Izdavač Visoka poslovna škola strukovnih studija Leskovac

Urednik

dr Žika Stojanović profesor

Recezenti Profesor dr Srećko Dimitrijević

Profesor dr Dragomir Radovanović

Na osovu odluke Nastavnog veća Visoke poslovne škole strukovnih studija Leskovac od 22. oktobra 2007. god., ova knjiga je prihvaćena kao udžbenik. Svako preštampavanje i

umnožavanje bez dozvole autora je zabranjeno .

1

dr Žika Stojanović

OSNOVI

EKONOMIJE

Visoka poslovna škola strukovnih studija Leskovac, 2007

2

3

Sadržaj

1. UVOD ............................................................................................. 11 1.1. Šta je ekonomija ..................................................................... 11 1.2. Predmet ekonomije................................................................. 12 1.3. Načini proučavanja ekonomije.............................................. 13

1.3.1. Normativni i političko - ekonomski pristup................... 13 1.3.2. Pozitivni ekonomski pristup........................................... 13 1.3.3. Pristup kombinovanja političke ekonomije i ekonomije14 1.3.4. Istorijski pristup ............................................................. 14

1.4. Razvoj ekonomske misli od antike do pojave merkantilizma 15 1.5. Merkantilizam ........................................................................ 16 1.6. Fiziokrati ................................................................................ 17 1.7. Klasična liberalna škola......................................................... 17 1.8. Utopijski socijalizam .............................................................. 18 1.9. Istorijska škola ....................................................................... 19 1.10. Marksistička ekonomska škola .......................................... 20 1.11. Neoklasična škola............................................................... 20

1.11.1. Marginalizam ................................................................. 20 1.11.2. Ustavna politička ekonomija.......................................... 21

1.12. Kenzijanska škola............................................................... 22 1.13. Radikalna politička ekonomija .......................................... 22 1.14. Holistički pristup ................................................................ 23 1.15. Ekonomija kao društvena nauka....................................... 23 1.16. Ekonomija kao naučno područje....................................... 26 1.17. Tipovi ekonomskih sistema ................................................ 27 1.18. Faktori proizvodnje ............................................................ 28 1.19. Granica proizvodne mogućnosti ........................................ 29 1.20. Pogreške u ekonomskom razmišljanju i zaključivanju .... 31 1.21. Ekonomske metode i sredstva analize ............................... 32

1.21.1. Grafičko prikazivanje..................................................... 33 2. TRŽIŠTE I DRŽAVA U SAVREMENOJ EKONOMIJI............... 43 3. ELEMENTI PONUDE I TRAŽNJE............................................... 53 4. DELOVANJE PONUDE I TRAŽNJE ........................................... 61 5. TRAŽNJA I PONAŠANJE POTROŠAČA.................................... 67

4

6. PROIZVODNJA I ORGANIZACIJA POSLOVANJA.................. 79 7. ANALIZA TROŠKOVA ................................................................ 85 8. PONUDA I ALOKACIJA NA KONKURENCIJSKIM TRŽIŠTIMA ........................................................................................... 95 9. NESAVRŠENA KONKURENCIJA I MONOPOLI.................... 101 10. RIZIK, NEIZVESNOST I TEORIJE IGARA .......................... 113 11. RASPODELA DOHOTKA I ODREĐIVANJE CENA FAKTORA PROIZVODNJE................................................................ 117 12. NAJAMNINE I TRŽIŠTE RADA............................................ 127 13. ZEMLJA I KAPITAL............................................................... 135 14. TRŽIŠTA I EKONOMSKA EFIKASNOST............................ 145 15. DRŽAVA, JAVNI IZBOR, ZDRAVSTVENA ZAŠTITA, OPOREZIVANJE I TROŠKOVI DRŽAVE ........................................ 153 16. REGULATIVNO I ADMINISTRATIVNO UREĐIVANJE TRŽIŠTA .............................................................................................. 163 17. PRIRODNI IZVORI I EKONOMIJA ŽIVOTNE SREDINE .. 167 18. RASPODELA DOHOTKA I MERE PROTIV SIROMAŠTVA 173 19. MAKROEKONOMIJA ............................................................ 179 20. RAČUNANJE DRUŠTVENOG BRUTO PROIZVODA I NACIONALNOG DOHOTKA ............................................................ 187 21. POTROŠNJA I INVESTICIJE ................................................. 193 22. AGREGATNA TRAŽNJA I MODELI MULTIPLIKATORA 203 23. DRŽAVA, MEĐUNARODNA RAZMENA I PROIZVODNJA 211 24. NOVAC I BANKARSTVO...................................................... 219 25. EKONOMSKI RAST I AGREGATNE PONUDE .................. 251 26. PRIVREDNI CIKLUS I NEZAPOSLENOST ......................... 263 27. OBEZBEĐIVANJE STABILNOSTI CENA ........................... 271 28. JAVNI DUG I EKONOMSKE POSLEDICE .......................... 285 29. MEĐUNARODNA RAZMENA I DEVIZNI KURSEVI ........ 293 30. STRATEGIJA EKONOMSKOG RAZVOJA I TRANZICIJA 297 31. UPRAVLJANJE GLOBALNOM EKONOMIJOM................. 317

5

Izvod iz recenzije

Uvodni deo sadrži prikaz stavova o ekonomiji i to od antičkih vremena pa do danas. Obrađeni su predmet ekonomije, način proučavanja ekonomije, osnovni pravci u proučavanju ekonomskih pojava od merkantilista, fiziokrata, klasične liberalne škole, utopijskog socijalizma,istorijske škole, marksističke škole, neoklasične škole. Prikazani su tipovi ekonomskih sistema, faktori proizvodnje, ekonomske metode i sredstva analize.

Drugo poglavlje obrađuje tržište i državu u savremenoj ekonomiji i u njemu je prikazan oblik organizacije ekonomskih procesa,pojam tržišta i osobine i način njegovog funkcionisanja. Takođe i ekonomske funkcije države, kao i prednosti i nedostaci državne intervencije u ekonomiji.

Treće poglavlje razmatra ponudu i tražnju. Daje definiciju ponude i karakteristike ponude. Takođe objašnjava tražnju i njene karakteristike. Objašnjava postizanje tržišne ravnoteže i ravnotežne cene.

Objašnjavanje delovanja ponude i tražnje jeste predmet izlaganja u četvrtom poglavlju. Ovde se definiše elastičnost ponude i tražnje i prikazuje se odnos elastičnosti i ukupnog prihoda. Određuju se determinante elastičnosti tražnje i daje se primena analize ponude i tražnje.

Peto poglavlje obrađuje tražnju i ponašanje potrošača. Definiše graničnu i ukupnu korisnost. Prikazuje zakon opadajuće granične korisnosti i objašnjava princip maksimiziranja korisnosti. Takođe je data razlika pojedinačne tražnje u odnosu na tržišnu i način određivanja dohodovne elastičnosti i paradoks vrednosti. Potrošačev izbor, teorija indiferencije, zakon supstitucija, definicija budžetske krive i ravnoteža potrošača su obrađeni u ovom poglavlju.

Sledeće, peto poglavlje prikazuje proizvodnju i organizaciju poslovanja. Ovde je izložena teorija proizvodnje i granične produktivnosti. Zatim je data

6

ekonomija obima, efekti i tehnološke promene. Analiziran je uticaj vremenskog faktora na proces proizvodnje i date definicije i klasifikacija preduzeća.

Sedmo poglavlje je posvećeno troškovima i analizi svih vrsta troškova.

Ponuda i alokacija na konkurenciskim tržištima jeste predmet izlaganja u osmom poglavlju. Definiše se pojam konkurentskog tržišta i objašnjava ponašanje preduzća odnosno kompanija na konkurentskom tržištu. Prikazuje se razlika između ponude preduzeća i ponude sektora. Definiše se ponašanje preduzeća na duži rok i opisuje alokativna efikasnost u uslovima potpune konkurencije.

U devetom poglavlju izložena je nesavršena konkurencija i monopoli. Data je definicija nesavršene konkurencije kao i podela nesavršene konkurencije. Objašnjeni su uzroci nastanka nesavršene konkurencije kao i granični prihod. Takođe je prikazan način kako monopolisti maksimiziraju profite. Analizirano je ponašanja krupnih korporacija i ocenjena nesavršena konkurencija.

Rizik, neizvesnost i teorija igara je predmet izlaganja u desetom poglavlju. Ovde je prikazan uticaj i značaj neizvesnosti u ekonomskom životu. Objašnjen je priroda špekulativnih poslova i poslova osiguranja i dati su elementi teorije igara.

U jedanaestom poglavlju obrađuje se raspodela dohotka i određivanje cena faktora proizvodnje. Određen je predmet i cilj raspodele i objašnjena raspodela dohotka po principu granične produktivnosti u uslovima kako savršene tako i ograničene konkurencije. Analizirana je tražnja faktora proizvodnje sa pravilom najmanjeg troška za preduzeća koja maksimiziraju profit, kao i ponuda faktora proizvodnje sa određivanjem njihovih cena.

Najamnina i tržište rada je predmet obrade u dvanaestom poglavlju. Ovde su dati vrste najamnina i tržišta rada,određene najamnine u savršenoj konkurenciji,analizirana tražnja za radom i razlike u najamninama. Prikazana je

7

ponuda rada kao i uloga sindikata u procesu određivanja i najamnina i drugih uslova rada.

U trinaestom poglavlju zemlja i kapital su centralna tema izlaganja. Objašnjen je pojam ekonomske rente i analizirani su efekti oporezivanja zemlje. Dati su pojmovi kapitala, stope povraćaja kapitala i kamatne stope. Prikazana je sadašnja vrednost efektivne imovine i klasična teorija kapitala i kratkoročne i dugoročne ravnoteže na tržištu kapitala.

Tržište i ekonomska efektivnost je predmet izlaganja u četrnaestom poglavlju. Određeni su pojmovi delimične i opšte ravnoteže i objašnjena alokativna ili Pareto efikasnost. Dati su uslovi ekonomske efikasnosti u stanju opšte ravnoteže. Analizirani su uticaji organizacije privrede na alokativnu efikasnost i određena su ograničenja koja prouzrokuju neefikasnost privrede.

U petnaestom poglavlju tema izlaganja je država, javni izbor, zdravstvena zaštita, oporezivanje i troškovi države. Objašnjeni su ciljevi i instrumenti državne intervencije i prikazani su principi poreske politike .

U šesnaestom poglavlju prikazano je regulativno i administrativno uređivane tržišta. Ukazano je neophodnost regulisanja tržišne moći i načine njenog ograničavanja. Izložena je antimonopolistička politika i mere te politike.

U sedamnaestom poglavlju obrađeni su prirodni izvori i ekonomija životne sredine. Definisani su prirodni resursi, prirodna okolina i njeno zagađivanje i zaštita. Prikazana je Maltusova hipoteza, vrste prirodnih izvora i njihov raspored. Dati su sistemi suzbijanja negativnih eksternalija.

U osamnaestom poglavlju prikazana je raspodela dohotka i mere suzbijanja siromaštva. Objašnjeno je merenje nejednakosti u raspodeli dohotka, uzroci nejednakosti i analiziran je odnos između jednakosti i ravnopravnosti.

Tema devetnaestog poglavlja jeste makroekonomija. Objašnjava se razlika između makroekonomije i mikroekonomije. Daju se osnovni ciljevi makroekonomske politike i obrazlažu pojmovi agregatne ponude i tražnje.

8

U dvadesetom poglavlju prikazano je računanje društvenog bruto proizvoda i nacionalnog dohotka.

Dvadeset prvo poglavlje bavi se potrošnjom i investicijama. Ovde se prikazuje odnos visine dohotka i potrošnje i štednje. Definiše se pokazatelji potrošnje i investicija, prikazuje se funkcija potrošnje odnosno štednje kao i kriva tražnje za investicijama.

Agregatna tražnja i modeli multiplikatora su tema koju obrađuje dvadeset drugo poglavlje. Objašnjeni su agregatna tražnja i njena struktura i izvršena distinkcija između makroekonomske i mikroekonomske tražnje. Prikazan je osnovni model multiplikatora kao i multiplikator investicija i paradoks štednje.

U dvadeset i trećem poglavlju prikazana je država, međunarodna razmena i proizvodnja. Analiziran je uticaj države na proizvodnju, zatim uticaj oporezivanja na agregatnu tražnju i dato objašnjenje uticaja međunarodne razmene na makroekonomiju.

Novac i bankarstvo je centralna tema u dvadeset i četvrto poglavlju. Prikazani su osnovni pojmovi o suštini, uzrocima i funkcijama novca. Obrađene su banke, vrste i procesi savremenog bankarstva. Naročito je istaknut način stvaranja bankarskog ili depozitnog novca, smanjivanje i povećanje novčane mase. Prikazani su osnovni monetarni agregati i date funkcije i uloge centralnih banaka i Banke evropske monetarne unije.

U dvadeset petom poglavlju predmet izlaganja je ekonomski rast i agregatna ponuda.Objašnjen je ekonomski rast i date su metode njegovog merenja, kao i neoklasični model ekonomskog rasta i Smitov i Maltusov model. Dati su izvori rasta i opisana agregatna ponuda dobara i oblik krive agregatne ponude kao predmet spora kensijanske i klasične škole.

Privredni ciklus i nezaposlenost su tema dvadeset šesto poglavlja. Objašnjena je teorija privrednih ciklusa i uzroci njihovih nastajanja. Data je

9

definicija nezaposlenosti, vrste i merenje nezaposlenosti. Analizirani su troškovi nezaposlenosti.

U dvadeset sedmom poglavlju prikazano je obezbeđivanje stabilnosti cena. Infalacija kao stalni pratioc ekonomskih dešavanja, ovde je objašnjena kao i način njenog merenja. Analiziran je uticaj inflacije na privredu i date su savremene teorije inflacije. Filipsova kriva i dileme oko načina vođenja antiinflacionih politika jeste deo koji se u ovom poglavlju na kraju obrađuje.

Javni dug i ekonomske posledice duga se analiziraju u dvadeset osmom poglavlju. Prikazani su osnovni pojmovi o fiskalnoj politici i javnom dugu. Date su vrste državnih budžeta i pregled posledica javnog duga.

U dvadeset devetom poglavlju izlaže se međunarodna razmena i devizni kursevi. Ovde su prikazane ekonomske osnove međunarodne razmene. Zatim je dat način određivanja deviznih kurseva kao i prikaz bilansa međunarodnih plaćanja.

Strategija ekonomskog razvoja i tranzicija su tema tridesetog poglavlja. Analizirane su strategije ekonomskog rasta i date karakteristike zemalja u razvoju. Prikazani su osnovni pokretači razvoja kao i problemi sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju. Analizirani su mogući modeli razvoja i prikazani problemi zemalja u tranziciji.

Trideset prvo poglavlje se bavi upravljanjem globalnom ekonomijom sa aspekta spoljnotrgovinske razmene i sistema deviznih kurseva. Prikazana je koncepcija uravnoteženja spoljno trgovinske razmene i geneza razvoja međunarodnog finansijskog sistema od perioda drugog svetskog rata pa do sada. Ukazano je na imperativ povezanosti i koordinacije makroekonomskih politika svih zemalja u globalu.

Na osnovu svega predhodno izloženog može se pomenuti tekst štampati kao samostalna knjiga i udžbenik. Stoga sa zdovoljstvom prporučujemo Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija da ovu knjigu objavi kao udžbenik za svoje studente sa konstatacijom da ista može da ima i širu primenu.

10

11

1. UVOD

1.1. Šta je ekonomija

Ekonomija predstavlja relativno mladu naučnu disciplinu. Sažeta definicija bi bila da ekonomija proučava način na koji društvo upotrebljava retke resurse za proizvodnju korisnih dobara i način raspodele tih dobara između članova društva.

Jedan od razloga proučavanja ekonomije jeste i razumevanje globalnog tržišta, drugi razlog jeste nada onih koji je proučavaju da će zaraditi novac. Pojedini prihvataju proučavanje ekonomije kao mogućnost da se usavrše i osposobe, da shvate zakone ponude i potražnje. Neki stavljaju akcenat prilikom proučavanja ekonomije na mogućnosti poboljšavanja okoline i prirodne sredine. Možda najveći motiv za proučavanje ekonomije jeste mogućnost da se uspe u budućoj poslovnoj i profesionalnoj karijeri.

Pored toga što napred navedena definicija ekonomije uključuje ogroman raspon tema možemo da damo prikaz osnovnih tema koje ekonomija proučava

o kako se u ekonomiji određuje cene rada, kapitla i zemlje i kako se te

cene koriste da bi se uporedila sredstva o ponašanje finansijskih tržišta i analizira kako raspoređuju kapital na

ostlale oblasti ekonomije o posledice državnog regulisanja efikasnosti tržišta o raspodelu dohotka i mogućnost subvencija siromašnim slojevima

društva o državnu potrošnju, porez, deficit, i njihov uticaj na privredni rast,

12

o pad i rasti nezaposlenosti i proizvodnje koji utiču na privredni ciklus i ekonomsku politiku vlade.

o modele razmene između država i analizira uticaj na prepreke u tim razmenama

o rast zemalja u razvoju i načine za podsticanje efikasne upotrebe sredstava U definiciji ekonomije imamo dve osnovne ideje: da su resursi

nedovoljni i da društvo mora efikasno da upotrebljava iste. Nepostojanje obilnosti resursa uslovljava ekonomsko i drugo ljudsko

ponašanje. Ovo nameće efikasnost u korišćenju postojećih resursa.

1.2. Predmet ekonomije

Ekonomija kao nastavni predmet koji se proučava na prvoj godini studija omogućava studentima da shvate osnovne pristupe ekonomskoj stvarnosti, zatim osnove pojmove, pricipe, koncepcije i teorije o prizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji materijalnih dobara i usluga.

Pojam ekonomija je antičkog porekla i potiče od grčke reči „oiokos“, što znači kuća, domaćinstvo i reči „nomos“, što znači red, pravilo, zakon.1

Prema tome, ekonomija označava takvu disciplinu koja se bavi zakonima privrednog života domaćinstva, odnosno zakonima privrednog života države i čitave društvene zajednice.

1 O. Lange smatra da naziv ekonomija potiče od Aristotela i da je Aristotel definisao čoveka kao društvenu životinju, “zoon politikon”. O. Lange, Politička ekonomija, centar za kulturnu delatnost, Zagreb, 1962, 23-24.

13

1.3. Načini proučavanja ekonomije

Ekonomija se konceptira i predaje uglavnom na sledeće načine: normativni i političko - ekonomski pristup, pozitivni ekonomistički pristup, pristup kombinovanja političke ekonomije i ekonomije.

1.3.1. Normativni i političko - ekonomski pristup Prema normativnom i političko – ekonomskom pristupu konceptira se

pod nazivom «Politička ekonomija».2 Ovaj pristup jeste metodološki postupak u kome se istražuju veze i odnosi između politike i ekonomije. Normativni pristup predstavlja metodološki postupak u kojem se opisuje realna ekonomska stvarnost, raspravlja o ciljevima ekonomskih aktivnosti, odnosno kakva bi ekonomska stvarnost trebala biti. Pri tome se nude norme i principi, odnosno pravila političkog i ekonomskog ponašanja koja omogućuju ostvarivanje zacrtanih ekonomskih i političkih ciljeva. Izraz „politička ekonomija“ počeo je da se koristi početkom 17. veka.

Prvi ga je upotrebio Francuz Antoan Monkretjen (Antoyne Montchrétien, 1575-1621) u svom delu „Traktat o političkoj ekonomiji“ (Traité del’économie politique) koje se pojavilo 1615. godine.

1.3.2. Pozitivni ekonomski pristup Prema ovom načinu proučavanja ovaj predmet se proučava pod

nazivom «ekonomika» ili «principi ekonomije», «osnovi ekonomije» i slično. Pozitivni pristup je metodološki postupak u kome naučnici na osnovu

postojećih, dostupnih, stvarnih (pozitivnih), činjenica istražuju i pokušavaju opisati ekonomsku stvarnost kakva ona jeste, bez moralnih i političkih stavova,

2 M. Dob, Politička ekonomija i kapitalizam, Rad, Beograd, 1959, 51.

14

odnosno procena da li je postojeće stanje ekonomije dobro ili loše, poželjno ili nepoželjno.

Ekonomski pristup je metodološki postupak koji je komplementaran sa pozitivnim pristupom. Naučnici koji primenjuju pozitivni i ekonomski pristup ne raspravljaju o vrednostima i ciljevima ekonomske aktivnosti, zato što smatraju da moralne i političke aspekte ekonomske aktivnosti treba i moguće je isključiti iz ekonomske nauke. Oni ekonomiju prihvataju kao prirodnu i tehničku nauku koja istražuje načine ekonomičnog poslovanja.

Politička ekonomija i pozitivno ekonomski pristup počeli su se razdvajati krajem XIX veka a 30-tih godina XX veka pojavljuju se kao alternativni pogledi na ekonomsku stvarnost. Temin economics (ekonomija) uveo je Alfred Maršal u knjizi «Principles of economics» 1890. godine.

1.3.3. Pristup kombinovanja političke ekonomije i ekonomije

Ovo je kombinacija političke ekonomije i ekonomije u kojoj dominiraju

pristup i znanja iz jedne ili druge discipline. Često se za ovaj pristup koristi naziv „Osnovi ekonomije“ ili „Principi ekonomije“. Karakteristično je da se na Višim školama ova teorijska disciplina predaje pod nazivom «Osnovi ekonomije», pogotovu posle kraha i urušavanje bivšeg socijalističkog sistema.

Ova uvodna ekonomsko – teorijska disciplina pre svega obavlja na određene načine a) osnovnu, b) teorijsku, c) opše obrazovnu, i d) ideološku funkciju u obrazovanju studenata.

1.3.4. Istorijski pristup

Istorijski pristup definišemo kao način posmatranja, prihvatanja i

objašnjavanja: a) sadašnjih ekonomskih pojava i problema ili b) znanja o njima sa stanovišta njihove istorije, odnosno njihovog nastajanja i kretanja do današnjeg stanja i vremena. Istorijski pristup polazi od sledećih stavova:

15

o Ekonomska zbivanja i znanja o njima imaju vremensku dimenziju, tako da sadašnje stanje ekonmskog sistema i ekonomske nauke povezuje sa njihovom prošlošću i budućnošću.

o Stanje nekog ekonomskog sistema i ekonomske nauke uzrokovano je događajima iz dalje ili bliže prošlosti. Odluke ekonomskih subjekata danas značajno će uticati na ekonomska događanja u bližoj i daljoj budućnosti.

o Ekonomske i političke ideje imaju povratni uticaj na ekonomsku stvarnost.

o U ekonomiji postoje kvantitativne i kvalitativne veze između ekonomskih promenjivih kategorija i ekonomskih procesa, i određene imaju vremensku i prostornu univerzalnost. Kvalitativne veze i odnosi ne pojavljuju se u vremenima, prostorima i društvenim sistemima na isti način.

o Oni koji odlučuju o glavnim društvenim događajima i promenama moraju da vode računa o istorijskim uslovima i relativnosti naučnih teorija i ekonomskih politika sa svim njihovim prednostima, nedostacima i isorijskim i vremenskim ograničenjima.

1.4. Razvoj ekonomske misli od antike do pojave merkantilizma

Prve ekonomske misli nalazimo još u zemljama Starog Istoka, u

Vavilonu, zatim u starom Egiptu, u staroj Indiji, u staroj Kini, u Rimu, u Staroj Grčkoj. Odmah treba istaći da je ekonomska misao Stare Grčke najznačajnija, zahvaljujući mnogim misliocima toga doba, među kojima se ističu: Ksenofont, Platon, a naročito Aristotel.3 Ksenofont (444 - 356 p.n.e.) je svoje ekonomske poglede izložio u delu „Ekonomikos“. On istupa kao zaštitinik naturalne privrede, a zemljoradnju suprotstavlja ostalim granama proizvodnje. Sa

3 B. Šoškić, Razvoj ekonomske misli, Ekonomski fakultet, Beograd, 1972, 11-12.

16

stanovišta upotrebne vrednosti, analizira podelu rada i dokazuje da ona povećava korisnost stvari. U krajnjoj liniji, ne zanemaruje sasvim ni ulogu razmene, a o novčanoj privredi daje povoljan sud. O novcu ima pozitivno mišljenje, pa i o veštini zgrtanja blaga. Ksenofont razvija novac u njegovoj specifičnoj određenosti oblika kao novca i blaga. Platon (427-347 p.n.e.) se bavio filozofijom, ali se interesovao i za ekonomske probleme. Platonovo glavno delo „Država“ i u manjoj meri neke knjige „Zakona“ sadrže najvažnije njegove ekonomske ideje. Zalaže se za vraćanje na naturalnu privredu i za državno regulisanje svih ekonomskih i političkih odnosa. Takođe, on se zalaže za tzv. idealnu državu u kojoj bi postojala tri staleža: najniži, tj. stalež koji se bavi privrednim delatnostima (zanatlije, zemljoradnici i trgovci); ratnici i drugi; i mislioci kao najviši stalež koji bi upravljao državom i izdavao zakone. Robove nije smatrao za stalež, oni su tretirani kao živa oruđa za rad koja govore. U razradi svoje koncepcije o tzv. idealnoj državi, Platon polazi od svoga učenja o podeli rada i smatra da svako treba da se bavi smo jednom vrstom posla. Najveći mislilac antičke Grčke, kao što je poznato, bio je Aristotel (384 - 322 p.n.e.). On je autor velikog broja radova čija će misao imati veliki uticaj na sva misaona kretanja čovečanstva. Danas se susrećemo sa shvatanjem da sa Aristotelom počinje istorija ekonomije kao teorije, odnosno da je ekonomska nauka nastala pre kapitalizma.

1.5. Merkantilizam

Među merkantilistima ima dosta neujednačenih gledišta. Ipak, njihovi se pogledi mogu svesti na nekoliko osnovnih teoretskih principa od kojih su, uglavnom, svi oni polazili, a to su: 1) bogatstvo jedne države izražava se u novcu, tj. u plemenitim metalima; 2) do novca, kao inkarnacije bogatstva (ukoliko u zemlji ne postoje rudnici zlata i srebra) dolazi se jedino putem razmene, i to spoljno-trgovinske razmene, tj. u spoljnoj trgovini; i 3) otuda zaključak: izvoz robe dovodi do priliva novca (plemenitih metala) u zemlju, do povećanja bogatstva zemlje, a uvoz dovodi do odliva novca iz zemlje, do

17

smanjivanja bogatstva. Ako se želi povećanje bogatstva, prema merkantilistima, potrebno je više izvoziti, a manje uvoziti, a pozitivnu razliku naplaćivati u novcu, tj. u plemenitim metalima (zlatu, srebru).

Merkanitilizam prethodi političkoj ekonomiji kao nauci, isto onako kao što period prvobitne akumulacije kapitala prethodi razvijenom kapitalizmu. Poznati merkantilisti su - u Engleskoj: Viljem Staford (Willyam Sta fford, 1554-1612), Tomas Man (Thomas Mun, 1751-1641) itd, - u Francuskoj: Antoan Monkretjen (Antoyne Montchretien, 1575-1621) itd, - u Italiji: Antonio Sera (Antonio Serra, XVI-XVII veka) itd, u Rusiji: Ivan Tihonovič Posoškov. U literaturi se pravi razlika između ranih i kasnijih merkantilista. Rani merkantilisti (bulionisti) traže zabranu izvoza zlata i srebra, pored ostalog. Ovo je teorija novčanog bilansa koju zastupa engleski merkantilist V. Staford. Kasniji merkantilisti: A. Sera, T. Man i drugi.

1.6. Fiziokrati

Fiziokrati su francuski ekonomisti 18. veka koji ističu rad u poljoprivredi kao jedini proizvodan rad u društvu. Glavni predstavnici fiziokrata su: Fransoa Kenej (Fransois Quesnay, 1694-1774) i An Robert Žak Tirgo (Ann Robert Jacques Turgot, 1727-1781). Predmet njihovog istraživanja je proizvodnja, a pre svega, poljoprivredna proizvodnja. Oni smatraju da se društveno bogatstvo izražava jedino u materijalnim dobrima koja se proizvode u poljoprivredi. Prema tome, za njih je jedino poljoprivreda proizvodna delatnost, jedino rad u poljoprivredi jeste proizvodan rad.

1.7. Klasična liberalna škola

Klasična liberalna škola započela je svoj razvoj u Engleskoj i Francuskoj u XVII veku. Prethodnici ove škole formirali su određene ideje pricipe, koncepcije i vizije ,mnogo pre njenog uspona i dominacije na ekonomsko – političkom polju i u nauci. Ova škola kritikuje prethodni državno

18

– merkantilistički sistem i ističe i brani pozitivne osobine industrijskog i liberalnog kapitalističkog sistema.

Najznačajni prethodnici ove škole su englez Vilijam Peti (1623 – 1687), francus Pjer Boagibjer (1641 – 1714), zatim englez Ričard Kantion (1680 – 1734).

Klasična liberalna škola dominaciju doživljava od sredine XVIII veka do 1871. godine i početka Neoklasične škole. Glavni predstavnici klasične škole jesu Adam Smit (1723 – 1790), i David Rikardo (1772 – 1823). Najvažniji predstavnici koji su nastavili klasičnu liberalnu školu jesu francuz Žan Batist Sej (1767 – 1832), englezi Džon Stjuart Mil (1806 – 1873) i Tomas Robert Maltus (1776 – 1834). Klasična liberalna škola je bila najšira i najuticajnija ekonomska misao u XVIII i XIX veku.

Osnovne ideje liberalne ekonomske i političke misli kao što je sloboda mišljenja i govora, sloboda kretanja robe i novca, radne snage i kapitala, privatno vlasništvo, slobodna tržišna konkurencija, slobodno preduzetništvo, postale su široko prihvaćene vrednosti na kojima su se kasnije zasnivale mnoge države i njihovi ustavi. Osnovne koncepcije i teorije klasične škole su: a) dve teorije vrednosti cena – teorija radne vrednosti i teorija troškova proizvodnje, b) kvantitativna teorija novca, c) koncepcija faktora proizvodnje, d) teorija raspodele nacionalnog dohotka na profite, najamnine i rente, e) teorija ekonomskog rasta, f) koncepcija ekonomskog čoveka, g) koncepcija tržišne regulacije ekonomije, h) teorija opšte ekonomske ravnoteže.

1.8. Utopijski socijalizam

Utopijski socijalizam se javlja u periodu prvobitne akumulacije kapitala odnosno u XVI i XVII veku, sa kritikom kapitalizma. Ovakav način mišljenja i ekonomske i političke doktrine ,nazivaju se utopijski socijalizam. Socijalisti utopisti su upozoravali na loše strane kapitalizma, socijalne razlike, ekspolataciju, bedu i siromaštvo radničke klase. Na osnovu stavova filozofa Platona (427 – 347 p.n.e.) i njegovog dela Država, socijalisti utopisti su

19

kritikovali postojeći društveni sistem sa stanovišta zamišljene i idelne države koju ljudi trebaju organizovati. Oni nude korenitu zamenu kapitalizma novim socijalističkim društvom koje će se zasnivati na društvenom vlasništvu i opštoj jednakosti ljudi u procesu proizvodnje i raspodele. Najpoznatiji socijalisti utopisti su bili englez Tomas Mor (1478 – 1535), italijan Tomas Kampanela (1558 – 1539). Glavni predstavnici bili su francuz Sen Simon (1760 – 1825), Čarls Furijer (1772 – 1837) i Robert Oven (1771 – 1858).

1.9. Istorijska škola

Predstavnici ove škole pojavili su se 40-tih godina XIX veka u Nemačkoj, a imali su svoje sledbenike i u Engleskoj. Istorijska škola je nastala kao idejni izraz posebih istorijskih okolnosti u kojima se Nemačka nalazila sredinom XIX veka. Nemačka je imala spori ekonomski rast, manju produktivnost i slabiji kapitalistički sistem.

U odnosu na predstavnike klasične i neoklasične škole, istorijska škola razvija istorijski pristup, statističke metode i induktivnu metodu upoznavanja ekonomske realnosti. Predstavnici istorijske škole ističu sledeće teze u kritici i u odvajanju od klasične i neoklasične škole: a) ne treba analizirati svet kao celinu, već pojedine nacije i nacionalne države, kao i osobine njihovog istorijskog razvoja, b) određene zemlje prolaze kroz različite specifične istorijske procese pa se zato nalaze na različitim novoima razvoja, c) ne postoje opšti teorijski i praktični principi i zakonitosti ponašanja svih država u svim vremenima i prostorima, d) u odnosu na istorijsku situaciju i položaj na svetskom tržištu Nemačka treba da koristi državni intervencionizam i protekcionizam. Glavni prethodnik ove škole bio je Fridrih List (1789 – 1846), a glavni predstavnici u bili Vilhelm Rošer (1817 – 1894), Maks Veber (1864 – 1920).

20

1.10. Marksistička ekonomska škola

Sredinom XIX veka nemački filozof, pravnik, ekonomista i sociolog Karl Marks (1818 – 1883), zajedno sa svojim saradnicima i kasnijim sledbenicima osniva marksistitču političku ekonomiju kao ekonomsku misao koja predstavlja analizu i kritiku prethodne a posebno klasične političke ekonomije. Kapitalistički liberalni sistem Marks4 ne smatra prirodnim postupkom već istorijski uslovljenim načinom proizvodnje. Kapitalizam kao ekonomski sistem mora biti zamenjen novim načinom proizvodnje i komunističkim društvom gde su potpuno zastupljeni interesi radničke klase. Novo društvo će biti zasnovano na društvenom vlasništvu, ne robnoj proizvodnji, planiranju, jednakosti, raspodeli prema radu, kooperaciji, i neće biti u njemu klasnih sukoba. Njegovi saradnici i sledbenici su bili Fridrih Engels, K. Kautcki (1854 – 1935), V. I. Lenjin. (1870 – 1924)

1.11. Neoklasična škola

Neo klasična škola je u stvari afirmativna reakcija na klasičnu liberalnu školu, kritička reakcija na Marksa i istorijsku školu. Ova škola svoj razvoj i rast započinje 1871 – 1883 sa pojavom marginalizma i teroije marginalne korisnosti.

1.11.1. Marginalizam

Marginalizam potiče od latinske reči (margo = rub, ivica, granica) i predstavlja metodološki postupak koji ispituje granične pojave i promenjive u ekonomiji, a naročito u uslovima nedovoljnih resursa i dobara i njihov uticaj na formiranje vrednosti cena, ponašanja potrošača i drugo. Marginalizam ističe matematički pristup ekonomiji i analizu kvantitativnih onosa i funkcionalnih

4 K. Marks, Kapital, Kultura, Beograd, 1947/1948, tom I.

21

veza između ekonomskih promenjivih i procesa, zapostavljajuću kvalitativnu analizu i istorijski pristup.

Preteča marginalizma i matematičkog pristupa ekonomiji bio je francuz Antoan – Ogisten Kurno (1801 – 1877). Teorija vrednosti je odbačena i za novi osnov ekonomske nauke ponuđen je subjektivni odnosno psihološki pristup i teorija marginalne korisnosti. Ekonomski procesi se posmatraju sa stanovišta apstraktnog čoveka pojedinca i njegovih egoističkih motiva i želja da zadovolji svoje potrebe u uslovima retkih resursa i nedostatka materijalnih dobara. Posmatrani čovek (homo oeconomicus), se ponaša ko racionalni egoist koji nastoji minimizirati, muku, trud, napor, uložena sredstva i dr., i maksimizirati zadovoljstvo, korisnost i zaradu.

Vrednost određenje robe i njena cena,prema ovoj teoriji, ne zavise od ukupne,već od marginalne korisnosti tj. od korisnosti poslednje, granične ili dodatne jedinice,koju je potrošač još voljan da kupi radi zadovoljavanja svojih potreba. Svi faktori proizvodnje su produktivni a njihovi vlasnici dobjaju nagradu, najamninu, rentu i kamatu, koja se u potpunoj konkurenciji formira na nivou vrednosti marginalnog proizvoda, odnosno doprinosa koji pojedini faktori daju ukupnoj proizvodnji.

Glavni nastavljači marginalizma i presdstavnici neoklasične i neoliberalne škole jesu Leon Valras (1834 – 1910), i Alfred Maršal (1842 – 1924). Za razvoj noklasične škole izuzetno je značajna grupa Austrijskih ekonomista Ludvig Mizes (1881 – 1973), Jozef Šumpeter (1883 – 1950).

1.11.2. Ustavna politička ekonomija

Ustavna ili konstitucionalana politička ekonomija pojavljuje se u SAD-u

šezdesetih i sedamdesetih godina XX – og veka. Predstavlja granu neoklasične ekonomije i istražuje ulogu i značaj institucija i pravila ekonomsko – političke igre i ponašanje političara i glasača u višepartijskom demokratskom uređenju. Nju prvenstveno zanima ekonomska analiza politike, odnosno upotreba

22

neoklasične analize u razumevanju i objašnjavanju politike. Tako nastaje teorija javnog izbora, ekonomija javnog sektora, ekonomija vlasničkih prava.

1.12. Kenzijanska škola

Osnivači ove škole su englez Džon Majnard Kejns (1883 – 1946), i poljak Mihal Kalecki (1889 – 1970). Ova škola predstvalja novi način upravljanja ekonomskim sistemom pomoću regulacije ukupne efektivne potražnje roba i usluga. Njeni osnovni ciljevi jesu povećanje proizvodnje, puna zaposlenost, i pravednija raspodela nacionalnog dohotka. Sve je ovo trebalo da omogući stabilizaciju i izlaz iz krize kapitalističkog sistema. Mnogi teoretičari smatraju Kejnsa osnivačem makroekonomije kao naučne discipline. Mnoge njegove ideje bile su podržavane od strane političkih partija i vlada, centra ili levice. Tek 70 – tih godina XX-og veka Kenzijanska škola upada u krizu zbog pojave inflacije i stagflacije.

Kasnije se ova škola deli na nekoliko grana sa predstavnicima kao što su Džoana Robinzon (1903 – 1983), Ričard Kan (1905 – 1989), koje prihvataju verziju neoklasične sinteze i grane koje ne prihvataju ovu verziju.U SAD – u , osamdesetih godina pojavljuje se nova Kenzijanska ekonomija, ona uključuje mikroekonomske osnove za svoje makroekonomske teorije i politike. Predstavnici ove škole analiziraju uzroke i osobine tržišnih nedostataka, razmatraju nefleksibilnost cena i najamnina na tržištu radne snage, tržištu potrošnih dobara i tržištu kapitala, ali na kratak rok i u uslovima nepotpune konkurencije. Najznačajni predstavnici su N. Gregori Mankju (1958 - ), Oliver Blanšard (1948 - ).

1.13. Radikalna politička ekonomija

Radikalna politička ekonomija nastaje u drugoj polovini XX veka u SAD – u. 1968. godine, grupa levo orijentisanih ekonomsita fomirala je uniju za radikalnu političku ekonomiju. Najznačajniji predstavnici ove teorijske grane

23

ekonomije su S. Bouvles i R. Edvards. Ova teorija nudi radikalnu kritiku kapitalizma i predlaže bitne reforme kapitalističkog sistema. Pomenuta grupa ekonomista povezuje i integriše ideje Maksa, Šumpetera i Kejnsa.

1.14. Holistički pristup

Holističi pristup predstavlja metodološki postupak koji je suprotan parcijalnim pristupima određenim ekonomskim ili drugim društvenim problemima. Na grčkom to holon znači celina. Ovaj pristup pojedine ekonomske pojave, kao na primer inflaciju, novac, nezaposlenost i drugo, pojedini procese, kao što je proizvodnja raspodela, razmena i drugo, i odnose ne istržuje odvojeno van konteksta celine kojoj pripadaju i ne analizira samo sa jednog stanovišta već predmet istraživanja razmatra unutar šire celine kojoj pripada i posmatra interdisciplinarno. Posle rezultata analize elemnata i osobina neke ekonomske pojave ili procesa sledi procena i sinteza analitičkih i interdisciplinarnih znanja koja su dobijena pomoću različitih pristupa.

Holistički pristup se trudi da u jednu celinu objedini a) različite i kompatibilne pristupe, b) različite metode saznanja, c) različita i interdisciplinarna znanja koja nastaju iz različitih pristupa i metoda. Ovaj pristup je i odgovor na sve veću specijalizaciju koja sprečava ekonomiste da lakše međusobno komuniciraju.

1.15. Ekonomija kao društvena nauka

Društvene nauke se bave proučavanjem odnosa među ljudima, pre svega odnosa počevši od proizvodnje kao realne osnove, pa zatim političke, pravne i ostale društvene odnose kao nadgradnje.5 U odnosu na delokrug i vrste oblasti društveno – ekonomskog života koji je predmet proučavanja sve društvene nauke delimo na filozofske, istorijske, političke, pravne, ekonomske i dr. U

5 B. Šešić, Logika, Naučna knjiga, Beograd, 1962, 321.

24

savremenim ekonomskim i političkim raspravama termin ekonomija dobija različita značenja, ali uopšteno ova značenja se odnose na različite aspekte proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje materijalnih dobara i usluga. Ističemo da proizvodnja i ponuda, raspodela, razmena i tražnja, odnosno potrošnja roba i usluga čine glavne elemente pojma ekonomija.

Teorijska ekonomija predstvalja skup pristupa i metoda saznanja i teorija koje daju osnovne pojmove i osnovna objašnjena ekonomskih događanja, procesa i odnosa bez obzira da li se oni koriste u procesu obrazovanja ili poslovnim i političkom svetu.

Teorijska ekonomija se deli na pozitivnu i normativnu. Pozitivna ekonomija označava jedan skup odnosno jednu vrstu metoda,

tehnika analize i znanja pomoću kojih ekonomsti, ekonomsku stvarnost, istražuju i opisuju kakva ona jeste. Na ovaj način se istražuju odnosi između ekonomskih varijabili, pojava i procesa bez njihove moralne kvalifikacije (da li su dobri ili loši). Ovakav pristup označava se kao ekonomska analiza.

Normativna ekonomija označava skup metoda, tehnika analize i znanja o ekonomskoj stvarnosti, sa procenama o tome da li su neke ekonomske pojave ili procesi dobli ili loši, poželjni ili nepoželjni. Normativna ekonomija sadrži moralne i političke stavove o ekonomskoj stvarnosti, a takođe i viziju ekonomske stvarnosti kakva bi ona mogla i trebala da bude. Takođe sadrži i uputstva ko, šta, kada i kako treba činiti da se privredni sistem očuva ili promeni u pravcu određenih vrednosti i ciljeva.

Osnovna i prvobitna pitanja iz područja preduzetništva i ekonomske organizacije društva su sledeća: Ko, šta i u kojim količinama treba proizvoditi? Ova se pitanja odnose i na građane, i na kompanije i na države. Na primer,da li će proizvoditi poljoprivredna ili tehnička dobra? Da li će obrazovati kadrove, ili će pružati turističke usluge? Sve ovo će zavisiti od niza faktora kao što je lična želja pojedinaca, saznanje o budućim potrebama društva za određenim robama i uslugama, zatim od očekivanja poslovni subjekata da u određenoj proizvodnji robe ili usluge mogu zadovoljiti svoje potrebe, odnosno ostvariti profit.

25

Sledeće pitanje jeste kako proizvoditi, pomoću kojih tehnoloških postupaka i kako organizovati samu proizvodnju. Kompanije se opredeljuju za tehnologiju koja im omogućava minimalne troškove proizvodnje uz dobar kvalitet proizvoda. Preduzetnici se opredeljuju za različite oblike preduzeća (deoničarska društva, društva sa ograničenom odgovornošću i dr.). Sama organizacija proizvodnje jeste složeno pitanje gde preduzetnici moraju da zadovolje mnoge zahteve (tehnološke, tržišne, pravne i druge.) Ekonomska organizacija proizvodnje mora da omogući princip ekonomičnosti, odnosno minimalne napore i troškove i maksimalne prihode odnosno zarade.

Treće pitanje jeste za koga treba prizvoditi određene robe i usluge. Koji su potencijalni kupci, gde su i kakve su njihove želje. U modernim robno novčanim sistemima najveći deo roba i usluga proizvodi se za tržište za platežno sposobne potrošače. Drugi manji deo roba i usluga ne proizvodi se i ne raspodeljuje po tržišnom principu već na osnovu ljudske solidarnosti i humanosti (humanitarna pomoć, osnovno obrazovanje, nacionalna odrbrana, deo zdravsteve zaštite itd.)

Četvrto pitanje jeste gde i na kojoj lokaciji i kojem okruženju i u kojoj privrednoj grani treba početi neku proizvodnju. Neophodno je izabrati lokaciju i zadovoljiti veliki broj zahteva iz područja tehnologije, ekologije, prava, minimizirati troškove i drugo.Treba uzeti u obzir državne propise i smernice ekonomske politike.

Peto pitanje jeste kada i u kom vremenskom periodu treba proizvoditi određenu robu i uslugu (u sadašnjem vremenu ili u budućnosti).

Šesto pitanje jeste pitanje motiva koji prokreću ljude na određene ekonomske aktivnosti i izbor ciljeva ekonomske delatnosti od strane raznovrsnih ekonomskih subjekata. Motivi mogu biti različiti kao što je profit, dividenda, kamata, želja za širenjem materijalnog bogatsva, kao i želja za sticanje moći.

Sedmo pitanje jeste kako izgleda pravni, ekonomski i politički sistem u kome će se proizvoditi određena roba, odnosno davati usluga. Da li je taj sistem

26

pouzdan ili nestabilan, i da li podsticajno deluje na preduzetniku inicijativu i samo poslovanje preduzeća.

Osmo pitanje jeste koliki su troškovi proizvodnje, koja je prodajna cena, i koliki se profit od toga očekuje. Može li proizvođač sam da formira cene ili cenu određuje država.

Pored ovih i sličnih pitanja, u razmatranju i rešavanju istih preduzetničke organizacije i preduzetnici moraju da budu spremni još i na teže i šire kako teorijske tako i političke izazove koji se rešavaju na nivou kompleksnog ekonomskog sistema.

Sva navedena pitanja i probelmi pojavljuju se na nivou ekonomije kao nauke, a takođe na nivou ekonomje kao veštine. Svi pomenuti problemi, pored ekonomske, imaju i druge dimenzije kao što su tehnološke, političke, organizacijkse, moralne i druge.

Ekonomisti pojedinim ekonomskim problemima ili ekonomskim sistemima pristupaju na različite načine, pa na taj način imamo različite izbore predmeta istraživanja i različite naučno nastavne discipline i različite vrste ekonomskih znanja koje nude.

1.16. Ekonomija kao naučno područje

Prema predmetu istraživanja razlikujemo političku ekonomiju, ekonomiku, ekonomsku politiku, međunarodnu ekonomiju, monetarnu ekonomiju, javne finansije itd6.

Ekonomija obuhvata široko područje društvenih nauka koja se sastoji od velikog broja posebnih i specijalističkih disciplina, kao što su: ekonomika, politička ekonomija, mikroekonomija, makroekonomija.

Ekonomika proučava način ekonomisanja, odnosno upotrebe retkih resursa radi efikasne proizvodnje ekonomskih dobara u okviru izabranog ili datog ekonomskog i političkog sistema.

6 I. Maksimović, Predmet ekonomskih nauka, IDN, Beograd, 1967, 9-15.

27

Politička ekonomija proučava način prozvodnje materijalnih dobara i proces raspodele, razmene i potrošnje, kao i proizvodne odnose u određenom vremenskom periodu.

Mikroekonomija proučava pojedina tržišta i ekonomsko ponašanje mikroekonomskih subjekata, odnosno građanja, domaćinstava i preduzeća na posebnim tržištima. Mikroekonomija razmatra retke resurse i robu, ljudske potrebe, vrednost robe, cene faktora proizvodnje (zemlja, rad, kapital), cene robe, tržište i tržine strukture, troškove, prihode, profit, kamate, najmanine i dr.

Makroekonomija proučava čitavu nacionalnu privredu kao jednu ekonomsku celinu. Za razliku od mikroekonomije, makroekonomija proučava izbor i funkcionisanje ekonomskog sistema, ukupnu proizvodnju i zaposlenost, nacionalni dohodak, opštu ekonomsku ravnotežu, odnosno neravnotežu, nivo cena, inflaciju i deflaciju, privredne cikluse i druge.

1.17. Tipovi ekonomskih sistema

U odnosu na oblike i koordinacije ekonomskih aktivnosti razlikujemo tri osnovna ekonomska sistema: a) tržišni, b) planski ili naredbodavni i c) mešoviti.

Tržišni sistem odlikuje se privatnim vlasništvom i privatnim preduzetništvom gde pojedinci i preduzeća samostalno donose odluke o tome šta će proizvoditi, kupovati i trošiti. Tržišni mehanizam određuje šta, kako i za koga se proizvodi. Laissez - faire (Lese fer) ekonomija, predstavlja ekstremni odnosno,prvobitni model tržišne ekonomije u kome država nema nikakvog ekonomskog uticaja.

Planski ekonomski sistem karakteriše se državnim donošenjem svih odluka vezanih za proizvodnju i potrošnju. Ovaj se sitem zasniva na državnom vlasništvu, državnoj organizaciji proizvodnje, na centralizaciji u odlučivanju i planiranju. Ovaj sistem je bio primenjivan u bivšem SSSR – u, i drugim socijalističkim državama.

U savremenim društvima dominira mešoviti ekonomski sistem, kao različita kombinacija tržišnog i planskog sistema. U ovom sistemu država igra

28

važnu ulogu u određivanjiu uslova privređivanja, jer donosi zakonske propise o porezima i druge pravne norme. Sa druge strane postoji slobodno kretanje radne snage, kapitala i novca jer građani, domaćinstva i preduzeća slobodno odlučuju šta će se proizvoditi, odnosno kupovati i trošiti.

1.18. Faktori proizvodnje

Faktori proizvodnje jesu: a) zemlja, b) radna snaga, c) kapital. Robe ili usluge koje preduzeća upotrebljavaju u svojim proizvodnim procesima nazivaju se faktori proizvodnje, utrošci ili imputi. Na osnovu raznih tehnika proizvodnje preduzeća vrše kombinaciju raznovrsnih inputa i dobijaju rezultate koje nazivamo proizvodima ili output-ima.

Zemlja kao faktor proizvodnje sastoji se od obradivih ili građevinskih površina, prirodnih resursa (kao što su rude, izvori vode, nafte) i prirodne okoline u kojoj čovek živi, a predstavljena je vazduhom, biljnim i životinjskim svetom i dr.

Radna snaga predstvalja skup psihičkih i fizičkih znanja, veština i sposobnosti koje poseduje neka osoba, i koju može koristiti u procesu proizvodnje. Rad predstavlja trošenje radne snage u određenom vremenskom periodu pod određenim uslovima uz unapred dogovorenu nadoknadu – najamninu.

Kapital kao faktor proizvodnje čine osnovna sredstva koja su proizvedena sa ciljem da proizvode i povećavaju druga sredstva,odnosno robe i usluge.

Po nekim teoretičarima ekonomije i preduzetništvo se svrstava u faktor proizvodnje. Preduzetništvo predstvalja sposobnost pokretanja neke akcije i mogućnost da se nešto preduzme, da se svrsishodni zadaci, među kojima je i nova kombinacija faktora proizvodnje, organizovano izvrše.7

7 Ž. Stojanović, Preduzetništvo, VEŠ, Leskovac, 2000, 10.

29

1.19. Granica proizvodne mogućnosti

Svako društvo i svaki društveno ekonomski sistem zbog ograničenosti proizvodnih faktora mora da se suoči sa granicom proizvodnih mogućnosti. Granica proizvodnih mogućnosti predstavlja onu maksimalnu kombinaciju dobara koje privreda nekog društva može proizvesti sa postojećim proizvodnim kapacitetima. U koliko neka privreda posluje na granici proizvodnih mogućnosti za nju kažemo da je efikasna i da ima efikasnu alokaciju nedostajućih resursa. U takvom stanju privreda može da poveća proizvodnju jednog proizvoda samo na račun smanjenja proizvodnje nekog drugog proizvoda. Neefikasna privreda jeste ona privreda u kojoj je moguće povećati proizvodnju jednog proizvoda, a da to ne izazove smanjenje proizvodnje nekih drugih proizvoda.

U koliko se neka privreda nalazi na granici proizvodnih mogućnosti tada se javlja dilema koje proizvode proizvoditi više a koje manje? Tako na primer društvo se može odlučiti da sve svoje kapacitete usmeri ka proizvodnji potrošnih dobara, u tom slučaju neće biti nikakve proizvodnje kapitalnih dobara (mogućnost E, tabela 1.). Ili može odlučiti da sve svoje privredne kapacitete usmerava u proizvodnju kapitalnih dobara a ne proizvodnju potrošnih dobra, (mogućnost A, tabela 1.).

Mogućnosti Potrošna dobra Kapitalana dobra

A 0 120

B 20 100

C 40 70

D 60 40

E 80 0

Tabela 1.

30

Pored ovih kombinacija društvo se može odlučiti za neku drugu, realniju opciju u kojoj će proizvoditi i potrošna i kapitalna dobra (mogućnosti B, C i D, tabela 1.) Tako na primer povećanjem proizvodnje potrošnih dobara sa 20 na 40 jedinica moguće je samo uz uslov da se smanji proizvodnja kapitalnih dobara sa 100 na 70 jedinica, (što predstavlja kretanje od B ka C, tabela 1.). Takođe ako društvo želi povećanje proizvodnje kapitalnih dobara sa 40 na 70 jedinica (kretanje od D ka C, tabela 1.), to je jedino moguće samo uz uslov da se smanji proizvodnja potrošnih dobara sa 60 na 40 jedinica. U prvom slučaju društvo se odriče jednog dela kapitalnih dobara. U drugom društvo se odriče jednog dela potrošnih dobara.

Vrednost dobara ili usluga kojeg se duštvo odriče, odnosno koga gubi u procesu ostvarivanja nekog drugog cilja jeste oportunitetni ili opcioni trošak. To je trošak izbora i ostvarenja jedne od mogućih kombinacija. Naziv oportunitetni je zbog toga što subjekat odlučivanja procenjuje da takav trošak može podneti i da je to za njega u sadašnjem vremenu još uvek korisno. Subjekat procenjuje da će od izabrane opcijie u sadašnjem ili budućem vremenu imati koristi koje su veće od troška. Na osnovu podataka iz tabele može se konstruisati kriva granice proizvodnih mogućnosti (PPF = Production Possibility Frontier),

Slika 1. Glatka kriva popunjava tačke između ucrtanih parova tačaka i tako pravi granicu proizvodnih mogućnosti.

31

Tačke koje se nalaze ispod krive koja pokazuje granice proizvodnih mogućnosti pokazuje neku kombinaciju pri kojoj postoji određena nezaposlenost, jer nisu iskorišćeni svi raspoloživi resusrsi. Tačka izvan krive PPF, tj. sa njene desne strane predstvalja obim proizvodnje koji se ne može ostvariti sa postojećim proizvodnim kapacitetima. Investicije koje povećavaju postojeće i stvaraju nove proizvodne kapacitete pomeraju krivu proizvodnih mogućnosti u desno. Smanjivanje proizvodnih mogućnosti utiče na pomeranje ove krive prema početku koordinatnog sistema.

1.20. Pogreške u ekonomskom razmišljanju i zaključivanju

U ekonomskom razmišljanju i zaključivanju često se susrećemo sa

određenim pogreškama koje trebamo prepoznati i izbeći. Kao prvo, nesposobnost da se ostale stvari ili promenjive drže ili

tretiraju nepromenjenim. Ova greška se dešava u slučaju kada neka ekonomska pojava zavisi od nekoliko nezavisnih promenjivih. U pokušaju izolovanja i posmatranja uticaja jedne nezavisne promenjive predpostavljamo da je delovanje svih ostalih promenjivih nepromenjeno i konstantno. Ako se to tada ne učini dolazi se do pogrešnog zaključka u kome uticaj jedne promenjive nije razdvojenod uticaja druge, pa se uticaj prve pripisuje drugoj promenjivoj što je pogrešno. Zbog toga stoji konstatacija da neki zaključak važi uz uslov, da su sve ostale promenjive iste i da je njihov uticaj konstanta.

Sledeća pogreška je takozvana post hoc pogreška. Ona nastaje u slučaju kada se uzrok pojave B, traži u pojavi A, iz razloga što je pojava B nastala posle pojave A. Međutim, ovde dolazi do zabune kod vremenskog sleda nastajanja i uzročno posledičnih veza između pojava.

Sledeća pogreška se naziva pogreška uopštavanja i nastaje u slučaju kada ono što vredi za jedan deo neke celine tretira kao da vredi za celini. Na ovaj način se deo uzima i prikazuje kao celina.

32

Subjektivnost predstavlja četvrtu grešku koja se satoji u mešanju objektivnih činjenica i subjektivnih procena značenja tih činjenica. Kod ove greške se dešava da se moralni i političi stavovi, odnosno subjektivni stavovi tretiraju kao objektivni činjenice, a to je posledica različitih mogućnosti saznanja kod različitih ljudi, i njihovih različitih vrednosti i kriterijuma vrednovanja u kojima se mešaju subjektivni i objektivni elementi ekonomske stvarnosti. Zbog ove greške kod vrednovanja istih pojava i činjenica razni teoretičari dolaze do različitih zaključaka koji su uslovljeni njihovim subjektivnim opredeljenjima.

1.21. Ekonomske metode i sredstva analize

Kada se iz datih pretpostavki donose teorijski zaključci u ekonomskoj metodologiji možemo koristiti: a) verbalnu deskripciju, b) grafičku geometriju, c) formalnu matematiku.

Početak matematičkog pravca u ekonomiji vezan je za početak XIX veka, odnosno za dela francuskog filozofa, matematičara i ekonomiste Augustina Kornota. U ovom veku je značajan doprinos za primenu matematike u ekonomiji dao i Leon Valras, koji matematičkim pristupom određuje uslove opšte privredne ravnoteže. Ali tek u tridesetim godinama XX veka razvijaju se ekonometrijske metode istrživanja. U okviru ekonometrije imamo sintezu ekonomske teorije, matematike i statistike. Stvaraju se mogućnosti da se dinamički uslovi privrede tretiraju dinamičkim analizama. Doprinos u znatnoj primeni matematike u ekonomiji dali su i Friš, Leontijev, Antorovič, Harod, Timbergen, Samuelson, Solou i dr.

U odnosu na način kako se ekonomska analiza sprovodi i na tehnike kojima se služi imamo kvalitativnu ekonomsku analizu i kvantitativnu ekonomsku analizu.

Kvalitativna ekonomska analiza koristeći različite narativne metode utvrđuje osnovne zakonitosti u ekonomskom svetu, na primer ako se protekom vremena sa promenom jedne određene pojave menjala i druga pojava, ovom

33

analizom izvodi se zaključak da u koliko se promeni i prva pojava promeniće se i druga. Na primer promena ponude nekog proizvoda uticaće i na promenu njegove cene.

Kvantitativna ekonomska analiza primenom različitih matematičkih metoda određuje zavisnosti koje postoje među ekonomskim pojavama i procesima. Tako na primer ova analiza ne daje samo opis promene već pokušava da da odgovor koliko će na primer određeno povećanje ponude robe da utiče na kretanje cene te robe.

Statistika,sa pružanjem podataka o određenoj ekonomskoj pojavi, omogućuje,da pomoću njenih metoda doznamo osnovne karakteristike te pojave. Statistika daje specifičnu i numeričku karakteristiku određenog problema a ekonomska teorija objašnjava zašto se to dogodilo i kakve su posledice i smer razvoja datog događaja odnosno pojave.

Ekonomska problematika koja se proučava u sklopu Osnova ekonomije zahteva takođe instrumente analize kao što je grafičko prikazivanje i modelski pristup.

1.21.1. Grafičko prikazivanje

Grafikon je sredstvo pikazivanja veze i odnosa između dve ili više ekonomskih varijabila. Njegovo osnovno obeležje i prednost jeste da se pomoću grafikona mnogo podataka može postaviti na ograničeni prostor i može se lako razumeti. Svaki grafikon osnovno sadrži dve linije horizontalnu i vertikalnu odnosno apscisu i ordinatu, ili ose x i y. Na osama x i y unose se podaci o kretanju dve ili više promenjive. Podatke koje dobijamo iztraživanjem i koje unosimo u tabele unosimo i na grafikon. Spajanjem tačaka koje su unesene iz tabele dobija se određena kontinuirana kriva.

34

Tržišno stanje Odgovarajuće cene po

jedinici proizvoda Količina proizvoda koja će se ponuditi

A 20 60

B 15 40

C 10 30

D 6 20

Tabela 2.

Kada je u pitanju ponuda poizvođači uvek žele ponuditi veću količinu robe kada je cena te robe veća i obrnuto manju količinu robe kada je cena manja. Ako imamo tabelu koja nam pokazuje različite ponuđene količine neke robe u zavisnosti od kretanja cene te robe, onda možemo iz toga grafički prikazati krivu ponude koja je u stvari geometrijski izraz određene funkcije ponude, sx = f(px).

Uzročno – posledična veza između ekonomskih promenjivih znači da je jedna od njih uzrok ili nezavisna promenjiva (X), dok je druga posledica ili zavisna promenjiva (Y).

Ova uzročno posledična veza može se prikazati u obliku funkcije i samim tim matematički obajsniti.

Y = fX, gde je Y zavisna, a X nezavisna promenjiva. Na primer ako kažemo da je potrošnja (C), zavisna promenjiva i da

zavisi od raspoloživog dohotka (DI = Disposable Income), onda tu zavisnost odnosno relaciju možemo izraziti: C = f(DI). Grafički taj odnos možemo prikazati u dvodimenzionalnom koordinatnom sistemu gde će nezavisna promenjiva (DI) biti prikazana na apscisi, a zavisna (C) na ordinati. U ekonomiji, opšti oblik neke linearne funkcije, na primer, opšti oblik funkcije

35

potrošnje možemo napisati: C = a + bDI, dok opšti oblik funkcije štednje možemo napisati ovako.8:S=bDI

Funkcija koja je nelinearna može imati različite oblike a karakteristična je po tome što je eksponent nezavisne promenjive veći ili manji od 1.

Kod grafikona linearne funkcije imamo uvek pravu, dok kod nelinearne funkcije krivu različitog oblika.

Nagib prave odnosno krive pokazuje kako se menja zavisna promenjiva u odnosu na nezavisnu. Nagib definišemo kao odnos između promene promenjive Y i promene promenjive X. Nagib je broj koji pokazuje za koliko će se promeniti promenjiva Y, ako se promenjiva X promeni za jednu jedinicu. Nagib prave je u svakoj njegovoj tački isti za razliku od nagiba krive koji je različit u svakoj njegovoj tački.

Slika 2. Izračunavanje nagiba pravca Nagibe pravaca lako je izralučunati kao „uspon iznad protoka“. Zato je i u slučaju (a) i u slučaju (b) brojna vrednost nagiba uspon protok = CD/BC = s/1 = s. Imajte na umu da je u slučaju (a) uspon CD negativan. To pokazje da je nagib negativan ili da je veza između promenjivih X i Y inverzna.

