Mihail Bulgakov - Pseće Srce

8/18/2019 Mihail Bulgakov - Pseće Srce

1/93


2/93

Mihail Bulgakov

PSEĆE SRCE

Naslov originala:

Михаил Афанасьевич БулгаковСобачье сердце

1925.

Izdavač:Lom, 2008.


3/93

1

I-ja-o-o-oj! O, pogledajte me, ja umirem. Mećava u dvorištu pevami opelo, a ja zavijam zajedno s njom. Ona bitanga s kapom, kuvar umenzi za redovnu ishranu službenika Centralnog saveta narodneprivrede polio me vrelom vodom i opekao mi levi kuk. Kakav skot, aovamo - proleter. Gospode bože, kako boli! Vrela voda doprla do srži.

Ja sad zavijam, zavijam, a zar to pomaže?I što sam mu smetao? Neću valjda prožderati Savet narodne

privrede ako pronjuškam oko pomija? Pohlepno stvorenje! Pogledajtesamo njegovu njušku: pa on je širi nego duži, lopov s bronzanomfacom. Ah, ljudi, ljudi! U podne me kuvar počastio vrelom vodom, asad se smračilo, oko četiri sata je popodne, sudeći po tome kakomiriše luk iz Vatrogasne komande na Prečistenki. Vatrogasci večerajukašu, kao što vam je poznato. Kao da je to ne znam šta, kao, recimo,pečurke. Moji poznanici, psi sa Prečistenke, pričali su, uostalom, da uNeglinoj ulici navodno svakog dana jedu u restoranu Bar pečurke s

pikantnim sosom, 3 rublje i 45 kopejki porcija. Uostalom, to je zagurmana - isto kao da žvaće kaljaču. I-ja-o-oj...Kuk me nepodnošljivo boli. U perspektivi svoju karijeru vidim

sasvim jasno: sutra će se pojaviti rane, i postavlja se pitanje čime ćuda ih lečim? U leto se možeš izvrnuti u Sokoljnicima, tamo imaosobite, jako dobre trave; osim toga možeš se besplatno najestiotpadaka od kobasica, možeš se nalizati masne hartije koju građanibacaju. I da se ne nađe neko ko na livadi, na mesečini, peva „MiluAidu” tako da ti se srce para - bilo bi divno. A sad - kuda da se deneš?

Jesu li vas tukli čizmom? Jesu. Jeste li dobijali ciglu u rebra? I to jeoprobano mnogo puta. Sve sam iskusio, mirim se sa svojomsudbinom, i ako sada plačem - činim to zbog fizičkog bola i hladnoće,zbog toga što moj duh još nije posustao... Vitalan je pseći duh.

Ali moje telo je izlomljeno, tučeno, dosta su se ljudi nad njimizrugivali. Jer evo šta je osnovno: kako me preseče vrelom vodom,tako me nagrize ispod dlake i, prema tome, kuk nema sada nikakve


4/93


5/93

Njoj je bar kod kuće toplo, a meni, a meni? Kuda da pođem... Kuda dapođem! I-ja-o-oj!

- Kuc, kuc, kuc! Bucko, Bucko... Zašto skičiš, bedniče? Ko teuvredio! Eh...

Mećava, ta suva veštica, zatrese vrata i na metli projuri kraj uha

gospođice. Podiže joj suknjicu do kolena, otkri čarape krem boje iusku traku loše ispranog čipkastog rublja, priguši reči i zaveja psa.- Bože moj... Kakvo vreme... Ah... I stomak boli. To je od soljene

govedine. Kada će svemu tome doći kraj?Naherivši glavu pođe gospođica u napad, probi se kroz kapiju, a na

ulici mećava poče da vitla oko nje, obavi je snegom i ona nestade.A pas ostade kraj vrata i, pateći zbog unakaženog kuka, priljubi se

uz hladan masivan zid, poče da dahće i čvrsto odluči da odatle nikudane ide, da tu kraj kapije i skapa. Obuze ga očajanje. Na duši mu je

bilo tako bolno i gorko, osećao se tako užasno i usamljeno da su musitne pseće suze, kao mehurići, izlazile iz očiju i odmah se sušile.Povređeni kuk je štrčao umrtvljen i zamrznut, a na njemu su se jasnovidele zloslutne crvene opekotine. Kako su kuvari besmisleni, tupi isurovi. „Bucko”, pozvala ga je. Kakav je on, dođavola, „Bucko”.„Bucko” - to znači okrugao, uhranjen, glup, ždere ovsenu kašu, sinpoznatih roditelja, a on - čupav, dugonja, sav poderan, skitnicamršava, pas beskućnik. Uostalom, hvala na lepoj reči.

Na jarko osvetljenoj prodavnici preko puta lupiše vrata i pojavi seedan građanin. Upravo građanin, a ne drug, i čak, što je verovatnije,gospodin. Približava se i - baš gospodin! Vi mislite da ja sudim pokaputu? Gluposti. Kaput sada mnogi, čak i proleteri, nose. Istina,kragne nisu kao ova, o tome ne vredi ni govoriti, ali ipak iz daljinemože da se pobrka. Ali kad se zagledaš u oči - tu ne možeš ni izdaljine ni iz blizine da pogrešiš. O, oči su izvanredna stvar. Kaobarometar. Sve se vidi - i kod koga je pustoš u duši, i ko te ni za štamože munuti vrhom čizme u rebra, i ko se sam svačega boji. Ulizicu

e baš i prijatno ugristi za čukalj. Bojiš se - onda evo ti. Jer kad sebojiš - znači stojiš... r-r-r... av-av...

Gospodin se sigurnim korakom probio kroz mećavu, prešao prekoulice i krcnuo prema kapiji. Da, da, na njemu se sve vidi. Ovaj nećeesti smrdljivu slaninu, a ukoliko mu je negde i ponude napravićeskandal, napisaće novinama: mene, Filipa Filipoviča su otrovali!

Evo ga sve bliže i bliže. Ovaj obilno jede i ne krade; ovaj neće


6/93

udariti nogom, ali se i sam nikoga ne boji, a ne boji se jer je uvek sit.On je gospodin intelektualac izvajane bradice i sedih brkova,rastresitih i mladalačkih, kao u francuskih vitezova, ali vetar donosiod njega neprijatan miris, na bolnicu. I na cigaretu.

Kakvog li đavola traži u prodavnici Centrohoza? Evo ga sasvim

pored mene. Šta čeka? Šta je mogao da kupi u tom bednom dućanu?U-u-u-u... Zar mu je mali Ohotnij rjad? Šta li je to? Kobasica.Gospodine, kad biste videli od čega prave tu kobasicu, ne biste se nipribližili prodavnici. Dajte mi je.

Pas sakupi ostatak snage i izbezumljen poče da puzi od kapije katrotoaru.

Mećava stade da mu urla nad glavom i podiže ogromna slovaplakata, ispisanog na platnu: DA LI JE MOGUĆNOPODMLAĐIVANJE. Naravno da je mogućno. Miris me je podmladio,

poznao sam ga. Odozdo, u plamenim talasima, već dva dana daviprazan stomak. Miris koji je pobedio bolnicu, rajski miris narezanekobasice s lukom i biberom. On je iznad mene. O moj gospodaru!Pogledaj me! Ja umirem, ropska je naša duša i podla volja!

Pas je puzio kao zmija, na trbuhu, suze su mu tekle. Tajanstveni gospodin se naže ka psu, sinu zlatastim ivicama očiju

i izvadi iz desnog džepa beli poduži zamotuljak. Ne skidajući braonrukavice razvi hartiju, koju istog časa odnese vetar, i odlomi parče

kobasice, takozvane „krakovske specijalne”. I psu daje to parče. O,kakva nesebična ličnost! O-o-o!- Fju, fju - poče da zviždi gospodin i onda dodade strožim glasom: -

Uzmi, Šarove! Šarove!Šarov... Krstio me. Uostalom, zovite me kako hoćete. Zbog tako

izvanrednog vašeg postupka.Pas hitro skide kožicu, halapljivo zagrize „krakovsku” i pojede je u

dva zalogaja. Pri tome se umalo ne udavi gutajući kobasicu i sneg, isamo što ne poždera i krajičak kanapa. Još jednom, još jednom vam

ližem ruku. Ljubim vam nogavicu, dobrotvore moj.- Nešto će biti... - Gospodin je govorio tako odsečno, kao da

komanduje. On se naže prema Šarovu, ispitivački mu se zagleda uoči, i neočekivano pređe rukom u rukavici, intimno i nežno, poŠarovljevom stomaku. - Aha - značajno promrmlja - nema ogrlicu. Palepo, ti si mi baš i potreban. Pođi za mnom. - On pucnu prstima: -Kuc, kuc!


7/93

Za vama da pođem? Ma i na kraj sveta! Ćuškajte me vašimcipelama - ni reč neću reći.

Duž cele Prečistenke gorele su sijalice. Kuk je užasno boleo, ali jeŠarov povremeno zaboravljao na njega, utonuvši u jednu jedinumisao - da u gužvi ne izgubi čudesno priviđenje, i da mu na neki

način izrazi svoju ljubav i odanost. I on ju je sedam puta izrazio naputu od Prečistenke do Obuhovljeve ulice. Poljubio mu je gamašnukod mrtvog sokaka, raščišćavao je put divlje urlajući, i tako je uplašioneku damu da je sela na stubić kraj trotoara, a bar dvaput jezaskičao da bi izazvao sažaljenje prema sebi.

Nekakva bitanga, od onih sibirskih mačaka-lutalica, iskoči izaoluka, pa i pored mećave, oseti miris „krakovske”. Šarovu se smrknupred očima pri pomisli da će bogati osobenjak, koji skuplja ranjenepse, ne daj bože i ovu vucibatinu povesti za sobom, a onda će morati

da se dele suhomesnati proizvodi. Zbog toga je prema mačku takozaškripao zubima, da se ovaj uz šištanje slično probušenomgumenom crevu, uspentrao po oluku do drugog sprata. Fr-r-r-r... Av,av. Ko zna koliko bi trebalo mosseljpromovskih proizvoda za svebitange koje se motaju po Prečistenki.

Gospodin je ocenio odanost psa, i kod same Vatrogasne komande,kraj prozora iza kojeg se čulo prijatno gunđanje horne, nagradi ga jošednim parčetom, ali manjim, od oko trideset grama.

Eh, osobenjak. To me on mami. Ne bojte se! I sam ne želim nikudada odem. Za vama idem gde god naredite.- Kuc, kuc, kuc! Ovamo!U Obuhovljenu ulicu? Ovuda? Sa zadovolj... A ne, dozvolite. Ne.

Tamo je vratar. A od toga nema ništa gore na svetu. Mnogo je opasnijiod čistača. Apsolutno odvratna vrsta. Čak gori od mačaka. Livrejisaniderikoža.

- Ali ne boj se, hodi!- Dobar dan, Filipe Filipoviču!

- Dobar dan, Fjodore!E, ovo je ličnost. Bože moj, gde li me je dovela pseća sudbina!

Kakva li je to ličnost kada može da provodi ulične pse pored vratara uzgradu stambene zajednice. Pogledajte - ovaj podlac ni da zucne, nemiče se. Istina, u očima mu je oblačno, ali, sve u svemu, on jeravnodušan u toj svojoj kapi opšivenoj zlatnim trakama. Baš kao datako i treba da bude. Poštuje gospodina, ah kako ga poštuje! A ja s


8/93


9/93

Mosseljproma. Ponavljamo, sve to nije imalo nikakvog smisla, jer semeso ionako osećalo. Jednom je došlo do zbrke: rukovodeći se plavombojom, Šarov, čiji je njuh oslabio usred isparenja iz benzinskihmotora, upao je umesto u prodavnicu mesa - u elektroprodavnicubraće Polubizner u Mjasničkoj ulici. Tamo je kod braće pas oprobao

izolovanu žicu, a ona je nešto čistija od kamdžije kočijaša. Ovajznačajan trenutak valja uzeti kao početak Šarovljevog obrazovanja.Već je tu, na trotoaru, Šarov počeo da shvata da plavo ne znači uvekmeso i, pritiskajući rep zbog oštrog bola i cičeći, setio se da na svimprodavnicama mesa prvo slovo sleva stoji raskrečeno kao sanke.

Dalje je išlo sa više uspeha. „A” je naučio kod „Glav-ribe” na ugluMohove ulice, a zatim „B” (bilo je zgodnije da se priđe odostrag reči„riba”, zato što je na početku reči stajao milicioner).

