УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

МИШИЋИ И ПОВРЕДЕ МИШИЋА У СПОРТУ

Студент: Предметни професор:Милан Јовић 5932 др Ивана Младеновић Ћирић

Ниш, 2010.

САДРЖАЈ:

I AНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА 1.ПОПРЕЧНО ПРУГАСТИ МИШИЋИ………………………………3 2.СКЕЛЕТНИ МИШИЋИ…..................................................................4 3.ПОДЕЛА……………...........................................................................5 4.ОБЛИК…………………………………………………………....…..6 5.ИНЕРВАЦИЈА И РЕГЕНЕРАЦИЈА………………………………..7

II ПОВРЕДЕ МИШИЋА У СПОРТУ........................................................ 8 ЛИТЕРАТУРА…………………………………………........................16

1.ПОПРЕЧНО ПРУГАСТИ МИШИЋИ

2

Попречно-пругасто (скелетно) мишићно ткиво (лат: теxтус мусцуларис стриатус) чини највећи део масе људског тела (око 40%). Оно изграђује мишиће трупа, удова, лица, врата, језика, непца, ждрела, гркљана, дијафрагме, највећег дела једњака, мокраћне цеви, вагине... Ти мишићи су одговорни за кретање, одржавање позиције тела, мимику, говор, гутање, дисање и друге виталне функције организма.

Скелетно ткиво је специјализовано за краткотрајне снажне контракције, а инервишу га моторна и сензорна влакна цереброспиналних живаца што значи да се налази под контролом воље (са изузетком једњака и дијафрагме).

Попречно-пругасте мишиће изграђују дугачке и релативно танке ћелије цилиндричног облика, које се називају и мишићна влакна. Влакна су постављена паралелно и окружена су слојем растреситог везива, које се назива ендомизијум. Већи број влакана се удружује и формира сноп, кога окружује омотач перимизијум. На крају, ови снопови формирају мишић и окружени су још једним омотачем изграђеним од густог везивног ткива, који носи назив епимизијум. Кроз ове омотаче пролазе крвни судови и живци

Мишићне ћелије су дугачке од 1 -{мм}- до 12 -{цм}-, а имају промер 10-100 -{µм}- У њиховој саркоплазми се налазе бројна овоидна једра, велики број органела и мишићна влаканца (миофибриле). Једна од главних микроскопских карактеристика ових ћелија је испруганост у попречном правцу

Попречно пругасто мишићно ткиво дели се на:-скелетно попречно пругасто мишићно ткиво-срчано попречно пругасто мишићно ткиво

2.СКЕЛЕТНИ МИШИЋ

3

Скелетно мишићо ткиво састоји се од мишићних влакана. Мишићно влакно настало спајањем великог броја миобласта грађено је углавном од мишићних влаканаца (миофибриле) цилиндрицних структура широких 0.1-2 микрометра. Мишићна влакна су наслагана у правилне снопове окружене епимизијем, спољном овојницом од густог везивног ткива.Свако мишићно влакно окружује нежни слој везивног ткива, ендомизиј грађен углавном од базалне ламине и ретикулинских влакана. Поред прехрамбене, споменуто везиво има улогу у преносу силе дуж влакана која се не протежу дуж читавог мишића. Карактеристична испруганост последица је распореда и грађе мишићних влаканаца. Влаканце садржи низ светлих (изотропне, И-пруге) и тамних (анизотропне, А-пруге) пруга. Свако мишићно влаканце састоји се од мањих подјединица пореданих у правилним размацима. Те најмање функционалне подјединице називају се саркомере. Дуге су 2.5-3 микрометара и смештене између две З-црте. Године 1953. као једно од првих открића постигнутих електронским микроскопом установљено је да се саркомера састоји од две скупине паралелних и делимично преклапајућих филамената: дебелих и танких. Распоред тих влакана разјаснио је порекло испруганости скелетних мишића.

4

3.ПОДЕЛА

На основу хисто-хемијских и функционалних особина скелетни миоцити се деле на црвене, беле и интермедијерне ћелије.

Црвена или аеробна влакна садрже велику количину миоглобина и цитохрома, који им дају тамно-црвену боју и мноштво митохондрија. Она су богато васкуларизована и способна за релативно дуге и снажне, али споре контракције. Углавном се налазе у мишићима трупа.

