УНИВЕРЗИТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ

ФАКУЛТЕТ ПРАВНИХ НАУКА

БАЊА ЛУКА

ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

ПРОФ. ДР МИЛОРАД ЖИВАНОВИЋ

АСИСТЕНТ: ДИЈАНА МИЛИСАВИЋ

1. ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ, ЗНАЧАЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

У научној и законској систематици није представљало посебну грану права, већ је било једна дисциплина грађанског права.

Било је онај дио грађанског права који се на првом мјесту бавио размјеном добара и вршењем услуга, а настају слободном предузимљивошћу субјеката. Међутим оно се бави и оним имовинским односима који настају мимо воље субјеката (проузроковање штете другом противправном радњом, неосновано обогаћење), и то је разлог зашто се облигационо право није једноставно назвало правом промета.

У суштини облигационо право се бавило грађанскоправним односима код којих се врши прелаз добара из имовине једног у имовину другог лица. Путем ових односа врши се заснивање и пренос стварних права са једног субјекта на другог (право својине, заложно право идр.).

Са становишта позитивног права једне земље облигационо право је традиционални скуп оних грађанаскоправних норми њеног правног система које регулишу облигационе односе.

У научној класификацији облигационо право често се дијели на облигационо право у објективном и облигационо право у субјективном смислу.

Облигационо право у објективном смислу је скуп правила којима се регулишу облигациони односи.

Облигационо право у субјективном смислу је право које произилази из одређеног облигационо односа за субјекте тог односа.

Садржину субјективног облигационог права сачињавају одређена правна овлашћења његовог титулара према другом субјекту облигационог односа. Ова овлашћења се састоје у могућности захтијевања од другог субјекта извршење одређене радње (чинидбе) односно захтијевати од другог да се уздржи од извршења одређене радње.

Предмет облигациног права су сви облигациони односи у најширем смислу ријечи, настали између субјеката права које правни поредак признаје као такве.

Значај изучавања облигационог права је огроман, јер су облигационо односи којима се оно бави једни од најчешћих имовинскоправних, па и правних односа уопште, између субјеката.

То су односи у које свакодневно ступамо и помоћу њих у стању смо да задовољавамо своје најосновније и друге потребе (купујемо предмете за исхрану или одјећу, од другога тражимо ове или оне услуге, израду разних предмета, оправку оштећених ствари итд.).

Што су робноновчани односи развијенији и наше потребе за услугама веће, то су развијенији и сложенији и сами облигациони односи. Облигационо право са овим мора да је у току.

Облигационо право је доста динамично право – свака промјена у друштвено – економским односима неминовно повлачи за собом или доношење нових или измјену постојећих правила.

Иако је велики број институција које су настале још у римском праву, у употреби и данас, ипак, се њихов садржај у великом броју случајева модифицирао и прилагодио потребама савремених услова промета добара и вршења услуга, као и новим начинима проузроковања штете другоме.

2. ОДНОС ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА ПРЕМА ОСТАЛИМ ДИЈЕЛОВИМА ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

Однос облигационог и стварног права Облигационо право проучава грађанскоправне односе настале

поводом одређеног понашања субјеката, њиховог чињења у ширем смислу ријечи, док стварно право изучава грађанскоправне односе настале поводом ствари (које су увијек конкретизоване, индивидуализиране).

Титулар облигационог права овлашћен је само на захтијевање конкретног понашања од одређеног субјекта, док поводом ствари, макар се на њој и вршила конкретизација овог понашања, нема никаквих овлашћења.

Нпр. Купац не може од продавца сам узети купљену ствар, него само може захтијевати да му је продавац преда.

Титулар стварног права има такво овлашћење које му омогућава непосредно дјеловање на одређену ствар по својој вољи, не тражећи учешће другог лица, његову сарадњу или одобрење.

Нпр. Може ствар држати, њоме се користити, са њом располагати и др.

Право које проистиче из облиг.односа има релативно дејство (дјелује према субјекту са којим су у односу и његовим универзалним сукцесорима) – inter partes.

Право које проистиче из стварноправног одоноса има апсолутно дејство (дејствује према свима субјектима) – erga omnes.

Број стварних права тачно је одређен и са тачно одређеним садржајем – број и садржај стварних права одређен је законом. Број субјективних облигационих права закон не одређује. Какво ће оно бити и са каквим садржајем одлучују сами субјекти.

Захтјев титулара облигационог права у правилу је позитиван (може бити и негативан) – захтјева се од другог субјекта да предузме одређено понашање, док је захтјев титулара стварног права увијек негативан – захтјева се од других лица да не ометају титулара у остварењу његовог права.

Интензитет заштите стварних и облигационих права није исти – много је јачи интензитет заштите стварних права од интензитета заштите облигационих права.

Титулар стварног права може своје право реализовати без обзира у чијим се рукама ствар налази, док облигационо право може реализовати само према одређеном лицу, према оном ко је носилац обавезе која одговара томе праву. Титулар стварног права има приоритет у погледу дјеловања на ствар поводом које је настало то право у односу на трећа лица, овакву ситацију, у правилу, немамо код реализације облигационог права.