Ako se sviralo na harmonici, što je bilo nešto bolje od „Mile Aide”, i

ako je mirisalo na viršle - prva slova na belim plakatima izvanrednoskladno su se slivala u reč „Nepris...”, što je značilo: „Nepristojno sene izražavati i bakšiš ne davati.” Ovde su se nekad dešavale tuče,ljude su ponekad tukli po njušci; pesnicom, istina, retko, češćepepeljarom ili cipelom.

Ako su u izlozima visili komadi bajate šunke ili bile izloženemandarine - onda je to ba... ba... bakalnica. Ako su tamne boce srđavom tečnoću - to su v-i-n-a... Prodavnica braće Jelisejevih, bivših.

Nepoznati gospodin, koji je doveo psa do vrata svog raskošnogstana na drugom spratu, zazvoni, i pas odmah podiže glavu ka velikojpločici na kojoj su bila ispisana zlatna slova. Ona se nalazila poredvrata zastakljenih ružičastim talasastim staklom. Prva tri slovaodmah je razumeo: PRO. Ali dalje se nalazilo nepoznato trbušastoslovo.

Nije moguće da je proleter? pomisli Šarov, čudeći se. Ma ne možebiti. On podiže nos, pomirisa bundu i samouvereno zaključi: Ne, ovdene miriše na proletere. Neka naučna reč, a bog bi je znao šta znači.

Iza ružičastog stakla pojavi se neočekivana i vesela svetlost, i jošviše osenči crnu tablicu. Vrata se otvoriše bez ikakvog šuma, i mladalepa žena u beloj kecelji i sa čipkastim ukrasom u kosi pojavi se predpsom i gospodinom. Prvog od njih zapahnu božanstvenom toplinom, aženina suknja zamirisa kao đurđevak.

E, ovako da, ovo je već nešto, pomisli pas.- Izvolite, gospodine Šarove - ironično pozva gospodin, i Šarov


10/93

ponizno uđe vrteći repom.Predsoblje je bilo pretrpano mnoštvom predmeta. U sećanju ostade

veliko ogledalo do samog poda, u kome se video drugi izmučeni iofucani Šarov, strašni jelenski rogovi, bezbrojne bunde i kaljače, ivelika lala od opala sa električnom sijalicom ispod tavanice.

- Gde nađoste ovog, Filipe Filipoviču? - osmehujući se upita žena, ipomože Filipu Filipoviču da skine bundu od crno-mrke lisice saplavkastim nijansama. - Bože, kako je krastav!

- Ma šta pričaš. Gde je krastav? - strogo i odsečno reče gospodin.Kad je skinuo bundu, videlo se da na sebi ima crno odelo od

engleskog štofa, a na trbuhu je veselo i diskretno zasijao zlatni lančić.- Pričekaj malo, ne vrti se, fju... ma ne vrti se, blesavko! Hm. To

nisu kras... ma stani, đavole! Hm... A-a. To je opekotina. Kakva li te tobitanga opekla? Ma budi miran!

- Kuvar, robijaš kuvar! - mumlao je tužnim glasom pas i malozaskičao.

- Zina - naredi gospodin - odvedi ga u prijemno odeljenje i donesimi odmah mantil.

Žena je počela da zvižduće i pucketa prstima, i pas je posleizvesnog kolebanja pošao za njom. Ušli su u uzani mračni hodnik,prošli pored jednih lakiranih vrata, stigli do kraja hodnika, a ondaskrenuli ulevo i našli se u mračnoj komori koja se psu nije dopala

zbog nekog zloslutnog mirisa. Tama je škljocnula i pretvorila se uzaslepljujući dan, pri čemu je sa svih strana zasvetlelo, zasijalo izableštalo.

A, ne, u mislima je rezonovao pas, izvinite, ja se neću dati!Shvatam, nek ih đavo nosi sa kobasicom. Doveli su me u lečilište zapse. Sada će me naterati da gutam ricinus, a kuk će mi sav izreckatinožićima, mada i ovako ne smem da ga pipnem.

- A, ne, kuda? - povika ona koju su zvali Zina. Pas se izvi, skovitlase i odjednom udari zdravim kukom u vrata tako da odjeknu prasak

po celom stanu. Zatim, odjurivši nazad, sklupča se na mestu kaočigra pod bičem, i pritom obori na pod belu kanticu iz koje serazleteše grudve vate. Dok se on vrteo, oko njega su podrhtavalizidovi i plakari s bleštavim instrumentima, a poče da skače i belakecelja, i izbezumljeno žensko lice.

- Kuda ćeš, čupavi đavole! - očajno je vikala Zina. - Ah,prokletniče!


11/93


12/93

doktora ujeo? A? Zašto si staklo razbio? A?- U-u-u - tužno zakuka pas.- Dobro, dobro, osvestio si se i sad lezi, zvekane!- Kako ste uspeli, Filipe Filipoviču, da namamite ovako nervoznog

psa? - upita prijatan muški glas, a nogavica od pletenih gaća skliznu

nadole. Zamirisa na duvan, a u ormaru zazvečaše bočice.- Nežnošću. Jedini način koji je moguć u opštenju sa živim bićem. Terorom se ništa ne može postići kod životinja, bilo na kom stupnjurazvoja da se nalaze. Uzalud se misli da teror može pomoći. Ne, ne, nepomaže, ma kakav bio: beo, crven, ili čak braon! Teror potpunoparališe nervni sistem. Zina! Kupio sam ovom nitkovu krakovskekobasice za rublju i četrdeset pet kopejki. Potrudite se da ganahranite kad prestane da mu se povraća.

Čuo se zveket počišćenog stakla, a ženski glas korektno odgovori:

- Krakovske? Gospode, pa njemu se mogu u mesari kupiti kožuriceza deset kopejki. Bolje je da sama pojedem krakovsku kobasicu.

- Samo probaj! Ja ću onda tebe pojesti! To je otrov za čovečjudušu. Odrasla devojka, a kao dete trpa svaku gadost u usta. Nesmeš! Opominjem te: ni ja, ni doktor Bormental nećemo se petljati stobom kad te stomak spopadne...

Nežni, meki zvuci razlegoše se u taj čas po celom stanu, a daleko,u predsoblju, stalno su odjekivali glasovi. Zazvonio je telefon. Zina

nestade.Filip Filipovič baci opušak cigarete u pepeljaru, zakopča mantil,popravi brkove pred ogledalom na zidu i obrati se psu:

- Fju-fju. Hajde, dobro, dobro. Počinjemo prijem.Pas se podiže na slabašne noge, zaljulja se i zadrhta, ali se brzo

uspravi i pođe tragom lepršavog mantila Filipa Filipoviča. Opet jeprošao uskim hodnikom, koji je sada bio jarko osvetljen odozgo. Kadasu se otvorila lakirana vrata, ušao je za Filipom Filipovičem ukabinet, i prostorija ga zaslepi svojom pedanterijom. Pre svega,

kabinet se sav kupao u svetlosti: svetlelo je pod plafonom, osvetljen jebio sto, ormari. Svetlost je obasjavala mnogobrojne predmete, međukojima je najinteresantnija bila sova, koja je sedela na jednoj granipričvršćenoj uza zid.

- Lezi! - naredi Filip Filipovič.Vrata u duborezu na suprotnoj strani sobe se otvoriše, uđe onaj

ujedeni, koji je na jakoj svetlosti izgledao veoma lep, mlad, s oštrom


13/93

bradicom. Doneo je list hartije i rekao:- Onaj raniji...On istog trenutka nestade, a Filip Filipovič razmaknu peševe

mantila, sede za ogromni pisaći sto, i odmah se napravi neobičnovažan i dostojanstven.

Ne, ovo nije bolnica, ja sam dospeo na neko drugo mesto, zbunjenopomisli pas i leže na tepih kraj teškog kožnog divana. A onu sovućemo još naučiti pameti.

Vrata se polako otvoriše i uđe neko ko je toliko porazio psa da jezalajao, ali dosta tiho...

- Tišina! Hej, pa ja ne mogu da vas prepoznam, dragi moj!Ovaj što je ušao, s velikim poštovanjem i nespretno se pokloni

Filipu Filipoviču.- Hi, hi! Vi ste vrač i čudotvorac, profesore! - stidljivo je progovorio.

- Skidajte pantalone, dragi moj! - naredi Filip Filipovič i ustade.Gospode Isuse - ovo ti je cvećka, pomisli pas.Na glavi cvećke rasla je potpuno zelena kosa, dok se na zatiljku

prelivala u žućkastu boju duvana; lice cvećke je bilo puno bora, alimu je boja bila ružičasta kao u bebe. Leva noga mu se nije savijala,morao je da je vuče po tepihu, ali je zato desna skakala kao u nekogmalog nestaška. Na kragni izvanredno lepog kaputa kao oko jesvetleo veliki dragi kamen.

Psa je ovo toliko zainteresovalo da mu se više nije povraćalo.- Av, av! - tiho je zalajao.- Tišina! Kako spavate, dragi moj?- He, he. Jesmo li sami, prijatelju? To je neopisivo - zbunjeno poče

da priča posetilac. - Parole d’honneur,3 za dvadeset pet godina ništaslično - i subjekt se uhvati za dugme na pantalonama. - Verujete li,profesore, svake noći gole devojke, čitava jata. Ja sam apsolutnoushićen. Vi ste čarobnjak.

- Hm - zabrinuto promrmlja Filip Filipovič, zagledavši se u zenicegosta.

Ovaj najzad savlada dugme i skide prugaste pantalone. Imao je nasebi neverovatno čudne gaće. Bile su krem boje, sa izvezenim crnimmačkama, i namirisane.

- Av, av!- Odraću te! Ne bojte se, on ne ujeda.

Ja ne ujedam? začudi se pas.


14/93

Iz džepa posetiočevih pantalona ispade mala razglednica na kojoje bila prikazana lepotica s raspuštenom kosom. Subjekt poskoči,dohvati je i jako pocrvene.

- Ipak pripazite - opominjuće i strogo reče Filip Filipovič, pretećiprstom. - Ipak pazite, ne zloupotrebljavajte!

- Ja ne zlou... - zbunjeno poče da mrmlja subjekt, nastavljajući dase svlači. - Ja, dragi profesore, samo u vidu eksperimenta.- Pa kako je? Kakvi su rezultati? - strogo upita Filip Filipovič.Subjekt poče da maše rukama, kao u ekstazi.- Dvadeset pet godina, bogom se kunem, profesore, ničeg sličnog

nije bilo. Poslednji put hiljadu devetsto devete godine u Parizu, u Ride la pe.

- A zbog čega ste obojili kosu zelenom bojom?Lice došljakovo se smrači.

- Prokleta tečnost! Ne možete zamisliti, profesore, šta su mi tibesposličari podmetnuli umesto boje. Samo pogledajte - gunđao jesubjekt tražeći očima ogledalo. - Treba im razbiti njušku - svirepo jedodao. - Šta sad da radim, profesore? - upitao je plačnim glasom.

- Hm, obrijte se do kože.- Profesore - tužno reče posetilac - ali ona će opet seda izrasti.

Osim toga, u kancelariji ne bih smeo da se pojavim, ionako već tridana ne odlazim na posao. Eh, profesore, kad biste otkrili način da se

i kosa podmlađuje!- Ne može to odjednom, ne može odjednom, dragi moj - mrmljao jeFilip Filipovič.

Nagnuvši se, on je zažarenim očima pregledao obnaženi stomakpacijenta.

- Prekrasno, sve je u najboljem redu. Pravo da vam kažem, nisamočekivao takav rezultat. „Mnogo krvi, mnogo pesme”. Obucite se,dragi moj.

- „Ja sam onaj od svih lepši” - kreštavim glasom zapeva i pacijent, i

sav radostan poče da se oblači. Kad je sebe doveo u red, poskakujući išireći mirise, on odbroja Filipu Filipoviču svežanj belih novčanica inežno mu steže obe ruke.

- Dve nedelje ne morate dolaziti - reče mu Filip Filipovič. - Ali vasipak molim: budite oprezni.

- Profesore - začu se glas iza vrata, u ekstazi - budite bez brige. - Aonda se samozadovoljno zakikota i iščeze.


15/93

Meki zvuci proleteše kroz sobu, otvoriše se lakirana vrata, uđeujedeni i dade Filipu Filipoviču karton, rekavši:

- Godine su netačno navedene. Verovatno pedeset četiri ili pedesetpet. Tonovi srca potmuli.

On ode, a umesto njega se pojavi dama sa smelo naherenim

šeširom i svetlucajućom ogrlicom na omlitavelom, ižvakanom vratu.Strašne crne kesice visile su joj ispod očiju... a obrazi su joj bilirumene boje. Bila je veoma uzbuđena.

- Gospođo, koliko imate godina? - surovo joj postavi pitanje FilipFilipovič.