Бела или анаеробна влакна садрже доста гликогена и гликолизних ензима. Она се контрахују брзо, али су подложна лаком замарању. Налазе се у спољашњим мишићима ока, бицепсу, трицепсу итд.

Интермедијерне мишићне ћелије се по својим особинама налазе између претходне две групе ћелија.

Сателитске мишићне ћелије припадају миобластима. То су мале пљоснате ћелије, које представљају матичну популацију скелетног мишића и омогућавају његову регенерацију. У случају дужевременске појачане мишићне активности, оне могу да постојећим ћелијама придодају нове миофибриле.

Припоји

Сваки скелетни мишић има два основна припоја: полазиште (лат. origo) и хватиште (лат. insertio). Полазиште је припој који у току мишићне контракције остаје статичан, док хватиште мења свој положај.

На сваком мишићу се разликују меснати и тетивни део. Меснати део који се скраћује и задебљава носи назив трбух (лат. venter), а део уз полазиште се зове глава мишића (лат. caput). Тетива (лат. tendo) је везивни наставак помоћу кога се мишић најчешће припаја на кости, хрскавице, фасције и друге структуре.

5

4.ОБЛИК

Попречно-пругасти мишићи се на основу свог облика и правца пружања влакана деле у неколико група:

мишићи са паралелним влакнима (четвртасти, прави и вретенасти), мишићи са косим влакнима (троугласти и перасти), мишићи са спиралним влакнима, укрштени мишићи (који имају различит правац простирања влакана).

Разни облици мишића

6

5.ИНЕРВАЦИЈА И РЕГЕНЕРАЦИЈА

ИНЕРВАЦИЈА:

Попречно-пругасти мишић има моторну и сензорну инервацију. Моторни неурони узрокују контракцију, а сензорни учествују у регулацији степена и брзине контракције.

Моторна инервација се остварује преко нервних ћелија чија су тела смештена у предњим роговима кичмене мождине. Одатле полазе мијелизована влакна, која оживчавају различит број мишићних влакана (5-150). На месту споја са мишићем, нерви губе мијелински омотач, али су обложени слојем Шванових ћелија. Та формација се назива моторна плоча. Сва мишићна влакна инервисана појединачним нервним влакном називају се моторна јединица.

Сензорни неурони шаљу у централни нервни систем информације о дужини, степену истезања, затегнутости, брзини контракције мишића итд. Влакна ових нервних ћелија полазе од модификованих мишићних ћелија у перимизијуму, односно из специјализованих структура означених као мишићно вретено.

РЕГЕНЕРАЦИЈА:

Иако скелетни миоцити немају способност деобе, они имају донекле изражену моћ регенерације. У случају мањих повреда, обнављању мишића доприносе сателитске ћелије које пролиферишу и тако надокнађују изгубљене миофибриле. Ипак, ако се ради о већој повреди ствара се ожиљак од везивног ткива

7

ПОВРЕДЕ МИШИЋА У СПОРТУ

Карактеристика мишића код човека је да представља комбинацију изометријских и изотоничких контракција. Максимална контракција мишића нормалне дужине је 3кг на 1цм2 површине. Мишићно влакно при максималној контракцији скраћује се за половину почетне дужине познат као Wебер-Фицкон закон. Уколико је мишић истегнутији он је у пропорционалном односу истегнућа краћи и обрнуто.Услед повишене мишићне активности јавља се хипертрофија, али само ако при изведеном раду односно урађеној вежби (тренингу) долази до савлађивања отпора, свака друга мишићна активност са неадекватним мишићним отпором не доводи до никаквих промен. Неактивност, имобилизација (инактивитет је нефизиолошко стање изазвано неком трауматском повредом спортиста или неком акутном болешћу која смањује радну активност спортисте) и сличне промене изазивају мишићну атрофију, због промена (опадања) величине појединих мишићних влакана као и смањења контрактилних беланчевина. (физиолошка контрактура је исцрпљена енергија потребна за опуштање мишића) Код спортисте, у циљу превенције, најважније је анализирати : еластичност, контрактиности и снагу мишића.

