomije i politike, a u svrhu jačanja uloge i utvrđivanja identiteta na međunarodnoj sceni, Unija vodi zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. To obuhvata i zajedničku odbrambenu politiku, koja bi trebalo da dovede do stvaranja zajedničke odbrane.

Subsidijarnost

Unija svoje ciljeve ostvaruje uz poštovanje principa subsidijarnosti. Delotvornost ovog principa se ogleda u pronalaženju optimalnog nivoa odlučivanja i delovanja, odnosno „na nivou što je moguće bližem građanima“, s tim da „u sumnji“ sugeriše niži nivo.

U oblastima koje ne spadaju u njenu isključivu nadležnost, Zajednica preduzima mere u skladu sa načelom subsidijarnosti samo ako i ukoliko ciljevi predviđene akcije ne mogu u potrebnoj meri biti ostvareni od strane država članica, odnosno, mogu biti uspešnije ostvareni od strane zajednice, imajući u vidu veličinu ili učinak predviđene akcije.

Unijsko građanstvo

Segmet unijskog građanstva („Citizenship of the Union“) obuhvata odgovarajući korpus prava i obaveza za sve državljane država članica. Među njima poseban značaj imaju:

• Pravo kretanja i nastanjivanja na prostoru Zajednice

• Aktivno i pasivno biračko pravo

• Pravno na konzularno – diplomatsku zaštitu

• Pravo podnošenja peticije

• Pravo obraćanja Ombudsmanu.

Unijsko građanstvo se izvodi iz državljanstva jedne od država članica, i nije njegova zamena, jer ga samo prati i dopunjava.

Komunitarni segment – Prvi stub saradnje

Zadatak Zajednice je da unapređuje skladan i uravnotežen privredni razvoj, visok stepen zaposlenosti i socijalne zaštite, jednakost između muškaraca i žena, trajan i neinflatorni rast, visok nivo konkurentnosti i usklađenosti ekonomskih rezultata, visok nivo zaštite kao i poboljšanja životne sredine, privrednu i društvenu povezanost i solidarnost između država članica. Da bi se postigli ovi ciljevi, neophodno je stvoriti zajedničko tržište, pod kojim se

23

podrazumeva „unutrašnje tržište koje obhvata područje bez unutrašnjih granica na kome su obezbeđeni slobodno kretanje lica i promet robe, usluga i kapitala“.

Socijalna politika

Obzirom na to da Velika Britanija nije želela da dogradi postoječi sistem, sačinjen je Protokol o socijalnoj politici.

Ekonomsko – monetarna unija

Uspostavljanje ekonomsko – monetarne unije sprovelo bi se posredstvom trostepenog pristupa koji je, u osnovi, predviđen u DeLorovom izveštaju. Prema dinamici utvrđenoj u tom izveštaju, Prva faza počinje 01.01.1990. godine, a u tokom nje je potrebno kompletirati unutrašnje tržište i ukloniti kontrole kretanja kapitala. Druga faza otpočinje 01.01.1994. godine, kada se uspostavlja Evropska monetarna institucija, kao preteča Evropske centralne banke, sa zadatkom jačanja monetarnje saradnje između država članica i njihovih nacionalnih banaka. Treća faza predstavlja konačno uspostavljanje monetarne unije, počevši od 01.01.1999. godine, iako se euro kao moneta pojavio tek od 2002. godine.

Spoljna politika i bezbednost – Drugi stub

U Ugovoru o EU, države članice jasno prihvataju uspostavljanje zajedničke „spoljne i bezbednosne politike“. U ostvarivanju tog cilja odlučuju Unija i države članice. Zajednička politika u ovoj oblasti obuhvata: očuvanje zajedničkih vrednosti, osnovnih interesa, nezavisnosti i integriteta Unije; jačanje bezbednosti Unije i država članica, u skladu sa principima Povelje UN, Helsinškog završnog akta i Pariske povelje; unapređenje međunarodne saradnje; razvoj i očuvanje demokratije i vladavine prava, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Pravosuđe i unutrašnji poslovi – Treći stub

Mastrihtski ugovor ustanovljava sledeće oblasti saradnje država članica u ovom segmentu, a to su: azil, režim i kontrola prelaska spoljnih granica, imigracija i boravak državljana trećih zemalja, borba protiv narkomanije, međunarodni kriminal, pravosudna saradnja u civilnim i krivičnim predmetima, carinska saradnja, saradnja policije u borbi priotiv terorizma, trgovine drogom i kriminaliteta (Europol).

