Fakultet sporta i fizičkog vaspitanjaUniveryitet u Novom Sadu

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA TEORIJA SPORTSKOG TRENINGA

OPORAVAK U SPORTU

Prof. Dr Patrik Drid Uč. Maja Lakićević 111/07Tamara Milišić 036/07

11.maj 2011.Novi Sad

SADRZAJ:

1. Uvod2. Nervnomišićni aspekti umora i oporavka u sportu 2.1. Odnos potencijacije, umora, oporavaka i superkompenzacije 2.2. Definicija umora 2.3. Umor i energija 2.4. Moguca mesta (lokacije) umora 2.5. Uticaj nacina vezbanja na umor 2.6. Pojava zakasnelog bola u misicima (DOMS) 2.7. Oporavak3. Bioenergetski aspekti procesa oporavka tokom telesnog vezbanja i

treninga4. Zakljucak5. Literatura

2

1. UVOD

Potencijacija, umor, oporavak i superkompenzacija mehanizmi su koje je potrebno uzeti u obzir pri analizi reakcije tela na opterećenje. Potencijacija predstavlja prolazni porast funkcije sistema. Nasuprot tome, umor privremeno umanjuje funkciju sistema, što nastavkom aktivnosti postaje sve naglašenije. Oporavak je proces obnavljanja funkcije. Normalno je da faza oporavka, osim vraćanja funkcije na njen početni nivo, čak i pojačava samu funkciju. To je stanje poznato kao superkompenzacija. Ipak, i superkompenzacija je prolazan proces. Navedena četiri procesa temelj su za razumevanje rezultata opterećenja.

3

2. NERVNOMIŠIĆNI ASPEKTI UMORA I OPORAVKA U SPORTU

2.1. Odnos potencijacije, umora, oporavaka i superkompenzacije

Valovita intervalna stimulacija

Vreme (s)Slika 1. Primer potencijacije i umora.

Osnovni odnos ova četiri procesa prikazan je na slici 1. U trenutku kada započne rad, uključuju se dva procesa: potencijacija i zamor. U početku potencijacija ima jači uticaj od umora pa je zajednički rezultat pojačan. S nastavkom aktivnosti, umor postaje jači, prevladava nad potencijacijom, što rezultira slabljenjem izvođenja i rezultata. U trenutku kad prestane aktivnost, započinje oporavak. Istovremeno se smanjuju i učinci potencijacije. S obzirom na to da izgleda kako potencijacija traje duze od oporavka, tokom kasnijeg delaoporavka potencijacijski učinci ponovno prevladavaju, započinjući fazu zvanu superkompenzacija.

4

2.2. DEFINICIJA UMORA

Da bi se umor mogao meriti, potrebno ga je pravilno definisati. S obzirom na to da se umor obično ocenjuje kroz rad, mehaničke definicije umora su najčešće. Tako se umor definiše kao nesposobnost održavanja zadanog nivoa sile ili snage. Takva je definicija prilično lako shvatljiva. Na primer, osoba postaje umorna kad više ne uspeva trčati trenutnom brzinom ili podizati zadatu težinu. Dok je osoba duže vremena uspevala održati mehanički parametar na istom nivou, fiziološki parametar je jasno opadao od samog početka. To dovodi do važnog zaključka da unutrašnji procesi mogu i opadati već od samog početka, dok istovremeno još uvek uspevaju održati mehanički rezultat. Zapravo, moguće je definisati dva tipa ponašanja: jedan koji opisuje nivo maksimalnog intenziteta i drugi koji opisuje nivo submaksimalnog intenziteta.