Узрок настанка повреде мишића

Настаје тупим ударом. Ударац оштети мишићно влакно, мишићну капсулу или тетиву, долази до крварења, ствара се хематом унутар или изван капсуле. Било да се ради о дирекним или индирекним акутним лезијама мишића од есенцијалне важности је појава хематома и правац његове еволуције. Сматра се да ова афекција настаје због инплантације периосталних ћелија у хематом као контролни механизам, или је у питању инфламаторни процес у мишићу који погодује остификацији (склоност ка рецидивима је велика) фиброзних ожиљака на месту повреде, са колагеним влакнима усмереним у правцу деловања мишића. Смањује се способност контракције и смањује се снага мишића па је веома важно за спортско-медицинску праксу контрола хематома и обуздавања реакције на иницијалну трауму. Према нашем искуству повреде мишића настају због: а) директан ударац у мишић, б) услед наглог и некординисаног покрета, ц) промене ритма трчана „изненадни шпринтеви", д) недозираност брзинских тренинга (прожени шпринтеви на дужој релацији, е) слаба физичка припремљеност за напорне тренажне процесе, ф) психомоторна нестабилност и дискординација спортисте, г) слаба загрејаност мишића за предстојеће напоре, х) умор и претренираност, и) неадекватност спортског борилшта, ј) неадекватно суђење и груба игра противника.

Најчешће повређени мишићи су: м. квадрицепс, м. рецтус феморис, м. бицепс феморис, м. грацилис, м. аддуцтор логнус, м. аддуцтор магнус, м. тенсор фасцие лате, м. семимембраносус, м. гастроцнемиус, м. бицепс брацхи и м. пецторалис.

Симптоми и знаци повреде мишића: повреде мишића настају изненада, спортиста је свестан повреде и у потпуности је способан да опише настанак повреде. Спортиста тачно локализује место повреде а водећи знак је бол. Код спринтера или код брзог трчања спортиста осети оштар бол као убод врхом ножа или тупе игле која се касније претвара у болну тупост. Спортиста има утисак да му је нога одузета, покретљивост

8

оштећеног екстремитета је минимална, а у неким случајевима и апсолутно и неизводљив. Контракција мишића праћена је болом, а и покушај сваког покрета изазива бол. Ход и употреба повређеног екстремитета су лимитирани у зависности од тежине повреде.

Субјективни симптоми код повређивања мишића је: а) изненадни оштар бол као „убод ножем", б) утисак истегнутости мишића, ц) цепање и кидање мишића, д) одузетост повређеног мишића, е) у тренутку повређивања пад спортисте као „покошен", ф) немогућност хода јако отежан ход и отежано коришћење повређеног дела тела, г) дисфункција суседних зглобова повређеног сегмента тела, х) бол при пасивном кретању.

Објективни симптоми повреде мишића: стална болна осетљивост на месту повреде, б) прецизна локализација повређеног места, ц) на месту оштећеног мишића појава отока који с екасније шири, д) појава прекида, удубљења, размакнућа и деформитета на месту повређивања, е) контракција мишића отежана или неизводљива, ф) екстензија болна и ограничена у пределу повређеног сегмента, г) хематом као иницијални знак повређивања на месту повреде, а касније и на удаљеним местима, х) појава хематома је сигуран дијагностички знак да се ради о кидању мишићних делова, и) појава удубљења на месту повређивања, ј) „болни грч" изазива болну осетљивост, отврдлину, оток и хематом, спазам мишића, екстензија болног мишић је болна и лимитирајућа, контракције су сведене на минимум или су потпуно угашене. Болност мишића најчешће срећемо код. М. бицепс феморис, м. солеус, м. гастроцнемиус медиалис и м. бицепс хумери.

Функционална и органско оштећења мишића делимо у две групе:

• акутна функционална обољења мишића - настају услед интензивног спортског напрезања, и појавом бола током самих спортских вежби. Карактеристичност је да се бол јавља на самом такмичењу а не постоје никакви валидни подаци о дејству неких спољних траума које су ту бол изазвале. Опоравак је често спонтан, а у ову групу функционалних оштећења мишића спадају: тендинитис, акутни ентензитис, тендовагинитис, миозитис итд.

• хронична оштећења мишића.настају услед хроничног континуираног оптерећења и у спортско-медицинској пракси је познат као синдром пренапрезања или микротрауматске болести, односно хронични ентензитис. Интензитет настанка обољења је променљивог карактера а јавља се након одређеног периода.