Постоје и одређене додирне тачке између ових права – често су међусобно повезани, условљавају се.

Да би дошло до конституисања или преноса стварног права нужно је некада постојање облигационог односа. Тако се субјективно облигационо право појављује као претпостава за заснивање стварног права.

И по дејству могу бити исти, јер облигационом односу може дати и апсолутно дејство – нпр. Према Закону о пословним зградама и просторијама даје се уговор о закупу пословних просторија апсолутно дејство.

Однос облигационог и насљедног права Облигационо однос се по својој природи сматра искључиво

имовинским, насљедноправни то искључиво није. Насљедно право иако регулише имовинске односе послије

смрти једног лица, потпуно је везано за личност његовог титулара.

Непреносиво је, што није случај са субјективним облигационим правом. Не може титулар своје насљедно право продати другом, док титулар облигационог права то може учинити.

Насљедно право је по дејству апсолутно, његов титулар може га користити према свакоме код кога се налази оставиочева имовина.

Однос облигационог и међународног приватног права

Облигационо право изучава облигационе односе код којих нема елемената иностраности, те се такви односи и одвијају у оквиру правног система једне земље.

Међународно приватно право, између осталог проучава и регулише облигационе односе са елементом иностраности. Такав облигациони однос, више се не одвија у оквиру правног система једне земље. Настанак оваквих односа је посљедица све живљег међународног промета добара и вршења услуга.

За сваку чињеницу у облигационом односу кја припада другој територији постоји потенцијални захтјев правног поретка те територије да је он регулише, што би довело до настанка примјене више правних система за регулисање једног облигационог односа.

Управо из тога разлога успоставља се међународно приватно прави, које даје одговор на ово питање, тј. Како у таквим ситуацијама изнаћи један правни систем за регулисање таквог облигационог односа.

3. РАЗВОЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Зачетци облигационог права сежу у далеку прошлост, у правне системе најстаријих робовласничких држава, као што су Вавилон, Грчка и Рим. У робовласничком периоду, облигационо право се највише развија у римској робовласничкој држави.

Римски Закон XII таблица је познавао само неке рудиментарне облике купопродаје. Закључење и извршење посла се обавља у истом акту, манципацији и састојао се у ударању бакарном шипком у вагу или бацањем ситног новца на њу. Са овим чином купопродаја је завршена и купац који је манципирао одређену ствар постао је и њен власник, без обзира да ли је платио цијену или није, а продавац је могао да наплату цијене оствари принудним путем, само ако се на то купац обавезао посебном уговорном клаузулом.

Нешто развијенији облигациони односи у Закону XII таблица су били они засновани путем зајма (Nexum, Stipulatio).

Nexum - тј. зајам патриција плебејцу је био базиран на рочној и условној купопродаји или залагању физичке личности дужника. Stipulatio-тј.зајам између патриција је био базиран на узјамном повјерењу заштићеном религијскомснагом ријечи која је изговорена приликом закључења зајма.

Закон XII таблица је познавао и тзв. Облигационе односе настале из деликта, као недозвољене радње. Починилац деликта је у том случају имао обавезу да оштећеном плати извјесну суму новца због штете причињене крађом, нехатном паљевином, сјечом дрвета, повређивањем (iniuria) и сл., а неиспуњење обавезе се строго кажњавала као и случају неиспуњења обавезе из зајма. Казне су биле ропство или смрт.

Након пропасти римског царства, у периоду раног феудализма, упоредо са привредним и облигациони односи стагнирају све до почетка другог раздобља европског феудализма и времена француске револуције. У условима све развијенијег промета роба и услуга, полазећи од принципа римског права, правна теорија у развијеним европскимземљама (Француска, Њемачка, Аустрија) изграђује темеље познатих грађанских кодекса који нормативно регулишу облигационе односе.

Познате европске кодификације грађанског и облигационог права, као што су француски„Code Civil“из 1804 године и аустријски Општи грађански законик (ОГЗ) из 1811 године засноване на рецепцији римског облигационог права, послужиле су као основа за легислативно регулисање облигационих односа и у нашем правном систему, тако да се присуство старих римских правила који регулишу облигационе односе препознаје и у Закону ооблигационим односима који је донијела СФРЈ, 1978 године.

Наслијеђе римског облигационог права, али и фактори економске природе, степен моралне и техничке цивилизације, те филозофоско и политичко опредјељење одређене средине односно друштва, имали су кључан утицај на еволуцију облигационих односа.

Иначе, све до уједињења југословенских земаља у једну државу- Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца - 1918 године, на подручју Словеније, Хрватске, БиХ и Војводине, примјенивао се аустријски Општи грађански законик (ОГЗ) из 1811 са новелама из 1914,1915 и 1916 године, у Краљевини Србији - Српски грађанскизаконик који је донесен 1844 године по угледу на ОГЗ, а на подручју Црне Горе - Општи имовински законик за Црну Гору из 1888 године.