Referendumi i nagoveštaj otpora nacionalnih sudova

Mastrihtski ugovor nije prihvaćen bez značajnih otpora. Proces ratifikacije je bio praćen poteškoćama u tri države. Pre svega, Danska, koja je prva odbacila Ugovor zbog neuspelog referenduma. Danska je potpisala ugovor tek posle Edinburškog sporazuma, 18.06.1993. godine. Dalje, Francuska takođe organizuje referendum, ali se o njemu pozitivno izjašnjava tek 51,05% glasača. Velika Britanija osigurava ratifikacije u Parlamentu tek posle pristupa vezivanju pitanja ratifikacije za glasanje o poverenju vladi.

24

3. Amsterdamski ugovor

Predlog za promene Ugovora podnela je „grupa za razmišljanje“. Njen izveštaj je usvojen na Evropskom savetu u Madridu. Rad međuvladinih konferencija je obuhvatao zasedanja u sledećim gradovima: Torino, Firenca, Dablin, Nordvijk i Amsterdam.

Deklarativno se od strane svih država članica izazivala volja za dogradnjom institucionalnog i pravnog okvira Evropske unije. To je samo delimično postignuto Ugovorom, koji je potpisalo 15 država članica u Amsterdamu, 02.10.1997. godine, a koji je stupio na snagu 01.05.1999. godine.

Očekivano proširenje EU je zahtevalo reformu institucija. Prema opštoj oceni, u toj sfrei nije se mnogo postiglo. Donet je protokol koji je predviđao održavanje međuvladine konferencije godinu dana ranije nego li broj članova pređe 20.

Pojedina pitanja, kao npr. sloboda, bezbednost, pravda, građanstvo Unije, spoljna politika, institucije Unije, „fleksibilnost“ ili „diferencirana integracija“, bez sumnje su veoma značajna i za Uniju, ali i za države članice, koje su i pored jasno izražene volje za rešavanjem ovih pitanja teško postizae neophodni konsenzus.

Pretežni deo Amsterdamskog ugovora se odnosi na dopune i izmene Osnivačkih ugovora (Ugovora o Zajednici za ugalj i čelik, Ugovora o Euratomu, Ugovora o EU, kao i Odluke o neposrednim i opštim izborima za Evropski parlament).

Doprinos Amsterdamskog ugovora nije na nivou prethodnih ugovora, jer se njegov učinak ocenjuje kao ograničen, posebno u dogradnji komunitarnog prava.

Najvažnije izmene uvedene Ugovorom iz Amsterdama su:

• jačanje uloge Evropskog parlamenta (veći broj odluka koje se donose postupkom zajedničkog odlučivanja),

• uvođenje fleksibilnosti,

• mogućnost suspenzije države članice iz postupka donošenja odluka,

• prenošenje dela odredaba koje se odnose na saradnju u području pravosuđa i unutrašnjih poslova (treći stub) u prvi stub EU (vizni režim, azil, sudska saradnja u civilnim pitanjima),

• uvrštavanje Šengenskog sporazuma u Ugovor,

• izmene odredaba o Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, uključivanje socijalnog protokola u tekst Ugovora,

• isticanje borbe za većom zaposlenošću kao cilja Unije.

25

4. Ugovor iz Nice

Godine 2000. šefovi vlada i država su na Konferenciji postigli sporazum o donođenju novog Ugovora o EU, no, taj ugovor je potpisan bez većih ambicija. Postojale su izvesne teškoće prilikom usvajanja: irski referendum održan 2001. godine ne uspeva, te je ponovljen 2002., kada je bio uspešan. Ugovor iz Nice najzad stupa na snagu 01.02.2003. godine.