Mišić može duže održati zadan nivo aktivnosti kada je aktivnost submaksimalnog nivoa. U tom slučaju nešto mišićnog kapaciteta ostaje neiskorišteno na početku. S obzirom da umor aktivnih motoričkih jedinica napreduje tokom rada, mora se aktivirati novi mišićni kapacitet (npr. motoričke jedinice), koji će zameniti umorne motoričke jedinice. Takve se zamene mogu održavati do trenutka kada više nema raspoloživih svežih motoričkih jedinica. Tada intenzitet rada, koji je na početku bio submaksimalan, postaje maksimalan. Od tog trenutka nadalje, mišić više ne može održati zadani nivo intenziteta te on

5

polako opada. Kad mišić već na početku kreće maksimalnim intenzitetom, više mu skoro i ne preostaje izvora koje bi upotrebio kao zamenu za redukovan kapacitet aktivnih motoričkih jedinica. Zbog toga, mehanički rezultat opada skoro od samog početka. Osnovno ponašanje ovog modela prikazano je na slici 2.

Slika 2. Model umaranja izražen kao promena fiziološkog parametra (MF – frekvencija medijana) uvremenu. Puna crta – maksimalan intenzitet rada, isprekidana crta – submaksimalan intenzitet rada.

2.3. UMOR I ENERGIJA

Klasični mehanizmi umora povezani su s manjkom izvora energije. ATP (adenozin-trifosfat) je molekul koji je direktno uključen u stvaranje mehaničke energije. Svim drugim izvorima energije cilj je osigurati obnavljanje ATP-a. Ako ne uspeju obnoviti zalihe ATP-a, nastupa umor. Ovo je prilično pojednostavljen, iako vrlo realan opis. Kada je intenzitet prilično nizak, izvori energije vezani uz kiseonik omogućavaju potpuno obnavljanje ATP-a. Nusproizvodi, CO2 i H2O, lako se odstranjuju iz tela. Merenjem obima udahnutog VO2 i izdahnutog VCO2 (respiracijski kvocijent), može se čak proceniti količina iskorišćenih ugljenih hidrata i masnih kiselina. To može pružiti dobre podatke za određivanje koliki je nivo intenziteta potreban za gubitak telesne mase korišćenjem masnog tkiva kao izvora energije. Pri radnim intenzitetima iznad nivoa koji u potpunosti mogu pokriti aerobni energetski mehanizmi, glukoza se razgrađuje bez prisutnosti kiseonika. U tom slučaju, pH se snizava, a koncentracija H+ jona raste. Posledica je usporenje enzimatske aktivnosti i, konačno, sprečavanje mišićne kontrakcije. Ako je intenzitet rada i dalje povišen, počeće razgradnja CP-a (kreatin fosfat) pa će porasti koncentracija anorganskih fosfatnih jona. Slično se pri maksimalnom intenzitetu

6

rada događa s ATP hidrolizom, kad nastupa porast ADP-a, anorganskih P i H jona, AMP-a i IMP-a, što sve usporava ili čak i zaustavlja kontrakcije. U dugotrajnim aktivnostima mogu se potrošiti zalihe glikogena. To također uzrokuje umor. Umor se često viđa i u treninzima kraćeg trajanja, jer sportisti započinju trening sa već redukovanim depoima glikogena. U takvim slučajevima važnu ulogu igra ishrana. Mnogi sportisti, posebno srednjoškolci, loše se hrane. To je možda još naglašenije kod devojaka. Manjak energije ne uzrokuje samo umor, nego dovodi i do porasta broja povreda. Mišićna vlakna u kojima su potrošene glikogenske rezerve, vrlo su osetljiva na mehanička oštećenja. Stoga sprint, skokovi, bacanja, pa čak i istezanja mogu predstavljati rizik za nastanak povreda.

2.4. MOGUĆA MESTA (LOKACIJE) UMORA

Radi boljeg razumevanja umora, predloženi su modeli lokalizacije umora. Mišićnu kontrakciju kontroliše nervni sistem. U to je uključeno puno dešavanja, koji se mogu opisati kao zapovedni lanac koji započinje u moždanoj kori (korteksu), a završava u kontraktilnom delu mišića. Poremećaj funkcije može nastati na bilo kom nivou tog lanca, pa čak i istovremeno na više mesta. Zavisno od nivoa na kom oštećenje nastupi, umor se može podeliti na središnji i periferni. Granica između ta dva tipa umora je nervnomišićna spojnica. Središnji i periferni umor je moguće kvantifikovati. Metoda se temelji na upoređivanju maksimalne voljne kontrakcije i kontrakcije inducirane električnom stimulacijom mišića. Ako voljno kontrolisana mišićna sila opada bržeod električno inducirane mišićne sile, to je znak središnjeg umora. Može se reći da opada nivo mišićne aktivacije te nervni sistem više ne može adekvatno aktivirati mišić. Nivo na koji se snizava električnoinducirana mišićna sila povezana je s perifernim umorom.