Dama se uplaši, pa čak i preblede ispod narumenjenog lica.- Kunem se, profesore, kad biste znali kakvu dramu preživljavam...- Koliko imate godina, gospođo? - još surovije ponovi Filip Filipovič.- Časna reč... ovaj, četrdeset pet...

- Gospođo! - zavapi Filip Filipovič. - Mene čekaju. Ne zadržavajteme, molim vas, niste sami!

Damine grudi se uzburkaše.- Ja ću samo vama, kao zvezdi nauke. Ali kunem vam se, to je

takav užas...- Koliko imate godina? - besno i šišteći upita Filip Filipovič, njegove

naočari su svetlucale.- Pedeset i jednu - ježeći se od straha odgovori dama.

- Skidajte gaće, gospođo - s olakšanjem reče Filip Filipovič,pokazavši na visoku belu pregradu u uglu.- Kunem vam se, profesore - govorila je dama, drhtavim prstima

raskopčavajući nekakvu dugmad na pojasu. - Taj Moric... Ja vam svepriznajem, kao ispovedniku...

- „Od Sevilje do Granade...” - rasejano zapeva Filip Filipovič ipritisnu ručicu na mermernom umivaoniku. Potekla je voda.

- Kunem se bogom! - govorila je dama, i žive boje su se probijalekroz one veštačke na njenim obrazima. - Znam, to je moja poslednja

strast. Kakav mangup! On je varalica na kartama, to zna celaMoskva. Ne može da propusti ni jednu odvratnu modiskinju. Pa on jetako đavolski mlad! - Dama je čavrljala i izbacivala ispod suknjeumotane čipkane zavežljaje.

Psu se u glavi zamuti i sve mu se okrete naopačke.Đavo da vas nosi, pomislio je, od stida stavivši glavu na šape i

zadremavši, neću ni da mislim o čemu je ovde reč, svejedno ne mogu


16/93


17/93

Pas se najzad probudio kasno uveče, kad je zvonce prestalo dazvoni, i baš kada su se na vratima pojavili naročiti posetioci. Bilo ih jeodjednom četvoro. Sve mladi ljudi i svi veoma skromno odeveni.

Šta li je ovima potrebno? začuđeno je pomislio pas. Jošneljubaznije je dočekao goste Filip Filipovič. Stajao je kraj pisaćeg

stola u stavu vojskovođe koji osmatra neprijatelja. Nozdrve njegovogorlovskog nosa su se širile. Oni koji su došli tapkali su po tepihu.- Mi smo došli kod vas, profesore - reče onaj među njima na čijoj je

glavi štrčalo četvrt aršina guste kovrdžave kose - evo zbog čega...- Vi, gospodo, uzalud idete bez kaljača po takvom vremenu -

poučno ga prekide Filip Filipovič. - Prvo, prehladićete se, a drugo,isprljali ste mi tepihe, a svi moji tepisi su persijski.

Ovaj s gustom kosom ućuta, i sva četvorica su netremiceposmatrala Filipa Filipoviča. Ćutanje je trajalo nekoliko sekundi, i

prekidano je samo dobovanjem prstiju Filipa Filipoviča po ukrašenomdrvenom tanjiru na stolu.

- Prvo, mi nismo gospoda - progovori najzad najmlađi od četvorice,kajsijastog izgleda.

- Drugo - prekide ga Filip Filipovič - jeste li vi muško ili žensko?Četvoro opet zaćuta otvorenih usta. Ovoga puta prvi je došao sebi

onaj s gustom kosom.- U čemu je razlika, druže? - gordo je upitao.

- Ja sam... žensko - priznao je kajsijasti mladić u kožnoj vindjakni isilno pocrveneo. Odmah za njim zbog nečega je pocrveneo i jedanplavi u krznenoj kapi.

- U tom slučaju možete ostati u kačketu, a vas, uvaženi gospodine,molim da skinete kapu - sugestivno reče Filip Filipovič.

- Ja vam nisam uvaženi gospodin! - oštro mu odbrusi plavi,skidajući kapu.

- Došli smo kod vas - ponovo otpoče onaj crni s gustom kosom.- Pre svega, ko ste to vi?

- Mi smo... novi kućni savet naše zgrade - s uzdržanim besom počeda govori onaj crni. - Ja sam Švonder, ona - Vjazemskaja, on - drugPjostruhin, a ovaj ovde Šarovkjan. I, eto, mi...

- Jesu li to vas uselili u stan Fjodora Pavloviča Sabljina?- Nas - odgovori Švonder.- Bože, propade Kalabuhovska zgrada! - očajno reče Filip Filipovič,

pljesnuvši rukama.


18/93


19/93

nežno porumenelo, i on nije izgovorio nijednu reč, iščekujući šta će sedalje dogoditi.

- I od prijemnog odeljenja takođe - nastavi Švonder. - Prijemnoodeljenje se može komotno spojiti sa radnom sobom.

- Aha - nekim čudnim glasom promrmlja Filip Filipovič. - A gde ja

treba da se hranim?- U spavaćoj sobi - u horu odgovoriše svo četvoro.Rumenilo Filipa Filipoviča dobi unekoliko sivkastu nijansu.- U spavaćoj sobi da ručavam - reče on prigušenim glasom. - U

prijemnom odeljenju da čitam, u predsoblju da se odevam, daoperišem u sobi za poslugu, a u trpezariji da vršim preglede. Sasvime moguće da Isidora Dankan tako i radi. Možda ona ručava u radnojsobi, a zečeve kolje u kupatilu. Ali ja nisam Isidora Dankan! -iznenada riknu Filip Filipovič, i rumenilo njegovog lica pređe u žutu

boju. - Ja ću ručavati u trpezariji, a operisaću u odeljenju zaoperacije! Prenesite to zajedničkom sastanku, i molim vas lepo da sevratite svojim poslovima i omogućite mi da ručavam tamo gde to činesvi normalni ljudi, što znači u trpezariji, a ne u predsoblju, i ne udečjoj sobi.

- U tom slučaju, profesore, s obzirom na vaše uporno odbijanje -reče uzbuđeni Švonder - moliću vas da pričekate jedan trenutak.

To ti je ličnost! oduševljeno pomisli pas. Sav je na mene. O, lupiće

ih on sada, i te kako će ih lupiti. Ne znam još na koji način, ali tako ćeih srediti... Udri ih! Ovog s mršavim kolenima treba zgrabiti iznadčizme za list... r-r-r-r...

Filip Filipovič uze slušalicu i poče da govori:- Molim vas... da... hvala vam. Molim vas Petra Aleksandroviča.

Profesor Preobraženski. Petar Aleksandrovič? Drago mi je što sam vaszatekao. Hvala vam, dobro sam. Petre Aleksandroviču, neću moći davas operišem. Šta? Uopšte neću moći. Kao ni ostale. Evo zašto:prestajem da radim u Moskvi i uopšte u Rusiji... Upravo je kod mene

upalo četvoro, među njima i jedna žena preobučena u muškarca, idvoje naoružanih revolverima. Terorišu me u stanu s ciljem daoduzmu jedan njegov deo.

- Dozvolite, profesore - poče Švonder, menjajući se u licu.- Izvinite, ne mogu da ponovim sve šta su mi rekli. Ja nisam lovac

na besmislice. Dovoljno je da kažem da su mi predložili da seodreknem svog prijemnog odeljenja. Drugim rečima, primoravaju me


20/93

da operišem tamo gde sam do sada rezao zečeve. U takvim uslovimaa ne samo da ne mogu, već i nemam prava da radim. Zato prestajemda radim, zaključavam stan u Soči. Ključeve mogu da predamŠvonderu. Neka operiše on.

Četvoro se ohladilo. Sneg im se topio na čizmama.

- Šta da radim... I meni je neprijatno... Kako? O ne, PetreAleksandroviču! O, ne! Više ne mogu tako. Mom strpljenju je došaokraj. To je već drugi slučaj u avgustu... Kako? Hm... Kako hoćete.Makar i to. Ali samo pod jednim uslovom: bilo od koga, bilo kad, bilošta, ali da to bude takva isprava da ni Švonder, ni bilo ko drugi nemože čak ni da se približi vratima mog stana. Definitivna isprava.Faktička. Prava! Da bude zaštićeno. Da se moje ime čak i nespominje. U redu. Ja sam za njih mrtav. Da, da. Molim? Ko? Aha... E,to je druga stvar. Aha... Dobro. Sad ću mu dati slušalicu. Budite

ljubazni - zmijskim glasom obrati se Filip Filipovič Švonderu. - Sadaće malo porazgovarati s vama.

- Dozvolite, profesore - reče Švonder, čas usplahiren, čas smiren. -Vi se izokrenuli smisao naših reči.

- Molim vas da ne upotrebljavate takve izraze.Švonder nevoljno uze slušalicu i poče da mrmlja.- Molim. Da... Predsednik kućnog saveta... Mi smo se držali

pravila... Tako je kod profesora, i to je sasvim izuzetna situacija. .. Mi

znamo za njegove radove... Čitavih pet soba smo hteli da muostavimo... U redu... kad je tako... Dobro.Sasvim crven u licu okačio je slušalicu i okrenuo se.Kako ga je sredio! To ti je ličnost! ushićeno je mislio pas. Verovatno

zna neku čarobnu reč? Sad me možete i tući, kako god hoćete, ali jaodavde ne idem.

Ono troje, otvorenih usta, gledali su ispljuvanog Švondera.- To je sramota! - plašljivo reče on.- Kad bi sad bila diskusija - poče žena, sva uzbuđena, dok joj je

crvenilo izbijalo po licu - ja bih dokazala Petru Aleksandroviču...- Izvinite, ne mislite valjda da sad pokrenete tu diskusiju? - učtivo

upita Filip Filipovič.Oči žene usplamteše.- Shvatam vašu ironiju, profesore, mi ćemo sad otići. Samo ja, kao

onaj koji rukovodi kulturnim odeljenjem zgrade...- Ona koja rukovodi - ispravi je Filip Filipovič.


21/93

- ... htela bih da vam predložim - tu žena izvuče ispod miškenekoliko časopisa jarkih boja i mokrih od snega - da uzmete nekolikočasopisa u korist dece u Nemačkoj. Pola rublje primerak.

- Ne, neću ih uzeti - kratko reče Filip Filipovič, iskosa gledajući učasopise.

Apsolutno čuđenje ogledalo se na licima, a ženino lice se oblitamnim rumenilom.- Zašto odbijate?- Ne želim.- Ne saosećate sa decom u Nemačkoj?- Saosećam.- Želite li po pola rublje?- Ne.- Ali zašto?

- Ne želim.Ćutanje.- Znate, profesore - reče devojka i teško uzdahnu - kad bi ne biste

bili evropska zvezda, i da se nisu zauzeli za vas na najbezobraznijinačin - (onaj plavi ju je povukao za krajičak vindjakne, ali se onaotrgnu) - ličnosti o kojima ćemo, uverena sam, još prodiskutovati, vasbi trebalo uhapsiti.

- A zbog čega? - radoznalo upita Filip Filipovič.

- Vi mrzite proletarijat! - vatreno reče žena.- Da, ja ne volim proletarijat - tužno se saglasi Filip Filipovič ipritisnu zvonce. Negde je zazvonilo. Otvoriše se vrata prema hodniku.

- Zina! - viknu Filip Filipovič. - Daj ručak. Vi ćete dozvoliti,gospodo?

Četvoro ćuteći izađe iz radne sobe, ćuteći prođe kroz prijemnoodeljenje, ćuteći i kroz predsoblje, i za njima se čulo kako se, teško imuklo, zatvaraju vrata na glavnom ulazu.

Pas stade na zadnje noge i poče da metaniše pred Filipom

Filipovičem.

Na tanjirima ukrašenim rajskim bojama, obrubljenim širokomcrnom linijom, ležali su lososi isečeni na tanke kriške, mariniranaegulja, na teškoj dasci parče vlažnog sira, a u srebrnoj posudi,obloženoj ledom - kavijar. Među tanjirima nekoliko krhkih čašica i tri


22/93

kristalne boce sa raznobojnim votkama. Sve je to bilo postavljeno namermernom stočiću koji se udobno prislonio na ogromni bife odizrezbarene hrastovine, odakle su zračili snopovi staklene isrebrnaste svetlosti. Nasred sobe - težak, kao grobnica, sto, prekrivenbelim čaršavom, a na njemu dva pribora za jelo, salvete savijene u

obliku papine kape i tri tamne boce.Zina je uzela prekriven srebrni tanjir u kome je nešto krčkalo. Iznjega poče da se širi takav miris da se psu odmah usta napunišepljuvačkom.

