21.10.2009.

Bazicni ekonomski predmet. U ekonomiji se bavimo donošenjem odluka, pokusavanjem iznalaženja optimalne ekonomske odluke kod mikroekonomije se gleda iz ugla pojedinca. Mikro je bio fokus, kako pojedinac donosi odluku pri kupovini, potrošnji, u fazi potrošnje na tržištu finalnih dobara. Kod makroekonomije fokus je makro- bavimo se nacionalnom privredom ili ekonomijom, nekim makro agregatima, ekonomskom politikom kako vlada i centralna banka jedne zemlje jer oni su nosioci ili kreatori jedne ekonomske politike. Vlada vodi nesto sto se zove fiskalna politika ona je vezana za poreze, poreska politika i za pitanje državnog budžeta, znaci izbeci tu neravnotežu budžetski deficit ili budžetski suficit. Pronalaženje pravog načina za finansiranje budžetskog deficita, da to bude neinflatorna ili realno finansiranje, da ne dovede privredu u stanje hiperinflacije. Budžetski deficit je kada država troši preko svojih mogućnosti. Za tu godinu ste isplanirali mnogo vece državne rashode nego sto planirate da prihodujete najviše po osnovu poreza. To je fiskalna politika.Centralan banka jedne zemlje vodi monetarnu politiku.U republici srpskoj je jedan rigidan model fiksnog deviznog kursa, rezim valutnog odbora sa dvostrukim pokrićem. U srbiji je rezim plivajućeg ili fluktuirajućeg deviznog kursa. To je druga opcija za centralnu banku da vodi rezim plivajućeg deviznog kursa. To znači da se devizni kurs odredjuje na tržištu i menja se iz dana u dan. Imamo tvde i meke valute. Grafikon koji povezuje mikro i makro ekonomiju, koja tržišta sve imamo u jednoj nacionalnoj privredi. Grafikon – kružni tok u privredi.Ako gledamo sve učesnike u jednoj privredi možemo da ih podelimo na firme ili preduzeća to je privreda – realni sektor(oni koji se bave proizvodnjom ili pružanjem nekih usluga pri čemu to nisu finansijske usluge). S druge strane imamo domaćinstva ili pojedinci. Prvo veliko tržište na kojem se svi nalazimo je tržište finalnih proizvoda. Osobina ovog tržišta je da se tu kupuje da bi se zadovoljili svoju korisnost, zadovoljenje svojih potreba. Na strani ponude (S – splay) ovog tržišta se nalaze firme i tu imamo tok robe jer oni nude robu na ovom tržištu. Na drugoj strani imamo tok novca, tj. tražnju (D – diment). Tražnju karakteriše da je ona platežno sposobna. Na ovom tržištu se formira takozvana ranotežna cena (P – price) i ona je rezultat delovanja ponude i tražnje i menja se na tržištu.Drugo veliko tržište je tržište faktora proizvodnje – tržište rada. Dva glavna faktora proizvodnje su kapital (K) i rad(M). Ovo su inputi, jer da bi firme ušle u proces i proizvele finalni proizvod one moraju da angažuju faktore proizvodnje, znači moraju da zaposle radnike da bi uspele nesto da proizvedu ili da priže određene usluge. Na ovom faktorskom tržištu na strani ponude se sad nalaze domaćinstva (S- splay). Ponudu na tržištu rada predstavljamo mi sa našom radnom snagom, radnim satima. S druge strane na strani tražne na ovom faktorskom tržištu se nalaze firme. Firmama trebaju ti faktori proizvodnje da ih angažuju da bi ušli u proizvodni ciklus – tu je strana tražnje ( D – diment). I onda se ovde formira cena rada (W - nadnica).Godišnji dohodak (Y) tu ulaze plate, prihodi od dividende, autorski honorari- sve sto je zarađeno u toku godine. Na godišnji dohodak se plaća porez (T). Kada odbijemo porez ostaje nešto što se zove raspoloživi dohodak (Yr). Raspoloživi dohodak raspodeljujemo na dva fonda: fond za potrošnju (C) i fond za štednju (S). Ono što smo zaradili na faktorskom tržištu trošimo kad kupujemo robu i usluge da zadovoljimo svoje potrebe. Jedan deo ide na uvoz – strane proizvode. Tu ide potrošnja. Štednja ide na treće tržište a to je finansijsko tržište. Kao posrednici ovde se nalaze finansijske institucije ( npr. banke). U jednoj privredi se ostvaruje ukupna vrednost. BDP – bruto domaći proizvod je prva i najbitnija makroekonomska veličina jer pokazuje kapacitet i veličinu jedne privrede. Bruto domaći proizvod (BDP) predstavlja ukupnu tržišnu vrednost svega što je proizvedeno u jednoj privredi (i proizvodi i usluge) u određenom vremenskom periodu a to je godina dana.Bruto nacionalni proizvod (BNP). Segment razlikovanja je u tome sto kad gledamo BDP gledamo teritoriju, unutar granica jedne zemlje, mogu da budu i domace i strane kompanije ali

1

da je proizvedeno u granicama ove zemlje, a kod BNP gledamo rezidentnost. Razlika između nominalnog BDP i realnog BDP. Kad se podeli nominalni BDP i realni BDP dobije se BDP deflator, to je ukupan rast cena u jednoj privredi. BDP deflator je jedan od pokazatelja inflacije.Nominalni BDP predstavlja ukupnu vrednost izraženu u tekućim cenama, a realni BDP ukupna vrednost svega što je proizvedeno ali u stalnim cenama.

Ciljevi ekonomske politike

Ciljevi ekonomske politike:1. privredni rast

Privredni rast je procenat povećanja realnog BDP. To je poželjni cilj, sve zemlje teže da imaju stabilan ali dinamičan privredni rast. To znači da nisu neke oscilacije, ceni se stabilan i dugoročno održiv privredni rast, to je nesto što je poželjno. Negativne stope privrednog rasta su ostvarile mnoge zemlje i to je posledica ekonomske krize. Stopa privrednog rasta se obeležava ili x ili g.

2. stopa nezaposlenostiPozeljno je imati nisku stopu nezaposlenosti, odnosno rast zaposlenosti. Sa povećanjem zapošljavanja smanjuje se stopa nezaposlenosti.Stopa nezaposlenosti treba da bude što niža i stabilnija. Ne može nikada da bude 0, jer postoji nešto što se zove prirodna stopa nezaposlenosti u svim zemljama. To je posledica što je određeni broj ljudi nezadovoljan poslom i treba mu bar neko vreme da nađe bolji posao, znaci nalazi se malo na tržištu rada. I uz idealnu ekonomsku politiku mora da postoji određena stopa nezaposlenosti. Stopa nezaposlenosti se obeležava u.