Након уједињења свих југословенских земаља, почев од 1918 године, па надаље и за вријеме постојања Краљевине Југославије, у погледу законодавног регулисања облигационих односа владао је правни партикуларизам, због непостојања јединственог грађанског кодекса који би регулисао и облигационе односе. Све до доношења ЗОО, судови су примјенивали правна правила бивших грађанских закона и других прописа и то на основу Закона о неважности правних прописа донијетих прије 6 априла 1941 и за вријеме непријатељске окупације који је донијела ФНРЈ 1946 године

4. КОДИФИКАЦИЈА ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Као што је у Краљевини Југославији, у преднацрту, остао југословенски граћански законик, односно његов пројекат, тако је у Федеративној Републици Југославији уложен напор на унификацији правила о накнади штете који се зауставио на фази израде пројекта. Израђена су три нацрта закона о накнади штете (1951, 1960, 1961), који нису никада ушли у законодавну процедуру нити су из ње изашли као правноснажни акти.

Савезна скупштина је у јулу 1969. основала Комисију за цивилни кодекс. Након савјетовања у Београду, одржаном од 7. до 9. маја о „Месту цивилног кодекса у систему нашег права“, умјесто да се иде ка законодавној процедури и довршавању цивилног кодекса, колебања теоретичара и притисци политичара условили су сторнирање и овог пројекта.

Замах идеје о кодификацији облигационих односа започео је 1960, када је професору Михаилу Константиновићу, од стране тада надлежних органа, повјерен задатак да изради текст који би у форми преднацрта послужио као основа за израду закона о облигацијама. Професор Константиновић је овај рад израдио под називом „Скица за законик о облига-цијама и уговорима“. За њега је добио Седмојулску награду и рад је публикован, те је постао фактички незаобилазан документ јавне дискусије о питањима облигационог права. Скица је и у наше вријеме, послије распада Југославије, изузетно инспиративна за научноистра-живачки и будући законодавни рад.

Након распада СФРЈ, до тада савезни закон, Закон о облигационим односима, претрпио је одрећене измјене. У СФРЈ, која је била заједничка држава народа који су је сачињавали и федералних јединица као административно-политичких ентитета, Србија и Црна Гора су уставно конституисале Савезну Републику Југославију која се територијално састојала од бивших АВНОЈ-евских федералних јединица, СР Србије и СР Црне Горе. У тој новој држави донесен је Закон о измјенама и допунама Закона о облигационим односима, који садржи 60 чланова.

У Републици Српској, која је формирана на територији бивше СР Босне и Херцеговине, као државноправни ентитет у постдејтонској Босни и Херцеговини, донесен је Закон о измјенама и допунама Зако-на о облигационим односима, који садржи 61 члан.

Разлози за овакво номотехничко рјешење леже у одредбама Амандмана XIV на Устав Републике Српске, које одређују да Република Српска уређује и обезбјеђује својинске и облигационе односе. А према члану 12 Уставног закона Републике Српске, до доношења одговарајућих закона, примјењиваће се закони и други прописи бивше СФРЈ и бивше СР БиХ који су у сагласности са Уставом Републике Српске и који нису у супротности са законима и другим прописима које је донијела Народна скупштина Републике Српске.

Измјене и допуне ЗОО-а у СР Југославији, од 16. јуна 1993. године, ослободиле су законски текст политичко-идеолошке терминологије. У Републици Српској убрзо након тога извршена је потпуна рецепција ових измјена и допуна ЗОО-а, тако што је донесен Закон о измјенама и допунама ЗОО-а.

Према овим измјенама и допунама, субјекти облигационих односа не означавају се као „учесници“, него као „стране“ у облигационим односима, а то могу бити физичка и правна лица. Ова измјена је условљена усклађивањем ЗОО-а са уставним актима тадашње СРЈ и РС. Уједно, тим измјенама и допунама искоришћена је прилика да се ЗОО врати своме изворнику, Скици професора Константиновића. Овим измјенама и допунама ЗОО-а из 1993. године, друштвена правна лица су ишчезла из облигационих односа, јер је озакоњен уставни принцип једнаке заштите свих облика својине и нису више постојали разлози за посебну заштиту друштвених правних лица у облигационим односима.

У Федерацији БиХ, другом државноправном ентитету Босне и Херцеговине, југословенски Закон о облигационим односима преузет је на основу Уредбе са законском снагом, а ступио је на правну снагу потврђивањем уредаба са законском снагом (Службени лист РБиХ, бр. 13/94).

Потом, у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине приступило се припремама за доношење новог Закона о облигационим односима, уз подршку њемачке организације GTZ, која израду Нацрта ЗОО-а (2003.године) повјерава њемачком професору Helmutu Ruessmanu. Професор Ruessman је за основ израде изабрао ЗОО као модерно и успјешно законодавно дјело. Као важан разлог за израду новог Закона о облигационим односима указано је на потребу усклађивања ЗОО-а са директивама Европске уније о заштити потрошача. Владе ентитета формирале су двије експертске радне групе које су помагале при изради Нацрта ЗОО-а.

