Medjunarodne finansije

1. Definicija novca

Novac je kompleksan fenomen, on nije samo ekonomska, vec i pravna, socijalna i psiholoska kategorija. U sustini, moglo bi se reci da novac predstavlja jednu od najvecih kulturnih tekovina covecanstva. U svojoj dugoj evoluciji, od primitivnog i prostog do savremenog i slozenog oblika, novac je obogacivao svoj sadrzaj, tako da je veoma tesko dati jednu definiciju novca, koja bi precizno izrazila njegovu prirodu i znacenje. Termin “novac” – “money”, potekao je od reci “moneta”, koja je u pocetku oznacavala samo kovani novac koji se izradjivao u Rimskom hramu boginje Junone Monete.Ekonomska teorija najcesce definise novac funkcijama koje on obavljau privredi. Smatra se da su funkcije sredstva razmene i mere vrednosti osnovne funkcije novca, a da su funkcije sredstva placanja, blada i svetskog novca njegove sekundarne funkcije, koje su izvedene iz osnovnih. Funkcije novca nisu supstanca novca, tj. njegova sustina, vec samo uloge koje novac obavlja u privredi i drustvu.Jedna od najvaznijih osobina je kupovna snaga. Specificnost novca je u tome sto, u odnosu na druge stvari, novac najbolje oteloveljuje kupovnu moc, jer on poseduje opstu kupovnu moc, na cemu se zasniva i njegova funkcija blaga.Jedna od najsirihi najboljih definicija novca tvrdi da je novac bilo sta, materijalnog ili nematerijalnog oblika, sto je opste prihvaceno u zamenu za sve ostale robe i usluge, tj. kao protivvrednost za bilo koju transakciju. Samo ono sto je opste prihvaceno u prometu da obavlja funkcije novca moze se smatrati pravim novcem, nezavisno od bilo kakvog regulisanja od strane bilo koje suverene vlasti.Od pojave novca pa sve do danas, razne stvari su igrale ulogu novca – cak takve za koje nam se cini da imaju veoma malu ili gotovo nikakvu vrednost. Za sve te stvari je karakteristicno da su igrale ulogu novca, u unutrasnjem i medjunarodnom prometu, sve dotle dok su zadrzavale nepromenljivost, stalnost ili stabilnost vrednosti. Znacaj ove definicije novca sastoji se u tome sto ukazuje da je stabilnost vrednosti, vise nego i sama vrednost, sustina novca, tj. fundamentalni kvalitet koji i skoljku, biljku, zivotinju i zlato, bankarski depozit i nacionalnu valutu moze pretvoriti u novac.Savremene operativne ili empirijske definicije novca polaze od kriterijuma likvidnosti u definisanju novcane mase, tj. novca. Dolazi se do dva koncepta novcane mase – uzeg i sireg :

1. prema uzem konceptu – u novcanu masu ulaze sve kolicine transakcionog novca koji se nalazi kod nebankarskog sektora, a koji je emitovan od strane banaka i sastoji se od gotovog novca i depozita po vidjenju (M1). Posto se pod likvidnoscu podrazumeva mogucnost brzog pretvaranja realne i finansijske aktive u transakcioni novac bez gubitka, onda se moze reci da transakcioni novac predstavlja

nalikvidniju aktivu. Kreiranje transakcionog novca u vlasti bankarskog sistema, tako da savremeni novac, u sustini, predstavlja kredit, odnosno dug.

2. prema sirem konceptu – u novcanu masu ulaze sva likvidna finansijska sredstva nebankarskih sektora. Ovaj siri koncept sadrzi, pored transakcionog novca (M1) i kvazi novac, koji se sastoji iz raznih kamatonosnih finansijskih instrumenata sa razlicitim stepenima likvidnosti. U kvazi novac ulaze neoroceni stedni depoziti kod komercijalnih banaka i drugih finansijskih institucija, kratkorocne drzavne i ostale hartije od vrednosti.

Siri koncept novca – zbir transakcionog i kvazi novca – polazi vise od funkcija novca kao blaga jer obuhvata i finansijske instrumente koji donose kamatu. Razlike izmedju teorijske i operativnih definicija novca su :1. teroijska definicija vazi za svaki novac – primitivan i savremen,

aoperativne definicije vaze samo za savremen novac2. dok teorijska definicija istice stabilnost vrednosti kao predusloov da

nesto postane novac, dotle operativne definicije polaze od funkcija novca i ne isticu taj preduslov

3. iz teorijske definicije jasno proizilazi da novac ima specifican polozaj u privrednim procesima, tj. da ima karakter javnog dobra, sto se iz operativnih definicija uopste ne primecuje.

Nabrojane razlike su bitne za kvalitet i samo postojanje novca. Oslanjanje samo na operativne definicije novca, tj. posmatranje novca samo sa stanovnistva sredstva prometa i placanja, krije opasnost od preteranog kreiranja novca, sto vodi u inflaciju, a to znaci u smanjivanje vrednosti novca, sto je u suprotnosti sa teorijskom definicijom novca. Dugotrajno i/ili preterano kreiranje sredstva prometa i placanja (transakcionog novca) na kraju moze da unisti i sam novac. Novac doprinosi ekonomskom progresu jedino pod uslov da odrazava svoj integritet – stabilnost vrednosti.Ekonomski progres nije sam sebi cilj, vec samo uslov da se obezbedi “napredak srece covecanstva”. Posto se trajni ekonomski rast moze ostvariti jedino stabilnim novcem, veliku socijalnu ulogu, sto potvrdjuje njegov karakter javnog dobra.Koncept transakcionog novca je, u sustini, koncept bankarskog novca, a interesi i moc banaka u kreiranju transakcionog novca su ogromni. Interes banke je ostvarivanje profita iz posrednicke uloge. Moc banaka moze da obuzda jedino centralna banka, koja uvek polazi od teorijske definicije novca. U svim zakonima o centralnim bankama stipulisano je da je stabilnost nacionalne valute osnovni zadatak centralne banke. U praksi se pokazalo da, sto je centralna banka nezavisnija, to je nacionalna valuta stabilnija.Stabilnost vrednosti je integralna sila novca. Ona integrise funkcije i osobine novca cineci od necega novac. Stabilnost novca, tj. njegov integritet zavisi iskljucivo od upravljanja novcem, sto se u krajnjoj liniji svodi na moralni integritet upravljaca novcem.

Znacaj teorijske definicije novca nije samo u tome sto istice da je stabilnost vrednosti sustina novca, vec sto ona sadrzi u sebi osnovni koncept konvertibilnosti – robnu konvertibilnost. Robna konvertibilnost – zamenjivost novca za bilo koju robu ili uslugu, sustina svih oblika konvertibilnosti koji su se razvijali jedan za drugim prateci evoluciju novca.2. Pojam nacionalne valute

Pod nacionalnom valutom se danas podrazumeva novčana jedinica jedne zemlje koja predstavlja neograničeno sredstvo plaćanja na njenoj teritoriji ( legal tender ). Zakonskim sredstvom plaćanja se definitivno izmiruju sve vrste novčanih obligacija između rezidenata. Država prihvata izvršenje poreskih obaveza samo u zakonskim sredstvima plaćanja. Sudovi imaju pravo da priznaju ili odbiju izvršenje obaveza u drugim novčanim jedinicama. Pojava zakonskog sredstva plaćanja nastala je kao posledica potrebe pravnog obezbeđenja i izvršenja novčanih obaveza, tj. radi sigurnosti učesnika u novčanom prometu. Proglašavanjem zakonskog sredstva plaćanja vrši se monetarna unifikacija na državnoj teritoriji, što znači da zakonsko sredstvo plaćanja ima monopl u obavljanju funkcija novca u okviru državne teritorije.Zakonsko sredstvo plaćanja nije oznaka za «novac uopšte», već je oznaka za određenu vrstu novca. Zakon određuje ime ( kao i sve ostale osobine ) zakonskog sredstva plaćanja koje postaje ime nacionalne valute tj. nacionalne novčane jedinice. Nacionalnoj valuti je zakonom samo dato da igra ulogu novca, iz čega sledi da ona nije novac sui generis. Pošto joj zakon određuje sve karakteristike po svom suverenom monetarnom pravu, nacionalna valuta je čista pravna kategorija. Ona je «nematerijalna, nevidljiva- apstraktna strana novca» ; predstavlja «čistu kreaciju uma» kojoj je dato da igra ulogu novca na jednoj državnoj teritoriji. Sve veće i detaljnije pravno regulisanje novca koje prati njegovu evoluciju dovelo je u jednom trenutku do sublimacije «novca uopšte», kao ekonomske kategorije, u «novčanu jedinicu», kao ekonomsko pravnu kategoriju, a zatim u «nacionalnu valutu», kao čisto pravnu kategoriju. Zakonsko regulisanje je dovelo do odvajanja i razlikovanja pojma «novac» od pojma «nacionalna valuta». I dok novac postaje bilo šta što ima stabilnost vrednosti koja mu obezbeđuje opštu prihvatljivost, nacionalna valuta dobija opštu prihvatljivost putem zakona – automatski, bez ikakvih drugih uslovljavanja i preduslova. Opštu prihvatljivost nacionalna valuta dobija bez ekonomskog procesa tj. bez prethodno ostvarenog ekonomskog preduslova – stabilnosti vrednosti.Da je nacionalna valuta čisto pravna kategorija sa ekonomskom funkcijom novca, najbolje dokazuje princip nominalizma. Određujući nacionalnu valutu, država može da joj odredi bilo koju vrednost koju želi, ali može i da joj uopšte ne odredi bilo kakvu vrednost. Država može po svom suverenom pravu da menja vrednost svoje nacionalne valute onda kada to

želi, ali nacionalna valuta i dalje ostaje ista ( pravna ) jedinica vrednosti, bez obzira na promenu njene ekonomske vrednosti.Često se zakonom određuje odnos nacionalne valute prema nekom konvencionalno izabranom zajedničkom imenitelju – zlatu, nekoj stabilnoj valuti, specijalnim pravima vučenja ili nekoj drugoj korpi valuta. Ovaj zakonski utvrđen odnos predstavlja valutni paritet za koji bi se moglo reći da predstavlja zvanično utvrđenu vrednost nacionalne valute. U normalnim uslovima, valutni paritet je osnova oko koje se formira devizni kurs koji, najšire posmatrano, predstavlja spoljnu vrednost valute. Teorijski posmatrano, devizni kurs odražava unutrašnju vrednost valute, a u praksi se može desiti da valutni paritet, kao zakonski utvrđena vrednost, više ne izražava stvarnu vrednost nacionalne valute.

3. Vrednost novca i nacionalne valute

Razlika izmedju novca i nacionalne valute sastoji se u nacinu njihovog nastanka – novac je nastao spontano iz ekonomskih procesa, a nacionalna valuta zakonom iz suverene politicke vlasti. Ekonomske zakintosti formiranja vrednosti novca vaze i za formiranje vrednosti nacionalne valute, ma koliko ovu cinjenicu suverena politicka vlast svesno ili nesvesno zanemarivala.Klasifikacija novcanih oblika je na:

1. robni – primitivni i kovani novac2. nerobni – savremeni novac

U pocetku su razne robe igrale ulogu novca, pa je zato vrednost novca bila jednaka vrednosti koju je izabrana novcana roba imala u razmeni ( intrinsic value). Savremen novac, olicen u nacionalnoj valuti, nema robni oblik.Bilo je sasvim prirodno da je u procesu nastajanja novca ulogu novca dobila roba koja je imala ekonomsku vrednost. Cim se neki proizvod poceo upotrebljavati kao sredstvo razmene, onda je on dobio novo znacenje, novu upotrebu iz koje je proizisla njegova «dodatna vrednost». Ta dodatna vrednost novca u teoriji je nazvana funkcionalnom vrednoscu novca. Tako je vec kod robnog novca doslo do odvajanja materijalne (intrinsic value ) od funkcionalne vrednosti. Robni novcani objekti su imali dvostruku upotrebu:

1. nemonetarnu – kao robe2. monetarnu – kao novca.

Dobijanje uloge novca izdvojilo je novcanu robu iz sveta drugih roba i ona se nije vise cenila samo po svojim fizickim svojstvima i troskovima proizvodnje, vec i po tome da li dobro obavlja funkciju u prometu, sto cini srz njene funkcionalne vrednosti.Funkcionalna vrednost novca se definise kao sposobnost novca da se njegovim otudjivanjem steknu proizvodi i usluge. Sticanje proizvoda i usluga otudjivanjem novca predstavlja pravni institut kupoprodaje i zatos se ta sposobnost novca naziva njegovom kupovnom snagom.Funkcionalna vrednost, ili kupovna snaga novca, potice od ekonomskih dobara u cijem prometu sluzi, pa se zbog toga kaze da novac ima derivativnu

vrednost. Kupovna snaga novca je derivativna vrednost proistekla iz funkcije koju novac obavlja u privredi.Kada se novac osamostalio od konkretne materijalne supstance, prelaskom sa robnog na papirni standard, sa nacionalnom valutom kao jedinim oblikom novca, kupovna snaga je ostala jedino merilo vrednosti novca. Danas su sve nacionalne valute na papirnom standardu, pa se prema tome njihova vrednost izrazava jedino njihovom kupovnom snagom. Novac i nacionalna valuta, kao sublimisani oblik novca, imaju vrednost samo ako ima ekonomskih dobara, jer samo tada oni mogu davrse svoje funkcije. Proizvodnja roba je osnovna determinanta vrednosti bilo kog oblika novca, oa tako i nacionalne valute. Ipak, robe ne smeju postojati u neogranicenim kolicinama jer tada gube svojstvo ekonomskog dobra, a time i vrednost, pa otuda ni novac nema odakle da dobije svoju vrednost. Ako uopste nema ekonomskih dobara na trzistu, onda novac, bilo kovani, bilo papirni, ne vredi nista, tj. onda uopste nema novca. U zemlji dembeliji ( sa neogranicenom kolicinom dobara ) i na Robinsonovom ostrvu ( bez ikakvih proizvedenih dobara ), novac nema nikakvu vrednost.Opsti nivo novca se meri i izrazava indeksima cena. Kada se menja opsti nivo cena, onda se menja i vrednost, tj. kupovna snaga nacionalne valute u obrnutoj proporciji – sa povecanjem opsteg nivoa cena pada vrednost nacionalne valute, a sa smanjenjem opsteg nivoa cena raste vrednost nacionalne valute. Vrednost novca je obrnuto proporcionalna opstem nivou cena. Vrednost nacionalne valute je odredjena faktorima koji upravljaju promenama opsteg nivoa cena u zemlji. Iz Fiserove jednacine razmene PT=MV preuredjenjem se dobija jednacina koja ukazuje na determinante opsteg nivoa cena, a time i vrednost nacionalne valute: P=MV/T P – opsti nivo cena M – kolicina novca u opticaju V – brzina novcanog opticaja T – brzina transakcijaPrema jednacini P=MV/T, koja se smatra prvim matematickim izrazom kvantitativne teorije novca, nivo cena je upravno srazmeran kolicini novca (M) i brzini opticaja novca (V), a obrnuto srazmeran obimu transakcija u datom periodu (T). Pod pretpostavkom da su V i T konstantni, nivo cena je upravno srazmeran kolicini novca (M), iz cega proizilazi da vrednost novca zavisi od njegove kolicine. Determinante opsteg nivoa cena M, V i T mogu se menjati u razlicitim kombinacijama, tako da se samo njihova ukupna neto promena odrazava na opsti nivo cena.Promene M, V i T mogu istovremeno imati iste ili razlicite smerove kretanja. Isti smer kretanja sve tri determinante pokazuju u skaldu sa promenama faza u ekonomskim ciklusima. U fazi ekspanzije M, V i T se stimulativno povecavaju, ali su povecanja M i V veca od povecanja T, sto za rezultat ima

povecanje cena, pa sledstveno i smanjivanje vrednosti nacionalne valute. U fazi opadanja ekonomske aktivnosti, M, V i T se stimulativno smanjuju, ali su smanjenja M i V veca od smanjenja T, sto znaci za rezultat ima smanjivanje cena i sledstveno povecanje vrednosti nacionalne valute. Vrednost nacionalne valute se smanjuje u fazi ekspanzije i povecava u fazi opadanja privredne aktivnosti.Faze u ekonomskim ciklusima su odredjene odnosom izmedju investicija (I) i stednje (S), Vece investicije od stednje pokrecu ekspanziju a manje investicije od stednje vode u kontrakciju ekonomske aktivnosti. Medjuzavisnost izmedju vrednosti novca i faza u ekonomskim ciklusima mogla bi da se sematski predstavi na sledeci nacin: Sema 1 – Ekonomski ciklusi i vrednost novca

Faze u ekonomskom ciklusu

Nivo cena Vrednost novca

Ekspanzija (I>S) Raste OpadaKontrakcija (I<S) Pada Raste

Odnos izmedju investicija i stednje odredjen je odnosom izmedju marginalne efikasnosti kapitala (MEK – ocekivanih buducih profita), nivoa kamatnih stopa i sklonosti potrosnji (GDP). Polazeci od pretpostavke da je sklonost potrosnji konstanta koja je inverzno zavisna od nivoa dohotka (privredne aktivnosti), visi nivo ocekivanih buducih profita od nivoa kamatnih stopa pokrece ekspanziju, a nizi nivo ocekivanih profita od kamatnih stopa vodi u stagnaciju privredne aktivnosti. Kolicina novca je faktor koji uvek utice na nivo kamatnih stopa – u kratkorocnom, srednjerocnom i dugorocnom periodu. Kolicina novca je jedna od najnezavisnijih ekonomskih varijabli koja direktno (u stanju pune zaposlenosti) i indirektno (preko nivoa kamatnih stopa) utice na nivo cena i vrednost novca.Mnogi rani ekonomisti su primetili da postoji veza izmedju kolicine novca u zemlji i opsteg nivoa cena, ali su tek ekonomisti neoklasicne skole 19.veka i ranih godina 20.veka teorijski formulisali ovo zapazanje kao zakonitost pod imenom kvantitativne teorije novca. Svi predstavnici kvantitativne teorije, klasicni i moderni, smatraju da su promene u kolicini novca uzrok promena u obimu i pravcu ekonomske aktivnosti, cena i sledstveno vrednosti novca.Klasicnu kvantitativnu teoriju je stalno potvrdjivala praksa, a modernu jos i empirijska istrazivanja. Od pojave novca do danasnjih dana, iskustvo je pokazivalo da su svim inflacionim poremecajima prethodila ekspanzivna kretanja kolicine novca, tako da je funkcionalni odnos izmedju kretanja kolicine novca i kretanja cena ocigledan.Empirijsko istrazivanje MMF-a na uzorku od 53 zemlje (razvijene i zemlje u razvoju), za period od 1960 do 1994.godine, potvrdilo je da je kolicina novca glavna dugorocna determinanta kretanja cena.Protivnici kvantitativne teorije, koji su se pojavili posle velike ekonomske krize 1929-1932.godine u okviru Kejnsijanske makroekonomske analize – da

novac nema onaj znacaj koji mu monetaristi pripisuju. Oni8 nisu svoje postavke o sekundarnoj i indirektnoj ulozi kolicine novca potvrdili sistematskim empirijskim istrazivanjima. U sustini, ni sam Kejns nije odbacio kvantitativnu teoriju, vec ju je stavio u odredjeni specifican okvir modernog razvoja privrede ukljucivanjem u analizu pretpostavki o nefleksibilnosti cena i nadnica i razvoju finansijskog trzista.Prema Kejnsu, na nivoima privredne aktivnosti ispod pune zaposlenosti, promene kolicine novca prevashodno uticu na aktivnosti preko promena kamatne stope – dakle indirektno, a manje na nivou cena. Medjutim, na nivou pune zaposlenosti, promene kolicine novca vise deluju preko promene nivoa cena.

4. Evolucija kreiranja novca

5. Robna konvertibilnost

Nastala je istovremeno sa nastankom samog novca. Razmena se u naturalnoj privredi obavljala trampom, jer novca nije bilo. Pojava novca oznacila je prelaz sa naturalne na novcanu privredu.Novac je proizvod razmene – vec postojaceg trzista roba.U novcanoj privredi se roba ( realna i finansijska) zamenjuje za novac.U Sovjetskom Savezu i drugim zemljama «realnog socijalizma» zakone trzista zamenjivala je svesna i planska organizacija proizvodnje, raspodele, razmene i potrosnje. Postojale su kategorije, cene, novac, kredit, kamatne stope, koje su se utvrdjivale centralizovanim planom.Civilizacija starih Inka nije poznavala ekonomsku kategoriju novca, jer je raspodelu proizvoda obavljao svestenicki sloj.U bivsem Sovjetskom Savezu je postojala nacionalna valuta kao pravna kategorija, nije obavljala ekonomsku funkciju novca, jer je privreda bila planska, a ne trzisna. Sovjetska rublja je bila nacionalna novcana jedinica, koja je odrzavala nacionalni suverenitet drzave; nije bila novac u svom punom ekonomskom znacenju zbog neobezbedjenog uslova -> trzista roba i usluga.Postoje dve definicije robne konvertibilnosti:

1. uzi smisao – pravo preduzeca da slobodno upotrebljava svoja novcana sredstva za kupovinu robe bez trazenja dozvole od centralnog planskog organa

2. siri smisao – ukljucuje i pravo domacinstava da slobodno upotrebljava svoja novac za kupovinu roba i usluga na trzistu

Stabilnost valute se odrzavala na razlicite nacine, sto je zavisilo od karakteristika monetarnog standarda. U metalnom standardu se stabilnost postizala odrzavanjem fiksne cene metala, automatskim mehanizmom trzista.

U papirnom, odrzavanjem stabilnosti opsteg nivoa cena, uz povecanu ulogu ekonomske politike.

6. Pojam i evolucija konvertibilnosti

Postoje dva koncepta konvertibilnosti:1. klasican – javlja se u novcanim sistemima metalnog standarda.

Predstavlja obavezu zamene nacionalne valute za metal, po zvanicno utvrdjenoj fiksnoj ceni metala.

2. savremen – javlja se u papirnom standardu i predstavlja obavezu zamene za drugu nacionalnu valutu po utvrdjenom deviznom kursu.