Periferni umor se može podeliti na umor visoke i niske frekvencije. Naziv dolazi od tipa električne stimulacije mišića. Umor visoke frekvencije povezan je sa slabljenjem širenja akcijskog potencijala na nivou mišićnog vlakna, dok je umor niske frekvencije povezan s oslabljenim spojem aktivacija-kontrakcija.

7

Tip umora određen je selektivnim gubitkom mišićne sile tokom stimulacije mišića visokim (obično 100 Hz) ili niskim (20 Hz) frekvencijskim nizom električnih impulsa. Svaka lokacija može imati specifične činioce koji utiču na pojavu umora. Oni uključuju psihološke, biohemijske, anatomske i fizikalne mehanizme. Središnji umor može se inducirati i nedostatkom motivacije.Često se može videti da su osobe, ako su motivisane, sposobne za kratke izlive rada visokog intenziteta i u stanju umora. Drugi putevi mogu uključivati biohemijske promene uzrokovane stvarima koje se oslobađaju kontinuiranim prenosem akcijskog potencijala, iznosi približno 40 Hz. U eksplozivnim kontrakcijama, frekvencija može narasti i do 400 Hz. Ipak, u koncentričnim balističkim kontrakcijama dosta je teško osetiti umor visoke frekvencije (problem širenja akcijskog potencijala), s obzirom da bi jedna serija trebala sadržati barem 20 ponavljanja, što u praksi nije uobičajeno. S druge strane, maksimalne ekscentrično-koncentrične vežbe predstavljaju tipičan režim rada za doživljaj umora visoke frekvencije. Nakon t-tubula, sledeća strukturau zapovednom lancu je sarkoplazmatski retikulum sa reyervom Ca jona. Joni se oslobađaju u sarkoplazmu da bi omogućili veze miozina i aktina, a zatim se ponovno vraćaju u depoe. S obzirom da je uklanjanje Ca jona iz sarkoplazme aktivan proces (zahteva energiju), pod jakim je uticajem biohemijskih promenaunutar mišićne stanice. Brojni su nusproizvodi (npr. H, anorganski P, IMP, amonijak itd), koji mogu ometati aktivne procese vezane uz Ca ciklus. Isto vredi za ciklus poprečnih mostića tokom napora, a imaju inhibicijski uticaj na nervni sistem (npr. amonijak, pH itd). Takva inhibicija može narušiti aktivaciju na supraspinalnom nivou ili preventovati njen prenos kroz spinalni i periferni nervni sistem do mišića. Nervnomišićna spojnica održava normalno svoju funkciju u fiziološkim uslovima. Sledeće mesto za nastanak umora je širenje akcijskog potencijala uzduž i unutar mišićnog vlakna (umor visoke frekvencije).Najviše promena vidljivo je na nivou sarkoleme (slabljenje uzrokovano, npr., pH) i posebno na nivou t-tubula. Izgleda da su t-tubuli kritično mesto, s obzirom na njihovu malu koncentraciju Na-K pumpi i malene lumene koji podstiču brz rast prekomerne koncentracije K jona izvan tubula. To koči normalan prenos akcijskog potencijala i stvara tzv. visokofrekvencijsku blokadu. Sposobnost sistema t-tubula za kontinuiran prenos akcijskog potencijala iznosi približno 40 Hz. U eksplozivnim kontrakcijama, frekvencija može narasti i do 400 Hz. Ipak, u koncentričnim balističkim kontrakcijama dosta je teško osetiti umor visoke frekvencije (problem širenja akcijskog potencijala), s obzirom da bi jedna serija trebala sadržati barem 20 ponavljanja, što u praksi nije uobičajeno. S druge strane, maksimalne ekscentrično-koncentrične vežbe predstavljaju tipičan režim rada za doživljaj umora visoke frekvencije. Nakon t-tubula, sledeća struktura u zapovednom lancu je sarkoplazmatski retikulum sa depoom Ca jona. Joni se oslobađaju u sarkoplazmu da bi omogućili veze miozina i aktina, a zatim se ponovno vraćaju u depo. S obzirom da je uklanjanje Ca jona iz sarkoplazme aktivan proces (zahteva energiju), pod jakim je uticajem biohemijskih promena

