Fakultet za uslužni biznis

SEMINARSKI RAD

Bankarski menadžment

Likvidnost banaka

Sremska Kamenica, 2010. god.Sadržaj

Uvod..................................................................................................................................3

1. Pojam likvidnosti...........................................................................................................42. Potražnja i ponuda u pogledu likvidnosti......................................................................43. Strategije likvidnosti.......................................................................................................7

3.1. Strategija kratkoročnih komercijalnih zajmova...............................................73.2. Strategija utrživih aktiva..................................................................................83.3. Strategija likvidnosti na bazi plasmana sa anticipiranim dohotkom...............83.4. Strategija upravljanja pasivom.........................................................................9

4. Upravljanje aktivom i likvidnost....................................................................................95. Upravljanje pasivom i likvidnost..................................................................................10

5.1. Međubankarski krediti za likvidnost..............................................................115.2. Aranžmani o rekupovini sredstava.................................................................115.3. Depozitni certifikati........................................................................................115.4. Krediti za likvidnost kod centralne banke......................................................12

6. Uputstva za menadžere likvidnosti................................................................................127. Projektovanje likvidnosti...............................................................................................128. Aktuelno stanje - Uticaj globalne finansijske krize.......................................................14

Zaključak...........................................................................................................................18

Literatura

2

Uvod

Pre nekoliko godina se pojavio članak koji je objavio ogranak Fed-a iz Sent Luisa, u

vezi štedionice sa sedištem u severoistočnom delu Sjedinjenih Država, koja je imala veliku

krizu likvidnosti.

Nakon pojave glasina o proneveri nekih sredstava zabrinuti deponenti izvršili su

pravu navalu na banku. U pomenutoj „navali“ uplašeni klijenti su naglo povukli skoro 13 %

depozita ove štedionoce za manje od nedelju dana, tako da je rukovodstvo moralo da se

potrudi kako bi pronašlo dovoljnu količinu gotovine za izmirenje potražnje zabrinutih

deponenata i za jačanje portfelja kapitala institucije. Ova banka je prošla kroz težak period

uz pomoć federalnog osiguranja depozita i podsetila na najmanje dve činjenice: koliko

opstanak i prosperitet banaka i drugih finansijskih institucija zavisi od poverenja javnosti i

koliko brzo likvidnost može biti ugrožena kada javnost izgubi poverenje.1

Ovaj primer najbolje pokazuje koliko je zapravo likvidnost i upravljanje likvidnošću

značajno za svaku banku, kao i bilo koju drugu finansijsku ili nefinansijsku organizaciju.

Aktuelna globalnaekonomska i finansijska kriza dodatno naglašava značaj likvidnosti.

1 Primer: Peter Rose, Sylvia Hudgins, Bankarski menadžment i finansijske usluge

3

1. Pojam likvidnosti

Banke u tržišnoj ekonomiji moraju da permanentno obezbeđuju dnevnu likvidnost u svom poslovanju. Održavanje likvidnosti smatra se osnovnom pretpostavkom za održivost banke na finansijskom tržištu. Najkraće rečeno, likvidnost banke je njena sposobnost da izvršava svoje obaveze o rokovima dospeća.2

Finansijska institucija se smatra likvidnom ukoliko uvek ima pristup odmah raspoloživim sredstvima po realnoj ceni, tačno u vreme kada su ta sredstva potrebna. Ovo znači da likvidna banka ili druga finansijska institucija poseduje odgovarajući iznos odmah raspoloživih sredstava uvek kada su ona potrebna ili da može na vreme da obezbedi likvidna sredstva putem pozajmice ili prodajom kapitala.

Nedostatak adekvatnog stepena likvidnosti može da bude jedan od prvih znakova da banka ima ozbiljne probleme. Na primer, banka koja se suočava sa smanjenjem nivoa depozita moraće da se okrene nekim svojim sigurnijim likvidnim sredstvima. Ostale zajmovne institucije verovatno neće biti voljne da odobre nova sredstva instituciji koja prolazi kroz teškoće, bez dodatnog obezbeđenja ili veće kamatne stope, što može dovesti do smanjenja prihoda ugrožene institucije uz mogućnost bankrotstva.

Nedostatak gotovine sa kojim se često suočavaju banke i druge finansijske institucije koje se nalaze u teškoćama jasno ukazuje na činjenicu da likvidnost ne smeju da zapostave.

Može se dogoditi da se banka zatvori za poslovanje ukoliko nije u stanju da poveća nivo likvidnosti, tako je u, tehničkom smislu, takva institucija i dalje solventna.3

Na primer, 90-ih godina, Federalne rezerve su zatvorile Southeast Bank of Miami koja je imala sredstva u iznosu od 10 milijardi $, zato što nije mogla da obezbedi adekvatan stepen likvidnosti za otplatu zajmova koje je već primila od Fed-a.

Stručnost menadžera za likvidnost takođe je značajna kada je u pitanju efikasnost menadžmenta u ostvarivanju ciljeva finansijske institucije.4

2. Potražnja i ponuda u pogledu likvidnosti

Za većinu banaka najveći pritisci potražnje za raspoloživim sredstvima dolaze od strane klijenata koji povlače novčana sredstva sa svojih depozitnih računa i u vidu zahteva za odobravanje kredita od strane klijenata koje banka želi da zadrži kao svoje klijente - bilo u formi novih zahteva za odobravanje zahteva, u formi obnavljanja isteklih ugovora o zajmu ili povlačenja po postojećim kreditnim linijama. Ostali izvori potražnje u pogledu likvidnosti

2 dr Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2008, str. 413 Solventnost se definiše kao sposobnost podmirenja dugoročnih obaveza. Postoje nesuglasice u domaćoj literaturi po pitanju razgraničenja pojmova likvidnosti i solventnosti. Preuzeto: dr Slobodan Vidaković, Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Novi Sad, 2001, str. 514 Peter Rose, Sylvia Hudgins, Bankarski menadžment i finansijske usluge, str. 347-348

4

podrazumevaju otplatu ranijih zaduživanja kao što su zajmovi koje je banka dobila od drugih finansijskih institucija ili od strane centralne banke.