3. stopa inflacijeSve zemlje se bore da stopu inflacije imaju pod kontrolom. Za stopu inflacije je obično zadužena centralna banka. Stopa inflacije se obeležaqva sa π. Ova prva tri cilja su vezana za zatvorenu ekonomiju.

4. platni bilans (PB)Pokazuje odnose zemlje sa inostranstvom. Zemlja može da bude u suficitu ili deficitu. Uz ovaj bilans postoje još dva bilansa koja pokazuju odnose sa inostranstvom, ali platni bilans je najbitniji zbog svoje sveobuhvatnosti zato sto on registruje sve ekonomske transakcije koje su se desile između domaćih rezidenata i stranih rezidenata, znaci domacih kompanija i stanovništva i stranih. Druga dva bilanasa su obračunski i devizni bilans. Obračunski bilans pokazuje koliko je zemlja zadužena. Devizni bilan je kakvo je stanje na deviznim rezervama da li imate neto priliv ili neto odliv u toj godini. To je nesto sto pokazuje kvalitet odnosa zemlje sa inostranstvom.Oko ova prva četiri cilja je nesto oko cega se slaže većina ekonomista.

5. ravnomernost raspodele dohotkaKriva koja pokazuje ravnomernost raspodele dohotka – Lorencova krivaIdealno ravnomerno raspodela u jednoj privredi je linija od 45 stepeni. To znaci da 10 posto stanovnistva ostvaruje 10 posto u dohotku, 50 posto stanovnistva ostvaruje 50 posto u dohotku... to danas nema nigde. Socijaln politika u većini zemalja vodi o ovome računa. Realnost je lorencova kriva koja je donekle zakrivljena to znači da je blago neravnomerna raspodela, ako je malo zakrivljena. GINI koeficijent je pokazatelj neravnomernosti raspodele, što je veći ovaj koeficijent neravnomernija je raspodela. Lorencova kriva koja sugeriše da 10 posto stanovništva učestvuje sa 90 posto u dohotku, a da preostalih 90 posto stanovništva učestvuje sa samo 10 posto u dohotku, to bi bila izrazito neravnomerna raspodela.

6. životni standard građanaOvo je bitan cilj ali se on tesko meri. Uvećati životni standard, znaci uvećati kupovnu moć. Jedan od parametara bi mogo biti povećanje realnih plata. Indeks pariteta kupovne moći

2

(PPP). Jedan od pokazatelja pariteta kupovne moći je kolika je razlika u kupovnoj moći. Jedan od pokazatelja je takođe BDP per capita (po glavi stanovnika).

Kako izmerizi stopu nezaposlenosti? OECD definicija – to je učešće znači procenat nezaposlenih radno sposobnih ljudi, stanovništva koje aktivno traži posao u ukupno radno sposobnom stanovništvu. Ukupno radno sposobno stanovništvo je zaposleni plus nezaposleni.

Kako izmeriti stopu inflacije?Stopa inflacije se statistički meri preko takozvanog indeksa rasta cena i jedan od njih je BDP deflator, CPI indeks potrošačkih cena, RPI – indeks cena na malo. Razlika između ovih indeksa je samo u korpi dobara koja je uključena u konstruisanju tog indeksa, znači koja dobra i usluge su ušle u dati indeks, na osnovu kojih se meri da li jedošlo do skoka ili do pada cena. Suprotno od skoka cena, tj. inflacije je deflacija. Indeksi su pokazatelji dinamike. Ukoliko je indeks 100 nista se nije desilo, nema ni inflacije ni deflacije. Ako je preko 100 doslo je do povećanja , ukoliko je ispod 100 znači da je doslo do smanjenja. Poželjni cilj ekonomske politike nisu na mesečne inflacije jer su to fluktuacije. Stopa inflacije se posmatra na godišnjem nivou to je poželjan cilj. Većina centralnih banaka stavlja na to prioritet i vodi takozvanu politiku ciljane inflacije.

Platni bilans koji kao i većina drugih makro računa pokazuje kao dvostrani tabelarni pregled registruje sve transakcije koje imaju domaći rezidenti sa inostranstvom. Najbitniji deo platnog bilansa je trgovinski bilans, to je bilans koji pokazuje izvoz i uvoz roba i usluga, znači ono što je rezultat spoljne trgovine. Najbitniji deo je i moguće stanje suficita i deficita.

Teorija privrednih ciklusa – grafikonAko gledamo zadnjih sto godina pokazalo se kako se kretala ekonomska aktivnost u svetskoj privredi. Kretala se kao sinosuida, ali je postojao dugoročni uzlazni trend. Oscilacije koje prikazuje sinosuida predstavljaju faze privrednog ciklusa.

1. ekspanzijaKarakteristike ekspanzije preko makroekonomskih veličina: privredni rast raste ima pozitivne stope i dinamičan je, stopa nezaposlenosti se smanjuje, dobra je klima za investiranje, firme prodaju na tržištu, vlada optimizam svih učesnika u privredi, jer očekujemo dalji rast. Stopa inflacije u ekspanziji raste, pogorsava se platni bilans, sve veći deficit.

2. vrh ekspanzije ( pik, bum ili procvat)to je bila krj 2006 i pocetak 2007

3. recesija (depresija)Tada pada privredna aktivnost. To se desava sad u svetskoj privredi. Bila je 1929 - 1933, a ovo je prva tog inteziteta posle 1929. desava se jednom u 100 godina sa ovakvim intezitetom i ovakvim posledicama i neizvesnim trajanjem. U krize desava to da se mnogo manje zarađuje, pa se mnogo manje troši. Kad se manje troši, onda kompanije imaju zalihe neprodate robe i gase pogone, otpustaju radnike. Na udaru je automobilska industrija. Prvredni rast opada, stopa nezaposlenosti raste, cene se hlade i inflacija pada, deflacija u svetskoj privredi, poboljšava se platni bilans- manji je deficit.

4. dnoNajbolje rešenje je u vrhu ekspanzije sve prodati. Masivno investirati u dnu.

04.11.2009.