У току рада изражена су два различита мишљења о томе да ли пи-тања заштите потрошача треба да уђу у текст Нацрта ЗОО-а, или је овим питањима мјесто у посебном законодавству. Послије изношења аргумената за и против, те указивања на предности различитих ријешења у француском и њемачком праву, одредбе о заштити потрошача остале су интегрисане у Нацрт ЗОО-а.

3. ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИНОГ ПРАВА

Извори облигационог права могу бити у материјалном и формалном смислу.

У материјалном смислу то су друштвени узроци који изазива ју настајање права као друштвене појаве.

У формалном смислу, то су: закони, обичаји, судска пракса и правна наука.

Закон Ступио на снагу 1. октобра 1978. Израда почела 1951. Скица за Закон о облигацијама и уговорима – 1969 (М.

Константиновић) Нацрти – 1973, 1974. и 1976. Предлог – 1977. Измене ЗОО – 1978, 1985, 1989. и 1993.

Овим законом уређују се правни односи између двије одређене стране на основу којих је једна страна (повјерилац) овлаштена да захтијева од друге стране (дужника) одређено давање, чињење, или уздржавање од нечега што би иначе имала право да чини, а друга страна је дужна да то испуни.

Такви односи могу настати из уговора, проузроковања штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностране изјаве воље и других законом утврђених чињеница.

Структуру закона чини два дијела: 1. општи дио– Основна начела ( чл. 1 до 25 ЗОО-а); Настанак

обавеза (чл. 26 до 261 ЗОО-а); Дејство обавеза ( чл. 262 до 294 ЗОО-а); Престанак обавеза (чл. 295 до 393 ЗОО-а); Разне врсте обавеза (чл. 394 до 435 ЗОО-а); Провјера повјериоца или дужника (чл. 436 до 453 ЗОО-а).

2.посебни дио – именовани уговори како они који су традиционално улазили у тзв.посебни дио облигационог права, тако и сви други именовани уговори.

Главе општег ЗОО-а, подијељене су на одјељке и одсјеке.

Обичај Обичај, као устаљено правило понашања између одређених

субјеката у облигационимодносима и даље задржава значај, јер законска правила често упућују на примјену обичаја.

Примјена узанси се више не претпоставља, јер су то правила која детаљније улазе у пословно- прометну праксу појединих привредних бранши.

Судска пракса Према већини аутора судска пракса није формални извор

права, она је путоказ кроз суму разних појединачних рјешења. Судска пракса јеста извор права, јер својом интерпретацијом и

примјеном правних прописа конкретне правне проблеме затвара.

Попуњава правне празнине суђењем на основу правних начела, аналогијом и другим правилима примјене права.

Формално-правно судска пракса није извор облигационог права, међутим правним ставовима и закључцима врховни судови дају рјешења и путоказ нижим судовима којих се ови, поштујући касационо начело, и придржавају.

Таква пракса може имати и негативних посљедица по правну сигурност.

Правна наука Правна наука јесте, посредно извор облигационог права, јер

она доприноси стварању, мијењању и укидању правних правила, попуњавању законских празнина, али пружа и драгоцјене путоказе судској пракси у проналажењу адекватних рјешења код примјене права.

НАЧЕЛА ОБЛИГАЦОНОГ ПРАВА Основна начела облигационог права, као и правна начела уопште,

норме су највишег степена апстрактности изведене индуктивно из низа мање апстрактних норми које важе за читав низ случајева обухваћених нижим нормама. Правна начела (принципи, максиме, основе, аксиоми) дио су позитивног права, када се из њих дедуктивним путем извлаче законске установе и рјешења из судске праксе.

На основу норми које чине једну установу стварају се појмови те установе - појам брака, појам штете, итд.; а на основу норми које важе за више установа стварају се општа правна начела.

Начела се могу непосредно примјењивати у недостатку одговарајуће институције у Закону којом се односно начело оживотворује и може се суд на њега позвати и ријешити спорни случај.

Према учењу о логичкој затворености правног система, у правном систему нема правних празнина, то је само привид, јер ако нема посебне норме за дати случај, ипак је и тај случај обухваћен општијом апстрактнијом нормом, тј. начелом.Тако се може ићи до највишег правног начела - начела праведности и њиме „затворити“ све случајеве привидних празнина.

Правна начела су једна аксиолошка (вриједносна) синтеза дате гране права.

Начело законитости у облигационим односима Законитост подразумијева сагласност правног или материјалног

акта законом, односно правном нормом. У потпуности се цијени и формална и материјална (садржинска) законитост, односно незаконитост. Компоненте начела законитости су: садржина закона, забрана злоупотребе права, диспозитивни карактер одредаба закона, примјена добрих пословних обичаја, примјена ЗОО, поступање у складу са општим актима, примјена других закона, примјена појединих одредаба, облигациони односи настали ван РС, рјешавање спорова на миран начин.