Plaćanja poreza na prihod ili gotovinskih dividendi akcionarima povremeno utiču na potražnju odmah raspoloživih gotovinskih sredstava.

Da bi se izašlo u susret pomenutoj potražnji za likvidnošću, banke i druge finansijske institucije se pozivaju na više potencijalnih izvora sredstava. Najvažniji izvor sredstava deponentne institucije su novi depoziti klijenata, bilo da su to novootvoreni računi ili novi depoziti na već postojećim računima. Priliv depozita je najveći kada se isplaćuju mesečne plate i sredinom meseca kada se plaćaju računi i vrše ostala plaćanja.

Sledeći važan izvor likvidnih sredstava je otplata zajmova od strane klijenata, čime se obezbeđuju sveža sredstva za zadovoljavanje novih potreba likvidnosti, što se postiže i prodajom aktive, naročito utrživih hartija od vrednosti iz portfelja hartija od vrednosti. Likvidnost se takođe obezbeđuje i iz prihoda ostvarenih od prodaje nedepozitnih usluga, kao i od zaduživanja na tržištu novca.

* izvori potražnje i ponude deponentne institucije u pogledu likvidnostiLikvidna sredstva se obezbeđuju od: Potražnja za likvidnošću dolazi usled:1. Depozita klijenata 1. Povlačenja depozita od strane klijenata2. Prihoda od prodaje nedepozitnih usluga 2. Kreditnih zahteva3. Otplate zajmova od strane klijenata 3. Otplate nedepozitnih zaduživanja4. Prodaje kapitala 4. Troškova poslovanja i poreza na formiranje i

prodaju usluga5. Zaduživanja na tržištu novca 5. Plaćanja gotovinskih dividendi akcionarima

Različiti izvori ponude i potražnje u pogledu likvidnosti zajedno određuju neto poziciju likvidnosti svake finansijske institucije, u bilo kom vremenskom trenutku.

Neto pozicija Obezbeđivanje toka Potražnja likvidnosti likvidnosti likvidnosti u banci od banaka i drugih finansijske = ili drugoj finansijskoj - finansijskih institucije instituciji institucija

Kada je ukupna potražnja likvidnosti veća od ukupne ponude, menadžment mora da se pripremi za deficit likvidnosti i da odluči kada i odakle će obezbediti dodatna likvidna sredstva. S druge strane, ako je u bilo kom trenutku ukupna likvidnost veća od ukupne potražnje za likvidnošću, rukovodstvo mora da se pripremi za suficit likvidnosti i da odluči kada i gde će rentabilno investirati suficit likvidnih sredstava sve dok ista ne budu potrebna za pokriće budućih potreba likvidnosti.

Likvidnost ima presudnu vremensku dimenziju. Neke potrebe za likvidnošću su hitne ili skoro hitne. U tom slučaju se moraju koristiti odmah raspoloživi izvori, kao na primer, pozajmljivanje rezervi od druge institucije.

Dugoročnija potražnja u pogledu likvidnosti javlja se kao posledica sezonskih i cikličnih faktora, kao i usled različitih tendencija. Predviđanjem ovih dugoročnijih potreba likvidnosti, menadžeri za likvidnost mogu da računaju na veći stepen alternativnih izvora sredstava nego što je to slučaj kada su u pitanju hitne potrebe za likvidnošću. Takvi izvori

5

mogu biti prodaja akumuliranih likvidnih sredstava, reklamiranje depozitnih i drugih usluga ili ugovaranja dugoročnih zaduživanja rezervi od druge finansijske institucije.

Nije uvek potrebno da se potražnja za likvidnim sredstvima izmiri prodajom kapitala ili pozajmljivanjem novih sredstava. Može se dogoditi da dođe do priliva upravo potrebne količine novih depozita ili do otplate zajmova od strane klijenata baš u trenutku kada su nova sredstva potrebna. Vreme ima odlučujuću ulogu kada je u pitanju upravljanje likvidnošću. Bankari moraju veoma pažljivo da planiraju kada, kako i odakle mogu da se obezbede potrebna likvidna sredstva.

Problem likvidnosti klijenata se prenosi na one koji obezbeđuju likvidna sredstva. Ukoliko jedna komapnija nema dovoljno likvidnih sredstava, ona će podneti zahtev za odobravanje zajma ili će povući svoja deponovana sredstva što će dovesti do toga da će banka biti primorana da obezbedi dodatna sredstva.5

Suština problema upravljanja likvidnošću finansijske institucije može se opisati u dve rečenice:

1. Retko se događa da je potražnja za likvidnošću jednaka ponudi likvidnih sredstava u bilo kom određenom vremenskom trenutku. Finansijska kompanija se stalno suočava ili sa deficitom ili sa suficitom likvidnosti.

2. Postoji ustupak za ustupak kada je u pitanju likvidnost i rentabilnost. Što je više izvora sredstava na raspolaganju za podmirivanje potražnje likvidnosti, to se više smanjuje očekivana rentabilnost finansijske institucije, pod uslovom da ostali faktori ostaju nepromenjeni.

Obezbeđenje dovoljnog stepena likvidnosti je večiti problem sa kojim se suočavaju menadžeri. Odluke u pogledu upravljanja likvidnošću nikada se ne mogu donositi odvojeno od odluka u pogledu svih ostalih oblasti poslovanja i službi banke ili druge finansijske institucije.

Rešavanje ovih problema nosi troškove, uključujući kamatu po pozajmljenim sredstvima, troškove poslovanja u pogledu vremena i novca koji su utrošeni prilikom obezbeđivanja odgovarajućih likvidnih sredstava, kao i troškove za propuštene mogućnosti kada su u pitanju budući prihodi koji ostaju neostvareni zbog prodaje prihodovne aktive da bi se izašlo u susret potrebama likvidnosti. Menadžment mora dobro da proceni značaj ovih troškova u odnosu na hitne potrebe likvidnosti institucije. Ukoliko se finansijska institucija suoči sa suficitom likvidnosti menadžment mora biti spreman da odmah investira ovaj višak sredstava kako bi se izbegli troškovi za propuštene mogućnosti po neiskorišćenim sredstvima koja ne ostvaruju nikakav prihod.