Kada govorimo o zaduženosti, jedan od najbitnijih parametara zaduženosti jedne zemlje najbolje pokazuje odnos duga prema DBP u procentima. Drugi pokazatelj je nivo devizne

3

rezerve prema pokrivenosti novčane mase. Devizna likvidnost znači da uvek imate dovoljno evra. Kada nemate dobru deviznu likvidnost pojavljuje se sivo tržište. Primer tržišta – deviznog tržišta. I devizno tržište kao i svako tržište ima snagu, tržište ponude i tržište tražnje. Umesto q- količine, stavicemo fe ili qfe – količina deviza. Devizno tržište se popularno zove forex. Profesionalci koji učestvuju samo na deviznom tržištu se zovu trejderi. Imaju škole koje ih specijalno obučavaju. Predmet špekulisanja na deviznom tržištu što stalno možete da trgujete. Špekulanti vole devizno tržište zato što je niska tzv margina pokrića. Cena je e.U preseku krive ponude i krive trežnje nalazi se ravnotežna cena, u ovom slučaju se zove ravnoteženi devizni kurs - e*, cena deviza. Devizni kurs je cena strane valute izražena u domaćem novcu.Desi se poremećaj da se poveća tržnja za devizama, onda devizni kurs reaguje na povećanu tražnju i skače. Ako država vodi fiksni devizni kurs u datoj situaciji onda postoje dve mogućnosti. Jedna mogućnost je da država poveća ponudu, prodao deo da bi odbranila devizni kurs, to se zove odbrana od špekulativnog napada. Druga mogućnost je da država kaže „ovo“ je devizni kurs, ne iznese ponudu nego samo kaže ostajemo pri ovome ovo je zvanični devizni kurs. Ovdje imamo manjak za devizama, tj. deficit i onda imamo dilere, crno ili sivo devizno tržište. Država u jednom trenutku prizna realnost. Kad se u režimu fiksnog deviznog kursa prihvati realnost pa poveća devizni kurs, ali centralna banka to kaže ne tržište - to se zove devalvacija. Kontra od ovog je revalavcija, to je kada odlukom monetarnog odbora centralne banke se ojača devizna valuta. Ovi pojmovi su vezani za režim fiksnog režima.U režimu plivajućeg režima slabljenje domaće valutese zove depresijacija, kazemo da je devizni kurs depresirao. Apresijacija je suprotno od ovog to je jačanje nacionalne valute u uslovima tržišta plivajućeg režima.Imamo još jedan parametar koji govori o deviznoj likvidnosti zemlje. Devizna likvidnost znači sposobnost da otplaćujete dug. Biti likvidan znači servisirati dugove u roku dospeća. Taj sledeći pokazatelj je izvozna pokrivenost vašeg duga. Izvoz je nešto na šta može redovno da se računa.

Modeli

Model predstavlja pokušaj da uprošćeno prikažemo neku situaciju iz stvarnosti, uz određene predpostavke da izvedemo određene zaključke.Razlike između ekonomskih škola.Kenzijanci i nedostaci kenzijanaca. Nedostaci su ta nedisciplina, preterana diskrecija kada je javna potrošnja u pitanju koja proizvodi nedisciplinu koja jača budžetski deficit, a onda taj budžetski deficit na dugi rok preti da pređe u hiperinflaciju. To je problem kenzijanaca i zato je kao kontra revolucija kenzijancima je došla sledeća ekonomska škola ona se zove monetaristi. Monetaristi su nastali negde kao odgovor na krizu kenzijanaca i predstavlja kontrarevoluciju jer vraćaju stvari na polazište klasičara. Zato njih drugačije i zovemo neoklasici ili neoliberali. Čuveni monetaristi su Milton Fridman, Dejvid Hjum... Monetaristi imaju i svoju instituciju preko koje provode tu svoju monetarističku politiku to se zove međunarodni monetarni fond. U MMF – sede monetaristi. Monetaristi se danas ponovo zalažu za slobodu tržišta, liberalizaciju tržišta, što niže carine, ne korišćenje uvoznih kvota kao ograničenja, znači liberalizam. Jedna vrlo bitna njihova karakteristika danas je da oni deluju putem čvrstih pravila, oni se zalažu za čvrsta pravila. To upravo kao odgovor na kenzijance jer su kenzijanci imali previše diskrecije, oni su imali preveliku slobodu u vođenju ekonomske politike što je proizvelo nedisciplinu, neodgovornost na polju javnih finansija i zato monetaristi uvode čvrsta pravila koja treba da daju slobodu tržištu. Koja su to bila čvrsta pravila? MMF je evoluirao, prvo se zalagao za fiksni devizni kurs, to je bilo jedno pravilo pa su zemlje imale pravo da devalviraju ili revalviraju, znači da promene devizni kurs najviše u

4

dozvoljenim oscilacijama, pa su prvo te oscilacije bila plus – minus 1.25 npa su ih onda digli plus- minus 2.25, a onada su sredinom 70-tih godina prešli polako na dozvoljeno plivanje.Bilo je raznih pravila, pa su onda jedno vreme ta pravila bila preko rasta monetarne mase novca (količina novca u opticaju –M), m – stopa rasta novčane mase, za koliko procenata sme da vam se poveca novčana masa. Vodila se takozvana politika programiranih stopa rasta monetarne mase, znači za koliko sme da vam raste monetarna masa, količina novca u opticaju, a danas je najčešće pravilo budžetski deficit u procentu od BDP. Sve ekonomiste danas grubo rečeno možemo podeliti u dve velike grupe: Jedna kategorija su liberali ona kategorija koja se zalaže za liberalnu ekonomsku politiku, a to su ove pristlice čvrstih pravila. Znači liberali kao pristalice čvrstih pravila – MMF je njohov globalni produkt. Sloboda tržišta, što manje mešanja države, tržište je to koje treba svojom nevidljivom rukom da izvuče privredu iz krize. Oni kažu prepustite sve tržištu. Druga grupa ekonomista su pristalice državne intervencije to jest aktivne ekonomske politike koja deluje kontraciklično, znači kad je recesija oni deluju ekspanzivno. Guraju privredu u fazu ekspanzije. Diskrecija su kenzijanci, to jest aktivna državna politika, intervencijonizam – forma levice. Sa ovamo su liberali kao čvrsta pravila – forma desnice.