8 Simboli u navedenim funkcijama znače: C = lična potrošnja; DI = raspoloživi dohodak potrošača; a = autonomna potrošnja kod prve funkcije, a kod druge a = autonomna odnosno negativna štednja pri nultnom dohotku; b = koeficijent smera pravca, odnosno nagib pravca koji je u prvoj funkcije jednak marginalnoj sklonosti potrošnji (MPC – Marginal Propensity to Consume), dok u drugoj funkciji b = marginalnoj sklonosti štednji (MPS – Marginal Propensity to Save).

36

Slika 3. Nagib tangente kao mera krive

Kada povučemo tangentu na krivu u zadatoj tački, možemo izračunati nagib krive u toj tački. Tangenta FBMJ dodiruje glatku krivu ABD u tački B. Nagib krive u tački B izračunava se kao nagib tangente, odnosno kao odnos NJ / MN.

Nagib krive u nekoj njenoj tački jednak je nagibu njene tangente u istoj tački, odnosno tangensu ugla koju tangenta zatvara sa pozitivnim smerom ose x.

Ukoliko promena nezavisne promenjive izazove promenu zavisne promenjive u istom smeru tada među njima postoji direktan odnos. Na primer kod dohotka i potrošnje gde porast dohotka izaziva i povećanje potrošnje. Ako promena nezavisne promenjive izaziva promenu zavisne promenjive ali u suprotnom smeru, onda među njima postoji inverzan odnos. Tako na primer porast cena izazvaće smanjenje tražnje.

Slika 4. Različiti nagibi krive

Mnoge krive u ekonomici prvo rastu, dostižu svoj maksimum i onda opadaju. Na rastućem delu krive od A do C nagib krive je pozitivan (taška B). Na opadajućem delu krive od C do E nagib je negativan (tačka D). U maksimumu krive u tački C, nagib je jednak nuli.

37

Kod čitanja grafikona često se ne razlikuju pojmovi nagib pravca i strmost pravca. Sledeća greška koja se često javlja kod grafikona jeste nerazlikovanje pomeranja krive od kretanja duž krive. Pomeranje krive se ogleda u promeni njenog položaja u odnosu na prvobitno stanje, dok pri kretanju duž krive ona se ne menja, ali se menjaju odnosno pomeraju tačke na krivi, čije koordinate pokazuju promene zavisne promenjive koja je izazvana promenom nezavisne promenjive.

Slika 5. Strmost nije isto što i nagib

Uočite da i (a) i (b) prikazuju istu vezu premda (a) izgleda strmije od (b). Na obe slike je nagib ½. Međutim, osa X je na slici (b) razvučena.

Pored standardnih grafikona postoje i druge vrste grafikona. Jedna od

njih jeste grafikoni vremenskih promena. Kod njih je vreme prikazana na apscisi dok je na ordinati prikazana dinamika kategorije koja se posmatra.

Sledeću vrstu čine grafikoni raspršenosti koji pokazuju dinamiku parova promenjivih.

Grafikoni sa više kriva karakteristični su po tome što se na istom dijagramu prikazuju više kriva kao i njihov međusobni odnos.

38

1.21.2. Modelski pristup

Modelski pristup je postupak prema kome se na osnovu niza polaznih

teorijskih pretpostavki konstruiše model ekonomske situacije koja se želi ispitati.

Pošto privredne situacije predstavljaju jako složene i komplikovane pojave u kojima se javlja delovanje mnogih faktora koji su više ili manje povezani, neophodno je uvesti određena pojednostavljenja i ograničenja.

Model uvek predstavlja idealizovanu sliku situacije koja se istražuje. U koliko se primeni veći stepen apstrakcije onda je model u manjoj direktnoj korelaciji sa stvarnom ekonomskom pojavom. Osnovni delovi teorijskih modela jesu a) endogene promenjive, b) parametri i c) pretpostavke ponašanja.

Endogene promenjive predstavljaju predmet istraživanja i funkcija su samog modela.

Zadatak istraživanja je ostvaren kada se za svaku endogenu promenjivu ustanovi od kojih faktora zavisi i na koji način.

Parametri su kvantitativno izražena obeležja okruženja i njihove su vrednosti fiksirane za svaku određenu situaciju. Subjekti odlučivanja ne mogu uticati na vrednost parametara već moraju svoj odluke prilagođavati njihovim ekzogeno određenim vrednostima.

Pretpostavke o ponašanju ukazuju na kriterijum ponašanja privrednih subjekata, odnosno na funkciju cilja. Pretpostavke o ponašanju definišu skup operacija pomoću kojih se na osnovu numeričkih vrednosti parametara mogu u opštem slučaju jednoznačno odrediti vrednosti skupa endogenih promenjivih.

Pitanja

• Definiši ekonomiju ? • Objasni značaj ekonomije ? • Navedi najmanje tri teme značajne za ekonomiju ?

39

• Šta uslovljava efikasnost u korišćenju resursa ? • Kakvog je porekla pojam ekonomije ? • Koliko koncepata postoji u proučavanju ekonomije ? • Objasni istorijski pristup? • Na čemu se zasniva istorijski pristup? • Objasni pozitivistički pristup? • Objasni koje sve funkcije u obrazovnom sistemu ima proučavanje

ekonomije? • Šta je teorijska funkcija ekonomije? • Šta je opšteobrazovna funkcija ekonomije? • Objasnite na koje se aspekte različita značenja termina ekonomija

odnose? • Šta proučava ekonomija? • Navedi osnovne tipove ekonomskih sistema? • Kako se nazivaju robe i usluge čija je ponuda ograničena? • Objasni granicu proizvodne mogućnosti? • Šta je prikazano na koordinatama krive granica proizvodnih

mogućnosti (PPF)? • Navedi osnovna pitanja iz područja ekonomske organizacije društva i

preduzetništva? • Navedi ekonomske metode i sredstva analize?

Pitanja za vežbu

1. Ekonomija se bavi a. određivanjem troškova i profita i korporacija b. ulogom novca c. alokacijom retkih resursa d. svim gore navedenim

2. Tri osnovna pitanja ekonomske organizacije jesu: a. sve ono što je povezano sa pojmom retkotsti

40

b. ono što je manje važno danas nego ranije c. šta, kako i za koga proizvoditi d. zemlja, rad i kapita e. sve navedeno

3. Kojom se od sledećih rečenica opisuje mešoviti ekonomski sistem a. alokacija resursa menja se sa svakom promenom vlade b. preduzetnici kombinuju različite faktore proizvodnje c. u stvarnosti nema modela mešovite privrede d. privreda koja sadrži elemente tržišnog i naredbodavnog

sistema regulacije jeste mešovita privreda e. ništa od prethodnog nije tačno

4. Kapital je a. novac b. osnova ekonomskog planiranja c. i ulaz (input) i izlaz (output) istovremeno d. sve gore navedeno e. ništa od navedenog

5. Na osnovu prikazanih podataka u tabeli nacrtati krivu granice proizvodnih mogućnosti (PPF)

Mogućnosti Rakete zemlja-vazduh

000 komada Maslac u 000

tona

A 20 0

B 16 25

C 12 50

D 8 70

E 0 100

41

6. U koliko se proizvodnja raketa poveća za 50% zbog poboljšanja tehnologije a proizvodnja maslaca zadrži istu tehnologiju kako će da izgleda kriva granice proizvodnih mogućnosti (PPF)?

7. Prikažite krivu granice proizvodnih mogućnosti (PPF) pod uslovom da se smanje kapaciteti za proizvodnju raketa i maslaca za 50% u tabeli pod a.

42

43

2. TRŽIŠTE I DRŽAVA U SAVREMENOJ EKONOMIJI

Ciljevi izlaganja

• Prikazivanje oblika organizacije ekonomskih procesa • Tržište, pojam, osobine i način funkcionisanja • Pojam, osobine i ekonomske funkcije države • Prednosti i nedostaci državne intervencije u ekonomiji • Osnovni problemi ekonomske organizacije društva u

savremenoj ekonomij rešavaju se pomoću raznih oblika koordinacija, regulacija i upravljanja, a to su: a) tržište, b) državna regulacija, c) planiranje, d) samoupravljanje.

Kod tržišne ekonomije imamo razrađen sistem za usklađivanje ljudi,

aktivnosti i poslova kroz delovanje cena i tržišta. Bez obzira što u tržišnoj ekonomiji ni pojedinac ni organizacija nisu odgovorni za proizvodnju, potrošnju, raspodelu i određivanje cena, ipak ovaj sistem dobro funkcioniše. Državna regulacija predstvlja takav sistem upravljanja ekonomijom u kome država direktno preko zakona i naredbi ili indirektno pomoću poreza, državnih rashoda i određivanja količine novca u opticaju, usmerava i utiče na regulaciju proizvodnje raspodele, razmene i potrošnje materijalnih dobara i usluga. Planiranje predstavlja poseban način upravljanja ekonomijom u kome se sve

44

robe proizvode po unapred određenim količinama i cenama i za unapred određenog kupca. Samoupravljanje predstavlja sistem u kome radnici u samim preduzećima, odnosno kompanijama,odlučuju o glavnim ekonomskim pitanjima i neposredno biraju svoje rukovodstvo.

Dominantni oblici regulisanja ekonomskog sistema jesu tržišna regulacija i državna regulacija. Njihovo dejstvo je permanentno i stalno isprepletano, zato i stoji konstatacija da su moderne ekonomije mešovite ekonomije. Ovo zbog načina regulacije ekonomskog sistema i oblika vlasništva, jer je prisutna kombinacija privatnog i državnog vlasništva i tržišna i državna regulacija ekonomskih procesa.

Tržište definišemo kao mehanizam koji uređuje razmenu roba ili kao skup veza i odnosa između subjekata ponude i subjekata potražnje. Na tržištu proizvođači i ponuđači sa jedne strane i kupci i potrošači sa druge strane određuju količine i cene roba i usluga koje će se proizvoditi odnosno kupovati na određenom prostoru i određenom vremenu. Uže tretirano imamo devet osnovnih i početnih elemenata tržišta i to: a) subjekte ponude, b) subjekte tražnje, c) robe ili usluge, d) cene robe, e) tražene količine robe, f) ponuđene količine robe, g) razmena robe za novac, odnosno kupoprodaja, h) prostor na kome se vrši kupoprodaja, i) vreme u kome se vrši proces razmene. Šire posmatrano u sadržaj pojma tržišta ulaze i sledeći elementi: j) način plaćanja roba, k) kvalitet roba i usluga, l) rok isporuke robe, m) institucije koje organizuju sustrete proizvođača, potrošača i trgovaca, n) pravne norme koje regulišu proces razmene.

Tržište se može podeliti na osnovu raznih kriterijuma. Ako polazimo od predmeta trgovanja onda imamo: a) tržište potrošnih dobara, b) tržište faktora proizvodnje. U odnosu na učešće države u regulisanju ekonomije, imamo a ) slobodno tržište ili tzv. Lese fer ekonomija, u kome država nema značajnu ulogu, b) regulisano tržište u kome država značajno utiče na regulisanje tržišta, odnosno na agregatnu ponudu i agregatnu tražnju robe. Ako uzmemo u razmatranje strukturu tržišta i moć pojedinih kompanija i preduzeća imamo

45

podelu na a) tržište potpune konkurencije i b) tržište nepotpune ili nesavršene konkurencije.

Tržište potpune konkurencije jeste stanje sa mnogobrojnim učesnicima na strani ponude i na strani tržnje. Niko od ovih učesnika nije značajan i moćan da može uticati na obrazovanje cena. Svi učesnici na ovakvom tržištu predstavljaju subjekte koji prihvataju tržišne cene koje nastaju slobodnim delovanjem ponude i tražnje. U ovakvim uslovima potpune konkurencije ekonomija postiže najveću efikasnost, ovo tržište obavlja racionalnu alokaciju retkih resursa dok se privreda nalazi na granici proizvodnih mogućnosti. Tržište potpune konkurencije u ekonomskoj stvarnosti praktično i da ne postoji, već se transformiše u tržište nepotpune ili nesavršene konkurencije u kome su prisutni monopoli, državna intervencija i eksterni efekti.

Nesavršena ili nepotpuna konkurencija jeste takvo tržišno stanje u kome bilo na strani ponude ili na strani tražnje postoji jedan ili više subjekata koji mogu uticati na formiranje cena, kao i na količinu roba na tržištu. Primer za to jeste delovanje monopola čije su cene veće od cena istih roba na tržištu potpune konkurencije, i gde je proizvodnja smanjena. Kao posledica ovog stanja imamo visoke cene, smanjenu potrošnju i manju efikasnost ukupne privrede. Kod stanja nepotpune ili nesavršene konkurencije, evidentna je i snažna državna intervencija u ekonomske procese. Karakteristično je da država može, ojačati i podsticati potpunu konkurenciju uvođenjem i sprovođenjem antimonopolističkih zakona.

Pod predpostavkom da postoji tržište potpune ili savršene konkurencije u analizi tržišne ekonomije proučavaćemo ponašanje potrošača, preduzeća i države u takvom modelu ekonomije.

Model slobodne konkurencije ili slobodno tržište rešava osnovna ekonomska pitanja pomoću: a) profita, b) stečajeva i bankrota, c) pomoću promena cena i najamnina. Cene potrošnih dobara ili roba su novčani izrazi vrednosti tih roba, i uslovi su razmene robe za novac. Najamniana predstavlja cenu upotrebe radne snage. Proizvođači i potrošači kretanje cena koriste kao informaciju ili signal prema kome će prilagoditi svoje ekonomsko ponašanje. U

46

koliko se cene povećavaju odnosno rastu, proizvođači i trgovci nudiće veću količinu roba i usluga. Samim tim potražnja za pomenutom robom i uslugama biće manja. U koliko dođe do smanjivanja cena, potražnja će biti veća, a ponuda manja.

U modelu slobodne konkurencije, slobodno formiranje cena i najmnina i njihov rast, odnosno opadanje izjednačava ponudu i tražnju, a istovremeno uklanja viškove ponude ili tražnje robe i radne snage. Tako se delovanjem ponude i tražnje uspostavlja tržišna ravnoteža. Tržišna ravnoteža jeste stanje u kome se nudi onoliko robe i usluga koliko potrošači žele da kupe uz određenu cenu. Ravnotežna cena predstavlja cenu robe kada je ponuđena količina i tražena količina jednaka, odnosno nalazi se u ravnoteži. Ravnotežna količina roba i usluga predstvalja količinu roba i usluga koja se nudi i kupuje pri ravnotežnim cenama. U koliko je cena neke robe veća od ravnotežne onda se javlja višak te robe na tržištu, koja se po tim cenama ne može realizovati. U koliko je cena neke robe manja od ravnotežne cene javlja se manjak te robe na tržištu, pa je određeni broj kupaca neće moći nabaviti po toj ceni.

Ovakvim delovanjem slobodno tržište, odnosno tržišni sistem,rešava osnovna pitanja u ekonomiji a to su: šta, kako i za koga proizvoditi. Potrošači stalnim odlukama o kupovini, odnosno potrošenim količinama novca za određene vrste roba, određuju proizvođačima, šta,odnosno koje robe trebaju proizvoditi. Na osnovu konkurencije između proizvođača rešava se pitanje kako će se proizvoditi. Proizvođači biraju način proizvodnje, odnosno tehnologiju koja im omogućava minimalne troškove a maksimalnu zaradu. Na ovaj način oni postaju konkurentniji na tržištu. Na tržištu faktora proizvodnje rešava se pitanje za koga će se proizvoditi roba. Ovo tržište formira cene korišćenja proizvodnih faktora, a vlasnici pojedinih faktora ostvaruju dohotke iz kojih se formira tražnja za potrošnim robama i uslugama. Dohoci faktora proizvodnje jesu: Najmnina koju dobijaju najamni radnici, kamata koju dobijaju vlasnici kapitala i renta koju dobijaju vlasnici zemlje. Pored ovog,na formiranje i nivo dohotka deluje i država,tako da porezima i rashodima povećava ili smanjuje

47

nivo dohotka. Platežno sposobna tražnja jeste osnova za funkcionisanje slobodnog tržišta.

Savremena ekonomija ima svoje važne osobine kao što je podela rada, specijalizacija u proesu proizvodnje, razmena, novac i kapital.

Podela rada nastaje kada se određeni posao razdeli na više operacija u kojima učestvuje veći broj ekonomskih subjekata. Ukoliko određeni proizvođači odnosno radnici svoje vreme i napor koncentrišu za obavljanje samo jedne operacije u seriskoj proizvodnji,onda je to specijalizacija. Podela rada zajedno sa specijalizacijom povećava produktivnost i omogućava razmenu robe. Novac predstavlja merilo vrednosti roba, sredstvo plaćanja i sredstvo za razmenu roba i usluga. Kapital označava skup raznovrsnih sredstava koji se od strane preduzetnika ili države koristi u procesu tržišne proizvodnje sa ciljem da se stekne profit, zarada ili dohodak. Kapital može da ima oblik novca, međutim svaki novac ne predstavlja kapital, već može da ima ulogu platežnog ili prometnog sredstva. Kapital predstavlja i proizvedeni i sekundarni faktor proizvodnje koji se koristi za dalju proizvodnju. Zemlja i radna snaga predstavljaju primarne faktore proizvodnje. Istorijski posmatrano pojedini ljudi i države ostvarivali su kapital na razne načine: a) štednjom, b) silom i oduzimanjm, c) nasleđem.

U ovom modelu slobodne konkurencije tržišni način regulacije ekonomije opisujemo kao kružni tok kretanja robe i novca. Domaćinstva i preduzeća kao osnovni ekonomski subjekti imaju različite uloge na tržištu potrošnih dobara i tržištu faktora proizvodnje. Domaćinstva kupuju finalna dobra i usluge, a nude i prodaju faktore proizvodnje, kao što su radna snaga zemlja i kapital. Preduzeća proizvode i prodaju potrošnu robu, a kupuju faktore proizvodnje. Kretanje roba i usluga prati kretanje novca u suprotnom smeru. U ovakvom modelu novac igra vrlo važnu ulogui neki ga nazivaju «uljem ili mazivom tržišnog mehanizma».

48

Slika 6.

Najpoznatiji teoretičar ovakvog ekonomskog modela jeste Adam Smit i predstavnici klasične političke ekonomije. Oni su smatrali da na slobodnom tržištu čovek, prateći sebične i privatne interese, može istovremeno da ostvari i svoje i javne interese vođen nekom «nevidljivom rukom». Nevidljiva ruka jeste metafora koja opisuje kako slobodno tržište spontano usklađuje privatne i društvene, odnosno individualne i kolektivne interese. Osnovne prednosti slobodnog tržišta jesu:

o omogućavanje formalno pravne slobode i jednakosti građana

49

o podsticanje inicijative, produktivnosti i preduzetništva, gde se uspešni nagrađuju profitom, a neuspešni propadaju.

o da ono u datim uslovima predstavlja efikasan mehanizam alokacije i korišćenja retkih resursa i dobara i uspostavlja ravnotežu između ponude i tražnje.

Osnovni nedostaci slobodnog tržišta jesu:

o pojava monopola koji utiču na smanjenje proizvodnje a na povećavanje cena.

o pojava masovne nezaposlenosti o zagađivanje prirodne sredine i drugi negativni eksterni efekti o nedopustivo visoke razlike u raspodeli dohotka i potrošnje o cilklično kretanje privrede (recesija i ekspanzija) o odsustvo interesovanja za razvoj javnih dobara

Moderna država ima niz funkcija međutim za nas je interesantna samo

ekonomska uloga države u oblasti proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje dobara i usluga. Smatra se da državna vlast u demokratskim i mešovitim ekonomskim sistemima ima sledeće funkcije:

o određivanje pravno – političko okvira, odnosno vlasničkih prava i

ostalih pravila ekonomske utakmice na određenim tržištima. o Otklanja tržišne nedostatke (masovna nezaposlenost, zagađivanje

prirodne sredine, odnosno negativni eksterni efekti) o Brigu o javnim dobrima (državne škole, bolnice, odbrana i dr.) o Vrši korekciju tržišne raspodele u cilju pravednije raspodele dohotka

(pomoću progresivnog oporezivanja bogatijih građana i transfera siromašnijim građanima).

o Podsticanje privrednog razvoja, uravnotežavanje agregatne ponude i tražnje i stabilizaciju postignute ravnoteže (rast se izražava preko

50

ukupne proizvodnje, proizvodnih kapaciteta i nacionalnih dohotka, dok se makroekonomska politika stabilizacije ostvaruje pomoću fiskalne politike, monerane politike, spoljnotrgovinske politike i dr.)

U savremenim privrednim sistemima cene i obim roba i usluga određuju

se pomoću takozvanog tržišnog mehanizma, dok država kontroliše cene manjih broja roba. Država utiče na formiranje tržišnih okvira, odnosno na agregatnu ponudu roba i na agregatnu tražnju, i to pomoću oporezivanja državne potrošnje i regulacije novčane mase. Državana intervencija ili regulacija u privredi ima i određene nedostatke:

o sporo donšenje odluka u državnim organima (javlja se vremensko

kašnjenje između pojava ekonomskih problema i donošenja mera za njihovo rešavanje)

o nedostatak stručnog znanja i moralne odgovornosti vlade i državnih organa prema građanima.

o Zloupotreba i uzurpacija državne vlasti radi ostvarivanja privatnih a ne društvenih interesa.

o Česta promena subjekata koji sprovode državnu vlast (političke partije i pojedinci), što izaziva promenu pravnih normi, političkih pravaca i mera ekonomske politike.

U globalu državna intervencija u privredi može se okarekterisati: a)

pozitivna (povećanje zaposlenosti i ekonomskog rasta životnog standarda itd.), b) negativna (suprotno od prethodne), c) neutralna (reprodukcija stanja ekonomije kakvo je bilo na početku). U modernim ekonomijama tržišna, odnosno horizontalna regulacija kao i državna, odnosno vertikalna, jesu neophodne u određenoj kombinaciji.

51

Pitanja

• Kako se definiše tržište? • Kako se naziva tržišno stanje u kome učesnici na tržištu ne mogu

sami određivati cene? • Koje su prednosti regulacije ekonomije pomoću slobodnog tržišta? • Koje funkcije ima državna vlast u demokratskim i mešovitim

ekonomskim sistemi? • Koji su nedostaci tržišne regulacije? • Koji su nedostaci državne regulacije u tržišnoj ekonomiji? • Šta je tržišna ravnoteža, ravnotežna cena i ravnotežna količina robe? • Objasni osnovne osobine savremene ekonomije: podelu rada,

specijalizaciju, novac i kapital. • Objasni ekonomski model Adama Smita „nevidljivu ruku“?

Pitanja za vežbu

1. Koji su ekonomski zadaci države? a. usklađivati neravnomernu i nepravednu raspodelu dohotka b. osigurati makroekonomsku stabilnost i ekonomski rast c. podsticati efikasnost kompanija i naionalne privrede d. sve gore navedeno.

2. Najčešći neuspesi regulisanja ekonomije pomoću mehanizma slobodnog tržišta jesu

a. pojava nezaposlenosti b. pojava monopola c. pojava zagađivanja okoline d. ciklićno kretanje privrede

52

e. nejednakosti u raspodeli dohotka i potrošnje f. sve gore navedeno.

53

3. ELEMENTI PONUDE I TRAŽNJE Ciljevi izlaganja

• Definisati tražnju robe. • Odrediti karakteristike tražnje. • Odvojiti promenu tražnje od promene tražene količine. • Definisati ponudu. • Odrediti karakteristike ponude. • Razlikovati promenu ponude od ponuđene količine. • Definisati ravnotežnu cenu.

Karakteristika tržišne ekonomije jeste neprestano menjanje cena,

odnosno kupljenih i prodatih količina proizvoda i usluga. Ovo je rezultat delovanja ponude i tražnje na tržištima roba, odnosno usluga.

Tražnja se definiše kao količina dobara i usluga koju su kupci spremni platiti po određenoj ceni u određenom vremenskom periodu. Pod predpostavkom da se ostali faktori ne menjaju,onda postoji čvrsta veza između tržišne cene robe i tražene količine robe, i ona se izražava kao

Qd = f(P) Gde je Qd (quantity demand) tražena količina, a P (price) tržišna cena.

54

Funkcija tražnje može se prikazati tabelarno ili grafički što nam omogućuje da dobijemo tabelu, odnosno krivu tražnje.

Cena u dinarima Tražena količina u

hiljadama tona

A 20 2

B 16 6

C 12 10

D 10 12

E 8 14

F 6 16

Tabela 3. Tako na primer pri ceni od 20 dinara po kilogramu, tražnja će biti 2000

t, dok će po ceni od 6 dinara, tražnja biti 16.000 t. Na osnovu ovoga može se nacrtati kriva tražnje. Ona će nam dati

grafički prikaz odnosa tražene količine i cena. Na apscisi će biti prikazana tražena količina, a na ordinati cene. U koliko je funkcija tražnje linearna, tada će ona imati pravac određen jednačinom Qd = a – bP, gde parametar (a) označava cenu pri kojoj je tražena količina jednaka nuli, parametar (b) nagib krive tražnje.

Kriva tražnje ima negativan nagib, pri čemu se približava apcisi. Ovaj oblik kriva tražnje ima kao posledici delovanja zakona opadajuće tražnje. Na osnovu ovog zakona, (zakon opadajuće tražnje) sa porastom cena tražena količina se smanjuje, a sa smanjenjem cena,ova količina se povećava.

Međutim tražnja ne zavisi samo od cene robe nego i od niza drugih faktora kao što su: a) prosečni dohodak, b) cene određenih roba (substitutnih i komplementarnih), c) veličina tržišta, d) ukusi i preferencije, e) posebni uticaji.

U koliko se promeni cena dolazi do promene tražene količine i ona se iskazuje kao pomeranje uzduž krive tražnje. U koliko cena ostane ista, a promene se drugi pomenuti faktori,doćiće do promene tražnje. Ovo će se

55

iskazati kao pomeranje same krive tražnje u desno ili u levo u odnosu na ordinatu.

Ponuda predstavlja količinu dobara i usluga koja se nudi na tržištu po određenoj ceni i određenom vremenskom periodu. Funkcija ponude određuje uzajamnu vezu između ponuđene količine robe i tržišne cene

Qs = f(P), gde je Qs ( quantity supply) ponuđena količina, a P cena.

Cena u dinarima Ponuđena količina u

hiljadama tona

A 20 32

B 16 24

C 12 16

D 10 12

E 8 8

F 6 4

Tabela 4. Ponude suncokreta

Iz tabele se vidi da će se po ceni od 20 dinara ponuditi 32.000 tona suncokreta, a po ceni od 6 dinara biće ponuđeno 4.000 tona. Kod ponude za razliku od potražnje količina i cene nalaze se u srazmernom odnosu. (ako se povećava cena povećava se i količina).

Iz tabele ponude možemo naći krivu ponude. Na apcisi ćemo prikazati ponuđene količine a na ordinati cene.

I funkcija ponude kao funkcija tražnje prikazuje se i u obliku tabela ili grafički, odnosno kriva ponude. U koliko je funkcija linearna onda će kriva ponude imati pravac određen jednačinom

Qs = c + dP

56

Parametar c označava cenu pri kojoj je ponuđena količina jednka nuli, a parametar d nagib krive ponude. Kriva ponude ima pozitivni nagib zbog delovanja zakona opadajućih prinosa.

Osim od cene robe ponuda zavisi od drugih činilaca kao što su: a) troškovi proizvodnje (oni zavise od cena inputa i tehnoloških unapređenja), b) cene određenih roba (substitutnih i komplementarnih), c) politike država, d) posebni uticaji.

U koliko dođe do promene cene promeniće se i ponuđena količina, a u koliko dođe do promene drugih činioca koji deluju na ponudu, a cena se ne menja doćiće do promene ponude. Rast ponude izazvaće pomeranje krive ponude u desno, a smanjenje ponude izazvaće pomeranje krive u levo.

U koliko se ponuda i tražnja izjednače, onda na tržištu dobijamo tržišnu ravnotežu. Tabelarno dobijamo tržišnu ravnotežu ako tabelu tražnje spojimo sa tabelom ponude.

Grafički određivanje tržišne ravnoteže dobija se presekom krive ponude S i krive tražnje D. U tački preseka tržišna cena jeste ravnotežna cena, a količina predstvalja ravnotežnu količinu. U koliko imamo odstupanja tržišnih cena od ravnotežne,imamo tržišnu neravnotežu. Ako su tržišne cene više od ravnotežnih javlja se višak ponude. Ako su tržišne cene niže od ravnotežnih javlja se višak tražnje.

Cene u

dinarima

Tražena količina u

hiljadama t

Ponuđena količina u

hiljadama t

Stanje na tržištu

A 20 2 32 Višak ponude

B 16 6 24 Višak ponude

C 12 10 16 Višak ponude

D 10 12 12 Ravnoteža

E 8 14 8 Višak tražnje

F 6 16 4 Višak tražnje

Tabela 5.

57

U našem primeru ravnoteža se nalazi u tački D sa ravnotežnom cenom od 10 dinara i ravnotežnom količinom od 12.000 tona. U koliko dođe do rasta cene sa 10 na 12 dinara po kilogramu, tačka (C), onda se javlja višak ponude od 6.000 tona. U koliko se smanji cena sa 10 na 8 dinara, tačka (E), doćiće do viška tražnje od 6.000 tona. Da bi se viškovi realizovali proizvođači moraju da smanje cene, a kupci moraju prihvatiti veće cene kada se pojavi višak tražnje. Ovo prilagođavanje odvija se automatski. Ako država interveniše dolazi do tržišne neravnoteže sa posledicama kao što su višak ponude ili višak tražnje.

Kada je u pitanju analiza ponude i tražnje jedna od mogućih grešaka jeste da se ne uzimaju u obzir delovanje svih promenjivih već se pojačanim uticajem jedne promenjive ublažava ili eliminiše delovanje druge promenjive. Druga greška se javlja kada ne razlikujemo kretanje po samoj krivi ponude ili krivi tražnje od njihovog pomeranja odnosno ako ne razlikujemo promene tražnje od promene tražene količine ili promene ponuđene količine od promene ponude. Pitanja

• Šta izaziva promena cene tražene robe? • Koje posledice ima porast dohotka potrošača? • Ako se poveća cena substitua, kriva tražnje neke robe pomeriće se u

desno ili u levo? • Definiši tražnju i prikaži funkciju tražnje. • Ako se smanjuje tržište kriva tražnje pomeriće se u levo ili u desno? • Navedi i druge faktore osim cene robe od kojih zavisi tražnja? • Kakvo dejstvo ima poboljšanje tehnologije na tražnju? • Definiši ponudu i odredi njenu funkciju? • Navedi i druge faktore osim cene robe od kojih zavisi ponuda? • Kako smanjenje ponude utiče na cenu robe? • Kako će izgledati grafikon

58

o kada porast ponude i tražnje povećava ravnotežnu cenu? o kada porast ponude i tražnje smanjuje ravnotežnu cenu? o kada porast ponude i tražnje ne menja ravnotežnu cenu?

Pitanja za vežbu

1. Povećanje ponude će izazvati a. povećanje ravnotežne cene i povećanje ravnotežne količine b. povećanje ravnotežne i smanjenje ravnotežne količine c. smanjenje ravnotežne cene i povećanje ravnotežne količine d. smanjenje ravnotežne cene i smanjenj ravnotežne količine

2. Povećanje tražnje će izazvati a. povećanje ravnotežne cene i povećanje ravnotežne količine b. povećanje ravnotežne cene i smanjenje ravnotežne količine c. smanjenje ravnotežne cene i povećanje ravnotežne količine d. smanjenje ravotežne cene i smanjenje ravnotežne kolićine.

3. Smanjenje ponude će izazvati: a. povećanje ravnotežne cene i povećanje ravnotežne količine b. povećanje ravnotežne cene i smanjenje ravnotežne količine c. smanjenje ravnotežne cene i povećanje ravnotežne količine d. smanjenje ravotežne cene i smanjenje ravnotežne kolićine

4. Smanjenje tražnje će izazvati: a. povećanje ravnotežne cene i povećanje ravnotežne količine b. povećanje ravnotežne cene i smanjenje ravnotežne količine c. smanjenje ravnotežne cene i povećanje ravnotežne količine d. smanjenje ravotežne cene i smanjenje ravnotežne kolićine

5. Ravnoteža na tržištu pokazuje a. cenu pri kojoj je ponuđena količina jednaka traženoj b. odsustvo tendencije promene cena c. sve gore navedeno d. ništa od navedenog

59

6. U koliko porast cena robe A pomeri krivu tražnje robe B u desno onda su:

a. A i B substituti b. A i B su komplementarne robe c. A i B su nezavisne robe

60

61

4. DELOVANJE PONUDE I TRAŽNJE Ciljevi izlaganja

• Definicija elastičnosti tražnje • Izračunavanje cenovne elastičnosti tražnje • Prikazati odnos elastičnosti i ukupnog prihoda • Određivanje determinanti elastičnosti tražnje • Primena anlize ponude i tražnje

Cenovna elastičnost tražnje predstavlja osobinu tražnje da se menja pod

uticajem promene cena. Ako je predstavimo kao Edp (price ealsticity of demand) onda ona izražava odnos između procentualne promene tražene količine i procentualne promene cena. Elastičnost tražnje može se meriti koeficijentom elastičnosti tražnje. Ovaj koeficijenat može biti veći, jednak ili manji od 1. U koliko je koeficijenat elastičnosti tražnje veći od 1, onda je tražnja elastična. Onda promena cena od 1% izaziva promenu tražene količine veću od 1%. Ako je on jednak 1, tada je tražnja jedinično elastična, pa će promena cena od 1% iazavati promenu tražene količine takođe od 1%. U koliko je koeficijenat elastičnosti manji od 1, onda je tražnja neelastična pa će promena cena od 1% izazvati promenu tražene količine u manjem iznosu.

Cenovna elastičnost tražnje može se izračunati pomoću formule koja glasi

62

2:)(:

2:)( 01

01

01

01, PP

PPQQ

QQE pd +−

+−

=

Gde P0 i Q0 označavaju početne cene i količine, a P1 i Q1 nove cene i

količine. Savršeno neelastična tražnja jeste ona gde tražena količina ne reaguje na promenu cena, bez obzira na to kolika je ta promena. Savršeno elastična tražnja jeste ona kod koje jako mala promena cena izaziva ogromnu promenu tražene količine. Grafički savršeno neelastična tražnja prikazuje se pravcem koji je upravan ma apcisu, dok se savršeno elastična tražnja prikazuje pravcem koji je paralelan sa apcisom. Treba obratiti pažnju da se ne mešaju pojmovi nagib krive i njena elastičnost. Zato što nagib zavisi od apsolutnih promena cena i količina, a elastičnost zavisi od njihovih procentualnih promena.

Od elastičnosti tražnje zavisi kakav će biti ukupan prihod koji predstavlja proizvod količine i cene. Ovo možemo videti iz sledeće tabele.

Cenovna elastičnost tražnje

Promena cena Promena ukupnog prihoda

elastična rast smanjenje

elastična smanjenje rast

neelastična rast rast

neelastična smanjenje smanjenje

jedinično elastična rast bez promene

jedinično elastična smanjenje bez promene

Tabela 6.

63

Kod određenih dobara elastičnost tražnje zavisi od:

o vrsta potreba (egzistencijalne ili luksuzne) o postojanja substituta o dužine vremena reakcije potrošača o relativnog učešća dobara u ukupnim izdacima potrošača

Tražnja će biti elastična ako je potreba manja, ako na tržištu egzistiraju

substituti, ako je vreme reakcije potrošača duže i ako je relativno učešće dobra u ukupnim izdacima potrošača veće. Tražnja će biti neelastična ako je intenzitet potreba za određenim dobrom veliki, ako je vreme reakcije potrošača kraće, i ako je relativno učešće dobra u ukupnim izdacima potrošača manje. Elastičnost ponude predstavlja osobinu ponude da se menja pod uticajem cena. Elastičnost ponude merena koeficijentom elastičnosti ponude pokazuje odnos između procentualne promene ponuđene količine i procentualne promene cena. U zavisnosti od procentualne promene ponuđene količine dobara (veća, manja ili jednaka ) ponuda može biti elastična, neelastična i jedinično elastična. Ponuda može biti savršeno elastična i savršeno neelastična. Kod savršeno elastične ponude veoma mala promena cena izaziva jako veliku promenu ponuđene količine dobara i onda je kriva ponude paralelna sa apcisom. U koliko je ponuda savršeno neelastična tada ponuđena količina dobara ostaje ista bez obzira koliko se menja cena, i kriva takve ponude jese upravna na apcisu. Na elastišnost ponude utiče: a) stepen do kog se može povećati proizvodnja u određenom privrednom sektoru i b) vreme. U koliko su mogućnosti povećanja proizvodnje veće i ako je vreme duže ponuda će biti elastičnija. Međutim, ponuda će biti neelastična ko su mogućnosti povećanja proizvodnje ograničene a vreme kraće. Analizom ponude i tražnje objašnjavamo zaostajanje poljoprivrede. U ovoj grani tehnološki napredak je bio ogroman i izazvao povećanje ponude, međutim nije došlo do poboljšanja položaja poljoprivrede usled neealstičnosti

64

tražnje što je prouzrokovalo niže cene poljoprivrednih proizvoda i niže dohotke poljoprivrednika. Sličnu analizu ponude i tražnje primenjujemo kod poreskog opterećenja. Koliko će se poreza prevaliti na potrošače zavisi od relativne elastičnosti ponude i tražnje. U koliko je potražnja relativno neelastična u odnosu na ponudu porez će se prebacivati na potrošače. U slučaju da je ponuda realtivno neelastičnija u odnosu na tražnju onda se porez prebacuje na proizvođače. Država pored posrednog delovanja na cene (preko ponude i tražnje), deluje i neposredno na tržišne cene. U tom slučaju država određuje maksimalne odnosno minimalne cene dobara i usluga. Bez obzira na ispravnu nameru države posledice ovakvog delovanja su pojave viškova i manjka i natržištu, neefikasnost i neracionalnost. Pitanja

• Kako se definiše odnos između procenta promene tražene količine i procenta promene cena?

• Kako se naziva tražnja za robom čiji se ukupni prihod usled smanjenja cena smanjuje?

• Šta je savršeno neelastična a šta savršeno elastična tražnja, i kako se grafički prikazuju?

• Od čega kod određenih vrsta dobara zavisi elastičnost tražnje? • Kakvu elastičnost tražnje imaju luksuzni proizvodi u odnosu na

egzistencijalna dobra? • Šta je savršena elastičnost ponude? • Kako se analizom ponude i tražnje objašnjava zaostajanje

poljoprivrede? • Na koga se prevaljuje porez na robu čija je tražnja savršeno ne

elastična?

65

Pitanja za vežbu

1. Ako 10% smanjenja cena robe prouzrokuje 5% smanjenja količine novca za kupovinu te robe onda je u pomenutom intervalu cena tražnje:

a. Elastična jedinično b. Elastična c. neelastična

2. Cenovna elastičnost tražnje jednaka je: a. apsolutnoj promeni cena podeljenoj sa apsolutnom promenom

količine između dve tačke na krivi tražnje b. procentualnoj promeni dohotka podljenoj sa procentualnim

smanjenjem cena a) procentualnoj promeni dohotka podeljenoj sa procentualnim

porastom tražene količine b) procentualnoj promeni tražene količine podeljenoj sa

procentualnom promenom cene 3. Savršeno nenelastična kriva ponude prikazana grafički ima:

a. vertikalni pravac b. horizontalni pravac c. pravac pod određenim nagibom d. ništa od navedeno

4. Pojava sivog tržišta jeste posledica: a. viška ponude b. viška tražnje c. zamrzavanja cena na nižem nivou od ravnotežnog nivoa d. racionalisanja robe e. odgovor je b,c i d.

66

67

5. TRAŽNJA I PONAŠANJE POTROŠAČA Ciljevi izlaganja

• Definisati graničnu i ukupnu korisnost • Prikazati zakon opadajuće granične korisnosti • Objasniti pravilo maksimiziranja korisnosti • Prikazati razliku pojedinačne tražnje u odnosu na tržišnu • Odrediti dohodovanu elastičnost • Prikazati paradoks vrednosti • Objasniti potrošačev izbor • Teorija indiferencije • Zakon substitucije • Definicija budžetske krive • Ravnoteža potrošača

Neophodno je da svaka analiza tražnje ima za startnu poziciju detaljno

objašnjeno ponašanje potrošača. Ova analiza treba da pruži objašnjenja šta motiviše potrošače pri njihovom izboru i zašto neku robu žele više a neku manje.

Ima različitih pristupa proučavanju problema ponašanja potrošača. Načelno možemo razmatrati teoriju radne vrednosti i subjektivnu teoriju vrednosti. Teorija radne vrednosti polazi od ukupne ekonomske aktivnosti, a

68

subjektive želje i ocene pojedinaca stavlja u drugi plan. Subjektivna teorija vrednosti polazi od pojedinaca, njegovih potreba i njegovog odnosa prema robama i uslugama. Mada je i kod subjektivne teorije vrednosti imamo različite pravce osnova svih tih pravaca jeste maksimiziranje korisnosti za potrošača u granicama unapred datog, odnosno raspoloživog dohotka.

Izbor potrošača u ekonomskoj teoriji objašnjava se korisnošću koju potrošač pripisuje određenoj robi ili usluzi. Korisnost predstavlja subjektivno zadovoljstvo, odnosno zadovoljstvo koje potrošač oseća kada koristi određenu robu ili uslugu. Ali, svaka jedinica pomenute robe ne daje istu korisnost. Svaka dodatna jedinica korišćenog dobra daje sve manju dodatnu korisnost. Korisnost dodatne jedinice nekog dobra, robe ili usluge naziva se graničnom korisnošću. Granična korisnost je pod uticajem zakona opadajuće korisnosti. Na osnovu zakona opadajuće korinosti svako povećanje količine neke robe smanjuje njenu graničnu korisnost i obrnuto. Tako na primer gladnom čoveku prvo parče hleba ima najveću graničnu korisnost, dok na primer deseto ili petnaesto bi izazvalo odbojnost, pa je onda njegova granična korisnost jednaka nuli, odnosno negativna. Kao posledica delovanja zakona opadajuće korisnosti, kriva granične korisnosti ima negativan nagib, nagnuta je naniže. Zbirom graničnih korisnosti korišćenih dobara dobija se ukupna korisnost. Ukupna korisnost pokazuje korisnost celokupne količine raspoloživih dobara. Kriva ukupne korisnosti ima pozitivan nagib i prikazuje povećanje ukupne korisnosti sa povećanjem potrošnje. Međutim ovo povećanje ima tendenciju smanjivanja u slučaju kada je granična korisnost pozitivna. U slučaju da je granična korisnost jednaka nuli, onda kriva ukupne korisnosti dostiže maksimum. U koliko je granična korisnost negativna ukupna korisnost će se smanjivati, a kriva će imati negativan nagib.

Preteče i nastavljači teorije korisnosti (Bentham, Gossen, Jevons, Menger) tvrdili su da se korsnost može kvantitativno izraziti kardinalnim brojevima u jedinicama korisnosti, kao što se meri temperatura i zato se nazivaju kardinalisti. Oni intenzitet korisnosti prikazuju kardinalnim brojevima (1, 2, 3...). Moderni ekonomisti ne smatraju da se korisnost može meriti već da se može utvrditi preferencija potrošača i nazivaju se ordinalisti. I korisnost

69

različitih dobara rangiraju ordinarno, (prvi, drugi, treći ...). Na osnovu ovoga imamo dve teorije za objašnjavanje ponašanja i izbor potrošača. Teoriju granične koristi i teoriju indiferencija. Smatra se da potrošači svoj raspoloživi odnosno ograničeni dohodak raspoređuju tako da postignu maksimalno zadovoljstvo odnosno korisnost. Da bi to postigli moraju da izjednače graničnu korisnust po novčanoj jedinici utrošenoj na odgovarajuće dobro sa graničnom korisnošću po novčanoj jedinic utrošenoj na sledeće dobro, pa onda na treće itd. Granična korisnost novčane jedinice utrošene za određeno dobro, odnosno robu dobija se na taj način, što se granična korisnost dobra ili robe podeli sa njegovom cenom. Na osnovu ovoga se dobije uslov maksimizacije korisnosti

MU (x) / P(x) = MU (y) / P (y) = MU (z) / P (z)

Gde MU predstavlja graničnu korisnost dobara ili roba x,y odnosno z, a

P predstavlja njihovu cenu. Princip maksimiziranja korisnosti koristi se u različitim aspektima života, kad god je prisutno ograničenje, pa ovaj princip postaje uslov svakog racionalnog izbora. U koliko imamo oraničeni resurs koga treba raspodeliti za zadovoljenje više različitih potreba onda to treba učiniti na način tako da se postigne ravnoteža graničnih korisnosti pri svakom korišćenju.

U slučaju da su poznate pojedinačne krive tražnje, možemo naći krivu ukupne tražnje i to zbirom individualnih tražnji. Kriva tražnje grafički se dobija horizontalnim zbirom kriva tražnje svakog potrošača. Ova kriva ima negativan nagib zbog dejstva efekta substitucije i efekta dohotka. Efekat substitucije se javlja kada potrošači zbog porasta cena nekog proizvoda substituišu isti nekim jeftinijim proizvodom. Efekat dohotka se javlja kada pri raspoloživom dohotku porast cena izaziva smanjenje želje za potrošnjom nekog proizvoda. Uglavnom efekat substitucije i efekat dohotka deluju zajedno, međusobno se pojačavaju što za posledicu ima pad tražnje.

Pod dohodovnom elastičnošću podrazumevamo promenu tražnje u odnosu na promenu dohotka. Dohodovna elastičnost pokazuje odnos između procentualne promene tražene količine i procentualne promene dohotka.

70

Intenzitet te osetljivosti merimo koeficijentom dohodovne elastičnosti tražnje. Koeficijent dohodovne elastičnosti izračunavamo isto kao koeficijent cenovne elastičnosti tražnje, sa tom razlikom što je u imeniocu razlomka dohodak podeljen sa prosečnim dohotkom. Koeficijent dohodovne elastičnosti može da ima vrednosti od + do – beskonačno. Robe sa koeficijentom dohodovne elastičnosti koji je veći od 0 nazivaju se normalne robe, a ako je ovaj koeficijenat veći od 1 ovo su luksuzne robe, a u koliko je veći od 0 a manji od 1, onda su to egzistencijalne robe, jer im je potražnja dohodovano neelastična. Robe koje imaju negativan koeficijenat dohodovne elastičnosti nazivaju se inferiornim, jer sa povećanjem dohotka njihova potražnja se smanjuje, a povećava se potrošnje kvalitetnije robe. U koliko se tražnja neke robe menja usled uticaja promene cene substitutnih i komplementarnih roba onda intenzitet promene tražnje, usled ovih faktora, pokazuje ukrštenu elastičnost. Ova vrsta elastičnosti pokazuje odnos između procentualne promene tražene količine neke robe i procentualne promene cena substitutnih i komplementarnih roba. Koeficijent ukrštene elastičnosti izračunava se kao i cenovna elastičnost tražnje ali je razlika u tome što u imeniocu razlomka imamo promenu cene substitutne ili komplementarne robe podeljenu sa prosečnom cenom. Substitune robe su one robe čija se potražnja povećava ukoliko se poveća cena dobra koji oni zamenjuju (benzin i plin). Komplementarne robe su one koje se međsobno dopunjuju tako da porast cene jedne od njih smanjuje potražnju za drugom (kafa i šećer). U slučaju da cena jedne robe ne utiče na potražnju druge robe kažemo da se radi o neutralnoj robi. Za substitutne robe ukrštena elastičnost je pozitivna, za komeplmentne je negativana, a jednaka 0 za neutralne robe.

Paradoks vrednosti predstavlja u ekonomskoj teoriji jako kontraverzno pitanje koga je još Adma Smit u svoje vreme postavio, a suština je kako u ekonomskoj teoriji objasniti da određena dobra sa velikom korisnošću za čoveka, kao što su vazduh, voda, imaju malu cenu ili su kompletno van tržišta, dok druga dobra kao što su zlato, dijamanti, sa gotovo malom korisnošću, imaju visoke cene. Bez poznavanja razlike između ukupne i granične korisnosti ne može se ovo pitanje rešiti. Jer cena i vode i dijamanata ne određuje se njihovom

71

ukupnom, već graničnom korisnošću. Vode za sada ima u izobilju i njena granična korisnost je mala, pa je zbog toga i njena cena niža. Pošto su dijamanti retki njihova granična korisnost je velika, a samim tim i cena visoka. Tako da iz paradoksa vrednosti možemo zaključiti da se obiljem nekog dobra ili robe relativna tražnja ili želja za njegovom poslednjom jedinicom, smanjuje.

Novčana vrednost neke robe koja se izražava proizvodom njene količine i cene ne pokazuje ukupnu korisnost robe. Ova razlika između ukupne korisnosti robe i njene tržišne vrednosti naziva se potrošačev višak, ili potrošačev izbor. On nastaje zato što potrošač plaća istu cenu za svaku jedinicu kupljene robe. Na ovaj način potrošač je svaku jedinicu robe platio po vrednosti poslednje jedinice nezavisno od toga, što je vrednost ranije kupljene robe za njega veća od ove poslednje. Ako grafički posmatramo potrošačev višak, on je jednak površini između krive tražnje i linije cena.

Slika 7. Potrošačev višak

Kriva potražnje meri iznos koji bi potrošači platili za svaku potrošenu jedinicu. Zato ukupna površina

Suština teorije indiferencije (ravnodušnosti), sastoji se u pretpostavci da

je korisnost kvantitativno nemerljiva i da je dovoljno da upoređivanjem ili rangiranjem ustanovimo koju od dostupnih kombinacija količina različitih proizvoda potrošač preferira ili eventualno njihovom potrošnjom postiže

72

podjednako zadovoljenje, pa im daje podjednako značenje. Tvorac ove teorije je Pareto, a kasnije nastavili Hicks i Allen. Na osnovu ove teorije indifierencije potrošaču je sve jedno koju će pombinaciju dobara da izabere ako mu ista pruža jednaki stepen ukupne korisnost.

Potrošačka korpa Količina jagoda kg. Količina krušaka

kg.

I 10 4

II 6 5

III 3 6

IV 1 7

Tabela 7. Na primer u tabeli se vidi da je potrošaču sve jedno koju kombinaciju

jagoda i krušaka će izabrati (I, II, III ili IV), jer će mu svaka od njih pružiti isti stepen zadovoljstva.

Ovaj izbor potršača možemo grafički prikazati krivom indiferencije.

Indiferentne kombinacije

Hrana Odeća

A 1 6

B 2 3

C 3 2

D 4 11/2

73

Slika 8. Krive indiferencije za parove dobara Dobijanje više jedne robe nadoknađuje žrtvovanje određene količine druge robe. Potrošač voli kombinaciju A potpuno jednako kao i kombinacije B, C ili D. Kombinacije hrana-odeća, koje daju jednako zadovoljstvo, grfički se prikazuju kao glatka kriva indifirenecije. Ona je konveksna odozdo u skladu sa zakonom supstitucije, koji govori da mera supstitucije neke robe ili nagib krive indifirenecije otpada što više dobijamo tog dobra.

Ova kriva je konveksna u odnosu na početak koordinatnog sistema. Međutim, kod roba koje imaju savršene substitute kriva indiferencije jeste hipotenuza pravouglog trougla, čije su katete apcisa i ordinata. Kod savršenih komplementarnih roba kriva indiferencije nalazi se pod pravim uglom, paralelno sa apcisom i ordinatom. Nagib krive indiferencije je negativan i određen graničnom stopom substitucije (MRS – Marginal Rate of Substitution). Granična stopa substitucije pokazuje koliko je potrošač spreman da ustupi jednu robu da bi dobio drugu, odnosno odnos graničnih korisnosti dveju roba. Mapu indiferncija čini niz krivih indifirencije koje se dobijaju iz površine zajedničke korisnosti. Ukoliko je nivo korisnosti viši, to je kriva indiferncije udaljenija od početka. Krive indiferencije se nikada ne seku.

Potrošač između različitih kriva indiferencije bira onu koja je najudaljenija od početka, međutim potrošač je u svom izvoru ograničen veličinom dohotka, odnosno relativnim cenama robe koju kupuje. Ukoliko je dohodak fiksni potrošač ga može trošiti ili za kupovinu jedne robe ili druge robe, ili za jednu podkombinacija ovih dveju roba. Na primer ako potrošač

74

raspolaže dohotkom od 5 eur. a cena krušaka je 1 eur. odnosno jagoda 0,5 eur. mogućnost trošenja njegovog dohotka date su u sledećoj tabeli.

Kruške u kg. Jagode u kg.

5 0

4 2

3 4

2 6

1 8

0 10

Tabela 8. Iz pomenute tabele koja pokazuje kombinaciju krušaka i jagoda koje se

mogu kupiti za fiksni dohodak, možemo grafički prikazati budžetsku krivu ili krivu budžetskog ograničenja. Njen nagib određen je relativnim cenama. Budžetska kriva seče krivu indiferencije, a jednu od njih dodiruje. U toj tački dodira odnosno, tangentnoj tački ostvaruje se ravnoteža potrošača. U ovoj tački ravnoteže potrošač pri datom dohotku ostvaruje maksimum svog zadovoljstva. Krive indiferencije koje se nalaze dalje od tačke ravnoteže (tangentne) pokazuju kombinacija roba koje potrošač svojim dohotkom ne može ostvariti. Krive indiferencije koje budžetska kriva seče pokazuju niži nivo zadovoljstva u odnosu na zadovoljstvo koje se može postići raspoloživim dohotkom. U tački ravnoteže potrošača i kriva indiferencije i kriva budžetskog ograničenja imaju isti nagib. Potrošačka ravnoteža se ostvaruje kada se granična stopa substitucije izjednači sa relativnim cenama. I to pod uslovom da je MU (x) / MU (y) = P (x) / P (y). U koliko se ovo preformuliše onda imamao da je uslov maksimizacije korisnosti MU (x) / P (x) = MU (y) / P (y). Ukoliko dođe do promene dohotka i promene relativnih cena budžetska kriva će promeniti svoj položaj. Ako se na primer poveća dohodak, pri istim relativnim cenama, onda će budžetska kriva da se pomeri od početka i dodiruje višu krivu indiferencije (ovo ne važi za

75

inferiorna dobra). Ukoliko dođe do smanjivanja dohotka pri istim relativnim cenama budžetska kriva će se pomeriti prema početku, i dodirivati nižu krivu indeferencije. Engelovom krivom nazivamo krivu koja pokazuje promene potrošnje u odnosu na promenu dohotka.

Slika 9. Izvođenje Engelove krive iz ICC

76

Slika 10.Luksuzna, nužna i inferiorna roba Ukoliko Engelova kriva ima pozitivan nagib onda je dohodovna

elastičnost potražnje za određenom robom veća od 0, onda je u pitanju normalna roba za kojom potražnja raste kada raste dohodak, i obrnuto. Kada Engelova kriva ima negativan nagib onda je posmatrana roba inferiorna, tako da kada dohodak raste, potražnja opada i obrnuto.

Pitanja

• Šta je korisnost? • Kako se naziva dodatna korisnost koja se dobija od prirasta

raspoložive količine za jednu jeinicu određene robe, odnosno dobra. • Šta je ukupna korisnost? • Šta je uslov potrošačke ravnoteže? • Kako se naziva ponašanje potrošača da troši manje robe čija je cena

relativno porasla a više robe čija je cena relativno opala? • Šta je dohodovna elastičnost i koje vrednosti može imati koeficijent

dohodovne elastičnosti? • Koji je paradoks rešila granična korisnost? • U kom slučaju ne postoji potrošačev izbor? • Šta je Engelova kriva?

77

Pitanja za vežbu

1. Prema zakonu opadajuće korisnosti: a. ako se količina potrošene robe povećava, tada se ukupna

korisnost smanjuje b. pomenuta roba nema korisnosti i potrošač je ne želi koristiti. c. Potrošač postiže ravnotežu u kupovini te robe d. Ukupna korisnost robe mora biti 0.

2. Na osnovu zakona opadajuće korisnosti: a. ako se količina potrošene robe povećava, tada se ukupna

korisnost smanjuje. b. ako se količina potrošene robe smanjuje, tada se smanjuje i

ukupna korisnost. c. Ako se dohodak povećava, tada se smanjuje granična korisnost d. Ako se količina potrošene robe povećava tada se smanjuje

njegova granična korisnost. e. Ako se cena robe povećava, tada se granična korisnost

smanjuje 3. Efekat dohotka utiče na sledeće ekonomske promene:

a. u koliko se dohodak smanjuje, potrošači će kupovati manju količinu određene robe

b. smanjenje cena ima isti efekat kao i porast dohotka, pa će potrošači kupovati više robe.

c. Količina kupljene robe će se smanjiti, ako dohodak raste d. Ako se dohotci potrošača povećaju, oni će povećati svoju

štednju pa će se njihova potrošnja relativno smanjiti. 4. Smanjenje tržišne vrednosti robe pri nepromenjenim ostalim

uslovima dovodi do: a. smanjenja potrošačevog viška b. porasta potrošačevog viška

78

c. smanjenje granične korisnosti robe d. povećanja granične korisnosti robe

5. U koliko je cena robe A dve novčane jedinice, a cena robe B pet jedinica, i ako potrošač smatra da je granična korisnost robe B, dvadeset i pet jedinica i želi da maksimizira korisnost pri kupovini robe A i B onda granična korisnost robe A mora da iznosi:

a. 5 jedinica b. 10 jedinica c. 15 jedinica

79

6. PROIZVODNJA I ORGANIZACIJA POSLOVANJA

Ciljevi izlaganja

• Teorija proizvodnje i granične produktivnosti • Ekonomija obima, efekti i tehnološke promene • Uticaj vremena na proces proizvodnje • Definicija i klasifikacija preduzeća

Uslov svake potrošnje jeste proizvodnja. Proizvodnja predstvalja proces

kombinovanja proizvodnih faktora (inputa) u cilju stvaranja proizvoda (autputa) za zadovoljenje ljudskih potreba. Osim inputa proizvodnje (zemljišta, radne snage, kapitala), teoretičari ekonomije uključuju i druge kategorije kao što je proces organizovanja, upravljanja, motivisanja i kontrole, odnosno menadžment, zatim tehnologiju, energiju i drugo.

Odnos između rezultata proizvodnje i njenih pretpostavki, odnosno između autputa i inputa naziva se funkcijom proizvodnje. Ona se može predstaviti u obliku Q = f (L,K,N), pri čemu Q predstavlja veličinu autputa, L količinu rada, K količinu kapitala i N količinu prirodnih resursa. Proizvodna funkcija je neophodna da bi smo utvrdili ukupni, prosečni i granični proizvod.

Ukupni proizvod (TP Total Product) predstavlja ukupnu količinu roba i usluga koja je izražena u fizičkim jedinicama. Ukupni proizvod grafički se

80

prokazuje krivom koja polazi od početka i raste po opadajućoj stopi u odnosu na povećanje inputa.

GDP mlrd.dol. 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006

Srbija 31.66 34.20 36.16 37.92 40.52 43.46 46.39

USA 9695.64 10002.77 10357.36 10868.05 11605.18 12332.30 13049.29

Tabela 9.

Granični proizvod (MP Marginal Product) jeste dodatni proizvod koji

nastaje povećanjem inputa za jednu jedinicu uz predpostavku da su drugi inputi nepromenjeni. Kako su u proizvodnoj funkciji tri promenjive – rad, kapital i zemlja, onda razlikujemo granični proizvod rada (MPL), granični proizvod kapitala (MPK), i granični proizvod zemlje (MPN). Granični proizvod rada pokazuje promenu ukupnog proizvoda, ako se količina rada promeni za jednu jedinicu. Granični proizvod kapitala pokazuje promenu ukupnog proizvoda, ako se količina kapitala promeni za jednu jedinicu. Granični proizvod zemlje pokazuje promenu proizvoda ako se količina prirodnih resursa promeni za jednu jedinicu. Zbog delovanja zakona opadajućih graničnih prinosa svaka dodatna jedinica inputa daje sve manji granični proizvod, pa je zato kriva graničnog proizvoda opadajuća i ima negativni nagib. Prosečni proizvod (AP Average Product) jeste ukupni proizvod po jedinici promenjivog autputa. U početnoj fazi proizvodnje početni proizvod raste, a posle ima tendenciju opadanja, kada se njegova veličina izjednači sa veličinom graničnog proizvoda. U tabeli 10. prikazano je kretanje ukupnog graničnog i prosečnog proizvoda.

Jedinice rada Ukupni proizvodGranični proizvod

Prosečni proizvod

0 0

1 2000 2000 2000

81

2 3000 1000 1500

3 3500 500 1167

4 3800 300 960

5 3900 100 780

Tabela 10. Uzimajući u obzir delovanje zakona opadajućeg graničnog proizvoda

možemo posmatrati kako se menja proizvodnja u odnosu na promenu jednog inputa uz pretpostavku da se drugi inputi ne menjaju. Ukoliko se svi inputi povećaju zajedno i promena ukupnog proizvoda biće u skladu sa ekonomijom obima. U koliko se ukupni proizvod poveća srazmerno promenama svih inputa onda je u pitanju konstantna ekonomija obima. Ako se ukupni proizvod poveća po stopi manjoj od stope porasta korišćenih inputa onda je u pitanja opadajuća ekonomija obima. U koliko se ukupni proizvod povećava po stopi većoj od stope porasta upotrebljenih inputa onda imamo rastuću ekonomiju obima.

Ekonomija obima direktno deluje na kretanje produktivnosti. Produktivnost predstavlja odnos između ukupnog proizvoda i ponderisanog proseka inputa. Produktivnost može biti ukupna a može biti i faktorska. Kada je u pitanju faktorska produktivnost, onda imamo produktivnost rada, koju izražavamo količinom prizvodnje po jednici rada i produktivnost kapitala koja se izražava količinu proizvodnje po jedinici kapitala. Proizvodnju možemo na osnovu vremena podeliti na proizvodnju na kratki rok i proizvodnju na dugi rok. Za kratak rok uzimamo period u kome preduzeće prilagođava proizvodnju promenom varijabilnih faktora (rad i sirovine), dok fiksni faktori proizvodnje ostaju isti. Za proizvodnju na dugi rok relevantan je period koji je dovoljno dug tako da bi se svi faktori proizvodnje mogli prolagoditi.

Tehnološke promene predstavljaju promene tehnike, odnosno načina proizvodnje. One omogućavaju povećanu proizvodnju postojećih proizvoda uz istu ili manju količinu inputa usavršavanjem proizvodnih procesa i uvođenjem novih proizvoda. Ove promene se javljaju kao inovacije samog procesa

82

proizvodnje i inovacije samih proizvoda. Usled delovanja tehnoloških promena kriva ukupnog proizvoda pomera se naviše.