Sa ekonomskog stanovista, konvertibilnost predstavlja pokretacki impuls koji usmerava privredni mehanizam da funkcionise na odredjeni nacin tj. u pravcu ostvarivanja stabilnosti valute. Konvertibilnost predstavlja odredjeni kompletni mehanizam privredjivanja.Prelaz sa klasicne na savremenu konvertibilnost je bio postepen. Svakom spletu monetarnih i privredno – politickih okolnosti, odgovarao je odredjeni mehanizam konvertibilnosti.Moze se reci da proces evolucije valutne konvertibilnosti stalno traje, jer se stalno menjaju uslovi funkcionisanja nacionalnih privreda.

7. Konvertibilnost punog zlatnog standarda

Zlatni standard se javljao u tri oblika:1. puni zlatni standard2. zlatno-poluzni standard3. zlatno devizni standard

Zajednicka karakteristika svih oblika zlatnog standarda jeste vezanost nacionalne valute za zlato.Znacaj klasicne konvertibilnosti:

1. omogucila je opste prihvatanje novog finansijskog instrumenta – banknote, koja je otvorila put razvoju modernog bankarstva

2. predstavljala je jedan od najvaznijih mehanizama regulisanja kolicine novca u opticaju

3. pokretala je i automatski mehanizam uravnotezenja platnog bilansa i odrzavanja fiksnih deviznih kurseva

Klasicna konvertibilnost je imala nacionalni i medjunarodni znacaj; u uslovima slobode kretanja roba, kapitala i zlata odrzavala je stabilnom i spoljnu vrednost valute izrazenu deviznim kursom.Klasicna konvertibilnost je bila jedan od najvaznijih mehanizama punog zlatnog standarda, koji je trajao do izbijanja I svetskog rata.U pocetku, konvertibilnost je bila toliko vazna da su glasine o mogucnosti suspenzije konvertibilnosti mogle dovesti do «jurisa» na banke, panike i kraha privrednog mehanizma. Vremenom, konvertibilnost nije bila podjednako

bezuslovna i neopoziva u svim zemljama zlatnog standarda, kao sto je bila u Engleskoj (puni zlatni standard do 1914g. mogao se smatrati sterlinskim).Konvertibilnost funte je bila suspendovana samo za vreme Napoleonovih ratova (1797-1819). Suspenzijom konvertibilnosti zemlje su zelele da izbegnu deflaciju.Karakteristika punog zlatnog standarda odrzavanje i jacanje zlatnih rezervi je postalo primarni cilj monetarne politike, a konvertibilnost potisnuta u drugi plan. Ukidanje konvertibilnosti je bilo odraz nepostovanja osnovnog mehanizma regulisanja kolicine novca u opticaju punog zlatnog standarda (puni zlatni standard se sve vise pretvarao iz automatskog trzisnog mehanizma u sistem «upravljane valute» - papirni standard se prepusta odlukama monetarnih vlasti).Sa izbijanjem I svetskog rata zemlje su ukinule klasicnu konvertibilnost i presle na papirni standard koji je imao za posledicu infalciju i pad vrednosti nacionalne valute (priner: srpski dinar, str 19, skripta).

8. Konvertibilnost zlatno – poluznog standard

Do suzavanja konvertibilnosti dolazi jer se vise nije mogao iznos novcanica zameniti za zlato. Pravo konvertibilnosti su mogli da ostvare jedino vlasnici novca koji su mogli da otkupe najmanje jednu celu zlatnu polugu tesku 12.5kg zlata. U zemljama zlatno – poluznog standarda doslo je do potpunog povlacenja zlata iz opticaja (u Velikoj Britaniji se izvrsilo vec pocetkom rata, a u SAD proklamacijom predsednika Ruzvelta 1933g.). Porast novcane mase (banknota i tekucih depozita) izazvao bi opsti porast cena i deficit tekuceg bilansa. Pad zlatnih rezervi vodio je vracanju novcane mase na ravnotezni nivo i povecanju kamatnih stopa (eskontne i trzisnih), sto je vracalo devizni kurs na nivo kovnickog pariteta.Promena sadrzaja konvertibilnosti razlike izmedju punog i zlatno – poluznog standarda.Talas bankarskih bankrotstava u SAD 1931g i 1932g izazvao je «juris» na preostale banke ciji su deponenti zahtevali konverzaciju u zlatni – kovani novac. Zahtevi izmedju 15og februara i 4og marta 1933g povecali su kolicinu gotovog novca u rukama transaktora na racun smanjivanja rezervi.«Bolje sacuvati zlatne rezerve za opste dobro, nego dozvoliti da budu iscrpljene zbog sebicnih individualnih interesa».

9. Konvertibilnost zlatno – deviznog standarda

Predstavljala je preovladavajuci oblik zlatnog standarda. Po preporuci Konferencije u Djenovi, prihvatanje zlatno – deviznog standarda znacilo je da se ekonomizacija sa zlatom izvrsi tako sto ce se zakonskim putem dozvoliti centralnim bankama da u svojim monetarnim rezervama drze i valute direktno konvertibilne u zlato.

Unosenjem deviza doslo je do dve znacajne promene:1. monetarnu bazu su sada cinili i zlato i devize2. promenio se sadrzaj konvertibilnosti

Stabilnost zlatno – deviznog standarda je zavisila od stabilnosti rezervnih valuta.Ova konvertibilnost je ucinila da valute postanu potencijalno nestabilne, jer su i dalje bile zakonski definisane odredjenom kolicinom zlata. To je znacilo davanje slobode monetarnim vlastima, a nacionalne valute vise nisu bile predstavnici zlata.Neobavezna konvertibilnost nacionalne valute u zlato znacila je da vise nije postojala garancija da je kupovna moc valute odgovarala kupovnoj moci zlata.Zlatno – devizna konvertibilnost nije garantovala stabilnost vrednosti nacionalne valute kao klasicna konvertibilnost.Velika Britanija od 1816 do 1821 godine je zvanicno na zlatnom standardu.Srpski dinar je zadrzao svoju vrednost u periodu 1914-1918g.Odstupanje stvarne vrednosti valute (valutni disparitet) moglo je da se otkrije na deviznim trzistima, ako je zemlja vodila politiku slobodnog deviznog trzista.Za vreme Velike ekonomske krize (1929-1932) devizni kurs je izgubio kontakt sa zlatnim paritetom.Gustav Kasel navodi da posle I svetskog rata SAD nisu postovale pravilo o pokricu novcanog opticaja. Americke monetarne vlasti nisu dozvolile da porast zlatnih rezervi vodi u rast novcane mase (htele su da izbegnu porast opsteg nivoa cena). Strah od depresijacije funte i dolara za vreme ekonomske krize naveo je zemlje zlatno – deviznog standarda da otpocnu konverziju iz svojih deviznih rezervi u zlato. U drugoj polovini 1931g Francuska centralna banka je otpocela proces likvidacije deviznog dela monetarnih rezervi, zahtevajuci od engleske banke konverziju funte u zlato. Primer Francuske sledile su i ostale zemlje.Godine 1925 funta se vratila na zlatni standard deflatornom politikom.Tokom 1931g i 1932g u 24 evropske zemlje je doslo do smanjenja deviznih rezervi od 1.8 milijardi doalra i povecanju ukupnih zlatnih rezervi od 1 milijarde dolara.Za vreme i posle Velike ekonomske krize, zemlje su napustile zlatno vazenje i konvertibilnost u zlato ili zlatne devize, prelazeci na papirni standard. Neke zemlje su prihvatale politiku slobodno plivajuceg kursa, a neke politiku vezivanja svojih valuta za valute najrazvijnijih zemalja.Posle krize postojalo je pet valutnih zona:

1. sterlinska2. dolarska3. zona jena4. zlatni blok5. devizna kontrola

10. Sterlinska zona

Osnovana je 1933g za vreme ekonomske i monetarne konferencije u Londonu izmedju zemalja britanske imperije. Kasnije su se pridruzile skandinavske zemlje, Egipat, Argentina, neke zemlje Srednjeg Istoka (Irak, Iran). Sve zemlje su napustile zlatni standard i pristale da nekonvertibilnu papirnu funtu sterlinga drze pored zlata u monetarnim rezervama. Papirne valute su vezale fiksnim deviznim kursom za papirnu funtu sterlinga.Stvaranju sterlinske zone doprineli su razvijeni politicki i ekonomski odnosi zemalja zone Velike Britanije.Stvaranju poverenja u papirnu funtu doprinelo je formiranje britanskog deviznog fonda u aprilu 1932 godine, ciji je zadatak bio da brani devizni kurs funte na deviznim trzistima.Osnivanje deviznog fonda oznacilo je kraj slobodnog plivanja funte u odnosu na valute zlatnog bloka.Valutna stabilnost bila je zadivljujuca do pocetka II svetskog rata. Odrzavala se kombinacijom mehanizama savremene konvertibilnosti i mehanizma fiksnog deviznog kursa.Uspesno funkcionisanje na papirnom standardu potvrdilo je da tamo gde postoji mehanizam konvertibilnosti, postoji i stabilnost valute.

11. Savremena konvertibilnost

Kod savremene konvertibilnosti ne postoji obavezna konverzija nacionalne valute u zlato.Danas se pod konvertibilnoscu podrazumeva samo zamena jedne nacionalne valute za druge.Za valutu papirnog standarda moze se reci da je konvertibilna ako se moze upotrebiti ili razmeniti bez ogranicenja za:

1. bilo koju transakciju2. bilo koju drugu valutu3. bilo koju transakciju ili valutu po svom paritetu ili zakonski odredjenom

deviznom kursuZa savremenu konvertibilnost karakteristicno je da postoje razliciti stepeni konvertibilnosti za razlicite valute (od stepena teoretskog maksimuma do raznih oblika ogranicene konvertibilnosti). Prvobitni koncept konvertibilnosti MMF-a bio je definisan clanovima VIII, XIV, XIX statuta MMF-a.Fondova definicija tekucih transakcija obuhvata transakcije koje su kapitalne (otplata zajmova), dopunjena je odredbom da MMF moze da odredi da li se odredjena transakcija smatra tekucom ili kapitalnom.Drugim amandmanom na statut MMF iz 1978g, uvodi se termin «slobodno upotrebljiva valuta» - valuta koja se siroko koristi u medjunarodnim placanjima i kojom se znacajno trguje na deviznim trzistima.

Fondov koncept konvertibilnosti predstavlja ogranicenu konvertibilnost i jedan prilicno fleksibilan koncept konvertibilnosti.Vecina zemalja Zapadne Evrope 1958g u decembru de facto proglasila samo spoljnu konvertibilnost.Zemlje clanice 1990g, ukinule su ogranicenja i na kapitalne transakcije i priblizile se teoretskom maksimumu savremene konvertibilnosti.Savremena konvertibilnost je znacila da drzave moraju u svojim rezervama drzati stranu valutu. Sve do 1971g americki dolar je preovladavao, bio je jedina nacionalna valuta koja je posle II svetskog rata zadrzala konvertibilnost u zlatu.Fizickim licima je do 1975g, bilo zabranjeno da poseduju zlato, osim u obliku nakita, numizmaticnih kolekcija (stari novac) i industrijskim sirovinama.Ministarstvo finansija je imalo pravo da kupuje i prodaje zlato u zemlji i inostranstvu.Americki dolar je centralna valuta BRETON-VUDSKOG medjunarodnog monetranog sistema iz dva razloga:

1. americka drzava je garantovala stranim drzavama bezuslovnu konvertibilnost zvanicnih holding dolara u zlato po fiksnoj ceni od 35 dolara za finu uncu.

2. sve ostale papire su bile na papirnom standardu – nisu imale garanciju svoje vrednosti

Intervencije odbrane fiksnih deviznih kurseva vrsile sus e u dolarima. Americki dolar u BRETON-VUDSKOM monetarnom sistemu je preuzeo od zlata sve funkcije svetskog novca (transakcionu, rezervnu, interventnu).Cena zlata se prvi put povecala na 40 dolara 1961g, sto je bio znak precenjenosti dolara, koja je dovela u opasnost stabilnost deviznih kurseva. Preduzete mere odbrane osnivanjem zlatnog pula (1961-1968) i zakljucivanjem Vasingtonskog sporazuma, ali nisu mogle da spasu dolar.Do pocetka 1972g americki dolar je isto kao i sve druge valute bio na cistom papirnom standardu.Ukidanje zlatno – poluzne konvertibilnosti dolara oznacilo je univerzalno prihvatanje cistog papirnog standarda u kome su valute medjusobno povezane savremenom konvertibilnoscu.

12. Razlike i slicnosti izmedju savremene i klasicne konvertibilnosti

Razlike:1. valute zlatnog standarda su bile zamenjivane za zlato, dok su

danasnje papirne valute direktno zamenljive samo jedna za drugu2. valute zlatnog standarda su bile konvertibilne za bilo koju transakciju, a

danasnje za tekuce medjunarodne transakcije3. klasicna konvertibilnost je imala akcenat na unutrasnoj, a savremena

na spoljnoj konvertibilnosti4. klasicna je vezana za sistem fiksnog deviznog kursa, a savremena

podrazumeva slobodu izbora politike deviznog kursaSlicnosti:

1. robna konvertibilnost cini osnovu konvertibilnosti2. oba koncepta konvertibilnosti oznacavaju valutnu stabilnost3. oba koncepta konvertibilnosti povezuju medjusobno nacionalne

privredeFormiranje trzista roba i usluga CONDITIO SINE QUE NON ostvarivanja konvertibilnosti valute.

13. Znacaj konvertibilnosti

Monetarna stabilnost predstavlja osnovni uslov ekonomskog i drustvenog razvoja. Konvertibilnost valuta obezbedjuje monetranu stabilnost. Odrzavanje stabilnosti je bio osnovni razlog za sam nastanak konvertibilnosti.Klasicna konvertibilnost je proizisla iz potrebe da se odrzi stabilnost vrednosti banknota.U vreme klasicne konvertibilnosti glavni kanal operacionalizacije je bilo pravilo o pokricu, a u vreme savremene konvertibilnosti prvo odbrana fiksnog deviznog kursa, a sa uvodjenjem fleksibilnog deviznog kursa monetarna samodisciplina.Klasicna je mnogo cvrsce od savremene garantovala stabilnost valute. Klasicna je odrzavala i unutrasnju i spoljnu vrednost nacionalne valute, direktnim uticajem na kolicinu novca u opticaju. Kolicina novca u opticaju je varirala, izazivajuci inflacije i deflacije, ali je vrednost novca ostajala stabilna. Savremena ne garantuje ni unutrasnju ni spoljnu vrednost nacionalnih valuta. Uvodjenje savremene konvertibilnosti nosi niz koristi, ali i rizika za nacionalnu privredu.Korist konvertibilnost povezuje zemlju u sistem svetske privredeRizik stvaranje platno – bilansne neravnoteze (deficit), pad proizvodnje, rast nezaposlenosti i nestabilnosti deviznog kursa.Rizici se mogu izbeci ukoliko se zemlja pripremi za postepeni ulazak u konvertibilnost.Za kapitalne transakcije otvara mogucnost efikasnije alokacije svetske stednje i investicija.Konvertibilnost kapitalnih transakcija moze da ugrozi stabilnost valute i devizne rezerve, jer otvara prostor za beg kapitala (primer: Azijska valutna kriza 1997-1998g).Puna konvertibilnost ogranicava autonomsnot nacionalnih ekonomskih politika.Na godisnjoj skupstini u Honh Kongu 1997g, privremeni Komitet MMF je usvojio izjavu o liberalizaciji kretanja kapitala. U izjavi se konstatuje da je liberalizacija kretanja kapitala postala jedan od osnovnih elemanata efikasnog, medjunarodnog monetarnog sistema. Izjava poziva Izvrsni odbor MMF-a da zapocne rad na novom amandmanu na Statut Fonda, kojim bi se liberalizacija kapitalnih transakcija postavila kao jedan od ciljeva MMF. Izvrsni odbor je zapoceo rad na predlozenom amandmanu, ali nije doneo konacnu odluku. Na snazi je i dalje dosadasnji koncept konvertibilnosti definisan za medjunarodne tekuce transakcije.

14. Pojam platnog bilansa

Izraz platni bilans je prvi put upotrebio britanski ekonomista Stuart u delu «An Inquiry into the Principles of Political Economy», iz 1767 godine. Platni bilans pominje govoreci o «ukupnoj masi reciprocnih placanja» izmedju zemlje i inostranstva. Postoje dve koncepcije platnog bilansa:

1. klasicna – je uza i nastala je u liberalistickoj fazi kapitalizma2. savremena – je sira i nastala je u fazi monopolistickog kapitalizma

Prema klasicnoj koncepciji, platni bilans pokazuje odnos izmedju placanja koji u toku odredjenog vremenskog perioda data zemlja vrsi u korist inostranstva i placanja koja inostranstvo obavlja u korist date zemlje (registruje samo efektivno izvrsena placanja u odredjenom vremenskom periodu).Danas platni bilans se definise kao sistematski dvostrani pregled (popis) svih ekonomskih transakcija obavljenih izmedju rezidenata i nerezidenata u odredjenom vremenskom periodu – najcesce u jednoj godini. U platni bilans se beleze sve ekonomske transakcije koje su obavljenje u toku jedne godine, bez obzira na to da li su u toku te godine izvrsena i sva placanja za robu i usluge ili se ona odlazu za kasnije.Savremena koncepcija platnog bilansa omogucava siru i dublju analizu medjunarodnih ekonomskih odnosa jedne zemlje.Uvodjenjem sireg koncepta platnog bilansa, uzi koncept je ostao u upotrebi pod nazivom «devizni bilans» - zadrzan kao orudje ekonomske analize, jer ima analiticku vrednost sa stanovista formiranja deviznih kurseva i predstavlja izvor efektivne i aktuelne ponude i potraznje deviza na deviznom kursu.Platni i devizni bilansi omogucavaju analizu ekonomskih odnosa jedne zemlje sa inostranstvom, sa dva stanovista.Pored platnog i deviznog, postoji i obracunski bilans, koji pokazuje stanje dugovanja i potrazivanja zemlje prema inostranstvu.

15. Struktura platnog bilansa i vrste medjunarodnih transakcija

Raspoređivanje različitih vrsta međunarodnih transakcija u pojedine delove platnog bilansa predstavlja formiranje njegove strukture (veoma važno pitanje).Platni bilans konstruisan je na principu dvojnog knjigovodstva, pa je uvek uravnotežen. Stoga se otvara pitanja otkrivanja stvarne ekonomske ravnoteže ili neravnoteže platnog bilansa (sto se može resiti sa presecanjem platnog bilansa). Veličina neravnoteže zavisiće od mesta na kome je izvršeno presecanje i od rasporeda transakcija iznad/ispod linije presecanja.Primer: pri analizi stanja platnog bilansa bivše države Jugoslavije nije svejedno da li će se radničke doznake naći ispod ili iznad linije presecanja, jer su one predstavljale stavku velike vrednosti, pa su mogle uticati na veličinu vrednosti neravnoteže platnog bilansa. Raspoređivanje ove stavke zavisi od

načina definisanja unilateralnih transakcija kojima pripadaju radničke doznake.Definisanje, klasifikacija i raspoređivanje međunarodnih transakcija u platnom bilansu nisu samo tehnička, već su suštinska pitanja, jer od toga kako su ona rečena zavisi veličina ekonomske neravnoteže platnog bilansa.Ekonomske transakcije se dele po različitim kriterijumima:

1. sa aspekta formiranja strukture platnog bilansa, koji polazi od vezanosti

transakcije za tekući proces proizvodnje:a) tekuće – odnose se na privredne aktivnosti koje su uzrokovaneb) kapitalne – prenos postojećeg društvenog proizvoda u realnom

novčanom obliku između zemalja 2. za svrhe utvrđivanja neravnoteže platnog bilansa: a) autonomne b) kapitalne 3. prema statusu rezidenata: a) privatne b) zvanične 4. međunarodne transakcije: a) unilateralne b) bilateralneKapitalne transakcije predstavljaju jednu vrstu transfera – dvostranih (bilateralnih) transfera. Dvostrane transakcije čine kapitalne transakcije (krediti, direktne investicije).

Dr. Milutin Ćirović daje šemu platnog bilansa:I trgovinski bilans: 1. bilans robne razmene 2. bilans nerobne razmene 3. bilans dohotka u vezi sa međunarodnim investicijamaII bilans transfera i monetarnog zlata: 1. bilans unilateralnih transfera 2. bilans kapitalnih transfera 3. bilans monetarnog zlata

Platni bilans se sastoji iz dva podbilansa, a to su:1. tekuće transakcije platnog bilansa (trgovina robom i uslugama)2. kapitalne transakcije platnog bilansa (međunarodno kretanje kapitala)

U međunarodnim ekonomskim odnosima postoje: ~ unilateralni (jednostrani) transferi – transakcije bez reciprociteta i nadoknade:

1. privatni (pokloni, iseljeničke radničke doznake)

2. zvanični (reparacije, obeštećenja(restitucije), državni pokloni, ekonomska pomoć)

~ kreditne stavke: izvoz roba, usluga, jednostrani transferi (credit), uvoz kapitala, rezerve (credit) – (smanjenje rezervi)~ debitne stavke: uvoz robe, usluga, jednostrani transferi (debit), izvoz kapitala, rezerve (debit) – (povećanje rezervi)

Monetarne rezerve danas čine: zlato, devize, specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod MMF-a. Do I svetskog rata u monetarnim rezervama se nalazilo samo zlato koje je predstavljalo monetarnu bazu i izvor međunarodne likvidnosti.Između dva rata održane su monetarne konferencije u Briselu i Đenovi i tada je preporučeno da se u međusobnim plaćanjima upotrebljavaju devize. Tako je nastao zlatno – devizni standard koji u monetarne rezrve uvodi devize. U manje razvijenim zemljama, devizne rezerve čine najveći deo monetarnih rezervi.

16. Neravnoteža platnog bilansa

Platni bilans je uvek u ravnoteži. Saldo tekućeg računa platnog bilansa uvek je jednak saldu kapitalnog računa. Neravnotežu platnog bilansa je moguće otkriti posmatranjem jednog skupa transakcija. Britanski ekonomista Mead je skup transakcija zemlje koji stvara neravnotežu nazvao autonomnim međunarodnim transakcijama (transakcije koje nastaju spontano kao rezultat poslovanja privrednih subjekata, nezavisno od svih ostalih transakcija). Tu spada: najveći deo robne razmene, iseljeničkih doznaka, reparacije, restitucije, privatni pokloni, kretanja kapitala komercijalne privrede. Grupa transakcija koja se preduzima upravo iz razloga što se kreditne i debitne stavke autonomnih transakcija nisu međusobno izravnale zovu se kompenzatorne ili izravnavajuće transakcije.Neravnoteža platnog bilansa jednaka je razlici ukupnih i kompenzatornih transakcija sa inostranstvom.