1. AS – AD model

Kod AS – AD modela na „ X“ osi imamo privrednu aktivnost, možemo da kažemo nacionalni dohodak(Y) kao pokazatelj nivoa privredne aktivnosti. A na „Y“ osi se nalaze cene, znači nivo cena u privredi. AS – AD je ponuda i tražnja, samo je u pitanju agregatna ponuda i agregatna tražnja.AS kriva ima tri domena, jedan je horizontalni domen ili kratkoročni, uzlazni domen, vertikalni domen. Ekonomske škole se razlikuju po svom položaju AS krive. Ekonomske škole se razlikuju prema domenu od koga polaze, prema polaznim pretpostavkama.Kako to rade kenzijanci?Njihova poenta je da npovećaju agregatnu tražnju, dinamiziranje agregatne tražnje, preko raznih komponenti što je suština ekspanzivne politike, suština je da se poveća potrošnja da bi se povećao privredni rast i izvukla privreda iz recesije. I oni polaze od ovog horizontalnog domena na kratak rok i tvrde da povećanje tražnje iz AD u AD’. Poenta kenzijanaca je kako da povećaju agregatnu tražnju, poenta je ekspanzivna politika. Suština je da se kupuje što više, povećati potrošnju, zato sve države subvencionišu kupovinu kola, nekretnina... poenta je pokrenuti privredu, to je suština kenzijanaca, aktivnom državnom politikom. Po njima je zaključak kada pođu od AS krive da će takva ekspanzivna politika povećati kapacitete i povećati privredni rast. Vrlo bitan njihov zaključak na kratak rok cene ostaju iste, do tačke koja predstavlja granicu kod kenzijanaca to se zove takozvani nacionalni dohodak pri punoj zaposlenosti faktora proizvodnje, znači kada su sav rad i sav kapital pri punoj meri angažovani, nemate nezaposlenih faktora proizvodnje. E on po njima igra prirodnu barijeru, jer sve do tog nivoa moguće je ovako voditi politiku i doći će do privrednog rasta a neće biti inflacije. Tek preko tog nivoa oni kažu da ako i dalje vodite ekspanzivnu politiku, povećavate agregatnu tražnju onda dolazi do privrednog rasta ali počinju da skaču cene, javlja se inflacija. To je zaljučak kenzijanaca preko AS – AD modela. Oni su takozvana kratkoročna ekonomska škola, oni stvari posmatraju i crpe logiku iz kratkog roka, a kratki rok je horizontalan domen AS krive. Onda vide da se dešavaju neki problemi na dugi rok, to je budžetski deficit. Kenzijanci odgovaraju monetaristima na dugoročne probleme, Kejnzova uzrečica je „ Da uredu je to, ali na dugi rok smo svi mrtvi.“ Monetaristi posmatraju stvari na dugi rok. Na dugi rok se dešava da se čak dolazi i do vertikalnog nagiba. Ako se dugo sprovodi ova kenzijanska politika monetaristi zaključuju da će doći do vertikalnog nagiba AS krive. Šta je zaključak kad dalje vodite ovu politiku ovog pomeranja agregatne tražnje u desno, zaključak je da više uopšte nećete imati privredni rast već ćete samo imati rast cena. To monetaristi zaključuju, to je njihova osnovna kritika kenzijanaca oličena u onome privredni rast je iluzija

5

u uslovima inflacije kao je rekao Fridman. To da država pokušava nešto stalno sa monetarnom politikom samo će dovesti na dugi rok do rasta cena, a neće se ostvariti onaj realni privredni rast. To jest kako oni kažu on neće biti realno dugoročno održiv, to kaže MMF. A poenta MMF-a je da ostvarite dugoročno održiv ekonomski rast. Dugoročno održiv znači stabilan, a ne da imate oscilacije. To je poenta monetarizma oličena preko AS – AD modela.

2. Filipsova kriva

Autor je Bil Filips sa Novog Zelanda – kenzijanac, 50-tih godina. Izvorna filipsova kriva je kenzijanska, ali i monetaristi su našli neki odgovor i na filipsovu krivu.Na „ X“ osi je u – stopa nezaposlenosti, a na „ Y“ osi je π- inflacija, stopa rasta cena u procentima.Kenzijanci obično vole da kažu da postoji dugoročan stabilan trade off- nagodba između nezaposlenosti i inflacije. Ili ćete jedno oli ćete drugo. Ako hoćete da smanjite nezaposlenost, a to oni hoće to je njihova poenta, dobićete kao posledicu skok inflacije. To je ta negativna inverzna relacija, znači smanjenje nezaposlenosti. Prirodna stopa nezaposlenosti (NRU). Ukoliko hocete da oborite ispod prirodne stope nezaposlenosti kao cenu će te morati da platite rast inflacije. Postoji taj stabilan odnos, pa posto je naglasak kod kenzijanaca na smanjenju nezaposlenosti onda oni ovo vide kao cenu vođenja takve politike. I smatraju da je inflacija na dugi rok nužno zlo, da bi ste pokrenuli privredu, da bi ste ostvarili privredni rast. Ekonomiste možemo da podelimo prema odnosu prema inflaciji, nije isti odnos svih ekonomista. Neki ekonomisti kažu da je jako bitno ostvariti samo jako nisku i stabilnu inflaciju, 2-3 posto. A mnogi će reći šta se plašimo te inflacije nije ništa ozbiljno ni 7-8 posto, da je neka kontrolisana inflacija dobra za privredu. Ovo je filipsova kriva u smislu njenog izvornog oblika i sa stanovišta kenzijanaca. Da bi se smanjila stopa nezposlenosti javlja se oportunitetni trošak – ona cena druge alternative, cena propuštene koristi.Monetaristi prave razliku između kratkog i dugog roka, oni se slažu sa kenzijancima da ovo jeste tako ali samo na kratak rok. Postoji serija kratkoročnih filipsovih kriva, ali dugoročna filipsova kriva je vertikalna i na dugi rok ne može da se postigne realni privredni rast, samo dobijamo inflaciju. Cena vođenja ovakve kenzijanske politike po monetaristima na dugi rok je uvek inflacija. I inflacija je neprijatelj broj jedan kenzijanaca. Monetariste zovu vertikalisti, zato što svoja očekivanja baziraju na vertikalnoj AS krivi i vertikalnoj filipsovoj krivi. Njihov zaključak je da ne možete oboriti nezaposlenost ispod prirodne stope nezaposlenosti to je zaključak monetarista. Svaki pokušaj da se obori nezaposlenost ispod prirodne stope nezaposlenosti vodi sve većoj i većoj inflaciji.U ekonomiji postoji razlika između takozvanih realnih i nominalanih varijabli. Stopa nezaposlenosti je realna varijabla, zato se kenzijanci zalažu za realnu. A inflacija je nominalna zato što su cene, čim je vrednost to je nominalna varijabla. Kenzijanci stavljaju prioritet na realnim varijablama, a monetaristi ne.

3. IS – LM model

18.11. 2009.

