Prof.dr Ilija Rosić,Doc.dr Petar Veselinović,Nikola Makojević, asistent

Marginalna efikasnost investicionih varijanti i rizik investiranja

U bilo kom investicionom projektu najveća briga je ili barem trebalo da bude koliki će biti profit od te investicije?

Odgovor zavisi od dve stvari: zarade od prodaje outputa investicionog projekta i troškova proizvodnje tog outputa. Ako je planirana zarada veća od planiranih troškova vredi investirati i obrnuto.

Odluke o investiranju može biti analizirana na više načina, i sve su varijante analize trenutne vrednosti. Koncentrisaćemo se na marginalnu efikasnost investicija. Marginalna efikasnost investicija je povratna vrednost koja čini trenutnu vrednost projekta jednaku prvobitnim troškovima

Onaj ko donosi odluke upoređuje očekivani prihod na osnovu očekivane vrednosti. Firma koja ne mari za rizik vezuje se za izbor koji se ne razlikuje od dva izbora zato što imaju istu očekivanu vrednost.

Za izračunavanje averzije rizika oduzima se premija rizika od očekivane vrednosti rizične alternative. Što je veći rizik veća je premija rizika.

Firma koja izbegava rizik možda će proceniti prvu alternativu manju od druge alternative, iako su očekivane vrednosti indentične. Prednosti rizika variraju od firme do firme i mogu biti važne u određivanju firminog izbora investicionih projekata

Kriva tražnje za investicijama

Investicije zavise od kamatne stope. Krivu tražnje za investicijama, koja stepeničasto opada, prikazuje iznos koji je privreda voljna da investira na određene kamate

Nezaposlenost i stopa nezaposlenosti

Radna snaga ili aktivno stanovništvo sastoji se od zaposlenih osoba(koje se bave nekim aktivnim zanimanjem i osoba koje rade u poljoprivredi) i nezaposlenih osoba(prijavljenih zavodima za zapošljavanje, osobama na odsluženju vojnog roka ili na izdržavanju kazne koje su bile ekonomski aktivne), razvrstanih prema ekonomskoj aktivnosti

Nezaposlenost je stanje u kojem se deo radno sposobnih članova društva ne može zaposliti primereno svojim sposobnostima i kvalifikacijama uz uobičajenu platu. U nezaposlene se ubrajaju i svi članovi društva koji su delimično zaposleni, ali njihova radna snaga nije u punoj meri iskorišćena, ne rade puno radno vreme i nemaju primanja dovoljna za normalno izdržavanje

Nezaposlenost predstavlja jedan od najvećih ekonomskih problema savremenog sveta

Osim nepotpune uposlenosti raspoložive radne snage i posledica koje iz toga proizilaze, dodatni udarac za svaku privredu predstavlja socijalna pomoć u novcu i različite povlastice, koje država daje nezaposlenima

U januaru 2003.godine broj nezaposlenih u svetu dostigao je rekordnu cifru od 180 miliona, što predstavlja 6,5% ukupno radno-sposobnih na planeti

Svaka moderna ekonomija imala je, i imaće manje-više, nezaposlenost

U stvari, određena visina nezaposlenosti je neizbežna, jer ljudi prave promene u karijeri, a preduzeća menjaju proizvodnju da bi dostigla nove ciljeve i uposlila novu tehnologiju

Stopa nezaposlenosti je važan pokazatelj ekonomske stabilnosti u jednoj zemlji iz sledećih razloga:

1. Stopa nezaposlenosti je indikator ciklične preformanse jedne privrede, to je stopa koja pokazuje koji deo ukupne radne snage nema a traži zaposlenje

2. Kada se pojavi nezaposlenost, neki inputi rada dostupni ekonomiji ostaju neiskorišćeni, a to ima za posledicu gubitak dela proizvodnje