Trgovinski bilans, bilans autonomnih unilateralnih transfera i bilans autonomnih kapitalnih transakcija izazivaju neravnotežu platnog bilansa. Bilans izravnavajućih unilateralnih transfera, bilans izravnavajućih kapitalnih transakcija i bilans monetarnih rezervi izazivaju izravnavanje neravnoteže platnog bilansa.Građanski ekonomisti klasične škole smatrali su da se platni bilans izravnava kretanjem zlata kao svetskog novca. Veličina uvoza/izvoza zlata bila je i veličina platnobilansne neravnoteže. To je bila pogrešna pretpostavka!Od Velike ekonomske krize, u savremenom kapitalizmu, dolazi do veće državne intervencije u privredi, koja se ogledala u tendenciji da se međunarodna kretanja kapitala i unilateralnih transfera stave pod državnu

kontrolu. Tako je deo međunarodnog kretanja kapitala i unilateralnih transfera dobijao karakter izravnavajućih transakcija.Kapitalne transakcije su postajale kompenzatorne = neravnoteža platnog bilansa se približavala neravnoteži trgovinskog bilansa => uravnoteženje platnog bilansa = uravnoteženje trgovinskog bilansaDo neravnoteže platnog bilansa moguće je doći na više načina, u zavisnosti od toga na kom mestu platnog bilansa se vrši njegovo presecanje-Presecanjem platnog bilansa dobijaju se dva podbalansa:1. iznad linije presecanja – autonomne transakcije2. ispod linije presecanja – kompenzatorne transakcijeNajčešće se primenjuju tri načina presecanja (od 7 navedenih u skripti, str 45):1. koncept tekućeg bilansa – je najčešći; iznad linije presecanja se nalaze

trgovinski bilans, bilansa usluga, unilateralnih transfera, a ispod linije presecanja se nalaze sve kapitalne transakcije. Znacaj – ravnoteža tekućeg računa je ona ravnoteža koju na dugi rok svaka zemlja mora obezbediti.

2. baznog (osnovnog) bilansa – iznad linije preseka se nalaze trgovinski bilans, bilans usluga, unilateralnih transakcija i dugoročnog kapitala. Kompenzatorne su samo transakcije kratkoročnog kapitala i monetarnih rezervi.

3. bilans monetarnih rezervi – ispod linije preseka se nalaze kompenzatorne transakcije samo kao monetarne rezerve. Zastupali građanski ekonomisti klasične škole.

MMF je dugo primenjivao koncept zvaničnog kompenzatornog finansiranja za utvrđivanje postojanja neravnoteže platnog bilansa.Veličina neravnoteže platnog bilansa jednaka je veličini finansiranja koju obavljaju monetarne vlasti u cilju otklanjanja suficita ili deficita svih ostalih transakcija platnog bilansa.

UZROCI I VRSTE NERAVNOTEŽE

Eksterna neravnoteža nastaje pod uticajem raznih faktora.Kasična i neklasična teorija uravnoteženja platnog bilansa smatraju da je količina novca u opticaju osnovni uzrok neravnoteže u spoljnim plaćanjima, zbog:1. pretpostavke da je kretanje međunarodne razmene uslovljeno faktorom

cene2. pretpostavke o istinitosti kvantitativne teorije novcaKlasična teorija stvara sledeći koncept: Nivo cena u zemlji određuje obim, strukturu i pravce međunarodne razmene, nivo cena srazmeran je količini novca u opticaju↑ količine novca u opticaju => ↑ cena → deficit platnog bilansa↓ količine novca u opticaju => ↓ cena → suficit platnog bilansa

Marks je istakao da su ciklične krize hiperprodukcije glavni uzročnici poremećaja u bilansaima eksternih plaćanja. Krize su značajan faktor eksterne neravnoteže.Neravnotežu mogu izazvati realni (u sektoru proizvodnje) i monetarni (u sektoru novca) faktori. Primer: inflacija je monetarni uzrok deficita platnog bilansa.Monetarna ekspanzija predstavlja povećanje likvidnosti makroekonomskog sistema, porast proizvodnje i zaposlenosti. Monetarna ekspanzija proizvodi i inflaciju i deficit platnog bilansa.Dugoročna primena je kontraproduktivna, negativni efekti monetarne ekspanzije (inflacija, deficit) zaustaviće ekonomski rast.Monetarna restrikcija je posledica ↓ proizvodnje, ↓ agregativne i uvozne tražnje i ona dovodi do suficita platnog bilansa. Dejstvo monetarne restrikcije na promene nivoa cena zavisi od funkcionisanja tržišnog mehanizma. Na dugi rok deluje u pravcu obaranja stope inflacije. Popravlja platni bilans u kratkom i srednjem roku preko smanjivanja uvozne tražnje, a dugoročno i preko smanjivanja cena, što povećava konkurentnost zemlje, povećava izvoz i popravlja platni bilansa.

Klasifikacija neravnoteža:1. slučajna → rezultat vandrednih okolnosti, suše, poplave, zemljotresi.

Metod otklanjanja je finansiranje.2. ciklicna → posledica cikličnog kretanja svetske privrede. Metod

otklanjanja je uspostavljanje autonomnih nacionalnih ekonomskih politika sa papirnim važenjem.

3. strukturna → povezuje se sa strukturnim transakcijama u privredi. Posledica je ubrzanog rasta, praćene manjim/većim unutrašnjim neravnotežama. Metod otklanjanja je strukturno prilagođavanje.

Neravnotežu platnog bilansa je neophodno otkriti zbog negativnih unutrašnjih i međunarodnih reperkusija.Za održavanje međunarodne monetarne stabilnosti neophodno je da svaka zemlja održava ravnotežu platnog bilansa. Svaka zemlja u sistemu svetske privrede odgovorna je za međunarodne reperkusije ekonomske politike koju vodi.

17. Automatski mehanizam uravnoteženja platnog bilansa početak + uravnoteženje: 1. automatski i 2. politikom platnog bilansa

18. Politika platnog bilansa

Politika platnog bilansa je sastavni deo ekonomske politike jedne zemlje, a ima zadatak da održava ravnotežu platnog bilansa, polazeći od prioritetnih nacionalnih ciljeva (ekonomski rast, puna zaposlenost, ralativna unutrašnja stabilnost).

Sukob između eksterne i interne stabilnosti došao je do izražaja u vreme zlatnog standarda. Engleska banka počela je da izbegava upotrebu eskontne stope u cilju uravnoteženja platnog bilansa, ako bi procenila da će to imati negativne efekte na domaćem kreditnom tržištu.Ragnar Nurkse je neutralizaciju platnog bilansa označio kao bitan uzrok kraha zlatnog standarda, pored povećanja rigidnosti cena i nadnica.Kada se prekine inflatorno i deflatorno dejstvo platnobilansne neravnoteže, u cilju održavanja unutrašnje ravnoteže ili rasta, prekida se osnovna poluga koja pokreće sistem da se ponovo vrati u ravnotežu.Neutralizacijom platnog bilansa ukida se platnobilansa disciplina i uvodi kontrola platnog bilansa, koja diskricionim odlukama sprečava neželjene unutrašnje efekte platnog bilansa.Visok stepen kontrole platnog bilansa od Velike ekonomske krize omogućen je i promenom monetarnog sistema. Zlatni standard je zamenjen papirnim. Papirno važenje sa prinudnim kursom omogućava manipulisanje novčanom masom (nacionalnom valutom ).Uloga monetarnih rezervi je izvor međunarodne likvidnosti zemlje.Metodi politike platnog bilansa dele se na:1. metode finansiranja 2. metode prilagođavanja platnog bilansaRazlike između metode finansiranja i metode prilagođavanja platnog bilansa:~ Svako prilagođavanje zahteva određenu realokaciju resursa u nacionalnoj privredi, promene u strukturi proizvodnje i izmene u strukturi uvoza i izvoza~ Svako finansiranje predstvavlja odlaganje stvarnog prilagođavanja (do koga će doći ranije, u slučaju kratkoročnih neravnoteža ili kasnije tokom razvoja i strukturne transformacije nacionalne privrede).Metode za uravnoteženje deficita platnog bilansa:1. finansiranje → ↓ vlastitih monetarnih rezervi

zaduživanje u inostranstvu2. prilagođavanje → deflacija (restruktornom finansijskom politikom) devalvacija spoljnotrgovinska i devizna kontrola (ograničenje uvoza, stimulisanje izvoza, ograničenje raspolaganja devizama,...)Metode za uravnoteženje suficita platnog bilansa:1. finansiranje → ↑ vlastitih monetarnih rezervi izvoz kapitala u inostranstvo2. prilagođavanje → inflacija (ekspanzivnom finansijskom politikom) revalvacija liberalizacija spoljnotrgovinskog i deviznog režimaFaktori od kojih zavisi koje će se metode primeniti:1. interne ekonomske situacije – pr. Nezaposlenost, privredni rast

isključuju deflaciju2. definisanje uzroka neravnoteže platnog bilansa3. raspoloživost izvora finansiranja

4. odnos troškova finansiranja i troškova prilagođavanja5. hitnost korekcije platnog bilansa6. reakcije međunarodnih institucija (MMF i STO)

Posle II svetskog rata, zemlje u razvoju su preferirale finansiranje (zaduživanje u inostranstvu) kao metod uravnoteženja defivita platnog bilansa. Deficit je postao dopunski faktor privrednog razvoja. Zemlje koje nisu uspele da koriste inostranu akumulaciju zapale su u dužničku krizu. Deficit je postao ograničavajući faktor privrednog razvoja.Teorija apsorpcije kaže da je neravnoteža platnog bilansa posledica nejednakosti domaće proizvodnje i apsorpcije.Metode: 1. politika promene izdataka (inflacija, deflacija) 2. politika skretanja izdataka (promene deviznog kursa, mere spoljnotrgovinskog i deviznog režima) Politika promene izdataka → primenom ekspanzivne i restriktivne politike: ~ u slučaju deficita, restriktivna politika koja smanjuje potrošnju u privredi ~ u slučaju suficita, ekspanzivna politika koja povećava agregativnu tražnju i potrošnju, eliminiše višak proizvodnje nad apsorpcijom i platni bilans vraća u ravnotežu.

Politika skretanja izdataka → skretanje agregatne tražnje sa inostranog na domaće tržište i obrnuto, pa se politika naziva i redistributivna politika uravnoteženja platnog bilansa. Revalvacija i liberalizacija spoljnotrgovinskog režima usmeravaju domaću tražnju na inostrano tržište, eliminišu suficit podsticanjem uvoza. Devalvacija i administrativna zaštita skreću tražnju na nacionalno tržište, ucilju uravnoteženja deficita platnog bilansa.Finansijska politika:1. fiskalna2. monetarna ( ostvaruje dvostruko dejstvo na platni bilans, preko

regulisanja agregatne tražnje i kamatne stope).

Zemlje izbegavaju politiku promene izdataka zbog inflatornih i deflatornih efekata. Uspeh uravnoteženja platnog bilansa primenom politike skretanja izdataka zavisi od stanja zaposlenosti. Uspeh uravnoteženja platnog bilansa primenom politike skretanja izdataka zavisi od stanja zaposlenosti. Devalvacija i porast administrativne zaštite mogu otkloniti deficit bez restriktivne politike samo u situaciji nezaposlenosti i postojanja viškova slobodnioh kapaciteta. Puno korišćenje kapaciteta, puna zaposlenost, smanjenje uvoza pokreće inflatorne impulse, ukoliko se ne primenjuje kontrakcija tražnje restriktivnom politikom.Suficit → da ne bi redistributivna politika dovela do nezaposlenosti, mora se upotrebiti i ekspanzivna politika.

19. Evolucija bilansa plaćanja zemlje u razvoju (Kindleberger)

Cilj analize platnog bilansa je ispitivanje dugoročnog aspekta platnog bilansa Jugoslavije.Odnos međuzavisnosti privrednog razvoja i platnog bilansa izložen je u Kondlebergerovoj šemi ekularne evolucije platnog bilansa:

STADIJUM RAZVOJA TEKUĆI RAČUN P.B. OBRAČUNSKI BILANS I Deficit Mlađi dužnik II Deficit Zreo dužnik III Uravnotežen Mlađi poverilac IV Suficit Zreo poverilac

Šema ilustruje evoluciju platnog bilansa na osnovu evolucije tekućeg računa platnog bilansa zemlje koja je ušla u proces privrednog razvoja. Predstavlja proces transformacije privredne strukture, zahteva ogromna sredstva.U I stadijumu ekonomskog razvoja javlja se deficit tekućeg računa platnog bilansa koji popunjava akumulacioni jaz (deficit tekućeg računa se finansira prilivom kapitala iz inostranstva). Zemlja se javlja kao dužnik inostranstvu ‚‚mlađi dužnik‚‚. U višim fazama razvoja, porast domaće proizvodnje omogućava ekspanziju izvoza, što dovodi do smanjivanja deficita tekućeg računa i njegovog prelaska u suficit.

Kretanja iz deficita ka suficitu obezbeđuju razduživanja zemlje, i ona od međunarodnog dužnika, preko faze ‚‚zrelog poverioca‚‚ postaje međunarodni poverilac. Deficit koji nastaje kao posledica strukturnih transformacija privrede zove se strukturni deficit (redovni pratilac započinjanja privrednog razvoja).Evolucija platnog bilansa SAD-a (Paul Samuelson) – faza ‚‚mlađeg dužnika‚‚ u SAD-u je trajala 90 godina (1775-1865), a faza ‚‚zrelog dužnika‚‚ 40 godina (1873-1914). Posle I svetskog rata SAD su postale poverilačka zemlja.Vremensko trajanje strukturnog deficita zavisi od načina uravnoteženja. U periodu zlatnog standarda, automatizam tržišnog načina uravnoteženja nije dozvoljavao dugotrajne deficite, bio je onemogućen uvođenjem protekcionizma.Primer: SAD su tokom i posle Građanskog rata zavele visoke uvozne carine. Prosečna carinska stopa je početkom rata bila 19%, a 1864g 47%. Visokim carinama je onemogućen uvoz iz Engleske, čime je američka industrija dobila podsticaj za razvoj.Protekcionizam je najvažniji faktor ‚‚zlatnog perioda američkog kapitalizma‚‚, koji je trajao do I svetkog rata.Koncept platnobilansnog uravnoteženja 1946-1972, predviđao je da se strukturni deficit zemalja u razvoju finansira izvozom dugoročnog kapitala iz razvijenih zemalja. Zemljama u razvoju stajale su na raspolaganju

devizne rezerve, sredstva MMF-a u kratkom roku, devalvacija i korišćenje deviznih ograničenja.Posle perioda od 1972-1976, MMF je zaključio da zemlje u razvoju previše koriste finansiranje strukturnih deficita, koje je dovelo do produživanja njihovog trajanja, i proširio koncept platnobilansnog uravnoteženja strategijom ‚‚prilagođavanja uz rast‚‚ koji zemljama ostavlja prostor za strukturne promene privrede, pod uslovom da se smanji deficitno finansiranje investicija, spoljnotrgovinska zaštita, devizna ograničenja i kontrola cena.MMF je uveo niz novih finansijskih mehanizama ‚‚olakšica‚‚ (facilites) za zemlje u razvoju.

20. Evolucija tekućeg računa platnog bilansa Jugoslavije 1946 – 1989god

21. Metod uravnotženja tekućeg deficita Jugoslavije

22. Definicija i faktori deviznog kursa

Deviznim kursom se naziva cena po kojoj se jedna nacionalnsa valuta razmenjuje za drugu valutu. Od deviznog kursa treba razlikovati devizni (valutni) paritet koji predstavlja zvanično utvrđenu vrednost nacionalnog novca izraženu u zlatu ili nekoj stabilnoj valuti. U normalnim prilikama, devizni kurs se kreće oko deviznog pariteta kao osnove.Devizni kurs uspostavlja vezu između nivoa cena u zemlji i inostranstvu; pomoću njega se inostrane cene preracunavaju u nacionalnu valutu i domaće cene iskazuju u devizama. Time se omogućava poređenje cena i identifikacija proizvoda čija je cena u zemlji niža, pa se mogu izvoziti, odnosno proizvoda koji su u inostranstvu jeftiniji pa ih treba uvoziti. Na duži rok, razlike u cenama dovode do usmeravanja faktora proizvodnje u one sektore u kojima je privreda efikasnija.U vreme čistog zlatnog standarda, kada je u prometu bio zlatni novac, devizni kurs je bio određen tzv. kovničkom stopom koja je pokazivala koliko je zlata sadržano u jedinici nacionalnog novca. Jednostavnim poređenjem sadržaja zlata u jedinici jedne i druge valute dobijao se devizni paritet. Devizni kurs je mogao da se kreće samo u uskim okvirima oko deviznog pariteta – u granicama između donje i gornje zlatne tačke, odnosno tačke uvoza i izvoza. Gornja zlatna tačka određena je troškovima prenosa zlata do zemlje gde treba izmiriti obaveze. U ovakvim uslovima, devizni kurs nije mogao da mnogo odstupa od deviznog pariteta – obično oko 0.5% na gore i na dole.Napuštanjem zlatnog standarda nestalo je čvrste osnove za određivanje deviznih kurseva.Faktori deviznog kursa:

1. stopa inflacije → valute zemalja u kojima su stope inflacije visoke pokazivaće tendenciju slabljenja

2. stanje platnog bilansa → je u određenoj meri posledica nivoa deviznog kursa, ali i uzrok promena samog deviznog kursa. Trajniji deficiti iziskivaće depresijaciju (odnosno devalvaciju) nacionalne valute

3. veći obim spoljne zaduženosti → nametaće potrebu depresijacije nacionalne valute kako bi se kroz podsticaj izvoza i dekuražiranje uvoza obezbedio veći devizni priliv za plaćanje anuiteta.

4. visina kamatnih stopa → utiče na ponudu i tražnju pojedinih valuta, što znači i na njihove devizne kurseve

5. brz tempo naučno-tehnološkog progresa → u nekoj zemlji činiće proizvode te zemlje atraktivnijim na svetskom tržištu, tražnja date valute će rasti. A devizni kurs jačati.

6. otkriće i korišćenje novih prirodnih resursa → (npr. nafte u Severnom moru) ojačaće nacionalnu valutu

7. mere ekonomske, naročito monetarne politike → brzo će se odraziti na poziciju nacionalne valute

8. politička situacija → u pojedinim zemljama, regionima i svetu u celini može imati krupne efekte na kretanje deviznih kurseva.

U spisak faktora deviznih kurseva, spadaju i : ratovi, prirodne nepogode, novi pronalasci, izbori, psihološki momenti, osećaj bezbednosti itd.

23. Funkcije deviznog kursa

24. Realan devizni kurs

Da bi devizni kurs uspesno obavljao funkcije koje su mu namenjene neophodno je da bude na odgovarajucem nivou, neophodno je da bude realan. A realan je onaj kurs koji izjednacava opsti nivo cena u zemlji sa opstim nivoom cena u inostranstvu koji obezbedjuje paritet kupovne moci

U normalnim okolnostima realan devizni kurs obezbedjuje i uravnotezenje platnog bilansa sto znaci da je tada realan devizi kurs istovremeno i ravnotezan

Realni devizni kurs bice istovremeno i ravnotezen samo tada kada je elasticnost ponude deviza na promene deviznog kursa jednaka elasticnosti traznje deviza, u takvoj situaciji porast kursa za 10%dovodi do porasta ponude deviza za 10%i pada traznja za isti procenat

25. Ravnotežni devizni kurs

Da bi devizni kurs mogao da se naziva ravnoteznim neophodno je da odrzava platni bilans u ravnotezi u okviru jednog konjukturnog ciklusa ali bez promena u nivou monetarnih rezervi na kraju ciklusa.

Veca traznja deviza povecava devizni kurs da pri vecem kursu veca je i ponuda deviza.

U normalnim okolnostima realan devizni kurs obezbedjuje i uravnotezenje platnog bilansa sto znaci da je tada realan devizi kurs istovremeno i ravnotezan

Realni devizni kurs bice istovremeno i ravnotezen samo tada kada je elasticnost ponude deviza na promene deviznog kursa jednaka elasticnosti traznje deviza, u takvoj situaciji porast kursa za 10%dovodi do porasta ponude deviza za 10%i pada traznja za isti procenatMoguce su i druge situacije. Ponude deviza se nece povecavati srazmerno porastiu deviznog kursa ukoliko je tesko povecati izvoz. Tada elasticnost je ponude deviza manja od 1 do voga moze doci iz raznih razloga kao sto su: nedostatak zaliha izvozne robe, ogranicene mogucnosti povecanja za izvoz, zbog nepovoljnosti potrebnih resursa...Kada se raspravlja o ravnoteznom deviznom kursu obicno se ima u vidu devizni kurs koji ce uravnoteziti tekuci deo platnog bilansa. Medjutim ponuda i traznja deviza ne proisticu samo iz tekucih transakcija vec i iz kretanja kapitala i transfernih placanja. U zemljama koje imaju velike dugove bice velika traznja deviza za izmaranja obaveza. Zbog nepovoljne elasticnosti ponude itraznje deviza velike zavisnosti od uvoza fiksnih obaveza po spoljnom dugu, restriktivnih mera drugih zemalja....ravnotezni devizni kurs ce cesto biti iznad nivoa koji oznacava realni devizni kurs to znaci da je tada nacionalna valuta podcenjena. Veca i trajnija podcenjenost ima negativne efekte na nacionalnu privredu, sto znaci da je treba izbegavati Pravi put u resavanj problema ravnoteze platnog bilansa vodi preko stvaranja uslova za vecu elasticnost ponude i traznje deviza, adekvatnog usmeravanja investicionih ulaganja, uskladjivanje kamatnih stopa, ali ponekada ce biti potrebno kresati traznju deviza i merama spoljno trgovizne devizne kontrole. Pod adekvatnom politikom realnog deviznog kursa treba podrazumevati one mere kojima se obezbedjuje uspesniji i brze restruktuiranje nacionalne privrede u cilju vece efikasnosti, uspesnije ukljucivanje u medjunarodnu podelu rada i obezbedjene eksterne ravnoteze.

26. Vrste deviznih kurseva

Dve osnovne podele deviznih kurseva:1. prema načinu njihovog utvrđivanja razlikuju se čvrsti (fiksni) i

promenljivi (fluktuirajući, plivajući, fleksibilni) devizni kursevi2. prema tome da li se istovremeno primenjuje više kurseva ili samo

jedan, govorimo o višestrukim (diferencijalnim) i jedinstvenim deviznim kursevima.