Трауматске повреде мишића - могу бити отвореног и затвореног типа

Повреде отвореног типа - нису типичне за спорт, али их срећемо код грубе контакт игре, неадекватне опреме као и лоших услова за игру. Отворене повреде настају од убода (вулнус, пунцтум и ицтум), посекотине (вулнус сцисум), раздерине (вулнус лацеро-цонтусио), угризне ране (вулнус морсус), огулотине (еxорацио), огреботине( абразио), смрскавања (вулнус цонqуастум). Улаз ране обавезно стерилно обрадити заштитит од инфекције, дати антитетанусну заштиту (најбоље је да цела екипа буде вакцинисана и ревакцинисана на тетанус)

9

Повреде затвореног типа - затворене повреде мишића могу настати и деловањем спољних сила и то: јака контракција против силе коју је тешко савладати, дизање терета, ударац на контрахован мишић, пасивно померање зглоба (насилно) у тренутку контракције и изненадна контракција агониста у фази контркције антагониста.

По механизму настанка повреде мишића могу бити дирекне и посредне:

дирекне настају: а) услед дирекног ударца, б) дејство спољашње јаке силе, ц) сопственом снагом контракције против пруженог отпора, д) великим физичким напорима (напрезањем) изнад прага изржљивости спортисте.

посредне настају: а) услед покрета на које човек није навикао. Покрети су нагли и неконтролисни са контракцијама које моги да изазову делимичну или потпуну руптуру мишића, б) насилним покретањем зглоба у пасивном стању, и елонгацијом мишића у тренутку контракције, ц) услед дејства тупе силе на контрахован мишић (ударац) предметом са оштром ивицом по мишић који је у положају активне контракције изазива руптуру мишића без обзира на јачину ударца ако је мишић у стадијуму максималне напетости, д) неконтролисана контракција снажног интензитета различите групе мишића услед контракције групе антагониста док је само један мишић у контракцији.

Класификација повреде мисића

На основу досадашњих сазнања и искуства разни степени повреда мишића праћени болом ка доминантним симтомом омогућује нам да констатујемо да класификација повреде мишића зависи од више фактора:

• Контузије без и са појавом хематома,

• Мишићни катер (грч мишића након повећања млечне киселине),

• Дистензио (истегнуће) мишића,

• Руптура парциалис (делимични расцеп мишића),

• Комплетна руптура (потпуни расцеп - прекид мишића).

Контузије без и са појавом хематома -

Сила која изазове контузију мишићног ткива је у дирекној сразмери са јачином дејствоване силе. При ударцу довољне јачине био благ или јак, долази до оштећења мишићних влакна, са стварањем излива крви (хематом). Изливи су обично видљиви услед силе која га је изазвала а повреде захватају површне делове мишића.

Симтоматологија се карактерише болним местом и отоком а дијагностички се веома лако препознају, ако смо сигурно да је контузија последица ударца.

Лечење: у првој фази санирања повреде треба ставити хладне облоге или лед преко тканине у периоду од 3 до 10. минута али бити обазрив због смзотина које лед може да изазове, (честа употреба цхлор етила на самом такмичењу од нестручних људи може да

10

изазове непотребне промене на кожи које касније допунски треба лечити) увити еластичним завојем. У прва 24 часа од повређивања хладити сваки сат времена по 2 до 3 минута, ако се оток не изгуби наставити са криотерапијом јер уједно делујемо и анестетички на повређено место и умањујемо бол.

Мишићни катер - (грч мишића након повећања млечне киселине) -

Искуства показују да су грчеви мишића код спортиста чешћи у случајевима премора, претераних напора, утицаја климатских услова (зима - хладно, лето - топло,) односно наглих утопљавања или расхлађивања. Ипак највећи утицај има: губитак соли због појачане респирације, сметње у циркулацији због претеране затегнутости екстремитета бандаџом, подвезицама и обућом при чему је смањена оксигенација а повећанао нагомилавање распадних продуката метаболизма. На спортским борилистима најцесце срецемо.