Amsterdamski ugovor nije se bavio u dovoljnoj meri pitanjima f-nisanja Unije posle proširenja. Najznačajnije promene su izvršene u drugom i trećem stubu. Najveća promena se odnosi na polje zajedničke odbrane. Postignuto je da se mogu vršiti spajanja svih ili delova vojnih snaga. Kada je u pitanju zajednička odbrambena politika, odlučeno je da se formiraju snage za brza dejstva. Formirani su novi organi odbrane: Političko-bezbednosni komitet; Vojni komitet EU i Generelštab EU. Značajna je i izmena koja se odnosi na formiranje agencije EUROJUST, koja je zadužena za kreiranje preventivnih mera na polju kriminala i koordiniranje akcija nacionalnih vlasti.

U Parlamentu je izvršena preraspodela mesta (Nemačka je dobila 99 mesta) od ukupno 732. Proširene su nadležnosti Saveta u pogledu odlučivanja kvalifikovanom većinom.

Ovaj ugovor doprineo jačanju demokratije, pogotovo u dimenziji stabilizovanja osnovnih prava i jačanja mehanizama nadzora i upozorenja u svrhu preventivnog delovanja. Poboljšanje je vidljivo i u sektoru pravosuđa.

Ranija „bliska saradnja“ nazvana je „pojačana saradnja“ i može se dobiti na zahtev samo 8 članica što nije većina – naime, prema Amsterdamskom ugovoru, bliska saradnja se može obezbediti većinom glasova članica, iako posle proširenja brojka od 8 članica neće biti većina. Saradnja se uspostavlja tako što se zainteresovane države obraćaju Komisiji koja predlog šalje Savetu,a koji dalje odobrava saradnju kvalifikovanom većinom. Pojačana saradnja je moguća u sva tri stuba.

Budućnost ugovora iz Nice je neizvesna posle proširenja 2004. Njime je zaklučen proces reformi Zajednice unije i današnja zajednica (unija) se u mnogome razlikuje od one sa početka. Reforme su vidljive posebno u oblastima koje su smatrane isključivom nadležnošću država.

5. Akti institucija EU

U cilju izvršavanja svojih zadataka iz ugovora Evropski parlament sa Savetom a Savet sa Komisijom donose: uredbe, direktive (uputstva), odluke, preporuke i mišljenja. Postoje i drugi izvori prava, tzv. meko pravo a to su uputi, izjave, programi, deklaracije, bele i zelene knjige, zapisnici itd. Ovi izvori ne obavezuju, ali imaju veliki značaj za nastajanje pravnih pravila i ukazuju na pravce ravoja komunitarne (unijske) politike i prava.

1. Uredbe su direktno primenljive i obavezuju sve države članice EU. One se objavljuju u Službenom glasniku EU, a ukoliko nije drugačije navedeno, stupaju na svagu 20 dana od

26

datuma objavljivanja. Uredbe daju opšte smernice i nisu imenovane na bilo koje pojedinačno lice, jer imaju u pogledu dejstva opšti apstraktni karakter. Direktna primena nije na najbolji način precizirana. Radi izbegavanja tih neželjenih dejstava, insistira se da uredbe imaju trenutno dejstvo, i da nacionalni sudovi moraju štiti prava koje one daju pojedincima. Dodatnu konfuziju često izazivaju tumačenja koja nastoje da prihvat uredbi podvedu pod režim međunarodnog prava, i u tom kontekstu tumače njihovu direktnu primenu. U stvarnosti, države članice su dužne, obzirom na produkciju velikog broja uredbi iz različitih oblasi, da usaglase svoje nacionalno pravo sa njima.

2. Direktive (uputstva) obavezuju članice, ali ostavljaju državama članicama izbor forme i načina primene. Moraju se implementirati u nacionalno zakonodavstvo, ali u saglasnosti s pravilima procedure svake države članice. Ne moraju se objaviti u „Službenom glasniku“, ali strane kojima su upućene moraju biti notifikovane. Direktive su pogodne za procese harmonizacije pojedinih oblasti, jer je fleksibilno postavljena mogućnost državama članicama kako će ih implementirati.

3. Odluke – obavezne za one na koje su adresirane (državama ili kompanijama). Pri tome ne zahtevaju nacionalnu proceduru implementacije i nemaju opšti karakter. Pojedine odluke moraju biti objavljene u Službenom glasniku i stupaju na snagu 20 dana posle objavljivanja. Mogu imati direktno dejstvo. Institucijama EU je ostavljena mogućnost da uređuju proceduru donošenja odluka u mnogim oblastima.