Забрана злоупотребе права

Забрањено је вршење права из облигационих односа противно циљу због кога је оно законом успостављено или признато. Сфера индивидуалне злоупотребе права јавља се у случају када субјективно право не почива на правној норми већ на правном послу.

Злоупотреба права се разликује од заобилажења (изигравања) закона, када се вријеђа смисао забрањујућег правила, али се респектујуе слово тога правила (поштује се слово, али се гази духзакона). По актима и радњама које су средство заобилажења јасно се разликује процес заобилажења од процеса исправљања одредби које уређују употребу дотичних аката и радњи. Утврђивање и злоупотребе права, у процесно-правном смислу, врши се по службеној дужности.

Правна посљедица злоупотребе права је забрана вршења права.Као прекорачење граница субјективног права злоупотреба је бесправно поступање и онај од кога се тада захтијева да чини, не мора том захтијеву да удовољи, не мора да чини, а таквом захтијеву суд неће пружити заштиту.

Забрана злоупотребе права је иначе принцип цјелокупног имовинског права.

Злоупотреба права се састоји од злоупотреба овлаштења из субјективног права, тако да се потпуно или дјелимично онемогућује кориштење другог субјекта његовим правом, с тим да се тим не чини ништа недопуштено.

Злоупотребу права треба разликовати од тзв. одговорности за ризик, гдје се потпуно правилним вршењем свога права наноси другоме штета.

Вршење права којим се штета наноси не може се ограничити, већ се може само санкционисати успостављањем облигационог односа на накнаду штете док се злоупотреба права мора ограничити.

Диспозитивност законских норми Према члану 20. ЗОО: „Стране могу свој облигациони однос

уредити другачије него што је овим законом уређено, ако из поједине одредбе овог закона или из њеног смисла не произилази нешто друго.“

Овдје се изриче да су норме ЗОО такве природе да се могу примјењивати, тј. промијенити или искључити страначким договором.

Од њих стране могу одступити или их страначким договором другачије регулисати,тј.диспозитивни пропис се примјењује ако странке нису у конкретном случају нешто друго стипулисале.

Нпр. Ако рок испоруке није одређен уговором, сматра се да је уговорена промптна испорука тј. у року од 8 дана од закључења уговора

Примјена добрих пословних обичаја Члан 21. став 1. ЗОО прописује: „Стране у облигационим

односима дужне су да у правном промету поступају у складу са добрим пословним обичајима.“

Поред правичности и начела поштења и савјесности, добри пословни обичаји су тежња закона да преко реалних животних односа коригује строго формално-правну примјену правне норме.Ако постоји одређени обичај у животу народа, односно пословних кругова, тада суд, ако је овлаштен законом, може примијенити обичајно правило као правно правило, ако оцијени да дато правило не противријечи установи јавног поретка.

Примјена узанси Према члану 21. став 2. ЗОО: „На облигационе односе се

примјењују узансе ако су учесници у облигационим односима уговорили њихову примјену или ако из околности произилази да су њихову примјену хтјели.“ Опште узансе за промет робом неће се примјењивати послије ступања на снагу ЗОО у питањима која су њим регулисана.

Опште или посебне узансе или други трговачки обичаји моћи ће се примјењивати, макар били исупротни диспозитивним нормама ЗОО, ако су стране изричито уговориле њихову примјену.

Уколико нису изричито уговориле, опште или посебне узансе или трговачки обичаји неће се примјењивати ако су супротни диспозитивним нормама ЗОО.

Примјена ЗОО Члан 1106. ЗОО гласи: „Одредбе овог закона неће се

примјењивати на облигационе односе који су настали прије ступања на снагу овог закона.“

Изузетно, према уставноправној норми, само поједине норме у законима могу имати повратно дејство, ако то захтијева на закону утврђен (у законодавном процесу) општи интерес.

Поступање у складу са општим актима Члан 22. ЗОО: 1. Правна лица у заснивању облигационих односа

поступају у складу са својим општим актима. 2. Али, уговор који је закључен или друга правна радња која је

предузета супротно тим актима, остаје на снази, осим ако је за то друга страна знала или ако је овим законом другачије одређено.

Претпоставља се да је трећем лицу, тј. сауговарачу, било познато или му није могло бити непознато стање ствари предвиђено у „интерном пропису“ какав је општи акт сауговарача, ако се ти подаци које садржи општи акт сауговарача, по закону, уписују у судски регистар.

Дужна пажња, тј. савјесност сауговарача налаже му да врши провјеру података из судског регистра прије уласка у правне односе.

Примјена других савезних закона Члан 23. ЗОО гласи: „На облигационе односе који се уређују

другим савезним законима примјењују се одредбе овог закона у питањима која нису уређена тим законом.“

Примјена појединих одредаба Члан 285. ЗОО измијењен чланом 10 Закона о измјенама и допунама

ЗОО:1. Одредбе овог закона које се односе на уговоре примјењују се на све врсте уговора, осим ако за уговоре у привреди није изричито другачије одређено.