Sa druge tačke gledišta, može se reći da upravljanje likvidnošću podleže riziku promene tržišnih kamatnih stopa, kao i riziku da likvidna sredstva ne budu raspoloživa u potrebnom obimu. Ukoliko kamatne stope porastu, finansijska sredstva koja institucija planira da proda uvećala bi obim likvidnih sredstava, kao što su državne obveznice, izgubiće na vrednosti, a neka će morati da se prodaju sa gubitkom. Ne samo da će povećanje likvidnih

5 Primer ovakvog slučaja dogodio se na početku sloma svetske berze hartija od vrednosti u oktobru 1987 godine. Investitori koji su imali velika zaduživanja da bi kupili akcije na kredit bili su primorani da obezbede dodatna sredstva kako bi obezbedili svoje zajmove po akcijama. Došlo je do masovnog obraćanja zajmovnim institucijama što je dovelo do toga da se kriza likvidnosti na tržištu kapitala pretvori u krizu likvidnosti banaka i ostalih institucija koje obezbeđuju likvidna sredstva.

6

sredstava od prodaje ovih sredstava biti malog obima, već će i gubici koji nastanu uticati na smanjenje prihoda.

Povećanje sredstava putem pozajmica biće skuplje usled porasta kamatnih stopa. Ukoliko zajmodavci likvidnosti smatraju da finansijska institucija nosi veći rizik nego u ranijem periodu, takva institucija će morati da plati kamatu po većoj stopi.6

Ročni debalansi između izvora i plasmana sredstava moraju da budu pod kontrolom bankarskog menadžmenta, kako bi se operativno obezbedila likvidnost bankarske institucije. Ovo je teži problem kada se održavanje permanentne likvidnosti u kontekstu ročne transformacije prelama sa postizanjem više profitabilnosti banke.

Glavni izvor nelikvidnosti banaka je što može da dođe do preteranog debalansa u ročnim profilima izvora i plasmana sredstava.

Koncept likvidnosti banke bitno se menja u institucionalnom okruženju u kojem banke posluju na razvijenim finansijskim tržištima. U tradicionalnom institucionalnom okruženju banke su funkcionalno bile odvojene od nerazvijenog finansijskog tržišta. U tom kontekstu istovremeno je bilo relativno lakše i teže održavati likvidnost banke. Relativno lakše zbog toga što su izvori nelikvidnosti bili skoro isključivo vezani za neto odliv depozita iz konkretne banke. U tom kontekstu banka je imala jednostavniji menadžment likvidnosti koji se sastojao uglavnom u tome da vodi računa o likvidnosnoj strukturi svoje aktive. Međutim, u savremenom kontekstu finansijskog tržišta postoji povećani rizik da likvidnost banke bude ugrožena. Dovoljno je pomenuti samo vanbilansne obaveze koje mogu da budu aktivirane u svakom momentu kao i rizik da se prekine dalje zaduživanje banke na finansijskom tržištu.7

3. Strategije likvidnosti

Četiri su najznačajnije strategije likvidnosti koje dominiraju u bankarstvu razvijenih zemalja. To su: strategija kratkoročnih komercijalnih zajmova, strategija utrživih aktiva, strategija likvidnosti na bazi plasmana sa anticipiranim dohotkom i strategija upravljanja pasivom.

3.1. Strategija kratkoročnih komercijalnih zajmova

To je bio dominantni koncept kreditne politike komercijalnih banaka u XIX veku.Po ovom konceptu banke održavaju svoju solventnost i likvidnost ukoliko depozitni potencijal plasiraju isključivo u obliku kratkoročnih kredita privredi. Radi se o kratkoročnim bankarskim kreditima do 90 dana koji su pokriveni robnim menicama. Komercijalne banke daju kratkoročne kredite preduzećima time što kupuju robne menice i tako postaju menični poverioci, s tim da o roku dospeća naplaćuju menice od meničnih dužnika. Pri tome je postojala mogućnost da banka može da izvrši rediskont robnih menica, odnosno, da ih proda pre roka dospeća nekom drugom poveriocu ili centralnoj banci.

6 Peter Rose, Sylvia Hudgins, Bankarski menadžment i finansijske usluge, str. 348-3517 dr Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2008, str. 43-44

7

Smatralo se da banka ne može da postane nesolventna ukoliko iza njenih depozitnih obaveza stoje kreditni plasmani u obliku robnih kredita pokrivenih menicama.

U tom periodu su komercijalne banke svoje depozitne potencijale formirale skoro isključivo na bazi depozita po viđenju.

Problem nelikvidnosti banke bi mogao da nastane u slučaju da dođe do neto smanjenja depozita kao izvora bankarskih resursa. U tom slučaju, komercijalna banka bi mogla da traži kredit za likvidnost kod centralne banke kako bi premostila neravnotežu između depozita i kreditnih plasmana.

3.2. Strategija utrživih aktiva

Strategija utrživih aktiva nastala je u razvijenim zemljama početkom XX veka na bazi razvoja finansijskog tržišta i posebno novčanog tržišta. Time su banke došle u situaciju da svoju rezervnu aktivu mogu da diverzifikuju. Pored primarne rezerve, u koju ulaze slobodna novčana sredstva banaka pored obaveznih rezervi kod centralne banke, došlo je do formiranja sekundarnih rezervi u koje ulaze vrednosni papiri koji se lako mogu prodati na sekundarnom tržištu bez gubitaka.

Sekundarne rezervne aktive sastoje se pretežno od kratkoročnih državnih vrednosnih papira (blagajničkih zapisa) upravo iz razloga što je sekundarno tržište za te papire najdublje, usled čega ovi papiri imaju likvidni karakter.