Vrtovi Semiramide, pomisli on i zalupa repom po parketu, kaoštapom.

- Daj to ovamo - halapljivo naredi Filip Filipovič. - DoktoreBormental, molim vas, ostavite kavijar na miru. I ako hoćete daposlušate dobar savet: sipajte ne englesku, već običnu rusku votku.

Ujedeni lepotan - on je već bio bez mantila, u pristojnom crnomodelu - slegnu širokim ramenima, ljubazno se osmehnu i naliprozračnu.

- „Novoblagoslovena”? - upita.- Bog s vama, dragi moj - odazva se domaćin. - To je alkohol. Darja

Petrovna sama odlično pravi votku.- Ali recimo, Filipe Filipoviču, svi tvrde da je sasvim dobra od

trideset gradi?

- Kao prvo, votka treba da bude od četrdeset gradi, a ne odtrideset - poučno reče Filip Filipovič. - A drugo, bog bi ih znao šta sutamo smućkali. Vi ćete možda reći: ono što im padne na pamet?

- Sve odreda - ubeđeno je mrmljao ujedeni.- I ja isto tako mislim - reče Filip Filipovič i na iskap izli sadržinu

čašice u grlo. - E, hm... doktore Bormental, molim vas: ovu stvarodjednom, i ako pogodite šta je to, ja sam vaš krvni neprijatelj celogživota. „Od Sevilje do Granade...”

On uz te reči nabode na srebrnu viljušku nešto nalik na komadić

hleba. Ujedeni je sledio njegov primer. Oči Filipa Filipoviča sezasvetleše.

- Nije loše? - žvaćući upita Filip Filipovič. - Nije loše? Odgovorite,uvaženi doktore.

- Ovo je izvrsno - iskreno odgovori ujedeni.- Kako i ne bi bilo... Molim vas, Ivane Arnoldoviču, hladna predjela

i supe jedu uz piće samo spahije koje boljševici nisu likvidirali. Čovek


23/93

koji sebe imalo poštuje operiše s toplim predjelima. A među toplimmoskovskim predjelima - ovo je prvo. Nekad su ga savršenopripremali u Slovenskom bazaru. Na, uzmi.

- Psa u trpezariji hranite - razleže se ženski glas - a posle ga otudani kolačem nećeš namamiti.

- Ne mari. Izgladneo, siromah. - Filip Filipovič dade psu na vrhuviljuške malo predjela, koje ovaj akrobatski vešto uhvati, a viljušku streskom baci u kantu za otpatke.

Posle toga iz tanjira se oseti miris barenih rakova; pas je sedeo usenci čaršava u stavu čuvara barutnog skladišta, a Filip Filipovič je,zadenuvši krajičak krute salvete za kragnu, pričao:

- Jelo je, Ivane Arnoldoviču, komplikovana stvar. Treba umetiesti, a zamislite: većina ljudi uopšte ne ume da jede. Valja ne samoznati šta pojesti, već i kada i kako. (Filip Filipovič je značajno zatresao

kašikom.) I, šta pri tome govoriti. M-da. Ako brinete o svojoj probavi,moj vam je savet: ne govorite za ručkom o boljševizmu i medicini. Inemojte, ne daj bože, pre ručka da čitate sovjetske novine.

- Hm... Ali drugih nema.- Nikakve nemojte čitati. Znate, ja sam u svojoj klinici posmatrao

trideset bolesnika. I šta mislite? Pacijenti koji ne čitaju novineosećaju se odlično. A oni koje sam specijalno primoravao da čitaju„Pravdu”, gubili su na težini.

- Hm... - zainteresovano se odazva ujedeni, crveneći od supe ivina.- I ne samo to. Oslabili su im refleksi u kolenima, loš apetit,

potištenost.- Eto đavola...- M-da. Uostalom o čemu to ja? I sam sam počeo da govorim o

medicini.Filip Filipovič, zavalivši se, pritisnu zvonce i, iza zavese boje kao u

višnje pojavi se Zina. Pas je dobio blednjikavo i podeblje parče jesetre,

koja mu se nije dopala, a odmah posle toga komad krvavog bifteka.Smazavši ga, on odjednom oseti da želi da spava i da više ne može davidi nikakvu hranu.

Čudno osećanje, pomisli on, otežalih kapaka, da moje oči više nevide nikakvu hranu... A pušiti posle jela, to je glupo...

Trpezarija se ispuni neprijatnim plavim dimom. Pas je dremao,položivši glavu na prednje šape.


24/93

- „Sen-Žilijen” je pristojno vino - čuo je kroz san. - Ali sada ganema.

Potmuo, prigušen tavanicom i tepisima, odnekud odozgo, sastrane, začuo se horal.

Filip Filipovič je zazvonio i došla je Zina.

- Zinočka, šta sad to znači?- Opet održavaju zajednički sastanak, Filipe Filipoviču - reče Zina.- Opet! - tužno uzviknu Filip Filipovič. - E, sad mora da je gotovo,

propade Kalabuhovska zgrada. Moraćemo da odemo, ali kuda -pitanje je sad? Sve će ići kao po loju. Prvo svako veče pevanje, ondaće se zamrznuti cevi, zatim će da pukne kazan u kotlarnici i takodalje. Svršeno je s Kalabuhovskom zgradom.

- Sekira se Filip Filipovič - primeti Zina osmehujući se, i odnesegomilu tanjira.

- Ma kako da se ne nerviram?! - viknu Filip Filipovič. - Pomislitesamo kakva je to zgrada bila!

- Vi suviše crno gledate na stvari, Filipe Filipoviču - usprotivi seujedeni lepotan. - One su se sada izmenile.

- Dragi moj, vi me znate, zar ne? Ja sam čovek koji voli činjenice,čovek koji posmatra. Ja sam neprijatelj neosnovanih hipoteza. I to jevrlo dobro poznato, ne samo u Rusiji, već i u Evropi. Ako ja o nečemugovorim, znači da se to zasniva na nekoj činjenici iz koje izvodim

zaključak. I evo vam činjenice: čiviluk i polica za kaljače u našojzgradi.- To je interesantno...Gluposti su kaljače, nije u kaljačama sreća, pomisli pas. Ali ličnost

e eminentna.- Ako je po volji: polica za kaljače. Od hiljadu devetsto treće

stanujem u ovoj zgradi. I eto, za sve to vreme, do marta hiljadudevetsto sedamnaeste godine, nije bilo ni jednog slučaja - podvlačimni jednog slučaja da sa našeg glavnog ulaza nestane makar i jedan

par kaljača, iako su zajednička vrata bila otključana. Pazite, ovde imadvanaest stanova. Ja primam pacijente. Petog marta hiljadu devetstosedamnaeste godine, jednog divnog dana, nestale su sve kaljače,uključujući dva para mojih, tri štapa, kaput i samovar domara. I odtada polica za kaljače prestala je da postoji. Dragi moj! A o parnomgrejanju da i ne govorim. Ne govorim. Neka ga! Ako je socijalnarevolucija, ne moramo se grejati. Ali ja postavljam pitanje: zašto su


25/93


26/93

njih treba da lupi sebe po zatiljku. I onda kada izbije iz glave svakuhalucinaciju i počne da se bavi čišćenjem šupe, svojim pravim poslom,rasulo će samo po sebi nestati. Ne može se služiti dvojici bogova.Nemoguće je istovremeno čistiti tramvajske šine i rešavati sudbinunekih španskih odrpanaca! To nikome neće poći za rukom, doktore,

tim pre ljudima koji su, sve u svemu, zaostali za Evropom dvestagodina, i još uvek nesigurno zakopčavaju sopstvene pantalone!Filip Filipovič je pao u vatru. Njegove jastrepske nozdrve su se

širile. Sakupivši snagu posle dobrog ručka, grmeo je poput drevnogproroka, a glava mu je svetlucala kao srebro.

Njegove reči dopirale su do sanjivog psa kao potmula podzemnatutnjava. Čas se sova s glupim žutim očima pojavljivala u psećemsnu, čas odvratna njuška kuvara u uprljanoj kecelji, čas hrabri brkFilipa Filipoviča, osvetljen jakom električnom svetlošću, čas su neke

lagane senke škripale i nestajale, a u psećem stomaku, plivajući usoku, vario se raskomadani biftek.

On bi na mitinzima pare mogao da zarađuje, razmišljao je pas.Prvoklasni maher. Uostalom, on je i ovako, očigledno, dobar parajlija.

- Policajac! - vikao je Filip Filipovič - Policajac!O-ho-ooo-o - nekakvi mehuri su se rasprskavali o pseću glavu.- Policajac! To i samo to! I apsolutno nije važno da li će on biti s

kokardom ili u crvenom kačketu. Postaviti policajca uz svakog čoveka

i naterati tog policajca da smiri vokalne porive naših građana! Vikažete „rasulo”. Ja vam kažem, doktore, da se ništa neće izmenitinabolje u našoj zgradi, niti u bilo kojoj drugoj zgradi, dok ne smiritete pevače. Čim oni prekinu svoje koncerte, situacija će se sama posebi izmeniti nabolje.

- Vi govorite kontrarevolucionarne stvari, Filipe Filipoviču -primeti u šali ujedeni. - Ne daj bože da vas ko čuje.

- Nije to ništa opasno - vatreno reče Filip Filipovič. - Nikakvakontrarevolucija. Uzgred, eto još jedne reči koju uopšte ne podnosim.

Apsolutno je neizvesno šta se pod njom krije. Đavo će ga znati! Dakle,a kažem: ama nikakve tu kontrarevolucije nema u mojim rečima. Unjima je samo zdrav razum i životno iskustvo...

Ovde Filip Filipovič izvuče ispod kragne krajičak blistaveispresavijene salvete i zgužvavši je stavi je pored nedopijene čaševina. Ujedeni istog časa ustade i zahvali: mersi.

- Trenutak, doktore - zaustavi ga Filip Filipovič, vadeći novčanik iz


27/93

džepa od pantalona. On zaškilji očima, odbroja bele novčanice i pružiih ujedenom govoreći:

- Za danas vam, Ivane Arnoldoviču, pripada četrdeset rubalja.Izvolite.

Postradali od psa ljubazno zahvali i, crveneći, tutnu novac u džep

od kaputa.- Jesam li vam potreban večeras, Filipe Filipoviču? - upita.- Ne, hvala, dragi moj. Danas ništa nećemo raditi. Kao prvo, zec je

crkao, a drugo, večeras je u Boljšom „Aida”. A ja je odavno nisamslušao. „Volim...” Sećate li se? Duet... tari-rarim.

- Kako svugde stižete, Filipe Filipoviču? - s poštovanjem upitalekar.

- Svugde stiže onaj koji nikuda ne žuri - poučno objasni domaćin. -Naravno, ako bih ja počeo da trčim po sastancima i pevam po ceo dan

kao slavuj, umesto da se bavim svojim pravim poslom, ja nikud ne bihstigao. - Ispod prstiju Filipa Filipoviča zazvoni sat. - Prošlo je osam...Poći ću na drugi čin... Ja sam pristalica podele rada. Neka u Boljšompevaju, a ja ću da operišem. I biće dobro. I nikakvog rasula... Znatešta, Ivane Arnoldoviču, vi ipak pažljivo osmatrajte: čim budeodgovarajuća smrt, odmah sa stola u hranljivu tečnost i kod mene!

- Ne brinite, Filipe Filipoviču, patolozi-anatomi su mi obećali.- Odlično, a mi ćemo za to vreme pogledati ovog uličnog

neurastenika, okupaćemo ga. Neka mu kuk zaraste.Brine se o meni, pomisli pas. Veoma dobar čovek. Ja znam ko jeon. On je čarobnjak, mag i čudotvorac iz pseće bajke... Nemoguće jeda sam sve ovo video u snu. A šta ako sam sanjao? (Pas uzdrhta usnu.) Probudim se, i ničeg nema... Ni sijalica u svili, ni toplote, nisitosti. Opet kapija, strahovita hladnoća, zaleđeni asfalt, glad, zliljudi... Menze, sneg... Bože, kako će mi biti teško!...

Ali ništa se od toga nije dogodilo. Kapija se rastopila kao ružansan, i više se nije povratila.

Izgleda da rasulo nije bilo tako strašno. Bez obzira na njega,dvaput dnevno su se sive harmonike pod prozorom napajale i toplotase širila po celoj kući.

Sasvim je jasno: pas je izvukao glavni pseći zgoditak. Sada su senjegove oči bar dvaput dnevno punile suzama zahvalnosti,


28/93

namenjenim prečistenskom mudracu. Osim toga su ogledala usalonu, u sobi za prijem između ormara, odražavala lik srećnog psa-lepotana.