Уговори у привреди су, у смислу овог закона, уговори које предузећа и друга правна лица која обављају привредну дјелатност, као и имаоци радњи и други појединци који у виду регистрованог занимања обављају неку привредну дјелатност закључују међу собом у обављању дјелатности које сачињавају предмете њиховог пословања или су у вези с тим дјелатностима. Одредбе овог закона које се односе на уговоре сходно се примјењују и на друге правне послове.

Облигациони односи настали ван Републике Српске Члан 1105. ЗОО: „На права и обавезе које нису настале на територији

РС уколико учесници облигационх односа нису изабрали мјеродавно право, примјењује се право Републике Српске ако се права и обавезе остварују на тој територији.“

Рјешавање спорова на миран начин Члан 19. ЗОО: „Стране у облигационом односу настојаће да спорове

рјешавају усаглашавањем, посредовањем или на други миран начин.“

Начело правичности Ово начело је повезано с начелом законитости и представља

практични, реални израз тог начела и његову корекцију. Према учењу о затворености правног система, правне празнине се могу попуњавати општим начелима идући све до највишег правног начела, начела праведности, којим се према овим теоретичарима могу „затворити“ сви случајеви правних празнина.

Правичност као формални извор права своди се на препуштање судији да по своме одлучује. У отклањању „неповољног“ („неправедног“) дејства општег правног правила на појединачан случај, тј.у његовом прилагођавању конкретном случају, уз остало, основно средство у рукама суда јесте правичност, начин примјене права или дистрибуције права.

Суђење по правичности је метод попуњавања правних празнина или, по Аристотелу: „Суштина правичности је да исправља закон тамо гдје је он због своје уопштености непотпун.“ Правичност је окренута ка друштвеној садржини конкретног случаја, а не правној норми. Правичност уважава и вреднује релевантне околности конкретног случаја као што су: имовинско стање субјекта, њихов социјални статус, њихова савјесност, степен кривице и сл.

Највећи значај дао је ЗОО правичности прогласивши је основом обавезивања на накнаду штете; ради се о једном корективном или „трећем“ основу одговорности у оквирима тзв.„одговорности за другог“.

Тиме је примјена овог основа одговорности сведена на двије ситуације:

1. Ако се обавезује штетник (лице нездрава или незрела ума), када, по основним принципима грађанско-правне деликтне одговорности за његове радње други одговара и одговарао би да нема одлучивања по принципу правичности, и

2. Када се обавезује лице које је у правно релевантном односу са штетником (родитељ илистаратељ) иако је штету проузроковао штетник способан за расуђивање, тј. који је по општим принципима одговорности одговорно лице, али је није у стању надокнадити.

Правичност је критеријум за одлучивање и у случају судара моторних возила, ако нема кривице ниједног од штетника и ако разлози правичности налажу да не одговарају, како би требало, наравне дјелове. У материји тумачења уговора, као допунско правило јесте тумачење нејасних одредаба о уговору без накнаде у смислу који је мање тежак за дужника, а у теретном уговору у смислу у којем се остварује правичан однос узајамних давања.

Правичан однос узајамних давања у теретном уговору утврдиће суд тумачећи нејасне одредбе кроз њихово повезивање са општим начелима облигационог права. Код материјалне ревизије или раскида уговора због промијењених околности, уз остале услове,могуће је преобразити правни однос ако би, по општем мишљењу, било неправично одржати га наснази. Ако раскид погађа другу страну он може захтијевати накнаду штете.

Правична накнада се јавља и приликом утврђивања висине накнаде нематеријалне штете, услучају смрти или тешког инвалидитета неког лица

Начело равноправности страна Стране у облигационом односу су равноправне, ниједна страна

није надређена другој, тј. неможе по материјалном праву да другој страни намеће обавезе или јој на други начин одређује понашање. Односи страна у облигационом односу су координирани.

Дужник дугује извршење своје обавезе како она гласи, или како је „усаглашена“, и повјерилац(као друга страна односа) нема право да захтијева нешто друго, тј. дужан је примити испуњењеобавезе ако се она од стране дужника испуњава уредно, тј. како је у облигацији утврђено. Обавеза се може угасити само сагласношћу воља страна у облигационом односу или на основузаконског овлашћења једне стране или по сили закона.

У заснивању облигационих односа стране не могу установљавати права и обавезе којима се за било кога ствара или искориштава монополски положај на тржишту. Овом законском одредбом штити се конкуренција на тржишту и добровољна размјена као основни постулати тржишне привреде.

Монополска моћ је способност једног предузећа или малог броја њих да врше одлучујућуконтролу над тржишном цијеном и другим аспектима конкуренције, обично искључивањемдругих предузећа са тржишта.