Vrednosni papiri emitovani od strane kompanija takođe mogu da ulaze u sekundarne rezervne aktive banaka uz obavezan uslov da za njih postoji dovoljno duboko sekundarno tržište.

Uvođenje sekundarne rezervne aktive je revolucionarna promena u pogledu održavanja likvidnosti bankarskih institucija. Banke su sada u stanju da drže znatno veće rezerve likvidnosti iz razloga što se znatniji deo rezervne aktive sastoji iz kamatonosnih rezervnih aktiva. Treba imati u vidu da su primarne rezervne aktive nekamatonosne, tako da banke nastoje da minimiziraju takav oblik rezervne aktive.

Usvajanje strategije utrživih aktiva je povezano sa stvaranjem dovoljno dubokog finansijskog tržišta, naročito novčanog.

Strategija utrživosti aktiva ne bi morala da bude ograničena na prodaju dela portfelja vrednosnih papira, već bi mogla da sadrži i prodaju dela portfelja zajmova.

3.3. Strategija likvidnosti na bazi plasmana sa anticipiranim dohotkom

Ova strategija je postala dominantna nakon Drugog svetskog rata. Njena osnova sastoji se u tome da su banke postale u većoj meri orijentisane na davanje srednjeročnih i dugoročnih zajmova privredi i stanovništvu i to na bazi jakog porasta štednih i oročenih depozita. Srednjeročni i dugoročni zajmovi vraćaju se na osnovu anuitetnih programa. Anuiteti sadrže otplatne rate i kamate, s tim da preduzeća plaćaju anuitete na šestomesečnoj ili godišnjoj osnovi, dok građani zajmove otplaćuju u mesečnoj dinamici.

8

Banke moraju da vode računa da tajming plaćanja glavnice i kamata bude usklađen sa finansijskom sposobnošću korisnika kredita da servisiranje dugova vrše iz svojih dohodaka.

Ono što je karakteristično jeste da srednjeročni i dugoročni kreditni plasmani mogu da obezbede stalni priliv sredstava u relativno kratkim intervalima. Ova strategija je pozitivna i u tom smislu što postoji mogućnost da se unapred kvantitativno sagleda novčani priliv sredstava u mesečnoj, kvartalnoj, itd. dinamici na bazi dogovorenih kreditnih aranžmana.

3.4. Strategija upravljanja pasivom

Ova strategija je razvijena 60-ih godina proteklog veka i bila je brzo prihvaćena od strane banaka razvijenih zemalja. Suština ove strategije jeste da banke obezbeđuju svoju likvidnost putem korišćenja kredita, umesto prodaje kratkoročnih vrednosnih papira.

Ova strategija pretpostavlja veoma jako finansijsko tržište na kojem postoji obilje sredstava koja se lako mogu angažovati putem kreditnih aranžmana od strane svih tržišnih transaktora uključujući i banke. Međutim, uključivanje banaka na finansijsko tržište može se vršiti jedino uz uslov da banka ima solidnu kreditnu sposobnost. Postoji i mogućnost da banke koriste kredite kod centralne banke, naročito u slučaju da na tržištu nisu u stanju da kupe novac u smislu strategije za upravljanje pasivom.8

4. Upravljanje aktivom i likvidnost

Model upravljanja aktivom u cilju permanentnog održavanja likvidnosti može se posmatrati u kontekstu nerazvijenog finansijskog tržišta, odnosno kada banka ne koristi mehanizme upravljanja pasivom.

U takvom modelu banke mogu da održavaju svoju likvidnost jedino putem upravljanja ukupnom aktivom. Model upravljanja aktivom zasniva se na jednostavnoj bilansnoj konstrukciji banke:

Aktiva PasivaLikvidna aktiva DepozitiZajmovi Krediti za likvidnost kod CB

Pretpostavljeno je da je formiranje depozita prepušteno isključivo deponentima koji odlučuju koliki iznos sredstava drže na računu kod banke. Prema tome, depozitne obaveze banke predstavljaju egzogenu kategoriju. Banka prima novac na ime porasta depozitnih računa, i taj novac plasira u vidu zajmova.

U cilju odbrane svoje likvidnosti, banka formira primarnu rezervu likvidnosti koja se sastoji isključivo iz novca na depozitnom računu banke kod centralne banke.8 dr Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2008, str. 44-48

* Kriza likvidnosti u Sjedinjenim Državama iz 1907 godine, posle koje je usledilo nekoliko drugih kriza, dovela je do stvaranja centalne banke SAD, Sistema federalnih rezervi, s ciljem sprečavanja ili ublažavanja sličnih problema likvidnosti koji se mogu pojaviti.

9

Da bi banka ostala likvidna mora da ima kvalitetnu aktivu koja je dovoljno performansna. To znači da se zajmovi vraćaju o roku dospeća zajedno sa kamatom.

Savremene analize likvidnosti banke u kontekstu upravljanja aktivom ukazuju na mogućnost korišćenja dva analitička pristupa: stock i flow approach.

Kod stock pristupa naglašava se da je dobar kvalitet aktiva banaka glavni generatorski mehanizam povoljnog zatvaranja ciklusa zajmovi / novac. U tom smislu, performansni zajmovi predstavljaju fundamentalni izvor generisanja likvidnosti. Ukoliko bi banka došla u situaciju potencijalne nelikvidnosti, ona može da proda deo svojih aktiva ili da povuče sredstva sa finansijskog tržišta ili od centralne banke.

Operacionalizacija ovog pritsupa sastoji se u klasifikaciji aktive prema stepenu likvidnosti pojedinih pozicija.

Flow pristup je bolji ali komplikovaniji. U primeni ovog koncepta naglašena je uloga ročne transformacije kod banaka, pri čemu je banka koncipirana kao finansijski posrednik između kratkoročnih kreditora i dugoročnijih dužnika. Ovakav proces ročne transformacije može da stvara određene pritiske na održavanje likvidnosti banke. Banka stvara „mapu likvidnosti“ koja ima za cilj da se limitiraju debalansi po profilima ročnosti i da se zadržani debalansi povežu sa obezbeđenjem sredstava za pokriće potencijalne nelikvidnosti.