Kompanije ili preduzeća predstavljaju osnovnu jedinicu svake privrede u tržišnim ekonomijama. Usled delovanja ekonomije obima proizvodnja se u njima organizuje zbog veće efikasnosti produkcije velikih serija, zbog lakšeg nabavljanja proizvodnih inputa i finansijskih sredstava.

U odnosu na veličinu, preduzeća delimo na mala, srednja i velika.9 Kao kriterijum za ovu podelu uzima se obim proizvodnje, veličina ukupnog prihoda, broj zaposlenih i drugo. Mala i srednja preduzeća pokazuju prednost kada je u pitanju flekibilnost, a osnovni nedostatak je nemogućnost pribavljanja većih finasijskih sredstava. Velika preduzeća su nefleksibilna, sporo reaguju na tržišne promene, ali zato lako pribavljaju veća finansijska sredstva.

U odnosu na vlasništvo preduzeća mogu biti privatna, partnerska i korporacije.

Prednosti preduzuća sa privatnim vlasništvom su : relativno lako osnivanje, odlučivanje je jedostavnije, jednostruko se oporezuju, dok su nedostaci: slaba kontrola odlučivanja, visoki rizik, visoke cene rada i kapitala.

Prednosti partnerskih preduzeća su: lako osnivanje, diverzifikovano odlučivanje, opstanak u slučajevima povlačenja partnera i jednostruko oporezivanje. Nedostaci su: eventualni nesporazumi partnera kod odlučivanja, visoki stepen rizika, visoke cene rada i kapitala.

Prednosti korporacija su: ograničena odgovornost, profesionalni menadžemnt, lako dostupan kapital, niži troškovi proizvodnje. Nedostaci su: eventualno sporo i neefikasno odlučivanje konflikti između deoničara i menadžera, dvostruko oporezivanje.

9 Na primer u Velikoj Britaniji ima nekoliko definicija vezanih za veličinu preduzeća koje polaze od različirih kriterijuma: a) Boltonov izbeštaj, b) bruto prihod, c) esecijalne karakteristike. Ž. Stojanovič, Preuzetništvo, Leskovac, 2001, 22 – 29.

83

Pitanja

• Šta je funkcija proizvodnje? • Šta je prosečni proizvod? • Šta je granični proizvod? • Šta izaziva tehnološka promena? • Šta je ekonomija obima? • Šta je produktivnost i kakva može da bude? • Kako delimo preduzeća u odnosu na veličinu i po kojim

kriterijumima? • Kakvi su svi faktori proizvodnje na duži vremenski rok?

Pitanja za vežbu

1. Prosečni proizvod a. raste kada je granični proizvod veći od prosečnog proizvoda b. definiše se kao ukupni proizvod podeljen sa brojem jedinica

varijabilnog inputa. c. dostiže maksimum kada su granični i prosečni proizvodi

jednaki d. sve gore navedeno

2. Granični proizvod se definiše kao: a. ukupni proizvod podeljen sa brojem jedinica varijabilnog

inputa b. promena ukupnog proizvoda podeljena sa promenom

varijabilnog inputa c. prirast ukupnog proizvoda kada se proizvodni inputi povećaju

za jednu jedinicu

84

3. Na osnovu zakona opadajućih graničnih prinosa a. ukupni proizvod počinje opadati kao posledica kontinuirane

upotrebe varijabilnog inputa b. granični proizvod raste većom upotrebom varijabilnog inputa,

a smanjuje se smanjenjem upotrebe varijabilnog inputa c. dodatni proizvod nastao iz povećanja varijabilnog inputa ima

tendenciju opadanja u koliko se više varijabilni input kombinuje sa fiksnim inputom.

d. Ukupni proizvod koji nastaje iz povećanja varijabilnog inputa ima tendenciju opadanja što se više kombinuje sa fiksnim inputima

4. Kretanje graničnog proizvoda je pod dejstvom: a. zakona oskudnosti b. zakona opadajućih prinosa c. ekonomije razmera

5. Ako je granični proizvod kapitala jednak 0 onda: a. povećanje upotrebe kapitala ne utiče na output b. povećana upotreba kapitala povećava output c. povećana upotreba kapitala smanjuje output

6. Preduzeća u privatnom vlasništvu imaju prednost u: a. velikoj prilagodljivosti promenama b. jednostrukom oporezivanju c. u jednostavnijem odlučivanju d. u svemu gore navedenom

7. Prednosti korporacije se ogledaju u: a. diverzifikovanom odlučivanju b. jednostrukom oporezivanju c. profesionalnom menadžmentu d. velikoj prilagodljivosti promenama

85

7. ANALIZA TROŠKOVA Ciljevi izlaganja

• Analiza vrsta troškova • Objasniti pravilo najmanjeg troška • Prikazati računovodstvo preduzeća i oportunitetne troškove

Troškovi izražavaju novčanu vrednost imputa koji se koriste u

proizvodnom procesu u određenom vremenu. Ukoliko se želimo da donesemo neku poslovnu odluku neophodno je da znamo karakteristike i vrste troškova.

Postoje tri osnovne vrste troškova: ukupni, granični i prosečni. Ukupni troškovi (TC Total Costs) su najniži ukupni novćani izdaci

neophodni za proizvodnju određene količine proizvoda. Ukupni troškovi jednaki su zbiru fiksnih (FC Fixed Costs), i varijabilnih troškova (VC Variable Costs)

TC = FC + VC

Fiksni troškovi (FC) predstavljaju one troškove koji se ne menjaju sa

promnom obima proizvodnje. Tu spada amortizacija opreme i zgrada, kamata na dobijene kredite, zakupnine, rente idr.) Fiksni troškovi postoje i u slučaju da preduzeće ne proizvodi u određenom periodu.

86

Varijabilni troškovi (VC) su oni troškovi koje se menjaju sa obimom proizvodnje. Najznačajniji varijabilni troškovi su troškovi radne snage sirovina i energije.

Kriva ukupnih troškova grafički pokazuje ukupne troškove i ima oblik položenog slova S, i polazi od nivoa fiksnih troškova. Kriva fiksnih troškova prikazuje fiksne troškove i ona je paralelna sa apcisom na kojoj je unet obim proizvodnje. Varijabilni troškovi prikazuju se krivom varijabilnih troškova koja ima oblik položenog slova S sa početkom u nultoj tački koordinatnog sistema. Podela troškova na fiksne i varijabilne odnosi se samo na relativno kratak vremenski period a na dugi rok svi troškovi su varijabilni.

Granični troškovi (MC) su troškovi koji pokazuju porast ukupnih troškova nastalih proizvodnjom dodatne jedinice proizvoda. Oni se izračunavaju kada se promene ukupnih troškova podele sa promenama ukupnog autputa. Na granične troškove utiču samo varijabilni troškovi a fiksni ne. Granični troškovi imaju karakteristiku da u prvoj fazi opadaju, dostižu minimum a onda počinju da rastu. Rast ovih troškova jeste posledica delovanja zakona opadajućeg prinosa. Kriva graničnih troškova ima fazu degresije i fazu progresije i zbog toga izgleda kao slovo U.

Prosečni troškovi (AC Average Costs) su troškovi koji se dobijaju deljenjem ukupnih troškova (TC) sa brojem proizvedenih jedinica autputa (Q) u određenom vremenskom razdoblju. Ove troškove nazivamo i jediničnim troškovima. Prosečni troškovi se dele na prosečne fiksne troškove (AFC Average Fixed Costs) i prosečne varijabilne troškove (AVC Average Variable Coasts). Prosečni fiksni troškovi dobijaju se iz odnosa fiksnih troškova sa jedinicama proizvoda, a prosečni varijabilni troškovi predstavljaju odnos varijabilnih troškova po jedinici proizvoda. (AFC = FC / Q i AVC = VC / Q) Krive prosečnog troška i prosečnog varijabilnog troška imaju oblik slova U, dok je kriva prosečnih fiksnih troškova negativnog nagiba i sve je bliže apcisi ukoliko raste veličina autputa.

87

Output TC TFC TVC AVC ATC AFC MC

0 50 50 0

2 70 20 10 35 25 10

4 85 35 8.75 21.25 12.50 7.50

6 95 45 7.50 12.83 8.33 5

8 100 50 6.24 12.50 6.25 2.50

10 110 60 6 11 5 5

12 125 75 6.25 10.42 4.17 7.50

14 145 95 6.79 10.36 3.57 10

16 170 120 7.50 10.63 3.12 12.50

18 200 150 8.33 11.11 2.78 15

20 235 185 9.25 11.75 2.50 17.50

Tabela 11. Kriva graničnog troška koja raste seče krivu prosečnog troška i krivu

prosečnog varijabilnog troška u njihovim najnižim tačkama. Na osnovu ovoga zaključujemo da se prosečni troškovi smanjuju sve dok su granični troškovi manji od prosečnih. Tako da će poslednja proizvedena jedinica proizvoda imati manje troškove od svih prosečnih troškova prethodno proizvedenih jedinica proizvoda. U koliko su granični troškovi veći od prosečnih tada prosečni troškovi imaju tendenciju rasta. Onda će poslednja proizvedena jedinica koštati više od prosečnih troškova svih prethodnih proizvoda. Da bi bilo koje preduzeće maksimiziralo profit mora da organizuje poslovanje na osnovu najmanjeg troška. Pravilo najmanjeg troška se sprovodi u koliko preduzeće upotrebljava inpute tako da granični proizvodi svakog proizvedenog inputa prikazani u novčanim jedinicama, budu međusobno jednaki. Tako da za proizvodnu funkciju Q = f (L, K, N), ovo pravilo glasi MPL/pl = MPK/PK = MPN/PN, gde

88

su MPL, MPK i MPN granični proizvodi rada, kapitala i prirodnih resursa, dok su cene navedenih proizvodnih faktora PL, PK i PN.

Kao posledica primene ovog pravila javlja se pravilo substitucije. Pravilo substitucije se sastoji u tome, da ako se cena jednog proizvodnog faktora smanji, njegov granični proizvod po novčanoj jedinici u odnosu na granične peoizvode drugih inputa će se povećati. Ovo izaziva veće korišćenje ovog proizvodnog faktora jer on substituiše skuplje faktore.

Svako preduzeće prati rezultate poslovanja, kao i svoje troškove i to obavlja preko računovodstva. Računovodstvo koristeći bilanse stanja i uspeha kao izveštaje prikazuje rezultate poslovanja. Bilans stanja izražava trenutnu finansijsku situaciju preduzeća. Bilans stanja se sastoji od aktive na jednoj strani i od obaveza i neto vrednosti na drugoj. Ove dve strane moraju biti uravnotežene. Sama razlika između aktiva i obaveza predstvalja neto vrednost. Bilans uspeha predstavlja prikaz tokova prodaja, troškova i prihoda u određenom vremenskom periodu. Dobijena razlika između ukupnih prihoda i ukupnih troškova predstavlja veličinu neto dohotka, odnosno veličinu profita.

U odnosu na računovodstveno tretiranje troškova ekonomsko tretiranje troškova je šire. Ekonomski troškovi uključuju i oportunitetne troškove pa su zato oni viši od računovodstvenih. Zbog toga se dešava da računovodstveni pozitivni saldo kod ekonomskog tretiranja može da se pojavi kao negativan. U glavnom se oportunitetni troškovi javljaju kada su u pitanju javna dobra. Ovi troškovi su na tržištu ograničeni ponudom i tražnjom što prouzrokuje da je cena dobara i usluga uglavno blizu oportunitetnim troškovima kada je prisutna konkurencija.

7.1. Proizvodnja, teorija troškova i odluka preduzeća

Pojam funkcije proizvodnje,koja nam ukazuje na masimalnu količinu proizvodnje koja se može dobiti rauličitim kombinacijama utrošaka,daje nam osnovu za analizu proizvodnje i troškova. Ukoliko predpostavimo proizvodnu funkciju kod koje je output funkcija samo rada i kapitala, onda se određeni obim

89

proizvodnje može ostvariti sa većim učešćem kapitala a manjim učešćem rada. Važi i obrnuto, sa većim učešćem rada a manjim kapitalom. Pomenute migućnosti možemo sagledati iz tabelarnog prikaza proizvodne funkcije

6K 24 35 42 47 51 54

5K 23 32 39 44 48 51

4K 20 28 35 40 44 47

3K 17 24 30 35 39 42

2K 14 19 24 28 32 35

1K 5 12 18 21 23 24

1L 2L 3L 4L 5L 6L

Tabela 12.

Tabela nam ukazuje da je obim proizvodnje od 24 jedinice moguće ostvariti na četiri različita načina, 6 jedinica kapitala i 1 jedinica rada, 3 jedinice kapitala i 2 jedinice rada i 2 jedinice kapitala i 3 jedinice rada, 1 jedinica kapitala i 6 jedinica rada. Tabelarni prikaz ukazuje da granični prizvod promenjivog inputa uz pretpostavku da je drugi faktor nepromenjen ima tendenciju smanjenja. Što ukazuje na delovanje zakona opadajućih graničnih prinosa i njegovih posledica.Ukoliko proizvodnu funkciju prikažemo grafički, dobićemo krivu jednakog prizvoda odnosno izokvantu. Izokvanta nam pokazuje zbir svih kombinacija 2 inputa koji daju isti proizvodni rezultat. Duž izokvante dolazi do promena kombinacija proizvodnih faktora uz konstantni obim proizvodnje. Za izokvantu možemo navesti sledeće karakteristike: a) udaljenost izokvante od početka pokazuje obim proizvodnje. Ukoliko je izokvanta dalja od početka obim proizvodnje je veći, a ukoliko je bliže početju obim proizvodnje je manji, b) konveksne su prema početku, c) međusobno se ne seku, d) imaju negativan nagib, e) odnos fizičkih graničnih proizvoda korišćenih inputa određuje graničnu stopu tehničke supstitucije (MRTS Marginala Rate of

90

Tehnical Substitution) tako da je MRTS jednaka granični proizvod rada / granični proizvod kapitala, ili MPL / MPK.

Svakom nivou ukupnog autputa odgovara jedna izokvanta, dok više izokvanti daju mapu izokvante.

Kako su cene inputa proizvodnje date, onda preduzeće može proceniti ukupne troškove za ma koju kombinaciju faktora koji daju isti proizvod, ili za bilo koju tačku na izokvanti. Ukoliko preduzeće želi da minimalizuje troškove onda mora da izabere kombinaciju inputa koja daje najmanje ukupne troškove. U tom slučaju neophodno je da se koristi linija jednakih troškova.

Linija jednakih troškova pokazuje sve kombinacije proizvodnih faktora koji daju isti ukupni trošak, i ima sledeće karakeristike: a) udaljenost ove linije od početka prikazuje veličinu ukupnih troškova. Ukoliko je udaljenija od početka ukupni troškovi su veći, b) ona sa apcisom i ordinatom čini pravougli trougao, c) međusobno se ne seku, d) nagib im je negativan, e) nagib je određen relativnim cenama inputa proizvodnje.

Veći broj linija jednakih troškova prikazanih zajedno daju mapu linija jednakih troškova. Linije jednakih troškova imaju sličnost sa budžetskom krivom, razlika je u tome što kod budžetske krive potrošač je limitiran u potrošnji dohotkom, dok preduzeće nije ograničenom linijom jednakih troškova.

Preduzeće će kombinacijom linije jednakih troškova i krivom jednakog tproizvoda (izokvantom), odrediti kombinaciju inputa kojom će ostvariti najniže troškove. Grafički se to pokazuje u tački gde linija jednakih troškova dodiruje krivu jednakog proizvoda. To je tačka gde se postiže proizvođačka ravnoteža i gde je nagib linije jednakih troškova jednak nagibu krive jednakog proizvoda. U tački dodira granična stopa tehničke substitucije jednaka je relativnim cenama a to je uslov proizvođačke ravnoteže.

91

Slika 11. Krive jednake proizvodnje

Sve tačke na krivi jednake proizvodnje pokazuju različite konbinacije zemlje i rada koje se mogu upotrebljavati i da se proizvede jednakih 346 jedinica proizvodnje.

Slika 12. Linije jednakih troškova

Svaka tačka crte jednakih troškova pokatuje jednaki ukupni trošak. Linije su prave jer su cene faktora konstantne. Sve imaju negativan nagib jednak meri cene rada i cene zemlje, 2$/3$, i zato su paralelne.

Slika 13.Suspstituiranje utrošaka da bi se minimizovali troškovi proizvodnje

Preduzeće želi minimizirati troškove proizvodnje zadate količine od 346. Ono zato traži najjeftiniju kombinaciju utrošaka uzduž krive jednake proizvodnje. Traži kombinaciju utrošaka koja je na najnižoj liniji između jednakih troškova. Tamo gde kriva jednake proizvodnje dodiruje (ne seče) najnižu liniju jednakih troškova nalazi se položaj najmanjih troškova. Ta tangentsnost zanači da su cene faktora i graničniproizvodi proporcionalni. Tu su granični proizvodi na uloženi dolar jednaki.

92

Kako je proizvodna funkcija Q f( L, K), onda će uslov proizvođače ravnoteže biti

MPL / MPK = PL / PK

Na osnovu ovoga zaključujemo da je ostvarivanje proizvodnje uz najniže troškove uslovljeno izjednačavanjem troškova novčano izraženih graničnih proizvoda korišćenih inputa.

Pitanja

• Od čega se sastoje prosečni troškovi? • Šta su granični troškovi? • Šta su ukupni troškovi? • Šta su fiksni troškovi? • Kakav je nagib krive prosečnog fiksnog troška? • U kakve troškove spadaju troškovi radne snage? • U koliko kompanija želi da maksimizira dohodak šta mora da

primeni? • Šta pokazuje bilans stanja? • Šta pokazuje bilans uspeha? • Šta su oportunitetni troškovi?

Pitanja za vežbu

1. Primeri za fiksne troškove su: a. troškovi rada b. troškovi električne energije c. doprinosi za socijalno osiguranje d. kamate za kredite

93

2. Na dugi rok a. svi fiksni troškovi postaju varijabilni b. nema varijabilnih troškova c. granični troškovi su jednaki 0

3. U koliko granični troškovi opadaju onda a. su prosečni troškovi manji od graničnih troškova b. deluje zakon opadajućih prinosa c. granični se proizvod povećava d. ukupni troškovi se smanjuju

4. Prosečni varijabilni troškovi jesu a. proizvod varijabilnih troškova i prosečnog nivoa proizvodnje b. ukupni proizvod podeljen sa ukupnim varijabilnim troškovima c. razlika između prosečnih ukupnih troškova i prosečnih

fiksnih troškova 5. Granični trošak je

a. odnos promene ukupnih troškova i veličine outputa b. odnos promene ukupnih varijabilnih troškova i promene

ukupnog prizvoda c. odnos promene ukupnih troškova i promene ukupnog proizvoda d. Odgovor je b i c.

6. U koliko u nekoj komapniji granični troškovi iznose 2 novčane jedinice pri nedeljnoj proizvodnji od 400 jedinica a 2,5 novčane jedinice pri nedeljnoj proizvodnji od 500 jedinica onda će uz povećanje proizvodnje prosečni troškovi:

a. da rastu b. da opadaju c. da ostaju ne promenjivi d. padaju ili rastu, ali nisu nepromenjivi unutar navedenog

obima proizvodnje e. prvo padaju, a zatim rastu

94

95

8. PONUDA I ALOKACIJA NA KONKURENCIJSKIM TRŽIŠTIMA

Ciljevi izlaganja

• Definisati pojam konkurentskog tržišta • Objasniti ponašanje preduzeća na konkurentskom tržištu • Objasniti,u uslovima potpune konkurencije,maksimalan profit,

gubitak, odnosno napuštanje proizvodnje od strane preduzeća. • Dati razlike između ponude preduzeća i ponude sektora • Prikazati ponašanje preduzeća na dugi rok • U uslovima potpune konkurencije opisati alokativnu efikasnost i

njeno ostvarivanje

Na konkurentskom tržištu subjekti ponude ponašaju se sa ciljem maksimiziranja profita. Pošto je profit razlika između ukupnih prihoda i ukupnih troškova,preduzeće se trudi da ga maksimizira. Uslov za to je minimiziranje troškova i izbor optimalnog nivoa proizvodnje.

Karakteristike tržišta potpune konkurencije (konkurentskog tržišta) su:

o postojanje velikog broja subjekata na strani ponude i na strani tražnje o odsustvo diferencijacije proizvoda, zato što svi proizvođači nude

homogeni proizvod. o Savršena informisanost o tržišnim cenama i kupaca i prodavaca

96

o Apsolutna komunikacija (ulaz i izlaz) , pojedinih subjekata kako u samom sektoru tako i van sektora.

Učesnici koji su na tom tržištu:

o ne mogu uticati na tržišne cene i ne mogu ih kontrolisati (price takeri)10 o mogu da utiču na količinu svojih prodatih proizvoda (mnogo ili malo)

po određenoj tržišnoj ceni. o slobodni su da izaberu nivo autputa i prodaje kojim određuje

maksimizaciju profita iz odgovarajuće cene.

Na tržištu potpune konkurencije tražnja preduzeća predstavlja zanemarljiv deo ukupne sektorske tražnje. Usled ovog razloga kriva tražnje preduzeća biće idealno elastiča i vodoravna u odnosu na apcisu, takoda će dodatni prihod (MR, Marginal Revenue) koji se stiče pri svakoj dodatno prodatoj jedinici proizvoda biti jednak tržišnoj ceni (P Price), MR = P.

Pošto je osnovna želja preduzeća na konkurentskom tržištu, maksimiziranje profita onda preduzeće mora prilagoditi obim svoje proizvodnje, ali tako da mu granični troškovi (MC) budu jednaki tržišnoj ceni (P), i da ispuni uslov MC = P. Ova jednačina je u stvari pravilo za ponudu preduzeća na tržištu potpune konkurencije.

Ukoliko je tržišna cena veća od graničnih troškova preduzeće će povećavati obim proizvodnje i ostvarivati dodatni profit, jer je dodatni prihod poslednje proizvedene jedinice veći od troškova njene proizvodnje. Pri jednakosti između tržišnih cena i graničnih troškova, ukupan profit je maksimalan, ali ne postoji dodatni profit. Pri takvom obimu proizvodnje poslednja proizvedena jednica daje prihod koji je jednak troškovima njene proizvodnje, dok je ukupan prihod jednak ukupnim troškovima. U slučaju da je tržišna cena manja od graničnih troškova preduzeće je primorano da smanji

10 Preduzeća koja mogu uticati i kontrolisati cene su – price makeri.

97

proizvodnju jer je dodatni prihod poslednje proizvedene jedinice manji od graničnih troškova. Tačku u kojoj je cena jednaka graničnim troškovima i minimumu prosečnih troškova nazivamo tačkom pokrivanja troškova ( break even point).

Kada je cena niža od prosečnih troškova preduzeće ima gubitak i postoje dva rešenja koja zavise od visine tržišnih cena. Ukoliko je tržišna cena jednaka ili manja od prosečnih varijabilnih troškova onda treba prekinuti sa poslovanjem (pravilo prestanka rada), a tačka u kojoj granični troškovi seku prosečne varijabilne troškove, tzv. shutdown point (MC = AVC) zove se i tačka prestanka rada.

Kada je tržišna cena veća od prosečnih varijabilnih troškova a manja od prosečnih (AVC < P <AC), preduzeće će u koliko ima visoke fiksne troškove proizvoditi čak i ako ostvaruje gubitak. Zato što ostvareni ukupni prihod podmiruje varijabilne troškove i deo fiksnih troškova.

Na osnovu poznavanja i analize graničnih troškova preduzeće određuje svoju ponudu. Kriva ponude preduzeća grafički je određena graničnim troškovima i to u rastućem delu koji počinje od tačke prestanka rada. U uslovima savršene konkurencije tržišna ponuda sektora jeste zbir ponuda individualnih proizvođača. Zbirom graničnih troškova određujemo sektorsku ponudu. Ova ponuda u kratkom vremenskom periodu je neelastična a u dugom elastična. Na osnovu ovoga i tačka ravnoteže će pretrpeti promenu. Uslov da preduzeće na konkurentnom tržištu proizvodi na dugi rok jeste da dugoročna cena pokriva minimalne dugoročne prosečne troškove (LAC Long – run Average Cost) i dugoročne granične troškove (LMC Long – run Marginal Cost), odnosno da je P = LMC = minLAC. Ova cena mora da pokrije troškove rada, kapitala, poreze i oprtunitetne troškove. Zbog slobodne konkurencije, dostupnosti tržišta novim preduzećima, tržišna cena ne može dugoročno biti viša od cene koja pokriva troškove, ali ne može duže vremena biti ispod cene pokrivanja troškova jer će doći do napuštanja sektora od određenih preduzeća, što će izazvati manju ponudu i samim tim porast cena.

98

Alokacijska efikasnost 11 se događa kada nije moguća nikakva reorganizacija proizvodnje, koja bi nekog stavila u bolji položaj, a da drugog ne dovede u gori položaj. U uslovima alokacijske efikasnosti zadovoljstvo ili korisnost jedne osobe povećava se samo smanjivanjem nečije druge korisnosti. Za postizanje alokacijske efikasnosti neophodno je:

o da potrošači maksimiziraju svoje zadovoljsto, to se postiže kada je cena

jednaka graničnoj korisnosti o da proizvođači proizvedu onu količinu proizvoda koja maksimizira

njihov profit. Odnosno da je cena jednaka graničnim troškovima. o Da je granična korisnost društva od poslednje potrošene jedinice

jednaka graničnom trošku društva za poslednju proizvedenu jedinicu.

Kada se ostvari alokacijska efikasnost onda se na tržištu pojavljuju viškovi ili dobici od razmene. Viškovi ili dobici od razmene jesu višak korisnosti ili zadovoljstva iznad troškova proizvodnje. Oni obuhvataju i potrošačev dobitak kao i proizvođačev dobitak, odnosno, višak korisnosti potrošača iznad cene koju je platio ili višak prihoda proizvođača iznad troškova.

Da bi se ovo ostvarilo neophodno je da se na tržištu ispuni sledeće:

o da ne postoje monopoli o da nema dodatnih troškova za okolinu koje preduzeća prebacuju na

društvo a pritom povećavaju svoj dobitak na štetu društva. o da je prisutna potpuna informisanost svih učesnika na tržištu.

Efikasnost tržišta potpune konkurencije ne znači istovremeno i

pravednost kod raspodele, koja bi bila u skladu sa etičkim normama, već je realno prisutna netolerantna nepravda u raspodeli. Kako društvena zajednica

11 Ovaj pojam efikasnosti se zove «Paretova efikasnost», prema Vilfredu Paretu 1848 – 1923, italijanskom ekonomisti; Ekonomija, P. A. Samuelson, W. S. Nortdhaus, Zagreb, 2000, 136.

99

mora da vodi računa i o pravednosti a ne samo o efikasnosti onda ovu dilemu efikasnost ili pravednost mora da rešava drzava. Državna intervencija jeste način na koji se rešava ova dilema izmedju efikasnosti i nepravednosti u raspodeli. Državna intervencija moze biti direktna i posredna. Direktna intervencija podrazumeva direktno mesanje države u ekonomske procese (diktiranjem cena, proizvodnih kvota i dr.) a posredna je uticaj države putem poreza, carina, subvencija i dr. Državna intervencija posrednim putem omogućava bolje funkcionisanje tržista u odnosu na direktnu intervenciju.

Pitanja

• Koje su osobine tržišta potpune konkurencije? • Čime se kompanija rukovodi na tržištu potpune konkurencije u svoj

poslovnoj politici? • Kakva je kriva tražnje kompanija na tržištu potpune konkurencije? • Kada kompanija obustavlja proizvodnju na tržištu slobodne

konkurencije? • Kada kompanija povećava proizvodnju na tržištu slobodne

konkurencije? • Kada ekonomija postiže alokativnu efikasnost? • Koji uslovi kod potpune konkurencije moraju da budu ispunjeni da bi

se postigla alokativna efikasnost? Pitanja za vežbu

1. Kompanija će prekinuti proizvodnju ako je: a. cena niža od minimalnih prosečnih troškova b. cena viša od minimalnih prosečnih troškova c. ukupni prihod niži od fiksnih troškova d. cena ispod minimalnih prosečnih varijabilnih troškova

100

2. Najveći gubikatak koji kompanija može imati u kratkom vremenskom roku je jednak

a. nuli jer napušta sektor b. njegovim ukupnim fiksnim troškovima c. njegovim ukupnim varijabilnim troškovima d. tački minimuma na krivi prosečnih troškova

101

9. NESAVRŠENA KONKURENCIJA I MONOPOLI

Ciljevi izlaganja

• Definisati nesavršenu konkurenciju. • Prikazati podelu nesavršene konkurencije. • Objasniti uzroke nastanka nesavršene konkurencije • Objasniti granični prihod • Odrediti naćin na koji monopolisti maksimiziraju profite • Objasniti određene forme nesavršene konkurencije • Analizirati ponašanje krupnih korporacija • Oceniti nesavršenu konkurenciju

Kako tržište savršene konkurencije gotovo i ne postoji, ako izuzmemo

period prvobitne akumulacije kapitala,onda je nepotpuna ili nesavršena konkurencija tržišno stanje koje karakteriše savremenu ekonomiju. Karakteristike ovog tržišnog stanja jeste:

o Postojanje ograničenog broja subjekata tržišta i mogućnost odredđivanja cena bilo na strani ponude bilo na strani tražnje.

o Privredni subjekti ne određju samo obim proizvodnje već i cene.(price makeri)

o Ograničen je ulazak konkurentima u sektor

102

Kod ovakve vrste tržišnog stanja kriva tražnje ima negativan nagib.

Slika 14.Kiselinski test za nesavršenu konkurenciju nagib je opadajući kriva potražnje za proizvodima preduzeća

a. Savršeno konkurentno preduzeće može prodavati koliko želi uzduž njegove vodoravne krive dd bez sniženja tržišne cene. b. Međutim, nesavršeni će konkurent ustanoviti da kriva potražnje za njegovim proizvodima opada dok viša cena snižava prodaje. I dok on nije zaštićen monopolist, sniženje cena njegovorg suparnika će osetno pomeriti njegovu krivu potržnje u levo do

Imamo sledeće vrste nesavšene konkurencije

o Monopol predstavlja oblik tržišnog stanja u kome jedno preduzće kontroliše ukupnu ponudu. Njihovi proizvodi nemaju supstitute .Monopolistička preduzeća imaju veliki uticaj na cene.Njihovim konkurentima ulazak na tržiste je otežan ili potpuno onemogućen. Monopol predstavlja tržišno stanje koje je potpuno suprotno savršenoj konkurenciji. Medjutim dugoročno posmatrano svaki monopol biće izložen pritisku konkurencije.

o Duopol jeste oblik nesavrsene konkurencije, koji nastaje kada dva preduzeća kontrolišu ukupnu ponudu. Duopolisti utiču na tržišne cene, jer su konkurenti onemogućeni da učestvuju na ovom tržištu. Na ovakvom tržištu proizvodi su diferencirani.

103

o Oligopol, kao oblik nesavršene konkurencije,nastaje kada nekoliko preduzeća sa homogenim i diferenciranim proizvodima čini ukupnu sektorsku ponudu. Oligopolisti značajno utiču na cene a pristup konkurenciji na ovo tržište je onemogućen. Tržište naftinih derivata, na primer.

o Kod monopolske konkurencije kao oblika nepotpune konkurencije u sektorskoj ponudi učestvuje veliki broj preduzeća različitih veličina. Proizvodi su diferencirani po određenoj karakteristici koja datom preduzeću daje određenu prednost u odnosu na konkurente. Svi učesnici monopolističke konkurencije imaju, u kratkom roku, određeni uticaj na cene i to uglavnom na kratak rok. Što se tiče ulaska konkurenata na ovakvo tržište on je uglavnom lak, bez posebnih prepreka. U vezi navedenih karakteristika monopolska konkurencija jeste najbliža savršenoj konkurenciji. Predstavnik ovakvog tržišnog stanja jeste na primer trgovina na malo, kao i uslužna delatnost.

o Monopson je takvo tržišno stanje gde se na tržištu pojavljuje samo jedan subjekat na strani kupca, ako ih je dva onda je to duopson, ako ih je više onda je to oligopson. Nesvršena konkurencija se javlja vezano za uslove troškova i

mogućnošću prepreka slobodnom ulasku u određenu granu. U koliko egzistira ekonomija obima onda će preduzeće smanjiti svoje prosečne troškove povećavanjem proizvodnje. Zbog ovoga veća preduzeća imaju tzv. troškovnu prednost nad manjim i istiskuju ih sa tržišta. Prepreke ulaska u određeni sektor su u stvari zakonska ograničenja ili visoki troškovi ulaska u sektor. Zakonska ograničenja su na primer pateniti, visoki troškovi ulaza mogu se postići preko spoljnotrgovinskih tarifa i kvota. Ekonomske prepreke predstavljene ogromnim troškovima ulaska u sektor predstvaljaju prepreku konkurentima.

Monopol je motivisan maksimiziranjem profita i to se ostvaruje: a) kada razlika ukupnog prihoda (TR Total Revenue) i ukupnog troška (TC Total Cost) bide maksimalno velika. Grafički prikazano to se dešava kad su nagibi kriva ukupnog prihoda i ukupnog troška jednak b) Izborom obima proizvodnje i cene

104

pri kome je granični prihod (MR Marginal Revenue), jednak graničnom trošku (MC Marginal Cost), MR = MC.

Granični prihod predstavlja prirast ukupnog prihoda koji je posledica porasta ukupnog proizvoda za jednu jedinicu. Dobija se kada se stavi odnos promena ukupnog prihoda i promena ukupne količine, MT = ∆TR / ∆Q.

Granični prihod može biti pozitivan, jednak nuli i negativan. Kada je tražnja elastična onda je pozitivan, nula je kada je tražnje jedinično elastična, i negativan kada je tražnja neelastična. U slučaju da je granični prihod jednak nuli, onda se ostvaruje maksimalan ukupni profit. Ukoliko je granični prihod pozitivan kriva ukupnog prihoda, i kriva ukupnog profita su u fazi rasta, a ukoliko je granični prihod negativan, ove krive će biti u fazi opadanja.

Qs Tc MC Qd Cena TR MR Profit

1 12 1 10 10 -2

2 14 2 2 9 18 8 4

3 17 3 3 8 24 6 7

4 21 4 4 7 28 4 7

5 26 5 5 6 30 2 4

6 32 6 6 5 30 0 -2

7 39 7 7 4 28 -2 -11

Tabela 13. U tački maksimalnog profita krive ukupnog prihoda i ukupnog troška

imaće paralelne nagibe, a nagib krive ukupnog profita biće jednak nuli odnosno vodoravan. Grafički presek ovih dveju kriva predstavlja posledicu jednakosti graničnih prihoda i graničnih troškova.

Kako je kriva tražnje kod monopolista opadajuće onda će cena biti veća od graničnih prihoda P > MR. Kod savršene konkurencije cena je jednaka graničnom prihodu, P = MR, dok se kriva tražnje poklapa sa krivom graničnog prihoda i vodoravna je sa apcisom.

105

U nepotpunoj konkurenciji uslov ravnoteže jeste MR = MC, i on je isti uslovu ravnoteže u potpunoj konkurenciji, P = MC, ako se zna da je cena jednaka graničnom prihodu. Prosečni prihod dobija se kada se ukupni prihod podeli sa količinom, i on je jednak ceni.

Slika 15.

106

Slika 16. Kriva graničnog prihoda proizilazi iz krive tražnje

107

Količina q

Cena P=AR=/TR/q

Ukupni prihod TR=Pxq

Granični prihod MR

0 200 0 +200 +180

1 180 180 +160 +140

2 160 320 +120 +100

3 140 420 +80 - - -

4 120 480 +40 +20

5 100 500 0 -20

6 80 480 -40 -60

7 60 - -80 -100

8 40 320 - - - -140

9 - 180 -160 -180

10 0 0

Tabela 14.

Jedno od najvažnijih pravila u ekonomiji jeste upoređivanje graničnih troškova i graničnih prihoda, odnosno koristi, na čijim osnovama se zasniva princip graničnosti. Ovaj princip pokazuje da se svako odlučivanje zasniva na upoređivanju budućih troškova i dobitaka.

Da bi država mogla da interveniše na tržištu mora da poznaje veličinu tržišne moći. Tržišna moć predstavlja stepen kontrole koga na nekom tržištu ima jedno ili više preduzeća. Kvantitativno merenje tržišne moći koristi dva pokazatelja. a) koeficijent koncentracije, b) Herfindal - Hiršmanov index. Koeficijent koncentracije ukazuje na udeo prvih četiri, odnosno osam najvećih preduzeća u ponudi određenog sektora. Koeficijent koncentracije iznosi 100%

108

kada je reč o čistom monopolu. Kada je u pitanju savršena konkurencija ovaj pokazatelj se smanjuje a povećanjem broja učesnika na tržištu. Herfindal - Hiršmanov index se izračunava dizanjem na kvadrat tržišnog učešća svakog učesnika i sabiranjem tako dobijenih kvadrata. On dostiže maksimalnu visinu (10.000) kod čistog monopola, a kod savršene konkurencije povećanjem broja tržih učesnika,smanjuje se ovaj index. Međunarodna razmena u otvorenijim privredama anulira određene mere tržišne moći.

Posmatrano sa gledišta dobitaka preduzeća odnosno profitinih stopa, vidi se da su u sektorima sa visokim stepenom kocentracije, profitne stope veće. Treba istaći da su troškovi istraživanja i razvoja i troškovi publiciteta daleko veći u sektorima sa visokim stepenom koncentracije.

Tajni oligopol jeste oblik nesavršene konkurencije gde se tajno dogovaraju zajedničke cene, proizvodne kvote, vrši podela tržišta idr. Osnovna predpostavka tajnog oligopola jeste postojanje kooperativnog strateškog međusobnog delovanja. Primer za ovo jesu karteli koji nastaju takozvanim džentlmenskim sporazumom a cilj im je izbegnutu međusobni rat cenama. Izjednačavanjem graničnih prihoda i graničnih troškova tajni oligopoli maksimiziraju profite. Međutim postoje određene prepreke tajnom sporazumevanju: a) ono je zabranjeno, b) ne postoje garancije da će se partneri držati dogovorenih cena, c) razvoj međunarodne trgovine i inostrani konkurenti. Najpoznatiji kartel jeste OPEC (Organization of Petrol Exportig Countries).

Rekli smo da je mopolistička konkurencija oblik nesavršene konkurencije gde se javlja pad tražnje. Ovaj pad tražnje jeste posledica novih preduzeća koja se pojavljuju na određenom tržištu, i na dugi rok učesnik monopolističke konkurencije ima lošije ekonomske rezultate u odnosu na poslovanje u savršenoj konkurenciji.

Sledeći oblik nesavršene konkurencije jeste konkurencija između nekoliko učesnika. On se javlja kada nekoliko tržišnih konkurenata moraju voditi računa o reakcijama konkurenata na cene njihovih proizvoda, jer cene proizvoda moraju se prilagođavati cenama proizvoda konkurentskih firmi. U

109

ekonomskoj teoriji međusobne odnose, među pomenutim preuzećima, proučava teorija igara.

Karakteristika savremenih korporacija jeste velika disperzija vlasništva između velikog broja deoničara-akcionara. Kao posledica ovoga javlja se razdvajanje funkcije vlasništva od funkcije upravljanja. Bez obzira što su deoničari vlasnici korporacije, glavne odluke donose menadžeri, odnosno rukovodstvo koje je plaćeno za svoj rad. Međutim postoje slučajevi kada postoji sukob interesa između deoničara i menadžera i to: a) kada menadžer odredi velike plate b) kada se javi neraspodeljena dobit korporacije iz koje se finansira njen razvoj (mendžeri insistiraju na veće ulaganje u razvoj, dok deoničari na veće dividende), c) izbegavanje menadžmenta da se upusti u veći rizik, ali i mogućnosti da ostvari veći profit ili gubitak.

Da bi se profit maksimizirao, kompaniji su neophodne sve informacije sa tržista. Ovo je u praksi teško izvodljivo pa preduzeće ili kompanija pribegava najracionalnijem načinu odlučivanja a to je - odredjivanje cena metodom trošak plus marža. Ovom metodom cena se ne određuje uporedjivanjem graničnih prihoda i graničnih troškova, nego se na izračunati prosečni trošak dodaje marža iznosa fiksnog procenta prosečnog troška. Ovakav način određivanja cena maržama uporebljava se kao približna vrednost maksimiziranju profita, a primenju ga kompanije koje proizvode veliki broj proizvoda pa teško izračunavaju granične prihode i troškove.

Šumpeter je ,za razliku od svojih savremenika - ekonomskih teoretičara, smatrao da monopoli imaju pozitivnu ekonomsku ulogu. Zato ih ne treba suzbijati. Monopoli su, po njemu, glavni izvor tehnoloških inovacija za razliku od malih kompanija koja za to nemaju dovoljno kadrova i finansijskih sredstava. Takođe se, po Sumpeterovom tvrđenju, deo ovog tehnološkog napretka ’’preliva društvu“. Iako je Šumpeter delimično u pravu, ipak mora se istaći da su male i srednje kompanije izvori inovacija.

Ekonomska neefikasnost izazvana monopolskom moći ogleda se u gubitku dela potrošačke koristi, kao posledice većih cena i manjeg kvaliteta.

110

Ovo ima za posledicu da dohodak potrošaca prelazi monopolistima. Mere kojima se društvo bori protiv monopola su:

o politikom zabrane određenih tržišnih struktura ili načina ponašanja, o pospešivanjem bili kog vida konkurencije, o propisi koji ukazuju šta preduzeća treba da čine o nacionalizacija o kontrolisanje cena o uvođenje poreza na monopolske profite.

Pitanja

• Šta je čist monopol? • Kada na tržištu postoji nepotpuna konkurencija? • Šta je monopson? • Šta je tržišna moć? • Šta je karakteristika savremenih korporacija? • Kojom metodom kompanije određuju cene kada su im nedostupne sve

informacije sa tržišta? • Koji je uslov ravnoteže kod nepotpune konkurencije? • Odredi cenu u odnosu na granični prihod u uslovima nepotpune

konkurencije? • Kakvu po Šumpeteru ima ulogu monopol u ekonomiji jedne zemlje?

Pitanja za vežbu

1. U koliko je na određenom nivou proizvodnje cena jednaka graničnom prihodu, onda je

a. tražnja savršeno elastična, b. tražnja je elastična, c. tražnja je neelastična,

111

d. tražnja je savršeno neelastična. 2. U koliko je monopolistička cena manja od prosečnih troškova, pa

tada monopolist a. ostvaruje gubitak, b. može povećati profit povećanjem obima proizvodnje, c. može povećati profit smanjenjem obima proizvodnje, d. može povećati profit povećanjem cena.

3. Kriva ponude čistog monopola a. je njegova kriva graničnog troška iznad prosečnog varijabilnog

troška, b. je njegova kriva graničnog troška iznad prosečnog troška, c. je njegova kriva graničnog troška iznad prosečnog prihoda, d. ne postoji.

4. Monopolska konkurencija je a. slična čistom monopolu osim što su proizvodi diferencirani, b. slična savršenoj konkurenciji osim što postoji mali broj

prodavaca, c. slična savršenoj konkurenciji osim što su proizvodi

diferencirani, d. slična čistom monopolu osim što postoje dva prodavca.

5. Prosečni prihod je a. isto što i granični prihod, b. jednak prosečnim troškovima, c. nezavistan od graničnog prihoda, d. isto što i cena proizvoda.

112

113

10. RIZIK, NEIZVESNOST I TEORIJE IGARA Ciljevi izlaganja

• Prikazati uticaj i značaj neizvesnosti u ekonomskom zivotu • Objasniti značaj spekulativnih poslova i poslova osiguranja • Dati elemente teorije igara.

Predpostavke da su ekonomski subjekti, kompanije i domaćinstva, prilikom donošenja najboljih i pravovremenih poslovnih odluka, snabdeveni svim relevantnim informacijama i lišeni neizvesnosti i rizika ne odgovara stanju u stvarnosti.

Špekulativni poslovi sadrže odredjeni stepen neizvesnosti i ovim poslovima se premeštaju robe iz vremena i prostora gde su u velikim količinama u vremena i prostore gde nedostaju. Špekulanti kupovanjem robe po nižim cenama a prodajom po višim ostvaruju profit i istovremeno nivelišu cene, odnosno uspostavljaju ravnotežu izjednačavajući granične troškove i granične korisnosti na različitim mestima i u različitim vremenima. Arbitraža je najjednostavniji špekulantski posao i predstavlja istovremeno kupovanje na jednom mestu a prodaju na drugom. Ukoliko se zeli izbeći rizik onda se to postiže tzv. operacijom ograđivanja koja se sastoji u istovremnom zaključivanju posla kupovine i prodaje ili prodaje i kupovine.

Špekulanti su, za razliku od većine ljudi, spremni da prihvate rizik. Posto ima mnogo više ljudi koji ne žele da prihvate rizik, onda je u društveno

114

pozitivna svaka delatnost koja umanjuje rizik.Umanjivanje rizika se postiže diverzifikacijom preko tržista. Diverzifikacijom se rizici neprihvatljivi jednoj osobi raspodeđuju na veliki broj osoba, pa tako imamo stanje da je rizik prihvatljiv. Osnovni oblik diverzifikacije rizika jeste osiguranje. Kod osiguranja rizik se izbegava uplatom premije osiguranja i to će predstavljti gubitak za osiguranika ukoliko se osigurani događaj ne dogodi.

Osiguranje od rizika u tržišnoj ekonomiji obezbeđuje i tržište kapitala. Ono omogućava da se vlasništvo nad fizičkim kapitalom raspodeli na više osoba.

Da bi osiguranje bilo profitabilno mora ispuniti sledeće uslove:

o mora obuhvatiti veliki broj slučajeva o slučajevi moraju biti međusobno nezavisni o da osiguranici, zbog finansijske koristi, sami ne izazovu osigurani

događaj

Ukoliko ovi uslovi nisu ispunjeni onda država može uvesti prinudno osiguranje.

U uslovima nepotpune konkurencije, a posebno oligopola, kod kompanija egzistira strateška međuakcija. Strateška međuakcija jeste međusobna upućenost u vođenju poslovne politike. Jon Nojman (1903-1957) je razvio teoriju igara koja analizira načine kako dva ili više učesnika - igrača koji su u međusobnim odnosima, donose odluke. Ova analiza se sastoji iz: a) indentifikacije igrača, b) definisanja različitih akcija ili strategija, c) popunjavanje matrice rezultata svake kombinacije strategije igrača. Dominantna strategija je strategija sa najboljim rezultatom, nezavisno od strategije protivnika. Dominantna ravnoteža nastaje primenom dominantne strategije od strane oba protivnika. Nesaradnička ili nekooperativna ili Nasova ravnoteža nastaje kada nijedan igrač ne može poboljšati svoj rezultat pri datoj strategiji protivnika. Kooperativna ili saradnička ravnoteža nastaje kada igrači dogovaraju strategije koje im pružaju najpovoljniji rezultat. Kod igre

115

zagađivanja altruisticka strategija (čuvanje prirodne sredine i shodno tome porast troškova poslovanja) jeste samouništavajuća dok nesaradničko ponašanje (zagađivanje okoline i ostvarivanje profita na štetu društva) daje najpovoljnije rezultate ali zahteva prinudu države da bi se uspostavilo saradničko ponašanje. Pitanja

• Šta su špekulativni poslovi? • Koji je najjednostavniji špekulativni posao? • Šta je diverzifikacija rizika? • Šta je osiguranje? • Koje uslove mora ispuniti osiguranje da bi bilo profitabilno? • Da li je osiguranje jedini način zaštite od rizika? • Objasni teoriju igara?

Pitanja za vežbu

1. Na osnovu kakvih informacija poslovni subjekti donose odluke? a. Na osnovu saznanja o svim relevantnim parametrima

poslovanja b. Na osnovu delimičnih saznanja o parametrima poslovanja.

2. Arbitraža je? a. Špekulacija bez rizika b. Špekulacija visokog rizika, c. Špekulacija niskog rizika

3. Visina premije osiguranja zavisiće a. od troškova osiguranja b. od visine rizika c. od visine vrednosti predmeta osiguranja d. od svega navedenog

116

4. Dominantnu strategiju predstavlja strategija pri kojoj a. oba učesnika postižu najpovoljniji rezultat b. ni jedan učesnik ne može poboljšati svoj rezultat pri postojoćej

strategiji svog suparnika c. se postiže najpovoljniji ishod nezavisno od strategije

suparnika 5. Teorija igara koristi

a. za razumevanje ponašanja učesnika monopolističke konkurencije

b. za razumevanje ponašanja učesnika savršene konkurencije c. za razumevanje poslovanja oligopola

6. Osnovne prepreka saradničkoj ravnoteži jesu a. protiv monopolističko zakonodavstvo b. promena odnosa ekonomske moći među partnerima c. mogućnost da se izigra sporazum d. sve gore navedeno

117

11. RASPODELA DOHOTKA I ODREĐIVANJE CENA FAKTORA PROIZVODNJE

Ciljevi izlaganja

• Odrediti šta je cilj i predmet raspodele • Objasniti raspodelu dohotka po principu granične

produktivnosti u uslovima savršene konkurencije i ograničene konkurencije

• Analizirati tražnju faktora proizvodnje za preduzeća koja maksimiziraju profit sa pravilom najmanjeg troška

• Analizirati ponudu faktora proizvodnje sa određivanjem njihovih cena

Raspodela predstavlja oblast ekonomije koja proučava kako se

društveno bogastvo i dohodak raspoređuje između članova društva, zatim poreklo dohotka i razlike u visini dohotka. Dohodak predstavlja sva novčana primanja određene osobe ili domaćinstva u određenom vremenskom periodu. Dohodak mogu da čine najamnina, renta, kamata, dividenda i transferna plaćanja. Osnove isplate dohotka mogu biti rad, vlasništvo i socijalna pomoć. Dohodak pojedinca može biti zbir dohodaka stečenih po raznim osnovama. Neophodno je razlikovati raspodelu dohodaka faktora proizvodnje od raspodele

118

ličnih dohodaka. Vrednost materijalnih dobara i finansijske imovine, koju neko poseduje u određenom vremenu, jeste bogastvo.

Dohoci u teoriji cena predstavljaju cene faktora proizvodnje. Najamnina je cena rada, renta cena zemlje i kamata cena kapitala. Tražnja i ponuda određuju cene faktora proizvodnje.

Teorija granične produktivnosti koristi se, u savremenoj ekonomiji, da bi se objasnila raspodela. Ova teorija objašnjava da tražnja za faktorima proizvodnje nije nezavisna već je uslovljena potražnjom finalnih proizvoda. Tako da je tražnja za inputima proizvodnje izvedena tražnja. Ova tražnja je i međuzavisna jer tražnja za jednim faktorom proizvodnje predpostavlja tražnju za ostalim faktorima. Na osnovu teorije granične produktivnosti, tražnja za prozvodnim faktorom zavisi od prihoda graničnog proizvoda tog inputa. Prihod ili prinos graničnog proizvoda nekog imputa (MRP-Marginal Revenue Product) jeste dodatni prihod koji se ostvaruje angažovanjem dodatne jedinice tog inputa uz predpostavku da su ostali imputi nepromenjeni. Iznos prihoda graničnog proizvoda dobija se množenjem graničnog prihoda koji se ostvari prodajom dodatne jedinice proizvoda sa graničnim proizvodom inputa. Ovo se može predstaviti kao:

(MRP)i = MR x (MP)i

Prihod graničnog proizvoda rada (MRP) L jednak je proizvodu graničnog prihoda (MR) i graničnog proizvoda rada (MP) L.

Takođe i prihod graničnog proizvoda kapitala (MRP) K jednak proizvodu graničnog prihoda MR i graničnog proizvoda kapitala (MP) K, i granični proizvod zemlje (MRP) N jednak je proizvodu graničnog prihoda (MR) i graničnog proizvoda zemlje (MP) N.

Kada je u pitanji tržište savršene konkurencije onda je granični prihod jednak ceni finalnog proizvoda, pa je stoga prihod graničnog prizvoda bilo kog inputa (MRP) jednak proizvodu cene finalnog prizvoda (P) i graničnog proizvoda inputa (NP) i, ili

119

(MRP)i = P x (MPI), gde je MPR prihod graničnog proizvoda, i je oznaka za input – faktor proizvodnje, P je cena finalnog proizvoda, dok je MNP granični proizvod.

Određeni input će se koristiti u proizvodnji sve dok je prihod graničnog proizvoda veći od dodatnog troška tok inputa. Profit se maksimizira u trenutku kada se izjednačni prihod graničnog proizvoda određenog inputa i njegovi dodatni troškovi. Ovo se dešava kada je:

o Granični proizvod rada x cijena finalnog dobra = najamnina. o Granični proizvod kapitala x cijena finalnog dobra = kamata. o Granični proizvod zemlje x cijena finalnog dobra = renta.

Na osnovu ovoga se izvodi pravilo najmanjeg troška. Preduzeće

minimizira svoje troškove kada je granični proizvod po novčanoj jedinici utrošenoj na određeni input jednak za sve inpute ili

MPL / PL = MPK / PK = MPN / PN = 1 / P

Gde je MPL granični proizvod rada, MPK granični proizvod kapitala,

MPN granični proizvod zemlje, PL, PK i PN cene rada, kapitala i zemlje, a P cena finalnog proizvoda. Pravilo najmanjeg troška primenjuje se i u uslovima nesavršene konkurencije.

Pravilo substitucije se odnosi na situaciju kad cena jednog proizvodnog faktora raste, a cene drugih proizvodnih faktora su nepromenjive, onda se javlja težnja da se skuplji faktor zameni jeftinijim. Ovo će se dešavati sve dok se ne uspostavi jednakost graničnih proizvoda inputa.

Međutim cena proizvodnih faktora ne zavisi samo od njihove potražnje već i od ponude. Ponuda ovih faktora je specifična. Tako na primer ponuda rada zavisiće od cene rada, ali i od demografskh činioca. Kada je zemlja u pitanju ponuda će zavisiti,o geološkim faktorima, oblicima vlasništva i od načina ulaganja i održavanja zemljišta. Što se tiče ponude kapitala ona zavisi od

120

kamatne stope, prinosa od investicija ali i od predviđanja budućih dešavanja. Na osnovu ovoga zaključujemo da ponude pojedinih proizvodnih faktora imaju različitu elastičnost, pa su i krive ponude svakog od njih različite po obliku. Ponuda faktora proizvodnje može da ima različite elastičnosti što se vidi na slici

Slika 17. Krive ponude faktora proizvodnje Ponude faktora proizvodnje zavisiće od karakeristika faktora i njihovih vlasnika. Ponuda će pozitivno reagovati na cenu kao u području ispod A. Za faktore sa fiksnom ponudom, kao što je zemlja, kriva ponude biće savršeno neelastična, kao od A do B. U posebnim slučajevima, gde viša cena faktora mnogo povećava dohodak njegovog vlasnika, kao što je rad ili nafta, kriva ponude se meže savijati unazad, kao na području iznad B.

Da bi smo dobili tržišnu tražnju za inputima moramo da saberemo pojedinične tražnje za određenim inputom svakog preduzeća. Isto to radimo da bi smo došli do tržišne ponude određenog proizvodnog faktora. Grafički ove krive tražnje odnosno ponude dobijamo zbirom individualnih kriva tražnje odnosno ponude.

Ravnotežna cena faktora proizvodnje u uslovima potpune konkurencije nalazi se u preseku krive ponude i tražnje tog faktora.

121

Slika 18. Ponuda faktora i izvedena potražnja međusobno deluju da bi odredile cene faktora i

podelu dohotka Cene faktora se određuju presekom ponude i tražnje. Ako potražnja za neelastično ponuđenim faktorom, kao što je zemlja, raste, tada će ukupni dohodak faktora rasti. Ponude i tražnje za kamionima ili programima za računare uticaće nja njihove cene i prodane količine.

Kod ravnotežne cene količina inputa koju su vlasnici spremni da prodaju jednaka je količina inputa koju kupci žele da kupe. U koliko je cena niža od ravnotežne imamo višak tražnje u odnodu na ponudu faktora, a ako je cena viša od ravnotežne javlja se višak ponude u odnosu na tražnju faktora proizvodnje.

Američki teoretičar Dž. B. Klark daje objašnjenje za raspodelu ukupnog nacionalnog proizvoda na različite proizvodne faktore uzimajući u obzir teoriju granične produktivnosti. Po teoriji Klarka svaki proizvodni faktor dobija prihod u visini poslednje angažovane jedinice. Višak proizvoda koji je preostao od graničnih proizvoda predhodnih inputa jednak je dohotku drugog proizvodnog faktora koji je učestvovao u proizvodnji nacionalnog dohotka. Pod uslovom da imamo samo jedan proizvod (Q) i da mu je cena jednaka jedinici, a vrednost proizvodnje jednaka je Q, i nadnici odnosno najamnini koja može da se izrazi pomoću Q, onda na grafikonu možemo pokazati kako princip graničnog proizvoda određuje raspodelu dohotka na faktore proizvodnje.

122

Slika 19. Načela graničnog proizvoda određuju podelu dohotka na faktora Svaki vertikalni odsečak je proizvod te jedinice rada. Ukupni društveni proizvod dobija se sabiranjem svih veriklanih odsečaka do ukupne ponude rada S. Ukupna proizvodnja se određuje načelima graničnog proizvoda. Ukupne nadnice su niži pravougao (jednak proizvodu nadnice 0N i količine rada 0S. Rente na zemlju su gornji trougao NDE. Pitanja

• Šta je dohodak? • Šta je bogatstvo? • Šta predstavljaju dohotci vlasnika faktora proizvodnje? • Šta objašnjava teorija granične produktivnosi? • Šta je dodatni prihod koji dobija preduzeće upošljavanjem dodatne

jedinice određenog inputa uz nepromenjene ostale inpute? • Šta je granični proizvod? • Kako se određuje tržišna tražnja i tržišna ponuda za inputima? • Kada je na osnovu pravila najmanjeg troška profit maksimalan? • Šta kriva prihoda graničnog proizvoda daje za svaki input? • Objasni teoriju Klarka za raspodelu ukupunog nacinalnog proizvoda

na proizvodne faktore?

123

Pitanja za vežbu

1. Prihod graničnog proizvoda inputa A potrebnog za proizvodnju finalne robe X je

a. granični priozvod inputa A pomnožen sa cenom inputa A b. prosečni proizvod inputa A pomnožen sa cenom finalne robe X c. granični proizvod inputa A pomnožen sa količinom finalne robe

X d. ništa od gore navedenog

2. Proizvodna funkcija koja u prikazanoj tabeli pokazuje odnos između broja zaposlenih u tekstilnoj kompaniji i ukupnog proizvoda (pantalona), koji se prodaje na savršeno konkurentnom tržištu

Količina rada Ukupni proizvod (pantalone)

0 0

3 60

4 75

5 80

6 80

7 76

8 70

Ako je cena rada 1500 dinara dnevno a cena pantalona 1000 dinara, koliko će se radnika zaposliti?

a. 2 b. 3 c. 0 d. 4 e. 5

124

3. U koliko je cena rada za isti primer 500 dinara dnevno, a cena pantalona ostane ista koliko će se radnika zaposliti?

a. 0 b. 2 c. 3 d. 4 e. 5

4. Pod pretpostavkom da se kompanija nalazi u uslovima savršene konkurencije, a cena inputa A je 1000 dinara, dok je njegov granični proizvod 50. U koliko kompanija posluje po principu maksimizacije profita onda će granični prihod od prodaje robe X biti:

a. 10 dinara b. 15 dinara c. 20 dinara d. 50 dinara e. 100 dinara

5. Iz teorije raspodele prema graničnoj produktivnosti sledi: a. da svi faktori proizvodnje ostvaruju dohodak u skladu sa

svojom pregovaračkom moći b. da alokacija dohodtka nije ni pravedna ni efikasna c. da su svi faktori proizvodnje plaćeni srazmerno njihovom

doprinosu output-u. d. da su svi faktori proizvodnje plaćeni prema njihovoj prosečnoj

produktivnosti. 6. Tri kompanije koriste isti input A da bi proizvele proizvod X koga

realizuju na savršeno konkurentnom tržištu. Proizvodna funkcija ovih kompanija data je u sledećoj tabeli:

125

Količina inputa

A Ukupni proizvod

kompanije 1 Ukupni proizvod

kompanije 2 Ukupni proizvod

kompanije 3

1 15 5 2

2 29 14 7

3 42 30 17

4 54 50 25

5 65 65 30

6 75 75 30 a. U koliko je cena inputa A 10 novčanih jedinica, a cena robe

jedna novčana jedinica, koja je optimalna količina inputa A koju će koristiti svaka kompanija?

b. U koliko se cena inputa A poveća na 15 novčanih jedinica a cena robe X ostane nepromenjena koja je optimalna količina inputa A koju će koristiti svaka kompanija? Rešenje: Osnovno je da se pronađe granični proizvod za svaku kompaniju. To je prikazano u sledećoj tabeli.

Količina inputa Granični proizvod

komapnije 1

Granični proizvod

komapnije 2

Granični proizvod

komapnije 3

1 15 5 2

2 14 10 5

3 13 20 10

4 12 30 8

5 11 15 5

6 10 10 0

126

a. Kompanija 1 koristiće 6, kompanija 2 koristić 6, a kompanija 3 koristiće 3 jedinice inputa A.

b. Kompanija 1 koristiće 1 jedinicu, dok će kompanija 2 koristiti 5 jedinica inputa, međutim kompanija 3 neće koristiti input A.

127

12. NAJAMNINE I TRŽIŠTE RADA Ciljevi izlaganja

• Dati prikaz vrsta najmina i tržišta rada • Odrediti najmaninu u savršenoj konkurenciji • Analizirati tražnju za radom • Analizirati razlike najamnina u odnosu na grupe radnika • Upoznati oblike diskriminacije na tržištu rada • Prikazati ponudu rada • Dati ulogu sindikata kao obliku monopola na strani ponude

rada Najamnine predstavljaju dohodak od rada. Najamnine su u stvari

dohodak većeg dela stanovništva. Najamnine razlikujemo po vrstama posla, po ekonomskim granama, po polu i po zemljama. Postoje nomimalne najamnine, realne najamnine, najamnine koje se plaćaju na osnovu sata rada i najamnine koje se plaćaju za jedan dan rada, kao i mesečne i godišnje najamnine. Nominalne najamnine su najamnine izražene u novčanim jedinicama. Realne najamnine pokazuju kupovnu moć nominalnih najamnina. Realne najamnine zavise i od cena finalnih proizvoda.

Tržište rada savršene konkurencije ima sledeće karakteristike:

128

o veliki broj radnika koji traže posao i veliki broj poslodavaca, a niko od njih ne diktira najamnine.

o rad je homogena kategorija, i svi radnici su podjednako vešti i produktivni.

o postoji savršena pokretljivost, odnosno mogućnost prelaska sa jednog radnog mesta na dugo.

o postoji aposolutna informisanost o svim promenama na tržištu rada.