4. Preporuke i mišljenja nisu obavezne za države članice. Preporuke imaju značaj u tome što pozivaju države da se ponašaju na određeni način. Nemaju obavezni karakter, ali ih ponekad sudije u nacionalnim sudovima uzimaju u obzir ukoliko pojašnjavaju pojedine relevatne norme. Mišljenja omogućuju institucijama da povodom nekih po pravilu važnih stvari iznesu svoje mišljenje. Značaj preporuka i mišljenja je u tome što one anticipiraju pojedina pravila, jer uglavnom sadrže upotrebljiva rešenja pojedinih problema.

5. Meko pravo – Soft law ne pripada formalno izvorima prava EU, ali se ne može zanemariti činjenica da oni u određenim, ograničenim, okolnostima proizvode pravna dejstva. Ovde spadaju deklaracije, rezolucije, međuinstitucijalni ugovori...

Sudska praksa kao izvor prava – Evropski sud imao je veliku ulogu u formiranju komunitarnog prava. Zabeleženi su brojni slučajevi u praksi u kojima je Sud nemajući pravog uporišta u osnivačkim ugovorima primenio metode tumačenja prava preuzimajući zakonodavnu funkciju. To je davalo poseban značaj praksi kao izvoru komunitarnog prava.

6. Evropski savet

Evropski savet je glavni organ, jer se na njemu donose strateške političke odluke. Počeo je sa radom 1974. godine, a zahvaljujući stavu tadašnjeg francuskog predsednika, Žiskara de Estena da se šefovi država i vlada u pratnji ministara moraju sastajati kad god je to potrebno, a najmanje

27

tri puta godišnje. Evropski savet nije bio predviđen kao organ u osnivačkim ugovorima, tek ga je Jedinstveni evropski akt uvrstio kao organ Zajednice.

Sastav – Savet se sastoji od šefova država ili vlada država članica, predsednika Komisije i ministara spoljnih poslova i člana Komisije zaduženog za spoljne poslove. Njime predsedava šef ržave ili vlade države članice koja predsedava Savetom. U administrativnim poslovima na raspolaganju mu stoji Sekretarijat Saveta ministara. Sastaje se najmanje dva puta godišnje, u različitim mestima, i podnosi izveštaj o svom radu Evropskom parlamentu posle svakog sastanka, kao i godišnji izveštaj u kojem navodi uspehe koje je postigla Unija.

Nadležnosti saveta su vrlo široke, obuhvataju sve vrste delatnosti koje bi mogli svrstati u najširi upravljački kontekst. Odlučuje da li su članice ispunile uslov za prelazak na jedinstvenu valutu, utvđuje principe i smernice zajedničke spoljne i bezbednosne politike, uključujući domen odbrane. Odlučuje o zajedničkim strategijama koje će Unija primenjivati u domenima u kojima države članice imaju značajne zajedničke interese.

Evropski savet se izjašnjava o značajnim međunarodnim problemima, dajući smernice za buduće delovanje Unije. Za slučaj povrede fundamentalnih prava i obaveza od strane neke države članice, Evropski savet joj može izreći meru suspenzije pojedinih ili ukupnih članskih prava.

7. Savet ministara (Savet EU)

Savet je preimenovan posle ugovora u Mastrihtu u Savet EU i sastavljen je od po jednog predstavnika svake članice, koji mora biti najmanje na ministarskom nivou. Kod strateških pitanja u rad se uključuju i šefovi vlada ili država, a za ostala pitanja su resorski ministri dovoljni.

Članovi saveta dobijaju instrukcije od svojih vlada ali deluju u opštem interesu Unije. Pri donošenju odluka potreban je konsenzus, čije se postizanje obezbeđuje u početnim fazama posredstvom naglašavanja uloge pojedinih Komiteta i pomoćnih tela u procesu donošenja odluka.

Savetom predsedava naizmenično svaka članica po 6 meseci, a posle proširenja iz 1995. godine uvedeno je pravilo da se naizmenično smenjuju mala i velika država članica. Predsednik održava veze sa Komisijom i Parlamentom i pripema sastanke i agende i predstavlja Savet u inistitucijama van Unije.