Optimalno rešenje se nalazi u kombinaciji oba pristupa u smislu njihove komplementarnosti.

5. Upravljanje pasivom i likvidnost

Suština upravljanja pasivom sastoji se u tome da banke mogu da rešavaju problem likvidnosti i putem angažovanja dodatnih sredstava na finansijskom tržištu, mada tu spada i angažovanje kredita za likvidnost kod centralne banke.

Glavni uzroci nelikvidnosti banke sastoje se u privremenom neto odlivu depozita ili pojavi vanrednih kreditnih zahteva koji su sa gledišta banke legitimni. U takvim uslovima upravljanje aktivom nije dovoljno jer nije u stanju da na kratak rok obezbedi dodatna sredstva koja su banci potrebna za održavanje likvidnosti.

Finansijsko tržište obezbeđuje likvidnost za one banke koje ispunjavaju uslove kreditne sposobnosti. Takve banke mogu privremeno da angažuju sredstva kojima popunjavaju svoju likvidnost.

Mehanizmi putem kojih se mogu angažovati krediti za likvidnost na finansijskom tržištu su sledeći:

1. međubankarski krediti za likvidnost, 2. aranžmani o rekupovini sredstava, 3. depozitni certifikati banaka i4. krediti za likvidnost kod centralne banke.

10

5.1. Međubankarski krediti za likvidnost

Ovi krediti predstavljaju mehanizam preraspodele sredstava banaka na računima kod centralne banke i to na kreditnoj osnovi uz naplatu kamate. Pretpostavka za ovaj mehanizam jeste da pojedine banke formiraju suficite odnosno deficite u svojim bilansima novčanih transakcija. Novčani obračuni između banaka se u krajnjoj liniji sprovode preko njihovih računa kod centralne banke. Sredstva na računima banaka kod centralne banke su često nekamatonosna iz čega proističe da banke po pravilu teže da minimiziraju ova sredstva.

Velike banke imaju mogućnosti da koriste sredstva na finansijskom tržištu putem „kupovine novca“, dok manje banke moraju same da obezbede rezerve likvidnosti. Radi se o kreditima bez pokrića, tj, banke ne traže pokriće u vidu vrednosnih papira.

5.2. Aranžmani o rekupovini sredstava

Kod aranžmana o rekupovini vrši se prodaja finansijske aktive uz obavezu prodavca da mora u određenom kratkom terminu da kupi tu istu aktivu po unapred dogovorenoj ceni.

Ročnost ovog aranžmana može da iznosi svega jedan poslovan dan (overnight repos) pa do nekoliko meseci (term repos). Kod repo aranžmana koriste se državne obveznice kao kolateral što je glavna razlika između ovih aranžmana i kredita za likvidnost.

5.3. Depozitni certifikati

Ovo je značajan instrument upravljanja pasivom u savremenom bankarstvu. Banka može da emituje svoje depozitne certifikate koji mogu da budu sa kratkim rokovima vraćanja i u tom slučaju radi se o instrumentu za obezbeđivanje likvidnosti banke.

Depozitni certifikati mogu da budu emitovani i sa dužim rokom dospeća, s tim da u tom slučaju predstavljaju oblik napajanja kreditnog potencijala banke.

Kamatne stope mogu da budu unapred određene od strane banke koja emituje depozitne certifikate ili da budu formirane putem dogovora sa velikim kupcima tih certifikata.

Mehanizam korišćenja depozitnih sredstava u kontekstu održavanja likvidnosti banke je sledeći. Ukoliko banka oceni da su joj potrebna dodatna novčana sredstva ona može da ponudi emisiju svojih depozitnih certifikata sa atraktivnim kamatnim stopama. U tom slučaju banka može vrlo brzo doći do potrebnih dodatnih sredstava za održavanje likvidnosti.

Kamatna stopa na depozitne certfikate je nešto viša od kamatne stope na blagajničke zapise.

11

5.4. Krediti za likvidnost kod centralne banke

Ovi krediti predstavljaju za komercijalne banke klasični mehanizam obezbeđivanja dodatne likvidnosti. Centralna banka odobrava ove kredite bankama koje su solventne ali imaju kratkoročne probleme likvidnosti.

Kamatna stopa na kredite centralne banke za likvidnost komercijalnih banaka danas je po pravilu iznad tržišne kamatne stope. Time se obezbeđuje da banke ne mogu da budu ekonomski zainteresovane za povlačenje sredstava po ovoj kreditnoj liniji, osim u krajnjim slučajevima kada ne mogu da dobiju kredite na finansijskom tržištu.9

6. Uputstva za menadžere likvidnosti

Tokom godina menadžeri za likvidnost ustanovili su nekoliko praktičnih pravila kojima se rukovode u svojim aktivnostima.

Kao prvo, menadžer za likvidnost mora da ima uvid u aktivnosti svih odelenja koja koriste ili obezbeđuju sredstva kako bi uskladio svoje aktivnosti sa njihovim. Uvek kada služba za zajmove odobri novu kreditnu liniju klijentu, menadžer za likvidnost mora da se pripremi za eventualna povlačenja po osnovu te kreditne linije. Ukoliko služba štednih računa očekuje priliv nekoliko velikih iznosa depozita u narednih nekoliko dana, ova informacija treba da se prenese menadžeru za likvidnost.

Kao drugo, menadžer za likvidnost treba unapred da zna kada najveći klijenti po kreditima ili depozitima planiraju da povuku svoja sredstva ili dopune svoje depozite novim sredstvima. Na ovaj način menadžer za likvidnost može unapred da planira, kako bi efikasnije mogao da rešava probleme suficita i deficita likvidnosti.

Kao treće, menadžer za likvidnost u saradnji sa višim menadžmentom i upravnim odborom mora da obezbedi da prioritetni ciljevi banke budu jasno postavljeni.