Спазам мичића ( најчешће потколенице) долази када се мишић нагло и јако контрахује. Грч мишића је изазван потрошњом резерви кисеоника и гликогена (угљено - хидратни извор енергије). До грчева мишића долази услед дебаланса електролита или када у организму нема довољно воде да дође до ослобађања отпадних материја. Бол је од лаког до јаког интензитета. У зависности од јачине спазма мишића, лекар још на самом терену покушава да опусти спазам и то на начин који приказујемо (на сликама ). Нога треба да буде фиксирана за подлогу стопало екстензирано а лекар екстензирано стопало доводи у положај дорзифлексије до 90 степени (никад преко 90. степени) Флектирањем стопала унутара смањује спазам и често га потпуно отклања (проста контракција антагониста доводи до опуштања грча). На самом терену се врши процена да ли спортиста може или не да настави са такмичењем. Пракса је показала да у већини случајева долази до компликација и неопходно је прекинути са спортским активностима.

Спазам (грч) задње ложе бутине отклањамо тако што се мишић ухвати између два длана а колено се не савија и потколеница се не подиже од подлоге.

Спазам се ређе јавља на мишићима горњих екстремитета.

Дистенсио (истегнуће) -

Истегнуће изненадна контракција мишића повећане снаге у садејству са спољашњим силама које истежу мишиће или целу функционалну групу. Настаје и приликом наглог испружања мишића уз контракцију антагониста.

Клиничком сликом доминира бол и пролазно слабљење функције и тонуса мишића. Код спортиста је најчешће, и настаје изненада у тренутку шпринта, наглог покрета испружања екстремитета, приликом снажног и брзог покушаја дизања ноге у висину у борби за лоптом, приликом дугог и хитрог корака посебно код оних такмичара који имају скраћење хамстринкса.

Симтоматологија је блага и врло брзо се такве повреде санирају, а спортисти се враћају својим спортским обавезама без икаквих компликација.

11

Лечење: мировање неколико дана, хладне облоге, аналгетик, антифлогистик евентуална имобилизација фиксационим завојем (бандаж) и почетак физикалнног третмана.

Руптура парциалис (делимични расцеп мишића) -

Када се на мишић услед јаког физичког оптерећења (максимална контракција мишића) делује дирекно грубом силом долази до разарања финог мишићног ткива и делимичног расцепа мишића. Лезије изазване индирекним механизмом (појединачне контракције или прекомерно истезање мишићног влакна) локализоване су на тетивним припојима, мишићно тетивним прелазима и тетивама а доста ретко у самом мишићном телу. Последица парцијалне руптуре је често лоша дозираност у тренажном процесу и стална пренапрегнутост и оптерећеност мишића. У оваквим случајевима било да се ради о дирекним или индирекним акутним лезијама мишића од есенцијалног је значаја појава хематома и правац његове еволуције. Појава ове афекције је имплатација периосталних ћелија у хематому код контузованих механизама, или је у питању инфламаторни процес у мишићу који лакше остификује. Фиброзни ожиљци на местима повреда мишића са колагеним влакнима усмерена су у правцу деловања мишића, коме се смањује способност контракције и снаге а ствара се могућност рецидива. Из овога закључујемо значај контролисања хематома и обуздавање реакције на иницијалне трауме. У тренутку повређивања спортиста осети оштар бол, непосредни престанак свих активности и ограничену амплитуду суседних зглобова. Ултразвучни преглед мишића је од великог значаја.

Лечење: делимичне руптуре у принципу се лече конзервативном методом, са неким мањим изузецима. Основни циљ је да се спречи настанак грубог ожиљног ткива, које знатно оштећује функцију мишића, као и да се спречи крварење и развој едема, а што се постиже криотерапијом (описан начин на страни..) елевацијом и компресивним завојем. Овај приступ је добар јер у акутној фази смањује бол и спазам околних мишићаома, након тога бандажирати . У зависности од отока после 2. до 3. дана почети са терапијом у циљу побољшања периферне циркулације, постепено ресорпцију екстравазата, смањити бол, успоставити физиолошку покретљивост и побољшати мичићну снагу.

Ако се појави велики хематом (иако је реткост код парцијалних руптура) урадити пунктирање хематома и поставити одговарајућу имобилизацију и увек у релаксираној позицији. За 2.до 3. недеље почети са вазодилатационом терапијом како би се још више поспешило новостворено везивно - ожиљно ткиво и његово што солидније формирање. Најчешће после 21. дан настаје потпуна цикатризација лезије.