Ja sam... lepotan. Možda sam neki nepoznati pseći princ inkognito,razmišljao je pas, gledajući čupavog, tamnosmeđeg psa sa

zadovoljnom njuškom, koji se šepurio u daljinama ogledala. - Sasvime moguće da je moja baka zgrešila s njufaundlenderom. Eto, kadgledam, vidim da na njušci imam belu pegu. Otkuda mi ona, pitam se.Filip Filipovič je čovek od ukusa, ne bi on uzeo prvog psa skitnicukoga sretne na ulici.

U toku nedelje pas je požderao koliko za gladnih mesec i po naulici. Nije reč, naravno, samo o kvantitetu. A o kvalitetu hrane kodFilipa Filipoviča ne treba ni govoriti. Čak i ako se ne uzme u obzir dae Darja Petrovna kupovala svakog dana gomilu kobasica na

Smolenskoj pijaci za 18 kopejki, dovoljno je pomenuti samo večere u 7sati uveče u trpezariji, kojima je pas prisustvovao, bez obzira naproteste šarmantne Zine. Tokom ovih večera, Filip Filipovič jedefinitivno dobio naziv božanstva. Pas je stajao na zadnjim šapama ižvakao kaput, pas je izučio način na koji zvoni Filip Filipovič: dvaputodsečna zvuka zvonceta; odmah je lajući izletao da ga dočeka upredsoblju. Gazda je upadao u bundi od mrke lisice, svetlucajućimilionima snežnih iskrica, mirišući na mandarine, cigare, mirise,

limunove, benzin, kolonjsku vodu, sukno, a njegov glas, kao vojničkatruba, razlegao se po celom stanu.- Zašto si, svinjo jedna, raščerupao sovu? Zar ti je smetala? Šta je

smetala, pitam ja tebe? Zašto si razbio profesora Mečnjikova?- Trebalo bi ga, Filipe Filipoviču, išibati bičem, bar jednom -

usplahireno je govorila Zina. - Inače će se sasvim razmaziti.Pogledajte samo šta je uradio s vašim kaljačama.

- Nikoga ne treba išibati - rekao je Filip Filipovič. - Upamti toednom zauvek. Na čoveka i na životinju može se uticati samo

sugestijom. Jeste li mu davali meso danas?- Gospode, pa on je sve živo u kući požderao. I vi još pitate, Filipe

Filipoviču. Čudim se kako ne pukne.- Neka samo jede i nek mu je nazdravlje... Šta ti je smetala sova,

mangupe?- U-u! - skičao je pas-ulizica i puzio na trbuhu, izokrenuvši šape.Zatim su psa, držeći ga za šiju, uz buku odvukli preko sobe za


29/93


30/93

besneo je plamen. Tresla se rerna. U purpurnim stubovima gorelo jevečito plamenim bolom i nezasitom strašću lice Darje Petrovne.Blistalo je, obliveno masnoćom. U njenoj modernoj frizuri svetlucalasu na ušima i potiljku 22 veštačka brilijanta. Po zidovima su nakukama visili zlatni lonci, sva kuhinja je odisala mirisima, krkljala je i

šištala svojim poklopljenim posudama.- Napolje! - vrištala je Darja Petrovna. - Napolje, besprizornidžeparošu. Još mi samo ti trebaš! Sad ću te ja mašicama!

Ma šta ti je? Zašto me grdiš? - umiljato je čkiljio pas očima. Kakavsam ja džeparoš? Zar ne primećujete ogrlicu? I on se porebarkeprovukao, proturajući najpre njušku kroz vrata.

Pas Šarov je vladao nekakvom tajnom kojom je pokoravao ljudskasrca. Već dva dana je ležao kraj korpe sa ugljem i posmatrao kakoradi Darja Petrovna. Oštrim uzanim nožem ona je odsecala nemoćnim

prepelicama glave i noge, zatim kao strašni dželat s kostiju skidalameso, onda vadila utrobu, nešto okretala u mašini za mlevenje mesa.Za to vreme je Šarov komadao glavu tetreba. Iz šerpice pune mlekaDarja Petrovna je vadila komadiće omekšale vekne, mesila ih na dascisa mlevenim mesom, prelivala sve to pavlakom, solila, i od toga nadasci pravila kotlete. U peći je zujalo kao za vreme požara, a natiganju je nešto krkljalo, nadimalo se i poskakivalo. Vratanca su se streskom otvarala, otkrivajući strašni pakao u kome je sve krčkalo i

prelivalo se.Uveče se gasila plamena peć, u kuhinjskom prozoru nad belompolovinom kao zavesa je stajala tamna i važna prečistenska noć susamljenom zvezdom. U kuhinji je pod bio vlažan, lonci sutajanstveno i mutno svetlucali, na stolu je ležala vatrogasna kapa.Šarov je leškario na toploj peći, kao lav kraj kapije, i radoznalopodigavši jedno uho gledao kako čovek crnih brkova, sav uzbuđen,opasan širokim kožnim kaišem, iza poluotvorenih vrata Zine i DarjePetrovne grli Darju Petrovnu. Lice mu je plamtelo od patnje i strasti,

osim mrtvog, napuderisanog nosa. Tračak svetlosti padao je prekobrkajlije dok je paradna bluza klizila s njegovih ramena.

- Navrzao se kao demon - gunđala je Darja Petrovna u polumraku.- Pusti me! Sad će doći Zina. Šta ti je, kao da su i tebe podmladili?

- Meni to ne treba - jedva vladajući sobom i promuklo odgovarao jebrkati. - Kako ste vatreni!

Uveče se prečistenska zvezda skrivala iza teških roletni, i, ukoliko


31/93

u Boljšom teatru nije bilo „Aide”, a nije zasedalo ni Sveruskoudruženje hirurga, božanstvo se smeštalo u duboku fotelju u radnojsobi. Osvetljenja na tavanici nije bilo. Gorela je samo jedna zelenasijalica na stolu. Šarov je ležao na tepihu u senci i netremice gledaostrašne stvari. U odvratnoj mutnoj tečnosti u staklenim posudama

ležali su čovečji mozgovi. Ruke božanstva gole su do lakata, užućkastim rumenim rukavicama, dok ljigavi i zatupasti prsti kopajupo vijugama. Povremeno bi se božanstvo naoružalo malim svetlimnožićem, i lagano rezalo žute elastične mozgove.

- „Na obale svetog Nila” - tiho je pevušilo božanstvo, grickajućiusne i prisećajući se zlatnog enterijera Boljšog teatra.

Cevi su se u tom trenutku zagrevale do usijanja. Toplota se širilaka tavanici, a otuda po celoj sobi; u pasjoj dlaci vaskrsavala je iposlednja buva koju Filip Filipovič još nije istrebio, ali koja je već bila

osuđena. Tepisi su prigušivali zvuke u stanu. A onda su negde dalekozaškripala ulazna vrata.

Ode Zinka u bioskop, mislio je pas. A čim se vrati, trebalo bi davečeramo. Danas su, nadajmo se, teleće šnicle.

Tog sudbonosnog dana Šarovu se još od ranog jutra javilo nekostrašno predosećanje. Usled toga je iznenada zaspao, a jutarnjidoručak - pola čaše ovsene kaše i jučerašnju jagnjeću kost - pojeo jebez apetita. Onda se s osećanjem dosade odšetao u sobu za prijem izalajao na sopstveni lik u ogledalu. Ali dan je, pošto ga je Zina odvelada se prošeta bulevarom, prošao kao i obično. Nije bilo prijemabolesnika, jer, kao što je poznato, utorkom nema prijema; božanstvoe sedelo u svojoj radnoj sobi, raširivši po stolu neke teške knjige sašarenim slikama. Čekalo se na ručak. Pas je unekoliko živnuopomislivši da će danas, kako je tačno saznao u kuhinji, posle supe bitićurka. Prolazeći hodnikom, čuo je kako u radnoj sobi Filipa Filipoviča

neprijatno i neočekivano zvoni telefon. Filip Filipovič je uzeoslušalicu, pažljivo slušao i odjednom se uzbudio.

- Odlično - začuo se njegov glas. - Odmah ga dovezite, odmah!Najednom se ustumarao, pozvao Zinu; kad je došla, naredio je da

se odmah služi ručak.- Ručak! Ručak! Ručak!U trpezariji se istog časa začuo zveket tanjira. Zina je počela da


32/93

uri, u kuhinji se čulo gunđanje Darje Petrovne da ćurka još nijegotova. Pas je opet osetio uzbuđenje.

Ne volim gužvu u stanu, razmišljao je... I samo što je to pomislio,gužva je dobila još neprijatniji obrt. Pre svega zbog pojave nekadujedenog doktora Bormentala. Ovaj je doneo kofer iz koga se širio

smrad i, ne svlačeći se, jurnuo s njim kroz hodnik u sobu za prijem.Filip Filipovič je ostavio nedopijenu šoljicu kafe, što ranije nikada niječinio, potrčao u susret Bormentalu, što se, takođe, nikada ranije nijedogađalo.

- Kada je umro? - povikao je.- Pre tri sata - odgovori Bormental ne skidajući snegom pokrivenu

šubaru i otvarajući kofer.Ko li je to umro? - namrgođen i nezadovoljan pomisli pas i

promuva se između nogu. Ne mogu da podnesem kad svi jure.

- Skloni mi se ispod nogu! Brže, brže, brže! - povika Filip Filipovič ipoče da zvoni na sva zvona, kako se psu učini. Dotrča Zina. - Zina!Darja Petrovna neka odgovara na telefonske pozive, ali nikoga neprimati! Ti si nam potrebna. Doktore Bormental, brže, brže, brže!

Ne sviđa mi se, ne sviđa mi se to - pas se uvređeno durio i počeoda tumara po stanu, dok se cela gužva odvijala u sobi za prijem. Zinase neočekivano našla u belom ogrtaču, nalik na čaršav, i počela datrči tamo-amo, od sobe za prijem do kuhinje.

Da li da pođem i da se najedem? Neka idu oni dođavola! - odlučipas, ali je suočen s velikim iznenađenjem.- Šarovu ne davati ništa da jede! - čula se zapovest iz sobe za

prijem.- Kad bi neko mogao da pripazi na njega...- Zaključati ga!I Šarova su namamili i zaključali u kupatilu.Bezobrazluk, pomisli pas, sedeći u polumračnom kupatilu. Prosto

glupo...

Oko četvrt sata je on proveo u kupatilu u čudnom raspoloženju -čas gnevan, čas nekako inertan. Sve je bilo dosadno, nejasno...

Pa dobro, videćemo da li ćete sutra imati kaljače, mnogopoštovaniFilipe Filipoviču, mislio je pas. Dva para ste već morali da kupite i jošedan ćete kupiti. Pse da ne zaključavate.

Ali odjednom je tok njegovih ljutitih misli bio prekinut.Neočekivano i jasno privideo mu se delić najranije mladosti. Sunčano,


33/93

ogromno dvorište kod Preobraženskog trga, parčad sunca u bocama,razbijena cigla, slobodni psi lutalice.

Ne, kuda bi, ni na kakvu slobodu odavde nećeš izaći, čemu sezavaravati, cvileo je. Ja sam se navikao. Ja sam gospodski pas,inteligentno biće, oprobao sam najbolji život. I šta je, u stvari,

sloboda? Dim, fatamorgana, fikcija. Lupetanje ozlojeđenihdemokrata...Polumrak u kupatilu postao je strašan, i on poče da zavija, bacio

se na vrata i počeo da grebe.- U-u-u! - muklo cičanje kao iz bureta pronelo se po stanu.Sovu ću opet rastrgnuti - besno, ali nemoćno pomisli on. Zatim je

onemoćao, legao, a kada se pridigao, dlake su mu se nakostrešile,zbog nečega su mu se prividele odvratne vučje oči.

I, u trenutku najveće patnje, vrata se širom otvoriše. Izašao je,

stresavši se usput, i tužno se uputio prema kuhinji, ali ga je Zinaenergično povukla za ogrlicu u pravcu sobe za prijem bolesnika. Pase osetio hladnoću u srcu.

Zašto li sam im ja potreban? podozrivo je pomislio. Kuk jezarastao. Ništa ne razumem.

I počeo je da kliže po glatkom parketu, opirući se. Tako je idoveden u prijemno odeljenje. U njemu ga je, pre svega, prenerazilaneobično jaka svetlost. Okupan svetlošću stajao je žrec, i kroz zube

pevušio o svetim obalama Nila. Samo po uznemirujućem mirisu moglose osetiti da je to Filip Filipovič. Njegov podšišane bele vlasti skrivalae bela kapa koja je ličila na kamilavku. Božanstvo je bilo svo ubelom, a iznad belog gumena kecelja, kao epitrahilj. Ruke - u crnimrukavicama.