Kao četvrto, potrebe u pogledu likvidnosti i odluke u vezi sa likvidnošću moraju da se analiziraju na permanentnoj osnovi kako bi se izbegle suficitne i deficitne pozicije likvidnosti.10

7. Projektovanje likvidnosti

Planiranje likvidnosti banke zasniva se na prognoziranju rasta depozita i tražnje za zajmovima kao i na aranžiranju dodatnih izvora za obezbeđenje likvidnosti banke.11

Menadžer za likvidnost mora uvek da bude spreman da poboljša procene o potrebama u pogledu likvidnosti.12

9 dr Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2008, str. 48-5610 Peter Rose, Sylvia Hudgins, Bankarski menadžment i finansijske usluge, str. 35511 Isto: 9, str. 5712 Isto: 10, str. 351

12

Suština upravljanja likvidnosti sastoji se u tome da se za određene vremenske intervale izračuna gep likvidnosti banke koji predstavlja razliku između anticipiranih izvora i potencijalne upotrebe sredstava od strane banke.

Postoje tri oblika projektovanja likvidnosti banke: bazični trend, kratkoročne sezonske promene i ciklične promene.

Kod projektovanja likvidnosti pravi se diferencijacija između stabilnih i nestabilnih depozita. Stabilni depoziti su oni depoziti na koje banka može da računa da neće imati veću frekvenciju upotrebe. Prema jednoj formulaciji, radi se o depozitima za koje se očekuje da će ostati nepovučeni u roku od jedne godine. Prema drugoj formulaciji, radi se o depozitima koji nisu osetljivi na manje promene tržišne kamatne stope. Kod projektovanja likvidnosti bitno je da se u svakoj banci sagleda u kojoj proporciji štedni i oročeni depoziti kod banke mogu da budu ocenjeni kao stabilni depoziti. Preostali iznos čine nestabilni depoziti (volatile deposits) za koje se očekuje da će biti povučeni u ročnom spektru od jedne godine, odnosno da su osetljivi na promene u tržišnim kamatnim stopama.

Projektovanje likvidnosti banke sadrži i ciklični aspekt, koji je utoliko više naglašen ukoliko je banka u većoj meri povezana sa onim privrednim granama kod kojih postoji veći stepen cikličnih oscilacija. Dugoročna empirijska istraživanja su pokazala da zajmovni zahtevi u periodima visoke privredne aktivnosti rastu iznad linije trenda, a da u uslovima privrednih recesija padaju ispod linije trenda. Takođe, i kretanje depozita pokazuje cikličnu konfiguraciju, jer je rast depozita relativno nizak u vreme cikličnog uspona da bi akceleraciju dobio za vreme recesija. Kamatne stope teže da rastu u fazama uspona privredne aktivnosti i padaju u vreme slabe konjunkture.

Banke u periodima uspona privredne aktivnosti smanjuju iznos kratkoročnih i dugoročnih vrednosnih papira u svojim aktivama kako bi povećale zajmovne plasmane na koje dobijaju i veću kamatnu stopu. U fazama recesionih kretanja banke povećavaju svoje holdinge kratkoročnih i dugoročnih hartija od vrednosti.

Na izbor sredstava za pokrivanje gepa likvidnosti utiče dužina vremena projektovanog gepa i očekivano kretanje kamatnih stopa na finansijskom tržištu.

Kod izbora sredstava za projektovanje gepa likvidnosti banka uzima u obzir da li će gep trajati nekoliko dana ili duže. Ukoliko se oceni da će gep trajati nekoliko dana banka teži da koristi kratkoročnije izvore sredstava. Ukoliko se oceni da će gep trajati nešto duže, banka će verovatno koristiti emisiju depozitnih certifikata.

Još je značajnije pitanje budućih kretanja kamatnih stopa. Ako se očekuje da će kamatne stope da padnu, portfolio menadžeri teže da koriste kratkoročne izvore sredstava kako bi kasnije izvršili refinansiranje po nižim kamatnim stopama. Kada se proceni da će doći do porasta kamatnih stopa, portfolio menadžeri teže da koriste dugoročnija sredstva u pasivi kao i da smanje ročnost plasmana u aktivi bilansa banke.

Na politiku likvidnosti banke deluju i subjektivni faktori, odnosno, poslovna filozofija menadžmenta u banci.

Postoje dve osnovne filozofije. Prvi tip je agresivni tip menadžmeneta koji je orijentisan na upravljanje pasivom. Drugi tip menadžmenta je orijentisan na politiku likvidnosti koja se zasniva na sekundarnim rezervnim aktivama banke.

13

Treba imati u vidu da i najagresivnije banke raspolažu sa utrživim vrednosnim papirima, tako da se ipak postavlja samo pitanje kombinacije raznih oblika korišćenja načina za obezbeđenje likvidnosti.13

8. Aktuelno stanje - Uticaj globalne finansijske krize

Domaći bankarski sektor je deo globalnog finansijskog sistema ali, naravno, zbog veličine i kapaciteta kao i stepena razvoja tržišta nije na direktnom udaru i generalno manje je izložen krizi nego neka druga razvijenija tržišta.

Iako se u Srbiji nije dovodila u pitanje sposobnost banaka da izmiruju svoje obaveze prema deponentima, NBS je ipak preduzela niz mera u cilju jačanja poverenja, jer je procenjeno da su uzroci povlačenja depozita (u oktobru 2008.god.) bili prevashodno psihološke prirode. Iznos osiguranog depozita povećan je sa 3.000 na 50.000 eura čime se pokriva oko 90% štednje stanovništa. Sistem osiguranja dopozita do tog istog iznosa proširen je i na mala i srednja preduzeća. Ova mera NBS je od izuzetnog značaja, jer gubitak poverenja klijenata banaka može biti koban za likvidnost bankarskog sektora.

Za bezbednost štednih uloga garancija je i adekvatnost kapitala banaka od 28 %, što je znatno više nego u razvijenim zemljama, kao i vlasnička struktura banaka, jer su osnivači 75 % banaka u Srbiji iz Evropske unije.