ČVRST DEVIZNI KURSUkoliko je cena deviza utvrđena od strane nacionalnih monetarnih vlasti i ne zavisi od ponude i tražnje, radi se o čvrstom ili fiksnom deviznom kursu. Čvrst devizni kurs je postojao u vreme zlatnog standarda, a njegova visina je bila određena sadržajem zlata u jedinici nacionalne valute. Uravnoteženje platnog bilansa je vršeno izvozom i uvozom zlata. Zemlja u

kojoj je zbog deficita platnog bilansa došlo do odliva zlata morala je da sprovodi restriktivnu monetarnu i kreditivnu politiku, da povećava kamate, snižava cene, dohodak i zaposlenost. To je stvaralo uslove za povećanje izvoza, smanjenje uvoza, priliv kapitala iz inostranstva i popravljanje stanja u platnom bilansu. U zemlji koja je imala suficit dolazilo je do uvoza zlata, snižavanja kamatnih stopa, porasta cena, dohotka i zaposlenosti, što je povećavalo uvoz, smanjivalo izvoz i vodilo pogoršenju stanja u platnom bilansu, odnosno otklanjanju suficita. Tako se proces uravnoteženja platnog bilansa odvijao automatski. Ovakovog automatizma je nestalo kada je napušten zlatni standard.U novim uslovima se čvrst devizni kurs mogao održati jedino promenom mera spoljnotrgovinske i devizne kontrole. Ukoliko je fiksni devizni kurs bio iznad realnog nivoa – što se retko dešavalo – restriktivne mere nisu bile potrebne, jer je visoka cena deviza sama po sebi ograničavala tražnju i podsticala ponudu deviza. Mere kontrole su bile potrebne jedino kada je dolazilo do kumuliranja velikih suficita u platnom bilansu.Pozitivne strane čvrstog deviznog kursa su:1. pruža pouzdanu osnovu za kalkulacije u uvoznim i izvoznim poslovima2. olakšava utvrđivanje rentabilnosti investicionih ulaganja3. smanjuje rizik u ekonomskim transakcijama sa inostranstvom4. pozitivno deluje na sklapanje dugoročnih poslovnih aranžmana sa

stranim partnerima5. štiti nacionalnu privredu od kratkoročnih i stihijskih poremećaja na

svetskom tržištu6. povećava interese stranaca da drže nacionalnu valutu7. sužava prostor za špekulativne transakcijeGlavni nedostaci čvrstog deviznog kursa su:1. nacionalnu ekonomsku politiku podređuje potrebi održanja datog

deviznog kursa2. neophodne su mere za usklađivanje nivoa cena u zemlji sa nivoom

cena u inostranstvu3. odgađa neophodna prilagođavanja nacionalne privrede izmenjenim

okolnostima u svetskoj privredi4. ne obezbeđuje uravnoteženje platnog bilansa5. neophodna je stroga spoljnotrgovinska kontrola6. slabi efekte monetarne politike7. nameće potrebu držanja većih monetarnih rezervi8. dovodi, po pravilu, do precenjenosti nacionalne valute9. prisutna je mogućnost da se devalvacijom, i ređe, revalvacijom preko

noći izvrši velika promena deviznog kursa, čime se potiru mnoge pozitivne strane čvrstog deviznog kursa

PROMENLJIVI DEVIZNI KURSUkoliko se cena formira uglavnom pod uticajem ponude i tražnje deviza govorimo o promenljivom ili fleksibilnom deviznom kursu. Pravi promenljivi kurs koji se formira samo pod uticajem ponude i tražnje nikada nije i neće

postojati. Isuviše je veliki značaj deviznog kursa za nacionalnu privredu da bi se njegovo kretanje moglo potpuno prepustiti stihijskim promenama na tržištu.Milton Fridman se još početkom 50tih godina zalagao za fleksibilne devizne kurseve, koji bi se formirali na otvorenom deviznom tržištu prvenstveno kroz poslovanje privatnih aktera, kao što se formiraju cene i na drugim tržištima. On fleksibilne devizne kurseve smatra značajnim jer omogućavaju neograničenu multilateralnu međunarodnu trgovinu i vode uravnoteženju platnog bilansa pre nego što se problemi nagomilaju.Pod uticajem politike koju je vodio MMF, sve do 1973 godine primenjivani su uglavnom čvrsti devizni kursevi.Pozitivne strane promenljivog deviznog kursa su:1. obezbeđuje veću autonomnost u vođenju ekonomske politike2. olakšava uravnoteženje platnog bilansa3. blagovremeno upućuje domaću privredu na potrebna prilagođavanja u

skladu sa promenama u međunarodnomekonomskom okruženju4. čini nepotrebnim preduzimanje mera radi usklađivanja nacionalnog

nivoa cena sa nivoom cena u inostranstvu pošto tu funkciju obavlja sam kurs

5. smanjuje potrebu držanja velikih monetarnih rezervi6. nije neophodna stroga spoljnotrgovinska i devizna kontrola7. bolje je dejstvo meta nacionalne monetarne politike8. sprečava precenjenost i potcenjenost nacionalne valuteNegativne strane promenljivog deviznog kursa su:1. nema čvrste osnove za kalkulacije o rentabilnosti izvoznih i uvoznih

poslova2. ne obezbeđuje postojane kriterijume za ocenu rentabilnosti

investicionih ulaganja3. povećava rizik u ekonomskim transakcijama sa inostranstvom4. izlaže domaću privredu nekontrolisanom uticaju svih kratkoročnih i

stihijskih promena na svetskom tržištu5. obeshrabruje zaključivanje dugoročnih poslovnih aranžmana sa

inostranim partnerima6. povećava mogućnosti za obavljanje špekulativnih poslova

Čvrst devizni kurs ne znači uvek da je on i stabilan, a promenljivi devizni kurs se ne mora često menjati. Ako je reč o jednoj snažnoj i stabilnoj privredi čiji je platni bilans uravnotežen i ako nema poremećaja u međunarodnim monetarnim odnosima, onda se kurs neće menjati iako po načinu formiranja spada u kategoriju promenljivih deviznih kurseva. Sa druge strane, kurs može biti čvrst – što znači da ga utvrđuje monetrna vlast – ali da njegove promene budu česte i velike, jer to nameću unutrašnje i spoljne ekonomske prilike.

JEDINSTVENI I VIŠESTRUKI DEVIZNI KURSEVI

Ukoliko za sve vrste ekonomskih transakcija sa svetom važi jedan kurs, kažemo da se primenjuje jedinstven devizni kurs. Cena deviza je ista za uvoznike i izvoznike, za robni i nerobni promet, za sve grane. Svi privredni subjekti se nalaze u istoj poziciji kako pri prodaji tako i pri kupovini deviza.Moguće je da se istovremeno primenjuje više deviznih kurseva, sa različitim rasponima između njih. Tada je reč o višestrukim ili diferencijalnim deviznim kursevima.Višestruki devizni kursevi mogu postojati samo u zemljama u kojima postoji devizna kontrola. Određivanjem i održavanjem različitih deviznih kurseva za pojedine vrste transakcija podstiče se ostvarenje određenih ekonomskih ciljeva u datoj zemlji: podsticanje izvoza, ograničenje uvoza, razvoj pojedinih grana, regionalno usmeravanje spoljnotrgovinskih tokova, unapređenje turizma i sl. U zavisnosti od ciljeva koji se žele postići utvrđuju se načini diferenciranja deviznih kurseva i rasponi između njih. Na primer, viši kurs za izvoz a niži za uvoz, viši kurs za uvoz luksuznih roba a niži za uvoz sirovina i hrane. Moguće je da se i za izvoz nekih proizvoda primenjuje nepovoljniji, niži devizni kurs. Ovo se čini u slučajevima kada se želi dekuražiranje izvoza radi boljeg snabdevanja domaćeg tržišta ili kada se želi oporezivanje izvoznika ukoliko ostvaruju veoma povoljne cene na stranom tržištu.Ponekad se efekti višestrukih deviznih kurseva ostvaruju primenom nekih instrumenata devizne i spoljnotrgovinske politike, kao što su egalizacioni fondovi, fondovi za podsticaj izvoza, uvozni i izvozni koeficijentu i sl.Kada se primenjuju egalizacioni fondovi onda praktično postoji mogućnost za primenu bezbroj deviznih kurseva – za svaku transakciju poseban kurs. I uvozni i izvozni koeficijenti koriguju formalno jedinstven kurs, a slične efekte mogu imati i neki drugi instrumenti.Bez sumnje je da se primenom politke višestrukih deviznih kurseva može efikasno delovati na razvoj i proizvodnu orijentaciju nacionalne privrede. Sektori koji imaju povoljnije devizne kurseve za uvoz sirovina i izvoz svojih proizvoda moći će brže da se razvijaju.Javljaju se problemi po pitanju koje sektore treba štititi povoljnijim kursevima, koliko dugo i kolika je razlika između deviznih kurseva opravdana. Treba izabrati one sektore koji imaju izgleda da u doglednom vremenu postanu dovoljno snažni da mogu opstati i na domaćem i na svetskom tržištu i bez primene povoljnijih kurseva.Duga primena višestrukih deviznih kurseva može imati negativan uticaj na proizvodnu strukturu nacionalne privrede. Primena različitih kurseva zamagljuje i deformiše kriterijume rentabilnosti investicionih ulaganja, dovodi do neracionalne alokacije resursa, stvara pogrešnu sliku o komparativnim prednostima i otežava uključivanje u međunarodnu podelu rada.

27. Klasifikacija deviznih kurseva MMF-a

28. Promene deviznog kursa

Za uspeh u međunarodnim poslovima potrebno je znati kakve se promene deviznih kurseva mogu očekivati u budućnosti. Ako je reč o kratkoročnimn pozajmicama onda se prognoziranje može osloniti na pouzdanije osnove, pa će i prognoza biti tačnija. U kraćim vremenskim periodima manja je verovatnoća da će doći do krupnih promena u međuvalutnim odnosima.Kada se radi o dugoročnijim i krupnijim poslovnim poduhvatima (dugoročni zajmovi, zajednička ulaganja, direktne investicije) prognoziranje kretanja deviznih kurseva postaje znatno teže, a prognoze manje pouzdane. Neočekivani obrti u međuvalutnim odnosima mogu dovesti do velikih gubitaka u poslovanju. Ukoliko valuta u kojoj smo se zadužili ojača – teret našeg duga će se povećati, a u koliko valuta u kojoj smo odobrili kredit oslabi – istopiće se deo naših potraživanja.I u vreme primene modela fiksnih deviznih kurseva potrebno je izučavati faktore koji mogu dovesti do devalvacije ili revalvacije, potrebno je predviđati buduća kretanja deviznih kurseva. U breton-vudskom međunarodnom monetarnom sistemu oscilacije deviznih kurseva oko pariteta bile su male: +/- 1% do 1971 godine i +/-2.25% do 1973 godine. Uz određene konsultacije sa MMF, mogle su se vršiti promene samih parametara. Model fiksnih deviznih kurseva ne podrazumeva njihovu apsolutnu nepromenljivost. U ovom slučaju promene se vrše preko noći, pa će doći do ispoljavanja efekata čak i na poslove sa veoma kratkim rokom.U sistemu plivajućih deviznih kurseva promene su češće, ali blaže, postepenije. Ponekad se sa dosta izvesnosti može tvrditi u kom će se smeru devizni kursevi kretati, ali je teže reći kojim tempom će se promene vršiti. Za pojedine vrste poslova dovoljno je da se zna kakav će biti odnos nacionalne valute prema stranim valutama, dok će za druge poslove biti značajno spoznati i buduće odnose između pojedinih stranih valuta.Faktori koji utiču na promene deviznih kurseva:1. stopa inflacije → valute zemalja u kojima su stope inflacije visoke

pokazivaće tendenciju slabljenja2. stanje platnog bilansa → je u određenoj meri posledica nivoa deviznog

kursa, ali i uzrok promena samog deviznog kursa. Trajniji deficiti iziskivaće depresijaciju (odnosno devalvaciju) nacionalne valute. Platni bilans je nedovoljno pouzdan pokazatelj stanja nacionalne privrede i njenog mesta u međunarodnoj podeli rada. Porast deficita ne mora uvek biti znak lošeg stanja nacionalne privrede. Kao posledica višeg nivoa razvijenosti i porasta životnog standarda može doći do većeg uvoza luksuzne i kvalitetnije robe i smanjenja izvoza takve robe domaćeg porekla. Može doći do porasta troškova za putovanja u inostranstvo, smanjenja priliva i povećanja odliva po osnovu iseljeničkih i radničkih doznaka. Razvoj industrije može dovesti do porasta uvoza opreme i sirovina i smanjenja izvoza domaćih sirovina, ali će omogućiti poboljšanje privredne strukture i porast izvoza proizvoda viših faza prerade u budućnosti. Porast uvoza može biti posledica liberalizacije

spoljnotrgovinskog prometa. U platnom bilansu se prikazuje vrednost transakcija u određenom vremenskom razdoblju – obično u toku jedne godine. Iz pregleda transakcija za duži period vremena ne može se znati kakve su tendencije bile na početku, a kakve na kraju tog perioda.

3. veći obim spoljne zaduženosti → nametaće potrebu depresijacije nacionalne valute kako bi se kroz podsticaj izvoza i dekuražiranje uvoza obezbedio veći devizni priliv za plaćanje anuiteta.

4. visina kamatnih stopa → utiče na ponudu i tražnju pojedinih valuta, što znači i na njihove devizne kurseve

5. brz tempo naučno-tehnološkog progresa → u nekoj zemlji činiće proizvode te zemlje atraktivnijim na svetskom tržištu, tražnja date valute će rasti. A devizni kurs jačati.

6. otkriće i korišćenje novih prirodnih resursa → (npr. nafte u Severnom moru) ojačaće nacionalnu valutu

7. mere ekonomske, naročito monetarne politike → brzo će se odraziti na poziciju nacionalne valute

8. politička situacija → u pojedinim zemljama, regionima i svetu u celini može imati krupne efekte na kretanje deviznih kurseva.

U spisak faktora deviznih kurseva, spadaju i : ratovi, prirodne nepogode, novi pronalasci, izbori, psihološki momenti, osećaj bezbednosti itd.

Neizvesnost u pogledu kretanja deviznih kurseva dovodi do konverzionog i transakcionog rizika. Konverzioni rizik predstavlja neizvesnost u pogledu kursa po kojem će se aktiva i pasiva izražene u stranoj valuti prevesti u vrednosti u nacionalnom novcu pri sastavljanju finansijskog bilansa. Transakcioni rizik proističe iz neizvesnosti po kojem će deviznom kursu biti naplaćena potražnja i isplaćena dugovanja iskazana u stranoj valuti.Promene deviznih kurseva mogu uticati na poslovni rezultat izvoznika i uvoznika, na konkurentnost domaćih proizvođača na stranom tržištu. Ali i one firme koje posluju samo na domaćem tržištu izložene su riziku promene deviznih kurseva jer od visine deviznog kursa zavisi konkurentnost stranih proizvođača na domaćem tržištu i interes domaćih konkurenata da izvoze ili prodaju u zemlji. Za zaštitu od promena deviznog kursa nekada je primenjivana tzv. zlatna klauzula → potraživanje iskazano u jednoj valuti se revalorizuje u skladu sa promenom pariteta te valute u zlatu. Danas se često koristi tzv. devizna klauzula, koja nameće obavezu korigovanja iznosa potraživanja ukoliko dođe do promene deviznih kurseva.Devizni rizik se može eliminisati ili umanjiti odgovarajućim transakcijama na deviznim tržištima, kao što su terminski i svom (swap) poslovi.Povećanje deviznog kursa predstavlja smanjenje vrednosti nacionalne valute. Ukoliko se povećanje deviznog kursa vrši odlukom nacionalne monetarne vlasti, radi se o devalvaciji, a ako do toga dolazi zbog kretanja na deviznom tržištu, govorimo o depresijaciji. Revalvacija je smanjenje deviznog kursa odnosno povećanje vrednosti nacionalne valute do kojeg

dolayzi odlukom monetarne vlasti, dok apresijacija označava smanjenje deviznog kursa pod uticajem promena na deviznom tržištu.Povećanje i smanjenje deviznog kursa ne treba mešati sa potcenjenošću i precenjenošću nacionalne valute. Potcenjenost i precenjenost označavaju određeno stanje i pokazuju da li je devizni kurs ispod ili iznad nivoa realnog deviznog kursa, dok devalvacija, depresijacija, revalvacija i apresijacija predstavljaju određene promene deviznog kursa.Pri indirektnom notiranju (kada se devizni kurs iskazuje kroz cenu jedinice domaće valute u stranoj valuti, npr u Velikoj Britaniji) procenat promene vrednosti nacionalne valute ravan je procentu promene deviznog kursa: FORMULA SA STRANE 53, KNJIGA

pri čemu je:P' – procenat promene vrednosti nacionalne valute; pozitivan predznak označava revalvaciju, a negativan devalvacijuK1 – devizni kurs pre promeneK2 – devizni kurs posle promene

Kada se primenjuje direktno notiranje (kada se devizni kurs iskazuje kroz cenu jedinice strane valute u domaćoj valuti) račun je malo komplikovaniji jer treba uzimati recipročne vrednosti deviznih kurseva: FORMULA SA STRANE 54, KNJIGA

Na osnovu ove formule se može izračunati kurs stranih valuta pri određenom procentu devalvacije ili revalvacije: FORMULA SA STRANE 54, KNJIGA

Ukoliko imamo dat procenat promene vrednosti nacionalne valute i novi devizni kurs, raniji kurs ćemo izračunati pomoću sledeće formule: FORMULA SA STRANE 55, KNJIGA

Efekti devalvacije i depresijacije su dosta slični, naročito ako se devalvacija vrši češće i u manjem procentu. Isto važi i za efekte revalvacije i apresijacije.29. Devalvacija

Devalvacija je smanjenje spoljne vrednosti nacionalne valute odlukom monetarne vlasti. U uslovima direktnog notiranja to znači povećanje deviznog kursa, odnosno povećanje cene strane valute.Najčešći razlog za sprovođenje devalvacije je trajniji i znatniji deficit u platnom bilansu zemlje.Devalvaciji je neophodno pristupiti i u slučajevima kada se nacionalna privreda otvara prema inostranstvu, ukidanjem ili ublažavanjem spoljnotrgovinskih i deviznih ograničenja. Ponekad se devalvaciji pristupa da bi se povećala konkurentnost domaćih proizvođača na stranom tržištu. Viši devizni kurs omogućava snižavanje cena na spoljnom tržištu, čime se ugrožava plasman proizvođača iz drugih zemalja; zbog toga se ovo naziva politikom osiromašenja suseda ili valutnim dampingom. Ovakvu devalvaciju nazivamo ofanzivnom, za razliku od defanzivne devalvacije, čiji je cilj zaštita platnog bilansa.Do devalvacije najčešće dolazi zbog toga što je devizni kurs bio suviše nizak, ispod realnog nivoa, pa je to dovodilo do velikog uvoza, nedovoljnog izvoza i deficita u platnom bilansu. Od novog deviznog kursa se očekuje da smanji uvoz, poveća izvoz i poboljša platnobilansnu situaciju.Efekti devalvacije na uvoz i izvoz zavise od 4 vrste cenovnih elastičnosti:1. elastičnosti domaće tražnje uvoznih proizvoda 2. elastičnosti strane tražnje izvoznih proizvoda3. elastičnosti domaće ponude izvoznih proizvoda4. elastičnosti strane ponude uvoznih proizvoda

U kojoj će meri domaća tražnja reagovati na poskupljenje uvoznih proizvoda zavisi od robne strukture uvoza. Ukoliko se uvoz pretežno sastoji od vitalnih proizvoda bez kojih bi bili ugrožen životni standard, uvoz se neće značajnije smanjiti, iako ga je devalvacija učinila skupim. Ako luksuzni proizvodi čine krupnu stavku u ukupnom uvozu, može se očekivati značajnije smanjenje tražnje uvoza.Da bi posle devalvacije došlo do povećanja izvoza potrebno je da strana tražnja izvoznih proizvoda bude elastična na sniženje cena. I ovde je značajna robna struktura i diversifikovanost izvoza. Ako je izvoz raznovrsniji, lakše će se naći novi kupci.Devalvacija obezbeđuje preduzećima veću zaradu kroz izvoz, jer se za stečene devize dobija više nacionalnog novca. Neophodno je da se povećaju količine izvezene robe. To znači da je poželjena visoka elastičnost ponude izvoznih proizvoda na porast izvoznih cena. Ponuda izvoza će se lako uvećati ukoliko ima slobodnih kapaciteta za njenu proizvodnju i ukoliko je moguće preusmeravanje ponude sa domaćeg na strano tržište. Ako to nije slučaj, porast ponude izvoza biće moguć tek izgradnjom i aktiviranjem novih proizvodnih kapaciteta.U nekim slučajevima može biti značajna i elastičnost strane ponude uvoznih dobara. Devalvacija dovodi do poskupljenja uvoznih proizvoda, pa će doći do smanjenja tražnje tih proizvoda. Ukoliko je zemlja koja sprovodi devalvaciju značajan kupac, smanjnje tražnje može dovesti do toga da

strani proizvođač snizi cene u stranoj valuti. To smanjenje deviznih cena dovodi do smanjenja i uvoznih cena iskazanih u devalviranoj valuti, što može neutralisati očekivane efekte devalvacije na smanjenje uvoza.Alfred Maršal je utvrdio da efekat devalvacije na trgovinski bilans zavisi uglavnom od elastičnosti domaće tražnje uvozne robe i strane tražnje izvoznih proizvoda. Švedski ekonomista Aba Lerner formulisao je pravilo da devalvacija popravlja trgovinski bilans ukoliko je suma ove dve elastičnosti veća od L. Ovo pravilo se naziva Maršal – Lernerovom teoremom.

+ knjiga, str 59.