8

unutar mišićne stanice. Brojni su nusproizvodi (npr. H, anorganski P, IMP, amonijak itd), koji mogu ometati aktivne procese vezane uz Ca ciklus. Isto vredi za ciklus poprečnih mostića.

2.5. UTICAJ NAČINA VEŽBANJA NA UMOR

Pojava umora umnogome zavisi od načina vežbanja. Već je opisana osnovna razlika između maksimalnog i submaksimalnog intenziteta rada. Kontinuirane i intervalne kontrakcije razlikuju se u snabdevanju krvlju. Intramuskularni (unutarmišićni) pritisak je tokom kontrakcije povišen te onemogućuje normalan protok krvi. Kada su sile veće od 50% MVC, protok krvi kroz mišić je potpuno zaustavljen. Zbog nedostatka dopreme i odstranjenja materije iz mišića, umor nastupa brže u kontinuiranom, nego u intervalnom tipu kontrakcija.Tokom intervalnih kontrakcija intramuskularni pritisak se menja. Tako se za vreme relaksacije mišića opet uspostavlja protok krvi kroz mišić, što dovodi dodatnu energiju i otplavljuje nakupljene nusprodukte. Zbog toga je u intervalnim kontrakcijama nastupanje umora odlozeno. Za izvođenje koncentrične mišićne kontrakcije za istu je količinu rada potrebno više energije nego za izvođenje koncentrično-ekscentričnog ciklusa (SSC). Ipak, mogućnost povrede je puno veća u ekscentrično-koncentričnim vežbama (SSC), posebnou fazi umora. Radi postizanja specifične adaptacije, poput mišićne aktivacije, mišićne hipertrofije ili lokalne mišićne izdržljivosti, način vežbanja (ili vrsta vežbi) mora biti specifično prilagođen svakom od tih zadataka. Poboljšana mišićna aktivacija postiže se eksplozivnim kontrakcijama. Količina rada, a time i energetski zahtev, pritom su relativno mali, ali intenzitet je vrlo visok, što podstiče nervni sistem i širenje akcijskog potencijala mišićnim vlaknom. S druge strane, kontrakcije za razvoj mišićne hipertrofije i lokalneizdržljivosti izvode se sporijim tempom i bez odmora, što podsticaj prebacuje na kontraktilni mehanizam i hemijske promene. To su mehanizmi koji će se takvim treningom adaptirati. Velika opterećenja u treningu hipertrofije induciraju specifične povrede mišića, koje podstiču anabolički odgovor. Do toga ne dolazi u treningu lokalne izdržljivosti uz manja opterećenja. Ekscentrično-koncentrične vežbe poznate su po stvaranju najvećih sila među svim oblicima kontrakcije.Te jake sile mogu naneti povrede sarkoplazmatskom retikulumu i štetno delovati na Ca ciklus. Procenjeno je da je gotovo jedna trećina mišićnih vlakana m. quadriceps femoris oštećena tokom maksimalnog sprinterskog treninga. To oslabljuje stvaranje sile i očitovanje snage, ali oporavak je brz i ne zahtevaposebnu intervenciju.