Sličnu kapu imao je na glavi i ujedeni. Dugački sto bio jerasklopljen, a sa strane primaknut mali četvorougaoni stočić, nableštavoj nozi.

Ovde je pas najviše mrzeo ujedenog, i to najviše zbog današnjeg

pogleda njegovih očiju. One su danas bile na oprezu, lažne, a unjihovoj dubini skrivalo se nešto loše, pakosno, ako ne i zločinačko.Pas je mračno i tužno pogledao u njega i otišao u ćošak.

- Ogrlicu, Zina - tiho reče Filip Filipovič. - Nemojte ga samousplahiriti.

Izgled Zininih očiju odjednom je isto tako postao odvratan kao ikod ujedenog. Prišla mu je i, očigledno, neiskreno ga pomilovala. On


34/93

e pogleda s tugom i prezrenjem.Šta mogu... vas je troje. Savladaćete me ako zaželite. Ali sram vas

bilo... Kad bih makar znao šta ćete sa mnom činiti.Zina je otkopčala ogrlicu, pas je vrteo glavom, zafrktao. Ujedeni se

pojavio pred njim, šireći odvratan miris.

Ah, kakva gadost.... Zbog čega mi je tako mutno u glavi i strašno,pomisli pas i ustuknu.- Brže, doktore - nestrpljivo je gunđao Filip Filipovič.Vazduh je mirisao na nešto oštro i sladunjavo. Ujedeni, ne

skidajući svoj odvratni pogled sa psa, isturi iza leđa desnu ruku iugura mu pramičak vlažne vate u nos. Šarov je otrpeo, u glavi mi selako zavrtelo, ali je uspeo da odskoči. Ujedeni je skočio za njim iuspeo da mu svu njušku obavije vatom. Istog časa mu se prekidedah, ali uspeo je još jednom da opsuje.

Zlikovac, sevnu mu kroz glavu. Zbog čega?I još jednom ga obaviše vatom. Neočekivano, tu, u sobi za prijem,

pojavi se jezero, a na njemu u čamcima jako veseli veslači, nemogućecrveni psi. Noge se saviše, kao da su ostale bez kostiju.

- Na sto! - doprle su odnekud veselo izgovorene reči FilipaFilipoviča i rastopile se u narandžastim strujama. Užasa je nestalo,zamenila ga radost. Jedno dve sekunde je umirući pas voleoujedenog. Zatim se ceo svet odjednom izokrenuo odozdo nagore, i još

samo jedan tren se osećala hladna, ali prijatna ruka na trbuhu. Aonda - ništa.

Na uzanom operacionom stolu ležao je otromboljen pas Šarov.Njegova glava je bespomoćno upirala o belu mušemu. Trbuh mu jebio ošišan, i sada je doktor Bormental, teško dišući i žureći, guraomašinicu među dlake, šišajući Šarovljevu glavu. Filip Filipovič,oslonivši se rukama na kraj stola, pratio je ovu proceduru očima koje

su blistale kao zlatni okviri njegovih naočara. Uzbuđeno je govorio:- Ivane Arnoldoviču, najvažniji je trenutak - kada uđem u „tursko

sedlo”. Odmah ćete mi, molim vas, dodati organ, i odmah zašiti. Akopočne da teče krv izgubićemo u vremenu i pas će nam izdahnuti.Uostalom, za njega i onako nema nikakve šanse. - Filip Filipovič jezaćutao i, ironično se zagledavši u poluotvoreno pseće oko, dodao: - Aznate, žalim ga. Zamislite, navikao sam na njega.


35/93

Istovremeno, podizao je ruke, kao da blagosilja nesrećnog psaŠarova. Ispod ošišane dlake zasvetlela se beličasta pseća koža.Bormental je odbacio mašinicu za šišanje i naoružao se brijačem.Nasapunjao je nemoćnu malu glavu i počeo da je brije. Pod brijačeme jako pucketalo, ponegde je izbijala krv. Obrijavši glavu, ujedeni je

obrisao pramenom vate natopljene benzinom, zatim razvukaoobnaženi pseći trbuh, i uzdahnuvši rekao: - Gotovo!Zina odvrnu slavinu nad lavaboom, i Bormental požuri da opere

ruke. Zina mu ih poli alkoholom iz boce.- Mogu li da odem, Filipe Filipoviču? - upita ona, s gađenjem

gledajući obrijanu pseću glavu.Otišla je. Bormental je i dalje užurbano radio: tankim zavojem

obavio je Šarovljevu glavu, i tada se na jastuku ukaza neviđenapseća lobanja i čudna bradata njuška.

Uto se pokrenu čudotvorac. On se ispravi, pogleda na psećunjušku i reče:

- Pa, gospode blagoslovi. Nož!Bormental uze mali trbušasti nož iz gomile sjajnih instrumenata

sa stola, i dodade ga čudotvorcu. Zatim i on, kao i čudotvorac, navučecrne rukavice.

- Spava? - upita Filip Filipovič.- Čvrsto spava.

Filip Filipovič stegnu zube, oči mu oštro blesnuše i, mahnuvšinožem, on vešto napravi dugačak zarez na Šarovljevom trbuhu. Kožase odmah razdvoji, a iz nje na sve strane šiknu krv. Bormental navalii poče tamponima gaze da pritiska Šarovljevu ranu, a zatim malimštipaljkama uhvati njene krajeve, i krv prestade da teče. FilipFilipovič ispra ranu još jednom. Onda počeše zajedno da sekuŠarovljevo telo noževima, makazama, nekakvim kukama. Pojavi seružičasto i žuto tkivo, okvašeno krvavom rosom. Filip Filipovič jevrteo nožem po telu, a onda viknu:

- Makaze!Instrument se kao čarolijom pojavi u rukama ujedenog. Filip

Filipovič zađe duboko, i sa nekoliko uzastopnih pokreta izvadi izŠarovljevog tela semene žlezde s nekakvim komadima mesa.Bormental, sav mokar od napora i uzbuđenja, baci se premastaklenoj tegli i izvadi iz nje druge, mokre i opuštene semene žlezde.U profesorovim i asistentovim rukama zaigraše, uviše se kratke


36/93

vlažne strune. Sitno zazveketaše krive igle, semene žlezde zašiše namesto Šarovljevih. Čarobnjak se odmače od rane, gurnu u njupramen vate i naredi:

- Doktore, zašijte odmah kožu! - a onda pogleda na ovalni zidničasovnik.

- Radili smo četrnaest minuta - kroz stisnute zube procediBormental i zabode krivu iglu u mlitavu kožu. Zatim se obojicaustumaraše, kao ubice koje žure.

- Nož! - uzviknu Filip Filipovič.Nož uskoči u njegove ruke kao da je sam to hteo, posle čega lice

Filipa Filipoviča postade strašno. U ustima mu zasvetlucaše zlatnenavlake na zubima. U jednom potezu on na čelu Šarova izreza crvenivenac. Odvojio je obrijanu kožu. Pojavi se koštana lobanja. FilipFilipovič povika: - Burgiju!

Bormental mu dodade blistavu burgiju. Grizući usne, FilipFilipovič poče da vrti burgijom, i na lobanji Šarova buši rupice narastojanju od jednog centimetra, tako da su činile krug oko lobanje.Za svaku rupicu trebalo mu je najviše pet sekundi. Zatim je provukaotestericu čudnog oblika u prvu rupicu i počeo da struže, kao kad sepravi kutijica za nakit ručne izrade. Lobanja se tresla, odajućicijukave zvuke. Kad je proteklo oko tri minuta, skinuli su poklopac saŠarovljeve lobanje.

Tada se pojavi kupola Šarovljevog mozga - siva, sa plavičastimžilicama i crvenkastim mrljama. Filip Filipovič zari makaze u opnu ipoče da je seče. U jednom trenutku izbi tanak mlaz krvi i pošprica gapo kapi. Bormental, sa specijalnim pincetama, baci se kao tigar dastegne to mesto, što mu je i uspelo. Znoj je s Bormentala tekaopotocima, i njegovo se lice steglo i postalo raznobojno. Pogled mu jeleteo s profesorovih ruku na posudu s instrumentima na stolu. FilipFilipovič postao je zaista strašan. Šištao je kroz nos, a zubi su mu seotkrili sve do desni. Skinuo je moždanu opnu i negde iz dubine počeo

da iz otvorene lobanje vadi delove mozga. Tada Bormental preblede,ednom rukom uhvati Šarova za grudi i reče:

- Puls naglo opada...Filip Filipovič ga zverski pogleda, nešto procedi kroz zube i zaseče

oš dublje. Bormental uz zveket razbi staklenu ampulu, istisnutečnost iz nje u špric i farisejski ubode Šarova negde oko srca.

- Idem na „tursko sedlo” - dreknu Filip Filipovič, i krvavim ljigavim


37/93

rukavicama izvadi sivo-žuti Šarovljev mozak iz glave. Za trenutakbaci pogled na Šarovljevu njušku, a Bormental odmah slomi i druguampulu sa žutom tečnošću i uvuče dugački špric u nju.

- U srce? - plašljivo upita.- I vi još pitate? - zlobno reče profesor. - On vam je ionako već pet

puta umro. Bodite! Zar tu ima nešto da se razmišlja? - Pritom mu jelice postalo kao u nadahnutog razbojnika.Zamahnuvši s lakoćom, doktor zabode iglu u pseće srce.- Živi, ali jedva, jedva - bojažljivo prošaputa.- Nemamo vremena sada da raspravljamo živi li ili ne živi - zašišta

strašni Filip Filipovič. - Ja sam „na sedlu”. Ipak neće ostati u životu...ah, ti đav... „Na obale svetog Nila...” Dajte!

Bormental mu dodade teglicu, u kojoj se, privezano na končiću,nalazilo nešto belo. Jednom rukom („nema mu ravnih u Evropi,

bogami”, pomisli Bormental) - on odseče makazama isto tolikikomadić između moždanih polulopti: Šarovljev komadić baci natanjirić, a novi umetnu u mozak, zajedno s koncem, i svojim kratkimprstima, koji su postali kao nekim čudom tanki i elastični, otpočenešto da šije. Posle toga izbaci iz glave nekakve parčiće, pincetu, amozak ugura u koštanu čašu, odmače se i mirno upita:

- Umro je, naravno?- Puls je minimalan - odgovori Bormental.

- Još adrenalina!Profesor prekri opnom mozak, otesterisan poklopac namesti kakovalja, stavi odozgo kožu i dreknu:

- Zašijte!Bormental za pet minuta zaši ranu na glavi, slomivši tri igle.I evo se pojavi na jastuku, na okrvavljenom fonu, beživotna, mrtva

Šarovljeva njuška, s prstenastom ranom na glavi. Filip Filipovič sesasvim odmače, kao sit vampir, pokida jednu rukavicu, istresavši iznje oblačak pudera protiv znojenja, i onda zazvoni, pritisnuvši dugme

na zidu. Pojavi se Zina, ali okrete glavu da ne bi videla Šarova u krvi.Čudotvorac skide napuderisanim rukama okrvavljeni mantil i viknu:

- Dajte mi cigarete, Zina! Čisto rublje! I pripremite kupatilo!Bradom se osloni o ivicu stola, rukama razdvoji kapke na desnom

psećem oku, zagleda se u to oko koje je naočigled umiralo, i reče:- Gle, nije crkao, đavo da ga nosi. Ali će ipak crći. Eh, doktore

Bormental, žao mi je psa, bio je lukav, ali umiljat.


38/93

2

Sveska doktora Ivana Arnoldoviča Bormentala. Tanka, formatalista pisaće hartije, ispisana rukom Bormentala. Na prvim dvemastranicama rukopis je pedantan, čist i čitljiv, kasnije krupniji,nervozan, s mnoštvom mrlja.

22. decembar 1924.

Ponedeljak

ISTORIJA BOLESTI

Laboratorijski pas, približno dve godine star. Mužjak. Vrsta -običan. Ime - Šarov. Dlaka retka, mrka sa zlatastim pegama. Rep jeboje mleka. Na desnom boku tragovi potpuno zarasle opekotine.

Ishrana do dolaska kod profesora - loša; posle boravka od nedeljudana - odlično uhranjen. Težina: 8 kg! Srce, pluća, želudac,temperatura...

23. decembarU 8.30 časova uveče izvršena je, prva u Evropi, operacija po

metodu profesora Preobraženskog: pod narkozom su odstranjenitestisi Šarova i umesto njih presađeni muški testisi, sa semenim

kanalima, uzeti od muškarca koji je izdahnuo 4 časa i 4 minuta preoperacije, starog 28 godina, sačuvani u sterilizovanoj fiziološkojtečnosti po metodu prof. Preobraženskog.