30. Monetarne rezerve

Sredstva međunarodnih plaćanja kojima zemlja raspolaže i koje može brzo upotrebiti za izmirenje svojih obaveza nazivaju se monetarne rezerve. Monetarne rezerve se mogu sastojati od zlata, konvertabilnih valuta, specijalnih prava vučenja (SDR), ranije evropske novčane jedinice (ECU) i sadašnjeg evra. Zemlje članice MMF u monetrane rezerve uključuju i potraživanja od Fonda, tzv. neto pozajmica. Svrha držanja monetarnih rezervi → između obima tekućeg priliva i tekućeg odliva deviza mogu nastati značajne razlike. Da bi se plaćanja sa inostranstvom mogla nesmetano obavljati i u periodima kada je tekući priliv deviza manji od iznosa prispelih obaveza prema inostranstvu, neophodno je raspolagati određenim rezervama. Do nesklada između priliva i odliva deviza može doći zbog sezonskih i konjunkturnih oscilacija, prirodnih nepogoda, društvenih potresa, političkih i ratnih konflikata i sl. U agrarnim zemljama može biti veliki odliv deviza u vreme prolećne setve zbog uvoza mašina, rezervnih delova, pesticida i đubriva, a priliv deviza će se ostvariti tek u jesen, posle žetve.Monetrane rezerve obezbeđuju zemlji bolju zaštitu od negativnih promena u međunarodnom okruženju. Moguća je i veća autonomnost u vođenju ekonomske politike.Veći i trajniji deficit se ne može pokrivati monetarnim rezervama. Nivo monetarnih rezervi treba da bude na nivou od 30% - 40%, pa čak i 70% tekućih plaćanja prema inostranstvu u toku jedne godine. Veće monetarne rezerve potrebne su zemljama kod kojih postoje velike sezonske oscilacije u prilivu i odlivu deviza, koje primenjuju čvrst devizni kurs ispod realnog nivoa, a mere kontrole nisu stroge i sveobuhvatne.Ukoliko zemlja zahvaljujući svom kreditnom ugledu, može lako obezbediti dodajna sredstva za finansiranje svog platnobilansnog deficita, neće morati da drži suviše velike monetarne rezerve. Držanje monetarnih rezervi podrazumeva određene troškove. Ova sredstva se ne mogu upotrebiti za finansiranje proizvodnje. Jedan njihov deo može biti uložen u banke, ali pošto su ova sredstva visokolikvidna, donosiće relativno male prihode, jer se drže u vidu depozita po viđenju.

Nije dobro da udeo zlata bude suviše veliki, jer je to najsterilniji deo monetarnih rezervi. Od konvertabilnih valuta, treba držati one koje su stabilne.

31. Devizna kontorla

Pod deviznom kontrolom podrazumevamo skup propisa, mera i instrumenata kojima se ograničava sloboda u poslovanju devuzama, utvrđuje postupak deviznih operacija i proverava da li se devizni poslovi obavljaju u skladu sa propisima. Cilj devizne kontrole je da se obezbedi uravnoteženje platnog bilansa, spreči preterana potrošnja deviza i da se devizni kurs održi na željenom nivou.Mere devizne kontrole usmerene su prvenstveno na smanjenje odliva i povećanje priliva deviza. Ovo bi se moglo postići i sprovođenjem devalvacije, koja poskupljenjem deviza treba da vodi smanjenju tražnje i povećanju ponude na deviznom tržištu.Devizna kontrola se može pokazati kao adekvatnija mera od devalvacije. Najčešće korišćeni instrumenti devizne kontrole su:1. zabrane pojedinih vrsta plaćanja2. dozvole – da bi se mogla izvršiti određena plaćanja neophodno je

pribaviti dozvolu nadležnog državnog organa3. devizne kvote – utvrđuje se iznos deviza koji u datom periodu može biti

potrošen za pojedine vrste plaćanja4. licencioni sistem – predstavlja kombinaciju deviznih kvota i dozvola5. cesija deviza – je mera kojom se izvoznici i drugi subjekti koji stiču

devize obavezuju da celokupan iznos ili deo deviza ustupe centralnoj banci

6. primena višestrukih deviznih kurseva7. izvozne premije – i slične stimulacije treba da omoguće veći devizni

priliv8. podsticaj izvoza – se može obezbediti i kroz povraćaj carina za raniji

uvoz sirovina, poreske olakšice, povoljnije prevozne tarife za izvoznu robu i sl.

Neki instrumenti devizne kontrole dosta liče na instrumente spoljnotrgovinske kontrole. Najveća je sličnost između deviznih kvota i robnih kontigenata. Oba instrumenta ograničavaju uvoz – prvi kroz iznos deviza, a drugi kroz količinu robe.Intenzitet devizne kontrole najviše zavisi od veličine, trajnosti i prirode platnobilansnog deficita – što je deficit veći, to će i devizna kontrola biti strožija. Na intenzitet devizne kontrole utiče i nivo deviznog kursa – veća precenjenost domaće valute iziskuje širu i strožiju kontrolu trošenja deviza. Devizna kontrola omogućava održavanje precenjenosti nacionalne valute i primenu višestrukih deviznih kurseva. Negativni efekti koji su svojstveni precenjenosti domaćeg novca i diferenciranju deviznih kurseva mogu se ispoljiti i pri deviznoj kontroli – devizni kurs je nerealan, ne postoji kriterijum za specijalizaciju nacionalne privrede, dolazi do neopravdane supstitucije

uvoza, jača monopolski položaj domaćih proizvođača na unutrašnjem tržištu pošto se uvoz ograničava, dolazi do međugranskog i regionalnog prelivanja dohotka.Devizni monopol pretstavlja najstrožiji vid devizne kontrole. U vreme ratova, kriza, društvenih i ekonomskih poremećaja, neke zemlje su pribegavale deviznom monopolu kako bi potpunije kontrolisale tokove deviza.U većini socijalističkih zemalja postojao je devizni monopol. On je logična posledica centralnog planiranja i monopola spoljne trgovine. Država raspolaže devizima i obavlja sve devizne transakcije sa inostranstvom. U ovim zemljama devizni kurs ne vrši svoje bitne funkcije, već je prvenstveno obračunska kategorija.U zemljama sa centralno-planskom privredom i deviznim monopolom precenjenost nacionalne valute ima nešto drugačije efekte. Alokacija faktora proizvodnje se vrši pomoću plana, a ne delovanjem tržišnih zakonitosti, pa nerealnost deviznog kursa ne mora da dovede do pogrešnog usmeravanja faktora proizvodnje. Organi planiranja mogu u svom radu koristiti i neki drugi devizni kurs, a ne zvanični.Zemlje sa nekonvertibilnom valutom i sa jačom deviznom kontrolom često međunarodna plaćanja obavljaju putem kliringa. Prvi klirinški sporazumi javili su se početkom tridesetih godina, u vreme velike ekonomske krize. Klirinški način plaćanja bio je u primeni u zemljama Zapadne Evrope posle drugog svetskog rata, u okviru Evropske platne unije (EPU), sve do ostvarenja konvertibilnosti nacionalnih valuta. Sporazum o klirinškom plaćanju se sklapa obično između dve zemlje, mada može ponekad biti i više učesnika. Plaćanja se obavljaju preko klirinških računa, koji se vode kod nacionalnih centralnih banaka. Uvoznici uplaćuju odgovarajući iznos nacionalne valute, a izvoznici sa istog računa naplaćuju svoju robu. Međudržavni obračun dugovanja i potraživanja se obavlja korišćenjem dogovorene obračunske valute. Za obračunsku valutu može biti uzeta i neka od valuta zemalja učesnica u klirinškom sporazumu, ali se obično koristi neka treća valuta.Klirinškim sporazumom se predviđa i iznos tzv. manipulativnog kredita, odnosno granica do koje dugovanje jedne strane mogu nadmašiti njena potraživanja.Sastavni deo klirinških sporazuma su i robne liste, koje utvrđuju obim i strukturu međusobne razmene u toku obračunskog perioda.Primer loše strane klirinških sporazuma: predratna iskustva klirinškog aranžmana između Nemačke i balkanskih zemalja: koristeći se većom pregovaračkom snagom, Nemačka je obezbedila precenjenost marke, balkanske zemlje su ostvarile suficit koji si su morale koristiti za kupovinu i ‚‚neželjene‚‚ robe. Otuda veliki uvoz aspirina i harmonika u zemlje Balkana.

32. Devizno tržište (definicija, organizacija, učesnici i značaji)

Devizama nazivamo sva potraživanja izražena u stranoj valuti (depoziti, menice, čekovi i sl) i efektivni strani novac (novčanice i kovani novac), osim zlatnika i srebrnjaka. Pod deviznim tržištem se podrazumeva svako susretanje ponude i tražnje deviza. Na deviznom tržištu se obavlja kupoprodaja domaćeg novca za devize i kupoprodaja jedne vrste deviza za drugu. Kupoprodaja deviza se može obavljati na određenom mestu, u određeno vreme i po utvrđenim pravilima, i u tom slučaju je reč o organizovanom deviznom tržištu ili o deviznoj berzi. Brojne transakcije kupovine i prodaje deviza odvijaju se van organizovanog deviznog tržišta, u neposrednim kontaktima između preduzeća, banaka i pojedinaca, domaćih i stranih rezidenata. I tzv. ‚‚crno tržište‚‚ ili ‚‚crna berza‚‚ deviza predstavlja segment deviznog tržišta.Iako mogu postojati značajne razlike u uslovima i načinu kupoprodaje deviza i visini deviznih kurseva na pojedinim segmentima deviznog tržišta između njih postoji značajna međuzavisnost. Kada se devizni kurs na jednom segmentu tržišta pomera u jednom smeru postojaće tendencija da se u istom smeru kreću devizni kursevi i na drugim segmentima deviznog tržišta.Devizno tržište je specifično, na njemu se trguje devizom. Obim ponude i tražnje deviza na tržištu u velikoj meri zavisi od monetarne, spoljnotrgovinske i devizne politike nacionalne ekonomske vlasti. Povećanjem carina, zavođenjem robnih kontigenata i deviznih kvota, zabranom uvoza utiče se na smanjenje tražnje, a davanjem izvoznih premija utiče se na povećanje ponude deviza.Devizno tržište veoma brzo reaguje i na sve političke promene u zemlji i svetu, ali nije perfektno. Devizne berze predstavljaju najznačajniji segment deviznog tržišta u zemljama koje imaju konvertabilnu valutu. To je vid organizovanog prometa deviza na određenom mestu u određeno vreme po određenim pravilima.Savremene devizne berze nastaju u periodu posle II sv rata, u vreme afirmacije konvertibilnosti valuta razvijenih zemalja. Promet deviza na berzama obavlja se uglasvnom posredstvom banaka. Važno mesto pripada centralnoj banci koja nadgleda funkcionisanje deviznog tržišta. Kada zatreba centralna banka se pojavljuje u ulozi neposrednog kupca i prodavca deviza u cilju stabilizacije deviznih kurseva. Po Statutu MMF, centralna banka je obavezna da intervencijama održava kurs u granicama od 2.25% na gore i na dole od deviznog pariteta.Pravi značaj devizne berze dobijaju 1973god, kada dolazi do napuštanja fiksnih deviznih kurseva. Potpuno slobodnog formiranja deviznih kurseva pod uticajem samo tržišnih sanaga, danas nema. Do deviza najlakše dolaze oni akteri koji mogu ponuditi najvišu cenu za strana sredstva plaćanja.Posredstvom deviznog tržišta uspostavlja se veza između pojedinih nacionalnih finansijskih tržišta.

Najveći promet na deviznim tržištima obavljaju poslovne banke. Banka odlučuje da kupi određenu valutu zbog toga što treba da izvrši neka plaćanja ili zbog toga što procenjuje da će kurs te valute rasti; prodaje onu valutu koja joj nije potrebna ili misli da će kurs te valute padati. Kupovaće se one valute čijim se plasmanom može ostvariti viša kamatna stopa i obezbediti veća sigurnost.Kada banka odluči da kupi određenu valutu, ona se obrašća drugim bankama i interesuje se za kupovne i prodajne kurseve date valute. Banka daje kotacije (kupovne i prodajne kurseve) i banka koja je tražila kotacije u vremenu od oko jednog minuta mora da odluči da li će kupiti ili prodati. Po isteku tog vremena kotacije mogu biti promenjene. Telefonom zaključeni poslovi se potvrđuju pismeno. U savremenim uslovima se transakcije obavljaju preko SWIFT-a.U kupoprodaji deviza mogu se pojaviti i brokeri. Kupac saopštava brokeru da želi da kupi određenu devizu, iznos i kurs koji smatra prihvatljivim. Broker pronalazi banku koja želi da proda tražene devize, zaključuje posao i tek tada kupac i prodavac stupaju u kontakt. Za svoje usluge broker naplaćuje proviziju – brokeražu.Na deviznim tržištima postoje određeni običaji, konvencije, žargoni radi boljeg razumevanja. U SAD su do 1979g, kursevi stranih valuta iskazivani u dolarskom ekvivalentu – to je tzv, direktno notiranje. Od tada se uglavnom koristi obrnuti način, indirektno notiranje – iskazuje se koliko je strane valute potrebno za jedan dolar. Razlika između prodajnog i kupovnog kursa (marža) izražava se u poenima. Pri direktnom notiranju kupovni kurs je niži od prodajnog, a kod indirektnog notiranja kupovni kurs je viši. Poeni se odnose na poslednje cifre naznačenog kursa. Razlika između kupovnog i prodajnog deviznog kursa, koju nazivamo maržom, veća je nego pri zameni čekova – za novčanice marža obično iznosi 4-6%, a za čekove 2-4%. Razlog je što poslovanje novčanicama iziskuje veće troškove. Banke najčešće strane novčanice prodaju turistima i poslovnim ljudima. Novčanice značajnih konvertabilnih valuta mogu se zamenitiu svakoj banci i menjačnici.Monetarne vlasti, da bi sprečile odliv deviza, ponekad utvrđuju za koje se namene mogu kupovati strane novčanice i do kog iznosa. Stranim novčanicama se trgujr i na veliko, između banaka. Dolari koje američki turisti razmene u Italiji za evro, prodaju se američkoj banci ili nekoj drugoj.Američka banka može kupovati evre od italijanske banke jer želi da ih prodaje svojim turistima. U ovim transakcijama se razmenjuje velike sume, a marža je znatno niža – oko 2%.U savremenim uslovima međunarodna plaćanja obavljaju se brzo, lako, sigurno i uz male troškove korišćenjem kompijuterske mreže SWIFT (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) – Svetskog društva za međubankarske transakcije putem telekomunikacija. Osnovan je 1973g. Transakcije se obavljaju za 20 sekundi. Od marta 2004g, preko nje posluje oko 7.600 banaka iz 200 zemalja. U 2003g, obavljeno je oko pola milijarde transakcija, a prosečan dnevni promet

iznosio je preko 200 milijardi dolara. Od 1990g, i naše velike banke posluju preko SWIFT mreže. U 2003g, posredstvom SWIFT-a poslovalo je 57 finansijskih organizacija iz SCG, 36 iz BiH, 49 iz Hrvatske, 24 iz Slovenije i 19 iz Makedonije. + knjiga, strana 80 (pravilno ukršteni devizni kursevi)

33. Promptni i terminski poslovi na deviznom tržištu

Kada se na deviznom tržištu zaključuje posao o kupoprodaji deviza,a ugovoreni posao se izvršava odmah ili najkasnije u roku od dva radna dana, reč je o promptnim ili spot deviznim poslovima. Transakcija se obavlja po kursu koji u tom trenutku važi na deviznom tržištu, kupac odmah dobija devize i plaća odgovarajuću protivvrednost u nacionalnom novcu ili nekoj drugoj valuti.Moguće je da se zaključi posao, ali da se sam čin kupoprodaje obavi kasnije, prema ugovorenom roku. Ovakve transakcije nazivamo terminskim deviznim poslovima. Terminski poslovi se zaključuju obično na rok od jednog meseca do jedne godine. Devizni kurs se ugovora tako što se vodi računa o postojećem stanju i promenama koje se očekuju u budućnosti. U ugovorenom roku kupac dobija devize i plaća za njih po ranije utvrđenom kursu, bez obzira kakav je kurs na tržištu u tom trenutku.Cilj kupoprodaje deviza na termin je otklanjanje kursnog rizika. Kupac je zaštićen od porasta, a prodavac od pada kursa. Mogućnost kupoprodaje deviza na termin je veoma značajna za neke vrste poslovnih aktivnosti, jer je rizik manji. Ako proizvođač ugovori izvoz po cenama u stranoj valuti, a u vreme izvoza i naplate dođe do pada vrednosti te valute, može doći do gubitka. Ako se izvoz deviza unapred proda zaključivanjem terminskog deviznog posla, neprijatnih iznenađenja ne može biti. Proizvođač unapred zna koliko će domaće valute dobiti za ostvareni izvoz.Slično je i sa terminskom kupovinom deviza. Proizvođač tačno zna koliko će mu biti potrebno domaćeg novca za devize koje su neophodne za uvoz u nekom budućem trenutku.Terminski devizni poslovi se obavljaju i iz špekulativnih razloga. Polazeći od ocene promena budućih deviznih kurseva, akteri na deviznom tržištu kupuju jedne i prodaju druge valute, očekujući da će se njihova predviđanja ostvariti i da će zahvaljujući tome doći do zarade.Visina terminskog deviznog kursa u odnosu na na promptni zavisi od toga kakve promene promptnog kursa u budućnosti očekuju kupci i prodavci na deviznom tržištu. Ukoliko je očekivanje da će promptni kurs značajnije porasti, terminski kurs će biti znatno iznad sadašnjeg promptnog kursa. Ako se očekuje pad deviznog kursa, terminski kurs će biti ispod sadašnjeg promptnog deviznog kursa.Razlika između višeg terminskog i nižeg promptnog kursa naziva se terminskom premijom. Kada je terminski kurs niži od promptnog javlja se

terminski diskont. Terminska premija i terminski diskont izražavaju se najčešće u obliku godišnje procentne stope. Treba odstupanje terminskog kursa od promptnog iskazati u procentima. Terminska premija i terminski diskont mogu se izračunati uz pomoć sledeće formule: FORMULA NA STRANI 87, KNJIGA

gde je:Tp/d – terminska premija (ako je predznak pozitivan), tj terminski diskont (ako je predznak negativan)Ktn – terminski devizni kurs na rok od n danaKp – promptni devizni kursn – broj dana do dospeća terminskog poslaOvo se naziva i svop stopom.

Ako se kupe devize da bi se uložile po povoljnoj kamatnoj stopi na vreme od 6 meseci, prisutna je opasnost da pad kursa valute u koju je investirano izazove gubitak. Rešenje se nalazi u tome što će se istovremeno sa promptnom kupovinom deviza zaključiti i ugovor o njihovoj terminskoj prodaji – sa rokom od 6 meseci. Sada više nema neizvesnosti. Na sličan način se mogu zaštititi i oni koji se zadužuju u stranoj valuti, pošto terminskom kupovinom deviza unapred znaju koliko će im trebati domaćeg novca za isplatu dugova.

34. Fjucersi i opcije

35. Kamatna (interesna) arbitraža

Razlike u kamatnim stopama dovode do seljenja fondova sa jednog na drugo finansijsko tržište, kako bi se ostvarila što veća dobit. Sredstva neće uvek ići na ono finansijsko tržište na kojem je kamatna stopa najviša. Da bi se doneo ispravan zaključak na kom je tržištu najbolja zarada, neophodno je uzeti u obzir i promene deviznih kurseva. Visoka kamata koja bi se stekla na jednom finansijskom tržištu može biti znatno umanjena ako se devizni kurs promeni, ako data valuta izgubi deo vrednosti. Sa druge strane, i plasman na tržištima gde je niska kamatna stopa može doneti visoke prihode ako dotična valuta jača. Zbog toga, pri donošenju odluke na kom tržištu treba plasirati sredstva, neophodno je uzeti u obzir visinu kamatnih stopa i promene deviznih kurseva.Uzećemo 4 finansijska tržišta, sa različitim kamatnim stopama i različitim očekivanjima u pogledu kretanja deviznih kurseva:

1. U SAD godišnja kamatna stopa za uloge na 90 dana iznosi 5%. Ako se uloži 100 USD, posle 90 dana dobiće se 101.25 USD.

2. U Japanu kamatna stopa za uloge na isti rok iznosi 4%, a promptni devizni kurs iznosi 100 JPY = 0.430 USD. Preovlađuju

očekivanja da će jen jačati u odnosu na dolar, pa će za 90 dana 100 JPY = 0.432 USD. Ako se istih 100 USD pretvori u jene po sadašnjem kursu dobiće se 23.255.81 JPY. Ova suma će, uz kamatu od 4%, za 90 dana, narasti na 23.488.37 JPY. Zaključujemo da je povoljnije 100 USD uložiti na japanskom nego na američkom finansijskom tržištu, iako je kamatna stopa u Japanu niža.

3. U V.Britaniji je kamatna stopa 6%, promptni devizni kurs 1GBP = 1.50 USD,a terminski 1.49 USD. Zamenom 100 USD dobija se 66.667 GBP, a ova suma posle 90 dana narasta sa kamatom na 67.667 GBP. Pored činjenice da je kamatna stopa u V.Britaniji viša nego u SAD, zbog nepovoljnog terminskog deviznog kzrsa, zarada na britanskom finansijskom tržištu bila bi manja za 0.427 USD.

4. U Francuskoj je godišnja kamatna stopa za tromsečne plasmane 8%, promptni devizni kurs iznosi 100 FRF = 12.50 USD, a terminski 12.45 USD. Za isti iznos od 100 USD dobiće se 800 FRF, a za 90 dana ta suma će narasti na 816 FRF. Zamenom ovog iznosa franaka po terminskom kursu od 100 FRF = 12.45 USD, dobiće se 101.592 USD, odnosno 0.292 USD više nego na američkom finansijskom režištu.