3. Nezaposlenost privlači tako značajnu pažnju zato što kao pojava utiče na pojedine radnike i članove njihovih porodica. Taj uticaj se ispoljava u najmanje tri oblika:

gubitak dohotka, strah od gubitka posla i neizvesnosti za pronalaženje

novog i emotivni i psihološki stresovi i posledice po radnike i

njihove porodice

Po mnogim ekonomistima neki optimalni nivo nezposlenosti jeste 4 – 6 % i neophodan je rezultat ekonomskog razvoja

Vrste nezaposlenosti

Zastupnici savremene makroekonomske teorije, proučavajući nezaposlenost, definisali su njene osnovne oblike kao: frikcionu, sezonsku, strukturnu i cikličnu nezaposlenost

Frikciona nezaposlenost

Frikciona nezaposlenost korenspodira sa nepopunjenim radnim mestima u istim zanimanjima i istim mestima. Potiče iz stalnog kretanja ljudi između zaposlenja i ulaska u i izlaska iz kontigenata radne snage, budući da informacija o slobodnim radnim mestima nije savršena i s obzirom da je potrebno vreme da nezaposleni radnici i poslodavci nalaze jedni druge

Osnovne karakteristike frikcione nezaposlenosti su:

1. Frikciona nezaposlenost pogađa relativno veliki broj ljudi svih demografskih grupa, industrija i svih područja jedne zemlje,

2. Frikciona nezaposlenost teži da bude kratkog trajanja,

3. Izvestan obim frikcione nezaposlenosti je neizbežan i

4. Frikciona nezaposlenost izaziva ne samo ekonomsku štetu nego i ekonomsku korist

Sezonska nezaposlenost

Sezonska nezaposlenost je karakteristična za delatnosti u kojima obim proizvodnje diktiraju vremenske prilike ili kalendar, kao što je slučaj sa poljoprivrednim delatnostima

Sezonske varijante u uslovima nezaposlenosti su istrajan i neminovan izvor nezaposlenosti

Sezonska kolebljivost se takođe pojavljuje na strani ponude na berzi rada

Strukturna nezaposlenost

Strukturna nezaposlenost potiče iz osnovne neprilagođenosti dostupne radne snage koja traži zaposlenje nepopunjenim radnim mestima. Neprilagođenost može biti u odnosu na kvalifikaciju, obrazovanje, geografsko područje ili godine starosti

Karakteristike strukturne nezaposlenosti su:1. Strukturna nezaposlenost se obično javlja među

pojedinim grupama aktivnog stanovništva koje nedovoljno pogađaju tehnološke promene, pad glavnih industrija ili otvaranje radnih mesta u drugim netradicionalnim delovima zemlje

2. Strukturna nezaposlenost teži da bude trajnijeg karaktera

Strukturna nezaposlenost se javlja kada u jednom regionalnom centru unutar nacionalne kompanije postoji nesklad između kvalifikacija nezaposlenih i slobodnih radnih mesta

Ciklična nezaposlenost

Od svih vrsta nezaposlenosti, makroekonomske naučnike najviše zabrinjava ciklična nezaposlenost. Ona podrazumeva nezaposlenost, koja se dešava jednostavno kada nema tražnje za poslom. To predstavlja smanjenost nivoa tražnje za dobrima i uslugama, a samim tim i za poslom.

Ona je posledica perioda krize i depresije, pa se ova vrsta nezaposlenosti javlja sa cikličnom pravilnošću

Osnovni uzrok nezaposlenosti je nedostatak agregatne tražnje u privredi koja je u stanju da generiše dovoljno radnih mesta za one koji traže zaposlenje. Ciklična nezaposlenost potiče iz nedostatka radnih mesta koji je vezan za poslovni ciklus privrede

Jednostavno rečeno, u recesijama, nezaposlenost se povećava, a u ekspanzijama nezaposlenost opada

Mere za smanjenje ciklične nezaposlenosti pre svega se sastoje u usvajanju fiskalne i monetarne politike koja će osigurati stabilnu stopu privrednog rasta