Na tržištu rada savršene konkurencije ne postoji sindikat radnika kao ni udruženje poslodavaca, a nema ni intervencije države. Najamnine se formiraju pod uticajem tražnje i ponude rada, dok u monopolskoj konkurenciji monopoli ponude rada javljaju se u vidu sindikata, monopoli tražnje rada su u obliku udruženja poslodavaca.

Svako preduzeće posebno, svoju tražnju za radom određuje prihodom graničnog proizvoda rada (MRPL). U uslovima potpune konkurencije, prihod graničnog proizvoda rada zavisi od graničnog proizvoda rada i cene finalnog proizvoda, pa će ova dva činioca određivati obim tražnje za radom. Granični proizvod rada zavisi od njegove granične produktivnosti koja se menja u zavisnosti od kvaliteta rada, količine, kvaliteta i kombinacije drugih inputa, tehnološke opremljenosti i organizacije proizvodnje. Tako na primer u koliko je rad produktivniji odnosno ako se poveća njegov granični proizvod ili ako se poveća cena finalnog dobra, tražnja za radom će rasti. Ako se smanji produktivnost rada ili se smanji cena finalnih dobara smanjiće se tražnja za radom. Granski posmatrano tražnja za radom u uslovima savršene konkurencije jednaka je horizontalnom zbiru tražnje za radom svakog pojedinačnog preduzeća.

Kompenzirajuće razlike predstavljaju razlike među najamninama koje služe da se nadoknade relativna privlačnost ili razlike između poslova koje nisu novčane (noćni rad u odnosnu na dnevi rad, rad sa mnogo rizika u odnosu na rad bez rizika). Ljudskim kapitalom podrazumevamo količine znanja i sposobnosti koje su stvoreni u procesu vaspitanja i obrazovanja. Tako da deo

129

razlike između najamnina se objašnjava razlikama u kvalitetu rada koje su nastale različitim ulaganjem u ljudski kapital. Određena grupa ima dohotke na osnovu posebne obdarenosti ili popularnosti. Njihova kriva ponude rada je savršeno neelastična. Višak njihovih najamnina u odnosu na druga zanimanja predstavlja čistu ekonomsku rentu. Podela tržišta rada kao posledica specijalizacija ljudi sa određenim zanimanjima jeste razlog za postojanje razlike u najamnina.

Ove razlike između najamnina motivišu ljude da iznalaze bolje plaćene poslove, delatnosti i pogodnije delove zemlje za veće najmine. U uslovima savršene konkurencije strukturu najamnina određuje ravnoteža ponude i tražnje rada.

Diskriminacija određenih društvenih grupa po bilo kojoj osnovi (rasnoj, etničkoj, verskoj, polnoj i dr.) može da bude uzrok razlike u visini najamnina. Žene predstavljaju društvenu grupu koja je izložena diskriminaciji u pogledu visine najamnina. Diskriminacija se po pravilu sprovodi suptilinim metodama, segmentacijom tržišta takoda se određene društvene grupe stavljaju u privilegovaniji položaj u odnosu na druge. Diskriminacija se eliminiše određenim stimulacijama ka poslodavcima koji bi trebali da zaposle diskriminirane grupe. Drugi vid uklanjanja diskrimancija jeste određivanje jednakih najamnina za jednake poslove što na neki način uklanja uticaj tržišta na ovaj faktor proizvodnje.

Ponuda rada predstavalja broj radnih sati koje je stanovništvo spremno da radi na određenim poslovima za najmaninu. Ponuda rada je određena:

o brojem radnih sati o učešćem radne snage o useljavanjem

U koliko je stanovništvo brojnije i ako je spremno da radi duže vreme

onda će i ponuda rada biti veća. Visina dohotka određuje kako će se celokupni dan rasporediti na radno vreme i vreme odmora. U koliko rast najamnina

130

motiviše radnike da svoje vreme odmora zameni radnim vremenom onda se javlja efekat substitucije. Ovaj efekat važi za niže nivo najamnina. Efekat dohotka se javlja kad porast najamnina izaziva smanjenje ponude rada, jer radnici žele da manje rade a više da se odmaraju. Tako da se kriva ponude rada razlikuje od krive ponude robe i usluga. Posle uzlazne faze ova kriva se na određenoj visini najamnine okreće unatrag. Pomenuti efekti su jako individualni i analiza ne može da da odgovore čiji je uticaj na ponudu rada jači.

Kod učešća radne snage primećeno je povećanje učešća žena a smanjenje učešća starijih muškaraca.

Ukoliko je određena zemlja izložena useljavanju radnika (emigranata), onda se ponuda rada povećava, i dolazi do pada najmnina.

Sindikati predstvaljaju organizacije radnika koje imaju za cilj povećanje najamnina i poboljšanje uslova rada. Sindikati se mogu organizovati po granskom i strukovnom principu. Granski sindikati organizuju radnike zaposlene u istoj ekonomskoj grani, dok strukovni sindikati organizuju radnike iste struke nezavisno od grane ili delatnosti u kojima rade. Suprotno sindikatima koji su na strani ponude rada nalaze se udruženja poslodavaca kao predstavnici tražnje rada. Kolektivni ugovori predstavljaju predmet dogovaranja i regulišu najanine, uslove rada, uslove zapošljavanja, prave i obaveze iz radnog odnosa.

Ekonomski paket predstavlja najvažniji deo kolektivnog ugovora i njime se reguliše osnovna najmanina za određene vrste posla, naknada za prekovremeni rad i druge benificije na osnovu rada.

Kolektivno pregovaranje predstavlja složen posao, a po teoriji igara, to je slučaj bilateralnog monopola sa partnerima koji nesarađuju i rezultat je teško predvidljiv.U koliko ne dođe do dogovora onda sledi uključivanje države i njeno posredovanje.

I sindikati kao i poslodavci imaju i sredstva za prinudu kod pregovaranja. Štrajk je sredstvo prinude sindikata kada radnici prekidom rada nastoje izboriti određene pogodnosti. Kako štrajk ima šire posledice po društvo onda se zakonski reguliše stupanje u štrajk. Otežavajuće okolnosti pri štrajku, za

131

sindikate, jesu sindikalno neorganizovani radnici kao i konkurencija stranih radnika putem uvoza roba. Deregulacija dopušta pristup drugim preduzećima i radnicima izvan sindikata, u onim granama ekonomije u kojima sindikati drže monopol ponude rada.

Postoje četiri načina da se povećaju najamnine putem sindikata a koje su iznad konkurencijskog nivoa. Prvi način je ograničenjem ponude rada, drugi je povećanjem tražnje rada, treći način je korišćenjem moći da se podjednako podignu standardne najamnine, a četvrti je odolevanjem poslodavcima koji imaju monopsonističku pregovaračku poziciju.

Prvim načinom ograničavanjem ponude rada pomera se kriva ponude rada u levo i seče krivu tražnje rada na višem nivou najamnine i nižem nivou zaposlenosti. Instrumenti za ovo su:

o imigracione barijere o dugi rok pripravničkog staža o razne diskriminacije.

Drugim načinom povećava se potražnja rada i kriva tražnje za radom pomera se u desno. Rast najamnina je praćen povećanjem zaposlenosti. Sindikati ovo postižu ograničavanjem slobode uvoza, povećavanjem granične produktivnosti i dr.

Treći način se ostvaruje pregovorima sindikata sa poslodavcima gde se ostvaruju veće najamnine od standardnih, međutim na duži rok sindikati ne mogu naterati poslodavce da zapošljavaju preskupu radnu snagu.

Četvrti način se sastoji u akciji sindikata na porast standardnih najmanina u odnosu na depresirane koje su od strane monopsonista nametnute radnicima i to dovodi do povećanja zaposlenosti.

Neki analitičari smatraju da sindikati imaju pozitivan učinak na socijalni položaj radnika dok drugi smatraju da povećanje najamnina se ne ostvaruje na teret profita nego na teret najmina sindiklano neorganizovanih radnika. Neki

132

smatraju da zbog nemogućnosti sindikata da povećaju realnu najamninu oni svojim zahtevima mogu pokrenuti inflaciju. Sindikati takođe mogu da utiču na pojavu nezaposlenosti i to kao nezaposlenost čekanja i kao klasična nezapolsenost. Nezaposlenost čekanja je posledica odbijanja sindikata da prihvati poslove sa nižom najamninom od naknade za nezaposlenost. Klasična nezaposlenost je posledica viška ponude koja je izazvna visokim relanim najmaninama i nedovoljnom tražnjom za radom. Ovo se može rešiti odgovarajućim smanjivanjem realnih najamnina. Pitanja

• Šta je najamnina? • Kako se naziva najamnina koja je izražena u novčanim

jedinicama? • Šta je realna najamnina? • Kakva je tražnja za radnom snagom, i od čega zavisi? • U koliko su date cene roba od čega će zavisiti tražnja za radom? • Na šta utiče efekat substitucije? • Šta je efekat dohotka? • Kako nazivamo ulaganje u znanje i obrazovanje kroz proces

školovanja i treninga? • Čime je određena ponuda rada? • Kako sindikati nastupaju na tržištu rada?

Pitanja za vežbu

1. U radnoj nedelji od 42 radna sata pri najmnini od 10 novčanih jedinica, radnik ostvaruje 420 novčanih jedinica nedeljno. U koliko se najamnina poveća na 12 novčanih jedinica po radnom satu, i u

133

koliko radnik radi 48 sati nedeljno onda će se nedeljni dohodak povećati na 576 novčanih jedinica. U pomenutom slučaju deluje

a. efekat dohotka b. efekat substitucije c. efekat maksimizacije dohotka

2. Indeks nominalnih najamnina u određenom periodu smanjen je sa 150 na 120, dok je indeks cena potrošačke robe smanjen sa 130 na 104. Da li to znači da su između početka i kraja ovog perioda realne najamnine

a. Porasle za 10 % b. Smanjile se za 5 % c. Smanjile se za 10 % d. Ostale nepromenjene

3. U koliko se indeks nominalnih najmanina između dva perioda smanji sa 125 na 110 a indeks cena potrošačkih proizvoda smanji sa 140 na 120 da li znači da su između ta dva perioda realne najmanine

a. porasle za 5 procenata b. ostale nepromenjene c. pale za 2,68 % d. porasle za 2,28 %

4. U koliko država uvede ograničenja za imigraciju radne snage, onda će kriva imati sledeća pomeranja:

a. tražnje za radnom snagom u levo b. tražnje za radnom snagom u desno c. ponude radne snage u levo d. ponude radne snage u desno

5. U koliko se poveća carinska zaštita i ograniči sloboda uvoza krive će se pomaknuti

a. tražnje rada u levo b. tražnje rada u desno

134

c. ponude rada u levo d. ponude rada u desno

6. Inostrana konkurencija i deregulacija a. povećaće tržišnu moć poslodavaca b. smanjiće tržišnu moć poslodavaca c. povećaće tržišnu moć sindikata d. neće uticata na odnose između sinidkata i poslodavaca

7. U koliko sindikat ograniči ponudu rada posledice će biti sledeće a. porast najamnina i zapolsenosti b. smanjenje najmanina i porast zaposlenosti c. smanjenje najamnina i zaposlenosti d. porast najamnina i smanjene zaposlenosti

8. U koliko sindikata podstaknu porast tražnje za radnom snagom posledice su

a. porast najamnina i zaposlenosti b. porast zapolsenosti i smanjenje najmanina c. porast najaminan i smanjenje zaposlenosti

135

13. ZEMLJA I KAPITAL Ciljevi izlaganja

• Objasniti pojam ekonomske rente • Analizirati efekte oporezivanja zemlje • Objasniti pojmove kapitala, stope povraćaja kapitala i

kamatne stope • Definisati pojam sadašnje vrednosti efektivne imovine • Prikazati klasičnu teoriju kapitala i kratkoročne i dugoročne

ravnoteže na tržištu kapitala • Objasniti profit Faktori proizvodnje su osim rada i zemlja i kapital. Zemlja i kapital jesu

trajna dobra koja svojim vlasnicima donose prihod, a razlikuju se jer je zemlja nereproduktivni a kpital reprouktivni faktor proizvodnje. Na osnovu ovoga ponuda zemlje je fiksna i njena kriva ponude je neelastična. Ekonomsku rentu daje zemlja kao i svaki drugi faktor čija je ponuda fiksna pod uslovom da se koristi iskuljučivo u proizvodnji jednog proizvoda. Visina ekonomske rente je određena presekom krive ponude i tražnje za zemljom. Ukoliko nemamo ravnotežu onda će rast rente iznad ravnotežnog nivoa smanjiti potražnju za zemljom, a kod renta padne ispod ravnotežnog nivoa onda će se povećati potražnja za zemljom i na taj način se postiže ravnotežna tačka. Još je David

136

Rikardo utvrdio da je tražnja za zemljom izvedena tražnja i zavisi od cene poljoprivrednih proizvoda koji se na njoj gaje. Pojedini smatraju da je rentu moguće visoko oporezati a da to ne izazove smanjenje ponude zemlje. To bi se postiglo prebacivanjem celokupnog poreza na zemljovlasnike. Porez takođe ne bi uticao na smanjenje poljoprivredne proizvodnje jer bi cene ostale iste a kao i ponašanje kupaca.

Racionalno korišćenje i adekvatna alokacija resursa posledica je rente za resurse sa fiksnom ponudom. U državama gde je rad skup a zemlja jeftina izvršiće se substitucija rada zemljištem i obratno, u država gde je rad jeftin a zemljište skupo rad će substituisati zemlju. Ukoliko se renta ne bi plaćala dolazi do preteranog korišćenja retkih resursa i njihove devastacije. Ovo je jako izrazito kada je u pitanju zaštita životne sredine i ukoliko s ne plaća renta, na teret društva se prebacuju troškovi takozvanih eksternalija.

Rad i zemlja predstavljaju osnovne, odnosno primarne faktore proizvodnje jer su oni raspoloživi pre početka proizvodnje. Kapital je izvedeni faktor proizvodnje jer je potrebno da se prethodno proizvede. Kapital se sastoji od trajnih proizvedenih dobara koje se ponovo koriste kao inputi nove proizvodnje. Osnovna karakteristika kapitalnih dobara jeste, da oni istovremeno predstvaljaju inpute i autpute proizvodmnje. Kapitalna dobra se mogu podeliti na tri kategorije:

o građevine o oprema (trajna potrošna i trajna proizvodna dobra) o zalihe (inputa - za reprodukciju, i autputa - za reprodukciju i gotovih

proizvoda)

Zakupnina predstavlja plaćanje privremene upotrebe kapitalnih dobara. Rentabilnost ulaganja izražava se stopom povraćaja kapitala i rentabilnost ulaganja pokazuje odnos između neto godišnjih primanja i investiranog kapitala. Stopa povraćaja kapitala vrši alokaciju kapitala.

137

Uzdržavanje od tekuće potrošnje i štednja predstavljaju način da se stvore sredstva koja su neophodna za proizvodnju kapitala. Subjekti štednje mogu da budu pojedinci, domaćinstva i kompanije, a ušteđena sredstva mogu da se ulažu u različite oblike finansijske aktive. Sredstva štednje služe za finasiranje investitora koji nabavljaju kapitalna dobra. Kamata predstavlja dohodak, odnosno nagradu štedišama koji se odriču tekuće potrošnje u jednom periodu. Kamatna stopa pokazuje odnos između kamate i uložene glavnice, i to je cena koju banka ili neki drugi finasisjki posrednik plaća zajmodavcu za korišćenje njegovog novca u određenom vremenskom periodu. Kamatne stope mogu da budu aktivne, pasive, kratkoročne i dugoročne, nisko rizične i visoko rizične, fiksne i varijabilne i dr.

Nominalna kamatna stopa predstavljena je nominalnim izrazom, dok je realna kamatna stopa korigovana za promenu cena. Realna kamatna stopa jednaka je razlici između nominalne kamatne stope i infalcije.

Vlasnicima kapitalnih dobara ona donose prihod. Ukoliko se kapitalna dobra prodaju onda vlasnik mora odrediti sadašnju vrednost kapitalno dobra. Sadašnja vrednost kapitalnog dobra dobija se tako što se izračuna koliko će biti potrebno investirati danas po tekućoj kamatnoj stopi, da bi se ostvario tok budućih prinosa. Sadašnja vrednost kapitalnih dobara, u zavisnosti da li je kapitalno dobro sa beskonačnim vremenom trajanja ili sa ograničenim vremenom trajanja, izračunava se na dva načina:

V = N/i, gde je V sadačnja vrednost kapitalnog dobra, N stalni godišnji prihodi i (i) tekuća kamatna stopa. Ovde je reč o kapitalnom dobru sa beskonačnim vekom trajanja.

Za kapitalno dobro sa ograničenim vekom trajanja sadašnja vrednost izračunava se na sledeći način:

V = N1 / (1 + i) + N2 / (1 + i)2 + ... + Nt / (1 + i)t

138

Slika 20. Sadašnja vrednost sredstva

Donja plava površina prikazuje sadašnju vrednost mašine koja daje godišnje zakupnine od 100$ tokom 20 godina uz kamatu od 6 % godišnje. Gornja siva površina je odbijena.

N1 , N2 ... Nt – predstavljaju prinose kapitalnih dobra prve, druge odnostno t godine. Ovaj način izračunavanja sadašnje vrednosti diskontira buduće prinose pošto oni imaju manju vrednost od sadašnje. Vremenom sadašnja vrednost ima tendenciju smanjenja, a diskontirana kamata tendenciju rasta. Povećanje kamatne stope smanjuje sadašnju vrednost kapitalnih dobara, a njeno smanjenje povećava sadašnju vrednost. Da bi izračunali sadašnju vrednost kapitalnog dobra moramo raspolagati informacijama o njegovoj rentabilnosti u budućnosti i tržišnoj kamatnoj stopi. Takođe moramo razlikovati sadašnju vrednost kapitalnog dobra od troškova izgradnje ili nabavke. Ako je sadašnja vrednost kapitalnog dobra veća od troškova, onda se isplati uzeti zajam za njegovu izgradnju. Onda će stopa prinosa na kapitalna dobra biti veća od kamatne stope. Ali ako je sadašnja vrednost kapitalnog dobra manja od troškova njegove nabavke ne treba ulaziti u takvu investiciju jer je nerentabilna zato što je kamatna stopa veća od stope prinosa na kapitalna dobra. Kamatna stopa određuje različite vrednosti kapitalnog dobra, podstiče štednju i akumulaciju a ima i alokativnu i selektivnu ulogu. Ona utiče na izbor najrentabilnijih investicionih projekata sa najvećom stopom prinosa. Ben Baverk, Viksel i Fišer su predstavnici klasične teorije kapitala. Ova teorija tvrdi da ulaganje u kapitalna dobra predspostavljaju žrtvovanje tekuće potrošnje u korist uvećane potrošnje u budućnosti. Ili ulaganje u kapitalna dobra uljučuje odustajanje od potrošnje danas da bi smo povećali potrošnju u budućnosti.

139

Slika 21. Ulaganja danas daju potrošnju sutra

Dva ostrva započinju sa jednakim količinama rada i prirodnih resursa. Ostrvo A ne ulaže i pokazuje skroman rast. Štedljivi otok B ima inicijalnom razdoblje ulaganja, žrtvujući potrošnju i potom ima mnogo veće potrošnje u budućnosti.

Domaćinstva nude novac akumuliran uzdržavanjem od potrošnje i ušteđen

tokom vremena. Na drugoj strani kompanije motivisane maksimizacijom profita imaju potrebe za kapitalnim dobrima. U uslovima bez inflacije i rizika ove kompanije bi svoje odluke o investicijama zasnovale na upoređivanju stope prinosa na kapital i tekuće kamatne stope. Na primer ako je stopa prinosa na kapital veća od tržišne kamatne stope preduzeće će investirati, ali ako je manja, preduzeće neće investirati.

Stope prinosa na kapital delovanjem konkurencije svode se na visinu tržišne kamatne stope. Tržišna kamatna stopa ima dvojako dejstvo, prvo usmerava racionalnu upotrebu nedostajućeg kapitala, ka oblastima upotrebe koje će imati najveću stopu prinosa od kapitala i drugo podstiče ljude na štednju i odricanje od tekuće potrošnje. Na kratak rok ravnoteža se ostvaruje u preseku krive savršeno neelastične ponude kapitala i krive tražnje kapitala sa negativnim nagibom.

140

Slika 22. Određivanje kamate i prinosa u kratkom roku

U kratkom roku ekonomija ima nasleđen fond kapitala iz prošlosti, prikazan kao vertikalna kriva ponude SS. Mesto preseka kratkoročne krive ponude sa krivom tražnje za kapitalom određuje kratkoročni povraćaj na kapital i kratkoročnu realnu kamatu od 10 % godišnje.

U tački ravnoteže kamatna stopa jednaka je visini iznosa koju su kompanije

spremne da plate. Međutim na dugi rok visoka kamatna stopa povećava štednju i ponudu kapitala a stopa prinosa na kapital se smanjuje. Na osnovu ovoga uspostavlja se dugoročna ravoteža. U tački ravnoteže neto štednja se gubi, neto akumulacija kapitala jednaka je nuli, i fond kapitala više ne raste.

Slika 23. Dugoročno uravnoteženje ponude i potražnje za kapitalom

U dugom roku, društvo nagomilava kapital, tako da kriva ponude nije više vertikalna. Kao što je ovde nacrtano, ponuda novca reaguje na više kamate. U originalnoj kratkoročnoj ravnoteži u E postoji neto ulaganje, pa se ekonomija kreće niz krivu potražnje DD kao što pokazuju crne strelice. Dugoročna ravnoteža se javlja u F’, gde neto štednja prestaje.

141

Pošto klasična teorija kapitala idealizuje uslove, kada se u analizu uključi neizvesnost i očekivanje onda odluke o investicijama zavisiće ne samo od kamatne stope već i od visine riziko premije. Sada stopa prinosa od kapitala mora biti znatno veća da bi se investitori motivisali na ulaganje u rizične projekte. Ako se u analizu uključi i uticaj promene cena onda će odlučivanje o investicijama zavisiti od realne kamatne stope, a ne od nominalne.

Najamnina, kamata, renta i profit predstavljaju određene vrste dohotka. Profit se definiše kao razlika ukupnog prihoda i ukupnog troška. Neka tumačenja smatraju da profit predstavlja drugo ime za najmninu, rentu i zakupninu. Po drugim teoretičarima profit predstavlja nagradu za preuzimanje rizika i nagradu za inovacije preduzetništva. Šumpeter smatra da ako postoji savršena konkurencija i nepromenjena tehnologija onda se profit ne ostvaruje. Neki teoretičari smatraju da je profit zarada ostvarena pomoću monopolskih cena. Pitanja

• Šta je renta? • Kakvi su rad i zemlja faktori proizvodnje u odnosu na kapital? • Kako nazivamo proizvedenu robu koja se ponovo koristi za

proizvodnju? • Šta je stopa povraćaja kapitala? • Šta je sadašnja vrednost kapitalnog dobra? • Kako se izračunava realna kamatna stopa? • Šta je profit? • Kakva je u tački ravnoteže stopa povraćaja kapitala u odnosu na

kamatnu stopu? • Kakva je stopa povraćaja kapitala ako su stvarni troškovi izgradnje

tok tog kapitalnog dobra manji od tržišne kamatne stope? • Da li je profit nagrada za rizik ali i za preduzetništvo i inovacije?

142

Pitanja za vežbu

1. Kapital se satoji od: a. opreme kao što su mašine, alati i informativna thenologija. b. građevinskih objekata (industrijske hale i prateće zgrade). c. zalihe gotovih proizvoda i inputa. d. sve gore navedeno

2. Renta se definiše kao a. objekti, oprema i zalihe koji se mogu koristiti u proizvodnji

drugih proizvoda b. plaćanje za korišćenje proizvodnih faktora čija je ponuda

fiksna c. kamatna stopa plaćena za korišćenje zemljišta d. plaćanje za korišćnje faktora proizvodnje čija je ponuda

neograničeno velika 3. Uz predpostavku da je ponuda zemljišta fiksna i da se može

koristiti na više načina, na primer za proizvodnju kukuruza. U koliko rentu oprezujemo sa 20% imaćemo posledicu:

a. 20% smanjenje rente koju moraju platiti korisnici zemlje. b. 20% smanjenje rente koju primaju vlasnici zemlje c. 20% povećanja rente koju moraju platiti proizvođači

kukuruza d. neće imati nikakvih posledica

4. Ravnoteža nekog kapitalnog dobra jednaka je: a. nabavnoj ceni tog dobra umanjenoj za veličinu amortizacije b. zbiru njegovih diskontnih očekivanih prinosa za vreme

njegove upotrebe c. zbiru njegovih očekivanih prinosa d. revalorizovanoj nabavnoj ceni tog dobra

143

5. U koliko je veličina rente nekog kapitalnog dobra 100 novčanih jedinica godišnje, a tržišna kamatna stopa iznosi 8 % godišnje onda je sadašnja vrednost ovog kapitalnog dobra

a. 8.000 novčanih jedinica b. 10.000 novčanih jedinica c. 1.250 novčanih jedinica d. 800 novčanih jedinica

6. Sadašnja diskontna vrednost 500 novčanih jedinica koja će biti realizovana odnosno isplaćena za godinu dana pri tržišnoj kamatnoj stopi od 9% godišnje iznosi

a. 265 novčanih jedinica b. 535 novčanih jedinica c. 558 novčanih jedinica d. 459 novčanih jedinica

7. Profite definišemo kao a. novčani iznos koji se raspodeljuje deoničarima kao dividenda b. novčani iznos koji komapanija ulaže u građevinske objekte i

opremu c. razliku između graničnih prihoda i graničnih troškova d. razlika između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda

8. Profitna stopa kompanije određena je a. stepenom rizika poslovanja b. implicitnim naknadama proizvodnih faktora koje kompanija

poseduje c. stepenom inovacija koje se primenjuju d. svim navedenim

9. Za vreme inflacije a. realna kamatna stopa biće veća od nominalne za iznos tope

inflacije b. stopa inflacije biće veća od nominalne kamatne stope uz uslov

da se realna kamatna stopa ne menja

144

c. nominalna kamatna stopa biće veća od realne za iznos stope inflacije

145

14. TRŽIŠTA I EKONOMSKA EFIKASNOST Ciljevi izlaganja

• Odrediti pojmove delimične i opšte ravnoteže • Objasniti pojam alokativne ili Pareto efikasnosti • Odrediti uslove ekonomske efikasnosti u stanju opšte

ravnoteže • Dati grafički prikaz stanja alokativne efikasnosti • Analizirati uticaj organizacije privrede na alokativnu

efikasnost • Odrediti ograničenja koja prouzrokuju neefikasnost privrede

Delimična, odnosno parcijalna ravnoteža je ravnoteža koja se postiže na

pojedinom tržištu, uz uslov da je ponašanje i uticaj drugih tržišta definisan i poznat. Na tržištu delimične ili parcijalne ravnoteže:

o ponuda i tražnja određuju cene i količine o potrošnja se izvodi iz graničnih koristi dobara o ponuda se izvodi iz graničnih troškova o kompanije maksimiziraju profite na osnovu proračuna graničnih

troškova proizvoda i graničnih prihoda faktora

146

o granični prihodi faktora proizvodnje daju izvedenu tražnju za faktorima proizvodnje

o izvedena tražnja faktora proizvodnje zajedno sa ponudom određuje cene faktora proizvodnje, odnosno dohotke vlasnika rada, kapitala i zemlje.

o dohoci vlasnika faktora proizvodnje određuju tražnju za finalnim dobrima

Analiza opšte ravnoteže ispituje međusobnu povezanost svih tržišta i

privrednih subjekata, ili kako se njihovim međusobnim dejstvom rešavaju pitanja šta kako i za koga proizvoditi. Sistem opšte ravnoteže zasnovan je na savršenoj konkurenciji i delovanju nevidljive ruke tržišta (Adam Smit). Na ovaj način se postiže alokativna ili Pareto efikasnost. Alokativna ili Pareto efikasnost podrazumeva takvo stanje da kada se promenom proizvodnje ili potrošnje poveća zadovoljstvo jedne osobe, mora se smanjiti ili povećati zadovoljstvo druge osobe. Što znači da povećavanje zadovoljstva jedne osobe ide na uštrb druge i obrnuto. Privreda je efikasna ako je nemoguće izvršiti reorganizaciju proizvodnje ili potrošnje, a da si pri tome ne dovede u bolji položaj. U stanju opšte ravnoteže tržišta određuju cene i količine tako da je granična korisnost svakof bodra za potrošača jednaka graničnom trošku svakog dobra za društvo.

Da bi se opšta konkurentska ravnoteža ostvarila treba ostvariti sledeće uslove:

a) da su granične stope supstitucije dobara (MRS) jednake njihovim relativnim cenama, odnosno da je

MRSxy = Mux / Muy = Px / Py , za bilo kojeg pojedinca i bilo koje dobro X i Y.

b) Da su granične stope transformacije dobara (MRT), tj. odnosi

graničnih troškova jednaki njihovim relativnim cenama, tj.

147

MRTxy = MCx / Mcy = Px/Py,

za bilo koji ekonomski subjekt i bilo koje dobro X i Y c) Da su relativni granični proizvodi svih proizvodnih faktora jednaki

za sva preduzeća i za sva dobra i istovremeno jednaki relativnim cenama tih faktora, odnosno

Mpi / MPj = Pi / Pj,

za bilo koje faktore I i J.

Ukoliko se želi da sistem opšte ravnoteže bude alokacijski efikasan uz savršenu konkurenciju mora postojati potpuna informisanost, a spoljni uticaju treba da budu eliminasani. Cena svakog dobra, u ovim uslovima, jednaka je njegovom graničnom trošku, a cena svakog prizvodnog faktora jednaka je vrednosti graničnog proizvoda. Poboljšanje pozicije potrošača ili proizvođača (maksimiziranje korisnosti, odnosno profita nije moguće bez pogoršanja pozicije drugog). Grafički prikaz alokativne efikasnosti prikazuje se pomoću granice korisnih mogućnosti (utility, possibility frontier – UPF)

Slika 24. Efikasne su alokacije na granici korisnih mogućnosti

148

Ova kriva pokazuje granicu korisnosti ili zadovoljstva koju neka privreda može ostvariti. Ova kriva je talasasta i ima negativni nagib. Sve tačke na UPF krivi pokazuju stanje alokativne efikasnosti, a tačka ispod nje stanje alokativne neefikasnosti, koja je veća ukoliko je tačka bliža početku.

Uslov efikasnosti privrede jeste odnos između graničnih korisnosti i graničnih troškova različitih dobara, nezavisno od toga kakva je organizacija privrede, odnosno kakvi su vlasnički odnosi u privredi. Ovi uslovi efikasnosti podjednako važe u kapitalističkoj privredi i u privredi koja je organizovana na socijalističkim principima. Alokativna efikasnost omogućena je u sistemu savršeno konkurentnih tržišta ukoliko se ne javljaju sledeća ograničenja:

o nesavršena konkurencija o eksternalije o nepotpuna informisanost o nepravedna raspodela dohotka

Nesavršena konkurencija je posledica mogućnosti povećanja cena od strane privrednih subjekata, iznad graničnih troškova uz smanjenje ponude. Tada dolazi do smanjenja zadovoljstva potrošača i javlja se neefikasnost.

Eksternalije su posledice neuključivanja u tržišnu cenu nekog spoljašnjeg dejstva proizvodnje ili potrošnje. Određene eksternalije kao što je zagađivanje okoline su jako štetne, ali neke su i korisne kao eksternalije koje su posledica delovanja javnog obrazovanja ili javnog zdravstva.

Nedovoljna ili nepotpuna informisanost jeste treći oblik ograničenja tržišne efikasnosti. Informacije o događajima na tržištu na strani ponude i tražnje nisu uvek potpune i pravovremene, pa se na ovaj način relativizuje teza o apsolutnoj efikasnosti tržišnog mehanizma (Smitova nevidljiva ruka). Apsolutno efikasnan ekonomski sistem predstvalja samo teorijsku hipotezu.

Nepravedna raspodela dohotka predstavlja najveći nedostatak tržišta. Društvene razlike u dohotcima kao posledici inicijalne raspodele dohotka, i razlike u nasleđenim sposobnostima i obrazovanju, tržišni mehanizam stalno

149

reprodukuje. Raspodela predstavalja kako ekonomski tako i etički problem. Ekonomska nauka može dati korisne instrumente za pozitivnu analizu, ali ne može određivati koji su politučki stavovi ispravni. Pitanja

• Šta je delimična ili parcijalna ravnoteža? • Šta je opšta ravnoteža? • Koji su uslovi ostvarenja opšte konkurentske ravnoteže? • Šta je alokativna efikasnost? • Kako se naziva kriva koja pokazuje granicu korisnosti ili zadovoljstva

koju neka privreda može proizvesti? • Kako se nazivaju spoljni faktori proizvodnje ili potrošnje koji nisu

uključeni u tržišne cene? • Šta su eksternalije? • Šta je nepotpuno informisanje? • U kojim vidovima se javljaju ograničenja delovanja tržišnog

mehanizma? Pitanja za vežbu

1. Uslov ravnoteže potrošača jeste a. jednakost granične stope transformacije i relativnih cena robe b. granične stope substitucije i relativnih cena robe c. jednakost graničnih proizvoda inputa i njihovih relativnih

cena? d. sve navedeno

2. Uslov opšte ravnoteže je a. jednakost graničnih proizvoda inputa i njihovih relativnih cena b. jednakost granične stope transformacije i relativnih cena robe

150

c. jednakost granične stope substitucije i relativnih cena robe d. sve navedeno

3. U koliko se ekonomija neke zemlje nalazi ispod granice proizvodnih mogućnosti

a. nije dostignuta granica korisnih mogućnosti b. nije ostvarena alokativna efikasnost c. moguće je poboljšati položaj jedinke a da to ne ide na uštrb

odnosno štetu druge 4. Nejednakost cena i graničnih troškova je posledica

a. eksternalija b. nepotpune informisanosti c. monopola d. svega navedenog

5. Pod pretpostavkom da se u privredi troše samo dve robe A i B. Ako je granična korisnost robe A 100, a granična korisnot robe B 28. Cena robe A je 25 novčanih jedinica a robe B 7 novčanih jedinica. Onda uslov ravnoteže potrošača

a. nije zadovoljen jer su cene robe A i B različite b. nije zadovoljen jer granične korisnosti robe A i B nisu jednake c. je zadovoljen jer je granična korisnot robe A veća od granične

korisnosti robe B d. je zadovoljen jer su odnosi graničnih korisnosti i cena jednaki

za sve robe 6. Granica korisnih mogućnosti pokazuje

a. granicu korisnosti koju neka privreda može da dostigne b. maksimalnu količinu dveju roba koju privreda može proizvesti

sa datim resursima i tehnologijom, punom zapošljenošću i masimalnom efikasnošću

c. kombinaciju dveju roba koja daje jednaku korisnost potrošačima

d. kombinaciju dveju roba koje privreda može razmeniti

151

7. Teorija opšte ravnoteže u uslovima savrešene konkurencije određuje pravila za efikasnu alokaciju retkih resursa. i ako su ova pravila ispunjena ravnoteža ne mora da bude optimalna

a. ako postoje spoljne ekonomije i disekonomije b. ako je privreda specijalizovana za proizvodnju malog broja

robe c. ako je cena jednak prosečnom trošku d. ako je moguća substitucija jednog inputa drugim e. ako je cena jednaka graničnom trošku

152

153

15. DRŽAVA, JAVNI IZBOR, ZDRAVSTVENA ZAŠTITA, OPOREZIVANJE I TROŠKOVI DRŽAVE

Ciljevi izlaganja

• odrediti razloge, ciljeve i instrumente državne intervencije • objasniti teoriju javnog izbora i upoznati načine odlučivanja u

demokratskom društvu. • prikazati problematiku oblasti zdravstvene zaštite i ulogu države • prikazati principe poreske politike • odrediti vrste poreza i načine njihovog izračunavanja • dati efekte poreza • prikazati Laferovu krivu • dati analizu poreskog opterećenja

Usled nedostatka perfektne tržišne regulacije, država se, tokom XX

veka u svim zemljama sveta, mešala u ekonomske aktivnosti. Država se pri tom služila sledećim instrumentima:

o Porezi kojima se privatna potrošnja preusmerava u javnu o Državni troškovi kojima se podstiče proizvodnja i usluge, o Regulcija koja usmerava ili sprečava ljude da se bave konkretnim

ekonomskim delatnostima.

154

Na ovaj način je porasla državna potrošnja u strukturi bruto domaćeg proizvodaBDP (GDP – Gross Domestic Product). Navedene instrumente država koristi za ostvarenje sledećih ciljeva:

o unapređenje ekonomske efikasnosti o preraspodele dohotka radi usklađivanja nejednakosti u raspodeli o stabilizacija ekonomije uz pomoć makroekonomske politike o makroekonomskog predstavljanja zemlje

Porastom ekonomske efikasnosti država postiže poželjnu alokaciju resursa i rešava probleme šta i kako proizvoditi. Problem ekonomske efikasnosti rešava se određenom političkom filozofijom svake zemlje.

Najveći nedostatak tržišta jeste nejednaka raspodela. Za ostvarenje pravednije i ravnomernije raspodele država koristi poreski sistem, regulaciju i sistem trošenja.

Da bi se otklonila konjukturna fluktuacija tržišne privrede i da bi se podstakao privredni rast država se koristi monetarnom i fiskalnom politikom kao i regulacijom finansijskog sistema.

Međunarodna razmena nameće potrebu za saradnju među državama i međunarodno predstavljanje zemlje koje se vrši pomoću:

o smanjenja trgovačkih prepreka o programima pomoći o usklađivanja makroekonomskih politika o zaštitom globalne ekoline

Teorija javnog izbora objašnjava kako država donosi odluke vezano za ovu problematiku. Američki ekonomist Džejms Bučnan smatra da između tržišta i politike postoji analogija. Između glasača i političara stoje određene interesne grupe koje predstavljaju građane, odnosno kompanije. Ove grupe se ogradnizuju u cilju posredovanja da se ostvari specifični skup interesa ili reši

155

specifičan niz problema. Kod tržišta su odluke privatne, dok su u politici kolektive. Kolektivne odluke delimo na:

o štetne o one koje vrše preraspodelu o efikasne

Kod štetnih odluka ishod je negativan za sve. Kod onih koje preraspodeljuju imamo povoljan rezultat za neke a nepovoljan za druge. Efikasne osiguravaju povoljan rezultat za sve.

U demokratskom društvu kolektivne odluke mogu se doneti na različite načine. Idealno odlučivanje je posledica donošenja jednoglasnih odluka. Međutim jednoglasno odlučivanje teško je ostvarljivo i zahteva mnogo vremena i energije. Ovaj način odlučivanja uglavnom zadržava status quo. Umesto prethodnog za odlučivanje može da se koristi i pravilo većine, pri čemu je odluka donesena ako je prihvata 50 % + 1 biračkog tela. Ovo može da dovede do tiranije većine, pa se pri donošenju bitnih odluka primenjuje pravilo kvalifikovane većine koja iznosi najmanje 2/3 biračkog tela. Paradoks glasanja se javlja kada nijedan od predloženih programa ne dobije potrebni većinu. Ovi nedostaci većinskog odlučivanja podstakli su Keneta Aroua(dobitnika Nobelove nagrade) da postavi teoremu po kojoj pravilo većinskog odlučivanja ne garantuje učinak poštovanja pojedinačnih interesa.

Kao i tržište tako i državna regulacija ekonomije ima određene nedostatke. Oni se pojavljuju kada se ne poboljša položaj određene ekonomske delatnosti ili kada se preraspodelom dohotka ne poboljša položaj određenih delova društva. Uzroci neuspeha su birokraatska inercija i politika na kratak rok.

Područje zdravstvene zaštite predstavlja oblast u kojoj je državna intervencija najznačajnija. U visoko razvijenim zemljama učešće ovih troškova u GDP ima tendenciju ubrzanog povećanja. To je posledica visoke dohodne

156

elastičnosti zdravstvene zaštite, brzog tehnološkog napretka u polju medicine, i većeg odvajanja potrošača od cena.

Intervencija države u oblasti zdravstvene zaštite pokazuje sldeće nedostatke:

o tržište ne obezbeđuje narodno zdravlje i razvoj medicinske nauke jer su

to javna, a ne privatna dobra o postoji asimetrija znanja i informacija koje imaju lekari, pacijenti i

osiguravajuća društva, što dovodi do nepovoljnog izbora. o nemogućnost osiguranja minimuma zdravstvene zaštite za sve, jer

zdravstvena zaštita osigurava produktivnost zemlje kao celine.

15.1 Troškovi države i oporezivanje

Za državnu intervenciju natržištu neophodna su ogromna finansijska sredstva. Država izuzev drugih načina i pomoću poreza dolazi do značajnih prihoda. Porezom se smanjuje potrošnja privatnih dobara, a povećava se javna potrošnja. Na najvišim nivoima vlasti finansira se nacionalna, a na nižim nivoima vlasti lokalna javna dobra. Nacionalna javna dobra,kao što su nacionalna odbrana i inostrani poslovi, finansiraju se kao nacionalna javna dobra. Dok na primer komunalni poslovi finansiraju se kao lokalna javna dobra. Principi poreske politike:

o Princip koristi. (Porez bi trebalo odrediti pojednicima srazmerno njihovom korišćenju javnih dobara).

o Princip platežne sposobnosti. (Iznos poreza koji poreski obveznici plaćaju mora biti u skladu sa njihovim platežnim sposobnostima).

157

o Princip pravednosti. (Po principu horizontalne pravednosti svi sa jednakim visinom dohotka. Dok po principu vertikalne pravednosti oni sa različitim visinam dohotka trebaju biti nejednako oporezovani). Savremeni poreski sistemi temelje se na principima korisnosti i platežne

sposobnosti. Jedna od podela poreza jeste na a) progresivne, b) regresivne, c)

proporcionalne. Progresivni su kad se kod ljudi sa viskoim dohotkom uzima relativno veći deo dohodka, u odnosu na one koji imaju niske dohotke. Regresivni porezi od ljudi sa visokim dohotkom uzimaju relativno manje nego od ljudi sa niskim dohotkom. Proporcionalni porezi oporezuju relativni deo dohodka koji je jednak je za sve.

Porezi mogu biti posredni i ili indirektni i to su oni koji se utvrđuju na dobra i usluge a samim tim posredno na pojedince. Na primer porez na promet i trošarine ili akcize. Ovi porezi su po pravilu regresivni zato što potrošnja navedenih proizvoda troši veći deo dohotka siromašnih nego bogatih.

Neposredni ili direkti porezi se određuju direktno na pojedince ili preduzeća, na primer porez na lični dohodak ili porez na preduzeća. Ovi porezi se lakše prilagođavaju ličnim okolnostima kao što je veličina porodice, dohodak ili doba starosti.

Porez na dodatu vrednost PDV se izračunava na osnovu vrednosti koju različitim preduzeća dodaju proizvodima u različitim fazama proizvodnje. Zato što oporezuje količinu rada, kamate i druge činioce dodane vrednosti, onda oporezuje i ukupnu finalnu prodaju. On je kao i porez na promet po svom karakteru regresivan. Efiksanost prikupljanja poreskih prihoda mu je najveća prednost.

Izračunavanje visine poreskog opterećenja vrši se pomoću prosečne i granične poreske stope. Prosečna poreska stopa jeste odnos između ukupnog poreza i ukupnog dohotka. Granična poreska stopa pokazuje odnos između dodatno uplaćenog poreza i dodatnog dohotka, ili koliko poreza treba da se plati ukoliko se dohodak poveća za jednu novčanu jedinicu. Porezi imaju uticaj na efikasnost i raspodelu dohotka. Osnovno je da poreske stope utiču na štednju i

158

na investicijske odluke. Visoki porezi destimulišu investicije i štednju. Zatim porez utiče na vremenski raspored dohotka pogotovu usled promene poreskog zakona ili stranke koje su na vlasti.

Efikasnost naplate poreza uz najmanji gubitak potrošačevog viška obradio je Frank Ramsej. Po njegovoj teoriji porez se najlakše sakuplja od proizvoda čija je elastičnost ponude i potražnje najmanja.

Učinak poreza može se analitički pratiti pomoću Laferove krive.

Slika 25. Laferova kriva ilustruje vezu između poreznih prihoda i poreznih stopa: Na teoretskoj Leferovo krivi levo, porezna stopa od 50 odsto dovodi do maksimalnih prihoda. Smanjujući porezne stope od A do B, prihodi rastu, mada se porezne stope smanjuju.

Laferova kriva grafički pokazuje odnos između visine poreske stope osX, i visine poreskih prihoda osY. Ova kriva ima zvonasti oblik i pokazuje da poreskih prihoda nema u tački 0 i 100 poreske stope. Sa porastom poreske stope rastu poreski prihodi do kritične granice. Posle toga povećanje poreskih stopa je kontraproduktivno, jer destimuliše ekonomske subjekte i smanjuje poreske prihode. Prema Laferu maksimalni prihod se ostvaruje pri stopi od 50% dok se prema Fulertonu pri stopi od 70 do 80%.

Vrlo je značajno za poresku politiku ko plaća porez. Poreski obveznik snosi teret poreza ako ga plaća iz svog džepa, odnosno ličnog dohotka ili

159

profita. Ukoliko ga plaća kroz višu cenu dobara i usluga ili nižu cenu inputa onda poresko opterećenje pada na druge koji zvanično nisu poreski obveznici. Porez na dohodak, za razliku od drugih poreza, teško se prebacuje na druge. Pretežni nosioci fiskalnog opterećenja jesu bogatiji delovi stanovništva, a oni sa niskim dohotcima ili su oslobođeni poreza ili primaju određene nadoknade. Neto fiskalni teret daje pravu sliku poreskog opterećenja u nekom društvu i on je jednak zbiru poreskih i transfernih plaćanja. Poreski sistem vrlo malo ili uopšte ne deluje na raspodelu dohotka, zato što regresivni porezi i transferna plaćanja ublažavaju progresivni teret poreza na dohotak. Pitanja:

• Koji su ciljevi državne intervencije? • Koji su instrumenti državne intervencije kod privanog sektora? • Šta se postiže saradnjom između država u ekonomskoj oblasti? • Kako se objašnjava Paretovo poboljšanje? • Šta je paradoks glasanja? • Šta je karakter zdravstvene zaštite? • Šta su javna dobra? • Po kom principu treba da svaka osoba plaća porez koji je u srazmeri

sa stepenom njegovog korišćenja javnih dobara. • Šta je princip horizontalne pravednosti kada su porezi u pitanju? • Kada je porez proporcionalan. • Koji su posredni porezi. • Kako se naziva porez koji se izračunava na osnovu vrednosti koju

kompanije dodaju proizvodima u različitim fazama proizvodnje • Koja kriva pokazuje grafički odnos između visine poreskih stopa i

visine poreskih prihoda. • Šta je prevaljivanje poreza?

160

Pitanja za vežbu

1. Šta država namerava uvođenjem širokog programa transfernog plaćanja

a. da ostvari višak u svom budžetu b. da osigura veću kolektivnu potrošnju c. da smanji inflaciju d. da pomeri granicu proizvodnih mogućnosti e. da ostvari promene u donošenju društvenih odluka kao

odgovor na pitanje za koga proizvoditi 2. Dražava za usmeravanje privrede koristi sledeća sredstva

a. neposredne rashode b. poreze c. regulaciju – intervenciju d. transferna plaćanja e. sve gore navedeno

3. Uz pretpostavku da je dohodak od 40.000 novčanih jedinica opterećen porezom od 8.000 novčanih jedinica i ako se povećani dohodak od 44.000 novčanih jedinica optereti porezom od 9.600 novčanih jedinica tada granična poreska stopa iznosi

a. 21 % b. 20 % c. 22 % d. 40 % e. ni jedna od navedene stope

4. Definicija proporcionalnog poreza jeste ona po kojoj je a. poreska stopa sve manja u koliko dohodak raste b. visina poreskih izdataka je sve veća kako se dohodak smanjuje c. poreska stopa je ista za svaku visinu dohotka d. visina poreskih izdataka je ista za sve poreske obveznike

nezavisno od visine njihovog dohotka.

161

5. Porez na promet je a. progresivan porez jer bogatiji troše više od siromašnih b. regresivan porez jer bogatiji deo društva troši manji procenat

svog dohotka na oporezovanu robu u odnosu na siromašni deo društva

c. Progresivan porez jer obuhvata kako luksuzna tako i egzistencijalna dobra

d. Regresivan porez jer se njime prikupi više novca od siromašnijih nego od bogatijih.

6. U modelu mešovite privrede koje funkcije može imati država: a. postizanje makroekonomske ravnoteže pomoću fiskalne i

monearne politike b. realokaciju resursa u cilju postizanja veće efikasnosti c. realokaciju resursa u cilju ostvarenja veće pravednosti d. određivanje normativnog okvira kojim se definišu „pravila

igre“ e. sve gore navedeno

7. Šta predstavlja izgradnja autoputa od strane države na kome se neće naplaćivati putarina?

a. oblik transfernih plaćanja b. oblik privatne potrošnje c. deo politike dohotka d. deo monetarne politike e. ništa od gore navedenog

162

163

16. REGULATIVNO I ADMINISTRATIVNO UREĐIVANJE TRŽIŠTA

Ciljevi izlaganja • Upoznati neophodnost regulisanja tržisne moći i načine

sprovođenja ograničenja tržišne moći • Prikazati antimonopolističku politiku i mere te politike Potpuna konkurencija u tržišnim ekonomijama obezbeđuje maksimalnu efikasnost, racionalnu alokaciju proizvodnih resursa i najveći izbor potrošača. U uslovima nesavršene konkurencije dolazi do smanjenja efikasnosti jer kompanije koje imaju tržišnu vlast povećavaju cene iznad granučnih troškova i smanjuju količinu outputa u odnosu na količinu outputa u uslovima potpune konkurencije. Da ne bi došlo do ovakvih zloupotreba, monopolskog položaja kompanija, država primenjuje ekonomsku politiku kojojm ispravlja nedostatke tržišta i stimuliše konkurencije. Država pri kontroli ekonomskih aktivnosti koristi neposredne mere i posredne mere. Neposredne mere su naredbe, kojima se određuju načini ponašanja ekonomskih subjekata, dok posredne mere jesu tržišni podsticaji koji imaju cilj da navode ljude i kompanije da dobrovoljno ostvaruju svoj interest, ali u skladu sa zahtevima države. Ekonomsko regulisanje odnosi se na kontrolu cena, uslove ulaska i izlaska kompanija na tržište ka i na standardizaciju roba i usluga u određenom privrednom sektoru. Zaštita okoline, briga o zdravlju i sigurnosti radnika i potrišača jeste socijalno regulisanje.

164

Tradicionali ekonomski stavovi smatraju da država treba da reguliše privredne grane u kojima je broj kompanija isuviše mali da bi se razvila konkurencija. Naročito je važna državna regulacija u koliko postoji prirodni monopol sa dobrima u uslugama čija je elastičnost potražnje mala. Prirodni monopol se stvara kada se prosečni troškovi smanjuju na svakom nivou proizvodnje pa je najefikasnija prioizvodnja u jednoj kompaniji. Prirodni monopolista u odnosu na potencijalne konkurente je uvek u prednosti jer zbog cenovne nealističnosti tražnje može stalno povećavati cene i stvoriti monopolsku profit odnosno veliku ekonomsku nejednakost. Prirodni monopol može nastati i kao posledica ekonomije obima kada se mnoštvo različitih proizvoda efikasnije proizvodi zajedno nego odvojeno u različitim kompanijama. Državna regulacija ili intervencija primenjuje se kada je u pitanju zaštita potrošača od nepotpunog informisanja i lažnog, odnosno varljivog reklamiranja. Pojedini ekonomisti tvrde da je državna regulacija odnosno intervencije protiv interesa potrošača jer se njome ograničava pristup drugim kompanijama u određene sektore i na taj način zaštićene kompanije imaju prednost u odnosu na potencijalne konkurente. Međutim,za protiv uslugu državnoj administraciji, zaštićene kompanije daju podršku pojedinim političkim strankama i političarima, finansiranjem nihove izborne kampanje. Država kod regulisanja prirodnih monopola pretpostavlja određivanje cena ne na nivou graničnih već prosečnih troškova (ATC = p). U koliko je MC < AC pri opadajućim prosečnim troškovima jednakost cena i graničnih troškova ima za posledicu da je P < AC. Ovakvom cenom kompanija ne može pokriti prosečne troškove i u koliko država ne subvencioniše proizvodnju ona će prestati,nezavisno od njene društvene korisnosti. Antimonopolistička mera države zabranjuje određene vrste poslovnog ponašanja koje ukida konkurenciju,kao na primer,dogovorno određivanje cena. Drugi vid antimonopolističke politike jeste ograničavanje tržišnih struktura koje mogu ograničavanjem trgovine da smanje društvenu efikasnost. Osim dogovaranja cena i podele tržišta pod udar antimonopolističke politike dolaze i

165

održavanje maloprodajnih cena, vezujući ugovori i diskriminacija cena. Kod tržišnih struktura zabranjuju se horizontalna i vertikalna fuzija i konglomerati. Horizontaln fuzija znači udruživanje kompanija iz iste privredne grane. Vertikalna fuzija znači spajanje kompanija različitih stepena proizvodnog procesa, dok su konglomerati udruženja kompanija iz različitih delatnosti koje međusobno nisu komplementarne. Najviše se kontroliše horizontalna fuzija. Šumpeter je smatrao da su velike kompanije i monopopoli izvori tehnološkog napretka, pa ponekad antimonopolistička politika države može da bude kontraproduktivna. Iz toga preovlađuje mišljenje da antimonopolističku politiku treba usmeriti na povećanje efikasnosti a ne na problem veličine preduzeća. Pitanja

• Šta je državna regulacija? • Šta su tržišni podsticaji? • Na koje ekonomske kategorije utiče ekonomska regulacija? • Šta je horizontalna fuzija? • Šta je konglomerat? • Šta je vertikalna fuzija? • Na koliko načina antimonopolistička politika države ograničava

monopolsko ponašanje? • U odnosu na konkurentske kompanije kakve su cene monopolističkih

kompanija, a kakva količina proizvoda? Pitanja za vežbu

1. Šta se smatra oblikom ekonomske regulacije – intervenije? a. Propisi kojim se regulišu cene električne energije. b. Propisi o standardizaciji robe i usluga.

166

c. Propisi kojim se povećava sigurnost na radu. d. Propisi kojima se određuju higijensko tehničke mere u

proizvodnji. 2. U prirodnom monopolu deluje

a. zakon rastućih prinosa b. zakon konstantnih prinosa c. zakon opadajućih prinosa

3. Šta se smatra oblikom socijalne regulacije? a. propisi kojima se ograničava horizontalna fuzija b. propisi kojima se određuje maksimalna stanarina c. propisi kojima se osigurava kvalitet vode za piće d. propisi o standardizaciji kvaliteta robe i usluga

4. Sporazum između autoprevoznika za povećanje cena na međunarodnim linijama od 50% jeste

a. odžavanje maloprodajnih cena b. dogovorno određivanje cena c. diskriminacija putem cena

5. Sporazum naftnih kompanija da će dnevno iznositi na tržište samo 150.000 barela nafte jeste

a. podela tržišta b. vezujući ugovor c. diskriminacija putem cena d. kontigentiranje proizvodnje

6. Najveća pretnja konkurenciji jeste a. Konglomerat b. vertikalna fuzija c. horizontalna fuzija

167

17. PRIRODNI IZVORI I EKONOMIJA ŽIVOTNE SREDINE

Ciljevi izlaganja

• Definisati okolinu, prirodne izvore, zagađivanje okoline i zaštitu okoline

• Prikazati Maltusovu hipotezu • Prikazati vrste prirodnih izvora i način njihovog rasporeda • Dati definiciju ekonomije životne sredine • Prikazati neke sistema suzbijanja negativnih eksternalija

Pojam životne sredine sadrži sledeće elemente:

o geografski prostor na kome ljudi žive o sve prirodne izvore (resurse) kao što je zemlja, (obradivo zemljište,

građevinsko zemljište), nafta, ugalj, more, reke, jezera, vazduh o biljni svet o životinjski svet o minerale o celokupno materijalno bogatstvo koje su stvorile prethodne generacije

ljudi na određenom prostoru, odnosno u okviru neke društvene zajednice,zajedno sa kulturnim nasleđem

168

Prirodni izvori predstavljaju deo životne sredine,koga ljudi koriste u procesu proizvodnje. Mnogi prirodni izvori su ograničeni i retki pa su krajem XX veka ekonomisti i pripadnici takozvanog Rimskog kluba upozorili da postoje grnice ekonomskog rasta ako se on zasniva na neobnovljivim prirodnim izvorima kao što su nafta, ugalj, minerali, i upozorili na zagađivanje zemljišta i vazduha kao propratnu pojavu u procesu proizvodnje i korišćenja određenih tehnolgija.

Zagađivanje životne sredine se definiše kao skup pojava koje narušavaju prirodne procese, smanjuju kvalitet života i ugrožavaju opstanak biljaka, životinja i ljudi na celoj planeti.

Na osnovu ovoga i buđenja svesti o očuvanju životne sredine nastala je koncepcija održivnog razvoja. Ona podrazumeva zaštitu životne sredine i ravnotežu između potrošnje i obnavljanja prirodnih izvora.

Zaštita životne sredine označava skup raznovrsnih aktivnosti koje preduzimaju ekološki svesni grđani, kompanije ili država, radi očuvanja ili zaštite čovekove okoline. Ekonomija zaštite životne sredine jeste disciplina koja se bavi primenom ekonomskih principa u procesu zaštite čovekove okoline, odnosno pitanjem kako minimizirati individualne ili ukupne društvene troškove, a maksimizirati individualne ili društvene koristi u procesu zaštite okoline.

Maltus je, posmatrajući dinamiku stanovništva i mogućnosti da se obezbedi njhova ishrana, postavio hipotezu da stanovništvo raste geometrijskom progresijom i da se udvostručava svakih 25 godina. Međutim količina namirnica za prehranu tog stanovništva raste aritmetičkom progresijom, zbog delovanja zakona opadajućih prinosa. Pesimistička predviđanja Maltusa se uglavnom nisu ostvarila zbog uticaja tehnološkog progresa, kao i smnjajenja porasta stanovništa u najrazvijenijim zemljama sveta.

Prirodni resursi mogu se podeliti na one čiju celokupnu ekonomsku vrednost može prisvojiti određena osoba i na one čija je upotreba besplatna za pojedince, ali ne i za celo društvo. Za ove druge neprisvojive prirodne resurse tržište u pravilu daje pogrešne informacije i to dovodi do eksternlija.

169

Resursi se mogu podeliti na neobnovljive i obnovljive. Neobnovljivi su oni čija je ponuda fiksna (fosilna goriva, rude), a obnovljivi resursi mogu stalno davati svoje usluge i mogu se redovno obnavljati (poljoprivredno zemljište, šume, vode, sunčeva energija, energija plime i oseke). Da bi se efikasno koristili neobnovljivi resursi potrebna je njihova pravilna raspodela tokom vremena. Racionalno korišćenje obnovljivih resursa zahteva efikasno održavanje i dobro upravljanje takvim izvorima. Osnovno obeležje neprisvojivih resursa jeste pojava eksternalija. Eksternalije se javljaju kada proizvodnja ili potrošnja drugima donosi ili korist ili štetu. U koliko donosi korist onda su eksternalije pozitivne, a u koliko donosi štetu, onda su eksternalije negativne (eksterne disekonomije). Javna dobra predstavljaju dobar primer ekstenalija. Javna dobra su ona u čijem korišćenju podjednako učestvuju svi potrošači, i kod kojih se pojedinac ne može isključiti iz potrošnje (na primer: javno zdravstvo, gradski parkovi, infrastruktura, nacionalna odbrana). Nasuprot javnim dobrima su privatna dobra koja se mogu podeliti i koristiti od strane pojedinaca bez ikakvih eksternih koristi ili troškova prema drugima. Proizvodnja javnih dobara je neophodna uz pomoć države jer bez njenog delovanja komapnija koja maksimizira profit na neregulisanom tržištu ne samo da neće proizvoditi javno dobro nego neće ni smanjiti zagađivanje okoline i na taj način povećati štetu koja se nanosi društvu. Kompanija će smanjiti stepen zagađenja ali samo do tačke u kojoj će se privatna šteta od zagađivanja izjednačiti sa graničnim troškovima ukljanjanja tog zagađivanja. Smanjenje zagađivanja je zadovoljavajuće onda kada je granična društvena šteta jednaka graničnim društvenim troškovima njihovog ukljanjanja. Na tom nivou granična društvena korisnost MSB (Marginal Social Benefit) nastala smanjenjem zagađivanja jednaka je graničnim društvenim troškovima MSC (Marginal Social Cost) potrebnim za smanjenje zagađivanja. Kako je cena postizanja ekološki čiste prirodne sredine ogromna, to se u većini slučajeva mora naći kompromis između društvene štete i društvene koristi.

Suzbijanje eksternalija od strane država postiže se neposrednom kontrolom ili finansijskim podsticajima koji omogućuju kompanijama da

170

smanje štetne eksternalije ili da povećaju korisne aktivnosti. Socijalno regulisanje jeste neposredna kontrola koja se sastoji u određivanju zakonskih normativa i standarda zagađivanja,kojih se zagađivači moraju pridržavati. Ova metoda ima nedostatke zato što se sprovodi neplanski, zatim arbitražna jer se ne zasniva na realnom upoređivanju društvene štete i koristi, a i kazne nisu dovoljno rigorozne.

Većina autoriteta u ekonomiji preporučuje oslanjanje na ekonomske podsticaje kako bi se izbegli nedostaci neposredne kontrole. Jedna od ovih mera jeste plaćanje poreza na zagađenje u visini eksterne štete. Drugi način suzbijanja zagađivanja jeste određivanje visine dozvoljenog zagađenja uz izdavanje limitiranog broja dozvola od strane države.

Osim gore navedenih metoda eksternalije se mogu smanjiti i privatnim pregovaranjem i primenom propisa o odgovornosti. Nedostatak ovog načina jesu visoki troškovi sudskih procesa kao i dug vremenski period potreban da se oštećeni kompenziraju. Pitanja

• Šta su javna dobra? • Šta su eksternalije? • Kako se nazivaju prirodni resursi čija je upotreba besplatna za

pojedinca ali ne i za društvo? • Koju je hipotezu postavio Maltus? • Koje su slabosti Maltusove hipoteze? • Kako se nazivaju dobra koja mogu svi koristiti? • Kako se nazivaju dobra koja mogu koristiti samo njihovi

vlasnici? • Šta je održivi ekonomski razvoj?