BDP je osnovna veličina u makroekonomiji. Kad od bruto nacionalni proizvod(BNP) koji pokazuje vrednost, al ukupnu vrednost, oduzmem nesto što se zove amortizacija (D) onda se dobija neto nacionalni proizvod (NNP). Kad od neto nacionalnog prizvoda (NNP) oduzmem materijalne troškove (MT) onda dobijam nacionalni dohodak (ND). Amortizacija i materijalni troškovi predstavljaju prenetu vrednost,

6

a nacionalni dohodak je pokazatelj novostvorene vrednosti. U ukupnom konceptu vrednosti razdvajamo ono što se zove preneta vrednost to je amortizacija i to preneta vrednost koju prenose osnovna sredstva. Osnovna sredstva se troše tako što se amortizuju to jest postepeno prenose vrednost na finalne proizvode u čijem stvaranju učestvuju. A materijalni troškovi se utroše u jednom procesu. Zajeničko za jedno i drugo je da predstavljaju prenetu vrednost. Nacionalni dohodak je pravi pokazatelj novostvorene vrednosti. Raspodela nacionalnog dohotka. Dva nivoa raspodele. Prvi nivo raspodele nacionalnog dohotka je raspodela na dohotke pojedinih faktora proizvodnje koji učestvuju u njegovom stvaranju. Prvi dohodak je dohodak od rada(L). Cena rada je nadnica (W). Dohodak od rada kao faktora proizvodnje su nadnice. Zatim imamo π – profit ili profitna stopa, to je dohodak od kapitala (C) kao faktora proizvodnje. Zatima ima renta (r) kao dohodak od zemlje kao faktora proizvodnje. Zemlja (l) kao faktor proizvodnje, njen dohodak je renta. Kad zkupite zemlju ili nekretnine dobijate kao dohotak od angažovanja zemlje kao faktora proizvodnje rentu. I jos imamo kamatu (i) ili interes, to je od kapitala, recimo od finansijskog kapitala. To je ta faktorska raspodela nacionalnog dohotka. Raspodela na dohodak od pojedinih faktora proizvodnje.

Kriva proizvodnih mogućnosti. Kod krive proizvodnih mogućnosti posmatramo grafikon kod koga se nalaze dva dobra u nekoj zemlji u kojoj se proizvode, znači dobro A i dobro B. Ovo su dva finalana dobra. Kriva proizvodnih mogućnosti nam pokazuje sve moguće kombinacije u proizvodnji dobra A i dobra B pod uslovom da su angažovani svi faktori proizvodnje, znači da nemate neiskorišćene faktore proizvodnje. Ugradjeno je kao pretpostavka da su iskorišćeni svi fktori proizvodnje i da ih efikasno koristite. Jedna zemlja teži da postigne da pomeri krivu proizvodnih mogućnosti u desno. Pomeriti krivu proizvodnih mogućnosti u desno znači postići privredni rast.

Koji su načini da zemlja ostvari privredni rast. Ima dva načina. Jedan način je da povećamo angažovanje faktora proizvodnje, znači to je privredni rast koji je zasnovan na povećanom angažovanju faktora proizvodnje, znači rada i kapitala i takav privredni rast zovemo ekstenzivan privredni rast. Tom privrednom rastu su više sklone manje razvijene zemlje. Onaj koji je kvalitetniji privredni rast, kome teže razvijene privrede, to se zove intezivan privredni rast. Intezivan privredni rast je dejstvo tehničkog progresa. Tehnički progres znači ulaganje u onaj sektor koji se zove istraživanje i razvoj. Razvijene zemlje izdvajaju značajna sredstva iz budžeta da bi ulagale u nove tehnologije, ulažete u ono što se zove tehnički progres. Intezivan privredni rast je dejstvo tehničkog progresa. Manje razvijene zemlje kupuju ove tehnologije od razvijenih zemalja kad ona postane zastarela tehnologija. To zovemo faktorska raspodela nacionalnog dohotka.

Druga raspodela nacionalnog dohotka je raspodela na pojedince. To je onaj princip ravnomernosti raspodele. To je lorencova kriva.

Kenzijanska funkcija potrošnje i štednje i utvrđivanje ravnotežnog dohotka.

Ukupan dohodak (Y) u jednoj privredi se raspodeljuje na ta dva fonda, a ta to su fond za potrošnju(C) i fond za štednju (S).

Y= C+S /Y1= C/Y + S/YC/Y – prosečna sklonost potrošnjiS/Y – prosečna sklonost štednji

7

Ako se poveća dohodak taj prirast dohotka, znači nono što nam se povećao dohodak zovemo ΔY. ΔY znači povećanje, koliko nam se povećao dohodak sledeće godine u odnosu na prethodnu godinu, to je prirast dohotka. Taj prirast opet ide ili u potrošnju ili u štednju, jednim delom se povećava potrošnja a jednim delom štednja. Tj raste nam i potrošnja i štednja zato što nam je porastao dohodak.

ΔY = ΔC + ΔS / ΔY1 = c + s c – granična sklonost potrošnji = 0.6s – granična sklonost štednji = 0.4

c – govori kako nam reaguje potrošnja na povećanje dohotka, to znači ako se poveća dohodak ja jednu jedinicu koji deo tog dohotka ide u potrošnju

funkcija potrošnje: C = 200 + 0.6YY = 45stepeni – linija ravnotežnog dohotka200 – vertikalni odsečak, slobodni član – kolika je potrošnja kad je dohodaki jednak 0, to je minimalan egzistencionalan nivo potrošnje.Kako dogodak raste, raste i potrošnja, rastuća funkcija dohotka.0.6 – nagib funkcije potrošnje – c

S = -200 + 0.4Y – funkcija štedenje

Dok je potrošnja veća od dohotka, ne da nema štednje, nego je štednja čak i negativna. Štednja se javlja tek kad dohodak prevazilazi potrošnju. Investicije – I = 300Investicije su autonomne, nezavisne od funkcije dohotka.