Nadležnosti

Najvažnija f-ja Saveta je da osigura da se izvršavaju obaveze predviđene u Ugovoru o osnivanju. On vrši koordinaciju opštih elemenata ekonomskih politika država članica, donosi odluku u raspisivanju izbora za Evropski parlament, može menjati sudije Evropskog suda, članove Komisije i drugih sporednih institucija.

28

Odluke se mogu donositi jednoglasno, prostom i kvalifikovanom većinom.

Jednoglasnost se zahteva u nekoliko osetljivih sfera iz oblasti drugog i trećeg segmenta (stuba) saradnje. Sa stanovišta efikasnosti, jednoglasnost se pokazivala vrlo često kao smetnja. Zagovornici čvršćeg evropskog jedinstva označavali su jednoglasnost kao ozbiljnu, gotovo nepotrebnu, prepreku.

Luksemburški sporazum (1966.) je predvideo da, kada je u pitanju zaštita nacionalnog interesa, države mogu tražiti jednoglasno odlučivanje. Luksemburški sporazum nije stupio na snagu i nije imao pravni značaj, ali se ipak primenjivao u praksi. To potvrđuju zahtevi Saveta da se o pojedinim pitanjima odlučuje jednoglasno, iako to nije predviđeno u Ugovoru.

Prosta većina je način odlučivanja u pitanjima iz nadležnosti Saveta u kojima Ugovorom nije drugačije određeno, a može se svrstati u izuzetke, jer nisu česti slučajevi odlučivanja putem proste većine. Primenjuje se kod proceduralnih pitanja, poslovnika o radu, kada se od Komisije traži da razmotri neko pitanje i da o tome podnese izveštaj sa predlozima, zatim sazivanja međuvladine konferencije radi izmena Osnivačkih ugovora, kod produžavanja roka za usvajanje nekog akta.

Kvalifikovana većina predstavlja mnogo bržu varijantu odlučivanja i ne zahteva saglasnost svih država članica. Tako postavljeni princip u donošenju odluka je u direktnoj suprotnosti sa pravima država kao suverenih subjekata i slobodom izbora politike koju će one primenjivati na svojoj teritoriji.

Ovim putem, kao i donošenjem odluka posredstvom proste većine, suverena država dolazi u poziciju da, bez obzira na to što to proizilazi kao obaveza iz ugovora koji je sama svojevoljno zaključila, ipak biva pravno obavezana za ono za šta nije glasala.

Zbog toga, kako ne bi došlo do preglasavanja, uvedeno je ponderisano glasanje gde se glasovi vrednuju po broju stanovništva. Nemačka, Italija, Francuska i V. Britanija imaju po 10 glasova, Španija 8, Belgija, Portugal i Holandija 5, Austrija i Švedska po 4, Danska, Finska i Irska po 3 a Luksemburg 2. Za kvalifikovanu većinu potrebno je 62 od 87 glasova. Ipak, male države mogu biti marginalizovane.

8. Komisija

Komisija je bila sastavljena od članova iz država članica, po dva člana su davale 4 velike države članice i Španija, a po jedan ostale države. Komisija se sastaje u Briselu i sačinjava preporuke za Savet i Parlament. Takođe, na osnovu odluka Saveta i Parlamenta donosi mere za njihovu implementaciju i sprovođenje.

Komisija je podeljena na Generalne direktorate koji su pojedinačno, na bazi potrfelja, odgovorni za pojedine sektore politike EU. Obično direktorati imaju veoma razuđen činovnički aparat sačinjen od uglednog i prestižnog personala.

29

Izbor članova Komisije izmenjen je posle Ugovora iz Nice (2004. god), a na osnovu te izmene Savet na nivou šefova država ili vlada kvalifikovanom većinom imenuje lice koje namerava da postavi za predsednika Komisije, što kasnije odobrava Parlament EU. Lista kandidata za članove Komisije sačinjava se na osnovu predloga svih država članica.

Dužnosti (funkcije) Komisije EU su po svom kvalitetu različite.

1. Prva grupa se naziva, sledeći duh f-nalizma, motorom ili inicijatorom komunitarnih akcija. Komisija predlaže Savetu donošenje odluka. Taj tip odluka se označava kao komplementaran i pridodat.