171

Pitanja za vežbu

1. Javno dobro je ono u kojem su : a. mali granični troškovi uključivanja još jednog potrošača kao i

troškovi njegovog isključivanja b. veliku granični troškovi uključivanja još jednog potrošača i

mali troškovi njegovog isključivanja c. veliki granični troškovi uključivanja još jednog potrošača kao i

troškovi njegovog isključivanja. d. mali granični troškovi uključivanja još jednog potrošača kao i

veliki troškovi njegovog isključivanja 2. Neprisvojivi resursi su oni koji su:

a. skupi pojedincima i društvu b. slobodni pojedincima i društvu c. slobodni pojedincima a skupi društvu d. skupi pojedincima a slobodni društvu

3. U procesu proizvodnje kompanija sa konstantnim graničnim troškovima od 100 novčanih jedinica po jedinici proizvoda emituje zagadjenje koje izaziva štetu od 20 novčanih jedinica po jedinici proizvoda.Ako je u pitanju savršeno efikasna privreda,kolika će biti cena proizvoda?

a. 80 novčanih jedinica b. 100 novčanih jedinica c. 120 novčanih jedinica d. 20 novčanih jedinica

4. Na tržištu bez državne regulacije – intrvencije kompanija koja maksimizira profit smanjiće nivo zagađivanja do tačke gde je

a. granični privatni trošak manji od graničnog drušptvenog troška b. granični privatni trošak jednak graničnoj privatnoj koristi c. granični društveni trošak jednak graničnoj društvenoj koristi

172

5. U okolini koja je ekološki apsolutno čista a. granični društveni troškovi su manji od graničnih društvenih

koristi b. granični društveni troškovi su jednaki graničnim društvenim

koristima c. granični društveni troškovi su veći od graničnih društvenih

koristi

173

18. RASPODELA DOHOTKA I MERE PROTIV SIROMAŠTVA

Ciljevi izlaganja

• Prikazati merenje nejednakosti u raspodeli dohotka • Objasniti uzroke nejednakosti • Analizirati odnos izmedju jednakosti i ravnopravnosti

U savremenom svetu demokratske zemlje deklerativno i suštinski imaju

karekteristike jednakosti u ljudskim pravima kao i pružanje jednakih mogućnosti svima.Kada su politička prava u pitanju onda možemo konstatovati da su ona uglavnom podjednaka za sve.Međutim na području ekonomije možemo takođe istaći da postoje veoma velike razlike između pojedinih društvenih slojeva.Ove razlike se mere visinom njihovih dohodaka i njihovog bogastva.Prikazali smo ,ranije,da je dohodak ukupni prihod ili gotovina stečena u određenom vremenskom periodu,koji se sastoji od prihoda od rada i svojine kao i od transfernih plaćanja.Neto vrednost imovine u određenom trenutku naziva se bogatstvo.

Stavljanjem u odnos procenat stanovništva sa procentom njihovog dohotka dobija se stepen nejednakosti raspodele.Lorencova kriva jeste grafički prikaz ove nejednakosti.Ova kriva se nalazi u kvadratu čija osnovica pokazuje procenat stanovništva a procenat dohotka je prikazan na visini kvadrata.Kada bi se desilo da dohotci budu ravnomerno raspoređeni ,odnosno da se procenti

174

stanovništva i procenti raspoređenog dohotka međusobno poklapaju, onda bi Lorencova kriva bila ustvari dijagonala pomenutog kvadrata.

Slika 26. Lorencova kriva pokayuje nejednakost dohotka

Osenčena površina meri relativnu nejednakost dohotka

Ukoliko je raspodela dohotka bila apsolutno nejednaka, to je slučaj kada

mali broj bogataša raspolaže čitavim dohotkom,onda bi Lorencova kriva ležala pod pravim uglom i naslanjala se na osnovicu i visinu kvadrata. Kriva stvarne raspodele dohotka nalazi se između krive apsolutne jednakosti i krive apsolutne nejednakosti. Ukoliko imamo situaciju da je raspodela ravnomernija onda će Lorencova kriva biti bliža dijagonali kvadrata,ali ako je raspodela neravnomernija,onda će ova kriva biti dalje od dijagonale. Ginijevi koeficijent predstavlja površinu između stvarne krive nejednakosti i krive apsolutne jednakosti dohotka pomnoženoj sa 2. Ginijev koeficijent imaće veće vrednosti ukoliko je nejednakost raspodele dohotka veća. Iako se raspodela dohotka razlikuje od zemlje do zemlje ipak je pravilo da su manje nejednakosti u razvijenim zemljama nego u zemljama u razvoju.Veći stepen nejednakosti pokazuje raspodela bogatstva,koja se takođe prikazuje Lorencovom krivom.

Siromaštvo je posledica neravnomerne raspodele. Međutim teško je dati preciznu definiciju siromaštva. Sociolozi i ekonomisti razlikuju apsolutno i relativno siromaštvo,odnosno, granicu ili prag dohotka. Apsolutno ili relativno siromašnim smatraju se ljudi ili domaćinstva koji imaju dohodak manji od

175

utvrđenog dohotka nekim standardom. Kao jedinica za posmatranje i analize uglavnom se uzima červoročlana porodica (bračni drugovi i dvoje dece) i troškovi života ovog domaćinstva.

Ukoliko visina dohotka ne pokriva procenjene troškove života na egzistencijalnom nivou ili troškove opstanka, onda je to apsolutno siromaštvo. Istraživanjem je utvrđeno da siromašne porodice za ishranu troše jednu trećinu dohotka.Zato se prag apsolutnog siromaštva izračunava kada se troškovi za ishranu pomnože sa brojem 3. Analize praga siromaštva u SAD za 1992.g.pokazale su da je 15%od ukupnog stanovništva imalo dohodak ispod praga siromaštva a da je granica iznosila 14.335 dolara. Relativno siromaštvo odnosno relativna granica ili prag siromaštva dobija se uključivanjem,ne samo egzistencijalnih troškova, već i troškova obrazovanja i ostalih socijalnih troškova.

Predstavnici klasične ekonomske škole, već u 18 veku smatraju da je siromaštvo posledica delovanja tržišnih zakonitosti u odeli najamnina i profita.Međutim savremeni teoretičari smatraju da je jednakost i pravednost u raspodeli dohotka veoma važna za razvoj društva i zahteva određene troškove da bi bilo uspostavljeno. Efikasnost ekonomskog sistema i jednakost i pravednost u raspodeli dohotka predstavljaju ciljeve koje je teško istovremeno ostvariti.

U dvadesetom veku među ekonomistima preovladalo je mišljenje da siromaštvo nije problem samo siromašnih građana već i celog društva.zato država treba da stvori institucionalne okvire i programe za suzbijanje siromaštva.Tako se pojavila teorija države blagostanja.Država blagostanja je teorija koja smatra da država svojom ekonomskom politikom treba ostvariti ravnotežu u raspodeli dohotka i suzbiti siromaštvo. Dohodci od rada i vlasništva su najznačajnije vrste dohodaka. Izvori nejednakosti u raspodeli dohodaka od rada su razlike u sposobnostima i veštinama, u intezitetu rada, u zanimanjima,u stepenu obrazovanja i dr. Nejednakosti u dohodcima od vlasništva uglavnom potiču od razlika u nasleđenom ili stečenom bogastvu.U razvijenim zemljama najznačajnije razlike

176

u dohocima od vlasništva pored ostalog, potiču od razlika u preduzetničkim aktivnostima.

Bilo koja zemlja koja pretenduje da bude demokratska nemože prihvatiti,bez obzira na političke partije i aktuelnu vladu,da mali broj bogatih ljudi drži ogroman procenat u raspodeli dohotka. Ovakvo stanje u zemlji sigurno će biti potencijalni izvor radikalizma svih mogućih vrsta i stvaranja autoritativnog rezima. Mnoge zemlje, odnosno njihove vlade pomažu siromašnim građanima sa raznovrsnim merama ekonomske politike kao i raznim socijalnim programima.

Na taj način sprečavaju se društveni sukobi kao i polarizaciaj društva na ekstremano siromašne i nepravedno bogate. Najčešće korišćeni instrument preraspodele dokotka i njegovog usmeravanja ka siromašnim slojevima društva je progresivan porez na dohodak. Sa druge strane visoki porezi na dohodak destimulativno delulju na efikasnost privrede. Zato se moderne države stalno sukobljavaju sa dilemom između efikasne i jake privrede i jednakosti i pravičnosti u raspodeli. Svako društvo mora proceniti troškove i koristi preraspodele dohotka. Koliko je jedno društvo spremno da podnese troškove smanjenja efikasnosti ekonomije u cilju povećavanja jednakosti u raspodeli dohotka,analizirao je američki ekonomista Okun (Arthur Okun) On je veličinu negativnog efekta kod preraspodele dohotka uporedio sa količinom vode koja ističe iz šupljeg suda. Količina tog isticanja biće zavisna od visine administrativnih troškova programa socijalne zaštite i poreske preraspodele,onda od nivoa destimulacije rada potencijalnih radnika,od smanjivanja štednje, investicija i stope ekonomskog rasta. U poređenju sa siromaštvom i svim njegovim propratnim pojavama, troškovi smanjivanja siromaštva odnosno efikasnosti preraspodele, su ipak mali.

U pojedinim zemljama postoje različite mere borbe protiv siromaštva.One se uglavnom sastoje od novčane pomoći ili od obezbeđivana određenih beneficija.Iskustva razvijenih zemalja a pre svega SAD, pokazuje da neposredna novčana pomoć siromašnim slojevima društva, ne osigurava optimalne efekte.Umesto toga predlaže se uvodjenje negativnog poreza na

177

dohodak. Cilj ovakvog predloga jeste zamena postojećih programa transfernih plaćanja sa jedinstvenim nacionalnim programom dohodovne pomoći. Progresivni porezi na dohodak omogućili bi siromašnim domaćinstvima koja ostvaruju mali dohodak,da primaju dodatak na postojeći dohodak. Sa povećanjem njihovih ukupnih prmanja, odnosno dohotka,smanjivao bi se i pomenuti dodatak kao instrument za preraspodelu čiji je izvor progresivni porez na dohodak. Pitanja

• Šta je dohodak? • Šta je bogatstvo? • Šta prikazuje Lorencova kriva? • Šta je siromaštvo i kakvo siromaštvo razlikujemo? • Šta je apsolutno siromaštvo? • Kako objašnjavaju siromaštvo predstavnici klasične ekonomske škole,

a kako savremeni teoretičari? • Šta je država blagostanja? • Koji su uzroci nejednakosti u raspodeli dohodaka od rada i

vlasništva? • Koji se instrument preraspodele dohotka najčešće koristi? • Navedi različite mere borbe protiv siromaštva u različitim zemljama?

Pitanja za vežbu

1. Najveće razlike u raspodeli dohotka su u a. zemljama u razvoju b. u Africi c. u Aziji d. u zemljama sa visokim dohotkom

2. Granica siromaštva utvrđuje se kada se:

178

a. troškovi egzistencijalnog minimuma umanje za visinu troškova ishrane i pomnože sa faktorom 3

b. minimalni troškovi ishrane i stanovanje pomnože sa faktorom 3 c. minimalni troškovi ishrane pomnože sa 3

3. Pomeranje Lorencove krive u levo posledica je a. regresivnih poreza b. proporcionalnih poreza c. progresivnih poreza

4. Kod uvođenja proporcionalnih poreza a. Lorencova kriva će se pomaknuti u levo b. Lorencova kriva će se pomaknuti u desno c. Lorencova kriva se neće pomerati ni u levo ni u desno

5. Siromaštvo najteže pogađa a. kvalifikovanu mladu radnu snagu b. mlade imigrante bez obrazovanja c. sve socijalne grupe radnika

6. Država blagostanja jeste država a. u kojoj tržišni mehanizam slobodno deluje b. u kojoj najveći broj članova društva ostvaruje maksimalno

lično blagostanje c. mešovite ekonomije koja korišćenjem fiskalne politike i

ekonomske regulative utiče na tržišnu raspodelu dohotka u skladu sa zacrtanim socijalnim ciljevima

7. Nejednakost u raspodeli dohotka koja egzistira nezavisno od ekonomske politike države posledica je

a. razlika u intenzitetu radnog napora b. razlika u nivou obrazovanja c. razlika individualnih sposobnosti d. postojanja diskriminacije po različitim osnovama e. svega gore navedenog

179

19. MAKROEKONOMIJA Ciljevi izlaganja

• objasniti razliku između makroekonomije i mikroekonomije • prikazati glavne ciljeve makroekonomske politike • prikazati suprotnosti među ciljevima makroekonomske politike • obrazložiti pojmove agregatne ponude i tražnje (AS i AD)

Makroekonomija izučava privredu kao celinu, dok mikroekonomija

izučava ekonomsko ponašanje pojedinaca, domaćinstva kompanija i privrednih grana. Makroekonomija se bavi analizom nacionalne proizvodnje, zaposlenosti, opšteg nivoa cena i spoljne trgovine. Mikroekonomija se bavi analizom cena i troškova, količinom pojedinih roba i usluga i dohotcima određenih proizvodnih faktora.

Teorijom Kejnsa (John Maynard Keynes) počinje era makroekonomije u ekonomskoj teoriji, i njen početak je vezan za veliku ekonomsku krizu tridesetih godina XX veka. Kejns odbacuje Sejov (Jean Baptiste Say) zakon koji je tvrdio da će se svi ekonomski problemi rešiti sami po sebi zahvaljujući delovanju tržišnog mehanizma.Kejns ističe da je u tržišnoj ekonomiji moguća visoka nezapošljenosti i neiskorišćeni kapaciteti. Kejns takođe iznosi da država makroekonomskom politikom može povećati proizvodnju, smanjiti nezaposlenost i skratiti ekonomsku recesiju. Pedeset-ih i 60-ih godina XX svaka

180

analiza makroekonomske politika zasnivala se na njegovim pretpostavkama, a kao opšti ciljevi makrokekonomske politike jesu:

o visoki i rastući nivo proizvodnje o visoka zaposlenosti i niska nezaposlenost. o stabilnost cena i najamnina koje su određene ponudom i tržnjom na

slobodnim tržištima

Da bi ciljevi makroekonomske politike mogli biti kvantitativno merljivi kao važni pokazatelji koriste se GDP (BDP), stopa nezaposlenosti i stopa inflacije.

Nominalni GDP (BDP) izražava se u tekućim tržišnim cenama i menja s usled promene fizičkog obima robe i usluga i tržišnih cena. Realni GDP (BDP) izražava se u stalnim cenama i menja se samo pod uticajem fizičkog obima proizvodnje i usluga. Odnos između nominalnog i realnog GDP (BDP) naziva se GDP (BDP) deflator.

GDP (BDP) deflator = GDP (BDP) nominalni / GDP (BDP) realni Realni GDP (BDP) = GDP (BDP) nominalni / GDP (BDP) deflator Nominalni GDP (BDP) = GDP (BDP) realni x GDP (BDP) deflator

Stopa zaposlenosti (z’) pokazuje veličinu zaposlenosti, a dobija se količnikom broja zaposlenih (Z) i ukupne radne snage (RS),

z’ = Z / RS ili stopa nezaposlenosti jednaka je količniku broja nezaposlenih (N) i ukupne radne snage (RS)

n’= N / RS

181

Radna snaga je jednaka zbiru statistički evidentiranih zaposlenih i nezaposlenih radnika. Ekonomski aktivno stanovništvo je ono koje ostvaruje dohodak, bez obzira da li je statistički obuhvaćeno ili ne, a radno sposobno stanovništvo jeste ono koje je sposobno za rad bez obzira da li ostvaruje dohodak ili ne. Stabilnost cena je značajan cilj makroekonomske politike.Indeks potrošačkih cena (CPI – Consumer Price Index) koristi se kao pokazatelj opšteg nivoa cena. Pomoću njega se meri trošak fiksne potrošačke korpe. Promenu nivoa cena zovemo stopom inflacije. Stopa inflacije označava rast ili pad cena od jedne do druge godine. Stopa inflacije se izračunava po sledećem obrascu: Stopa inflacije = CPI (ove godine) – CPI (prošle godine) / CPI (prošle godine) x 100

Cene se mogu kretati u rasponu od nivoa deflacije (pad cena) do hiper

inflacije (kada cene ubrzano i nekontrolisano rastu. Svi ciljevi ekonomske politike ne mogu se u isto vreme ostvariti,jer su međusobno suprotni. Tako na primer stabilnost cena i visoka zaposlenost predsavljaju međusobno suprotstavljene ciljeve. I zato se moraju napraviti izbori,kada su u pitanju ekonomski ciljevi. Instrumenti ekonomske politike su neophodni svakoj državi da bi uticala na makroekonomske ciljeve.Oni su sledeći:

o fiskalna politika.Nju čine poreska politika i politika javnih rashoda.U uslovima inflacije primenjuje se kontrakciska fiskalna politika ali u depresivnim ciklusima privrede primenjivaće se ekspanzivna fiskalna politika.Prva se odnosi na povećanje poreza i smanjivanju javnih rashoda a druga na smanjenje poreza i porastu javnih rashoda.

o monetarna politika.To je kontrola novčane ponude od strane centralne ili emisione banke.Ukoliko se inflacija povećava onda se primenjuje politika ograničenja ponude novčane mase,ali za period depresije,odnosno,recesije povećava se agregatna ponuda novca.

182

o politika dohodaka.Predstavlja kontrolu najamnina i cena i to od neobavezujućih smernica do potpune kontrole.Ovo je najblaži instrument ekonomske politike.

Sve države u svetu su povezane međunarodnom razmenom. Razlika

između vrednosti izvoza i vrednosti uvoza jeste neto izvoz. Kada je izvoz veći od uvoza onda se javlja suficit, ali ako je uvoz veći od izvoza onda postoji deficit u međunarodnoj razmeni. Svaka država nastoji da uravnoteži uvoz i izvoz i stabilizuje devizne kurseve. To se postiže politikom razmene,kojom se carinama ,kvotama i propisima,podstiče ili ograničava uvoz ili izvoz. Važno je i usklađivanje makroekonomske politike sa drugim zemljama.

Na makroekonomsku politiku ,pored instrumenata ekonomske politike utiču i egzogene varijable.To su promenlive koje utiču na privrednu aktivnost, ali nisu pod kontrolom ekonomije.To su ratovi, revolucije, atmosferske prilike i dr. Ove promenljive,zajedno sainstrumentima ekonomske politike,određuju indukovane promenljive – proizvodnju, zaposlenost, cene i razmenu sa inostranstvom.One utiču na agregatnu ponudu (AS) i agregatnu tražnju (AD)Agregatna ponuda predstavlja ukupnu količinu dobara i usluga koju nacionalna privreda želi da proizvede i ponudi pri određenom nivou cena u određenom vremenskom razdoblju. Agregatna tražnja određena je zbirom trošenja pojedinaca, domaćinstava, poslovnog sektora, države i stranaca. Agregatna ponuda grafički se prikazuje kao kriva rastućeg oblika dok agregatna tražnja se prikazuje krivom koja ima silazni oblik i negativno je nagnuta u odnosu na apcisu. Makroekonomska ravnoteža predstavljena je tačkom preseka krive agregatne ponude i agregatne tražnje.

183

Slika 27. Međudelovanje agregatne ponude i agregatne potražnje određuje agregatnu cenu i

agregatnu proizvodnju Kriva AD prikazue količinu ukupne potražnje pri različitim cenama, dok su drugi faktori konstantni. Kriva AS pokazuje koliko će preduzeća proizvoditi i prodavati pri različitim cenama, dok se druge stvari ne menjaju.

U ovoj tački kupci i prodavci ne žele menjati svoju tražnju ,ponudu i cene. Promenom agregatne ponude ili tražnje menja se i položaj makroekonomske ravnoteže. Kada se kriva ponude AS pomera gore i u levo dešava se takozvani šok ponude koji dovodi do povećanje cena i smanjenja proizvodnje. Primer za ovo jeste skok cena barela nafte za vreme prvog naftnog šoka 1973. i drugog 1979. Stagflacija je ekonomska pojava izazvana šokom ponude i ima za posledicu povećanje cena i smanjenje zaposlenosti Pitanja

• Koji su glavni makroekonomski ciljevi? • Šta predstavlja fiskalna politika, monetarna politika i politika

dohotka? • Kako se izračunava stopa nezaposlenosti? • Šta je deflacija? • Šta je indeks potrošačkih cena? • Šta je stopa inflacije? • Koji su instrumenti ekonomske politike?

184

• Šta su egzogene promenjive? • Šta je agregatna ponuda i agrtegatna tražnja? • Šta je tačka makroekonomske ravnoteže? • Kako se naziva stanje ekonomije u kome se u isto vreme povećavaju

cene i nezaposlenost? Pitanja za vežbu

8. Makro ekonomija proučava a. formiranje tržišnih cena b. raspodelu dohotka c. opštu ekonomsku ravnotežu d. troškove proizvodnje

9. Kako se postiže stabilnost cena a. primenom monetarne politike b. primenom fi skalne poiltike c. primenom politike dohotka d. primenom fiskalne i monetarne politike e. primenom monetarne i politike dohotka f. a, b c

10. Koji su ciljevi ekonomske politike međusobno suprotstavljeni a. privredni rast i niska nezaposlenost b. stabilnost cena i spoljnotrgovinska ravnoteža c. niska inflacija i visoka nezaposlenost d. niska inflacija i niska nezaposlenost

11. Smanjenje agregatne tražnje izazvaće a. smanjenje nivoa cena i povećanje outputa b. povećanje nivoa cena i povećanje outputa c. povećanje nivoa cena i smanjenje outputa d. smanjenje nivoa cena i smanjenje outputa

12. Restriktivna monetarna politika prouzrokovaće

185

a. pomeranje krive AS u levo b. pomeranje krive AS u desno c. pomeranje krive AD u desno d. pomeranje krive AD u levo

13. Izračunaj stopu inflacije na osnovu sledeće tabele

Godina CPI = 100 Stopa inflacije

1978 195.4 -

1979 217.4 11.2

1980 246.8 13.5

1981 272.4 10.3

1982 289.1 5.1

1983 298.4 3.2

1984 311.1 4.2

1985 322.2 3.5

1986 328.4 1.9

1987 340.4 3.6

186

187

20. RAČUNANJE DRUŠTVENOG BRUTO PROIZVODA I NACIONALNOG DOHOTKA

Ciljevi izlaganja

• upoznavanje sa osnovnim makroekonomskim pokazateljima – društveni bruto proizvod, društveni proizvod, nacionalni dohodak i investicije

• analiza ekonomije je moguća uz kvantitativne metode. Ne može se voditi makroekonomska politika u koliko se ne poznaju osnovni makroekonomski agregati. Bruto domaći proizvod (GDP) jeste vrednost finalnih proizvoda i usluga

proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu, izraženih u novčanim jedinicama. Društveni bruto proizvod se može izraziti kao tok proizvodnje i kao suma zarada odnosno troškova. U koliko se izražava GDP kao tok proizvodnje onda se sastoji od potrošnje pojedinaca i domaćinstava (C – Consumption), potrošnje kompanija (I – Investment), potrošnje države (G - Governemt spending) i potrošnje stranaca (NX – Net Export). Prilikom izračunavanja GDP obračunava se samo potrošnja države dobara i usluga a ne i transferna plaćanja. Transferna plaćanja jesu isplate države pojedincima koje se ne vrše u zamenu za robu i usluge, već za postizanje određenog socijalnog cilja.Onda sledi

188

GDP = C + I + G + NX U koliko GDP posmatramo kao sumu zarada proizvodnih faktora, odnosno troškova, onda je njegov sastav sledeći: Najamnine ( w – Wage), kamata ( i – Interest), rente ( R – Rent), profita ( Pf – Profit), amortizacije (Dp – Depreciation) i indirektnih poreza (T – Indirect Taxes).

GDP = w + i + R + Pf + Dp + T

Bez obzira koji se način primeni ( bilo tok proizvodnje bilo suma zarada ili troškova) dobija se uvek isti GDP. GDP ne obuhvata vrednost međufaznih dobara (da bi se isključilo višestruko računanje substanca koje se koriste kao polufabrikati). Ovo izbegavanje dvostrukog računanja istih proizvoda jednom kao outputa a drugog kao inputa čini se radi izbegavanja veštačkog povećavanja GDP. Za ovo koristimo tehniku takozvanog skupljanja dodatne vrednost. Pod dodatnom vrednošću podrazumevamo razliku između vrednosti roba i troškova materijala koji su se upotrebili za tu vrstu proizvoda.

Slika 28.

U koliko želimo pratiti samo promene realne količine outputa koristimo realni GDP koji se izražava u stalnim cenama. Kada nominalni GDP podelimo sa deflatorom GDP dobijamo realni GDP. GDP deflator se definiše kao ponderisani prosek cena svih roba u GDP-u sa ponderom svake robe, koji je jednak njenom procentualnom učešću u ukupnom GDP-u.

189

Društveni proizvod (NDP – Neto Domestic Product) dobija se kada se od GDP oduzme amortizacija (Dp), ili

NDP = GDP - Dp U ekonomiji je često bio korišćen alternativni pokazatelj društvene proizvodnje a to je bruto društveni proizvod (GNP – Gross Nacional Product) koji pokazuje vrednost proizvodnje proizvedene radom i kapitalom u vlasništvu građana jedne zemlje kako u toj zemlji tako i u inostranstvu. Razlika između GNP i GDP jeste neto inostrano faktorsko plaćanje (NFP – net factor pazment from abroad) ili

GDP = GNP – NFP Nacionali dohodak (NI – National lncome) jeste suma dohodaka koje primaju vlasnici radne snage, kapitala i zemlje. On je jednak zbiru najamnina, kamati, renti i profita i dobija se kada se od GDP oduzme amortizacija i indirektni porezi .

NI = w + i + R + Pf ili

NI = GDP – (Dp + T)

Raspoloživi dohodak (DI – Disposable Income) jeste dohodak koji ostaje domaćinstvima za potrošnju (C – Consume) i štednju (S – Saving), a izračunava se tako što se od nacionalnog dohotka (NI) oduzmu direktni porezi (Td – Taxes direct) i dodaju transferna paćanja (Tp – Transfer payment), odnosno

DI = C + S ili

DI = NI – TD + TP

190

Porast GDP ne znači automatski i poboljšanje kvaliteta života, jer se isti može ostavriti uz smanjenje slobodnog vremena i zagađivanje prirode i okoline. Neto ekonomsko blagostanje (NEW – Net Economic Welfare) predstavlja pokazatelj poboljšanja kvaliteta života. NEW isključuje one komponente GDP koje ne doprinose blagostanju pojedinaca a uključuje one stavke GDP kojih nema u GDP-u a poboljšavaju kvalitet života. Tu ulazi vrednost slobodnog vremena i rezultati sive ekonomije koji nisu statistički obuhvaćeni, a odbija se šteta koja nastaje zagađivanjem prirode i okoline. Kada su u pitanju delovi GDP, investicije, odnosno ulaganja u buduću proizvodnju, su najpodložnije promenama. Bruto investicije su ukupna kapitalna ulaganja koja služe za zamenu istrošenog fizičkog kapitala i za proširenje postojećeg. Investicije se finansiraju iz amortizacije i akumulacije. Neto investicije se dobijaju kada se bruto investicije umanje za iznos amortizacije. One su namenjene za proširenje postojećeg fizičkog kapitala. Za ekonomiju jedne zemlje važno je da investicije i štednja budu uravnotežene. Ukupnu štednju S sačinjava lična štednja ( PS – Personal Saving), bruto štednja kompanija (GBS – Gross Business Saving) i štednja države (GS – Government Saving), a ukupne nacionalne investicije (In – Investment) domaće bruto investicije (GDI – Gross Domestic Investment)

In = PS + GBS + GS Pitanja

• U koliko je država uključena u međunarodnu razmenu čemu je jednak njen GDP (BDP)?

• Šta je nacionalni dohodak? • U koliko podelimo nominalni GDP (BDP) sa GDP (BDP) deflatorom,

šta dobijamo? • U koliko pomnožimo realni GDP (BDP) sa GDP (BDP) deflatorom,

šta dobijamo?

191

• Šta predstavlja razlika izmađu GDP (BDP) i GNP? • Zašto GDP (BDP) ne uključuje vrednost međufaznih proizvoda?

Pitanja za vežbu

1. Privredni rast se uvek meri u realnim jedinicama zbog a. velikih razlika između nominalnih GDP (BDP) kada se godišnje

upoređuju b. zbog promene outputa iz godine u godinu c. zbog promene nivoa cena iz godina u godinu

2. Šta od navedenog ne ulazi u obračun nacionalnog dohotka a. kamata b. renta c. najamnine d. profiti korporacija e. transferna plaćanja

3. U koliko se želi izračunati raspoloživi dohodak iz NDP onda se ne treba

a. dodati transferna plaćanja b. odbiti indirektni porezi c. odbiti neraspoređeni profiti korporacija d. odbiti doprinosi za socijalno osiguranja e. odbiti amortizacija

4. Vrednost GDP (BDP) nalazimo tako što skupimo a. najamnine, profit, kamate, rentu i akumulaciju b. ličnu potrošnju, investicije, amortizaciju i vrednost izvoza c. najamnine, investicije, indirektne poreze i neto izvoz d. nacionalni dohodak, indirektne poreze i amortizaciju

5. koliko se nominalni GDP (BDP) smanji u odnosu na prethodni period to je posledica

a. smanjenja cena

192

b. smanjenja cena i proizvodnje c. smanjenja proizvodnje d. ne može se dati precizan odgovor

6. Prilikom izračunavanja državne potrošnje u GDP (BDP) uzimaju se u obzir

a. transferna plaćanja bez izdataka države na robe i usluge b. troškovi države na robe i usluge i na transferna plaćanja c. troškovi države samo na robu ali ne i na usluge d. troškovi države na robu i na usluge

193

21. POTROŠNJA I INVESTICIJE Ciljevi izlaganja

• Prikazati odnos između visine dohotka sa jedne strane i potrošnje i štednje sa druge strane

• Prikazati funkciju potrošnje odnosno štednje • Definisati pokazatelje potrošnje • Definisati pokazatelje investicije • Dati analizu krive tražnje sa investicijama

Potrošnja pretstavlja GDP (BDP) koji je namenjen zadovoljenju pojedinačnih potreba. Potrošnja čini najznačajniji deo raspoloživog dohotka. Potrošnja se namenski raščlanjuje u tri kategorije:

o potrošnja trajnih dobara o potrošnja potrošnja potrošnih dobara o potrošnja usluga

U XIX veku nemački statističar Engel, prvi je uočio korelaciju nivoa potrošnje i nivoa dohotka. Niži nivoi dohodka se pretežno ili potpuno troše na osnovne životne potrebe (hrana, stan). Sa porastom dohotka troškovi za hranu rastu ali se u relativnom odnosu oni smanjuju

194

Slika 29. Efekat promene dohotka na ravnotežu

Promena dohotka pomera budžetsku crtu paralelno. Stoga prepolovljavanje dohotka na 3$ pomera NM u N’M’ i premešta ravnotežu u B’.

Tako na primer dvadesetih godina prošlog veka američka domaćinstva su trošila 41 % dohotka na hranu i pića, dok danas troše samo 19 % na te artikle. Povećanje dohotka je pretpostavka veće potrošnje, ali je uslovljeno i većom štednjom. Štednja predstavlja neutrošeni deo raspoloživog dohotka, a dobija se tako što se raspoloživi dohodak umanji za veličinu potrošnje. Funkcija potrošnje jeste odnos između nivoa potrošnje (C – consuption) i nivoa raspoloživog dohotka (DI – Disposable Income)

C = f (DI) Možemo je grafički prikazati pomoću krive potrošnje koja se sa pravcem od 45o seče u tački izjednačavanja. U ovoj tačci izjednačavanja potrošnja je jednaka raspoloživom dohotku. Levo od ove tačke,potrošnja je veća od tekućeg raspoloživog dohotka i finansira se iz štednje ili kredita. Desno od

195

tačke izjednačavanja potrošnja je manja od tekućeg raspoloživog dohotka pa se njegov određeni deo štedi. Funkcija štednje pokazuje odnos između štednje (S – Saving) i raspoloživog dohotka (DI), odnosno

S = f (DI) Funkcija štednje izvodi se iz funkcije potrošnje, i ona predstavljana sliku u ogledalu funkcije potrošnje. Veličine potrošnje i štednje su određene graničnom sklonošću potrošnji (MPC – Marginal Propensity to Consume) i graničnom sklonošću štednji (MPS – Marginal Propensity to Save). Odnos između prirasta potrošnje i prirasta raspoloživog dohotka jeste granična sklonost potrošnji. Granična sklonost štednji je odnos između prirast štednje i prirasta raspoloživog dohotka. Porastom dohotka smanjuje se MPC a povećava se MPS. Smanjenjem dohotka povećava se MPC a smanjuje se MPS. Postoji komplementarnost između MPC i MPS pa je stoga

MPC = 1 – MPS MPS = 1 – MPC

Odnosno MPC + MPS = 1 Granična sklonost potrošnji određuje nagib funkcije potrošnje a granična sklonost štednji nagib funkcije štednji. Nacionalana funkcija potrošnje dobija se sabiranjem individualnih funkcija potrošnje i određena je

o tekućim raspoloživim dohotkom o veličinom stalnog dohotka o veličinom bogatsva

Potrošači se u svojim odlukama rukovode pre svega veličinom raspoloživog dohotka koji se odnosi na tekuću godinu. Osim toga oni svoje

196

odluke donose i na osnovu stalnog dohotka koji je u dugom roku bez kratkoročnih i sezonskih uticaja. Na osnovu teorije stalnog dohotka samo porast veličine stalnog dohotka utiče na veličinu i strukturu potrošnje dok tekući, kratkoročni raspoloživi dohodak svojim rastom utiče na povećanje štednje ali ne i na potrošnju.

Rast potrošnje ne prati srazmerno porast stalnog dohotka,jer kako tvrdi hipoteza životnog ciklusa jedan njegov deo stanovništvo štedi za vreme kada će biti u penziji. Na osnovu ove hipoteze štednja koju stanovništvo vrši tokom svog radnog veka izjednačava krivu potrošnje. Bogatstvo utiče na povećanje potrošnje, ali je ovaj uticaj manji od uticaja tekućeg, raspoloživog i stalnog dohotka.

U razvijenim zemljama uočava se trend smanjivanja štednje i pored povećanja dohotka. Ovo je posledica sistema socijalnog osiguranja i širenja tzržišta kapitala koje stimuliše uzimanje kredita umesto štednje. Na ovaj trend utiče i pojava inflacije, povećanje poreza na štedne uloge kao i usporavanje stope rasta dohotka.

Investicije predstavljaju drugi deo agregatne tražnje i osnovna obeležja investicija jesu da u kratkom roku utiču na proizvodnju preko uticaja na agregatnu tražnju a u dugom roku na agregatnu ponudu preko uticaja na povećanje kapitlala i potencijalnog proizvoda. Investicije su određene:

o veličinom prihoda ili prinosom od investicije (e) o veličinom troškova investiranja gde su najznačajnije kamate (i) i porezi

(T) o očekivanjima i predviđanjima budućih događaja (E)

ili

I = f (e,i’,T,E).

197

Ovu funkciju možemo redukovati na sledeći oblik.

I = f (i’) Na ovaj način dobijamo funkciju potražnje za investicijama. Investicije predstavljaju funkciju isključivo realne kamatne stope i u odnosu na nju nalaze se u inverznom odnosu pa je zbog toga i kriva tražnje za investicijama negativnog nagiba. Pri određenom prihodu od investicija,tražnja za investicijama biće veća u kolilko je kamatna stopa niža i obrnuto. U zavisnosti od fluktuacije kamatne stope variraće isplativost investicije. Troškovi investiranja će se povećati kako povećanjem kamatnih stopa tako i povećanjem poreza jer će oni prouzrokovati smanjenje investicija. Taj isti efekat prouzrokovaće pesimistička predviđanja. Dok povećanje prinosa od investicija, zatim smanjenje troškova investiranja kao i optimistička predviđanja,pospešiće investicionu aktivnost. Generalno možemo reći da se investicije ponašaju nepredvidivo jer su zavisne od niza neizvesnih faktora,objektivne i subjektivne prirode. Pošto nije moguće predvideti kretanje troškova investicija kao i inovacija i razvoja tehnologije, Kejns je postavio tezu na osnovu koje tražnja za investicijama nije naročito zavisna od visine tekućeg raspoloživog dohotka. Ovo je u direktnoj suporotnosti sa tražnjom potrošnih dobara koja u prvom redu zavisi od tekućeg raspoloživog dohotka. Na osnovu akceleratorskog principa tražnja za investicijama zavisi i od promene realnog GDP (BDP). Povećanje investicione tražnje izazvaće nagli rast realnog GDP (BDP), dok će lagani rast realnog GDP (BDP) izazvati smanjenje tražnje za investicijama.

U koliko se se menjaju kamatne stope doćiće do promena na krivi tražnje za investicijama a u slučaju optimističkih predviđanja odnosno porasta realnog GDP (BDP) doćiće do pomeranja krive tražnje u desno. U koliko dođe do pesimističkih predviđanja prinosa od investicija i stagnacije realnog GDP (BDP) kriva tražnje za investicijama pomeriće se u levo.

198

Pitanja

• Šta je nemački statističar Engel primetio? • Šta je potrošnja? • Šta je granična sklonost potrošnji? • Šta je granična sklonost štednji? • Šta je tačka izjednačavanja? • Čime je određena potrošnja? • Čime su određene investicije?

Pitanja za vežbu

1. U koliko se dohodak smanjuje da li a. MPC ostaje isti b. MPC se smanjuje c. MPC raste

2. U kolilko stanovništvo ne potroši sav raspoloživi dohodak i neutrošeni deo uloži u banku onda je ono

a. uštedelo ali ne i investiralo b. istovremeno i uštedelo i investiralo c. investiralo ali ne i uštedelo d. neinvestiralo i neuštedelo

3. Nagib funkcije potrošnje pokazuje a. odnos između prirasta potrošnje i prirasta raspoloživog

dohotka b. odnos između prirasta potrošnje i prirasta štednje c. odnos između MPS i MPC d. odnos između veličine potrošnje i veličine raspoloživog dohotka

199

4. Tačka izjednačavanja na funkciji potrošnje pokazuje a. jednakost štednje i potrošnje b. jednakost između MPC i MPS c. jednakost potrošnje i dohotka d. jednakost štednje i dohotka

5. Investicione odluke su određene a. visinom poreskih stopa b. visinom kamatne stope c. visinom štednje d. predviđanjem budućih događaja e. nijednim navedenim činiocem pojedinačno

6. Pod dvostrukom funkcijom investicija podrazumeva se da a. investicije u kratkom roku deluju na visinu zaposlenosti a u

dugom roku na nivo cena b. investicije u kratkom roku imaju mikroekonomski efekat utičući

na blagostanje pojedinaca i kompanija a u dugom roku makroekonomski efekat utičući na blagostanje društva

c. investicije u kratkom roku utiču na agregatnu tražnju a u dugom roku na ekonomski rast

d. investicije u kratkom roku deluju na nivo cena, a u dugom roku na visinu zaposlenosti i ponude

7. Domaćinstvo pri dohotku od 6.000 novčanih jedinica ne štedi ništa. U kolilko joj se uveća dohodak na 7.000 n.j. onda štedi 200 n.j. Grafički funkcija štednje je horizontalni pravac pozitivnog nagiba prema osi x. MPS je jednak

a. 0,15 b. 0,2 c. 0,1

8. U koliko se poveća dohodak omaćinstva sa 7.000 n.j. na 8.000 n.j. onda se i štednja povećava za 50 n.j. U koliko je funkcija štednje

200

horizontalnog pravca pozitivnog nagiba prema osi x MPC će iznositi

a. 0,8 b. 0,6 c. 0,7

9. Na osnovu podataka iz tabele izračunati štednju, prosečnu sklonost potrošnji APC i prosečnu sklonost štednji APS.

Prosečna sklonost potrošnji se izračunava kao odnos potrošnje (C) i

raspoloživog dohotka (DI), a prosečna sklonost štednje kao odnos između štednje (S) i raspoloživog dohotka (DI)

APC = C : DI APS = S : DI

Rapoloživi dohodak D

Potrošnja C Štednja S APC APS

0 6.000 - 6.000 - -

10.000 12.000 - 2.000 1,2 - 0,2

20.000 18.000 2.000 0,9 0,1

30.000 24.000 6.000 0,8 0,2

40.000 30.000 10.000 0,75 0,25

50.000 36.000 14.000 0,72 0,28

Postoje šest investicionih projekata različite rentabilnosti. U koliko je kamatna stopa 10 %, stopa inflacije 5 % , koji od ovih projekara se neće realizovati zbog nerentabilnosti.

201

Projekat Očekivana stopa povraćaja u %

A 10

B 8

C 5

D 4

E 12

F 3

202

203

22. AGREGATNA TRAŽNJA I MODELI MULTIPLIKATORA

Ciljevi izlganja

• Objasniti agregatnu tražnju i njenu strukturu • Odvojiti makroekonomsku od mikroekonomske tražnje • Dati pokazatelje makroekonomske tražnje • Objaniti osnovni model multiplikatora • Prikazati multiplikator investicija • Prikazati paradoks štednje

Agregatna tražnja (AD) prikazuje ukupnu količinu proizvoda i usluga

koja će se kupiti pri datom nivou cena, i sastoji se od

o privatne potrošnje (C). To je potrošnja pojedinaca i domaćinstava a određena je raspoloživim tekućim dohotkom, stalnim dohotkom, bogatstvom i opštim nivoom cena

o investicija (I). Sačinjava ih proizvodnja potrošnja ekonomskih subjekata a određena je prinosima od investicija, troškovima investicijama i predviđanjima budućih događaja

204

o od državne potrošnje (G) koju čine materijalna i nematerijalna potrošnja države a uslovljena je državnom ekonomskom politikom

o neto izvoza (X) koji je jednak razlici između izvoza i uvoza i određen je domaćim i inostranim dohotkom, relativnim cenama i deviznim kursevima.

AD = C + I + G + X

Grafički prikaz agrekatne tražnje jeste kriva AD na dijagramu gde je na

apcisi prikazan relan GDP (BDP) a na ordinati opšti nivo cena.

Slika 30. Kretanje uzduž krive agregatne tražnje i pomeranje agregatne tražnje Na slici a) veći nivo cena sa fiksnom ponudom novca dovodi do jakog novca, većih kamata i opadajućeg trošenja na kamate osetljive investicije i potrošnje. Ovde vidimo kretanje duž krive AD kada se druge stvari ne menjaju. Na sllici b) druge stvari nisu više nepromenjive. Promene varijabli na kojima se temelji AD, kao što su ponuda novca, politike poreza, trošenje na vojsku, dovode do promene ukupnog trošenja pri datom nivou cena.

Kriva AD ima negativan nagib jer se tražnja smanjuje sa porastom opšteg nivoa cena. Ovo je posledica efekta novčane ponude pri kojoj povećanje cena pri fiksnoj novčanoj ponudi smanjuje realnu tražnju za robe i usluge. U

205

koliko je ponuda novca stalna kada se nivo cena povećava dolazi do smanjenja realne novčane ponude. Realna novčana ponuda definiše se kao nominalna novčana ponuda podeljena sa veličinom cene. U koliko se realna novčana ponuda smanjuje novac postaje „vredan“, kamatne stope rastu, smanjuju se investicije, potrošnja i izvoz, a otežano je dobijanje kredita. Povećanje cena uz fiksnu novčanu ponudu i obrnuto prouzrokuje opadanje ukupnih ralnih izdataka i dolazi do kretanja duž krive AD. Makroekonomska kriva tražnje AD razlikuje se od mikroekonomske krive tražnje DD jer odražava uticaj cena na celokupnu ekonomiju. Mikroekonomska kriva tražnje prati uticaj cena na traženu količinu roba i usluga na pojedinačnom tržištu.

Agregatna tražnja zavisi od promenjivih faktora ekonomske politike kao i od egzogenih faktora. Prvi skup promenjivih faktora jeste pod kontrolom domaće ekonomske politike a egzogeni su van njenog domašaja ili su neutralni. U prve spada monetarna i fiskalna politika države a u druge proizvodnja u inostranstvu, kretanje cena na svetskom tržištu, razvoj tehnologije i određeni politički događaji. Među ekonomskim teoretičarima preovladava eklektički pristup prema kome je kretanje agregatne tražnje funkcija i ekonomske politike i egzogenih promenjivih faktora. Određene promene pojedinih komponenata agregatne tražnje deluju multiplikatorski na obim proizvodnje i veličinu GDP (BDP). Model multiplikatora jeste teorija koja objašnjava kako pokazatelji agregatne tražnje deluju u kratkom roku na obim proizvodnje. Postoje dva modela multiplikatora, i to:

o osnovni ili jednostavni model o razvijeni ili Kejnsov model

Osnovni ili jednostavni model multiplikatora polazi od pretpostavke da su cene i najamnine u kratkom vremenskom roku fiksne i zadane tako da svaka promena ekonomske politike utiče na proizvodnju i zaposlenost. Ovaj model anlaizira uticaj potrošnje (C) i investicija (I) na kretanje proizvodnje.

206

U osnovnom modelu multiplikatora ravnotežni nivo društvene proizvodnje ostvariće se kada se planirana štednja izjednači sa planiranim investicijama. Grafički prikazano, nalaziće se u preseku krive štednje i krive investicija. I ako se planirana štednja i planirane investicije međusobno ne podudaraju doćiće do promene zaposlenosti i proizvodnje i javiće se tendencija vraćanja ka ravnoteži koja je narušena. U ravnotežnom stanju proizvodnja, zaposlenost i potrošnja su stabilne i nema zalihe proizvoda. Kod neravnoteže javljaju se viškovi ili manjkovi roba a proizvodnja može biti veća ili manja od ravnotežne. Ravnoteža se grafički može prikazati metodom C + I. Po ovoj drugoj metodi ravnoteža se uspostavlja u preseku linija od 45 stepeni i krive ukupne potrošnje (C + I). U pomenutom preseku privreda je u stanju ravnoteže jer je na tom nivou poželjno trošenje na potrošnju investicije potpuno jednako nivou ukupne proizvodnje. U koliko bi proizvodnja bila iznad svog ravnotežnog nivoa došlo bi do nagomilavanja zaliha, pada profita i smanjenja obima proizvodnje na ravnotežni nivo. Ako bi proizvodnja bila manja od svog ravnotežnog nivoa došlo bi do nestašice robe,što bi dovelo do povećanja proizvodnje i dostizanja ravnotežnog nivoa.

Dinamika proizvodnje u osnovnom modelu multiplikatora određena je investicijama. Delovanjem multiplikatora (k) povećanje GDP (BDP) je veće od povećanja investicija. Zato što investicije stvaraju lanac dodatne potrošnje po opadajućoj stopi. Efekat indukovane dodatne potrošnje zavisi od velilčine multiplikatora investicija. Investicioni multiplikator jeste broj koji pomnožen sa promenom investicija daje promenu proizvodnje i GDP (BDP) ili

Promena GDP (BDP) = Multiplikaor x promena investicija

odnosno Multiplikator = Promena GDP (BDP) / Promena investicija

Veličina investicionog multiplikatora k zavisi od granične sklonosti

potrošnje (MPC) odnosno granične sklonosti štednje (MPS)

207

k = 1 / (1 – MPC) ili

k = 1 / MPS Kada je dohodak veći,multiplikativni efekat će biti manji zbog

opadajuće granične sklonosti potrošnji (MPC), odnosno rastuće granične sklonosti štednje (MPS) i obrnuto.

Investicijski multiplikator deluje i pri rastu i pri padu GDP (BDP). On se može grafički prikazati metodom S – I i metodom AS – AD.

Primena investicionog multiplikatora ograničena je na stanje depresije kada u privredi postoje neiskorišćeni resursi. U koliko realni GDP (BDP) prevaziđe potencijalni GDP (BDP) multiplikativni efekat investicija nestaje i pretvara se u inflatornu tražnju. U koliko su proizvodni resursi nedovoljno iskorišćeni rast agregatne tražnje izaziva rast proizvodnje. Ako je privreda u stanju pune zaposlenosti onda nema mesta za povećanje agregatne tražnje pa umesto povećanja proizvodnje dolazi do porasta cena.

Povećanje štednje ne mora nužno da prati i povećanje investicija. U koliko se poveća štednja bez odgovarajućeg porasta investicija javlja se paradoks štednje. Paradoks štednje se sastoji u tome da čin koji je individualno pozitivan nije i društveno pozitivan jer povećanje štednje prati smanjenje potrošnje, dohotka i zaposlenosti. Pošto visina štednje zavisi od dohotka onda se na dugi rok smanjenjem dohotka smanjuje i štednje. Paradosk štednje grafički se prikazuje u pomeranju preseka krive štednje i investicija u levo i smanjenju ravnotežno nivoa dohotka. Kod privrede u recesiji paradoks štednje posebno dolazi do izražaja. Pitanja

• Od čega se sastoji agregatna tražnja? • Šta izaziivaju promene nivoa cena kod krive AD? • Na šta utiču promene egzogenih promenjivih faktora?

208

• Čemu je jednak multiplikator investicija? • Od čega zavisi veličina multiplikatora investicija? • Kakav će nivo postići GDP (BDP) u tački gde je štednja jednaka

investicijama? • Kako efekti novčane ponude utiču na nagib krive agregatne tražnje?

Pitanja za vežbu

1. Koji navdi najbolje opisuju efekat novčane ponude a. kako privreda raste tako i centralna banka povećava novčanu

ponudu b. kako se povećava novčana ponuda tako se povećava i inflacija c. kako cene rastu, pad realne novčane ponude uticaće na

gregatnu tražnju d. agregana tražnja i novčana ponuda su međusobno u pozitivnoj

korelaciji 2. Šta će od navedenih događaja pomeriti krivu agregatne tražnje u

levo a. primena usavrešene tehnologije proizvodnje b. smanjenje vrednosti domaće valute c. smanjenje veličine radne snage d. povećanje državne potrošnje e. smanjenje neto izvoza

3. Ako je vrednost MPC = 0,6 u osnovnom modelu multiplikatora, onda će veličina multiplikatora iznositi

a. 3,0 b. 4,0 c. 5,0 d. 2,0 e. 2,5

209

4. U koliko je multiplikatoru investicija u osnovnom modelu K = 2 tada će granična sklonost štednji biti jednaka

a. 0,2 b. 0,4 c. 0,8 d. MPC

5. U koliko je GDP (BDP) u stanju ravnoteže a. MPC = MPS b. Potrošnja je jedaka investicijama c. investicije su jednake štednji d. multiplikator državne potrošnje jednak je poreskom

multiplikatoru 6. Na osnovu podataka raspoloživi dohodak i štednja u određenoj

zemlji su iznosili

Raspoloživi dohodak Di Štednja 100 10

120 20

140 30

160 40

180 50

200 60

Pod predpostavkom da su autonomne investicije iznosile 30 miliona n.j. i da ne postoji državna potrošnja kao i međunarodna razmena odredite

a. veličinu privatne C i ukupne potrošnje C + I Privatna potrošnja: 90, 100, 110, 120, 130, 140 Ukupna potrošnja: 120, 130, 140, 150, 160, 170 b. ravnotežni nivo dohotka 140 miliona n.j.

210

c. MPC, MPS i veličinu multiplikatora MPC = MPS = 0,5 k = 2

211

23. DRŽAVA, MEĐUNARODNA RAZMENA I PROIZVODNJA

Ciljevi izlaganja

• Prikazati uticaj države na proizvodnju • Analizirati uticaj oporezivanja na agregatnu tražnju • Dati definiciju multiplikatora fiskalne politike • Prikazati uticaj međunarodne razmene na makroekonomiju • Prikazati graničnu skolonost uvozu i multiplikator otvorene

privrede

Ekonomisti su još ranije znali da se fisklanom politikom određuje koliko će se društvene proizvodnje podeliti na zajedničku i individualnu potrošnju. Država svojom fiskalnom politikom veoma efikasno deluje na privredu, ali tek je Keins otkrio da fiskalna politika može znatno uticati na kratkoročna kretanja proizvodnje, zaposlenosti i cena. Na osnovu ovoga država uspeva da u znatnoj meri stavi pod kontrolu kretanje privrednih ciklusa. Fiskalna politika se sastoji od državne kupovine robe i usluga (G) i poreza i transfera (T). Promene jedne ili druge komponente fiskalne politike, isto kao i promene investicija deluju multiplikativno na nivo društvene potrošnje, odnosno proizvodnje. Koliko će ovo dejstvo iznositi zavisi od multiplikatora državne potrošnje odnosno od poreskog multiplikatora. Multipluikator državne potrošnje pokazuje za koliko će se povećati GDP (BDP) ako se državna potrošnja poveća za jednu n.j.

212

Državna potrošnja kao i investicije pokreće lanac indukovane opadajuće potrošnje. Visina multiplikatora državne potrošnje (Kg) zavisiće od visine granične sklonosti potrošnji jer je

Kg = 1 / (1 – MPC) = 1 / MPS

Multiplikator državne potrošnje (Kg) jednak je multiplikatoru

investicija. Kako su oba jednaka, nazivaju se multiplikatorima potrošnje. U koliko se povećava državna potrošnja uz nepromenje poreze i investicije to ima ekspanzivan učinak na društvenu proizvodnju pa se to koristi kao sredstvo izlaska iz recesije. Grafički se porast državne potrošnje pokazuje pomeranjem krive C + I + G naviše. Ravnoteža nastupa u preseku krive C + I + G i linije nagiba od 45 stepeni. U ovoj tački preseka ukupni izdaci (C + I + G) biće jednaki GDP. Smanjenje državne potrošnje izazvaće smanjenje ukupnih izdataka, proizvodnje i zaposlenosti pa se koristi za obuzdavanje inflacije. Grafički se prikazuje pomeranjem krive C + I + G naniže. Ravnoteža se uspostavlja na nižem nivou dohotka u preseku krive C + I + G i linije sa nagibom od 45 stepeni.

Slika 31. Izdaci države se dodaju poput ivesticija da bi se odredio ravnotežni GDP

Na trošenje za potrošnju i trošenje na investicije, sada dodajemo trošenje države na dobra i usluge. To nam daje krivu C + I + G. U tački E u kojoj ova kriva seče crtu sa nagibom od 45o, nalazimo ravnotežnu veličinu GDP.

213

Državna potrošnja i njeno delovanje na aktivnost privrede najbolje se ilustruje na primeru SAD kada su izdaci za odbranu usled hladnog rata za 10 godina od 1979 sa 185 milijardi dolara na 292 milijardi dolara u 1987 godini i učestvovli sa više od 6 % u Američkom GDP (BDP). Sa prestankom hladnog rata izdaci za odbranu padaju na 3,5 GDP (BDP) što je bio jedan od uzroka recesije početkom devedesetih godina prošlog veka u SAD.

Uz pretpostavku nepromenjenih investicija i državne potrošnje i smanjenja poreza povećava se ravnotežni nivo GDP (BDP), pa se smanjenje poreza koristi kao sredstvo protiv recesije i za porast zaposlenosti. Smanjenje poreza povećava potrošnju pa se kriva C + I + G pomera naviše i seče liniju nagiba od 45 stepeni na većem nivou dohotka. Promena poreza kao i državna potrošnja ima multiplikativno dejstvo, ali slabijeg intenziteta u odnosu na potrošnju države, pa je zato poreski multiplikator manji od multiplikatora državnih troškova. Poreski multiplikator jednak je proizvodu granične sklonoste potrošnje i multiplikatora trošpkova ili

Poreski multiplikator = MPC x Multiplikator troškova

U koliko se povećaju porezi pri ostalim istim pretpostavkama smanjuje

se potrošnja GDP (BDP) i zaposlenost. Grafički ovo se manifestuje pomeranjem krive C + I + G koja će liniju nagiba od 45 stepeni presecati na nižem nivou GDP (BDP).

Kretanje GDP (BDP) u složenom modelu multiplikatora zavisi od razmene sa inostranstvom. U koliko se uvede u model razmena sa insotranstvom tada se domaća tražnja može razlikovati od GPD (BDP). Domaća tražnja jednaka je zbiru potrošnje C, domaćih investicija I i troškovima države G. Taj zbir se razlikuje od GDP (BDP) za kupovinu robe u inostranstvu (m), i za prodaju domaćih proizvoda inostranstvu (e). razlika između GDP (BDP) i C + I + G jednaka je razlici između izvoza i uvoza (m-n). Ova razlika se naziva neto izvozom (Ux) i četvrti ječinioc GDP (BDP). Tako je GDP(BDP) jednak

214

zbiru potrošnje (C), domaćih investicija (I), potrošnje države (G) i neto izvozu (X), ili

GDP (BDP) = C + I + G + X

Veličina uvoza zavisiće od veličine domaće proizvodnje i dohotka,

relativnih cena domaćih i inostranih roba i deviznih kurseva. U koliko devizni kurs valute neke države raste uvoz se povećava, izvoz se smanjuje i to deluje negativno na neto izvoz. Suprotno, kada devizni kurs valute neke države pada izvoz se povećava, uvoz smanjuje što deluje na porast neto izvoza.

Neto izvoz povećava agregatnu tražnju i ima multiplikatorsko desjtvo na privredu. Neto izvoz omogućava postizanje privredne ravnoteže. Ravnoteža se postiže kada se agregatna tražnja čiji je neto izvoz deo, izjednači sa GDP. Grafički se to predstavlja u tački preseka krive C + I + G + X i pravca nagiba od 45 stepeni.

Slika 32. Dodavanje neto izvoza domaćoj potražnji daje ravnotežni GDP u otvorenoj ekonomiji Crna crta pokazuje domaću potražnju (C + I + G), kupovine domaćih potraošača, preduzeća i države. Tome se mora dodati neto trošenje u inostranstvu. Neto izvoz i domaća potražnja daju plavu crtu ukupnog trošenja. Ravnoteža u tački E, u kojoj je ukupni GDP jednak ukupnim iszdacima i usluge proizvedene u SAD. Zapazite da je nagib sive krive ukupne potražnje manji od nagiba domaće potražnje da bi se odrazilo isticanje iz trošenja u uvoz.

215

Multiplikatorsko dejstvo neto izvoza zavisi od granične sklonosti uvozu (MPm). Granična sklonost uvozu pokazuje za koliko će se povećati vrednost uvoza ako se GDP (BDP) poveća za jednu novčanu jedinicu. Uz njegovu pomoć određuje se i multiplikator otvorene privrede (Mop). Multiplikator otvorene privrede jednak je recipročnoj vrednosti zbira granične sklonosti štednji (MPS) i granične sklonosti uvozu (MPm) odnosno MoP = 1 / (MPS + MPm). Ovaj multiplikator je manji od multiplikatora zatvorene privrede zato što deo povećanja dohotka odlazi na uvoz. Kako u zatvorenoj privrdi nema uvoza, to je Mpm = 0, onda će multiplikator zatvorene privrede (Mzp) biti jednak recipročnoj vrednosti granične sklonosti štednji (MPS) ili

Mzp = 1 / MPS

Kako je poznavanje multiplikatora važno za sprovođenje ekonomske politike onda se u tu svrhu koriste ekonometrijski modeli. Ekonometrijski modeli predstavljaju skupove jednačina koje opisuju ponašanje privrede na osnovu empirijskih podataka. Prvi predstavnici ekonometrijske analize bili su Holađanin Jan Timbergen i Amerikanac Lawrence Klein koji su za ove radove dobili Nobelovu nagradu. Pitanja

• Od čega se sastoji fiskalna politika? • Na osnovu koje predpostavke država može efikasno uticati na

kretanje privrednih ciklusa? • Na šta utiče porast poreza bez povećanja džavne potrošnje? • Koji je pokazatelj državnog delovanja na GDP(BDP)? • Od čega zavisi multiplikator državnih troškova.? • Čemu je jednak poreski multiplikator? • Šta pokazuje granična sklonost uvozu?

216

• Čemu je jednak multiplikator otvorene privrede? Pitanja za vežbu

1. Promena troškova države utiče na privredu a. manje nego promene poreza b. isto kao i promene investicija c. više nego promene investicija d. isto kao promena poreza

2. Koji od ovih izraza je tačan odnos između poreskog multiplikatora i multiplikatora troškova.

a. poreski multiplikator = multiplikator troškova +MPC b. multiplikator troškova = poreski multiplikator / (1-MPC) c. poreski multiplikator + multiplikator troškova =1 d. poreski multiplikator = multiplikator troškova x MPC

3. Pod predpostavkom da je GDP(BNP)na ravnotežnom nivou pri punoj zaposlenosti i da država poveća svoje troškove za robe i usluge za 10 miliona n.j.Koliko treba povećati poreze da ne bi došlo do inflacije.Povećanje poreza će iznositi

a. 10 miliona n.j. b. manje od 10 miliona n.j. c. nula. d. više od 10 miliona n.j.

4. Ukoliko ukupne planirane investicije premaše ukupnu planiranu štednju,onda

a. neće doći do promene GDP(BNP) b. GDP(BNP)će pasti ispod potencijalnog GDP(BNP) c. GDP(BNP)će rasti iznad potencijalnog GDP(BDP) d. GDP će rasti,ali samo ako je na početku ispod potencijalnog

GDP (BNP) 5. Razlika između GDP (BDP) i domaćih troškova jednaka je

217

a. štednji b. uvozu minus izvoz c. neto uvozu d. izvozu minus uvoz

6. Multiplikator otvorene privrede a. je jednak multiplikatoru potrošnje pomnoženim sa MPC b. je jednak 1/MPm c. smanjiće se ako uvoz premaši izvoz d. je povezan sa nagibom krive ukupne potrošnje.

7. Koliki će biti multiplikator državnih troškova i poreski multiplikator ako je MPC=0,8a MPm=0?

Multiplikator troškova je 5 a poreski multiplikator je 4

218

219

24. NOVAC I BANKARSTVO Ciljevi izlaganja

• Prikazati osnovne pojmove i standardna znanja o suštini,uzrocima,vrstama i funkcijama novca

• dati osnovne pojmove o bankama i poslovnom bankarstvu • objasniti proces u kome savremeni bankarski sistem stvara

bankarski ili depozitni novac i povećava ili smanjuje ukupnu novčanu masu

• prikazati osnovne monetarne agregate • objasniti osnovne pojmove o hartijama od vrednosti i njihovom

tržištu

Celokupne ekonomske procese možemo podeliti na dva dela. Prvo na tokove roba ili realnu ekonomiju i drugo, na tokove novca ili monetarnu ekonomiju.Realna ekonomija se meri količinama proizvedenog ili prirodnog bogastva (tone proizvedene robe, tone rude gvožđa i dr.), brojem zaposlenih radnika,količinama instalisanih kapaciteta i sično.Monetarna ili novčana ekonomija izražava se količinom i kretanjem novca (u obliku plata, renta , kamata, novčane mase, depozita i dr.) Na realnu ekonomiju utiču kompanije i građani a monetarna ekonomija je pod kontrolom monetarne vlasti koja ima monopol na emisiju novca i kontrolu novčanih tokova.

220

Novčana ili monetarna ekonomija proističe iz realne ekonomije ali ona ima određenu samostalnost,povratan uticaj na realnu ekonomiju i niz specifičnosti.Regulisanjem monetarne ekonomije postiže se stabilizacija ili destabilizacija čitavog ekonomskog sistema jedne države ili unije.