Dva metoda za određivanje ravnotežnog dohotka.Prvi metod se zove metod potrošnja + investicijaC + I = Y

AD = C + I +G (x-n)Agregatna tražnja = tekuća potrošnja, investiciona potrošnja, državnu potrošnju ( izvoz – uvoz = neto uvoz)

C + I = Y200 + 0.6Y + 300 = Y500 =0.4YY = 1250

Drugi metod: S = I -200+0.4Y = 300500 = 0.4YY = 1250

Centralna banka

Centralna banka kao nosioc monetarne politike. Centralan banka je vrhovna monetarna vlast ili vrhovni monetarni autoritet u jednoj zemlji. Bitna premisa za vođenje monetarne politike je nezavisnost centralne banke. Centralna banka je nezavisna od vlade. Trebalo bi da se guverner

8

bira od parlamenta kao vrhovne zakonodavne vlasti direktno, znači da vlada nema uticaj na guvernera i na vođenje monetarne politike. Nadležnosti centralne banke u pogledu vođenja monetarne politike:

1. ona vodi monetarnu politiku – reguliše količinu novca u opticaju, utiče na monetarni volumen i za to koristi određene instrumente monetarne politike

Monetarna politika može da se vodi ekspanzivno ili restriktivno. Danas se vodi ekspanzivna monetarna politika, što znači da većina CB svugde u svetu guraju privredu u fazu ekspanzije. Restriktivna monetarna politika se vodi kada preti inflacija.

2. kreditna politika- centralna banka je zadužena i za kreditnu ekspanziju, ona reguliše kreditne plasmane banaka i određenim merama može da utiče stimulativno na odobravanje kredita, da olakša odobravanje kredita, da pojeftinjuje novac ili može da deluje destimulativno.

3. ona predstavlja banku banaka – vrši superviziju kompletnog bankarskog sektora, kontroliše poslovanje banaka, kontroliše neke njohove parametre, da li su dovoljno likvidne, ako neka banka nije likvidna uvodi prinudnu upravu.

Centralna banka reguliše banke, penzione fondove i osiguravajuća duštva. S druge strane postoji jos par učesnika u finansijskom sistemu: investicioni fondovi (za njih nije nadležna CB jer su oni učesnici na tržištu kapitala), berzanske posrednike ili brokersko dilerska društva. Za njih je nadležna komisija za hartije od vrednosti – SEC. Sec je regulatorno telo za investicione fondove i brokersko dilerska društva, odnosno za tržište kapitala.

Centralan abanka koristi neke instrumente koje postavlja prema cilju. Cilj vođenja monetarne politike može da bude stabilnost domaće valute, prvi cilj danas je stabilnost cena, tj stabilana inflacija. Danas najveci broj CB vodi politiku ciljane inflacije ili projektovane inflacije. Politika ciljane inflacije znači da guverner i monetarni odbor postavi cilj i objavi ga. Πe – očekivana inflacija

Instrumenti koje koristi CB pri vođenju monetarne politike:1. eskontna stopa2. stopa obavezne rezerve (r) – nije tržišno orjentisan, direktan i rigidan

Stopa obavezne rezerve znači da vi namećete bankama kao obavezu na određenoj kategoriji pozajmice, znači izvora finansiranja. Banka koristi različite izvore finansiranja, može da vuče kreditne linije iz inostranstva, one kratkoročne pozajmice do 12 ili 24 meseca, može da koristi one dugoročne kredite koje isto vuku za stambene kredite i razne druge izvore finansiranja ima. Namećete bankama kao obavezu na tom izvoru finansiranja da mora da blokira određeni deo sredstava. To znači stopa obavezne rezerve. Kako to funkcioniše. Na kratkoročnoj pozajmici kažemo da je stopa obavezne rezerve 40% (to je u Srbiji). To znači da na 100000 evra koje banka povuče iz inostranstva, recimo od svoje centrale, 40% mora da blokira. 40% se blokira na namenskom računu kod CB. Iz onog preostalog dela ona može da odobrava kredite i da ide u kreditne plasmane. Time vi blokirate i smanjujete nivo kreditne aktivnosti banke ali u vidu direktne mere koja je naredbodavna, rigidna. Posledica ovako visoke stope obaveznih rezervi je veće kamatne stope. Zato sto CB na povučenih 100000 evra koje je povukla iz inostranstva, 40000 joj je blokirano, ne radi joj, a ona mora da plati cenu na svih 100000 koje je povukla. A može da koristi i odobri kredite samo za ovih 60000 i ona mora na ovih 60000 da zaradi da bi pokrila cenu od 100000. Cena se plaća u vidu skoka cena kamatnih stopa. Pasivna kamatna stopa je stopa koju banka plaća na izvore finansiranja, recimo depozit. A aktivna kamatna stopa je cena po kojoj banka odobrava kredite, banka naplaćuje po osnovu kreditnih plasmana. Razlika između aktivne kamatne stope i pasivne se zove kamatna marža ili margina banke.

3. operacije na otvorenom tržištu

9

To znači da je CB aktivan učesnik na tržištu novca. To znači da ona može da kupuje i prodaje hartije od vrednosti i to kratkoročne hartije od vrednosti jer su one intrument na tržištu novca čiji je rok dospeća do godinu dana. Kada banka prodaje hartije od vrednosti, znači kad ih emituje, ona vodi restriktivnu monetarnu politiku (smanjuje se količina novca u opticaju). Kad kupuje hartije odvrednosti onda oa vodi ekspanzivnu politiku (upumpava novac i vrši monetarnu ekspanziju).

4. stopa refinansiranja (repo aranžmani)Odatle CB formira nešto što se zove cena repo aranžmana,stope refinansiranja, ona odlučuje kolika će biti referentna kamatna stopa. Tu se formira takozvana referentna kamatna stopa. Referentna kamatna stopa predstavlja bazičnu vrednost domaće valute. Sporazum o ponovnom otkupu – repo, zato se to zove stopa refinansiranja. To znači da je reč o obliku tzv aranžmana koji su zasnovani na kolateralu. Kolateral znači nešto što podiže rejting i doprinosi stabilnosti određene pozajmice, sigurnost, garantuje pozajmicu. Podloga za ovu pozajmicu su hartije od vrednosti. Kolateral su hartije od vrednosti koje stoje kao zalog za pozajmicu i to onda doprinosi da je kamatna stopa niža po kojoj se pozajmi, zato što je veća sigurnost, postoji kolateral. Znači hartije od vrednosti moraju da stoje položene dok se ne otplati, a onda se otplati po određenoj kamatnoj stopi i skine se kolateral. Postoji repo aranžman i nešto što se takođe nudi od CB što se zove obrnuti repo. Suština je u tome iz čijeg ugla gledate, znači da li poslovne banke pozajmljuju od CB pa stoji kolateral ili CB ulaže u poslovne banke, znači zavisi da li poslovne banke pozajmljuju ili investiraju kod CB. Referentnu kamatnu stopu formira CB, ona je obično na dvonedeljnim operacijama, na dvonedeljnom aranžmanu i dvonedeljno se i menja. To je osnovni signal na tržištu novca, koja je bazična vrednost domaće valute. FED – federalne rezerve, kao CB Amerike i ona je zadužena za monetarnu politiku u SAD. Referentna kamatna stopa FED-a je od 0 – 0.25. Evropska CB – njena referentna kamatna stopa je 0.5 – 0.7

Kada spušta referentnu kamatnu stopu CB vodi ekspanzivnu politiku, to se radi u kontekstu ekspanzije, kada je kriza i kada se gura privreda u ekspanziju. Danas skoro sve CB vode ekspanzivnu politiku, obaraju referentnu kamatnu stopu.