2. Druga grupa obuhvata staranje o primei osnivačkih ugovora. Komisija je u neku ruku zaštitnica tih dokumenata, jer su države članice obavezne da preduzmu odgovarajuće mere za sprovođenje obaveza koje proizilaze iz ugovora. Komisija je, takoše, zadužena da se brine o politici konkurencije i da u skladu sa tom obavezom za slučaj povreda primenjuje sankcije i penale prema državama članicama i pojedincima.

3. Treća grupa bi se mogla označiti kao izvršna. Komisija ima ovlašćenja da posle donošenja pojedine odluke od strane Saveta nadgleda u formi supervizije njenu implementaciju. U tu svrhu ona se pomaže raznovrsnim telima, kao npr. komitetima i menadžmentom. Deluje uglavnom u formi odgovarajućih preporuka i raznovrsnim formi supervizije.

Pored navedenog, Komisija ima sopstveno nadležnost donošenja odluka u politici konkurencije. Važna je i nova uloga komisije u spoljnoj politici da bude pregovarač u pojedinim ugovorima i da posle pregovora ponudi predlog ugovora na zaključivanje Savetu.

Značaj Komisije i njenih f-ja i uloge je veliki, jer se u cilju obezbeđenja pravilnog delovanja i razvoja zajedničkog tržišta stara o sledećem:

• primeni Ugovora i merama koje organi Unije donose u skladu sa ovim Ugovorom

• sačinjavanju preporuka ili davanju mišljenja o pitanjima koja uređuje Ugovor, kada je to izričito predviđeno ili je potrebno, a prema oceni Komisije

• samostalnom odlučivanju u pripremanju mera koje donosi Savet i Parlament na način predviđen ovim Ugovorom

• vršenju ovlašćenja koja je Savet preneo na nju, a u cilju sprovođenja propisa koje je doneo.

9. Parlament

Parlament ima sedište u Strazburu. Bira se svake pete godine direktnim izborima u svakoj državi članici. Ranije je Parlament imao ograničenu ulogu, međutim, sada obavlja demokratsku

30

kontrolu Institucija EU. Učestvuje i u legislativnoj delatnosti u formi koodlučivanja sa Savetom i igra odlučujuću ulogu u pitanjima usvajanja budžeta.

Parlament je kao organ predviđen u Rimskom ugovoru i zvao se Asambleja. Kao institucija u ranoj fazi f-nisanja bio bez pravog demokratskog kapaciteta, jer su se članovi birali posredno, odnosno, predstavljali su državu članicu i morali istovremeno biti u sastavu nacionalnog Parlamenta.

Protokol o proširenju u vezi sa brojem poslanika stupa na snagu 01.01.2005. godine i već na početku postavlja brojne dileme u vezi sa f-nisanjem Parlamenta.

Parlament nije bio izborno telo, ali je imao nekoliko f-ja, od kojih su najvažnije savetodavna i nadzorna. Posle uvođenja neposrednih izbora Parlament dobija značajne konsultativne f-je u legislativnom procesu. Savet Ministara mora uzeti u obzir mišljenja Parlamenta u pojedinim legislativnom delatnostima, ali ih ne mora slediti.

Uloga Parlamenta u budžetskim pitanjima

Parlament je dobio značajna ovlašćenja u razmatranjima budžetskih pitanja, gde je predviđeno da Parlament ima sledeća prava:

• finalnog odlučivanja o neobaveznim rashodima;

• da prihvati ili odbije predlog budžeta

• samostalnog izdavanja budžetskih razrešnica

Parlament može da izmeni predlog budžeta u dva pravca:

1) u pogledu obaveznih troškova

2) u pogledu neobaveznih rashoda.

Izmene se dostavljaju Savetu koji može da ih ne prihvati i vraća parlamentu koji ustanovljava konačnu verziju.

Konsultativna f-ja

Značajnu konsultativnu ulogu Parlament dobija pogotovo posle Jedinstvenog evropskog akta (JEA). Uvedene su obavezne i neobavezne konsultacije. Konsultacije neobaveznog karaktera za slučaj da ih traži Savet postaju obavezne.

Ovlašćenja u drugom stubu saradnje

31

Prema odredbama sadržanim u JEA, za zaključivanje sporazuma o pridruživanju sa novim članovima i zaključivanje međunarodnog ugovora nužno je obezbediti saglasnost parlamenta, a ta saglasnost se daje na osnovu odluke donete apsolutnom većinom.