Монополска моћ се успоставља на три начина: 1. тиме што је један привредни субјект произвођач и продавац одређеног производа (нпр. електричне енергије); 2. што се неколицина привредних субјеката договарају монополистичким (тајним) споразумом да један другом неконкуришу у подјели тржишта и формирању цијена; 3. тако што се успостављају неформални и прећутни (тзв.џентилменски) споразуми са осталим привредним субјектима, да би сви заједноизбјегли нежељена, по њих, дејства конкуренције.

Ово начело је везано за привредни систем у којем је отворена тржишна привреда на основама приватне својине, тј. права својине и у сектору средстава за производњу.

Поред тога, ради се, у смислу друштвено-политичког система о демократским друштвима, којима одговарају тржишни односи. Демократска друштва морају бити осјетљива на кршења људских права која она штите и његују, па је тако у њима природна забрана дискриминације међу субјектима у свим доменима, па тако и у домену тржишне утакмице.

Аутономија воље Стране у облигационим односима су слободне, у границама

принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја да своје односе уреде по својој вољи.

„Јавни поредак“ обухвата сва она правила у која се уговором не смије задирати; све што није забрањено дозвољено је, а домен дозвољенога је домен аутономије воље. Ако јавни морал обухвата општу моралну свијест једне друштвене средине, дотле би јавни поредак могао да значи општу правну свијест, тј. правне норме које изражавају опште интересе једне друштвене средине и отуда су оне више од приватних инетерса страна из облигације.

Све норме које штите опште интересе улазе у установу јавног поретка, која је шири појам од појма принудних прописа, те њих и обухвата. Санкција за прекорачење законске слободе воље је ништавост уговора. Уколико би се воља уговарача понашала на тај начин аутономно и уговором повриједила оквире принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, уговор би био ништав.

Закон, тј. законси пропис је израз опште воље, али ће се он примјенити само тада у уговорним односима, када уговорне стране нису другачије стипулисале или није предвиђено тзв.„индивидуално попуњавање уговора“. Аутономија воље јесте нормативни принцип, а слобода уговарања њена практична примјена. Када то не би било тако, отпали би многи институти из закона који ограничавају аутономију воље, јер би уговорне странке само „виша сила“ могла ослободити испуњења уговорне обавезе, а не као што сада важи споразумно и једнострано раскидање уговора, промијењене околности, прекомјерно оштећење и др.

Начело савјесности и поштења Уговорне стране дужне су се како у фази заснивања тако и у фази

дејства и престанка (тј. у фазама остваривања облигационих односа) придржавати овог начела. Ово начело је, по својој правној природи „генерална клаузула“ што значи да је може испунити свако одговарајуће чињенично стање облигационих односа. „Савјесност“ је тзв. субјективна страна овог начела (генералне клаузуле или правног стандарда).

„Поштење“ је објективно стање савјесности „ухваћено“ у реалним друштвеним односима, ситуацијама и уопште правном саобраћају. Савјесност и поштење је релативно мјерило управљено на унутрашњост односа страна из облигационог односа. Након испитивања свих релевантних околности односа, начела поштеног промета и добрих обичаја, изводи се закључак који одговара правној свијести и савјести.

Начело савјесности и поштења захтијева од уговорне стране да води рачуна да својим понашањем не повриједи оправдане интересе друге уговорне стране.

Савјесно понашање гарантује субјекту правно повољан положај, и обрнуто.

Може се закључити да суд према околностима цијени савјесност или несавјесност стране из облигације, тј. могућност да је могао знати или чињеницу да је знао за постојање неке релативно (релационо) везане чињенице, али је желио или је пристао да је искористи за своје егоистичне интересе супротно оправданим интерсима друге уговорне стране.

Начело еквивалентности или једнаке вриједности давања Преведено на језик права, тј. законодавних рјешења, начелом

еквивалентности код двостраних уговора штити се од нарушавања правичан однос узајамних давања.

Основна му је функција да штити инетересе страна у двостраним уговорима, са узајмним обавезама страна, ако тај принцип није изузетно искључен због природе конкретног типа двостраног уговора (нпр. код уговора о осигурању, уговора на срећу или, ако то закон дозвољава, уговорном клаузулом датом од самих уговарача, у неком двостраномуговору).

Као посебни случајеви када се законом уређују услови, претпоставке и посљедице повреде начела еквивалентности, истичу се: 1.одговорност за материјалне и правне посљедице недостатака испуњења двостраних уговора, 2.приговор неиспуњења двостраног уговора, 3.раскид уговора због неиспуњења, 4.раскид или ревизија због наступања промијењених околности, 5.посљедице наступања немогућности испуњења, 6.поништење или ревизија уговора због прекомјерног оштећења једне уговорне стране у двостраном уговору, 7. поништење или ревизија зеленашког уговора, 8.правила за тумачење општих услова формуларних уговора, 9.правила о уступању уговора.

Постојање очигледне несразмјере узјамних давања је фактичко питање, које се у сваком конкретном случају утврђује од стране суда. Посебан значај за процјену еквивалентности размјене и утврђивање нееквивалентности имају методи валоризације, па чак и ревалоризације узајамних давања.