U ovom primeru najunosnije je ulagati na francuskom finansijskom tržištu. Za 1 dolar uložen na finansijskom tržištu SAD na vreme od 90 dana i uz kamatu od 5% godišnje, dobija se:

Šema na strani 89

Radi se o običnom procentnom računu, gde je kamatna stopa izražena u vidu decimala (0.05), uzeta je u obzir činjenica da je reč o godišnjoj kamati, a navedeni ulog je dat na vreme od 90 dana, pa se zbog toga dobija jedna četvrtina godišnje kamate (90/360). Ovo se može u opštem obliku izraziti na sl način:

Šema na strani 89

Gde je:Si – iznos koji se dobija posle roka ulaganja, zajedno sa kamatomS1 – iznos koji se ulažer – godišnja kamatna stopa iskazana u decimalnom vidun – vreme na koje je iznos uložen ( u broju dana )

Pri direktnom notiranju devizni kurs pokazuje koliko se domaćeg novca daje za jedinicu stranog. U našem primeru se za 1 dolar dobija 1/1.50 funti, što će za 90 dana i uz kamatnu stopu od 6% dati:

Šema na strani 90

Kada ovaj iznos pretvorimo u dolare po terminskom deviznom kursu dobijamo 1.00823 dolara. U Opštem obliku ovo se može izraziti ovako:

Šema na strani 90

Gde je:S3 – iznos u domaćoj valuti koji se dobija posle ulaganja na stranom finansijskom tržištuS 1 – iznos koji se ulaže u domaćoj valutiKtn – terminski devizni kurs na n danaKp – promptni devizni kursrf – godišnja kamatna stopa na stranom tržištu izražena u vidu decimalan – vreme ulaganja, izraženo u broju dana

Interes da se ulaže na stranom finansijskom tržištu postojaće ako je S3>S2, odnosno ako je:

Šema na strani 90

OSTATAK FORMULA a samim tim i odgovora na ovo pitanje u KNJIZI, STRANE 91 i 92

36. Devizno tržište razvijenih zemalja

37. Devizno tržište zemalja u razvoju

38. Devizno tržište u Jugoslaviji

39. Zlatni standard

Zlatni novac se javlja još u antičkim vremenima (Grčka, Persija). Brojni su razlozi zbog kojih je zlato dobilo ulogu opšteg ekvivalenta, ulogu novca: postojano je, ne rđa, može se usitnjavati i pretapati bez promene svojstva, mala količina ima veliku vrednost, pa se lako čuva i prenosi i sl. Ipak, zlato nije idealan novčani materijal, jer nije pogodno za plaćanje manjih iznosa, količina zlata se ne može prilagođavati potrebama platnog prometa.Tokom XVII i XVIII veka bio je rasprostranjen bimetalizam, odnosno funkciju novca su obavljali istovremeno i zlato i srebro. Vremenom je zlato potiskivalo upotrebu srebra, a naročito posle 1816.godine, kad aje Engleska zavela zlatni standard i ograničila transakcije srebrom.

Sve do kraja XIX veka u nekim zemljama se srebro održalo kao novčani materijal paralelno sa zlatom. U prometu je bio kovani novac, sa tačno utvrđenom količinom plemenitog metala u sebi. Paritet jedne valute prema drugoj bio je određen odnosom kovničkih stopa, tj brojem jedinica jedne i druge valute koje su se dobijale iz određene količine plemenitog metala. Kurs jedne valute mogao je samo neznatno da odstupa od njenog pariteta. Granice tih odstupanja nezivale su se zlatnim tačkama, a zavisile su od troškova prenosa plemenitog metala iz jedne zemlje u drugu.U ravnotežnoj situaciji kriva ponude i kriva tražnje deviza seku se u tački A, kurs je jednak paritetu,a ponuda i tražnja deviza, u iznosu (OY), su izjednačene. Porastom tražnje deviza kriva tražnje se pomera udesno (TtaTa) i devizni kurs raste, ali samo do nivoa gornje zlatne tačke Xa. Dalji porast tražnje deviza ne dovodi do porasta kursa već do izvoza zlata, jer je to racionalnije, pošto se već dostignutom razlikom između zlatnog pariteta i deviznog kursa mogu podmiriti troškovi prenosa zlata u inostranstvo.Porastom ponude deviza kriva ponude se pomera udesno, devizni kurs pada do nivoa donje zlatne tačke Xb, a dalja ponuda deviza dovodi do pretvaranja deviza u zlato uvozom zlata.Posle Engleske 1816g, zlatni standard uvode i druge zemlje: Nemačka 1871, Francuska i Italija 1874, Japan 1878, Rusija 1898, SAD 1900. Međunarodni monetarni sistem zasnovan na klasičnom zlatnom standardu funkcionisao je do prvog svetskog rata.Treba naglasiti da i u vreme čistog zlatnog standarda nije bilo punog poštovanja ‚‚pravila igre‚‚, o kojima se govori u ekonomskoj teoriji. Ova pravila je formulisao Keynes mnogo godina po okončanju čistog zlatnog standarda. On se oslanjao na iskustva Bank of England, koja je pravila zlatnog standarda poštovala više od drugih centralnih banaka, ali ipak ne striktno. Pilovim zakonom iz 1842 godine, Engleskoj banci je dozvoljeno da emituje 14 miliona funti bez zlatnog pokrića. U SAD je, u skladu sa zakonom iz 1913 godine, papirni novac bio pokriven zlatom sa 40 %.Mada pravila čistog zlatnog standarda nisu striktno poštovana, može se govoriti o tendenciji automatskog uravnoteženja platnog bilansa u tom sistemu. Ukoliko se u jednoj zemlji pojavi deficit, ta zemlja je morala da izveze odgovarajuću količinu zlata da bi pokrila deficit. Smanjenje količine zlatnih rezervi iziskivalo je, u skladu sa kvantitativnom teorijom novca, smanjenje količine novca u opticaju. Manja količina novca u zemlji dovodi do snižavanja domaćaih cena, što omogućava povećanje izvoza i smanjenje uvoza, odnosno vodi uravnoteženju platnog bilansa u narednom periodu.Uravnoteženju platnog bilansa doprinele su i promene kamatnih stopa. U zemlji koja je morala zbog deficita da izveze zlato, dolazilo je do smanjenja količine novca u opticaju. Ako novca ima manje njegova

cena raste, a cena novca se zove kamatna stopa. Viša kamatna stopa u zemlji smanjivala je odliv kapitala iz zemlje i povećala njegov priliv.I u vreme čistog zlatnog standarda osećala se potreba za međunarodnim monetranim sistemom. Još 1867. godine, u Parizu je održana međunarodna konferencija o novčanom sistemu na kojoj je razmatrano pitanje jednoobratnog kovanja zlatnog novca i usvojen predlog o stvaranju monetarne unije koja bi obuhvatila čitav svet. Pokušaji da se čisti zlatni standard uvede ponovo posle prvog svetskog rata ostali su bez rezultata, jer su se uslovi dosta izmenili. Poštovanje pravila zlatnog standarda ometalo bi ostvarivanje mnogo važnijih nacionalnih ciljeva – obezbeđivanje pune zaposlenosti, privrednog rasta i stabilnosti cena. Umesto čistog zlatnog standarda, tokom dvadesetih godina javljaju se zlatno-polužni i zlatno-devizni standard. Zlatno-polužni standard predstavljao je pokušaj da se ograniči domaća tražnja zlata kako bi se ono sačuvalo za potrebe međunarodnih plaćanja. Konvertovanje novčanica u zlato kod centralne banke mogli su da zahtevaju samo oni koji su imali dovoljno novca za otkup cele zlatne poluge. Zlatna poluga je bila teška 12.5kg i za nju je trebalo platiti u Engleskoj 1.400 funti, u Francuskoj 215.000 franaka, a u Jugoslaviji 250.000 dinara.U zlatno-deviznom standardu rezerve centralnih banaka – na osnovu kojih su štampane novčanice- sastojale su se ne samo od zlata već i od drugih konvertabilnih valuta. To znači da konvertibilnost nije podrazumevala obavezu centralne banke da novčanice menja za zlato, već za drugu valutu. Ovu varijantu zlatnog standarda primenjivale su skandinavske zemlje, oslanjajući se na britansku funtu kao važnu komponentu svojih monetarnih rezervi.Kriza 1929-1933g, označila je kraj i ovog modifikovanog zlatnog standarda. Mnoge zemlje pribegavaju deviznoj kontroli i manipulisanim deviznim kursevima, stvaraju egalizacione fondove i ograničavaju platni promet sa inostranstvom.Da bi održale zlatni standard, početkom tridesetih godina Francuska, Belgija, Holandija, Švajcarska, Italija i Poljska osnovale su tzv. ‚‚zlatni blok‚ ali uspeha nije bilo.

40. Breton-Vudski monetarni sistem

Osnove posleratnog međunarodnog monetarnog sistema pretstavljene su na konferenciji u Breton-Vudsu 1944. godine, kada su formirane dve organizacije za međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju: Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj.Fond je trebalo da obetbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva i da odobrava kredite za kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa, a Banka je dobila zadatak da

dugoročnim kreditima omogući obnovu i razvoj privreda zemalja članica. Time je obezbeđena izvesna komplementarnost u poslovanju ove dve organizacije.

41. Kvote zemalja članica MMF-a

Za svaku zemlju je određena kvota koja se uplaćuje u Fond i to: 25% u SDR ili konvertibilnim valutama, a 75% u nacionalnoj valuti. U početku su veličine kvota određivane prema jednoj formuli koja je uzimala u obzir: veličinu nacionalnog dohotka, rezerve zlata ili dolara, prosečan uvoz, obim izvoza i njegovo kolebanje. Predviđeno je da se jednom u pet godina, a po potrebi i češće, vrši revizija kvota. Pri osnivanju Fonda ukupno upisani kapital je iznosio 7.5 milijardi dolara. Aprila 1984g, izvršene su uplate u skladu sa osmom revizijom, a ukupni upisani kapital je dostiga iznos od 90 milijardi SDR (specijalnih prava vučenja).Na godišnjoj skupštini septembra 1989g, od ukupno tadašnja 22 člana Odbora izvršnih direktora IMF, 19 se izjasnilo da se kvote povećaju bar za 67%, a 15 članova i sam direktor Camdessus zalagali su se da povećanje bude 100%. Oni su smatrali da je ovakvo povećanje sredstava neophodno da bi Fond mogao tokom devedesetih godina da odgovori svojim zadacima. Odluka nije doneta pošto je potrebno da se za ovaj predlog obezbedi 85% ukupnog broja glasova. Same SAD su tada raspolagale sa 19% glasova, a od ostalih niko nije imao više od 6.6% glasova.Pre isteka produženog roka, 28 juna 1990g, konačno je postignut sporazum o devetoj opštoj reviziji kvota, koje su povećane za 50%. U okviru desete revizije kvota nije bilo povećanja upisanog kapitala. Odluka o jedanestoj opštoj reviziji i povećanju kvota za 45% stupila je na snagu januara 1998g. Posle ovog povećanja i prijema novih članica, početkom 2004g, ukupan iznos kvota dostigao je 212.8 milijardi SDR. Po udelu u ukupnom broju glasova, aprila 2004g, na prvom mestu su SAD sa 17.14% ukupnog broja. Za sve važnije odluke u Fondu potrebna je većina od 85% glasova, što znači da SAD praktično imaju pravo veta. Slede, Japan sa 6.15%, Nemačka 6.01%, Francuska i Velika Britanija sa po 4.96% i Italija sa 3.26%.Od veličine kvote zavisi mogućnost dobijanja kredita, broj glasova i udeo pri raspodeli novokreiranih SDR.Svaka zemlja ima po 250 osnovnih glasova i još po jedan glas na svakih 100.000 SDR uplaćenih po osnovi kvote. Ovih 250 osnovnih glasova trebalo je da ublaži razlike među zemljama članicama koje proističu iz veličine kvota. Pošto su u međuvremenu kvote povećane za preko 20 puta, a broj osnovnih glasova ostao isti, promenjen je i odnos između članica tako da se približio stanju koje bi moglo da se nazove ‚‚koliko dolara-toliko glasova‚‚.

42. Organizaciona struktura MMF-a

Krajem drugog svetskog ratamnoge zemlje su bile spremne da se uključe u razvoj međunarodne monetarne saradnje, čak i po cenu ograničenja sopstvene slobode u oblasti monetarne politike. Pojavila su se četiri plana za organizaciju međunarodne monetarne saradnje: britanski, američki, francuski i kanadski.Na konferenciji u Breton-Vudsu jula 1944g., postignuta je saglasnost o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda. U osnovi je prihvaćen Vajtov (američki) plan koji je predviđao osnivanje Međunarodnog stabilizacionog fonda. Valutni pariteti bi se iskazivali u međunarodnoj monetarnoj jedinici unitas, čija bi vrednost bila 10 dolara u zlatu. U Fond bi zemlje članice uplatile kvote u zlatu i sopstvenoj valuti. U slučaju deficita mogle bi se dobiti pozajmice u zamenu za nacionalnu valutu i to do iznosa od 25% kvote u toku jedne godine, a ukupno zaduženje bi bilo ograničeno na 100% kvote.Sporazum o osnivanju MMF stupio je na snagu 27.12.1945, a poslovanje je započelo 1.3.1947g. Ciljevi Fonda su:

5. unapređenje međunarodne saradnje kroz konsultacije i zajedničko rešavanje monetarnih problema

6. proširivanje međunarodne trgovine, rast zaposlenosti, dohotka i proizvodnje

7. stabilizacija deviznih kurseva i sprečavanje konkurentnosti depresijacija

8. multilateralizam u međunarodnim plaćanjima za tekuće transakcije i uklanjanje deviznih ograničenja koja sputavaju rast međunarodne trgovine

9. obezbeđenje finansijskih sredstava za pomoć zemljama članicama u uravnoteženju platnog bilansa

10.smanjenje platnobilansnih neravnoteža. Početkom 2004g, MMF ima 184 zemlje članice. Najviši organ Fonda je Odbor guvernera u kojem svaka zemlja ima po jednog predstavnika i zamenika. Odbor guvernera se sastaje jednom godišnje. Poslovima Fonda rukovodi Odbor izvršnih direktora, koji čine 24 izvšena direktora. Osmoricu imenuju zemlje sa najvećim kvotama (SAD, V.Britanija, Nemačka, Francuska, Japan, Saudijska Arabija, Rusija i Kina), a ostalih 16 biraju druge zemlje članice po grupama. Na čelu Odbora izvršnih direktora je direktor,a tu funkciju od januara 1987g obavlja francuz Michel Camdessus, koji je krajem 1999g podneo ostavku, a marta 2000.g izabran je novi direktor nemac Horst Keler.

43. Breton-Vudski sistem fiksnih deviznih kurseva

44. Redovna prava vučenja MMF-a

Finansijska transakcija između Fonda i zemalja članica nemaju oblik klasičnog kredita, već ‚‚swap‚‚ aranžmana. Osnovni razlog zašto upotreba fondovnih sredstava nije kredit u striktnom smislu je taj što zemlja članica plaća ekvivalent u svojoj sopstvenoj valuti za devize koje prima. Od karakteristika kredita finansijske transakcije MMF imaju jedino osobinu obaveznog povraćaja finansijskih sredstava. Svi finansijski aranžmani Fonda se baziraju na swap tehnici, ali se međusobno razlikuju po:

1. nameni, tj. vrsti platno-bilansnog deficita za koji se sredstva odobravaju

2. stepenu uslovljenosti davanja sredstavaRedovna prava vučenja (RPV) su osnovni finansijski mehanizam MMF. To su finansijske transakcije kupovine i prodaje deviza za sopstvenu valutu koje obavljaju zemlje članice ( sa MMFom) na osnovu prava i propisa utvrđenih u Statutu MMF. Redovna prava vučenja obuhvataju tzv. rezervnu (ranije zlatnu) i 4 kreditne transe.Finansijske transakcije RPV su se vodile na ‚‚Opštem računu‚‚. Stupanjem na snagu Drugog amandmana ovaj račun je postao ‚‚Opšte odelenje‚‚ u okviru koga su formirana tri nova računa: 1. Račun opštih sredstava – na njemu se vode transakcije redovnih

prava vučenja, olakšica za zalihe sirovina, olakšica za naftu, dopunska olakšica i račun subvencija. Na ovom se računu obračunavaju i dadžbine i naknade zemalja članica kao i fondove prodaje zlata.

2. Investicioni račun – obuhvata investicione aktivnosti samog Fonda i finansiranje njegovih gubitaka

3. Račun specijalnih isplata – na njuemu se vodi upotreba dobiti od prodaje zlatnih rezervi Fonda, uključujući Starateljski fond i odobravanje dela ove dobiti računu opštih sredstava.

Obraćanje MMF za finansijsku pomoć može nastati ako su ispunjeni sledeći uslovi:1. ako zemlja upotrebljava opšte sredstva MMF u skladu sa Statutom i

politikom MMF2. ako se sredstvima Fonda finansira deficit tekućih transakcija3. ako zemlja ima utvrđen i od Fonda priznat paritet svoje valutr4. ako nema dovoljno visok nivo monetarnih rezervi iz kojih bi mogla

da finansira deficit platnog bilansa.Finansijskom pomoći Fonda prevashodno se popunjava ‚‚devizni jaz‚‚ zemlje članice. Omogućava joj se da dodje do stranih sredstava plaćanja, da se snabde sa SPV ili valutom neke druge članice u zamenu za sopstvenu valutu da bi izvršila plaćanje u toj valuti. Posle ugovorenog roka, zemlja vrši otkup sopstvene valute i to za konvertibilne valute ili zlato i za SPV.

Održavanje likvidnosti osnovni je preduslov da MMF može da odgovori tražnju zemalja članica za finansijskim sredstvima u raznoj valuti. Uplata dela kvote od 75% u nacionalnoj valuti Fond stvara multivalutnu strukturu svog kreditnog potencijala. On mora da održava određenu valutnu strukturu kako ne bi postao nelikvidan u nekoj od traženih valuta.Fondov mehanizam odobravanja finansijskih sredstava je tako konstruisan da nikad ne može dovesti Fond u stanje nelikvidnosti. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da Fond ne kreditira sve zemlje članice istovremeno nego samo one koje u tekućem periodu imaju platno-bilansni deficit i tom prilikom Fond ne finansira ukupan deficit zemlje članice.U realnim uslovima ne postoji konvertibilnost svih nacionalnih valuta pa se javlja mogućnost delimične nelikvidnosti Fonda, nelikvidnost u nekoj pojedinačnoj nacionalnoj valuti. Ova nelikvidnost može nastati u slučaju preterane tražnje valuta onih zemalja koje imaju dugoročni suficit platnog bilansa.U cilju izbegavanja opasnosti od iscrpljivanja kreditnog potencijala u nekim valutama (praktično konvertibilnim), Fond u praksi primenjuje selektivnu valutnu politiku još od 1962g, odlukom Skupštine guvernera. Fond pravi listu zemalja čije se valute mogu odobriti za povlačenja (kupovanja) u sledećem kvartalnom periodu. Pri tome se kao valute otkupa određuju one konvertibilne valute u kojima se Fondova potraživanja ispod 75% nacionalne kvote.Ako bi i pored toga došlo do iscrpljivanja fondovih holdinga valuta suficitnih zemalja, Fond ima na raspolaganju još dve mogućnosti: 1. da predloži tim zemljama da mu pozajme valutna sredstva ili da se saglasi da ih Fond pozajmi od trećih zemalja i 2. da proglasi tu valutu ‚‚retkom‚‚ u kom slučaju bi suficitna zemlja bila primorana na platno-bilansno prilagođavanje. U situaciji visoke tražnje za pojedinim valutama Fond je ranije mogao da upotrebi svoje zlatne rezerve za njihovu kupovinu, tj da prodaje svoje zlato za deficitirane valute. Ova izuzetna situacija bila je je jedan od glavnih razloga zbog koje je Fond formirao deo svog potencijala u zlatu.Odobravanjem finansijske pomoći zemlji članici narušava se početno stanje ravnoteže između Fonda i zemlje članice u kome Fondova potraživanja iznose 75% nacionalne kvote. Zemlja čija se valuta koristi za odobravanje RPV stiče kreditorsku poziciju u odnosu na Fond, a ona koja povlači sredstva debitorsku. Ako su Fondova potraživanja u nekoj nacionalnoj valuti veća od 75% kvote, ta zemlja ima debitorsku poziciju a ako su Fondova potraživanja u nekoj nacionalnoj valuti manja od 75% kvote, ta zemlja članica ima kreditorsku poziciju u odnosu na Fond.DO 1978g, zemlja je imala pravo na zlatnu trenšu, tj da automatski povlači od Fonda sredstva u visini od 25% kvote. Usvajanjem Drugog

amandmana zlatna tranša je postala rezerna tranša. Rezervna tranša je zadržala sve karakteristike prethodne zlatne tranše.Veličina rezervne tranše se izračunava na taj način što se od nacionalne kvote oduzima iznos Fondovih pretraživanja u nacionalnoj valuti, pri čemu je rezervna pozicija uvek pozitivna veličina u nacionalnoj valuti.Zemlja članica koja koristi rezervnu tranšu može je koristiti sve dotle dok fondova potraživanja njene nacionalne valute ne dostignu visinu od 100% nacionalne kvote, kada iznos rezervne tranše pada na nulu. Suprotno, rezervna pozicija zemlje se povećava iznad 25% nacionalne kvote ukoliko Fond odobrava sredstva u valuti posmatrane zemlje članic drugim članicama. Rezervna tranša čini deo monetarnih rezervi zemlje jer se može iskoristiti u bilo koje vreme u punom iznosu.Posle potpune iskorišćenosti rezervne tranše, zemlja članica može da računa na finansijsku podršku Fonda u okviru 4 kreditne tranše od kojih svaka iznosi 25% nacionalne kvote. Za razliku od automatizma rezervne tranše, zemlja članica dobija finansijsku podršku u okviru kreditnih tranši na osnovu ocene i odluke Fonda. Ova politika Fonda, po kojoj zemlja koja traži finansijsku podršku mora da zadovolji određene standarde koje postavlja Fond, naziva se politikom uslovljenosti, ili samo uslovljenost. Finansijska pomoć Fonda je uslovljena, tj vezana za obavezu zemlje da sprovodi određenu ekonomsku politiku koja bi trebalo da, po mišljenju Fonda, dovede do uravnoteženja deficita platnog bilansa. Fond definiše tzv ‚‚kriterijume izvršenja‚‚. Njčešće su to krediti bankarskog sektora i Centralne banke, devizne rezerve, devizni kurs, visina budžeta i stepen zaduženosti.Potpunim iskorišćavanjem rezervne i svih kreditnih tranši nastaje maksimalno zaduženje zemlje članice kod Fonda koje iznosi 125% nacionalne kvote. U toj poziciji Fondova potraživanja (holdinzi) nacionalne valute iznose 200% kvote.Otplata dobijenih stranih valuta od Fonda vrši se na dva načina:

1. otkupom sopstvenih valuta za valute drugih zemalja i SPV2. prodajom nacionalne valute posmatrane zemlje članice drugim

zemljama koje koriste kredit od Fonda Efekat obe tehnike je isti – smanjuju se Fondovi holdinzi nacionalne valute posmatrane zemlje članice do određenog nivoa.Otkup valuta mora da se izvrši u roku od tri, ređe pet godina, od datuma kupovine. Fond smatra da je ovaj period dovoljno dug da se uz adekvatnu ekonomsku politiku mogu da reše kratkoročni platno-bilansni problemi i obnovi međunarodna likvidnost zemlje. Rigidno određivanja otkupa sopstvenih valuta može da ima nepovoljan efekat. Zbog toga Fond predviđa i opciju ‚‚rane kupovine‚‚. Funkcija ranog otkupa sastoji se u tome da se što brže rekreira kreditni potencijal Fonda za finansiranje onih zemalja koje imaju pogoršanje platno-bilansne pozicije.