Uzroci nastanka nezaposlenosti

Nezaposlenost je krupan problem, sa kojim se u većoj ili manjoj meri susreću sve zemlje sveta pri čemu se ona drastično izražava u nerazvijenim i zemljama u razvoju

Za zemlje istočne i centralne Evrope odnosno bivše socijalističke zemlje karakteristična je ekstenzivna zaposlenost i prikrivena nezaposlenost

Postoje mnogobrojni uzroci nezaposlenosti, koji čine da ona danas predstavlja jedan od glavnih problema savremenog sveta i vrlo je teško izdvojiti jedan od njih

Uzroci nezaposlenosti mogu se grupisati u dve celine:

1. Uzroci na strani tražnje – nedostatak ukupne tražnje na tržištu, može se smatrati jednim od prvih i osnovnih razloga nastanka nezaposlenosti

2. Uzroci na strani ponude – na ovoj strani traže se uzroci kada je u pitanju nesavršeno radno tržište, nezaposlenost može nastati kao posledica nedovoljnih informacija i nedovoljne geografske pokretljivosti

Ono što još uzrokuje nezaposlenost jeste: vladina socijalna politika, demografske promene i strukturne promene u privredi

Automatizacija i tehničko – tehnološki razvoj jesu veliki uzročnici nezaposlenosti

Mnogi naučnici se slažu da automatizacija dovodi do nagomilavanja proizvoda i stvaranja zaliha i gubitaka u krajnjoj liniji, ostavljajući mnoge ljude bez posla

Međutim, automatizacija ima i dobre strane, jer je tražnja za nekim profesijama porasla

Kada je u pitanju privreda Srbije i Crne Gore, pored navedenih, postoje i brojni drugi uzroci porasta nezaposlenosti i to:

1. Nedovoljna iskorišćenost privrednih kapaciteta,

2. Pogrešna investiciona politika koja se zasnivala na krupnim objektima i teškim investicijama,

3. Zaostajanje agrokompleksa,

4. Nasleđena agrarna prenaseljenost,

5. Stalan pad akumulativne i reproduktivne sposobnosti privrede,

6. Migraciona kretanja stanovništva

7. Sistem obrazovanja neprilagođen potrebama privrede

Cena nezaposlenosti i mogućnost sniženja prirodne stope nezaposlenosti

Pojedinačna cena nezaposlenosti – važno je napraviti razliku između dobrovoljne i nedobrovoljne nezaposlenosti. Kada su pojedinci dobrovoljno nezaposleni, oni smatraju da čine bolje tim što ostaju nezaposleni nego da odmah prihvate posao po datoj plati. Koje su to koristi?

1. Vlada isplaćuje izvesnu sumu novca,

2. Procena da je bolje sedeti, nego raditi za nedovoljnu platu

3. Nada da će se pronaći bolji posao

Društvena cena nezaposlenosti – osoba prima određeni novčani iznos za vreme nezaposlenosti, ali za to ne daje odgovarajuću korist društvu kao celini. To može proširiti kolektivnu svest o siromaštvu i neadekvatnom primanju, ali to nisu plaćanja ni za kakvu robu ili usluge koje bi drugi članovi društva mogli konzumirati. Kada privatna korist prevazilazi društvenu korist, suviše mnogo ljudi može dobrovoljno biti nezaposleno

Neki razlozi visoke prirodne stope nezaposlenosti i mogućnosti sniženja nezaposlenosti – većina ekonomista na Zapadu smatra da je prirodna stopa nezaposlenosti između 4% i 6% i da pod tim uslovima nema značajnijeg pomeranja cena odnosno inflacije. Vladine socijalne politike uslovile su više stope nezaposlenosti, jer svaki nezaposleni dobija određenu pomoć i tako su manje zainteresovani za pronalaženje novih radnih mesta

Strukturna nezaposlenost posebno je značajna u industriji i granama zavisnim od energije ili međunarodne trgovine

Mogućnost sniženja prirodne stope nezaposlenosti – razmatrajući protivrečnosti između visoke nezaposlenosti i stabilnosti cena, prevashodno treba analizirati potencijalne mere tržišta rada. Tu je najvažnije pitanje: Da li je prirodna stopa optimalna stopa nezaposlenosti?

