MEĐUNARODNI MONETARNI FOND

MEĐUNARODNI MONETARNI FOND

MEĐUNARODNI MONETARNI SISTEM


MMF je osnovan 1944. godine u Bretton Woods-u (USA), na međunarodnoj monetarnoj konferenciji posvećenoj izgradnji finansijskih institucija koje će pomoći ekonomski oporavak i razvoj nakon velikih razaranja u II svetskom ratu.

Na istoj konferenciji osnovana je i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD), okosnica Svetske banke, čiji je zadatak prvobitno bilo davanje dugoročnih zajmova za obnovu ratom razrušenih privreda, a danas smanjenje siromaštva u svetu.


Ciljevi MMF-a definisani pri osnivanju su:

Razvoj međunarodne monetarne saradnje, Podrška stabilnim deviznim kursevima, Pomoć uvođenju mltilateralizma u međunarodnu

trgovinu i plaćanja i Davanje kratkoročnih kredita za uravnoteženje

platnog bilansa.

Okosnicu današnje aktivnosti MMF-a čini davanje kredita zemljama članicama za uravnoteženje platnog bilansa i očuvanje međunarodne finansijske stabilnosti.

IZVORI SREDSTAVA MMF-a

Uplaćeni kapital u vidu kvote koju je svaka zemlja dužna da uplati prilikom učlanjenja u MMF. Visina kvote zavisi od ekonomske snage zemlje. Način

uplate kvote je sledeći: 25% u konvertibilnoj valuti i preostalih 75% kvote u nacionalnoj valuti.

Povremeno zaduživanje MMF-a prema zemljama članicama koje su u mogućnosti da pozajmljuju sredstva. MMf je do sada „sklopio“ dva aranžmana o pozajmljivanju sredstava sa većim brojem država. To su GAB – Opšti sporazum o pozajmljivanju i NAB – Novi sporazum o pozajmljivanju.

Prihod po osnovu datih zajmova.

Dodatna sredstva od emitovanja Specijalnih prava vučenja (SDR)


MMF je organizovan po principu akcionarskog društva (broj glasova svake zemlje u odlučivanju zavisi od uplaćenih sredstava).

Od visine kvote koju je uplatila zavisi i iznos sredstava (visina kredita) koji zemlja može dobiti od MMF-a.


Uslov za dobijanje kredita od MMF-a je usaglašen program platnobilansnog prilagođavanja (stabilizacioni program) čiji je cilj uklanjanje uzroka koji su zemlju doveli u poziciju da joj je neophodan kredit za finansiranje platnobilansnog deficita.

Zemlja se „pismom o namerama“ obavezuje da će sprovoditi program ekonomskih reformi koje je usaglasila sa MMF-om.


MMF isplaćuje kredit u delovima, tj. tranšama, najčešće u četiri tranše (po 25% odobrenog kredita).

Isplata tranši je uslovljena sprovođenjem dogovorenih mera ekonomske politike.

IZVORI SREDSTAVA MMF-aPostoji još nekoliko vrsta kredita koje MMF odobrava

zemljama članicama:

Stand-by aranžmani. Predstavljaju odobravanje okvirnog iznosa sredstava koji neka zemlja može koristititi u određenom vremenskom periodu u skladu sa potrebama. Dogovorena sredstva su praktično „u pripravnosti“.

Razne vrste „olakšica“. Radi se o vrsti kredita namenjenoj zemljama koje imaju platnobilansne probleme čiji uzrok nije loša ekonomska politika već nepredvidive okolnosti (suša, poplava, nagli skok cene nafte...).

Krediti za strukturno prilagođavanje najmanje razvijenih zemalja.


Značaj koji MMF ima za neku zemlju ne proističe samo od kredita koji ona može dobiti od MMF-a, već i iz činjenice da je postignut dogovor o aranžmanu sa MMF-om preduslov dobijanja skoro svakog zajma na svetskom finansijskom tržištu.