45. Principi uslovljenosti MMF-a (pojam, sadržina i oštrina)

POJAMPod principom uslovljenosti podrazumeva se politika Fonda prema kojoj zemlja koja želi da koristi opšta sredstva MMF-a, mora da sprovede odgovarajuću ekonomsku politiku u cilju uravnoteženja platnog bilansa sa kojom se MMF slaže. Fond pod uravnoteženjem platnog bilansa zemalja u razvoju podrazumeva vođenje politike doziranog deficita, što znači održavanje dugotrajnijeg deficita koji se permanentno finansira neto uvozom kapitala. Takva platno-bilansna politika omogućava zemljama u razvoju ne samo trajan ekonomski rast već i trajno održavanje kreditne sposobnosti.Mere ekonomske politike za uravnoteženje platnog bilansa utvrđuje sama zemlja članica i izlaže ih Fondu u ‚‚pismu o namerama‚‚ – dokumentu koji predstavlja neku vrstu zahteva za odobravanjem finansijskih sredstava. MMF će zemlji odobriti tražena finansijska sredstva ako proceni da je izloženi ekonomski program adekvatan za rešavanje platno-bilansne neravnoteže i koji će stoga omogućiti otplatu fondovih sredstava u roku od 3 – 5 godina. Fond je osnovan sa ciljem da pruža zemljama članicama kratkoročnu finansijsku podršku za uravnoteženje deficita platnog bilansa. Obezbeđenje ove namenske upotrebe sredstava je uslov da Fond može permanentno i nesmetano da obavlja ulogu zbog koje je osnovan. Jedini način da se postigne namensko korišćenje finansijskih sredstava je bio da MMF njihovo odobravanje učini zavisnim od preduzimanja ekonomskih mera za uravnoteženje platnog bilansa od strane zemlje članice. U nedostatku ove uslovljenosti, Fond bi doveo u pitanje svoju likvidnost, a time i funkcionisanje međunarodnog monetarnog sistema. U osnovi politike uslovljenosti nalazi se stav MMF o neophodnosti platno-bilansnog prilagođavanja kada god neravnoteža platnog bilansa nije slučajna ili reverzibilna. Statut MMF ne sadrži eksplicitnu definiciju principa uslovljenosti. Važno je istaći da u Statutu MMF ne postoje ni odredbe o tome koje vrste instrumenata ekonomske politike Fond treba da preporučuje zemljama članicama. Uslovljenost ima za krajnji cilj realizaciju efikasnog platno-bilansnog uravnoteženja. To je njeno neposredno dejstvo kojim se postiže i njen krajnji cilj – glatko funkcionisanje međunarodnog monetarnog sistema.

SADRŽINASadržaj politike uslovljenosti čine kriterijumi izvršenja iz pisma o namerama. Kriterijumi izvršenja su ekonomske varijable koje se kvantificiraju kao ciljevi ekonomske politike. Oni imaju dvostruku funkciju:1. kao ex ante kvantificirani ekonomski ciljevi, oni su targeti koje bi trebalo realizovati predviđenim ekonomskim merama, 2.

kriterijumi izvršenja ex post služe za procenu sprovođenja proklamovane ekonomske politike. Ako zemlja prekorači dogovorene targete i ako se ne konsultuje sa MMF u pogledu njihove revizije, MMF će obustaviti dalju finansijsku podršku takvoj zemlji. Prekid odnosa sa MMF ne dovodi samo do gubitka preostalog dela ‚‚zajma‚‚ , nego i do toga da u širim finansijskim krugovima data zemlja postaje ‚‚problem zemlja‚‚ za banke, koje u takvim slučajevima obustavljaju dalje angažovanje sa obrazloženjem da se čeka na ekonomski program vlade koji bi stvorio poverenje u mogućnosti otplate.Broj i vrsta kriterijuma izvršenja u pismu o namerama zavise od Fondove dijagnoze uzroka platno-bilansne neravnoteže.

OŠTRINAOštrinu uslovljenosti je Fond odredio prema vrsti i obimu finansijske podrške koja se daje zemljama članicama. Do uvođenja finansijskih olakšica, postojala je uniformna politika uslovljenosti koja je bila definisana politkom tranši. Uvođenjem raznih vrsta finansijskih olakšica, razbija se monolitna politika oštrine uslovljenosti jer svaka olakšica ima svoju uslovljenost. Korišćenje nekih finansijskih olakšica, kao na primer kompenzatorne olakšice, ne mora biti uslovljeno ali to ne znači da se one mogu automatski povlačiti. Jedino je rezervna tranša istovremeno automatska i neuslovljena. Kod svih ostalih finansijskih mehanizama Fond je zadržao diskreciono pravo da odobri ili ne odobri njihovo povlačenje bez obzira na njihove uslovljenosti.Fondova finansijska sredstva bi se mogla svrstati u tri grupe sa aspekta oštrine uslovljenosti:

1. neuslovljena sredstva: rezervna tranša i alokacija specijalnih prava vučenja

2. sredstva sa niskom uslovnošću: prva kreditna tranša, kompenzatorna olakšica, olakšica za zalihe, Starateljski fond i prva naftna olakšica

3. sredstva sa visokom uslovnošću: više kreditne tranše, proširena olakšica, dopunska olakšica i druha naftna olakšica

Oštrina uslovljenosti je zavisna ne samo od vrste i obima finansijske podrške, već i od oštrine globalnih kriza u međunarodnom ekonomskom sistemu. U periodima većih poremećaja Fond je pojačavao uslovljenost a u periodima relativne stabilnosti i prosperiteta uslovljenost se smanjivala.

46. MMF i Jugoslavija

Saradnja Jugoslavije sa MMF-om otpočinje njenim učešćem na Breton-Vudskoj monetarnoj i finansijskoj konferenciji jula 1944g. Jugoslavija se kao potpisinica breton-vudskih sporazuma smatra jednom od prvih članica i osnivača MMF.

Prvobitna kvota Jugoslavije kod MMF je utvrđena 1946g u iznosu od 60 miliona dolara, što je predstavljalo 0.75% ukupnog iznosa kvota svih zemalja članica MMF. Deo kvote od 13.2% (7.878 miliona dolara) bio je uplaćen u zlatu, a ostatak (52.122 miliona dolara) u nacionalnoj valuti i to na račun MMF kod Narodne banke Jugoslavije. Posle poslednjeg povećanja kvota iz 1990g, jugoslovenska kvota iznosi 918.3 miliona specijalnih prava vučenja, što iznosi oko 0.68% ukupnih kvota svih zemalja članica MMF. Jugoslavija je na početku rada Fonda prijavila zvanični paritet dinara od 17.76 mlgr zlata za jedan dinar, što je određivalo intervalutni odnos dinara prema dolaru SAD u visini od 50 dinara za jedan dolar SAD.Od 1951g, Jugoslavijia je u saradnji sa MMF sprovela nekoliko devalvacija svoje valute obarajući njen zlatni i dolarski paritet kako bi usladila unutrašnju i spoljnu vrednost dinara. Počev od 13 jula 1973g, Jugoslavija je uvela režim flukturirajućeg kursa za dinar koji se utvrđuje na međubankarskom deviznom tržištu. Neposredno posle usvajanja Drugog amandmana na Statut MMF, 1978g, koji je legalizovao sistem fluktuirajućih deviznih kurseva, Jugoslavija je dostavila Fondu formalnu notifikaciju svog kursnog aranžmana. U tom obaveštenju Jugoslavija izjavljuje da se devizni kurs dinara ne održava više u okviru određenih marži (+/- 2.25%), već da se sve transakcije, izuzev klirinških sporazuma, obavljaju po flukturajućem kursu dinara. U praksi se devizni kurs dinara ne prepušta potpuno slobodnom flukturiranju.Jugoslavija je bila dužna da obavesti MMF o tome da li namerava da koristi privremena devizna ograničenja po članu XIV Statuta MMF ili je spremna da sprovodi konvertibilnost svoje valute po članu VIII. Teška situaciju u jugoslovenskoj privredi posle rata kao i preduzimanje politike ekonomskog razvoja zemlje, uticali su da se Jugoslavija opredeli za korišćenje prelaznih odredbi člana XIV Statuta MMF, koje omogućavaju zemlji članici da zadrži ograničenja na plaćanja za tekuće devizne transakcije i na transfere.Redovne konsultacije sa MMF dopunjene su i ‚‚vandrednim konsultacijama‚‚ koje se organizuju onda kada se Jugoslavija obraća Fondu za finansijsku podršku sprovođenju stabilizacionih programa privrede.Opšti uslov koji zemlja članica mora da ispuni da bi dobila finansijska sredstva MMF je postojanje deficita platnog bilansa. Jugoslavija je ovaj uslov ‚‚zadovoljavala‚‚ u celom posleratnom periodu u kome je privredni razvoj neprekidno bio praćendeficitom platnog bilansa (sem u 1972 i 1973g, kada su zabeleženi suficiti u razmeni sa inostranstvom). Zahtevi Jugoslavije za dobijanje sredstava od MMF bili su u skladu sa Fondovom politikom dodeljivanja sredstava zemljama članicama i u formalnom i u sadržajnom smislu. Posle vandrednih konsultacija sa misijom Fonda jugoslavija je podnosila Fondu zahtev u obliku tzv. ‚‚pisma o namerama‚‚ u kome je bio izložen program ekonomskih mera za otklanjanje platno-bilansne neravnoteže. Predložene mere su uvek

bile u skladu sa osnovnim ciljevima Fonda. MMF je dodeljivao finansijska sredstva Jugoslaviji uglavnom u obliku stand-by aranžmana (SBA).

47. Evropski monetarni sistem

Zemlje Zapadne Evrope započele su međusobnu monetarnu saradnju neposredno posle rata. Još u vreme funkcionisanja Programa evropske obnove (Maršalov plan) nastao je Sporazum o intraevropskim plaćanjima i kompenzacijama, koji nije dao očekivane rezultate. Zato je 1950g, uz učešće 17 zemalja Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju, formirana Evropska platna unija – EPU.U to vreme evropske valute nisu bile konvertabilne, što je otežavalo plaćanja i ograničavalo razvoj trgovine. Stvaranjem EPU omogućen je multilateralni kliring u okviru zemalja članica. Unija je raspolagala kapitalom u iznosu od 271.6 miliona dolara. Međusobna dugovanja i potraživanja u okviru Unije obračunavana su mesečno, i zemlja sa deficitom je mogla da računa na automatski kredit u određenom procentu svoje kvote. Agent EPU bila je Banka za međunarodne obračune – BIS.Evropska platna unija je prestala sa radom 1.januara 1958g. Tada je već desetak zemalja članica imalo konvertabilne valute, pa je umesto Unije počeo sa radom Evropski monetarni sporazum – EMA. Pored kapitala nasleđenog od Unije, obezbeđeno je još 335.9 miliona dolara, tako da je EMA raspolagala kapitalom u iznosu od 607.5 miliona dolara. Deficitiranim zemljama su odobravani krediti na vreme do 2 godine, ali ne automarski kao u vreme delovanja EPU. I poslove EMA vodila je BIS banka.Početkom 70tih godina dolazi do velikih promena u međunrodnim monetarnim odnosima. Zemlje članice Evropske ekonomske zajednice aprila 1972g u Bazelu sklapaju sporazum o tzv. evropskoj monetarnoj zmiji, a marta 1973g, donose odluku o zajedničkom ‚‚plivanju‚‚ njihovih valuta u odnosu na američki dolar, dok su međusobni devizni kursevi održavani u uskim granicama od +/- 2.25% od dogovorenih pariteta. Aprila iste godine počinje sa radom Evropski fond za monetarnu saradnju. Godine 1974, u Evropskoj zajednici je stvorena evropska obračunska jedinica – EUA, kao sredstvo za iskazivanje transakcija u Evropskoj investicionoj banci, Evropskom fondu za razvoj i Evropskoj zajednici za ugalj i čelik. Njena vrednost se zasnivala na ‚‚korpi valuta‚‚ zemalja članica.Evropski monetarni sistem – EMS, osnovan je u okviru Evropske zajednice marta 1979g sa ciljem da obezbedi monetarnu saradnju i stabilnost u okviru ove grupe zemalja. Zemlje uključene u sistem utvrđuju međusobne devizne paritete i obavezju se da intervencijama održavaju devizne kurseve svojih valuta u granicama +/- 2.25% u

odnosu na paritet, a za neke slabije valute predviđena je mogućnost veće fluktacije +/- 6%. Predviđena je i mogućnost da centralne banke zemalja članica odobravaju jedna drugoj ktarkoročne pozajmice. Ovaj mehanizam održavanja utvrđenih deviznih kurseva u okviru Evropskog monetarnog sistema poznat je pod skraćenicom ERM.Avgusta 1993g, proširene su margine za oscilacije deviznih kurseva u okviru ERM na 15% iznad i ispod utvrđenog deviznog pariteta. U ovom mehanizmu ne učestvuju sve zemlje članice Evropske ekonomske zajednice, odnosno Evropske Unije, mada se trude da intervencijama spreče neželjene oscilacije deviznih kurseva. Januara 1995g, u ERM se uključila Austrija, tako da je krajem 90tih godina u ovaj aranžman uključeno 9 zemalja: Nemačka, Francuska, Holandija, Belgija, Danska, Španija, Portugalija, Irska i Austrija.Evropski monetarni sistem imao je važnu ulogu u stvaranju jedinstvenog tržišta u okviru EEZ. MMF podržava ovaj program.Od 1. januara 1994g, funkcije Evropskog fonda za monetarnu saradnju preuzeo je novoformirani Evropski monetarni institut – EMI.ECU je kompozitna novčana jedinica valuta zemalja članica Evropske Unije. Vrednost jedinice ECU definisana je korpom valuta zemalja članica. Koristi se u EMS kao numerator za iskazivanje centralnih kurseva i kao obračunska jedinica za poslovanje i odobravanje pozajmica.

48. Evropska monetarna Unija

49. Definicija kapitala

50. Izvoz kapitala (motivi, vrste i oblici)

MOTIVIKapital odlazi iz jedne zemlje u drugu da bi se tamo oplodio, da bi obezbedio prihod koji ostaje na raspolaganju vlasniku kapitala. Ostvarenje većeg profita je osnovni poktetač izvoza kapitala.Uslovno bi se mogli naznačiti sledeći motivi izvoza kapitala:

1. ostvarenje većeg profita ili nekog drugog oblika prihoda od uloženog kapitala (kamata, dividenda)

2. jeftinija radna snaga u inostranstvu je često razlog zbog kojeg kapital odlazi iz zemlje

3. niže cene sirovina i energije u pojedinim zemljama privlače strani kapital

4. do izvoza kapitala može doći zbog želje (i potrebe) da se kompletira proizvodni proces kako bi proizvodnja bila manje zavisna od spoljnih faktora

5. često se izvozom kapitala otvaraju novi pogoni u inostranstvu da bi se proširilo tržište za prodaju svojih proizvoda

6. potreba da se poveća plasman kapitalnih dobara (mašina, opreme, brodova) dovodi do toga da se odobravaju krediti stranim kupcima – što predstavlja oblik izvoza kapitala

7. da bi se izbeglo plaćanje carina i drugih uvoznih dažbina, strani proizvođači često baš kroz izvoz kapitala grade fabrike unutar ‚‚carinskog zida‚‚

8. motiv izvoza kapitala može biti i želja da se obezbedi politički uticaj u nekoj zemlji

VRSTE I OBLICI

Podelu tokova kapitala na pojedine vrste i oblike možemo vršiti prema različitim kriterijumima.1. prema izvorima iz kojih potiču sredstva razlikujemo izvoz jednog i

izvoz privatnog kapitala. Kapital pojedinaca, privatnih preduzeća, akcionarskih društava, poslovnih banaka i sličnih nevladinih organizacija naziva se privatnim, dok se javnim kapitalom smatra onaj koji dolazi iz državnih institucija, centralnih banaka i sličnih izvora.

2. tokovi kapitala se mogu deliti na autonomsne i kompenzatorne. Ako do međunarodnog kretanja kapitala dolazi zbog ekonomskih interesa neposrednih aktera (poslovnih banaka, preduzeća, pojedinaca), bez obzira na stanje platnog bilansa – reč je o autonomnim transakcijama kapitala. Ukoliko se državni organi direktno angažuju na obezbeđivanju priliva kapitala u zemlju da bi se osiguralo pokriće deficita platnog bilansa – radi se o kompenzatornom (izravnavajućem) kretanju kapitala.

3. međunarodni tokovi kapitala se prema ročnosti dele na kretanje kratkoročnog, srednjeročnog i dugoročnog kapitala. Srednjeročni i dugoročni kapital služi za investicione svrhe,a kratkoročni za finansiranje tekućeg poslovanja

4. kapital se može izvoziti u novčanom obliku (prenos finansijskih sredstava, odobravanje finansijskih kredita) i u vidu realnog transfera (izvoz mašina, opreme, repredukcionog materijala, ....)

5. međunarodne finansijske organizacije (IBRD, IDA i dr) mogu odobravati opšterazvojne zajmove, gde se ne određuje precizno način njihovog korišćenja i projektne zajmove, koji su namenjeni finansiranju tačno utvrđenih projekata

6. prema tome kakav je uticaj vlasnika kapitala na korišćenje plasiranih sredstava, razlikuju se dva oblika izvoza kapitala: direktne i portfolio investicije. Uslučaju direktnih investicija, vlasnik kapitala zadržava punu kontrolu nad plasiranim sredstvima. On odlučuje gde će uložiti kapital, kako će organizovati proizvodnju, brine o plasmanu gotovih proizvoda. Interes za plasman u vidu direktnih investicija ne zavisi tako mnogo od stanja na finansijskom tržištu, kao što je to slučaj sa portfolio plasmanima. Obim direktnih

investicija u nekoj zemlji nije jednostavno utvrditi. Posebnim oblikom direktnih investicija mogu se smatrati i zajednička ulaganja (join venture). Ovde se radi o dugoročnom poslovnom poduhvatu partnera iz različitih zemalja koji zajednički ulažu sredstva, organizuju proizvodnju, snose rizik i dele profit. Portfolio investicije predstavljaju ulaganja kapitala posredstvom raznih vrsta hartija od vrednosti. Tipičan oblik portfolio investicija jeste emitovanje i plasman obveznica. Da bi se prikupila sredstva za određene potrebe državne institucije, banke i preduzeća emituju obveznice, koje plasiraju na finansijskom tržištu. Vlasnici kapitala kupovinom obveznica stiču pravo da u određenom roku dobiju nazad uložena sredstva, zajedno sa odgovarajućom kamatom. Vlasnici kapitala ne mogu uticati na način upotrebe uloženih sredstava; njima pripada unapred utvrđen prihod u vidu kamate, bez obzira na uspešnost korišćenja prikupljenih sredstava. U međunarodnom kretanju kapitala posebnu kategoriju čine međudržavni krediti, krediti međunarodnih organizacija, bankarske pozajmice i liferantski krediti. Mada ponekad i ove pozajmice mogu biti pokrivene nekim vrstama hartija od vrednosti, njih ipak ne možemo svrstati u grupu portfolio investicija.

51. Uvoz kapitala

52. Efekti uvoza i izvoza kapitala

Međunarodno kretanje kapitala dovodi do krupnih promena kako u privredama zemalja koje kapital uvoze, tako i u privredama zemalja koje kapital izvoze. Analiza može uzeti u obzir efekte uvoza iizvoza kapitala na konkretne učesnike u transakcijama (preduzeća, banke), ali mogu se posmatrati i efekti na nacionalnu privredu u celini.Pozitivni efekti na zemlju uvoznicu:

1. uvoz kapitala predstavlja uvoz dodatne akumulacije iz inostranstva, čime se stvaraju mogućnosti da investicije budu veće od domaće akumulacije. Sa dodatnim kapitalom moće će potpunije i efikasnije da se koriste i postojeći domaći resursi

2. povećana investiciona ulaganja omogućavaju i porast zaposlenosti. U slučaju direktnih investicija strani vlasnik kapitala se stara o obuci potrebnih kadrova, čime se poboljšava kvalifikaciona struktura radne snage. Stečena iskustva se posredno i neposredno prenose na druge delove privrede

3. veliki je uticaj uvoza kapitala na trgovinski bilans. Međunarodno kretanje kapitala može se pojaviti kao zamena međunarodnog kretanja robe: umesto transfera rezultata proizvodnje, dolazi do transfera faktora proizvodnje. Ova situacija uvoza i povećani izvoz utiču na poboljšanje trgovinskog bilansa zemlje. Ukoliko je

strani kapital uložen u proizvodnju sirovina, obično ima više izgleda da se poveća izvoz.

4. uvozom kapitala omogućava se finansiranje deficita platnog bilansa, čime privreda dobija više vremena za potrebna prilagođavanja, u cilju obezbeđenja spoljne ravnoteže. Može se reći da uvoz kapitala u određenoj meri šteti zemlju od pogoršavanja odnosa razmene

5. uvozom kapitala obezbeđuje se bolja snabdevenost domaćeg tržišta, kako u pogledu količine tako i u pogledu asortimana. Dolazi i do jačanja konkurencije, što ne samo da poboljšava položaj domaćih kupaca, već podstiče proizvođače na unapređenje proizvodnje i snižavanje troškova, čime se povećavaju šanse i za izvoz

6. povećanjem proizvodnje u zemlji uz angažovanje stranog kapitala rastu i prihodi budžeta kroz porast poreza, što olakšava finansiranje opšte i zajedničke potrošnje društva

7. kroz direktne investicije obezbeđuje se prenos nove tehnologije i njeno prilagođavanje konkretnim uslovima u datoj zemlji

8. određeni značaj imaju i efekti ugledanja. Uspešno poslovanje preduzeća gde je angažovan strani kapital podstiče i druge da unapređuju proizvodnju, poboljšavaju organizaciju, razvijaju marketing i sl.