Валоризација, па чак и ревалоризација, добијају на значају код тзв. новчаних облигација које, за предмет чинидбе имају исплату одређене своте новца. Новац (тј. КМ) је и валута вредновања (валута уговора), тј. опште мјерило вриједности; општи еквивалент за одређивање вриједности (ствари, чинидаба, услуга) и валута плаћања, законскосредство плаћања и посредник размјене добара на тржишту. Страна лица могу вршити плаћања у злату и девизама, ако су повјериоци и домаћа правна илифизичка лица.

Клаузула rebus sic stantibus је својеврсни метод примјене валоризма. Клизна скала је допуштена уговорна клаузула којом се утврђује да цијена изграђених и испоручених предмета зависи од цијене материјала и рада који утичу на производњу у виду скока или пада цијена елемената коначне цијене.

Златна и девизна клаузула су забрањене, тј. дозвољене једино на основу посебног савезног закона. Законска камата је валоризација унутрашње и номиналне вриједности новца у границама прописане величине (стопе). Због смањене унутрашње вриједности новца у кризним економским фазама у кретању друштва, практично се показује недовољно за валоризацију.

Кад обавеза има за предмет своту новца, дужник је дужан да исплати онај број новчаних јединица на који обавеза гласи; али ако је дуговани број новчаних јединица знатно обезвријеђен усљед промјене вриједности новца, суд ће на захтијев повјериоца, ако нађе да околности случаја и правичност то оправдавају, досудити разлику по просјечној стопи раста цијена на мало утврђену од стране овлаштене организације у вријеме исплате (уз могући додатак) осим ако уговорне стране то нису обезбједиле уговарањем индексне клаузуле или на други начин

Начело одговорности Начело одговорности обухвата следеће начелне одредбе у ЗОО:

Забрану проузроковањаштете, Дужност испуњења обавеза и Понашање у извршавању обавеза и остваривању права.

Alterum non ledere је једна од основне три Улпијанове заповијести нанијети штету другоме је забрањено. Ако до штете ипак дође, успоставља се облигациони однос на накнаду тзв. Вануговорне деликтне штете. Према томе, ако је аутономија воље, тј. сагласност аутономних воља извор облигација из основа уговора, тада је погрешно или противправно понашање извор облигације из основа проузроковања штете.

Облигационо-правна одговорност или обавеза на накнаду проузрковане штете има репаративну функцију (исправка или поправка ствари или новчана накнада) и моралну функцију (давање или добијање сатисфакције због повреде психичког, личног или моралног интегритета личности).

Основни услов за грађанско-правну облигацију или за облигационо–правну одговорност је настанак штете као правне чињенице. Радња проузроковања штете састоји се од чињења или нечињења, или од неизвршавања преузете обавезе дужника онако како она гласи.

Наношење штете је забрањено, тј. противправно, осим у случајевима када је противправност искључена, али се одговара, тј. надокнађује штета ако прелази уобичајене границе иако бива одобрена од стране надлежног органа.-Узрочна веза и кривица спадају у услове одговорности; адекватна узрочна веза је правнорелевантна узрочна веза.

Кривица је психички вољни акт и не може бити до краја објективизирана примјеном стандарда пажње и утврђивањем кривице као одступања од датог стандарда пажње. Осим тога, просјечни стандард пажње је неподесан за објективизацију кривице код појединих категорија штетника као што су: душевно болесна, умно заостала и усљед тога, али и других признатих узрока, лица неспособна за расуђивање, па тако и за одржавање дужне пажње(правно очекиваног степена пажње у датим стварима).

Осим ових лица законска је необорива претпоставка да малољетници до 7 година живота нису одговорни; и малољетнике до 14 година штити релативна законска претпоставка одговорности.

По објективизираној кривици, крив је свако ко својим властитим радњама приликом проузроковања штете одступа од стандарда пажње која се према околностима случаја захтијева од деликтно способног лица; ти стандарди пажње су: пажња доброг домаћина, пажња доброг привредника и пажња доброг стручњака.

Објективна одговорност или одговорност без кривице или по основу приоузроквања или по основу каузалитета или по основу створеног ризика или по основу закона, веже се за опасне ствари или дјелатности или за друге случајеве посебно тако одређене законом. Ову одговорност искључује само виша сила, проузроковање штете за које је крив сам оштећени или потиче од њега или потиче од трећег лица. Код субјективне одговорности се кривица претпоставља, док се код тзв. Објективне одговорности претпоставља се узрочност.

ЗОО прихвата дуализам правила између уговорне и вануговорне одговорности; док вануговорна деликтна одговорност почива на кривици, прузроковању и правичности, уговорна деликтна одговорност почива на чињеници да је уговарач у вријеме закључења уговора морао предвидјети могуће посљедице повреде уговора с обзиром на чињенице које су му тада биле познате или морале бити познате.