02.12.2009

Glavne međunarodne finansijske institucije su Međunarodni monetarni fond (IMF ili MMF) i Svecka banka, one su na neki način podelile ulog u međunarodnim finansijama na načim da MMF vodi stabilizacionu politiku, bavi se stabilizacionom funkcijom, Svecka banka razvojnom funkcijom. Što znači da zemlje koje imaju problema u međunarodnim ekonomskim odnosima, a ti problemi mogu da se manifestuju na više načina, jedan način je kroz neravnotežu u platnom bilansu, kroz deficit u odnosima sa inostranstvom, kroz visoku zaduženost, kroz nestabilnost nacionalne valute i sa deviznom likvidnošću zemlje – takve zemlje kucaju na vrata MMF-a. A MMF popularno zovu pozajmljivač u poslednjoj instanci. Ako imate problem sklapate takozvani aranžman sa MMF- om. Suština MMF – a je prvo da on nije dobrotvorna institucija, morate da ispunite određene uslove, to se zove takozvana politika uslovljavanja. Za MMF je karakteristična politika uslovljavanja gde se vi obraćate prvo MMF – u sa pismom o namerama, kako ćete voditi ekonomsku politiku, potpisujete određeni aranžman i preuzimate određene obaveze, obaveze prema tom aranžmanu kako ćete da vodite ekonomsku politiku u sledećem periodu, da bi vas MMF stavio na listu pozitivno ocenjenih zemalja koje vode dugoročno održivu politiku. Tada MMF daje signal da vi vodite dugoročno održivu politiku, taj signal između ostalog doprinosi da vam se poboljšava vaš kreditni rejting, tj da vi onda pod povoljn ijim uslovima možete da dođete do kreditnih linija tj do pozajmica u inostranstvu. Suština MMF – a je da on predstavlja vrh piramide finansiranja. Nije poenta da vi samo dobijete pomoć od MMF – a, tj da sklopite taj neki aranžman u određenoj vrednosti, već postoji efekat ugledanja. Kada gledamo piramidu finansiranja svi oni

10

ispod gledaju šta ste vi uradili prvo u pregovorima sa MMF – om. Mnogo teze ćete dobiti bilo kakav drugi aranžman od recimo Evropske banke za obnovu i razvoj (IBRD) ili Evropske investicione banke. Ali ni jedna od njih vam neće dati sredstva ako se prvo ne dogovorit sa MMF –om, znači vezani ste ili će vam dati sredstva po mnogo nepovoljnijim uslovima, jer će vam onda kreditni rejting biti slab. Onda to gledaju i komercijalne banke kod kojih možete po komercijalnim uslovima da dobijete kredit, oni opet gledaju MMF. Strani investitori takođe gledaju i razmatraju da li da ulože u vašu zemlju, oni prvo pogledaju sajt MMF – a, da vidi sta MMF misli kakvu vi politiku vodite, kakav vam je kreditni rejting i koje rizike oni preuzimaju po tom osnovu. Kako MMF funkcioniše – politika uslovljavanja.Svaka zemlja ima svoju kvotu kod MMF –a, kvota je određena potencijalom vaše privrede, snagom. Najveću kvotu imaju SAD, 17-18% od ukupne veličine sredstava u svetskoj privredi. Na osnovu te kvote vi vučete određene tranše, ako ste ušli u taj tzv stand by aranžman, a to je najklasičniji oblik politike uslovljavanja. Postoje i drugi aranžmani. Srbija je prvo potpisala aranžman za produženo finansiranje. Imamo i aranžman iz predostrožnosti – ako zatreba uzeće se, ali niste odmah usli u obavezu. Imate pravo da povučete taj aranžman 300% od svoje kvote je tradicionlan uslov stand by aranžmana. Zbog ekonomske krize MMF je popustio i većina zemalja je povukla mnogo više od 300%. U prvo vreme MMF je uglavnom vodio politiku tako što je ciljao, targetirao kreditnu aktivnost, kreditni potencijal bankarskog sektora. Pa je onda ciljao na devizni kurs, pa na monetarnu masu. MMF se zalagao za fiksni devizni kurs sa minimalnim oscilacijama, pa je tek posle presao na plivajući devizni kurs. Danas se svodi politika MMF – a na budžetski deficit. Koliki sme da bude maksimalno dozvoljeni budžetski deficit. Postoje tri elementa MMF-ove politike:

1. međunarodna finansijska podrškaOvo treba da uveća devizne rezerve i da podigne nivo devizne likvidnosti. Samim tim da pruži veću podršku stabilnosti nacionalne valute, da možete iz deviznih rezervi da odbranite devizni kurs, znači da bude stabilnija nacionalana valuta i da imate garant za deviznu likvidnost zemlje – to znači da će biti dovoljno deviza.

2. ograničenja na strani agregatne tražnje MMF vas ograničava u smislu potrošnje. Ograničenje na strani tražnje danas se manifestuje na javnu potrošnju tj na budžetski deficit.

3. strukturne reforme na strani ponude (stupa na snagu 90-tih)Radi se o nužnom restrukturiranju javnog sektora, gde MMF na neki način hoće da podigne konkurentnost privrede, znači da se restruktuira javni sektor, da se smanji broj zaposlenih, da se smanje gubici u javnom sektoru, u javnim preduzećima, znači prvenstveno taj preglomazni državni aparat. MMF dosta insistira na reformi penzionog sistema. Danas u penzionom sistemu imamo dva kraka, u većini tranzicionih privreda. Ta dva kraka su: državni fond – obavezna državna penzija, a drugi krak je privatni penzini fondovi, ali dobrovoljno privatno penziono osiguranje. A treći krak o kome se dosta priča da ga treba uvesti je obavezno privatno penziono osiguranje.

Svetska banka

Osnovna funkcija Svetske banke je razvojna funkcija. Pruža pomoć, tj podršku u razvoju vaše privrede. I ona se sastoji od nekoliko filijala koji čine zajedno grupu koja se zove Svetska banka.