Parlament ima pravo da bude informisan o svim vidovima spoljne politike EU i konsultovan u pitanjima pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Legislativne f-je

Ranije je Parlament u ovoj sferi imao konsultativnu f-ju i davao neobavezna mišljenja. To pokazuje da je uticaj Parlamenta bio ograničen. Ova vrsta delatnosti se vremenom širila i dobijala nove oblike, pogotovo u oblastima koje nisu bile predviđene u osnivačkim ugovorima. Uviđajući značaj ovoga, Savet i Parlament su izdali Zajedničku deklaraciju 1975. godine, koja ustanovljava zajedničko usaglašavanje mišljenja. Obzirom da je reč o neobaveznom pravnom aktu, stoji činjenica da uloga Parlamenta nije time značajno ojačana. Tek je JEA uveo novi postupak kooperacije između Saveta i Parlamenta u zakonodavnoj delatnosti.

Postupak saradnje prema Ugovoru iz Mastrihta

Ugovor iz Mastrihta je u osnovi predstavljao fazu integracije u kojoj bi se ti procesi što je moguće više pribliili građanima, a za to je neophodno bilo ojačati ulogu Parlamenta. Predviđeno je da u okviru Parlamenta deluju političke partije na nadnacionalnom nivou, čime bi se postiglo jačanje procesa stvaranja evropske svesti i evropskog jedinstva. Stavovi Parlamenta nisu ipak mogli blokirati odluku uprkos protivljenju.

Postupak koodlučivanja

Naziva se još i „postupak tri čitanja“, a osnovao ga je Komitet za mirenje u kojem su podjednako zastupljeni predstavnici Saveta i Parlamenta, a komisija uzima učešća u radu.

U ovom postupku komisija podnosi mišljenje Savetu i Parlamentu koji daje svoje mišljenje i nakon toga Savet donosi zajednički stav ili mu se protivi i tad interveniše Komitet za mirenje radi postizanja kompromisa. Ukoliko ovaj stav ili tzv “drugo čitanje” parlament većinom odbaci predlog se smatra odbačenim, što je skoro identično “pravu veta”. Ako nije bilo većine Savet može doneti odluku o usvajanju.

U postupku koodlučivanja se najbolje promoviše međuinstitucionalna saradnja u EU.

Postupak davanja saglasnosti

Iniciran je Jedinstvenim evropskim aktom. Ovlaščenja data u JEA su proširena ugovorom iz Mastrihta, na taj način se pojedini značajni komunitarni akti ne mogu doneti bez saglasnosti Parlamenta.

32

Postupak davanja saglasnosti se u većini slučajeva ostvaruje na osnovu proste većine - za prijem novih članova i za jedinstveni izborni sistem potrebna je apsolutna većina.

10. Evropski sud pravde

Sastav suda

Ima sedište u Luksemburgu i sastavljen je od po jednog sudije iz svake države članice koji se biraju na 6 godina. Predloge sudijama za pojedine slučajeve pripremaju devet Opštih pravobranilaca u obliku pripremnog mišljenja. Za vreme mandata sudije ne mogu obavljati ni jednu drugu f-ju. Od sudija se bira Predsednik na period od tri godine, a Sekretar se bira tajnim glasanjem sudija, na period od 6 godina. A f-ja mu je da se stara o pravilnom obavljanju proceduralnih pitanja.

Evropski sud pravde, iako formiran na osnovu međunarodnih ugovora, razlikuje se od međunarodnih sudskih organa u mnogo čemu. Nadležnost međunarodnih sudskih organa, kao npr. Međunarodnog suda pravde u Hagu, po pravilu je fakultativna, dok je nadležnost Suda pravde EU obavezna. Najvažnija razlika je u tome što međunarodni sudovi ne tumače propise, dok Evropski sud pravde ima funkciju tumača osnivačkih ugovora.

Njegov nadnacionalni karakter se ogleda u nezavisnostu njegovih sudija i generalnih pravobranilaca, koji počiva na ugovornim osnovama. Nije ovlašćen da neposredno poništava akte država članica.