NBS je banke oslobodila obaveze da za inostrane kredite polažu obavezne rezerve, a to se odnosi i na kompanije za finansijski lizing.

Na sednici odbora udruženja finansijskih organizacija razmatrani su efekti globalne finansijske krize. Zaključci su sledeći:1. domaći bankarski sektor je relativno stabilan, zbog visokog nivoa štednje, visoke likvidnosti i adekvatnosti kapitala i ne postoje direktni rizici vezani za ulaganja u sekjuritizovane hipotekarne kredite i druge visokorizične finansijske instrumente, koji leže u osnovi globalne finansijske krize,2. uticaj svetske finansijske krize na stabilnost finsijskog sektora Srbije će se, međutim, neminovno odraziti kroz povećanje indirektnih rizika, pre svega, kroz povećanje cene kapitala,3. neophodno je adekvatno informisanje i koordinirana akcija Vlade i svih drugih relevantnih institucija kako bi se održalo poverenje u finansijski sektor Srbije,4. ublažavanju negativnih efekata doprinela je restriktivna monetarna politika i mere supervizije NBS u primeni Bazelskih standarda, te se u daljem periodu očekuje nastavak restriktivne monetarne politike.

Svetska finansijska kriza je dovela do redukovanja kreditnih plasmana i pada likvidnosti i u privredi. Otežani pristup finansijskim sredstvima redukuje investicije u privredni ciklus što se dalje odražava na pad privredne aktivnosti.

Imajući u vidu mehanizam prelivanja finansijske krize koji podrazumeva redukovanje kreditnih plasmana i smanjenje kako izvozne tako i domaće tražnje uz istovremeni rast 13 dr Ćirović Milutin, Bankarstvo, Beograd, 2008, str.57-60

14

valutnog, kreditnog i kamatnog rizika, očekivana posledica jeste depresijacija nacionalne valute koja dalje može dovesti do inflatornih pritisaka.

Banke su redukovale kreditne plasmane, povećale marže i podigle premije na rizike. Promenjeni uslovi kreditiranja i redukovani iznosi odobrenih kredita značili su smanjen priliv inostranih kredita bankama koje posluju u Srbiji. Redukovanjem kreditne ponude na domaćem tržištu se smanjuje količina deviza i samim tim se osete efekti na kurs dinara.

Monetarna politika kao osnovni instrument koristi referentnu kamatnu stopu. NBS je u uslovima pre izbijanja globalne finansijske krize vodila restriktivnu monetarnu politiku koja podrazumeva visoke kamatne stope, a posledica toga je pad ponude novca. U trenutku eskalacije krize NBS je povećala referentnu kamatnu stopu.

Prva reakcija NBS na udar ekonomske krize bila je,dakle, dizanje referentne kamatne stope sa 15,75 % na 17,75 % (oktobar 2008 god.). Rast referentne kamatne stope trebao je da zaštiti dinar od daljeg pada vrednosti i da spreči inflatorni pritisak.

Dalje povećanje referentne kamatne stope radi sprečavanja inflacije samo bi pogoršalo ekonomsku situaciju jer nelikvidnost postaje sve izraženija, a proizvodnja beleži negativne stope rasta.

Rast kamatne stope trebalo bi da privuče strani kapital. Međutim, viša kamatna stopa nije imala za posledicu priliv kapitala. Visoke kamatne stope na domaćem tržištu stimulišu banke koje posluju u Srbiji da uzimaju kredite od banaka matica i vrše njihov plasman na domaćem tržištu. Takav mehanizam je imao za posledicu stvaranje apresijacijskih pritisaka. U neizvesnim okolnostima odbrana valute dizanjem kamatne stope je nedelotvorna.

Kretanje referentne kamatne stope NBS

20

18

16

14

12

10

8

6

4

2

0

decembar

januar

februar

mart

april

maj

jun

jul

avgust

septembar

oktobar

novembar

decembar

januar

februar

mart

april

maj

jun

jul

avgust

septembar

oktobar

novembar

decembar

2007 2008 2009

15

Grafik pokazuje da je tokom 2009 godine NBS snižavala referentnu kamatnu stopu. Trenutno, euribor nikad nije bio niži, ali su tržišne kamatne stope i dalje visoke. Za to postoje svakako opravdani razlozi, a jedan od njih je npr. povećan rizik zemlje.

Druga reakcija NBS podrazumevala je direktne intervencije deviznim rezervama. Ova reakcija, odnosno mera NBS imala je za rezultat znatno trošenje deviznih rezervi. Tokom 2008. godine devizne rezerve su se smanjile za oko 20 %. Samo u januaru 2009. godine devizne rezerve opale su za 13 %.

Smanjena ponuda deviza pokrivala se iz deviznih rezervi dok je s druge strane pad tražnje za devizama usled smanjenja uvoza imao pozitivan efekat na smirivanje kursa nacionalne valute. Ovakav efekat je kratkoročnog karaktera ukoliko ne dođe do novog priliva kapitala iz inostranstva.

Nivo deviznih rezervi NBS, mil. USD.

18000

16000

14000

12000

10000

8000

6000

4000

2000

0

31,12,2000,

31,12,2001,

31,12,2002,

31,12,2003,

31,12,2004,

31,12,2005,

31,12,2006,

31,12,2007,

31,12,2008,

31,01,2009,

31,02,2009,

31,03,2009,

31,04,2009,

31,05,2009,

31,06,2009,

31,07,2009,

31,08,2009,

31,09,2009,

31,10,2009,

31,11,2009,

31,12,2009,

31,01,2010,

Grafik pokazuje da je u 2009. godini došlo do rasta deviznih rezervi, međutim, najveći deo porasta deviznih rezervi potiče iz zaduživanja kod MMF-a, tačnje 1,3 milijarde evra.