Novac se koristi kao sredstvo razmene roba i kao sredstvo plaćanja svih privatnih i javnih dugova. Shvatanje suštine novca najednostavnije je kroz njegove funkcije u sadašnjim privredama. Funkcije novca su a)mera vrednosti svih drugih roba sredstvo razmene roba c) sredstvo plaćanja svih privatnih i javnih dugova d) kao sredstvo štednje e) kao oblik u kome se čuva deo ukupne imovine f) kao svetski novac ili međunarodno sredstvo plaćanja.

Osnovni uzroci pojave novca nalaze se u društvenoj podeli rada i specijalizaciji proizvodnje, u privatnom vlasništvu, u permanentnoj potrebi ljudi da trguju i razmenjuju svoje potrebe i u robnoj proizvodnji.

Poćetni oblik razmene viškova proizvoda bila je trampa, odnosno razmena određene robe koji ima jedan proizvođač za neku drugu robu koji ima drugi proizvođač (R1 – R2).

Ova dvostruka podudarnost da proizvođači imaju viška svoje robe i da imaju potebu za viškom tuđe robe se vrlo teško i sporo ostvaruje. Da bi otklonili nedotatke trampe (Roba 1 – Roba 2) ljudi su otkrili novac koji kao posrednik u trgovini ubrzava razmenu roba i ona se odvija na sledći način. R1 – N – R2. Novac u XVI i XVII veku, kada počinje pretvaranje robne proizvodnje u kapitalističku robnu proizvodnju,dobija veliki značaj i pokretačku ulogu u kompletnoj ekonomskoj aktivnosti,koja započinje sa jednom količinom novca a završava s po pravilu sa uvećanom količinom novca, što se može prikazati formulom N – R – N’.

U ekonomskoj istoriji javljale su se razne vrste novca. Period razmene robe za robu ili trampe zamenjen je periodom robnog novca u kome su ulogu opšteg ekvalenta imale neke retke i specifične robe kao što su školjke, određeni minerali – ćilibar, vino, zlato, srebro. Nakon robnog novca pojavio se metalni novac koji je u početku kovan isključivo od plemenitih metala. Krajem XVII i početkom XVIII veka javlja se papirni novac koji nema sopstvenu vrednost već

221

samo simboličnu vrednost. Takođe i svremene vrste novca kao što su papirne novčanice, kovani novac, čekovi i slično nemaju sopstvenu vrednost kao robe, već simbolički i deklarativno predstavljaju novac. Ovaj novac se naziva još i fiat novac ili fiducijarni novac. Od italijanske reči fiat / fijat što bi značilo „neka tako bude“ ili „neka se primeni“ i latinske reci fiducia što znači poverenje. Sama država određuje i proglašava novčanu jedinicu i njene funkcije ili ako je u članstvu određene monetarne unije taj posao obavljaju organi unije za pomenutu državu. Stanovništvo koje ima poverenje u takvu odluku i moć države prihvataju taj novac i pomoću njega obavljaju razmenu roba i plaćanje dugova. U koliko ovakav novac koji je simboličan u određenim kriznim finansijskim situacijam izgubi funkciju mere vrednosti i merila cena,onda funkciju novca počinju obavljati neke druge robe ili strane konvertibilne valute. Postoji gotovina ili efektivni novac koga emituje centralna banka države ili monetarne unije i on je u obliku metalnog ili papirnog novca. Zatim egzistira depozitni, odnosno bankarski ili knjižni novac i on se javlja u obliku depozita ili uloga novca u banku, čekova i potrživanja na računima u bankama. Ovaj bankarski novac ili depozitni nema materijalni oblik ali se može na zahtev vlasnika pretvoriti u gotovinu i materijalizovati. Danas uz pomoć kompjuterske tehnologije proširio se elektronski prenos novca i formira se digitalni ili elektronski novac. Takođe se uz pomoć,pre svega telefonske,tehnologije razvijaju određeni servisi i takozvano kućno bankarstvo koje omogućava praćenje svojih računa u banci i plaćanje svojih dugova uz pomoć kompjuterskih komunikacija između banaka sa jedne strane i građana i kompanija sa druge strane.

Substituti novca mogu biti u obliku bonova, menica, čekova, državnih obveznica i ostalih vrednosnih papira. Substituti novca obavljaju prometnu i platežnu funkciju novca i na taj način vrše nadoknadu transakcijskog novca koji je u manjku.

U savremenim ekonomijama najznačajnije finansijske institucije jesu banke,osiguravajuća društva,penzioni fondovi,štedno-kreditne zadruge i dr.Bankarski sistemi sastoje se od centralne banke i poslovnih ili komercijalnih

222

banaka. Centralna banka ima ulogu da emituje takozvani primarni novac i reguliše ukupnu količinu novca u opticaju. Centralna banka takođe reguliše aktivnost poslovnih banaka i vodi brigu o vrednosti domaćeg novca, o stabilnosti cena, finansijskim obavezama države prema inostranstvu i drugo.

Poslovne banke prikupljaju trenutne viškove novca od određenih kompanija i građana i to u obliku štednih uloga i depozita i plasiraju ga drugim kompanijama i građanima kojima je novac neophodan. Poslovne banke učestvuju i kreiranju depozitnog novca ali u okviru pravila i ograničenja koja su postavljena zakonskim normama i politikom centralne banke. Dobit poslovnih banaka ostvaruje se kao razlika između aktivnih kamata i pasivnih kamata. Aktivne kamate poslovne banke naplaćuju od zajmotražioca, a pasivne kamate plaćaju vlasnicima štednih uloga i vlasnicima depozita.

Kamata predstavlja cenu upotrebe pozajmljenog novca i to je novčani izraz koji zajmoprimac plaća zajmodavcu po kamatnoj stopi. Kamatna stopa predstavlja procentualni iznos ukupnog duga ili glavnice koji dužnik treba da plaća poveriocu u određenoj jedinici vremena, obično na godinu dana. Postoji nominalna kamatna stopa i realna kamatna stopa. realna kamatna stopa dobija se kao razlika između nominalne kamatne stope i stope inflacije.

Kamatna stopa odnosno njena visina zavisi od odnosa ponude i tražnje novca kao i od roka ili vremena vraćanja kredita, rizika plasmana likvidnosti sredstava (likvidna sredstva plaćanja su ona koja se brzo mogu pretvoriti u gotovinu, i ona imaju manju kamatnu stopu, a nelikvidna sredstva veću kamatnu stopu) i adminstrativnih troškova.

Kamata se može smatrati kao oportunitetni trošak držanja novca kod sebe a ne u banci u situaciji kada vlasnik novca može birati između ulaganja novca u banku, radi zarade u obliku kamate ili držanja gotovog novca kod sebe, radi likvidnosti.

Poslovne banke mogu, u procesu prikupljanja depozita i odobravanja kredita, kreirati depozitni novac. Ovaj depozitni novac povećava ukupnu ponudu, odnosno količinu, novca u opticaju. Poslovanje poslovnih banaka po principu delimičnog pokrića depozita likvidnim sredstvima, odnosno delimičnih

223

rezervi likvidnosti, omogućuje im kreiranje novca.Banke procenjuju da njihovi komitenti koji imaju depozite ili štednju,neće istovremeno povlačiti sve svoje depozite odnosno da štediše neće povlačiti celokupnu gotovinu odjednom. Obavezne rezerve poslovnih banaka su samo deo uloženih depozita koji služe za osiguranje likvinosti. Ostali deo depozita predstavlja višak rezervi i poslovne banke to koriste za davanje kredita kompanijama i građanima uz kamatu. Bankarske rezerve jesu novčana sredstva koje banke drže kod sebe u obliku gotovine radi svakodnevnih potreba i radi održavanja likvidnosti.bankarske rezeve mogu se držati i na računima kod centralne banke.

Kada se odobri odgovarajuća suma kredita onda ona predstavlja dodatnu kupovnu snagu i pojavljuje se kao novi depozit u drugoj poslovnoj banci. Ta druga banka zadržava kod sebe samo jedan deo novog depozita i to u skladu sa propisanom stopom obaveznih rezervi likvidnosti/r/.Centralna banka propisuje obaveznu stopu rezevi likvidnosti ili takozvane obavezne rezerve. Drugi deo ili višak rezervi poslovna banka plasira u zajmove ili kredite uz naplatu kamate. Tako plasirani novac u kredite dolazi u treću poslovnu banku i javlja se proces multiplikacije depozitnog novca, sve dok traje multiplikacioni efekat početnog ili inicijalnog depozita (ID), odnosno dok se ne stvore nove rezerve (NR) koje su jednake iznosu inicijalnog depozita. Na primer, ako je stopa obavezne rezerve /r/ = 1 / 10, a stopa viška rezervi – s = 9 / 10 onda će bankarski sistem iz inicijalnog depozita od 1000 novčanih jedinica stvoriti nove depozite (ND) koji su 10 puta veći od inicijalnog depozita.

U koliko se povećaju stope obavezne rezerve, zatim dobrovoljno povećaju rezerve iznad propisanih,smanjuje se ponuda novca, odnosno novčana masa. Ekspanzija kredita i novčane mase omogućena je u koliko se snizi stopa obaveznih rezervi i povećaju viškovi rezervi.

Monerani multiplikator jednak je recipročnoj vrednosti stope obavezne rezerve, odnosno m.m. = 1 / r. Monetarni multiplikator možemo izračunati i kao odnos između zbira svih novoformiranih depozita ili novčane mase u užem smislu N1, sa jedne strane, i primarnog novca (monetarne baze) MB ili M0, ili inicijalnog depozita (ID), sa druge strane. Monerani multiplikator jeste broj koji

224

pokazuje za koliko puta se može maksimalno povećati količina depozitnog novca u bankarskom sistemu, ako se primarni novac ili inicijalni depozit poveća za jednu novčanu jedinicu ili

m.m. = 1 / r ili m.m. = M1/M0 iz toga sledi da je M1 = M0 x m.m

Određene poslovne banke u procesu multiplikacije depozitnog novca

mogu povećati ili odobravati zajmove i kredite za investicije samo do iznosa njihovih viškova rezervi (VR). Čitav bankarski sistem može odobravati mnogo veće kredite u skladu sa kreditnim multiplikatorom (k.m.).To je broj koji pokazuje koliki maksimalni iznos kredita bankarski sistem može stvoriti iz povećanja viška rezervi za jednu jedinicu. Kreditni multiplikator je za jedan manji od monetarnog multiplikatora pa važi sledeći izraz k.m. = 1 / r-1

Poslovne ili komercijalne banke u uslovima simboličnog ili fiat novca,pošto posluju po principu delimičnih rezervi likvidnosti,mogu praktično povećati ukupnu ponudu novca ili novčanu masu (m). Ovo povećanje je mnogo veće nego što iznosi povećanje primarnog novca ili monetarne baze (MB), koju emituje centralna banka ili povećanje inicijalnog depozita (ID), koji dolazi od strane komitenata ili štediša.

Multiplikacija depozitnog novca ili povećanje ponude novca moguća je privremeno:

• iz razloga što građani i kompanije kao komitenti poslovnih banaka

prihvataju odobreni bankarski kredit kao izvor i način plaćanja svojih dugova

• zato što komitenti banaka učestvuju u platnom prometu i plaćanju svojih robno – novčanih dugova preko depozitnog, knjižnog ili bankarskog novca i preko poslovnih banaka.

• zato što se knjižni novac ili novčana sredstva koji jedna banka odobrava kao kredit svojim komitentima vraća u bankarski sistem kao novi umanjeni depozit u drugim poslovnim bankama.

225

U koliko bi se svi privredni subjekti i komitenti poslovnih banaka odlučili da posluju samo sa gotovinom onda poslovne banke ne bi mogle povećati kupovnu moć, odnosno multiplikovati depozitni novac.

Izuzetno su važna dva ograničenja procesa bankarske kreacije novca. Prvi je pretvaranje depozitnog novca u gotovinu ili odliv depozita po viđenju u druge vrste oročenih depozita, i drugo povećanje rezerve likvidnosti iznad iznosa koji je zakonom propisan što se,po nekad,odlukama banaka i uradi.

Bilans stanja bilans uspeha odnosno obračun dobiti i gubitka jesu dokumenta kojima se prikazuju rezultati bankarskog poslovanja.Bilans stanja predstavlja sistematski pregled finansijskog stanja banke, odnosno njene aktive i pasive u određenom danu. U aktivi su sredstva ili stavke koje banka potražuje a u pasivi su obaveze ili sredstva koje banka duguje. Neto vrednost je razlika između aktive i pasive.

Monetarni agregati predstavljaju količinske mere agregatne ponude novca u nekoj zemlji. Monetarni agregati se razlikuju prema stepenu likvidnosti raznih vrsta novca od kojih se sastoje.

Transakcijski novac jeste osnovna mere agregatne ponude novca, i to je novac koji služi za robno – novčane transakcije ili kupoprodaju roba i usluga (M1 Money – Novac). Transakcijski novac sastoji se od gotovine van banaka (Got) i depozita po viđenju (D) koji se nalaze kod centralne banke ili kod poslovnih banaka.

Zato je M1 = Got + D

Depoziti po viđenju su vrsta novčanih ili štednih uloga u banku i mogu

se u svakom trenutku povući iz banke od strane ulagača, dok oročeni depoziti imaju ograničenje u pogledu povlačenja iz banke. Na primer mesec dana, 6 meseci, godinu ili više dana.Gotovina se satoji

o od kovanog ili metalnog novca van banaka o od paprinog novca

226

Gotovinu tretiramo kao monetarnu bazu (M0) ili primarni novac koji je pod punom kontrolom centralne banke. Udeo gotovine u strukturi novčane mase (M1) je bitan podatak i razlličit je u različitim zemljama i vremenima. Obično se kreće od 1 / 3 do 2 / 3 novčane mase. Povećanje tog pokazatelja je loš znak za monetarne jer se javlja nepoverenje u depozitni novac i sam monetarni sistem, povećavaju se troškovi štampanja novca, a građani gotovinu povlače iz banaka.

Sledeći monetarni agregat (M2) predstavlja širi pojam ukupne ponude novca i obuhvata i novac koji obavlja funkciju čuvanja jednog dela ukupne imovine u novčanom obliku. On se sastoji od M1, od kratkročne štednje S, a to su sredstva koja su deo nečije imovine oročene do godinu dana u bankama. Ovo su bliski substituti transakcijskog novca i lako se pretvaraju u gotovinu bez velikog gubitka ukupnih vrednosti. Montarni agregat M3 sadrži M2 i manja likvidna novčana sredstva kao što su depoziti koji su oročeni na duže od godinu dana (Dor). Četvrti monetarni agregat (M4) sadrži (M3) kao i još manje likvidna sredstva (Lmin) a to su oročeni devizni depoziti, obveznice, i drugi isntrumenti tržišta novca. Mogli bi smo monetarni agregat M4 označiti kao ukupna likvidna sredstva. Sledi:

M2 = M1 + S, M3 = M2 + Dor, M4 = M3 + Lmin

Regulaciju i kontrolu agregatne ponude novca poslednjih godina otežava pojava novih vrsta novca, novih hartija od vrednosti i novih oblika instrumenata plaćanja. Sama agregatna ponuda novca nije osetljiva na promene kamatne stope i grafički se pokazuje kao pravac koji je vertikalan na apcisu. Međutim individualna ponuda novca je jako osetljiva na promenu kamatne stope. Agregatna tražnja za novcem je zbir individualnih tražnji kod kompanija i građana.

227

Najveći deo agregatne tražnje novca,jeste transakcijska tražnja novca, a ona je posledica potrebe ljudi da razmenjuju i plaćaju robe i usluga. Pokušaj ljudi da ostvare određenu zaradu u brzoj zameni raznih vrsta novca ili u zameni novca za hartije od vrednosti,kada se koriste promene kamatnih stopa, deviznih kurseva i dividendi,jeste spekulacijska tražnja novca. Osiguravajuća tražnja novca nastaje usled potrebe ljudi da jedan deo novca drže u gotovini i da u teškim i nepredviđenim situacijama imaju finansijsku sigurnost u nabavljanju potrebnih roba i usluga. Osiguravajuća tražnja obično pripada transakcijskoj tražnji za novcem. Imovinska tražnja novca nastaje usled potrebe ljudi da jedan deo imovine drže u novcu i želeći da diverzifikuju svoj portfolijo. Teorija portfelja objašnjava metode i tehnike uspešnog upravljanja diverzifikovanim oblicima imovine, odnosno novcem, nekretninama, hartijama od vrednosti, kompanijama i drugo. Na tržištu je uobičajeno da postoji niz kamatnih stopa u isto vreme. Kamata se na tržištu novca pojavljuje kao cena korišćenja tuđeg novca u određenom vremenu. Kamatna stopa zavisi od roka dospeća kredita, rizika, stepena likvidnosti, administrativnih troškova i drugo. Realna kamatna stopa se dobija kada se od nominalne ili novčane kamatne stope oduzme stopa inflacije. Važna specifičnost tržišta novca jeste što se promenom cena, odnosno kamatnh stopa ne može promeniti agregatna ponuda novca, već se samo može promeniti individualna ponuda novca.

24.1 Tržište hartija od vrednosti

Kao zamena za novac ili surogat novca jesu hartije od vrednosti.Najznačajnije i najčešće upotrebljavane hartije od vrednosti jesu deonice ili akcije i obveznice. Hartije od vrednosti su pismene isprave na kojima je navedeno da njihov vlasnik,imalac,poverilac ili korisnik,ima određeno pravo, koje se jedino može ostvariti, ukoliko se ove isprave(hartije od vrednosti)poseduju na utvrđen način.

228

U odnosu na formu u kojoj se pojavljuju hartije od vrednosti mogu glasiti na ime, na donosioca ili se isplaćuju po naredbi. U odnosu na subjekta koji izdaje, emituje hartije od vrednosti delimo ih na džavne i privatne. Državne emituje centralna banka, ministarstvo finansija ili neke druge džavne institucije. Privatne hartije od vrednosti emituju poslovne banke, kompanije i građani. Državne obveznice i blagajnički zapisi jesu najznačajnije državne hartije od vrednosti a emitije ih centralna banka ili ministarstvo finansija.

Na tržištu novca, gde se trguje sa novcem koji ima kratkoročne funkcije prometnog i platežnog sredstva i tržištu kapitala gde se trguje novcem kao kapitalom,u isto vreme se pojavljuje efektivni novac i hartije od vrednosti kao zamena za novac.

U odnosu na sadržaj nečijeg prava koje je zapisano na hartijama od vrednosti,hartije od vrednosti delimo na stvarne i novčane. Stvarne hartije od vrednosti, kao što su otpremnica ili teretni list i prijemnica ili skladišni list, daju njihovim vlasnicima pravo da preuzimanja određenih stvari odnosno roba. Novčane hartije od vrednosti, kao što su deonice ili akcije, obveznice, menice, čekovi, polise osiguranja i dr., daju njihovim vlasnicima pravo da dobiju određeni novčani iznos u određenom vremenskom periodu. Pojedine hartije od vrednosti daju svojim vlasnicima stalan prihod kao kamate na štedne uloge na osnovu štednih knjižica. Druge vrste hartija od vrednosti, kao na primer deonice ili akcije donose vlasnicima promenljive prihode u vidu dididende. Dividenda kao prihod na osnovu posedovanja deonica, jeste promenljivi prihod jer njena veličina zavisi od rezultata poslovanja kompanija kao i od odluke skupštine deoničarskog ili akcijskog društva. Treća vrsta hartija od vrednosti kao što su menice i bankarske garancije,ne donosi vlasnicima nikakav prihod,već predstavlja pravni osnov za vraćanje duga u efektivnom novcu.

Harije od vrednosti se javljaju kao; 1) zamena ili surogati novca, 2) kao instrumenti finansiranja poslovnih poduhvata kompanija i građana, 3) kao instrumenti finansiranja države, 4) kao instrumenti monetarne politike, na osnovu kojih centralna banka reguliše tržište novca i utiče na tržište kapitala.

229

Akcije ili deonice su vrednosni papiri koje emituju pojedine kompanije i predstavljaju zamenu za novac i instrumente prikupljanja finansijskih sredstava za početak rada ili dokapitalizaciju i razvoj kompanija. Uz pomoć akcija preduzetnici prikupljaju dugoročna slobodna novčana sredstva (kapital) za osnivanje i finansiranje kompanije koju organizuju kao akcionarsko društvo. Ovakve hartije od vrednosti jesu deo tržišta kapitala i ovo tržište razlikujemo od tržišta novca. Na tržištu novca trguje se sa kratkoročno slobodnim novčanim sredstvima odnosno samo sa onim novčanim sredstvima koja obavljaju ulogu platežnog i prometnog sredstva ali nemaju ulogu faktora proizvodnje, odnosno kapitala.

Akcija ili deonica predstavlja hartiju od vrednosti u obliku pisanog dokumenta u kome emitent ili izdavalac potvrđuje da je neko fizičko ili pravno lice u postupku osnivanja ili dokapitalizacije kompanije, uložilo u tu kompaniju određenu sumu novca, koja je postala deo osnovnog kapitala. Vlasnici akcija, odnosno deonica, dobijaju pravo da učestvuju u upravljanju akcionarskim društvom, kao i pravo na dohodak od akcije koji se naziva dividenda. Odnos između iznosa dividende i nominalne vrednosti akcije,daje dividentnu stopu. Kretanje cena akcija jeste važan podatak za poslovanje određene kompanije ili za procenu budućih rezultata. Opšti pad cena akcija, uglavnom najavljuje recesiju u privredi i pesimistička očekivanja poslovnih događaja.Rast cena većina akcija ,uglavnom, najavljuje rast profita i dividendi kao i optimistička očekivanja poslovnih rezultata a pogotovu kod bezanskih špekulanata. Međutim kretanje cena akcija je po pravilu nepredvidivo i nepravilno, pogotovu na razvijenim tržištima kapitala. Ono zavisi kako od ekonomskih kretanja tako i od političkih događaja. Na osnovu iskustava sa tržišta kapitala zemalja u tranziciji može se govoriti o relativno dobrim procenama kretanja cena akcija određenih kompanija u postupku privatizacije i dokapitalizacije. Međutim sa uspostavljanjem potpunog tržišta kapitala i u ovim zemljama važi konstatacija iz predhodne rečenice.

Tržišna cena akcije formira se na osnovu kapitalizacije očekivane dividende. Prodajom akcija, prodaje se pravo prisvajanja očekivane ili buduće

230

dividende. Mnoge predvidljive i nepredvidljive promenljive učestvuju u formiranju tržišnih cena akcija. Sve one se izražavaju kroz kretanje i raskorak između stvarne kamatne stope i očekivane dividendne stope. Dve osnovne determinante cena akcija jesu stvarna ili realna kamatna stopa i očekivana dividendna stopa. Tri faktora utiču na cenu akcije i to:

o nominalna vrednost akcija, koju možemo obeležiti sa N o dividendna stopa,koju ćemo obeležiti sa d, ili iznos dividende, o kamatna stopa, koju ćemo obeležiti sa i.

Onda formula za izračunavanje tržišnih cena akcija jeste:

Tržišna cena akcije = Nxd / i. Obveznica je hartija od vrednosti na osnovu koje se određeni pravni

subjekt (država ili kompanija) koji je izdaje, zadužuje na finansijskom tržištu i prikuplja slobodna novčana sredstva. Kupovinom obveznice, kupac pozajmljuje iznos novca naznačen na obveznici onome ko je izdao, odnosno emitovao obveznicu. Izdavaoc obveznice obavezuje se na vraćanje pozajmljenog novca u određenom roku i uz određenu kamatu. Ova kamata može da se isplaćuje periodično ili da se pripiše glavnici i isplati kada obveznica dospe na naplatu.Ukoliko je emitent obveznica država onda se ove obveznice mogu koristiti kao sredstvo plaćanja obaveza prema državi.

Obveznice mogu glasiti na ime ili na donosioca i obično su štampane u celim apoenima. U koliko se glavnica i kamata otplaćuju postepeno obveznice mogu sadržati anuitetne i/ili kamatne kupone preko kojih se otplaćuju anuiteti ili kamate određenom dinamikom.

Imamo dve osnovne vrste obveznica i to: Korporacijske obveznice i državne obveznice.

Korporacijske obveznice su hartije od vrednosti preko kojih određene kompanije prikupljaju novčana sredstva za finansiranje i razoj delatnosti kojima

231

se bave. Za razliku od kupaca i vlasnika akcija koji su suvlasnici kompanija, kupci i vlasnici obveznica nisu suvlasnici kompanija koji snose rizik poslovanja, oni su samo kreditori, odnosno poverioci tih kompanija.

Određene kompanije odlučuju se na izdavanje obveznica: 1) zato što ne žele izdavati akcije koje menjaju postojeću svojinsku strukturu preduzeća, 2) zato što u traženje finansijera žele zaobići poslovne banke i druge posrednike koji za svoje usluge naplaćuju visoke kamate, provizuju i drugo, 3) zato što jednostavnim načinom i bez naročitih pregovora mogu doći do sredstava velikog broja malih i srednjih investitora koji žele uložiti svoj novac u njihovu kompaniju i njihovu delatnost.

Interesi građana ili drugih kompanija koji kupuju korporacijske obveznice motivisani su sledećim:

o obveznice se nude uz kamatne stope koje su veće od bankarskih o sigurnijim ulaganjem u neku kompaniju, nego ulaganjem u određenu

poslovnu banku o pravnim statusom lica čije se potraživanje (obveznice) prvo naplaćuje u

slučaju stečaja kompanije, i to pre isplate novca vlasnicima akcija o državne obveznice ili obveznice javnog sektora jesu dužničke hartije od

vrednosti koje izdaje država, niži organi javne vlasti ili javni fondovi. o državnim obveznicama vlast rešava nesklad između dinamike priliva

novca u budžet sa jedne strane i trošenja novca to jest finansiranja državne delatnosti sa druge strane.

o državne obveznice su finansijski instrument kojim se formira javni ili državni dug, čime se budućim generacijama prebacuje plaćanje troškova sadašnjih državnih aktivnosti. Na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti, cene državnih obveznica

ne iskazuju se, kao iznos kupoprodajne cene u nominalnom izrazu,već se najčešće izražavaju kao procenat od nominalnog iznosa na koji obveznica glasi. Tako na primer ako neka državna obveznica glasi na 1000 novčanih jedinica,

232

njena cena od 100 novčanih jedinica znači da kupac mora platiti 100% nominalnog iznosa na koju obveznica glasi odnosno 1000 novčanih jedinica. Dok cena od 95 % znači 95 % nominalnog iznosa odnosno 950 novčanih jedinica, što predstavlja diskontnu prodaju, a cena od 105 znači 105% nominalnog iznosa, odnosno 1050 novčanih jedinica, što predstavlja prodaju uz premiju. Kod tržišta kapitala, u koliko izmemo u obzir institucije u kojima se obavlja trgovina, razlikujemo bankarsko i berzansko tržište kapitala. Kod bankarskog tržišta poslovne banke su subjekti ponude dugoročnih kredita koji se uglavnom koriste za nove investicije u proizvodnji roba ili usluga. Na strani tražnje su kompanije, preduzetnici ili građani. Ugovorom o kreditu u kome se precizira iznos kredita ili glavnice, rok otplate ili kamtna stopa, regulišu se odnosi između banaka koje su zajmodavci i kompanija koje su zajmotražioci. Berzansko tržište ili berze jeste mesto na kome se kupuju ili prodaju dužničke hartije od vrednosti (obveznice) i vlasničke hartije od vrednosti (akcije ili deonice).

Blagajnički zapisi su takođe hartije od vrednosti i spadaju i red kratkoročnih hartija od vrednosti koje izdaje narodna banka, a takođe propisuje način i obim emisije, izgled i nominalnu vrednost kao i način evidentiranja.

Podela na primarno i sekundarno tržište kapitala izvršena je u odnosu na ulogu subjekata koji emituju dužničke ili vlasničke hartije od vrednosti. Na primarnom tržištu kapitala trguje se sa novim hartijama od vrednosti, tako da se subjekti koji emituju ove hartije pojavljuju kao njihovi prvi prodavači. Na sekundarnom tržištu kapitala prodaju se i kupuju već ranije emitovane hartije od vrednosti i po pravilu u ovim poslovima ne učestvuju subjekti koji su emitovali ove hartije. Berze predstavljaju institucije u kojima se vrši sekundarna kupoprodaja hartija od vrednosti.

Tržište novca, tržište kapitala i tržište deviza čine strukturu finansijskog tržišta. Hartije od vrednosti mogu se pojaviti kao instrument i tržišta novca i tržišta kapitala. Po pravilu u svakoj državi postoje mnoge institucije koje imaju različite uloge na finansijskim tržištima. Osnovne institucije na tržištu kapitala su poslovne banke, berze, OTC – tržište (Over the counter market) to je tzv.

233

vanberzansko javno trgovanje hartijama od vrednosti, brokerske kuće, centralna depozitna agencija i investicioni fondovi.

Poslovne banke su finansijske institucije koje prikupljaju slobodna novčana sredstva od subjekata koji imaju višak ovih sredstava i pozajmljuju ih subjektima koji zbog manjka svojih novčanih sredstava imaju potrebu za dodatnim novčanim sredstvima. Poslovne banke ostvaruju prihod na osnovu razlike između aktivnih i pasivnih kamata, zatim na osnovu provizija i drugih zarada na finansijskom tržištu.

Berza na kojima s trguje samo robama zovu se robne berze, a berze na kojima s trguje devizama zovu se devizne berze dok berze na kojima se trguje dužničkim hartijama od vrednosti zovu se berze hartija od vrednosti ili efektne berze.

Na OTC tržištu vrši se prodaja i kupovina harija od vrednosti koje ne ispunjavaju stroga pravila berzanske trgovine ili čiji emitenti nisu hteli da ispune pravila berze. Brokerske kuće predstavljaju subjekte koji su ovlašćeni za kupovinu i prodaju hartija od vrednosti na sekundarnom tržištu kapitala. Rad i kontrolu brokerskih kuća odobrava i kontroliše država preko Komisije za hartije od vrednosti. Centralna depozitna agencija kao finansijska institucija ima zadatke.

o da čuva hartije od vrednosti u obliku elektronskih zapisa ili u drugim oblicima

o da omogućuje prenos vlasništva nad hartijama od vrednosti o da omogućuje poslove kompenzacije transkacija sa hartijama od

vrednosti o da omgućuje naplatu realizovanih hartija

Međunardoni standardi propisali su da svaka hartija od vrednosti ima

jedinstveni indentifikacijski broj (ISIN – International Secyrites Identification Number). Investicijski fondovi predstavljaju posebne i pravne subjekte koji prikupljaju slobodna novčana sredstva od građana i kompanija,koji žele da ova

234

sredstva kapitaliišu i uvećaju. Investicijski fondovi ulažu ili investiraju u kupovinu raznih hartija od vrednosti. To su blagajnički zapisi i drugo na tržištu novca ili ulaganje u kupovinu akcija i obveznica na tržištu kapitala. Građani i kompanije ponekad ne znaju ili ne žele da istražuju finansijska tržišta, međutim žele diverzifikovati strukturu svoje imovine, odnosno portfelj a takođe žele stručno upravljanje imovinom kao i ostvarivanje što veće zarade uz smanjivanje rizika. Društva za upravljanje fondovima su osnivači investicijskih fondova, i oni se najčešće pojavljuju kao kompanije ćerke investicijskih banaka, komercijalnih banaka i osiguravajućih društava. Kretanje cena na efektnim berzama pokazuje se putem raznih indeksa cena akcija. Ovi indeksi predstavljaju aritmetičke sredine cena, određeno izabrane i reprezetativne grupe ili tzv. korpe akcija. Na svetskom nivou dva najpoznatija ova indeksa jesu Dov – Džonsov (Dow – Jones) industrijski prosek (DJIA) koji pokazuje kretanje cena akcija 30 velikih kompanija koje se kotiraju na berzi u Njujorku. Zatim sledi Standardov (Standard) i Purov (Poor) indeks koji obuhvata cene akcija iz 500 kompanija. Pokazatelj kretanja cene akcija na Beogradskoj berzi jeste index pod nazivom Belex

Slika 33. Belex index (januar – septembar 2007.g.)

Hartije od vrednosti koje su predmet prometa na berzi uglavnom se dele

na nekoliko segmenata i predstavlja tzv. berzansku kotaciju. Berzanske kotacije se razlikuju prema nivou odnosno strogosti kriterija za uvođenje i razvrstavanje hartija od vrednosti. Prva kotacija berze predstavlja hartije od vrednosti sa najstrožijim kriterijima, dok tzv. podređene berzanske kotacije imaju fleksibilne

235

kriterijume tih hartija od vrednosti koje se mogu naći na berzi. Na osnovu vrste hartije od vrednosti koje se nalaze na berzi kotacije se dele na akcionarske kotacije, kotacije za obveznice, kotacije finansijskih derivata, koacije kratkoročnih vrednosnih papira. Za trgovinu akcijama koje se kotiraju na određenim berzama najvažniji su tržišni posrednici ili mešetari koje naivamo brokerima. Brokeri mogu da budu firme ili pojedinci koji su stekli specijalizaciju za tu vrstu poslovanja. Po pravilu brokeri nisu vlasnici akcija ili drugih predmeta kupoprodaje nego nastupaju kao agenti određenog kupca ili prodavca a za svoje usluge naplaćuju proviziju.

24.1. Centralne banke i monetarna politika

Centralna banka predstavlja najvažniju monetarnu instituciju u državi. Centralna banka ima isključivi monopol u štampanju i emisiji novčanica. Poseban zakon reguliše pravni položaj i zadatke centralne banke.

Sve centralne banke su u tesnoj vezi sa državom u kojoj egzistiraju. Karakteristična je Evropska centralna banka 12(The European Central

Bank) koja sprovodi Euro sistem. Euro sistem sažima Evropsku centralnu banku i nacionalne centralne banke članica zemalja EU čija je moneta euro. Evropska centralna banka jeste vodeći finansijski autoritet i njihov cilj je da sačuvaju finansijku stabilnost u EU i da promovišu evropsku finansijsku integraciju.

Pošto se vlast u svakoj državi deli na zakonodavnu ili parlamentarnu , izvršnu i sudsku, onda centralna banka predstavlja četvrtu, odnosno monetarnu vrstu vlasti. Zadatak centralne banke jeste da finansira izvršnu vlast i to pomoću otkupa državnih hartija od vrednosti ili davanjem kredita za pokrivanje deficita u državnom budžetu. Kako novac ima značaj i specifičnost kao roba onda centralna banka uglavnom ima neki stepen autonomije u odnosu na izvršnu vlast. Centralna banka i guverner za svoj rad odgovaraju zakonodavnoj vlasti odnosno parlamentu a ne vladi. Uspešnost rada centralne banke meri se 12 The mission of the Eurosystem, sajt Evropske, http://www.ecb.int.

236

isključivo u odnosu na ostvarivanje zacrtanih ciljeva monetarne politike. Pri ovome se ne uzimaju u obzir prihodi i dobit koji centralna banka ostvaruje. Centralna banka je rukovođena od strane Saveta ili veća čije članove i guvernera uglavnom predlaže šef države a imenuje i smenjuje parlament.

Geneza centralne banke kao institucije počinje iz perioda banke koja je emitovala novac u vreme odvajanja novca od zlatne podloge, i kada je ta banka od države dobila zadatak da kontroliše opticaj novca, domaću likvidnost, spoljnu likvidnost i poslovanje drugih banaka.

U okviru makroekonomske politike, koju u ime države stvara i sprovodi centralna banka, kada reguliše ukupnu ponudu novca, kamatne stope, devizne kurseve i uslove kreditiranja, javlja se monetarna politika kao jedna od vrsta makroekonomske politike. U odnosu na smer kretanja novčane mase, monetarna politika pojednostavljeno uzeta, može biti

o ekspanzivna, kada se novčana masa povećava po stopi većoj od stope

rasta GDP (BDP) i kada cena novca pada. o restriktivna, kada novčana masa ili ponuda novca raste sporije od stope

rasta GDp (BDP) i kada cena novca raste o neutralna, kada novčana masa raste po stopi čije je kretanje približno

nivou stope rasta društvenog proizvoda.

U prethodnoj podeli važi pretpostavka da je brzina novčaanog opticaja konstantna što predstavlja enpirijsko i sporno pitanje u svakoj zemlji i u svakom razdoblju. Zato da bi se procenio karakter monetarne politike u detaljnoj analizi, moraju se razmatrati i druge kategorije a ne samo dati poređenje stope rasta novčane mase i stope rasta GDP (BDP). Uz to trebamo uključiti još

o kretanje stope obavezne rezerve o kretanje monetranih multiplikatora o kretanje kamatnih stopa o razliku između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa

237

o mehanizam stvaranja i povlačenja novca idr.

Osim monetarnih institucija u procesu menjanja količine novca u opticaju učestvuju i građani, kompanije, poslovne banke i institucije koje nisu monetarne.Monetarne institucije karakterišu se po tome što usvojoj pasivi imaju takve vrste obaveza koje se smatraju novcem,odnosno one koje ulaze u novčanu masu(M1). Sa pojavom širenja pojma novca i novčane mase,širi se i pojam monetarnih institucija.

Tri vrste subjekata donose odluke o povećavanj ili smanjivanju količine novca u opticaju a takođe možemo indentifikovati tri nivoa aktivnosti.

Prvi, odnosno primarni, nivo čini centralna banka i njena emisija primarnog novca ili monetarne baze (Mo).Na ovaj način se određuju maksimalno mogući iznosi novčane mase koja se meri pomoću širih monetarnih agregata. Prema jednoj od metodologija primarni novac čine a)gotov novac koji nije u bankama b)novčana sredstva u blagajnama banaka c)depoziti poslovnih banaka kod centralne banke(izdvojena obavezna rezerva poslovnih banaka kod centralne banke, iznosi kupljenih blagajničkih zapisa centralne banke,računi za namirenje banaka. d)depoziti ostalih domaćih sektora kod centrlane banke.

Drugi nivo čine poslovne banke i njihovo kreiranje depozitnog novca na osnovu kredita koje one odobravaju svojim komitentima. Aktivnosti poslovnih banaka u povećavanju i smanjivanju novčane mase može da se kreće u granicama i do iznosa koje određuje centralna banka svojim propisima.

Sledeći, treći, nivo čine građani i kompanije ili nemonetarni subjekti i njihove aktivnosti u odnosu prema monetarnim institucijama.Međutim aktivnosti nemonetarnih subjekata u povećanju ili smanjenju novčane mase mogu se kretati do iznosa koji je limitiran aktivnostima poslovnih banaka odnosno drugog nivoa. U osnovne zadatke centralne banke ubrajamo:

238

o emisija novca ili povlačenje novca iz opticaja, odnosno kotrolu i regulaciju novčane mase u skladu sa ciljevima monetarne politike i stanjem ekonomije

o regulisanje deviznog kursa odnosno spoljne vrednosti domaćeg novca i deviznog tržišta

o regulisanje finansijskih obaveza zemlje ka inostranstvu (kao što je kontrola platnog prometa sa inostranstvom i evidencija kredita stranim subjektima, uzimanje kredita iz inostranstva i vraćanje inostranih kredita)

o briga za platni bilans i devizne rezerve o osiguranje uloga na štednju o kontrola zakonitosti rada poslovnih banaka kao i pomoć za

prevazilaženje bankarskih kriza

Osnovni instrumenti delovanja centralne banke radi ostvarenja ciljeva monetarne politike jesu:

a) Finansijske operacije na otvorenom tržištu. Ovo je jako često korišćeni instrument. Finansijske operacije na otvorenom tržištu predstavljaju kupovinu i prodaju državnih hartija od vrednosti, deviza ili blagajničkih zapisa. Pomenute operacije predstvaljaju jedan od načina emisije ili povlačenja novca. Postupak prodaje državnih obveznica ili deviza od strane centralne banke predstavlja prikupljanje gotovog novca od kupaca ovih hartija od vrednosti, odnosno kupaca deviza. Ista je situacija u slučaju kada centralna banka prodaje svoje blagajničke zapise kao kratkoročne hartije od vrednosti sa rokom dospeća do jedne godine. Na ovaj način centralna banka povlači novac iz opticaja i tako smanjuje agregatnu ponudu novca, jer,na primer, hoće da uklanjanjem viška ponude novca smanji opasnost od inflacije. Kada centralna banka kupuje hartije od vrednosti ili devize od građana, kompanija ili poslovnih banaka onda ona vrši emisiju primarnog novca. Centralna banka ubacuje novac u opticaj da bi povećala ponudu novca, snizila kamatne stope i povećala likvidnost, kao i obim investicija. Karakteristično je za zemlje u tranziciji da centralne banke najčešće

239

koriste kupovinu deviza ili prodaju deviza kao način emisije ili povlačenja novca. Ovim postupkom cenralna banka deluje i na stabilnost deviznog kursa, odnosno na njegove oscilacije u okviru ciljanih granica, što predstavlja važan cilj monetarne politike. Za korišćenje ovog instrumenta, posebno je bitno stanje i kretanje deviznih rezervi centralne banke. Devizne rezerve, odnosno njihova veličina u centralnoj banci omogućuju intenzitet intervencije na deviznom tržištu. Pošto ponuda i tražnja deviza kao i devizni kurs u određenim situacijama može mnogo oscilirati onda centralna banka ponudom ili tražnjom obezbeđuje zaštitu deviznog kursa da domaćem tržištu na određenom nivou. Ako se smanji neto domaća aktiva, odnosno plasmani kredita domaćoj privredi i emisija novca na osnovu deviznog pokrića, onda će to uticati na smanjivanje likvidnosti domaćih kompanija i njihovoj većoj zavisnosti u odnosu na poslovne banke.

b) Sledeći instrument je diskontna ili eskontna stopa, to je posebna vrsta kamatne stope po kojoj centralna banka odobrava kredite poslovnim bankama i obavlja eskontiranje menica i drugih hartija od vrednosti. U koliko centralna banka želi da poveća ponudu novca u obliku kredita zbog, uklanjanja nelikvidnosti ili podsticaja investicija i proizvodnje, onda smanjuje diskontnu stopu. U koliko poveća diskontnu stopu onda će se javiti smanjenje agregatne ponude novca, povećanje tržišnih kamatnih stopa, što će imati za posledicu smanjenje investicija. Samu diskontnu stopu možemo prihvatiti kao posebnu cenu upotrebe primarnog novca kojim cenralna banka kreditira poslovne banke. Na razvijenom finansijskom tržištu eskontna stopa morala bi delovati na kretanje tržišnih kamatnih stopa. U zemljama u tranziciji diskontna stopa ne prestavlja značajniji instrument monetarne politike. Ovaj način kreiranja novca pomoću kredita poslovnim bankama, jeste zanemareni vid kreiranja novca, zato što su tržišne kamatne stope na kredite i prosečne kamatne stope na tržištu novca veće od eskontne stope.

c) Treći instrument jeste stopa obavezne rezerve likvidnosti /r/. Stopa obavezne rezerve likvidnosti predstavlja procenat novca, odnosno depozita i uloga koje su deponenti uložili u poslovnu banku a koje banka mora radi

240

osiguranja likvidnosti držati kod sebe ili na računima centralne banke. Kada cenralna banka želi da smanji višak rezervi likvidnosti u poslovnim bankama i kredite koje se odobravaju iz tih viškova onda povećava stopu obavezne rezerve likvidnosti. Na ovaj način smanjuje se moneratni multipllikator (m.m.), depozitni novac i i ukupna ponuda novca. Ovo monetarne vlasti uglavnom koriste kao instrument restriktivne monetarne politike kojim se uklanja višak ponude na tržištu novca i opasnost od inflacije.

Kada se vrši smanjivanje stope obaveznih rezervi onda se povećavaju viškovi likvidnih rezervi u poslovnim bankama, povećavaju se krediti, povećava se monetarni multiplikator i ukupna ponuda depozitnog novca. Sve ovo izaziva smanjenje tržišnih kamatnih stopa, povećanje tražnje za kreditima, povećanje investicija i povećanje likvidnosti kompanija. Ovakvu strategiju monetarna vlast uglavnom koristi kada želi ekspanzivnu monetarnu politiku kojom se uklanja manjak agregatne ponude novca, recesija i nelikvidnost u privredi.

Stope na: 7/03 4/04 7/04 12/04 05/05 7/05 9/05 10/05 11/05 3/06

Dinarska osnovica

18 - 21 21 20 20 - 18 18 18

Devizna osnovica

18 - 21 21 26 29 35 38 40

Nova devizna štednja

50 47 - - - 45 41 - 38 40

Subordinirani kapital

- - - - - - - - - 20

Tabela 15. Stope obaveznih rezervi banaka kod NBS

d) Četvri instrument je selektivna kreditna politika. Selektivnom

kreditnom politikom centralna baka može usmeravati kredite iz primarne emisije u određene, odnosno odabrane poslovne banke i privredne oblasti sa ciljem da pomogne obnovu ili razvoj nekog područja ili ostvari neki drugi zadatak ekonomske politike. Bilans centralne banke predstavlja sistematski

241

pregled podataka o sredstvima, odnosno o aktivi u određenom danu, kao i podatke o obavezama ili pasivi monetarne vlasti.

U bilansu aktive nalaze se podaci o monetarnom zlatu, specijalnim pravima vučenja od MMF-a, efektivnom stranom novcu, depozitima i hartijama od vrednosti, potraživanja od centralne državne vlasti, potraživanja od domaćih banaka i potraživanja od drugih domaćih sektora. Ovo sve zajeno čini monetarnu rezervu centralne banke i predstvlja osnovu za emisiju novca i plaćanje prema inostranstvu. Centralna banka odobrava kredite državi za pokriće deficita u budžetu i da bi se premostio nesklad između priliva i odliva novca u državnom budžetu. Centralna banka odobrava kredite poslovnim bankama. Zbir odobrenih kredita označava novčane tokove i knjiži se u aktivi centralne banke kao potraživanja od korisnika kredita, a u pasivi bilansa korisnika kredita evidentira se kao obaveza vraćanja kredita.

U aktivi bilansa su stavke čije promene pokazuju novčane tokove, odnosno emisiju ili povlačenje novca, dok se u pasivi bilansa centralne banke nalaze stavke čije promene pokazuju dejstvo unutrašnjih nemonetarnih subjekata i inostranih institucija na povećanje ili smanjenje novčane mase.

Primarni novac koga čine papirne novčanice i kovani novac koga emituje centralna banka, a ovaj novac se nalazi kod građana, poslovnih banaka, kompanija i sl., jeste najveća stavka u pasivi bilansa. Kod građana, poslovnih banaka, kompanija i dr. ovaj novac se nalazi u aktivi njihovih bilansa kao jedan od oblika imovine.

U bilansu pasive nalaze se depozti poslovnih banak i ostalih domaćih sektora kao i iznos obaveznih rezervi likvidnosti koje poslovne banke drže kod centralne banke. Ostale stavke pasive jesu krediti koje je država primila od međunarodnih finansijskih organizacija, depoziti koje država drži kod centralne banke i blagajnički zapisi centralne banke.

U koliko dođe o promena takozvanih monetarnih varijabila kao što su novčana masa, rezerve banaka, kamatne stope. To će uticati ne samo na tržište novca i opšti nivo cena već i na nivo proizvodnje i zaposlenosti. Nivo proizvodnje i zaposlenosti svrstavamo u takozvane realne promenjive ili

242

varijabile pa će međusobne veze između njih i monetarnih varijabili odrediti monetarni transmisijski mehanizam. Monetarni transmisijski mehanizam ima nekoliko faza ili niz događaja koji su izazvani upotrebom instrumenata monetarne politike centralne banke. Ovo se može prikazati na sledeći način:

Promene rezervi banaka /R/ odnosno viškova rezervi iz koih se daju krediti deluju na promenu ponude depozitnog novca, odnosno na promenu novčane mase /M/ koja izaziva promenu kamatne stope /i/. Promena kamatne stope utiče na promenu investicija (I), investicije izazivaju promenu agregatne tražnje (AD) i potrošnje što utiče na promenu realnog GDP (BDP) i promenu opšteg nivoa cena (P). Na osnovu Kenjsove teorije u ekspanzivnoj monetarnoj politici dešava se sledeće: /R/ raste → /M/ raste → /i/ pada → I, C, X raste → AD raste → BDP i cene (P) rastu, na kratak rok. Kod restriktivne monetarne politike imamo sledeće: (R) pada → (M) pada → kamatne stope (i) rastu → I, C, X pada → AD pada → BDP i cene padaju, sve ovo važi za kratokoročno vremensko razdoblje. Na osnovu Kejnsove,škole kao i mišljenja pristalica neoklasične sinteze, novac ima aktivnu ulogu u regulisanju ekonomskih procesa. Doktrina Samuelsona smatra da su dejstva monetarnih promena na proizvodnju i opšti nivo cena različiti u kratkoročnom i dugoročnom razdoblju. Ukoliko je stanje nedovoljene zaposlnosti u kratkom roku, onda ekspanzivna monetarna politika izaziva uvećanje agregatne tražnje, proizvodnje i zaposlenosti, ali neznatno deluje na povećanje cena, zato što preovlađuje količinsko, a ne cenovno prilagođavanje kompanija na povećanje tražnje. Međutim u dugom roku, kada privreda može da ima puno iskorišćenje kapaciteta ili je već u stanju pune zaposlenosti, ekspazivna monetarna politika izaziva samo povećanje opšteg nivoa cena, što znači inflaciju, ali ne povećava proizvodnju i zaposlenost.

Kod neoklasičnih ekonomisata ističe se znatna podeljenost između monetarnog i realnog sektora ekonomije, što znači između monetarnih ili nominalnih agregata ili realnih agregata. Ova teza naglašava da novac, pogotovu u dugom roku ima neutralnu ulogu u ekonomskim procesima. Na realne agregate (zaposlenost, BDP i dr.) može se delovati samo realnim

243

snagama kao što je nova tehnologija, modernija organizacija, povećanje produktivnosti, ali ne i pomoću promena u monetarnim varijabilama. Ovu koncepciju osporavaju pretstavnici Kejsinovske škole koji tvrde da monetarna i fiskalna vlast u recesiji privrednog ciklusa može izazvati promene, odnosno povećanje realnih promenjivih (kao što je BDP, zaposlenost i dr.) pomoću povećanja novčane mase i državne potrošnje, odnosno promenama u monetarnim varijabilama.

Slika 34. Centralna banka određuje ponudu novca menjajući kamate i investicije i tako utiče na GDP

Kad Federalna rezerva poveća ponudu novca sa SA na SB, kamate se smanjuje dok stanovništvo povećava svoja novčana sredstva i pomera krivu potražnje za novcem naniže. Niže kamate smanjuju trošak investicija i zato ohrabruju preduzeća da kupuju postrojenja i opremu i potrošače da kupuju kuće. Ekonomija pomera krivu tražnje za investicijama naniže iz A’ u B’ na slici (b). Na slici (c) u skladu s mehanizacijom multiplikatora, veće investicije povećavaju agregatnu potražnju i GDP sa A’’ na B’’.

244

U okviru AS – AD modela monetaran politika u uslovima nepotpune zaposlenostu pomera krivu AD u desno kada deluje ekspanzivno, ili u levo kada deluje restriktivno.

Slika 35. Ekspanzionistička monetarna politika pomera krivu AD udesno i povećava

proizvodnju i cene U području u kojem je kriva AS relativno spljoštena, monetarna ekspanzija ima svoj prvenstveni učinak na realnu proizvodnju u tek mali učinak na cene. U ekonomiji s potpuno iskorišćenim kapacitetima kriva AS je skoro vertikalna (u tački E’’). Monetarna ekspanzija će tu prvenstveno povećavati cene i nominalni GDP uz mali učinak na realni GDP.

Osnovni elementi tržišta novca jesu subjekti ponude novca,

banke,penzioni fondovi i druga, zatim subjekti tražnje novca, količina ponude novca i količina tražnje novca i kamtne stope. Agregatna ponuda novca formira se na osnovu aktivnosti centralne banke i na osnovu multiplikacije depozitnog novca poslovnih banaka.

Agregatna ponuda novca, koja je regulisana od strane centralne banke koristi se kao način regulacije tržišnih kamatnih stopa, tako da promene tržišnih kamatnih stopa ne izazivaju promene u agregatnoj ponudi novca. Kako se na tržištu pojavljuju viškovi ili manjkovi novca, onda oscilacije kamatnih stopa nisu u stanju da ovo regulišu,već to čini centralna banka. Zbog toga se i agregatna ponuda novca (S) prikazuje grafički kao linija koja je vertiklana na apcisu.

245

U kolilko dođe do povećanja nivoa kamatnih stopa onda će i kriva agregatne tražnje novca biti opadajuća jer će zbog ulaganja novca u banke i očekivanja zarada od kamata, građani i kompanije držati kod sebe manje količine novca. Pitanja

• Šta je trampa? • Za šta služi novac? • Ko se stara o agregatnoj ponudi novca? • Čije su komponente gotovina i depozitni novac? • Šta su monetarni agregati? • Koje su osnovne funkcije novca? • Šta su kamate? • Koje su najbitnije stavke poslovnih aktive poslovnih banaka? • Koje su najbitnije stavke pasive poslovnih banaka? • Šta su rezerve poslovnih banaka? • Od čega se sastoji gotovina u jednoj zemlji? • Kako nazivamo savremeni novac? • Šta je centralna banka? • Šta je monetarna politika? • Koji su ciljevi centralne banke? • Koji su instrumenti monetarne politike? • Šta je bilans centralne banke? • U kom smeru će se pomeriti kriva AD kada je ekspanzivna monetarna

politika, a u kom smeru kada je restriktivna monetarna politika? • Šta se nudi i traži na tržišru novca?

246

Pitanja za vežbu

1. Ako je ponuda novca veća od tražnje tada će kamatne stope a. ostati nepromenjene b. rasti c. opadati

2. Tražnja za novcem koja nastaje kao posledica potreba robno-novčane razmene i za plaćanje dugova naziva se

a. platežno sposobna tražnja b. interakciska tražnja novca c. osigurana tražnja d. transakciska tražnja novca

3. Poslovne banke mogu kreirati depozitni novac a. zato što štediše ne traže isplatu njihovih uloga istovremeno i u

celom iznosu. b. zato što im to dopušta centralna banka c. zato što posluju po načelu nepotpunog pokrića, odnosno

delimične likvidnosti 4. Realna kamatna stopa je jednaka razlici između

a. ugovorenih i naplaćenih kamata b. nominlane stope i eskontne stope c. nominanalne kamatne stope i stope inflacije

5. Osnovna uloga stope obaveznih rezervi je a. povećanje poverenja u poslovne banke b. formiranje finansijskih sredstava za plasman na finansijskom

tržištu c. osiguravanje solventnosti poslovnih banaka d. kontrola procesa multiplikacije depozitnog novca

6. Povećanje rezervi u poslovnim bankama iznad obaveznih a. povećava mogućnost rasta novčane mase

247

b. ne deluje na veličinu novostvorenih depozita c. smanjuje mogućnost povećavanja novčane mase

7. Najznačajniji vrednosni papiri koje izdaju državne institucije su a. korporacijske obveznice b. akcije c. obveznice i blagajnički zapisi

8. Izračunajte kolika je novčana masa M1 u nekoj državi X, ako pretpostavimo da obavezne rezerve poslovnih banaka u toj državi na dan 31. marta 2006. g. iznose 30 milijardi, gotovina 70 milijardi n.j., a stopa obavezne rezerve iznosi 20%.

M1 = Gotovina (Mot) + depoziti po viđenju (D), ili M1 = Gotovina (Got) + (R x m.m.)

Monetarni multiplikator (m.m.) kada je stopa obaveznih rezervi 0,20,

iznosi m.m. = 1/r = 1/0,20 = 5, onda sledi M1 = 70 + 30 * 5 = 70 + 150 = 220 mlr din.

Sumu depozitnog novca možemo dobiti i na drugi način.

Kada iz formule: Stopa obaveznih rezerve /r.r.{R/D} x 100, odatle proizilazi da je D = R / r = 30 / 0, 20 = 150

9. U kolilko su na kraju prvog kvartala 2007 g. rezerve poslovnih banaka države X iz prethodnog zadatka povećane za 5 milijardi n.j. u odnosu na kraj marta, a gotovina se povećala za 4 milijarde izračunati koliko se povećala novčana masa M1 uz pretpostavku da je stopa obavezne rezerve ostala ista odnosno iznosi 20 %.

R = 30 + 5 = 35 mlr din.; gotovina = 70 + 4 = 74 mlr din.; r = 0,20

M1 = Got + depozitni novac (D) Monetarni multiplikator (m.m.) = 1 / r = 1 / 0,20 = 5

M1 = Got. + (R x m.m.) = 74 + (35 x 5) =74 + 175 = 249 mlr din.

248

Posle povećanja rezervi za 5 mlr din. i gotovine za 4 mlr din. novčana masa se povećala za 29 mlr din. ili 249 – 220 = 29 mlr. din.

10. Operacije na otvorenom tržištu jesu: a. aktivnosti polsovnih banaka u kojima one daju kredite na

otvorenom tržištu b. aktivnost centralne banke u kojoj pozamljuje novac poslovnim

banakma c. aktivnosti centralne banke u kojima ona kupuje ili prodaje

hartije od vrednosti. 11. Dejstva promene nominalnih agregata na realne agregate su:

a. nemogući u tržišnoj ekonomiji b. mogući u dugom ali ne u kratkom periodu c. mogući u kratkom periodu ali se gube na dugi rok

12. Oscilacije kamatnih stopa na tržištu novca: a. ne mogu uskladiti viškove i manjkove u agregatnoj ponudi

novca b. mogu uravnotežiti agregatnu ponudu i tražnju novca c. mogu uravnotežiti samo agregatnu tražnju novca

13. Ako pretpostavimo da se u pasivi bilansa centralne banke zemlje X na kraju devetog meseca 2003 god. i na kraju jedanaestog meseca 2005 god. nalaze sledeći podaci o gotovini i depozitnom novcu.

IX 2003 XI 2005

Gotovina van banaka 589 mlrd. 3194 mlrd.

Depozitni novac 1413 mlrd. 5090 mlrd.

Na osnovu ovih podataka izračunaj o iznos novčane mase M1 za oba perioda o procenat gotovine u strukturi novčane mase M1 o Analizirajte uticaj gotovine u srukturi novčane mase M1

249

14. U odnosu na smer kretanja promenljive na koju se želi uticati, na primer novčana masa, monetarna politika može biti

a. ekspanzivna, b. neutralna, c. restriktivna, d. sve gore navedeno

250

251

25. EKONOMSKI RAST I AGREGATNE PONUDE

Ciljevi izlaganja

• Objasniti ekonomski rast dati metode njegovog merenja kao i njegove determinante

• Dati modele ekonomskog rasta Adama Smita i Roberta Maltusa • Prikazati neoklasični model ekonomskog rasta. • Dati izvore rasta i način obračuna njihivih doprinosa

ekonomskom rastu. • Opisati agregatnu ponudu dobara • Prikazati sukob kensijanske škole i klasične škole o obliku krive

agregatne ponude.

Ekonomski rast predstavlja jedan od najvažnijih dugoročnih ekonomskih i političkih ciljeva svake zemlje. Agregatna ponuda predstavlja osnovni faktor ekonomskog rasta u dugom vremenskom periodu.Ekonomski rast predstavlja povećanje potencijalnog GDP (BDP) odnosno proizvodnje i proizvodnih kapaciteta. Ekonomski rast se grafički prikazuje pomeranjem granice proizvodnih mogućnosti u odnosu na početak. Samo povećanje proizvodnje koje je nastalo većim korišćenjem postojećih kapaciteta,ne smatra se ekonomskim rastom. Ekonomski rast se meri povećanjem realnog GDP (BDP). Na ovaj način se otklanjaju kratkoročne i sezonske fluktuacije koje

252

mogu prikazati netačnu sliku privrednih kretanja. U svetu se beleži nejednaki ekonomski rast, ali je uočljiva tendencija bržeg razvoja industrijki najrazvijenijih zemalja i sve većeg zaostajanja ekonomski nedovoljno razvijenih zemalja.

Slika 36.

Ekonomski rast uslovljen je postojanjem odgovarajućeg sistema

podsticaja. Ove sisteme čine:

o tržište o svojinska prava o novčana razmena

253

Takođe sledeće pretpostavke su važne za iniciranje determinanti ekonomskog rasta. To su:

o sposobnost ljudi ( ponuda rada ), radna disciplina, obrazovanje,

motivacija i drugo. o prirodna bogatstva ( zemljište, minerali, goriva, kvalitet životne

sredine) o formiranje kapitala o tehnologija (nauka, tehnika, menadžment, preduzetništvo)

Agregatna proizvodna funkcija (APF) pokazuje odnos između GDP

(BDP) i imputa i tehnologije koji se koriste u proizvodnji. Matematički izraženo APF je:

Q = AF (K, L, R)

Ovde je Q oznaka za GDP (BDP), K za inpute kapitala, L za inpute

rada, nivo tehnologije je predstavljen sa A, dok F jeste proizvodna funkcija. U ekonomskoj teoriji postoje različita gledišta na pitanje koji je od ovih navedenih faktora najvažniji. Po nekim teorijama smatra se da su to ljudski resursi bez kojih sve ostalo ne bi imalo smisla. Drugi smatraju da primarnu ulogu treba dati tehnologiji i preduzetništvu, jer bez tehnološkog razvoja, inovativnog i preduzetničkog duha nije moguće koristiti ljudske resurse. Sama akumulacija ili formiranje kapitala ne predstavlja manje prioritetni deo, a to se i potvrđije empirijskim podacima na osnovu kojih su zemlje sa visokom stopom akumulacije kapitala u isto vreme i zemlje sa visokom stopom ekonomskog rasta. U koliko neke zemlje,odnosno države raspolažu sa bogatim prirodnim resursima, to je od velikog značaja za njihov ekonomski rast. Međutim ne postoji pravilo u ekonomiji da sve zemlje koje su bogate prirodnim resursima u isto vreme beleže i brzi ekonomski rast. Tipčan primer za ovu konstataciju jeste Japan, Hong Kong (za vreme Britanskog protektorata) i Tajvan koji su ostvarili

254

spektakularni rast zato što su usmerili ekonomsku delatnost na sektore koji mnogo više zavise od rada i kapitala, a manje od prirodnih resursa.