Neposredno po ovom, odstranjen je posle otvaranja lobanje deomozga - hipofiza, i zamenjen čovečijim, od gorepomenutog muškarca.

Potrošeno 8 kubika hloroforma, 1 špric kamfora, 3 špricaadrenalina u srce.


39/93

Cilj operacije: organizovanje eksperimenta Preobraženskog skombinovanim presađivanjem hipofize i testisa radi razjašnjenjapitanja prilagođavanja hipofize a kasnije i njenog uticaja napodmlađivanje organizma kod ljudi.

Operisao: Prof. Preobraženski

Asistirao: dr Bormental

U noći posle operacije: učestano naglo opadanje pulsa. Očekivanjesmrti. Ogromna doza kamfora po metodu Preobraženskog.

24. decembarUjutru - poboljšanje. Disanje dvostruko ubrzano. Temperatura 42.

Kamfor, kofein pod kožu.

25. decembarPonovo pogoršanje. Puls se jedva oseća. Hlađenje udova, zenice ne

reaguju. Adrenalin u srce. Kamfor, prema Preobraženskom, fiziološkirastvor u venu.

26. decembarIzvesno poboljšanje. Puls 180, disanje 92, temperatura 41. Kamfor,

veštačka ishrana.

27. decembarPuls 153, disanje 50, temperatura 39.8, zenice reaguju. Kamfor

pod kožu.

28. decembarZnatno poboljšanje. U podne iznenada jako znojenje, temperatura

37. Rane od operacije u nepromenjenom stanju. Previjanje. Pojavio seapetit. Tečna ishrana.

29. decembar


40/93

Iznenada otkriveno opadanje dlaka sa čela i s bočnih strana tela.Pozvani radi konsultacije: profesor sa Katedre za kožne bolestiVasilije Vasiljevič Bundaljov i direktor Moskovskog veterinarskoginstituta. Dijagnoza nije postojala. Temperatura.

(Beleške olovkom)Uveče se začuo prvi lavež (8 čas. 15 min.). Pažnju privlači oštro

menjanje tembra i sniženje tona. Lavež umesto „av, av” - na slogove„a-o”, po boji zvuka podseća malo na stenjanje.

30. decembarOpadanje dlake dobilo je karakter opšteg ćelavljenja. Merenje je

dalo neočekivani rezultat: težina 30 kilograma. Na račun rasta(produženja) kostiju. Pas leži kao i ranije.

31. decembarIzvanredan apetit. (U svesci mrlja. Posle mrlje nervoznim

rukopisom:) U 12 čas. 12 min. pas je razgovetno prolajao: „a-bi-r”.

(U svesci prekid, a dalje, očigledno u uzbuđenju napisano:)1. decembar (precrtano, ispravljeno) 1. januar 1925. godine.

Fotografisan ujutru. Sa zadovoljstvom laje „a-bi-r”, ponavljajući ovureč, srećno i nekako radosno. U 3 sata posle podne (velikim slovima)nasmejao se, zbog čega je sobarica Zina pala u nesvest. Uvečeizgovorio 8 puta uzastopce reč „abir-valg”.

(Iskrivljenim slovima, olovkom:)Profesor je dešifrovao reč „abir-valg”, ona znači „glavri-ba”... Nešto

neverov...

2. januarFotografisan blicom dok se osmehivao. Ustao iz postelje i pola sata

sigurno stajao na zadnjim nogama. Gotovo moga rasta.

(U svesci umetnut list.)


41/93

Ruska nauka umalo nije pretrpela veliki gubitak.

Istorija bolesti profesora PreobraženskogU 1 čas. 13 minuta duboka nesvestica. Pri padu profesor udario

glavom o ivicu stola.U mom i Zininom prisustvu pas (ako se može nazvati psom)

opsovao majku profesoru Preobraženskom.(Prekid u beleškama) 6. januar(Mestimično olovkom, mestimično ljubičastim mastilom). Danas,

pošto mu je otpao rep, izgovorio je sasvim razgovetno reč „pivnica”.Fonograf radi. Đavo će ga znati šta je to...

Ja sam očajan.Profesor više ne prima. Počev od pet sati, iz sobe za prijem u kojojse šeta to biće, čuje se jasno psovka i reči: „Još jednu turu”.

7. januarOn izgovara mnogo reči: „kočijaš”, „nema mesta”, „večernji list”,

„najbolji poklon za decu”, i sve psovke koje postoje u ruskomleksikonu.

Izgleda čudno. Dlake su mu ostale samo na glavi, na bradi i nagrudima. Na ostalim mestima je bez dlaka, sa hrapavom kožom. Uoblasti polnih organa - muškarac u formiranju. Lobanja se znatnouvećala, čelo iskošeno i nisko. Bogami, ja ću poludeti.

Filip Filipovič se još uvek oseća loše. Uglavnom sva posmatranjaobavljam ja (fonograf, fotografisanje).

Po gradu se svašta priča.

Posledice su mnogobrojne. Danas popodne je cela ulica bila punanekakvih besposličara i starica. Badavadžije i sada stoje ispodprozora. U jutarnjim listovima pojavila se čudna beleška: „Vesti omarsovcima u Obuhovljevoj ulici nemaju nikakvog osnova. Te vestisu širili trgovci iz Suharevke, koji će biti strogo kažnjeni.” O kakvomto, dođavola, marsovcu? Pa to je ludnica!


42/93

A u „Večernjim novinama” su još bolje napisali: rodilo se dete kojesvira na violini. Odmah tu i slika - violina i moja fotografija, a ispodnje napisano: „Prof. Preobraženski vrši carski rez majci.” To je neštoneopisivo... On izgovara reč „milicioner”.

Ispostavilo se da me Darja Petrovna nije obožavala, i da je izbacilamoju fotografiju iz albuma Filipa Filipoviča. Pošto sam oterao foto-reportere, jedan od njih je uspeo da se probije u kuhinju itd.

Šta se radi za vreme prijema bolesnika! Danas je bilo 82 poziva. Telefon je isključen. Dame nerotkinje poludele i samo dolaze...

Kućni savet u punom sastavu na čelu sa Švonderom. Šta hoće i

sami ne znaju.

8. januarPostavljena je dijagnoza. Filip Filipovič, kao pravi naučnik, priznao

e svoju grešku - presađivanje hipofize ne podmlađuje, već pretvara učoveka (podvučeno tri puta). Ali zbog toga njegovo izvanredno,epohalno otkriće, nije ništa manje.

Onaj je danas prvi put prošetao po stanu. Smejao se u hodniku

gledajući na električnu sijalicu. Zatim je u pratnji Filipa Filipoviča imojoj otišao u radnu sobu. On se dobro drži na zadnjim (precrtano)...na nogama, i ostavlja utisak omanjeg, loše građenog muškarca.

Smejao se u radnoj sobi. Osmeh mu je neprijatan i nekakoizveštačen. Zatim se počešao po glavi, ogledao se, ja sam zapisaonovu, razgovetno izgovorenu reč „buržuj”. Psovao je. Psovka mu jemetodična, neprekidna i, čini se, apsolutno besmislena. Ona imaunekoliko fonografski karakter: kao da je to biće nekada slušalopsovke, automatski ih fiksiralo u mozgu, i sada ih masovno izbacuje.

Uostalom, ja nisam psihijatar, đavo da me nosi.Na Filipa Filipoviča psovke zbog nečega ostavljaju veoma mučan

utisak. Ima trenutaka kada prestane da hladno i uzdržano prati novepojave, i kao da gubi strpljenje. Tako je u trenutku psovanjanervozno uzviknuo: „Dosta!”

To nije imalo nikakvog efekta.Posle šetnje po radnoj sobi Šarov je zajedničkim naporima odveden


43/93

u sobu za pregled.Nakon toga smo se Filip Filipovič i ja savetovali. Prvi put, moram

da priznam, video sam ovog samouverenog i izuzetno pametnogčoveka - potpuno izgubljenog. Pevušeći, po svom običaju, on jeupitao: „Šta sad da radimo?” i sam je odgovorio bukvalno ovako:

„Moskva-tekstil, da. ’Od Sevilje do Granade’. Moskva-tekstil, doktore.”Ništa nisam shvatio. On je objasnio: „Molim vas, doktore, kupite murublje, pantalone i kaput.”

9. januarLeksiku obogaćuje svakih pet minuta (prosečno). Nove reči, a od

utros i rečenice. Izgleda da su one bile zamrznute u mozgu, a sadase otkravljuju i izlaze. Reč koja izađe ostaje u upotrebi. Od juče,

fonograf je zabeležio „ne guraj se”, „podlac”, „silazi sa papučice”,„pokazaću ja tebi”, „priznanje Amerike”, „primus”.

10. januarDošlo je do oblačenja. Energično je odbio da obuče donje gaće,

izrazivši protest promuklim kricima: „U red, kučkini sinovi, u red!”Obukli su ga. Čarape su mu velike.

(U svesci su nekakvi shematski crteži, koji, po svoj prilici,

prikazuju preobražaj pseće noge u čovečiju.)Produžuje se zadnji deo stopala. Izdužuju se prsti. Nokti.Ponovljena sistematska obuka odlaska u klozet. Posluga je sasvim

ošamućena.Ali valja zabeležiti da je biće svesno i da shvata. Stvar ide nabolje.

11. januarSasvim se pomirio s pantalonama. Izgovorio je dugu, veselu

rečenicu: „Dajder cigaricu, imaš pantalone na prugicu.”Vlasi na glavi su mu slabe, svilaste. Lako se mogu pobrkati s

pravom kosom. Ali braonkasta pega se zadržala na temenu. Danasmu je otpalo i poslednje „krzno” s ušiju. Ogroman apetit. Sazadovoljstvom jede haringu.

U 5 sati događaj: prvi put reči koje je izgovorilo biće nisu odvojeneod okolnih pojava, već se javljaju kao reakcija na njih. Baš kad mu je


44/93

profesor naredio: „Ne bacaj ogriske na pod” - on je neočekivanoodgovorio: „Goni se, gnjido!”

Filip Filipovič je bio preneražen, zatim je došao sebi i rekao:„Ako dozvoliš sebi još jednom da opsuješ mene ili doktora, odleteće

ti glava.”

Tog trenutka ja sam fotografisao Šarova. Garantujem da jerazumeo šta je rekao profesor. Tužna senka prešla mu je preko lica.Pogledao je dosta razdraženo, ali se smirio.

Ura! on shvata.

12. januarStavlja ruke u džepove od pantalona. Odvikavamo ga od psovki.

Zvižduće: „Oj, jabuko”. Prihvata razgovor.

Ne mogu da se uzdržim a da ne postavim nekoliko hipoteza: nekaide do đavola podmlađivanje, bar za sada. Druga stvar je dalekovažnija: izvanredan eksperiment prof. Preobraženskog otkrio je jednuod tajni čovečijeg mozga. Od sada je tajanstvena funkcija hipofize -tog moždanog dodatka - objašnjena. Ona određuje čovečiji lik. Njenehormone možemo smatrati najvažnijim u organizmu - hormonimalika. U nauci se otkriva nova oblast: bez ikakve Faustovelaboratorijske posude stvoren je homunkul: skalpel hirurga oživeo jenovu ljudsku jedinku. Prof. Preobraženski, vi ste tvorac! (Mrlja.)

Uostalom, ja sam malo skrenuo... Dakle, on prihvata razgovor. Alia pretpostavljam ovo: prihvaćena hipofiza otvorila je centar za govoru psećem mozgu, i reči su potekle kao bujica. Mislim da je pred namaoživljen mozak, ponovo stvoren. O, divne li potvrde teorije evolucije! Oveličanstveni lanac od psa do Mendeljejeva - hemičara. I još jednamoja hipoteza: Šarovljev mozak, u psećem periodu njegovog života,sakupio je bezbroj pojmova. Sve reči kojima je počeo da operiše -ulične su reči, on ih je slušao i fiksirao u mozgu. Sada, idući ulicom,

a sam s potajnim užasom gledao na pse koji mi dolaze u susret. Bogzna šta im se krije u glavi.

Šarov je čitao!!! Ja sam to i pretpostavljao. Po „Glavribi”. Upravo jes kraja čitao. I znam čak gde je rešenje ove zagonetke: u presecanjupsećih očnih nerava.