9

2.6. POJAVA ZAKASNELOG BOLA U MIŠIĆIMA (DOMS)

DOMS (engl. delayed onset muscle soreness) je čest u sportu, posebno na početku trenažnog perioda ili kod naglog povećanja opterećenja. Tipična pojava je bolnost koja se javlja dan ili dva nakon vežbanja, a traje nedelju dana ili čak i duze. Za nastanak DOMS-a moraju biti ispunjena dva osnovna uslova: umor i

10

ekscentrična kontrakcija (istegnuće povezano sa silom). Samo jedna, pa i snažna, ekscentrična kontrakcija ili ekscentrično-koncentrična (SSC) vežba neće izazvati DOMS. Izgleda da je DOMS povezan s nejednakim prenosom sile u mišićnom vlaknu (uzrokovanim nejednakom aktivacijom sarkomera u serijama). To uzrokuje pucanje membrane mišićnog vlakna i stvaranje sitnih otvora kroz koje unutrašnji sadržaj mišićne stanice izlazi u okolinu. To isticanje sadržaja rezultira upalnim procesom čiji razvoj traje određeno vrieme,te je to razlog zakasnele pojave bolnosti mišića. Kad jednom nastane DOMS, nema delotvornog načina njegovog ublaženja ili ubrzanja regeneracije. Čini se da određen pozitivni rezultat ima samo primena kompresije. Ni zagrevanje mišića ni istezanje pre treninga nemaju dejstvo u smislu izbegavanja DOMS-a. Istezanje za vreme trajanja DOMS-a, što je, izgleda, popularno u sportskoj praksi, rezultuje prolaznim ublaženjem bola,ali inducira dodatna oštećenja mišića, koja produzavaju oporavak. Jedini zaista efikasan način zaštite mišića od DOMS-a je postupno povećanje opterećenja i sprečavanje stanja i uslova kojimogu dovesti do DOMS-a. U fitnesu su “varanja” (engl. cheatings) jedan od

načina kako se može izazvati DOMS. Kada, na kraju serije, mišić više ne može koncentrično pomeriti teret (umor), obično se uvodi ekscentrično-koncentrična kontrakcija (SSC; istegnuće i velika mišićna sila) kako bi se većim silamasavladao trenutni položaj i time omogućilo izvršenje pokreta. S toga stajališta, DOMS je nepotreban i njegova pojava je greška trenera ili/i sportiste. S druge strane, neki treneri smatraju da bi DOMS, s obzirom da ga je nemoguće izbeći, trebalo namerno inducirati na početku trenažnog perioda, da bi se mišići zaštitili od njegove kasnije pojave.

2.7. OPORAVAK

Svaki mehanizam narušen tokom telesne vezbe, nakon prestanka rada počinje se vraćati u normalnu funkciju. Jasno je da će različiti mehanizmi za to trebati različite količine vremena. Ne obnavljaju se energetski depoi istim tempom - za CP poluvreme obnavljanja iznosi 30 s a za glikogen 24 sata. S obziromda se obnavljanje glikogena odvija nešto brže odmah nakon završetka telesne vezbe, trebalo bi osigurati dovoljan unos ugljenih hridata (CHO) radi osiguranja punog kapaciteta obnavljanja zaliha. Obnavljanje CHO bi, zapravo, trebalo započeti već i pre samog treninga time što bi se “napunili” jetreni i mišićni depoiglikogena pre telesne vezbe. Može se pokušati i s unosom CHO tokom samog treninga.

11

U aktivnostima koje uzrokuju visoku koncentraciju laktata u krvi i niski mišićni pH, potrebno je približno dva sata za vraćanje pH u normalu. U tim je slučajevima primarni cilj oporavka ubrzanje uklanjanja H jona i laktata. U tom je prilično efikasna aerobna aktivnost niskog intenziteta (trčkaranje, engl. jogging), kombinovana s protresivanjem delova tela u trajanju do 30 minuta. Može se povezati s unosom CHO. Istezanje mišića u razdobljima visokih laktata / niskog pH može uzrokovati povrede mišića. U tom stanju nije preporučljivo istezanje mišića te se ono odgađa za kasnije. Drugi podsticaji za uklanjanje laktata uključuju masažu i saunu. Ipak, izgleda da je aktivno uklanjanje najefektivnije kao pojedinačna mera.Nakon treninga dugotrajne izdržljivosti, kada su glikogenski depoi ispražnjeni, istezanje mišića može izazvati mišićnu povredu. U tim slučajevima unos ugljenih hidrata (CHO) i lagana aerobna aktivnost omogućuju brže obnavljanje glikogena i uklanjanje metaboličkih nusproizvoda. Istezanje mišića sledi kasnije, kada su mišići već delimicno oporavljeni. Telesno vežbanje visokog intenziteta, posebno trening tipa snage, rezultira pojačanom neuralnom ekscitacijom. U tim je slučajevima osnovni cilj oporavka reduciranje neuralne ekscitacije. To se može postići statičkim istezanjem, koje se izvodi tako da potiče mišićnu relaksaciju putem gama motoričkog sistema.