Креће се са одређеним масажама и кинезитерапеутским поступцима а све у циљу постизања максималне еластичности, као и вежбе мускулатуре екстремитета у целини. Имобилизација и функционална слабост изазива хипотрофију мишића али спортисти активним вежбама брзо враћају мишић у стање пре повреде. Ово је једна од најнепријатнијих повреда спортиста и поступак излечења мора да буде до краја испоштован да не би дошло до рецидива и поновног повређивања, односно поново формирања нееластичног ожиљак и прираслице. Бановић даје следећу схему: Имобилизација повређеног екстремитета 2 - 3 недеља као и локална супресија ширења хематома (лед, Хепариноиди, ензимски препарати и др.) Успостављање физикалне и кинези терапије дозирано са циљем да се утиче на еластично ожиљно ткиво као и на

12

јачање осталих мишића повређеног сегмента и екстремитета у целини. Функционална рехабилитација екстремитета.

Лацерација (делимична руптура) - је дејство силе покрета која има снагу за делимични прекид појединих мишићних влакана и његовом делимичном руптуром. Клиничком сликом доминира покидани снопови појединих мишићних снопова, прекид мањих крвних судова (јавља се мање крварење) и могућност појаве локалних мањих хематома и то искључиво интрамускуларно. Лезије су незнатне, а у дијагнози се превиде јер лацерације су затворене мишићном овојницом.

Лечење: опоравак је нешто спорији него код истегнућа и обишно траје од 7.до 21.дан. Апликација криотерапије, аналгетик, антифлогистик, локална апликација Хепариноида у комбинацији са Хијалуронидазом који имају антитромботичко иантифлогистичко дејство, ензимски препарати, и на крају физикални третман (ласер, импулсно магнетно поље,интерферентне струје)

Комплетна руптура (потпуни расцеп - прекид мишића) -

Настаје дејством грубе силе на хипертрофисани мишић (мишић у максималној контракцији). Јавља се јак бол и масивни оток, отказују основне функције мишића при покушају активне контракције. Пасивизација покрета зглоба која мишић покреће је доста слаба и могућа уз јаке болове. Активни покрети су сведени на минимум или су апсолутно угашени.(нарочито ако се пружа и најмањи отпор). Долази до прекида мишићног ткива са обилним крварењем.

Најбоље стање комлетне руптуре даје Еванс: „локална мрежа крвних судова је оштећена и делимично покидана, а мека ткива су лишена оксигенације крви те ћелије изумиру и због иницијалне повреде и због исхемије". Еритроцити се распадају на ћелијске отпатке и хемоглобин који формирају коагулуме. Из оштећених ћелија ослобађају се ферменти лизозоми који размекшавају ткиво и изазивају биохемијске процесе у околном ткиву: ћелијама и крвним капиларима.

Након прекида мишиног ткива најчешће се одмах јавља оток (хематом) као последица крварења. Оток секундарног типа јавља се најкасније после два до шест часа од повређивања карактерише га јака инфламација под утицајем ослобођених ензима а као реакција неповређених ћелија. Оток секундарног типа садржи инфламаторну течност са великом концентрацијом протеина. Само ожиљно ткиво зависи дирекно од количине фибриногена и фибрина. Оток може да се повећава све до 72 сати од повређивања. Повређена мишићна влакна бивају замењена везивним ткивом, које са састоји од секундарно развијених снопића колагених влакан које су усмерени према тонизираној мишићној фракцији. Зарасање мишића је спорије ако је имобилизација дужа (опречни ставови специјалиста спортске медицине и других специјалности) јер нема природне стимулације. Због тога је велики значај практичне спортске медицине да тачно процени дијагностички статус руптуре и да адекватно на њу делује. Свако ожиљно место на мишићу код спортиста изазива смањење контрактилност и еластичност мишића, односно цели спој мишића са ожиљком слабије се истеже, а могућност поновног повређивања истог и околног места је много већа.

Лечење: оперативни начин лечења се код свежив руптура мишића не препоручују. Досадашњи практични резултати су разочаравајући посебно код спортисте због

13

опоравка која и дуго траје. У приоритету је покушати са конзервативним методама који су у пракси показали далеко боље резултате. Једино је индикована операција када се ултразвучним налазом утврди стварање ожиљног ткива која умањује функцију мишића односно главни је узрочник стварања рецидива, односно нове руптуре. После операције обавезна је имобилизација од 10. до 20. дана, почети са кинезитерапијом између 5. и 10.дана, под стручном контролом специљалисте спортске медицине и физијатра.