Dakle, možemo zaključiti da NBS raspolaže dovljnom količinom deviznih rezervi za odbranu vrednosti nacionalne valute, međutim, kako svaka inetrvencija na deviznom tržišta u clju odbrane domaće valute znači smanjene deviznih rezervi, NBS mora biti oprezna jer se radi o pozajmljenim sredstvima, stoga se, logično, postavlja pitanje kako će se izmirivati dospevajuće obaveze.

NBS je intervenisala pored deviznog i na novčanom tržištu putem repo hartija (npr. U decembru je povukla 18 milijardi).

16

MMF odobrio je Srbiji u maju 2009. godine kredit za jačanje deviznih rezervi od 2,9 milijardi evra. Kreditni aranžman će trajati do aprila 2011. godine. Do sada je povučena prva tranša u iznosu od 788 miliona evra.

Pored zajma odobrenog od strane MMF-a, značajnu ulogu u suzbijanju finansijske krize ima i zajam Evropske investicione banke, koja je u maju 2005. godine odobrila zajam od 250 miliona evra za mala i srednja preduzeća i prioritetne projekte u zemlji. Zajam od 250 miliona evra bi trebao biti preko NBS plasiran komercijalnim bankama u Srbiji.

Srbiji su obezbeđena sredstva i od Evropske Unije - 120 miliona evra za podršku projektima lokalne infrastrukture i obrazovanja i 100 miliona evra bespovratno kao pomoć budžetu.

Mora se, međutim, imati u vidu da uzeti krediti povećavaju spoljni dug države. Iako trenutno ukupni dug javnog sektora Srbije iznosi 22.787 u milionima evra (na dan 31,12,2009,) dodatno rapidno povećanje kredita koje je upravo u toku znatno će povećati javni i ukupni spoljni dug Srbije. Ovo bi moglo da našu zemlju prevede u grupu prezaduženih ekonomija sa učešćem duga u društvenom bruto proizvodu od preko 90% (granica je 80%).

Mere u oblasti javnih prihoda i rashoda još uvek su u domenu populističko - palijativnih rešenja. Trajnije kresanje budžetskih rashoda u Srbiji moralo bi da u sebe inkorporira i značajnije smanjenje državne administracije i državnih i paradržavnih agencija i tela, pa i smanjenje broja ministarstava.

Povećanje akciza i poreza na luksuzne proizvode neće zbog svog malog učešća u strukturi budžetskih prihoda doprineti punjenju državne kase u meri u kojoj se to često pominje. Sporadično pominjanje povećanja PDV-a verovatno će biti uvedeno kao još jedno od mera za rast budžetskih prihoda. No, ovo se mora činiti vrlo obazrivo. Moguće prelivanje tereta finansijske krize na one koji su za nju najmanje odgovorni - potrošače kroz povećanje stopa PDV-a krije u sebi mogućnost latentnog povećanja cena.

Još jedna od mera (fiskalne politike) vlade Republike Srbije koja je usvojena kao zaključak 10.12.2009. godine jeste planiranje rasta zarada na nivou planirane mase zarada za 2009 godinu (od 3 do 5 %) a nikako 18 % za koliko se zalažu neka javna preduzeća, do početka primene Zakona o privremenom smanjenju plata - dakle zamrzavanje plata i penzija što će za efekat imati smanjenje budžetskog deficita. Inače, zamrzavanje plata i penzija jeste jedan od uslova MMF-a za dobijanje kredita. Konkretno, budžetski deficit bi u tom slučaju bio zadržan na 4 %. (4)

Osnovni cilj, stabilnost cena, NBS je ispunila. U poslednjih osam meseci taj rast je bio nula. Teško je prognozirati dalji razvoj situacije na makroekonomskom planu i aktivnosti NBS tokom 2010 godine. Moguća je čak i promena monetarne politike, naročito s obzirom na činjenicu da dolazi do promene guvernera NBS, zbog podnete ostavke aktuelnog guvernera Radovana Jelašića koji je predstavljao NBS proteklih 6 godina, dakle, od početka globalne finansijske krize, i ranije.

17

Zaključak

Na osnovu izloženog, sasvim je jasno koliko je likvidnost za svaku banku značajna.

Ukoliko je banka nelikvidna, ona ne može da obavlja svoje osnovne funkcije - odobrava

kredite, omogući depozitarima da raspolažu svojim sredstvima, itd.

I najmanji problem likvidnosti može izazvati sumnju u pogledu sigurnosti banke.

Veoma je moguće da se panika raširi neverovatnom brzinom i da dođe do masovnog

povlačenja depozita što će banku odvesti u mnogo veće probleme. U tom smislu, neophodno

je mnogo pažnje posvetiti upravljanju likvidnosti.

Od izuzetnog je značaja adekvatno upravljanje rizicima kojima je banka izložena u

svom poslovanju kao i poštovanje kriterijuma koje propisuje Basel II.

Bankarski sektor Srbije je, trenutno, po pitanju likvidnosti stabilan. Mnoge banke i

druge finansijske institucije širom sveta suočavaju se sa nelikvidnošću i drugim velikim

problemima, mnogo je njih bankrotiralo od kada je nastala globalna finansijska kriza.

Stabilan bankarski sistem Srbije je rezultat restriktivnih mera NBS. Visoka stopa obavezne

rezerve, visoka referentna kamatna stopa i druge mere za koje se smatralo da „guše“

privredu obezbedile su stabilnost bankarskog sektora u aktuelnim uslovima.

18

Literatura

[1] dr Dželetović M., dr Živković A., dr Bojović P., Bankarski menadžment, Beograd, 2008.

[2] Peter Rose, Sylvia Hudgins, Bank management and financial services, Chicago.

[3] dr Ćirović M., Bankarstvo, Beograd, 2008.

[4] dr Vidaković S., Analiza poslovanja preduzeća u tržišnoj privredi, Beograd, 2001.

[5] www.kombeg.org.yu

[6] www.nbs.rs

[7] Zakon o bankama RS, 2005.

[8] Časopis „Poslovna ekonomija“, Fakultet za uslužni biznis, 2009 god.

[9] Časopis „Ekonomija i društvo“, izdanje januar. 2010 god.

19