BRETONVUDSKI MONETARNI SISTEM

MMF se zalagao za fiksne devizne kurseve, smatrajući da se time:

Smanjuje „devizni rizik međunarodnog poslovanja“;

Sprečavaju „konkurentske devalvacije“ – namerno obaranje vrednosti sopstvene valute, čime se povećava cenovna konkurentnost domaćih proizvođača na domaćem i inostranom tržištu.


Bretonvudski monetarni sistem se zasnivao na konvertibilnosti dolara u zlato.

Jedan dolar se nakon II svetskog rata mogao razmeniti za (konvertovati u) 0,888671 g zlata (drugačije izraženo, jedna fina unca zlata je vredela 35 USD).

Prema pravilima Fonda, zemlje članice su morale da odrede vrednost, tj.“paritet“ svoje nacionalne valute u USD (ili zlatu). Deviznom kursu je bilo dozvoljeno da oko zvanično utvrđenog pariteta varira + - 1%.

Sprovođenje devalvacije, ukoliko je ona neophodna, zahtevalo je prethodni dogovor sa MMF-om.


Postojala je ogromna tražnja dolara nakon II svetskog rata. Ogromne sume dolara su se našle van SAD.

Ugled dolara se zasnivao na prosperitetu američke privrede, koja se 1960-ih suočila sa problemima.

KRIZA BRETONVUDSKOG MONETARNOG SISTEMA

Poverenje u superiornost dolara je izgubljeno krajem 1960-ih i sve su veći zahtevi drugih država za konverziju dolara u zlato.

Američke federalne rezerve (FED, ekvivalent centralne banke) su suočene sa odlivom zlata. Želeći da ga zaustave, američke vlasti 1971. godine ukidaju konvertibilnost dolara u zlato i povećavaju cenu zlata (što praktično znači devalvaciju dolara) na 38 USD za uncu.

Dve godine nakon toga, 1973. godine, usledila je nova devalvacija dolara (cena zlata je povećana na 42 USD po unci), a bretonvudski sistem je prestao da funkcioniše.

KRIZA BRETONVUDSKOG MONETARNOG SISTEMA

Pored pada poverenja u dolar, bretonvudski sistem se 1960-ih suočio sa još jednim problemom: pojavio se problem međunarodne likvidnosti - MMF je sve teže izlazio u susret rastućoj tražnji kredita, koja je bila uzrokovana rastom međunarodne trgovine.

REFORMA MEĐUNARODNOG MONETARNOG SISTEMA

Kako bi se rešio problem likvidnosti, MMF 1967. godine (amandmanom na Statut) dobio pravo emitovanja novog sredstva plaćanja nazvanog „specijalno pravo vučenja“ (eng. SDR).

Početna vrednost SDR je bila jednaka vrednosti dolara. Kasnije se vrednost SDR počela utvrđivati na osnovu „korpe“ (grupe) jakih valuta. Danas tu korpu čine: evro, američki dolar, britanska funta i japanski jen.

REFORMA MEĐUNARODNOG MONETARNOG SISTEMA

SDR ima dve važne funkcije: njegovom emisijom MMF ublažava problem

međunarodne nelikvidnosti, novo obračunsko sredstvo koje koristi MMF.

Emitovani SDR se raspodeljuje zemljama članicama MMF-a prema već postojećim kvotama. Dobijeni iznos SDR-a zemlja može „zameniti“ za neku od svetskih valuta koja joj je potrebna, ali se obavezuje da će u određenom periodu „otkupiti“ pripadajuću sumu SDR-a i platiti određenu kamatu.

METODI TRGOVINE I PLAĆANJA

Postoje dva metoda trgovine i plaćanja:

multilateralizam ibilateralizam.

Konvertibilnost valute je obavezan preduslov multilateralizma

MULTILATERALIZAM I KONVERTIBILNOST

Multilateralizam je takav metod trgovine i plaćanja koji omogućava da se potraživanje stečeno u jednoj stranoj zemlji može iskoristiti za izmirenje obaveza u nekoj drugoj stranoj zemlji.