12

3. BIOENERGETSKI ASPEKTI PROCESA OPORAVKA TOKOM TELESNOG VEŽBANJA I TRENINGA

Telesno vežbanje, time što angažuje mišiće, snažno utiče na brzinu metaboličkih procesa koji se zbivaju tokom vežbanja, što dovodi do primetnih promeena u homeostazi unutrašnjosti organizma (Volkov, 1974; Jakovljev, 1971; Sahlin, 1996). Bilo koji duži rad moguć je samo pod uslovom ako se pravovremenouklanjaju metabolički produkti, stvoreni u procesu rada, koji uzrokuju poremećaj homeostaze i sprecavaju obnavljanje energetskih izvora potrošenih radom. Regeneracija jacine i snage tokom mišićnih vežbi odvija se u ciklusu poprečnih mostića između aktinskih i miozinskih vlakana miofibrila aktivnih mišića (Volkov, 1974). Održavanje kontinuirane cikličke aktivnosti poprečnih mostića moguće je jedino uz relativno nepromenjivu koncentraciju (u iznosu od 2 do 5 mmol) ATP-a u sarkoplazmi mišićnih vlakana (Sahlin, 2000; Volkov, Nessen, Osipenko, & Korsun, 2000). Istovremeno se, tiokom telesne vežbe, ATP razgrađuje brzinom proporcionalnom intenzitetu vežbanja (Sahlin, 2000). Relativno nepromenjiva koncentracija ATP-a u aktivnim mišićima osigurava se na račun obnavljanja ATP-a u reakcijama s drugim makroenergentima (presvega iz intramuskularnih izvora kreatin fosfata) te resintezom ATP-a u anaerobnoj razgradnji ugljenih hidrata (fosforilacija supstrata tokom anaerobne glikolize) i u oksidativnoj fosforilaciji u procesu mitohondrijske respiracije (Sahlin, 2000; Volkov i dr., 2000; Maughan, Gleeson, & Greenhaff, 1997).Aktivacija mišićne kontrakcije javlja se nakon brzih promena koncentracija natrijuma i kalijuma na spoljasnjoj staničnoj membrani te nakon što se joni kalcijuma oslobode iz mehurića sarkoplazmatskog retikuluma (mrežice)u sarkoplazmu, pod uticajem dolazećih nervnih impulsa (Spurway, 1999; Green, 1995). Kad nervna stimulacija mišića prestane, poremećeni status spomenutih jona mora se brzo vratiti na početni nivo. Procesi povezani s obnavljanjem energetskih izvora potrošenih u radu te obnavljanje poremećene jonske ravnoteže organizma čine osnovu tzv. akutnog oporavka (Volkov i dr., 2000; Volkov, 1960; Jakovljev, 1974). Biohemijske promene, međutim, opažene u organizmu tokom perioda mirovanja nakon rada, nisu ograničene samo vremenom akutnog oporavka. One se odvijaju u znatno dužem razdoblju. Uklanjanje mlečne kiseline nastale anaerobnom razgradnjom ugljenih hidrata, ponovno uspostavljanje poremećene acido-bazne ravnoteže, normalizacija hormonskog statusa organizma i dovršetak procesa proteinske sinteze podstaknute radom traju od 2 do 72 sata mirovanja nakon rada (Jakovljev, 1971, 1974). Kombinacija tih procesa čini osnovu tzv. odgođenog oporavka.