Šta se u Moskvi zbiva - to ljudski mozak ne može da shvati. Sedamtrgovaca iz Suharevke već je uhapšeno zbog glasina o propasti sveta


45/93

krivicom boljševika. Darja Petrovna je govorila, i čak je i navela itačan datum: 28. novembra 1925. - na dan presvetog mučenikaStefana, zemlja će naleteti na nebesko telo. Nekakve varalice već držepredavanja. Mi smo s tom hipofizom napravili takvu gužvu da ti dođeda pobegneš iz kuće. Na molbu Preobraženskog preselio sam se kod

njega, i spavam u sobi za prijem bolesnika. Soba za pregledpretvorena je u sobu za prijem. Švonder je bio u pravu. Kućni savetzlobno likuje. Na ormarima nema nijednog stakla zbog toga što jeposkakivao. Jedva smo ga odučili.

S Filipom Filipovičem se dešava nešto čudno. Kada sam mu izložiosvoje hipoteze i nadu da će se Šarov razviti u veoma visoku psihičkuličnost - on je progunđao: „Mislite?” Ton mu je zloslutan. Zar jemoguće da sam pogrešio? Stari je nešto izmislio. Dok se ja bakćem saistorijom bolesti, on sedi nad istorijom čoveka od koga smo uzeli

hipofizu.

(U svesci umetnut list)Klim Grigorjevič Čugunkin, 25 godina, neoženjen. Vanpartijac.

Simpatizer. Tri puta osuđivan i oslobađan presude: prvi put zbognedostatka dokaza, drugi put - spaslo ga je poreklo, treći put - 15godina robije uslovno. Krađe. Profesija: svirač na balalajci u kafani.

Malog rasta, loše građen. Proširena jetra (usled alkohola). Uzroksmrti: udarac nožem u srce, u pivnici Stop-signal kod Preobraženskekapije.

Ne odvajajući se, stari izučava Klimovu bolest. Ne shvatam učemu je stvar. Nešto je mrmljao: kako se nije dosetio da u patološko-anatomskom institutu pregleda ceo leš Čugunkinov. U čemu je stvar- ne shvatam. Zar nije svejedno čija je hipofiza?

17. januarNišta nisam beležio nekoliko dana, imao sam grip. Za to vreme

definitivno se formirao lik:a) po telesnoj građi pravi čovekb) težina oko tri puda4

v) mali rastom


46/93

g) mala glavad) počeo da pušiđ) jede ljudsku hranue) oblači se samž) glatko vodi razgovor

Eto ti hipofize! (Mrlja)Ovim završavam istoriju bolesti. Pred nama je novi organizam koji

će morati da se prati od početka.Prilog: stenogram govora, snimak fonografa, fotografije.Potpis: asistent profesora Preobraženskog, doktor Bormental.

***

Bilo je zimsko veče. Kraj januara. Vreme pre ručka. Na dovratku

vrata sobe za prijem okačen list bele hartije na kojem je rukom FilipaFilipoviča bilo ispisano:

„Zabranjujem da se semenke jedu u stanu.Prof. Preobraženski.”

I plavom olovkom, slovima krupnim kao piroške, rukom

Bormentala:

„Zabranjuje se sviranje na muzičkim instrumentima od 5 časovapo podne do 7 časova ujutru.”

Zatim Zininom rukom:

„Kad se vratite, recite Filipu Filipoviču da ne znam kuda je otišao.Fjodor kaže sa Švonderom.”

Rukom Darje Petrovne (štampanim slovima):


47/93

„Zina je otišla u prodavnicu,rekla je da će ga dovesti.”

U trpezariji je bila večernja atmosfera, zahvaljujući lampi sazelenim abažurom. Svetlost iz bifea se razdvajala na dva dela:razbijena ogledala su bila od jednog do drugog kraja prilepljenakrstom od hartije. Filip Filipovič, nagnuvši se nad stolom, zagnjurio jeglavu u velike otvorene novine. Munje su letele preko njegovog lica ion je kroz zube cedio isprekidane, kratke reči. Čitao je belešku:

„Nema nikakve sumnje da je to njegov nezakoniti sin (kako su se

izražavali u trulom buržoaskom društvu)Eto kako se zabavlja naša pseudonaučna buržoazija.Sedam soba će moći svako da zauzme, sve dok blistavi mač pravde

ne zasija nad njima crvenom svetlošću.Švonder”


48/93

3

Veoma uporno i s neobuzdanom lakoćom neki su iza dva zidasvirali na balalajci, a zvuci lukave varijacije „Sija mesec” i rečinovinske beleške mešali su se u glavi Filipa Filipoviča u omrznutukašu. Pročitavši belešku, on je suvo pljunuo preko ramena imahinalno počeo da pevuši kroz zube: - „Si-i-ja me-e-sec... sija mesec,si-i-ja mesec...” Ah, kako me spopala prokleta melodija!

Zazvonio je. Zinino lice se pojavilo iza zavese.- Reci mu da je pet sati, da treba da prestane i pozovi ga ovamo,

molim te!Filip Filipovič je sedeo u fotelji kraj stola. Između prstiju leve ruke

virio je opušak cigarete. Pored zavese, naslonivši se na zid, stajao je,prekrstivši nogu preko noge, čovek omanjeg rasta i neprivlačnespoljašnosti. Kosa na glavi mu je bila retka, kao žbunje na iskrčenompolju, a po licu je bio obrastao mekom dlakom. Čelo mu je bilo sasvimmalo. Gotovo odmah iznad obrva počinjala je gusta čekinja.

Kaput, pocepan pod levim pazuhom, bio je uvaljan u slamu,prugaste pantalone nad levim kolenom poderane, a nad desnimisprljane ljubičastim mastilom. Oko vrata ovog čovečuljka bila jevezana kravata napadno plave boje, sa iglom od lažnog rubina. Bojaove kravate je bila toliko upadljiva da je Filip Filipovič, s vremena navreme žmirkajući umornim očima, čas na plafonu, čas na zidu udubokoj tami video plamenu baklju s plavim vencem. Kada je otvoriooči, on je bio ponovo zaslepljen, jer su se s poda, bacajući snopsvetlosti, blistale lakovane cipele sa belim gamašnama.

Kao u kaljačama, s osećanjem neke neprijatnosti pomisli FilipFilipovič: uzdahnuo je, zakašljao se i počeo da pali ugašenu cigaretu.Čovek kraj vrata gledao je profesora mutnim očima i pušio ljutucigaretu, dok je pepeo s nje padao na žabo.

Sat na stolu, kraj drvene ševe, otkucao je pet časova. U njemu je,kada je Filip Filipovič otpočeo razgovor, još nešto zvonilo.

- Ja sam, čini mi se, već dva puta molio da se ne spava u kuhinji,


49/93

pogotovo danju.Čovek se hrapavo zakašlja, kao da mu je u grlu kost, i odgovori:- Vazduh je u kuhinji prijatniji.Glas mu je bio običan, prigušen i nekako potmuo, kao da dolazi iz

malog bureta.

Filip Filipovič zavrte glavom i upita:- Odakle se pojavila ta odvratna stvar? Govorim o kravati.- Zašto odvratna? - usprotivi se čovek. - Baš je elegantna kravata.

Darja Petrovna mi je poklonila.- Darja Petrovna vam je gadost poklonila, kao što su i te cipele.

Kakva je to svetleća budalaština? Odakle? Šta sam ja rekao? Da sekupe pristojne cipele, a šta je to? Nije valjda doktor Bormental takveizabrao?

- Ja sam mu rekao da budu lakovane. Zar sam ja gori od drugih

ljudi? Idite na Kuznjecki most. Svi imaju lakovane.Filip Filipovič je vrteo glavom i počeo oštrim tonom:- Zabranjujem da se spava u kuhinji. Jasno? Kakva drskost! Pa vi

smetate. Tamo su žene.Lice čovekovo je potamnelo, usne se opustile:- Žene, pa šta? Vidi, molim te, kakve su to gospođice! Obična

posluga, a prave se važne kao komesarke. To me sve ona Zinetinapanjka.

- Zinu ne smete nazivati Zinetinom, je 1’ jasno?Ćutanje.- Je l’ jasno, pitam vas?- Jasno.- Skinuti tu glupost s vrata. Vi... vi... vi se pogledajte u ogledalu na

šta ličite. Cirkuzan neki. Pikavci da se na pod ne bacaju - po stoti putmolim. I da ne čujem više ni jednu ružnu reč u kući. Da se ne pljujepo podu. Eno pljuvaonice. Klozet upotrebljavati pažljivo. Sa Zinomprekinuti svaki razgovor. Ona se žali da je u mraku pratite. Pripazite!

Ko je odgovorio pacijentu: „Pas će ga znati”? Jeste li vi u kafani, štali?

- Ma šta me vi, tatice, strašno ograničavate? - odjednom plačljivoizgovori čovečuljak.

- Ko vam je taj „tatica”? Kakve su to familijarnosti? Da više nisamčuo tu reč! Mene ćete zvati po imenu i prezimenu.

Na licu čoveka pojavi se drzak izraz.


50/93

- Ma šta vi tu svi... Te ne pljuj. Te ne puši. Tamo ne idi... Šta je to,u stvari? Čisto kao u tramvaju. Što mi ne dajete da živim? I džabe vito... što se tiče „tatice”. Jesam li ja molio da me operišete? - Čovek jeuzbuđeno lajao. - Fino, bogami! Uhvatili životinju, rasekli joj nožemglavu, a sad se gade. A možda ja nisam dao dozvolu da se operišem?

A isto tako ni moji rođaci? Možda ja imam prava da tražim odštetu!Oči Filipa Filipoviča se potpuno zacrveneše, cigareta mu ispade izruku. Ala je ovo tip - prolete mu kroz glavu.

- Vi ste izvoleli da budete nezadovoljni zbog toga što sam vaspretvorio u čoveka? - žmirkajući upita on. - Vi možda više volite daopet trčite po smeću? Da se mrznete kraj kapije? Eh, da sam znao...

- Šta me stalno prekorevate: smeće, smeće. Ja sam svoj komadhleba tražio. A šta da sam umro pod vašim nožem? Šta ćete na to daodgovorite, druže?

- Filipe Filipoviču! - razdraženo uzviknu Filip Filipovič. - Ja vamnisam „drug”. To je čudovišno! - Užas, užas! pomisli on.

- Pa da, kako da ne... - ironično poče da govori čovečuljak ipobedonosno isturi nogu - razumemo mi. Kakvi smo vam mi drugovi!Ma kakvi! Mi nismo studirali na univerzitetu, u stanovima sa popetnaest soba nismo stanovali. Samo, sad bi se trebalo ostaviti toga.Danas svako ima svoje pravo...

Filip Filipovič je, slušajući tog čoveka, postajao sve bleđi i bleđi. A

ovaj je prekinuo svoj govor i uputio se ka pepeljari s ižvakanomcigaretom u ruci. Hod mu je bio težak. Dugo je gnjavio pikavac podprstima, a izraz njegovog lica je jasno govorio: „Na! Na!” Ugasivšicigaretu, on je u hodu odjednom zaškripao zubima i zagnjurio nospod mišku.

- Prstima hvatajte buve! Prstima! - besno povika Filip Filipovič. -Ne shvatam samo gde ih to nalazite.

- Pa šta, valjda ih ja razmnožavam, šta li? - uvredi se čovek. -Očigledno, buve mene vole. - I onda krenu prstima nešto da traži u

postavi ispod miške, pa izvadi pramičak riđe vate.Filip Filipovič se zagleda u venac na plafonu i poče da dobuje

prstima po stolu. A čovek, pošto je kaznio buvu, ode i sede ua stolicu.Pri tome je otvorio šake i stavio ih na revere od kaputa. Pogled mu jeodlutao naniže, ka parketu. Posmatrao je svoje cipele, i to mu jepričinjavalo veliko zadovoljstvo. Filip Filipovič pogleda tamo gde su sedve svetle tačke sjajile na čarapama, zažmiri i upita:


51/93

- Šta ste još hteli da mi saopštite?- Ma ništa važno. Stvar je jednostavna, Filipe Filipoviču, potreban

mi je dokument.Filip Filipovič se zbog nečeg trže.- Hm... Tako znači... Isprave! Stvarno... A, ovaj... možda... ako bi se

moglo nekako... - glas mu je bio nesiguran i setan.- Ali molim vas - samouvereno reče čovek - kako se može bezisprava? Što se toga tiče... izvinite. I sami znate, čoveku bez ispravastrogo se zabranjuje da postoji. Kao prvo, kućni savet...

- Kakve veze ima s tim kućni savet?- Kako kakve veze? Kad god me sretnu, pitaju: kad ćeš, vele,

mnogopoštovani, da prijaviš boravak.- Ah, bože moj - t

Documents

Mihail Bulgakov - Pseće Srce