Nadležnost Suda

Evropski sud pravde ima osnovnu f-ju da obezbedi pravilnu primenu osnivačkih ugovora, kroz formu arbitra u rešavanju sukoba između evropskih institucija i država članica. Time se postiže da evropske instituvcije ne mogu raspolagati sa više vlasti nego što im je dato na osnovu Ugovora o osnivanju.

Sud pravde je naročito u ranim fazama rada odigrao značajnu ulogu u procesu stvaranja evropskog prava, postajući veoma značajan faktor produbljivanja procesa integracije u EU.

Prema opšte prihvaćenom mišljenju, ostoji podela nadležnosti na :

1. onu po direktnim tužbama

2. nadležnost po prethodnim pitanjima.

Da bi neko pitanje bilo podobno za raspravljanje pred Sudom, potrebno je da je ono prethodno bilo u postupku pred nacionalnim sudom. Tokom tog postupka utvrđuje se potreba za tumačenjem pojedinih komunitarnih normi, zato što se ocenjuje da taj fakt suštinski opredeljuje donošenje odluke. Sud ne traži nikakvu posebnu formu za upućivanje. U praksi se dešavalo da je prihvaćeno rešavanje i nejasno formulisanih pitanja.

33

Postupak pred Sudom

Pitanje postupka pred Sudom pravde je regulisano Protokolima o Statutu suda uz osnivačke ugovore i Poslovnikom o radu.

Prema pravilima sadržanim u ovim dokumentima, postoje 2 vrste postupaka pred sudom:

1. postupak po direktnim tužbama i

2. po prethodnim pitanjima.

Postupak se sastoji iz pismenog postupka, pripremnog istraživanja, usmenog pretresa i donošenja presude.

U postupcima po direktnim tužbama moguće je identifikovati četiri faze:

1. Pismeni postupak

2. Pripremni istraživanje (dokazni postupak)

3. Usmeni pretres

4. Donošenje presude.

Posebni postupci

Pred sudom se mogu voditi sledeći posebni postupci:

1. postupak po prigovoru treće strane

2. po osnovu otkrivanja nove činjenice

3. tumačenje presude.

U prvom slučaju se radi o tužbi treće strane koja nije učestvovala u sporu, ali je presudom došlo do oštećenja njenih interesa. U drugom slučaju je reč o otkrivanju nove činjenice od značaja za presuđivanje stvari, sve strane u sporu mogu podneti zahtev za obnovu postupka. Činjenica mora biti veoma značajna da bi se pribeglo preispitivanju presude, takođe, nije mogla biti poznata tokom prethodnog postupka.

U trećem slučaju radi se o tumačenju presude. Pravo na pokretanje ovog postupka imaju strane u sporu i organi EU za slučaj da dokažu opravdani interes za to tumačenje.

Pravo na podnošenje ove tužbe imaju države članice, institucije EU i fizička i pravna lica. Sud donosi presudu koja je obavezna od dana donošenja čime se izbegava statičnost svake presude.

34

Ovakva pozicija donela je Sudu pšravde posebnost u tom smislu što mu je omogućila da kreira neke veoma važne i neophodne instrumente i institucije, bez kojih ne bi mogla biti postignuta suštinska integracija u EU.

Bitno je naglasiti da je osnovna f-ja Suda ipak rešavanje sporova. Teško da bi se moglo održati shvatanje da je f-ja utvrđivanja politike i pravaca razvoja evropskih integracija izvorna f-ja Suda. Pre bi se moglo reći da je politički ambijent koji je egzistirao u određenim periodima manje ili više naglašavao takvu njegovu f-ju.

Tumačenje komunitarnog prava ima veliki značaj u pogledu rešavanja pitanja njegovog domašaja, odnosno, direktne primene, popunjavanja pravnih praznina i suprematije u odnosu na nacionalno pravo.

Sud koristi različite vrste tumačenja, kao npr. jezičko, ciljno, interpretera itd.

35

PITANJA ZA (ZAVRŠNI) USMENI DEO ISPITA - za ocenu više

1) Četiri fundamentalne slobode u EU 2) Ugovor o EU 3) Amsterdamski ugovor 4) Ugovor iz Nice 5) Akti institucija EU 6) Evropski savet 7) Savet ministara (Savet EU) 8) Komisija 9) Parlament 10) Evropski sud pravde