Negativni efekti na zemlju uvoznicu:1. pod uticajem stranog kapitala, naročito kada su u pitanju direktne

investicije, privreda se razvija prema potrebama i interesima stranaca, a ne vodi se računa o nacionalnim ciljevima ekonomskog i društvenog razvoja

2. strani kapital iscrpljuje domaće prirodne resurse; prekomerno iskorišćavanje neobnovljivih (rude, nafta) i sirovina obnovljivih resursa (šume) može ugroziti budući razvoj nacionalne privrede

3. transferom profita i plaćanjem kamata odliva se u inostranstvo deo domaće akumulacije, deo nacionalmog dohotka...

4. pod uticajem stranog kapitala i deo domaće akumulacije odlazi u neesencijalne sektore privrede

5. strani kapital iskorišćava domaću infrastrukturu, u čijem stvaranju nije učestvovao

6. povećava se tehnološka zavisnost od inostranstva7. pod uticajem stranaca formira se model potrošnje koji ne odgovara

nivou razvijenosti date zemlje i pravim potrebama stanovništva8. činjenica da je jedan broj radnika angžovan u preduzećima koja su

pod kontrolom stranaca dovodi do podvajanja radničke klase, do razbijanja njenog jedinstva

9. jedna od najozbiljnijih posledica uvoza kapitala jeste ugrožavanje nacionalnog suvereniteta – kako ekonomskog tako i političkog.

Stranci dolaze do informacija o stanju i problemima u datoj privredi, pa u određenim situacijama mogu ta saznanja i zloupotrebiti.

Efekti na zemlju izvoznicu:1. najvažniji pozitivan efekat izvoza kapitala na zemlju izvoznicu

sastoji se u tome što dolazi do priliva profita, kamata i drugih prihoda od plasiranog kapitala. To je osnovni motiv izvoza kapitala. Ceo iznos ostvarenog profita se ne unosi uvek u matičnu zemlju, ali on ostaje na raspolaganju domaćim vlasnicima kapitala. Deo koji se reinvestira u inostranstvu doprinosiće porastu prihoda u budućnosti

2. aktivnost domaćeg kapitala u inostranstvu doprinosi boljem funkcionisanju nacionalne privrede

3. širi se tržište za plasman sopstvenih proizvoda, što omogućava korišćenje ekonomije obima i povećavanje konkurentnosti domaćih proizvođača na svetskom tržištu

4. u vreme povećane nezaposlenosti, radnički sindikati dižu glas protiv izvoza kapitala, protiv ‚‚izvoza radnih mesta‚‚ – kako oni to nazivaju. Sindikati se umiruju tvrdnjama da bi bez investicija u inostranstvu, koje stimulativno deluje i na domaću proizvodnju i izvoz, bilo još više nezaposlenih.

5. izvozom kapitala obezbeđuje se i politički uticaj na zemlju uvoznicu. Za ovaj uticaj nisu zainteresovane samo vlade zemalja izvoznica, nego i veće kompanije

6. do ispoljavanja negativnih efekata izvoza kapitala na nacionalnu privredu može doći zbog toga što su u nekim slučajevima ciljevi vlasnika kapitala u konfliktu sa ciljevima nacionalne privrede u celini. Vlasnik kapitala je zainteresovan za ostvarenje što većeg profita i ići će u inostranstvo i onda kada je kapital neophodan za ulaganja u zemlji, za povećanje zaposlenosti

7. sa stanovišta interesa zemlje izvoznice kapitala može se smatrati negativnim efektom i to što se iz zemlje iznosi nova tehnologija, čime se narušava tehnološki monopol

53. Razvoj međunarodnog tržišta kapitala

Širenje i jačanje kapitalizma čvrsto je povezano sa seljenjem kapitala iz jedne zemlje u drugu. Mada je izvoza kapitala bilo i u ranijim fazama kapitalizma, ta pojava je karakteristična tek za imperijalizam.Značajan izvoz kapitala iz Velike Britanije počinje u prvoj polovini XIX veka. Ulaže se najviše u zapadnu Evropu i SAD, a najveći deo odlazi na izgradnju železnica. Krajem XIX i početkom XX veka raste izvoz britanskog kapitala i u druge regione.Od polovine XIX veka i Francuska i Nemačka postaju značajni izvoznici kapitala. U početku Francuska ulaže najviše u Rusiju, a kasnije u svoje kolonijalne posede i Latinsku Ameriku. Godine 1914, francuska ulaganja u inostranstvu dostigla su iznos od oko 9 milijardi

dolara, od čega je oko 60% bilo u Evropi. Investicije Nemačke iznosile su oko 6 milijardi dolara. Ulaganja u inostranstvo poticala su uglavnom iz privatnih izvora.Do prvog svetskog rata kapital se izvozio uglavnom u vidu portfolio investicija. Do 1914g, čak je 90% u inostranstvu plasiranog kapitala bilo u obliku portfolio investicija. Ukupan iznos pred prvi svetski rat dostigao je 44 milijarde dolara. Najveći izvoznik kapitala bila je Velika Britanija, a sledile su je Francuska i Nemačka.Prvi svetski rat je delimično izmenio položaj pojedinih zemalja u međunarodnom kretanju kapitala. SAD su još 1896g počele da otplaćuju svoje dugove i za vreme rata, kada su zaraćene strane prodavale svoju dolarsku aktivu da bi obezbedile ratni materijal, postale su neto poverilac. Godine 1929 SAD su po obimu izvezenog kapitala bile ispred Velike Britanije.Vrednost inostranih investicija V.Britanije bila je u toku rata umanjena za jednu četvrtinu, ali je pred veliku ekonomsku krizu ponovo dostigla raniji iznos od oko 19 milijardi dolara.U periodu 1930-1938, kao posledica krize i ratnih opasnosti, smanjuje se izvoz kapitala. Najvažnije zemlje poverioci postale su neto uvoznice kapitala. Veliki neto priliv kapitala bio je u SAD – oko 5 milijardi dolara. Zemlje dužnici teško su obezbeđivale sredstva za otplatu svojih dugova. Kriza je posebno pogodila portfolio investicije.Početak drugog svetskog rata doveo je do obuzdavanja međunarodnih tokova kapitala. SAD su na osnovu Zakona o zajmu i najmu pomagale vojno i ekonomsko snabdevanje zemalja koje su bile u ratu protiv Sila osovine u iznosu od 49 milijardi dolara. Največi iznos je dobila Velika Britanija (33.6 milijardi doalra), zatim SSSR (11), Francuska (3.3) i Kina (1.5). Dugovi svih zemalja su posle rata izbrisani, izuzev duga SSSR, iako se zna da je ova zemlja imala najveće ljudske i materijalne gubitke.Američki državni sekretar Džordž Maršal predložio je 1947g program pomoći zemljama Zapadne Evrope kako bi se u ovom području olakšao privredni oporavak, privredni rast i sprečio prodor komunističkih ideja. Program evropske obnove je poznatiji kao Maršalov plan. Zemlje primaoci pomoći sačinile su četvorodogišnje planove (1948-1951 ) kojima je bio predviđen porast proizvodnje i smanjenje platnobilansnih deficita.Portfolio investicije oživljavaju tek krajem pedesetih godina, zahvaljujući ostvarenoj konvertabilnosti valuta. Sve do kraja pedesetih godina SAD su imale dominantno mesto u izvozu kapitala, kako u zemlje u razvoju tako i u druge razvijene zemlje. Povećava se značaj Zapadne Evrope i Japana kao izvoznika kapitala.Tokom sedamdesetih godina dolazi do naglog širenja poslova na međunarodnom finansijskom tržištu, posebno zahvaljujući evrotržištu.Socijalističke zemlje Istočne Evrope koriste kredite za uvoz savremene opreme i tehnologije, a Kina počinje naglo da se otvara prema svetu.

Knigovodstvena vrednost direktnih investicija razvijenih zemalja Zapada povećala se sa oko 100 milijardi dolara u 1967g, na 500 milijardi dolara u 1981g.Ekspanzija je trajala sve do polovine 1982g. Krajem leta te godine izbija na videlo kriza prezaduženosti zemalja u razvoju. Neke socijalističke zemlje su se suočile sa krupnim problemima u privrednom razvoju i otplati inostranog duga. Poverioci postaju mnogo oprezniji pri odobravanju novih kredita. Najzaduženije zemlje u razvoju nisu više imale pristup međunarodnom finansijskom tržištu.Dalji razvoj međunarodnog finansijskog tržišta zavisiće u znatnoj meri od toga da li će se naći adekvatno rešenje za problem prezaduženih zemalja. Reprogramiranje dugova nije dovoljno, već treba stvarati uslove da se ove zemlje uspešnije razvijaju i lakše izlaze na svetsko tržište.U novije vreme dolazi do značajnog povećanja priliva kapitala u zemlje u razvoju u vidu ditektnih investicija. Za plasman u vidu direktnih investicija u zemlje u razvoju karakteristična je velika koncentracija na područje jugoistočne Azije (52%) i Latinske Amerike (29%). U 1994g, na samo 11 zemalja otpadalo je tri četvrtine direktnih investicija.Najveći tokovi direktnih investicija su između samih razvijenih zemalja. U 2002g, je od 651 milijarde dolara uloženih stranih direktnih investicija, 460 milijardi otišlo u druge razvijene zemlje, 162 milijarde u zemlje u razvoju, a u zemlje Centrale i Istočne Evrope malo više od 4%.

54. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD)

55. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA)

Za najnerazvijenje među zemljama u razvoju zajmovi Međunarodne banke za obnovu i razvoj su skupi. Da bi se omogućio priliv kapitala i u ove zemlje, 1960g je osnovano Međunarodno udruženje za razvoj – IDA (International Development Association) kao afilijacija IBRD. Kroz pozajmice pod veoma povoljnim uslovima i kroz poklone trebalo je obezbediti finansiranje neprofitonosnih projekata od čije će realizacije imati koristi široki slojevi stanovništva, što bi trebalo da utiče na smanjenje socijalnih napetosti.Članice IDA mogu biti zemlje koje su članice IBRD; početkom 2004g ima ih 164. Pravno i finansijski IDA je odvojena od IBRD, ali su im službenici i rukovodioci zajednički. Sredstva za svoju aktivnost IDA obezbeđuje iz uplaćenih kvota zemalja članica, doprinosa na osnovu povremenih ‚‚popunjavanja‚‚, poklona, transfera dela profita koji ostvaruje IBRD i otplata po ranije datim kreditima.Zemlje članice su podeljene u dve grupe. Prva grupa obuhvata razvijene zemlje, koje ceo iznos kvote uplaćuju u konvertabilnoj valuti. Krajem fiskalne 1998g, ova grupa učestvuje u kapitalu IDAsa 92

milijarde dolara, tj 96.8% ukupnog iznosa, a raspolaže sa 61.5% ukupnog broja glasova. U drugoj grupi su zemlje u razvoju. Njihov udeo u kapitalu je 3 milijarede dolara, tj 3.2% ukupnog iznosa, a imaju 38.5% glasova. Ove zemlje uplaćuju 10% kvote u konvertabilnoj valuti, a 90% u nacionalnoj. Početni kapital je bio 1 milijarda dolara. Kasnije je bilo više tzv. popunjavanja fondova IDA. Iz svog profita IBRD izdvaja godišnje oko 200-300 miliona dolara za potrebe IDA.Pravo da koriste kredite IDA u 2004g, imaju zemlje u kojima je vrednost nacionalnog proizvoda (GNI) u 2002g bio po stanovniku ispod 865 dolara i neke ostrvske zemlje čija je slaba kreditna sposobnost. U ovoj grupi se nalazi 81 zemlja sa 2.5 milijardi stanovnika. Krediti su se davali na rok od 50 godina, ali je 1984g rok skraćen na 40 godina za najmanje razvijene i 35 godina za ostale zemlje u razvoju, sa početkom od 10 godina.Kamata na zajmove se ne plaća, ali se do 1989g, plaćala provizija u iznosu od 0.75%. Do kraja 2003 fiskalne godine IDA je odobrila oko 3.000 kredita u ukupnom iznosu od 142 milijarde dolara. Najviše sredstava dobila je Indija, slede Bangladeš, Kongo, Uganda i Etiopija.Status SRJ u IDA je isti kao u IBRD. Naša zemlja nije koristila kredite IDA, pošto su oni namenjeni najmanje razvijenim zemljama. Prilikom prijema SRJ u članstvo IBRD 2001g, zaključeno je da se našoj zemlji mogu privremeno, na rok od 3 godine, odobravati zajmovi po tzv IDA uslovima.

56. Međunarodna finansijska korporacija (IFC)

Da bi se podstakao privredni razvoj kroz ulaganja u privatni sektor, 1956g je osnovana Međunarodna finansijska korporacija IFC (International Financial Corporation), kao afilijacija Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Preko Korporacije se sredstva mogu obezbediti u vidu kredita i u vidu učešća, ali je mnogo značajnija katalizatorska uloga Korporacije u povezivanju privatnih preduzeća kojima je potreban kapital sa zainteresovanim ulagačima. Ona ne konkuriše privatnom kapitalu, već stvara uslove za povećanje njegovog plasmana.U radu Korporacije učestvuje 176 zemalja, a članstvo u ovoj organizaciji je uslovljeno članstvom u IBRD. Ima sopstvena sredstva i službenike, ali je rukovodeće osoblje zajedničko sa Bankom, s tim što postoji izvršni podpredsednik Korporacije.Upisani kapital je pri osnivanju bio 100 miliona dolara, ali je kasnije nekoliko puta uvećan. Do početka 2004g, Korporacija je finansirala bezmalo 3.000 projekata u 140 zemalja. U svom poslovanju Korporacija sarađuje sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj i sa Multilateralnom agencijom za garantovanje

investicija – MIGA. Od 1986 godine pri Korporaciji postoji Savetodavni servis za strane investicije – FIAS.Jugoslavija je postala član Međunarodne finansijske korporacije 1968g, kada je prihvaćeno objašnjenje da naša preduzeća nisu državna, već društvena, pa da mogu koristiti sredstva Korporacije.Zadatak Međunarodne korporacije za investicije u Jugoslaviji bio je da podstiče plasman kapitala iz privatnih izvora u jugoslovenska preduzeća, prvenstveno kroz zajednička ulaganja. Godine 2003, Jugoslavija je obnovila članstvo.

57. Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA)

Na skupštini Banke u Seulu oktobra 1985g, usvojena je konvencija o Multilateralnoj agenciji za garantovanje investicija – MIGA, čiji je cilj da davanjem garancija za nekomercijalne rizike, podstiče priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju.Obuhvaćene su sledeće vrste rizika:1. vladina ograničenja konvertovanja i prenosa deviza2. ograničenja vlasništva stranaca3. raskid ugovora od strane vlade na štetu investitora4. ratni konflikti i nemiri5. druge vrste nekomercijalnih rizika koje prihvati Odbor direktora

MIGAGarancije se daju za plasmane u vidu dugoročnih investicija, akcija i kredita, ali ne i za izvozne kredite koji su već osigurani kod nacionalnih agencija.Članice Agencije mogu, ali ne moraju, biti zemlje članice IBRD. Organi upravlja su Savet guvernera, Odbor direktora i predsednik. Odbor direktora imenuje predsednika MIGA. Predviđeno je da posle trogodišnjeg prelaznog perioda grupa razvijenih i grupa zemalja u razvoju imaju podjednak broj glasova.Sporazum o osnivanju MIGA stupio je na snagu aprila 1988g. U 2004g MIGA ima 162 zemlje članice. Jugoslavija je septembra 1989g, pristupila ovoj organizaciji, a sada joj status miruje.U novije vreme MIGA posebnu pažnju poklanja pružanju tehničke pomoći, obrazovanju i obuci kadrova u zemljama u razvoju za poslove u oblasti ulaganja stranog kapitala.

58. Banka za međunarodne obračune (BIS)

-nastala je na Konferenciji u Holandiji 1930.godine.Njen nastanak se vezuje za tzv.Jangov plan-njime se olaksava placanje Nemackoj za ratne reparacije posle I svetskog rata,na osnovu Versajskog ugovora.Sediste ove banke je u Bazelu.-kapital banke 2006.je iznosio 1500 miliona zlatnih franaka.Vrednost zlatnog franka je bila jednaka vrednosti svajcarskog franka,a to je 0,29 gr cistog zlata.

-2006.god.,55 centralnih banaka ima pravo glasa u BISu,a 140 centr.banaka i dr.finansijskih institucija drzi svoje devizne rezerve u BISu sto cini oko 6%ukupnih deviznih rezervi celoga sveta!-njen sastav cine-Opsti sastanak,Uprava i Odbor direktora.Njeni osnovni zadaci su da odrzava stabilnost medjunarodnih finans.institucija i saradnju centr.banaka.Ona je agent preko koga se obavljaju poslovi u vezi sa medjunar.finans.aranzmanima,poput EPU,EMS i EMA.-tokom 1996.i 1997.je saradjivala sa 9 centr.banaka Azije,Afrike i Lat.Amerike.Ima svoju predstavnicku kancelariju u Hong Kongu.Ucestvuje u radu razvijenih zemalja,G-10.-pri osnivanju BISa akcije su bile na javnoj prodaji,te je tada svako mogao da kupi akcije.To su cinili i privatnici i na taj nacin su postajali privatni akcionari.Medjutim,2001.god.je odluceno da akcije ne mogui vise da poseduju i kupuju privatnici,vec samo CB-ke.Zbog toga je moralo da se isplati akcionarima po 16 000 svajc.franaka.Ali to je izazvalo nezadovoljstvo medju njima.-bivsa 3 akcionara su zbog toga pokrenula postupak pred Arbitraznim sudom u Hagu. 2003.sud donosi odluku da se akcionarima isplati po jos 7977,56 svajc.franka po akciji.Postupci su pokretani i pred Trgovinskim sudom u Franc.i dr.sudskim instancama,ali je rezultat svega toga bio da BIS banka ne priznaje ni jedan drugi sud sem Arbitraznog suda u Hagu!

59.EVROPSKA INVESTICIONA BANKA-EIB

-Osnovana je 1957.godine Rimskim ugovorom kada i Evropska ekonomska zajednica,EEZ. Clanovi EIBa su i clanovi EEZ.Sediste EIBa je u Luxemburgu,kao i IFCa.Jugoslavija je postala njen clan od 1976.od kada koristi njene zajmove.Do kraja 2004.g.joj je EIB odobrio 23 zajma.-cilj EIBa je da na neprofitnoj osnovi razvije Zajednicu kroz finansiranje projekata koji ce biti od zajednickog interesa za vise zemalja clanica.-EIB daje garancije,odobrava kredite i primenjuje fixnu kamatnu stopu. 2000.god.je osnovana Grupa EIB.Tu Grupu cine EIB i EIF.-EIF daje garancije,savete,zajmove, i sredstva u vidu preduzetnickog kapitala.Moze da se zaduzi i na finansijskom trzistu.

60.EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ-EBRD

-ova banka je osnovana 1990.godine,a sa radom je pocela 1991.godine.Sediste banke je u Londonu.U njen sastav ulazi 60 zemalja,2 institucije-EU i EIB,i 2 vanevropske zemlje-SAD i Japan.Jugoslavija je postala clan ove banke 2001.godine.-sastav banke-Odbor guvernera i Odbor direktora.Odbor direktora cini 23clana,sa mandatom od 4god.,a Odbor guvernera cini po 1 clan iz svake zemlje clanice,sa mandatom od 3 god.Odbor direktora se bavi pitanjem budzeta banke,poslovanja banke i njene strategije.-cilj EBRD je da se podstakne razvoj trzisne privrede u zemljama Centralne ik Istocne Evrope i da se one ukljuce u medjunarodnu ekonomiju.

-EBRD daje savete,garancije,saradjuje sa IC,osigurava strane investicije i odobrava kredite.Do 2005.godine su sa Jugosl.potpisano Ugovori o finansiranju 40 projekata,u iznosu od 810 miliona evra.

61.EVROTRZISTE

-Razvoj-sve do kraja 50ih godina XX veka postojala je velika glad za dolarima,ali to se menja vremenom.Faktori koji su uticali na to da se smanji ta velika potraznja za $ bili su-razvoj industrije u zemljama Zapadne Evrope i Japanu,postignuta je konvertibilnost njihovih valuta i omoguceno je da se ove valute koriste u medjunarodnim placanjima.-padu traznje za $ je dovelo i to sto je $ velikom brzinom oticao iz SAD,sto je u SADu postojao veliki deficit p.b.,ogromna sredstva su bila koriscena za vojne baze u inostranstvu,i dolazi i do odliva kapitala iz SAD.-stari naziv za evrotrziste je bio evrodolarsko trziste,kasnije se ono menja u evrodevizno trziste ili samo evrotrziste.Evrotrziste je kreditno trziste,na kome se obavljaju kreditni poslovi uz upotrebu strane valute.Poslovi na evrotrzistu se obavljaju van kontrole monetarnih vlasti,obavljaju se brzo i bez velike formalnosti.Nije bilo potrebe drzati velike rezerve u zemljama.-razvoju evrotrz.su doprinele i neke novine u bankarskom poslovanju,kao sto su varijabilne kamatne stope i sindikalizovani zajmovi.Dolar je i dalje bio veoma vazna valuta,ali raste znacaj i drugih valuta.kao sto su brit.funta,nem.marka,svajc.i franc.franak i jap.jen.

-Poslovi na evrotrz.-postoje 4 vrste posla.To su-1.trziste evronovca 2.trziste evrokredita 3.trziste evroobaveznica i 4.trziste evrozapisa-trziste evronovca-pozajmice mogu da se uzmu na period od 1 dana do 1 godine,pozajmljivaci mogu biti poslovne banke,centralne banke,regionalne uprave,vlade ili preduzeca.-trziste evrokredita-kredit moze da se dobije na period od 1 godine do 10god.Kredite koriste najvise multinacionalne kompanije,vlade i medjunarodne institucije.-trziste evroobaveznica-Medjunarodno trziste obaveznica se deli na trziste evroobaveznica i na trziste stranih obaveznica.-trziste evrozapisa-znacajni su jer smanjuju razlike u kamatnim stopama na medjunarodnom i domacem trzistu,popunjavaju prazninu izmedju kratkorocnih i dugorocnih hartija od vrednosti i uspostavljaju cvrscu vezu izmedju nacionalnih finansijskih trzista.

-Znacaj evrotrz.-znacaj ima veliki,ali kako sa pozitivnim,tako i sa negativnim stranama. Pozitivno je to sto je on vrsio uravnotezenje pl.bilansa,razvija medjunarodnu trgovinu, povezuje finansijska trzista.A losa strana je sto je ono potpirivalo svetsku inflaciju i sirio je prostor za neravnotezu.Zemlja koja je imala najvise koristi od stvaranja i od sirenja evrotrz. su bile SAD!