Optimalna nezaposlenost za neku privredu nastupa kada se maksimizira čista ekonomska dobrobit. Mnogi veruju da je optimalna stopa nezaposlenosti niža od prirodne stope

Prirodna stopa nezaposlenosti verovatno će biti iznad optimalne stope nezaposlenosti, tj. iznad nivoa nezaposlenosti na kome je maksimizirano neto – ekonomsko blagostanje

Pojam inflacije

Reč inflacija prvi put je upotrebljena u SAD da bi se označio nagli rast cena i novca u opticaju u doba građanskog rata, kada je vlada bila primorana da izda papirni novac za finansiranje ratova

Postoji više definicija infalcije, ali se u krajnjoj liniji mogu svesti na stav da inflacija predstavlja kontinuirani rast opšteg nivoa apsolutnih cena ili kontinuirani pad vrednsti novca

Treba razlikovati inflaciju kao kontinuirani proces i cenovni šok kao kratkotrajan proces. Cenovni šokovi su posledica neočekivanih poremećaja u ponudi i tražnji i najčešće prethode inflaciji, ili dovode do njene akceleracije

Dve stvari su bitne kada je reč o inflaciji:1. Inflacija se odnosi na rast opšteg nivoa cena i2. Inflacija postoji kada je rast cena nepovratan Osnovna karakteristika današnje inflacije je njena

univerzalnost, trajnost i moć brzog prenošenja i širenja Inflacija je postala strogo heterogen fenomen, gotovo

neponovljiv u istom obimu, koji dobija društveno – ekonomski karakter, a potpuno je različit u različitim privredama

Poseban problem u periodu visoke stope inflacije je što se istovremeno javlja tendencija opadanja i niskih stopa privrednog rasta i sve jače izražena recesija i nezaposlenost

Veoma bogata literatura iz oblasti inflacije klasifikuje sve definicije inflacije u četiri tipa po njihovim uzrocima:

1. Inflacija je posledica viška tražnje u kome je suviše mnogo novca i suviše malo roba,

2. Inflacija je pad vrednosti novca meren rastom deviznog kursa,

3. Inflacija je prekomerni rast količine novca i

4. Inflacija je neanticipirani rast cena kao posledica šokova( na strani ponude i tražnje)

Metodološki se inflacija meri preko sledećih vrsta agregatnih izraza:

a) Indeksa cena roba i usluga na malo,

b) Indeksa proizvođačkih cena i usluga,

c) Indeksa troškova života i

d) Implicitnog deflatora društvenog proizvoda

Vrste inflacije: umerena,galopirajuća i hiperinflacija

Radi uspešnog saniranja neophodno je najpre izvršiti klasifikaciju inflacije u tri kategorije:

1. Umerena inflacija,2. Galopirajuća inflacija i3. Hiperinflacija Umerena inflacija podrazumeva lagani rast cena, to su

jednocifrene godišnje stope inflacije Galopirajuća stopa inflacije predstavlja dvo ili trocifrenu

inflaciju u rasponu od 20,100 ili preko 100% na godinu dana

Hiperinflacija - inflacija koju ne mogu da prežive ni razvijene privrede zbog velikog razarajućeg dejstva

Uravnotežena, anticipirana inflacija podrazumeva godišnji rast od na primer 10% i te promene ne iznenađuju nikoga

Neuravnotežena inflacija pogađa relativne cene, troškove i poreska opterećenja. Imamo neefikasnost kao posledicu neuravnotežene inflacije kad se cene ne prilagođavaju inflacionim trendovima, kao što je slučaj sa novcem i porezom

Nepredviđena – neočekivana inflacija podrazumeva velika iznenađenja, ona ima značajno delovanje na raspodelu dohotka i bogastva.