Adam Smit i Rober Maltus daju prve teorije ekonomskog rasta. Adam Smit je pošao od pretpostavke prvobitnog stanja,bez privatnog vlasništva nad zemljom koje je bilo u izobilju, i od akumulacije kapitala. Takođe pošao od pretpostavke da se cene formiraju isključivo na temelju utrošenog rada što je za njegovo vreme bilo uglavnom realno stanje. Nacionalni dohodak je rastom pratio rast stanovništva, međutim realna najamnina po radniku je bila konstantna. To znači da u to vreme nije delovao zakon opadajućih prinosa. Ali kada se postepeno prisvojila sva zemlja i prešla u privatnu svojinu onda je ona u odnosu na rad postala fiksni faktor proizvodnje pa je zato na jedinicu zemljišne površine pripadalo sve više rada. Kao posledica toga počinje delovati zakon opadajčih prinosa. Za korišćenje zemlje počela se plaćati renta, a u isto vreme realne najamnine su se smanjivale. Ovo je proizvelo klasni sukob između vlasnika zemlje koji je prisvajao rentu i korisnika zemlje koje je prisvajao najamninu. Robert Maltus nastavlja dalje ovu teoriju i tvrdi da će pritisak naroda na ekonomiju dovesti do tačke u kojoj će radnici biti na minimalnoj granici egzistencije. Stabilna ravnoteža stanovništva postiže se samo pri egzistencijalnim najamninama. Ovakva pesimistička predviđanja Maltusa nisu bila u potpunosti osnovana, jer Maltus nije uzeo u obzir dejstvo tehnološkog napretka koji je kompenzirao uticaj zakona opadajućih prinosa. Sedemdesetih godina XX-og veka grupa ekonomista okupljena u „Rimskom klubu“, zastupa tezu da će rast biti ograničen nekontrolisanom demografskom eksplozijom, naftnim šokovima i smanjenjem produktivnosti u najrazvijenijim zemljama. Poslednjih decenija XX-og veka pesimizam u pogledu granica ekonomskog rasta ponovo se pojavljuje kao posledica straha od iscrpljivanja neobnovljivih mineralnih izvora i narušavanja globalnog ekološkog sistema. U odnosu na Maltusa, koji je granicu rasta nalazio u ograničenosti zemlje njegovi sledbenici granice rasta vide u ograničenim mogućnostima absorpcije prirodne sredine što dovodi do sve većeg zagađivanja i smanjenja kvaliteta življenja. Bez obzira što

255

savremena tehnologija u značajnoj meri ublažava ekološke probleme, ipak ih ne može ukloniti.

Kod klasičnog modela rasta bili su zanemareni akumulacija kapiala i tehnološki napredak. Neoklasični model rasta (Solow) polazi upravo od akumulacije kapitala i tehnološkog napretka. U ovom modelu se pretpostavlja da su rad i kapital jedini inputi koji proizvode homogeni output. Ovaj model predpostavlja da se tehnologija ne menja i da raste količina kapitala po radniku (K/L). U koliko nema tehnolških promena onda povećanje količine kapitala po radniku prouzrokuje povećanje proizvodnje po radniku, graničnog proizvoda rada i najamnina. Količina kapitala po radniku dovešće do opadajućih prinosa na kapital i do pada stope prinosa na kapital. Na dugi rok ekonomija će ući u stabilno stanje u kojem prestaje porast količine kapitala po radniku i onda najamnine, prinosi na kapital i realne kamate postaju konstantne. U koliko nema tehnoloških promena dohotci će zaostati, a životni standard prestati da raste.

U sledećoj varijanti neoklasičnog modela predpostavlja se tehološka promena koja znači da se više proizvoda može proizvesti sa istim utrošcima kapitala i rada. Posledica ovoga će biti pomeranje krive agregatne funkcije proizvodnje naviše u odnosu na prvobitno stanje. Umesto dostizanja stabilnog stanja, ekonomija ostvaruje rast proizvodnje po radniku, i povećanje realnih najamnina i životnog standarda. U ovakvom modelu inovacije povećavaju produktivnost kapitala i nadoknađuju tendenciju opadanja profitne stope, dok se realna kamata ne smanjuje. O karakteru investicija zavisi da li će profit nadmašiti najamnine ili obrnuto. U koliko su u pitanju kapitalno štedne inovacije najamnine će rasti brže od profita. Međutim, ako se radi o radno štednim inovacijama profiti će rasti brže od najamnina.

Opšti zaključci neoklasičnog modela potvrđeni su ekonomskim kretanjima za vreme XX veka. Prvo, naglo je porasla tehnička opremljenost što je povećalo realne najamnine. Međutim to je neznatno povećalo učešće najamnina u nacionalnom dohotku pošto su dohoci po drugim osnovama rasli sličnom brzinom. Realne kamatne i profitne stope i pored značajnih periodičnih oscilacija bile su dugoročno stabilne. Kapitalni koeficijent se dugoročno

256

neznatno smanjivao dok je učešće štednji i investicija GDP (BDP) bilo relativno stabilno. U pomenutom razdoblju društveni proizvod se povećavao za oko 3% godišnje. U ovom rastu društvenog proizvoda tehnološke inovacije imale su ključnu ulogu. Pri ovoj stopi za duplirnje GDP na osnovu pravila „72“ potrebene su 24 godine.

Značajno mesto u analizi ekonomskog rasta pripada njegovim izvorima. Izvori ekonomskog rasta pokazuju u kojoj meri pojedini faktori doprinose rastu. U ovu svrhu koristi se pistup poznat kao obračun rasta.

Godišnji rast proizvodnje izvodi se iz osnovne jednačine obračuna rasta koja glasi

% rasta proizvodnje (Q) = ¾ (% rasta L) + ¼ (% rasta K) + TC Q = output, L = rad, K = kapital, TC = tehnološke promene

Koeficijenti ¾ i ¼ su određeni na osnovu relativnog učešća rada i

kapitala u nacionalnom dohotku. U koliko želimo da izračunamo stopu outputa po radniku koristimo jednačinu

% rasta Q / L = % rasta Q - % rasta L

odnosno jednačina % rsta Q / L = ¼ (% stope rasta K /L) + TC

Za izračunavanje uticaja tehnoloških promena (TC) koristi se

jednačina

TC = % rasta Q – ¾ (% rasta L) – ¼ (% rasta K)

Drugu metodu za izračunavanje doprinosa faktora ekonomskom rastu da o je R. Solow. Solow je na temelju američkih podataka postavio tezu da prosečno povećanje kapitala od 1% po satu rada povećava realni GNP za trećinu procenata po satu rada. Ostali deo rasta GDP (BDP) pripisuje se porastu tehnoloških promena. Ovo je tzv. „pravilo jedne trećine“.

257

Analizom izvora ekonomskog rasta pokazalo se da su pojedni faktori u različitim vremenima,učestvovali različitim intenzitetom u ekonomskom rastu. Na primer u SAD se samo nešto više od polovine outputa može objasniti povećanjem inputa rada i kapitala. Preostali deo objašnjava se tehnološkim promenama koje su bile izazvane inovacijama, tehnološkim napretkom, porastom obrazovanja i sl. Analiza privrednog razvoja u SAD u zadnje tri decenije pokazuje usporavanje produktivnosti. Ovo je posledica:

o visokih investicija u zaštiti prirodne sredine što određene projekte čini nerentabilnim

o visokog porasta cene energije o pogoršanja kvaliteta ljudskog kapitala o visokih investicija u istraživanje i razvoj u oblastima odbrane i svemira

koje se nisu transferisale u sferu lične i javne potrošnje U poslednjih dvadeset godina ekonomski teoretičari ističu značaj

agregatne ponude (AS) za razumevanje ekonomije. Agregatna ponuda u zajednici sa agregatnom tržnjom neutrališe ekonomske cikluse na kratak rok. Na dugi rok agregatna ponuda određuje ekonomski rast i kretanje životnog standarda. Agregatnu ponudu grfički prikazujemo krivom MS.

Slika 37.Smithova i Milhusova klasična dinamika

Na (a) neograničena zemlja na granici znači da se ra jednostavno ne može rasprostreti i proizvoditi dvostruku količinu bilo koje kombinacije hrane i odeće kada se stanovništvo udvostruči. Na (b) ograničena zemlja znači da povećanje stanovništva sa 2 na 4 miliona prate opadajući prinosi.

258

Ona pokazuje nivo društvene proizvodnje pri razlićitim nivoima cena, i obrnuto. Postoji kratkoročna i dugoročna kriva AS. Kratkoročna agregatna ponuda grafički se pretstavlja krivom rastućeg oblika, kod kojeg porast cena prati porast društvene proizvodnje. Dugoročna agregatna ponuda grafički se predstavlja krivom koja je normalna na apcisu jer porast cena ne izaziva porast društvene proizvodnje. Agregatna ponuda zavisi od

o potencijalne proizvodnje o troškova upotrebe proizvodnih faktora.

Slika 38. AS je relativno horizontalna u kratkom roku ali u dugom roku postaje vertikalna. Kratkoročna kriva AS na slici (a) ima pozitivan nagib jer su mnogi troškovi nefleksibilni u kratkom roku. Nepromenjene cene i nadnice tokom vremena zapadaju u neprilike tako da je dugoročna kriva agregatne ponude (b) vertiklana i da proizvodnju određuje potencijalni GDP.

Potencijalna proizvodnja predstavlja maksimum koji se može proizvesti uz datu tehnologiju, menadžersko znanje, kapital, rad i raspoložive izvore. Potencijalnu proizvodnju takođe definišemo kao onaj obim proizvodnje koji bi se mogao proizvesti pri prirodnoj stopi nezaposlenosti. Potencijalna proizvodnja određuje agregatnu ponudu u dugom roku. U periodu recesije privreda može proizvesti manje od svog potencijalnog proizvoda, dok u vreme prosperiteta ona proizvodi više od potencijlnog proizvoda. Kada privreda proizvodi manje od

259

svog potencijalnog proizvoda,posledice su nezaposlenost i neiskoriščenost kapaciteta, a kada proizvodi više od svog potencijalnog proizvoda,posledica je inflacija. Sam rast potencijlanog proizvoda pomera krivu AS u desno. U koliko se povečaju cene proizvodnih inputa kompanije će ponuditi istu količinu proizvoda samo u koliko poraste cena outputa na odgovarajući nivo. U ovom slučaju u strukturi troškova najamnine zauzimaju najvažnije mesto. U koliko dođe do povećanja troškova onda će se kriva AS pomeriti naviše.

Slika 39. Kako rast potencijalne proizvodnje i povećanja troškova utiču na agregatnu ponudu Na slici (a), rast potencijalne proizvodnje bez povećanja troškova proizvodnje pomera krivu agregatne ponude (AS) udesno sa AS na AS’. Kad troškovi proizvodnje rastu kriva agregatne ponude AS pomera vertikalno naviše sa AS na AS’’ prikazano na slici (b). U ekonomskoj teoriji bilo je velikih polemika u vezi oblika krive AS. Kensijanska škola smatra da je kriva AS u kratkom roku relativno horizontalna, što pretpostavlja da promena agregatne tražnje može izvršiti jak uticaj na obim proizvodnje. Predstavnici klasične škole smatraju da je kriva AS jako strma ili potpuno vertikalna, pa stoga povećanje agregatne tražnje uopše ne utiče na proizvodnju već samo na cene. Ova dva koncepta razlikuju se u shvatanjima odnosa cena i troškova. Klasičari tvrde da su cene i najmanine fleksibilne, a kensijanci tvrde da su cene i najamnine međusobno nefleksibilne. Na osnovu tvrdnje klasične škole, zbog šokova agregatne tražnje i ponude dolazi do brzog prilagođavanja privrede na nivou pune zaposlenosti. Kensijanska škola smatra da postizanje pune zaposlenosti predtavlja teško ostvarljiv i dugoročan cilj, zato

260

što se cene i najamnine sporo prolagođavaju šokovima agregatne ponude i tražnje. Međutim savremena teorija pravi sintezu ovih dveju međusobno suprotstavljenih koncepcija i razlikuje kratki i dugi rok. Na kratak rok troškovi nemaju vremena da se prilagode cenama pa će kompanije ponuditi veću kolilčinu proizvoda usled čega će kriva S dobiti pozitivan nagib. Na dugi rok troškovi će se prilagođavati cenama, pa zato neće uticati na proizvodnju. Zbog toga će kriva AS biti vertikalna, što će imati za posledicu porast opšteg nivoa cena. Pitanja

• Šta je ekonomski rast? • Šta je glavni indikator ekonomskog rasta? • Funkcija čega je ekonomski rast? • Šta pokazuje odnos između veličine outputa i veličine kapitala? • Šta je kapitalna opremljenost? • Čime se neutrališe delovanje zakona opadajućih prinosa? • Kako prema klasičnoj koncepciji izgleda kriva agregatne ponude

(AS)? • Šta je pravilo „72“? • Šta je agregatna ponuda?

Pitanja za vežbu

1. Posledica delovanja tehnološkog napretka u neoklasičnom modelu ekonomskog rasta je

a. povećanje prinosa od kapitala i smanjenje realnih najamnina b. smanjenje prinosa od kapitala i realnih najamnina c. smanjenje prinosa od kapitala i porast realnih najamnina d. povećanje prinosa od kapitala i realnih najamnina

261

2. Klasični model ekonomskog rasta polazi od pretpostavke a. fiksne količine kapitala i varijabilne količine zemlje b. fiksne količine kapitala i varijabilne kolilčine rada c. fiksne količine zemlje i varijabilne količine kapitala d. fiksne količine zemlje i varijabilne količine rada

3. Kapitalni koeficijent izražava a. odnos između prinosa kapitala i kapitala b. odnos između količine kapitala i ostalih proizvodnih inputa c. odnos između količine kapitala i rada d. odnos između količine kapitala i outputa

4. Tehnička opremljenost pokazuje a. odnos između količine kapitala i outputa b. odnos između količine kapitala i drugih proizvodnih inputa c. broj radnika koji radi na nekom kapitalnom objektu d. odnos između količina kapitala i rada

5. Šta je negativna posledica ekonomskog rasta? a. uništenje šumskog fonda b. narušavanje ekološke ravnoteže c. globalno zagrevanje d. sve gore navedeno

6. Šta se od navedenog ne smatra savremenim trendom u ekonomskom rastu razvijenih zemalja

a. smanjenje kapitalnog koeficijenta b. promen realnih kamatnih stopa tokom privrednih ciklusa c. porast tehničke opremljenosti d. prosečna stopa rasta GDP (BDP) od približno 3% e. smanjenje učešća najamnina u nacionalnom dohotku

7. Smanjenje produktivnosti u poslednje 3 decenije može se pripisati a. povećanju cena energije b. strožoj ekološkoj kontroli c. depresijaciji kapitala

262

d. sve gore navedeno e. samo a i b

8. Izračunaj kolika je stopa rasta outputa, odnosno stopa outputa po radniku u koliko je

a. stopa rasta rada 2%, stopa rasta kapitala 3%, stopa rasta tehnoloških promena 2%

b. stopa rasta Q = 4,25 %, stopa rasta Q / L = 2,25 c. stopa rasta rada 1%, stopa rasta kapitala 3%, stopa rasta

tehnoloških promena 2% d. stopa rasta Q = 3,50 %, stopa rasta Q / L = 2,50 e. stopa rasta rada 1%, stopa rasta kapitala 2%, stopa rasta

tehnoloških promena 3% f. stopa rasta Q = 4,25 %, stopa rasta Q / L = 3,25

9. ako pretpostavimo da kapital po satu rada poraste za 3% a realni GDP (BDP) za 2,5 %, koliki je onda doprinos kapitala odnosno tehnoloških promena porastu GDP (BDP)? Na osnovu pravila 1/3, porastu kapitala treba se pripisati 1/3 od 3% a

to je 1%. Ostali deo porasta GDP(BDP) od 1,5 % prepisuje se porastu tehnoloških promena.

263

26. PRIVREDNI CIKLUS I NEZAPOSLENOST Ciljevi izlaganja

• Prikazati i definisati privredne cikluse i njihove karakteristike • Objasniti teorije privrednih ciklusa. • Definisati nezaposlenost • Prikazati merenje nezaposlenosti i vrste nezaposlenosti • Prikazati troškove nezaposlenosti

Pošto se ekonomska aktivnost u tržišnoj ekonomiji odvija neravnomerno

kroz uzlaznu i silaznu fazu u svojoj dinamici,onda kažemo da je tržišna ekonomija podložna privrednim ciklusima koji se međusobno smenjuju sa većom ili manjom pravilnošću. Privredni ciklusi predstavljaju fluktuacije ukupne proizvednje, dohotka i zaposlenosti. Privredni ciklusi mogu biti kratkoročni i oni traju do 2 godine i dugoročni koji traju do 10 godina. Privredni ciklusi se sastoje od uzlazne faze ili ekspanzije i silazne faze ili recesije. Najviša tačka ekspanzije čini „vrh“ privrednog ciklusa a najniža tačka recesije čini „dno“ poslovno ciklusa. Amplituda privrednog ciklusa jeste razlika između najviše i najniže tačke. U koliko je amplituda veća onda je privredni ciklus intenzivniji. Privredni ciklus se grafički prikazuje sinusoidnom krivom. Ne mogu se naći dva jednaka privredna ciklusa, odnosno sa jednakim intenzitetom, vremenom trajanja i istim uzorcima.

264

Slika 40.

Recesija se karakteriše smanjivanjem realnog GDP (BDP), proizvodnje zaposlenosti profita i agregatne tražnje uz istovremeno povećanje nezaposlenosti i zaliha finalnih proizvoda. Ekspanzija se karakteriše povećanjem realnog GDP (BDP), proizvodnje, zaposlenosti i agregatne tražnje, dok se u isto vreme smanjuje nezaposlenost i neprodate zalihe robe. Privredni ciklus uopšte se može tretirati kao fluktuacija agregatne tražnje, a recesija kao odstupanje između stvarnog i potencijalnog proizvoda. O uzrocima privrednih ciklusa ekonomski teoretičari nemaju jedinstvene stavove. Postoji niz teorija o njihovom nastanku. Ove teorije možemo podeliti na eksterne i interne. Eksterne teorije,uzroke privrednog ciklusa nalaze van ekonomskog sistema kao što su ratovi, revolucije i migracije stanovništva. Interne teorije,uzroke traže u funkcionisanju samog ekonomoskog sistema. Na osnovu ovih teorija,privredni ciklusi jesi samogenerišući,jer svaka ekspanzija prouzrokuje recesiju, kao što i svaka recesija prouzrokuje ekspanziju. Najpoznatije teorije privrednih ciklusa jesu:

o monetarne teorije privrednih ciklusa koje ih objašnjavaju ekspanzijom i kontrakcijom novca i kredita;

o model multiplikatora i akceleratora koji objašnjava nastanak poslovnih ciklusa dejstvom multiplikatora i akceleratora;

265

o političke teorije privrednih ciklusa objašnjavaju njihov nastanak uticajem političara koji prilagođavaju fiskalnu i monetarnu politiku da bi bili ponovo izabrani

o terorije ravnotežnih privrednih ciklusa tvrde da pogrešne predstave o kretanjima cena i najamniana dovode ljude do stanja u kome malo nude ili malo rade i kao posledica toga dolazi do privrednih ciklusa.

o teorije realnih privrednih ciklusa tvrde da oni nastaju usled oscilacija u produktivnosti u određenim sektorima,što se dalje prenosi na sve sektore privrede.

o inovacijske teorije tvrde da privredni ciklusi nastaju kao posledica fluktuacija inovacija.

I pored velikog napretka savremene ekonomije privredni ciklusi se ne

mogu uspešno predvideti. Ovom predviđanju nisu doprineli ni jako složeni modeli sa velikim brojem promenjivih. I ako se privredni ciklusi ne mogu izbeći,relativno uspešno se neutrališu pomoću mera monetarne i fiskalne politike. Nezaposlenost predstavlja prateću pojavu privrednih ciklusa. Nezaposleni su oni radnici koji su stariji od 16 godina, sposobni i voljni da rade, aktivno traže posao ali ga ne mogu naći. U zaposlene radnike ubrajaju se osobe starije od 16 godina koji obavljaju neki plaćeni posao u punom ili skraćenom radnom vremenu. U ovu kategoriju ubrajamo i odsutne sa posla,zbog bolovanja, štrajkova ili godišnjih odmora. Zaposleni i nezaposleni radnici zajedno čine radnu snagu. U radnu snagu ne svrstavamo stanovništvo koje se nalazi na školovanju, koje održava domaćinstvo, penzionere, osobe koje ne mogu raditi zbog fizičkih i psihičkih razloga, kao i osobe koje aktivno ne traže posao.

Veličina nezaposlenih se meri apsolutno i relativno. Kako aposultni broj nezaposlenih ne daje pravu predstavu o njihovoj veličini, onda se koristi realativni pokazatelj ili stopa nezaposlenosti. Stopa nezaposlenosti se izražava odnosom broja nezaposlenih osoba i veličine radne snage. Postoje tri vrste nezaposlenosti:

266

o frikcijska o strukturna i o ciklična

Frikcijska nezaposlenost je privremena, kratkoročna nezaposlenost koja

nastaje usled kretanja ljudi između regija i radnih mesta i ona postoji i u periodu pune zaposlenosti.

Strukturna nezaposlenos nastaje zbog nesklada između ponude i tražnje rada. Pri promeni eknomske strukture javlja se tražnja za pojedinom vrstom rada, koja je mnogo manja u odnosu na postojeću ponudu. Ovo takođe može biti posledica tržišne tražnje kao i tehnologije proizvodnje. Kod radnika koji su izgubili posao, strukturna nezaposlenost zahteva nova znanja i veštine, odnosno prekvalifkaciju.

Ciklična nezaposlenost se javlja u toku recesija kada se nezaposlenost smanjuje kao posledica neravnoteže između agregatne ponude i agregatne tražnje. Ciklična nezaposlenost kao i strukturna nezaposlenost,za razliku od frikcijske nezaposlenosti,su po pravilu dugoročne. Puna zaposlenost predstavlja stanje u kome nema ciklične nezaposlenosti. Punom zaposlenošću možemo nazvati stanje u kome je postojeća nezaposlenost sastavljena isključivo do frikcijske i strukturne nezaposlenosti. Prirodna stopa nezaposlenosti predstavlja stopu nezaposlenosti pri punoj zaposlenosti. Prirodna stopa nezaposlenosti nije fiksna veličina a njena fluktuacija je posledica fluktuacije frikcijske i strikturne nezaposlenosti. Nezaposlenost možemo podeliti na dobrovoljnu i nametnutu.

Dobrovoljna nezaposlenost nastaje zbog toga što radnici odbijaju da prihvate posao po tržišnim najamninama. U koliko postoji dobrovoljna nezaposlenost onda postoji i mogućnost zapošljavanja uz niže najamnine od postojećih, međutim nema spremnosti da se ta mogućnost iskoristi. Eliminisanje ovakve vrste nezaposlenosti omogućeno je fleksibilnošću najamnina. Verovatno ima mnogo razloga zbog čega su određeni radnici dobrovoljno nezaposleni. U

267

ove razloge spada pre preferiranje dokolice, ili drugih aktivnosti (siva ekonomija), nego prihvatanje radnih mesta uz ponuđenu najamninu.

Slika 41. Nefleksibilne nadnice mogu dovesti do nedobrovoljne nezaposlenosti.

Različite vrste nezaposlenosti možemo grafički predstaviti pomoću mikroekonomskog okvira ponude i tražnje. Na slici (a) nadnice povećavaju i smanjuju da bu očistile tržište rada. Crtež (b) prikazuje šta se događa kada se nadnice ne prilagođavaju da očiste tržište. Kada je nadnica veoma visoka u W’ zaposleno je JH radnika dok je HG radnika nedobrovoljno nezaposleno.

Nametnuta nezaposlenost se javlja kada nema posla odnosno radnih

mesta pri tekućim najamninama. Ova vrsta nezaposlenosti jeste karakteristika recesije. Zato je većina ovih radnika istovremeno i ciklično nezaposlena. Uzroke nametnute nezaposlenosti treba tražiti u specifičnostima tržišta rada, odnosno u nefleksibilnim najamninama. Na tržištu rada ne postoji trenutno prilagođavanje cena ponude i tražnji, već je administrirano pa se zbog toga najamnine prilagođavaju sporo ili se uopšte ne prilagođavaju. Delatnost sindikata i visoki troškovi sklapanja kolektivnih ugovora jesu glavni uzroci ovakvog neprilagođavanja. Pomenuti visoki troškovi primoravaju poslodavce da kolektivne ugovore sklapaju na duži rok uz administrativno određivanje najamnina. Na dugi rok najamnine i plate se ipak prilagođavaju ponudi i tražnji ali taj proces je jako spor.

Svi delovi stanovništva nisu podjednako pogođeni nezaposlenošću. Nezaposlenost više pogađa žene u odnosu na muškarce a takođe i one koji prvi

268

put traže posao. Nezaposlenost više pogađa nekvalifikovanu radnu snagu u odnosu na obrazovanu i stručnu. U koliko postoji diskriminacija među nezaposlenim,po bilo kojoj osnovi,onda će težina nezaposlenosti biti veća.

Faza privrednog ciklusa utiče na dužinu trajanja nezaposlenosti. Po pravilu nezaposlenost je kratkoročna u vreme ekspanzije. U uslovima recesije nezaposlenost je dugoročna jer se smanjuju mogućnosti zapošljavanja. U vreme recesije raste ciklična nezaposlenost dok u vreme ekspanzije raste frikcijska nezaposlenost,zbog povećanja fluktuacije radnika i zbog priliva velikog broja radne snage.

Troškovi nezaposlenosti su visoki i za pojedince i za društvo. Kada je u pitanju društvo onda se društveni troškovi nezaposlnosti ogledaju u veličini smanjenog, odnosno neproizvdenog GDP (BDP). Trošak nezaposlenosti za pojedince ogleda se u smanjenju njegovih radnih sposobnosti i ličnim frustracijama.

Amerčki ekonomista Okun procenio je veličinu društvenih troškova nezaposlenosti, odnosno gubitka GDP (BDP). Na osnovu Okunovih istraživanja pokazano je porast nezaposlenosti za 1% iznad prirodne stope nezaposlenosti izaziva pad realnog GDP (BDP) za 2% u odnosu na potencijalni GDP (BDP). Ovo je tzv. „Okunov zakon“ i pokazuje međusobnu povezanost tržišta rada i tržišta potrošnih dobara.

Pitanja

• Šta je privredni ciklus? • Koliko faza ima privredni ciklus i kako se nazivaju? • Šta je amplituda privrednog ciklusa? • Prema monetarnim teorijama šta je uzrok privrednih ciklusa? • Šta je frikcijska nezaposlenost? • Šta je strukturna nezaposlenost? • Šta je ciklična nezaposlenost?

269

• Zbog čega je veliki broj nezapošljen pri cikličnoj nezaposlenosti?

Pitanja za vežbu

1. Šta je karakteristika recesije? a. promena strukture potrošnje b. povećanje ciklične nezaposlenosti c. smanjenje agregatne tražnje d. povećanje zaliha e. sve gore navedeno

2. Šta nije obeležje ekspanzije? a. povećanje proizvodnje b. povećanje cena c. povećanje investicija d. povećanje GDP (BDP) e. povećanje zaliha

3. Šta nije obeležje recesije? a. pad kamatnih stopa b. smanjenje profita c. porast najamnina

4. Privredni ciklusi imaju a. jednake amlitude b. isto vreme nastajanja c. iste uzroke nastanka d. isto vreme trajanja e. isti oblik dinamike

5. U recesiji najmanje se smanjuju izdaci za a. luksuzna potrošna dobra b. putovanja i rekreaciju c. obuću i odeću

270

d. trajna potrošna dobra e. hranu

6. Penzioneri se nalaze u kategoriji a. strukturno nezaposlenih b. ciklično nezaposlenih c. radne snage d. lica koja se ne ubrajaju u radnu snagu

7. Radnik koji je na bolovanju i ne radi,ubraja se u kategoriju a. ciklično nezaposlenih b. strukturno nezaposlenih c. frikcijski nezaposlenih d. radne snage

8. Studenti koji studiraju ubrajaju se u kategoriju a. frikcijski nezaposlenih b. strukturno nezaposlenih c. radne snage d. osoba koje se ne ubrajaju u radnu snagu

9. U koliko je potencijalni GDP (BDP) u nekoj zemlji 4200 mlrd dolara, a stopa nezaposlenosti 7,5 % izračunati pomoću Okunovog zakona stvarni GDP (BDP) uz prirodnu stopu nezaposlenosti od 5,5 %. Na osnovu Okunovog zakona porast nezaposlenosti je od 2 % iznad

prirodne stope nezaposlenosti smanjuje realni GDP (BDP) za 4 %. Tako da ovo smanjenje iznosi 168 mlrd. dolara pa će realni GDP (BDP) iznosi 4032 mlrd. dolara.

271

27. OBEZBEĐIVANJE STABILNOSTI CENA

Ciljevi zlaganja

• Definisati pojam i vrste inflacija • Odrediti način merenja inflacije • Analizirati uticaj inflacije na privredu • Dati savremene teorije inflacije • Prikazati Filipsovu krivu • Prikazati dileme o antiinflacijskoj politici

Inflacija predstavlja pojavu, odnosno ekonomsku kategoriju sa kojom se

suočavaju gotovo sve zemlje u svetu. Opšta definicija inflacije bi bila da je inflacija porast opšteg nivoa cena. Međutim, ovakav porast cena ili inflaciju ne treba mešati sa porastom cena robe ili grupe roba koja nataje samo usled promena odnosa ponude i tražnje. Suprotna kategorija inflaciji jeste deflacija. Deflacija predstavlja proces smanjivanja opšteg nivoa cena. Smanjivanje stope inflacije naziva se dezinflacija. Za merenje inflacije koje može biti izvedeno na različite nčine, obično se koristi stopa inflacije.

nivo cena (godina t) – nivo cena (godina t-1) Stopa inflacije =

nivo cena (godina t-1) x 100

272

Indeksi cena predstavljaju ponderisani prosek cena određenog broja roba i usluga u skladu sa njihovim značenjem u strukturi potrošnje. Među ovim indeksima najznačajniji je indeks potrošačkih cena (CPI – Consumer Price Index). Indeks potrošačkih cena meri troškove tržišne korpe potrošačkih dobara i usluga koje su neophodne za svakodnevni život. Svaka stavka indeksa potrošačkih ce (CPI) ima svoj fiksni ponder koji je srazmeran relativnom značenju u strukturi potrošnje potrošača. Jedan od pokazatelje inflacije jeste GDP (BDP) deflator. GDP (BDP) deflator pokazuje odnos između nominalnog i realnog GDP. U odnosu na indeks potrošačkih cena koji obuhvata potrošačka dobra tržišne korpe određenih roba i usluga, GDP deflator obuhvata cene svih roba i usluga. Karakteristično za njega je da mu je ponder promenjiv. Indeks proizvođačkih cena meri nivo cena u proizvođačkoj ili veleprodajnoj fazi. Ovaj se indeks zasniva na cenama određenog broja roba. Njegovi ponderi su fiksni a izračunavaju se na osnovu neto prodaje pojedinih roba. Samo merenje indeksa cena praćeno je određenim teškoćama. Najčešće se javlja problem izbora odgovarajućeg perioda za baznu godinu. U koliko se izvrši neadekvatan izbor baznog perioda onda su moguće raznovrsne manipulacije, a da statistički posmatrano sve bude u redu. Mogu se vršiti manipulacije u vezi sa izborom roba i usluga u potrošačkoj korpi kao i sa izuračunavanjem njihovih pondera. Važno je naglasiti da promena cena ne odražava promene kvaliteta robe. Kvalitet robe u posmatranom vremenskom periodu može se pobiljšati ili pogoršati. Gledano istorijski inflacija se javlja kada i tržišna ekonomija. Značajnija pojava inflacije u Evropi desila se u XVI veku ,zbog velikog priliva plemenitog metala, zlata i srebra iz novog sveta. Inflacija se po pravilu javlja u periodima ratova a nestaje u posleratniim depresijama. Međutim posle II svetkog rata,zbog neflekisibilnih najamnina,cene su nastavile rast. Konstatacija da skoro svaki teoretičar ima svoju klasifikaciju inflacije u ekonomskoj literaturi je potvrđena. Ali najčešća klasifikacija inflacije jeste ona

273

u kojoj se razlikuju tri vrste inflacije,ako se uzme u obzir intenzitet inflacije. To je umerena inflacija, galopirajuća inflacija i hiper inflacija. Umerena inflacija je inflacija koju obeležava jednocifrena godišnja stopa. Kod umerene inflacije ljudi ne gube poverenje u novac, nema gubljenja vremena i sredstava zbog pretvaranja novca i hartija od vrednosti u nekretnine ili druge oblike stvarne vrednosti. Privredni subjekti i građani spremni su da zaključuju dugoročne ugovore jer su sigurni da porast cena neće devalvirati njihove transakcije, odnosno umanjiti njihove poslovne rezultate. Galopirajuća inflacija jeste ona inflacija gde je godišnja stopa inflacije izražena dvocifrenim ili trocifrenim brojem. Galopirajuća inflacija nosi sa sobom niz ekonomskih problema. Pošto novac brzo gubi svoju vrednost, onda ljudi drže minimalne količine novca koje su neophodne za dnevne transakcije. Ostatak ili višak novca pretvara se u nekretine ili u devizna srestva koja su stabilna. Pri ovoj inflaciji cene se izražavaju i u domaćoj i u stranoj valuti, a većina ugovora dobija tzv. indeksnu klauzulu da bi se sprečilo obezvređivanje ugovorene transakcije. U periodu ove inflacije finansijska tržišta posustaju, kamata više ne može da bude alokator investicija, a kapital iz zemlje gde je galopirajuća inflacija seli se u inostranstvo. I pored ovako nepovoljnih uslova ekonomija i dalje može funkcionisati. Hiperinflacija je ona pri kojoj je godišnja stopa inflacije izražena četvorocifrenim ili većim brojem. Za galopirajuću inflaciju kažemo da se cene menjaju iz meseca u mesec, a za hiper inflaciju da se cene menjaju iz sata u sata. Hiper inflacija izaziva ekonomski haos. Ponuda novca u hiperinflaciji astronomski raste, dok istim tim tempom tržnja za novcem opada. Opšta pojava jeste izbegavanje novca, a razmena počinje da se obavlja kao u počecima ekonomskih aktivnosti, putem trampe. Preraspodela bogatstva dobija zastrašujuće oblike a relativne cene postaju izrazito nestabilne. Hiperinflacija se događa u vreme izrazite makroekonomske netabilnosti i neodgovarajuće makroekonomske politike, pa je zbog toga relativno retka pojava.

274

U zavisnosti od vrste inflacije ekonomsko dejstvo inflacije je više ili manje inenzivno. Dva su osnovna dejstva inflacije zbog toga šo se cene i najamnine ne menjaju istim intenzitetom.

o preraspodela dohotka i bogatstva između različitih nivoa društva o distorzija relativnih cena različitih proizvoda.

U zavisnoti od toga da li je inflacija očkivana ili neočekivana zavisi i

dejstvo inflacije. Kada je u pitanju neočekivana ili nepredviđena inflacija dolazi do preraspodele bogatsva od poverioca na dužnike i na taj način neočekivana inflacija donosi štetu svima onima koji su pozajmili novac. Ova vrsta inflacije ide u prilog špekulatnima i onima koji žele laku zaradu a pogađa primaoce fiksnih dohodaka i sve duge koji nisu spremni da preuzmu rizik. Međutim u koliko se inflacija očekuje onda se mogu ugraditi mehanizmi koji neutrallišu ili umanjuju ovakve negativne posledice inflacije.

Kada je inflacija očekivana onda nema pojave distorzije relativnih cena. Zadržavaju se prethodni pariteti pa relativne cene ostaju iste ali sada na višem nivou. Takođe odnosi troškova ostaju isti pa se efikasnost prouzvodnje ne menja. U koliko očekivana inflacija bude neuravnotežena onda dolazi do distorzije pariteta relaivnih cena i troškova, pa se i efikasnost smanjuje. Neuravnotežena inflacija oduzima cenama funkciju informisanja privrednih subjekata zato što cene postaju neuporedive. U ovoj situaciji poreski obveznici zbog povećanja nominalnih dohodaka i automatskog povećavanja poreske stope plaćaju veće poreze. Na taj način omogućava se vladama zemalja čija je ekonomija u ovoj vrsti inflacije, bez donošenja određenih zakonskih propisa, da povećavaju poreze. Inflacija koja je očekivana a neuravnotežena primorava ljude da češće idu u banke. Predviđena inflacija je ipak retka pojava jer i pored svih predviđanja inflacija, po pravilu, dolazi nepredviđena. I za nepredviđenu inflaciju stoji tvrdnja da može biti uravnotežena i neuravnotežena. Nepredviđena uravnotežena inflacija više deluje na raspodelu bogatsva i dohotka a manje na efikasnost ekonomije. Socijalno dejstvo nepredviđene

275

uravnotežene inflacije previzilazi ekonomska dejstva. Nepredviđena i neuravnotežena inflacija stvara teže posledice zato što osim preraspodele dohotka i bogatstva izaziva i smanjenje ekonomske efikasnosti. Kod nje dolazi do pogrešnih investicija jer poremećuje relativne cene, poreske stope i kamate. Zbog negativnih efekata inflacije moraju se preuzeti mere od strane onih koji upravljaju ekonomskom politikom. Ove mere predstavljaju smanjenje novčane mase, povećanje kamata, ograničenje rasta realne proizvodnje i porast nezapolenosti. Primenom ovih mera dolazimo do pitanja o optimalnoj stopi inflacije. Idealno stanje bi bilo da je stopa inflacije jednaka nuli. Teoretičari ekonomije se slažu da predvidljiva i stabilna inflacija osigurava najbolje uslove za dobar ekonomski rast. Ali oni se ne slažu oko pitanja optimalne stope inflacije. Inflacija u savremenim tržišnim ekonomijama jeste po pravilu inercijska. Inercijska inflacija predstavlja inflaciju koja ostaje sa istom stopom, sve dok je neki događaj ne promeni. U koliko je stopa inflacije nepromenjena i ako se ne očekuje njena promena, onda svi ekonomski subjekti prema tome prilagođavaju svoje ponašanje i ugrađuju ovu nepromenjenu stopu inflacije u buduće ekonomske odluke. Zato za inercijsku inflaciju kažemo da je ugrađena ili očekivana. Inercijska inflacija je anticipativna i ravnotežna zato što cene najamnine kao i ostali troškovi rastu po istoj stopi. Pošto ponuda i tražnja rastu srazmerno onda se krive AS i AD pomeraju naviše po istoj stopi. Inercijska inflacija predpostavlja da ljudi veruju da se stopa inflacije neće promeniti. Ovo stanje je međutim kratkoročno jer pre ili kasnije određeni događaj poremeti predviđanja ljudi pa se inflacija ubrza. Nagli poremećaji agregatne tražnje, odnosno agregatne ponude su primeri takvih poremećaja. Inflacija tražnje (demand – pull inflation) izazvana je naglim povećanjem efektivne agregatne tražnje. Inflacija tražnje se javlja kada agregatna tražnja raste brže od porasta proizvodnih kapaciteta, proizvodnje i ponude robe. U ovom slučaju nastaje višak tražnji u odnosu na ponudu robe. Prilagođavanje ponude i tražnje u uslovima slobodnoe oscilacije cena vršiće se

276

pomoću promene, povećanja cena koje monetarno izražene izjednačavaju agregatnu ponudu i agragatnu tražnju.

Slika 42. Ulazna spirala cena i nadnica javlja se onda kada se agregatna ponuda i agregatna

tražnja zajedno pomaknu naviše U ovom primeru troškovi proizvodnje rastu 4 % svake godine. Za svaku godinu će veličina proizvodnje kriva AS biti 4 % viša sledeće godine, još 4 % godinu nakon toga itd. Ako se AD pomera naviše istim tempom proizvodnja će i dalje bitipribližno jednaka potencijlanoj proizvodnji, i cene će takođe porasti za 4 %. Dok se makro ravnoteža premešta iz E u E’ i iz E’ u E’’, cene stalno rastu zbog inercijske inflacije.

Uzroci inflacije tražnje najčešće su:

o porast novčane ponude, što izaziva porast efektivne tražnje o povećanje državnih rashoda jer i to izaziva porast tražnje o povećanje izvoza, jer onda imamo smanjenje ponude za domaće tržište

Inflasija tražnje grafički se prikazuje pomeranjem krive agregatne

tražnje u desno kada je data kriva agregatne ponude.

277

Porast troškova predstavljaju drugi uzrok nastanka inflacije. Inflacija troškova (cost – push inflation) ili inflacija ponude jeste inflacija koja nastaje zbog povećanih troškova za vreme visoke nezaposlenosti i nepotpunog iskorišćavanja proizvodnih kapaciteta. Porast troškova nastaje usled:

o porasta nominalnih najamnina o porasta cene inputa i energije o promene deviznih kurseva

Sindikati se često optužuju da svojim zahtevima za većim najamninama

pospešuju inflaciju što je tačno,ali ne uvek, jer porast cena svakog proizvodnog faktora ima isto dejstvo. Inflacija troškova grafički se pokazuje pomeranjem krive agregatne ponude u levo pri datoj krivi agregatne tražnje. Autor savremene teorije inflacije je engleski ekonomist A. W. Phillips. Filips je postavio hipotezu da na kratak rok postoji obrnuta veza između kretanja stope inflacije i stope ne zaposlenosti. Filipsova kriva prestavalja grafički prikaz ove teorije. Stopa nezaposlenosti se prikazuje na apscisi a stopa inflacije na ordinati.

Slika 43. Philliosova kriva prikazuje zamenu između inflacije i nezaposlenosti Phillipsova kriva pokazuje obrnutu vezu između inflacije i nezapolsenosti. Mera promene nadnica na desnoj vertiklanoj osi viša je od leve mere za pretpostavljenu stopu rasta prosečne produktivnosti rada od 2 %.

278

Na osnovu Filipsove teorije inflacije porast nezaposlenosti kratkoročno smanjuje inflaciju kao što porast inflacije smanjuje kratkoročno nezaposlenost. Filipsova kriva pokazuje mogućnost dogovaranja, odnosno trgovine (trade off) između manje stope nezaposlenosti i veće stope inflacije ili obrnuto. Nagib Filipsove krive određuje cenu obuzdavanja inflacije. U koliko je Filipsova kriva strmija onda će biti manja cena obuzdavanja inflacija kada se meri stopom nezaposlenosti. U koliko je Filipsova kriva horizontalnija cena obuzdavanja inflacija će biti veća. Odnos između promena najmnina i produktivnosti izražava se stopom inflacije. Stopa inflacije je jednaka razlici stope rasta najamnina i stope rasta produktivnosti. Međusobna veza između inflacije i nezaposlenosti mnogo je složenija zato što empirijski podaci odstupaju od hipotetske Filipsove krive. Zato su ekonomisti Phelps i Friedman ponudili dopunsku verziju ove teorije koja se naziva Filipsova kriva prirodne stope. Na osnovu ove verzije Filipsova kriva opada samo u kratkom roku. Prirodna stopa nezaposlenosti jeste samo jedna stopa nezaposlenosti koja je u skladu sa stabilnom inflacijom. Pri prirodnoj stopi nezaposlenosi Filipsova kriva je dugoročno vertikalna. Pri ovoj stopi nezaposlenosti sile koje deluju na rast odnoso smanjenje inflacije nalaze se u ravnoteži. Pri prirodnoj stopi nezaposlenosti inflacija je stabilna bez znakova ubrzavanja, ili usporavanja. Po ovoj stopi postiže se najniži nivo nezaposlenosti koji je u skladu sa potencijalnim proizvodnjom zemlje i koji je održiv.

Dugoročna Filipsova kriva objašnjava se pomeranjem kratkoročnih Filipsovih kriva. Pri prirodnoj stopi nezaposlenosti, u kojoj se privreda nalazi, povećanje proizvodnje smanjuje nezaposlenost, ali povećava cene i najamnine, pa će čitavu privredu pomeriti u levo i gore duž postojeće Filipsove krive. Ovo izaziva promenu očekivanja zato što privredni subjekti očekuju veću stopu inflacije u budućnosti. Sve ovo ima za posledicu pomeranje Filipsove krive iznad postojeće. Kada dođe do smanjivanja privredne aktivnosti, doćiće i do vraćanja zaposlenosti na prirodnu stopu. Sada će privreda ostvarivati jednak realni GDP i istu nezaposlenost, ali na većem nivou cena.

279

Na osnovu teorije o prirodnoj stopi nezaposlenosti moguće je izvesti sledeće zaključke koji će koristiti u vođenju ekonomske politike.

o Privreda može održavati minimalni nivo zaposlenosti u dugom roku. U vezi sa tim nemoguće je dugoročno smanjivati nezaposlenost ispod prirodne stope nezaposlenosti, a da se ne izazove inflacija.

o U kratkom vremenskom periodu moguće je pratiti Filipsovu krivu i smanjivati nezaposlenost pod uslovom da se povećava inflacija. Takođe važi i obrnuto.

U zavisnosti od države,visina prirodne stope je različita, odnosno ne

predstavlja fiksnu veličinu. Ako na primer imamo porast prirodne stope nezaposlenosti relevantni razlozi za to mogu da budu promena demografske strukture radne snage, a posebno u okviru nje rastuće učešće žena i mladih, utiče na porast prirodne stope nezaposlenosti. Na to utiče i socijalna politika vlade kao i porast nadoknada za osiguranje u slučaju nezaposlenosti, a takođe i rastuća strukturna nezaposlenost. Na osnovu pojedinih analiza vreme od 5 godina i duže je neophodno da bi Filipsova kriva postala vertikalna. Ovaj vremenski period zavisi od vremenskog perioda koji je neophodan ekonomiji da se prilagodi nastalom šoku. Optimalna stopa nezaposlenosti jeste ona pri kojoj se postiže maksimalno neto blagostanje. Što znači da prirodna nezaposlenost nije nužno i optimalna stopa, već je ona veća od optimalne.

Kontrola i obuzdavanje inercisjke inflacije je veoma teška i veoma skupa. Analiza koje su urađene u SAD-u pokazuju da smanjivanje inflacije od svega 1 % košta 4 % GDP, što je za SAD iznosilo 260 mlrd. dolara. Zbog toga je stalna dilema da li se boriti protiv inflacije ili se prilagoditi. Jedna od metoda prilagođavanja inflaciji jeste indeksacija. Automatsko prilagođavanje plata, cena i ugovora stope inflacije naziva se indeksacija. Postoje dva razloga zbog čega je indeksaciju teško primeniti. Prvi jeste da postoji vremenski jaz između porasta cena i porasta dohotka. Drugi se odnosi na to da se indeksacijom nikada nije moguće osloboditi inflacije, jer se indeksacijom inflacija samo pospešuje i

280

na taj način se umerena inflacija pretvara u galopirajuću, a galopirajuća u hiperinflaciju. Efikasnije sredstvo u borbi protiv inflacije jeste primena restriktivnih mera fiskalne i monetarne politike. Mada one prouzrokuju visoke cene koje društvo plaća u vidu porasta nezaposlenosti i smanjivanja privrednih aktivnosti.

Politika dohodaka predstavlja moguću jeftiniju varijantu borbe protiv inflacije. Politika dohodaka sastoji se od mera kojima se pokušava ublažiti inflacija i one su sledeće:

o kontrola odnosa najamnina i cena o dobrovoljno usmeravanje odnosa između najamnina i cena o podsticanje tržišne strategije koja pretpostavlja deregulaciju i

podsticanje konkurencije o politika oporezivanja dohotka koji je stečen inflacijom

Treba istaći da je jedini izbor (u nastojanjima) da se obuzda intenzivna

inflacija, primena restriktivnih mera ekonomske politike, jer politika dohotka ne daje očekivane rezultate. Pitanja

• Šta je inflacija? • Šta je dezinflacija? • Šta je deflacija? • Šta obuhvata indeks potrošačkih cena? • Šta je umerena inflacija? • Šta je galopirajuća inflacija? • Šta je hiperinflacija? • Šta je inercijska inflacija? • Šta je indeksacija?

281

• Šta pokazuje Filipsova kriva? Pitanja za vežbu

1. Smanjivanje stope inflacije naziva se a. deflacija b. dezinvesticija c. devalvacija d. dezinflacija

2. Za vreme inflacije a. nominalne kamate su jednake realnim b. nominalne kamate su veće od realnih e. nominalne kamate su manje od realnih f. nema preciznog odgovora jer ovo zavisi od vrste inflacije

3. Deflacija ide u korist a. Spekulanata b. Dužnika c. Preduzetnika d. poverilaca

4. Indeks potrošačkih cena određuje se na osnovu visine troškova za a. hranu b. stambeno komunalne usluge c. prevoz g. sredstva za higijenu h. sve gore navedeno

5. Inflacija nastaje a. zbog porasta GDP u uslovima neiskorišćenih kapaciteta b. samo zbog smanjenja GDP c. samo zbog porasta GDP iznad potencijalnog d. zbog porasta ili smanjenja GDP u zavinsoti od uzroka

6. U vreme inflacije preraspodela ide u korist

282

a. osoba sa fiksnim dohotkom b. pripadnika srednjih slojeva društva c. poverioca d. dužnika

7. Nepredviđena uravnotežena inflacija prouzrokuje a. preraspodelu dohotka i bogatsva kao i gubitak efikasnosti b. gubitak efikasnosti c. preraspodelu dohotka i bogatsva

8. Nepredviđena, neuravnotežena inflacija ima za posledicu a. preraspodelu dohotka i bogatsva b. gubitak efikasnosti c. preraspodelu dohotka i bogatsva kao i gubitak efikasnosti

9. Inflacija tražnje prouzrokovana je a. povećanjem produktivnosti b. povećanjem cena energenata c. povećanjem državnih izdataka

10. Inflacija troškova prouzrokovana je a. očekivanom stopom inflacije kojoj su se prilagodili ekonomski

subjekti b. povećanjem produktivnosti c. povećanjem cena energenata

11. Inercijsku inflaciju prouzrokuje a. povećanje cena energenata b. povećanje državnih rashoda c. očekivana stopa inflacije kojoj se prilagođavaju ekonomski

subjekti 12. Inflaciju tražnje karkteriše

a. porast cena i smanjenje output-a b. porast cena i nepromenjeni potencijalni output c. porast cena i povećanje output-a

13. Inflaciju troškova karakteriše

283

a. porast cena i nepromenjeni potencijalni output b. porast cena i povećanje output-a c. porast cena i smanjenje output-a

14. Filipsova kriva pokazuje odnos između a. stope inflacije i stope realnih najamnina b. stope inflacije i stope zaposlenosti c. stope inflacije i stope nezaposlenosti

15. Pojava stagflacije je posledica a. inflacije tražnje b. inflacije troškova c. inercijske inflacije d. inercijske inflacije i inflacije troškova

284

285

28. JAVNI DUG I EKONOMSKE POSLEDICE Ciljevi izlaganja

• Prikazati osnovne pojmove o fiskalnoj politici i javnom dugu • Objasniti vrste državnih budžeta • Analizirati posledice javnog duga

Državni budžet je sistematski pregled planiranih prihoda i rashoda

države u određenom vremenskom periodu. Budžet formira i predlaže vlada a usvaja ga najveće predstavničko telo države, parlament. U bužetu su iskazani svi programi države koji imaju karakteristike rashoda i poreski prohodi koji čine prihodni deo budžeta.

U koliko se budžeti gledaju pojedinačno po određenim godinama onda su oni po pravilu neuravnoteženi. U koliko porezi i drugi prihodi države budu veći od državnih rashoda javlja se budžetski suficit. Ako rashodi države budu veći od prihoda, onda se javlja budžetski deficit. Budžetska ravnoteža javlja se kada su prihodi jednaki rashodima. Budžetski deficit se podmiruje državnim ili javnim dugom. Javni dug se sastoji od ukupno kumulativnog dugovanja države, koje nastaje njenim zaduživanjem bilo kod sopstvenih građana, bilo u inostranstvu. Država emituje obveznice kojima se obavezuje da će u određenom vremenu i pri određenoj kamatnoj stopi da vrati svoja dugovanja. Zbir vrednosti obveznica koje se nalaze u vlasništvu pojedinaca, kompanija, finansijskih

286

institucija, stranih fizičkih i pravnih lica, određuje visinu državnog ili javnog duga. Ekonomska svrha budžeta je sledeća:

o pomoću njega se celokupna društvena proizvodnja deli na privatnu i javnu potrošnju, i investicije.

o pomoću njega se uticajem na potrošnju i poresku politiku deluje na ponudu faktora proizvodnje i finalnih dobara.

o preko fiskalne politike pomoću njega se utiče na ključne makroekonomsk ciljeve.

Fiskalna politika obuhvata proces oporezivanja kao i javne rashode. Cilj

javnih rashoda jeste ublažavanje privrednih ciklusa i osiguranje ekonomskog rasta bez opasnosti od inflacije. Pomenuti ciljevi se mogu ostvariti na dva načina. Prvo diskrecionom fiskalnom politikom, i drugo automatskim stabilizatorima. Diskrecionom fiskalnom politikom država menja poreske stope, ili programe potrošnje radi ostvarenja predviđenih ekonomskih ciljeva. Osnovni elementi diskrecione fiskalne politike jesu

o javni radovi o zapošljavanje u javnom sektoru o menjanje poreskih stopa

Javni radovi se primenjuju samo u slučaju kada je recesija duboka i

dugotrajna i uglavnom za izgradnju infrastrukturnih objekata (autoputeva, luka, elektrana i dr.) U koliko je recesija kratkotrajna javni radovi se ne primenjuju zbog svojih kasnijih učinaka na privredu, jer oni mogu izazvati inflaciju.

Projekti javnog zapošljavanja služe za kratkoročno zapošljavanje nezaposlenih radnika u javnom sektoru, posle toga ovi radnici mogu preći u privatni sektor na redovna radna mesta. Nedostatak javnog zapošljavanja sastoji se u tome što se ono može brzo ukinuti i zato što se radnici iz javnog sektora teško zapošljavaju u privatnom sektoru.

287

Menjanje poreskih stopa predstavlja jako efikasan oblik diskrecione fiskalne politike. Menjanje poreskih stopa se ogleda u privremenom smanjenju poreskih stopa u vreme recesije, kako bi se podstakla povećana potrošnja. Dok se u vreme inflacije povećavaju poreske stope kako bi se umanjio višak tražnje. Bez obzira što je ovaj oblik diskrecione fiskalne politike jako popularan, jer brzo reaguje na ekonomska kretanja, ipak on ima nedostatke. Za svaku promenu poreskih stopa zahteva se zakonom predviđena procedura pa zbog toga ova mera može značajno da kasni. Sledeći problem jeste da ova mera može pretrpeti najraznovrsnije političke manipulacije a u funkciji različitih političkih interesa.

Zbog ovakvih slabosti diskrecione fiskalne politike vlada opšte mišljenje da je diskreciona monetarna politika efiksanija od fiskalne. Ova veća efikasnost je posledica pored ostalog i veće autonomije monetarnih vlasti u odnosu na fiskalne vlasti. Osim diskrecionih mera fiskalni sistem ima na raspolaganju i automatske stabilizatore. Automatski stabilizatori su instrumenti fiskalnog sistema koji deluju trenutno, protiv ciklično i bez posredovanja nosioca ekonomske politike. Među najznačajnijim automatskim stabilizatorima ubrajaju se:

o Automatske promene poreskih prihoda. U vreme recesije smanjenje

proizvodnje automatski će smanjiti poreze i tako ublažiti pad dohotka i potrošnje kada se primenjuje progresivni poreski sistem. U vreme inflacije porezi automatski rastu i povećavaju poreske prihode, što dovodi do smanjenja dohotka građana, samim tim se smanjuje potrošnja i na taj način usporava inflacija.

o Transferna plaćanja kao što su plaćanja za socijalnu zaštitu, naknada nezaposlenim licima i drugo. Ova plaćanja nisu samo u funkciji stabilizacije već i u funkciji državnog blagostanja. Njima se ne deluje samo anticiklično već se pomaže i onom delu stanovništva koje je najteže pogođeno recesijom. Najbolji primer za ovo jeste naknade nezaposlenim licima, jer čim oni budu otpušteni počinju da primaju pomenutu nadoknadu za slučaj nezaposlenosti. To povećava dohodak i

288

potrošnju nezaposlenih osoba. Naknade ili osiguranje za slučaj nezaposlenosti,stabilizuje potrošnju, a tako utiče i na proizvodnju i na zaposlenost.

Ciklična kretanja prirede, automatski stabilizatori samo delimično

ublažavaju. Za potpuno uklanjanje privrednih ciklusa koriste se mnogo efikasniji instrumenti, a to su diskreciona monetarna i fiskalna politika. Nekadašnja teorija javnih finansija zastupala je stav o uravnoteženom budžetu. Zato se insistiralo na malom budžetu koji bi bio striktno namenski trošen. Po ovoj teoriji državni dug je morao biti izbegnut da se ne bi teret njegove otplate prevaljivao na buduće generacije.

Savremena teorija javnih finansija smatra da budžet ne mora biti uravnotežen i da ne treba izbegavati budžetski deficit i rast državnog duga. Kao teorijska novost uvode se,osim stvarnog budžeta,i kategorije strikturnog i cikličnog budžeta. Stvarni bužet pokazuje stvarne prihode i rashode u određenom periodu. Strukturni budžet pokazuje kolilki bi bili državni prihodi, rashodi i deficit kada bi privreda ostvarivala potencijalnu proizvodnju. Strukturni budžet je po svojim karakteristikama aktivan, jer pokazuje dejstva diskrecione fiskalne politike. Ciklični budžet je pasivan jer njega određuje stanje konjugtornog ciklusa. Ciklični budžet pokazuje promene u prihodima i rashodima koje se dešavaju zbog toga što privreda ne ostvaruje potencijalnu proizvodnju jer se nalazi u privrednom ciklusu. Veličina cikličnog budžeta određena je razlikom između stvarnog i strukturnog budžeta. Bitno je utvrditi kakve su karakteristike budžetskog deficita, da li su one strukturne ili ciklične prirode zato što od toga zavisi određivanje stvarnog uticaja fiskalne politike. Na primer deficit može nastati zbog nižih poreskih stopa ili dodatnih programa socijalne zaštite, ali deficit može biti i rezultat ekonomskog zaostajanja. U prvom slučaju imamo deficit koji je strikturne prirode i on ukazuje na ekspanzivnu fiskalnu politiku. U drugom slučaju deficit je ciklične prirode i ukazuje na privrednu recesiju. Budžetski deficit koji je hroničan, svojim kumuliranjem vodi povećanju državnog odnosno javnog duga. Za merenje

289

veličine državnog duga koristi se njegovo učešće u strukturi celokupnog GDP. Na primer učešće državnog duga u GDP Japana u 1993.god. iznosi samo 6 %, dok učešće istog u Kanadi iznosi 60 %, a u Velikoj Britaniji 42 %. Mnogi ekonomisti smatraju da državni dug u kratkom roku izaziva efekat istiskivanja a u dugom roku efekat tereta duga i pojavu premeštanja kapitala. Efekat istiskivanja znači smanjenje privatnih investicija zbog povećanja državne potrošnje. Ovo povećanje državne potrošnje izaziva porast strukturnog deficita ali i porast transakcijske potražnje za novcem. Centralna banka će ovim biti podstaknuta da vodi restriktivnu monetarnu politiku pomoću ograničavanja kredita i povećanjem kamatnih stopa. Ovo će izazvati smanjenje privatnih investicija kao i sve vrste potrošnje koje zavise od kamatne stope. Porast kamatnih stopa ima će za posledici skuplju domaću valutu, a to će destimulisati izvoz i stimulisati uvoz. Kao posledica javlja se deficit spoljno trgovinskog bilansa.

Efekat istiskivanja izostaje ako postoje neiskorišćeni proizvodni kapaciteti. U ovom slučaju se javlja paradoks podsticanja investicija, jer porast državne potrošnje podsticajno deluje na investicije i obim proizvodnje. Paradoks podsticanja investicija je paralelan sa paradoksom štednje. Dugoročni državni dug prouzrokuje negativne posledice.Zbog potrebe servisiranja unutrašnjeg i spoljašnjeg duga. Unutrašnji dug je dug koji država duguje svojim građanima i on ima za posledicu gubitak efiksnosti privrede zbog nametanja poreza. Spoljni dug dovodi do odliva dela nacionalnog dohotka i na taj način se smanjuju domaći resursi potrebni za ekonomski razvoj. Još teža posledica državnog duga jeste pojava premeštanja kapitala. Premeštanje kapitala jeste zamena privatnog kapitala obveznicama državnog duga čime se smanjuje veličina aktivnog kapitala koji cirkuliše u privredi.

Državni dug se smanjuje i delovanjem inflacije. U koliko je veći dug i viša inflacija onda će težina državnog duga biti lakša. Zato razlikujemo dve vrste deficita: nominalni i realni. Nominalni deficit se odeđuje razlikom između budžetskih prihoda i rashoda a realni deficit je jednak nominalnom deficitu umanjenom proizvodom ukupnog duga i stope inflacije.

290

Pitanja

• Šta je uravnoteženi budžet? • Kako se stvara javni ili državni dug? • šta su automatski stabilizaori? • Šta je diskreciona fiskalana politika? • Šta su javni radovi? • Šta je strukturni budžet? • Šta je ciklični budžet? • Šta je premeštanje kapitala?

Pitanja za vežbu

1. Šta nije mera diskrecione fisklane politike? a. menjanje poreskih stopa b. projekti javnog zapošljavanja c. javni radovi d. menjanje eskontnih stopa

2. Šta nije automatski stabilizator a. progresivno oporezivanje dohodaka građan b. socijalna pomoć c. progresivno oporezivanje dohodaka korporacija d. operacije na otvorenom tržištu

3. Šta je automatski stabilizator? a. politika obaveznih rezervi b. povećanje rashoda za nacionalnu odbranu c. pomoć nezaposlenim za vreme recesije

4. Državni dug u kratkom roku izaziva a. smanjenje ekonomskog rasta b. premeštanje kapitala

291

c. efekat istiskivanja 5. Državni dug predstavlja

a. dugovanje državave prema stranim zemljama b. razliku između državnih prihoda i rashoda c. kumulilsani budžetski deficit iz predhodnih razdoblja

6. Izračunati koliki je realni deficit ako je nominalni deficit 10 mlrd. dolara, stopa inflacije 5 %, a ukupni državni dug 100 mldr. dolara. 10 mlrd. – (0,05 x 100 mlrd. ) = 5 mlrd. dolara

292

293

29. MEĐUNARODNA RAZMENA I DEVIZNI KURSEVI

Ciljevi izlaganja

• Prikazati ekonomsku osnovu međunarodne razmene • Prikazati kako se određuju devizni kursevi • Upoznati bilans međunarodnih plaćanja

Svaka zemlja je u većoj ili manjoj meri uključena u sistem međunarodne

razmene. Najbogatije i najrazvijenije zemlje nisu same sebi dovoljne već razmenjuju robe i usluge sa drugim zemljama. U koliko se same isključe ili ih neko isključi iz međunarodne razmene onda će te zemlje biti osućene na siromaštvo, ekonomsku stagnaciju i međunarodnu izolaciji ( kao što je bio slučaj sa SR Jugoslavijom, za vreme ekonomskih sankicija UN).