Физикална терапија се почиње током друге недеље од стављене имобилзације и индиковано је магнетотерапија као и ласеротерапија (у неким случајевима и раније у зависности од процене специјалисте спортсе медицине) у циљу размекшавања ожиљка. Након скидања имобилизације наставити са кинезиолошким и физикалним третманом. Обавезно пре давања одобрења за повратак на терен, урадити ултразвучну дијагностику, испитати обим повређеног мишића и његову снагу. Након тога почети са аеробним тренинзима неколико дана (у зависности од повреде) и касније укључити се у тренажни процес.

Основни принципи лечења повређеног мишића су: заустављње крварења, смањење бола, спречавање ексудације и упалних процеса, поспешивање фагоцитозне активности, иницирање зарастање поцепаних мишића, спречавање нефункционалног ожиљка и и остификата на месту руптуре мишића, јачање зараслог мишића, утицати на што бољу еластичност новоформираног ожиљног ткива, очување снаге и функције неповређених делова мишића, поспешити кординацију сложених покрета мишића, враћање мишићу еластичност и снагу као пре повређивања, повратак на спотски терен. Методи лечења које користимо су: компресија чврстим завојем на тачке крварења, постављње завоја на елевирани екстремитет и то од базе прстију до изнад руптуре мишића, криотерапија у зависностиод повреде је и дужина апликације најчешће око 72. сата, пер ос узимање лекова у циљу ресорпције повређеног места исмањење отока ( цхyморал форте 3x2 7. до 10. дана), мировање, по потреби стављње лонгете, одмах почети са активним дозираним (у зависности од повреде) контракцијама повређеног мишића, а након тога и електротерапију и то:

• импулсна магнетотерапија, вакусац, ласер, вежбе истезања,

• импулсна магнетотерапија, интерферентне струје, вакусац, ласер,

• импулсна магнетотерапија, интерферентне струје, диодинамичке струје, вежбе истезања,

• ултразвук, интеферентне струје, диодинамичне струје, подводна масажа,

• импулсна магнетотерапија, интеферентне струје, ласер, диодинамичне струје,

• ултразвук, интерферентне струје, диодинамичке струје, вакусац,

• подводна масажа повређене регије 10. до 15. дана од повређивања, истезање у води и вежбе до границе напетости мишића (никако бола).

Кинезиолошку терапију употпунити тако што укључити изометријске контракције мишића балаго дозиране до напетости мишића, покрете мишића без болне

14

осетљивости, након 15.дана почети истезање мишића до појаве бола и то повећавањем функције контракције мишића. Изометријске и динамичне вежбе, изокинетичке вежбе кординације са прогресивним отпором после четри недеље од повређивања, након шест недеља детаљно испитати повређени мишић и дозирано почети са лакшим тренингом (снаге и истезања), осам недеља од повређивања почети са вежбама снаге и истезања већим интензитетом, а након десет недеља почети са лоптом и техничко тактичке тренинге, функционално испитивања аеробне способности и тестирања повређеног мишића (снага, издржљивост и контрактилност) ако су тестови добри спортисту вратили у нормални тренажни процес.

Генерализовано гледано оперативни процес повређеног мишића ретко се примењује код свежих руптура, јер резултате које добијамо су разочаравајући, а опоравак је много дужи и угрожава понекад и наставак спортске каријере, одложена репарација мишића је по правилу лоша и безвредна. Хирушки захват треба предузети кад настану компликације и то код мишићних хернија, формирани болан и нефункционални ожиљак у мишићу, деформитет мишића и губитак мишићне снаге, код остификујућег хематома, формирање дубоких атхезија, као и лимитацији функсија лигаментарног апарата. Могуће компликације су: флегмоне, инфекција хематома, ожиљак у мишићу, субкутана фиброза, мишићна циста, остификација хематома, а код мишићне фасције срећемо мишићно фасцијалне адхезије и мишићне херније.

15

ЛИТЕРАТУРА

Марија Михаљ, Даница Обрадовић: "Општа анатомија", Нови Сад 2000 www.datoteka.com/medicinski-leksikon bs.wikipedia.org www.medicinskirecnik.com http://www.stetoskop.info

16