Privredni subjekti neke zemlje mogu robu izvoziti na jedno strano tržište, a zatim tako stečena sredstva iskoristiti za plaćanje uvoza iz neke druge strane zemlje. Naravno, da bi to uradili, potrebno je da stečena sredstva u jednoj valuti zamene (konvertuju) u valutu zemlje iz koje uvoze.


Multilateralizam je superiorniji vid trgovine i plaćanja jer, za razliku od bilateralizma, omogućava poštovanje ekonomskih principa u međunarodnoj trgovini („prodaj (izvozi) tamo gde je najskuplje, kupuj (uvozi) tamo gde je najjeftinije“).


FAZE KONVERTIBILNOSTI:

Čisti zlatni standard – pretvorivost papirnog novca u zlato. Važio je do I svetskog rata.

Zlatno-polužni standard – pretvorivost samo većih vrednosti papirnog novca u zlatne poluge. Važio je između dva svetska rata.


Zlatno-devizni standard – pretvorivost papirnog novca u strani papirni novac koji je pretvoriv u zlato. Važio je između dva svetska rata, ali se na istom principu zasnivao i Bretonvudski monetarni sistem.


Savremenu konvertibilnost MMF definiše kao: konvertibilnost jedne valute u drugu, a

ne u zlato, odnosi se samo na tekuće, a ne i na

kapitalne transakcije, važi za strane, a ne i za domaće

rezidente, zbog čega se naziva i „spoljna konvertibilnost“.


Da bi zemlja proglasila svoju valutu konvertibilnom, potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi:

da zemlja poseduje dovoljan iznos deviznih rezervi (oko 70% vrednosti godišnjeg uvoza);

da ne postoji trajan i veliki deficit platnog bilansa.

da vodi odgovornu monetarnu politiku (stabilna vrednost valute).

BILATERALIZAM

Bilateralizam je metod trgovine i plaćanja koji podrazumeva da se potraživanja stečena u jednoj zemlji mogu iskoristiti samo u toj istoj zemlji. Time se međunarodna trgovina praktično svodi na razmenu (trampu) robe iste vrednosti između dve zemlje.

Bilateralizam ne omogućava potpuno poštovanje ekonomskih principa u međunarodnoj trgovini, zbog čega je „gori“ metod od multilateralizma. Zato se primenjuje samo među zemljama koje nemaju konvertibilnu valutu.

BILATERALIZAM

Među zemljama postoji samo robni tok, a ne i novčani.

Uvoznici robe, robu plaćaju na klirinški račun kod svoje ovlašćene banke, a ne izvozniku iz druge zemlje. Plaćanje se vrši u nacionalnoj valuti. Sa tog istog računa, izvoznici iste zemlje naplaćuju svoj izvoz (a ne od uvoznika druge zemlje).

BILATERALIZAM

DEVIZNA KONTROLA

Devizna kontrola je skup mera i propisa kojima se uređuje devizno poslovanje. Primenjuje se u kriznim ekonomskim vremenima, a u savremenoj svetskoj privredi se javlja među nerazvijenim zemljama.

Cilj devizne kontrole je da država postane jedini subjekt koji raspolaže celokupnim stečenim iznosom deviznih sredstava u privredi. Na taj način centralizovana, devizna sredstava se zatim koriste samo za neophodna plaćanja prema inostranstvu.

DEVIZNA KONTROLA

Instrumenti devizne kontrole su:

repatrijacija deviza – obaveza svih privrednih subjekata koji su stekli devize (izvozom i sl.) da stečena sredstva unesu u zemlju;

cesija deviza – obaveza svih privrednih subjekata da stečene devize prodaju centralnoj banci po zvaničnom deviznom kursu;

dozvole i zabrane deviznih plaćanja, devizni kontigenti i dr.

Documents

MEĐUNARODNI MONETARNI FOND