Inflacija tražnje nastaje kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnog potencijala zemlje

Inflacija troškova predstavlja inflaciju koja potiče od porasta troškova u razdobljima relativno visoke zaposlenosti i nedovoljne iskorišćenosti kapaciteta

Odnos između inflacije i privrednog razvoja

Postoje dva, međusobno suprostavljena stava, o uticaju inflacije na privredni razvoj i to: jedan, koji smatra da je inflacija štetna po privredni razvoj i drugi,koji smatra da su niske stope inflacije stimulativne za privredni razvoj

Razlozi za neprihvatanje inflacije kao cene za visoke stope privrednog rasta su:

1. Inflacija dovodi do pada produktivnosti,2. Inflacija destimuliše štednju,3. Inflacija povećava štednju bogatih i stimuliše kupovinu

luksuznih dobara,4. Visoki profiti navode preduzeća na proširivanje

kapaciteta,5. Visoki ‘’iskrivljeni’’ profiti dovode do veće investicione

aktivnosti, iznad realnih mogućnosti6. Inflacija stvara izvore finansiranja privrednog rasta kroz

poznatu prisilnu štednju

Pitanje da li inflacija deluje pozitivno ili negativno na tempo ekonomskog rasta ni dan danas nije raščišćeno i tu se mogu izdvojiti neki zaključci:

1. Inflacija blokira sam ekonomski razvoj dovodeći do disproporcija i neravnoteža u procesu rasta,

2. Inflacija je obavezan pratilac privrednog rasta,

3. Inflatoran proces je apsolutno bez izuzetaka štetan, jer dovodi do usporavanja privrednog rasta

4. Postoji i pomirljiv stav, da inflacija uz svoje izrazito negativno dejstvo, ima i svojih pozitivnih strana koje treba iskoristiti

Stopa privrenog rasta sama po sebi ne dovodi do inflacije, ali uslovi u kojima se on odvija su često izvor strukturne inflacije, a to su:

1. Disproporcije u razvoju,

2. Pojava uskih grla proizvodnje,

3. Uvozna ograničenost,

4. Preraspodela dohotka,

5. Novi odnos potrošnje i akumulacije i

6. Izmena strukture potrošnje koja prati ekonomski rast

Inflacija i deficit javne potrošnje

Višak rashoda u odnosu na prihode u budžetu se naziva budžetski deficit, i za njegovo pokriće država povećava fiskalnu presiju i pristupa većem korišćenju zajmova i emisije

Budžetski deficit može biti rezultat nerealnog planiranja prihoda ili rashoda u budžetu, porasta cena i prekoračenja izvršenih rashoda ili pogrešno procenjenog razvoja konjukture i podbačaja predviđenih prihoda

U savremenim finansijama, budžetski deficit nastaje kao posledica ekspanzije rashoda vezanih za državni intervencionizam na ekonomskom i specijalnom planu

Budžetski deficit može nastati i kao posledica smanjenja poreskih prihoda budžeta u nastojanju da se podstaknu lična i investiciona potrošnja poreskih obaveznika

Budžetski deficiti su najčešći razlog zbog kojeg su monetarne vlasti jedne zemlje prinuđene da štampaju novac. Dugoročnu inflaciju neminovno prati stalan rast novca u opticaju, ali štampanje novca da bi se finansirali veliki deficiti je uzrok inflacije

Strategija suzbijanja inflacije – teorijska osnova antiinflacione strategije

Stabilnost opšteg nivoa cena jedan je od najvažnijih ciljeva ekonomske politike koju sprovodi savremena država

U novije vreme postoje mišljenja o potrebi razlikovanja dezinflacionih strategija u zavisnosti od toga da li je reč o umerenoj ili povremenoj inflaciji

Postoje tri recepta za suzbijanje inflacije:

1. Prva je ortodoksna,

2. Druga proizlazi iz teorije racionalnih očekivananja i

3. Treću predstavljaju tkzv. heterodoskni antiinflacioni programi

U suštini svih teorija su monetarne restrikcije i snažna redukcija budžetskog deficita