13

Procesi oporavka, koji se u ljudskom organizmu odvijaju nakon završetka mišićnog rada, povezani su sa značajnom potrošnjom energije te zahtevaju neprekidno snadbevanje tkiva kiseonikom i oksidiranim supstratima, kao i visokoasimilativnim aminokiselinama, koje se koriste u sintezi specifičnih proteina. Indikatori kardiorespiratornih funkcija, tesno povezani s oksidacijskim procesima u tkivima, ostaju na nivou iznad normalne razine u mirovanju do završetka navedenih procesa oporavka. Prema varijaciji tih indikatora moguće je nakon mišićnog rada oceniti do kojeg su nivoa procesi oporavka završeni. Posebno dobri praktični rezultati u merenju procesa oporavka dobijaju se merenjem ukupne mišićne potrošnje tokom telesnog vežbanja tzv. spirografskim merenjem deficita O2, merenjem koncentracije ureje i vrednosti acido-bazne ravnoteže krvi (Volkov, 1960; Jakovljev 1974). Treba naglasiti da se u perioduoporavka nakon završetka rada, svaka od gore navedenih funkcija menja prema kinetičkoj krivulji koja je specifična isključivo za tu određenu funkciju, čime se uspostavlj fenomen heterokronosti procesa oporavka (Jakovljev, 1974). Stoga, u praksi, pri odlučivanju je li sportista spreman za novo opterećenje ili pri odabiru najracionalnijeg plana trenažnih mikrociklusa, uvek treba odlučiti kojem odrazličitih kriterijuma treba dati prednost. Najproširenije stanoviste u metodološkoj sportskoj literaturi, prema kojem svako sledeće opterećenje mora “pasti” u fazu superkompenzacije glavnih funkcijskih indikatora,ostvaruje se, više ili manje, samo ako se prati dinamika koncentracije glikogena u aktivnim mišićima (Volkov, 1960). Indikatori poput koncentracije fosfatnih makroenergenata u mišićima koji su obavljali rad, stanja acido-bazne ravnoteže u unutrašnjosti organizma i brzine sinteze proteina, pokazuju složeniju i težeobjašnjivu sliku oporavka, u kojoj je potrebno strogo odrediti konačnu povezanost trenutnih događaja i njihovog mesta u opstoj dinamici metaboličkih promena tokom rada (Jakovljev, 1974; Vasiljev i Volkov, 1960). Kanadski naucnici Smith i Norris ponudili su jednostavnu metodu kvantitativne ocene nivoa oporavka pomoću procene koncentracije glutamina [Gm] i glutamata [Ga] u plazmi (Smith i Norris, 2000). Ti su autori otkrili da u adekvatnom planu trenažnog procesa, kada se određeni volumen treninga i trenažni intenzitet izmenjuju s periodima mirovanja dovoljnoga za potpun oporavak ili superkompenzaciju glavnih funkcija, koncentracija [Gm]/[Ga] ne bi trebao prelaziti 3,58 (slika 1). U uslovima velikog volumena i intenziteta treninga, kad sportista dostizu stanje najvišeg radnog kapaciteta, vrednost navedene koncentracije varira od 3,58 do 5,88. Vrijednosti iznad 5,88 ukazuju na razvoj pretreniranosti, kad nedovoljan oporavak vodećih (glavnih) funkcija rezultira padom kvalitete izvodjenja i sportskih rezultata.

14

4.ZAKLJUČAK

Svaka telesna aktivnost rezultiraće određenim nervnim i mišićnim odgovorom. Ti odgovori uključuju procese potencijacije i umora, koji mogu nastupiti na različitim mestima uzduž zapovednog lanca. Odgovor je uvek specifičan za određenu aktivnost. Nakon prestanka rada, započinju procesi oporavka. Svaki se mehanizam oporavlja vlastitim tempom. Adekvatno izabranim aktivnostima moguće je ubrzati oporavak. Pritom je ipak prisutna opasnost da se izazovu dodatna oštećenja mišića, što konačno usporava oporavak.

15

5.LITERATURA

16