1. IFC – međunarodna finansijska korporacija – pruža pomoć u privatizaciji u razvoju privatnog sektora

2. IBRD – međunarodna banka za obnovu i razvoj3. IDA – za nerazvijene, namenski beneficirani krediti za zemlje u razvoju, dosta

povoljniji. Da biste bili kandidat za IDA morate da ispunite uslove da vas ND po glavi stanovnika bude ispod nekog limita.

11

4. MIGA – međunarodno udruženje za garantovanje investicija

Tipovi inflacije Ako uslovno kažemo da zemlja ima problema sa stabilnošću, možemo da kažemo da problemi sa platnim bilansom se manifestuju na eksternom polju to zovemo eksterna nestabilnost, a problemi sa inflacijom se zovu interna nestabilnost. Pa se zato vodi stabilizaciona politika kako bi se simultano postigla i interna i eksterna. Šta to znači, da imate stabilnu nisku stopu inflacije i da nemate problema u odnosima sa inostranstvom, to je preko platnog bilanasa.

1. inflacija tražnjePrvi i osnovni uzrok inflacije, jeste tražnja, jeste kada je tražnja prevelika u odnosu na ponudu i to se zove inflacija tražnje. Uglavnom se inflacija tražnje pokreće preko prevelike javne potrošnje – budžetski deficit. Može i da bude prevelika tekuća potrošnja, da građani previše troše tj da su krediti dostupni i privredi i stanovništvu i da je prevelika potrošnja. Ova inflacija se zaustavlja takozvano restriktivnom politikom. Stabilizaciona politika mora da bude restriktivna, što podrazumeva i restriktivnu fiskalnu politiku.

2. inflacija troškovaKod inflacije troškova se desava da neki poremećaji na tržištu koji vuku troškove na gore. Znači troškovi su privrednicima skočili i kad privredi skoče troškovi privreda onda treba da ukalkuliše te troškove u cene. Troškovi vuku cene na gore. Jedan od potencijalnih razloga sto troškovi vuku cene na gore su plate radnika, ako skacu plate preko realnih mogućnosti. Drugi razlog može da bude skuplje zaduživanje na tržištu, znači skok kamatnih stopa. Treći potencijalni razlog je skok deviznog kursa. Ako skoči devizni kurs vama skaču troškovi uvoza. Skuplje nabavljate stranu robu. Troškovi su uzrok za skok cena, nije kriva strana tražnja nego strana ponuda.

3. strukturna inflacijaTo znači čak i ako imate ravnotežu na agregatnom tržištu, vi možete da imate neravnotežu na određenim parcijalnim segmentima robnim tržištima i da to stvara pritisak na cene. Monopolska struktura privrede, zato sto nemate jako konkurentsko tržište, sve države se bore da regulišu monopol. Većina država ima antimonopolsku regulativu.

4. psihološka inflacijaObično se pojavljuje pri tzv višim nivoima inflacije, kada već učesnici na tržištu anticipiraju stopu inflacije, znači počinju trku sa inflacijom. Psihološka inflacija nastaje onog momenta kada učesnici na tržištu gube nadu da će se inflacija zaustaviti. I onda više vode računa o tome da zaštite svoj relativni položaj, nego sto veruju u uspeh stabilizacione politike. To je onaj momenat kad su izgubili veru i onda kažemo da inflacija živi sama od sebe.

5. uvozna inflacijaTo je posledica nečeg što se dešava u inostranstvu, nekog šoka. Za ovu inflaciju nije odgovorna ni vlada ni CB. Skok cene nafte može biti uzrok inflacije.

6. sistemska inflacijaTo znači da imate loše vođenu ekonomsku politiku.

Kao rezultat odnosa između prihoda i javne potrošnje pojavljuje se budžetski suficit ili budžetski deficit.Budžetski suficit je situacija kada je država više prihodovala u svoju kasu nego što ima javnu potrošnju.Budžetski deficit mnogo češći slučaj a to je u većini zemalja da država troši preko svojih mogućnosti tj. ima veću javnu potrošnju nego što puni državnu kasu.Kada imamo budžetski deficit predstoje nam nekoliko rešenja tj. mjera koje moramo preduzeti jedna od njih tj. prva je da izvršimo rebalans budžeta, odnosno da smanjimo budžetski deficit tako što ćemo smanjiti javnu potrošnju ili povećati poreze (poreske prihode), i to se zove rebalans ne pokrivamo ga nego vršimo restruktuiranje budžeta rebalans.

12

Značajan deo neproduktivne javne potrošnje ide na finansiranje (problem mekog budžetskog subvekcionisanja) javnih preduzeća, ta preduzeća koja su inače u većini gubitaši kada naprave gubitak država ga pokriva iz budžeta i to se naziva meko budžetsko subvekcionisanje kada se iz budžeta pokriva gubitak javnog sektora.Ako ne izvršimo rebalans budžeta možemo da ga finansiramo veoma nepopularnim načinom štampanjem para (iz primarne misije) tj.monetizacija budžetskog deficita ∆M (tzv: inflatorno finansiranje) i ta monetizacija proizvodi trenutnu hiperinflaciju jer taj višak novčane mase vrši pritisak na tržište (inflacija tražnje). Drugi način su obveznice (državne hartije od vrednosti ∆B)i one mogu da budu T-bils i T-bonds gdje je T-bils (kratkoročni) T-bonds (dugoročni), za budžetski deficit se po pravilu koriste T-bils i to se onda zovu trezorski zapisi, to organizuje trezor unutar ministarstva finansija (specijalna aukcija gde se izvrši emisija hartija od vrednosti na emisionom tržištu) problem sa ovim tzv: realnim finansiranjem je kada se naviknemo na njega mi stalno kupujemo vreme jer pri sledećem štampanjem mi moramo da organizujemo veći obim emisija jer smo morali da platimo kamatu (npr: posle tri mjeseca ako su tromjesečne) da pokrijemo prethodni deficit plus kamatu, i onda stalno idemo na sve veći obim emisije i onda ulazimo u problem velikog internog duga. Treći način je zaduživanje potpisivanje određenih aranžmana i problem sa ovim načinom je da produkujemo veći dug i ulazimo u polje visoko zaduženih zemalja. To su metode finansiranja budžetskog deficita.________________________________________________________________________-Bilansi koji pokazuju kvalitet odnosa zemlja sa inostranstvom ima ih tri i to su: Platni bilans, obračunski i devizni bilans.Obračunski bilans je tipični račun stanja.

13