Kada se neka zemlja uključi u međunarodnu razenu ona ostvaruje daleko veće mogućnosti izbora nego što nudi domaća privreda. Takođe mora voditi računa o zakonima i propisima drugih suverenih zemalja, i mora razmenjivati svoju valutu za valute drugih zemalja. Zemlje učestvuju u međunarodnoj razmeni zbog:

o razlike u uslovima proizvodnje o opadajućih troškova nastalih ekonomijom obima o razlika u ukusima

294

U unutršnjoj trgovini svi učesnici u razmeni koriste samo jednu valutu. U međunarodnoj trgovini to nije slučaj. U njoj kupci plaćaju u svojoj valuti, dok prodavci traže plaćanje u novcu svoje zemlje. Ovaj problem se rešava tako što se utvrdi odnos u kome će se valute međusobno razmenjivati. Kakav će ovaj odnos biti pokazuje devizni kurs. Devizni kurs izražava cenu strane valute u domaćem novcu.

Ako na primer kažemo da je devizni kurs dinara u odnosu na evro 79 : 1, to znači da za jedan evro treba dati 79 dinara. Ovo se može izraziti i recipročno, a to znači da cena dinara iznosi 0,013 evra, odnosno da za jedan dinar možemo dobiti 0,013 evra, na dan kada važi taj devizni kurs.

Devizni kurs se formira pod uticajem ponude i tražnje na deviznon tržištu. Devizno tržište je tržište na kome se trguje valutama različitih zemalja i određuje njihova cena. Devizni kurse se formira u onoj tački gde se ponuda i tražnja stranih sredstava plaćanja nalazi u ravnoteži. U koliko se smanji tražnja neke valute ili se poveća njena ponuda, devizni kurs će pasti. U koliko se poveća tražnja neke valute ili se smanji njena ponuda devizni kurs će rasti.

Pad cena jedne valute izražen jednom ili svim dugim valutama zove se depresijacija. Apresijacija je porast cene jedne valute izražen u jednoj ili svim valutama. Aprsijavija jedne valute izaziva automatski depresijaciju druge valute. Depresijacija i apresijacija je promena deviznog kursa pod uticjem ponude i tražnje na deviznom tržištu. Devalvacija i revalvacija je promena deviznog kursa pod uticajem monetarnih vlasti. Devalvacija predstavlja snižavanje službenog kursa neke zemlje u odnosu na zlato ili druge valute. Revalvacija predstavlja povećanje službenog kursa neke valute u odnosu na zlato ili druge valute.

Promena deviznog kursa ima svoje mikroekonomske i makroekonomske posledice. Mikroekonomske posledice promene deviznog kursa ogledaju se u promenama uvoznih i izvoznih cena. U koliko valuta neke zemlje apresira to će njene proizvode učiniti skupljim pa če se izvoz smanjiti, a uvoz stranih proizvoda povećati. Kada valuta depresira domaći proizvodi će biti jeftiniji pa se povećava izvoz, a smanjuje uvoz.

295

Ekonomske transakcije jedne zemlje sa svetom evidentiraju se pomoću platnog bilansa, odnosno bilansa međunarodnih plaćanja. Ako transakcije donose priliv stranih sredstava plaćanja one se evidentiraju kao potraživanja (credit) i beleže se kao pozitivna stavka. Suprotno ako transakcija ima za posledicu odliv stranih sredstava plaćanja, ona se beleži kao dugovanje, debit i to je negativna stavka. Platni bilans se satoji od tekućeg računa, računa kapitala, statističke greške i neslaganja i službenih transakcija.

Tekući račun evidentira vrednost uvoza i izvoza i neto dohotka od investicija. Račun kapitala iskazuje tokove finansijskih sredstava bilo vladinih, bilo privatnih osoba sa insotransvom. Tu se evidentira izvoz i uvoz akcija, obveznica, hartija od vrednosti. Treći deo platnog bilansa čine statistička neslaganja i obuhvata transakcije koje nisu statistički evidentirane.

Četvri deo platnog bilansa su službene transakcije kojima se izjednačava platni bilans ako se nađe u deficitu ili suficitu. Ovo izjednačavanje je obavezno jer zbir svakog platnog bilansa mora biti jednak nuli ( I + II + III + IV = 0). Izjednačavanje se obično sprovodi kupovinom ili prodajom hartija od vrednosti. Promena deviznih kurseva omogućava uravnotežavanje platnog bilansa i otklanjanje suficita i deficita.

Mnoge zemlje prolaze kroz četiri faze sobzirom na stadijume bilansa plaćanja. Prvi stadijum čine mlade i dužničke zemlje u razvoju. Drugi stadijum čine zrele dužničke zemlje. Treći stadium čine mlade poverilačke zemlje i četvri stadijum čine zrele poverilačke zemlje. Prve karakteriše deficit trgovinskog bilansa i uzimanje zajmova za razvoj privrede. Druge suficit trgovinskog bilansa i rast kamata po uzetim kreditima iz proteklih perioda. Treće sposobnost kreditiranja drugih zemalja, koja proističe iz sopstvenog privrednog razvoja. Četvrte deficit trgovinskog bilansa, ali i visoki suficit po osnovu nevidljivog izvoza, odnosno velikim neto dohotkom od investicija.

296

Pitanja

• Šta je devizni kurs? • Gde se određuje devizni kurs? • Šta je depresijacija? • Šta je apresijacija? • Šta je devalvacuija • Šta je revalvacija? • Šta je bilans plaćanja? • Šta je trgovinski bilans? • Od čega se sastoji bilans međunarodnogh plaćanja?

Pitanja za vežbu

1. Visoke realne kamatne stope u SAD će prouzrokovati a. povećanje potražnje za dolarima i njegovu depresijaciju b. smanjenje potražnje za dolarima i njegovu depresijaciju c. neće uticati na vrednost dolara d. povećanje potražnje za dolarima i njegovu apresijaciju

2. Šta od navedenog nije na tekućem računu platnog bilansa a. izvezena roba b. uvezene usluge c. dohodak od investicija d. kupovina stranih hartija od vrednosti

3. Zrelu povereničku zemlju obeležava a. prodaja sopstvenih vrednosnih papira radi nabvke kapitalnih

dobara i nepoviljni platni bilans b. suficit trgovinskog bilansa kojim se pokriva deficit na računu

kapitala platnog bilansa c. visoki suficit na nevidljivim transakcijama kojim se pokriva

deficit trgovinskog bilansa

297

30. STRATEGIJA EKONOMSKOG RAZVOJA I TRANZICIJA

Ciljevi izlaganja

• Odrediti pojam zemalja u razvoju • Objasniti osnovne pokretače razvoja, kao i probleme sa kojima

se suočavaju zemlje u razvoju • prikazati teoriju razvoja nerazvijenih zemalja • Prikazati moguće modele razvoja • Dati probleme razvoja zemalja u tranziciji

Savremeno vreme karakteristično je po velikim razlikama u visini

realnog dohotka po stanovniku između manjeg broja industrijski razvijenih zemanja i velikog broja zemalja u razvoju (LDC = Less Developed Countries). Analize su pokazale da od ukupnog stanovništva zemlje 55 % živi u u 40 najsiromašnijih zemalja i raspolaže sa svega 4 % svetskog dohotka. Najsažetija i najobuhatnija definicija zemalja u razvoju jeste kombinacija ekonomskih i socijlanih pokazatelje koja se zasniva na indeksu ljudskog razvoja (HDI = Human Development Index). Indeks ljudskog razvoja ima četiri osnovna pokazatelja:

298

o realni GDP po stanovniku o očekivani živoni vek o obrazovnu strukturu stanovništva o stopu pismenosti

Na osnovu ovih kriterijuma definišemo zemlje u razvoju kao zemlje sa niskim realnim GDP po stanovniku u odnosu na industrijski razvijene zemlje. U njima je očekivani životni vek stanovništva manji u odnosu na razvijene zemlje. Stopa pismenosti je veoma niska, dok je obrazovna struktura stanovništva izrazito nepovoljna. Takođe zemlje u razvoju karakteriše visoko učešće seoskog stanovništva u ukupnoj strukturi stanovništva, zatim mali utrošak energije po stanovniku, kao i izrazita neuhranjenost.

Nedovoljno razvijene zemlje za razloge svog zaostajanja imaju mnogo uzroka. Pre svega to je nekontrolisana demografska ekspanzija koja neutrališe svaki porast GDP. O tome smo govorili vezano za Maltusovu teoriju. Demografi su postavili teoriju da zemlje u svom razvoju prolaze kroz četiri faze procesa demografske tranzicije i to:

1. faza tradicionalnog društva, u kojoj su visoke stope nataliteta i

mortaliteta pa je stopa prirodnog prirasta stanovništva niska i stabilna 2. faza ranog ekonomskog razvoja gde dolazi do naglog porasta stope

prirodnog priraštaja stanovništva zbog visoke stope nataliteta i smanjene stope mortaliteta

3. faza kasnog ekonomskog razvoja gde se stopa nataliteta smanjuje zajedno sa stopom prirodnog priraštaja stanovništva

4. faza zrelosti čije su karakteristike, niska stopa nataliteta, mortaliteta pa samim tim i prirodnog prirastaja stanovništva.

Na osnovu ove teorije zemlje u razvoju nalaze se u drugoj a razvijene

zemlje u četvrtoj tranzicijskoj fazi.

299

Svesni činjenice da nekontrolisana demografska ekspanzija ugrožava razvoj nedovoljno razvijene zemlje počele su sprovoditi kontrolu porasta svog stanovništva i smanjile stopu nataliteta. Devedesetih godina XX – og veka stopa nataliteta u razvijenim zemljama iznosila je 1,3 % a u nedovoljno razvijenim zemljama 3 %. Postoje nekoliko činioca ekonomskog razvoja i to:

o demografski činioci o prirodno pogatstvo o formiranje ili akumulacija kapitala o tehnologija

U demografske činioce ulazi veličina radne snage, kvalitet, disciplina i

motivacija. Nedovoljno razvijene zemlje raspolažu brojnom radnom snagom, ali niskog kvaliteta, bez neophodne motivacije i radne discipline. Najvažniji nedostatak jeste nedovoljni kvalitet radne snage, zato što se ostali faktori razvoja mogu kupiti ili pozajmiti. Takođe karakteristično za nedovoljno razvijene zemlje da ekonomskom emigracijom ostaju bez najkvalitetnijih ljudskih potencijala, to je tzv. „odliv mozgova“. Sledeći ograničavajući faktor jeste nedostatak kapitala. Za formiranje ili akumulaciju kapitala neophodno je uzdržavanje od tekuće potrošnje, međutim to je teško izvodljivo kod siromašnih zemalja. U razvijenim zemljama stopa štednje je do 20 % od dohotka, a u siromašnim ona iznosi do 5 %. Ovo ugrožava skupu izgradnju potrebne infrastrukture, jer privatni kapital nije za to zainteresovan. Sa druge strane nema porasta proizvodnje i ulaganja kapitala bez obezbeđene infrastrukture. Ovo je dovelo do velikog zaduživanja zemalja u razvoju i o nemogućnosti da one otplaćuju dugove. Porast svetskih kamatnih stopa, usporavanje privredne dinamike, naftni šokovi, i porast nepoverenja u zemlje u razvoju dovode do dužničke krize. Dugovi su se morali reprogramirati, a razvijene zemlje su postale mnogo rigoroznije i selektivnije kada je u pitanju kreditiranje nedovoljno razvijenih zemalja. Pojedine nedovoljno razvijene zemlje umesto u zaduživanju svoju šansu vide u tehnološkim promenam i

300

inovacijama. Dobar primer za to jeste Japan koji je u početku svog ekonomskog razvoja nakon poraza u II svetkom ratu, imitirao i prihvatao tehnologiju razvijenih zemalja.

Mnoštvo problema i teškoća sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju su takvog karaktera da se međusobno generišu i zato se kaže da se zemlje u razvoju nalaze u začaranom krugu siromaštva. Ove zemlje imaju niski prosečni dohodak, pa samim tim i nisku štednju i niske investicije. Niska štednja usporava formiranje kapitala, a bez kapitala nema rasta produktivnosti. Niska produktivnost ima za posledicu niski prosečni dohodak i na taj način se ovaj krug siromaštva zatvara. Izlazak iz ovog začaranog kruga siromaštva zahteva dugoročne i sinhronizovane akcije koje kreću od kontrole prirodnog priraštaja stanovništva kao izbora najracionalnijeg metoda ekonomskog razvoja.

Mnogi ekonomski teoretičari proučavanjem uzroka zaostajanja zemalja u razvoju nalazili su ih u klimi, tradiciji ili religiji. Međutim danas imamo tri teorije razvoja: Rostovljeva (W. W. Rostow) teorija se zasniva na teoriji uzleta (take-off) prema kome onaj sektor koji ima najbržu ekspanziju jeste najvažniji i najuticajniji za razvoj privrede. On smatra da se jaz između razvijenih i nerazvijenih širi, pa je ova teorija poznata kao teorija rastuće divergencije. Geršenkron (A. Gerschenkron) smatra da se ovaj jaz smanjuje zbog korišćenja tehnologije. Ovo je teorija rastuće konvergencije. Kuznjec (S. Kuznets) tvrdi da ekonomski razvoj uravnotežen i ravnomeran i u razvijenim zemljama i u nedovoljno razvijenim zemljama pa zbog toga jaz među njima ostaje nepromenjen.

Nedovoljno razvijene zemlje suočavaju se sa mnogim dilemama u izboru prioriteta i pravca razvoja. Jedna je da li dati prednost razvoju industrije ili razvoju pojloprivrede. Druga je da li se opredeliti za substituciju uvoza ili za orijentaciju na uvoz.

U ekonomskoj istoriji i praksi poznati su različiti modeli razvoja. Na jednom kraju se naladi model apsolutno slobodne tržišne ekonomije u kome se odgovor šta, kako i za koga proizvoditi dobija delovanjem tržišnog mehanizma.

301

Drugu krajnost čini naredbodavna ekonomija šta, kako i za koga proizvoditi. Između ovih ekstremnih modela treba izdvojiti sledeće modele razvoja:

o Istočno azijski koji se primenjuje u Japanu, Južnoj Koreji, Tajvanu, Singapuru i Hong Kongu, koga karakteriže nadgledano tržište. Zajedničko ovim zemljama jesu visoke stope investicija, monetarna stabilnost, izvozna orijentacija i konkurencija koju podstiče država.

o Kineski koji se razvija sistemskim ekonomskim reformama, bez političkih reformi. Kina je dozvolila pluralizam plasništva, stvaranje posebnih ekonomkih zona, ulaganje stranog kapitala i značajnu ekonomsku liberalizaciju. Zato i ostvaruje najveću stopu rasta na svetu (oko 10 % godišnje).

o Socijalistički koga karaktriše državno vlasništvo nad sredstvima na proizvodnju, plniranje, preraspodela dohotka i miran i demokratski razvoj.

o Sovjetski koji se razvio iz Marksističke teorije, koja je bila primenjena na nerazvijenu privredu Rusije. Marks je kao teoretičar komunističkog društva i ekonomije koje treba da zameni kapitalističko društvo i kapitalistički način raspodele, smatrao da će se komunizam razviti u najrazvijenijimzemljama sveta, međutim Rusija je bila nerazvijena i delimično feudalna. Sve do 60 - ih godina XX – og veka, Sovjetski Savez je sa ovim modelom privrednog razvoja koji se karakteriše industrijalizacijom koja je ubrzana i prinudnom kolektivizacijom poljoprivrede, pokazivao određene rezulatate da bi zbog pada produktivnosti i nedovoljne stimulacije propao početkom 90 – ih godina XX – og veka.

302

30.1. Tranzicija i privredni razvoj Srbije

Opredeljenje za politički pluralizam i tržišnu privredu, kao opšte ciljeve procesa tranzicije, naišlo je na veliku podršku u naučnim i stručnim krugovima kako na Istoku tako i na Zapadu. Euforija, kojom je propraćen početak transformacije dosadašnjih socijalističkih zemalja u novi model organizacije privrednog i društvenog života, učinila je da se svaka ozbiljnija briga za ishod ovog procesa i probleme koji bi, eventualno,mogli da iskrsnu na putu tranzicije smatra destruktivnom. Koliko je prvobitno uverenje u lakoću „prelaza“ (inače posebno izraženo kod eksperatana Zapadu) bilo neosnovano, pokazalo se ubrzo kada se „transformacija u uslovima krize“ (koja je već duže vremena potresala temelje socijalističke privrede i društva pripremajući teren za radikalne promene) preobratila u „krizu transformacije“. Neočekivani ishod „revolucije“ iz 1989. bila je „tranziciona recesija“ koja je proizvodnju i zaposlenost spustila znatno ispod predtranzicionog nivoa. Zvanični statistički podaci pokazuju da je kumulativno smanjenje proizvodnje između 1989. i 1993. godine u privredama u tranziciji bilo masovno i bez presedana od Velike ekonomske krize 1929-l933. Ono što posebno iznenađuje u vezi sa recesijom nije sama činjenica da se ona manifestovala tokom tranzicije (izvesno slabljenje ekonomskih aktivnosti se, ipak moglo očekivati i pored svih optimističkih prognoza) već što je bila tako duboka, rasprostranjena i uporna. Ponašanje proizvodnje je sledilo „L-oblikovanu“ krivu, umesto daleko povoljnije „U krive”, „Tranziciona recesija“ je još uvek zagonetka koju treba razrešiti.13

Do sada je ponuđeno više mogućih objašnjenja, koja se kreću od kejnzijanskog nedostatka tražnje do šumpeterijanskih institucionalnih interpretacija, od koncepta strukturne rigidnosti i distorzija tipičnih za sovjetski tip privrede do gledišta da je recesija statistički artefakt.44 Nijedno od ponuđenih rešenja nije dovoljno ubedljivo, ali se na osnovu svih njih, ipak,

13 Economic Survey of Europe in 1994-1996, 11.

303

mogu izvući neki bitni zaključci. Kao prvo, recesija je bila realna, a ne imaginarna pojava. Mada se istinitost i preciznost makroekonomske statistike može dovesti u pitanje zbog teškoća povezanih sa merenjem promena u realnoj proizvodnji u uslovima visoke inflacije i brzo rastućeg neregistrovanog privatnog sektora, malo je verovatno da bi preciznije ocene dale bitno drugačiju sliku makroekonomskih performansi zemalja u tranziciji. Drugo, do slabljenja ekonomskih aktivnosti je došlo pod uticajem faktora koji su delovali kako na strani ponude, tako i na strani tražnje, s tim što posebno treba izdvojiti efekat primenjenih stabilizacionih programa na unutrašnju (domaću) tražnju.

Sa pojavom fenomena recesije u procesu tranzicije mnogi ekonomski znalci su primenili prvobitne stavove o brzoj i bezbolnoj transformaciji, prihvatajući, gotovo kao aksiom, da je recesija neizbežna tokom tranzicije, kao i da je njena dubina signal snage i uspeha celog poduhvata.

Nisu izostali ni slikoviti komentari, poput onih da je lakše praviti riblju čorbu od ribe i omlet od jaja nego obratno. Validnost iznesene tvrdnje o recesiji kao prirodnom pratiocu tranzicije je ograničena jer iskustvo nekih drugih zemalja u tranziciji, van evropskog prostora, kao što je Kina, pokazuje da se vrlo dinamične promene u ekonomskom sistemu mogu proizvesti uz impresivan rast proizvodnje. Od l978. godine kada su započele reforme u ovoj azijskoj zemlji, pa do 1993. godine proizvodnja je gotovo učetvorostručena. U periodu 1990-1993. zabeležena je prosečna godišnja stopa privrednog rasta od 9,5%, dok je u isto vreme pad proizvodnje na godišnjem nivou u zemljama Istočne Evrope iznosio približno toliko (-10%).45 Jedinstvene performanse koje je Kina iskazala tokom tranzicije, po jednima proističu iz znalački oblikovane politike promena, a po drugima iz niskog nivoa razvijenosti i ruralnog karaktera privrede. Oba navedena faktora su bitna u pružanju objašnjenja i teško ih je odvojiti. Reformska politika, koja je prihvaćena u Kini, bila je prirodan rezultat ekonomske i organizacione strukture zemlje, posebno visokog stepena decentralizacije na regionalnom nivou. Dok su zemlje Istočne Evrope završile proteklu dekadu sa velikim makroekonomskim neravnotežama koje su iskazivale rigoroznu stabilizacionu politiku, Kina nije imala takvih problema

304

kada je otpočela proces promena. Pritisci za reformu više su proistekli iz želje da se poboljša efikasnost alokacije resursa i ublaži siromaštvo, naročito u ruralnim područjima. Kineski proces promena nije počivao na obuhvatnom planu, nego je bio postepen, eksperimentalan i parcijalan. Od samog početka, reforme u ovoj zemlji su potpomognute brzim rastom proizvodnje koji je pojačavao održivost procesa i sprečavao „reformski zamor“ viđen u mnogim zemljama u tranziciji. Što se tiče druge iznesene tvrdnje, o vezi između intenziteta tranzicije i dubine recesije, novija empirijska istraživanja, koja su sproveli De Melo, Denizer i Gelb, pokazuju da zemlje koje brže sprovode reforme beleže, u početku, veći pad proizvodnje od onih koje se sporije transformiš u. Kroz tri do pet godina, tvrde ovi autori, kumulativni gubici u proizvodnji kod lidera tranzicije zaostaju za onima koje registruju oprezni reformatori.14 Ekonomski oporavak zemalja Istočne Evrope započeo je u Poljskoj 1992. godine i širio se na gotovo sve države ovog regiona. Evropske zemlje u tranziciji u 1995. godini pružaju takođe šaroliku sliku ekonomskih performansi. Istočna Evropa se ističe kao područje brzog privrednog rasta koji premašuje 5% (5,4%). U baltičkim zemljama ekonomske performanse su još uvek skromne (o čemu svedoči spor rast privrede od 1%) uprkos značajnom napretku koji je postignut na planu institucionalnih reformi. Jačina oporavka u zemljama Istočne Evrope prevazišla je sva očekivanja. Kao što dubina i upornost tranzicione recesije nisu mogli biti predviđeni na početku procesa transformacije, tako je i pozitivan obrt u ekonomskim tokovima delovao kao svojevrsno iznenađenje.

Kraj transformacione recesije ne implicira automatski transformacionu ekspanziju. Faktori koji su doprinosili kontrakciji proizvodnje u post socijalističkim privredama na početku procesa tranzicije razlikovali su se od onih koji su povezani sa cikličnim slabljenjem ekonomske aktivnosti u razvijenim tržišnim ekonomijama, pa je verovatno da i oporavak u ovom delu sveta pokaže drugačije i atipične crte. Uprkos snažnom povećanju proizvodnje 14 M. Demelo, S. Denizer, A. Gelb, From Plan to Market annual bank conference on development economic 1995-1996, 365.

305

koje je zabeleženo u zemljama Istočne Evrope poslednjih godina, postizanje održivog rasta u ovom delu sveta predstavlja još uvek veliki izazov. Brzina i postojanost ekonomskog progresa u Istočnoj Evropi zavise u prvom redu od razmera domaćih neravnoteža, uloge eksternog sektora i veličine strukturnih ograničenja.

30.2. Obnavljanje privrednog razvoja u Srbiji

Predhodna Jugoslavija se, kada je reč o procesu tranzicije, može smatrati zemljom sui generis. Za razliku od drugih, real-socijalističkih privreda, proces tržišnih reformi kod nas započeo je još u pedesetim i šezdesetim godinama, da bi se, posle dužeg zastoja i krize, intenzivirao krajem osamdesetih. Pozitivni procesi u institucionalnoj sferi presečeni su dezintegracijom jugoslovenske federacije, ali je kurs tržišnih reformi zadržan i u novoj SR Jugoslaviji, sastavljenoj od dve republike bivše SFRJ - Srbije i Crne Gore. Neposredno po svom formiranju (28. aprila 1992. godine) SR Jugoslavija je izložena oštrim ekonomskim sankcijama Saveta bezbednosti UN (30. maja 1992. godine) koje dovode do ozbiljnih poremećaja u njenom privrednom životu i koče proces tranzicije započete u bivšoj saveznoj državi. Nakon odlaska Crne Gore, Srbija je postala samostalna državama ali sa svim karakteristikama ekonomije koje su važile za SR Jugoslaviju. Privredni razvoj i institucionalne promene u našim uslovima mogu i treba da idu zajedno. Reč je o dva povezana toka koja, međutim, ne moraju da budu savršeno sinhronizovana. Od primarne važnosti je da se izbegne stagnacija i jednog i drugog procesa.

30.3. Kvalitet privrednog rasta i tranzicija

Osnovne karakteristike socijalističkog privrednog razvoja Bivše socijalističke zemlje su svojevremeno (u periodu socijalistič-kog razvoja)

306

demonstrirale sposobnost postizanja vrlo visokih stopaprivrednog rasta. Brza ekspanzija proizvodnje je bila primarni raison detrejihovog ekonomskog mehanizma. Problem, međutim, leži u činjenici da taj privredni rast nije bio održiv na duži rok. Posle početnih uspeha u povećanju proizvodnje stope rasta svih planskih privreda se usporavaju, da bi konačno pale na nulu ili dobili negativan predznak. Do malaksavanja ekonomskog rasta u ovim zemljama došlo je na nivou dohotka (i potrošnje) per capita koji daleko zaostaje za onim koji je postignut na Zapadu. Socijalistički privredni rast se, u dvostrukom smislu, može okarakterisati kao pseudo-rast. Prvo, ima indikacija da su zvanični podaci o tempu povećanja proizvodnje premašivali stvarni rast privrede. (Ovo odstupanje se duguje metodološkim problemima, vezanim pre svega za deflacioniranje nominalnih veličina i podsticajima unutar sistema da se pogrešno izveštava o ostvarenoj proizvodnji.) Drugo, kvalitet privrednog rasta nije bio zadovoljavajući, što je dovelo do toga da podaci o povećanju proizvodnje pre odražavaju rast gubitaka (pod uslovom da se svi troškovi ko je takva proizvodna ekspanzija iziskuje uzmu u obzir i realno sagledaju), nego poboljšanja u društvenom blagostanju. Kretanje stope privrednog rasta u dužem vremenskom periodu pruža određene indikacije o kvalitetu ostvarenog povećanja proizvodnje. Kvalitetan privredni rast ima to svojstvo da traje, da je postojan i samopodržavajući. Nekvalitetan rast ne stvara uslove za samoodržavanje, za nastavak u godinama koje slede, već, naprotiv, direktno ugrožava buduću ekspanziju proizvodnje. Konfiguracija stopa privrednog rasta koje su ostvarene u socijalističkim zemljama navodi na zaključak da kvalitet toga rasta nije bio zadovoljavajući. Kriza do koje je došlo na planu povećanja proizvodnje ima svoju predistoriju, a ona počinje u godinama kada su ove zemlje beležile relativno visoke stope privrednog rasta, koje, očigledno, nisu imale valjano ekonomsko pokriće. Socijalističkim privredama su nedostajali mehanizmi za eliminisanje prozvodnje koja nije bila ekonomski efikasna. U takvim okolnostima jedina barijera privrednom rastu bila je raspoloživost faktora proizvodnje: rada, kapitalnih dobara, energije, sirovina.

307

Zahvaljujući visokim izdvajanjima za investicije u dužem periodu, ponuda materijalnih činilaca proizvodnje se relativno brzo povećavala, što je i pri niskoj efikasnosti njihove alokacije, jedno vreme, imalo za rezultat pozitivne stope rasta privrede. Praksa socijalističkih zemalja je pokazala da visoka izdvajanja za investicije nisu dovoljna da obezbede dinamičan i trajan ekonomski rast. Bitne su takođe struktura i kvalitet investicija, kao i ljudski kapital i tehnološki know-how. Proizvodnja u socijalističkim zemljama se odlikovala visokim troškovima, ali i niskim kvalitetom proizvoda zbog velikog tehnološkog jaza koji ih je odvajao od razvijenog sveta. I pored značajnih ulaganja u naučno-istraživački rad inovativna aktivnost u ovim zemljama je bila na vrlo niskom nivou. Nedostatak tržišnih podsticaja uticao je na neefikasnost u alokaciji tih sredstava i inhibirao difuziju inovacija. Tehnološkom zaostajanju je doprinosila politička autarhija unutar istočnog bloka, koja je proisticala iz potrebe da se obezbedi „strateška sigurnost“, i, sa njom povezana, ekonomska izolacija od svetskog tržišta i stranih direktnih investicija. Pokušaji da se tokom 70-tih godina smanji tehnološki jaz korišćenjem inostranih kredita, nisu dali očekivane rezultate, već su doveli do povećanja spoljne zaduženosti ovih zemalja. Gep u kvalitetu je bio najširi za potrošna dobra, uključujući elektroniku, što je odražavalo vrlo mali uticaj koji su domaći kupci imali na kvalitet proizvoda. Rasprostranjena oskudica u ovim zemljama omogućavala je preduzećima da posluju na tržištima poslodavaca i smanjivala podsticaje za poboljšanje kvaliteta ponude.

Rast u socijalističkim privredama nije bio usredsređen na podmirivanje potrošačkih potreba, već je, u prvom redu, obezbeđivao kontinuelno širenje proizvodnje materijalnih inputa. Mada se vrednost makro ekonomskih indikatora proizvodnje vremenom povećavala, kapacitet privrede da zadovolji materijalne potrebe stanovništva nije bitnije rastao zbog malog značaja koji se pridavao proizvodnji potrošnih dobara, ali i niskog kvaliteta i nedovoljne raznovrsnosti tih proizvoda. Socijalističke zemlje su garantovale svojim građanima zaposlenje i socijalne usluge, ali su to činile na račun produktivnosti rada i ukupnog životnog standarda. Decenije forsiranog privrednog rasta u

308

socijalističkom svetu ostavile su iza sebe nepovoljno ekološko nasleđe. Brz razvoj industrije je poguban za prirodno okruženje gde god da se pojavi. Ali, u socijalističkim zemljama negativni ekološki učinci industrijske ekspanzije su potencirani niskim cenama energije i sirovina koje su ohrabrivale njihovo neracionalno trošenje. Sistem je počivao na uverenju dasu nove investicije ključ za sve industrijske probleme. Filozofija primenemalih poboljšanja kako bi se povećala efikasnost i unapredio kvalitet proizvodnje, koja predstavlja srž dobrog industrijskog menadžmenta, a korisnaje i za okruženje, bila je gotovo nepoznata.

30.4. Koncept kvalitetnog privrednog razvoja

Proces tranzicije, koji je u toku u Srbiji i u drugim bivšim socijalističkim zemljama, treba da omogući povratak privrednog razvoja, ali i promenu njegovog kvaliteta. Karakteristike povećanja proizvodnje su, kako se pokazalo, isto tako bitne kao i brzina privredne ekspanzije. Legitimnost stope rasta kao cilja za sebe je definitivno dovedena u pitanje. Kvantitativnom, nediferenciranom rastu pretpostavlja se sada kvalitetan, selektivan rast. Pojam kvaliteta privrednog rasta je veoma kompleksan i obuhvata ekonomske, socijalne i ekološke aspekte povećanja proizvodnje. U poslednjih četrdesetak godina afirmisani su različiti pristupi privrednom rastu (razvoju), počevši od modela ekonomskog rasta koji se bave povećanjem proizvodnje, ali ne nužno i unapređivanjem kvaliteta života; preko koncepcije razvoja ljudskih resursa koja svodi čoveka na puki faktor proizvodnje, sredstvo, a ne i cilj rasta privrede; zatim, pristupa koji u centru pažnje imaju blagostanje ljudi i posmatraju ljudska bića kao korisnike rasta, ali ne i učesnike u tom procesu; pa sve do koncepcija osnovnih potreba i smanjenja siromaštva koje su okrenute najugroženijim grupama u društvu i procenjuju privredni rast kroz prizmu njegovih efekata na ekonomski položaj tih kategorija stanovništva. Ideja kvalitetnog privrednog rasta je sveobuhvatna i sadrži u sebi različite parcijalne pristupe rastu, poput

309

onih koji su napred navedeni. Sa stanovišta kvaliteta rasta bitna su sredstva, tj. način na koji se rast ostvaruje, kao i ciljevi, odnosno rezultati koji se postižu u izrazima ljudskog blagostanja.

Za M. Camdessusa, kvalitetan privredni rast je, u prvom redu, održi rast, tj. rast koji je postojan i otporan na eksterne šokove. Takvom privrednom rastu, kako ističe ovaj autor, odgovara unutrašnja i spoljna finansijska stabilnost. Uz to, kvalitetan rast je dinamičan i ima to svojstvo da stvara uslove za buduću ekspanziju proizvodnje kroz povećanje investicija, pre svega u ljudski kapital. Briga za ugrožene kategorije u društvu (siromašne, slabe i ranjive) je, takođe, važno svojstvo kvalitetnog rasta. Tome treba dodati i odgovoran odnos prema prirodnom okruženju kao zajedničkom nasleđu čitavog čovečanstva. Pošto je održivost privrednog rasta jedan od ključnih pokazatelja njegovog kvaliteta, sasvim je prirodno što su koncepti kvalitetnog i održivog privrednog rasta (razvoja) veoma bliski. Održiv rast (razvoj) omogućava da se zadovolje potrebe sadašnjih generacija na način koji ne dovodi u pitanje sposobnost budućih naraštaja da podmire svoje vlastitenpotrebe.48 Mada se pod održivim rastom (razvojem) najčešće shvata rast (razvoj) koji je održiv s ekološkog stanovišta, pomenuta definicija dozvoljava i širu interpretaciju, pri kojoj se ima u vidu rast (razvoj) koji je ekonomski i socijalno, a ne samo ekološki održiv.

Stvarna vrednost koncepta kvalitetnog rasta, kao osnovne paradigme za rast, leži u svestranom pristupu povećanju proizvodnje, simultanom sagledavanju ekonomskih, socijalnih i ekoloških aspekata toga procesa. Sa gledišta kvaliteta rasta bitna je ekonomska opravdanost rasta, ali i njegova ekološka podobnost i socijalna delotvornost. Briga za kvalitet rasta motivisana je željom da se obezbedi brza i stabilna ekspanzija proizvodnje (a preko toga dugoročni rast životnog standarda).

310

30.5. Tržište, država i kvalitet privrednog rasta

Institucionalne reforme, koje su u toku u postsocijalističkim zemljama, treba da stvore neophodne uslove za realizaciju novog koncepta ekonomskog rasta. Promene privrednog sistema ka tržišno orijentisanom modelu i izgradnja novih tržišnih institucija, svakako će doprineti unapređivanju ekonomske osnovice rasta. Kreiranje tržišta je investicija u dinamičniji sistem ekonomske koordinacije, koji podstiče povećanje efikasnosti i proizvodnje na dugi rok.

Ekonomsko povezivanje sa svetom je od vitalnog značaja za zemlje u tranziciji, naročito kada se ima u vidu njihov autarhičan razvoj u prošlosti. Integrisanje u svetsku privredu doprinosi bržem i kvalitetnijem ekonomskom rastu kroz pobljšanja u alokaciji resursa, veću konkurenciju, transfer tehnologije i pristup inostranom kapitalu. Opredeljenje za izgradnju otvorene tržišne privrede, koje je prisutno u svim bivšim socijalističkim zemljama, uključujući i Srbiju, zahteva jasan odgovor na pitanje koji se model tržišta želi konstituisati.

Na raspolaganju su tri mogućnosti: model liberalnog tržišta, kakav se sreće u SAD, neka verzija socijalne tržišne privrede, koja je karakteristična za Nemačku i zemlje S. Evrope i patrijarhalna tržišna privreda, poput one koja postoji u Japanu i nekim novoindustrijalizovanim zemljama. Sa ovim izborom tesno je povezano pitanje mesta i uloge države u privrednom životu. Mnogi ekonomisti iz postsocijalističkog sveta, razočarani centralnim planiranjem, skloni su da stvore nekritičan, mitski kult tržišta. Ali, odbacivanje jednog ekstrema ne znači automatski afirmisanje drugog. Između krajnosti totalne državne kontrole i kompletnog laissez-faire, postoji lepeza različitih mogućnosti kombinovanja države i tržišta. Podela rada između ova dva regulacio na mehanizma je, po mnogo čemu, centralno pitanje procesa tranzicije. Ekonomska literatura pruža ubedljive dokaze o tome da tržište nije savršeno i da prepušteno sebi ne može da reši neke od fundamentalnih problema kao što su: očuvanje makroekonomske ravnoteže, osiguranje pravične raspodele dohotka, obuhvatanje eksternih efekata, obezbeđenje adekvatne ponude i javnih dobara,

311

ograničavanje snage monopola itd. Na drugoj strani se pokazuje da i država ima svoje slabosti. Njene akcije mogu da budu motivisane političkim ciljevima, da se loše sprovode ili da podstiču korupciju. Čak se može dogoditi da dobronamerna intervencija države, s ciljem da se koriguju defekti tržišta, dovede do pogoršanja stanja, tj. da bude kontraproduktivna. Jedno je sigurno.

Tržišni nedostaci, sami po sebi, nisu dovoljni da opravdaju uplitanje države. Uz to bi trebalo da budu ispunjeni i neki drugi uslovi: da postoje dobri izgledi da će akcije države dovesti do poboljšanja (u odnosu na stanje bez intervencije), da očekivane koristi premašuju neophodne troškove, da je država u stanju da te troškove podmiri. Zemljama u tranziciji se ne mogu davati gotovi recepti, mehaničke formule za kombinovanje tržišta i države. To je, u krajnjoj liniji, stvar društvenog izbora, koji zavisi od konkretnih okolnosti i nacionalnih ciljeva. Ipak, teorijska saznanja i iskustva razvijenog sveta mogu poslužiti kao putokaz i generalni okvir za odlučivanje u svakom pojedinačnom slučaju. Srbiji, kao i ostalim postsocijalističkim zemljama, najbliži je, po svemu sudeći, model socijalno orijentisane tržišne privrede, u kome država igra značajnu ulogu. Ovaj stav se temelji na činjenici da je u našoj zemlji, pa i drugim evropskim zemljama u tranziciji, socijalna solidarnost duboko ukorenjena, da predstavlja deo nasleđa i cilj koji se visoko vrednuje. Za Srbiju (Jugoslaviju) valja dodati da pripada onom krugu zemalja u kojima je socijalizam (sa njemu imanentnom skalom vrednosti) izvorno ponikao, oslanjajući se na jake interne političke snage. Socijalna tržišna privreda pogoduje ostvarivanju kvalitetnog rasta, jer uz ekonomsku efikasnost promoviše i socijalni progres. Rast u zemljama u tranziciji treba prevashodno da se oslanja na tržišne mehanizme, ali je određena, dobro koncipirana i efikasna državna intervencija u socijalnoj sferi nužna kako bi se ublažili problemi siromaštva i poboljšala distribucija koristi od rasta.

Država ima važnu ulogu u kreiranju i održavanju mreže socijalne sigurnosti. Ove aktivnosti države se mogu pravdati sa stanovišta osnovnih vrednosti - argumentima pravičnosti, ali i sa aspekta korisnosti- čisto utilitarnim razlozima, kao što su povećanje produktivnosti radne snage i učvršćivanje političke stabilnosti u zemlji kroz slabljenje otpora promenama. Dostignuća

312

socijalističkih sistema u domenu socijalnih usluga i socijalne zaštite su bila znatna, ali su odudarala od njihovih ekonomskih rezultata, pa se, kao takva, nisu mogla održati na dugi rok. Predimenzioniranost socijalnog sektora u odnosu na ekonomske mogućnosti bila je karakteristič na i za našu zemlju. Poslednjih godina osnovno obeležje socijalnog sektora u Jugoslaviji je raskorak između proklamovanih prava u toj oblasti i stvarnih mogućnosti njihove realizacije.

Reforme u socijalnoj sferi su nužne, ali politički vrlo osetljive, pogotovo kada se ostvaruju u nepovoljnim ekonomskim prilikama koje prate tranziciju. Uz orijentaciju na sužavanje uloge države u socijalnom sektoru i povećanje efikasnosti njenog funkcionisanja, trebalo bi održati širok pristup osnovnim socijalnim uslugama i poboljšati njihov kvalitet, kako bi se ublažio problem siromaštva i sprečila socijalna dezintegracija društva.

Ključ za suzbijanje siromaštva je, ipak, obnavljanje privrednog rasta, koji treba da se učvrsti i održi da bi imao veći uticaj na životni standard. U kojoj meri će siromašni participirati u plodovima rasta zavisi, u prvom redu, od karaktera toga rasta (pre svega, novih prilika za produktivno i unosno zaposlenje koje sa sobom nosi). Za neke kategorije siromašnih (stare, bolesne, decu) rast nije konačno rešenje. Njima su potrebni eksplicitni programi pomoći i kontinuelna podrška države, koju je, naravno, lakše obezbediti u uslovima dinamičnog povećanja proizvodnje. Uz problem siromaštva, distribucija koristi od rasta između različitih društvenih grupa (tj. relativna nejednakost u raspodeli dohotka) takođe zaslužuje pažnju države i predstavlja važnu komponentu kvaliteta privrednog rasta. Protivno ranijim uverenjima da veće dohodne nejednakosti pogoduju ekonomskom rastu (bogati slojevi stanovništva imaju relativno visoku marginalnu sklonost štednji) novija istraživanja pokazuju da ravnomernija raspodela dohotka, kroz različite kanale, može da deluje kao efikasan stimulator rasta. Dinamične privrede Istočne Azije svedoče o tome da se visok nivo štednje može postići i pri egalitarnom poretku, te da je

313

akumulacija ljudskog kapitala isto tako važna (ako ne I važnija) za privredni rast, kao i povećanje fizičkog kapitala.15

S obzirom na zatečeno stanje, izvesno širenje nejednakosti u bivšim socijalističkim zemljama je očekivano i opravdano, jer doprinosi pobolj- šanju ekonomske efikasnosti, što je od ključnog značaja za uspeh reformi. Radikalni antiegalizam koji je došao do izražaja u nekim zemljama u tranziciji, a u čijoj osnovi leži potpuno negiranje ideje jednakosti kao nosioca principa totalitarizma i uravnilovke nije pravi odgovor i može biti opasan sa stanovišta socijalne i političke stabilnosti. Jugoslavija, kao i druge postsocijalističke zemlje, treba da nađe pravu meru socijalnih nejednakosti, vodeći računa o nespornom zahtevu za ekonomskom efikasnošću, ali i potrebi ostvarivanja socijalne pravde. Novi socijalni poredak će biti legitiman ako nove nejednakosti budu društveno prihvatljive. Granice tolerancije nejednakosti variraju od jednog do drugog društva i tokom vremena.

Kada je reč o ekološkim aspektimak valiteta privrednog rasta kombinacija daljih tržišnih reformi i dobro smišljene ekološke politike može da da pozitivne rezultate u zemljama u tranziciji. Promene u relativnim cenama treba da potpomognu efikasnije korišćenje energije i prirodnih resursa, što je poželjno sa ekonomskog, ali i ekološkog aspekta. Pozitivni efekti se očekuju od privatizacije i osamostaljivanja privrednih subjekata u procesu ekonomskog odlučivanja. Poslovodstva će u izmenjenim privredno-sistemskim okolnostima biti motivisana da poboljšavaju performanse već postojećih preduzeća, zamenjujući, pritom, dotrajalu i po okruženje štetnu opremu, dok će se u nove privredne objekte ugrađivati čistije proizvodne tehnologije. Dobro definisana ekološka regulativa i investicije mogu da potpomognu ovaj proces. Izvlačenje preduzeća ispod skuta države, koja se u ovom slučaju, javlja kao nosilac ekološke politike, trebalo bi da omogući utvrđivanje realističnih ekoloških standarda. Strane direktne investicije i međunarodna kooperacija mogu svakoj od ovih zemalja da približe najbolja svetska iskustva u zaštiti prirodnog

15 B. Birdsall, D. Ross, R. Sobot, The world bank economic reviev, 1995.

314

okruženja. Dobra ekološka politika nije privilegija bogatih, luksuz koji sebi mogu da dozvole samo ekonomski napredne zemlje sveta. Ona je nužna I na nižim nivoima razvijenosti kako bi se obezbedila održivost procesa rasta. Svaka zemlja treba da uspostavi sopstvene prioritete u zaštiti prirodne sredine i da na svoj način valorizuje negativne efekte degradacije okruženja po zdravlje ljudi, proizvodni potencijal i estetska zadovoljstva koja proističu iz očuvane prirode. Za Srbiju, kao i druge zemlje u tranziciji, oskudica finansijskih sredstava je ozbiljna prepreka na putu zaštite prirodnog okruženja. Pomoć međunarodne zajednice u rešavanju ekoloških problema je, svakako, dobrodošla. Čak i u nedostatku materijalnih sredstava uvek postoji mogućnost da se različite opcije rasta procenjuju i na osnovu njihovog uticaja na prirodnu sredinu, tj. da se biraju putevi povećanja proizvodnje koji će biti najmanje štetni po okruženje. Sistemski zaokret koji su načinile sada već bivše socijalističke zemlje probudio je uspavani duh nezavisnosti, slobode i preduzetništva, a to su osnovne pokretačke snage ekonomskog progresa. Mudra i efikasna država može da ubrza i poboljša rast i razvoj privrede, a neodgovor na i nekompetentna da omete taj proces, ali konačan ishod, ipak, nije u rukama države.U novom postsocijalističkom sistemu država može da uti če na privredu, ali ne i da je pokreće. Tržišnu ekonomiju pokreću interesi učesnika u ekonomskom životu i to je jedna od njenih glavnih prednosti. Pitanja

• Na osnovu kojih kriterijuma definišemo zemlje u razvoju? • Na čemu se zasniva indeks ljudskog razvoja? • Šta je Maltus tvrdio? • Kada dolazi do dužničkih kriza nedovoljno razvijenih zemalja? • Koje su faze savremene demografske tranzicije? • Koji su osnovni faktori ekonomskog razvoja? • Koje su karakteristike privrednog razvoja u Srbiji? • Koje sve aspekte obuhvata kvalitet privrednog rasta?

315

• Kakav je privredni sistem imala ranije Srbija? • Koji je model privrede najpogodniji za Srbiju?

Pitanja za vežbu

1) Kao primer izgradnje osnovne infrastrukture služi a. podizanje škola i bolnica b. elektrifikacija sela c. izgradnja saobraćajnica

2) Indeks ljudskog razvoja a. u negativnoj je korelaciji sa GDP b. kombinuje ekonomske pokazatelje c. kombinuje socijalne pokazatelje d. kombinuje ekonomske i socijalne pokazatelje

3) U razvojnoj politici nerazvijenih zemalja glavni zadatak države je a. razvoj teške industrije b. uravnoteženi privredni rast c. izgradnja infrastrukture

4) Glavni razlog demografske ekspanzije nedovoljno razvijenih zemalja je

a. produženje životnog veka stanovništva b. porast nataliteteta c. značajno smanjejne stope mortaliteta kod dece i visoke stope

nataliteta 5) U potpuno slobodnoj tržišnoj privredi

a. potrošači imaju slobodu izbora na tržištu roba li ne i na tržištu rada

b. država ima aposlutnu kontrolu nad tržištem c. država ima minimalnu i vrlo ograničenu ulogu u ekonomiji

316

317

31. UPRAVLJANJE GLOBALNOM EKONOMIJOM

Ciljevi izlaganja

• Prikazati sisteme deviznih kurseva • Upoznati koncepciju uravnoteživanja spoljnotrgovinske

razmene • Dati genezu razvoja međunarodnog finansijskog sistema od II

svetskog rata do sada • Prikazati ulogu Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske

banke u globalnoj ekonomiji • Prikazati ekonomsku povezanost zemalja i neophodnost

koordinacije makroekonomskih politika u globalu • Prikazati konkurentnost i produktivnost na globalnom nivou • Prikazati stvaranje Evropske Monetarne unije

Devizni kurs predstavlja odnos ili cenu po kojoj se valuta jedne zemlje

menja za valutu druge zemlje. Postoje tri sistema kojim se reguliši devizni kursevi. a) sistemom čistih plivajućih kurseva, b) sistemom fiksnih deviznih kurseva i c) sistemom kontrolisanih, odnosno upravljanih deviznih kurseva.

Sistem čistih plivajućih kurseva predstavlja sistem u kome se odnosi zamena valuta određuju na deviznom tržištu i to na osnovu ponude i tražnje

318

valuta. U ovakvom sistemu država se ne meša u dešavanja na deviznom tržištu i ne utiče na visinu deviznih kurseva. Znatna kolebanja deviznih kurseva za vreme relativno kratkih perioda su mogućnost i karakteristika ovakvog sistema čistih plivajućih kurseva.

U sistemu fiksnih deviznih kurseva, odnos u kome će se valute međusobno menjati određuje država. Zlatni standard predstavlja najvažniji sistem fiksnih deviznih kurseva istorijski gledano. Karaketristika sistema zlatnih standarda jeste da je svaka zemlja određivala vrednost svoje valute pomoću fiksne količine zlata. Tako na primer Američki dolar bio je određen kao 1/20 unce žlata, a Britanska funta kao ¼ unce zlata pa je njihov međusobni paritet ili odnos isnosio 1:5, zato što jedna bila određena sa 5 puta više zlata od jednog dolara. Sistem zlatnog standarda primenjivan je u svetu od 1880 – 1914 g. da bi se definitivno napustio za vreme velike krize 1929 g. Prednost znatnog standarda bila je njegova stabilnost i predvidivost. Međutim u slučaju nestabilnosti cena ili promena odnosa razmene između zemalja javlja se otežana prilagođenost ovog sistema i to mu je najveća mana. U savremenoj ekonomiji nejveći broj zemalja koristi sistem kontrolisanih odnosno upravljanih deviznih kurseva. U ovom sistemu tržište određuje visinu deviznih kurseva, ali država odnosno Centralna banka u koliko žel uticati na visinu deviznih kurseva onda mogu intervenisati. Ovo se uglavnom događa kada se pređu ranije utvrđene granice. Za ovaj sistem deviznih kurseva kažemo da je kombinacija fiksnih i promenjivih deviznih kurseva. Država kupuje ili prodaje svoju valutu ili stranu valutu i na taj način utiče na devizne kurseve. Tako na primer u koliko dolazi do pada vrednosti domaće valute odnosno depresijacije država može smanjiti ponudu svoje valute ili povećati kamatnu stopu, i na taj način pokušati da spreči depresijaciju i stabilizuje devizni kurs.

Krajem drugog svetkog rata u SAD u Bretonvudsu osnovan je Međunarodni monetarni fond (IMF) i Svetska banka (WB), takođe donet opšti sporazum o trgovini i carinama (GATT) i tako je stvoren novi međunarodni finansijski sistem. Ovo je poznato kao Bretonvudski sistem ili sporazum, gde je 35 dolara bilo fiksno vezivano za jednu uncu zlata, a sve valute drugih zemalja

319

bile su vezane za dolar. Po ovom sistemu kao kombinaciji fiksnih i promenjivih deviznih kurseva odnos dolara prema zlatu je bio nepromenjen ali su se kursevi ostalih valuta u odnosu na dolar mogli menjati.

Posle 1971 g. napusta se i ovaj sistem zbog precenjenosti dolara i velikog deficita platnog bilansa SAD i umesto njega počinje se primenjivati hibridni sistem kurseva. Osnovne karakteristike hibridnog sistema deviznih kurseva jesu:

o SAD i manji broj zemalja prihvataju sistem slobodnih plivajućih deviznih kurseva

o neke zemlje prihvataju sistem upravljanih deviznih kurseva o uglavnom male zemlje devizne kurseve svojih valuta vezuju za valute

neke druge zemlje o određene zemlje povezuju se u takozvane valutne blokove, kao što je

Evropska monetarna unija da bi stabilizovale međusobne kurseve, dok se kursevi prema zemljama van valutnog bloka,slobodno formiraju.

Međunardni monetarni fond jeste koncepiran kao središnja banka svih

centralnih banaka sveta i ima zadatak da pomogne zemljama čiji su valutni kursevi nestabilni zbog problema u platnim bilansima. Međunarodni monetarni fond je odigrao glavnu ulogu rešavanju dužničke krize u tranzicijskim zemljama.

Svetska banka formira svoj kapital na osnovu uplata zemalja članica, a njihova ekonomska moć određuju osnovu ovih uplata. Uz niske kamatne stope Svetska banak daje kredite za ekonomski atraktivne projekte, ali za koje privatni kapital nije zainteresovan. U pricipu to su dugoročni krediti koji omogućavaju protok robe iz razvijenih u manje ili nerazvijene zemlje.

Multiplikatorska veza predstavlja jedan od načina povezivanja ekonomije u svetu. Suština multiplikatorske veze jeste da porast dohotka u zemlji A izaziva porast uvoza ove zemlje. Na ovaj način povećava se izvoz

320

drugih zemalja, šro znači i dohodak ovih zemalja. Ova veza se uspostavlja preko tekućeg računa, odnosno trgovinskim bilansom.

Monetarna veza predstavlja način povezivanja ekonomije u svetu preko finansijskih tržišta. Ova monetarna veza se svodi na efekte promena kamatnih stopa. Promena kamatne stope u jednoj zemlji ne ograničava se samo na nju, već utiče i na druge zemlje. U koliko jedna zemlja podigne svoju kamatnu stopu da bi zaustavila inflaciju dolazi do apresijacije njene valute, smanjuje se izvoz i proizvodnja, dolazi do povećanja uvoza i inflacija se zaustavlja. Međutim apresijacija valute ove zemlje izazvađe depresijaciju neke druge zemlje i samim tim povećanje njenih kamatnih stopa. Onda će tu posledice bidi smanjenje investicija i povećanje izvoza.

Štednje i investicije su veze kojima se sve ekonomije povezuju na duži rok za razliki od miltiplikatorske veze i monetarne veze koje se uspostavljaju na kratak rok. Promene domaće štednje i investicije imajj svoj uticaj na privrede drugih zemalja. Ako jedna zemlja zbog budžetskog deficita sprovede restriktivnu fiskalnu politiku onda dolazi do porasta štednje, pada kamatne stope i depresijacije valute. Ove mere u toj zemlji izazvaće smanjenje kamtane stope i u drugoj zemlji, što dovodi do povećanja investija u toj drugoj zemlji a do smanjenja izvoza kapitala iz te zemlje u zemlju koja je sprovela restriktivnu fiskalnu politiku. Posledice će biti porast izvoza prve zemlje, a smanjenje izvoza druge zemlje. I u savremenoj ekonomiji kapital i investicije ne idu uvek u smeru najveće produktivnosti. Ovo je poznato kao Felštejn Karioka efekat. Postoje mnoge prepreke u slobodnom kretanju kapitala i one ga vezuju za zemlju u kojoj se stvara. Prva prepreka jeste što zadužene zemlje teško dolaze do sredstva, jer se inostrani investitori boje za siguran povraćaj svojih investicija. Sledeća prepreka je visok rizik poslovanja u zemljama u kojima se investira. Treća prepreka je želja korporacija da svoje investicije ne finansiraju preko svetskog tržišta kapitala već iz zadržane dobiti. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da se treba voditi saradnička makroekonomska politika gde će se voditi računa o međunarodnim efektima.

321

Na međunarodnom tržištu treba razlikovati kategoriju konkurentnosti i produktivnosti.

Konkurentnost predstavlja stepen u kome roba neke države može konkurisati na nekom tržištu i ova konkurentnost je određena relativnim cenama proizvoda. Produktivnost se meri proizvodnjom po jedinici inputa. Produktivnost određuje visinu realnih dohodaka i standarda. Konkurentnost određuje stanje na tekućem računu platnog bilansa. Produktivnost i konkurentnost nisu nužno međusobno povezane. Povećanje produktivnosti biće veće u koliko je veći stepen konkurencije i globalizacije između proizvođača. Evropski monetarni sistem predstavlja pokušaj da se savladaju fluktuacije deviznih kurseva. Zemlje članice Evropskog monetarnog sistema (EMS) 1978 g. dogovorile su se da svoje devizne kurseve održavaju unutar dogovorenih granica. Da bi se ovaj sistem mogao održati značilo je da zemlje EMS-a moraju voditi međusobno kompatibilnu monetarnu politiku, odnosno da njihove kamatne stope budu na približno istoj visini. Zbog problema sa Nemačkom koja je utrošila ogromna finansijksa sredstva prilikom subvencionisanja, pripajanja Istočne Nemačke došlo je do krize u članstvu EMS-a i ona je razrešena osnivanjem Evropske monetarne unije i uvođenjem evra kao zajedničke monete.

Globalizaija karakteriše kraj dvadesetog veka i početak novog milenijuma. Globalizacija stvara, odnosno razgrađuje pojedince, porodice, kompanije, organizacije, društva i nacionalne države. Po nekim autorima globalizacija će spasiti svet po drugim, uništiće svet. Međutim globalizacija i diferencira i u isto vreme ujedinjuje.

Globalizacija koja je danas prisutna u svojoj aktuelnoj formi predstavlja novi, dinamičan kompleksan, multidimenzionalan i svuda u svetu prisutan fenomen, koga različito tumače različiti ljudi ili različito tumače isti ljudi u različitim prostorima i vremenima.

Globalna ekonomija zahteva ne samo konkurenciju već podrazumeva podršku ekonomskom rastu i razvoju kao i efektivno partnerstvo svih učesnika. Nacionalna ekonomija mora da obezbedi adekvatan menadžment i da uključi

322

kako uspešne kompanije tako i tzv. autsajdere za ućešće u mnogobrojnim izazovima globalne ekonomije.

Sve zemlje sveta bilo da podržavaju globalnu ekonomiju ili da su njene oponenti, da bi ostvarile blagostanje i stvarale dohodak moraju da se opredele za privredni i tehnološki razvoj, što kao rezutat ima veći društveni proizvod, generisanje većeg dohotka kroz mnogo efikasnije modele proizvodnje, potrošnje i razmene.

Globalna ekonomija zahteva, posebno od zemalja u razvoju i ekonomija u tranziciji sa ekonomskom istorijom koja je karakteristična po centralističkom planiranju i kontroli ekonomije, znatne promene u definisanju uloge države u vodjenju ekonomske politike. A to znači promene u ideologiji, načinu mišljenja, kapaciteta institucija i organizovanje parterstva izmedju javnog i privatnog sektora. Osnova ovih promena jeste stvaranje i podrška povoljnog okruženja za razvoj i povećanje konkurentnih sposobnosti proizvodnog sektora. Pitanja

• Šta je zlatni standard? • Šta je sistem čistih plivajućih deviznih kurseva? • Šta je sistem upravljanih deviznih kurseva? • Šte je Međunarodni monetarni fond? • Šte je Svetska banka? • Šta je Evropski monetarni sistem? • Šta je Evropska monetarna unija? • Šta je globalizacija?

Pitanja za vežbu

1. Da bi evro mogao funkcionisati neophodno je a. da kontrola najamnina i cena u zemljama Evropske Unije bude

uklonjena

323

b. da mobilnost postoji na različitim tržištima rada c. da se inflacija i kamatne stope svedu na niži nivo d. da postoji jedinstvena Evropska centralna banaka e. sve gore navedeno

2. U koliko neka zemlja značajno depresira devizni kurs svoje valute, kao posledica, zbog toga će

a. uvoz biti jeftiniji za njene građane a izvoz skuplji za strance b. uvoz i izvoz će biti jednako jeftini i njenim građanima i stranim

građanima c. uvoz će biti skuplji za njene građane, a izvoz jeftiniji za strane

građane 3. Evropski monetarni sistem značio je

a. sporazum o trgovinskim olakšicama između Evropskih zemalja b. sporazum o monetarnim olakšicama između dve zemlje članice

unije c. sporazum da zemlje evropske unije svoje devizne kurseve

održavaju u unapred dogovorenim granicama 4. Evropska monetarna unija osnovana je zbog

a. mogućnosti da zemlje članice nesmetano sprovode fiksni devizni kurs

b. da nesmetano sprovode plivajući devizni kurs c. da bi se izbegla kriza deviznih kurseva u zemljama članicama

5. Šta se smatra za najveći ekonomski poduhvat krejem XX i početkom XXI veka

a. Liberalizacija ekonomije u Kini b. Uvođenje lektronskog bankarstva c. Evropska monetarna unija i uvođenje evra kao jedinstvene

valute

324

325

Izvod iz bibliografije

1. Allen, R. G. D., Macro-Economic Theory, New York, „St. Martins’s Press”, 1967.

2. Arrov, K. J., Socijal Choice and individual Values, New Haven, „Yale University Press”, 1972.

3. Bank for International Settlements, 64th Annual Report, l994. 4. Bladen, V. W., Adam Smith to Maynard Keynes. The Heritage of

Political Economy, Toronto, „Univerzity of Toronto Pres”, 1974. 5. Brandenburg, H., „Economics and Marx: The Fraudulent Antagonists,

San Mateo, Hillsade Press”, 1974. 6. De Melo, M.-Denizer, C.-Gelb, A.: „From Plan to Market-Patternsof

Transition”, World Bank, Washinton D. C., 1996, prema M. Bruno-B. Pleskovic.

7. Dobb, M., „Politička ekonomija i kapitalizam, Neki eseji o ekonomskoj tradiciji, Beograd, Rad, l959.

8. Engels, F., Razvitak socijalizma od utopije do nauke, Beograd, Kultura, 1947. Galbraith, J. K., Nova industrijska država, Ljubljana, Državna založba Slovenije, 1969.

9. Hicks, J. R., Capital and Time. A Neoaustrian Theory, Oxford, Clarendon Press, l973.

10. Hilferdin, R., Finansijski kapital, Beograd, Kultura, l952. 11. Horvat, B., Politička ekonomija socijalizma, Globus, Zagreb, 1984. 12. Jovašević, V., Monopolitistički kapitalizam, Beograd, 13. Keynes, J. M., Opšta teorija zaposlenosti kamate i novca, Beograd,

Kultura, 1956. 14. Lange, O., Uvod u ekonometriju, Sarajevo, Veselin Masleša, 1962. 15. Lesvison, C., Kapital, inflacija i multinacionalne kompanije, Beograd,

BIGZ, 1974.

326

16. Madžar, Lj., Usmeravanje privrednog razvoja i oblici privredne aktivnosti, Beograd, IDN, 1974.

17. Marks, K., Kapital, Tom I, II, III, Beograd, Kultura, 1947-1948. 18. Ostrovitjanov, K. V., Kratak pregled pretkapitalističkih formacija,

Beograd i Zagreb, Kultura, 1946. 19. Petrović, S. Časlav, Politička ekonomija, Nauka i društvo, Priština,

1996. 20. Rikardo, D., Načela političke ekonomije, Beograd, Kultura, 1955. 21. Samuelson, P. A., Ekonomija, Uvodna analiza, Beograd, SA, 1969. 22. Schumpeter, J. A., Povijest ekonomske analize, Zagreb, Informator,

1975. 23. Schumpeter, J. A., Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Beograd,

Kultura, 1960. 24. Smit, A., Bogatstvo naroda, Zagreb, Naprijed, 1952. 25. Stackelberg, H., The Teory of the Market Economy, London and

Edinburgh, 1952. 26. Stoiljković, D., Politička ekonomija, Beograd, SA, 1974. 27. Žilić-Jurin i Jurin, S., „Politički ekonomija„ principi i zakonitosti robne

proizvodnje, Naučna knjiga, Beograd, 1978. 28. Stojanović Ž., Preduzetništvo, VEŠ, Leskovac, 2001.