Pristalice ortodoksne teorije nisu za šok terapiju. Šok zagovaraju pre svega pristalice teorije racionalnih očekivanja, i oni tvrde da je jedino šokom možemo prekinuti finansijska očekivanja koja su uzročnik inflacije

I hetreodoksni pristup odobrava šok – terapiju ali uz ispunjenje određenih uslova:

1. Ne sme da postoji inflacija troškova,2. Privreda mora biti otvorena za uvoz i izvoz, 3. Inflacija mora biti jaka i sveobuhvatna i4. Za određivanje domicilnih cena mora se koristiti čvrsta

strana valuta

Antiinflacione strategije u zemljama u razvoju

U ovom odeljku razmatraju se koncepcije antiinflacione strategije u zemljama u razvoju koje imaju visoke stope inflacije

Ortodoksna stabilizaciona politika u svojoj bazičnoj varijanti uključuje u stabilizacioni program restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku kao devalvaciju kursa nacionalne valute, pri čemu se naglasak u zemljama u razvoju stavlja na fiskalnu politiku

Kako je preterani rast agregatne tražnje u zemlji doveo do stvaranja visokog deficitnog finansiranja prema inostranstvu, to je devalvacija kursa nacionalne valute druga strana stabilizacionog programa

Preko devalvacije kursa nastoji da se izvrši preusmeravanje resursa u povećani izvoz pri čemu je uvoz ograničen primenom restriktivnih mera na planu fiskalne i monetarne politike

Problem je u tome što se srednjoročni fundamentalni problem ekonomske stabilizacije sprovodi u kontekstu ekonomije koja je navikla da živi sa visokom inflacijom i u kojoj se transaktori brane od inflacije time što formiraju inflaciona očekivanja sa efektima u smislu stvaranja indeksirane ili čak hiperindeksirane ekonomije

U kritici ortodoksne stabilizacione politike koja je orijentisana isključivo na srednjoročno rešavanje problema inflacije i deficita u platnom bilansu, predstavnici strukturalističke teorije su ukazali da restriktivna fiskalna i monetarna politika imaju u tranzitornom periodu stagnacione efekte

Zaključak strukturalističke kritike ortodoksne stabilizacione politike jeste da ona postiže zadovoljavajuće rezultate na planu uravnoteženja platnog bilansa,ali da su efekti na palnu obaranja inflacije jako spori

Inerciona komponenta inflacije je prouzorkovana ranijom inflacijom usled korišćenja indeksacije koja je okrenuta unazad i formiranja inflatornih očekivanja na bazi prethodnog iskustva

Na onovu koncepta inercione inflacije, neostrukturalistička analiza ukazuje da u tranzitornom periodu za uspeh antiinflacione strategije neophodna deindeksacija koja podrazumeva korišćenje izvesnih administartivnih mera u cilju smanjenja inercione komponente inflacije. Ključnu komponentu u procesu deindeksacije predstavlja zamrzavanje cena i nadnica u tranzitornom periodu

Neostrukturalistička antiinflaciona strategija je primenjena u Argentini, Brazilu i Izraelu

Kada hronična visoka inflacija teži da dalje akcelelira u pravcu hiperinflacije tada se primenjuje šok terapija

Glavne inovacije u heterodoksnoj antiinflacionoj politici su:

1. Kontrola nadnica i cena

2. Fiksni devizni kurs

3. Monetarna reforma i

4. Parcijalna deindeksacija

Sledeća bitna komponenta heterodoksne antiinflacione politike sastojala se u uvođenju fiksnog deviznog kursa za nacionalne valute

Kada je reč o metodama suzbijanja inflacije posle 1994.god., kod nas uglavnom se tu razmatraju sledeći problemi: plate, tražnja, produktivnost, fiskalna politika, pa tek onda obavezne rezerve, kurs i kamata. Govori se o tome koliko fiskalna politika može da doprinese obuzdavanju tražnje i kakva je uloga monetarne politike